ODANI

Veronika Rot

TREI DEO TRILOGIJE DIVERGENTNI

Za Doa, moj oslonac i zvezdu vodilju.

Na svako pitanje koje ima odgovor mora se odgovoriti, ili ga se

mora makar razmotriti.

Nelogino razmiljanje mora se pobijati im se javi.

Pogreni odgovori moraju se ispraviti. Ispravni odgovori

moraju se potvrditi.

Iz manifesta frakcije Uenih

1 Trispartam naom elijom u tabu Uenih, a glavom mi

odzvanjaju njene rei: Moje ime e biti Edit Prajor, i mnogo jetoga to u rado zaboraviti.

Znai nikad je ranije nisi videla? ak ni na slikama? pitaKristina, ranjene noge poduprte jastukom. Upucana je tokomnaeg oajnikog pokuaja da gradu obelodanimo video snimaks Edit Prajor. Tada nismo imali pojma ni ta je na njemu, ni dae nam uruiti ne samo tlo pod nogama ve i nae frakcije iidentitete. Jel' ti ona baba ili tetka ili tako neto?

Ve sam ti rekla da nije, odgovaram, okrenuvi se kaddoem do zida. Prajor je - bilo je - prezime mog oca, tako da bitrebalo da pripada njegovoj strani. Ali Edit je uobiajeno ime zaNesebine, a roaci mog oca moraju biti Ueni, tako da...

Mora da je starija, ukljuila se Kara, naslonivi glavu nazid. Iz ovog ugla je isti brat, Vil, moj prijatelj, onaj koga samupucala. A onda se ispravlja i njegov duh iezava. Nekolikogeneracija starija. Predak.

Predak. Oseam starost te rei, poput zdrobljene cigle.Dok se okreem, dodirujem jedan od zidova elije. Ploa jehladna i bela.

Predak, a vidi naslee koje mi je ostavila u amanet: sloboduod frakcija i saznanje da je moj Divergentni identitet vanijinego to sam mogla da zamislim. Samo moje postojanje je znakda treba da napustimo ovaj grad i ponudimo pomo onima kojiive izvan njega.

elim da znam, progovorila je Kara, prelazei rukompreko lica. Moram da znam koliko dugo smo ovde. Moe libar na minut da prestane da parta?

Zastanem i upitno je pogledam.

Izvini, mumla.

U redu je, upada Kristina. Predugo smo ovde.

Proli su dani otkad je Evelin s nekoliko kratkih nareenjaumirila haos u lobiju u odajama Uenih i sve zatvorenike poslalau elije na treem spratu. Jedna od otpadnica nam je zaleilarane i podelila lekove protiv bolova, jeli smo i istuirali se venekoliko puta, ali niko da nam kae ta se deava napolju. Skoliko god ara da postavim pitanje.

Mislila sam da e Tobajas dosad da se pojavi, izgovaram,bacajui se na ivicu postelje. Gde li je?

Moda je i dalje ljut to si ga lagala i njemu iza leasaraivala s njegovim ocem, odgovara Kara.

Blenem u nju.

etiri nije tako sitniav, ubacuje se Kristina, da li da ukoriKaru ili da utei mene, nisam ba sigurna. Mora da se netoispreilo. Rekao ti je da mu veruje.

U celom tom haosu, dok su svi ostali urlali a otpadnicipokuavali da nas odguraju ka stepenitu, ja sam dohvatila rubnjegov majice i epala ga prstima da ga ne izgubim. Uhvatiome je za zglobove, odgurnuo i izgovorio te rei. Veruj mi. Idigde ti se kae.

Pokuavam, rekla sam, i to je bila istina. Pokuavam damu verujem. Ali svaki deli mog bia, svako vlakno i svaki nervstreme da se oslobode, ne samo iz ove elije, ve i iz zatvoraovog grada u kome sam.

Moram da vidim ta se to nalazi izvan ograde.

2 TobajasNe mogu da proem ovim hodnicima, a da se ne prisetim

dana koje sam ovde proveo kao zarobljenik, bosonog, oseajuikako me bol probada pri svakom koraku. Uz to seanje dolazijo jedno, ono kada sam ekao da Beatris Prajor zakorai u smrt,kada sam lupao pesnicama o vrata, kada sam ugledao njene nogekako vise preko Piterovih ruku dok mi je on objanjavao da nijemrtva, da je samo drogirana.

Mrzim ovo mesto.

Nije isto kao onda kad je sluilo kao tab Uenih; sada jerazoreno ratom, svuda su rupe od metaka u zidovima i slomljenostaklo sijalica. Koraam ka njenoj eliji preko trokavih otisakastopala i ispod trepereih svetala, i proputaju me bez rei jer nasebi nosim simbol otpadnika - prazan krug na crnoj traci - okoruke i na licu Evelinine crte. Tobajas Iton nekada je bilo sramnoime, sada je mono.

Tris je na podu, sedi zgrena, rame uz rame s Kristinom,dijagonalno od Kare. Moja Tris bi trebalo da izgleda bledo isitno - jer jeste bleda i sitna - ali u stvarnosti ona zauzima celuprostoriju.

Njene okrugle oi pronalaze moje i ve je na nogama, vrstome grli oko struka i naslanja lice na moje grudi.

Jednom rukom joj steem rame a drugom prelazim prekokose, i dalje zbunjen time to joj dopire do ramena, nije dugakao pre. Bio sam srean kad ju je odsekla, jer je takva kosa viepriliila ratniku nego devojci, a znao sam da e joj ba to trebati.

Kako si uao? pita me tim svojim dubokim, istim glasom.

Ja sam Tobajas Iton, odgovaram i ona se smeje.

A, da. Stalno zaboravljam. Odmie se od mene tamantoliko da moe da me osmotri. Neto joj titra u pogledu, kao dagledam u hrpu lia koju vetar samo to nije razbacao. ta sedeava? Zato te nema tako dugo?

Zvui beznadeno, preklinjue. Koliko god uasnih seanjamene vezivalo za ovo mesto, nju vezuje jo vie: odlazak napogubljenje, izdaja roenog brata, serum straha. Moram da jeizvuem odavde.

Kara sa zanimanjem podie pogled ka meni. Oseamnelagodu, kao da sam se izmigoljio iz sopstvene koe i da minekako vie nije taman. Mrzim kad imam publiku.

Ceo grad je pod Evelininom opsadom, odgovaram. Nikone moe da mrdne ukoliko ona ne odobri. Pre nekoliko dana jeodrala govor o ujedinjenju protiv ugnjetavaa, ljudi koji senalaze izvan grada.

Ugnjetavaa? pita Kristina. Izvadi boicu iz depa i saspenjen sadraj u grlo - analgetik za ranu od metka, pretpostavljam.

Stavljam ruke u depove. Evelin - i jo mnogo njih zapravo- misli da ne bi trebalo da naputamo grad kako bismo pomoglinekoj bulumenti koja nas je ovde strpala samo da bi nas kasnijeiskoristila. ele da pokuaju da iscele grad i ree sopstvene

probleme umesto da se odmetnu i reavaju tue. Parafraziram,naravno, objanjavam. Mislim da njoj to odlino odgovara, jerdogod nas dri ovako zatoene, ona je ta koja donosi odluke.im izaemo, konci vie nisu u njenim rukama.

Divno. Tris prevre oima. Naravno da je odabralanajsebiniji mogui pravac.

Ima pravo. Kristina obavija boicu prstima. Ne kaem dane elim da napustim grad i saznam ta se izvan njega deava,ali imamo mi i svojih problema. Kako uopte moemo dapomognemo gomili ljudi koje i ne poznajemo?

Tris na trenutak razmatra njene rei, grickajui unutranjostobraza. Ne znam, priznaje.

Sat mi pokazuje tri popodne. Previe sam se zadrao -dovoljno dugo da Evelin posumnja. Rekao sam joj da idem daraskinem s Tris i da mi za to nee trebati mnogo vremena.Nisam siguran da mi je poverovala.

Sluaj, doao sam da te upozorim - poinju sa suenjimazatvorenicima. Stavie vas pod dejstvo seruma istine i, ako budedelovao, osudie vas za izdaju. Mislim da svi elimo to daizbegnemo, rekao sam.

Da nas osude za izdaju? mrti se Tris. Kako se otkrivanjeistine itavom gradu moe smatrati inom izdaje?

Smatra se inom protivljenja vaim voama, odgovaram.Evelin i njeni sledbenici ne ele da napuste grad. Nisu vamzahvalni to ste pustili taj video snimak.

Isti su kao Daninini. Izgleda kao da bi udarila u neto, alinema u ta. Spremni da uine sve to je u njihovoj moi samo

da istinu gurnu pod tepih, a zato? Da ostanu kraljevi svojihmalecnih svetova? Kakva budalatina.

Ne elim to da joj kaem, ali delom se slaem s mojommajkom. Nita ja ne dugujem ljudima van grada, bez obzira nato jesam li Divergentan ili ne. Nisam siguran da elim da im seponudim u reavanju problema oveanstva, pa ta god toznailo,

Ali elim da odem, isto onako oajniki kao to ivotinja elida pobegne iz klopke u koju je upala. Divlje i mahnito. Spremnada zagrize do koske.

Kako bilo, paljivo izgovaram, ukoliko ne uspe daslae, osudie te.

Ukoliko bude delovao? pita Kara, podozrivo me gledajui.

Divergentna, odgovara joj Tris, upirui u sopstvenu glavu.Sea se?

Fascinantno. Kara vraa pramen kose u nisku punu. Aliatipino. Moje iskustvo govori da veina Divergentnih ne moeda se odupre serumu istine. Pitam se zato ti moe.

Ti i svaki Ueni koji je ikada zabo iglu u mene, breca seTris.

Moemo li da se usredsredimo na ovo, molim vas? Voleobih da ne moram da vas izbavljam iz zatvora, kaem.Najednom vapei za utehom, poseem za Trisinom rukom, i onapreplie prste s mojima. Mi nismo ljudi koji se olako dodiruju;svaki na dodir je vaan, nalet energije i olakanja.

Dobro, dobro, izgovara neto nenije. ta si imao naumu?

Naveu Evelin da prvo tebe izvede na svedoenje, kaem.Sve to treba da uradi jeste da smisli la koja e osloboditikrivice i Kristinu i Karu, a onda to ispria pod dejstvom serumaistine.

Kakvu la treba da smislim da bi se to desilo?

To u da ostavim tebi, odgovaram. Poto si bolji laov.

im sam to izgovorio, znao sam da su nas moje rei obojepogodile u icu. Toliko puta me je slagala. Obeala mi je da senee igrati sa ivotom u odajama Uenih kad je Danin trailada se neko od Divergentnih rtvuje, a ipak je to uradila. Reklami je da e ostati kod kue tokom napada na Uene, a naao samje u tabu Uenih kako sarauje s mojim ocem. Razumem zatoje sve to uradila, ali ne znai da to nije naruilo na odnos.

Aha. Sputa pogled na cipele. U redu, smisliu neto.

Stavljam joj ruku na rame. Porazgovarau s Evelin o tvomsuenju. Pokuau da ga ubrzam.

Hvala ti.

Osetim nagon, sada ve poznat, da se iupam iz sopstvenogtela i ulijem joj se direktno u misli. Shvatam da je to onaj istinagon koji u meni izaziva elju da je poljubim kad god je vidim,jer nekad i milimetar razdvojenosti ume da me raesti. Naiprsti, do pre nekoliko trenutaka oputeno prepleteni, sada suvrsto stegnuti, dlan joj je vlaan od znoja, a moj ogrubeo namestima kojima sam grabio previe drki na previe vozova.Sada deluje bledo i sitno, ali njene oi me podseaju na prizorotvorenog neba koje puca pred oima, neba koje nikad nisamvideo, neba koje sam samo sanjao.

Ako elite da se poljubite, uinite mi uslugu i najavite mito, da mogu da okrenem glavu, kae Kristina.

Najavljujemo, odgovara Tris. Poljubimo se.

Dotiem joj obraz da usporim poljubac, pribijajui njeneusne uz svoje tako da osetim svaki milimetar kojim se dodiruju,pa i onaj na kome su razdvojene. Uivam u vazduhu koji delimoi dodiru njenog nosa koji prelazi preko mog. Pada mi na pametneto to bih joj rekao, ali previe je intimno pa se ipaksuzdrim. Trenutak kasnije shvatim da me nije briga.

eleo bih da smo sami. Izgovaram na izlasku iz elije.

Osmehuje se. Ja to elim skoro stalno.

Dok zatvaram vrata, vidim Kristinu koja se pravi da povraa,Karu koja se smeje i Trisine ruke, klonule pored tela.

3 TrisMislim da ste svi vi idioti. Ruke su mi skupljene u krilu.

kao u usnulog deteta. Telo mi je otealo od seruma istine. Naonim kapcima mi se nakuplja znoj. Trebalo bi da mi zahvalite,a ne da me isleujete.

Da ti zahvalimo to se ogluuje o nareenja voa frakcija?Da ti zahvalimo to si pokuala da sprei jednog od voa tvojefrakcije da ubije Danin Metjuz? Ponela si se kao izdajnik.Rei Evelin Donson zvuale su kao siktanje zmije. Nalazimo seu sali za sastanke u tabu Uenih, u kojoj se odravaju svasuenja. Prolo je bar nedelju dana otkako sam zatoena.

Primeujem Tobajasa, poluskrivenog u senkama iza svojemajke. Kad su me smestili u stolicu i pokidali mi plastine trakekojima su mi ruke bile vezane, trudio se da ne skree pogled ka

meni. A onda me je na trenutak okrznuo pogledom, i znala samda je vreme da ponem s laganjem.

Lake mi je sad kad znam da to mogu. Lako kao ignorisanjeteine seruma istine.

Nisam izdajnik, izgovaram. U to vreme sam verovala daMarkus postupa po naredbama otpadnika Neustraivih. Potonisam mogla da se pridruim borbi kao vojnik, bila sam srenato sam pronala neki drugi nain da pomognem.

A zato nisi mogla da bude vojnik? Iza Evelinine kosesija fluorescentna svetlost. Ne mogu da joj vidim lice, i ni na tane smem da se usredsredim due od jedne sekunde da me serumistine ne bi povukao za sobom.

Zato, Grizem usnu, pravei se da se borim s reima kojeprete da izlete. Ne znam kad sam nauila ovako dobro daglumim, ali valjda to i nije toliko drugaije od laganja, za kojesam uvek bila talentovana. Jer nisam mogla ni da pipnempitolj, jesi li srena? Ne nakon to sam upucala... njega. Mogprijatelja Vila. Nisam mogla ni da pipnem pitolj a da me neobuzme panika.

Evelin me podozrivo posmatra. Ni u najnenijem delu svogbia ne moe da pronae saoseanja za mene.

Dakle, Markus ti je rekao da sledi moja nareenja, kae,pa iako si znala sve o njegovim zategnutim odnosima sNeustraivima i otpadnicima, ipak si mu poverovala?

Da.

Sad mi jasno zato nisi odabrala Uene. Smeje se.

Obrazi mi gore. Rado bih je oamarila, kao i veina ljudi uovoj prostoriji, iako oni to nikad ne bi priznali. Evelin nas jezatoila u ovom gradu i kontrolie nas uz pomo naoruanihotpadnika koji patroliraju ulicama. Jasno joj je da je mo urukama onoga ko poseduje oruje. Sad kad je Danin Metjuzmrtva, nema vie nikoga ko moe da joj se suprotstavi.

Jednog tiranina zamenio je drugi. To je svet koji sadapoznajemo.

Zato to nikome nisi rekla? pita.

Nisam htela da odam svoju slabost, odgovaram. I nisamelela da etiri sazna da saraujem s njegovim ocem. Znala samda mu se to ne bi dopalo. Rei mi gore u grlu kao da supodstaknute serumom istine. Pruila sam ti istinu o naem gradui razlog zbog kojeg smo uopte u njemu. Kad ve ne oseazahvalnost, mogla bi makar neto uraditi povodom toga, umestoto sedi ovde usred nereda koji si sama napravila i pravi se dasi na tronu!

Evelinin podsmeljivi osmeh se iskrivio kao da je okusilaneto bljutavo. Unosi mi se u lice i prvi put vidim koliko jezapravo stara; vidim linijice oko oiju i usta i nezdravo bledilousled viegodinje loe ishrane. Ipak, lepa je, kao i njen sin. Niivot na ivici gladi ne moe to da izbrie.

Ja i radim neto povodom toga. Stvaram novi svet,odgovara ona, jo tie, toliko tiho da je jedva ujem. Pripadalasam Nesebinima. Istina mi je poznata mnogo due nego tebi,Beatris Prajor. Pojma nemam kako e se iz ovoga izvui, alipazi ta ti kaem, za tebe nee biti mesta u mom novom svetu, apogotovo ne kraj mog sina.

Jedva primetno se smeim. Ne bi trebalo, ali s ovom teinomu venama gestove i izraze lica tee je potisnuti nego rei. Onaveruje da Tobajas sada pripada njoj. Ona ne zna istinu, daTobajas pripada samo sebi.

Evelin se ispravlja, prekrtajui ruke.

Serum istine je otkrio da, mada jesi budala, nisi izdajica.Sasluanje je gotovo. Moe da ide.

A moje prijateljice? tiho pitam. Kristina, Kara. Ni onenisu uinile nita loe.

Uskoro emo i njima da se pozabavimo, kae Evelin.

Ustajem, iako sam slaba i oseam vrtoglavicu od seruma.Prostorija je prepuna ljudi, poreanih rame uz rame jedni dodrugih, i nekoliko dugih trenutaka nisam u stanju da pronaemizlaz, sve dok me neko ne uhvati za ruku, deko tople smeekoe i irokog osmeha - Juraja. Vodi me ka vratima. amorpostaje sve glasniji.

Juraja me vodi niz hodnik do liftova. Kad pritisne dugme,vrata lifta se otvaraju i ja ga sledim unutra, i dalje nesigurna nanogama. Kad se vrata zatvore, pitam ga: Misli li da je ono oneredu i tronu bilo previe?

Ne. Ona od tebe i oekuje gorljivost. U suprotnom binamirisala prevaru.

Oseam se kao da sve u meni vibrira od energije, uiekivanju onoga to tek treba da se desi. Slobodna sam. Naiemo naina da izaemo iz grada. Nema vie ekanja, partanjapo eliji, zahtevanja odgovora koje straari nemaju nameru dadaju.

Mada mi straari tog jutra jesu rekli nekoliko stvari o novomotpadnikom poretku. Od bivih lanova frakcija oekuje se dase presele blie tabu Uenih i da se pomeaju, ne vie od etirilana odreene frakcije po mestu stanovanja. I odeu moramoda pomeamo. Kao rezultat tog ukaza, dobila sam utu kouljuMiroljubivih i crne pantalone estitih.

Evo nas... Juraja me izvodi iz lifta. Ovaj sprat tabaUenih sav je u staklu, ak i zidovi. Kroz njih se prelamajusunevi zraci i po podu prosipaju snopove duginih boja. Jednomrukom titim oi i sledim Juraju ka dugakoj, uzanoj sobi skrevetima poreanim s obe strane, Pored svakog kreveta nalazese stoi i staklena komodica za odlaganje odee i knjiga.

Ovo je nekada bila soba za poetnike Uenih, objanjavami Juraja. Ve sam zauzeo krevete za Kristinu i Karu.

Na krevetu kraj vrata sede tri devojke u crvenim majicama -pripadnice Miroljubivih, pretpostavljam - a u levom delu sobena jednom od kreveta lei starija ena kojoj s jednog uveta visenaoare - verovatno pripadnica Uenih, Znam da bi trebalo daprestanem da delim ljude po frakcijama, ali nije lako osloboditise starih navika.

Juraja se baca na jedan od kreveta u zadnjem delu sobe.Sedam na krevet do njegovog, srena to sam konano slobodnai spokojna.

Zik kae da otpadnicima ponekad treba malo vie vremenada nekoga oslobode optubi, pa verujem da e one malo dakasne, objanjava mi Juraja.

Na trenutak oseam olakanje to e svi do kojih mi je staloveeras biti puteni iz zatvora. Ali onda se setim da se Kejleb idalje nalazi ovde, uveni pokorni sluga Danin Metjuz, i da ga

otpadnici nikada nee osloboditi optubi. Ali koliko daleko eii da bi zatrli sve tragove Danin Metjuz u ovom gradu, to neznam.

I ba me briga, mislim se. Ali istog trenutka shvatam dasamo laem sebe. Ipak mi je brat.

Dobro, kaem. Hvala, Juraja.

Klima glavom i naslanja glavu na zid da se podupre.

Kako si? pitam ga. Mislim- Lin.

Lin i Marlin su mu bile prijateljice otkad znam za njih, asada su obe mrtve. Nije mi teko da ga razumem ipak sam i jaizgubila dva prijatelja, Ala pod pritiskom inicijacije, a Vila usimulaciji napada i zbog svoje brzopletosti. Ali ne elim da sepravim da nam je patnja ista. Juraja je svoje prijatelje ipakpoznavao bolje nego ja svoje.

Ne elim da priam o tome. Odmahuje glavom. Niti da otome mislim. Samo elim da nastavim dalje.

U redu. Razumem. Nego... kai mi ako ti zatreba...

Aha. Osmehuje se i ustaje. Nego, moe li da ostanesama? Rekao sam mami da u da je posetim veeras, pa bihmorao da krenem. O - zamalo da zaboravim - etiri ti je poruioda se naete kasnije.

Ispravljam se. Stvarno? Kada? Gde?

Neto posle deset, u parku Milenijum. Na travnjaku.Obeenjaki se osmehne. Nemoj da si toliko uzbuena, imaglava da ti eksplodira.

4 TobajasMoja majka uvek sedi na ivici - stolica, greda, stolova - kao

da svakog trenutka oekuje da se desi neto zbog ega e moratida mugne. Ovoga puta sedi na ivici Danininog starog stola utabu Uenih, potkoena stopalima, dok iza nje sijaju tmurnasvetla grada. Ona je ena sainjena od istih miia obavijenihoko kostiju.

Mislim da treba da popriamo o tvojoj odanosti, kae ona,ali ne zvui kao da me za neto optuuje, zvui samo umorno,Na trenutak Izgleda toliko iscrpljeno da mi se ini kao da moguda vidim kroz nju, ali onda se ispravlja i taj oseaj nestaje.

Na kraju krajeva, ti si taj koji je pomogao Tris da pustisnimak, kae. Iako niko drugi ne zna za to, ja znam.

Sluaj. Naginjem se i naslanjam laktove na kolena. Janisam ni znao ta je na tom snimku. Vie sam verovao njoj negosebi. To je sve.

Mislio sam da e mojoj majci biti lake da mi veruje kad jojkaem da sam raskinuo s Tris, i bio sam u pravu - otkad samizgovorio tu la, postala je toplija, otvorenija.

A sad kad si video snimak? pita Evelin. ta sad misli?Da treba da napustimo grad?

Znam ta eli da uje - da ne vidim zato bismo se pridruilispoljnom svetu - ali ja nisam dobar laov, te biram deliminuistinu.

Plaim se toga, odgovaram. Nisam siguran da je pametnonapustiti grad znajui kakve sve opasnosti izvan njega vrebaju.

Na trenutak razmilja o ovome to sam rekao, grickajuiunutranjost obraza. Tu naviku sam od nje nasledio - nekad samga do krvi grizao ekajui da otac doe kui, ne znajui kojanjegova verzija e se pojaviti, ona kojoj su Nesebini verovali ikoju su potovali, ili ona iju sam teku ruku osetio na svojojkoi.

Prelazim jezikom preko oiljaka u unutranjosti obraza igutam seanje kao pljuvaku.

Evelin se odmie od stola i prilazi prozoru. U poslednjevreme dobijam uznemirujue izvetaje o buntovnikimorganizacijama u naim redovima. Skree pogled i upitnopodie obrvu. Ljudi se uvek organizuju u grupe. Prosto smotako ustrojeni. Samo nisam oekivala da to pone tako brzo.

Kakvim organizacijama?

Onim koje ele da napuste grad, odgovara ona. Jutros suobjavili neku vrstu manifesta. Nazivaju sebe Odanima Kadvidi moj zbunjen pogled, dodaje: Jer su odani ideji o prvobitnojsvrsi naeg grada, shvata?

Prvobitnoj svrsi - misli onome to je Edit Prajor ispriala uvideo snimku? Da treba da poaljemo ljude van grada kad seuvea populacija Divergentnih?

Da, i to. Ali i ivotu podeljenom u frakcije. Odani tvrde danam je sueno da ivimo u frakcijama jer smo u njima odpoetka. Odmahuje glavom. Neki ljudi e se veno plaitipromena. A mi ne smemo da im udovoljimo.

Kad se uruio sistem frakcija, deo mene se osetio kao nekoputen s dugogodinje robije. Vie ne moram da vagam da li se

svaka moja misao ili odabir uklapaju u neku od tih skuenihideologija. Dosta mi je sveta podeljenog u frakcije.

Ali ni Evelin nas nije oslobodila onako kako misli da jeste -ona nas je sve nainila otpadnicima. Plai se onoga to bismoodabrali da imamo slobodu da biramo. To znai da mi je, ma tamislio o frakcijama, lake kad znam da joj neko, tamo negde,ipak prkosi. Iako mi je lice bezizrazno, srce mi lupa jae negoikad. Moram da budem paljiv, moram da ostanem u njenojmilosti. Lako je lagati druge, ali nju nije, ona jedina zna naeporodine tajne iz Nesebinih, tajne o nasilju koje se odigravalou naa etiri zida.

ta planira da uradi povodom toga? pitam.

Staviu ih pod kontrolu, ta drugo?

Od reikontrola se naisto ukoim, kao stolica na kojojsedim. U ovom gradu, kontrola oznaava igle i serume igledanje bez videla; oznaava simulacije, poput one koja me jeumalo nagnala da ubijem Tris, ili pak one koja je Neustraivepretvorila u vojsku.

Simulacijama? usporeno izgovaram.

Ona se mrti. Naravno da ne! Nisam ja Danin Metjuz!

Njen bes mi poslui kao okida. Ne zaboravi da te jedvapoznajem, Evelin.

To podseanje ini da se trgne. Onda znaj da ja nikada neupribei simulacijama da doem do onoga to hou. ak i smrt jebolja od toga.

Mogue je da je smrt i imala na umu - ubijanje binesumnjivo uutkalo ljude, uguilo revoluciju u samom zaetku.

Ko god da su Odani, moraju biti upozoreni, i to to je premogue.

Ja mogu da saznam ko su, kaem.

Ne sumnjam u to. Zato bih ti inae sve ovo ispriala.

Mnogo je razloga zbog kojih bi mi ovo ispriala. Da mestavi na probu. Da me razotkrije. Da me zatruje laniminformacijama. Znam ja ko je moja majka - ona je neko ko mislida cilj opravdava sredstva, kao i moj otac, i kao, ponekad, i ja.

Uradiu to onda. Pronai u ih.

Ustajem, a ona me prstima, krtim kao granice, hvata zanadlakticu. Hvala ti.

Prisilim se da je pogledam. Oi su joj usko postavljene iznadnosa koji je, kao i moj, blago povijen. Ten joj je neke srednjetamne boje, svakako tamniji od mog. Na trenutak je vidim kakosedi preko puta mene za trpezarijskim stolom, obuena u sivuboju Nesebinih, guste kose zategnute desetinama nala. Vidimje kako ui ispred mene i popravlja mi loe zakopanu dugmadna koulji pred kolu, a onda staje kraj prozora, pogledauperenog ka jednolinoj ulici, skupljenih aka iekujui automoga oca - u stvari, ne stegnutih ve pobelelih od napetosti.Tada nas je ujedinjavao strah, a sada kada se ona vie ne plai,deo mene eli da sazna kako bi izgledalo ujediniti se s njom usnazi.

Oseam bol, kao da sam je izdao, enu koja je nekada bilamoj jedini saveznik, i okreem se pre nego to povuem sve tosam rekao i izvinim se.

Zbunjenog pogleda, kojim po navici tragam za bojamafrakcija kojih vie nema, naputam prepun tab Uenih. Na sebiimam sivu majicu, plave farmerke, crne cipele - novu odeu podkojom su ipak ostale tetovae Neustraivih. Nemogue je reitise svojih izbora. Pogotovo ovih.

5 TrisNametam budilnik na deset i istog trenutka tonem u san, i

ne pokuavajui da se udobnije smestim. Nekoliko sati kasnije,ne budi me pitanje alarma ve razdraljivi povici na drugomkraju prostorije. Iskljuujem budilnik, prolazim prstima krozkosu i u polutrku odlazim ka jednom od stepenita namenjenimza beg u sluaju opasnosti. Izlaz u dnu stepenita vodi ka uliiciu kojoj me verovatno niko nee zaustaviti.

Kad se naem napolju, otrezni me hladan vazduh. Navlaimrukave preko prstiju da ostanu topli. Doao je kraj i letu. Ispredulaza u tab Uenih parta nekoliko ljudi, ali niko od njih neprimeuje moje prikradanje Avenijom Miigen. Biti sitanponekad ima svojih prednosti,

Vidim Tobajasa kako stoji posred travnjaka, obuen urazliite frakcijske boje - sivu majicu, plave farmerke i crnutrenerku s kapuljaom, predstavljajui sve one frakcije kakojima sam naginjala na testu sklonosti, Kraj nogu mu stojiranac.

Kakva sam bila? pitam ga kad se naem dovoljno blizu damoe da me uje.

Odlina, odgovara. Evelin te i dalje mrzi, ali Kristina iKara su putene bez sasluanja.

Dobro je. Osmehujem se.

Hvata me za majicu i privlai sebi, neno me ljubei.

Ajde, govori dok se odmie, imam plan za veeras.

O, stvarno?

Da, pa, shvatio sam da nikad nigde nismo zvanino izali.

Haos i destrukcija umeju da ti suze izbor opcija za izlazak.

eleo bih ve jednom da iskusim kako izgleda taj ljubavnisastanak. Hoda unazad, ka metalnoj konstrukciji mamuta nadrugom kraju travnjaka, i ja kreem za njim. Pre tebe sam iaosamo u grupne izlaske, koji su uglavnom bili katastrofa.Zavravali bi se tako to se Zik na kraju vaario s onom koju biodabrao, a ja bih u neprijatnoj tiini sedeo s devojkom koju samu nekom trenutku neim uvredio.

Pa nije da si ba ljubazan, izgovaram kezei se.

Ti mi kae.

Ej, ja bih umela da budem ljubazna kad bih se potrudila.

Hm. Lupka prstima po bradi. Reci onda neto ljubazno.

Prilino si zgodan.

Osmehne se i zubi mu blesnu u mraku. Pristaje ti taljubaznost.

Stiemo do kraja travnjaka. Metalna konstrukcija je mnogovea i neobinija ovako izbliza. To je zapravo bina iznad koje jeluk od ogromnih metalnih ploa izvijenih na razliite strane,neto nalik limenci koja je eksplodirala. Zaobilazimo jednu odploa s desne strane u zadnjem delu bine, koja pod uglom izvireiz zemlje. Na tom mestu su metalne ploe otpozadi poduprte

gredama. Tobajas vrsto pridrava ranac na leima i hvata se zajednu od greda. I penje se.

Ovo deluje poznato, izgovaram, Jedna od naih prvihzajednikih akcija bila je pentranje na panoramski toak, ali tadasam ja bila ta koja je insistirala da se popnemo najvie tomoemo.

Zavrem rukave i kreem za njim. Rame mi je i daljeosetljivo od rane od metka, ali prilino je zacelilo. Ipak, trudimse da se oslanjam na levu ruku i gde god mogu odgurujem sestopalima. Sputam pogled na lavirint ipki ispod sebe i zemljuispod njih, i smeim se.

Tobajas se penje do take na kojoj se dve metalne ploeukrtaju u V, i prave dovoljno prostora da oboje moemo dasednemo. Zalee se i smeta izmeu dve ploe, i hvata me okostruka da mi pomogne da se i ja uguram. Pomo mi zapravo inije potrebna, ali utim - previe uivam u njegovim dodirima.

Vadi ebe iz ranca i pokriva nas, a onda se odnekudpojavljuju i dve plastine ae.

Hoe li providnu ili obojenu? pita, prebirajui po rancu.

Hm. Naginjem glavu. Providnu. Mislim da moramo oneemu da popriamo, a?

Da.

Vadi boicu s providnom tenou punom mehuria i otvaraje izgovarajui: Ukrao sam je iz kuhinje Uenih. Izgledaukusno.

Sipa pomalo u svaku od aa, i ja otpijam. ta god da je,slatko je kao sirup i ima ukus limuna, pa se malo stresem.Sledei gutljaj je ve mnogo bolji.

Dakle, da popriamo o neemu, kae.

Da.

Pa...Tobajas se mrti, ne skidajui pogled s ae. Dobro,razumem zato si saraivala s Markusom i zato ti se inilo da tone moe da mi kae. Ali.

Ali si ljut, upadam. Jer sam te lagala. U nekolikonavrata.

Klima glavom, ali ne skree pogled ka meni. To ak nemaveze ni s Markusom. To datira jo od perioda pre njega. Neznam da li uopte moe da zamisli kako sam se oseao kadsam se probudio sam, znajui da si otila, - u smrt, verujem daje to hteo da kae, ali nije mogao da prevali preko usta - u tabUenih.

Ne, verovatno ne mogu. Otpijam jo jedan gutljaj i muljamslatkasto pie po ustima pre nego to progutam. Sluaj, ja...nekada sam stalno razmiljala o tom davanju ivota za vieciljeve, ali nisam shvatala ta to dati ivot za neto zapravoznai, ne dok se nisam nala u situaciji u kojoj mi je umalo biooduzet.

Podiem pogled ka njemu, i on ga konano uzvraa.

Sada znam, dodajem. Znam da elim da ivim. Znam daelim da budem iskrena prema tebi. Ali... ali ne mogu da budemi neu da budem ukoliko ti ne eli da mi veruje ili nastavi dami se obraa tim nadmenim tonom kojim nekad...

Nadmenim? pita. Ponaala si se budalasto i riskantno...

Da, kaem. I da li misli da je imalo pomoglo to to si mise obraao kao detetu koje bolje ne ume.

ta je drugo trebalo da uradim? zahteva odgovor. Nisihtela da se dozove pameti!

Moda nisam ni htela da ispadnem pametna! Ispravljamlea, jer vie ne mogu da se pravim da sam oputena. Izjedalame je krivica i trebalo mi je tvoje strpljenje i ljubaznost, a ne davie na mene. A da, i to to si stalno skrivao svoje planove odmene, kao da nisam dorasla...

Nisam eleo previe da te optereujem.

Da li ti uopte misli da sam ja jaka osoba? Mrtim se nanjega. Jer oito misli kako mogu da podnesem da me grdi, aline i da me optereti neim? ta ti to uopte znai?

Naravno da mislim da si jaka. Odmahuje glavom. Samo...Nisam navikao da ita delim s drugima. Navikao sam da sveradim sam.

Na mene moe da se osloni, kaem. Moe da miveruje. A moe i da mi prepusti da sama procenim ta moguda podnesem.

Dobro, kae, klimajui glavom. Ali nema vie laganja.Nikad vie.

Dobro.

Sva sam ukoena i stisnuta, kao da mi je telo silom naguranou pretesan prostor. Ali ne elim da tako zavrimo razgovor, paga hvatam za ruku.

ao mi je to sam te lagala, kaem. Stvarno mi je ao.

Pa, kae on, nisam eleo da se osea kao da te nepotujem.

Sedimo tako neko vreme, drei se za ruke. Ja samnaslonjena na metalnu plou. Nebo iznad mene je prazno itamno, a mesec zaklonjen oblacima. Ne zaustavljaju se, ali jauspevam da uoim usamljenu zvezdu. Kad okrenem glavu, uAveniji Miigen vidim niz zgrada poreanih poput straara kojimotre na nas.

Sve dok sam ovako ukoena i stisnuta, ne mogu ni re daprogovorim, ali posle nekog vremena ipak uspevam da seopustim. Inae me ljutnja ne prolazi tako lako, ali poslednjihnekoliko nedelja su nam oboma bile neobine, te sam srena tomogu da se otresem tih oseanja koja sam predugo drala u sebi,besa i straha da me mrzi i krivice to iza njegovih leasaraujem s Markusom.

Ovo je, u stvari, ba grozno, kae on, iskapivi svoju au ivraajui je na mesto.

Aha, jeste, potvrujem, i zurim u preostalu tenost usvojoj ai. Ispijam je u jednom gutljaju, trzajui se dok mimehurii peku grlo. Ne znam to se ti Ueni uvek toliko hvale.Torta u Neustraivima je sto puta bolja.

Pitam se ta bi u Nesebinima bio slatki, kad bi postojao?

Ustajali hleb.

Smeje se. Klot ovsena kaa.

Mleko.

Ponekad mi se ini da verujem u sve emu su nas uili,kae. Ali oito je da ne verujem, im sedim ovde i drim te zaruku a da se prethodno nisam oenio tobom.

ta Neustraivi kau o... ovome? pitam, pokazujuiglavom ka naim rukama.

ta Neustraivi kau, hm... Lukavo se smejulji. Radite tagod hoete, ali koristite zatitu, eto ta kau.

Upitno ga pogledam. I osetim da mi lice gori.

Mislim da bih eleo da dostignem neku zlatnu sredinu,kae on. Da pronaem pravu meru izmeu onoga to elim ionoga to smatram pametnim.

To zvui dobro. Na trenutak zautim. Ali ta je to toeli?

Hm. Nakezi se, a onda klekne ispred mene. Osloni serukama na metalne ploe, tako da ostajem zarobljena izmeunjih, i polako me ljubi, u usta, ispod brade, tik iznad kljunekosti. Ne miem se, previe nervozna da ita uradim, iz straha dane ispadne bez veze ili da mu se ne svidi. Ali oseam se kao kip,kao da uopte nisam tu, te mu snebivljivo dotiem struk.

A onda mu usne ponovo pronau moje, i zadigne svojumajicu tako da mi ruke skliznu na njegovu golu kou. Najednomoivljavam i priljubljujem se uz njega, rukama mu milujem leai neno prelazim preko ramena. Dah nam se oboma ubrzava, ioseam penuavi ukus limuna i sirupa od pia koje smo upravopopili i oseam miris vetra na njegovoj koi i elim vie, jovie.

Podiem mu majicu. Pre nekoliko trenutaka bilo mi jehladno, ali sad mislim da nijedno od nas dvoje vie ne oseahladnou. Jednom rukom me obavija oko struka, snano isamouvereno, dok mu druga luta po mojoj kosi, i ja usporavam,upijajui sve ovo to mi se deava - mekou njegove istetoviranekoe i istrajnost njegovog poljupca i hladan vazduh koji nas jeoboje ogrnuo.

Oputam se i vie se ne oseam kao Divergentni vojnik kojise opire serumima i voama u vladi. Oseam se nenije i lake,kao da je sasvim u redu da se smeim dok on vrhovima prstijuovla dodiruje moje bokove i donji deo lea, ili da uzdiem dokme primie sebi i zariva lice u moj vrat da bi i tamo mogao dame poljubi. Oseam se kao ja, u isto vreme i jaka i slaba - i kaoda mi je, makar nakratko, dozvoljeno da budem i jedno i drugo.

Ne znam tano posle koliko vremena smo ponovo osetilihladnou i zajedno se uukali pod ebe.

Sve je tee biti pametan, izgovara on, smejui se u mojeuvo.

Osmehujem mu se. Mislim da tako i treba da bude.

6 TobajasNeto se krka.

Oseam to dok hodam trpezarijom s posluavnikom u ruci,vidim to u naikanim glavama grupe otpadnika za stolom,nadnetih nad ovsene kae pred njima. ta god da se sprema,desie se veoma brzo.

Jue, kad sam izaao iz Evelinine kancelarije, ostao sam uhodniku da prislukujem ta e da pria na sledeem sastanku.Pre nego to je zatvorila vrata, uo sam da pominje neke

demonstracije. Ne prestajem da se pitam zato mi nita nijepomenula.

Mora da mi ne veruje. To znai da nisam dobar u ovompretvaranju da sam joj desna ruka, ne onoliko koliko sam mislioda jesam.

Sedam i uzimam isto to i svi drugi: iniju ovsene kae sprstohvatom smeeg eera i olju kafe. Gledam grupuotpadnika i trpam kaiku u usta tako da jedva i oseam ukushrane. Jedna od njih - devojka kojoj je oko etrnaest -neprekidno baca pogled na sat.

Na pola doruka zaujem povike. Nervozna otpadnica skoisa stolice kao da ju je neko ukljuio u struju, i svi pojure kavratima. Kreem za njima i laktam se da stignem do predvorjataba Uenih, gde na podu i dalje stoji iskidan portret DaninMetjuz.

Napolju se ve okupila grupa otpadnika, nasred AvenijeMiigen. Sunce je prekriveno slojem bledih oblaka, tako dadnevna svetlost deluje maglovito i sumorno. Zaujem neijepovike: Smrt frakcijama! i ostali im se ubrzo pridruuju, pavie nita ni ne ujem sem tog glasnog skandiranja, Smrtfrakcijama, smrt frakcijama. Vidim njihove pesnice u vazduhu,nalik su popaljenim Neustraivima, ali nemaju onu njihovurazdraganost. Ova lica su izobliena od besa.

Guram se ka sredini grupe, a onda konano shvatam okoega su se okupili: ogromne frakcijske inije s Ceremonijeodabira prevrnute su na bok, a njihov sadraj je proliven poputu, meavina uglja i stakla i kamenja i zemlje i vode.

Seam se kako sam zasekao dlan da pustim krv na ugljevlje,bio je to prvi in prkosa mome ocu. Seam se naleta moi koju

sam osetio, kao i talasa olakanja. Beg. Ove inije bile su mojbeg.

Meu inijama stoji Edvard, s pariima stakla uvaljanim uprainu pod petama i ekiem visoko podignutim iznad glave.Zamahuje ka jednoj od prevrnutih inija i ulubljuje metal. Izuglja se podie praina.

Jedva se suzdravam da ne poletim ka njemu. Ne moe da jeuniti, ne tu iniju, ne Ceremoniju odabira, ne simbol mojepobede. Te stvari ne smeju biti unitene.

Ljudi se gomilaju, i to ne samo otpadnici s crnim trakamaobeleenim praznim belim krugovima ve i ljudi iz svihnekadanjih frakcija, ljudi bez ikakvih obeleja. PripadnikUenih - lako je odrediti kome je pripadao zahvaljujui urednomrazdeljku u kosi - izlee iz gomile u trenutku kad se Edvardsprema za sledei udarac. Obavija svoju nenu ruku umrljanumastilom oko drke ekia, tik iznad Edvardove, i nasru jedanna drugoga, stisnutih zuba.

U gomili prepoznajem i plavokosu glavu - Tris, koja na sebiima iroku plavu majicu bez rukava, ispod koje vire frakcijsketetovae na ramenima. Pokuava da dopre do Edvarda ipripadnika Uenih, ali Kristina joj ne da da proe.

Lice pripadnika Uenih crveni od besa. Edvard je vii i jaiod njega. Nema nikakve anse; budala je to uopte pokuava.Edvard mu istrgne drku ekia iz ruku i ponovo zamahne. Ali,unezveren od besa, gubi ravnoteu i svom silinom ga pogaa urame, smrvivi mu kost.

Na trenutak se uju samo urlici pripadnika Uenih. Kao dasu svi ba u tom trenutku doli do vazduha.

A onda gomila eksplodira i nastane potpuno ludilo, svi jureka inijama, ka Edvardu, ka pripadniku Uenih. Sudaramo sejedni s drugima, u tiradi udaraca ramenima, laktovima iglavama.

Ne znam kuda da se uputim: ka pripadniku Uenih, kaEdvardu, ka Tris? Ne mogu da razmiljam; ne mogu da diem.Gomila me nosi ka Edvardu i hvatam ga za ruku.

Pusti ga! pokuavam da nadjaam buku. Gleda me onimjednim okom i iskezi zube, pokuavajui da se istrgne.

Udarim ga kolenom o bok. Zatetura se i ispusti eki. Kad gase dokopam, krenem ka Tris.

Ona je negde ispred mene, bori se da doe do povreenog.Vidim kako je neka ena udara laktom u obraz i ona posreunazad. Kristina uspeva da odgurne tu enu.

A onda se zauje pucanj. Jednom, dvaput. Tri puta.

Gomila se razilazi, svi uasnuto bee u strahu od metaka, i japokuavam da vidim ko je upucan, ako neko uopte jeste, alinavala tela ispred mene je prevelika. Jedva da ita vidim.

Tris i Kristina ue kraj pripadnika Uenih sa smrskanimramenom. Lice mu je krvavo a odea prljava od otisaka stopala.Uredno poeljana kosa tipina za Uene sada je raupana. Nepomera se.

Nekoliko metara od njega, u lokvi sopstvene krvi, leiEdvard. Metak ga je pogodio u stomak. Ima jo ljudi na zemlji,ljudi koje ne prepoznajem, ljudi koji su pregaeni ili ustreljeni.Pretpostavljam da su meci bili namenjeni Edvardu, i samonjemu - ostali su samo sluajne rtve.

Izbezumljenim pogledom prelazim preko ljudi oko sebe, aline vidim ko je pucao. Ko god da je to bio, nestao je u masi.

Naslonim eki na ulubljenu iniju i unem kraj Edvarda, akamenii iz inije Uenih mi se zarivaju u kolena. Primeujempokret onog jednog oka koje mu je ostalo ispod kapaka - iv je,za sada.

Moramo ga odvesti u bolnicu, izgovaram, ukoliko me iko iuje. Skoro svi su pobegli.

Gledam preko ramena u Tris i pripadnika Uenih koji se nepomera. Jel'?

Prstima opipava puls na njegovom vratu, oi su joj iromotvorene i prazne. Odmahuje glavom. Ne, nije iv. Nisam nimislio da jeste.

Zatvaram oi. U kapke mi je urezan prizor prevrnutihfrakcijskih inija, sadraja rasutog po ulici. Simboli starognaina ivota uniteni - jedan ovek je mrtav, nekoliko njih jepovreeno - a za ta?

Nizata. Za Evelininu praznu i ogranienu viziju grada ukome je ljudima frakcijski sistem na silu otet.

elela je da imamo vie od pet izbora. Sad nemamo nijedan.

U tom trenutku konano shvatam da ne mogu da postanemnjen saveznik, da nikada nisam ni mogao.

Moramo da odemo, kae Tris, i jasno mi je da ne misli nina odlazak iz Avenije Miigen ni na prebacivanje Edvarda ubolnicu; misli na grad.

Moramo da odemo, ponavljam.

Privremena bolnica u odajama Uenih vonja na hemikalijekoje mi peckaju nos. Zatvorenih oiju ekam da naie Evelin.

Toliko sam besan da jedva i sedim, sve to elim jeste daspakujem svoje stvari i krenem. Sigurno je ona isplanirala ovedemonstracije, kako bi inae znala za njih dan ranije - a moralaje i da zna da e stvari izmai kontroli, uz svu ovu napetost okonas. - A ipak je postupila po planu. Ta velika priredba na temufrakcija bila joj je vanija od bezbednosti ili moguih ljudskihrtava. Ne znam zato sam iznenaen.

ujem otvaranje lifta i njen glas: Tobajase!

Hrli ka meni i hvata me za ruke, lepljive od krvi. Oi su jojrazrogaene od straha i pita: Jesi li povreen?

Zabrinuta je. Pomisao na to budi u meni traak topline - akoje zabrinuta, mora da me voli. Mora da je i dalje sposobna zaljubav.

Krv je Edvardova. Pomogao sam da ga donesemo ovamo.

Kako je on? pita.

Odmahujem glavom. Mrtvo.

Ne znam kako drugaije to da joj saoptim.

Odmie se, puta mi ruke i seda na jednu od stolica uekaonici. Moja majka ga je prigrlila nakon to je pobegao izNeustraivih. Mora da je ona bila ta koja ga je nauila daponovo postane borac nakon to je izgubio oko i frakciju i tlopod nogama. Nisam znao da su bili ba toliko bliski, ali sada mije jasno, sada kad vidim suze koje joj se skupljaju u oima iprste koji podrhtavaju. Nisam video toliko emocija kod nje jo

otkad sam bio dete, otkad ju je moj otac treskao o zidove naednevne sobe,

Potiskujem to seanje kao da ga nabijam u tesnu fioku.

ao mi je, izgovaram. Nisam siguran da li to zaista mislimili kaem samo da bi ona i dalje mislila da sam na njenoj strani.A onda oklevajui pitam: Zato mi nita nisi rekla odemonstracijama?

Odmahuje glavom. Nisam znala nita o tome.

Lae. Znam da lae. I doputam joj da nastavi. Moram daizbegavam konflikt da bih ostao u njenoj milosti. Ili modajednostavno ne elim da je pritiskam dok nam Edvardova smrtstoji nad glavom. Nekad mi je teko da razluim gde se zavravastrategija a poinje saoseanje.

O. Poeem se iza uveta. Ako eli, moe da ode da gavidi.

Ne. Deluje odsutno. Znam kako izgledaju leevi. Vidimda je negde odlutala.

Moda da ja odem.

Ostani, kae. Dodirne praznu stolicu izmeu nas. Molimte.

Sedam pored nje, pa iako ubeujem sebe da sam samo agentna tajnoj misiji koji se pokorava svom navodnom voi, ipak seoseam kao sin koji prua utehu majci u alosti.

Sedimo tako da nam se ramena dodiruju, hvatamo isti ritamdisanja i ne progovaramo ni re.

7 TrisDok etamo, Kristina ne prestaje da prevre crni kameni

po rukama. Potrebno mi je nekoliko sekundi da shvatim da jekameni zapravo komad uglja koji je ispao iz inijeNeustraivih.

Ne bih ba da kvarim raspoloenje, ali ne mogu daprestanem da razmiljam o tome, kae ona. Od desetorotransfera poetnika preivelo je samo estoro.

Ispred nas je zgrada Henkok, a iza nje Lejk or Drajv,poploana ulica iznad koje sam jednom preletela kao ptica.Hodamo ispucalim trotoarom jedna do druge, odee umrljanesada ve osuenom Edvardovom krvlju.

I dalje mi ne dopire do svesti da je Edvard, bez sumnjenajtalentovaniji transfer poetnik koga smo imali, deko ijusam krv jednom brisala s poda spavaonice, sada mrtav.

A od dobrih smo ostale, dodajem, samo ti, ja i...verovatno Majra.

Majru nisam videla otkad je napustila odaje Neustraivih sEdvardom, odmah nakon to mu je oko probodeno noem zaputer. Znam da su nedugo zatim i raskinuli, ali nikada nisamsaznala kuda je otila.

Ionako s njom nisam razmenila vie od nekoliko rei.

Niz vrata u zgradi Henkok ve je otvoren, vise s okvira.Juraja je rekao da e doi ranije da upali agregat, to je oito iuinio, jer mi dugme za lift svetli pod prstom.

Jesi li bila nekad ovde? pitam dok ulazimo u lift.

Ne, odgovara Kristina. Mislim, ne unutra. Sea se danisam bila na sputanju niz sajlu?

A, da. Naslanjam se na zid. Trebalo bi to da proba prenego to odemo.

Aha. Ima crveni karmin. Podsea me na tragove odbombona na halapljivim dejim usnama. Ponekad potpunorazumem Evelin. Toliko se uasnih stvari dogodilo da mi se inida i nije loa ideja da ostanemo ovde i... pokuamo da poistimoovaj haos pre nego to se upetljamo u neki drugi. Jedvaprimetno se smei. Ali, naravno, nemam nameru to da uradim,dodaje. A ne znam ni zato. Radoznalost, valjda.

Jesi li priala s roditeljima o tome?

Ponekad zaboravim da Kristina nije kao ja, nju i dalje vezujeodanost prema porodici. Ona ima majku i mlau sestru, i obe subive pripadnice estitih.

Oni moraju da paze na moju sestru, odgovara. Ne znajuda li je tamo bezbedno; ne ele da je izlau riziku.

Ali se slau da ti ode?

Sloili su se da preem u drugu frakciju. Sloie se i saovim, rekla je. Sputa pogled na cipele. Oni samo ele daivim estito, zna? A ovde to ne mogu. Oseam da ne mogu.

Vrata lifta se otvore i istog trenutka nas oine vetar, topao aliprotkan tragovima zimske hladnoe. Zaujem glasove s krova ikrenem ka lestvama. Drmaju se pri svakom pokretu, ali Kristinaih vrsto pridrava sve dok se ne popnem na vrh.

Tamo su Juraja i Zik, bacaju kamenie s krova i sluajukako lupkaju o prozore. Juraja pokuava da tresne Zika u rame,da mu pokvari zamah, ali Zik je prebrz za njega.

Hej, u isto vreme izgovaraju kad nas spaze.

ekaj, da vi niste braa ili tako neto? pita Kristina kezeise. Obojica se nasmeju, ali Juraja izgleda pomalo zbunjeno, kaoda nije ba sasvim prisutan. Pretpostavljam da se ljudi takooseaju kad izgube nekoga, kao to je on izgubio Marlin, madana mene to nije tako delovalo.

Na krovu nema pojaseva za sputanje sajlom, ali ionakonismo zato doli. Ne znam zato su oni doli, ali ja sam elela dabudem visoko - da vidim dokle pogled moe da mi dopre. Alisva zemlja zapadno od ovoga gde se nalazim je crna, kao da jeprekrivena tamnim ebetom. Na trenutak mi se ini da vidimtraak horizonta, ali u sledeem ga ve nema, oi su meobmanule.

I ostali su tihi. Pitam se razmiljamo li o istim stvarima.

ta mislite da se tamo nalazi? konano izgovara Juraja.

Zik samo slee ramenima, ali Kristina se zapita. ta ako je itamo sve isto, samo svega ima vie? Ono... razrueniji grad, viefrakcija, vie svega?

Nema anse, nadovezuje se Juraja, odmahujui glavom.Tamo mora da je neto drugo.

Ili pak nita, dodaje Zik. Ti ljudi koji su nas ovde strpalimoda su mrtvi. Moda je tamo potpuno prazno.

Stresem se. To mi uopte nije palo na pamet, ali u pravu je -ne znamo ta se tamo desilo nakon to su nas odvojili, niti

koliko je generacija ivelo i umrlo od tada. Moda smo mi jedinipreiveli.

Nije ni vano, kaem ja, otrije nego to sam nameravala.Nije vano ta se tamo nalazi, ionako to moramo sami daotkrijemo. A onda emo da vidimo ta emo.

Dugo samo tako stojimo. Oima pratim nepravilne ivicezgrada, sve dok se sva svetla na prozorima ne stope u liniju.Juraja onda pita Kristinu o malopreanjim neredima, i nanepomini, spokojni trenutak nestaje kao vihorom odnesen.

Sutradan, Evelin stoji meu deliima portreta Danin Metjuzu predvorju taba Uenih i najavljuje nova pravila. Nekadanjipripadnici frakcija i otpadnici okupljeni su u zgradi i van nje, i snestrpljenjem ekaju da uju ta to ima da kae na novi voa.Otpadniki vojnici rasporeeni su uza zidove, prstiju spremnihna obaraima svojih pitolja. Dre nas pod kontrolom.

Jueranji dogaaji su pokazali da vie ne verujemo jednidrugima, kae ona. Izgleda bledo i iscrpljeno. Dok se situacijane stabilizuje, uveemo novi sistem. Prva od mera je policijskias: svi su obavezni da se vrate u prebivalita koja su imdodeljena u devet uvee. Nee ih naputati do osam asovaujutru. Ulicama e danonono patrolirati straari i brinuti onaoj bezbednosti.

Negodujem, ali prikrivam to kaljem. Kristina me udaralaktom i prstom na usnama mi pokazuje da budem tiha. Neznam to se potresa - kao da Evelin moe da me uje s overazdaljine.

Tori, bivi voa Neustraivih, koju je lino Evelin svrgnula,stoji nekoliko metara od mene, prekrtenih ruku, Podrugljivo sesmeka.

A dolo je i vreme da se pripremimo za ivot bez frakcija.Danas poinjemo s obukom za poslove za koje su od pamtivekabili zadueni otpadnici. A onda emo svi raditi te poslove nasmenu, zajedno s ostalim obavezama koje su tradicionalnopripadale frakcijama. Evelin se smei tako da se zapravo neosmehuje, ne znam kako joj to uopte uspeva. Kako i dolikuje,svi emo podjednako doprineti kvalitetnom ivotu u ovomnaem novom gradu, Frakcije su nas razdvojile, ali sada emobiti ujedinjeni. Od sada pa zanavek.

Svuda oko mene zauju se poklii otpadnika. Nije miprijatno. Nije da se uopte ne slaem s njom, ali posle ovoga nioni pripadnici frakcija koji su jue ustali protiv Edvarda neeostati mirni. Evelinina kontrola nad gradom nije ba jaka kolikoona misli.

Nakon Evelininog saoptenja nemam elju da se guvam sgomilom pa tumaram hodnicima sve dok u zadnjem delu zgradene naiem na stepenite, isto ono kojim smo se nedavno peli dapronaemo Danininu laboratoriju. Tada su stepenice bileprepune leeva. Sada su iste i hladne, kao da se tu nikad nitanije dogodilo.

Na etvrtom spratu zaujem povike i gungulu. Otvaram vratai vidim gomilu - mladih ljudi, mlaih i od mene, s otpadnikimobelejima oko ruku - okupljenu oko mladia na zemlji.

I to ne bilo kog mladia, ve pripadnika estitih, od glave dopete obuenog u crno i belo.

Jurnem ka njima, i kad spazim visoku otpadnicu kakozamahuje da ponovo utne, proderem se: Hej!

Ali uzalud - ona uspeva da ga utne u bok, i on zastenje,presavijajui se.

Hej! ponovo dreknem, i ona se ovog puta okrene. Mnogoje via od mene zapravo dobrih petnaest centimetara - ali neoseam strah, samo bes.

Sklanjaj se, kaem. Sklanjaj se od njega.

Prekrio je pravilo o oblaenju. Em imam pravo ovo daradim, em ne primam nareenja od ljubitelja frakcija,odgovara, i oima ara po mastilu na mojoj kljunoj kosti.

Beks, izgovara mladi otpadnik iza nje. To je onaPrajorova, to je pustila video.

Ostali deluju zadivljeno, ali ona samo napravi grimasu.Pa?

Pa, kaem ja, morala sam da povredim mnogo ljudi dabih prola inicijaciju u Neustraivima, pa u i tebe povrediti akobudem bila prinuena.

Otkopavam svoju plavu trenerku i bacam je ka deku izestitih, koji me posmatra sa zemlje dok mu iz obrve lipti krv.Ustaje, pridravajui jednom rukom bok, i ogre se trenerkomkao ebetom.

Evo, kaem ja. Vie nemoj kriti pravilo o oblaenju.

Devojka se kratko premilja, procenjuje da li eli da ue uokraj sa mnom ili ne. Gotovo da mogu da joj proitam misli -sitna sam, to me ini lakom metom, ali pripadamNeustraivima, te me sigurno nije lako savladati. Moda zna i dasam ubila neke ljude, a moda jednostavno ne eli da upadne unevolju, mada je zasigurno na ivici ivaca; vidim po stisnutimusnama kojima odaje nesigurnost.

Bolje bi ti bilo da se pazi, izgovara.

Nemoj ti da brine za mene, odgovaram. A sad beiodavde.

Saekam da se raziu, pa nastavljam svojim putem. Deko izestitih vikne: ekaj! Tvoja trenerka!

Zadri je! odgovaram.

Skrenem iza oka u hodnik za koji mislim da e me odvestika drugom stepenitu, ali opet se naem u praznom hodniku.istom kao i onom prethodnom. Uini mi se da iza sebe ujemkorake i okrenem se, spremna za borbu s devojkom izotpadnika, ali nema nikoga.

Mora da postajem paranoina.

Otvaram jedna od vrata glavnog koridora u nadi da upronai prozor i ponovo se orijentisati, ali preda mnom je samoispreturana laboratorija s razbacanim bocama i cevicama popultovima. Pod je prekriven iscepanim papiriima, i dok se ja sesaginjem da podignem jedan, neko ugasi svetlo.

Grabim ka vratima. Nepoznata ruka epa me za nadlakticu iodvue u stranu. Neko mi nabija dak preko glave, dok me drugipar ruku nabija uza zid. Bacakam se i borim s tkaninom koja miprekriva lice, i sve to mi pada na pamet je: Ne opet, ne opet, neopet. Oslobaam jednu ruku i zamahujem, pogodivi nekoga urame ili bradu, ne znam ni sama.

Hej! zaujem glas. To boli!

Izvini to smo te uplaili, Tris, zaujem drugi glas, alianonimnost je od neprocenjivog znaaja za nau operaciju. Neelimo da te povredimo.

Pustite me onda! kaem, skoro pa reei. Ruke koje medre pribijenu uza zid me putaju.

Ko ste vi? zahtevam odgovor.

Mi smo Odani, odgovara glas. Mi smo svako i niko...

Ne mogu da se suzdrim i prasnem u smeh. Moda od oka -ili straha, ali srce koje mi je do pre nekoliko trenutaka lupalokao ludo sada usporava, a ruke mi podrhtavaju od olakanja.

Glas nastavlja: uli smo da nisi odana Evelin Donson injenim otpadnikim lakejima.

Ovo je budalatina.

Bila bi budalatina i da ti otkrijemo ko smo.

Pokuavam da virnem kroz tkaninu, ali previe je gusta iprevie je mrano. Pokuavam i da se naslonim uza zid, ali bezula vida mi je teko da se orijentiem. Pod nogom mi pucaepruveta.

Ne, nisam joj odana, odgovaram. Zato je to vano?

Zato to znai da eli da ode odavde, odgovara glasOseam trunku uzbuenja. elimo da te zamolimo za uslugu,Tris Prajor. Sutra uvee, tano u pono, odraemo sastanak.elimo da dovede svoje prijatelje iz Neustraivih.

U redu, kaem. Ali samo da vas pitam: ako u sutra imatiprilike da vidim ko ste, zato mi onda ovo drite preko glave?

Pitanje ga je na trenutak zbunilo.

Dan nosi mnoge opasnosti, odgovara glas. Vidimo sesutra u pono, na mestu na kome si javno izrekla priznanje.

Odjednom zaujem otvaranje vrata, dak mi se prilepi zaobraze i hodnikom odjeknu ubrzani korak. Dok uspem daskinem vreu s glave, koridor je ponovo potpuno tih. Sputampogled ka njoj - to je zapravo tamnoplava jastunica s ispisanimreimaFrakcija pre krvi.

Ko god da su, oito vole da budu teatralni.

Na mestu na kome si javno izrekla priznanje.

To moe da bude samo jedno: odaje estitih, u kojima sampodlegla serumu istine.

Te veeri, kad se konano domognem spavaonice, ispod aes vodom na stoiu pronalazim Tobajasovu poruku.

Suenje tvom bratu bie odrano sutra ujutru i nee bitijavno. Ja ne mogu da mu prisustvujem da ne bih postao sumnjiv,ali obavestiu te o presudi to je pre mogue. Onda moemo danapravimo plan.

ta god da se desi, svemu ovome e ubrzo doi kraj.

8 TrisDevet sati je. Moda ba ovog trenutka odluuju o

Kejlebovoj sudbini, sada kad ja vezujem pertle i etvrti put odjutros nametam krevet. Prolazim rukama kroz kosu. Otpadnicikriju suenja od oiju javnosti samo kad oseaju da je presudaoigledna, a Kejleb je bio Daninina desna ruka.

Ne bi trebalo da brinem o njegovoj presudi. Odluka je vedoneta. Daninini najblii saradnici bie pogubljeni.

ta tebe briga? pitam samu sebe, izdao te je. Nije ni pokuaoda zaustavi tvoje pogubljenje.

Nije me briga. Briga me je. Ne znam.

Hej, Tris, kae Kristina, kuckajui u okvir vrata. Jurajaproviruje iza nje. I dalje se sve vreme smei, ali taj osmehizgleda kao nalepljen, kao da e mu svakog trenutka otpasti slica.

Ima neke vesti?

Ponovo proveravam sobu, iako znam da je prazna. Svi su utrpezariji, kako nalae raspored. Zamolila sam Kristinu i Jurajuda i oni preskoe doruak jer imam neto da im ispriam. Ve mikuva u stomaku.

Aha, odgovaram.

Sedaju na krevet preko puta mog i ja im priam kako me jeneko protekle noi sabio u oak u jednoj od laboratorija kodUenih, kako su mi stavili jastunicu preko glave i pozvali mena sastanak.

udi me da si samo jednog od njih uspela da udari, kaeJuraja.

Pa, bilo ih je vie, kaem u svoju odbranu. Nije ba tipinoza Neustraive da na jedan nekome poveruju, ali udna su ovovremena. A i nisam sigurna koliko zaista pripadamNeustraivima, sad kad vie nema frakcija.

Boli me i sama pomisao na to. Teko je odrei se nekihstvari.

Pa ta misli da planiraju? pita Kristina. Samo da napustegrad?

Tako mi deluje, ali nisam sigurna, odgovaram. Kakoznamo da oni nisu Evelinini ljudi koji pokuavaju da nas navukuda je izdamo?

Ni to ne znam, kaem. Ali bie nemogue izai iz gradabez neije pomoi, a meni ne pada na pamet da ostanem ovde iuim kako se vozi autobus i idem u krevet kad mi se kae.

Kristina zabrinuto gleda u Juraju.

Hej, kaem. Vi ne morate da krenete, ali ja moram.Moram da saznam ko je bila Edit Prajor i ko nas eka izvangranine ograde, ako nas uopte neko eka. Ne znam zato, alimoram.

Duboko udiem. Nisam sigurna odakle potie ovaj oaj, alisad kad sam priznala da je tu, nemogue ga je ignorisati, oseamkao da se u meni probudilo neto to je dugo bilo uspavano i neprestaje da mi se vrpolji po stomaku. Moram da odem. Moramda znam istinu. Nestalo je i Jurajinog smeka.

Moram i ja, kae on.

U redu, kae Kristina. Njene tamne oi i dalje su ispunjenebrigom, ali slee ramenima. Onda idemo na taj sastanak.

Odlino. Moe li jedno od vas dvoje da javi Tobajasu?Trebalo bi da se drim podalje od njega, jer smo raskinuli,objanjavam. Ajde da se naemo u uliici u pola dvanaest.

Ja u mu rei. Mislim da sam danas s njim u grupi, kaeJuraja. Imamo obuku u fabrici. Ne mogu da doekam. Kiselose smejulji.

Mogu li da kaem i Ziku? Ili u njega nemamo dovoljnopoverenja?

Slobodno. Samo mu napomeni da ne iri dalje.

Ponovo proveravam vreme. Devet i petnaest. Kejlebu jedosad ve izreena presuda: a poela je i obuka za otpadnikeposlove. Oseam da mogu i zbog najmanje sitnice da iskoim izsopstvene koe. Koleno mi poskakuje samo od sebe.

Kristina mi stavlja ruku na rame, ali ne pita nita, na emusam joj vie nego zahvalna. Ne znam ni ta bih joj rekla.

Kristina i ja jezdimo zapetljanim hodnicima ka stepenitu uzadnjem delu taba Uenih, izbegavajui otpadnike kojipatroliraju. Povlaim rukave da mi prekriju zglobove. Pre negoto sam krenula, nacrtala sam mapu - znam kako da stignem dotaba estitih, ali ne poznajem sporedne ulice u kojima nasotpadnike strae nee primetiti.

Juraja nas eka ispred vrata. Sav je u crnom, ali mu ispodtrenerke viri siva boja Nesebinih. udno je videti mojeprijatelje iz Neustraivih u bojama Nesebinih, kao da su ceoivot bili kraj mene. Ponekad mi se ini da i jesu.

etiri i Zik znaju za sastanak, ali nai emo se tamo, kaeJuraja. Idemo.

oporativno jurimo ka ulici Monro. S tekoom ignoriemnae glasne korake. Sad je ionako vanije da budemo brzi negoda budemo tihi. Skreemo u ulicu Monro i okreem se daproverim ima li otpadnikih patrola iza nas. Vidim tamne obrisekoji se pribliavaju Aveniji Miigen, ali nestaju iza niza zgradane zaustavljajui se.

Gde je Kara? apatom pitam Kristinu kad se naemo naulici Stejt, dovoljno udaljeni od taba Uenih da moemo daprogovorimo.

Pojma nemam, mislim da nije ni pozvana, odgovaraKristina. to je prilino bizarno. Znam da eli...

! uutkuje nas Juraja. Gde je sledee skretanje?

Satom osvetljavam rei napisane na ruci. U ulici Randolf!

Hvatamo isti ritam, cipelama trupkamo po ploniku i gotovoujednaeno diemo. Tranje mi prija uprkos bolu u miiima.

Kad stignemo do mosta noge me ve ozbiljno bole, ali ondapreko movarne reke ugledam Okrutnu pijacu, naputenu ineosvetljenu, i uspevam da se osmehnem uprkos bolu, Kad senaem na mostu usporavam, i Juraja mi prebacuje ruku prekoramena.

A sada, kae on, imamo jo samo milion stepenica.

Moda su osposobili liftove?

Nema anse. Odmahuje glavom. Kladim se da Evelinnadgleda svako korienje struje - to je najbolji nain da provalida li se ljudi sastaju u tajnosti.

Uzdiem. Jeste da volim da trim, ali mrzim da se penjem uzstepenice.

Kad konano stignemo do vrha, dahui, pet minuta je dodvanaest. Ostali nastavljaju, a ja zastajem kraj liftova da doemdo daha. Juraja je bio u pravu - ne vidim da je igde upaljenosvetlo, osim na znakovima za izlaz.

Pod njihovim plavim svetlom uoavam Tobajasa kako sepojavljuje iz sobe za sasluanje.

Od onog izlaska komuniciramo iskljuivo tajnim porukama.Teko se odupirem nagonu da se bacim na njega i prstimapreem preko njegove izvijene usne i useka u obrazu kad seosmehuje ili otre linije njegovih obrva i vilice. Ali dva suminuta do ponoi. Nemamo vremena.

Grli me i nekoliko sekundi me vrsto dri. Njegov dah migolica uvo i zatvaram oi, doputajui sebi da se konanoopustim. Mirie na vetar i znoj i sapun, kao Tobajas i kaosigurnost.

Hoemo li da uemo? pita. Ko god da su, verovatno sustigli.

Da. Noge mi se tresu od napora - ne mogu ni da zamislimkako e izgledati sputanje niz stepenice i tranje nazad u tabUenih. Jesi li saznao neto o Kejlebu?

Trgne se. Moda da kasnije popriamo o tome.

Sve mi je jasno.

Pogubie ga, jelda? jedva ujno izgovaram.

Klima glavom i hvata me za ruku. Ne znam ta da mislim.Trudim se da ne mislim.

Zajedno ulazimo u prostoriju u kojoj smo Tobajas i jasasluavani pod dejstvom seruma istine. Mesto na kome si javnoizrekla priznanje.

Na jednom od iscrtanih tasova estitih u krug su postavljeneupaljene svee. Prostorija je ispunjena meavinom poznatih inepoznatih lica Suzan i Robert su jedno do drugog i priaju;Piter stoji sam u drugom kraju prostorije, prekrtenih ruku;Juraja i Zik stoje s Tori i ostalim pripadnicima Neustraivih;

Kristina je s majkom i sestrom; u uglu prostorije stoje dva vidnonervozna pripadnika Uenih. Nova odea ne moe da izbriepodele koje meu nama postoje; one su urezane duboko u nas,

Kristina me doziva. Ovo je moja mama, Stefani, kae,pokazujui na enu tamne kovrdave kose proarane sedimvlasima. I moja sestra, Rouz. Mama, Rouz, ovo su mojadrugarica Tris i moj instruktor s inicijacije, etiri.

Poznato nam je, kae Stefani. Pre nekoliko nedelja smoprisustvovali njihovom sasluanju, Kristina.

Znam ja to, nego sam htela da budem ljubazna.

Ljubaznost je maska...

Da, da, znam. Kristina prevre oima.

Primeujem da njena majka i sestra gledaju jedna druguoprezno i s ljutnjom, ili ak oboje. A onda se njena sestra okreneka meni i kae: Znai ti si ubila Kristininog deka?

Sledim se od njenih rei, kao da me preseku napola. elimda odgovorim, da se odbranim, ali ne mogu da pronaem rei.

Rouzi, prekori je Kristina mrtei se. Oseam kako seTobajas kraj mene koi, napetih miia. Kao i obino, spremanza borbu.

Mislila sam da stavimo karte na sto, kae Rouz. Da negubimo ni svoje ni tue vreme.

A onda se pita zato sam napustila nau frakciju, izgovaraKristina. Biti Iskren ne znai da treba da izgovori ta godhoe, kad god hoe. Znai da ono to odabere da izgovoritreba da bude istina.

La koja se preuti i dalje je la.

eli istinu? Neprijatno mi je i ne elim da budem ovde.Vidimo se kasnije. Hvata me za ruku i udaljava nas od svojeporodice, sve vreme odmahujui glavom. Izvini zbog ovoga.Opratanje im ne ide od ruke.

Ma nema veze, kaem, iako ima.

Mislila sam da e vei deo tereta Vilove smrti nestati kad miKristina oprosti. A ti kad ubije nekoga koga voli, teret nenestaje samo ti postaje lake da odvrati sebi panju s onoga tosi uinio.

Sat mi pokazuje da je dola pono. Otvaraju se vrata udrugom kraju prostorije i ulaze dve vitke siluete. Prva je DoanaRejes, nekadanji portparol Miroljubivih, prepoznatljiva pooiljku koji joj prekriva lice i utoj majici koja viri ispod njenecrne jakne. Iza nje je jo jedna ena, ali joj ne vidim lice, jedinoto vidim je da je obuena u plavo.

Oseam nalet straha. Gotovo da lii na... Danin.

Ne, videla sam je kako umire. Danin je mrtva.

Prilazi blie. Hoda kao kip, plave kose, isto kao Danin. Izprednjeg depa joj vise naoare, kosa joj je upletena u kiku.Pripadnica Uenih od glave do pete. ali nije Danin Metjuz.

Kara.

Kara i Doana su voe Odanih?

Zdravo, izgovara Kara, i svaki razgovor u prostorijiprestaje. Osmehuje se, ali na njoj taj osmeh deluje nategnuto,kao da se trudi da bude pristojna. Ne bi trebalo da budemo

ovde, te u da skratim priu najvie to mogu. Neki od vas Zik, Tori - ve su bili od pomoi u poslednjih nekoliko dana.

Zurim u Zika. Zik je pomagao Kari? Izgleda da zaboravljamda je on nekada bio pijun za Neustraive. Verovatno je jo tadadokazao svoju odanost Kari - pre nego to su, ne tako davno,napustili odaje Uenih, bili su prijatelji.

Gleda me, pravi grimasu i kezi se.

Doana nastavlja: Neki od vas su ovde jer elimo da vaszamolimo za pomo. A neki su doli jer ne ele da sudbinu ovoggrada povere Evelin Donson.

Kara sklapa dlanove ispred sebe. Mi verujemo da i daljetreba slediti dva naela koja su ustanovili osnivai naeg grada:podelu na frakcije i misiju Divergentnih koju je iznela EditPrajor, da se, kada se populacija Divergentnih dovoljno uvea,izae iz grada i prui pomo onima kojima je potrebna. Miverujemo da je, iako populacija Divergentnih nije toliko porasla,situacija u gradu postala dovoljno problematina da je dolovreme da poaljemo ljude izvan granine ograde.

U skladu s namerama osnivaa naeg grada, imamo dvacilja: da zbacimo Evelin i otpadnike, tako da ponovo moemo daustanovimo frakcije, kao i da poaljemo odreen broj ljudi izvangrada da izvide ta nas tamo eka. Doana e se pozabaviti ovimprvim, a ja u da vodim ovo drugo, te je to ono na ta emo seveeras usredsrediti. Vraa odbegli pramen nazad u kiku. Nemoemo svi da odemo jer bi tolika gomila izazvala sumnju.Evelin nas nee pustiti da odemo bez borbe, pa sam mislila da binajbolje bilo regrutovati one koji imaju iskustva s opasnou.

Gledam u Tobajasa. Mi definitivno imamo iskustva sopasnou.

Moj izbor pada na Kristinu, Tris, Tobajasa, Tori, Zika iPitera, kae Kara, Svako od vas mi je na svoj nain dokazaosvoju vetinu, te vas iz tog razloga pozivam da zajedno odemoizvan grada. Naravno, niste u obavezi da na to i pristanete.

Piter? otro pitam, bez razmiljanja. Ne mogu ni dazamislim ta je to Piter uradio da dokae svoje vetine Kari.

Spreio je Uene da te ubiju, neno izgovara Kara. tamisli, ko mu je dostavio tehnologiju kojom je spreio tvojusmrt?

Podiem obrve. To mi uopte nije palo na pamet - toliko setoga izdeavalo nakon mog neuspenog pogubljenja, da uoptenisam razmiljala o detaljima tog spasavanja. Ali naravno, Karaje bila jedini optepoznati odmetnuti pripadnik Uenih u tomtrenutku, jedina koju je Piter mogao da zamoli za pomo Ko bidrugi mogao da mu pomogne? Ko bi umeo?

Vie se ne bunim. Ne elim da napustim ovaj grad s Piterom,ali toliko elim da odem da neu da diem devu.

To je mnogo Neustraivih, skeptino izgovara devojka sdruge strane sobe. Ima debele spojene obrve i svetlu put. Kadokrene glavu, iza uveta joj uoim tetovau. Transfer izNeustraivih u Uene.

Tano, potvruje Kara. Ali sada su nam potrebni ljudikoji su dovoljno veti da neprimeeni izau iz grada, te mislimda ih je obuka u Neustraivima odlino pripremila za tajzadatak.

ao mi je, ali ja ne mogu da krenem s vama, kae Zik. Nemogu da ostavim onu. Ne nakon to joj je sestra... pa, znate isami.

Ja u, javlja se Juraja i die ruku. I ja pripadamNeustraivima. Dobro pucam. A uz to sam i dobar macan.

Nasmejem se. Kari to oito nije bilo smeno, ali klimaglavom. Hvala.

Kara, morate da napustite grad to je pre mogue, kaebiva pripadnica Neustraivih. to znai da bi neko trebalo daosposobi vozove.

Istina, kae Kara. Zna li neko ovde da upravlja vozom?

O. Pa ja znam, kae devojka, Mislila sam da steukapirali.

Konano privodimo plan kraju. Doana predlae daiskoristimo kamione Miroljubivih, koji se nalaze na kraju inakod izlaza grada, i dobrovoljno se javlja da to organizuje. Robertse nudi da joj pomogne. Stefani i Rouz se prijavljuju danadgledaju Evelinino kretanje u satima pre bega i da pomouradio veze izveste one u odajama Miroljubivih o eventualnomsumnjivom ponaanju. Pripadnici Neustraivih koji su doli sTori nude se da nam pronau oruje. Pripadnica Uenih i Karaukazuju na sve slabosti koje plan ine ranjivim, i uskoro je svepod konac, kao kad se napravi sigurna konstrukcija.

Ostalo je samo jedno neodgovoreno pitanje. Postavlja gaKara:

A kada idemo?

Ja se javljam da odgovorim.

Sutra uvee.

9 TobajasNoni vazduh mi ispunjava plua i oseam se kao da mi je

ovo jedan od poslednjih udaha. Sutra naputam ovo mesto upotrazi za nekim drugim.

Juraja, Zik i Kristina kreu ka tabu Uenih, a ja drim Trisza ruku da je usporim.

ekaj, kaem. Ajde negde da odemo.

Da odemo? Ali...

Samo nakratko. Povuem je ka oku jedne od zgrada.Nou kao da vidim kako je izgledala voda koja je ispunjavalaprazan kanal, koji je sada taman, izdubljen i proaranmeseevom svetlou. Zaboravila si da si sa mnom? Ne moguda te uhapse.

Na usnama joj primeujem trzaj - gotovo da se nasmeila.

Iza ugla se naslanja na zid i ja stajem ispred nje, leimaokrenut reci. Oko oiju je namazala neto tamno, neto to istienjihovu boju, svetlu i upadljivu.

Ne znam ta da radim. Nabija glavu u ake, vrhove prstijuuplie u kosu. S Kejlebom, mislim.

Ne zna?

Sklanja jednu ruku da bi me pogledala.

Tris. Naslonim ruke na zid pored njenog lica i nagnem seka njoj. Postavljam ruke na zid i opkoljavam joj lice. Ne elida umre. Znam da ne eli.

Stvar je u tome... Zatvara oi. to sam... ljuta. Trudim seda ne razmiljam o njemu jer im ponem, sve to elim je da...

Znam. O boe, kako samo znam. Ceo ivot sam proveomatajui o tome da ubijem Markusa. Jednom sam ak odluio ikako - noem, da bih mogao da osetim kako ga toplota naputa,da bih mogao da budem dovoljno blizu da vidim kako mu izoiju nestaje sjaja. Ta odluka me je plaila isto koliko i njegovanasilna priroda.

Ali roditelji bi eleli da ga spasim. Otvara oi i podiepogled ka nebu. Rekli bi da je sebino pustiti nekoga da umresamo zato to se ogreio o tebe. Oprataj, oprataj, oprataj.

Ovo nema veze s tim ta oni ele, Tris.

I te kako ima! Odmie se od zida. Uvek ima veze s onimto oni ele. Jer on vie pripada njima nego meni. A ja elim dabudu ponosni na mene. To je sve to elim.

Netremice me gleda tim svetlim oima, odlunog pogleda.Nikada nisam imao roditelje koji su mi bili primer, roditelje ijaje oekivanja vredelo ispunjavati, ali ona jeste. Vidim ih u njoj,vidim hrabrost i lepotu koju su u nju utisnuli.

Dodirujem joj obraz i zavlaim prste u njenu kosu. Izbaviuga.

ta?

Izbaviu ga iz elije. Sutra, pre nego to krenemo. Klimamglavom. Uiniu to.

Stvarno? Jesi li siguran?

Naravno da sam siguran.

Ja... Namrti se. Hvala ti... divan si.

Nemoj to da govori. Jo ne zna nita o mojim zadnjimnamerama. Kezim se. Vidi, nisam te doveo ovamo dapriamo o Kejlebu.

O?

Stavljam joj ruke na bokove i neno je prislanjam uza zid,Podie pogled ka meni, jasan i eljan. Naginjem se dovoljnoblizu da osetim njen dah, ali se odmiem kad krene ka meni,igram se.

Kai prste za moje gajke i privlai me k sebi tako da moramda se oslonim o podlaktice. Pokuava da me poljubi, ali japomeram glavu da je izbegnem, ljubei je tik ispod uveta inastavljajui ka bradi i vratu. Koa joj je meka i, zbog nonogtranja, ima ukus soli.

Uini mi uslugu, apue mi u uvo, i nemoj nikada vieimati asne namere.

Dodiruje me i rukama prelazi preko tetovaa, niz lea i sastrane. Zavlai prste u moje farmerke i privlai me k sebi. Diemjoj u vrat, nesposoban da se pomerim.

Konano se poljubimo i osetim olakanje. Ona uzdahne, a jase obeenjaki osmehnem.

Podiem je, ali tako da je mahom oslonjena na zid, i onaobavija noge oko mog struka. Smeje se i ponovo me ljubi, ioseam se snano, kao i ona, dok mi prstima stee ruke. Nonivazduh mi ispunjava plua i oseam se kao da mi je ovo prviudah.

10 TobajasRazruene zgrade u odseku Neustraivih izgledaju kao kapije

u drugi svet. Visina zgrade Pajer kao da para nebo.

Pomou pulsiranja u vrhovima prstiju odbrojavam sekunde.Vazduh koji udiem i dalje je pun mirisa. iako je leto na izmaku.Nekada sam neprestano trao i neprestano se borio jer su mimiii bili vani. Sada me stopala preesto spasavaju, pa vie nemogu da razdvojim tranje i borbu od onoga to zapravo jesu:sredstvo da pobegnem od opasnosti, sredstvo da preivim.

Kad stignem do zgrade, lagano etam ispred ulaza da doemdo daha. Iznad mene, staklena okna na sve strane reflektujusvetlost. Negde gore nalazi se stolica na kojoj sam sedeo doksam komandovao simulacijom napada, i na zidu mrlja od krvikoja je pripadala Trisinom ocu. Negde gore je Trisin glas probiosimulaciju pod ijim sam dejstvom bio, nakon ega sam osetionjenu ruku na svojim grudima, ruku koja me je vratila ustvarnost.

Otvaram vrata koja vode ka prostoriji s pejzaom strahova iiz zadnjeg depa vadim malu crnu kutiju sa pricevima. Ovo jekutija koju oduvek koristim, s postavom na kojoj su polegnuteigle; ona je znak neega bolesnog u meni, ili pak neeg hrabrog.

Postavljam iglu iznad grla i zatvaram oi crna kutija pada nazemlju, ali kad otvorim oi vie je nema.

Stojim na krovu zgrade Henkok, u blizini sajle na kojojNeustraivi koketiraju sa smru. Oblaci su crni i puni kie, avetar mi ispunjava usta im ih otvorim da udahnem vazduh. Smoje desne strane sajla pukne i pod pritiskom iba prozore ispodmene razbijajui ih u paramparad.

Pogled mi se sputa na ivicu krova, koja mi je sad u samomsreditu vidnog polja. Uprkos zviducima vetra jasno ujemsopstvene izdahe. Teram sebe da zakoraim ka ivici. Poramenima i glavi dobuje mi kia, vue me ka zemlji. Jedva da semalo nagnem napred i ve padam, vilicom stiskajui krike,prikrivene i priguene strahom.

Nakon to se prizemljim, nemam ni trenutak predaha prenego to se zidovi oko mene potpuno zatvore, drvo me tresne ukimu, pa u glavu, a onda i u noge. Klaustrofobija. Privlaimruke ka grudima i zatvaram oi u pokuaju da ne paniim.

Na pamet mi padaju Erik i njegov pejza strahova, i nain nakoji je on uspevao da potini svoj strah, dubokim disanjem ilogikom. Kao i Tris, koja je niotkuda stvorila oruje i napalasvoje najgore none more. Ali ja nisam Erik, a nisam ni Tris. Kosam ja? ta je meni potrebno da prevaziem svoje strahove?

Znam odgovor, naravno da znam: potrebno mi je da ih liimmoi kojom me kontroliu. Potrebno mi je da znam da sam jaiod njih.

Hvatam vazduh i udaram dlanovima o zidove s leve i desnestrane. Kutija u kojoj se nalazim puca, a potom se i lomi, drvenedaske se rasparavaju po betonskom tlu. Stojim iznad njih, utami.

Amar, moj instruktor s inicijacije, nauio nas je da su naipejzai strahova promenljivi, da zavise od naeg raspoloenja ida se menjaju u skladu sa apatima koje nam upuuju naikomari. Moj se do pre nekoliko nedelja nije menjao. Dok nisamdokazao sebi da mogu da nadjaam svog oca. Dok nisam otkrioda postoji neko za koga se plaim da u ga izgubiti.

Ne znam ta u sledee videti.

Dugo tako ekam i nita se ne menja. Prostoriju i daljeprekriva tama, tlo je i dalje hladno i vrsto, srce mi i dalje lupabre nego to je uobiajeno. Proveravam koliko je sati iotkrivam da mi je sat na pogrenoj ruci - obino ga nosim nalevoj, ne na desnoj, a i kai mu nije siv, nego crn.

A onda primeujem ekinjaste dlake po prstima kojemalopre nisu bile tu. Nestali su mi i uljevi s prstiju. Sputampogled i vidim sive pantalone i sivu majicu; popunjen sam ustruku, a ramena su mi ua.

Podiem pogled ka ogledalu ispred sebe. Iz njega zuriMarkusovo lice.

Namigne mi i oseam kako mi se napreu miii oko oiju,iako to ne inim svesno. Bez ikakvog upozorenja, njegove -moje - nae ruke se trgnu i posegnu za staklom, zaustavljajui sena odrazu mog vrata. Ali ogledalo u tom trenutku nestaje i moje- njegove - nae ruke su na naem grlu, a vidno polje nam sezamrauje. Strovaljujemo se tako na zemlju, s gvozdenimstiskom oko vrata.

Ne mogu da razmiljam. Ne pada mi na pamet kako da seiskobeljam.

Vritim, voen instinktom. Zvuk mi vibrira na rukama.Zamiljam ruke onakvima kakve moje zaista jesu, velike, dugihprstiju punih uljeva od vree za udaranje. Zamiljam svoj odrazdok Markusovu kou prekriva voda, zamenjujui svaki delinjega deliem mene.

Ni iz ega ponovo stvaram sebe.

Ja kleim na betonu, hvatam vazduh.

Ruke mi se tresu i prelazim njima preko vrata, ramena,nadlaktica. isto da budem siguran.

Pre nekoliko nedelja, u vozu, na putu da se sastanemo sEvelin, rekao sam Tris da je Markus i dalje u mom pejzaustrahova, ali da se promenio. Mnogo sam vremena proveorazmiljajui o tome; to mi je zaokupljalo misli svake noi predspavanje i vraalo se kad god se probudim. I dalje sam ga seplaio, to je jasno. ali na neki drugaiji nain - vie nisam dete,prestravljeno od pretnje koju moj zastraujui otac predstavljaza moju bezbednost. Postao sam mukarac prestravljen odpretnje koju on predstavlja za moju ud, za moju budunost, zamoj identitet.

Ali ak ni taj strah, znam to, ne moe se uporediti s onimnarednim. Jasno mi je da je on sledei i sve to elim je daotvorim venu i iscedim ovaj serum iz tela, sve samo da tome neprisustvujem.

Ispred mene, na betonskom tlu, pojavljuje se snop svetlosti.Ruka, savijena kao apa s kandama, posee ka svetlu, za njomse pojavljuje jo jedna, a onda i glava, s plavom kosom kojaizgleda kao ica. ena se nakaljava i dovlai do kruga koji jenapravio snop svetlosti, mic po mic. Pokuavam da joj sepribliim, da joj pomognem, ali stojim kao zaleen.

ena okree lice ka svetlosti, i vidim da je to u stvari Tris. Izusta joj lipti krv i curi ka bradi. Zakrvavljenim oima pronalazimoje i mumla: Upomo.

Iskaljava crveno i ja se bacam na nju znajui da e, ukolikoje se ubrzo ne doepam, svetlost u njenim oima zgasnuti.Neije ruke mi obaviju nadlaktice i ramena i grudi, pravei takokavez od krvi i mesa, ali ja ne prestajem da se napinjem da

stignem ka njoj. Grebem ruke koje me dre, ali time samopovreujem sebe.

Vritim njeno ime, a ona ponovo iskaljava krv. ovoga putajo vie. Vriti u pomo i vritim i ja, ali ne ujem nita, neoseam nita sem sopstvenih otkucaja srca, sem sopstveneprestravljenosti.

Pada na zemlju, kao perce, i sklapa oi. Prekasno je.

Tama se podie. Vraa se svetlo. Zidove prostorije za pejzaestraha prekrivaju grafiti, preko puta mene su prozori od ogledalasobe za posmatranje, u uglovima su kamere koje snimaju svakusesiju, sve je na svom mestu. Vrat i lea su mi mokri od znoja.Briem lice rukavom majice i kreem ka vratima preko puta,ostavljajui za sobom svoju crnu kutiju sa pricom i iglom.

Vie ne moram da preivljavam svoje strahove. Sve to sadtreba da radim jeste da ih prevaziem.

Iz iskustva znam da te samopouzdanje moe odvesti na nekazabranjena mesta. Recimo u elije na treem spratu tabaUenih.

Dodue, ne ba do kraja. Pre nego to uspem da otvorimvrata, vrhom pitolja me zaustavi otpadnik, i ja se zagrcnem odnervoze.

Kuda si krenuo?

Stavljam ruku na njegov pitolj i odgurujem ga od sebe. Neupiri to u mene. Ovde sam po Evelininom nareenju. Idem daposetim zatvorenika.

Niko mi nita nije rekao o vanrednim posetama.

Utiam, kao da mu otkrivam tajnu. Zato to Evelin ne elida ova poseta bude zvanino zavedena.

ak! doziva ga neko sa stepenita iznad nas. Tereza.Odmahuje rukama i pokazuje mu da me propusti. Pusti ga. Uredu je.

Klimam glavom ka Terezi i nastavljam dalje. Krhotine izhodnika su oiene, ali polomljene sijalice nisu zamenjene, pakroz te mrlje tame, koje podseaju na splet modrica, koraam kaeliji koja me zanima.

Kad stignem do severnog koridora, ne ulazim pravo u eliju,ve idem ka eni koja stoji na njegovom kraju. Srednjih jegodina, oputenih kapaka i nabranih usana. Izgleda kao da je svesmara, pa i ja.

Zdravo, javljam joj se. Ime mi je Tobajas Iton. Ovde samda pokupim jednog zatvorenika, po nareenju Evelin Donson.

Ne menja izraz lica na pomen mog imena, pa se mislim kakou izgleda morati da je onesvestim ne bih li dobio to to elim.Vadi parence zguvanog papira iz depa i ispravlja ga. Nanjemu su ispisana imena zatvorenika i brojevi soba u koje susmeteni.

Ime? pita.

Kejleb Prajor. 308A.

Ti si Evelinin sin, jelda?

Aha. Mislim... da. Ne izgleda mi kao neko kome se sviare aha.

Vodi me ka metalnim vratima na kojima pie 308A - pitamse za ta li su bile koriene ove prostorije onda kada naemgradu nije bilo potrebno ovoliko elija. Ukucava kod i vrata seko od ale otvaraju.

Pretpostavljam da treba da se pravim da ne vidim to toplanira da uradi? pita.

Da, odgovaram.

Uini mi uslugu i reci Evelin neto lepo za mene. Ne elimovoliko nonih smena. Zovem se Drea.

Nema brigu.

Guva papir i, dok se udaljava, vraa ga u dep. Sve dok nestigne do svog mesta i ne okrene mi lea, drim ruku na kvaki.Izgleda da joj ovo nije prvi put. Pitam se koliko je ljudi poEvelininom nareenju nestalo iz ovih elija.

Ulazim. Kejleb Prajor sedi nad knjigom za metalnim stolom,kose zaeljane na jednu stranu.

ta eli? pita.

Nije mi lako da ti ovo kaem... Zastajem. Pre nekoliko satisam odluio kako u ovo da odradim - elim da mu oitamlekciju. Da bih to uradio, morau malo da laem. U stvari. nijeda mi nije lako. Tvoje pogubljenje je pomereno za nekolikonedelja ranije. Za veeras.

To mu privue panju. Okree se u stolici i blene u mene.irom otvorenih unezverenih oiju, kao plen pred grabljivcem.

Jel' to neka ala?

Nisam ba poznat kao aljivdija.

Ne. Odmahuje glavom. Ne, imam jo nekoliko nedelja,ne veeras, ne...

Ako umukne, dau ti sat vremena da se navikne na ovunovu informaciju. Ako ne umukne, onesvestiu te i upucati unekoj od uliica pre nego to doe svesti. Izbor je tvoj.

Posmatrati Uenog dok obrauje neki podatak je kao gledatiu satni mehanizam, zupanici se okreu, pomeraju, nametaju izajedniki delaju na traenju reenja, to u njegovom sluajuznai pojmiti sopstvenu neposrednu propast.

Kejleb baci pogled na otvorena vrata iza mene i grabistolicu, okrene je i baci na mene. Noge od stolice me pogaajusvom silinom, to me usporava taman toliko da mu dopustim daklisne.

Pojurim za njim niz hodnik, iako mi ruke bride od udarcastolice. Bri sam - bacam se na njega i on pada licem na pod, neuspevajui da ga zatiti. Drim ga prikovanog kolenima ivezujem mu zglobove plastinom uzicom. On zastenje i kad gapodignem na noge vidim da mu je nos crven od krvi.

Drea me na trenutak okrzne pogledom, pa nastavi sa svojimposlom.

Vuem ga niz hodnik, u pravcu suprotnom od onoga kojimsam doao, ka izlazu u sluaju opasnosti.

Sputamo se uzanim stepenicama dok za nama odjekuje ehonaih koraka, disonantan i upalj. Kad stignemo do poslednjegstepenika, kucam na izlazna vrata.

Otvara ih Zik, s blesavim osmehom na licu.

Nisi imao problem sa straarom?

Ne.

I pretpostavio sam da e lako s Dreom. Nju nizata nijebriga.

Deluje mi kao da joj ovo nije prvi put da se pravi da netone vidi.

Ne mogu da kaem da sam iznenaen. Jel' ovo Prajor

Glavom i bradom

Zato krvari?

Jer je idiot.

Zik mi prua crnu jaknu s priivenim otpadnikim simbolomna okovratniku. Nisam znao da idiotluk izaziva spontanokrvarenje iz nosa.

Ogrem Kejleba jaknom i na grudima mu zakopavamdugme. Izbegava da me pogleda.

Mislim da je to neki novi fenomen kaem. Jel' uliicabezbedna?

Da, pobrinuo sam se za to. Zik podie pitolj, drkeokrenute ka meni. Budi paljiv, pun je. Bilo bi dobro da mejako tresne, da bude ubedljivije kad otpadnicima kaem da simi ga ukrao.

eli da te udarim?

Ha, kao da nikad nisi poeleo. Ajde, etiri.

Istina je da volim da udaram ljude - volim tu eksploziju moii energije i taj oseaj da sam nedodirljiv jer mogu da ihpovredim. Ali mrzim taj deo sebe, jer je to deo koji je najvieslomljen.

Zik se sprema, a ja steem aku u pesnicu.

Pouri bre, kukavice, kae.

Odluujem da ga nabodem u vilicu, jer je prejaka da bih jepolomio, a dobro e pomodreti. Zamahujem i pogaam ba tamogde elim. Zik zastenje i obema rukama se uhvati za lice. I menepresee bol u ruci, pa je protresem.

Sjajno. Pljuje u stranu. Pa, to bi bilo to.

Dobro onda.

Verovatno se vie neemo videti. jelda? Mislim, znam da ese ostali verovatno vratiti, ali ti... Zaustavlja se, ali ubrzonastavlja. Hou da kaem, izgleda kao neko ko e rado sveovo ostaviti za sobom.

Aha, verovatno si u pravu. Sputam pogled ka svojimcipelama. Siguran si da nee s nama?

Ne mogu. ona ne moe da nas prati kolicima, a ono, ne bihba da je ostavim, zna? Dodiruje vilicu, da proveri u kakvomje stanju. Pobrini se da Juri ne pije previe, vai?

Aha, kaem.

Ne, stvarno, kae on, i dubljim glasom izgovara, kao isvaki put kad eli da ga ozbiljno shvatim: Obeava da epaziti na njega?

Jo kad sam ih upoznao, bilo mi je jasno da su Zik i Jurajabliskiji nego veina brae. Kao mali su izgubili oca ipretpostavljam da je Zik nakon toga balansirao izmeu ulogeroditelja i brata. Ne mogu ni da zamislim koliko teko Ziku padada ga gleda dok naputa grad, pogotovo tako slomljenog nakonMarlinine smrti.

Obeavam, kaem.

Znam da bi trebalo da krenem, ali moram jo malo sezadrim, da dam tom trenutku na znaaju. Zik je jedan od prvihprijatelja koje sam stekao u Neustraivima nakon to sampreiveo Inicijaciju. Potom je radio sa mnom u kontrolnoj sobi,gde smo nadgledali kamere i pisali glupave programe koji suispisivali slova na ekranu ili igrali igrice pogaanja brojeva.Nikada me nije pitao za pravo ime, ili zato je poetnik koji jebio prvi na listi zavrio u obezbeenju i obuci umesto meuvoama. Nikada nita od mene nije traio.

Ajde vie da se zagrlimo, kae on.

Snano drei Kejleba jednom rukom, drugu obavijam okoZika, i on ini isto.

Kad se rastanemo, odvlaim Kejleba ka uliici, i ne mogu dane uzviknem: Nedostajae mi!

I ti meni, makice!

Nakezi, i beli zubi mu zablistaju na meseini. To je poslednjeto vidim pre nego to se okrenem i trei krenem ka vozu.

Nekuda si se uputio, kae Kejleb, dahui. Ti i jo neki.

Aha.

Ide li i moja sestra s vama?

To pitanje budi ivotinjski bes u meni, bes koji ne mogu dautolim obinim brecanjem i uvredama. Mogu da ga utolimjedino jakim udarcem dlanom o uvo. Trgne se i zgrbi, spremanza sledei udarac.

Pitam se jesam li i ja tako izgledao kad me je otac tukao.

Nije ti ona sestra, kaem. Izdao si je. Muio si je. Oteo sijoj jedino to joj je ostalo od porodice. i to... zato? Jer si eleoda uva Daninine tajne, eleo si da ostane u gradu, bezbedan?Kukavice jedna.

Nisam ja kukavica! kae on. Znao sam da ako...

Ajde da se vratimo na onaj dogovor od malopre, daumukne.

U redu, kae on, A kuda me uopte vodi? Moe i ovdeda me ubije, zar ne?

Zastajem. Iza nas, krajikom oka, primeujem obris upokretu. Okreem se i podiem pitolj, ali obris nestaje u tminiuliice.

Nastavljam dalje, vukui Kejleba za sobom, oslukujuikorake iza nas. Parii slomljenog stakla se razleu pod naimcipelama. Posmatram zgrade prekrivene tamom i uline oznakekoje se na arkama klate kao poslednji listii na granama ujesen. Stiemo do stanice i vuem Kejleba ka metalnimstepenicama koje vode na peron.

Izdaleka uoavam voz koji pravi poslednju turu kroz grad.Vozovi su mi nekada delovali kao sila prirode, neto to je ilosvojim putem bez obzira na to ta mi radimo unutar granica

grada, neto pulsirajue i ivo i mono. Sada sam upoznaomukarce i ene koji njima upravljaju, to je delimino skinuloveo tajanstvenosti, ali ono to oni meni znae