uvod u knjizevnost predavanja - tm

8/3/2019 Uvod u Knjizevnost Predavanja - TM

http://slidepdf.com/reader/full/uvod-u-knjizevnost-predavanja-tm 1/26

Испит:

- обавезно присуство- семинарски рад

- тест из метрике

- тест из теорије- укупно носи 3 поена

КЊИЖЕВНОСТ КАО УМЕТНОСТ

Свет око себе упознајемо чулима, слику света добијамо преко утисака, а уметност је

стварање новог света (битна је улога творца). Уметност је духовна делатност којаствара конкретне творевине прожете његовим сазнањем о свету, користећи се

маштом и обликовањем.

У доживљају уметничког дела учествују емоције и мисао и стварају естетски

доживљај.

Наука и уметност –

И наука и уметност имају као заједнички црту - спознавање света.

Наука своје поставке излаже преко апстрактних појмова и служи се логичким

мишљењем, те се схвата разумом.Уметност своје поставке излаже као чулно конкретне слике (представе), које садрже

емоције уметника, а доживљавају се чулима.

Сазнајни ефекат је за науку битан, док за уметност није битан он, већ естетски

доживљај.

Поделе уметности –

Уметници стварају различитим средствима. Зависно од материјала и начина стварања

постоји подела уметности на:

1) Музику (средство: звук, тон)2) Сликарство (средство: боја, облик)

3) Вајарство (средство: маса, природни материјал)

4) Архитектуру (средство: грађевински материјал)

5) Плес (средство: ритмички покрет)6) Књижевност (средство: реч)

Седма уметност је филм, који се назива и тоталном уметношћу, јер има елементесвих осталих, обједињује их. Од филма је старији његов претеча - позориште.

Уметност се дели и према томе да ли се доживљава кроз простор или кроз време.

Временске уметности су: музика, плес и књижевност, јер је потребно одређено

време да се перципирају, док су сликарство, вајарство и архитектура просторне

уметности, пошто им је неопходан простор да би се реализовале. Филм обједињује ивременско и просторно значење, па је за његову спознају потребно једно и друго.

Књижевност је уметност која се служи језиком. Све духовне творевине човека

изражене речју могу се објединити у појам књижевности. О настанку књижевности

1



има више теорија.

Уметност у време свог настанка није била онаква каквом је данас знамо.

Сматра се да настаје из магијског стваралаштва. Мит и обред су синкретичке форма

уметности, јер обједињују и слику и звук и глуму и реч.

Првобитни човек не разуме и не може да логички објасни појаве, не уме да

успостави границу између себе и онога око себе. Мисли да је све живо и има истеелементе и особине које има и он. Схвата да постоје тајанствене везе са светом који

га окружује, али не зна ништа о њима, покушава да их објасни.

Мит је првобитни покушај човека да објасни свет: митови о води, сунцу... -све се приказује кроз фигуре сличне човеку). Сматра се да је човек и све његово исто

(моје име - ја, моја коса – ја…) - ако делујемо на било који део човека, на било шта

што је са њим повезано - делујемо на самог човека. Подржавањем слика лова или

неких других слика човек мисли да ће имати успеха у лову, призвати кишу и слично,слика се изједначава са догађајем.

Име је све, узвишено, именовати предмет значи поседовати га - ово је прва

метафоричка фаза, због тога се име бога у неким религијама не помиње. Тако настајеи потреба за правилним говором и језиком ако призиваш нешто свето, мораш то

учинити правилно, у супротном те неће разумети - зато настаје граматика.

Разлика између мита и уметности је у томе што се у мит верује, док код

уметности знамо да је реч о измишљеном, створеном свету, тј. да уметник не

покушава да представи своју творевину као нешто независно од себе.

Појам књижевности

Појављује се касно, јер касно почиње и да се проучава. Изведен је од речикњига, код нас је присутан негде од средине 19. века, до тада су се користили слични

термини (нпр. књижество). Појављује се као превод латинске речи литература - ове

речи до данас остају најсличнији синоними.Литера - слово - буквални превод. Код Римљана литература је делатност

граматичара, филолога и учитеља писмености на почетку, а касније добија значење

било какве писмености, ерудиције, начитаности...

Полако се сужава појам литература: почиње да се односи на сам предмет читања,почиње да значи свеукупност онога шта је написано, постаје блиско појму

писмености. Овде се није узимала у обзир усмена књижевност.

Нови појам словесност обухвата и усмену и писмену књижевност (од

старословенске речи слово - реч). Барата се са више различитих термина, полако се

уводи систематичност у њихову употребу.

Висарион Белински 1842. у тексту "Опште значење књижевности" дефинише

неке од појмова:

- словесност - све што је изражено речима- писменост - ужи појам, оне творевине словесности достојне да буду записане

- књижевност - духовне творевине једног народа или епохе (свест народа која се

историјски изражава у језичким творевинама)

Први српски покушај дефинисања појмова даје Стојан Новаковић у 19. веку.

Литература - духовна творевина једног народа, епохе (мора да има духовну, естетску

вредност).

2



Јавља се потреба за ужим појмом који би означавао уметничку књижевност и

јавља се белетристика (француски - лепа књижевност), издваја се на основу

естетских критеријума. Постаје готово непотребан даљим сужавањем појма

књижевност (који се даље сужава на текст који има уметничку вредност, књижевностпостаје језичка уметност).

Термини који долазе у сукоб су песништво (поезија, говор у стиху) и

књижевност (преостале области).

Књижевност и језик

Језик је сложена духовна творевина коју користимо у ширем духовномконтексту, а књижевност доста зависи од језика, јер га користи као грађу. Међусобно

су повезани.

Предодређеност књижевне речи је да буде поново прочитана. Свакодневниговор служи за комуникацију, преношење информације. За књижевно дело је битно

што је предодређено да се више пута интерпретира, па се тиме и језик другачије

користи - мора да буде поновљено у непромењеном облику, док се информацијаможе пренети на више начина, па се не мисли на избор речи. ово доводи до разлике

језика из књижевног дела и језика свакодневице.Проучавање почиње анализом књижевног текста, која омогућава боље

разумевање контекста дела.

Шта тексту даје уметничко значење? Ово мерило покушава да објасни

књижевна естетика - распознавање језичког израза као уметничког, по чему би секњижевнопст могла дефинисати као сваки естетски вид језичке творевине.

Наука о књижевности

Детаљно, разгранато проучавање књижевности.

Чине је:1) теорија књижевности

2) историја књижевности

3) књижевна критика+ стилистика

Све ово улази у науку о књижевности, прожимају се међусобно, допуњују, утичу

једна на другу и не могу се посматрати одвојено.

1) Теорија књижевности

Теоријска научна дисциплина о општим особинама књижевног дела као језичког уметничког дела.

Испитује природу книжевног, уметничког дела као духовне активности, језиккао средство те активности, облик, форму, стрктуру дела.Питања којима се бави:

- Уметничко стварање (естетско питање)

- Природа језика (средство којим се књижевник служи - стилистичка питања)

- Врста, форма стрктура, функција (родови, врсте и композиција - формална питања)- Исторјски развој одређених облика, књижевни укус у различитим епохама и

срединама (историјска поетика)

3



2) Књижевна критика

Спона између књижевног дела и читаоца, има за циљ да открије сва значења,

лепоте у делу, оцени и да критику свега. Управо због те субјективности у оцени неки

теоритечари сматрају да није део науке о књижевности, јер изражава субјективнопроменљиво мишљење, а не општи став.

Значајну улогу има субјективни укус појединца који се намеће као неко опште

начело. Други теоретичари, пак, мисле да се свака критика ипак заснива на некомтеоријском становишту, да није произвољна. У сваком случају, преовладава

мишљење да је неопходна.

3) Историја књижевности

Даје историјски поглед на развој књижевности кроз време (1 народ, 1 епоха,

правац, писац и општа духовна оријентација епохе): битни су историјски моменат,

прилике, околности, пријем на који дела наилазе у тој и наредним епохама.Уколико се односи на само један народ, онда је то национална историја

књижевности, а уколико се односи на већи број народа заједно узетих - општа

(светска) књижевност. Служи се методом компаративних истраживања.

Појмови који утичу на науку о књижевности:

Свако научно истраживање засновано је на сарадњи више наука

(интердисциплинарност). Интердисциплинарни приступ у науци о књижевности.

Тоерија књижевности има слично поље рада са естетиком, лингвистиком и

семиотиком (иако су и друге научне дисциплине битне)

Естетика (аестетиси - осмех) - филозофска дисциплина на основу вековних

размишљања о одговору на питање: шта је лепо. Естетски критеријуми као што сунпр. узвишено, трагично, комично и слично...

Питања естетике: Шта је оно заједничко делима? Како, зашто, се ствара? Чему

стварање? Утичу ли дела на човека? Од чега зависи трајност дела?Лингвистика (латински lingua - језик, говор). У центру истраживања је језик.

Правилно значење говора и писања доводи до настајања граматике (вештина писања)

и реторике (говорно умеће). Дају норме за писмено и усмено изражавање. Натемељима овога се у 19. веку обликује лингвистика (на почетку се бавила само

историјом језика, поређењем). Вилхелм фон Хумболт развија основу за општу

лингвистику (језик – израз духа једног народа, не историјски, већ у тренутку).

У 20. веку значајна је школа Фернанда де Сосира: лингвистика се утемељује каонаука, која проучава језик као средство споразумевања (језик као специфичну

структуру, која служи за комуникацију, односно пренос информација).

Семиотика (у новије време, наука о знаковима - семама). Најзначајнији људи

су: Чарлс Сендерс Пирс - оснивач, његов настављач Чарлс Морис и Фернанд деСосир. Развоја се у правцу анализе знака. Реч = знак, може имати једно или више

значења, које се може мењати. Од постојећих знакова могу се створити нови. Онапосматра књижевност као систем знакова.

Начела класификације књижевности: према особинама које су заједничке

за више дела и према оним особинама које одвајају једно дело од других. У

зависности шта се истражује, постоји више различитих подела.Заједничке особине за сва уметничка дела су: сликовистост, емоционалност, естетски

4



критеријуми, експресивност...

- по језику (принцип на основу језика на ком је написано, нпр. Франц Кафка

живи у Прагу, пише на немачком, по националности је Јеврејин, а рачуна се

као немачки писац, док се Набоков до своје 40. године сматрао рускимписцем, а од 40. америчким)

- по националној припадности (према националној припадности писца нпр. југословенска књижевност, Иво Андрић је и хрватски и бошњачки и српски,

Бранко Ћопић и бошњачки и српски,а термин латинска књижевност секористио у Хрватској (без обзира да ли је то хрватско или не)

- према аутору (одређени писац, рупа, школа, групација – обједињује се према

сличним особинама: стил, језик, техника писања...)- према намени (поучна, црквена, дечја, забавна, пропагандна… али ова подела

не важи за сва књижевна дела)

- према форми (на родове и врсте)- према начину на који је уметничко дело настало (усмена и писмена)

Усмена књижевност.

Одлике:

- исто дело често је сачувано у више варијанти

- аутор је непознат, колективни начин стварања, не може се издвојити

појединац, повач не сматра да је важно да се понавља од речи до речи- стални епитети, устаљене стилске фигуре (стални епитети), крај и почетак,

језичке формуле, који служе као помоћ у меморисању текста који се преносио

усменим путем док није записан- стереотипи

Из првобитне синкретичке везе речи, звука, мелодије, касније се издваја усмена

књижевност и добија естетска форме. Међу првим опблицима се развијају: обредне(радне) песме, митолошке, бајалице, гаталице, бајке, басне, легенде, загонетке,

јуначке песме, љубавне песме.

Усмена књижевност основа је за развој писане (преузима језик, мотиве, шаблоне).

Данас живи облици усмене књижевности су анегдота и виц (развијају се по основнимпревилима усменог изражавања).

Подела према форми

Форма је бина за уметничко дело.Прати је одређена правилност (избор форма није

случајан, то носи значење, смисао). Данас су све ове категорије релативне и има

доста изузетзака.

Род ја најшири појам, основни начин класификације књижевних дела у најширу

групу са заједничким суштинским елементима (изузетно важне особине за схватање

књижевног дела)Према Платону (који износи своје ставове делу „Држава“), подела се врши на 3 рода

према степену подражавања (мимезиса):

1. једноставно приповедање, где се песник не скрива иза других субјеката

(дитирамб) – лирска поезија2. дела у којима се подражава, песник се скрива иза других лица, подражава,

радњу дају друга лица (трагедија и комедија) - драма3. мешање ова два (хомерови спевови) - епика

Средином 18. века француски естетичар Бате дели књижевност према умерености

5



књижевног дела на лирику (усмерена на осећања) , епику (усмерена на приповедање)

и драму (усмерена на радњу, низ догађаја).

Поделом су се бавили и романтичари, по којима епика даје пуноћу

приповедања, лирика субјективан принцип, а драма представља прожимање ова двапринципа, Гете, који епику дефинише као чидто приповедање, лирику као

ентузијастички израз, а драматику као текст где лица делају. Хегел као главне

карактеристике родова наводи за лирику субјективност, за епику објективност, задраму проживљавање.

Емил Штајгер лирику описује као склад између звука речи и значења,

нестају разлике између субјективног и објективног света, спољног и унутруашњег, аможе се изразити слогом. За епику су по њему карактеристичне објективност и

ширина, приповедање које сврху налчази у описивању читавог једног света, а

основна јединица је реч. У драми, пак, по њему централно место има сукоб између

ставова појединаца или сукоб између онога што јесте и онога што би требало да буде.А изражава се преко реченоце.

Унутар родова издвајају се књижевне врсте. Књижевна врста је група дела у

којима се појављују мање-више сталне особине. Називи за врсте настају још у антиции користе се до данас, нимало или мало измењени. Платон у «Законима» каже да

песник мора јасно да прави разлику између врста, инсистира се на строгој

одређености форме, шаблонима (у антици и класицизму). Однос према врстамамењао се током историје. Антички теоретичари сматрају да постоји скуп одређених

правила за сваку врсту, врсте не смеју да се међусобно мешају, јер се тиме нарушава

склад (самим тим и вредност). Француски класицисти су најстрожи у нормирању(колико има књижевних врста, које су, шта која подразумева и слично). За

романтизам и 20. век је карактеристично мешање књижевних родова и врста.

Романтичари се буне против класицистичких норми, укидају их и уводе слободу

изражавања. Ђордано Бруно тврди да има онолико књижевних родова и врстаколико има добрих стваралаца. Почетком 20. века Бенедето Кроче тврди да је свако

уметничко дело непоновљиво и инсистира на његовој оригиналности насупрот

општости која повезује дела у оквиру књиж. родова/врста.Подела на врсте тешко да се може извршити према само једном критеријуму.

Чести критеријуми су:

- метрика, композиционе шеме – (формални изглед, ритмичко звучање; сонет,епистоларни роман…)

- сиже и/или мотиви (нпор. Њубавна песма: обједињују се мотиви око љубавног

сижеа)

- духовни став (сатира, исповест…)- душевно стање које аутор/песнички субјекат има (елегија – жал за нечим

неповратно изгубљеним…)

Француски теоретичари покушали су да превладају поделу на врсте увођењемпојма жанра (да избегну комликације).У исти жанр се убрајају дела која имају

извесне заједничке и само њима својствене особине. Жанровима се бави генологија.

Раније су се делили према узвишености (књижевни и културни значај који су у тојепохи и средини добијали) и на основу тема, става, сољашње форме.

Узвишени: ода, химна. Средњи: различито се одређује. Ниски: комедија.

Ова теорија је данас историјска, данас се нико тиме не бави, већ се као основа

књижевних истраживања узима налаиза књижевног дела.

6



КЊИЖЕВНО ДЕЛО

Анализа књижевног дела

Рашчлањивае на саставне делове – испитивање односа и утврђене функције коју

врше у целини.Припрема за анализу текста:

- утврђивање правог текста (када постоји више варијанти, које настају: због

измена аутора док ствара тејст, на основу редакција после објављивања, кадасе текст изгуби, оригинал се изгуби, а сачувана је нека редакција, која је

најбоља по критичарима, нпр. роман “Петроград” А. Белог)

- утврђивање ауторства (Народна књижевност није ауторизована

- . У неким срединама и епохама суторство и време су битни (ставови и идејеаутора су различти, ово ма, објашњава и неке друге ствари.)

- Датирање – временско одређивање (што је текст старији, то је важније)

- Коментари (све ове ствари се смештају у коментаре)ТЕКСТОЛОГИЈА – бави се проучавањем текста, а њен циљ је утврђивање историјата

текста и његовог аутентичног вида( и питања критичког издавања текста).

С анализом текста нераскидиво је повезан појам структуре књиж. дела.

Структрура књижевног дела:

То је систем одређених елемената, који се по неким правилима обликују у

целину. Може бити језичка (организација језика, њоме се баве лингвисти) икњижевна (књижевна анализа, оно што једној књижевној ортганизацији даје право да

се назове књижевном).

Постоје различите теорије о структури. Прилично плодоносна је била теоријаслојева (1931. год.) Романа Ингардена (у делу “Књижевноуметничко дело”).

Постоји вертикална димензија књижевног дела (временска, видимо је док читамо

дело) и хоризонтална (по слојевима – рашчлањивање, битно је да допремо доситнијих нијанси)

Основни слојеви једног дела су, по тој теорији:

- слој звучања/гласова (има одређену симболику, смисао, значење – јако је битно запоезију нпр. стилске фигуре, интонација)

- слој значења (повезан са овим првим, речи и реченоце, шта ти звукови значе)

- слој света дела (приказивања предмета), обухватају се у ширем смислу, касније се

појављују и аспекти и идеје- слој аспеката (из ког угла се посматра, описује (осуда, критика, указивање на

нешшто, одобравање...)

- слој идеја (идејне позиције са којих аутор наступа)

Књижевноуметничко дело може се посматрати као:1) документ о писцу-ствараоцу2) текст као аутономна семантичка категорија

3) документ о рецепционим могућностима и потребама читаоца

4) дијалектичко јединство трију димензија: писца, текста и читаоца5) производ и чинилац књижевне традиције

7



Конкретна анализа књижевног дела:

Тема - предмет говорења, шта је описано у тексту, оно о чему се у њему

говори. Избор теме је битан, често је показан начином приказивањ,дело може имати једну ли више тема. Сложено дело често има више тема; у одређивању теме нам

помаже наслов

Мотив је најмања тематска јединица у делу која има релативно значење, неможе се даље разлагати. Мотиви у делу могу бити узрочно-последично или

асоцијативно повезани.

Фабула је хронолошки низ догађаја о којима текст приповеда, а који сумеђусобно повезани по принципу каузалности (узрочно – последична веза) у

времену..

Руски формалисти у 20. веку уводе термин сижеа.

Сиже је низ догађаја изложених по оном редоследу по коме их је аутор распоредио укњижевном делу.

Не морају сва дела имати развијену фабулу. Таква дела називају се

нефабуларна, док се она у којима је фабула развијена називају фабуларним. Уфабуларним уметничким делима догађаји могу да буду повезани у више паралелних

радњи (нпр. Ана Карењина) – фабуларни нз чине догађаји мотиви, нанизани у

неколико међусобно повезаних низова, исто важи и за сижее и сижејне линије. Унефабуларним делима мотиви се везују асоцијативно и дају асоцијативне низове или

на осонову логичког мишљења (есејистички текстови).

Организација мотива, фабуле...

Композиција је начин на који се различити елементи књижевног дела

повезују у јединствену уметничку целину, односно начин обликовања уметничког

текста, организација елемената од којих се састоји по некој идеји.

Мотивација је оправданост (односно начин оправдавања) увођења неког

јунака, предмета (мотива), реплике, сцене у текст. У бројним текстовима

књижевности 20. века управо се одсуство мотивације користи да изазове апсурд.(посебно карактеристично за поједине правце, примери дела: Ћелава певачица, Плава

свеска број 10).

Свако књижевно дело представља везу између аутора и читаоца. Битан је начин накоји се аутор обраћа публици, може да буде шреко јунака (нпр. драма), а постоје и

друга, где се јавља приповедач.

Приповедање у тексту може да се одвија у 1. или 3. лицу. Приповедача у првом лицу

не треба мешати са аутором. Уметнички текст је целина одвојена од реалности,зовемо га ауторски субјекат, лриски субјекат, не смемо га звати аутор, јер је аутор

изван дела.

Приповедач у трећем лицу: може бити;

Поуздани – зна све догађаје, више од јунака, све сазнајемо од њега, зове се исвезнајући приповедач.

Непоуздани – један од ликова, не зна све, читалац нема целу слику догађајаАутор кроз одређеног јунака даје све – директан учесник, неутрална личност, која

посматра са стране. – ово је битно због објективности

Остали: ликови (јунаци) јунаци су носици фабуле, она се одвија преко њих.Јунак може бити тип или карактер.

Јунаци типови се добијају поступком типизације. Јунаци који имају типичне особине

карактеристичне за једну већу групу, нису карактеристичне за само једну особу.

8



Карактери се добијају карактеризацијом. То су јунаци који имају неке особине, које

су карактеристичне само за љих, индивидуалност, нешто, што их издваја.

Појам идеје уметничког текста:

Постоје два начина гледања на то:

1) одређени став, основна мисао присутни у делу према одређеној теми, догађају о

којима се у делу говори2) основни смисао (суштина) онога о чему дело говори, сазнајемо га тек када дело

прочитамо.Постоје уметничка дела у којима је битан став аутора, јако је изражен ауторов став

кроз приповедача (политичка, социјална, морална, религиозна гледишта..). Став –

тенденција, па се та дела називају још и тенденциозна.

СТИЛИСТИКА

Стил је начин на који ће писац написати оно што жели да пренесе.

Живковић: Особености, начин на који аутор користи језичка и књижевнасредства да каже шта жели.

Томашевски: Начин индивидуализације уметничког језика (извлачење оногшта аутор мисли да је најефектније из општег језичког материјала)

Стил је врло неодређен појам. По схватањима која су била заступљена у неким

ранијим епохама: стил је добар начин писања, оно што је вредно, а савремена наука окњижевности на стил гледа као на нешто што је особено, занимљиво за једног писца,

не процењује да ли је добро или није.

Нортмативна стилистика прописује правила, а описна аналитички описује и

приказује стил.Већина правила настаје у античко доба и углавном су везана за реторику и поетику.

Реторика утврђује основне облике изражавања, даје основнба правила за коришћење језичких украса, учење о лепоти и правилности говора.Свако данашње учење се позива на:

1) учење о књижевним врстама

2) учење о појединачним стиловима3) учење о композицији

4) учење о стилским фигурама

Сваки одређени текст мора имати одређену форму, припадати одређеној врсту (асвака врста има своје норме). Одређена тема захтева одређену форму и начин

писања, врсте су нормиране и јасно разграничене.

Тако се развија теорија о три стила (3 начина писања) чији је зачетник Антистен:

1) високи (велики огађаји, јака осећања, дубоке мисли)2) средњи (ствари које заокупљају дух, али га не погађају)

3) ниски (незнатне, уобичајене, свакодневне ствари)

Вергилијева дела су узета као параметар и то Буколике, Георгике и Енеида.

Теофраст развија ту теорију, па се високим стилом пишу крупне, важне,

патетичне ствару – служећи се језичким средствима треба да изазову јака осећања и

прочишћење (катарзу по Аристотелу), за средњи стил су карактеристичнереторичкестилске фигуре, јасан и пријатан израз, док ниски стил подражава обичан говор,

служи преношењу информација.

9



Ово учење се дуго одржало у Европи, нарочито у епохи класицизма. Ломоносов

даје своје виђење теорије три стилапо коме је за комедију увек био карактеристичан

ниски стил, за трагедију високи, а проза се писала средњим стилом.

Учење о композицији – требало је поређати ова језичка средства да се постигнеодређени ефекат.

Стилске фигуре

Стилске фигуре углавном настају и добијају називе у Антици. Стилска фигура

је коришћење речи у пренесеном значењу, а тим значењем постижемо одређени

ефекат. То су различита одступања од уобичајене употребе језика, појачавање илимењање значења речи у реченици ради постизања изражајности. Посебни облици и

начини изражавања који се огледају у новој употреби речи, значењу, реченичној

интонацији, као и звукобом усаглашавању речи у складу са мисаоним иемоционалним садржајем, да писац што дубље и конкретније то искаже.

Стилске фигуре се деле на:1) Фигуре дикције

2) Фигуре речи3) Фигуре конструкције

4) Фигуре мисли

Фигуре дикције (гласовне, звучне)

Поента је у звучној организацији језичког материјала, постижу се понављањем и

опонашањем неких гласова.

Асонанца – понављање истих вокала

Алитерација – понављање сугласника

Ономатопеја – опонашање звукова из природе, нпр. животињски гласови

Фигуре понављања (лирски паралелизми)

Настају на основу понављања одређених речи у тексту

Анафора – понављање исте речи на почетку

Епифора – понављање исте речи на крају

Симплоха – понављање речи на почетку и крају

Анадиплоза – реч са краја једног стиха пребацујемо на почетак следећег

Таутологија – гомилање речи истог или сличног значења (зато плачем и сузе

проливам)

Фигуре речиЈезички ефекат се заснива на речима. Постоје две врсте.

1) Основа је избор речи различите језичке средине

Варваризми – коришћење речи из туђег језика

Дијалектизми – коришћење речи из одређених дијалеказа

Професионализми

Жаргон

Архаизми (застареле речи)

10



Неологизми (новостворене речи)

2) Засноване на промени изворног значења речи – тропи

Метафора – нека два предмета се повезују по принципу сличности, али није

цело поређење, често се користи и при прављењу других стилских фигура

(дан улази у моју собу, срце моје самохрано) Метонимија – појмови се повезују по принципу логичке везе (нешто има

некакве везе са нечим другим (морам да испијем своју чашу до дна, живим од

својих десет прстију)

Синегдоха – подврста метонимије, део као замена за целину, једнина уместо

множине, форма уместо садржаја (немам ни динара, Шваба ударио на Србина,попио је пет чаша)

Еуфемизам (ублажавање) – веза се гради тако што се мења неки сувише јак,

непристојан или сл. појам неким другим (весео уместо пијан, он је отишао,

уместо он је умро)

Персонификација – стилска фигура којој се предметима, животињама и

сл.дају људске одобине, гради се по метафоричкој сличности (ноћ се шуња)

Епитет – свака реч која се додаје именици да би се остварила лепше,потпуније

Стални епитет – карактеристичан за епику, уобичајене карактеристике,

које увек срећемо, немају значењску, већ само естетску улогу

Синестезија – везивање особина које се сазнају јендим чулом за појаву

која се опажа другим чулом (слан и модар мирис пролетњега мора, тиха бол,

меки глас)

Алегорија (продужена метафора) – употреба речи у пренесеном значењу, али се ново значење открива тек на крају слике, када се сагледа у

целини, апстрактни појам се замењује конкретном сликом (нпр.симболдомовине слик ажене са националним симболом), басне су грађене на овомпринципу (лукава лисица, мудра сова)

Симбол – конкретни појам се замењује апстрактним, условним знаком,

често један знак служи за више различитих значењам али некада то и не сме(саобраћајни знакови су једнозначни симболи док + знали и крст и плус и

помоћ). У уметности и филозофији знакови имају више значења , па се

значење тумачи у контексту.

Фигуре конструкције (синтаксичке)

Основа је распоред речи у реченици.

Инверзија – промењен ред речи, обртање, замена места речи, у српском себитна информација углавном извлачи на почетак, а у руском на крај.

Реторичко питање – питање на које се не очекује одговор, форма питања јевише естетичка категорија, користи се ради постиозања већег ефекта (Докле

ћете да касните?)

Апострофа – директно онраћање лицима или предметима о којима је реч(земљо моја, Боже правде)

Солилоквијум – питање и одогвор – разговор са самим собом (јунак сам

поставља питање и сам на њега одговара), карактеристичан је за прозу

11



Асиндетон – набрајање речи без граматичке везе, чиме се добија динамика,

убрзавање текста

Полисиндетон – низање везника без неке нужде, истиче се значење, важност

сваког појединог појма

Фигуре мисли

Поређење (компарација) – сваки елемент је ту (лепа као слика је поређење,

док је слико моја скраћено поређење, односно метафора)

Антитеза – поређење засновано на супротстављању Словенска антитеза је карактеристична за фолклор, епску поезију,

а користи се и у романтизму ради постизања ефекта. Састоји се од

питања, негативног одговора и позитивног одговора.

Хипербола (преувеличавање) – користи се ради наглашавања негативног

става (чекам читаву вечност)

Литота (смањивање, ублажавање) – у сонови је еуфемизам (није лоше уместо

добро је)

Градација – постепено појачавање или смањивање одређеног значења (мисао,поступак) или додавање јединица при набрајању. Може бити растућа – климакс или опадајућа – антиклимакс.

Иронија – изражавање путе супротносри (мисао се каже супротног од оног а

што се мисли)

Парадокс – изриче се наизгед противречан став, мишљење или слика која је различита од уобичајене (празна торба је тежа од пуне, знам да ништа не

знам)

Оксиморон – спајање супротних појмова (живи леш, пожурите полако,зимско летовање)

Перифраза – проширивање исказа описним исказивањем (растати е са

животом – умрети, небески путнуци – птице) Алузија – духовит наговештај, препознавање или разумевање неке ситуације,

догађаја (коцка је бачена, прећи Рубикон)

ВЕРСИФИКАЦИЈА

У почетку се само поетски говор сматрао књижевношћу.Да бисмо нешто

назвали стихом осим графемског писања, потребне су и друге одлике. Ритам нијекарактеристичан за прозни текст.

Наука о стиху и принципима организовања стиха. Систем метричких

правила био је изграђен још у античким књижевностима, и мада су се ти системи у разна времена и код разних народа мењали, метрички називи остали су углавном

према античкој терминологији.

Данашња наука о стиху утврдила је углавном 3 система версификације који сусе историјски смењивали у европским књижевностима: метрички, силабички и

тонски (акценатски) систем версификације.

Метрички систем

Употребљавао се у античким књижевностима. Користи принцип

12



квантитативне версификације (тј. заснован је на правилном смењивању кратких и

дугих слогова). У старогрчком неки су се слогови изговарали дуже, а неки краће.

Најкраћа дужина трајања једног слога је била једна мора (2/5 секунде). Дуги слог је

трајао две море, а кратки једну мору. Неколико мора заједно сачињавало је стопу,основну метричку јединицу.

Двосложне стопе :

пирих (пиррихий) U U (два кратка слога)трохеј/хореј (трохей) – U (дуг и кратак слог)

јамб (ямб) U – (кратак и дуг слог)

спондеј (спондей) – – (2 дуга слога)

Тросложне стопе:

трибрах (трибрахий) U U U (3 кратка слога)

дактил (дактиль) – U U (1 дуг и 2 кратка слога)амфибрах (амфибрахий) U – U (1 кратак – 1 дуг – 1 кратак)

анапест (анапест) U U – (2 кратка и 1 дуг слог)молос (молосс) – – – (3 дуга слога)

Четворосложне стопе:

пеон 1 (пеон первый) – U U Uпеон 2 (пеон второй) U – U Uпеон 3 (пеон третий) U U – Uпеон 4 (пеон четвертый) U U U –

Према броју и врсти стопа одређује се врста стиха: триметар (3 стопе),

тетраметар (4 стопе), пентаметар (5 стопа), хексаметар (6 стопа). Најпознатији и

најраширенији стих у античкој књижевности био је управо хексаметар, а од строфанајпознатије су биле Сапфина и Аклејева строфа и елегејски дистих (1 хексаметар + 1пентаметар).

Силабичка версификација

Када се у средњем веку у латинском језику почела губити дужина и краткоћа

слогова, за ритмичку меру почео се узмати број слогова у једном стиху. Тако је

настала силабичка версификација. Стихови се према томе називају: петерац,

шестерац, седмерац, осмерац, десетерац, једанаестерац, дванаестерац

(александринац, са цезуром после 6. слога и римовањем у средини и на крају),

тринаестерац и шеснаестерац. Бугарштице имају 15 или 16 слогова, са цезуром

после 7. односно 8. слога. Одређени тип стиха се користи за одређену врсту поезије.Тематика захтева одређени ритам (указује и на значење). Антички стих се није

заснивао на рими (рима се појављује много касније) и постаје битна код силабичке

версификације.

Силабичко-тонски систем .

Уместо дужине/краткоће слога почела се узимати у обзир његова

наглашеност/ненаглашеност, а да су се притом задржали термини из метричкеверсификације. Како је тонска версификација настала на основу силабичке, и како се

13



код већине народа за одржавање ритма узимао и силабички и тонски принцип, то је

такав систем версификације назван силабичко-тонским1 и данас је распрострањен у

целој Европи. И наша версификација је тог типа, тј. ритам се у њој одређује према

броју слогова у стиху и према цезури, као и према распореду акцената у стиху.

– - дуг слог

U – кратак слог

У савременој версификацији: – акцентовани слог U неакцентовани слог

Ритам се постиже правилним смењивањем акцентованих и неакцантованих слогова.

Која стопа се примењује у песми и колико пута?

Стих; вокали – сваки вокал се обележава са – или U – U – U – U – U – U – U – U – UТрохеј: 4 трохеја – треба да се понови исти број пута у сваком стиху

Стих: четворостопни трохеј

UU – – овакве стопе не постоје

– U – U – U – U – U U U – U – U (и ово је четворостопни трохеј)

Једна стопа мора да има само један акцентовани вокал.

Ја памтим чудно магновење U– U– UU U– UКад сретох тебе на свом путу U– U– UU U– UКо светлих снова остварење U– UU UU U– UКо неба дах у светлом куту U– U– U– U– U

Везници, речце, узвици немају акценат, док иемнице глаголи и придеви морају да га

имају.

Појављују се: U–, UU, UСтих: четворостопни јамб – веома чест за љубавну поезију

Под њиме плаве воде јуре U– U– U– U– UНад њим је јарког сунца вир U– U– U– U–А оно вечно тражи буре U– U– U– U– UКао да буре дају мир U– U– U– U–

Стих: четворостопни јамб

И мучно и тужно и ко стиском руке да цели U–U U–U UU– U–U U–UКад душу обузме сета? U–U U–U U–UДа жеље!.... шта вреди да вечно и залуд се жели? U–U U–U U–U U–U U–UДок лета пролећу – све најлепша лета! U–U U–U U–U U–UСтих: комбинација тростопног, четворостопног и петостопног амфибраха

Све што нема – није стопа

UU и – – нису стопе

1 Чиста тонска версификација јавила се у специјалној врсти стихова, у тзв. тонском или акценатском

стиху, који се нарочито развио крајем 19. и почетком 20. века. У овом стиху нормиран је само бр.

наглашених слогова, док бр. ненаглашених слогова између њих може да варира.

14



Рима сме да има одступања

Ако стоји један слог на крају: – је недовршена стопа, а U се не рачуна

Постоје одступања:

Постоји правилно смењивање 2 типа стопа у савременој версификацији:

– U – U – UU – U

– U – U – UU – U- правилно се смењују трохеј и дактил

– U – U – U – UU – U – U – U –

– U – U – U – UЛогаедски стих – смењивање стихова или стопа различитог метра.Даље рушење правилности – употреба дољника

Прелазни облик између силабичко – тонског и тонског система версификације,

настаје сменом иктуса и међуиктусних интервала.Оно што се налази између два иктуса- међуиктусни интервал

U – UU – U – UU – дољник, увођење различитих бројева неакцентованих слогова

На почетку стиха некад аутор уводи један неакцентовани слог – анакруза – слог напочетку стиха, најчешће ненаглашен, који се сматра уводом у метар (мора да буде у

свим стиховима).

У неким случајевима крај стиха се поклапа са крајем стопе, а неде остаје и „вишак“.

Када се поклапа – акаталектички стих

Када се има вишак – хиперкаталектички стих

U – U U – U U – UU – U U – U U – UU – U U – U U –Ово је и даље амфибрах, јер се место акцента поклапа.

Такав стих у коме недостаје један слог зове се каталектички. Ритам се постиже римом.

Цезура је логичка пауза унутар стиха која дели стих на два дела. У нашој народнојпоезији цезура у епском десетерцу долази после 4. слога, а у лирском после 5.

Рима је гласовно подударање на крају стиха, почев од акцентованог слога. Рима је

мушка ако је подударање само у једном слогу (нпр. сплет – цвет, луг – друг), женска

ако је подударање у два слога (нпр. рука – лука), дактилска(дечја) ако је подударањеу три слога (нпр. младости – радости, топио – попио). Леонинска рима је она која се

остварује у средини и на крају речи, а не на крају два стиха (Дође доба да идем у

гроба).

Врсте рима:- глатка а а а а- парна а а б б

- укрштена а б а б

- обгрљена а б б а

Античка поезија није знала за риму. Стих је метричка јединица, синаксичкацелина (мисаона целина се завршава у једном стиху). Ако је стих неримован, али

ипак задржава ритам, одређени број слогова, то је бели стих. Ако у стиху нема ни

риме, ни метра, нити било каквих правила он се назива слободан стих.

Опкорачење (анжабман, према фр. Enjambement) је преношење једног дела

15



смислене целине (мора бити више од једне речи, иначе је то преношење) из једног

стиха у следећи.

Строфа је целина од од два или више стихова. Постоје: дистих, терцет,катрен, квинта, секстина, септима, октава, нона, децима.Уобичајени метар којим се пише одређена врста поезије: наша епска поезија се пише

у десетерцу. Постоје две типа десетерца: епски – са цезуром после четвртог и лирски

– са цезуром после петог слога. Чест у народној поезији је и дванаестерац, специфична подврста је

«александринац» (дванаестерац са обавезном цезуром после 6.слога), на њој се често

појављује и рима, поезија о Александру великом писана је овом врстом стиха. Чест јеи осмерац и стих бугарштица (15 или 16 слогова, са цезуром после 7. или 8.)

Посебни облици:

Терцина настаје у Дантеово време, то је тростих са јамбским

једанаестерцима. Има специфичну организацију риме: aba bcb cdc…

Станца има 8 стихова, јамбских једанаестераца са римом: a b a b a b c c. Први

пут се појавила у Италији у 15. веку.

Сонет је лирска песма састављена од 14 стихова, распоређених у 2 катрена и 2терцета (Петраркин сонет) или 3 катрена и дистих (шекспировски сонет). Када се 14

сонета повежу тако да последњим стихом једног започиње следећи, а први (односно

последњи) стихови сачињавају 15. сонет (мајсторски или магистрале), онда се добијасонетни венац.

Рондо настаје у Француској у 14. веку. Број стихова варира од 8 до 13 у једној

строфи. Има рефрен који се јавља у прва два стиха и понавља у правилниминтервалима.

Триолет има 8 стихова, најчешће су јамбски или трохејски осмерци при чему

се први и други стих понављају као седми и осми, а први стих се још једном јавља

као четврти.

Газела је песма љубавно-елегијског садржаја. Састоји се од 5 до 15 дистиха

при чему су парни стихови римовани (aa ba ca da).

КЊИЖЕВНИ РОДОВИ И ВРСТЕ

- Поезија -Сва књижевна дела написана у стиху. Постоје као велике и као мале књижевне врсте.

За лирику су карактерстичне кратке ситховане врстем а за епику дуге стиховане

врсте. Стога се и не анализирају на исти начин, јер се граде по различитимправилима. Поезија може бити епска, лирска и епско-лирска.

Лирска поезија обухвата махом кратке стиховане врсте са карактеристичним

обиљем стилских фигура, ритмом и звуковним ефектима. Услед краткоће свака реч и

сваки однос између речи је важан, обично не долази до промене емоције, тј. истаемоција влада кроз целу песму. Фабуле или нема или је крајње сажета, нема

приповедања. Анализирамо тему, композицију, језик и ритмичку организацију песме.Постоји један основни, главни мотив (обично нека емоција), а сви остали се везују

асоцијативно (док се у епици мотиви везују по каузалности, времену,

простору)Обично је сваки стих по један мотив. Мотив се развија или низањемпаралелних мотива или контрастирањем. Мотиви у лирској поезији су статични,

развијају се у емотивне низове. Сваки пут се та тема даје у новим асоцијацијама.

Лирске врсте деле се по садржају и облику:

16



Према садржају деле се на:- љубавна песма

- родољубива песма

- религиозна- сатирична

- поучна (дидактичка)

- социјална- дескриптивна

- мисаона (рефлексивна)

Према облицима и садржају:- елегија – настаје у античкој књижевности, писана је у елегијском дистиху( 1

хексаметар и један пентаметар), главно осећање је жалост, туга за

нечим/неким неповратно изгубљеним; најпознатија античка елегија јеОвидијева збирка “Ex Ponto”. За савремену елегију више није битна форма,

издваја се само по теми.

- тужбалица (нарицаљка) – по основном тоналитету је слична елегији, изворно

је погребна песма, веома ретка, чува их народна поезија

- ода – настаје у антици, узвишеног и патетичног је тона, посвећена некој особи,догађају, чину, при чему се изражава поштовање, дивљење, одушевљење.

Дели се на херојску, религиозну, моралну. Јако популарна у просветитељствуи класицзиму.

- химна – настаје у антици, у почетку је то религиозна песма(посвећена неком

божанству или његовој појави), касниеј се у њима помињу свеци (црквенехимне), а потом се одваја од чисто религиозних тема, али је задржала

одређену дозу мистике и патетичног осећања прослављања више силе; тежи

узвишеном тону, изражава се свачаним, лаганим ритмом. У склопу мотива идесе на набрајање онога коме или чему је посвећена. Од 19.века добија световни

карактер и у њој се изражава родољубиви или борбени национални занос;

свечани тон, прослављање неке заслуге за опште добро.- дитирамб – изворно песма у славу Диониса (бог вина), данас песма различитог

садржаја за коју је карактеристична ведрина и прослављање живота,

одушевљеност, занос, лепота природе

- анокреонтска песма – слична дитирамбу, који ју је и потиснуо. У њој су сепрослављале радост живота, уживање, вино, разлика са дитирамбом је била

смао у форми.

- епиграм – некад: натпис на камену, данас: песма од неколико стихова садуховитом, експресивном и сатиричном поентом

- посланица (епистола) – писмо у стиху; обраћање пријатељу, савременику,

непознатој особи у коме се износи одређени погледи на ћивот, уметност,

морал..- епитаф – надгробни натпис, кратак и језгровит израз односа према

пролазности живота, људској судбини, често духовито и сатирично

- идила – лирска песма са садржајем из ирног, свакодневног живота у природи,најчешће на селу, пастиркси живот, лепота и чистота природе, човеков

складан живот са природом

- епиталам – свадвбена песма у част младенаца

Епска поезија.

17



Епика обухвата сву приповедачко књижевност: епску поезију и прозу. Приповеда се

оно што се десило у прошлости (разлика до дрема је то што се у драми говори о

ономе што се дешава у садашњости). Структура: јунаци и збивање (група догађаја

или један који се одвија у времену и простору). Догађају у прошлости и идеализацијапрошлих јунака и догађаја карактеристични су за епску нарацију.

Мотиви се повезју:

приповедањем (веза је узрочно – последична у времену и простгору),описивањем (мотиви се нижу по законима асоцијације: место, сличност..)

размишљањем (изношење мисли – мотиви се везују на основулогичког зајључивања

пре свега карактеристично за есејистику и научни стил).Народна епска поезије обрађује теме од великог значаја за једну заједницу. За сваку

националну епску поезију карактеристичан је одређен метар. Српска епска поезија

писана је у десетерцу, италијанска у једанаестерцу, индијска у шестерцу, античка – у

дидактичком хексаметру, староенглеска у шеснаестерцу «вакра».Није важна истинитост. Аутор приказује ликове и збивања из свог угла: историјска

истинитост и објективност нису битни. Често долази до идеализације. Основна

јединица епског збивања је епска сцена (у лирској песми је то мотиви). Начин на којису дати елементи( преко читавог низа поступака) назива се епска техника – начин на

који ћему употребити поступке и средства: композиција (дужина, бројност,

разноврсност мотива); широки потези, финални догађај је познат ономе ко слуша иличита – подразумева се занимање читоца; није оријентисано према завршетку као у

драми, већ према самом тексту, појединостима. Није отребан веики увод: често се

користи IN MEDIAS RES (у само средиште збивања).

Инвокација је говорна фигура обраћања песника богу/боговима или музама да га

надахну да заврши започето дело. У инвокацији је најчешће садржана и тема дела. На

самом је почетку дела (експозиција – претходи самој радњи).

Ретардација је задржавање, успоравање главног тока радње.Статички мотиви секористе наизменично са динамичким.

Основна средства ретардације су: дигресије, епизоде и понављања.

Дигресија је одступање од основног тона, прекида основну нит излагања сужимописом једном догађаја, јунака, предмета.

Епизода је већа заокружена наративна целина која може да буде у функцији

дигресије или главне радње.

Понављање - понавља се одређени стих, групу стихова или сцена. Увођењем

дигресија, епизода, читалац може да заборави основну нит, понављање служи д

читаоца подсети на основну нит.

За понављање су карактеристични; формулаични начини изражавања (шаблони иепитети) – почетак песме је увек исти, модел приказивања сцена.

Може бити: градација, поређење, контраст или амплификација.

Подела епске поезије врши се према пореклу и облику.

Епска народна поезија обухвата: Епска уметничка поезија обухвата:

- епске песме - епску песму- еп - еп

- епопеју

Епска песма је краћи вид епске поезије, у њој се исцрпно обрађује само једандогађај, за разлику од епа, у коме се даје читав низ догађаја, ликова, сложена радња,

испричана је мањим бројем стихова.

Епопеја је епска врста која даје најширу слику живота, мисли, веровања једног

18



народа. Најчешће опева колективне догађаје (ратове, походе, експедиције), један

колективан напор у борби против природних, божанских или људских сила.

Еп или спев према тематици делимо на:

- херојски/јуначки (нпр. Одисеја, Енеида)- романтични ( Бесни Орландо Лодовика Ариоста)

- религиозни ( Божанствена комедија од Дантеа, Милтонов Изгубљени рај,

Тасов Ослобођени Јерусалим, Његошева Луча Микрокозма)- идилични еп (Гетеов Херман и Доротеа, Пастири Ј. Илића…)

- комични еп

- животињски еп (главни ликови су животиње)- дидактички еп…

У епу је радња сложеније, низ догађаја је присутан, иигаћен је различитим јунацима,

Епско-лирска поезија.

Епско-лирска народна поезија: Епско-лирска уметничка поезија:- баладу - баладу

- романсу - романсу

- поему

Балада постоји у две варијанте: провансанска (настаје у 12. веку у Француској,

тематски и стилски слична романси) и северњачка (настаје на северу Европе, пева о

страдањима, патњи и несрећама, ритам је лаган, тужна интонација, трагична смртглавног јунака на крају).

Поема настаје у епохи романтизма као последица мешања књижевних родова. Поеме

су писали: Бајрон, Пушкин, Љермонтов, Мицкјевич, код нас Бранко Радичевић,касније и И.Г.Ковачић, Оскар Давичо…Поема се одликује низом слабо повезаних

слика у којима се преплићу лирски и епски елементи.

Романса је епско-лирска врста пореклом из Шпаније, са темом која је редовно

љубавна. Приповеда се о неком догађају на жив, динамичан начин, преовлађујеосећање ведрине, крај је углавном срећан.

- Проза-Ако изузмемо песму у прози и сличне облике, проза готово искључиво

припада епици. Облик књижевноуметничког изражавања постаје много после

поезије, и сматра се да води порекло од неколико елемената: митова, бајки, античкефилозофије (посебно Платонови дијалози), историографија (Херодотова историја

нпр.), беседа…Тек крајм античког периода у хеленистичко доба се развија проза –

један од првих жантова је касноантички роман. У средњем веку је проза рета,појављују се витешки и лупешки роман као зачетак. Свој процват проза доживљава у

18. веку. У 18. и 19. веку развијају се роман, приповетке, новеле.

Приповедач је карактеристичан за свако прозно дело. Приповедање може да се

обавља у 1. лицу или у 3.Осим тога што износи догађај, приповедач даје и своје гледиште (мање или више

објективно) – аспект. Не мора увек да се слаже са истином и виђењем других јунака.

Уколико приповедач надтупи у прво лицу – најближи је аутору иназива се ауторскиприповедач (не мора да буде изједначен са аутором, јер је аутор ван текста(.

Приповедач може да наступа као свезнајући или објективни приповедач, може да

износи своје виђење догађаја, да их коментарише и оцењује, даје виђење из више различитих углова. Приповедач је ту да изнесе догађај и упозна читаоца. Понекад

приповедач даје коментаре, износи своје ставове, судове – лирске дигресије.

У 20. веку појављује се апстрактни приповедач. Нема приповедача, не уводи се у

19



радњу

Грађа може бити било какав догађај, сцена, чак и из свакодневног живота.

Теме: тематике је врло разнолика, свако подручје које писац одабере.

Фабула: осим једне теме наилазимо мање тематске целине које су подређене овојглавној.

Мотив: најмања фабуларно – темтска јединица, која има самостално значење.

Ситуација је узајамни однос ликова у делу у одређеном тренутку.Руски формалисти у 20.веку уводе термин технике обликовања фабуе (или избор

фабула).

Технике обликовања фабуле су (и ово првенствено важи за роман):- степенаста – мотиви, епизоде надовезују се једни на друге, а цела радња иде

ка неком циљу, сваки нов доживљај јунака увлачи нов круг личности у поље

јунаковог дејствовања или је сложенији и тежи од претходног. Препреке у

радњи успоравају приповедање.- прстенаста – један мотив служи као оквир који окружује читаву радњу,

односно читава радња је према том основном мотиву скуп неравноправних и

непоследних епизода (нпр. Пут око света за 80 дана)- паралелна – стварају се сижејни низови који се преплићу (нпр. Ана

Карењина)

Организаци ја времена:

Битна је за роман.

Редак је случај да се догађаји дају у хронолошкој поступности.

Ауторова је замисао ког ће тренутка да крене.

Време може бити кратко без обзира на обимност дела.

Прошлост, претходни и каснији догађаји дају се преко дијалога, дигресија и

епизода.За највећи број дела карактеристична је разбијена хронолошка поступност

дела – ретардацијама, антиципацијама и ретроспекцијама. Време се сажима на

кључне моменте фабуле, примењује се монтажа збивања (флеш бек). Пре свега усавременој прози – брз редослед одређених сцена које се дају у контрастирању са

нарочитом хронолошком поступношћи стварајући другачију, уметничку логику.

Време се некад аможе сажети само на кључне моменте фабуле нпр. РоманиДостојевског.

Осим сажимања времена постоји и поступак успоравања времена –

поступцима ретарадације, задржавања радње – не одвија се ка разрешењу, она се

одлаже, обично неким дужим описом, уводи се велики број статичких мотива.Дигресије епизоде, понављања.

Хронотоп је идеја коју уводи Михаил Бахти да простор и време дела треба

проучавати узете заједно, зато што утичу једно на другоп. Пример хронотопа је

Петроград 19. века.Јунаци (ликови, карактери) су носиоци фабуле. Карактеризација је уметничко

обликовање јунака у одређеном тексту. Може бити директна (када писац непосреднонаведе особине свог јунака) или индиректна (када се јунакове особине откривају

кроз његове поступке, размишљања итд.). Може бити статичка (када су особине

јунака постојане, не мењају се кроз дело) и динамичка (када се јунак мења кроз

фабулу). Карактеризација такође може бити схематична (када аутор типизира јунака). Неке карактеризације понављају се у многим књиж. делима и тада говоримо

о типовима (нпр. тип сувишног човека, блудног сина, шкртице…). Инсистирање на

20



оном општем, заједничком, које је приметно код стварања типова карактеристично је

за класицизам. Издвајање оног што је индивидуално карактеристично је за 20. век. У

извесном смислу се може говорити о опречности карактеризације и типизирања. У

делима 19. и 20. века јавља се метафоричка карактеризација у којој се инсистиране само на описивању лика, већ и његове средине, простору у коме се креће.

Унутрашња (психолошка) карактеризација – аутору је најважније да пшрикаже

унутрашњи карактер јунака – унутрашњи свет, његова психологија. Често се и језиккојим јунак говори користи као средство његове карактеризације. Када приповедач

стилизује свој говор, онда је то техника сказа. То је истицање особеног језика

приповедача као припадника одређене друштвене групе и слоја.Веома је честа у романтизму.

Проблем мотивације

Развијање фабуле се обично одвија на узрочно – последичним везама, то је оно штофабулу држи на окупу. Уколико она постоји говоримо о мотивисаности текста,

поступка, одређене сцене, реплике, говора.

Сваки догађај, реплика, поступак морају бити мотивиани, оправдани. Кодкњижевности апсурда се ово правило намерно руши (нпр. Јонеско).

Изражајни поступци: приповедање, опис, монолог, дијалог, полилог, унутрашњимонолог, доживљени говор.Приповедање је најважнији и најчешћи поступак књижевном делу.

Опис – описивање одређенр сцене, догађаја, јунака. Руски формалисти у томе виде

суштину књижевности уопште. Аутор се труди да прикаже нешто другачије,

необично, из другог угла, како се само први пут види – тај поступак се називаочуђење (остранение), онеобичавања. То је задатак читаве уметности.

Монолог готово не постоји до 19.века, а у 20.веку доживљава процват. Унутрашњи

монолог је везан за психу јунака, прати се развој мисли, аутор се труди да се уживи,поистовети и пренесе свест, мисао онако како она настаје, без обраде, уклапања.

Тиме се јавља и роман тока свести-.

Прозне врсте делимо на:- једноставне – изворно настају у усменој књижевности и основа су за

настајање сложених (мит, легенда, бајка, загонетка, пословица, басна,

анегдота…)

- сложене (2 основне су роман и новела, постоје још и приповетка, краткаприча, цртица…)

Мит преноси митско искуство једног народа кроз које се даје специфично

објашњење о настанку света, природних појава и ствари у њему, самог човека…Основна поента мита је да се у њега верује (барем у најстаријем периоду људске

егзистенције), а касније из догме прелази у сферу уметности.

Легенда укључује опис живота поједнаца чије понашање, поступци могу бити узети

као норма за читаву заједницу. Тај појединац је изузетна личност – јунак, светац,краљ… Тек негде од романтизма појављује се негативан пример као тема легенде.

Бајка је књижевна врста у којој се чудесно преплиће са реалним, с тим што код

читаоца све време постоји јасна свест о њеној искључиво уметничкој и дидактичкојвредности. По својим шаблонима, она је блиска народној поезији. Јунаци су најчешће

веома једноставни типови и постоји строги поларитет између добра и зла.

Сага је облик скандинавске приче у којој се приповедање концентрише на целу једнупородицу. Постоји и роман-сага.

Виц је кратка језичка творевина која служи изазивању комичног ефекта.

21



Загонетка је посебан облик постављања питања у коме се навођење на тачан одговор

врши преко набрајања особина (често метафорички изражених) које тај

предмет/личност/појава има.

Пословица је исказ који сажето изражава неке на први поглед скривене особеностиили законитости.

Новела је кратки, затворени прозни облик у коме аутор обрађује тему која слика

један оделит исечак из живота појединца или групе, један посебно издвојен догађајили појаву, али који приказује неки битни моменат у животу, моменат који на неки

начин дефинитивно и одсудно одређује судбину и карактер неке личности или који

открива суштинску проблематику неке појаве, указујући на нека значајна питањаживота.

Роман. Име добија тек у 12. веку у Француској, према називу “lingua romana” којим

су писана дела на народном језику, за разлику од дела писаних на латинском –

“lingua latina”. Називом “бретонски роман” означавана су дела келтског и бретонскогпорекла писана и у прози и у стиху, у којима су описиване љубавне и ратничке

пустоловине хришћанских витезова. Од краја 13. века та дела била су писана само у

прози. У Француској су била радо читана и развила су се у тип витешког романа који је писан и читан не само у Француској, већ и у другим западноевропским државама,

посебно Шпанији. Најпознатији витешки роман из каснијег периода је “Амадис

Галски”, пореклом управо из Шпаније. Основне карактеристике витешког романа су:- јунак доживљава низ авантура, увек бранећи част своје даме

- велики број епизода

- чуда- јунак се кроз роман уопште не мења, без обзира на све оно што му се догоди

Шпанског порекла је тзв. пикарски роман (шп. Picaro – лупеж, пробисвет), од којих

је најпознатији “Лазариљо де Тормес”. Одлике пикарског романа:

- главни лик је човек са друштвене маргине који мора да служи код неког газде- притом се мења (за разлику од јунака витешког романа) јер мора да се

прилагођава

- присутан је елемент критике друштваПрвим модерним романом сматра се Сервантесов “Дон Кихот”, који пародира жанр

витешког романа.

Данас је роман најпопуларнији књижевни облик, толико развијен и распрострањен да се некада говори о посебном “романескном” књижевном роду. Тој

виталности романа допринели су, како дух времена, тако и развој штампе и

штампаних књига. Роман (насупрот епопеји) представља причање о приватном свету

и поједначним личностима у једном интимнијем тону, насупрот широкој слицицеловитог света у епопеји и њеном узвишеном тону.

По богатству своје тематике и по разноврсности свог уобличавања роман је

постигао такву пуноћу и сложеност садржине и форме да ниједна подела иликласификација не могу у потпуности обухватити све његове особине. Постоје разни

покушаји поделе према разним критеријумима. Неки од њих су:

-подела према теми (авантуристички, витешки, криминалистички, породични,социјални, психолошки, љубавни…)

-подела према ставу аутора (сентиментални, хумористички, сатирични,

идеалистички, идејни, реалистички, дидактички, тенденциозни…)-према епоси

-према чиниоцима интеграције елемената романа, по Волфгангу Кајзеру (романи

збивања, карактера, и простора)

22



-према структури, по формалистима (степенасти, прстенасти, паралелни тип романа)

-према форми приповедања, по Томашевском (роман са апстрактним приповедањем,

роман са приповедањем јунака, роман-дневник, роман-нађени рукопис, епистуларни

роман, роман-хроника)…

- Драма -Има два значења:

1) велика група, један од три књижевна рода

2) у ужем смислу (драмска врста уз трагедију и комедију)

Драмска књижевност обухвата дела намењена приказивању пред гледаоцима и дела

по форми иста, али намењена читању.

Постоји самостално у облику писаног текста и као позоришна представа. Драмскодело је увек у неком односу према извођењу на позорници. Дрфамски текст –

уметност речи, књижевни текст, а позориште је другачија, синкретичка уметност (реч

музика, пантомима, покрет). Позоришна представа – свака радња коју глумци

изводе са одређеном сврхом пред гледаоцима.

Типови су веома различити, за нас је битан само онај где је текст основа позоришногизвођења.

Како њижевни текст постаје позоришно извођење?Редитељ/режисер – поставља радњу, бира глуце, даје своју замисао, виђење бира

начин на који ће се приказати

Глумци – преко њих се приказује, нису директни учесници збивања, већтумачличности које нису истоветне са његовом личношћу

Сценографија – успешно опремљен простор у коме се драма одвија

Костими

Реквизити – предмети, одећа на сцени, којима се служе глумци

Расвета, звучни ефекти – техничка средства која се користе на позорници

Позорница – физички простор на коме с еодвија драмаГледалац – у савременим драмам постаје елементи искључивања гледаоца. Андрејев – почетак 20.века – уводи метатеатар. Режисер жели да покаже одређени комад без

публике. Дрвене лутке служе уместо гледалаца, и у једном тренутку се претварају у

људе, раде нешто, па се опет претварају у лутке.

Драмски текстСастоји се од делова намењених публици и делова намењених глумцима и редитељу.Графички се разликују (оно што ликови говоре намењено је само публици – основа

дрмаског текста) писац пушта личности да саме говоре и раде, а ауторова реч –

кратка објашњења глумцима и редитељу (сцена, покрет, емоције) – то се зове

ремарке или дидаскалије.Аутор се изражава кроз оно што јунаци говоре и чине, опис и приповедање су

споредне ствари, акоро да су искључени.

Фабула се не приповеда, већ се одвија изменом драмских ситуација (однос измеђуликова у одређеном тренутку). Пример: разговор два јунака, улази трећи јунак, свађа,

један од јунака излази – ово је промена четири различите драмске ситуације.

Чин јунака и њихов говор су средства изражавања фабуле.Ликови су увек у међусобном односу. Ликови износе супротне ставовое и долазе у

сукоб (основ фабуле), који ствара напетост, која тежи да буде разрешена победом

23



једног од ставова.

Свака драмска ситуација изражава одређени ниво напетости, који се решава, што

ствара нову драмску ситуацију. Иде се из једне драмске ситуације у другу. Драмско

дело је скуп међусобно повезаних драмских ситуација.На почетку се налази део који не изговарају глумци, намењен је публици – даје се

преко позоришног огласа (афиша, програм) – припрема публику за оно што ће

видети, уводи их у драму.Драмски текст има своју посебну структуру, без приповедања и описа, изговарају га

глумци. Јунаке одређује њихов говор и њихова акција.

Систем мотивације (оправданост, увођења одређене ситуације, сцене, лика,догађаја) – аутор мора све да испланира, организује – добро мотивисан екст.

У драми апсурда се то намерно руши, ничим повезано, а тиме се жели нешто

постичи.

Драмско дело одликује напетост која излази из супротности које постепено расту даби се разрешиле. Најприкладније стилско средство за изражавање супротности је

дијалог (разговор два или више лица (полилог)) у коме они изражавају своје ставове

оправдавајући своје поступке и критикујући поступке других.

Монолог – једно лице износи своје ставове, мишљење, намере – раиније је увек био

подређен дијалогу, али у 20. веку постаје важан и јавља се и монодрама (у којој има

више простора за приповедање и описе).

Економичност мотива – просторно и временски ограничена, захтева се строга

усредсређеност на најбитније, интензитет, ефектност и краткоћа израза

Композиција драмеКомпозиционо јединство (јединство елемената који чине драму) – најстроже на

јединству акције (говора и збивања) – из овога је изведена теорија о 3 јединства

драме: јединства радње, времена и места. У другим епохама су обавезна, од романтизма нису обавезна, даје се већа слобода.

Јединство радње – једна једина радања се појављује, сви мотиви, сва акција везују сеоко једне радње, која се одвија на једно одређеном месту и мора да се заврши за једнокраће време (12-24ч.).

Драма се састоји од увода – који даје услове за развој, средишњи део – у коме се

одвија развој радње, завршетак – у коме долази до нужног разрешења.

Експозиција – уводи гледаоца у радњу, афиша је у експозиционом делу, често аутор

на почетку може да уведе лице које се обраћа гледаоцу у прологу – позива гледаоцеда виде шта ће се десити, објашњавају се догађаји који временски претходе и

осветљавају сукоб.

Заплет – увођење динамичког мотива који покреће радњу изазивањем конфликта,

који буди акцију једног јунака и реакцију другог јунака или околине, што доводи докулминације

Кулминација – најнапетији моменат сукоба (сукоб достиже врхунац), неопходно је

разрешење, требада крене ка једном од више понуђених могућности разрешења,

Перипетија – преокрет, скретање радње у једном одређеном правцу, који директно

или индиректно води до врхунца

Расплет – коначно разрешење сукоба, који се догодио у заплету.Данашња драма не мора да има све ове елементе.

Драма се дели на чинове, чинови се деле на слике, а слике се деле на појаве,

24



Чин – део драме који се одиграва на позорници без спуштања завесе – тематски је

заокружена целина и обично својим трајањем не сме да замори (30-40 минута). Може

се поделити на слике (када се у оквиру једног чина мења позорница), даље се дели на

појаве (свако појављивање или одлазак са сцене). Свака појава састављена је од низа реплика (појединачни говор сваког лица, најмања јединица дрмаксе структуре).

Драмске врсте настају у антици, као трагедија и комедија, а драма у ужем смислу

настаје тек касније.Трагедија – приказује несрећну судбину човека, који због неминовног стицаја

околности јунакове природе или његове тежње ка нечем узвишеном и недостижном,

жртвује свој живот (трагучна смрт) и тиме стиче црте узвишености, племенитости,величине, страдања.

Опште карактеристике:

Трагички јунак – мора несрећно да заврши живот због трагичне кривице – жртвасвоје несрећне судбине, коју не може да промени

Трагичка кривица – сплет судбинских околности, несвесно кршење одређених

правила због које мора трагично да заврши свој живот,

Трагични завршетак је неизвбежан – коначна цена коју јунак мора да плати због

трагичне кривицеУзвишни језички стил.

Аристотел: трагедија изазива страх и сажаљење, који изазивају прочишћење осећања(катарзу).

КомедијаАристотелови списи о комедији нису сачувани. Настаје у антици. Приказује радњу укојој јунаци изазивају смешан утисак (њихови караткери се разоткривају као потпуно

супротни од онога што су желели да постигну, неочекиваним изменама драмских

ситуација.Суштина комичног је да кроз радњу јунак пориче оне иквалитете које је мислио да

поседује или хтео да покаже другима да их има.

Користи се нескладом, несразмером, одступањем од оуобичајеног.Ако кртикује јунаке исмевајући их или осуђујући – реч је о сатири.

Хумор нема црту осудеизражавања става. Говори се о манама и слабостима са

разумевањем, без жеље за осудом.

Постоји комедија карактера, комедија интриге, комедија нарави.

Кансије се јавља драма у ужем смислу. Комбинација таргедије и комедије.

Приказује и веселе и озбиљне догађаје, и свакодневни живот и високе догађаје одпосебног значаја, са посебним интересом за одрђени друштвени проблем који се у

драми износи. За разлику од трагедије – исход догађаја није обавезно трагичан (и

није једини могући – има већи број могућних завршетака).

Прелазни и сродни жанрови:Мелодрама – комад са музичком пратњом или певаним партијама, неуверљива и

сентиментална тематика, (необуздане љубави, препознавања, убиства) личности,патетике, неприродне, расплет је готово увек неуверљив.

Фарса – подврста комедије интриге са изразито карикираним ликовима, заплет се

гради на неспоразуу и разрешење веома често има весео и срећан крај.

Водвиљ – лака комедија (лака, неоптерећујућа тематика) са популарним мелодијама

Пасторала – садржи елементе који је повезују са идилом (идилично – сентиментална

тематика, главни ликов кајчешће патири који у дијалозима, певањем износе љубавну

25



тематику

Опера – музичко дело са драмском радњом чија је основа изложена у либрету

Оперета – сатављена наизмеично од дијалога и певања (певане целине су битна

јединица), њен либрето готово увек има облик лаке комедије.Јунаци (ликови) могу да буду типови или карактери.

uvod u knjizevnost predavanja - tm

Documents