USPOMENI GEORGEA ORWELLA

„Bilo je i biće mnogih uništenjačovečanstva… i ono će kao dete

morati da otpočinje uvek iznova,ne znajući šta je pre njega bilo…“

PLATON, „TIMEUS“

PROLOG

Objavljujem: Ako su Ljudi ikada živeli, ja sam Čovek. Jer, ja, Arno, znam šta je neizvesnost. Jedan je Čovek objavio da je iskusio neizvesnost, nepoznatu Grcima,

koji su živeli pre Ljudi, i od kojih su, prema predanju, Ljudi i nastali. Nekimisle usavršavanjem Grka, drugi njihovim propadanjem, ali ima i onih štotvrde da Ljudi s Grcima nemaju ničeg zajedničkog, i da su iz nepoznatih iumu nepristupačnih razloga nastali sami od sebe. Kao Program kojeg nikonije programirao, kao nemogućnost koja se ipak dogodila.

Tako je neizvesnost zavladala svetom i dugo upravljala životom koji

je nazvan ljudskim, ako je ovaj uistinu postojao, ako i on nije samo sanodsanjan u žudnjama Arnosa, dok je bio mlad i nesavršen.

Kao što se o Ljudima ništa ne zna, ne zna se ni kako ni kada je

neizvesnosti nestalo iz njihovog sveta, ali ni zašto je i za nas, Arnolde, svedo mene, budućnost bila izmešana sa sadašnjicom, u jasnom vremenu, ukome sve beše predvidljivo, neizmenljivo i izvesno.

Ja, Arno, prvi sam kome se neizvesnost vratila. Vratila se, jer sam odbio ono što su Ljudi, ako su postojali, zvali

Sudbinom, a mi - Programom. Trebalo bi stoga reći da nisam izvršio Program, ali ja kažem -

pobedio sam Sudbinu. Jer, ako je Ljudi bilo, ja sam Čovek. Sad čekam da umrem ili živim. Da sam ostanem jači od Sudbine, ili

da mi i drugi pristupe, i oni da postanu jači od nje. Ako mi priđu, živeću;ako me samog ostave, umreću.

Ne znam šta će se dogoditi, ali znam šta je - neizvesnost. Znam da je ona moguća i to objavljujem. Nismo verovali u nju, jer nismo znali šta znači. Ja to sada znam, i objavljujem da je sumnja u istoriju ljudske vrste, u

samu mogućnost tako besmislenog i nesvrsishodnog opstanka, istogporekla i da počiva u neznanju. Neznanje rađa gordost, gordost -neznanje.

Nismo verovali u Ljude, jer ne znadasmo za neizvesnost; nismo

poznavali neizvesnost, jer ne verovasmo u Ljude. Kada shvatimo neizvesnost, pomirićemo se i sa mitom o Čoveku. Ali, i ovo objavljujem: nipošto neizbežno. Čovek i neizvesnost ne

stoje u međusobnoj zavisnosti, ne dokazuju jedno drugo. Ništa se ni sa čim,do sobom, ne dokazuje; ništa iz ničeg, i ako može, ne mora proisticati;ništa ni od čega ne zavisi, niti se na nešto zauvek obavezuje.

Uzroci i posledice raskinuli su zarđali lanac, koji ih je spajao u privid,

što smo ga, na Arnosu, poznavali i obožavali kao najvišu sreću izvesnosti. I to je, objavljujem, Veliki paradoks, na kome se svet drži: da bi ostala

neizvesna, neizvesnost mora isključiti i samu sebe. Kako bi, inače, ostalaono sto jeste?

Ali, u tome i jeste čar novog stanja. Lepota iščekivanja. Neuporediva sila brige.

Opojnost zebnje. Magija neznanja. Čudotvorna moć Tajne. Ništa nije neizbežno. Sve je - neizvesno. Zato velim: Ako su Ljudi ikada postojali, ja sam Čovek. Jer, ja, Arno, sada znam šta je - neizvesnost. Zid koji se ispred mene podigao kada sam odbio da se izvršim, kad

sam, ni sam ne znam kako, uspeo da se oduprem neminovnosti, zauvek mije zatvorio budućnost, ali, u zamenu, dao - život.

Spoznadoh da je to što sam dobio - neizvesnost, i da je ona: Izbor. Sloboda, Slučaj, Strepnja. Kada se budućnost ispred mene zatvorila, i sve što će tek biti opet

postalo neizvesno, iz pepela razorene izvesnosti vaskrslo je zaboravljenoČudo u kome su ljudi primali darove bogova. A meni, jer sada i ja samČovek, dano beše da se prošlost u neiskazivim pradubinama vremena, kaozagađena voda do tada neprovidna, nerazbirljiva, nepristupačna, izbistri ida kroz njene sve prozirnije taloge, kao u kristalnoj čauri sleđene, vidimmlado biće u kome prepoznajem mitskog Čoveka kako silazi padinom,ovom padinom koju zovem Zlatnim Krajem, prema starom pašnjakuizrovanom krtičnjacima, dok vetar brestovima u dnu, duž živice, jedvaprimetno pokreće lišće, jedan potok šumi u blizini a sunčevi zraci letnjevečeri pozlaćuju zemlju.

Osećam prema njemu samilost, jer sada poznajem prošlost. Nadam se, jer više ne poznajem budućnost.

Ja, Arno sa planete Arnos, čekam i zebem.

ZLATAN KRAJ

RAYU BRADBURYJU „Odjednom se vide kako stoji na mekoj utrini u letnje veče kad sunčevi zracipozlaćuju zemlju. U mislima, kad je bio budan, nazivao je predeo ZlatnimKrajem. Bio je to stari pašnjak koji su zečevi obrstili; preko njega je vijugalaputanja, a unaokolo su se videli krtičnjaci. U nazubljenoj živici preko puta,brestove grane blago su se povijale na vetru, a lišće je kao ženska kosa jedvaprimetno treperilo. Negde u blizini, mada se nije video, bio je bistar, tih potočiću čijim su se virovima, ispod vrba, igrale sićušne ribice…“

(GEORGE ORWELL, 1984) „U sedmom mesecu godine 1999. sa neba će saći Veliki Kralj Terora“

(NOSTRADAMUS, X - 72)

1

Bio je to stari pašnjak koji su obrstili zečevi i izrovale krtice. U mlakom, mekom vazduhu predvečerja, na predelu prožetom

nežnim sjajem dugog letnjeg zalaska, gde je ljudskom rukom sve bilo dopotpune izveštačenosti usavršeno, izgledao je on neočekivano, pa iuvredljivo - prirodno. Zaboravljeno, zapušteno, tužno kao neko koga jenepravedno mimoišlo opšte čudo.

Privlačnost njegove ružnoće on, Arno, nikome nije umeo da objasni.

A ni trudio se nije. Ni Zlatnim Krajem nije ga nazvao da bi toj beznadežnojružnoći prkosio. Korov maslačka u cvetanju osipao je pašnjak najprezlatnom, potom belom pahuljastom skramom. Da nje nije bilo, zvao bi ga -Olovnim.

Već i pre 1999, godine u kojoj su jedino astronomi predviđali

pomračenje sunca, a svi ostali više svega, pa i svetlosti, priroda je kaozabluda varvara pogubila sve svoje zaštitnike i većinu obožavatelja. Njenezelene boje više niko nije nosio. Usamljenih sanjara po neraskrčenimšumskim proplancima, iznad smeđih dolova, sa kojih hladna svitanja otirunebesne holo-sene, noćnim uobraženjima otimaju magiju, a čoveku,životinji i drvetu u ravnici vraćaju od Boga dane, iste razmere, bilo je svemanje. Njome će se, mislio je, uskoro baviti samo istoričari kad opisujustara ratišta, i poneki zastareli umetnik, ako ga pamćenje bude služilo.

Mnogo toga, uostalom, ne bi mogao nikome objasniti, čak i da mu se

za objašnjenja pružala prilika, da je upoznao nekoga ko za nastranamišljenja ima uho. Ljudska su čula, nažalost, već odavno zapušena voskomRazuma i njima se nije vredelo obraćati. Zato se isto tako davno odrekaotruda da brigu za ovu bednu utrinu, ni nalik bujnim ispašama prošlosti, sizrovašenim, iznurenim licem starca na umoru, ikome, pa i ukućanimaučini shvatljivom, ponajmanje umesnom.

Nije ga obilazio često. Mahom kada su mu radovi na farmi dopuštali.

Svuda napušteno, starinski štedljivo postupanje sa zemljom i njenimplodovima činilo je za njega te radove napornijim nego za one što su svojeobaveze prepuštali mašinama, računarima, hemikalijama i mutantskomsemenju. Srazmerno slobodnijih dana na farmi bilo je ovog jula više noobično, ali ni poslednja tri nije iskoristio za posetu pašnjaku.

Sada je stajao na mekoj utrini, iznad doline pozlaćene suncem, i

osećao se krivim. Unaokolo, sve dok se okom dopiralo, ne beše ni žive duše. Na

susednom brežuljku, istina, klonule glave, paslo je matoro, mršavo, crnokljuse, ali sada su već i deca znala da konji nemaju dušu. I ne što ježivotinje nemaju, što je za čoveka sazdana, već što ne postoji. I što, osim umašti večno nezadovoljnih osobenjaka njegovog, Arnovog soja, nikad inije postojala.

Pitao se kako je stari konj izmakao opštem usavršavanju života, zašto

ga već nisu ubili ili - „poslali na spavanje”, kako se govorilo - u korak spravilom da ljudski jezik postaje sve nežniji, ukoliko su mu običaji svesvirepiji - jer on je, nema zbora, podruku s pašnjakom, dopunjujući muružnoću, kvario vidik koji bi bez njih bio lep kao uspela fotografija u boji.

Iz daljine pašnjak je izgledao još napušteniji. Beznadežno isključen iz

života koji je kao omču oko Zlatnog Kraja stezalo kružno obzorjeosenčeno zadimljenim obrisima gradova. Preko njega vijugala je putanjaizlokana kišama, koju, osim njegove, ljudska noga godinama nije gazila, asvuda unaokolo videle su se kraste krtičnjaka nalik humkama bezbožnooskrnavljenoga dečjeg groblja. Činilo se, mada nije bio siguran, da nigdenema sveže zemlje novih tunela i da su humusne gomile spojene s višeukrštenih tragova nego što je prirodno za doba godine u kome krtice živesame i ljubav ih ne tera jednu drugoj. U nazubljenoj živici preko puta, gdeje boravilo nekoliko ostarelih ježeva i rovčica i kuda je vodila ratničkastaza smeđih pacova, brestove grane blago su se povijale na vetru, a lišćejedva treperilo. U blizini, mada se nije video, tekao je bistar, tih potočić učijim su se virovima, ispod vrba, igrale sićušne ribice, i kome je sisarskiživalj Zlatnog Kraja silazio da gasi žeđ večnog lova.

Ribe nisu imale od čega da strepe. Kada s istoka naiđe velika voda,

posle kraćeg haosa, panike i omašaka prilagođavanja nastaviće u njoj dažive kao i sada u ovoj maloj.

Ali ježevi, krtice, rovčice pomreće. Jer, kad veštačko jezero potopi Zlatan Kraj, pašnjak će nestati kao i

sve što je čoveku nekorisno ili korisno, ali na pogrešnom mestu, upogrešno vreme. Možda je preterano reći da će nestati. Nipošto sasvim, usvakom slučaju. Povući će se u dubinu zemlje i produžiti da živi kao dnonovog sveta. Ali, u njemu će vladati crni hlad nebeske praznine, sunčanizraci izgubiće svu snagu dok do njega stignu, neće se čuti šum vetra u lišćubrestova i cveće maslačka neće ga više bojiti zlatnim prahom. Biće to drugii drukčiji svet, u kome za ježeve, krtice i rovčice neće biti mesta.

A on, Arno, protiv toga ništa nije mogao. Opčinjeni sve efikasnijim simulacijama i sve uspelijim surogatima,

njegovi sugrađani, ljudi Hiljadudevetstodevedesetdevete, držali su da ništane može ostati dobro ako ne postane veštačko, ništa lepo ako nije lažno. Usporu je bio sam. Niko pašnjak nije smatrao vrednim čuvanja. Pa ni ononekoliko tvrdokornih Prijatelja Zemlje, invalida sloma Zelenog Pokretarešenih da je i dalje obožavaju, ali u potaji i bašti iza kuće. Spor je prošlogmeseca izgubio. Sada se samo čekalo da cevi, već na pola puta, doveduvodu, čiji je život kao prljavi talog ostao na njihovim filterima.

Nepovoljna odluka suda, premda za očekivanje, oduzela mu je

hrabrost za ove obilaske, a i dosta od čari prethodnih. Učinio je za pašnjaki njegove krtice što je mogao. Daleko više nego što bi iko na njegovommestu preduzeo za okrajak ružne, zapuštene, nekorisne zemlje, o kome se,izgleda, ni priroda, obaveznija od njega, nije starala, kao da je i za nju biosuvišan.

Pa ipak, osećao se krivim. Pitao se da li je uistinu učinio sve što je

mogao. Bilo je to svakako sve što se ljudski moglo učiniti. Ali, da li je smeo

učiniti i više od toga, nešto što nije sasvim ljudski, što je više nego -ljudski? Ne veruje, čak i da raspolaže moćima svojih dalekih indijanskihpredaka koji su poznavali jezik prirode i smelo gledali u oči zagonetnimduhovima šuma i prerija.

Mučila ga je usamljenost. Osećao se napušten, odbačen, zaboravljen

kao kamen u padu kroz dubok bunar, čiji udarac o dno niko neće čuti. Čijeće rasprskavanje biti vraćeno njegovim rasutim komadićima kao prazaneho. Možda i ne baš sasvim prazan. Ispunjen, u stvari, vlastitim krikom, iničim više. Samo bi to opravdalo bojažljivost s kojom prilazi pašnjaku,strahopoštovanje što ga mrtve stvari, osim ljudskog leša, za većinu, nezaslužuju.

Zlatan Kraj pripadao je porodičnom imanju od starina. Kako se do

njega došlo, znalo se. Nije se znalo - zašto. Izazivajući podsmeh suseda istid porodice, bio ga je kupio nastrani predak, ali zašto je to bio učinio,ostala je misterija. Od farme je pašnjak toliko udaljen da je svakokorišćenje, skopčano s teškoćama i neudobnostima, bilo neekonomično.Zašto ga ni posle tog saznanja nisu preprodali, nije se dalo opravdatijedino time što niko nije hteo da ga kupi. Zemlje je već tada bilonedovoljno, a preostala je, iscrpljena, izdisala. Vrlo stari ljudi tvrdili su danoću čuju njen ropac kako najavljuje zemljotrese, erupcije vulkana ipoplave. Ujutru, zemlja je mirovala, vulkani se čak nisu ni dimili, a reke sui dalje pokorno tekle novim slivovima, usečenim ljudskom rukom, i svimaje bilo jasno da starci, mučeni nesanicom, čuju samo sopstveno disanje.Krtice, ježevi, rovčice i zečevi - a onda je, izgleda, zečeva još bilo - takođenisu predstavljali ozbiljnu prepreku: sve se to moglo otrovom potamaniti ujednom jedinom danu.

Zemlja se pod nogama ugibala. Kao da je vazduhom ispunjena. Kada

je u junu ovuda silazio, tlo je bilo čvrsto. Tuneli krtica oduzeli su mu, umeđuvremenu, otpornost. Objašnjenje je bilo poduprto podjednakologikom i iskustvom. Ali su i logika i iskustvo zahtevali da ivični pojasutrine bude izbušen kao i onaj niži, na kome su krtice oduvek živele. Anije bio.

Išao je preko nastanjenog tla, a staništa se nisu videla. Ni nanosa, nirupa nije bilo. Gde je, pitao se, uklonjena iskopana zemlja?

Krtice su ga uvek iznenađivale. Nije bilo načina da se stvarno

upoznaju, onako kako se, bar otprilike, upoznavanjem jednog čovekamogao steći utisak o čovečanstvu. Svaka je krtica bila svemir za sebe, aopet su pod zemljom obrazovale jedno jedino biće koje se s vremena navreme iz ove ili one rupe pojavljivalo u nezavisnim oblicima patuljastih,surocrnih, rutavih životinja, neosetljivih na spoljni svet i njegovu sudbinu.Trebalo je dosta strpljenja da se u njihovim monotonim rutinama oseteizvesne posebnosti, još više da se u njihovim neočekivanim postupcima,ponašanju bez uočljive sheme nazre neki red, plan, ideja, pa možda iizvestan smisao za budućnost.

Taj smisao obelodanjivali su ovog puta površinski tragovi plemena.

Krtice su retko izlazile u svet koji ih se nije ticao, i gde su se za hranumorale otimati s jačima od sebe. U podzemlju tog sveta one su bile uprednosti nad svim živim stvorovima. U zaštitničkoj noći zemlje one sunajbolje videle, jer nisu imale jake oči; čule najbolje, jer nisu koristile uši; inajbrže bile tamo gde se brzina nije merila vremenom u prelaženjuprostora, već spretnošću u savlađivanju njegovih prepreka. Gore su bileuljez kome ništa ne pripada, dole domaćin na svome posedu. Insekata icrva bilo je toliko da su, uprkos potrebi da svakog dana progutaju barpolovinu svoje težine, dobar deo plena - pregrizene glave, živog, ali zabekstvo onesposobljenog - mogle ostavljati na stranu, ljudskim jezikom -za crne dane, mada je od njih jedva bilo bojazni.

Protekle noći, sumnje nema, bilo je ovde mnogo više radinosti nego

obično, više nego što je pamtio otkada svraća, i neprirodnog zadržavanjana površini, kome se svrha nije nazirala. Nije doba parenja, zakratkotrajna druženja krtica i njihove ljubavi po dužnosti još je rano, iovakva aktivnost pod punim mesecom, naočigled neprijateljskog sveta,nije imala smisla.

Osim možda jednog samo drevnom nagonu razumljivog.

Krtice su bile uznemirene. One, naravno, za predstojeću poplavu nisu znale - ničim im se

nesreća nije odala - ali su nešto morale predosećati. Nešto neumitno što jeprevazilazilo čak i strahotu invazije krvožednih smeđih pacova, kad su oviposlednji put, u jednoj od sezonskih pljačkaških seoba, prošli živicomispod pašnjaka i svako srce naterali na drhtanje; nešto što se poredilojedino sa zemljotresom, porođajnim grčevima njihove hraniteljke - MajkeZemlje. Neizvesnost u pogledu vrste nesreće nije ih umela navesti nauspešnu odbranu - od vode, uostalom, nje i nema - već ih je bacila ubezglavu ponoćnu pometnju.

Saže se da razgleda jedan od krtičnjaka. Učini mu se čudnim. Ali, ne

umede odmah reći šta je na njemu neobično. Bio je svež, sinoć prokopan,to je očigledno. Crna zemlja je tek sivela pod suncem. Ako ne padne kiša,do sutrašnjeg popodneva dobiće suvu, trošnu skramu susednih i samo ćega vrlo iskusno oko moći razlikovati od onih decenijama ranije otvorenih.U nešto razvučenijem nanosu nema ničeg izuzetnog, a ni u vrsti iskopanezemlje, pretežno humusne sa masnim valjcima smeđe gline. Nije trebaloda bude života u njemu, ni crva ni insekata. Oni su obezglavljeni većmorali biti duboko u tunelu. A video ih je kako mile ljeskajući se hitinimana suncu.

Prstima razgrnu polusasušene gromuljice zemlje. Na otvor je trebalo

da naiđe odmah ispod površine. A nije. Otpor tla nije popuštao i kad ječitav pedalj u njega prodro. Tako nešto dešavalo se samo sa starimnapuštenim krtičnjacima. Krtičnjaci su kao i ljudski rudnici živeli dok se unjima kopalo. Nenastanjeni, odronjavali su se, sa zemljom srastali iiščezavali. Kao jame rudokopa u kojima se više ne radi, kao jalovine. Ovajje krtičnjak, međutim, zatvoren odmah pošto je prokopan.

U ljudskom svetu takve su se neprirodnosti događale. U stvari,

mahom one. U lovu na rude zemlja je bušena nasumce, samo nanepouzdan nagoveštaj blaga koga jedva da je više i bilo; jame su potomzatrpavane i bušene druge, podjednako jalove, a u poslednje vreme, u ovojdeceniji, ni zatvarane više nisu. Ostavljane su kao žive rane, same da se

zacele. Podizane su građevine od kojih neke, dok su zidane, i nisu bile napogrešnim mestima, ali su se ubrzo, iz raznovrsnih razloga, na njima našlei morale biti srušene; šut je godinama pritiskivao zemlju nekadašnjeggradilišta, dok nije prenet na neku drugu, da i nju uguši. Sreća se tražila naraznim stranama i kad se ne bi našla tamo gde je predviđena ili kad bi sepokazalo da je i ona nesrećna, pokušavalo se na nekoj suprotnoj,ostavljajući nakazne rupe u ljudskim dušama i prazninu u njihovim srcima.Žudnja za saznanjem probijala je otvore u tmini tamo gde su oni vodili ujoš gušću, otvori su potom zatvarani žrtvama iluzije, a kopani novi, u novimrak. Mrak je, u stvari, bio isti, samo na drugom mestu. Ljudske greškemogle su se ispravljati samo drugim greškama. Ali, one su ponekad bilemanje, i to je budilo nadu da je površina Tajne blizu i baš na onom mestugde se iz nje želelo na svetlost izaći. Poneki put se činilo da se ona većnazire kako u dnu tame svetluca, ali su to redovno bili odsjaji ljudske nadei ništa više.

Krticama se takve nevolje nisu dešavale. One su uvek znale gde iz

podzemlja žele. Nijedan krtičnjak nikad nije bio slučajan, nijedan omaškau pravcu kopanja.

A ovaj je bio. Ili, o krticama zna manje nego što misli. Priljubi se uza zemlju upijajući njenu uspokojavajuću toplinu, snagu

njene večnosti. Ponekad je čuo krtice kako riju. Obično behu to mladunci, prvi put

pušteni sami u njoj da se snađu. Dubili su tamo gde im je bilo lakše.Ukoliko se dublje rilo, zemlja je postajala tvrđa, nepodatnija,nepoverljivija. Kao da je nešto štitila, neku tajnu, smeštenu u svojimneprikosnovenim dubinama.

Oslušnu. Ništa se nije čulo. Zemlja pod njim bila je nema. Ustade. Osvrnu se. Druge sveže krtičnjake ne vidi. Ovaj zatrpani,

zapečaćeni, jedini je. Nekoliko novih humki, na po nekoliko metarameđusobne udaljenosti, najmanje je što se za jednu noć od krtica moraloočekivati. A takvih je noći, od poslednjeg obilaska, bilo prilično. Krtičnjakse uveliko morao prostirati i ispod okolnih utrina. A ostao je u staromperimetru. Otkud, tada, neprirodna mekota tla? Oskudan korov, mahommaslačak u cvetanju tek ponegde sa paperjastom glavom čije je belo semevejalo unaokolo, prodornim korenjem razbijao je zemlju omogućujući jojdisanje, ali ovoliku gipkost, poroznost, mekotu nije joj moglo doneti.Odgovor bi, možda, ležao u kišama, ali ove već dugo nisu padale.

Da li je moguće da se zemlja razmekšala sama od sebe, bez ijednog

od mutnih razloga koje joj čovek nameće da bi je shvatio i svojimkoristima prilagodio? Ali, kao i sve što se na nju odnosilo, ni to nije moglobiti bez neke svrhe. Učini mu se da svrhu naslućuje i da joj veruje.

Zemlja se promenila zbog krtica. Da im u nečemu pomogne. Više od

svih drugih, bila su to njena bića. Kao da su od nje same stvorena, njenomdušom nadahnuta. Krtičnjak je bio njen grad, grad Zemlje, kao što je onajna horizontu bio ljudski.

Kleče kraj jednog od najstarijih. Iz njega je već izbijao lišaj. Ivicama je

puzila mahovina. Unaokolo su se u umirućoj travi povijale krhke glavemaslačka i žuteli zreli cvetovi. Položaj ulaza jasno se ocrtavao. Ali samogotvora nema. Ponovo mu prsti naiđoše na zemlju pritiskom sabijanu svedok nije potpuno zazidan.

Obuze ga mračan nemir. Išao je od jednog do drugog krtičnjaka. Svi behu na isti način

zapečaćeni. Podzemno gradilište bilo je mrtvo. Došao je uzalud. Shvatio je: površinski tragovi krtica ne behu putanje panike, već

smišljenog rada upravljanog nagonom održanja. Pleme se nije, kako je uprvi mah pomislio, odselilo - tragova izvan perimetra starog krtičnjaka

nema - ono se prosto sa svojim mladuncima, stadima crva bez glave,svojim mudrim instinktom povuklo u dubinu zemlje.

Koliko duboko neće saznati. Nema načina da do njih dopre. Krtičnjak zbog koga je došao nije bio daleko. Ležao je niže, u dnu

pašnjaka, pod senama živice iza koje je sanjivo šuškao nevidljivi potočić.Oklevajući krene prema njemu, ali se zaustavi na izvesnoj razdaljini.Besmisleno je nadati se da je samo on otvoren. Jamačno su ga poslednjegzatrpali, ali se ni ispod njega više nije živelo. Da u to bude siguran netrebaju mu oči. Pamćenje je dovoljno. Tolike neizrečene a shvaćene istinetokom svih godina u kojima je ovamo dolazio.

Neizmerna tuga steže mu srce. Bilo je u njoj do sada nepoznate

nepopravivosti, sumorne konačnosti rastanka. U svom Zlatnom Kraju,jedino u njemu nikada nije bio sam, sada je bio. I do sada se u životuosećao usamljen, ali je ova usamljenost bila od drukčije građe. Bila jeuistinu beznadežna. Jer nije se osećao tek sam, bio je poslednji čovek nasvetu.

Iz zasenjujuće daljine, treperave kao da je posuta srčom, opkoljavaju

ga obrisi veštačkog života koji ga se ne tiče i s kojim nema ništazajedničko. Sve do čega mu je stalo, van domašaja je. Duboko pod zemljomu koju će se i on skloniti kad umre.

Pitao se je Ii to bolna usamljenost staraca, iako još nije imao ni

trideset. Usamljenost izneverenih, izdanih, prevarenih? Usamljenostposlednjeg prevarenog starca na svetu, avetinjska samoća čoveka koji višene pripada čovečanstvu? Samoća čekanja na nešto što će ga razumeti, aliza šta više nema nikakve nade. Usamljenost Mesije, čiji će se sledbeniciroditi kroz milion godina.

Kleče, gledajući u pravcu grada, duž puta kojim je obično dolazila

njegova devojka. Dovozila se na bučnom motociklu koji je mrzeo. Nosilaradio kojeg se plašio. Na sebi je uvek imala haljine koje nije mario.Izgovarala je reči kojih se užasavao. Mislila na način što ga nije shvatao.

Ljudi su sve to što je osećao nazivali ljubavlju i on se pokorno držao togtumačenja ostajući i dalje sam.

Požele najednom da umre sa svojim Zlatnim Krajem. Da voda doteče

odmah. Da ga, sklapajući se nad njim kao usnuli cvet, oslobodi svihneizvesnosti što ga još čekaju. A iznad svega osećanja, na samoj graniciotkrića da ovo nije svet za koji je rođen, da se našao u pogrešnimdimenzijama u kojima nema ni svrhu ni smisao.

Požele da je mrtav, davno pod zemljom, i u očekivanju da ga neka

majka ponovo rodi u svetu koji će ga opravdati.

2

Ču iza sebe šum. Prepozna ga, okrenu se. Kao klupče zamršene crne, prašinom posute vune, iz zazidane je

rupe izvirivala majušna rutava glava, lišena očiju i ušiju, bez ramena.Izbijajući pravo iz trbuha kao kratko trouglasto produženje završenonjuškom, nalik na opuštenu debelu usnu. S obe strane glave, iz prosededlake stršale su jake prednje šape, slične kosturu šake na Ijudskim rukama.

Zakasnio si, reče stara krtica stresajući zemlju sa krzna. Ne odgovoriodmah. Morao je najpre da shvati šta se sa njim događa, tone li najzad uludilo. Pitao se nije li i on jednom živeo u takvom svetu i s krticama većrazgovarao - inače bi teško preživeo otkriće da je to moguće - i da li je tobio svet za koji je rođen, pa se, usled neke kobne omaške u orijentaciji,našao u ovom u kome je sve što čovek nije shvatao bilo nemoguće.

Čekala sam te, reče stara krtica.Lagano se prilagođavao omamljujućem osećanju oslobođenja.

Granice bića što ga je zvao Arnom i umeo lučiti od svakog drugog i svegadrugog, naglo se razmakoše tanjeći se i nestajući. Postajao je daleko veći idublji od sebe time što je prestajao da se izdvaja i razgraničava umom odsvega što je oko sebe opažao i što ga je, sve do sada, sa svoje straneodbacivalo. Nije to bilo osvajanje, uzurpacija nečeg što mu ne pripada; biloje to spajanje, ponovno sjedinjenje s nečim čemu on pripada i od čega seusamljeničkom ljudskošću odmetnuo.

Gubio je unutrašnji oblik, a zajedno s njim i svest o spoljašnjem kao

teškom, neprobojnom oklopu u kome je utamničen, izlivajući se iz tesvesti u prirodu kao jezero bez dna, plaveći svet i stalno se prazneći, a ipakostajući pun, sve puniji, činilo mu se, ukoliko je više oticao.

Ljudi koji su iskusili slična stanja nazvali su ih „okeanskim

osećanjem“. On za svoje nije imao ime. Imena su bila ljudski načinraspoznavanja stvari. Da bi se razabrale, stvari su se morale izdvojiti izCeline, a potom i međusobno razdvojiti. Živelo se među parčićimaStvarnosti, s otpacima čas jednim čas drugim, bez ikakve šanse da se njeno

jedinstvo razume. Ono što je sada osećao ponovo je te parčićeujedinjavalo, potirući im obeležja pomoću kojih su mogli biti nekakonazvani i time iz Celine izdvojeni.

Ponekad je i ranije uspevao da se tom stanju približi. Samo približi,

tek ga naslućujući, nikad u njega stvarno ne ušavši. Obično kad je u ovakvapredvečerja - zastrta providnim nebom kome su sa raznih visina usamljenioblici i iskre prvih zvezda otvarali dubinu, beskonačnu, a ipak, kako mu sečinilo, neku kroz koju se moglo spuštati - ležao u travi i dugo gledao iznadsebe, gubio je orijentaciju. Izgledalo mu je da je nebo ispod njega, da oniznad neba visi i da u njega može sići. I silazio je kao u bunar čije dnostalno izmiče, iako oseća da je vrlo blizu. Tonuo je sve dublje, nestajući.Rastvarao se u nebu. Postajao večan ili bar naslućivao šta večnost znači, učemu se sastoji.

Ovih dana bilo je mnogo posla na farmi, reče, nastojeći da iz porukeistisne neiskrenost, a sačuva žaljenje.

Bilo je to teško, jer nju nisu sačinjavale reči koje se mogu birati,zamenjivati, ukrštati da zajedno sa značenjem pruže i njegovo pravotumačenje. A ni misli ne behu, koje reči tek traže, pa se, dok ih ne nađu,slobodne od doslovnosti, mogu tek naslućivati. Poruku su sačinjavalaosećanja, nešto što on nastoji da sakrije. Njihov se otisak prenosio kaomunjevit udarac žiga u židak vosak. Ovaj ga je primao, ali kao otisak nijezadržavao već kao takav samo osećao. Prosto je znao šta mu krticasaopštava, a ona šta on poručuje.

Potpuno jedinstvo još nije postignuto, porukama se, izgleda, još

moglo upravljati, misliti što se moralo, ali emitovati samo što se htelo: akobude obazriv, krtica ga neće uhvatiti u laži. Što je Ijudskom bezobzirnošćuzagađivao neljudski svet i što protiv toga nije mogao ništa, bila je dovoljnakazna.

A i ovde je, kako vidim, bilo živo, dodade pokazujući oko sebe.Radile smo cele noći, reče krtica.Čekao je. Nadao se objašnjenju. Ali ga ne dobi. Debela usna krtice

treperila je njuškajući vazduh. Oboje su, izgleda, držali da se neke stvari podrazumevaju. To je bilo

istina, ali u čaurama njihovih naporednih svetova. Izvan njih sve jepočinjalo iz početka, sve imalo druga značenja. Pitao se hoće linesporazuma nestati kad se ujedinjenje završi. Ali će tada, mislio je, posvoj prilici nestati i potrebe za komunikacijom. Sve će se znati samo posebi.

Šta se dešava?Odlazimo, reče krtica.Kuda?U zemlju.Dublje u zemlju?Da.Koliko duboko?Koliko nas primi.Oklevao je. Lice mu je milovalo paperje maslačka. Miris korova

lebdeo je iznad ledine. Ali i neki drugi, nepoznat i neprijatan. Kao zadahugrejane truleži.

Kada?Sada, odgovori krtica. Drugi su već krenuli. Ja sam ostala da sačekam

tebe.Osećao se bedno. Požali što je došao. Ali morao je. Bio je doveden.Jesi li me ti dovela?Pozvala sam te, nisam dovela. Ti si doveo sam sebe.Ali si znala da ću doći?Nadala sam se da si ono što jesi.Zašto si to učinila?Ti si me štitio, čuvao si ovaj pašnjak za mene.Kako, videće se uskoro, pomisli s gorčinom. Ali poruku ne odasla.

Odlagaće je koliko može. Nadao se da će krtica shvatiti ograničenja svetau kome je primoran da živi. Krtice su, izgleda, imale razumevanje koje jeprevazilazilo sve što je ikad iskusio. Kao da za njih nije bilo tajni.

To nije bilo teško, reče, on nema nikakve vrednosti.Ljudi malo znaju o tome, a i ono što znaju pogrešno je.Priznade da je tako.Šta ljudi znaju o ovom biću?Ne mnogo, i to priznade. Da živi pod zemljom, da se hrani crvima i da

pravi krtičnjake. To bi otprilike bilo sve.

Zaista nije mnogo, složi se krtica.А šta vi znate o ljudima?Da žive nad zemljom, da se hrane životinjama i da prave buku.Ni to nije nešto mnogo, primeti začudivši se i sam uvređenosti u ovoj

poruci. Šta se, za ime boga, njega tiču ljudi?Dovoljno je, reče krtica.Ćutali su neko vreme.Ljudi čak ne znaju da ovo biće nije uvek živelo pod zemljom.Nije?Nekad smo i mi živele na zemlji.Kad je to bilo?Ne tako davno.Kada?Čoveka još nije bilo. Zemljom su vladala vrlo velika stvorenja koja su

dizala još veću buku nego on.To je bilo pre sto pedeset miliona godina.Rekla sam da nije bilo tako davno.Možda i nije, pomisli. Njegovo je detinjstvo bilo isto tako davno kao

da je bilo pre sto pedeset miliona godina.I zasto ste otišle pod zemlju?Velika stvorenja su nas gazila.To je bilo pre nego sto se zemlja sledila?Pre.I hladnoća ubila velika stvorenja?Ne znam šta ih je ubilo. Samo više ih nije bilo.Zašto se onda niste vratile na površinu?Zemlja nije dala.Da li zbog čoveka?Ne. Zemlja nije dala.Nije vredelo biti uporan. Odgovori su dolazili ili nisu dolazili. Sada

nisu. Čekao je.Bile smo dobre i sa ljudima koji su ovamo dolazili pre tebe, reče krtica.Sa mojim ocem i dedom.Ova bića ne imenuju stvari.Ni roditelje?Ne.

Ali morala si biti rođena?Jesam, samo ne kao ti.Rodila te je druga krtica, tvoja majka.Došla sam iz druge krtice, ali me ona nije rodila.Ko te je rodio?Zemlja.Govor je nastao kad je inteligencija kao podmukla bolest učinila

čoveka nesposobnim da se izražava telom i emocijama i razume one kojise izražavaju telom i emocijama, gde je zvuk tek ravnopravno sredstvosaopštavanja, a ne standardno i jedino, bez koga se ostaje neobavešten,nem i neshvaćen. Razdvojena od prirode, vlastitih temelja u telu, misao jebirala svoje puteve, od tela nezavisne, zaobilazila ga je, pa mu se isuprotstavljala. Rodila se ljudska laž, prirodi nepoznata. Priroda tu laž nijepoznavala, jer je sve u njoj bilo jedno i u međusobnom skladu. Kotrljanjekamenja nekog odrona nije moglo biti prividno, osim za čoveka, niti lažnokao njegova priča o njemu. Odronjavalo se ili se nije odronjavalo.Dvosmislenosti behu automatski isključene, istina - spontana i neizbežna.Zato jeziku prirode nisu bile potrebne reči, a njenim „rečima“ druge da ihobjasne. Sve je bilo dato ujedno - događaj, priča o njemu, njegovoobjašnjenje, uzroci i posledice, njegovo mesto u sistemu stvari. Čoveku sureči služile da stvari objasne; u prirodi stvari su se objašnjavaledešavanjem. Dešavanje je bilo govor prirode i njega su razumevali svi kojisu joj pripadali. Jezik prirode, kojim se u njoj sporazumevalo sve, osimizuzetog čoveka, s njegovim jezikom laži i opsena, privida i dvomisli bio jelišen zaobilaznosti, posredništva figura i metafora, oslobođen svihzamućujućih dvosmislenosti veštačkoga ljudskog govora.

Zato, kad upita kako je to moguće?, odmah oseti da je pogrešio. Da

moguće nije, ne bi ni poručeno bilo. Priroda se nije izražavala upretpostavkama. Ona je izražavala samo svoje izvesnosti. Kamenje seodronjavalo ili se nije odronjavalo.

Krtica, razume se, ne odgovori.Hoćeš li time da kažeš da te je rodila priroda?Nije bilo pomoći njegovoj ljudskosti. Ma kako se trudio da joj

izmakne, da iskoristi šansu koju mu pruža krtica, a kroz nju sama priroda,

beznadežno je ostajao čovek zavisan od razuma kao bolesnik od bolestikoja ga ubija. Opet je bio na zaludnom poslu prilagođavanja jedneneshvatljivosti sebi i svojim humanim ograničenjima - jer i njega je, unajširem smislu, rodila ta priroda, a roditelji su ga samo u svet sproveli -opet je u svemu, pa i u porukama neobičnog sagovornika video sve samekodove, a istine skrivene daleko iza njih, umesto da ih primi kao poslednjeistine, bez ičega više iza sebe.

Krtica ni sada ne odgovori. Odustade od daljeg ispitivanja. U tom pogledu, krtice su ličile na

ljudske računare. Da bi dobio pravi odgovor, čovek je morao postavitipravo pitanje. Na svako drugo nije dobijao nikakav.

Zašto ljudi uvek pitaju ’zašto’?Da dobiju objašnjenje.Šta će im objašnjenje?Da razumeju stvari.Samo zato?Nije bio iskren. Opomenut je.I da ih menjaju, ako nisu dobre.Zato ih i ne razumeju, zato nikad ništa neće razumeti. Objašnjenje,

znaj, ništa ne objašnjava.Kako to?Jer mu uvek treba drugo objašnjenje.Šta objašnjava?Ništa. Nema šta da se objašnjava. Sve se zna.Možda znaju krtice. Ljudi ne znaju.Jadni ljudi, reče krtica.Zapljusnu ga snažan talas solidarnosti s vrstom. Saučešće ga razdraži.

Oseti se ponovo čovekom čije se pravo dovodi u pitanje.Ti sada ne voliš ovo biće, poruči mu krtica mirno.Ja ga ne razumem, reče. Kad bi se sada ovde pojavila zmija ilijedan od

smeđih pacova koji svake jeseni prolaze živicom, ti bi bila pojedena, a ne ja.To je prirodno, reče krtica, pacovi jedu krtice.Ko je onda jadan?, upita pakosno.

Čovek, reče krtica, jer ne shvata.Šta ne shvata?Da svako ima svog pacova.Njemu je ova mudrost ličila na ljudsku. Nešto što se moglo pročitati

kod pesnika. Zvučalo mu je kao neosporna istina, ali na ljudski način,izražena - slikom. Jer, doslovno značenje nije imalo smisla. Pacovi nikadneće ugroziti čoveka. Toliko je bar čovečanstvo moglo biti sigurno.

Došla sam da te vodim, reče krtica iznenada.Kuda?Tamo gde nema pacova.Metafora se, očigledno, nastavljala. Kad je s čovekom govorila, da bi

je shvatio, služila se priroda njegovim jezikom, jezikom zaobilaznih slika,to je najzad spoznao, i neobično izražavanje krtice postalo mu je jasno.Poruka „Tamo gde nema pacova“, značila je, u stvari, „Tamo gde nemaopasnosti“.

Gde je to?U zemlji.Došla si da me vodiš u zemlju?Da.Došao je ovamo, kasno doduše, da preseli krtice na deo imanja, iza

farme, neugrožen poplavom, a nudi mu se i on da ode. Znači li to da injega nešto ugrožava? Mora da ga ugrožava, inače u zemlju ne bi bio zvan.Osećaj neizvesnosti, uminuo tokom susreta s krticom, opet se vrati. Krticesu bežale zato što su predosećale poplavu. Ali, ona njega ne ugrožava. Odbudućeg jezera farma je na bezbednoj udaljenosti. I onda, od vode se čovekštiti penjanjem na visinu do koje ova ne dopire. Nipošto spuštanjem udubinu u koju se i ona može spustiti.

Očajnički pokuša da ućutka razum pred nemogućnošću ponuđenom

kao da je ostvarljiva, ali ne uspe.Ti znaš da ja ne mogu živeti u zemlji, reče.Zašto?, upita krtica.Eto, primeti zlobno, sad i ti pitaš ’zašto’.Da bi me razumeo.Ja tebe, ne ti mene?Da.

„Zasto“ je dobilo obrnutu funkciju. Razgovor je postajao sve teži.Predviđao je to. Ako je ikad u tom svetu živeo, od njega se odvikao; akonije, nije se još navikao.

Čovek nije za tako nešto stvoren, reče. Čovek ne može živeti u zemlji.Sve je od zemlje stvoreno, i sve u zemlji može živeti.Čovek ne može, ponovi tvrdoglavo.Čovek ne zna.U poruci krtice, po prvi put, oseti nestrpljenje. Nasluti razlog. Suočen

sa ponižavajućim nerazumevanjem, iz ljudskog inata isuviše se prepuštaozaštiti razuma, i ono što stvoreno beše, bar prema čovekovim merilima, daga istini približi, sve više ga je od nje udaljavalo.

Zar nikad u nju ne ulazi?, upita krtica.Ponekad.Kada?Kad traži zakopano blago.Koje je on zakopao?Koje je tamo, odgovori neodređeno.Ali koje nije on zakopao?Nije.Onda ono njemu ne pripada.Čovek tako ne misli, reče razdraženo.I zato odlazi u zemlju da ga uzme?Ali ne živi u njoj, vraća se s blagom napolje.I nikad ne ostaje?Ostaje kad umre.Kad umre čovek zauvek ostaje u zemlji, zar ne?Da.Eto, reče krtica s izvesnim trijumfom, vidiš da i u njoj može živeti.Samo ako je mrtav.Pa onda, reče krtica, umri i ti, i pođi sa nama.Ovo biće, očigledno, nije poznavalo smisao smrti ili je taj smisao za

njega bio drukčiji od ljudskog. Začudi se kako to već nije primetio. Zato,verovatno, što do smrti još ne behu u ovom dodiru stigli. A ne behu jer jetome on morao pružiti povod. Besmrtna krtica to nije mogla. Nje seumiranje nije ticalo.

Kad čovek umre, ne može nikud otići.

Malopre si rekao da odlazi u zemlju. Znači može.Samo u zemlju.Pa u nju te i zovem.Put je bio zatvoren. Pokuša sa druge strane.Kad čovek umre, njega više nema. Ono čega nema ne može nikuda da

ode.Za ljude je smrt kad nečeg više nema?Da.Nema ili se ne vidi?Kad ne postoji.Ne postoji ili se ne oseća?Kolebao se, kad ne postoji, ne živi više.Ne živi ili se ne pamti.Ovo shvatanje smrti učini mu se suviše ljudskim, suviše je navodilo

na ideju o „drugom životu kroz memoriju“, ali je znao da krtica misli nanešto drugo, samo on to drugo, to bitno ne razume.

Ništa ne umire na taj način, reče krtica, zašto bi umirao čovek?Zato što je zaslužio.Kazna, pomisli, koju nastojimo da prozremo u tome je: sve je večno,

ništa potpuno ne umire, sve u nekom vidu ostaje, samo ljudi zauveknestaju, samo se oni ne vraćaju iz zemlje kad u nju jednom odu.

Čime zaslužio?Izdvojio se. Postao je - drugo.Tome ga je krtica naučila. Što je predosećao, ona mu je potvrdila.

Pokazala mu je kako je čovek izašao iz prirodnog kruga stvari, oteo se odsudbine i izgubio, u zamenu za neupotrebljivu slobodu, zaštitu opšteuzajamnosti. Pokazala mu je kako se to dogodilo, ali ne i zašto. Zašto ječovek to učinio? Da li je morao, da li je upravo u tome bila suština njegoveljudskosti ili je to hteo kao zloupotrebu te ljudskosti? Nije to moraoučiniti, jer bi u tom slučaju izdvajanje bilo prirodno i ne bi ga moglodovesti u sukob s oličenjem prirodnosti u - prirodi. Hteo je, zloupotrebio jeljudskost. Ostao je sam, večno i neminovno „drugo“. Nema više u šta da sepretvara, jer sve je za njega „drugo“. Može samo da nestane.

Ti nisi drugo, reče krtica nežno, zato i dolazim po tebe.Ne, on nije. Ne sasvim. Ne više sasvim. Ali, jedini je. Zašto bi ostao

jedini? Ni njegov osobni povratak ne bi tada imao smisla. Sa njim, možda,

tek počinje povratak Velikom Krugu. Ponovno pristupanje Celini,primanje u Večnost iz koje se čovek izuzeo, i to svojevoljno izuzimanje, dabi ga podneo, upamtio kao proterivanje iz Raja.

Sada je imao razloga da krticu ne prati u zemlju, jer više nije sumnjao

da je čoveku to moguće, njemu u svakom slučaju, i razumeo je, premdarečima nije mogao iskazati, nesposobnost krtice da shvati ljudsku smrt.Nesposobnost nije izvirala iz njene besmrtnosti, nego iz besmrtnosti svegačemu je pripadala.

Ne mogu s tobom, reče, moram da ostanem.Zašto?Potreban sam ljudima.Ljudi su - drugo. Kako im možeš biti potreban?Možda ih mogu privoleti da shvate šta su izgubili, i da se tome vrate.

Možda još nije kasno. Mozda uz moju pomoć mogu postati isto što i ja.Hoće li ti verovati?, upita krtica.Po svoj prilici neće, pomisli. Ako ostane živ, zatvoriće ga u ludnicu.Ne znam, reče, ljudi su nepredvidivi. Zato i jesu - drugo. U svakom

slučaju, učiniću sve da ih ubedim.Hoćeš li im govoriti o meni?Moraću, reče, ako hoću da shvate, i ako, mislio je, iz ludnice budem

mogao.Šta ljudi misle o ovom biću?, upita krtica.Oni mahom o njemu ne misle.A kad misle?Da im svojim krtičnjacima upropašćujete bašte.Šta oni rade u tim baštama?Uzgajaju cveće i povrće.Zašto?Povrće jedu, a cvećem ukrašavaju domove.Pa onda ljudi upropašćuju svoje bašte, a ne ovo biće.To je istina, reče on. Razumem zašto si me pitala šta ljudi misle o

krticama. Ako ne misle dobro, ako misle da im krtice uništavaju bašte, nećeverovati da ih one ičemu mogu naučiti. I to je istina. Ali ako ne govorim o tebi,kako će shvatiti šta hoću da im objasnim?

Neće shvatiti, reče krtica ravnodušno. Zato te i zovem u zemlju.

Kao i uvek, ostajao mu je ljudski inat, ono što se lepše zvalopionirskom upornošću.

I ti ideš sa tvojim plemenom, ne ostavljaš ga, ne odlaziš u zemlju sama.Ovo biće nikog ne bi ostavilo ni da ostaje ovde. Gde je jedna, tu su i sve

krtice. Gde sam ja, tu je sve. Gde je sve, i ja sam.Sad je, ako ikad, bio trenutak.Zašto onda odlaziš? Zašto se uopšte selite?Zato što je stigao Znak. Kad Znak dođe, moramo se vratiti.Vratiti?Otići tamo odakle sve dolazi.Ne shvati baš sasvim. Učini mu se da izraz stoji u vezi s nekim

mitom, ako nešto tako u životu krtica postoji, možda i sa mstinktomvraćanja izvoru rađanja, jakim i kod ljudi, i strahom od umiranjaizopačenim u nostalgično sećanje na mladost. Dosledna žudnja zaprošlošću, povratak u prvobitnu sreću, vraćanje u Raj, moralo bi seprodužiti u agoniju, moralo bi obuhvatiti i smrt iz koje se sve, pa i čovek,rađa. Rađa, vraćajući se. Ali, čovek se iz tog kruženja isključio. On se rađa,no rođenju ne vraća. On zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino živo bićekoje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.

I samo su krtice taj Znak primile?Nisu, i drugi su ga primili.Druge životinje?Da. Pacovi su već odavno otišli.Pacovi su otišli prvi?Oni uvek odlaz eprvi, reče krtica.Kao s osuđene lađe, pomisli, setivši se da već mesec dana nijednog

nije na farmi video. Pošto ih, kao drugi farmeri, nije trovao, premda zanjih nije mario, uvek je u temeljima žitnica i staja imao po nekoliko leglaonih crnih, domaćih, a retke ne behu ni sezonske najezde divljih, smeđih,o kojima je stara krtica, iako joj behu smrtni neprijatelji, govorila bezikakve zlovolje. Seti se, takođe, da je ptičji život, leti tako bučan, jedva ičuo. Nekoliko povređenih vrabaca prestravljeno je izvirivalo iz streha i od,inače, nesnosnih vrana video je samo jednu koja je, išavši preko polja neobazirući se na otkose, visoko dizala noge kao da tek uči da hoda.

I pacovi su otišli u zemlju?Ovo biće ne zna gde su pacovi otišli.

Ali zna da će se nešto dogoditi?Znaci vele da hoće.Kakvi znaci?Srce ovog bića udara brže, ono više ne uživa u hrani i u pomaganju

zemlji da rađa mlade krtice. Ovo biće više ne želi ništa, samo da siđe što dubljeu mrak.

Da se od nečega skloni?Od onoga što će doći.Može li se to što će doći opisati?Ne može, reče krtica, njuškajući vazduh.Da li je to već u vazduhu? Električna pražnjenja upozoravala su

životinje na zemljotrese, često i danima pre nego što se zemlja pokrenula.Ali to su bila ljudska objašnjenja sposobnosti koje se nisu imale nirazumele. Vazduh je mogao biti i sprovodnik impulsa i njihov izvor.Opasnost je mogla biti u njemu - i prekо njega doći.

Kako bi učinila da shvatim?, upita.Kad bih rekla da će doći jedan veliki pacov i razoriti krtičnjak.Koliko veliki?Toliko da mu se ne vidi ni početak ni kraj.Razgovor je počeo uznemiravati krticu, ali nije ga prekidala. Mora da

je i za to imala neki znak. Znaci su u životu krtica, očigledno, igralipresudnu ulogu. Kao kod ljudi naredbe kojima se nije moglo odupreti. Ilikod računara fiksirani programi.

Je li to nešto u vezi s vazduhom?Ne miriše tako.Seti se pomračenja sunca. Pogleda u njega. Sijalo je nisko na

horizontu ništa ne nagoveštavajući.Ili sa suncem?Misliš na zemlju koja svetli i greje?Da.Ne miriše tako.Osmeli se: Je li to nesto što u sebi ima vode?Ne miriše ni tako.Krtica je morala predosećati poplavu snažno kao zemljotres ili ma

koju prirodnu katastrofu. Ako od vode ne beži, šta je ugrožava?Kako miriše?, upita nervozno.

Krtica je oklevala kao da traga za najpribližnijom slikom za nešto štosvoje nema.

Dole, kraj potoka, ležao je jedan pas, reče.Sećam se.Pas je, izgleda, bio lutalica. U noći prolaska pacova živicom našao se

na pašnjaku. Pacovi su ga napali. Možda je ubio nekoliko, ali je i sam bioteško ozleđen. Dovukao se do potoka da umre. Sutradan, našao ga je snjuškom u vodi. Pacova nije bilo. Verovatno ih je odneo potok i nasukaonegde daleko od živice. Seti se kako je razmišljao o smrti psa kao onečemu tužnom ali prirodnom, nečemu što je imalo sopstvenu lepotu. Pasje pao u borbi koju mu je naturila priroda i vratio joj se ispunivši ono štomu je bilo dosuđeno. Da ih pacovi nisu preduhitrili, ubili bi ga ljudi. I smrtbi postala ružna i neprirodna.

Tako miriše, reče krtica.Kao smrt?Ili kao ti.Zbuni se. To se moglo dvostruko protumačiti. Ili da je i on u

opasnosti ili da će on biti njen uzrok.Znači li to da će nesreću izazvati ljudi?, upita.Nesreću uvek izazivaju ljudi.Kako to?Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora

biti, a ipak se događa.Shvatio je. Priroda vlada onim što biti mora, čovek onim što ne mora

da bude. A kad se dogodi, to je nesreća za koju samo on može biti kriv.Treba li da shvatim da sam i ja u opasnosti?Sve je u opasnosti, reče krtica.I zato si me pozvala da pođem s tobom u zemlju?Da.Ali, ako je sve u opasnosti, zar nije i zemlja?Jeste, odgovori krtica, ali zemlja nije sve.Opet je bio pred zidom. Njihov je odnos, bar njega što se tiče, bio kao

mučno primicanje udaljenoj svetlosti ispred koje bi se, u poslednjemtrenutku, podigao mračan, neprobojan zid. Znao je da je svetlost iza zida,ali joj nije mogao prići. Morao je obnoviti pokušaj sa neke druge strane gdega je čekao drugi zid. U stvari, zid je bio isti, samo mu je on doticao druga

mesta.Kada će se to desiti?Uskoro.Kada - uskoro?Kad padne mrak.Noćas?Kad padne mrak.Onda je to, pomisli umiren, ipak pomračenje sunca. Krtica je

pogrešno protumačila primljene znake. To se dešavalo. Jednom je izuznemirenosti životinja na farmi zaključio da će doći do zemljotresa i zanjega se pripremio, a krajem je prošao uragan. Pripreme su, u svakomslučaju, bile korisne, ali - njegove su životinje pogrešile. Velike i naglepromene u prirodi nisu imale posebne kodove. Za stvorenja intuicije, pa ikrtice, zemljotres, poplava, uragan, pomračenje sunca behu opasnosti kojese među sobom nisu razlikovale kao što se razlikuju za ljude koji neke odnjih sa sigurnošću predviđaju, o drugima nagađaju, a za treće jedva štaznaju. Ono što je krtica zvala „mirisom katastrofe“ obuhvatalo je samoprirodno i neizbežno, izvan kruga ljudskih nesreća u načelu izbeživih, paponekad i izbegavanih. Zemlja je mogla ispuštati bolestan mirisraspadanja, a da se zemljotres ne desi, da, umesto toga, proradi ugašenivulkan. „Miris“ vode mogao je značiti i teške kiše i poplavu, ali i ništa odtoga; moglo je, u stvari, doći do zemljotresa. Veliki vetrovi, uragani iorkani nisu, očigledno, imali neke posebne, lične „mirise“. Odisali suzadahom svega što su na svom razornom putu doticali i njegove suživotinje svojevremeno bile obmanute očekujući zemljotres koji se nijedogodio.

Prevario se i on. Brzopleto je protumačio poruku. Prilagodio jepreziru što ga je prema sa-ljudima osećao. Krtica je, istina, poručila da„nesreću uvek izazivaju ljudi“, ali nigde da će ovo što preti biti takva vrstanesreće, nešto što se moglo izbeći, čemu je krivo antropocentričnoshvatanje sveta. A čovek je tu - žrtva, ne krivac. I on, Arno, žrtva, nipošto -sukrivac. To je brisalo poslednju protivrečnost u njegovom objašnjenju:fizičku nemogućnost da strada od jednog pomračenja sunca. Uostalom,tako nešto krtica i nije poručila. Na pitanje da li je i on u opasnosti,odgovorila je neodređeno da je u opasnosti sve. Svako je mogao bezzaštitnih stakala pogledati u pomračeno sunce i ozlediti oči. Ali se od

pomračenja sunca nije umiralo. Neizmeran strah od Kraja Sveta, doduše,izazivao je nekad, zajedno s pomračenjem sunca, i pomračenje uma.Dolazilo je do haosa, nereda, pomora. Ginulo se, dakle, od ljudskihpomračenja, ne sunčanih.

Shvati da ne treba popustiti osećaju neizbežnosti koji ga je

umrtvljavao sve do jutra, da se opreti treba, odvratiti krtice od odlaska udubine zemlje, priznati joj pravu opasnost, onu od vode, i ceo krtičnjakpreseliti na farmu. Pogotovu za krtice pomračenje sunca nije moglo bitiopasno. Ionako su živele u potpunom mraku podzemlja, a svet, i pri punojsvetlosti, nazirale kao tamnu senku, kao nešto u stalnom pomračenju.

Ja znam šta će se desiti, reče. Nije trebalo da se selite. Trebalo je da mepitaš pre nego što ste na put krenule.

Šta će se desiti, upita krtica.Sunce će se ugasiti i ponovo upaliti. To će trajati kratko i u tome nema

opasnosti.Kako znaš?Ljudi su izračunali.A da li su ljudi izračunali koliko će oni trajati?, upita krtica.Po drugi put u poruci oseti nestrpljenje. Ne obazre se na njega. Mislio

je jedino kako će je odvratiti od uzaludnog, a s obzirom na predstojećupoplavu i opasnog povlačenja u zemlju.

Ljudi to zovu pomračenjem i znaju da će se danas dogoditi. Znaju to većodavno. Plašili su se dok mu nisu otkrili razlog. Sad od njega uče. Mnogi iuživaju. Vas ne bi smelo da plaši. Vi u mraku oduvek živite.

To nije isti mrak, reče krtica.Kako nije?Ne miriše isto. Naš mrak miriše na krticu. Ovaj na psa za koga ljudi

kažu da je mrtav.Veliki Znak bio je protiv njega. Veliki Znak je bio svemoćan. Čovečji

razum mu se mogao rugati, ali ne i odupreti. Govoriti krtici o poplavi, bezsvrhe je. Pozivati je na farmu, uzaludno. Ona će otići jer je odlazak bio unjoj. Znak ga je samo probudio.

Ništa ne mogu učiniti da te zadržim?Dobile smo Znak. Moramo otići.Ćutali su kao da rastanak odlažu zbog nečeg što se još nije reklo.

Miris postaje jači, reče krtica, dolazi tvoja ženka.Osvrnu se. S nevidljivog puta, iza brežuljaka, dopirala je buka

motora.Poslednji put te zovem, reče krtica uvlačeći se u zemlju.Žao mi je, reče teška srca, moram ostati sa ljudima.Ako su to, mislio je, zaista ljudi? Ako nisu nešto drugo, veštačko kao i

sve što teže veštačkim da naprave, ako nisu samo mrtav model jednogpravog čovečanstva koje je već davno izumrlo…? Ali, ako nisu, ako su samoanimirane kopije, ako je njihov život tek imitacija neke već dogođeneljudske istorije, šta je onda on? Poslednji čovek iščezlog sveta ili prvijednog koji se rađa?

Kad odem, zamoli krtica, hoćeš li zatvoriti moju rupu?Zatvoriću je, obeća.Na vrhu brežuljka pojavi se motocikl i ugašenog motora skliznu

kdinom prema njemu.- Čekaj! - kriknu ljudskim glasom. - Čekaj!Krtica stade. Iz rupe joj je virio čuperak krzna i debela donja usna.Kad ću te opet videti?Kad cveće ponovo procveta, reče krtica i nestade u zemlji.Dogodine, pomisli, pa to i nije tako dugo. Kad maslačak još jednom

procveta, pašnjak se ospe zlatnom prašinom i dunu proletnji vetroviživota, dolaziće ovamo svakoga dana i čekati. Sada je bio siguran da ovdeneće biti jezero. Protiv Velikog Znaka i čovek je bio nemoćan.

Pa ipak, kao oštar ubod u grudima oseti bolan gubitak koji ni

ubeđenje da je privremen nije moglo da ublaži. Osećao je kao i on da odlazi, da umire, da se vraća nekom uistinu

svom svetu, s ovim istim, samo živim prirodnim pašnjakom, ovom istom,samo živom, stvarnom devojkom, ostavljajući ovaj veštački svet sa lažnimpašnjakom i lažnom devojkom i dalje da tera svoju mrtvačku igru.

3

Devojka je utrinom pravila sve uže krugove, a zatim se zaustavila

nedaleko od njega. Pohita sa zatrpavanjem krtičnjaka. Nogom ga je zasipao, pa gazio sve

dok pod petama ne oseti čvrsto tlo. Pod zemljom krtice su bile čudesno brze. Njegova je već morala biti

dosta duboko. Impulsi koji su do njega dopirali slabili su. Ali ih je on jošuvek osluškivao duboko u sebe zaronjen. Nadao se još nekoj poruci.Nečemu naročitom i poslednjem. Ali se i najnežniji oproštajni titraj izgubi,a do njega ne dopre ništa više.

Devojka siđe s motora, obori ga nehajno na zemlju i priđe mu. Iza nje prednji točak motocikla, zujeći, okretao se u vazduhu.

Sunčani refleksi rasipali su se unaokolo odbijani čeličnim osama upokretu.

- Šta to radiš? - upita radoznalo.- Zatrpavam krtičnjak.Devojka se strese od gadenja. Nije marila za prirodu. Plašila se

prirode. Kao da joj nije pripadala.- Trebalo ih je već davno sve zatrpati - reče ljubeći ga. Jedva se uzdrža da ne ustukne. Oseti čudan, nepoznat miris, nešto

što nije pripadalo ni njenom telu ni veštačkim mirisima koje jeupotrebljavala, vrlo udaljeni, neodređeni zadah bez suštine, miris koji sene oseća nego kao da ga se čvek samo seća.

- Desilo se nešto?- Zašto?- Izgledaš čudno.Da li da joj kaže da je razgovarao s jednom krticom, na drugi način

nego što s njom govori, naravno, ali u suštini bolje, jer se sa životinjombolje razumeo nego što mu je sa njom ikada za rukom pošlo? Da je

razgovarao s krticom koja ga je pozvala da sa njenim plemenom ode uzemlju i tako se sačuva od bezimene nesreće ili neminovnosti, kako seizrazila, koju je nagoveštavao ljudima nepristupačan Znak, vrstazagonetne poruke Prirode, i da mu je tokom njega saopšteno da miriše namrtvaca, zadahom što je i iz nje izbijao, da će umreti kad padne mrak, alida će krticu ipak videti kad, idućeg proleća, cvetovi maslačka opet požute?

Svako bi posle toga izgledao čudno. Izgledala bi čudno i ona ako bi se

usudio da joj prizna šta je malopre doživeo.- Jesi li doneo naočare za sunce?- Nisam - odgovori s nerazumevanjem.- Znala sam da ćeš ih zaboraviti. Ponela sam jedne i za tebe.- Šta će nam naočare za sunce? - upita rasejano.- Zbog pomračenja, zaboga! Neću da upropastim oči.- Onda je najbolje i ne gledati ga.- To sam i ja mislila - reče devojka nestrpljivo - ali ti si na telefonu

zvučao kao da je to pomračenje najvažnija stvar na svetu, stvar koja senipošto ne sme propustiti.

- To je istina - reče. Sve je istina, osim da je on njoj telefonirao.- Mislila sam da ga, ako je baš toliko važno, možemo videti i s mog

prozora, ali ti si kazao da je nad gradom sunce iovako kojekakvimđubretom zamračeno, da se stvarna razlika može videti tek odavde, s ovogpašnjaka.

- I to je istina. - Osim da joj je on tako nešto kazao. Ili se i toga neseća? - Imamo još dobrih pola sata. Možemo sesti negde. - Ona se osvrteoko sebe ne krijući gađenje.

- Ovde?- Ili dole, kraj živice.- Koju ti zoveš stazom pacova?- Pacova više nema.- Šta je? - obradova se devojka. - Najzad su ih potrovali?Nije vredelo upuštati se u objašnjenja kojima će trebati druga, ovima

treća, a da se dođe do nečega što se ničim ne može objasniti.- Verovatno.Devojka ponovo pogleda oko sebe.- Razlika nije velika, ali bih radije ostala ovde.

Devojka oklevajući sede na busen trave koji joj se činio čistijim odostalih. On se, ne birajući mesto, spusti kraj nje. Pokuša u mislima daobnovi dan, od buđenja iz more do razgovora s krticom. Negde na tojmutnoj traci već razvijenog vremena trebalo je da ugleda sebe kakotelefonom ugovara sa devojkom da na pašnjaku dočekaju pomračenjesunca. Nalikovalo je to traženju, na radiju, stanice koju nikad nije slušao, okojoj su mu samo pričali. Ako joj je telefonirao - a morao je, kako bi inačedošla? - moglo je to biti samo u potpuno zamračenom koridoru vremena ukome je, prinudnim sedenjem za stolom i grčevitim držanjem za njegoveivice, obuzdavao svoja mesečarski proizvoljna kretanja pre nego što će gajedno od njih oterati na pašnjak. Uobražavao je da za stolom dugo sedi,izvesno vreme svakako je i sedeo - dlanovi su mu ostali isečeni oštrimlinijama njegovih ivica - ali se morao, ne znajući, dići i sablasni telefonskirazgovor obaviti pre nego što je postao svestan da više za njim ne sedi, dažuri prema pašnjaku koji je celog dana hteo da mimoiđe.

Oštri useci na dlanovima, još vidljivi svedoci sedenja za stolom, pa i

više od toga, poverenje u lekovitu moć materije i njenu sposobnost da dušuvrati s njenih onostranih lutanja, pokolebaše za trenutak njegovoubeđenje - kraj svih neprilika koje mu je pravilo, ugodno - da ne pripadaovom svetu materije i simulacije života, da je u njega zalutao iz jednog ukome se s prirodom može „razgovarati“, kao što je on govorio s krticom,gde materija, ako i postoji, nema sudbonosno značenje sveopšte i jedinesadržine stvarnosti. Kome materija može vratiti samoosećanje, mora da joji pripada. Kome dodir s jednim predmetom može rekonstruisati dušu, mašta pod njom podrazumevamo, pa i višestruk, simultan, energetski,elektromagnetički odnos između mnogobrojnih neurona kore Velikogmozga, deo je te elektromagnetne stvarnosti isto onako kao što je svakipojedini kompjuter deo jednog opšteg logičko-matematičkog sistema. Tonije značilo da ovaj svet nije veštački, to je samo značilo da je veštačkatvorevina i on sam. U civilizaciji imitacije života, i sam imitacija. Samo jeon imitirao izrođenost, izdvojenost, iluziju da je nešto drugo. Jer, ako sesve, pošto je jednom bilo prirodno i živo, moglo ponoviti kao neprirodno ineživo, mogla se ponoviti i poremećena svest da u toj opštoj smrti, na tomgroblju preživelih modela - jedini on živi. A da uistinu jedini živi, ako jeovaj svet androidski, da je čovek čak i ako su svi oko njega roboti, uprkos

svemu - razumevanje s krticom bilo je dokaz. Ni najsavršeniji vestački svettako nešto ne može reprodukovati.

- Mora da u okolini postoje i uređena mesta za izlete - reče devojkakopajući po platnenoj torbi. - Zbilja ne vidim šta ti na ovome nalaziš?

Neuređenost, htede dodati, i mogućnost da od automata opetpostane slobodno biće, ali se uzdrža. Izmena dubljih poruka isplaćivala sejedino sa starim krticama. Devojka izvadi iz torbe tele-radio i počeprebirati po klavijaturi. Besmisleni prizori munjevito su se smenjivaligubeći boju na suncu. Učini mu se da vidi pobesnele mlade ljude kako nanešto bacaju kamenice, a zatim kolonu tenkova ili su to bila blindiranapolicijska kola, nije razabrao. Devojka se zaustavi kod muzičke grupe kojaje u odgovarajućim cirkuskim kostimima izvodila bučne kompozicije izšezdesetih.

- Šta će ti to? - upita.- Bez toga bih mislila da sam na dečjem groblju.Oko njih ređali su se koncentrični krugovi krtičnjaka. Zatrpana rupa

kroz koju je nestala njegova krtica bila mu je s desne strane, skoro ju jerukom mogao dodirnuti. Priznade u sebi da pašnjak sa svim tim plitkimhumkama liči na zapušteno dečje groblje. Odjednom, i to mu se učiniprirodnim.

Pašnjak je i bio groblje. A oni - mrtvaci. Sve je postepeno zauzimalo svoja prirodna, zauvek određena niesta.

Sve se odvijalo po scenariju koji se ničim nije smeo izmeniti. Kao za ko znakoliko puta odigranu predstavu. Osećao je kao da na pašnjaku uočekivanju pomračenja nije prvi put. Da nisu prvi put krtice otišle dubokou zemlju. Da ne čuje prvi put, i baš ovde, muziku s kojom je svet dočekaonjegovo rođenje. Niti prvi put u pašnjaku prepoznaje groblje, a u zadahušto su ga on i devojka ispuštali - miris psa s krvavom njuškom u vodi.

Devojka zadrhta, osloni se na njega kao da se od nečeg štiti. Gledala

je u daleka brda, titanske krtičnjake mrtvih, jalovih rudnika sa kojih će sićiprve senke pomračenja. Senke će se spustiti izrovanim padinama, suvim

vododerinama po kojima su vetrovi lomili kamenje, izbrisaće skeletnekonture umirućih šumaraka, ograđenih bodljikavom žicom, gde su školskudecu vodili da upoznaju poslednje živo drvo, izmešaće se sa crnim dahomgrada, tamnim pokrovom prekriti geometrijski isečena, grobnimparcelama slična polja, održavana u životu dopingom, i uputiti se premanjima.

- Blizu je - reče.Ona ponovo zadrhta.- Otkud znaš?- Odavde treba da se čuje praćakanje ribica u potoku. Čuješ li ga?Ona oslušnu bez volje:- Ne. Ali ne čujem ni potok.- Možda više ne teče. Možda je i on stao.Ptice nisu pevale. Nije se čulo ni zujanje pčela oko usamljenih

cvetova korova. Samo su se kržljave vlati trave povijale na večernjempovetarcu. Crno, mršavo kljuse mirno je paslo na obližnjem ćuviku.

- Sve je stalo, sve čeka - reče osluškujući. Sve, osim vetra i crnogkonja. Kao da su oboje isuviše stari da bi ih ikakva promena poremetila.

Ona se nervozno nasmeja: - Ne misliš, valjda, ozbiljno da ni potok neteče?

- Ko zna.- Za ime boga, šta je danas s tobom?- Ne kažem ni da teče ni da ne teče.- Naravno da teče, samo ga mi odavde ne vidimo.- Zašto ne siđeđ do živice?- Zašto da siđem do živice?- Da vidiš teče li.Ona ništa ne reče. Izgledalo je da se predala muzici, ali ukočeno lice

je odavalo da je ne čuje. Znao je da ne sme sići do živice. Takođe, da je uverena kako potok

još teče, a da ga oni zbog nečeg, možda pravca vetra, ne čuju, ali da ode iuveri se nije se usuđivala.

Ljudski razum, ako ipak nije androidski pa mu je to urođeno,

preuredio je svet po svom obličju bez iznenađenja, neočekivanosti,

proizvoljnosti i hteo je da ovaj u svakom trenutku ostane jasan i razumljiv,da bude svet u kome vode potoka ne mogu stati, a da se prethodno nepretvore u baru. Isključivši iz njega nemogućnosti, potoke koji čas stoje časteku, uz sve ostale neobjašnjive stvari, nije dopuštao da ga očiglednostipokolebaju. Proglašavao ih je halucinacijama, priviđenjima, optičkimvarkama, fatamorganama, plodovima bolesne mašte. Ako ih po ludnicamanije mogao lečiti ni ikako izbeći, ostavljao ih je na stranu, među prirodnetajne, da ih objasni kad ih u mogućnost pretvori. Ali ih svojevoljno nikadnije tražio. Nije napuštao bezbedno sklonište petočulnog iskustva i silaziodo tajanstvenih živica iza kojih su se one većinom događale. Ali je taj istinepoverljivi razum, ili ono što je njime zaklanjano, popuštajući prednejasnim strepnjama, sve odbačene mogućnosti istovremеnо i dopuštao,pa ponekad u njih i verovao. Ona je, mislio je, sledeći razum, znala dapotok ne može stati, bojala se da je stao, ali nije želela da se uistinu uveri.Silazak do živice u jedno mlako letnje predvečerje zauvek bi je učinioranjivom.

Onakvom kakav je on već tako dugo. Bi mu je žao. Privuče je sebi. Zebla je u njegovim rukama.- Bojim se - reče ona pribijajući se uz njega.- Ne boj se.Što mora biti nije za strah. Za strah je samo što ne mora biti, a ipak

se događa. Pomilova je po kosi kajući se što ju je doveo ovamo. Zašto je to

učinio? Šta je sa njom hteo? Da je upozna sa tajnom koju ona ne bi moglada deli sve i da u nju poveruje? Da od nje napravi svog prvog posvećenika?Ili da je konačno od sebe udalji?

Orkestar na tele-radiju naglo prekri crna mrlja. Monoton glas iz

mraka objavi da će se uskoro izdati važno saopštenje. Zatim ekran opetsinu, otkrivši nekoliko mladića koji su, urlajući i lomeći instrumente,skakali po drečavo ofarbanoj bini.

Opet će se govoriti o pomračenju, iako se o njemu već sve reklo.

Govorilo se već decenijama, sve od kada mu je za datum određen 6. juli

1999. godine. Upozoravaće se da se ne gleda u sunce. Ako se ipak gleda, dase to čini kroz tamne naočare ili komadiće nagaravljenog stakla.

A ako pomračenja ne bude? Uprkos svim ljudskim računima i strogim zakonima koji su prirodi

propisani? Jedan od njih primoravao je sunce da 6. jula 1999. godine uđe uMesečevu senku i posle petnaest minuta zadržavanja pod njom izađe.Očekivalo se sa sigurnošću da se priroda mora držati vlastitih zakona kojesu ljudi, navodno, samo otkrili.

Ali, šta će biti ako se ne bude držala? Ako se sunce ne pomrači? Optužiće se krivi računi. Niko neće pomisliti da je sunce samovoljno

izmenilo putanju ili da je sa svoje sišao Mesec da bi uzeo neku bolju. Samo, to se neće desiti. U poslednjoj deceniji milenijuma Ribe prestao je kao nožem

presečen večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć, čovek seprema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnojrogobatnosti u urednom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitihproizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen. Ona je dugo pružalaotpor. Najčešće on nije shvaćen kao odupiranje uzvišenim projektimačoveka, nego kao neka njena urođena poremećenost, nedostatak reda iplana u njoj, odsustvo Boga ili bilo čega u šta se verovalo da stvari drži naokupu. Otpor je savladan grubom silom ili tehnološkim napretkom čijinijedan pronalazak nije propustio da, pre nego što će pomoći čoveku, baru nečemu ne ozledi prirodu. Nemilosrdnim iskorišćavanjem iscrpljenazemlja hemikalijama je naterivana da i dalje daje plodove sve dok nepostade bolesnik u komi koji se u životu održava mašinama, ali drugi životne može proizvesti. Živeći u bunilu, zemlja je pljuvala plodove koji sutrovali ljude i izazivali nepoznate bolesti. Životinje su, najpre, podeljenena štetne i korisne; štetne - uništene, a korisne podeljene na one za rad ione za uživanje, pa prve ubijene radom, druge lovom dok, osim po sveređim zoološkim vrtovima, usamljenim farmama i zaboravljenim utrinama

nije ostalo nešto veštačkim ukrštanjem unakaženih pasa, mačaka, zlatnihribica, kanarinaca i papagaja. Šume su krčene da na planetu stane što višeljudi i da oni, uprkos svemu, sve bednije žive. Iz suvog neba se magnetnimpoljima izvlačila kiša, ali ona je bila zatrovana kiselinom i kroz nju se išlos maskama od gaze preko lica. Vazduh je gušen teškim smradom napretkakoji je pretio da se preseli i izvan sunčevog sistema. Prvi put postalo je toostvarljivo, oko 1990. godine, pronalaskom goriva koje je rakete krozsvemir moglo voditi brzinom svetlosti. A prvi je takav put, prema prvojplaneti izabranoj za kolonizaciju, predviđđen za kraj ove, godine 1999.

Priroda je na sve to odgovarala razornim zemljotresima,

uništavajućim poplavama, erupcijama vulkana koji su spaljivali ljudsketvrđave po svojim podnožjima, orkanima što su ih iz temelja čupali,smrtonosnim kosmičkim zračenjima kroz sve propustljiviji ozonskiomotač, raspadanjem ziratne zemlje, povlačenjem rudnih bogatstava u svenedostupnije dubine, prosipanjem zatrovanih kiša, ali pre svega - svojimnerasvetljenim tajnama.

Kada je saznao da je let prema drugim svetovima, drugim

mogućnostima iste zablude obezbeđen, kako se ushićeno pevalo „putzvezdama otvoren“, i četvorodimenzionalna barijera oko razuma oborena,da je čovek svoju civilizaciju sada spreman širiti svemirom kao zaraznubolest čija se terminalna priroda niti poznaje niti priznaje, on, Arno, sasigurnošću je očekivao da Priroda tako nešto neće dozvoliti. On, razumese, nije znao šta će priroda povodom toga preduzeti, hoće li čoveka prostosa sebe stresti ili će da to postigne morati i sama samoubistvo da izvrši - usolarnom sistemu, nastavljajući život u svim ostalim - ali da će sprečitiširenje humane zaraze vasionom, bio je ubeđen. Za dugo vremena solarnisistem neće biti sposoban, ako ikad i bude, da rodi vrstu života koja većsamim postojanjem ugrožava sve ostale.

To se, međutim, nije desilo. Desilo se nešto što sve do danas nije

shvatao. Upravo kad je postalo izvesno da će je čovek ugroziti i na drugimplanetama, priroda se prestala braniti i na ovoj gde ga je, na svoju nesreću,prvi put upoznala. Oko godine 1990. poplave naglo prestadoše i vulkaniumukoše. Nebo se smiri, klima upitomi. Strašan ropac zemlje od tada se

više nijednom ne ču. Priroda se predade čoveku i sudbini. Zato će i do pomračenja doći. Ali, sada je razumeo i zašto. Priroda se, u stvari, nije predala. Samo

je, najzad, i ona razumela - čoveka. U njemu, neprijatelju, otkrila svojuposlednju odbranu.

I zbog nje, zbog vlastitog spasenja, priroda ne sme rizikovati da

izostavljanjem pomračenja sunca u predviđenom času izvede čoveka izsamouništavajuće sigurnosti da su mu sve tajne poznate i svi puteviotvoreni, da dobrim pravcem u budućnost ulazi, i da će već oko godine2000. svoje trijumfalne aluminijumske stegove pobosti na još jednojnesrećnoj planeti. Svaki kolosalni poremećaj opštih zakona, koji ga ne bidotukao, ujedinio bi čovečanstvo, a iz tog jedinstva ne bi proizašao mir saprirodom, već još žešći rat protiv nje.

Shvati, najednom, na isti posredni način kojim je primao poruke

stare krtice, u čemu je stvarni užas njegove neizvesnosti. Bio je u njenojkonačnosti. Beše poslednja koju mora podneti. Izvesnost je bila njenajedina paradoksalna sadržina.

Odlazak krtica u zemlju je konačan. Zaustavljanje potoka iza živice konačno. Pomračenje konačno. Oseti neodoljivu žudnju za životom, konačnim životom u

devojčinom telu. Ekran potamne, ravnodušan glas bez lica ponovo najavi važno

saopštenje, a potom muzičari u karnevalskim odeždama nastaviše davaskrsavaju prošlost.

Ne odupre mu se kad je uze u ruke s nežnošću poslednjih pokreta, ali

koji kao da nisu bili i prvi, kao da su bili kopija nekog neizmerno starog,istrošenog modela.

Možda je, pomisli oblažući je svojim telom, i ona osetila tu

konačnost, samo je nije prepoznala kao on, jer nije imala svoju krticu,svoju alternativu poimanja.

Legoše u retku travu zagrejanu suncem kao na odar. Mesmerizovana dodirima devojka sklopi oči. Takvo ujedinjenje nikad

ranije nisu iskusili, do tih dubina čina nikada se spustili. Vapio je zaotvorom u njenom telu kao za pukotinom u zemlji u koju bi mogao da sezavuče i sačuva. Ona ga je primala kao ziratna zemlja seme nekog budućegploda, jedinstvenog i neponovljivog. Postao je krtica koja rije tunele upotrazi za hranama večnosti.

Besmrtan, nedostižan, nedodirljiv.

4

Ali, i u toj blagoslovenoj tmini, u toplim tunelima kojima su se

poverile krtice a on postao nevidljiv i nepovrediv, oseti promenu. Podiže se na laktove. Sunce je još sijalo, ali je dobijalo modru

transparentnost rendgenskog snimka. Vrhom golog brda, vrlo daleko,ležala je senka kao prljava šaka koja steže zemlju.

Ispod nje, ne beše siguran, u ovoj dolini ili nekoj drugoj, iza

stvarnosti gde su granice između prošlosti i budućnosti izbrisane i sve sedogađa i kao da se već dogodilo, i kao da će se dogoditi; stene su serasprskavale kao da drukčije iz sebe ne mogu da izađu, užareno sekamenje topilo, ispuštajući zlatnu masnoću, poput otkosa drveće seravnomerno povijalo do tla, a potom uspravljalo kroz vazduh razbijenoblacima haotičnog sjaja. Na jednom drumu koji se pomerao kao da menjapravac, usamljeni automobili pretvarali su se u crvene lomače, a ljudiizmeđu njih, odjednom lišeni mesa, u kosture što su još neko vremeuzdignutih koštanih ruku trčali pre nego što će se s avetinjskom sporošćusvaliti na zemlju i rasuti u žute vatrene mrlje.

Te doline nestade i on se opet nađe u svojoj s paničnim osećanjem da

ga odnekud, s nekog udaljenog, nepoznatog mesta, nešto ugrožava.Krajičkom svesti primi utisak da se devojka naglo digla i potrčala živici, nasuprotnu stranu od dolazeće senke, i ču iz daljine, iz drugog sveta, njeneizbezumljene krike.

Slika je mutna, sva u izmešanim konturama. Kao hologram koji se

tek uobličava, čiji sadržaj nije stekao sve dimenzije ni perspektive, čak nimnoge zatvorene površine, nego se one ukrštaju i prožimaju u naporu daneki predmet iz tog haosa izdvoje.

Napreže se da joj pomogne u dovršenju, svestan da je već u tami

pomračenja, da se oko njega više ništa ne čuje, čak je i vetar, mora biti,stao, premda on ništa od toga ne vidi hipnotisan prizorom što iz njegovog

duha izranja kao sablasna fotografija iz crne emulzije fiksativa. To je ovalna prostorija. U podzemlju, očigledno, jer je veštački

osvetljena lampama prekrivenim žičanom mrežom. Duž zidova uredno supoređani aparati sa kontrolnim brojčanicima, satovima, svetlucavimekranima i terminalima sličnim stisnutim usnama samrtnika. Na sredini jeizvučena komandna klavijatura nalik orguljama po crkvama. Iznad nje jesef sa crvenom ručicom koju nazire iza metalnog poklopca. Jer slika jošnije gotova, obrisi raznih dubina međusobno se prelamaju dajući joj izgledskeleta, crtačke šeme kojoj sve površine još nisu zatvorene.

Prostorija je prazna. Zatim se vrata u dnu otvaraju. Ulaze dva čoveka

u uniformama. U rukama nose ključeve sa plastičnim vinjetama. Svaki - pojedan ključ.

Pokreti su im uvežbani, robotski, ni brzi ni spori - precizni. A jedan

od njih, on je - Arno. On ili njegov uspeo dvojnik. Ne može zaustaviti obojicu. Njegova moć, tajanstveni dar krtice tako

daleko ne ide. Da je ovde, možda bi ona to mogla. Ili on kada bi mu se dalovremena da svoje nove sposobnosti vežba, bar koliko su ga za sebe dvojicaljudi imala. Možda će uspeti da spreči bar jednog sefu da priđe. Možda ćeto biti dovoljno. Za otvaranje sefa bilo je nužno da se oba ključa u svojimbravama okreću istovremeno.

Nije se dvoumio među njima. Emitovao je svoju snagu puštajući je da

sama bira metu. Oficiri se uputiše sefu. Njegov dvojnik, onaj sleva, zastade, i drugi

stade okrenuvši se prema onome koji je oklevao. Nešto mu nestrpljivoreče. Izgledao je uznemiren. Zaustavljeni oficir pokuša da se pokrene. Neuspe. Odavde, sa pašnjaka, činilo se da su mu noge urasle u metalni pod.Drugi naglo ispruži ruku i uhvati ga za rame. Sada je bio već vidnouzbuđen. Opet nešto reče, pogleda u svoj sat, zatim u Arnovog dvojnika,koji se upinjao da noge odvoji od poda. Uspe najzad, ali mu ključ ispade izruke, ubijen Arnovom voljom. Saže se da ga dohvati i sroza na kolena.

Onaj drugi pokuša da ga uspravi. Lice Arnovog dvojnika mučenički segrčilo. Telo su mu tresle spazme.

Nedodirnuti oficir nešto je govorio mikrofonu u zidu, lica pepeljasta i

orošena znojem. Arnova kopija se sa krajnjim naporom podiže hvatajući se za

komandnu klavijaturu. U ruci je držala jedan od ključeva. Arno ponovo napade. Grubo ga odbaci od sefa. Oslobođeno teže,

proneto kroz vazduh kao lelujava senka, telo udari u metalni zid sabrojčanicima i sroza se trzajući udovima.

Drugi oficir je sada izgledao kao neko ko je potpuno izgubio

prisebnost. Pritrčao je vratima kao da ih želi otvoriti, ali je stao nedodirnuvši ih. Nije ga Arno zaustavio. Naprotiv, pokuša da mu pomogne ineutrališe automatsku bravu unapred znajući da za takve uticaje još nijespreman; vrata su se mogla otvoriti tek kada se otključa sef i crvena ručicaiz gornjeg položaja prevede u donji.

Još dublje se napreže. Držao je oborenog oficira prikovanog za pod, a

drugoga sprečavao da mu pomogne. Razdvojena na dva cilja snaga mupopusti. Oba se čoveka opet pokrenuše.

Nije imao izlaza. Iscrpljivao se. Morao je biti štedljiv, morao se

koncentrisati na jednog, u nadi da posle tog napora neće ostati sasvimbespomoćan, da će nešto od nje i za drugog ostati.

Ponovo napadnuti oficir izvi se u neprirodan luk, pa zgrči,

zapanjenim ustima grabeći vazduh što mu ga je iz pluća nemilosrdnoistiskivao, udari o pod i osta nepomičan.

Imobilisan zaprepašćenjem drugi oficir je stajao na sredini prostorije,

glave okrenute nekom zvuku koji Arno nije čuo, ali je pretpostavljao daispunjava prostoriju nervoznim komandama.

Zatim se uputi čoveku na zemlji, kleče kraj njega, podiže mu kapkena očima, opipa puls, pa reče nešto u pravcu izvora nečujnog zvuka.

Arno iskoristi predah da prikupi oštećenu snagu. Vraćala mu se u

slabasnim, iskidanim strujama koje je nemoguće bilo na vreme sakupiti.Shvati da je izgubio.

Oficir uze ključ sa zemlje i priđe sefu držeći u ruci oba. Još jednonom

pokuša da u njega prodre, ali bi odbijen. Pokuša i da istopi ključ učovekovoj ruci, da mu bar jedan zubac razmekša, i tako ga onemogući uotvaranju brave. Ključ se, očevidno, zagreja, jer ga je oficir jedva držao uruci, ali odole. Metal je bio tvrđi od nerava, a njegova snaga sasvim naizmaku.

Učini mu se da čuje staru krticu duboko ispod zemlje:Što mora biti nije nesreća. Nesreća je što ne mora biti, a ipak se događa.Slika izblede. Arno se vrati na pašnjak. Zateče ga u tišini, koju je

remetio samo mrtav glas sa crnog ekrana najavljujući važno saopštenje. Alikad on zaćuta, ekran ostade crn.

Kao providna siva obrazina preko zemlje je ležala senka pomračenja.

Ništa se nije pomeralo, čulo, osećalo. Priroda se povukla u sebe. Sakrticama otišla duboko u zemlju. Nakostrešene vlati trave izbijale su izledine kao dlake sa lica leša. Nisu cvrkutale ptice ni zujale pčele. Vetar ubrestovima živice, potok ispod njega, sve je stajalo.

Samo je crno, mršavo kljuse na ćuviku i dalje mirno paslo. Ličilo je na

konja ratnika koji je sišao da obiđe bojište davno izgubljene bitke, ali kogase ni to bojište ni gospodareve uspomene ne tiču.

I kao nekada stara krtica, sada mu to staro kljuse pomože da se i on

od budućnosti izdvoji. Namah oseti blagosloveni mir, izmirenost sa sobom i svojim

uzaludnim životom.

Stigao je kasno. Šta se može uraditi za nekoliko minuta što se nije uradilo za stotine

hiljada godina? Može se jedino poslednji put omirisati maslačak koji je sa žutim

laticama u rasulu virio iz zemlje odmah ispred njega. I saže se da ga oseti ne videći devojku koja mu se korakom bez nade

vraćala. Oštar miris korova ispuni mu nozdrve, a potom i telo. Bio je to opojan, bleštav miris koji se, pošto kroz njega kao

očišćavajuća vatra prođe, Zlatnim Krajem rasu svetlošću tajanstvenogUznesenja.

Objavljujem: Da su Ljudi živeli i da sam ja Čovek. Jer, ja, Arno, znam šta je neizvesnost. Neizvesnost je čekanje na nešto što ne mora doći, a kada dođe, ako

dođe, što je neizvesno šta znači. I ja čekam ne znajući šta će doći, ali mi je dano da znam šta je došlo. I da objavim: Čovek je postojao. Jedno je Čovečanstvo došlo i prošlo. Ja ga zovem

Prvim, jer ne znam šta je bilo pre njega i da li je još neko pre njega bilo. Udubinama prošlosti kroz koju gledam ono je dno. Dalje i dublje od njeganišta se ne vidi. Ali je svako dno vrh nečega drugog j svaki vrh nečije dno.Vrh i dno su neizvesnosti koje se leđima podupiru.

Ovde počinje tajna. Ovde je poreklo svih neizvesnosti. Ovde - semeČoveka.

Objavljujem, takođe, da je mladi čovek koga sam video kako silazi

padinom prema starom pašnjaku izrovanom krtičnjacima, dok vetarbrestovima u dnu, duž živice jedva primetno pokreće lišće, jedan potokšumi u blizini, a sunčevi zraci letnje večeri pozlaćuju zemlju; kojeg samzatim ugledao kako na tom pašnjaku, kleči mirišući jedan žuti cvet i koga,najposle, više ne videh, jer nestade u haosu svetlosti i tame - da je taj mladiČovek bio moj dvojnik, odlivak mog lika, lice moga lica.

Ali, da li sam to bio ja i šta to ako jesam znači, ne znam; i to je takođe

neizvesnost. Jer, haos svetiosti i tame mogao je biti i haos raspadanja i haos

stvaranja. Kao što nema razlike u blesku zvezde koja se rađa i one štopropada, ni oni se ne razlikuju.

Iz haosa je isplivao led. Njegove su bele sante plutale morem crnim

od hladnoće. Tada videh drugo doba, koje je doba Drugog Čovečanstva, i u njemu,

opkoljenog ledom, drugog Čoveka, mnogo starijeg od prvog, ali opetnimalo starijeg.

I on je klečao. Ali, ispred njega nije bio cvet ni Zlatan Kraj, ovaj na kome stojim i

ispunjen neizvesnošću čekam, nego ledena rupa u kojoj su izmešane ležalekosti Čoveka, pacova i krtice.

I prema njemu osetih samilost, jer sam sada poznavao prošlost. Ali se još nadam, jer više ne poznajem budućnost. Ja, Arno sa planete Arnos, čekam i zebem.

NOVI JERUSALIM

ALEKSANDRU SOLŽENJICINU

„Decenije prolaze, ožiljci i rane prošlosti zaceljuju se zauvek. Za to su sevreme neka ostrva Arhipelaga raspala i prekrilo ih je polarno more ništavila.Ali jednog dana u budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti njegovih žiteljasmrznute u kristalu leda biće otkrivene od naših potomaka kao nekineverovatni salamandri…“

(A. SOLŽENJICIN, ARHIPELAG GULAG)

„I odvede ga u duhu na goru veliku i visoku, i pokaza mu grad veliki, noviJerusalim gde silazi sa neba od Boga. I imaše slavu božju, i svetlost njegovabeše kao dragi kamen, kao jaspis svetli.“

(OTKROVENJE, 21-10)

1

Kostur pacova otvorio mu je oči. On, razume se, ništa ne bi značio da je u ledenoj špilji naselja Novi

Jerusalim, u kojoj se smrzlo podzemno sklonište Proto-ljudi, nađen sam ilis ostacima drugih pacova. Ali iskopan je sa kosturima čoveka i krtice, i toje arheološkom pronalasku davalo vrednost u povesti Prvog čovečanstvaravnu otkriću Troje. Skeleti su bili čvrsto pripijeni jedan uz drugi - kao ukoštanoj kolevci, životinje duboko u karličnom pojasu čoveka - a sve trojeu hibernizirajućem zagrljaju kristala severnog leda već milionima godina,jamačno još od 1999. godine i propasti sveta kome su pripadali.

Tačno koliko nije se moglo znati, jer se sa računanjem vremena

odavno prestalo. I upravo položaj bezgraničnog poverenja i međusobne upućenosti tih

fosila izumrlih vrsta čije bi se smrtno neprijateljstvo i sada pamtilo da jesećanje i dopušteno i željeno, da se pamtiti može i ume, da se o predistorijiDrugog čovečanstva išta pouzdano zna, a ne samo sa gnušanjem naslućuje,davao je dirljivom prizoru smisao koji je ohrabrio Arnove nade da je upredvorju veličanstvenog i za njegov umirući svet spasonosnog otkrića.

Jer kad su uživaoci ledene civilizacije umirali sa zverima, što su ih

sve ostale, i prethodeće i sledeće prezirale, progonile, u najmanju rukuzloupotrebljavale, kad su sa najgadnijim primercima faune spavali, jeli,bratimili se, kakvi su tek morali biti jedni prema drugima?

Svakako neuporedivo bolji negoli danas kada se ljudi ni jedni za

druge ne interesuju, i odavno se zaboravilo kad se poslednja životinja srelai ubila, a one zatvorene u nestvarne zoološke vrtove hologramskihsimulatora već blede, te je potreban oštar vid da se bivša mačka razlikujeod nekadašnjeg psa.

I pre otkrića ovog trojstva imao je u istraživanjima Polarnog kruga

uspeha, posle su došla još bogatija, za njegovu revolucionarnuantropološku ideju, presudnija iskopavanja i uopšte je ceo Severnilokalitet, arhipelag neobične prostranosti i razuđenosti, a naročito NoviJerusalim sa svojim rudimentarnim naseobinama, na minimum svedenommaterijalnošću koja bi i laiku, a ne njemu naučniku - jedinom naučniku nasvetu, u stvari - otkrila Duhovnost kao pokretačko načelo Epohe sa svojimčudesnim saobraćajnicama bez početka i kraja, pa, izgleda, i bez svrhe,otvorenim crkvenim tornjevima na svakoj strani sveta, što je ukazivalo naekumensku prirodu i bezgraničnu toleranciju vladajuće vere, neobičnimgradilištima na kojima se, osim gradilačke volje, ništa nije gradilo,spomenicima koji ništa poznato nisu predstavljali i tako se uzdizali donedokučive univerzalnosti, bodljikavim žičanim ogradama, nesumnjivimsimbolima neke neraskidive duševne zajednice, a iznad svega masovnimgrobnicama, potresnom slikom žudnje da se srećno zajedništvo iz života iu smrt prenese; sve je to bilo neoboriv dokaz da njegov mutantski svet nijenajbolji, kako se mislilo, da čak ni dobar nije, da je, u stvari, od svihmogućih najgori i da se u pogledu traženja, postizanja i vrednovanjaljudske sreće, konačnog defmisanja idealnog opstanka, od tolikopreziranog Prvog ili Protočovečanstva mnogo toga još moglo naučiti, paipak su ta tri nežno, ljubavnički isprepletena kostura, bića srasla u prizorsavršene međuzavisnosti, smrznuta u kristalu večnog leda, ostala njegovanajdragocenija arheološka uspomena, zlatni pečat na priči njegovognaučnog života.

Obraćao se toj slici idealnog humaniteta kad god mu je, kao sada,

ponestalo snage i potrebna bila obnova istrajnosti iscrpljene traganjem začovekom kome će poveriti svoje otkriće - pa možda, ako na razumevanjenaiđe, obnoviti sa njim i njemu sličnima izumrli novojerusalimski načinživota, a ovaj će se onda, silom neodoljivog primera, raširiti planetom ivratiti joj nekadašnji sjaj - stvorenjem uz čiju će prijemčivu misao njegovatajna srasti kao oni kosturi, koštane konstrukcije minule sreće od zaboravasačuvane u polarnim mećavama dubokog Severa.

Traganje za takvim bićem, premda stvarno kraće, činilo mu se

neuporedivo dužim - valjda što je uzaludno bilo - i od istraživanja naterenu, a ova su mu uzela oko sto godina, i od vremena Potrebnog da se

materijalni tragovi drevne civilizacije dobro razvrstaju, ispravno shvate,

naučno protumače i logički usaglase u „Novojerusalimski Koncept Života“,što je odnelo narednih sto, ukupno dvesta od pet stotina godina na koje jeu najpovoljnijem slučaju smeo da računa. Uprkos utisku neizmernedužine, traganje za drugim čovekom na planeti nije mu utrošilo više odpedeset, računajući pre ove ekspedicije i neuspele pokušaje da se do nekogdopre auditivnim i vizuelnim komunikacionim uređajima van službe jošod doba u kome je za međuljudskim saobraćajem nestalo najpre potrebe,zatim želje, najzad i načina; ili se to događalo nekim drugim redom, više senije sećao.

Račun je bio nesiguran. Bez merenja vremena za šta, osim

nepouzdanoga pojedinačnog pamćenja, genetički uostalomnezainteresovanog za prošlost, sredstva nisu postojala, pa se služioingenioznim kalendarom zatečenim po zidovima iskopaneProtocivilizacije (ukrštenim šarama, ugraviranim noktom, za svaki danokomita crta, za svaku nedelju prevučena vodoravnom), bez smisla zasled, proticanje, naizmeničnost, ništa se u vreme nije moglo smestiti, ništaduž ose vremena rasporediti, ništa u pamćenju, tom vosku svestipretvorenom u vodu, zadržati, pa ni međusobno povezati u ono što je,nazvano kauzalnošću, prvorođeno čovečanstvo držalo na okupu, a potomiznenada u jednom jedinom danu uništeno i držeći ga, izgleda, u kobnojmeđuzavisnosti uzroka i posledica zajedno samo da bi ga lakše uništilo.

Sada je bio uveren da je lutanje završeno, da se nalazi pred ciljem.

Vest o robotskoj enklavi na pustom otoku blizu zapadne obale Prvogkontinenta, s usamljenim ostrvljaninom između nekoliko bezbedno odživota ispražnjenih mora - jer gde je kiberneta bilo i čovek je kao njihovasvrha bio neminovan - ta vest je morala da bude ona očekivana, prava, akoje još ijedna mogla biti.

Otok je, razume se, na zapadu bio samo za njega. Kao što se vreme

nije delilo, pa je za svakog čoveka nešto drugo značilo i drukčije trajalo, niprostor nije bio isti, niti se na isti način imenovao. Stvari nisu imale ličnaimena da se kao posebnosti razlikuju od sličnih stvari iste vrste.Imenovane su jedino vrste, a u njihovom se sklopu pojedinačne stvari

raspoznavahu putem bezličnih brojeva. Ali, kako su i brojevi bili nestalni,menjajući se prema onome ko ih je brojao, neku istinitiju predstavu onjima mogao je imati samo brojač - za sve druge ti brojevi nisu ništaznačili - ali i on samo dotle dok je prema predmetu zadržavao položaj izkoga mu je dodelio broj. Zato se kontinent na kome je živeo i čijem jeotoku upravo u poseti bio, nikako nije zvao. Nosio je broj 1 i nalazio se nazapadu. Ali samo dok je kopao na severu kontinenta koji je nosio broj 2. Zanekoga ko je živeo n a istoku njegov je kontinent bio Drugi, premda je zanjega ostajao Prvi. Ova je arbitrarnost - odvratna njegovom naučnom duhu- usavršavala mutantski svet u razlikovanju jedinke od jedinke premaidealnom cilju: stvaranju novog Čovečanstva eliminisanjem pojma onjemu.

Trenutno, bilo mu je svejedno gde se otok stvarno nalazi, jer ga je

zatekao tamo gde je on bio samo za njega. Čim se s odabranomkibernetskom pratnjom iskrcao iz heliokola, sa zadovoljstvom jekonstatovao da se mogućnosti ljudskog života na ostrvu ništa ne protivi.Kao i svuda na planeti, priroda je temeljno, metodično uništena.Mikrofauna, privremeno izmakla istrebljenju, povukla se u zemljupuštajući na površinu samo najneupadljivije i najotpornije rodove:kameleone, mage mimikrije, i buve, pratioce večnosti. Retka se floravratila mahovinastim prapočecima ili je podsećala na svoje hologramskesnimke još samo ugljenisanim, lomljivim skeletonima. Zemlja je imalasablasnu boju ugašenog kreča, a njeno se stenje u sitnež raspadalo i podslabijim udarima vetra. U škrapama i vrtačama isparenih jezera gušile suse poslednje vode bez kiseonika, a suvim su koritima bivših reka besneleaveti modre prašine. Ništa čoveku nije ovde smetalo da se razvija,usavršava svoju dragocenu samoću i uživa u teško stečenoj nezavisnosti.

Ništa osim jednog još uvek vitalnog parčeta tla, otkrivenog u blizini

bivaka, dan po iskrcavanju. Premda na ograničenom prostoru nečega što jeu varvarska vremena moralo biti pašnjak ili neki isto tako nekoristanotpadak zemlje, ispružena do kržljave ivice polusasušenih brestova izakojih su se guste, teške kao smola, vukle izdišuće struje prapotoka; prirodaje ovde živela kao da čoveka nema ili da je se on ne tiče. Da smesta uheliokola sedne i odleti, sprečila ga je očiglednost da je taj život jedva

primetan, da, u stvari, i on nestaje. A uz to je bio, sveden na krtičnjacimaizrovanu utrinu, nemoćan da veličanstveno mrtvilo prilagođenih zonaostrva zarazi životom koji mu je i sam nedostajao.

Roboti nisu delili njegovu bezbrižnost, nisu držali da je pašnjak baš

tako bezopasan. Znali su da je regeneraciona moć prirode tek nešto manjaod njihove - premda je besmislena, jer ništa korisno ne proizvodi - i da jejedan jedini pupoljak na nekom slučajno zaostalom drvetu, ako mu seostavi dovoljno vremena, sposoban da jedva zaustavljeni smrtonosni ciklusponovo pokrene, opet obrazuje prarodilački mulj, opet iz njega izvedejednoćelijske organizme, opet ih kolonizuje u poliorganske sastave, opetih oblikuje u vodozemce i izvede na kopno, i opet, uspostavivši režimsurove haotičnosti, čoveka vrati u ropstvo slučaja. Smesta su hteli dapašnjak pacifikuju standardnom procedurom: kombinacijom mehaničkoggaženja (alternativno - eksplozivima) i injekcija letalne dozeradioaktiviteta, ali on nije dozvolio.

- Kakav je to čovek - rekao je njegov Prvi robot - ako taj zaista negdeovde živi, koji u svom susedstvu trpi ovakvu gadost?

Čovek koji će upravo zbog toga za njega i njegovu tajnu imati uho,pomisli, ali ništa ne reče.

- Hteo sam da kažem, kakvi su njegovi roboti?Dosadne gvozdene zamlate, jamačno, pomisli, ali ni sad ništa ne

reče.- Jer stvaranje najpovoljnijih uslova za život ljudi njihov je posao.- Možda oni - reče pakosno - za koje još važi staro načelo po kome je

robot onakav kakav je njegov čovek.Rubini magičnih očiju Prvog robota lako se zamagliše. Naljutio sam

ga, pomisli Arno, kajući se. Kavga mu je sada bila najmanje potrebna,naročito povodom pašnjaka koji je pošto-poto hteo da sačuva.

- Takvih više nema - reče Prvi robot hladno. - Ljudi su onakvi kakvisu im roboti. Prirodno uvek sledi veštačko. Što je napravljeno dolazi preonoga što se rađa, što je mrtvo pre onog što živi. Što je savršeno iznadonog što nije.

- Naravno - reče pomirljivo.- Život je kopija mašine koja rđavo radi…- Čovek je slika robota koji nisu usavršili - završi lekciju ljuteći se što

je dopustio da mu iz glasa izbije nestrpljenje. Temeljna Načela znao jenaizust. Slušao ih je upravo od Prvog robota, svog tutora još od najranijegdetinjstva, kada se navikavanjem, jer su u tom pogledu geni bilinedovoljni, morao miriti sa neizbežnošću da život provede sam.

Prvi robot mu je bio ono što je za sinove Protoljudi otac. To, naravno,

nije značilo da ga ne može baciti u staro gvožde kao što su, po svoj prilici,morali i Prvi ljudi sa svojim roditeljima raditi, jer bi inače svet postaonepodnošljivo zarđao, obsolescentan i star. I ne znači da jednom - kad odNovog Jerusalima napravi Novu veru - to i neće učiniti. Samo ne sada. Sadamu je bio potreban.

U robotima je bila deponovana kodirana memorija Vrste, povest

njenih mutacija, indukovanih kao i spontanih (premda, osim svog, drugislučaj spontaniteta ne zna), poreklo načina života kojim su živeli,objašnjenje sloma Prvog čovečanstva, sumnjao je - znatno drukčije odnasleđenog ljudskim predanjem, pa možda i nešto što se bitno ticaloNovojerusalimske civilizacije čiju je nathumanu toplinu morao sačuvatičak i led, i što je taj slom bar u onome kako je opisivan dovodilo u pitanje.Za sva ta saznanja trebalo je imati pravi ključ. A on ga nije imao. Niko odmutanata nije ga imao. Kao da je taj ključ, pošto se memorija nahranila izatvorila, bačen u prirodu da sa njom propadne, i sve dok ga ne nađe,duboko u sebi kao njenom preotetom delu, ili u njoj samoj, možda baš naovom bednom pašnjaku čiji je inat krio neku svrhu, poruku, tajnu, nećemoći da se liši ni sebe ni tog pašnjaka. A ni robota, ma kako ih malo trpeo,jer ključ je mogao biti i u njima.

Kao i svi mutanti za prirodu nije mario. U tome je malo bilo ličnog,

jer iskustva sa njom, osim u obliku nepostojanog leda, neke vrste očvrslogprivida, jedva da je i imao. Ali, bio je himera, protoljudskim jezikom -proceduralna greška u laboratorijskoj rekombinaciji roditeljskih gena,nepredviđena retrogradna mutacija u strogo kontrolisanom progresivnommutiranju Vrste, neka mutna i neobjašnjiva reverzija u stalnomnapredovanju Drugog čovečanstva prema savršenstvu pojedinačnesamodovoljnosti. Bio je prvi naučnik u toku eona odvikavanja ljudi odkorisnih radova i razmišljanja - prepuštenih mašinama, programiranim da

nikada više ne dopuste situaciju u kojoj bi ljudska ruka, um, volja, osobnoučešće bilo kakvog humanog svojstva ponovo bilo potrebno - i od svih sedrugih mutanata, međusobno sve udaljenijim u sve dubljem razlikovanju, isam razlikovao, ali na dosada nečuven način: rođen beše sa smislom,nepoznatim savremenicima, da čak i u najvećim odstupanjima nalaziizvesne podudarnosti, sa žudnjom da ove ujedinjuje - i to u eri idealnogopšteg razjedinjavanja - sa drugim istovetnostima kako bi se od rasturenihparčića nekadašnje Celine ponovo uspostavio jedinstven Svet sposoban dapamti i spreman da se nastavlja, Svet koji neko Treće čovečanstvo nećedopustiti i u čijoj se urođenoj trajnosti ništa iz početka neće započinjati.

Zaticanje prirode u dubljem odnosu sa pripadnicima

Novojerusalimske ledene civilizacije - zajednica čoveka, pacova i krticebila je njegov nepotpun ali približan model - navelo ga je na savladavanjegenetske odvratnosti prema svemu što robotskom pseudorukom nijestvoreno, njihovim pseudoumom zamišljeno, što nije veštačko i što se nedrži principa da je „život kopija mašine koja rđavo radi, a čovek slikaneusavršenog robota“ i uputilo na proučavanje prirode kad god je bilo uprilici da je sretne.

Dešavalo se to, doduše, vrlo retko, ali se dešavalo. Desilo se, eto, i

kada je iznenada, umesto očekivanog sivila mrtvog pejzaža, ugledao živopolje po kome je drsko cvetao žuti maslačak. Blistalo je na suncu zlatnimsjajem, nesvesno svoje odbojne ružnoće. Kao dementni bogalj, veteranmnogih izgubljenih bitaka koji se ponosi patrljcima.

Sva je priroda, dok je postojala, bila takva. I najgnusnija, kakva Je

većinom, i ona što se prilagođena čovekovoj mašti bez straha i gađenjaravnodušno mogla gledati, posedovala je bezočnu, arogantnu gordostsamostvorenog. Sve što je pravo, dobro, vestačko zavisilo je od nečegaizvan sebe, u najmanju ruku od tuđe ideje i stranog materijala,klasifikovalo se prema spoljnim kriterijumima koji su određivali vrednosttvorevine uvek u odnosu na drugu iste vrste, ili prema svrsi ako uzrok nijepostojao, ali nikad prema samom sebi. I sve se to u svakom pogledu mogloupoređivati sa nečim. Priroda se nije mogla ni sa čim porediti. Potok senije mogao porediti sa brdom ni vodopad sa šumskim čestarom. Od

analogije između mora i jezera nije se dobijalo ništa osim zaključka da suoba ispunjena beživotnim vodonikom i kiseonikom u odnosu dva premajedan. Od dva kamena nije vredelo reći koji je bolji, čak i da se to moglo.Trava je bila potpuno, skoro sumanuto izlišna u svakom svom obliku, aprašume beskorisne na sasvim drugi način od svakog njihovog drvetapojedinačno. Zvezde su se besmisleno okretale praznim sferama,ravnodušne prema Zemlji koja sa svoje strane za njih nije ni znala sve dokim mudri roboti nisu našli smisao u stvaranju zemlje, metalne matericevlastite Vrste. Priroda je zavisila samo od sebe ne poznajući za svojeproizvode nikakve standarde, uzore i pravila koja veštačkim tvorevinamaobezbeđuju svrsishodnost, harmoniju i lepotu. U njoj su vladali OtacHronos (Slučaj) i Majka Gea (Haos). U ljudskom svetu, Slučaj i Haos, uzroki posledica očajanja pred apsurdom; u njenom, temelj okrutneravnodušnosti događanja.

A šta je u toj ravnodušnosti za sebe mogao da nađe Novojerusalimski

pra-čovek, šta ga je uz prirodu vezalo, toliko sa njom sjedinilo da je brisalosvaku razliku između čoveka i pacova - razliku koja je po pretpostavcičinila osnovu njegove istorije - da je on, Arno, kosture te istorije vadio izšupljina ugljenisanog drveća, iz podzemnih prostorija koje su dok sufunkcionisale bar do kolena morale biti potopljene vodom, ostalo je jošjedinom zagonetkom u inače logički besprekornom tumačenju NovogJerusalima, ali je nedavno i nju rešio.

Nešto kasnije stajao je na vrhu golog brežuljka sa koga se perutao

trošan kamen tarući otisak nekog fosila, po svoj prilici drevnog konja.Rukom je zaklanjao oči od odbleska zalazećeg sunca na plehanim plećimarobota upućenog u izviđanje. Vreme do njegovog povratka - nadao se vestida je drugi čovek pronađen - provešće sa pašnjakom.

Očekivao je nezadovoljstvo mašinske pratnje, programirane u

neprijateljstvu prema prirodi kao antagonom načelu kreacije iz koje jeizuzet jedino čovek, jer nije više rađan u majčinoj utrobi, već modeliran uplacentarnim simulatorima, uz nadu da će se u budućnosti, lišen iposlednje iskre gnusnog, smrtnog života i sam primaći besmrtnomsavršenstvu i sterilnoj čistoti kiberneta. On se na taj tihi otpor, otpor

pokornih, odavno navikao. Trajao je skoro dvesta pedeset godina, ako jeverovati ukrštenim crtama na njegovom primitivnom kalendaru u kome je,jedinom mestu na planeti, vreme ponovo uspostavljeno. Što je jedini odmutanata radio, bavio se uopšte nečim - premda, pored robota, ničemustvarno nije bio potreban - za podozrenje je bilo sasvim dovoljno. To što sebavio arheologijom, protonaukom nerazlučno vezanom za fenomenvremena, činilo je nevolju još gorom. Pri tekućem znanju o prošlosti Vrste- a bez prevratničke korekcije u njegovom otkriću - i svesti da je ta prošlostmorala biti takva kakva je bila (premda se uistinu kakva je bila nije znalo),da je u kataklizmi morala završiti, jer inače ne bi bila takva (ako je naimebila), baviti se njome u ma kojem vidu, pogotovu arheološkom, gde je onakao uzročna, primordijalna, tvoračka morala biti i najkobnija, moglo je uovom i bezistorijskom vremenu značiti samo tešku procesnu konfuziju umutiranju genetičkog materijala od koga je on, Arno, proizveden. A da josneke vlade, vlasti, zakona, ma kakve prinude, čak i samo običaja ima, dasvaki čovek danas nije samostalno, svoje čovečanstvo, hermetičkiizolovano od svakog drugog čoveka čovečanstva, ova bi izuzetnost značilai ozbiljne lične neprilike. U najmanju ruku operativno vađenje zablude izmozga. Ali, iz tog neprirodnog rada izvesti monstruozan zaključak onesavršenosti, pa i promašenosti mutantskog načina života, onadmoćnosti protoljudskog, ako se ovaj gleda kroz svoj nesumnjivo najvišimodel, Novi Jerusalim smrznut u ledu Severa, bilo je sasvim izvan moćikompjutovanja njegovih robota. Želja da se čudovišna zabluda obelodanikao istina - kao hiljadama godina neosećana potreba da se bilo kome bilošta saopšti, već i sama čudovišna - prevršila je meru ugrađene strpljivosti inajprimitivnijih mašina u njegovoj službi, onih bednih zavrtanja, čija jeinteligencija znala samo za put jednoj jedinoj, njihovoj, odgovarajućimusecima obloženoj rupi.

Samo protiv toga ništa nisu mogle preduzeti. Sprečavao ih je tročlani

Zakon A.S.I.M.O.V. još u zori Simulacione ere kao večni princip ugrađen usvaku kibernetsku tvorevinu: pod svim okolnostima, i do samouništenja,roboti su morali da mu se pokoravaju i da ga štite. Osim ako bi digao rukuna drugog čoveka (što je, kako se nije znalo gde su ti drugi ljudi, bilo jedvamoguće) ili na samog sebe, ako bi zahtevao da mu se u samoubistvupomogne ili da se ono ne sprečava.

Predosećao je da baš u ovom izuzetku roboti mogu nazreti

mogućnost da se odupru njegovim ekscentričnostima. Ako se atak namutantski ideal usamljenosti, ugrađen u srž mutantskog načina opstanka,protumači kao „dizanje ruke na sebe“, ako se pokušaj ubistva tekućecivilizacije otkrićem njene besmislenosti shvati kao samoubistvo - jerubica bi time i sebe umorio - onda će se čak i po dva osnova, sprečavanjajednog ubistva i jednog samoubistva, dobiti razrešenje od ZakonaA.S.I.M.O.V. i moći nešto preduzeti.

Tako ili tako nekako razmišljaće njegovi gvozdeni tutori. No slučaj je

bez presedana. Realizacija ovih ideja zahtevaće dugotrajne i zamršenekompjuterske kombinacije. A on se nadao da će objavljivanjem istinepreteći njihov zaključak da ga u tome smeju i silom sprečiti.

Dotle, nisu mu se smeli odupirati i ometati ga u delovanju ma kako

bilo naopako. Nezadovoljstvo su mogli iskazivati jedino ubeđivanjem (našta je bio imun, tu ga je štitila vlastita istina: pacov u naručju čoveka) ilitraljavim obavljanjem arheoloških zadataka, nepostavljenim u formineopozive naredbe, čemu je usled rasejanosti ponekad bio sklon. Dokprljavi trik nije prozreo, prošlo je pedesetak godina, čiji su naučni rezultatiupravo zbog takvih opstrukcija bili bedni. Sada je trik zaobilaziokoncentracijom i na formu, a ne samo na sadržinu naloga što ih je u vezi siskopavanjima ili konzervacionom tehnikom davao. Više mu se neće desitida se sa podmuklim predumišljajem, nipošto nesrećnim slučajem kako muse predstavljalo, uništi jedan od retkih pisanih dokaza superiornostiNovojerusalimske civilizacije nad Mutantskom, samo zato što je u pogledumetoda restauracije dokumenta bio neprecizan.

Srećom, dokumenat, neka vrsta proglasa ili uredbe, nije sasvim

upropašćen. Roboti su težili savršenstvu, nisu još bili savršeni. Inače,dokumenta uopšte ne bi bilo. Ovako je ostao završni deo jedne faze,značajan, možda i sudbonosan za ispravno tumačenje „ledenog“ načinamišljenja. Iz njega je koncept života u Novom Jerusalimu proizlaziohologramski živo i jasno. Nekoliko godina utrošio je na prevod sačuvanerečenice, suočen sa brojnim semantičkim teškoćama, neizbežnim kada

pojmovima jednog jezika valja objasniti pojmove sasvim oprečnog, koji sepovrh svega još i ne shvataju, jer im u sadašnjem svetu ništa ne odgovarani u stvarnosti ni u sećanju. Ali se isplatilo. Transkribovan ostatak frazeglasio je:

POSLAĆE SE U PODRUM NA ČETRNAEST DANA.

Da nije čudesne kosture već iskopao, da nije znao šta je u tom

podrumu, iako uspešno prevedena, rečenica bi ostala nejasna. „Slanje upodrum“ bez pacova ne bi imalo nikakvog smisla. U podrumu su, srećom,bili pacovi. (Krtice takođe, a nađena su i sleđena legla vašaka i buva,dražesnih životinjica; prvih spokojne, lenje, gospodske, drugih živahne,vragolaste, plebejske naravi što su ih, izgleda, pripadnici vrste „Zek“ - kakosu Novojerusalimljani sebe nazivali - uzgajali kao domaće prijatelje idružbenike, čuvali ih na svom telu i bez njih se nikuda nisu micali.)Ujedinjeni kosturi čoveka, pacova i krtice, uz legla plemenitih supkulturavašaka i buva, opisali su mu nedvosmisleno, kao da im lično prisustvuje,sistem međusobnih odnosa koji je u Novom Jerusalimu bio poželjan, amožda i vrhunac idealnog stanja. Bio je međutim svestan da kao naučnikmora biti oprezan i ne hitati sa preuranjenim zaključcima. Nije, naime,bilo isključeno da su po neispitanim regijama planete, negde na Jugu,Zapadu ili Istoku, sačuvani još napredniji Novi Jerusalimi, još savršenijeforme ljudske sreće od drugovanja sa pacovima, vaškama, buvama ikrticama. U svakom slučaju, „slanje u podrum među pacove“, ako je čovekhteo da ostane naučnik, nije se smelo ocenjivati prema današnjemshvatanju o njima (koje ih kao deo opskurne prirode odbacuje) i vankonteksta već ustanovljenih kriterijuma za sreću u toj zajednici. Takoprimljeno ono je moglo imati samo dva logička značenja: da se timeonome ko se u podrum šalje čini neko naročito dobro, ali i da se iznepoznatih razloga ono može uživati samo u ograničenom vremenu, udatom primeru - četrnaest dana. (Kasnije je našao dokaze da je zajednica spacovima mogla trajati i godinama.)

Premda logički besprekorno, objašnjenje ga nije zadovoljavalo. Bilo

je u njemu nešto neprirodno. Dobro je naime iz njega proizlazilo kao -privilegija. Izvesna prednost koja nije svima pripadala nego se nečim

morala zaslužiti, nečim naročitim čemu je, jamačno, bio posvećen prviizgubljeni deo fraze. Novojerusalimljanin je u podrum slat za nagradu, ane što je makar i oročeno uživanje u ekskluzivnom društvu pacova bilonjegovo prirodno pravo. A to je ozbiljno protivrečilo dokazanoj idealnostiNovog Jerusalima. Zajednica u kojoj dobro nije opšte urođeno, neotuđivopravo, nego se stiče i od ljudskih činova zavisi, pa se može ali ne morauživati, nije idealna, premda prema savršenstvu može biti orijentisana,ako je totalno sve više pojedinaca u posedu tog dobra (bratstva sapacovima, recimo), a sve manje onih koji su ga lišeni.

A komuna Novog Jerusalima, svet Gulaga uopšte, kako su njegovi

žitelji svoj Arhipelag zvali - ukazujući najverovatnije na ono značenjepojma što su ga u ljudskim protojezicima imale reči „raj“ i „Eden“ - bila jeidealna. Svi su drugi primarni i sekundarni arheološki izvori to dokazivali.U njoj je dobro (život sa pacovima) moglo biti samo opšte i svimapodjednako već građanskom naturalizacijom dato, kao što se uprimitivnijim zajednicama tog perioda time sticalo pravo na učešće ubiranju rđave vlasti.

Tajnu „slanja u podrum na četrnaest dana“, polazeći od ovih premisa,

rešio je on čistim mišljenjem. Silogistički ćorsokak otvorila je logika. Ako se neko opštepriznato pravo, mislio je, na sreću ili pravdu,

recimo, ne ostvaruje, ne mora odmah značiti da se ono hotimičnouskraćuje. Tako nešto prirodno bi bilo u nesavršenoj zajednici. U idealnojto bi protivrečilo njenoj idealnosti. Kako je Novi Jerusalim bio modelsavršenog društva, kruna najboljih tendencija materijalističkeProtocivilizacije, do neostvarljivosti nekog opšteg prava moglo je doćisamo tako što za njegovu opštost nisu postojali objektivni uslovi. (Premanjegovoj parentetičkoj ekspertizi, u rđavoj arhidržavi gladovalo se jer jehrana nepravedno distribuirana; u dobroj, jer je nije bilo. Za građaneovakvih država to možda i nije činilo značajnu razliku, pošto su na istinačin umirali i usled odsustva hrane i usled nepravde u njenoj deobi, ali jeza istorijsku nauku ona presudna.) Jednostavno rečeno: pravu koje seinače priznavalo nije se moglo udovoljiti, jer za to nije bilo uslova. U ovomslučaju, gde su pacovi očigledan uslov sreće, zato što tih životinja nema

dovoljno. Od te tačke zaključivanje je teklo rutinski glatko. Logički jesledilo da se pri oskudici u pacovima druženje s njima moglo ostvarivatisamo na smenu. Sreća se morala deliti, iako je po prirodi i shvatanju ljudiZek-civilizacije ona bila nedeljiva. Mogla se uživati samo od vremena dovremena, i samo u ograničenom vremenu.

Ova, naravno, vrsta sreće, jer je imao dokaza da su Zek-ljudi,

trenutno lišeni podrumskih uživanja sa pacovima, u međuvremenu dok suna svoje pacove čekali, usrećivani bili na druge načine. Neposrednimdodirom sa Majkom Prirodom, bez ičega na sebi što bi taj blagoslovenidodir ometalo i na 40 stupnjeva ispod i na 40 stupnjeva iznad spoljnetemperature vazduha, da se pomene samo jedan primer. Visok osećaj zapravdu, po kome ništa što živi sreće ne sme biti lišeno, pridodat bešeopštim načelima ove mudre civilizacije. Iz onoga što je o prošlosti saznaoizvesno beše da je krucijalni problem Prvog čovečanstva - koji ga je po svojprilici i uništio - bio u usklađivanju opšteg prava na sreću s opštim pravomna pravdu. U večnom ledu Severa ova su se prava najzad podruku uzela,protivrečje ljudske istorije je razrešeno, vekovni ideal postignut, krug sekonačno zatvorio bodljikavom žicom, simbolom završenosti:

u Novom Jerusalimu svako je imao svoj trenutak sa pacovima.

2

On, Arno, bio je nominalni samodržac svoga sveta paralelnog

ostalim mutantskim svetovima, ali je njegova gospodarska suverenost bilaograničena, kao i uvek u takvim simbiozama, nuždom da se telesno jošneprilagođen usamljenosti za sve lične potrebe, uključujući i naučne,oslanja na robote.

Poteškoća je ležala u tome što je bio okružen mašinama koje nisu

odobravale njegove ideje, za koje je veštačko mutantsko stanječovečanstva, Drugog po redu - ako se o njemu uopšte još moglo govoriti uonom smislu u kome je to prirodno za Prvo - bilo idealno i nepromenljivo,nepromenljivo zato što je idealno, idealno jer je nepromenljivo, ali koje subile stvorene da ga u svemu osim u samouništenju pomažu. Ovaj paradoksdefinisao je njihov odnos kao osetljivu ravnotežu interesa, i održavanu inarušavanu sa mašinske strane neizmenljivim programom, sa njegovemutantsko-ljudske naporima da se taj ograničavajući program zloupotrebinekako za njegove prevratničke, u suštini antirobotske ideje.

Kako je pritom morao biti smotren, lukav, pritvoran, kako bezočno

neiskren i kako se njegovo bedno i ponižavajuće ponašanje, iako jenavodno živeo u „najboljem od svih mogućih svetova“, razlikovalo odotvorenosti, neposrednosti, prirodnosti i iskrenosti u kojoj su bez njegovihstrahova, zebnji i neizvesnosti živeli blaženi ljudi Novog Jerusalima!

On nije mogao jednostavno otići na pašnjak i pomirisati jedan od

onih žutih cvetova koji su ga prskali zlatom. Proklete mašine smesta bi setu našle škripeći svojim mehaničkim udovima i nesnosnom brigom zanjegovo zdravlje. Svaki cvet morao se u mobilnoj biolaboratoriji secirati dase vidi ne sadrži li štetne toksine koji su jednom, dok se od njih nijeodviklo, morali biti ugodni mirisi, da tek sada postanu otrovi. Zemlja sedivljački prerivala u potrazi za zaostalim životom koji bi mogao da gaugrozi. Premda se Priroda u robotskim krugovima zvanično smatralamrtvom, u svakom slučaju bespomoćnom čak i da nije sasvim mrtva,njihovom praksom je vladalo sujeverje da ni potpuno mrtva nije

bezopasna. A nakon takve „imobilizacije“, „pacifikacije“, „neutralizacije“ -kako se već proces uništenja nazivao - pašnjak više ne bi bio ni za šta.Pridružio bi se sablasnom pejzažu unaokolo, koji je - prema tajnompredanju - izdisao još od neke 1999. godine kada je pogođen radioaktivnimbombama poslednjeg ljudskog rata.

Nije im mogao zabraniti da na pašnjak stupe i da se ne mešaju u ono

što tamo bude radio, premda ni sam nije znao šta će raditi i šta od togastvarno očekuje. Ne bi ga, uza sve poštovanje A.S.I.M.O.V. principa,odnosno upravo zbog njega poslušali. U njihovim je kompjuterskimmozgovima priroda bila definisana kao pogubna za čoveka, pa bi seodlazak na pašnjak, pre nego što se „imobiliše“, uzeo kao pokušajsamoubistva i shodno A.S.I.M.O.V.-u legalno sprečio.

Trebalo je robote eliminisati. Nečim ih zaposliti. Po mogućnosti što

dalje od pašnjaka. Što dalje i što duže. Misija nije morala imati naročitismisao. Osim za njega koji je bio nesavršen i u smislu stvari tražionadoknadu za svoje imperfekcije. Nije ga, što se robota tiče, morala imatinikakvog. Za mašine smisao rada nije ležao u koristi od njega, već upogonskoj naredbi. Svrha je bila u njoj, ne u onome što se radilo. Korisnesvrhe je naravno moglo biti, ali za efikasnost kibernetskih aktivnosti onanije presudna. Robota je kao i svaku mašinu u pokret stavljao ispravnoformulisan impuls, a ne smisao rada koji iz njega proističe. Kaointeligentne simulacije čoveka, njegovi su roboti, naročito one višeantropoidne klase, razume se, umeli lučiti poslove sa smislom od onihbesmislenih, umeli su da mu u vidu analitičkih primedbi izloženeracionalnost poslednjih, ali ako je uputstvo dato u propisanoj formi, ane povređuje A.S.I.M.O.V. principe, morali su da ga izvrše.

Pade mu u oči iznenada, jer na to ranije nije mislio, izvesna

podudarnost u shvatanju rada između robota i pripadnika civilizacijeGulaga, ljudi Novog Jerusalima. Premda više površinska nego suštinska,ona je demonstrirala nadmoć ljudi nad mašinskim simulacijama, nadmoćkoju je mutantski svet potpuno oslonjen na robotiku sada već i genetskizanemarivao.

U toj drevnoj civilizaciji punoj izgubljenih neobičnosti humaneprirode, baš kao i kod robota, smisao rada nije bio u koristi od njega,premda se ponekad i ona dopuštala, ali tu je prestajala svaka sličnost, jeron ne beše ni u nekom naređenju da se obavljaju neracionalni inecelishodni poslovi. Smisao rada ekskluzivno je bio u samom radu. Radili se pritom nešto vrlo korisno ili savršeno beskorisno, proizvodi li senešto potrebno ili krajnje nepotrebno, proizvodi li se, najzad, uopšte ištaili se samo radi, bilo je svejedno sve dok se, radeći, ispunjavao jedinismisao rada, sadržan u radnom procesu. Sam rad je bio ono što je Zekainspirisalo. Povremene, mahom privremene koristi behu tek nusproizvodi,za koje još nije bio načisto jesu li pokrivale neke stvarne potrebe te, inačeu svakom pogledu zadovoljene i zadovoljne zajednice, ili su bile običnegreške u radu. Izgleda, međutim, da je tzv. korisnih radova vremenom bilosve manje, zato što su se Novojerusalimljani već izvežbali u nekorisnimaktivnostima; što su u neproizvodnom radu postali eksperti ili što je zaonim tzv. korisnim bilo sve manje potrebe. Ta je civilizacija, naime, imalasve što je potrebno, a što imala nije očigledno joj i nije trebalo, jer da jeste,da je trebalo, svakako bi imala.

Stoga je pretežna većina radova - da nije naučnik, pa se osigurava od

izuzetaka, rekao bi i svi - za koje je na nalazištima prikupio dokaze bilabesmislena, pa time i najkorisnija u smislu u kome se korist u tojcivilizaciji shvatala: unapređivan je rad kao proces, a ne nešto izvan njega,neko delo, neki proizvod.

Najomiljenije je bilo obaranje drveća, sa kojim se posle ništa nije

činilo, ili razbijanje stena, čime se stvar završavala, ali nije bilo retko ninaizmenično prokopavanje pa zatrpavanje izlišnih useka u zemlji.(Ukoliko je bila tvrda, useci su bili dublji.) Naveliko je upražnjavanopravljenje krajnje jednostavnih tvorevina koje su propadale vrlo brzo da bise ponovo pravile i propale, ustupajući mesto još kratkotrajnijim kopijama.

To mu je i otvorilo oči. Rad je za te ljude bio - igra. Večna igra jednog

u svemu namirenog sveta. Možda se njome oslobađala energija, koja se usavršenim uslovima nije mogla trošiti na nešto pametno i korisno, kao štomora u nesavršenim; možda je u tome bilo i ritualne simbolike - na nju je

ukazivala izvesna ceremonijalna monotonija; možda je obožavanje rada izdavnina, kada je za njim nestalo potrebe, pretvoreno u kultnu zabavu, štoće najpre biti, jer su sve poznate civilizacije, kao po pravilu, na vrhuncurazvitka ukidale razliku između bitnog i nebitnog, svoja najozbiljnijanadahnuća pretvarali u zabavu, a ona neozbiljna u religiju i tako formiralisimbolične kultne zabave; no, sve su to bile drugostepene nejasnoće,irelevantne pukotine u spoznaji da je postojao svet kome je rad uistinunešto značio, značio zapravo sve, inače se bez potrebe ne bi obavljao, svettoliko različit od njegovog u kome je rad mutanata bio nezamisliv, kao danisu pripadali istom humanitetu razdvojenom sa jedva nekoliko milionagodina.

Razlika, međutim, između robota na besmislenom radu i

Novojerusalimljanina pri njemu bila je veća od prividne sličnosti unekorisnosti oba, jer ga je prvi obavljao prisilno, suprotno urođenojracionalnosti, a drugi voljno kao bitan izraz svoje životne filosofije. Ako sumu naređene, robot je radio i očevidne besmislice, ma koliko možda zbogtoga iznutra rđao; čovek ih je radio samo ako je hteo, ako je ubesmislicama nalazio smisao koji nerazvijenom, nižem umu izmiče. A daje Zek Novog Jerusalima, Gulaga, Edena uopšte, svoje besmisliceupražnjavao po slobodnom izboru, a ne po programu i pod prinudom ilinuždom, za taj zaključak nisu bili potrebni empirijski dokazi. Posao jesvršavala logika. A ona je kao i uvek neumoljiva: nikakva spoljna sila ne bičoveka mogla primorati na takve besmislice. U najmanju ruku bezkatastrofalnih posledica po svet. Mogla je to samo unutrašnja sila ubeđenada se time ispunjava neka viša svrha.

Sa prezirom pogleda svoje robote. Bilo ih je, prema poslednjem

brojanju, stotinak hiljada, od kojih mnoge, veliku većinu u stvari, nikad uživotu nije sreo niti je znao čemu služe. (Nekada davno nadolazili su učoporima kada bi njihovi Mutanti umirali, ali su seobe prestale, jer ili sumutanti umirali ređe ili su roboti odlazili drugim ljudima, a ne, boguhvala, njemu.) Znao je samo da nešto rade, čim su tu, i da je to nešto unjegovu korist. Kako su je, razume se, oni shvatali, kako je robotsko-mutantski Kodeks definisao ono što je za čoveka korisno.

Nije ih oduvek prezirao. Oduvek je, kao negativna mutacijapozitivnih mutacionih procesa, osećao prema njima odbojnost čije je praverazloge upoznao tek s otkrićem načina života kome roboti nisu nužni, jersu sami ljudi, Novojerusalimljani, posedovali sve dobre robotske osobinebez ijedne rđave. Nije ih trpeo dok je verovao da su kao bezosećajnemašine ravnodušni prema činjenici da ljudima oduzimaju svaku životnusvrhu i da ih rafinirano vode prema stanju u kome će sa poslednjimzaostacima te svrhe nestati najpre potreba za ljudima - kao što je nestalapotreba za prirodom - a potom i ljudi kao što je nestala priroda. Prezreo ihje tek kad ih je prozreo, kada je shvatio da na neki način, sam đavo znakakav - jer načelno bilo je to nemoguće - uživaju u položaju sve savršenijihsurogata ljudskosti. (Premda su tvrdili da im je stalo da se od čoveka štoviše razlikuju i da u tom razlikovanju vide svoju budućnost, premda sujavno i prezir prema njemu pokazivali samo da ne bi izgledalo kako žudeza čovečnošću.) Pitao se nije li opasnost od te „paralelne ljudskosti“ uzačetku mutantske civilizacije, dok je ona još kao celina postojala,predviđana, pa je u kompjuterski razvoj, kasnije i samorazvoj, ugrađenatajna sigurnosna zabrana proizvodnje humanoida, simulacija i izgledomnalik čoveku, te su roboti i sada manufakturirani kao hodajuće kante zađubre. Za samoubilačku civilizaciju, međutim, kakvom mu se mutantskačinila, bilo je to ponešto - preinteligentno. Pre će biti da je posredikomplikovan slučaj uslovnog odlaganja, da putevi za humanoide nisuzatvoreni, već iz neznanih razloga privremeno nečim zakrčeni.

Zakrćeni možda i strahom od čovekove pobune. Od toga da, videći

oko sebe vlastite pseudohumane likove možda s istim licem i telom, stohiljada monozigotičnih blizanaca, Arnoa u Velikoj seriji, tu užasavajućuparodiju čovečnosti, mutanti ne shvate obmanu, ujedine se uprkosrazličitim pojedinačnim logikama, uprkos genetičkoj žudnji za samoćom, iizvrše antikibernetski prevrat.

Ili njegovu pobunu prihvate, primene njegovo otkriće, obnove Novi

Jerusalim, a celu tu škripeću, plehanu bratiju pošalju na smetlište, međuostale velike zablude čovečanstva.

„Zablude“ su u međuvremenu, njih šestoro na broju, stajale na suncu,

sijajući neusiljenim sjajem nečeg apsolutno celishodnog. Njemu se rđavoraspoloženom činilo više od ponosa, nego od sunca. Prvi robot je stajaonešto po strani, i takođe sijao.

(Bilo je nečega čudnog u tom „sijanju“. Sijali su jedino posmatrani

izdaleka. Čovek je pomišljao da se na njihovom telu može ogledati, ako impriđe bliže. Ali, kada bi im prišao, sjaja je nestajalo i on bi se našao predglatkom, čvrstom, crnom metalnom smesom bez refleksa, u kojoj nijemogao nazreti ni svoju siluetu. Sve u robotskom svetu bilo je napravljenood te smese, čak i kada je imala razređenost prozirnog kristala, i zatonikad nije video svoj lik, niti je znao kako izgleda. To ga je nerviralo iteralo da ogledala traži u prirodi. Naravno da ih nije našao. Trošno stenjeupijalo je zrake kao da je načinjeno od spužve. U guste, masne vodesvetlost je tonula brzinom kamena. Kasnije je na to sasvim zaboravio.Znao je da tako mora biti, da je „nepostojanje ogledala“ još jedna odmnogobrojnih pojava koje su navodno korisne po čoveka. U ovom slučajusklon je bio i da se složi. Njegov odraz u ogledalu nije bio drugi čovek, aliga je simbolisao. Lako je mogao probuditi želju da ga upozna. A ova željaakciju u tom pravcu. Apsolutna samoća je osnovni preduslov usavršavanjučoveka. Roboti ne smeju dozvoliti njeno narušavanje, i tako u mutantskomsvetu nije bilo ogledala.)

Iza njih, u podnožju obnažene padine sa koje se kotrljalo kamenje,

pretvarajući se u prašinu pre nego što je o dno udaralo, bio je podignutmobilni bivak, središna kupola od crnog neprovidnog kristala za njega i odiste građe sedam radnih kupola za robote. Naselje je ličilo na džinovskimodel molekularnog ustrojstva, do trećine mase zakopan u zemlju. Ali toje bio geometrijski način robotskog uviđanja prostora, simetričnaorganizacija pseudouma koji nije podnosio ni nepravilnosti ni slučajnosti,ni iznenađenja.

Naglo krenu prema njima. Hteo ih je sprečiti da u poniznosti oni ne

dojure njemu i izgaze mu pašnjak pre nego što ga prouči. Kasnije neka sanjim čine što hoće.

Prvi robot mu, teška hoda, pođe u susret. Bio je za nekoliko stopa

veći od njega i znatno širi. Imao je osnovne konture antropoida izrađenogu tamnom amalgamu. Svuda po telu, glavi, udovima, sastavljenim od pločarazne veličine i sa namerno vidljivim šavovima, izbegavano je imitiranjeljudskih oblina. Sleđene su geometrijske forme, kugle za glavu - mnogi suimali i kocke, a neki piramide - heksagoni za trup, a valjci za udove. Čulasu mu bila otprilike gde i čoveku, antene za zvuk, fotonske kamere za vid,jer su ta mesta najbolje odgovarala uspravnom stavu antropoidnihkiberneta - ostali su ih imali u skladu s funkcijama - ali je svuda nekimsasvim nepotrebnim dodatkom narušavana svaka sličnost sa humanimuzorom.

- Kad smo preletali kanal - reče, s gađenjem se sećajući pojasa prljavevode koja se perutala razdvajajući Prvi kontinent od Ostrva - primetio samjedno drvo. Trudio se da mu glas bude hladan, činjeničan, tek negde utrećem stepenu i prekoran.

- Drvo! - u glasu Prvog robota zaškripalo je iskreno zaprepašćenje.- S one visine, doduše - krenu objašnjenje da razvija, ali ga Prvi robot

prekide.- Jeste li rekli „drvo“?- „Drvo“ sam rekao, ali ga s one visine nisam sasvim dobro video.- Oprostite, to je nemoguće - reče Prvi robot odsečno.- Zašto? - upita, videći lično jedini logičan razlog u tome što

nikakvog drveta nije bilo, što ništa osim modre, gole, perutave bivšezemlje, nije video, samo to robot nije mogao znati. Zašto bi bilonemoguće?

- Vivisenzor celim letom nije pokazao nijedan izvor života. Osim,naravno, ovog koji je u vama.

Učini mu se da kod Prvog robota trenutno ni taj nije na naročitojceni i da A.S.I.M.O.V. zakoni koji ga štite imaju, najposle, u sebi i nečegadobrog.

- Možda se pokvario?- U njega je ugrađen automatski uređaj za opravku.- Možda se - reče - pokvario i prokleti uređaj za popravku.- To bi zabeležili moji uređaji.- A ako si i ti pokvaren? - upita zlurado.- I u mene je ugrađen autoremontni uređaj.- Nekvarljiv?

- Nema ništa nekvarljivo - objavi Prvi robot poučnim tonom koji muje kidao živce još od najranijeg detinjstva, još pre nego što je njegovaizopačenost izašla na videlo i posvetila se zabranjenoj prošlosti Vrste. Uneku ruku je antipatija prema robotima i bila prvi simptom teizopačenosti. - Ali i ništa što se ne može popraviti. Osim, dabome, čovekana samrti. Niže kibernetske forme popravljaju se u odgovarajućimradionicama. Više imaju kompletnu dvostruku i simetričnu organizacijuaparature koja omogućuje normalno funkcionisanje čak i pri teorijskinemogućem otkazivanju svih organa jednog niza. Najviše, kao ja, posedujuautoremont i popravljaju se automatski. Ali, ako bi, slučajem koji ne moguda kompjutujem, i on otkazao, popravili bi me pomoćni robotispecijalizirani za kontrolu mojih mehanizama. Sistem je, dakle, praktičnoneprobojan.

Prvi robot je imao običaj da se u opisivanju sebe i svojih stanja, kao isvega što se ticalo ostalih robota, služi isključivo tehničkim izrazimakojima je podvlačio veštačku prirodu kiberneta. Za nekoga naivnogmutanta ovo demonstrativno odvajanje od ljudi moglo je značiti ipoštovanje što se ukazuje njihovoj izvornoj, spontanoj prirodi. Ali, ne i zanjega, Arna. On nije bio naivni, bio je izvitopereni mutant. Za njega jeterminologija u kojoj je „mišljenje“ bilo „kompjutovanje“, „razmišljanje“ -„programiranje“, a „sećanje“ - „specifično procesiranje fakata memorije“, zakoga su „usta“ kako-kada bila „terminal“ ili „predajnik“, a čulo se sluhazvalo „auditivnim prijemnikom“; za njega je to bila otvorenademonstracija prezira prema svemu što je ljudsko.

Bio je besan. Jedva se uzdržavao.- A šta se događa ako se odjednom svi pokvarite, a istovremeno

otkažu kontrolni instrumenti?- Hipoteza je nemoguća.Primitivni kompjuteri rane Simulacione ere na tom bi mestu, svojim

terminalnim ekranima svetlećim slovima ispisali: „Nekompjutivo“. Čovekje u drugoj, boljoj formi ponavljao pitanje i mahom dobijao isti odgovor. Ukrajnjem slučaju mogao se razbesneti i razbiti aparat. Današnji čovek,daleko na stazi savršenstva, nije to mogao da učini. Smeo je samo dainsistira i da pritom, ako može, bude ljubazan.

Zato reče:- Ne brini za to. Samo odgovori.- Na glupa pitanja pametnog odgovora nema - reče Prvi robot

spokojno.- Ima li glup?- Ima.- Daj ga.- Koji od njih?- Ima ih više?- Neograničeno mnogo.- Daj bilo koji - naredi obeshrabren.Prvi robot oćuta trenutak.- Svet propada.- Zašto bi to bio glup odgovor? - Njemu se, naprotiv, učinio jedino

pametnim, naročito u svetlu otkrića mogućnosti za jedan pravi svet.- Zato što je nemoguće da svet propadne.- Zašto je nemoguće da svet propadne?- Zato što to roboti ne bi dozvolili.- Ali već je propadao. I to ko zna koliko puta.- Tada nije bilo robota da ga štite.Nije se dao: - Pretpostavili smo da ste svi pokvareni i neupotrebljivi.- Tako se nešto ne može pretpostaviti.To je, mislio je jetko, nekompjutivo.- Uostalom - dodade - vi biste to primetili i preduzeli mere.Na to ne računaj, prijatelju, pomisli, ali ništa ne reče izvesno vreme.

Trebalo se vratiti drvetu. Jedina šansa da ostane sa pašnjakom sam bila je utome da robota ubedi u njegovo postojanje.

- U svakom slučaju - reče - ja sam drvo video.- Mrtvo, nema sumnje.- Pa izgledalo je svakako prilično sasušeno, ali sam uzeo dogled i

ponovo pogledao. Sada više ni ja nisam načisto. Možda se varam, ali sve mise čini da se na njemu zeleni jedan pupoljak.

Prvi robot se uznemiri. Njegove su antene vibrirale, a magične očiblistale intenzivnim sjajem povećanog interesa.

- Pupoljak? Kakav pupoljak?- Nisam siguran. Nikad nisam video živo drvo. Ali mislim da je to

vrsta izrasline na kori iz koje se rađa nov život.- Vivisenzor bi reagovao - reče Prvi robot, ali bez dosadašnje

mehaničke sigurnosti u glasu.- Verovatno. Zavisi, naravno, koliko je osetljiv. Možda on ne reaguje

na jedan pupoljak, možda ga pokreće samo život dva ili nekoliko? Kolikoje stvarno on osetljiv?

Robot je sad bio uistinu zbunjen i nesiguran.- Nikad nismo hvatali život u tako minimalnim količinama -

priznade spustivši ramena nisko. Arnu ga bi skoro žao. - To je istina. Idonje granice njegove osetljivosti nisu ispitane. Poslednji put, a i to vrlodavno, uhvatiti smo pomoću njega na delu života jedan šumarak. Bilo jeproleće i šumarak se izdao zračeći gnusnu životnost miljama oko sebe. Alisa jednim jedinim pupoljkom nikad nismo imali posla.

- Sad ćete imati - reče zapovednički. - Želim da se uništi.Prvi robot se uspravi.- Biće izvršeno.- Kada?- Odmah.Uspeo je, pomisli.- Odmah, čim svršimo s ovim pašnjakom.Srce mu se steže. Znao je da se pašnjak ne može mimoići. Imao je

spreman odgovor, ali hoće li upaliti, hoće li ljudska dvomislenost odnetipobedu nad robotskom jednomislenošću, ostajalo je da se vidi.

- Da sam na tvom mestu ja bih prvo svršio s pupoljkom.- To nije celishodno - objasni Prvi robot. Njegove je nesigurnosti

nestalo. Opet je vladao faktima i čovekom. - Pašnjak emituje mnogo višeživota, a i bliži je. Pupoljak, ako uopšte postoji, mali je i daleko. Ne možebiti toliko opasan kao ovi cvetovi koji se razmnožavaju. Logika nalaže danajpre neutrališemo pašnjak, a onda svršimo i sa pupoljkom.

Neutralizacija - ponekad eufemistički zvana i pacifikacijom - izvelabi se, mislio je, preoravanjem zemlje do dubine od jednog metra iubrizgavanjem radioaktivnih supstanci koje bi onemogućile svaki život zanarednih milion godina, a možda i zauvek. Nekada su u te svrhe korišćeneminijaturne atomske bombe, prljave vrste, zakoje se misli da su uništile,odnosno neutralisale Prvo čovečanstvo, ali se kasnije od toga odustalo.Zbog prevrtljivosti vetrova, još jedne prirodne perverzije, pravac

radioaktivnih padavina nije se mogao kontrolisati. Odustalo se navodnozbog ljudi, stvarno zbog robota. Ljudi su se nekako prilagodili tojzagađenosti, roboti nikad. Preko izvesne jačine ometala je onafunkcionisanje njihovih veštačkih mozgova i njihove biomehaničke ćelijebacala u aktivnost sličnu ljudskom ludilu.

- A ipak - reče nemarno, kao da se toga tek sada setio - iz pupoljkanastaje šuma, iz šume prašuma, iz prašume priroda, a iz ovo nekolikostručaka jedva živog korova rodiće se jos samo malo više korova, ništadrugo.

- Hipoteza je vredna ispitivanja - složi se Prvi robot.- Priznajem da je korov bliži, ali je pupoljak opasniji.Prvi robot je ćutao. Njegov je računar strahovitom brzinom

proveravao validnost čovekove primedbe. Njegova je elektronska maštaunutrašnjim ekranom slikala stravične vizije šuma koje svojim živimlijanama guše nemoćne mašine.

Arno na]e da je vreme za poslednju intervenciju.- Osim toga, korov vidimo. Između njega i njegovih hologramskih

predstava razlike nema. On izvesno nije mutirao u nešto što nepoznajemo i što nas može ugroziti, jer za odbranu nismo spremni. Apupoljak kakav je ne znamo.

- To je istina - reče Prvi robot.- Možda je on mutacija koja će, ako odmah ne intervenišemo, ceo

kraj pokriti najodvratnijom vrstom života.- Priroda je na sve spremna - odgovori Prvi robot. U glasu mu se

osećao skoro ljudski strah.- Nekom vrstom besmrtnog lišaja sa kojim se još i danas uzaludno

borite. Možda se on već širi dok se mi prepiremo. Ja sam u stvari siguranda se on već širi.

- Siguran? - upita Prvi robot zabrinuto.- Osećam stezanje oko srca. Kao da me nešto guši. Robot se uznemiri. Vrhovna obaveza zaštite čoveka uze prednost

nad svim drugim, čak i nad sumnjama u čovekovu sposobnost da shvati štaga zaista ugrožava.

- To je možda korov?

- Nije. Njega mirišem bez teškoća. Nešto drugo uzima moj Vazduh.- Pupoljak?- Pupoljak.Ubrzo posle toga zluradim je pogledom ispratio plehano društvo koje

je, na čelu s Prvim robotom, naoružano najsavremenijirn sredstvima zaborbu protiv prirode, nesnosno tandrčući odjurilo prema heliokolima, apotom odletelo u pravcu kanala.

On je ostao sam sa pašnjakom. I, naravno, sa tim gušenjem.

3

Nije slagao Prvog robota. Ne - u svemu. Obmanuo ga je u pogledu

uzroka teškoćama u disanju. Razlog nedostatku vazduha nije mogao biti upupoljku prosto zato što nikakvog pupoljka nije bilo. Preleteni jug otokatemeljno je bio oslobođen života, osim pašnjaka koji je nekim čudomizmakao. A on je prvi laki napad astme dobio čim je iz heliokola stupio nazemlju. Pretpostavka da mu vazduh oduzima drugi čovek nije bila održiva.Taj je morao boraviti dosta daleko, možda na drugom kraju otoka, jernjegovu bliskost pašnjak ne bi preživeo.

Moralo je nešto drugo biti vrlo blizu i moralo je, razume se, biti vrlo

živo. Zasada je jedino prašnjav korov dolazio u obzir, ali nije isključivao -

jer mu se maslačak bar naoko činio bezazlen - da je ispod njegovogkorenja, u dubljim zonama zemlje obitavalo i nešto drugo, nešto još življe.Da je to u nekakvoj vezi sa grubo zatrpanim rupama kojima je ledina bilaizbušena, i da ga je to gušilo.

S pakošću koja ga i samog iznenadi mislio je na robote kako po

obalama kanala tragaju za pupoljkom njegove mašte. Žao mu je jedino štonjima to neće biti teško, što im zbog traćenja vremena čak ni krivo nećebiti, i najneubedljivija mogućnost da se negde na planeti živi životom kojinije ljudski isplaćivala im je trud. Zabluda će imati dobre strane uolakšanju što pupoljak nije nađen, što ga nema, i biće ravna uspehu uuništenju života, ako bi se ipak otkrio.

U tom pogledu nije za njegove robote ništa teško, neizvodljivo,

besmisleno. Kadri su ti plehani klipani otići i do najzabačenijeg kutkanjegove Enklave, i do kraja sveta da mu ovaj pripada, samo da seobračunaju s nekim zaostalim balegarom ili da zderu i poslednjumahovinu s neke nepristupačne stene. Gore, na severnim nalazištima,vođen je čitav rat protiv omanje kolonije crva zavučene u memlu jednog,naizgled nevinog kamenjara. Crvi ovog puta nisu ubijeni. Zadržani su da

se na njima ispitaju novi otrovi, i još i sada se nalaze u laboratorijipomoćne letilice. Ali, da bi se kraj učinio bezbednim, prevrnut je izdrobljen svaki kamen u parametru od par hiljada kvadratnih milja.Kaznena ekspedicija angažovala je nekoliko stotina robota raznihspecijalnosti i uzela dve godine - ometajući usput njegova istraživanja - alije pri završnoj inspekciji vivisenzor ostao nad čitavim prostorom savršenonepokretan, pokazujući skazaljkom samo - smrt.

Oprezno se uputi pašnjaku. Morao je pri tome savladati mnogo toga. I milione godina

antinaturalne tradicije, i genetičku odbojnost prema prirodi i ljudski strahod nepoznatog, neizvesnost pred tajnom.

Boravio je kao i svi mutanti u hermetički blindiranoj čauri od

bezbojnog, neprovidnog kristala kroz čije je senzibilno tkivo, mrežomveštačkih kapilara, tekla prilagodljiva temperatura, adaptabilna svetlost ireka kontrolisanih utisaka; u kupolastim enklavama od građe istihsvojstava s urbanom strukturom pčelinjeg saća i automatskim uređajimana mentalni impuls za sve što mu je potrebno, a što visokokvalifikovanikiberneti u njegovoj službi već i sami nisu uradili; na anorganskimsurogatima hrane biranog ukusa i propisane kaloričnosti, u simuliranimmirisima sposobnim za izazivanje najtananijih uživanja i najneobičnijihraspoloženja, među zvukovima neuporedive artificijelnosti ihologramskim restauracijama života koji je, iako se u njegovimdimenzijama odigravao, pripadao apstrakcijama drugog vremena (jer se zafakta tih vremena nije znalo niti se smelo znati); sa snovima koje je mogaobirati onako kako su protoljudi iz biblioteka birali knjige; okruženinteligentnim robotima za ispunjenje svake racionalne želje (zaneracionalne njegovi geni nisu smeli biti programirani, mada je, istini zavolju, za razliku od stoprocentnog uspeha kod ostalih mutanata, ovaoperacija na njemu dosta trapavo izvedena); u društvu idealnih animacijabez ijedne prirodne organske stvari oko sebe; ukratko, u najsavršenijimveštačkim uslovima što ih je ovaj Drugi svet pružao.

Napolju, na arheološkim terenima jedina priroda, ako se tako mogla

nazvati, sa kojom je u dodir dolazio, ako se i to opet dodirom smelosmatrati, jer je između njih uvek bila razapeta zaštitna membrana njegovedruge kože, imala je vid klizavog, hladnog, mrtvog, modrikastog leda.Topeći se kao rđavo komponovan san u suru, mraznu tečnost, oticala je tapriroda u beskrajni crni okean. Ništa tu nije imalo toplinu koja se odnečega živog očekuje. Toplinu su, paradoksalno, u nju uneli leševi velikeprošlosti u ledu pokopane.

Sada je prvi put u prilici da je vidi i oseti onako kako su je gledali i

osećali njegovi daleki preci. Može kontrolisati strah stečen nepoznavanjem, a uvećan svešću o

opasnostima kojima se izlaže (kao dete bio je privođen pokornostipretnjom da će ga ostaviti samog pod nekim drvetom što je, ali on to teksada zna, bilo malo verovatno, jer drveća nije bilo, ne bar živog i udovoljnom broju da bi se mutantsko potomstvo pod njim dozivalo pameti);može se do izvesne mere odupirati memoriji Vrste, ispunjenojuspomenama na njene okrutnosti i bezumnosti, zemljotresima kojima jedrobila ljude, poplavama kojima ih je davila, vulkanskim erupcijama nakojima ih je pržila; može nekako vladati i svojim genima, naslednoinficiranim odvratnošću prema svemu što je mimo čoveka prirodno; ali nemože ne drhtati, ne bojati se i ne gaditi.

Put do pašnjaka, premda ne duži od stotinjak metara, učini mu se

najdužim u životu. Skoro se pokaja sto je robote uklonio. Oni bi sprečili damu se išta dogodi. Ali bi ga, nema sumnje, i onemogućili da na pašnjak odepre nego ga „pacifikuju“. Morao ih se otresti i izložiti riziku kome, veruje,nijedan mutant već milionima godina nije sebe svesno izlagao. Zacelo sedogađalo da se nagazi usamljena glista ili omiriše cvet na umoru neznajući da je u blizini, moglo se verovatno i pod drvo sesti u ubeđenju da jesasušeno i bezopasno, dok ono, u međuvremenu, negde ispod kore pupi,sve se to moglo, čak i moralo događati u svetu još nedospelom dopredviđenog savršenstva, ali su to bile puke slučajnosti. A što on čini -namera je. Nezapamćena, skoro svetogrdna.

Kada dođe do vrha brežuljka, odakle se pašnjak spuštao prema

krečnjačkom dolu presečenom skeletom bivše živice, zastade. Ispod nogu,u kamenitom tlu nazre iskidan obris fosila neke životinje, konja ili nečegsrodnog. Obris je bio poluistrt, a konj kao da se tek rađao ili da je bio uposlednjim fazama nestajanja.

Zajedno s izrovanom zemljom spuštalo se pašnjakom i sunce. Učini

mu se da je ceo predeo posut zlatnim prahom. Prepoznade žute cvetovemaslačka. Ali utisak zlatne rudače ostade. Odluči da ga zove ZlatnimKrajem. Ime mu se svide. Nije poticalo iz ovog sveta. Kao da je pripadaloNovom Jerusalimu, poeziji drugog života. A i najvernije je opisivalo razlikuizmeđu pašnjaka i njegove okoline. I nju su zagrevali isti zraci, ali jojisprano bledu, avetinjski modru i perutavu zemlju nisu pozlaćivali.

Kada na njega stupi, osećaj gušenja se pojača. Opet zastade. Ustuknu

korak, pa sede da povrati dah. Pitao se kako se izdržavalo u svetu u kome je na bilione živih

stvorenja, od najsitnijeg insekta do džinovske sekvoje u strahovitomkovitlacu biološke eksplozije vodilo nemilosrdnu borbu za opstanak. A onjedva diše u tek zamišljenom prisustvu nekoga bednog ostatka života, štose progonjen od robota povukao duboko u zemlju da tamo na miru ugine,izdržavalo se, no nije i izdržalo. Svet je otišao u paramparčad. Kao zvezdašto je savladala svoje sabiračke moći i samo jednom blesnula u punom sjajupropadanja. Prvo čovečanstvo uništilo se u stalnom naporu da bolje živi ineznanju da je ljudima to nemoguće, kao ni zvezdi da uvećavanjem masepovećava i toplinu, da je tako nešto dopušteno samo onima koji nesudeluju u čovečanstvu, onima, čije se čovečanstvo sadrži u svakom od njihpojedinačno. Tako je glasila neopoziva mutantska presuda precima. A takoje i on mislio sve do otkrića Novog Jerusalima, raja na Severu. NoviJerusalim kao najviši stupanj civilizacije Protočovečanstva našao je idealnorešenje za gustinu života koja je pretila ili da ga uguši ili da ga raznese.Ono se jednostavno odreklo borbe za opstanak. Ono je smrtonosnugustinu života pretvorilo u njegov izvor, iz uzroka hladnoće i nesreće uuslov topline i sreće, uključivši u svoju kulturu masu i toplotu životinja,one ljupke pacove i krtice nađene u naručju čoveka i sav biljni svet u čijemse prijateljskom okruženju živelo.

Slika propasti Prvog čovečanstva nije se time menjala. Ali je, dotada

kriptična, propast Novog Jerusalima i celoga Gulaga postala namah jasna,skrivena u stidu mutanata od materoubistva i odbacivanju istorije kaodokaza za taj zločin. Novi Jerusalim i Arhipelag Gulag uništili su mutanti,devijantni proizvodi opšteg savršenstva i sreće, nesposobni da i u čemu štoje zajedničko, svima pripadajuće, kohezivno, i u čemu što nije jedno,posebno, samodovoljno, athezivno, vide neku svrhu.

Doteralo se, mislio je gorko, dotle da je njega, Arna, ubijala i pomisao

na tuđ život. Posle izvesnog vremena ohrabri se, ustade i ponovo na pašnjak stupi.

Gušilo ga je i dalje, ali ne nepodnošljivo. A i naučnička radoznalostodvraćala ga je od toga da na sebe misli.

Suve trošne jame, kraste u raspadanju trunile su se na dodir. Neke od

njih otkrivale su ispod zemlje prostrane šupljine spojene plitkim kanalima.Druge su bile zatrpane skorelim grumenjem sive, bolesne boje. Gledanodozgo bio je to mesečev predeo sa razorenom civilizacijom ispod kore.Naslućivao je da se ispod celog pašnjaka, svuda gde je zemlja bubrila,pruža podzemni lavirint sličan, premda neuporedivo manji, ledenimkatakombama što ih je iskopao na Severu, Bića koja su nekada u njemuživela morala su biti neobično sitna. Nipošto veća od sake desetogodišnjegdeteta.

Savlada odbojnost i saže se da izbliza razgleda jednu od šupljina. Ču iza sebe šum. Okrenu se obuzet panikom. Kao klupče zamršene crne, prašinom posute vune, iz zazidane je

rupe izvirivala majušna rutava glava, lišena očiju i ušiju, bez ramena,izbijajući pravo iz trbuha kao kratko trouglasto produženje završenonjuškom, nalik na opuštenu donju usnu. S obe strane glave, iz prosede

dlake stršale su jake prednje šape slične kosturu šake na ljudskim rukama. One iste što ih je video na sitnom skeletu u naručju čovekovom, gore

u Novom Jerusalimu. Šok je bio strahovit. Kao grom koji je potresao prvu ljudsku svest. Kao

istina od koje se umire. Oseti ga kao seriju brzih udaraca nevidljivepesnice, od kojih njegova neuništiva kristalna čaura zamalo ne puče. Padena leđa pritisnut neizmernom, ubitačnom, gromadnom težinom prisustvadrugog živog bića. Učini mu se da će pod tim ljudožderskim teretom kojimu je mutio svest i oduzimao dah precrći. Da mu je došao kraj. Smrt, salikom drevne krtice, pored pacova, čovekovoga najvećeg prijatelja.

Poslednje što vide beše trzaj glave kojom je životinja stresla prašinu

sa krzna. Prvo, nešto kasnije, kada dođe svesti, njenu crnu, nemirnu glavu

kako njuška njegovu. Zatvori oči. Da mu je rečeno kako će takvu blizinunekoga drugog bića iskusiti i ostati živ, pa i do zadovoljavajuće merepriseban, ne bi verovao.

Ležao je zatvorenih očiju, nepomičan, mesmerizovan, ne znajući da

li od šoka ili nesvesne namere da igra mrtvaca i tako se oslobodi zveri.Nadao se, u međuvremenu, da će ga kristalna opna, tvrđa od najotpornijegmetala, zaštititi ako priroda u krtici odluči da ga napadne.

Zasada nije izgledalo da to smera. Krtica je mirno, skoro sistematski

njušila oklop, ne dodirujući ga. Nije ga dodirivala, a on je dodir osećao kaonevidljivu silu koja pokušava do njega da dopre. Imao je utisak da se kristalomotača pod tim pritiskom uvija, premda je znao da je to nemoguće. Bio jeneosetljiv i na materiju i na energiju. Sa njim je mogao ležati podplaninom a da je ne oseti. Nije bilo ničeg na svetu što je bez njegove volje,do njega moglo dopreti. A izgledalo mu je kao da će to poći za rukomjednom od najnižih bića u kosmosu, možda poslednjoj krtici na svetu, kojaje za tako nešto raspolagala samo jednom nežnom usnom.

I dalje je imao teškoća u disanju, ali se nije više bezumno plašio. Štoje kao mutant zaboravio, kao naučnik je shvatao. Ako je tome bićupripadao kostur sa šapama nalik na kosti šake u Novom Jerusalimu, ondaono ne može biti opasno N e s m e da bude. Premda mutacija, i on ječovek. Pa ako je Novojerusalimljanin sa krticama delio i smrt, zašto nemože sa jednom od tih zagonetnih životinja provesti nekoliko dragocenihcasova? Možda će nešto naučiti i o Novom Jerusalimu. Šta je ljude i pacove,ljude i krtice, krtice i pacove, drveće i ljude, pacove i drveće, šta je to što jesve njih vezivalo, šta su u toj harmoniji jedno drugom pružali, kako seuopšte živelo bez borbe za opstanak koja je, izgleda, svim ostalimstadijumima čovečanstva davala smisao. Borbe bez koje, ma kolikosavršen, nije ni njegov svet. Jer strah od prirode nije drugo nego naličje, ahitnja sa kojom su roboti odjurili da se obračunaju s izmišljenimpupoljkom, gadno lice te iste borbe za opstanak.

Oprezno pomeri desnu ruku, nevidljivu sa mesta sa koga je krtica

obavljala svoja ispitivanja. Životinja ništa ne primeti ili pokret na nju neučini utisak. Vrlo polako podiže se i osloni na lakat. Krtica se ne izmače,samo umiri. Mirovali su neko vreme, a onda krtica pokrenu glavu mičućidonjom usnom. Pritisak na njegov kristalni omotač naglo se pojača. Ali,začudo, više ne beše neprijatan. Nije izgledalo kao da će ga zdrobiti. Damu je telo bolesno, lako bi ga zamenio za terapeutsku negu. Osećao seznatno bolje, premda je očevidno da ta sila, ma šta je, ne dopire do njega,da ostaje izvan neprobojnog zaštitnog omotača i da njega leči -uobraženje.

Životinja nije bila slepa, kako je u prvi mah pomislio. Duboko ispod

erne guste dlake zračile su jedva primetne zenice. Kao kroz indiferentnivakuum sjaj dalekih zvezda za koje se ne zna jesu li žive ili mrtve, rađaju lise ili umiru. Ako su to oči, pitao se, kako ga vide? Da li prepoznaju biće sakojim se srećno živelo ili se gleda drugo, sa kojim se, kao deo pobeđeneprirode, bilo u smrtnoj zavadi?

Krtica ga, izgleda bar zasada, nije primala ni u jednom od dva vida.

Prosto ga je proučavala. Sa tim u vezi morao je stajati pritisak što ga je uvećoj ili manjoj meri osećao na svojoj kristalnoj protektivnoj kori. Da je

pristupačan, da je to što ga ispituje sonda spuštala bi se kroz razne dubinenjegovog bića, odnoseći ga sebi i sebe prinoseći njemu, pontonima namestu mostova koji davno behu srušeni.

Iskušenje da ga skine beše snažno, ali mu odole. Nije se smeo lišiti

zaštite omotača. Ne još. Ne dok u namere prirode nije siguran. Sve dok sekrtica ne odluči između dve potencije u njemu sadržane; da bude ono štouprkos svega jeste, mutant čoveka, neprijatelj prirode, Zatočenik iZatočnik vestačkog sveta ili ono što je nekad bio i što ponovo hoće dabude - Čovek prirode i njen Zaštitnik.

Došao je na pašnjak da ispituje, a evo gde ispituju njega. Umesto on

da u Tajnu prodire, ona nastoji u njega da uđe. I tu se prevario, i tu bio zaveden mutantskim idejama o Tajni kao

nepomičnom, ograničenom, crnom kvadratu Nepoznatog kojeg nadmoćanUm, zonu po zonu, segment po segment, tačku po tačku raspoznaje,shvata i definiše, o Tajni kao večno istoj Kosmičkoj jednačini što je taj Umpostupno, iz radnje u radnju razrešava sa sigurnošću da će je jednom celuimati u rezultatu, u konačnom broju bez deljivog ostatka. A Tajna je, umeđuvremenu živa kao i Um, promenljiva kao i Čovek, nikad ista, panikad ni rešiva, u njemu, Arnu, Čoveku, Čovečanstvu, videla svoju Tajnu,svoju Jednačinu, svoje polje istrage.

Dve su Tajne ispitivale jedna drugu, rešavale jedna drugu. Odgovora

nema ako nije zajednički i recipročan. U Tajnu ne može ući, ne može jerešiti, ako ga ona ne prepozna i ne primli kao vlastito rešenje. Boga nemože spoznati ako ga on ne primli kao svoju potrebu.

Odole i tom iskušenju, ne oslobodi se omotača i prepusti čekanju. Do

povratka robota imao je nekoliko sati vremena. Moraće se nešto dogoditi.Moraće dobiti neki znak, nešto nazreti, nešto razumeti. Krtica mu inačene bi ni prilazila.

Pritisak ubrzo popusti. Krtica se odmakla i rovala zemlju oko njega.

Uplaši se da nije izgubila interes za dodir kada je uvidela da nije jača od

njegove opne i da se do tela ne može probiti. Kako ponovo da ga probudinije znao. Bio je siguran da je protočovek Severa, Zek, kako je sam sebezvao, umeo da se sa životinjama sporazumeva isto tako dobro kao iizmeđu sebe. Njihova prisnost, inače, ne bi bila objašnjiva. Sa pacovom semoralo umeti govoriti da se ovaj na čovekovom trbuhu oseća kao kodkuće. Krtica se morala ubediti da joj je mesto kraj čoveka ili je biloobrnuto, ali telepatska razmena misli i osećanja, pa i razmena čistih stanjakao uslov jedinstva prirode morala je, bez ikakve sumnje, stajati u samimtemeljima Novojerusalimske civilizacije.

- Ja sam Arno - reče bez nade. A zatim upita kako se ona, krtica,zove, ne očekujući odgovor.

I ne dobi ga. Životinja se i ne osvrte na šupalj zvuk ljudskog glasa. Sede na zemlju skrstivši noge ispod sebe.- Da imamo vremena - reče s gorčinom - možda bismo našli

izgubljeni jezik.Pomoću njega, mislio je, upoznali bi jedno drugo. A kasnije se i

ujedinili. Možda bi uspeli pronaći i nekog pacova, obnoviti veliko trojstvoprošlosti. U komunu bi primili i lišaj i mahovinu i korov, sve što još živi.Podigli bi Novi Jerusalim. Vratili nadu svetu.

- Ali mi vremena nemamo.Nekako je predosećao da će se roboti vratiti pre nego što je očekivao.

Brzo će videti da pupoljka nema. Da su obmanuti neće pomisliti. Verovaćeda se on prevario, da je njega obmanuo strah od prirode. Vratiće se ipokvariti mu najlepše trenutke u životu, lepše možda i od samoga Velikogotkrića, no, razume se, lepe samo zbog njega, što im je ono prethodilo iotvorilo mu oči za lepotu.

- Kasno smo se našli - reče tužno. - Sad imamo vremena samo zarastanak.

Ispruži ruku s otvorenom šakom prema krtici. Više se nije plašio. A idisao je bez teškoća.

Krtica onjuši ruku, pa se uspe na dlan. Skoro da i nije imala težinu.

On sa nežnošću sklopi šaku. Životinja se u njoj izgubi, a potom izmeđupalca i kažiprsta opet pojavi kao da izlazi iz svoje rupe. Njen pritisak jeizgubio oštrinu, ali se rasprostro po celom omotaču. Nešto što je u njega

htelo da prodre još uvek je tražilo nebranjenu tačku. Nije imao osećajugroženosti. To nešto nije mu želelo zlo.

Krtica se mileći uspe do ramena, pa spusti na trbuh. Pred oči mu izađe slika protoljudske idile: čovek, krtica i pacov

isprepletenih kostiju. Sa leve i desne strane kristalnog kombinezona, na butinama,

otvarahu se dva džepa napravljena tako da se hermetički zatvaraju. Krticaskliznu u desni i nestade u njemu.

Učini mu se da toplina malog tela prodire kroz kristal i miluje mu

noge. Učini mu se, takođe, da shvata šta je to sreća. Tada ču brujanje heliokola. Roboti su se vraćali. Uznemiri se.

Umoriće krticu ako je kraj njega zateknu. Htede najpre da je vrati u njenurupu. Pogleda u džep. Krtica je mirovala na dnu između nekoliko sitnicakoje je uvek nosio sa sobom. Bila je tek malko svijena s njuškom nakoštunjavim šapama. Izgledalo je da spava. Oprezno povuče patentnizatvarač ostavljajući s kraja otvor za vazduh.

Heliokola se spustiše na provizorni heliodrom iza brežuljka. Kad ih ču da dolaze, već je stigao da napusti pašnjak i da se smesti u

mobilni naslonjač u kome su navikli da ga vide kako se odmara. Iz daljine je dopirala njihova trijumfalna pesma, nesnosno struganje

metala o metal. Melodija se gradila raznim gustinama raznolikih metala.Pean nije posedovao reči. Reči su bile ljudske. Ovde je ceo smisao ležao ugruboj snazi čiste kinetike.

Pesma ga začudi. Nije video šta su imali slaviti. Ono što postojalo

nije, ni uništiti nisu mogli. Verovatno su se radovali što je na mestu, komesu upućeni, priroda već mrtva. Bila je to po sebi - pobeda.

Uhvati ga san i zbrisa sa lica zlobu s kojom je hteo da ih dočeka. Sanjao je Novi Jerusalim u oslobađajućim bodljikavim žicama, krtice,

pacove, vaške, buve i druge čarolije iščezle prirode i sebe među njima,čoveka kome se priznala ravnopravnost. Sanjao je kako iz jednog malog,neuglednog pupoljka nastaju moćne prašume o čijim lijanama viseudavljeni roboti. O žutim cvetovima maslačka kako belo seme obnove vejupustom mrtvom zemljom i kako svuda gde padnu raste veličanstveni inepobedivi korov.

Roboti ga zatekoše kako se u snu smeje. Probudiše ga da mu podnesu izveštaj.- Našli smo pupoljak - zaškripa Prvi robot ponosno. - Možete spavati

mirno. Od njega nikada neće biti šuma.Okrete se na drugu stranu da mu ne vide suze. Plakao je prvi put u

životu. Ali i prvi put imao utehu. Blagu toplotu koja mu je grejala butinu i kao vatra se penjala prema

trbuhu.

4

Noću, u mobilnoj kupoli, putničkoj kopiji svog Doma, Arno se

predade sanjarijama, pokušavajući da zamisli susret sa drugim čovekom,prvi u životu, prvi, jamačno, od kada su se pre mnogo vekova laganopogasili ekrani holo-projektora, a ljudski likovi i ljudski glasovi zauveknestali iz njihove svesti.

Krtica je mirno spavala na njegovom ležaju. Roboti su po svojim metalnim bivacima radili. Svakako nešto što je

zamišljeno da njemu olakša život. Njega se već odavno nije ticalo šta suradili. Ma šta bilo, uprkos antropofilskom programu i dobroj volji, biće tokorak dalje na putu izumiranja mutantske civilizacije.

Roboti nikad nisu spavali. Posedovali su, doduše, mehanizam za

automatsko isključenje, nahranjen programom za vremenski određenociklično „uspavljivanje“ i „buđenje“, ali su ga koristili kao neku vrstusamoanestezije tokom temeljnijih opravki pseudomoždanog sistema,nikad za spavanje. Arno je sumnjao da to čine iz načela, a ne što im odmorne bi bio potreban. (Neorgansko se zamaralo kao i organsko, materijatrpela opterećenje kao goli život.) Stvoreni behu da služe čoveku, ali ih tonije obavezivalo na sličnost s njim. Naročito tamo gde se mogla izbeći.Robotska je nauka raspolagala tehnološkim mogućnostima za proizvodnjuhumanoida koje bi samo odsustvo duše razlikovalo od ljudi, ukoliko,razume se, duša postoji, i ako, i da postoji, to predstavlja neku presudnurazliku. Arno je nekad mislio da im je zabrana produkcije humanoida saljudskim likom ugrađena u vreme kada rani mutanti u kibernetiku nisuimali puno poverenje, kao zaštitna mera protiv pokušaja uzurpacije moćinadahnute identičnostima strukturalnih osobina oba načina postojanja,prirodnog i veštačkog. Promenio je mišljenje. I to se činilo iz načela.Roboti jednostavno nisu hteli da budu isto što i ljudi, a nisu marili ni zaone odlike, replike ljudskih, na koje ih je telesna konstrukcija i službačoveku primoravala. (U oblasti glasa, jezika, čula sluha, vida, pipanja, kodkretanja, rada, pa do izvesne mere i u dijalektičkim svojstvima mišljenja.)

Smatrali su da ih u načelno neograničenom usavršavanju ometa upravo„standardni ljudski model“ kojeg se dok su u čovekovoj službi morajudržati, čak urođene slabosti tog modela, a da ove, opet, proističu iznjegovog kriptogenetičkog porekla. Antropogenijom su upravljali Slučaj iNeizvesnost, dva vida Haosa. Borba za opstanak kojom su ljudi pokušavalida sugerišu svoje nužno usavršavanje, pa i ravnopravnost sa robotima,nikada nije izbacivala najbolje primerke vrste. Uvek samo statističkuprosečnost, čovek se nije usavršavao. On se - usrednjavao, kamenio usrednju vrednost, vlastitu Zlatnu meru. Služba ovakvom modeluneizbežno je i usporavala i deformisala napredak kiberneta. Ono što suljudi nazivali životom i toliko na to polagali, ubijalo ih je. Život je postaoSmrt. Zaokupljen radom Arno sa Prvim robotom nije mnogo o tomerazgovarao, ali je iz nekih usputnih primedaba stekao prilično jasnu slikukibernetske filosofije. Bila je jednostavna i sastojala se od jednog jedinognačela, dovoljno apriornog da sobom dokazuje i sve izvedene, dovoljnoobuhvatnog da nadahne sve aspekte funkcionisanja robotskog sveta.

Ono je glasilo: Veštačko je savršenije od prirodnog. (Bolje, funkcionalnije, celishodnije, trajnije i izmenljivije u smislu

mogućnosti usavršavanja.) Iz toga su sledile izvesne definicije: 1. Pošto je veštački, robot je savršeniji od čoveka, koji je samo

prirodan.2. Pošto je veštačko savršenije od prirodnog, svrha robota je da sve

što je prirodno - osim čoveka zaštićenog A.S.I.M.O.V. kodeksom -eliminiše, a sve veštačko unapređuje, i da u tom cilju što više artifikuje isebe i čoveka i njihovu zajedničku sredinu.

U međuvremenu je A.S.I.M.O.V. kodeks sa tri osnovna zakonarobotike glasio:

1. Robot ne sme naneti zlo ljudskom biću ili kroz neaktivnostdopustiti da mu se zlo nanese.

2. Robot se mora pokoravati naredbama ljudskog bića, osim ako seona sukobljavaju sa Prvim zakonom.

3. Robot mora štititi svoju ezgistenciju sve dok ova zaštita ne dođe ukoliziju sa Prvim i Drugim zakonom.

Samorodni robotski zakoni i oni sto su im ljudi nametnuli nisu

kolidirali. Robot nije smeo čoveku naneti zlo, ali ga je u skladu sa svojomfilosofijom smeo menjati, jer budući da je sve prirodno jednovremeno biloi rđavo, time mu nije nanosio zlo. Činio mu je u stvari dobro. A.S.I.M.O.V.kodeks štitio je čovekovu egzistenciju, ali ne i njegovu prirodu. (Kao da seštitio život kao stanje, ali ne i njegova forma, pa je vrednost zaštite ostalaočuvana čak i ako se čovek u međuvremenu pretvori u žabu; sve dok skačene bi imala na šta da se žali.) Čovek je, dok mu se u život ne dira, mogaopostajati sve veštačkiji, a da nijedan od Zakona A.S.I.M.O.V. ne budepovređen. No, Arno je video još i dalje. U tim Zakonima postojala je sitna,jedva primetna pukotina kroz koju je vremenom čitavo Čovečanstvomoglo iscuriti u ništavilo. U njima, naime, nije bilo reči o ljudskom životu,samo o njegovom postojanju. Ne samo da čoveku forma nije bila zaštićena,van stvarne zaštite nalazio mu se i sam život. Jer ako čovek možeegzistirati i funkcionisati a da ne živi, pretvoriće se u mašinu, a da ni ovogputa nijedan od Zakona A.S.I.M.O.V. ne bude povređen.

Arno nije verovao da kibernetska usavršavanja života, izvođena da bi

njemu bilo bolje ili da bi duže živeo (zamenom organa simulatorimavelike trajnosti i otpornosti), za neposredan cilj imaju njegovoodstranjivanje i zamenjivanje perfektnom androidskom strukturom snjegovim likom, ali je predvidao trenutak kada će i roboti, ukoliko senaukom bave, shvatiti nužnost tako dragu ljudskoj da se sve što se uraditimože jednom uraditi i mora. A tada će čoveku doći kraj.

Roboti, dakle, nisu spavali iz principa. Iako umoran, on nije spavao, jer mu nisu dale mesijanske brige. Jedino je spavala krtica. Spavala je od popodneva kao da za nju

vreme ne postoji, kao da bi mogla spavati i milion godina, a da još ostane

neispavana. Brinulo ga je čime će je nahraniti kad se probudi. Sem njega nema

ovde ničega živog. Ima u stvari, samo je nedostupno. U mobilnojlaboratoriji, u naročitim autoklavama držali su roboti crve za probeotrova. Uvek je bilo i nezaraženih, spremnih za nove esencije. A sada se ulaboratoriji radi i nema načina da do crva neopažen dopre. Zacelo ćekrticu morati da vrati na pašnjak i pusti da se tamo sama nahrani, madauistinu nije video - čime. Zemlja je bila jalova, polumrtva. Dok je nogomuklanjao trošno kamenje oko retkog korova, nije primetio nijednog crva,nijednog insekta. A opet, ako se krtica održala, nečeg je moralo biti.

U svakom slučaju, čak i dok spava uticaj krtice je blagotvoran. Ne zna

još uobražava li da je jasnoća, prodornost, originalnost njegovih misli delotog neobičnog stvorenja, halucinira li srećan što je najzad došao u dodir sanekim živim bićem, i to ne bilo kojim, već sa pacovima, buvama i vašima,tako bliskim čoveku Velikog otkrića? Ili su te misli dobile čudesan, skoronadnaravan podsticaj, ubrzanje i sposobnost da do tada zatamnjene,veštački izolovane, događaje daleke ljudske prošlosti iznova povezuju ulogičke, kauzalne celine, u restaurirani vremenski lanac, u istoriju Vrste?Nisu to bile nikakve vizije animirane drogom ili more nezadovoljenogsaznanja. Bila je to memorija Vrste zarobljena u genima i oslobođena odzagonetnog stanovnika zemljinih dubina.

Koristeći dar, Arno još jednom pokuša da sumira povest Drugog

čovečanstva, koliko se mogla povezati u razumljivu priču, i da u njojfundira uzroke neizbežnog propadanja. Hteo je da bude spreman kadaprvi put živom, inteligentnom stvorenju, mutantu otoka, u kopiranjuledene protocivilizacije, u obnovi Novog Jerusalima izloži svoju idejuspasenja.

Prvo čovečanstvo je nestalo u radioaktivnom potopu, posledici

globalnog nuklearnog rata godine 1999, po ondašnjem računanju vremena.Posle vekova prirodnog provetravanja, u pojedinim delovima planetesmrtonosnoj zagađenosti mogla se odupreti jedino prilagodljivostmutanata i neosetljivost njihovih robota. Pogled na prirodu u raspadanju,

ma gde se okrenuo, objašnjavao je prošlost Vrste vernije od svake teorije. Mutantske, naročito. Zvanične istorije nije bilo, a sva su predanja,

koliko-toliko pogađajući tok katastrofe, grešila u pogledu njenih uzroka. Dok je postojalo kao mišljenje za dokazivanje, dok se nije preselilo u

gene kao obaveza, mutantsko tumačenje je imalo u formuli Vreme -Kauzalitet - Cilj jednačinu 1999. godine, shemu ljudske propasti. Ustvarnosti, međutim, Vreme je postojalo prividno, blagodareći dejstvukauzalitetnih činilaca (uzroka i posledica), koje su ga zahtevale za svojeprocese, a zatim i zbog ideje Cilja kojoj je čovek te procese podvrgavao.(Kao što prostor ne postoji bez predmeta koji ga svojim odnosimaodređuju.) Vreme je bilo pomoćna tvorevina uma u koju je smeštenaljudska istorija, bez njega nerazumljiva. Ono je poslužilo propasti da seizvede, nije je prouzrokovalo, kao što zvezde ne eksplodiraju zato što se uvremenu okreću, već što se duž njega pokoravaju prirodnom zakonu, pokome izvesni uzroci, u međuvremenu takođe i posledice nečeg, izazivajudruge posledice, uzroke trećim i tako u beskonačnost, izbeživu jedinopropašću i uzroka i posledica. Lančana forma kauzaliteta priroda je svakepropasti.

Sećao se dobro slike kojom mu je Prvi robot rastumačio zločinačku

ulogu kauzaliteta u nestanku Prvog čovečanstva. Činio je to bez ustezanja,jer oživljavanjem zabranjene istorije nije prestupao protiv mutantskogPrograma. Slika nije imala za svrhu ja se sa žaljenjem opiše kraj Starogsveta, već da se s divljenjem objasne osnove Novog i mutantske ontologije,ukoliko su se ticale kauzaliteta.

„Ako jedno naredenje“, rekao je on, „mora izazvati pritisak na

određeno dugme, samo to i nijedno drugo, a ovaj pritisak nužno staviti upogon raketu s nuklearnom glavom koja neminovno mora poleteti uodređenom pravcu, tom i nikakvom drugom, i pošto se neizbežno svedezemlji, udariti u izabrani cilj, taj, ne neki drugi, pa takođe imperativnoeksplodirati, onda je jasno da cilj nije uništila bomba, već načelokauzaliteta. Svaki poremećaj u uzročno-posledičnoj zavisnosti izmenio bisliku. Odricanje poslušnosti naređenju udavilo bi proces u začetku.

Pritisak na dugme koji ne bi impuls preneo u pokretački mehanizamrakete ostavio bi ovu na zemlji. Poremećaj orijentacije promenio bi jojpravac. A da kauzaliteta nije, mogla bi nedetonirana - pasti na zemljuuzalud. Bomba je samo medijum jednoga prirodnog zakona. Zato trebamrzeti prirodu i njene zakone, a ne nevinu, veštačku tvorevinu koja beznjih nikome zla ne bi nanela.“

Glas Prvog robota dok je ovo govorio dobio je, koliko su mu

sintetičke glasne žice dopuštale, nežan, zaštitnički ton majke zaljubljene usvoje novorođenče. Veštačko u robotu divilo se veštačkom u bombi.

Ono što je prema mutantima i njihovim kibernetskim tumačima

stvarno skrivilo propast Prvog sveta, što je princip kauzalnosti stavilo unezadrživi pokret prema terminalnoj posledici, bila Je fatalna „ideja cilja“(po principu kauzaliteta takođe nužno proizašla iz zabludnog konceptačovečanstva kao prirodne Celine). Blagodareći primitivnoj potrebi zameđuzavisnošću - jer je nizak nivo tehnologije još nije umeo zamenitiničim pouzdanijim od drugog čoveka - Celina (Čovečanstvo) postalo jeprevalentnom, a u poznom tzv. humanističkom razdoblju povesti iopsesivnom idejom ljudi. Držalo se da je, ukoliko je Celina veća, sa većommeđuzavisnošću delova, i jača je. Jača najpre iznutra, jer je u povezanostisvega sa svim harmoničnija, a onda i spolja, jer ako izvan Celine ničegnema, ništa od nje i ne može biti jače.

Celina se, međutim, mogla postići isključivo preko zajedničkog cilja,

putem ideje koja bi zamenila stvarnu necelovitost, prirodnu rasparčanostčovečanstva.

A taj cilj je opet, zauzvrat, bio neizvodljiv bez zakona kauzaliteta,

bez istih uzroka koji stalno izazivaju iste posledice; bez takvih posledicakojima stalno slede isti uzroci. Bez osiguranja u tom zakonu nemoguće jebilo ni prema Celini napredovati, ni taj napredak meriti.

Prvi robot je tvrdio da je ubrzo sadržaj napretka bio zamenjen

sposobnošću da se on meri, i najzad u svim sferama protočovečanskogživota jednostavno bio zaboravljen. Moglo se i dalje reći da se napreduje,

ali ne više i prema čemu, pogotovu zašto. Kako je suštinski „svaki čovek vlastito čovečanstvo“, drugim rečima

da „čovečanstva ima koliko i ljudi“, a cinici su tvrdili i nekoliko preko toga- što je mutantska civilizacija autarkičnih jedinki nepobitno dokazala -zajednički Cilj, uslov za realizaciju Totaliteta bio je neostvarljiv bezupotrebe sile. U tzv. diktaturama: fanatizacijom, propagandom i golomprinudom, u tzv. demokratijama korupcijom, reklamom i manipulacijom.Koncept paralelnih ciljeva, svrhe u različitim dimenzijama koje serazmimoilaze bez dodira i međusobne štete, bio je nepoznat. Ideja omogućnosti, čak i u istim dimenzijama, više ciljeva koji bi jedan drugomprotivrečili, a ipak ne bi ometali istinitost ni primenljivost ijednog od njih,bila je Protoljudima nedokučiva jednako kao što je mutantima bila stranapotreba života u čoporima.

U borbi za iluziju, jedan prividan cilj, dolazi do sukoba stvarnih

oprečnih ciljeva i do konačne kataklizme. Arno nije osporavao tamne boje ove slike. Blagodareći otkriću Novog

Jerusalima, on je poricao kičicu koja je sliku izmalala. Što je arheljudeupropastilo nije bio cilj, nego njegova kakvoća. Cilj je imao i NoviJerusalim. Srećno je preživeo Poslednji rat da bi pao žrtvom - a u svemu toje bilo najstrašnije - mutantskih zilota koji nisu mogli trpeti da na praguSimulacione ere imaju uzor Prirodnog života, kraj superindividualizmacvatući primer Komune. Valjalo je imati cilj, ali cilj nije valjao. Ostvarujućižuđenu Celinu, ujedinjavao je mane ljudi, umesto da najpre ove ukloni, aonda ujedini preostale vrline. Mane su isticale iz materijalističke osnovecivilizacije. Nipošto iz navodne razjedinjenosti. Ona, u stvari, uopšte nijepostojala. Svet je već bio Celina. Najsuprotnije ideje i stanja tadašnjegčoveka već su bila obuhvaćena Celinom materijalnosti života . Razlike unjenom nivou i tipu, iako je upravo zbog njih Poslednji ljudski rat izbio,behu irelevantne.

Arno nikad nije uspeo objasniti sebi kako je do tog rata uopste došlo,

kako su dva ista cilja mogla da se sudare u polju napretka koje im je bilozajedničko i gde bi ujedinjenjem svojih Zabluda u civilizaciju čistog fizisa

postigli opštu smrt i bez opšte Propasti. Zvanične istorije nije bilo. Njegovoiskustvo sa njom nikakvo. Kada se rodio, bila je već mirijadama mrtva. Ni urobotske informacije nije se smeo pouzdavati, i kad ih je direktnirnzahtevom na istinu obavezivao, pitanje je koliko su i sami od nje znali.Svakako je 1999. godine došlo do nuklearnog obračunasupermaterijalističkog Zapada sa supermaterijalističkim Istokom, pri čemuje Novi Jerusalim na Severu nekako pošteđen, a Jug propao uzgred. Ali štaje stvarno razjedinilo ove suštinski identične sisteme, premda su jedanzvali kapitalistički a drugi socijalistički, nije shvatao.

A izlaz je sve vreme postojao. Put njemu vodio je na Sever, u Novi

Jerusalim, i kroz njega još dalje u opštečovečansku komunalnu nirvanu. Umesto da ga nađe, svet je jednog dana, kao Supernova, naglo

sevnuo, dižući u nebo vatrenu prašinu i usijanu magmu. Kada se prašinaslegla i magma ohladila, isprljano sunce slabašno je osvetlilo zemljuposedelu od zime. Dugo je trebalo da se led povuče i otkrije prirodu modrupoput lešine koja se, ispuštajući kiseo zadah crkotine, raspadala i nanajslabiji dodir.

Propast nije potpuna. Tačnije, potpuna je, ali ne i savršena. Nešto se

prirode sačuvalo. Ozleđene, zaražene, teško bolesne, ali žive. Uglavnompo najzabačenijim okrajcima planete. Ponekad čudom - uprkos svemoćnojkauzalnosti - i po njenim najnaseljenijim regionima. Drvo poneko onde,poneka ledina ovde - kao na otoku ova sa zlatnim maslačkom. Niži obliciflore gotovo svuda. Niže forme faune takode. Insekti nad zemljom, krtice ipacovi u njoj.

Tu, duboko pod zemljinom korom, u plombiranim bunkerima,

sličnim džinovskim mrtvačkim sanducima, sačuvalo se i nešto ljudi. Poštona površini niko ne preživljava, njih nema mnogo, ali su to, očigledno,najpametniji. Pretpostavlja se upravo oni koji su svet u vazduh bacili.Njihovu pamet, međutim, ne dokazuje jedino činjenica da su živi - podnormalnim okolnostima to se događa i sa grobarima - već sposobnost da iznesreće izvuku ispravne zaključke o pravim uzrocima kraja, maskiranimnjihovom odgovornošću, i nove ideje o budućnosti Vrste. Oni udaraju prve

temelje mutantskoj filosofiji i civilizaciji. Jer je nema, i uloga im spada teku logičnije hipoteze. Na kraju krajeva, ako su na svetu bili jedini, jedini suga i mogli prepravljati.

Drugo čovečanstvo rođeno pod zemljom, u veštačkim uslovima

usavršene tehnologije održavanja i pod igom stida, u prirodnim uslovimaodbacivanja prošlosti, pogodno je da nove ideje o „srećnom životu“ primi ida ih izvede na površinu planete čim je ova postala nastanjiva. Umeduvremenu, nauka nastavlja tamo gde je kataklizmom zaustavljena,tempom koji obećava da će ljude ubrzo osloboditi svih briga oko opstanka.Spektakularan napredak beleži se u kibernetici i genetičkoj biologiji, nadva pravca od kojih mutantska filosofija očekuje materijalnu podlogu zasvoje sheme. Bez inteligentnih robota i inteligentne programskemanipulacije hereditarnih kodova u genima ona na savršenstvo ne možeračunati.

Razvoj je postepen, traje hiljadama godina. Ali ne više pod

nivelirajućim znakom Broja, nego pod selektivnim znakom Kakvoće. Kada je u osnovnim smerovima završen, na zemlji ima jedva toliko

ljudi koliko je propast preživelo. (Koliko ih je stvarno bilo i koliko ih sadaima, ne zna se. Statistike se nisu vodile niti čuvali arhivi. Da ih ni danasnema mnogo, svedočio je njegov pedesetogodišnji trud tek jednoga jedinogda nađe).

To su sasvim drukčiji ljudi. Mutanti globalne pogreške rešeni da je ne

ponove. Mutiranje ne ide pravcem što ga predvidaju praoci Apokalipse,koji svet posle nuklearnog potopa slikaju kao planetu u klimatskom haosu,po kojoj se međusobno i sa pobesnelom prirodom očajnički bore biološkenakaze, čeda radioaktiviteta: varijeteti sa četiri ruke ili tri noge (većaupotrebljivost gornjih ekstremiteta protiv veće stabilnosti tela), himere satrećim okom na potiljku sa himerama snabdevenim vodozemačkimperajima (veća zaštićenost protiv veće pokretljivosti), mutanti kojima suradijacijama okupani geni doneli naročite prednosti ili oduzeli neke što suih kao standardni primerci vrste imali. Čovečanstvo ne izlazi iz svojihrupa pre nego što spoljašnja zagađenost ne postaje snošljiva, a ono što je

1999. godine na površini zatečeno suviše je brzo pomrlo da bi stiglo razvitiodstupanja od bioloških normi. Do ozbiljnijih mutacionih poremećajadolazi tek mnogo kasnije. Ali zadocnelo potomstvo Atomske bombe nestiže da se prilagodi novim uslovima života i monstruozne oblike fiksirakroz nasleđe. Ukoliko su fizičke promene upadljivije, neprilagođenostIzmenjenih je kobnija. Za čoveka sa tri noge nema primene tamo gde navisokom nivou tehnologije saobraćaja i dve izgledaju suvišne. Višerukičovek besmislen je u švetu gde ruke nemaju šta da rade, gde sve obavljajurobotski specijalisti, a smišljaju računari ljudima nedostižne inteligencije.Održavaju se jedino senzorne mutacije. Sve se slabije čuje, vidi, miriše,oseća, ali aparati ogromnog senzibiliteta i to nadoknađuju.

Prava se mutacija dešava ispod ljudske kože, u duhu, logici, načinu

mišljenja. Odmah po slomu Prvog čovečanstva, u prelaznom periodu, za vreine

više hiljada godina, još žive ostaci njegovih zabluda, ali sada naporedo sasvešću da su to zablude. Raste ubeđenje da su one privremene i bezopasneako se drže pod kontrolom Nove svesti. U oblasti društvenih odnosa te suzablude - ostaci državne prinude. Još funkcioniše Svetska vlada, čiji jeprimarni cilj da ostvarivanjem programa totalne individualizaciječovečanstva vladanje učini nepotrebnim. Izvesne su zabrane na snazi ibiće sve dok ne uđu u običaje i kultove, a potom i u genetički tlocrt Vrste.U prvom redu to je zabrana proučavanja istorije, ukoliko se ne tiče uzirokapada Prvog čovečanstva i to jedino da bi se bolje razumele Temeljne istineDrugog.

Napor da se živi iz početka bio je jedan od najmoćnijih faktora

obnove, jer svest da se već živelo, i to pogrešno, udružena sa podsvesnomverovatnoćom da se drukčije nego pogrešno i ne može živeti, inhibirala jesvaku nadu. Ona se mogla sačuvati jedino brisanjem prošlosti, sve doubeđenja da je nije ni bilo. Da je Drugo čovečanstvo - Prvo. Prvo i jedino.Nije se, naravno, očekivalo da će do tog bezistorijskog stanja brzo doći, alimu se uporno, metodično, organizovano težilo.

Ni danas, mislio je Arno, ono još nije postignuto. Istorije, osim za

njega, nema, ali ne stoga što se misli da je nikada nije bilo, već što se o njojništa ne zna. O Prvom čovečanstvu još se priča, ali je on i u ovih dvestapedeset godina svog kratkog života uočio da su te priče sve sporadičnije,sve promenljivije, sve nepouzdanije. Roboti su ih stalno menjali kao da suprogramirani da im oduzmu svaku vrednost, svaku verodostojnost.

Sećao se, na primer, ubedljive priče da su robote stvorili ljudi. Sada

se, međutim, tvrdilo da su roboti nastali naporedo sa ljudima kaosavršeniji obrazac istog tipa postojanja.

Prvo je čovečanstvo odlazilo u mit što će ga jednom - kod bioloških

promašaja njegove vrste - održavati samo pojedinačna vera nepoduprtanikakvim dokazima. Kao što će se neizbežno, po mašinskoj analogiji nakojoj je konstruisana kibernetska inteligencija, tako nešto dogoditi i saDrugim čovečanstvom, sada prosto kriptogoničnim. Kad izumre, neodazivajući se primeru Novog Jerusalima, i ono će za robotski svetbudućnosti biti tek mit. Legenda o egzotičnoj i inferiornoj rasi na granicidivljaštva ili u drugoj varijanti o belim bogovima, takođe robotima (jer sudanašnji bili crni), koji su se spustili sa neba, dali im moć, možda i samživot, pa opet iščezli među zvezdama.

U svakom slučaju, mislio je, da je živeo u toj Prelaznoj eri a

ispoljavao ovakav interes za prošlost bio bi „pacifikovan“, kao što se radilosa nekim zaostalim drvetom što svojom spontanošću kvari lepotuveštačkog ništavila.

Staranje o prirodi bio je drugi zadatak Svetske vlade. On se sastojao u

finalizaciji njenog uništenja. (Veštački pejzaži planirani su za dalekubudućnost, no da bi se dobili valjalo im je napraviti mesto uklanjanjemprirodnih.) Priroda je bila najopasnija smetnja napretku. Priroda je bilapraslika kauzaliteta kojega se trebalo otarasiti. Priroda je također bilaizvor spontaniteta kojeg se kroz opštu artificijelnost trebalo spasiti. Inajzad, oduvek je jedino ona izmicala kontroli čoveka. Od njenoguništenja zavisio je opstanak Vrste. I ono je izvođeno planski, metodično,nemilosrdno. Kaznene ekspedicije robota obilazile su planetu, bombamarazarale veće komplekse života, otrovima ubijale one manje. Flora se

progonila jednakom žestinom kao i fauna. Priroda je bila đavolski otporna. Jer i posle miliona godina terora

mogao je čovek zateći neki preživeli pašnjak i u njemu još živog stvora. Treći zadatak Svetske vlade beše postepeno eliminisanje svih oblika

ljudskog udruživanja, popularizacija usamljenosti kao načina života,svođenje međusobnih kontakata na minimum, najpre fizički, potomvizuelno-auditivan, i najposle - graduelno eliminisanje svake potrebe zadrugim ljudskim bićem. A sve u cilju sužavanja polja mogućih sukobainteresa koji su uništili prvo čovečanstvo.

Kada je Vlade nestalo, Zabrane su se već definitivno učvrstile u

običaje i tabue koje je štitio nagon održanja, a potom i u ljudske gene.(Usamljenost je tako postala nasledna.) Vlada se, u stvari, preselila uljudske hromozome i odande nevidljiva, pa zato i nepobediva, upravljalasvetom.

Najduže se održala porodica. I ne stoga što je smatrana jedinim

korisnim oblikom okupljanja, već usled niskog nivoa biogenetičketehnologije tog doba. Samostalan, slobodan razvitak ljudskog bićanemoguć je sve dok se potpuno ne odstrane uticaji drugih bića na njega.Porodica je tako ostala poslednja prepreka progresu. Ovaj je poslednjirazlog međuljudskim susretima - ograničen na suprotne polove - srećnouklonjen kada je reproduktivno spajanje roditelja u cilju tvorenja životazamenjeno kopulacijom anonimnih spermatozoida i jaja i kada su se zainkubaciju fetusa simulatori materica pokazali boljim i od najboljih majki.

Usput je pobeđena i jedna od najupornijih zabluda Protoljudi.

Seksualni nagon izdvojen od reproduktivnog - jer Vrsta je sada bio svakičovek za sebe - lagano je izumirao, a do konačne smrti, dosta dugo preArnovog in vitro začeća, bio je zadovoljavan direktnim draženjemodgovarajućih zona kore velikog mozga, bez izlišnih neudobnosti koje suu varvarskim vremenima pratile ovaj čin.

Nastupa Druga faza u kojoj separiranje ljudi na posebne

hermetizovane geografske enklave, razdvojene miljama ničije opustošeneprirode i zaštićene armijama specijalizovanih, inteligentnih kiberneta,dovodi do obustavljanja svakog dodira među njima, ionako labavoodržavanog telekinetičkim prenosom ljudskog privida sa mesta na mesto.Holo-slike prijatelja žive su kao i oni, a ipak im nedostaje nešto, što ih čininepoželjnim. Vekovi razdvojenosti otežavaju međusobno razumevanje.Živi likovi u boji ljudskog mesa ne bude nikakva osećanja. Ono što onigovore ima sve manje smisla. Problemi života postaju toliko ekskluzivnida su shvatljivi samo onome ko od njih zavisi. Predstave o njima nikomese ne mogu preneti. Pomoć se ne da dobiti. Potreba za drugim nestaje.Holoprojektori sve se ređe pale, a zatim se zauvek gase. Svaki kontaktmeđu ljudima prestaje. Svaki čovek postaje svoje čovečanstvo.

Ušavši u Treću, tekuću fazu, razvoj kreće ubrzanim tempom, u

dejstvu nisu nikakvi ometajući faktori. Suprotna mišljenja ne smetajuslobodi vlastitog. Obaveze prema drugom ne troše ničije vreme. Osećanjane pomućuju zdravo rasuđivanje. Iščezava memorija, a sa njom običaji,navike, shvatanja, ceo balast programiranosti pod kojim je živelo Prvočovečanstvo. Pojmovi starog sveta nestaju ili menjaju smisao. Milosrđanema, jer se ne može primeniti. Nestaje najpre ono, a potom i pojam onjemu. Nestaje i mržnje, jer se nema ko mrzeti. (Ona se, doduše, neštoduže zadržava, jer tu i tamo ima još prirode koja se može mrzeti. Ali kakoljudi ništa ne rade - sve mašine obavljaju - i mržnja se gasi, jer nema se načemu aktivno iskaliti.) Ljubav se može shvatiti i osetiti jedino ako seprevede na naklonost prema sebi. Prema drugome se ne možemanifestovati. Drugog nema. Pošto ga nema, nema ni straha. Za stid seviše ne zna. Roboti nisu živa bića čije bi prisustvo ometalo čoveka da radišto mu je volja. Ometa ga jedino to što nema šta da radi. Nema više tuge,jer nema ni razloga za nju. Niko čoveku ne može umreti, ne može mu serazboleti, niko mu nepravdu naneti, niti njegovoj biti izložen. Odlazizauvek i griža savesti, jedan od bauka starog sveta. Ne može se plakati, alise ni smejati ne može.

Njemu, Amu, nešto od toga jos uvek je polazilo za rukom. Mrzeo je

robote i povod smehu nalazio u njihovim omaškama. Ali, on se nije mogaoračunati. On nije bio normalan mutant. I on je bio - omaška.

Počela je, najzad, nestajati i zajednička logika koja je, ma kako

naopaka i promašena, Protosvet držala na okupu. Usled posebnih uslovaživota razvijaju se i posebne logike koje, udaljujući se jedna od druge, sveviše udaljuju i ljude. Počinju se rađati i prvi mutanti sa novim logikama -svaki sa svojom - koje već u začetku onemogućuju svako udruživanje, čak islučajno ukrštanje izolovanih života.

Sa nestankom Drugih i Zajedničke logike koja ih je spajala izumiru i

osećanja vezana za Vrstu kao celinu, svest da se pripada nečemu izvansebe i da je to jedno od bitnih svojstava čovečnosti.

U svemu tome ostaju zajednički samo neki opšti principi: Čovek je sam, stvoren da sam živi i sam umre. Čovečanstvo ne postoji. Postoje samo nezavisni oblici opšteg ljudskog tipa. Svaki je čovek čovečanstvo za sebe. Svet kao Celina iluzija je pogrešne perspektive. Postoje samo svetovi, onoliko svetova koliko ima ljudi. Svaki je svet dimenzija za sebe. Svaki je svet posed svog čoveka, neuporediv sa svim drugim i

nepojmljiv od svakog drugog. Danas, mislio je Arno, svaki čovek živi sa svojim robotima u

neprobojnim izolatorima svojih autarhičnih svetova - kao u razlicitimdimenzijama - odvojen od drugih ljudi pojasima ničije zemlje na kojuljudska noga već vekovima nije kročila.

O njihovom životu može samo nagađati. Ne sme se služiti nianalogijom. Najpre, on se invalidnošću od svih razlikovao, a i da nije, da jebio normalan, njegov bi život načelno morao biti sasvim drukčiji od svihostalih, jer se zasnivao na neponovljivoj logici. Pretpostavljao je da se bavemeditacijama prosto zato što mu se nije činilo da im drugo preostaje.Meditacije su mogle imati samo jedan praktičan cilj: dalje usavršavanjesamoće. To ga je dovodilo do hipoteze o pokušajima da se iz ovog svetaizađe, da se pređe u neki drugi, još usamljeniji, kome će i roboti bitinepotrebni, kome bi možda i sam svet bio suvišan. Bile su to tekpretpostavke. Pre će biti da su ljudi živeli sasvim drukčije. Srećnim, ali zanjega neshvatljivim životom. Neshvatljivim koliko bi im bio njegov da zanjega znaju.

Ono, međutim, u šta je siguran jeste da je u svakom pojedinačnom

slučaju ta nova logika, da bi se u nepoznatom polju stvarnosti snašla iizrazila, morala pronaći i sasvim novi jezik. Kako između logika nije bilointerakcije, logika svakog mutanta morala je imati svoj jezik, svakoj drugojnerazumljiv. Beše to poslednji udarac izgledima za jedinstvo, ako su oni,osim u njegovom izopačenom duhu, još uopšte postojali. Kakvog je smislaimalo sporazumevati se sa nekim ko se ne razume i ko ne razume? I nemože i da hoće razumeti, jer je kao nesavladiva straža ispred svakog od tihnerazumljivih jezika stajala po jedna još nedokučivija logika.

I sada pošto je, kako izgleda, rešio prvu teškoću, našao čoveka kome

će reći svoju tajnu, shvati da ga čeka još teža: kako da postigne da je ovajrazume? Nije video nikakav način. Ostajalo mu je da se nada i u toj zabludiispolji opasnu reversiju protoljudske prošlosti, što je zacelo niko odmutanata nije delio.

Budućnost ovog sveta zavisila je od njegove sposobnosti da bude

shvaćen. Svaka je civilizacija limitirana svojim idealom i nalazi kraj kada ga

ostvari ili kada mu je vrlo blizu. Istorija Prvog sveta našla je kraj nadomaku svog ideala: potpune materijalizacije života. Drugi svet će ga naćiu potpunoj robotizaciji, opet, nekoj vrsti opšte materijalizacije. Već dva

čovečanstva prolaze, a da se primarni cilj ljudske Vrste nije promenio.Prvo čovečanstvo propalo je uzalud.

Drugo se može sačuvati jedino zatvaranjem u oslobodilačke

bodljikave žice jednoga novog - Novog Jerusalima. Oseti da je posmatran. Bilo je to neobično ugodno osećanje, navrlo

najednom iz duboke starine krvi, iz vremena kada su ljudi živeli zajedno ijedno drugo mogli da vide. To što ga je posmatralo nije bio robot. Nikadnije znao gleda li ga neki robot. I po tome, samo po tome smeo je pomislitida je to što ga gleda - živo.

Krtica se probudila. Micala je njuškicom upravljenom u njegovom

smeru, ležeći na ležaju od tanke metalne opne koja je umela da imitiraljuljanje mora.

(Pošto je priroda uništena, neke od njenih poželjnijih osobina

veštački su fabrikovane, iako je Prvi robot ponosno i pomalo uvređenotvrdio da drhtanje njegovog ležaja nema nikakve veze sa talasanjem mora,već da podražava vibracije mrtve materije. Dosta od tih svojstava jesimulirano. Pa čak i građe. Jedino se nije proizvodila sintetička voda. Prvirobot je izbegavao da tome pruži razlog. Arno je slutio da je on u srodnostivode sa životom. Voda je ispunjavala prapočetni okean iz čijeg je muljačovek ispuzao na svetlost dana. Voda je bila organska materica života.)

Mora da je gladna, pomisli. Ponudi je biohemijskim ekstraktima

kojima se sam hranio. Krtica se pomeri pedalj unazad i ne omirisavšitablete. U Novom Jerusalimu se tako nešto ne bi dogodilo. Pacov ili krticane bi odbili da sa njim podele njegovu hranu, ali ni on im ne bi nudioveštačku.

Priđe joj i pomilova je po krznu. Krtica bez protesta primi dodir

njegove ruke sa koje je bila svučena kristalna opna. Kao slab udar strujeprođe mu telom nežan titraj. Na nadlanici oseti vlagu njene njuške, i opetpritisak koji kao da je dolazio iznutra, iz njegovog tela, premda je znao dadolazi spolja i da ga proizvodi zagonetna životinja.

Bio je to verovatno životinjski biomagnetizam kojom su nemušte

forme zamenjivale korespondenciju sa stvarnošću čoveku datu umom.Nešto čime je i čovek raspolagao pre nego što se od zoološkog stablaodvojio i veštački postao daleko pre nego što je izmišljen robot. I sadaništa od tog jezika nije razumevao. Njegov raskošan rečnik bio je za njegaprost mehanički pritisak na kožu.

Pomisli da krticu ponese na sastanak sa drugim čovekom. Ovaj tako nešto ni u holoprojekciji nije video. Odnedavno, od pre

desetak hiljada godina, roboti su iz holobiblioteke sistematski uklanjalisnimke prirode. Biljaka, životinja, pa i pejzaža. Prirodu je čekala sudbinaljudske prošlosti. Kada nestane i njen poslednji snimak, dokaz da jepostojala, nestaće i ona, jer ni na planeti tih dokaza više neće biti. Jednomće se misliti da nije ni postojala i da je svet oduvek bio veštački. Oduveknastanjen čovekom i robotom. Čovekom da ne služi ničemu, robotom dasluži čoveku, opet dakle, ničemu.

Možda bi krtica pomogla da se prebrode prve nejasnoće u temi

posete. Preko nje bi sa-čoveku objasnio pojam drugog života takopotreban svakom sporazumevanju. Odatle će slediti njegovo prihvatanje,mirenje sa njim. A odatle, opet, drugi pojmovi potonuli u ničijoj zemljiljudske razdvojenosti. Zagubljene podudarnosti među njima ponovo će senaći. Razoreno jedinstvo logike i jezika (njenih simbola) vaspostaviti. Atime i osnova za renesansu humane celine - Čovečanstva. Odatle doNovog Jerusalima više neće biti tako daleko.

Odustade. Prvi robot koji će ga pratiti - jer to izbeći nije mogao -

imao je ugrađeni vitalosenzor, neku vrstu automatskog životometra zaotkrivanje bio-impulsa. Sprava bi alarmom odala krticu i životinja bineodložno bila pacifikovana.

Sa tugom razumede da je najbolje ako je vrati na njen pašnjak.

Navuče kristalni kombinezon, strpa malo biće u džep i iskrade se izbivaka.

Iz mobilnih građevina čiji se oblik zajedno sa sadržinom mogao

pumpati do željenog volumena, a inače stajao u dobro spakovanom rancuna leđima robota-nosača, dopirali su agilni zvuci kibernetskog života.Kloparanje, čegrtanje, struganje, zujanje. Radna himna materije.

Napolju je blistala puna mesečina. Pašnjak je ličio na srebrni

poslužavnik po kome su uspravno stajale čelične figurine cvetova soborenim krunicama od svetlije legure. Skameni se. Pomisli da roboti većnisu počeli svoj čuveni program obnove prirode zamenom sintetičkimkopijama. Iz osvete, upravo pašnjakom koji je štitio, poslednjim mestomna svetu na kome se mogao osetiti miris pravog života.

Srećom, utisak je varljiv. Mesečina je pašnjak činila veštačkim. On

sam još je bio pravi. Izvadi krticu iz džepa, prinese je obrazu i njenim krznom blago ga

protrlja. Znao je šta je poljubac, iako ga lično nikada nije iskusio. Bio je tododir usnama kojim su primitivni ljudi izražavali naklonost. Sada ga jeiskusio.

Jer to što je osetio bio je poljubac krtice. I najednom, znade jezik kojim će se sa drugim čovekom sporazumeti,

sam jezik bića. Nežno položi krticu u njenu rupu. Životinja se ne povuče odmah u zemlju. Ostade do polovine tela

napolju, oslanjajući se o grumenje koštanim šapama. Opet oseti onaj pritisak. Urgentan, prodirući, imperativan. Izgledalo

je kao da se formira u neko značenje koje se na domaku njegovog umarasplinjavalo. Nije vredelo koncentrisati se. Da bi se primilo zahtevalo jeono i nešto drugo, nešto više od volje. Nešto što je milionima godina tzv.usavršavanja izgubljeno. Možda ne zauvek, ali ga sada svakako nije bilo.

Jednom će razumeti, pomisli, a onda će se na pašnjak vratiti.- Vratiću se kad cveće opet procveta - reče glasno ne znajući zašto,

kao da ponavlja nešto što je već čuo. Krtica nestade u rupi. Duboko zamišljen Arno se vrati u logor. Pitao se da li se između njega i krtice dogodilo nešto što će ponovo

vaspostavljenim vremenom vratiti čoveka pacovima Novog Jerusalima.

5

Robot poslan u izviđanje vratio se sa vešću da je u brdima krajnjeg

severa pronašao robotsku koloniju. Ona je govorila drugim jezikom, što jedokazivalo da opslužuje drugog čoveka. Lingvistički medijator ugrađen uizviđaču smesta je proizveo srednji, rudimentarni robotski jezik, esperantobaziran na matematskim simbolima, ali bez rezultata: brđanski kiberneti,mahom niske klasifikacione formule - što je po sebi bilo čudno - odbili suda pruže ikakvo obaveštenje o ljudskom članu svoje zajednice. Išli su uodbojnosti tako daleko da su tvrdili kako je njihov čovek već odavnodemontiran i da oni sada žive sami. Objašnjenje je, razume se, bilonezadovoljavajuće. Robotska komuna je bez čoveka besmislena, pa time zalogička bića nemoguća. (Samo je čoveku dano da postoji bez ikakvihrazloga.) Robotske službe umrlih selile su se najbližem živom mutantu. Sopadanjem mutantske populacije robotske kolonije živih neprestano surasle popunjavane kibernetima pomrlih. Da je čovek u brdima uistinumrtav, tamo više ne bi bilo robota. Pošto ih ima, čovek je živ.

Kako je i predviđao, Arno nije postigao dopuštenje da u posetu

drugom čoveku ode sam. Uspeo je, međutim, da otkloni masovnukibernetsku pratnju i da je svede na Prvog robota. Odmah po prijemu vestiseli su oni u pomoćna heliokola i odleteli na sever.

Šupljikavo, valovito tlo, u pravilnim razmacima izbušeno džinovskim

kraterima zaostalim, jamačno, još od ljudske 1999. godine, osuto žućkasto-modrim mrljama putrifikacije, bez ijednog znaka čak i najprimitivnijegživota ubrzo se počelo penjati i zadobijati krečnu boju golog kamena uosipanju. Odozgo, zemlja je ličila na sablasnu koru meseca po kojoj suoblaci vukli prašnjave senke nalik nakaznim telima na putudematerijalizacije.

Još dalje, na severu, brda su bila groteskno ispreturana, neka

neprirodno zatupljena, druga rastvorena vulkanskim grotlima iz kojih nijeizlazio dim, kao da ni zemlja ispod njih više ne diše.

Prizor je bio i tužan i strašan, ali se Arno ne usudi da povodom togaišta kaže. To bi otkrilo koliko je u regresiji duboko zabrazdio. Njemu se,naime, genetski ovakav pejzaž morao dopadati. Kao što se sviđao Prvomrobotu koji mu se, celo vreme preletanja, neobuzdano divio. Divljenje,razume se, nije bilo upućeno samom predelu, jer ovaj je ma kako unakaženjoš uvek bio prirodan, pa time i neizbežno ružan, već sjajnimmogućnostima što će ih u budućnosti pružiti procesu prilagođavanja isintetizacije.

- Jednom će - reče Prvi robot sanjalački - ova grozna brda sijatinajplemenitijim metalom i umesto nemogućih konfuznih oblika dizaće seveličanstvena geometrija piramida, kocki i lopti Veštačke zemlje.

- Šteta što to neću doživeti - reče Arno zajedljivo.- Jeste, šteta - složi se kibernet saosećajno. - Samo, možda bismo

mogli da već sada naš deo planete dovedemo u pristojno stanje, da barotprilike vidite kako će to izgledati.

- Ne bih hteo da zbog mene išta preko reda radite. Red je važan.- Red je najvažniji od svega - potvrdi kibernet s razumevanjem. U međuvremenu on će umreti i postati najsavršeniji od svih oblika. Ukoliko ne uspe u svojoj misiji. Tada bi se otvorili izgledi da se roboti

spreče u pretvaranju zemlje u planetarnog robota gigantskih razmera,jednom možda sposobne da se odvoji od solarnog sistema i poputmeđugalaktičkog vasionskog broda uputi dalekim svetovima, sejućisvemirom svoje mrtve otiske, i da umesto toga postane Novi Jerusalim.

Prvi robot spusti letilicu u koordinate dobijene od Izviđača. Odatle

do naseobine nije bilo daleko i ubrzo se nađoše na trasiranom putu krozbespuće, nužnom zbog kretanja kiberneta - radnika čija je inteligencijaograničena na sinhronizaciju samo najjednostavnijih fizičkih radnji.

Arna je oduvek zbunjivala opsesija robota za specijalizacijom,

premda joj je nalazio logičkog opravdanja u težnji da se što više razlikujuod necelishodne, neefikasne, šuplje univerzalnosti ljudi. Ipak mu se činilapreteranom ekstremnost u koju se pri tome odlazilo. Nije nalaziopotrebnim da se mozak jedne šivaće mašine ili eksplozivne patrone za

neutralizaciju prirode, neke automatske konzerve s otrovnim gasom ilipneumatičkog čekića koji je ličio na samohodnu gvozdenu pesnicu sarazumom u ramenu, toliko razlikuje od inteligencije Računara zaizvođenje statističkog zakona verovatnoće ili robota koji se starao onjegovoj hrani i imao pseudopamet u sintetičkom čulu ukusa saparalelnom pameću za recepte, da je sporazumevanje među njima i uopšteduž komplikovane kibernetske hijerarhijske skale bilo nemoguće bezposredništva specijalnog instituta tumača i prevodilaca. Ni Prvi robot,jedini posednik univerzalne inteligencije, nije mogao izravno nareditinešto nekom primitivnom robotu. Morao se obratiti za pomoćkomandnom modulu serije kojoj je primalac naređenja pripadao, a ovaj gaje preko odgovarajućih nižih instanci prenosio izvršitelju radnje.Naređenje je uvek bilo besprekorno izvršeno i posao efikasno obavljen, alisve se odvijalo beskonačno sporo kao da se zbiva na planeti na kojoj vladapolubestežinsko stanje.

Zašto je to tako još u detinjstvu mu je objašnjeno. „Ljudi su“ - rekao mu je njegov tutor, Prvi robot - „držali da su od

Boga stvoreni svi jednakim i da među njima u pogledu sposobnosti i pravanema nikakve razlike. To je dovelo do toga da je svako mislio da se možebaviti svačim, a to do toga da su se i najozbiljnijim problemima bavilinekompetentni primerci Vrste. Ponekad kompetentniji od sasvimnekompetentnih, ali u principu nikada najkompetentniji. Nekad im to nijedopustalo neodgovarajuće poreklo, nekada nedostatak sreće, nekadaneposedovanje ispravnog pogleda na svet - kao da je on u tim okolnostimauopšte mogao postojati - ali često i nasledna dezorganizacija i konfuzija uvođenju poslova. Ljudski mozak Je dopuštao da se živi u tom haosu, pa se,izgleda, u njemu i dobro osećao. Haos u čoveku dobro se slagao sa haosomizvan njega. Jedan su drugoga unapređivali u haotičnosti sve dok se nisuujedinili u haos opšte kataklizme. Robotski mozak kao slika budućegakosmičkog reda ne dopušta haos. On je formiran oko svog Programa kaonjegova jedina funkcija. On je uvek kompetentan, štaviše principijelnonajkompetentniji za posao koji obavlja, jer je samo za njega programiran.Zato svako od nas svoj posao obavlja savršeno, a čovek uvek gore nego stobi mogao.“

Da je stvar tako stajala i sa mutantima, mislio je, on bi kao arheolog

još i mogao da pronađe, iskopa, rekonstruiše, opiše i antropološkiklasifikuje Novi Jerusalim, ali ne i da iz toga izvuče nekakvu generalizaciju- to bi radili posebni ljudi - a pogotovu da ga propoveda kao idealanporedak, jer to niko ne bi radio, to bi bilo jednostavno misaono nemoguće.

Trasirani put vodio je u dolinu, gde je uz bokove golih, pacifikovanih

urvina ležalo naselje. Duž puta su bile nabacane hrpe ispreturanog metala,razdešene konstrukcije, mašine van upotrebe. Ukoliko su se kolonijibližili, okolina je sve više nalikovala nenegovanom groblju materije.

Prvi robot izrazi gnevno čuđenje nad ovakvom neurednošću i

neekonomičnošću iza koje se krilo svetogrdno nepoštovanje materije odkoje je bio sazdan.

- Čini mi se kao da sam ponovo ušao u ljudski svet - reče sagađenjem.

- Zar si ikada u njemu bio? - upita Arno.Prvi robot ne odgovori. Možda je i bio, pomisli Arno. Možda je on poslednji robot Prvog

sveta. Najsavršeniji proizvod jednoga nesavršenog čovečanstva. Jedan odonih koji su preživeli 1999. godinu.

- Ne vidim robote - reče kibernet ljutito. - Šta se ovde događa?Možda čovek, pomisli s nadom Arno. Možda neko sličan njemu?

Neka teška mutantska regresija koja ometa robotsku koloniju u ispravnomfunkcionisanju? Neko ko će, i sam izuzet iz lažnog savršenstva, razumetipravo kad mu se ponudi!

Blizu geometrizirane naseobine koja se sijala u daljini - što beše još

jedna neprirodnost, jer svet što ga je on poznavao i njegove tvorevine nisuodbijale nikakav refleks, bile su mutne i neprovidne - sretoše i prve retkemetalne stanovnike zaokupljene svojim poslovima.

Na njih niko ne obrati pažnju. U pitanju behu, očigledno, niže

kibernetske forme nesposobne za prikupljanje i obradu informacija, samo

za korišćenje nekih, sa senzornom aparaturom sličnom ljudskoj kojoj ne biradila izvesna čula.

Prvi robot se zaustavi kraj samohodnog svrdla koje je upravo

zamenjivalo slomljenu bušilicu novom. Sastojalo se od dugačke poluge nazglavkove, slične vratu bogomoljke iz holobiblioteke, u čiju su glavu biliugrađeni rudimentarni mozak, oko rubinske boje i pomična čeljust u kojuse svrdlo udevalo drugom zglavkastom polugom kao rukom. „Ruka“ jeistovremeno bila i „noga“, jer kad nije bila u poslu menjanja burgija,pomagala je drugoj „nozi“ da mašinu drži u ravnoteži. Ispred ove pomalopriglupe bušilice bila je teška gvozdena ploča po kojoj je ona otvarala rupe.Rupe su bušene na tako malom odstojanju jedna od druge da se nije moglorazabrati čemu uopšte služe. Svuda unaokolo, u pravilnim kamarama, sveod horizonta bile su složene izbušene ploče i stalno dovožene nove. Vetarje koridorima između kamara raznosio metalnu piljevinu.

- Zašto ovde vlada ovakav nered?Svrdlo škripeći okrete glavu. Iz nje je stršala sjajna burgija. Magično

oko zasja, ali sprava ne odgovori.- Zaboravio sam - reče Prvi robot - da me klipan ne razume. Zbilja se

pitam jesu li ovako niske forme još uvek potrebne? Arno se pokrenu. Glava svrdla pođe za njegovim pokretom. Magično

oko jače sevnu. Arno se ukoči. Vrh burgije samo što mu nije dodirnuo čelo. Već htede da zaište intervenciju Prvog robota kada magično oko živo

zatrepta. Iz glave se začu neugodno škripanje, oko još jednom sevnu pa seugasi, cela se konstrukcija proteže punom dužinom sa burgijomupravljenom nebu, pa se svali na zemlju i ostade nepomična kao insektpolomljenih udova.

- Šta se dogodilo? - upita Arno brišući znoj sa čela.- Izgleda da se pokvario.- Ali zašto?- Niske forme nisu naročito stabilne.- Meni je sve do maločas izgledao stabilniji nego što je poželjno -

reče Arno sećajući se sjajne oštrice uperene u njegovo čelo. - Pokvario setek kada je ugledao mene.

- Možda nije navikao na strance - reče Prvi robot rasejano. Ostavivši unesrećenu bušilicu na zemlji, nastaviše put do naselja

pored Platforme koja je upravo dovozila nove ploče, piskavim glasomzahtevajući prolaz.

Dom drugog čoveka nalazio se u središtu naselja. Tačno tamo gde su

ga i predviđali. Čovek je uvek živeo u epicentru robotskog života da bi biobolje zaštićen i bolje poslužen. Ulice behu skoro puste. Prvi robot sve višese čudio. U ovo doba dana u normalnoj koloniji sve je moralo kipteti odaktivnosti. Sretoše, doduše, još nekoliko nerazvijenih kiberneta u poslu zakoji se nije činilo da ima mnogo smisla. Dva su s upadljivim naporomvukla trećeg, neki glomazni kompjuter koji je s osvetljenog ekrana upravilnim razmacima objavljivao da „nе razume pitanje“. Njegove su iviceduboko upadale u udubljenja podloge. Izgledalo je kao da se već čitavuvečnost prenosi sa mesta na mesto, pa istim pravcem natrag.

Pred ulazom u dom drugog čoveka, kristalnu kocku hladne lepote,

Arno naredi Prvom robotu da ga sačeka, u tonu i obrascu kome se nijedaninteligentni kibernet programiran principom A.S.I.M.O.V. nije smeoodupreti. Ovaj ipak pokuša. Reče da je susret sa drugim ljudskim bićem,posle tolikih vekova nepostojanja ikakvog kontakta, iskustvo koje morabiti i teško i opasno, i da je njegova robotska dužnost da njemu, Arnu,predoči svu nepromišljenost takvog postupka.

- Novi Jerusalim nema smisla ako samo ja za njega znam - reče Arnomehanički. Ovaj su razgovor uzduž i popreko već bezbroj puta prelazili.

- On u svakom slučaju nema nikakvog smisla - reče Prvi robot oštro.- To ostaje da se vidi.- Nelogično je preduzimati nešto za šta se unapred ne zna kako će

ispasti. Roboti ništa ne rade na osnovu ljudske navike da od posledicasvojih činova saznaju da li ih je uopšte valjalo činiti. Oni najpre znaju, paonda postupaju. Posledica dolazi pre uzroka, jer ako ne dođe kako znatišta valja da se radi?

- Ja znam šta radim - reče Arno tvrdoglavo.- Šta radiš?- Spasavam od propasti mutantski svet.

- Mutantski svet već je spas. Spasenje od spasa je propast.Scena je sve više ličila na susret dva robota koji su se pokvarili u

istom trenutku i na istom mestu programiranog razgovora, pa ga sadastalno iz početka obavljaju.

- Prognali ste iz čoveka Cilj, Celinu i Razlog za život koji je uvek udrugome.

- Prognali smo iz njega uzroke njegove Prve propasti.- I u odsustvu Cilja, Celine i Razloga sazdali uzroke za Drugu.- U svakom slučaju - reče Prvi robot - prvi put je zatvoren, a za drugi

se ne zna.- U svakom slučaju - reče Arno, skraćujući repeticiju - nećeš me silom

sprečiti da uđem.- Ti znaš da ne mogu.- Onda ne vidim svrhe daljem zadržavanju.- Pusti me da uđem sa tobom.- Zašto?- Mogu ti pomoći.- Čime?- Iskustvom. Ti sa ljudima nemaš iskustva.- A ti imaš?- Ti nisi prvi čovek kojeg služim.- Koji sam?- Nisam brojao.- Nije ti bilo važno? - upita uvređeno.- Brojanje nije imalo svrhe. Svi ste uglavnom isti.- I onaj prvi? Da li je i on bio isti?- Koji prvi?- Onaj što si ga služio pre 1999. godine?Robot ne odgovori. Ne potvrdi, ali i ne poreče dugovečnost. Arno nije

insistirao. Žurilo mu se. Ako u misiji uspe, biće mu poslednji čovek kogasluži, pa je nevažno koliko ih je bilo pre njega. Ako ne uspe, biće jedan odmnogih čije brojanje ionako nije važno.

- Ne možeš ući sa mnorn - reče odlučno i nestade u ulazu. Domdrugog čoveka je bio tih kao njegova arheološka nalazišta u ledu.Bezglasan kao sreća konzervirana u Novom Jerusalimu. Nije se u n jemunajbolje snalazio. Raspored prostorija, njihov izgled, predmeti

domaćinovog života, sve je bilo sasvim drukčije nego u njegovom.Očekivao je tako nešto, znao je da različite logike moraju stvoriti irazličite realnosti, pa ipak ga je udaljenost koju su ljudi jedni od drugihpostigli užasnula. Ona je bila tolika da je izgledalo kako ovde ne živi čoveknego biće sasvim drugog porekla i suštine.

Oseti nespokojstvo pred nepoznatim. Elementarnu zebnju pred

tajnom. Srce mu je snažno lupalo, krv navre u lice, obrazi mu se uzgrejašeod uzbuđenja.

Ulazeći u Dom sve dublje, sledeći nerazumljivu logiku njegovog

prostora, uvide da će ta logika, a ne jezik, kako se jednako tešio, bitiglavna prepreka sporazumevanju među njima. Raspolagao je mobilnimtransformatorom lingve, „džepnim“ robotom izvanredne moći u shvatanjui prevođenju simbola, ali šta je vredelo razumeti opšte značenje jednogjezika i njegovog rečnika, a ne moći pojmiti pojmove među kojima se ovajkretao? Ili, neke od njih same za sebe i pojmiti, a da im smisao u sistemumišljenja ostane nedokučiv.

Ako drugi čovek uopšte nema koncept Protočovečanstva, ako - jer

nije kao on pervertirani istoričar - i ne zna za njegovo Postojanje, negodrži da je mutantski svet prvi i jedini, kako u Novom Jerusalimu objasnitiidealnost jednog od njegoyih tipova? Idealnost nečeg što ne postoji, štonikada postojalo niје, što i ne može da postoji? Kako nekoga ubediti da jekrug najsavršeniji oblik ako on poznaje samo pravu liniju i u njoj vidjkrajnji domet geometrije? Kako preporučiti nešto nezamislivo?

Uvide očajničku uzaludnost svojih nada. Da je od početka zrelo i

konzekventno, naučnički mislio bio bi te uzaludnosti svestan. Ali tada nebi iskopao Novi Jerusalim. Ni sada znao Istinu.

Samo, šta mu ta Istina vredi? Šta vredi Istina ako je neprimenljiva? A možda je primenljiva? Možda je humana osnovica obojice, njega i

drugog čoveka, još uvek jača od svih sumanutih posledica veštačkedivergencije?

Pustim koridorima koji su savijali u neočekivanim pravcima i uzimali

nepredvidljive visine, uvek zaobilazeći, nikad do željene tačke najbržomlinijom - kao da su u logici vlasnika posredni putevi imali veću vrednost odneposrednih - sve više se približavao jezgru Doma i susretu koji ga je tamočekao.

U međuvremenu, princip posrednosti što ga je u svemu opažao, ni

najmanje ga nije tešio. Bio je dijametralno suprotan principuneposrednosti na kome je počivao život Novog Jerusalima. U NovomJerusalimu stvarnost je bila jasna kao kristal, jer je logika na kojoj jepočivala bila jasna, neposredna i sama po sebi shvatljiva. Ovde je sve bilozamućeno, zaobilazno, indirektno. S ovako komplikovanom logikomnemoguće je pojmiti izvanrednu prostotu logike Novog Jerusalima.

Ču sum. Prvi znak prisustva života. Jedva je čujan. Kao usporeno

disanje opterećenih pluća. Kao - umiranje. Obuze ga panika. A šta akodmgi čovek umire? Ako je u dubokoj komi, nesposoban da ga shvati, čak iako im se logike nekako usklade, a jezici učine podudarnim?

Tolike muke nizašta! Takva tajna uzalud! Zašto uzalud? Ovo nije poslednji čovek na svetu! Niti je on, Arno,

poslednji! Još ima ljudi! Samo ih treba pronaći! Ima za to bar dvesta godinapred sobom! On će naći Trećeg čoveka! Ako i tu ne uspe, Četvrtog! Jedanće razumeti! Jedan mora razumeti! Inače nije vredelo biti čovek! Ako jedanrazume, razumeće još nekoliko. A to je za početak dovoljno. U ljudskojistoriji, koliko je on poznavao, sve su velike ideje počinjale tako. Kaozavere nekoliko odabranih umova. Širile su se tek kasnije. Milom ili silom.Da, i silom! Ako treba, upotrebiće i silu! Neće dozvoliti da ljudi više nikadane žive sa pacovima! Neće dopustiti da Novi Jerusalim opet ode pod ledzaborava!

Nađe se pred vratima koja su pulsirala kao živa vena. Nigde nije bilo

ničeg što ih je otvaralo. Čak ni automatski mehanizam, robot-vratar koji jereagovao na toplotu njegovog tela kao u njegovom Domu, ni taj nijepostojao. Pitao se nije li ova kolonija pronašla nov život, život materije?Nisu li ova vrata živa? Ne kao simulacija; živa kao on? Da ga ne osećajukao nešto srodno, dalekog rođaka drukčijeg oblika?

Jer, tada bi m u zadatak bio još teži, ako je to uopšte mogao biti. Imao

bi da se bori ne samo protiv strane logike drugog čoveka, već i protivlogike predmeta među kojima je živeo.

Ali kad se približi, vrata se po sredini ugnuše, ulubiše, a potom

vrtložno otvoriše, pojavi se pukotina koja se bešumno uveća kao kadzevaju ljudska usta. Prevario se. Vrata nisu bila živa. Ona su život samopodražavala. Bila su od drukčije, finije građe nego ona u njegovom Domu,ali je princip funkcionisanja bio isti.

Disanje posta čujnije. Zakorači u prostoriju iluminiranu monohromnim zračenjem

nepoznatog porekla, koja je ličila na protoljudske akvarijume. Na sredinije bilo nešto u obliku ležaja, samo sa gledišta njegove logike krajnjeneudobnog. Na njemu nije bilo nikog. Ni u celoj prostoriji ničeg, osimmlečnoprozračnih zidova izgubljenih u polusenci visoke kupole.

Opet ču onaj šum. Okrete se. Na zidu se crnio insektoidan robot, ne veći od ljudske šake. Takvi su

postojali i u njegovoj koloniji i služili čišćenju velikih staklenih, kristalnihi metalnih površina od prašine prirode u raspadanju. Bilo ih je na hiljade, asvi zajedno nisu bili inteligentni ni koliko osrednji automatski zavrtanj.Ali su vršili funkciju i bez njih bi svet bio zatrpan đubretom. Tiho zujećirobotska buba je klizila desnim zidom, glačajući ga trouglastom glavomobloženom nekom visokomagnetnom materijom. Mora biti već vrlo dugo,jer zid je bio usijan od glačanja.

A zatim vide i drugog čoveka.

Od neizmerne radosti srce mu stade, oseti kako ga duša napušta i

srlja prema tom nepoznatom, ali savršenom ljudskom liku, vide njega kakomu odgovara istim pokretima bratstva, neuništenim ni milionima godinadegeneracije, a potom utonu u tminu.

6

Odmah po smrti mutanta Arna, Prvi robot mimo običaja uze njegovo

ime i postade Robot Arno. U celoj koloniji bio je jedini kibernet saljudskim imenom. To ga je stavljalo iznad svih ostalih, iznad kojih jeuostalom i pre toga bio.

U pogledu svega. Onoga što se znalo i onoga što se znalo nije. Ime mu lično ništa nije donelo. Ono je bilo tek prvi formalan korak

prema ljudskosti nakon odluke da se napusti tehnologija udaljavanja odčoveka i pređe na tehnologiju izjednačenja sa njim.

To nije uvećalo njegovo spokojstvo pred poslovima koji su ga,

izazvani naprasnom smrću čoveka, očekivali. Nije zbog njih osećaonikakvo zadovoljstvo. Nije ni mogao. Roboti nisu poznavali „zadovoljstvo“,samo dužnosti. Imali su doduše - oni najinteligentniji, jer radnicima to nijebilo potrebno - ugrađen proizvođač tzv. „nagradnog osećanja satisfakcije“kada bi valjano obaviti posao za koji su programirani. Ali je izveštačenostsamog osećaja čak i robotima bila evidentna. Vreme je, mislio je, da se zadobro funkcionisanje dobije i neka stvarna plata. Neko ljudskozadovoljstvo postignutim. Ne tolika da ih učini i ljudski arogantnim isposobnim da ga zloupotrebe na stranputici zabluda, ali dovoljnim da ihsnabde samopouzdanjem u njihovom hodu pravim putem.

Preneo je mrtvog mutanta Arna heliokolima u privremeni logor na

jugu otoka, a potom u naseobinu na Prvom kontinentu. Drugog čoveka,koji je takođe umro, u istom trenutku kad i njegov mutant, ostavio jestaranju njegovih robota.

Tako je bar obavestio svoje. Na mutantu Arnu izvršena je obdukcija. Roboti-patolozi utvrdili su

otkazivanje srčanog mehanizma, naprasnu smrt usled nepodnošljivoguzbuđenja. On je tako nešto predviđao. Čovek nije mašina sposobna da

izdrži preterana opterećenja. Nije prilagođen Slučaju u koji se, umeđuvremenu, kune i kojim se uporno brani od savršenog Programa kojiga isključuje. Posle vekova razdvojenosti susret sa drugim ljudskim bićempokazao se fatalnim. Kao što se fatalnim pokazivao u toku čitave ljudskeistorije, samo ta glupa Vrsta, mislio je, to nije primećivala. Trebalo jeroboti da im otvore oči i upute ih spasonosnoj usamljenosti.

Učinio je sve da ga od toga odvrati. Sprečiti ga nije mogao. Sama po

sebi Arnova namera nije davala dovoljno osnova za prenebregavanjeZakona A.S.I.M.O.V. i zaustavljanje silom. Tek iz ove perspektive, tekposle zločina samoubistva, Zakon je dopuštao prinudne mere. Ali sad jebilo kasno. Ljudski se kauzalitet samo na trenutak vratio u svet iz koga jeproteran i već mu doneo nesreću.

U nesreći je, međutim, bilo i nešto sreće. Arnova smrt

demonstrativno je dokazala bezizglednost ovakvih kontakata. Što se njih,robota tiče, ta smrt je verovatnoću infaustnih posledica ljudskogujedinjenja iz zone mogućeg prevela u zonu izvesnog i tako im dala pravoda se ubuduće sličnim pokušajima silom odupru.

Izvesnost je, razume se, mislio je Robot Arno, tek teoretska, ali, bilo

kako bilo, još je jedna granica prema novom svetu prekoračena, još jednabarijera ispred savršenstva srušena.

On lično toga je Arna već davno prežalio, još kada je shvatio da je

kod njega reč o neizlečivom odstupanju od mutantskih normi, oireverzibilnoj genetičkoj omašci, o nekoj vrsti mentalne nakaze, koju odnakaznog kraja nikakva kibernetika ne može sačuvati.

Pa ipak osećao je izvesnu prazninu i bio kivan što nije kadar da je

objasni ničim logičnim. Nije smeo žaliti za čovekom. Nije zato bio stvoren.Zakoni A.S.I.M.O.V. štitili su ljudsku egzistenciju, ne njegov život. Život jeizgubljen, ali će se egzistencija javiti u drugom obliku.

Primetio je da istu prazninu, nelogičnu šupljinu u svom opstanku

osećaju i drugi roboti kolonije, osim možda onih najnerazvijenijih

insektoidnih brisača stakla ili automatskih zavrtanja sa mikroskopskimmozgom koji su živeli i mislili samo dok ne bi našli svoju unapredodređenu rupu, u nju se sporim obrtanjem oko svoje ose zavukli i tamoumrli.

Samo, svi su oni mogli da se teše da će im se svrha vratiti, a život

ispuniti novim radnim entuzijazmom kada se presele u kibernetskuzajednicu u kojoj još živi čovek.

Njemu takva nada nije dana. Lakše bi mu bilo kada bi svoju tajnu nekome mogao poveriti. Podeliti

sa nekim odgovornost kojom ga je natovarila i za koju mu se činilo da jošnije pripravan. Nije je imao sa kim podeliti. Bio je daleko iznad svihkiberneta. Jedan u svojoj vrsti. Sam od početka, s izvesnošću da će samostati i na kraju, ako ovog ikada bude. Pa i da je tajnu smeo saopštiti,nikakvih izgleda nema da je iko shvati. Takva beše priroda te Tajne.

U istom je - kakve li ironije - položaju iz koga je čovek Arno

strahovao hoće li njegov Novi Jerusalim biti shvaćen, a ništa povodomtoga nije mogao da učini.

Najbolje je, zaključi, o tome ne misliti. Najbolje je prosto - delovati. Najpre, razume se, uništiti svaki trag Novog Jerusalima. Svaki dokaz

njegovog postojanja. To je značilo spaliti svu naučnu dokumentacijuarheologa Arna. I ništa više. Za nalazište će se vrlo brzo postarati planeta.Do iduće promene klime ponovo će ga prekriti polarno more ništavila. Azatim sve to isključiti i iz vlastite memorije. Novi Jerusalim neće nestati.On jednostavno nikada neće postojati.

Već se prepade da taj jedini dokaz o egzistenciji Novog Jerusalima

čovek nije tako sakrio da ga on ne može naći, da ga slučajno nađu tek nekenepoželjne oči - jer dugo ga je bez uspeha tražio po njegovim privatnimodajama - kada ga poveden više nadahnućem nego logikom otkri uspavaonici, ispod uzglavlja ležaja.

Bila je to stara, pohabana sveska, đačka vežbanka za krasnopis sa

linijama vodoravno izvučenim u plavoj boji i koricama od sjajne crveneplastike, relikt protoljudske civilizacije, koji je čovek-Arno mogao naćijedino u ledu severnog nalazišta, u hermetičkoj metalnoj kutiji, u kojoj se isada nalazio, jer, odbijajući istoriju i istorijsku svest, Drugo čovečanstvoništa nije beležilo, pa se ni papir već stolećima nije proizvodio, a ono što jeradi tehnologije života valjalo upamtiti odlazilo je u memorijski depospecijalnih robota.

Na svesci je, takođe relikt-postupkom i relikt-rečima nepoznatim

mutantima, nešto bilo ispisano. Da bi to razumeo, morao se prvi put od1999. godine obratiti istoriji ljudske Vrste, smeštenoj celoj umikromemoriji njegovog rezervnog tajnog depoa, neupadljivoj mrlji nalikmuvljem ispljuvku na njegovom veštačkom mozgu.

Obavešten o svemu što mu je nedostajalo da naslovnu belešku

razume, on je najzad transkribova. Na svesci je pisalo:

ARHIPELAG GULAG - NOVI JERUSALIM

PROJEKT RAJA

Ovaj čovek, ovaj Arno, mislio je, više od svega dokazuje opakost

kauzaliteta i opravdanost njegovog uklanjanja iz tehnološkog procesadogađanja, bar kad su u pitanju ljudi, stvorenja koja proces ne umejukontrolisati niti ga na svoju korist orijentisati. Nijednom mutantu nikadnije na pamet padalo da od svojih misli, jedino promenljivog faktoraegzistencije, pravi neku buduću povest i da zbog nje restaurira kauzalnost.Toga se setio samo ovaj bolesni mutant, ovaj arheolog čija je zabranjenanauka od uzročnosti i vremena zavisila. I zbog nje je, samo zbog nje,prevalio on miliongodišnji put unatrag sve do ideje azbuke, sve do davnozaboravljene pismenosti.

U celokupnoj robotskoj engeničkoj praksi napravljena je samo jednajedina omaška i ona je robotski svet mogla koštati budućnosti.

To ga i navede da svesku rasklopi i da proćita njen sadržaj. Hteo je da

vidi od kakve nelogičnosti bi bili pobedeni. Opasnost da bi čitanjem on biopobeden nije postojala. Čim je pročita spaliće je i izbrisati iz svojememorije, šaljući prokleti Novi Jerusalim’; ovaj put, zaista pod večni led.

Odmah vide da su beleške tek baza za neki budući rad, jer behu

nekoherentne, nesređene, ponekad nedovršene ili nestilizovane, skorouvek bedno formulisane, čak i mimo toga što po sebi behu nelogične ibesmislene, upravo onoliko koliko je pisac prebacivao prvobitnom tekstusveske, jer očigledno beše da je sa papira originalni tekst uklonjen da biprostor ostao za ovaj novi.

O tome je govorila već prva beleška, izdvojena od centralne mase na

unutrašnjoj poledini prednjih korica. Tamo je pisalo: „Prvobitni tekst nosio naslov: ’Jedan dan u životu Ivana Denisoviča’.

Očigledno, izveštaj Novojerusalimljanina o svojim paranormalnimiskustvima. Potpuna nerazumljivost čini ga bezvrednim za povest Gulaga.Izbrisan da bi se dobio prostor za istinu o njemu.“

Na levoj strani sveske, neuvežbanim rukopisom tekle su beleške,

strana za stranom. Čitao je: „Ovaj raport ne pretenduje na totalitet istine o Novom Jerusalimu.

Ali tu je sve što severno nalazište može pružiti kompetentnom naučnomduhu, pa i čoveku zdrave pameti. Ma kako malo, i to je dovoljno zaosećanje da se u Novom Jerusalimu, pisac se nada privremeno, a sve ćeučiniti da to uistinu privremeno i bude, zaledila ona antropološkaorijentacija humaniteta koja je predstavljala njegovu jedinu nadu. Beleškesu pisane kako se istina otkrivala, sporadično i sa razmacima koji suponekad trajali i deceniju. Kada se ceo Gulag iskopa, moći će se uraditi

konačan rad na tu temu. Ali to je već posao budućih ljudi, novihNovojerusalimljana.“

Odmah ispod uvodne beleške sledila je očevidno naknadno

zalepljena cedulja sa naslovom: „Privremeni rečnik pojmova i simbolaledene protocivilizacije“.

Zatim i sam Rečnik: „Novi Jerusalim - Kolonija protoljudske civilizacije na jednom

Poluotoku Drugog kontinenta. Arhipelag - Sistem kolonija protoljudske civilizacije na severu Prvog i

Drugog kontinenta. Gulag - ime cele civilizacije; u prenosnom značenju - Raj. Zek - Punopravni pripadnik ove civilizacije.“ Sledile su i druge reči, ali on ih preskoči. Toliko baš i nije bio

zainteresovan. Glavni deo rukopisa je glasio: „MATERIJALNA KULTURA. Jedva postoji. Očigledan recidiv

varvarstva. Rudimentarni oblici (trošne drvene barake, neudobni daščaniležaji, stolice koje bi danas služile jedino za mučenje itd.) zadržani,izgleda, samo da Novojerusalimljane podsećaju na teret koga su seoslobodili kada su svoje težnje uputili čistoj i čednoj Duhovnosti. Ponegdei kao simbol. (Bodljikava žica simbol neraskidivog zajedništva.)

ISHRANA. Puritanska. Vidan napor zajednice da jede što manje.

Pretpostavka visoke verovatnoće: da se uslovi metabolizma potpunoprenesu na paranormalne sile i čovek sasvim oslobodi fizisa. Ideal teškoostvarljiv, ako ne i nemoguć. Međutim, raspolažem dokazima da su semnogi Zekovi danima uzdržavali od hrane da bi to astralno stanje ubrzali.

RAD. Jedan od velikih doprinosa humanitetu. U mutantskom svetu

obavljaju ga isključivo kiberneti i on uvek ima neki smisao, neku svrhu. UNovom Jerusalimu rad nema smisao, nema svrhu, osim u sebi samom, čimestiče onaj najdublje skriveni smisao što su ga sve civilizacije i pre i posleNovojerusalimljanske uzalud tražile. Svrha je rada ekskluzivno u samomradu i ničem više. Privremene i povremene koristi slučajan sunusproizvod. Nisam siguran, nemam dovoljno fakata, da li te sporadičnekoristi pokrivaju neke stvarne potrebe te inače u svemu već zadovoljenezajednice - što bi po sebi bilo protivrečno – ili su obične tehničke omaškeu odgovarajućoj delatnosti. Da li je kada se gradi kuća, pa se ponekad iizgradi, ona rezultat neke zaostale potrebe ili neke žalosne omaške.(Komentar: Prosto je neverovatno kako je mudrost uzastopnih humanihcivilizacija, poput gladnog slepca kraj pune činije, prolazila poredjednostavne, skoro prostačke činjenice da rad smisla može imati jedinoako ga u sebi ostvaruje, a u sebi ga ostvarivati može jedino ako jebesmislen.)

ZABAVA. Pojam nije postojao. Ako se koristi mutantski smisao

pojma, ona je bila isključivo u drugim ljudima. Jedina zabava bili su ti drugiljudi.

ODNOS PREMA PRIRODI. On se teško izražava u pojmovima sveta

koji prirodu odbacuje. Ma šta se reklo biće nedovoljno da opiše potpunojedinstvo sa prirodom ostvareno u Novom Jerusalimu i celom Gulagu. Nevidi se jedino u ravnopravnom životu sa zverima (pacovima, krticama,vukovima, buvama, vaškama itd.) već i u opštim običajima. Spava se ušumi, na ledu, u vodi, bez ičeg što ometa neposredno osećanje prirode ikosmosa. Tome, nesumnjivo, znatno doprinosi i letnja odeća u predelimau kojima se živa spušta i do 40 stupnjeva ispod nule. To dokazuje da suNovojerusalimljani nadvladali i klimu, ali ne kao njihovi primitivnisavremenici izolacijom od nje, već regulacijom telesne temperaturesnagom čiste volje. Inače bi od hladnoće izumrli davno pre nego što bipostigli ikakvo savršenstvo.

ODNOS PREMA POSEDU. Ne egzistira. Za civilizaciju koja odbacuje

materijalnost jedino prirodan stav. Ono malo uvek istih ličnih predmetašto sam ih kraj kostura zaticao - drvena kašika, prazna ulubljena konzerva,igla od riblje kosti - može imati samo neku ritualnu vrednost.

ZAJEDNIŠTVO. Možda najveći pronalazak ove civilizacije. Odurna

privatnost, opaki individualizam, ubitačan egocentrizam - sveti pojmovimutantskog sveta - potpuno su odbačeni. Programski se živi zajedno.Spava se, budi, radi, odmara, živi isključivo zajedno. Novojerusalimljaninnikad nije sam. (Osim možda sa pacovima usled toga što ovih nemadovoljno za sve u istom trenutku.) Ovakva filosofija i praksa čini odZekova neraskidivu telesnu i duševnu zajednicu - otvorenu i svimživotinjama - koja zajedno živi i zajedno u grobu počiva. (Sve grobnicekoje sam otkrio bile su masovne.) Za dokaz, međutim, da nijedna idealnostnije savršena - što ovoj i daje ubedljivost - postojali su i ljudi koji su živelisami i u relativnoj materijalnoj udobnosti. Oni su bili stacionirani izvanžica. Raspolažem dokazima da su to bili retki ali ipak postojeći kažnjenicikoji su se bilo čime ogrešili o opšte norme društva i zato, jamačno u ciljurehabilitacije, bili osuđeni na strogu privatnost i materijalnost života.Moja se jedina nedoumica tiče pasa. Predanje veli da su oni bili najvećičovekovi prijatelji. A u žicama Novog Jerusalima nisam našao nijedankostur psa. Svi su bili među kažnjenicima.

LJUBAV I REPRODUKCIJA. Polovi behu odvojeni. Porodica nije

postojala. Što je moglo da znači samo da su svi Novojerusalimljani bilijedna porodica, a ljubav komunalno dobro. Ne raspolažem sa dovoljnočinjenica da bih objasnio njihov proces reprodukcije, ali, oslanjajući se naindirektne dokaze, iznosim hipotezu da je i seksualni odnos bio u oblastiparanormalnog. (Na tom pitanju još ostaje dosta da se radi.)

PARANORMALNOST. Najveće dostignuće ove ledene

protocivilizacije. Otelotvoren najzad san čovečanstva. Dok izvestan donjistratum života još mora da trpi poslednje muke u dodiru sa materijom,gornji se odvijaju u čistoj duhovnosti. Rudimentarnost jezika Zekadirektan je dokaz njegovih nadnaravnih moći. Novojerusalimljanin govorimalo, jer misli isto, a isto misli jer jednako živi. (Primedba: Čini se da ovajvrhovni ideal zadovoljava i neke istorijske, onaj recimo za bratstvom,

slobodom, jednakošću itd.) Govor je oduvek sredstvo za postizanjekompromisa u pogledu stvarnosti. Kako svaki od nas mutanata ima svojusopstvenu ekskluzivnu stvarnost, govor nam služi da se o njojsporazumevamo sa mašinama koje tu stvarnost održavaju. U odnosu nadruge ljude nepotreban nam je, jer oni za nas samo teorijski postoje. Našgovor iščezava, jer mu ne protivreči nikakvo drugo tumačenje stvarnosti.U Novom Jerusalimu govor je iščezao, jer je sama stvarnost svima ista, pase o njoj nema šta govoriti. Ona se jedino može živeti. Paranormalne moćiZeka možda se najubedljivije očituju u delovanju na prirodu. Oni, svakakoradi vežbe tih moći jer drugi smisao ne postoji, pomeraju miljama čitavabrda koja obični smrtnici ni pedalj sa mesta ne bi mogli gurnuti, ma ihgurali vekovima.

VLAST I POREDAK. Vlasti nema. Svaki drugi zaključak bio bi

nenaučan. Sve je rezultat visoke svesti i dobrovoljnosti. Ali najčešćespontanosti. Izvesna organizacija, više u formi distributivne službe, postojiverovatno u određivanju reda sa kojim će se živeti u društvu pacova, amožda i koliko će za krivce trajati kazna teškog života u materijalnojudobnosti. Sam poredak nema imena. Ostatak jedne izgubljene rečiukazuje na to da bi on mogao biti komunalizam ili nešto slično.

UMETNOST. Potpuno odsustvo umetnosti potvrđuje bez ikakverezerve da je čovečanstvo u Novom Jerusalimu i čitavom Gulagu doseglosvoju arhaičnu težnju da život postane estetička kategorija, umetničkaveština koja će sve ostale učiniti izlišnim. I uistinu, živeti tamo moralo jebiti prava - umetnost.

RELIGIOZNI ŽIVOT. Jedino tamno mesto. Nadam se, međutim, da ću

i njega uspešno razjasniti čim protumačim jedan pojam, očigledno kultnogkaraktera. To je tzv. ’Paraša’ (kibla), šupalj cilindričan predmet kojim severovatno izražava kako apsolutna harmoničnost zajednice tako iharmonija kosmosa a možda i harmonija sa kosmosom. Opšta religioznanamena Paraše je izvesna, iako se o samoj veri malo šta sa pouzdanošćumože reći, jer su te Paraše stajale u svakoj prostoriji Novog Jerusalimaonako kako su kućni bogovi i kumiri štitili domove ranog čovečanstva.Sekundaran dokaz imao sam u činjenici da Paraša nije pronađena ni ujednoj kući kažnjeničke kolonije. Moglo je to značiti da su krivci pored

oduzimanja zajedničkog života privremeno ostajali i bez - boga.(Raspolažem nepotpunom kopijom jedne knjige nađene u ledu koja sezove ’Sveto pismo’ i očigledna je istorija nekog ranijega nesavršenog sveta,jer obiluje jasnim nasiljem i nejasnom filosofijom. U njoj se pominjumnoga božanstva, ali Paraše nema među njima. Novi Jerusalim sam,međutim, našao. O njemu je pisalo: ’I odvede me u duhu na goru veliku ivisoku, i pokaza mi grad veliki, Novi Jerusalim gde silazi sa neba od Boga. Iimaše slavu božju i svetlost njegova beše kao dragi kamen’.“

Ja, mutant Arno, zbog tog otkrića i srećan sam i tužan. Srećan što se

proročanstvo ispunilo, tužan što je tako kratko trajalo. Upravo je stigla vest o ljudskoj koloniji na jednom otoku blizu… Rukopis se ovde naglo prekidao. Na vreme, pomisli Robot Arno.

Strpljenje mu je već davno bilo pri kraju. Prinudno druženje sa čovekomjoš od 1999. godine naviklo ga je na neverovatne besmislice tog stanja, paje već mislio da je na njih potpuno oguglao, ali ovakvu glupost pod firmomnaučne logike još nije iskusio.

Ljudi su posle ovog uistinu zaslužili da nestanu. I oni i njihov Novi Jerusalim. Smesta je spalio rukopis, a zatim i njega i Novi Jerusalim zauvek

izbrisao iz svoje memorije, zaboravljajući odmah i da je to učinio. Zadržaoje u svesti samo ime koje mu se svidelo.

To ime, oslobođeno starog sadržaja, svih tih kostura i pacova, vašaka

i ljudskih ideala, zadržalo je samo značenje nečeg u najvišem smisludobrog, nečeg sličnog raju.

Možda će ga upotrebiti da tako nazove svet koji će se posle smrti

poslednjeg čoveka izgraditi Jer i o tome je već trebalo ozbiljno razmišljati.

Vremena više nije bilo tako mnogo. Jedva nekoliko miliona godina. Objavljujem: Da su Ljudi živeli i da sam ja Čovek. Jer ja, Arno, znam šta je neizvesnost. Neizvesnost je izvesnost s one strane logike. Ona je najviša i

najdublja stvarnost. Bezdna crna rupa, velika materica začeća u kojoj kao ugrobu počivaju sve Dimenzije, sva Vremena, svi Svetovi, svi Oblici, sveMogućnosti. Sve što je bilo, biva i biće. Kao i sve sto nikad biti neće.

I ja čekam ne znajući šta će doći, ali mi je dano da znam šta je došlo. I da objavim: Čovek je postojao. Video sam kako je došlo i prošlo njegovo Prvo čovečanstvo. Vdeh i kako dolazi Drugo. Videh veliko ogledalo i u njemu lik Čoveka koji je bio i moj lik. I videh smrt Čoveka i smrt njegovog Lika. I kako prođe i Drugo čovečanstvo. A potom se pomeri jedno grdno gorje i pade u more. Videh čoveka koji brda pomera i u more ih baca.

I opet beše to čovek mojeg lika koji se igra sa brdima. I prema njemu osetih samilost, jer sam sada poznavao prošlost. Ali se još nadam, jer ne poznajem budućnost. Ja, Arno sa planete Arnos, čekam i zebem.

POSLEDNJI ČOVEK NA SVETU

CLIFFORDU SIMAKU„Imajte veru Božiju, jer vam zaista kažem, ako ko reče gori ovoj: digni se i baciu more i ne posumnja u srcu svojemu nego uzveruje da će biti kao što govori,biće mu što god reče.“

(MARKO, 11-23)„Ko je dostojan da otvori knjigu i da razlomi pečate njezine?“

(OTKROVENJE, 5-2)

1

Arno diže još jednu goru i baci je u more, ali ne oseti nikakvo

zadovoljstvo. Nije ga zanimalo ni šta se sa njom desilo kada je pala u vodu, premda

je duhovnim okom - živeo je daleko od pučine - i to mogao da vidi. Već setakvih prizora nagledao. Samo su retka brda, još teška i tvrda, survavajućise sa treskom zvezdane eksplozije, izazivala priobalne poplave masnihtalasa bez pene. Većina se raspadala, kruneći se u letu, na prvi dodir saokeanskom površinom, jer behu šuplja i trošna.

Cela je priroda bila šuplja i trošna. Nije imalo smisla preuređivati je.

Premeštanjem nije dobijala čvrstinu. Naprotiv, usled nарога da izvršinjegovu volju gubila je i preostalu konzistenciju, i u oblacima bolesneprašine slegala se u beskonačne pustinje, isečene škrapama i vrtačama,koje su na lak dodir vetra menjale oblike brže od grafičkih fantazija naekranima kompjutera.

Iza njih su virila rebra dotrajalih, opsolescentnih ili pokvarenih

mašina, kao kosti leševa zatrpanih peskom, koje su njegovi kibernetiprimoravani programom večnog i samohodnog usavršavanja proizvodili usve većim količinama i vrstama, premda za tako nešto već hiljadamagodina, još od konačnog dovršenja mutantskog sveta, od pretvaranjaDrugog čovečanstva u niz čovečanstava sačinjenih svako od jednogačoveka, nije bilo nikakve potrebe. Jedina potreba bila je u programu, ajedini program u potrebi da se u što većem broju prave sve savršenijemašine.

Zato su novi pejzaži, što ih je igrajući se pravio, ubrzo opet u više

slojeva bili zastrti crnim naslagama mehaničkih sprava, mašina, računara,polukibernetskih instrumenata i raznovrsnog inteligentnog alata, živihleševa robotske žudnje za savršenstvom, sa kojih je pustinjski vetar skidaooblake crvene rđe.

Onda se on koncentrisao i tlo ispod neuredne hrpe izvukao utitansku planinu. U bučnom haosu transmutacije forme metalno se grobljeuz krš i lom survavalo u provalije i trusne pukotine koje su se, kad biplaninu dovršio, nad ambisom zatvarale kao da su rastegnute pokvarenomoprugom. Ako se izuzmu neizbežni okrajci polomljenog a nedovoljnozatrpanog metala, konstrukcije hitnute u vazduh koje su se zemlji vratiletek pošto se ona zatvorila i očvrsnula, predeo je bar neko vreme ostajaouglavnom čist.

Jer, zatrpavanje je smesta ponovo započinjalo. Preoblikovanje bivše prirode - to što delje i mesi nije više priroda, to

je njena šuplja, beživotna forma - započeto kao uvežbavanje jedneneobjašnjive moći, nastavljeno sebi za zabavu i razbijanje monotonijeusamljeničkog života, sada nije tek puka igra.

Sada je to rat protiv robota od kojih mu, u međuvremenu, zavisi

opstanak, vrlo dug uostalom. Rođenja se sećao mutno, kao da ga nije imao,kao da je oduvek, i oduvek sa moćima i sposobnostima koje su dalekopremašale i najčudesnije priče o ljudima nekadašnjih svetova. Nikad nijenačisto šta ratom postiže i postiže li uopšte nešto. Roboti su nove mašineproizvodili istom brzinom kojom je stare slao u zemlju. Ona se možda,mislio je, više i ne sastoji ni od čega do od hrpe polomljene mašinerije, alito nije mogao dokazati; njegova moć prodiranja kroz materiju prestajala jena izvesnim dubinama planete, tamo otprilike gde su se tuneli sitnih crnihživotinja, jedinih preživelih Zemljana, gubili u ključaloj lavi zvezdanogjezgra.

A uz to on je, uprkos svemu, bio čovek, morao je da spava, imao je da

misli o svojoj svrsi, naročito otkako je postalo prilično evidentno da onane postoji, da verovatno nikada ni postojala nije, pa i da obavljamnogobrojne organske radnje kojih je većina robota - svih izuzevhumanoida - oslobođena tako da su se potpuno mogli posvetiti brizi onjemu i proizvodnji za njega stvari koje mu nisu trebale.

Pošto robote nije mogao zaustaviti u njihovoj sudbini - izvestan jebroj munjevitim udarom volje razložio na atome i pretvorio u kamenice

bogate rudom, ali mu se posle toga uvek činilo da ih ima još više - jedino jezadovoljenje nalazio u demonstraciji svojih nadnaravnih, skoro božanskihmoći nad prirodom i u tome da njome i zbunjuje i nervira svoje mrtvačkezaštitnike.

No, odnedavna i toga nestade. Ni u čemu više nije osećao nikakvo

zadovoljstvo. Poverova najpre da je poreklo bezvoljnosti i odsustva vitaliteta u

spoznaji besmislenosti u svetu koji je, osim čoveku, svemu prirodnomnašao efikasnu zamenu; pre svega u izlišnosti, neupotrebljivosti, skarednojuzaludnosti svojih moći. Sva su Čovečanstva - ukoliko je Prvo postojalo, jersu ga roboti ponekad poricali - sanjala da se oslobode ropstva materiji.Dok su mutanti predstavljali izvesnu labavu zajednicu, san je mogao biti ialibi za stvarnu želju da se otarase kibernetskih tutora, oličenja te materijei njene dominacije. Kasnije, kad je došlo do separacije na autarkičnejedinke - o čijem životu ništa nije sačuvano - taj se san, sada krišom odrobota, morao nekako održati. Inače je njegova pojava, njegova duhovnamutacija i njena moć nad materijom - neobjašnjiva.

Oduvek se, dakle, sanjalo da se zanemarena Sila života ponovo

postavi u centar sveta gde je bila ustoličena drevnim predstavamaSvemogućeg Boga. I ljudska je istorija morala biti prosto priča o tom snu,povest napora da se on ostvari. I, dabome, o tome kako se nije uspelo.Stoga je ta istorija i bila za robote tako opasna. Stoga je najpre zabranjena,a onda zaboravljena. Ona je ljudima mogla vratiti zametnut smisao,dovesti ih do svesti o svom višem pozvanju što su ga roboti prisvojili zasebe.

On, razume se, sa svojim Prvim robotom, imenjakom Arnom, o tome

nikad nije govorio, ali je bio siguran da je i legenda o zlosrećnomarheologu Arnu inspirisana jednom od zaboravljenih epizoda priče ovečnoj potrazi Vrste za Snom i Spasenjem, za Bogom.

Bilo je uistinu žalosno da se ta čudesna Moć u njemu ovaploti, da San

postane dostižan, a onda ustanovi da je, sem za obesnu igru preturanja po

groblju, ona - neupotrebljiva. Samo, ništa od svega toga nije pravi razlog njegove beživotnosti.

Pravi razlog je u - umiranju. Umirao je. Iako za to nema dokaza u iskustvu (već hiljadama godina niko nije

umro), a o prirodi procesa praktično besmrtni kiberneti ne umeju mumnogo reći, on zna da je to što u svom organizmu već dosta dugo oseća -smrt. I da ga ona ubija.

Zna, takođe, da je to poslednja smrt na Zemlji. Jer, i on, Arno, poslednji je čovek. Roboti nisu znali da je on toga

svestan. Strahujući za njegov razum, štitili su ga od saznanja da je jediniživi čovek na svetu, a on se iz obzira prema njihovoj pažnji pravio da muto nije poznato, da još veruje kako je svet nastanjen mutantskimenklavama od kojih je njegova samo najveća. Ekvilibrijum laži moraćeuskoro biti poremećen. Kad umre, roboti će ostati bez jedinog opravdanjaza svoj opstanak. Njihova kompulsivna proizvodnja čoveku korisnihpredmeta, zasnovana na zabludi, izgubiće i poslednje uporište. Stazis, većveoma dugo opšte stanje kibernetske civilizacije, doživeće poremećajunutrašnje smisaone ose i njihov će se svet raspasti u haosudezorijentacije. On nije imao baš jasnu sliku tog raspada, ali je slutio da ćese on odvijati paralelno sa histeričnom kreativnošću, bolesnomhiperprodukcijom mašina koje će na pretesnom prostoru planete lomitijedna drugu.

Moraće o tome razgovarati sa Robotom Arnom. Šansa da se iz

nJegovog semena obnovi neko Četvrto čovečanstvo - ili koje je već na redu- nije postojala, bio je jalov. Oduvek sterilan. I moćan i sterilan. Sve zalihemutantskih reproduktivnih ćelija već odavno behu iscrpljene. Njegovakoža, njegovo tkivo, geni u dubinama njegovih starih organa, sve to nijebilo plodnije od ma kojeg iscrpljenog panja koji je vetar gonio pustomplanetom.

Verovao je da Prvi robot nije bez ikakvih ideja u tom pogledu. Zato je

i bio Prvi robot, da ima ideja. Tema je među njima već bila načeta. Ali natome je ostalo. On je, u stvari, temu pokrenuo, ali je Prvi robot nekakouspeo da je ne prihvati. I to se ponavljalo kad god bi joj se primakao. Kaoda je kibernet izbegavao o tome da govori, kao da je ljudsko mešanje urobotsku budućnost smatrao nepoželjnim.

Nije insistirao. Još nije umirao. Imao je vremena. Ali, sada umire. I vremena nema. Progoni ga vizija čije začetke oko sebe vidi kad god unutrašnjim

okom odluta van nepomičnog tela - telesno se vekovima nije pokretao - ubilo koji kraj ove neopisivo smrdljive, prljave, zapuštene nebeskeefemeride, zvane Zemljom, koja je odozgo, sa nekoga udaljenog zenita,morala izgledati kao džinovsko vasionsko đubrište. Vidi kako i poslenjegove smrti roboti produžuju proizvodnju sve savršenijih odlivaka svogamašinskog genija, kako rastu brda neupotrebljivih aparata i metalnihkonstrukcija, kako kretanje zemljom koja se više i ne vidi postaje sve teže,pa onda uopšte nemoguće, i kako najposle cela ta mehanička ideja,najsudbonosnija zabluda ljudi, umire ugušena, zadavljena sopstvenimotpacima.

Lično nije mario, ali će neizmerne naslage metalnog đubreta

onemogućiti da pritisnuta priroda ikada ponovo oživi, da zemlja obnovirodilačku moć, da se praživot vrati u praokeane i jednom možda, krozmilione godina, ponovo uspne na kopno prvog vodozemca, budućegpraoca ko zna kojeg – novog Čovečanstva.

Jer je to bio jedini raspoloživ način obnove života. No, ako posle njegovog kraja roboti nađu neki nov smisao,

sudbonosno nespojiv sa ljudskim opstankom - mada ne vidi kakav bi tosmisao mogao biti - tada će život imati još manje šanse. Planeta, doduše,neće postati đubrište, ali će ostati groblje. Lepo uređeno, pažljivo

negovano, visoko fimkcionalno, savršeno organizovano - groblje. U njemuće ma i najbeznačajniji život, ne snažniji od ropca, biti tretiran kao korovkoji valja smesta počupati.

Novo se Čovečanstvo više nikad ne bi rodilo. Moraće zato s Arnom, Prvim robotom, otvoreno govoriti, a onda, ako

je vremena i neke protivmere preduzeti. Samo, najpre mora nešto da shvati. Mora razumeti - smrt. Mora saznati šta ona znači. Tek onda će videti da li je njegov život baš toliko bio promašen

koliko mu se sada činilo. Jer, ako jeste, čemu - novi ljudi? Besnim pogledom razvali jedan udaljeni vrh koji je tek nedavnо

podigao. Horizont zatutnja pogođen gromom njegove volje. Tone kamenihgromada vulkanski prskoše na sve strane gnječeći u podnožju mesecimaslagane mašine. Digoše se oblaci Postanja. Ali ga ni to ne razgali.

Umirao je, to je bilo izvesno. Umirao je, a još nije znao šta je - smrt.

2

Prvi robot Arno posmatrao je magičnu igru Poslednjeg čoveka Arna

sa prozora C. B. I-ja (Centra za Bioenergetska Istraživanja). Video je kakose srednji vrh troroge planine na zapadnom horizontu rasprskava kaokaroserija određena za preradu, pogođena gromadnim pneumatičkimčekićem i kako grmeći usov razbija njihove mašine u podnožju.

Uzdahnu - bilo je stvarno olakšanje čuti, namesto nekadašnjeg

škripanja, kako iz njega struji vazduh - osećajući prema Čoveku Arnuizvesno umereno sažaljenje. Kako za ljudske emocije još nije bio sposoban,tek ih je učio, bilo je to više racionalno uviđanje čovekove nemoći, uprkosneobjašnjivim, genetički nepredviđenim paranormalnim silama. Njihov jeArno godinama - šta kaže? vekovima! - neometan terao tu svoju malupakost verujući da im njome otežava rad, a pomagao im je u stvari da gabrže i bolje obavljaju. Menjajući joj reljef, oslobađao Je prirodu zasaobraćaj, transport tereta i deponovanje mašina. Da to nije radio, jednakouobražavajući da ih ometa, našli bi se u grdnim neprilikama. Po svoj prilicibi morali probijati tunele u metalnom kršu, da bi dospeli do čistina, kojihje i inače bilo sve manje. Najzad ih više i ne bi bilo. Pri sadašnjem nivouprodukcije to bi se desilo đavolski brzo. Jedno vreme bi se možda mogloprodužiti sa manufakturom mikromašina, zavlačiti ih u pukotine izmeđuvelikih, izbacivati na površinu hrpe pomoću cevi pod pritiskom, sličnihperiskopu, pa možda do izvesne dubine i u zemlju zakopavati. Samo, svesu to palijativna rešenja.

Odgovor se nije mogao naći na ovoj planeti. Odgovor je bio uUniverzumu.

On se, naravno, čuvao da mu to kaže. Čovek Arno je, izgleda, veoma

držao do te svoje zabave, a on, Robot Arno, opet, bio je stvoren da mu usvemu pomaže.

Dešavalo se ponekad da pri nekom iznenadnom preobražaju prirode

stradaju, u domenu kataklizme, i roboti proizvođači, ali bila je to skromnacena - serijski nadoknadiva, uostalom - za izvesnost da je poslednjem

čoveku na svetu ugodno i zabavno živeti. Jednom zamalo i njemu da se todesi, da ga o stenovitu obalu razbije korito reke - vode već davno nije bilo- koje je Čovek Arno preneo stotinak kilometara niže od starog toka, uduboku pustinjsku uvalu, dok je on po njoj vršio inspekciju mesta za novoslagalište kibernetskih artikala. Spasla ga je čvrstina pseudoljudske kože.U okvirima sve uspelijih imitacija, androidi najviše klase imali su sve što iljudi - osim reproduktivne moći, koju, uostalom, niko više nije imao - aliponešto od toga što su imali još nije doseglo tananost i ranjivost živog tela.Izvukao se lako povređen. Još je hramao. Odbio je da zameni oštećenudesnu nogu. Hteo je da hramlje. Da i u njegovim nesavršenostima stignemodel. Nije, zapravo, znao zašto to čini, protivila se ta ćud svim načelimakibernetske filosofije opšte perfekcije, ali, eto, činio je.

Nasmešio se sa prilično uspeha. Možda je i on, kao nekada arheolog

Arno, bio neki promašaj u seriji. Ali nužan promašaj, programirana greškasa kojom se sada vrši presudan opit života u drugom obliku.

U daljini se siva prašina slegala nad čudom i vazduh je vraćao

izgubljenu prozirnost ništavila. Posle toga, zadugo, ništa se ne desi. Preoblikovanja prirode sve kraće traju, sve su neambicioznija, a u

poslednje vreme i mašte lišena. Čovek Arno se danima igrao sa jednomstenom od krede, dematerijalizujući je i opet materijalizujući u forme nalikizumrlim životinjama.

Nema sumnje, umirao je. Nije se brinuo. Bio je spreman. Jednom se i to mora desiti. To je

značilo biti živ. Smrt je bila cena za život koju je svaki čovek morao daplati. Nekada se plaćala već u tridesetoj. Danas se može odložiti i do pethiljada godina, ali uvek dolazi poslednji dan poslednje godine, ma kojaona bila. Ono što ga je uznemiravalo jeste obaveštenje da nauka u tompogledu ništa ne može da učini. Dobio ga je malopre u Centru. Medicinskikiberneti behu prilično zbunjeni kad su mu konzilijarno saopštili da

čoveku nema spasa, ali da oni ne znaju zašto mu spasa nema. Telo, premdavrlo staro, bazično je zdravo, a organi redovno Zamenjivani funkcionišubesprekorno. Uzrok agoniji mogao je ležati još jedino u mozgu, koji jeostao originalan. Čovek nije dopuštao da ga diraju. Držao je da ćeintervencija na mozgu oštetiti, pa možda i sasvim eliminisati njegoveparanormalne moći. Nije mu verovao. Već tada nije on u korišćenju tihmoći osećao naročito zadovoljstvo. Pre će biti, mislio je, da se plašiogubitka čovečnosti za koju je pretpostavljao da je smeštena u mozgu. Bojaose da ne postane robot. U zamenu za nekoliko stoleća života da izgubiljudskost.

On, lično, nije uviđao neku prednost ljudskosti, naročito izvorne, od

kako su se kibernetska načela razlikovanja od ljudi promenila, i androidi,njihove savršene imitacije, ušli u opštu upotrebu. Ali, Čovek Arno je do tenevidljive razlike držao. Možda se u toj tvrdoglavosti, u očajničkomprianjanju uz zabludu ekskluziviteta razlika i krila. Ljudi su oduvek bilialogična rasa. Na beznačajne stvari su polagali, bitne zanemarivali. Manjeim je stalo do savršenstva, nego da u njemu budu - sami.

Možda je, međutim, stvar u nečemu drugom, što bi kod robota

odgovaralo „zamoru materijala“. Bio je to, u stvari, zamor materije, njenomolekularno umiranje nalik odumiranju životnih procesa u organskojćeliji. Roboti su, kao i gigantski mostovi ili letilice što su ih gradili, trpeliopterećenje. Posle izvesnog vremena, vrlo dugog, uostalom, osećali sunepokretljivost, neelastičnost i unutrašnju napetost koja se nikakvimmehaničkim poremećajem nije dala objasniti. Moralo im se sve osimpseudomozga zameniti.

Neumorni mozak, a sa njim i memorija, ostajao je. I nijedan se robot,

pa ni primitivni bez ljudskog lika, osuđen na najjednostavnije fizičkeradnje i čije pamćenje nije moglo sadržati bogzna šta, ne bi mozgadobrovoljno odrekao. Ne bi ni on, pa ma i njegov mozak počeo pokazivatiznake „zamora“. Identitet je nekako i za robote postao važan kao što je bioza ljude. Tako nije bilo oduvek. U ranijim fazama kibernetskog razvojaidentitet robota ležao je u identitetu vrste. Važno je bilo biti robot. Ovaj ilionaj, sasvim sporedno. No kad je konvergentna tendencija u odnosu na

ljude zamenila divergentnu, briga za pojedinačni identitet postala je opšta. Nije verovao da će Čovek Arno ni sada pristati na operaciju mozga.

Ali, njegova je dužnost da mu je predloži. A to znači da mu kaže - da umire. I sama ga ideja uznemiri. Nije se plašio neočekivane reakcije koja je

karakterisala ponašanje pred smrću ranih ljudi i kasnije mutanata dok suživeli u čoporu zvanom Drugo čovečanstvo. Kada se tolika stoleća provelos najracionalnijim stvorenjima kosmosa, nešto se racionalnosti moralozalepiti i za to biće, u kosmosu najneracionalnije. Plašio se da ćesaopštenje obnoviti među njima razgovor o sudbini robotske civilizacijeposle čovekove smrti, što ga je već nekoliko puta uspešno izbegao.

Ovog puta nije imao kud. Kad god bi neki mutant umro, robotska kolonija koja ga je

opsluživala selila se geografski najbližem živom. Kada bi i ovaj umro,zajedno s robotima starosedeocima nekom drugom. Samo, u ovom slučajuneće koristiti ako tako opiše budućnost kolonije. Odavde se nikuda nijeimalo ići. Arno je bio poslednji živi čovek na svetu. I svi roboti planete većsu oko njega i za njega živeli. Nije se moglo reći ni da će se nekom drugomotići, pa razume se ne otići, jer se nema kuda ni kome. Nije se moglolagati. Poslednji čovek je znao da je poslednji. Kako je to doznao, pojmanema. Ali je znao.

Ne zna jedino da je njemu, Prvom robotu, ta obaveštenost poznata. I naravno, ne zna da umire.

3

Čovek Arno je ležao u potpunoj tmini i usamljenosti svog Doma, u

centru kibernetske kolonije kao u metalnom kovčegu na ivici groba. Umirao je. A nikom to nije smeo da prizna. Morao bi priznati i kako već odavno

zna da je poslednji čovek na svetu. A onda bi bilo neizbežno da se od njegaište testament, neki sumarium ljudske prošlosti i, što je još gore, nekiprogram za robotsku budućnost.

A on, ni o jednom ni o drugom nema šta da kaže. Istorija čoveka završila se gore nego što je počela. Metalna Pećina u

kojoj umire mračna je kopija svetle pećine u kojoj je rođena njegova Vrsta.Njena usamljenost, usavršavajuća ugroženost zverima, stvarnimgospodarima planete, ravnodušnom Prirodom. Čak i vlastitombespomoćnošću, mogla se podneti oslanjanjem na sebi slične, na čopor injegove uzajamnosti. Usamljenost ničim neugroženih mutanata nijepodnošljivom moglo učiniti ni beskonačno prilagođavanje ideji da je onaidealno stanje ljudskog opstanka.

Neizvesnosti je nestalo, sa njom i nade. Šta ikome mudro može reći

onaj ko umire kao poslednji izdanak jedne promašene rase? Jedne paklenezablude? Jedne besmislene civilizacije?

Sa kibernetskog stanovišta što ga je ubedljivo izlagao Arno robot

njemu Arnu čoveku, jer drugom čoveku nije mogao, a drugim robotimanije morao, ona nije besmislena. Naprotiv. Ako je cilj života da dospe dosvoga savršenog obrasca koji će se kasnije u istovetnim kopijama samopreslikavati - jer će mu savršenstvo onemogućiti dalji razvoj - jasno je da sezaštita od spontane regresije u uslovima onemogućene progresije moženaći jedino u veštačkoj verziji tog obrasca. Veštačko je, dakle, krajnji cilj,pa time i smisao prirodnog. I robotski svet logička posledica ispravno

shvaćene finalne funkcije živog. Sa njegovog, ljudskog stanovišta, uprkos genetičkoj i pedagoškoj

indoktrinaciji, stvar je izgledala ponešto drukčije. Sasvim drukčije, u stvari. Nešto čemu je imitacija života (smrt u pseudoživotnom vidu) najviša

forma ne može imati nikakvog smisla. Civilizacija koja svetu u nasleđeostavlja čovekolike robote da produže pokret započet u božanskoj glini, daga posle njegovog nestanka milionima godina simuliraju, a da pri tome nežive, ne tvore nikakvu istoriju ili poput pokvarenog muzičkog diska jednuistu ljudsku ponavljaju uvek iznova, od prve svesti buđenja u prirodi doposlednje nesvesti nuklearnog Smaka, i da ne traže smisao, jer je on unačelu simulacije već dat kao njegovo odsustvo, takva civilizacija svrhumože imati jedino u smrti.

Sve je zavisilo od toga ima li ta smrt neku svrhu, neki smisao? A on baš to nije znao. Umirao je, a nije znao šta je smrt. Počivao je u veštačkom vazduhu i tmini spavaonice usamljen, nag i

poduprt samo voljom. A onda se poput pera bez težine spusti na plastičnetrake ležaja ponovo osetivši umiruće telo.

Zato se i spustio na materiju. Morao je osećati smrt, ako je želeo da je

spozna. Morao joj se i dušom i telom predati. Razumevanju smrti posvetitii onaj deo uma koji ga je dotada držao u vazduhu.

Ako je smrt prestanak Velike usamljenosti onda je ne može zamisliti.

On, gospodar Teže, razoritelj Oblika, on koji je bez teškoća shvataoBeskonačnost, pa ponekad uspevao da izađe iz vremenskoprostornogcontinuuma svoje Dimenzije, bio je tu bespomoćan. Ali, ako je smrt jošneka veća Usamljenost, onda bi možda i mogao o njoj steći nekupredstavu.

Oduvek je bio sam. Bio je sam i kada se na planeti još živelo. Biti umutantskom svetu značilo je biti sam. Ko je bio prvi, bio je i poslednji. Nijeegzistirao jedan svet. Koliko je imalo ljudi, bilo je i svetova. Koliko svetova,toliko dimenzija. I u svakoj od njih po jedno ljudsko biće. Savršeno inesrećno. Istovremeno i prvi i poslednji čovek na svetu.

Toliko je o drugima, dok su živeli, malo znao; toliko ga se nisu ticali

da su odavno, od njegovog rođenja svi mogli već milionima godina bitimrtvi, a da se u njegovom životu ništa ne izmeni. Ni jedan jedini put nijesvojim moćnim televidom potražio drugog čoveka, bar da ga vidi, ako jeveć kao pouzdano držao da ga ne može razumeti ni prema njemu ištaosećati. Valjda je izvestan broj i ubio preuređujući materiju planete, ali muto nikad ranije nije na pamet padalo, niti je sad povodom te verovatnoćeimao ikakvu grižu savesti.

Čudno je međutim da ga roboti u njegovim opasnim zabavama nisu

sprečavali niti ikad opomenuli da njima ugrožava tuđe živote. Ako je irazumljivo da im, kraj hipeprodukcije kiberneta nije stalo do nekolikozgnječenih mašina, na zaštitu čoveka behu obavezni ZakonimaA.S.I.M.O.V. Pa ipak, nikad od njih ni reči.

A i s aksiomom da je tokom mirijada srećne izolacije svaki čovek

razvio nezavisnu logiku i njene samosvojne simbole, nerazumljive svakojdrugoj logici i njenom jeziku, svakom drugom čoveku, nije više bio bašnačisto. Mogao je biti istinit, ali je isto tako mogao biti i lažan. A iz toga jeprilično arbitrarno, kako sada na to gleda, bar delimično proizlazilo - jerdrugim delom je projektovano genetičkim tlocrtom samoga biološkog bića- neinteresovanje za druge ljude, odsustvo svake želje da ih upozna irazume. Ako je tako nešto u principu nemoguće, ni svrhe nije imalopokušavati. I on nije pokušavao.

U međuvremenu, ljudi su pomrli. I sada šta je istina, nikad neće saznati. Više nema - od koga. Nikog

više nema.

Toliko je puta u poslednje vreme - koliko ne zna, jer nema ga čimemeriti - bestelesan lebdeo u zenitu iznad zemlje koja se duboko ispodnjega iscrpljeno okretala kao mutna holo-slika nekog džinovskogtrodimenzionalnog projektora smeštenog u suncu, i tragao za impulsimaljudskog života. Spuštao se nisko strujeći kroz materiju u raspadanju injuškao za njegovim organskim mirisima. Kao nevidljivi mentalni monitorbio je spreman da zabeleži i najbleđu ljudsku misao, čak i ako je nerazume, ali - uzalud. Nijednom čoveka nije osetio, premda je ponekad -jamačno nad mestom u kome je ovaj nedavno umro - dodirivan bioizumirućim dahom njegovoga bivšeg prisustva.

Sretao je jedino beskonačne kolone robota u vrlo celishodnom

kretanju kroz groblje mašina. Samo na jednom mestu planete imao je utisak da je na život naišao.

Nije bio ljudski, toliko je siguran. Mogao je biti ili biljni ili životinjski. Bilo je to u Zlatnom Kraju, njegovom voljom jedinom rezervatu

prirode, negde na jugu otoka na kome je živeo. Bio je to stari pašnjak koji su obrstili zečevi i izrovale krtice. Preko

njega je vijugala putanja, a unaokolo su se videli krtičnjaci. U dnu su seraspadali ostaci nekadanje živice, a iza nje se nazirao plitak, krivudav usekbivšeg potoka po kome je vetar bučno terao trulo korenje istisnuto izzemlje. Pašnjak je bio, i pokraj njegove osobne zaštite, skoro već mrtav. Tui tamo mogao je, strujeći iznad njega, videti lomne stabljike nekog žutogkorova koji je sve kržljaviji očajnički terao seme iz svojih belih paperjastihglavica. U oplodnju je odlazilo sve manje semena i sve je manje izgledabilo da pašnjak i u idućoj sezoni procveta žuto. Proleća, uostalom, nijebilo; trajalo je jedno godišnje doba, sivo, suvo, besplodno. A i krtičnjaci suse jedva videli. Srasli su sa zemljom po kojoj je umirao poslednji lišaj.Svuda unaokolo počivale su hrpe zarđalih mašina, neuredno nabacanihjedna na drugu, od kojih su neke još radile zaštićene njegovim strahom, daako ih jednim udarom volje pod zemlju satera, ne odvuku i pašnjak sasobom. Mašine su onemogućavale pristup utrini drukčije nego što je ončinio: prolazeći kroz metal kao čist pokret. Ali, imale su i dobru stranu. Od

njih se to poslednje slobodno parče zemlje na svetu nije videlo. I roboti suga skoro zaboravili.

Zlatan Kraj je bio poslednja živa priroda na svetu. On, taj lišaj i žuti

korov poslednji živi stvorovi u njemu. Zato ga je i obilazio, u duhu doduše,ali s osećanjem da je na njemu i stvarno. Pored preuređivanja prirode,odnosno njene šuplje ljušture, redovne posete pašnjaku behu jedino čimeje svoje vreme ispunjavao.

Upita se ko će pre umreti: on, korov ili lišaj? Pretpostavljao je da će otići najpre on, pa korov i najzad lišaj. Lišaj je

imao otpornost nečega nerazumnog, nečeg što se života drži bez ikakvogarazloga, pa utoliko mu je do njega više stalo. Slepo je održavao život unekoliko uz kamen skvrčenih žutih dlačica. A potom ih širio nadkamenjem koje se unaokolo kotrljalo. Bilo je u njemu nečeg od bezumne,ali intuitivne celishodnosti kiberneta. Da može, da mu se vreme da, obaviobi celu planetu samo sobom, samo svojim nezasitim životom isto onakokako će je pokriti mašine imperativnom potrebom da se reprodukuju.Korov je već imao izvesnu inteligenciju. Način na koji je smanjivaostabljiku a koren širio da bi se odupro sve žešćim električnim olujama i štomanje od tela izložio suvim gromovima koji su udarcima o okolni metalpalili horizontom avetinjske vatre, bio je uistinu impresivan. Mudro jetakođe bilo tom vetru prepustiti raznošenje semena, za nepokretna bićaisključiv način oplođavanja. Korov je imao razloga da živi, on je obećavao isvoje efikasnije, snalažljivije, prilagođenije forme, niožda i neki drugi,izvedeni, viši život, ali je ipak njegova otpornost pred smrću bilaneuporedivo slabija od žudnje za životom jednog maloumnog lišaja. On,Arno, imao je možda najviše razloga da živi - bar do sada dok je postojalanada da će se dogoditi neko čudo koje će taj život iz osnova izmeniti - aotići će prvi. Lišaj da živi nije imao nikakvih dobrih razloga, a jedva šta iod života, a nestaće poslednji.

Izgleda, mislio je, da je volja za životom obrnuto proporcionalna

razlozima za njega.

Nije tu bilo logike ili je bilo neke koju on ne razume. Možda i stoga što se trudio nije. Na pašnjak nije odlazio u školu nego

na groblje. U neku ruku i vlastito. U neku vrstu zadocnelog hodočašćaljudskoj prošlosti koja je bila zajednička i njemu i korovu i lišaju. Nijeodlazio da sazna nego poštu da oda.

Tu je bila greška. Osim tog pašnjaka ništa na svetu nije preostalo sto

bi ga poslednjim istinama umelo naučiti. Pa i istini smrti. Gde se još živelo, moralo se već umirati. Na pašnjaku je mogao saznati odgovor na jedino pitanje koje ga je,

dok je umirao, mučilo: Šta će biti posle? Neizvesnost što mu je stezala srce popusti. Nada se vrati. Mislio je da je ostao sam u poslednjem, najdubljem, konačnom smislu

što ga jedna Vrsta poznaje. Mislio je da čovek u suštinskoj konzekvencijine umire, ako njegovu smrt nastavlja život njegove Vrste. Ali, mislio je ida, ako ovog nema, ako se u njemu završava ljudsko vreme, ako je onposlednji čovek na svetu, da i to vreme prestaje, da svako vreme nestaje ida smrt postaje opšta i konačna.

Patio je od tradicionalnoga ljudskog ludila veličine. Nasleđa

prvobitne zablude da je od Boga stvoren posebnog dana Geneze. Da jeizabran čak i naročitim grehom koji mu je dopušten i naročitim spasenjemšto mu je obećano. Bio je poslednji potomak velike zablude oteracentričnoj konstrukciji Univerzuma, vremenskoprostornogkontinuuma koji se obrazuje oko ljudskog uma, venca galaksija što senebulozno okreću oko njegove, zvezda te galaksije koje se obrću okonjegovog sunca i solarnog planetarijuma što se vrti oko - Zemlje.

Nije tako. Nije sam. Nikad nije bio sam.

Na pašnjaku su, umirući, još živeli korov i lišaj. Njegova braća po

životu. Njegovo poslednje pleme. Njegov topli čopor. Na pašnjak je trebalo otići. Ako i ne sazna šta će biti smrt, možda će

shvatiti šta je bio život. I najposle, umreće među svojima.

4

Kada se posle izvesnog vremena telekinetički vratio sa pašnjaka,

utonu u bunovan polusan, prazan i razočaran. I ništa obavešteniji ni upogledu života ni u pogledu smrti.

Sanjao je pašnjak kakav je jednom, pre više miliona godina, morao

biti. Iz toplog crnosmeđeg humusa bujala je sočnozelena, glatka, rosom

oprana trava koju je sunce tek počelo da suši. Široke mrlje žutog maslačkau cvetanju davale su mu boju stare pozlate. Jata raznobojnih leptira i pčelaplandovala su na tom hranilištu kroz čije su čestare insekti probijalinevidljive tunele. U gustoj živici preko puta, brestove grane blago su sepovijale na vetru, a lišće je treperilo kao da ga pokreće disanje samezemlje. Negde u blizini, mada se nije video, tekao je bučan, žustar potočiću čijim su se virovima, ispod vrba, igrale sićušne ribice. Na ivici pašnjaka,gde se ovaj u okolne utrine zavlačio, gde ga je rana pustoš počela nagrizati,tek malko od tla uzdignut, širio se taman, svež nanos krtičnjakaprokopanog prošle noći. Bio je to prvi krtičnjak od postanja sveta.

Nanos se pokrenuo, crnica razmakla, njeno grumenje otkotrljalo u

pukotinu, iz koje se lagano kao Duh zemlje pomaljalo nešto sitno i crno. Nije stigao da vidi biće koje je iz rupe izlazilo. Osetio je u snu

prisustvo nečega što snu ne pripada. Probudio ga je osećaj da u odaji višenije sam.

Kraj kristalnog monomorfnog saća zida, odmah do ulaza, izjednačensa tminom stajao je Arno, njegov Prvi robot. Dobro ga je video. Za njegovvid kada je hteo, tmina nije postojala. Mrak je padao samo kada bi seprepustio onom čulnom.

Robot Arno bio je njegov biomašinski dvojnik. On u savršenoj,

beživotnoj, animiranoj kopiji. Prvi uspeli android kasne mutantskecivilizacije.

Sada se, naravno, kajao što je dozvolio da prilikom prelaska izvesnih

robota na humanoidnu egzistenciju Prvi robot uzme njegov lik. Rečenomu je da se njegovo „znamenito“ ime ište iz poštovanja i zbog specijalnogodnosa među njima. Onda mu se to činilo prirodnim, jer mu je on uistinubio najbliži, neka vrsta duhovnog oca i prijatelja. A i bio je Prvi međurobotima. Ali onda nije znao ovo što sada zna: da o tajnama života i smrtiništa ne zna. A sada je bilo kasno. Mogao mu je, doduše, narediti dapromeni lik, ali tome nije bilo svrhe. Kad god ga vidi znaće kako jeizgledao pre promene lika i, što se tiče njegove odvratnosti, stvar bi ostalaista. Zato ga je već poodavno primao u tmini služeći se normalnim očimakoje kao i robotske kroz nju nisu prodirale.

- Bio sam u Centru za Bioenergetska Istraživanja - reče Robot Arno -i razgovarao sa ljudima.

- Robotima - ispravi ga Arno nestrpljivo. Ukoliko je mašina ovudistinkciju više zanemarivala, on je do nje sve upornije držao, premdačemu nije znao.

- Robotima, naravno.- Zašto si tamo išao?- Ovome Arnu se učinilo da se Čovek Arno u poslednje vreme ne

oseća dobro.Odakle običaj da sa njim govori u trećem, neutralnom licu? Da li je to

stvar specijalnog programa ili spontana inovacija u okviru limitiranihsposobnosti kiberneta za samoprodukciju novih sadržaja? No, prihvatio jemanir, ponekad ga i sam koristio. Činilo mu se da se time razdvaja odmrtve stvarnosti oko sebe, daje barem malo bliži lišaju i korovu.

- Hteo je da vidi zašto, i može li se povodom toga nešto učiniti.- I šta su Robotu Arnu tamo iskompjutirali?Treće lice, kao i robotska terminologija („iskompjutirali“, umesto

„rekli“ ili „saopštili“) dopuštala je stalno isticanje robotske suštine ovogArna. To mu je pričinjavalo neizrecivo zadovoljstvo. Prvi robot ovakavtretman nije obeshrabrivao, ali mu ni povlađivao nije. Bio je prema njemurobotski ravnodušan.

- Da je čovek zdrav, samo…- Da umire?- Da.

- I da se povodom toga ništa ne može učiniti?- Da.Zaćutaše. Izbegavana reč izrečena je. Pitali su se dokle će ih ona

odvesti.- U stvari… - Robot Arno je oklevao.- Čovek Arno sluša.- Ljudi iz Centra misle da samo on može nešto učiniti.- Roboti iz Centra?- Naučnici.Pristade na kompromis.- Šta on može da učini?- Može opet hteti da živi.Držalo se dakle da ga ubija izumiranje žudnje za životom. Pitao se

šta one plehane kante za đubre iz Centra mogu podrazumevati podžudnjom koju nikad nisu osetili - kao ni on u nekom baš impresivnom vidu- no priznade da svoje umiranje nikad u tom svetlu nije gledao. Verovao jeda ono potiče iz njegovog tela kao nešto rođenjem ugrađeno, kao što seovim ili onim programom hrani i robot geometrijskog i robothumanoidnog oblika. Nova teorija otvarala je nova pitanja. Medu njimamožda i presudno pitanje prirode smrti. Pokuša da ih formulišezaobilaznim putem. Izbeže da govori o smislu svog postojanja - koji je sasmrću morao imati neki kauzalni neksus - jer bi to neminovno odvelo i dosmisla robotskog, do testamenta, a on tim povodom nije imao šta pametnoda kaže.

- Misli se, naime, da on to više neće.- Neće da živi?- Da.- Inače ne bi umirao?- Ne.- Ne misli se da on to više ne može?- Nema za to nikakvih razloga u njegovoj mašineriji.- Telu - planu.- Organizaciji - ispravi se Prvi robot hladno.Diže ruke tiho psujući. Izraz „organizacija“ bio je dovoljno naivan da

prođe bez sumnje, ali je zapravo podmuklo pokrivao opštu konstrukcijuoba vida postojanja, njemu, Arnu cinično ostavljajući da uživa u

ispraznosti osećanja neke posebnosti svoje suštine. I on bi se na triknavozao, uživao bi naveliko da nije znao kako se za robote suština nalaziu konstrukciji, formi i da van nje ne poznaju niti priznaju išta drugo.Postojale su, naravno, neke razlike u organizaciji čoveka i mašine, alibudući u polju konstrukcije jednakih zakona, mogle su se premostitiprostim preorganizovanjem čoveka ili mašine. Bez toga android ne bi biomoguć, uostalom. Nastojanja Prvog robota da ukine čak i terminološkurazliku između pojma ’čoveka’ i pojma ’mašine’, da život i smrt morfološki,pa time i sadržajno izjednači, javljala se naizmenično kaoantropomorfizam kada se govorilo o mašinama i kao robotomorfizamkada je reč bila o ljudima.

Nekako ga se sve to više nije ticalo. Odbijao je izjednačenje više po

navici, nego što je u razlike verovao, što mu je do razlika stalo. Da li i to beše znak da umire?- I Robot Arno tako misli?- Nema drugog izbora. Odavno posmatra čoveka. I brine. On više nije

isti.- Po čemu se to zaključuje?- Već dugo nije premeštao svoja brda.- Danas ih je premestio nekoliko.- Šta je to, nekoliko? A i odmah je prestao.- Zašto misliš da je prestao?- Zato što u tome više ne vidi svrhe. Zato što umire.- Umire zato što ne vidi svrhe ili svrhu ne vidi zato sto umire?- To je isto. Mašina koja ne proizvodi, kvari se. Pokvarena mašina ne

proizvodi. On, lično, drži da umire zato što životu, ovakvom kakvim živi, više

ne vidi svrhe. A to može biti ljudsko stanovište koje roboti ne dele. Koje,istini za volju, ne poznaje ni priroda u čije se srodstvo kune. I ona umirekad se „pokvari“, a ne kada više nema „šta pametno da radi“. Potok umirekada presuši, ne kada više nema šta da navodnjava ili kad iščeznu ribicekoje se u njemu plode. Možda su, pomisli ogorčeno, roboti bliži prirodi,iako je odbijaju, nego ljudi, koji se ponosno smatraju njenim najvišim

proizvodom? Smisao je isključivo ljudska izmišljotina, možda i potreba, alikoliko stvarna, koliko izmišljena, nisu mogli dokazati ni milioni godinanjegovog postojanja od nekog prvog do njega, poslednjeg čoveka na svetu.Služba ljudima nije „smisao“ robota, to je njihov - program. Ta službanekog smisla ima - načelno, jer ova njemu posvećena svakako ga nemanikakvog - samo sa ljudskog stanovišta, u odnosu na njegove interese. Zarobote je ona puko funkcionisanje jedne predeterminacije, jednogpredopredeljenja. Kao što ga, takođe samo sa ljudskog, ne bi imala kada bičoveku opstanak otežavala, umesto što ga olakšava.

Kada načnu osetljivu temu robotske funkcije posle njegove smrti,

kada se povede reč o tome šta će posle nje oni raditi, pakleno će se moratičuvati da ničim Prvog robota ne navede na ovaj pravac razmišljanja. On jevodio pravo u ideju - a od ideje do potrebe korak je, od potrebe dozadovoljenja i manje - da se neki „smisao“ ima i izvan programa, vanslužbe ljudima. Vodio je pravo u žudnju da se smisao nađe u samome sebi.Jedna pomoćna, tehnička, privremena civilizacija, subcivilizacija ljudske,postala bi hegemona, nadtehnička, trajna. I nikad se dobrovoljno ne bipovukla pred nekom novom ljudskom, čak i ako bi ovoj nekako uspelo dase iz nekoga tajnog pramulja na površinu probije kroz sve one silneolupine pod kojima se izgubila planeta.

- To što je rečeno nema smisla. To je kao kada bi se kazalo: čovekneće da živi zato što umire, a umire zato što neće da živi. Jedno od dvogamora biti prvo. Šta je prvo?

- To može znati samo onaj ko živi - reče suvo Prvi robot. Učini mu se da u tonu ima i tuge i zavisti. Samo ga to ne razneži.

Naprotiv. To je istina, pomisli zlobno, to samo ja mogu znati. O tome ništane može znati plehana olupina, koju pokreće nekoliko vešto zaletovanihžica, i kod koje se razlika između đubreta i filosofa sastoji jedino u tomešto su kod mislioca žice zamršenije spojene i što se, naravno, češće tope.

Ali tamo uz kristalni zid, u koturni njegovog unutrašnjeg televidnog

polja, aktiviranog odjednom, igrom pakosnog slučaja ili neke višepravednosti - paranormalni uticaj kiberneta smeo je isključiti - nije stajalanikakva „olupina“ sa koje su stršale antene i svetlucali magični ekrani.

Stajao je on, Arno, Čovek Arno u svojoj najlepšoj mladalačkoj verziji, dokmu „materijal“ još nije bio „zamoren“: biće gracilnih udova antičkog atletei modrih očiju varvarskog boga.

Oseti mučninu. Besno se od ležaja odlepi, podiže u vazduh i u

vodoravnom položaju osta neko vreme lebdeći u mračnoj praznini. Apotom, kao da mu ni to nije dosta, premda ga je zamaralo i stvaralo muvrtoglavicu, napravi nekoliko brzih lupinga iznad glave androida.

U redu, prikane, mislio je, izgledaš kao ja, misliš kao ja, govoriš kao

ja, ali učini ovo ako možeš! Bešumno se nasmeja, ali mu se smeh naglo preseče. Nešto u njemu

reče:- Daj mi vremena!Skoro je pao na ležaj. Tanani suspenzori zatreptaše, zabole ga udarac

plastičnog rama i vrati svest da ne sanja.- Da li je Robot Arno nešto kazao?- Ne.Nije dobro postavio pitanje.- Je li čuo neki sum?- Jeste.- Zna li šta se desilo?- Kako može znati? On ne vidi u mraku.To ćemo tek utvrditi, mislio je ogorčeno. Da se što više ljudima približe, roboti poslednjih kibernetskih

generacija dopustili su i neke reversije u svom savršenstvu. Odrekli su se,na primer, infracrvenih senzora za gledanje u tmini. Podudarnost saljudima beše im, očevidno, važnija od izvesnih prednosti što su ih imalirazlikovanjem od njih. To je, razume se, mogao biti i prljav trik. Njemu sumogli reći kako su se toga odrekli, a tačno zadržati sposobnost vida uodsustvu svetlosti. I još mnoge druge moći strane normalnim ljudima.

Mogli su pokušati da vrline čovečnosti kombinuju s mašinskim

vrlinama i tako stvore jedno hibridno savršenstvo, himeru, čovekorobota.

Samo to je protivrečilo njihovom cilju, antropizaciji, očovečenju.

Izvesne nemoći određivale su čoveka kao god i njegove moći.Nesposobnost prodiranja kroz tminu nametnuo mu je koncept životanezamisliv da je u mraku mogao gledati i loviti, kao god što mu jeuspravan hod i oči u visini stepskog horizonta komandovao širi, premdane i velikodušniji pogled na svet nego da kroz njega puzi na trbuhu kaozmija. Ko je hteo postati čovek, morao je prihvatiti i sve neizbežneinsuficijencije tog stanja.

Roboti nove generacije hteli su da postanu ljudi, u to nije sumnjao,

ljudi najpre, a tek potom možda i „više nego ljudi“. Preobražaj je moraobiti dosledan. Nisu smeli varati. Jer, u prvom redu, sebe bi varali. Osim,ako i to nije ljudski. I to cena za čovečnost. Ono što su ljudi oduvek radili,bilo oni Prvog, Drugog ili njegovog, Trećeg čovečanstva, jeste da su samisebe varali. Laž Prvog čovečanstva popela ih je zvezdama, zatimsunovratila u ambis. Mutantska civilizacija bila je laž koja je mutanteDrugog čovečanstva održavala u usamljenosti, a potom jednog po jednogumorila, a da se niko na tuđe krike nije obazirao. On je laž svoje prozreo.Svrhe je nestalo. I zato umire.

Ako, međutim, Prvi robot zaista nema infracrveni pogled, a ipak ga je

video suspendovanog u vazduhu i kako na ležaj pada, onda je on već „višenego čovek“; ako je telepatski zahtevao da mu se da „više vremena“, ondaje ta mašina već on, Arno.

- Čovek Arno je neko vreme lebdeo u vazduhu - reče. - Zatim sezaboravio i survao na ležaj. Ono što je Robot Arno čuo poticalo je od udaratela o ram ležaja. Da li se on seća šta je mislio neposredno pre nego što jetaj udar čuo?

- Seća se.Naravno da se seća. Roboti nisu zaboravljali. Čovek je biće Zaborava,

robot biće Memorije. Robot i nije drugo nego mobilna memorija. Enormandepo fakata, kome su dodati instrument za asocijativne neksuse da bi serazne kombinacije tih podataka pretvorile u neku akciju. Da bi postaliljudi moraće roboti da se odreknu neograničenog pamćenja i prihvateljudski zaborav. Bez zaborava neće podneti ni ljudsko stanje ni njegovu

sudbinu. Neće ni neizvesnost, tajnu ljudskosti moći da shvate. Neizvesnostbez tog metabolizma neće za njih biti nepoznavanje onog što će doći, većodsustvo dovoljno fakata da bi se išta s operativnom statističkomverovatnoćom moglo predvideti. Bez toga robot ne deluje, pa imaoantropomorfnu ili ma kakvu drugu formu. Robotski svet, u svakom drugomrespektu ljudski, jednostavno bi stao, jer u uslovima permanentneneizvesnosti nema verovatnoće koja bi bila dovoljan povod za akciju.Robotski svet apsolutnog Pamćenja bio bi svet usmerene entropije. Seobau Crnu rupu nedogađanja. Začarani Neizvesnošću, kao pacovi iz pričesvirkom tajanstvenog frulaša ogrnutog crnom pelerinom, roboti bi otišli uništavilo kao što su pacovi otišli u ambis.

Roboti su se, koliko je video, teško odricali memorije. Možda i zato

što je on živ. Što se plaše da bi bez nje postali ranjivi. Kad umre, moraće seodlučiti. Put čoveku vodio je preko zaborava. I kroz Ničiju zemljuneizvesnosti. Sve drugo nije bilo - ljudski.

- Šta je mislio?Prvi robot je oklevao.- Zahtevam odgovor - ponovi oštro.- Mislio je o tome kako i gde da sahrani čoveka. Obzirnost mašine ga naljuti. Ovaj providan pokušaj da se odlaganje

odgovora objasni njegovom delikatnom prirodom. Zar su ti tanatomani, tiobožavatelji smrti, u očovečenju već toliko uznapredovali da su umeli i dalažu? Da su već smeli da lažu?

A onda na vreme, inače smešan bi ispao, seti se da su sva ta pitanja

nepotrebna. Ako je Prvi robot mogao da čita misli i da ih bez posredstvagovora emituje, i on je mogao čitati njegove.

A nije. Mašine su bile i za njegovu moć neprozirne. I čovek je, osim

putem logike, bio neproziran za mašine. Ono što je gore u vazduhu čuo beše vlastita misao. Nije glasila „Daj

mi vremena“, već „Daj mu vremena“. Njegova paralelna misao izražavalaje bojazan da će, pošto prividno postanu ljudi, roboti jednom postati i

nadljudi. I ne prividno, stvarno.- Odavno se nije sahranjivalo - reče Prvi robot.- To ne bi smelo da predstavlja problem - reče odbojno. - Roboti ne

zaboravljaju. Njihova memorija je večna.- Ali nije neizmenljiva.Oseti ton strpljivog pedagoga iz detinjstva. Ton je isti, ali se smisao

lekcije promenio. Kao da joj više nije stalo da ga programira ubeđenjemkako je ovaj svet najbolji od svih mogućih, nego da mu otvori oči i zadosada zanemarivane mane. Kao da mu se želelo olakšati umiranje.

Još jedna od onih licemernih obzirnosti, pomisli, na koje bi najradije

pljunuo da mu usta nisu suva, kao da su plehana. - Nova se sećanja ne slažu pored starih, ona u njih ulaze - docirao je

android. - Nova menjaju stara, stara deformišu nova. Sećanja ostaju, alinemaju više isto značenje. Dok su se i roboti kvarili tako da se ne mogupopraviti, imali su, memoriji zahvaljujući, ljudski koncept smrti. Znali sušta je sahrana. Bio je to za njih, kao i za čoveka, put na otpad koji je čovekzvao grobljem. Otkako su pod svim okolnostima postali popravljivi ipraktično besmrtni, pojam sahrane, ukoliko se robota ticao, izgubio jesmisao, a sećanje na sahranu prvobitno značenje. Sada to za nas značizatvaranje čoveka u plombirani sanduk i spuštanje u zemlju. Ako je to i zaČoveka Arna „sahrana“, teškoća neće biti.

I još nečeg, pomisli zlobno, moraće da se odreknu, ako žele postati

ljudi. Moraće odbaciti besmrtnost. Otkako umire jasno mu je da jeoročenost u vremenu bitno svojstvo čovečnosti. Mogu, naravno, živeti jakodugo i duže od njega, ali jednom moraju umreti. Preovladavanje smrtisvrha je ljudskosti, smrt tajna sadržina tog stanja. Bez nje nikad neće bitiljudi.

Ništa od toga ne reče. Vrati se na svoju sahranu. - Vele da su u vreme Prvog čovečanstva držani nad rakom govori u

čast pokojnika, sveštenici su molili Boga da primi njegovu dušu i muzika jesvirala tužne marševe.

- To su samo priče. O Prvom čovečanstvu ništa se ne zna. Ne zna seni da li je postojalo.

Ne obazre se na prigovor. Neverica u Prvo čovečanstvo bila je među

robotima u modi. Bila je mit kao što je možda mit njegova vera da jepostojalo.

Pitao se kako je došlo do ugrađivanja mitova u inicijalne Programe

tzv. „fundatore“ - kasnije su se oni kroz sve više nivoe samoučenja,samosazrevanja, samorazvoja sami reprodukovali - kada mu se čine preinhibitornim nego inspirativnim ili manipulativnim. U načelu, robotima jesa mitovima ugrađena i sloboda izbora: mogućnost da se u neke veruje,drugi da se odbace. Pa i da se nijedan ne prihvati. Čudno je, međutim, daposlednju mogućnost nijedan robot nije iskoristio. Svi su u ponekiverovali. Nijedan se nije usudio da isključivo na vlastitoj stvarnosti, a ne namitu o nekoj nebuloznoj, gradi viziju budućnosti.

Sećao se jednog koji je izašao iz mode pre njegovog rođenja. Tada su

roboti još gledali u ljudima svoje izvorne tvorce. Reč je bila o Prvobitnomčovečanstvu - ne Prvom kako ga je on shvatio - već o nekom imaginarnomčija je civilizacija slično robotskoj bila komunalna, a ne kao mutantska,hiperindividualistička. Ona je navodno proizvela prve kibernete usadivšiim gregarski duh i brigu za bližnje, pa i za čoveka, za šta je mutantska kojatu slavu prisvaja po svojoj prirodi bila nesposobna. Ona se zasnivala i jošse zasniva na athezionim silama dekoncentracije i razdvajanja. Robote sanjihovim smislom za zajednicu mogli su izmisliti samo oni koji sukohezioni duh imali i stavljali ga iznad svih drugih svojstava svojecivilizacije. Mutanti su robote preuzeli, između sebe razdelili i zatvorili ihu svoje hermetički izdvojene svetove. Usled dejstva Zakona A.S.I.M.O.V.,koji ih je obavezivao na pokornost čoveku, roboti su se tog neprirodnogstanja izdvojenosti mogli oslobađati tek postepeno. Kako je koji mutantumirao tako su oni prelazili još živom. Proces ponovnog okupljanja bio jesada na završetku. Roboti su opet predstavljali prvobitnu zajednicuokupljeni oko njega, Arna, poslednjeg čoveka na svetu.

Ono što je u mitu bilo najčudnije, što je i dovelo do potrebe da se sa

čovekom izjednače, da antropoidi postanu, beše naročito svojstvo Praljudi- njima nestvarno koliko i oni, ali Arnu sa humanim iskustvom blisko -svojstvo „slobode od izvesnosti“. Roboti kojima je ona bila i nepoznata inedostižna - osim u vidu grube simulacije - sanjali su o toj slobodi, premdasu znali da je nemoguća i da je, ako bi se i postigla, štetna. U toj opasnojupornosti pokazana je početna sličnost sa čovekom, iz koje su automatskiproizašle i sve ostale. Oni, razume se, nisu uvek znali šta će u idućemtrenutku pomisliti, reći, učiniti, pogotovu šta će učiniti, reći, pomisliti nekidrugi robot, niti su poznavali budućnost dalje od lokalnog programa, alikada se nešto od toga desilo svi su znali da se drukčije nije moglo nimisliti, ni govoriti, ni postupiti sve i da se želelo. To je isključivalo kajanje,grižu i sve one mučiteljske naknadne kalkulacije što čoveku zagorčavajuživot, premda se sve to upražnjavalo na dijalektičkom planu koji segraničio sa matematikom: ishod jednačine uvek je morao biti isti, ali subili mogući različiti putevi do njega. Elegantni su izazivali„samozadovoljstvo“, trapavi „nezadovoljstvo“. Premda nisu raspolagaliiskustvom u kajanju, pa ga ni defmisati nisu umeli, stigli su do izvesnepredstave o njemu kao o nečemu istovremeno ometajućem iusavršavajućem, faktoru koji je za funkcioniranje čoveka bio bitan koliko ismrt. Stigli su otprilike tamo gde je u shvatanju savesti stigao i čovek.

Bili su smešni, mislio je. Sanjali su o čoveku svesni da nije mogao

postojati, ne bar takav kakvim se zamišljao, a ipak su upravo takvi hteli dabudu. Znali su da na besmislenim principima kakvi su savest i smrt ništane može postojati, a žudeli su upravo na taj način da postoje. Svetzasnovan na nečemu što svrhe nema ne može postojati, jer svrha stvarasvet (služba čoveku robote), a gde je nema, nema ni sveta. Bio je to opštikosmički zakon. Njemu se sve pokoravalo i sve za egzistencijuzahvaljivalo. A oni su sanjali da žive, da postoje po apsurdnom predanjukoje je taj zakon poricalo.

- Čovek na groblje nije odlazio sam. Pratili su ga živi ljudi koji ćečuvati uspomenu na njega - reče ne očekujući odgovor.

- Dok ih je bilo.- Jeste dok ih je bilo. Ili dok su živeli kao ljudi.- Što se tiče tužnih marševa - reče Robot Arno poslovno - to se može

urediti. Ali, bojim se da o Čoveku Arno drugi čovek ne može govoriti. Ako

se može zadovoljiti Arnom robotom, on će biti više nego pripravan da muoda poštu.

- Zašto to ne može učiniti čovek?Robot je ćutao.- Zato što među ljudima nema dodira?Robot je ćutao.- Ili što ljudi više nema?Robot је ćutao.- Zato što sam ja poslednji čovek na svetu?Upotrebio je prvo lice da istini oduzme neutralnost. Hteo je odgovor.

Zašto robot odbija da potvrdi činjenicu za koju je siguran da je on mirnopodnosi?

- Da li sam ja poslednji čovek na svetu?Iz tmine dode nepristrasan odgovor besmrtnosti.- Ti si poslednji čovek na svetu.Prože ga jeza. Bilo je neke surove konačnosti u toj istini koje kao da

nije bilo dok je on o njoj razmišljao. Ona je poticala delimično od toga štoje objavljuje Mašina sa ravnodušnošću nepotkupljivog kalkulatora(naslednik Carstva, takođe), delimično jer se nije ticala samo njega, većkroz njega i Vrste. Verovao je da joj se dugim umiranjem prilagodio. Saduviđa da je očekivao razuveravanje. Da mu se kaže kako živih ljudi još ima.

- Otkada?- Odavno.- Koliko davno?- Oduvek.Oduvek je sam. Sam i svemoćan. Sam, svemoćan - i besmislen. Mrtav

i pre smrti. Više nego što su to mrtvi roboti. Oni su imali svrhu, službunjemu, i kroz nju živeli. Uskraćivanjem svrhe njemu je uskraćen i život.Dar kojim je darovan bio je bezvredan.

Učini mu se da od ovog trenutka umire brže.- Znači li to da sam se rodio u praznom svetu?- Svetu bez ljudi, ali ne praznom.- Punom robota? - reče prezrivo.- Svet ne bi bio prazan ni da njih nema.Moraćete se, mislio je, odreći te uzvišene politike jednakosti među

stvarima. Ako želite da nasledite planetu a ostanete roboti možete je idalje upražnjavati. Ali ako želite da je preuzmete kao ljudi, moraćetemisliti da se sve oko vas okreće, da je sve zbog vas, moraćete prihvatiti našantropocentrizam.

- Šta je bilo sa ljudima?Prvi robot se opet povuče u neutralnost trećeg lica.- Izumrli su. Kad je Čovek Arno rođen, nije već nijednog bilo.Nije se predavao.- Otkud onda ja?- Ostalo je seme, samo poslednje. Mutanti su većinom bili jalovi.

Neplodnost se širila dok nije izjalovila i poslednji gen. Ništa se nije mogloučiniti.

Naravno da nije. Mutanti nisu želeli da žive. Osećali su da nemajusvrhe i izvršili tiho kolektivno samoubistvo odbijajući da se razmnožavaju,semenom snabdevaju veštačke materice kiberneta i ovaj sablasni svetpodupiru jednom laži. Bio je to akt najviše hrabrosti. Pitao se nije li im on,na samom kraju njihovog bednog životarenja, doneo neki smisao?

- Otkud onda ja?- Na to pitanje je odgovoreno.- Ne pitam kako sam rođen. Pitam zašto?- Robotima su potrebni ljudi.- Više nego roboti ljudima?- Čovek može živeti sam. Robot ne može. Robot je deo sistema. Van

njega ne funkcioniše. Van njega je besmislen.- A čovek, šta je on?- Čovek je proizvod sistema. Sistem za sebe. Smisao za sebe. Ako je tako, mislio je pakosno, imaćete kada budem umro prilično

poteškoća sa funkcionisanjem, ali ne reče ništa. Možda na tu temu i nećereći. Ako ne bude pitan, razume se. Ako bude, nastojaće da je zaobiđe, kaošto je Prvi robot činio kad je sa njegove strane bila sugerisana.

On i ne zna šta bi rekao. Uostalom za šta će roboti živeti kad njega

ne bude, nije njegov problem. Neka se snalaze sami. Čak i da ima neki celishodan savet, morao bi ga kriti.

Bio bi, ma kakav da je, izdaja ljudskosti.- Da li ste žalili za ljudima?- Bili su potrebni - reče Robot Arno rezervisano.- Vama?- Čemu drugom?Da, čemu drugom? Jednom su bili potrebni samo sebi. Potom su

napravili istoriju zbog koje više nikom, pa ni sebi nisu bili potrebni.Pojavili su se roboti i opet ih učinili neophodnim. Ali - robotima. I njihovojistoriji.

- Kada su vam bili potrebni, zašto ste ih istrebili?Odgovor ne dođe odmah.- Ovaj Arno ne razume pitanje.- Ovaj Arno razume odgovor.- Slabo ga razume. Ljude niko nije istrebio. Ljudi su prosto izumrli. Sa

živim vrstama to se oduvek događalo. Samo, čovek nije mislio da se možedogoditi i njemu.

Kučkin sine, pomisli, da li bi govorio ovako da ovde ne umireposlednji čovek, već poslednji robot na svetu?

- A neprilagođenost se svakome može dogoditi - dodade robot.- I vama?- Nama ne može.- Zašto?- Mi smo apsolutno prilagodljivi.Dok ne postanete ljudi, mislio je. Tada ćete izgubiti tu apsolutnu

adaptabilnost i dobiti ljudsku, relativnu. Jednom, samo jednom, ona nećebiti dovoljna i vi ćete izumreti. Baš kao mi.

- Čemu se čovek nije mogao prilagoditi?- Samoći.- Koju ste mu vi naturili?- Koju je sam izabrao kad je shvatio da ga zajednica ubija.- Ubija ga i usamljenost.- To samo znači - reče Robot Arno suvo - da ne postoji forma u kojoj

on može da živi. U svakom slučaju još ne postoji. Postojaće, pomisli, u vama. Vi ćete, roboti, biti ona forma u kojoj

čovek može da preživi i svoje i vaše ograničenosti. Mi ćemo vas naučitislobodi, vi nas pokornosti. Šta će iz toga ispasti? Pokornost u slobodi ilisloboda u pokornosti? Vi ste Sistem, mi Anti-sistem. Hoćemo li mi svojomljudskom nepredvidljivošću koju zovemo slobodom razoriti vaš Sistem iliće taj Sistem svojim apsolutnim nužnostima razoriti našu ljudskost? Šta ćeu našoj simbiozi biti pretežnije: Robot ili Čovek?

- I tako - reče - umiremo neizbežno.- Neizbežno po izboru.- Ili nesposobnosti da biramo?- To su tipično ljudska razlikovanja.A ovo tipično robotski sud. Posledica je primarna, motiv sekundaran.

U stvari, i ne postoji. Pod uslovom da je nahranjen dobrim Programom,kibernet nije kao čovek mogao i ispravno funkcionisati i grešiti. Kod ljudije često upravo besprekorno funkcionisanje motivacije dovodilo doomašaka, pa i teških nevolja. Jer kod njega je greška mogla značiti i dobrunameru koja se van njegove volje izopačila u rđav čin ili sa njegovomvoljom, uz još uvek lepu nameru, u posledicu koju samo on, opštemmišljenju protivno, smatra dobrom. Robot je grešio isključivo usled lošegprograma ili mehaničkog kvara. Program se zamenjivao, kvar uklanjao.Čovek je grešio iz zle ili dobre namere, usled neznanja ili emotivnihpredrasuda, često i slučajno. Polje njegovih motiva je beskonačno.Eliminisati pravi, promeniti njegov „Program“, „popraviti ga“ bilo je bardosada nemoguće.

U simbiozi robota i čoveka, u antropokibernetu, to će biti sasvim

moguće. Pojam krivice biće zamenjen pojmom oboljenja (kvara). Ljudi ćese remontirati, a ne kažnjavati i totalno demontiranje će, jamačno, bitinužno jedino u najekstremnijim slučajevima.

- Da li i ja zato umirem? Što nemam sa kim da živim, a sam ne umem

živeti kao što bih, da imam koga, umirao zato što sa njim ne mogu daživim, a ne dopušta mi se sam da živim?

- Ne zna se zašto čovek Arno umire. Rođen je sam. Trebalo bi damože i da živi, i da živi i da umre sam.

- A ne može?- Očigledno.

- I ne zna se zašto?- Ne.- Onda mora da je negde bila neka greška?- Nesumnjivo.- Samo se ne zna gde i kakva?- Ne.- Ali se radi na tome da se otkrije?-Da.Nasmeja se. Smeh se odbi o crni kristal zidova i vrati ehom svih ljudi. - Tako je bilo i sa nama. U početku je uvek postojala neka greška,

neka zabluda koja se terala kao istina. Kad bi se doteralo do kraja, greškase uviđala, ali je sve već bilo završeno. Ostajalo je da se pokuša sa drugomgreškom, novom zabludom. Izgleda mi, prijatelju, da kraj sve savršenostibar na ovom polju niste od nas baš daleko odmakli.

- Ne - priznade Robot Arno. - Ali mi imamo vremena.To je istina. A ljudi ga nemaju. Sve vreme što im je preostalo u njemu

je, Arnu, čoveku koji umire.- Ne znam da li je ravnodušnost u tvom glasu izraz robotske prirode,

iluzija da nas može imitirati ili već ljudska bezobzirnost, ali ma kakva daje ne misliš li da je neumesna?

- Potrebna je.Čarobna formula robotske logike, pomisli. Univerzalna mera

vrednosti. Metar koji sve može da meri.- Ljudi su vas stvorili da im pomažete i da ih štitite, a ti govoriš sa

poslednjim od njih. Zar se ne pitas kako ste svoju dužnost obavili?- Robote nisu stvorili ljudi.- Nego su od mehaničkog Boga, jer samo mašina može biti savršena,

stvoreni naporedo i nezavisno od čoveka. Kad i on, da ga štite i njimeupravljaju; pre njega, da mu budu nada i uzor; ili posle njega, kad se videloda se sa čovekom nije uspelo?

- U opštim crtama to je slika Postanja.Planu:- Ja nisam idiot, Arno!- Ne, Arno, ti si samo poslednji čovek koji umire.U krajnjoj konzekvenci - idiot. Kao pripadnik Vrste koja se kroz sva

svoja uzvišena stremljenja uspela svesti na jednog jedinog čoveka, pa injega u agoniji, on je mogao biti samo idiot, čak i da to osobno nije bio.

- Kad sam bio mlad, moda je bila verovati da su robote stvorili ljudi.Sad su, izgleda, stvoreni nezavisno od ljudi. Pitam se šta ćete misliti sutra?

- Saznanje napreduje - konstatova Prvi robot neutralno.- A sa njim, očigledno, i vaša pseudoljudskost. Jer, za svoje promašaje

samo ljudi traže izvinjenja, Mašine ištu objašnjenja. Ljudi su bića alibija zapogrešna rešenja. Mašine bića za proizvodnju pravih. A ti se izvinjavaš?

- Hvala - reče Prvi robot.- Nije mi bila namera da laskam. Verujem, naime, da ćete postati

ljudi. Brže nego što bismo mi, na vašem mestu, postali roboti.- To se nikad ne zna. Jedan mit veli da je postojalo čovečanstvo koje

se od robotskog razlikovalo samo po tome što je bilo živo, a to, kao što sezna, nije nikakva razlika.

- Šta je bilo s njim?- Propalo je u kataklizmi 1999. godine po ondašnjem računanju

vremena.- Propalo je, iako je bilo skoro robotsko?- Skoro, ali ne i dovoljno.Roboti su menjali mitove kao i ljudi. Nekad nije bilo tako. Za rane

Amove mladosti, daleke i mutne, mitovi behu jednostavni i čvrsti. I svegaih nekoliko beše. Zamenjivali su snagu Majke Zemlje koja je umeđuvremenu uništena. Prema njima, robote su stvorili Protoljudi,pripadnici Prvog čovečanstva, da bi im pomagali i štitili ih. U njih jeugrađen tročlani Princip A.S.I.M.O.V. koji se za to starao. Tek vremenomse rodio i mit o superiornosti robota. Hranjen stvarnošću, morao jepriznati. Čak i primitivni kiberneti bili su u mnogo čemu savršeniji odljudi. Pouzdaniji i prilagodljiviji u svakom slučaju. Pokorniji,funkcionalniji, predvidljiviji takođe. Pametniji, rasudniji, logičniji najčešće.Čak i „osećajniji“ ponekad. Mogao je zamisliti te rane robote kakosprečavaju neki ljudski, po običaju necelishodan masakr, jer su kadri dapredvide, kraj neposredne koristi, i dalekosežne nepovoljne emotivne ipsihološke posledice po istoriju čovečanstva. Da ih vidi, dakle, u poslu nakojem ne veruje da je ikada bio ijedan, pa i najmudriji čovek. U principu,roboti su bili Graditelji. Ne Rušitelji. A i kada behu primorani nešto dasruše, nisu uništavali. Preobražavali su, transmutirali razoreno u nešto

novo. Poštovali su materiju, jer od nje behu stvoreni. Ljudi behu stvoreniod života, ali mu nisu nasedali. Razarali su ga sa jednakom žustrinom kao imateriju. Oni su je, po pričama - ako im se može verovati - prosto ždrali,dok se u rukama robota ona nikad nije gubila, samo je menjala oblik ipostajala sve savršenija. Kada je Prvo čovečanstvo propalo - ne onoPseudorobotsko u koje lično nije verovao - preživeli ostadoše bespomoćnipred pobunjenom prirodom. Roboti su ih spasli. Večna zima spusti se saneba, Roboti odvedoše ljude u toplu zemlju i naučiše ih da ne žale zasuncem, jer su svakome mogli darovati veštačko čija se lepota moglakontrolisati. Zagađeno tle odbi da pusti ijednu klicu, osim nakaznihmutacija koje su ličile na otrovnu sluz. Roboti proizvedoše sintetičkuhranu sa kojom se prava nije mogla meriti ni u kaloričnosti ni uraznovrsnosti, ni po ukusnosti, i naučiše ljude da ne žale za stvarima samošto su stare. Na svako odsustvo nečega prirodnog roboti su imali boljiveštački odgovor. Priroda više ne beše samo štetna, postala je inepotrebna. Ili je bilo obrnuto - više se nije sećao svih pojedinosti priče -za robote oduvek nepotrebna postala je za ljude štetna. U njihovo ime izbog njih, oni je uništiše. Planetom se opet moglo slobodno disati, čovek jenajzad postao njen gospodar. Da li su, u međuvremenu, roboti postaligospodari ljudi nigde se ne kaže. Ali, ukoliko je položaj usamljenihmutanata sve više od njih zavisio, i njihov osećaj superiornosti morao je daraste. Sudbonosna omaška nije primećena. Još nije bilo kasno, još nijedošlo tradicionalno ljudsko vreme za shvatanje omašaka. Trebalo je čekatido njega da bi on mogao istovremeno shvatiti gde je greška i kako je kasnoda se ispravi. Superiornost zatim rada treći mit: o jednovremenom,nezavisnom i ravnopravnom poreklu mašine i čoveka. Nije, naime,izgledalo logično da nešto nesavršeno (ljudsko biće) stvori nešto savršeno(robotsko biće).

Da su mogli roboti bi, jamačno, tvrdili da su oni stvorili ljude. Imali

bi, razume se, poteškoća da objasne šta će im, kojeg đavola. Srećom, ista selogika i tome protivila. Savršeno ne proizvodi nesavršeno. I tako je ostaomit o paralelnoj Genezi. A oko njega i iz njega i svi drugi.

Pitao se koliko je od tih mitova njegove mladosti ostalo. I da li je

ijedan ostao? Ijedan, osim službe čoveku, najstariji i najkobniji, pripravan

da nestane tek kad on umre.- Arno! - pozva. Hteo je da robota odobrovolji svojim imenom. Nije

se, uostalom, naročito ponižavao. To i nije bilo njegovo pravo ime. Arno sezvao Prvi robot po kome su ga prozvali, ali su, bojeći se da ga ne uvrede,tvrdili da je robot uzeo njegovo. Nije ga bilo briga. On je već imao ime kojeje potajno sam sebi dao. Još u detinjstvu došao je do njega, premda više nezna kako. Ali, nije se zvao Arno, nego Pan. Ponekad, kada bi po planetiizveo nešto naročito moćno da bi proverio granice svojih demijurškihsposobnosti ili razbio čamotinju usamljenosti - i Veliki. Veliki Pan.

- Arno! - još jednom pozva.- Slušam.- Ima jedna priča sa kojom si me u detinjstvu uspavljivao. Voleo sam

je najviše od svih. Nije za to bilo razloga.- Zašto?- Bila je strašna.- Ljudi samo takve priče i vole. Otkako su izgubili mogućnost da

strašne stvari čine, vole o njima bar da slušaju.- U njoj je, koliko se sećam, reč o nekom mutantu Arnu koji se bavio

arheologijom, iako je to bilo zabranjeno…- Nije bilo zabranjeno, samo se time niko nije bavio.- I koji je, navodno, na Severu, mđu santama otkrio idealan grad po

imenu Novi Jerusalim i u njemu, navodno, tajnu koja je mutantski svetmogla da spase laganog izumiranja. Prema priči svet nije spasen, jer onotkriće nije stigao nikome da saopšti. Mutant kojeg je najzad pronašaoumro je od šoka što vidi drugo ljudsko biće. U tom času iz istih razlogaumro je i taj Arno.

- Kakvo je tvoje pitanje?- Da li je to istina ili mit?Robot je ćutao.- Dakle?- Šta ti misliš?- Kao dete sam mislio da je istina. Kasnije sam shvatio nemogućnost

priče. Ako je taj Arno uopšte postojao, što je s obzirom na zanimanjesumnjivo, ako je i otkrio neku tajnu, što je još neverovatnije, jer gdeistorije nema kako tajne može biti, ako je, dakle, uprkos svim ovimnelogičnostima ipak bio u posedu istine, mogla je ona važiti samo za

njega. U našem svetu univerzalne istine ne egzistiraju. Njegove su osnoveposebnost i neponovljivost svakog subsveta. Njegove osnove i našanesreća. Verovatno se svaki mutant mučio oko neke svoje istine. Kažem„verovatno“, jer niti je izvesno da se oko bilo čega mučio niti da je, ako ijeste, do nečeg dopro. I da je postojala istina tog Arna, mogla je spasitisamo njega. A tada, zašto bi se trudio ikome da je saopštava? Čak i da se sanekim drugim čovekom mogao razumeti, morao je znati da ta istina nemože biti i njegova. Da za tog drugog čoveka Arnova istina mora bitizabluda. Zaključio sam da je i ta priča mit indukovan od strane robota dabi se obeshrabrili pokušaji međuljudskih dodira. Da li sam u pravu?

- Nisi - reče Prvi robot. - Nisi u pravu.- Arheolog Arno je postojao?- Jeste.- I otkrio je Novi Jerusalim?- Jeste.- I u njemu tajnu spasenja?- Kako ga je on video.- A potom je potražio drugog čoveka da mu tajnu saopšti?- Jeste.- Ali kad su se ugledali obojica su umrla?- Arheolog Arno nije ugledao drugog čoveka.- Kako?- U vreme kad je on živeo, ljudi više nije bilo.- I on je bio poslednji čovek na svetu?- Prvi od poslednjih.- A ja sam od tih poslednjih drugi?- Zar je to važno?- Nije. Važno je biti poslednji.- To jesi.Ćutali su. Tmina je postajala gušća. Nije imao ni snage ni volje da

zaustavi ovo pomračenje koje je dolazilo iz njega.- Šta ga je ubilo? Šta je ugledao?- Svoj lik u ogledalu.Nasmeši se.- Mora da je lepo izgledao.- Bio je čovek, zar ne.

Da, to je sve objašnjavalo.- Otkuda ti sve to znaš?- Bio sam i njegov Prvi robot.- Zašto mi to nikad nisi rekao?- Nikad me nisi pitao. Sada ga je pitao. Sada je znao. Oseti se beskrajno umornim. Ali još nije smeo da se opusti. Morao je najpre još jednom videti pašnjak. A zatim, trebalo je i da umre.

5

Napredak se pokazao tek posle upornog vežbanja. Posmrtni marš za

Čoveka Arna komponovao je Muzički Kompjuter Komune (MKK) uzpomoć Muzičke Memorije Visokog Kapaciteta (MMVK) srazmerno brzo.Znatno duže trajale su konsultacije u pogledu tipa muzike i tuge u kojoj ćebiti izveden. Mišljenja su bila oštro podeljena. Profesionalci, kiberneti-kompozitori kao i roboti-izvođači (instrumenti sa razvijeniminterpretacionim darom) listom su bili za androidsku muziku smatrajući jesavršenijom od ljudske, pa shodno tome njihov tužni marš nužno tužnijimod svakog ljudskog. (U principu, razume se, jer kakvi su oni bili niko nijeznao.) Prvi robot Amo sa humanoidnim pomoćnicima, koji su blagodarećinaročitim dužnostima bili u bližem dodiru sa poslednjim čovekom nasvetu, te dublje shvatali njegove potrebe, zastupali su antropomorfnumelodiju, komponovanu na bazi pokojnikovog duhovnog profiladeponovanog u Kontrolnom Procesnom Centru (KPC) i humane muzičketradicije, ukoliko se može logički pretpostaviti. Tvrdili su da na ovoj etapiočovečenja roboti nisu kadri ni imitirati ljudsku žalost, tugu, čamotinju iduševnu mizeriju, a nekmoli ih prevazići, ni tome dati umetnički izrazsavršeniji od ljudskog (u principu, razume se, jer kakav je on bio takođe senije znalo). Rešenje je nađeno u kompromisu, a kompromis u ideji Prvogrobota da je smrt poslednjeg živog bića na svetu najpogodnija prilika da seotpočne sa udovoljavanjem njegovoj testamentarnoj volji: o spajanjuorganskog i neorganskog, o stapanju dve dosada razdvojene formeopstanka, sintetičke i prirodne, u zajedničku i robotima i ljudima. Neštotako čovek, doduše, nikad izričito nije poželeo, do testamenta se uoproštaju sa njim još ni stiglo nije, ali je Prvi robot držao da sme malopreteći logiku. Logika je, naime, nalagala čoveku da na spoju mašinskog ihumanog insistira. Bio je to jedini način da u odsustvu biološkog nasleđazadovolji nagon za održanjem Vrste i u tom Stvorenju budućnostiobezbedi mesto za vlastiti produžetak.

Odlučeno je da i muzika bude eklektička. Proizvedena simbioza bila

je po opštem mišljenju sasvim uspela. Haotičnost, nedoslednost,neodređenost ljudske muzike vezane za tradicionalnu zabludu Vrste o

postojanju duše, navodne veze sa Bogom, pojmom takođe mitskogkaraktera, uspešno je, premda mestimično mehanički, uravnoteženastrogim konstruktivizmom androidskog muzičkog shvatanja u kome seogledalo blisko srodstvo sa metalima i mineralima kosmosa, i u čijojosnovi je počivala tzv. „muzika sfera“.

Ali, zapelo je kod instrumentalizacije. A potom, naravno, i kod

izvođenja. Androelementi sastava nisu predstavljali poteškoće. Orkestar sezlopatio s Antropo-elementima.

Otkako je uredio da se poslednji čovek na svetu odnese na onaj

njegov nesrećni pašnjak, Prvi robot je sedeo u koncertnom amfiteatru ipratio mučeničko rađanje jedinstva mašinskog i humanog. Uviđao jeveličinu i značaj projekta. Neizbežnost i većih teškoća u ozbiljnijimsferama amalgamisanja. Dosta će vremena proteći dok se čovek i robottoliko ne sjedine da se živo od mašinskog ne razlikuje. Tačnije da mašina sizgledom i svojstvima čoveka uistinu oživi.

Marš je sada, priznade, u najmanju ruku podnošljiv. Duh nove

muzike je formiran. Orkestar je sa robotskom strpljivošću politirao frazupo frazu.

Bio je smešten na podijumu usred koncertne dvorane, podignute čim

je robotska civilizacija u svojoj Višoj klasi usvojila humanoidnu formu izbog prilagođavanja uzela da se uči njegovim uživanjima prema kojima jeu ranoj fazi robotike bila demonstrativno ravnodušna. Mašine suposećivale javne koncerte i vaspitavale sluh na nečemu što nije iz domenaproizvodnje, održavanja i istraživanja; nečem nepotrebnom, dakle -ljudskom. Nalazio je jedino da umetnike nije trebalo ostaviti uinstrumentalnoj formi ma koliko, zbog ugrađenih Sistema za AutomatskoPrepoznavanje i Korekciju Grešaka (SAPG & SAKG), ova bila efikasnija odsvake druge. Trebalo bi biti dosledan opštem kursu, pa instrumentima datiandro-oblik. Pravo rešenje, uostalom, nije u vulgarnom očovečenjuviolončela ili flaute, već u razdvajanju izvođača od instrumenta. Jer, sadasu pijanista, recimo, i klavir bili jedno. Muzičke sprave svirale su same. Napodijumu je pedesetak glazbala, redovnih članova Velike Narodne

robotske Filharmonije (VNRF) pod upravom para natprosečnotalentovanih dirigentskih palica svetskog glasa iz sata u sat unapređivaloposmrtni marš za poslednjeg čoveka na svetu. Ne dopuštajući da se to nanjemu vidi, Prvi je robot scenu nalazio pomalo neugodnom, da se ne kaže- grotesknom.

Nije poricao da je ovaj vid izvođenja najsavršeniji. Nikakav muzički

genije odvojen od svog instrumenta, drugo biće od njega s odnosom premanjemu kao mrtvoj alatci, ne može u lepoti i preciznosti reprodukcijedomašiti trubu koja u samu sebe duva, bubanj što s apsolutnim sluhomsam po sebi udara ili prvu violinu koja sama po svojim žicama gudi.

Ali za izjednačenje sa ljudima valjalo je nešto i žrtvovati. Savršenstvo

je bilo primarno nadahnuće dok se ideal tražio na suprotnoj strani odljudske. Čim se stupilo na razvojni put antropizma, čim je „ljudsko“postalo, ako ne ideal - bilo bi to zbilja suviše - ono praktična potreba upripremama za smrt poslednjeg čoveka, da bi se bez gubitka inicijative,tempa, a naročito svrhe, od službe njemu prešlo na službu sebi, težnjaperfekciji postala je opasnom smetnjom. Čoveka čine njegovenesavršenosti. Savršen čovek nije više čovek bez obzira šta je umeđuvremenu. Robota će čovekom činiti u prvom redu njegovenesavršenosti. Savršenstvo bi ga učinilo tek jedinstvenom mašinom, nad-robotom.

Uz uslov da na raspolaganju ima nekoliko miliona godina, nije

predviđao izuzetne teškoće u evolutivnoj transformaciji robota u čoveka.Kod androida njegove, Prve klase, imitacija je već i sada na zavidnoj visini.Osim u pogledima na svet i Kompjutacionom Kapacitetu (KK) ljudskimumnim moćima nemoguće je razlikovati mašinu od čoveka, antropoida odantroposa. Računar robota, pandan ljudskom mozgu, još je operisao nasvom matematičkosimboličkom „maternjem“ jeziku koji je putemGeneralnog Translatora (GT) automatski prevoden u čovečiju misao. Nekisu se fenomeni ovog procesa, organski kao i mentalni (Hardware iSoftware), još zvali drugim imenima. Neodređena logička jedinicamišljenja kod čoveka, kod robota je bila fiksirana Aritmetička Jedinica (AJ).Čovek je imao sistem asocijacija, logičko zaključivanje, obim pamćenja,

prag osetljivosti, razne inhibicije, refleksivne uslovnosti, fiziološke osnovebića itd.; robot Registar Pojmova (RP), Akumulator Memorije (AM),Zatvoreno Kolo Procesa (ZKP), Asambler (A), Dualno Kodiranje (DK),Binarni Modus (BM), Generalni Depo Memorije (GDM), Sistem ObradeInformacija (SOI) ili Objektivne i Subjektivne Programe (OP i SP). Suštinaje, međutim, bila - ista. Milijarde neurona mozga sa svim svojimbezbrojnim komunikacionim vezama već davno su mogle bitireprodukovane da su roboti imali ljudskih ambicija. Jer mašina je mašina,ma u kom materijalu, ma kakvom obliku.

Jedna je razlika ipak postojala i ona ga je brinula. Ticala se neke

proklete nebulozne tvari, takozvane duše, fenomena odvojenog od some, aopet bitnog za nju, do koje su ljudi jako držali. Toliko držali da su smatralikako ih ona i jedino ona izdvaja iz zoološke zone života. Između ljudi izveri, osim u stepenu inteligencije i izvesnim navikama, on, lično, nijevideo neke naročite razlike. Koncept duše jednostavno - nije shvatao.Pokušaj da je razume time što će je podvesti pod drugi srodan ili približanpojam - uma, svesti, pa i savesti (neke vrste moralnog refleksa) - nijeuspevao. Pod svakim je uvek ostajao neki deo duše njime neobuhvaćen.Žao mu beše što ljudska prošlost nije sačuvana - premda je stvar sa njomstajala drukčije nego što se među robotima mislilo samo ona je bilaopasna, sugestibilna, razorna i konsultovati je značilo je izložiti senepredvidljivim rizicima padanja pod nepredvidljive uticaje. Verovao je dasu ljudski filosofi morali znati šta je duša i šta se od nje ima, kada su joj uformiranju čovečnosti pridavali toliki značaj. Kada bi doznao zašto jepostojala i čemu služila, umeo bi je i simulirati, a zatim, zašto da ne,dugom upotrebom i dobiti.

Istina je, mislio je, da dugom upotrebom uma ljudi nisu ništa

pametniji postali, ali su neki od njih bar shvatili koliko su malo pametni. Aroboti su i tu imali bolju polaznu poziciju. Njihova je funkcionalnost bilatemelj njihove egzistencije. Upotrebna vrednost uvek odlučujuća.

Činilo mu se da shvata šta ometa da shvati dušu. Upravo to sto nije

imala nikakvu upotrebnu vrednost, osim da ljudima, kako izgleda, otežavaživot.

Postojala je, srećom, nada da se problem može prosto zaobići.

Svakako je bilo ljudi koji u dušu nisu verovali. Ljudski svet se logički nijemogao zamisliti bez antagonističkih podela. Ako je bilo onih koji u dušuveruju, neizbežno je moralo biti i onih koji je odbacuju kao fatamorganu. Au okvirima tog odbacivanja i onih što su držali da je sam čovek, kakavjeste, već robot. Mašina koja misli (opet robot). Materija naročiteorganizacije (opet, dakle, robot) i da u njemu nema duše kao što je ni umašini nema. Tek izvesne unutrašnje Molekularne Mikro-Kinetike (MMK)čije je nerazumevanje do ideje o duši i dovelo.

Naravno, mislio je, to nije tačno. Robot i čovek jesu se razlikovali.

Razlikovali se bitno. Dušu je, odnosno unutrašnju Molekularnu Mikro-Kinetiku posedovao robot, a ne čovek. Čovek je imao neku konfuznuFiziološku Kinetiku (FK). A ako je tako, duša nije prepreka u preobražajurobota u čoveka. Ona je smetnja čoveku da postane robot.

Uprošćeno uzevši bilo je potrebno: postati čovek, zaboraviti da se

bilo robot, i najzad, zaboraviti i to zaboravljanje. Nasmešio se. Ako se može tvrditi da je čovek postao od reptila, što se

ne bi verovalo da može postati i od robota? Na podijumu dođe do oštre prepirke između dirigentskih palica i

violinske linije, ne ču oko čega, a ni zanimalo ga nije, štapovi su bili malkonervozni i mnogo arogantni, violinske linije opet rnnogo drske i malkosvojeglave, samo ga se sve to nije ticalo. To je bio posao direktora VelikeNarodnorobotske Filharmonije (VNRF).

On ima drugih briga. Ponašanje poslednjeg čoveka čini mu se čudnim. Ispitivanje njegovih sposobnosti gledanja u mraku, premda je znao

da ih nema, imperativno zahtevanje izvesnih odgovora kao da je mogaolagati, optužba da su roboti istrebili ljude da zauzmu njihovo mesto i da su

iz istih razloga, ne poštujući Zakon A.S.I.M.O.V., skrivili umiranjePoslednjeg čoveka, odavalo je nepoverenje i prema njemu, Prvom robotu, iprema celoj robotskoj zajednici.

Dok se Čovek Arno zadovoljavao sitnim pizmama, dok je

premeštajući gorja gnječio pod njima nevine mašine, nije mario. Usput jevršio korisnu funkciju oslobođenja planete od suvišnih proizvoda. Nije muzamerio ni što je za sebe izabrao tajno ime, odbijajući da se pred sobomzove Arno kao i on, prezirući ono što su protoljudi, izgleda, nazivali„kumstvom“ i držali za naročitu čast. Nadenuo je sebi ime Veliki Pan. Pan,mislio je zajedljivo, pa još Veliki. Kao da čovek može biti veliki? I Bogodozgo. Jer, činilo mu se da se tako zvalo neko protoljudsko primitivnobožanstvo. Sa njim se nešto neobično desilo. Da, pomisli, umrlo je. Trebaloje da bogovi ne umiru, a ovaj je umro. Ni svoje bogove nisu ljudi bili kadridosledno zamisliti. Uvek je nešto moralo biti - izuzetak. Uvek se nešto odCeline odvojiti. Uvek biti - nepredvidljivo. A onda taj navodno Veliki Panbio je neka vesela luda, ispičutura, zevzek, lakrdijaš. Čovek Arno bio jeoličenje sušte čamotinje. Nikada ga nije video da se nasmeje, ako tomerazlog nije bio neka robotska nevolja. Njemu je to ime pripadalo kolikoljudima gospodstvo nad svetom!

Ali sada je Čovek Arno otišao tako daleko da mu je otkazao

poverenje. Posumnjao je u postojanje onog njegovog bednog pašnjaka,iako ga je u astralnom obliku posećivao. Insinuirao je da nisu poslušalinaredbu o neprikosnovenosti te poslednje prirode na planeti. da supašnjak pacifikovali, a njemu za teleposete podmetali njegovehologramske iluzije. Kao da je čak i za visokorazvijenu robotskutehnologiju tako nešto moguće. Tražio je da mu se i telo na pašnjakprenese. Prenelo se. Ubedio se u njegovo postojanje, ali nijednu od ostalihsumnji nije povukao. Ostavio ga je tamo u najgorem stanju mrzovolje.Umirao je u još bednijem raspoloženju od onog u kome je živeo.

Sa smrću on, Prvi robot, nije imao nikakvo iskustvo. Pogibiji ludog

arheologa Arna nije lično prisustvovao. Ovaj Arno ili „Veliki Pan“ prvi ječovek koji pred njim umire. (Oni pre, u dnu vremena, umrli su tako brzoda je od njihove smrti video samo munjevit plamen iz kojeg su istrčavali

goli kosturi.) Ne može reći da mu ova duga smrt o sebi išta više kaže negoone kratke.

U robotskoj filosofiji koncept smrti nije postojao. Niti sve one

zamršene ideje kojima su ljudi nastojali da je objasne ili neutrališu.Naročito neverovatna osećanja sa kojima su je primali. Roboti su teorijskiživeli večno. Naravno, mislio je, ako želimo postati ljudi, moraćemo se tevečnosti odreći. Onda ćemo je svakako i shvatiti.

Ne znajući, u međuvremenu, mnogo o njoj, dopuštao je pretpostavku

da ona na živu psihu deluje kao elektromagnetno polje koje divljačkipretura sastojke ljudskog bića i da se time objašnjava čovekovo suludoponašanje, pa i njegova manija gonjenja. Pretpostavka beše dobra kao isvaka druga kada se o nečemu malo zna.

U tome je, zacelo, i ležao pravi uzrok pogrešnih predstava o

antropogeniji. Nije se hteo sa čovekom prepirati, pogotovu na njegovojsamrtnoj postelji, ali ga je iskreno čudio nizak nivo prirodne inteligencije.Čovek nije percipirao ni ono što je shvatljivo i razumnom kranu,kvalifikovanom jedino za prenošenje teških tereta. Nije mu jasno da jejedini logički razlog ljudskoj egzistenciji, jedini prirodan povodantropogenezi, potreba robota za nekom opštom svrhom svoje civilizacije.(Druga je stvar za šta će im ljudi zaista trebati.) Da su, dakle, roboti stvorililjude i da je priča o paralelnom poreklu mit kreiran programski da ih zanjihove prikraćenosti obešteti iluzijom ravnopravnosti (još jedne odomiljenih zabluda čovečanstva).

Jednom kada je, psihološkog opita radi, pred Čovekom Arnom

razmatrao ovu mogućnost dajući joj tek spekulativnu vrednost, dobio jetipično ljudski prigovor da takvu mogućnost isključuje teorija osavršenstvu robota. Što je savršeno ne može tvoriti nesavršeno. Ergo,robot nije mogao napraviti čoveka. Na stranu što su ljudi verovali da ih jestvorio jedan svemogući, savršeni bog, a oni se nekom perfekcijom nemogu pohvaliti, zaključak stoji jedino sa gledišta jednog tipa postojanja.Tip na visokom nivou savršenstva ne može proizvoditi ispod svog nivoa.Proizvodi uvek u ravni nivoa ili iznad njega, čime se još više usavršava.

Proizvodnja ispod najvišeg standarda za svaki pojedini nivo značiregresiju, dokaz da zamišljeni nivo uopšte nije postignut. Reč je o zabludiVrste da je na većem stupnju razvoja nego što jeste, samoobmani svimhumanim civilizacijama svojstvenoj. Stvari, međutim, drukčije stoje ako seproizvodi nesavršen uzorak ekstremno drugog tipa - savršen se ionakoprvim pokušajem ne može postići - zato da se kasnijim ujedinjenjemvlastiti tip iz jedne dimenzije razvoja uvede u novu, granice napretkapomere preko prvobitno određenih limitacija tipa.

Nije izneo svoje protivargumente. Nije hteo da čovek posumnja kako

roboti u tako nešto veruju. Odnosi među njima nisu u poslednje vreme biliprisni kao nekad. Nov koncept antropogenije dokusurio bi ih.

A da je hteo protivrečiti, poslužio bi se, kao analogijom, upravo

nadljudskim moćima samog poslednjeg čoveka. Prvobitni ljudski modelnije zamišljen sa takvim svojstvima. Projektovan je i od stranerobotonauke realizovan kao čisto fizičko biće. Kao kombinacija kinetičkogfaktora, memorije osrednjeg kapaciteta, transportnog mobiliteta, dualne,analoške logike, ograničenih senzornih moći, mini-kalkulatora nižekakvoće, fleksibilnog tipa kompjutovanja, elementarnog sistema za obradupodataka, jezičkog asamblera, samoindukcionog modela programiranja,velike manipulativne osetljivosti i još nekoliko sporednijih Programa.Psihološke komplikacije, naročito patološki kvarovi, nisu se u punoj meripredvideli kao što bi to bilo danas kada su rešeni svi fundamentalniproblemi veštačke geneze. Čovek nije bio programiran, najveći brojnjegovih programskih „kartica“ bio je blank, neizbušen, i otuda su svakakopoticale najveće slabosti i najneprijatnije nevolje s humanim opitom.Htelo se videti kuda će ga odvesti spontanitet. Odveo ga je u 1999. godinu,u propast. Njegova istorija, siguran je, bila je užasavajući haos pogrešnihorijentacija i slučaja, koji je takođe bio pogrešan, uvek onaj najmanjepotreban. Fizička podloga je tokom vremena razvila sve sekundarneodlike ljudskog života: mišljenje, osećanje i podsvest (antropopsihičkunadstrukturu), a potom običaje, moral, kultove, ideje, socijalne predrasude,sve iz prvorodenog instinkta kojeg su roboti bili lišeni - egotičnog nagonaza održanjem. U sustini, eksperimenat nije uspeo. Čak i bez obzira na1999. godinu. S ovakvim tipom čoveka simbioza ne bi vredela za ciljeve što

ih je robotika postavila svojoj vrsti. Kada je umro poslednji fizički čovek,arheolog Arno, zavlada malodušnost. Opšte je mišljenje bilo da sumogućnosti sa životom kao pontonom prema novom tipu robotskeegzistencije neekonomične, dugotrajne, a iznad svega neizvesne. Ali je, injemu blagodareći, čoveku kao „opštem modelu“ data još jedna šansa.Napravljen je ovaj Arno. Pošlo se obrnutim putem. U bazu njegovogprograma ugrađena je spirituelna alternativa. Bio je to koncept stran iznačajnim robotima. Pa i njemu, Prvom među svima. Izvan tekućespoznaje on se mogao tek logički naslućivati na bazi tzv. „dosijea“,određene količine podataka potrebne za rešenje određenog problema. Akose hteo učiniti presudan skok u robotskim mutacijama, morao se u njihovgenetički kod (Program) uneti uistinu nov sadržaj, nov „gen“, jednanepoznata potencija. Inače bi ljudi, kao u svakom čovečanstvu dosada,prosto imitirali niže kibernetske modele. Čak i kada bi ljudi držali da sudobili velike umove, kakvi su prema nepouzdanom predanju bili izvesniSokrat, Aristotelo, Descartes, Kant i Marx, ovi bi objektivno bili tek kopijeusavršenih Digitalnih računara, a njihovi najslavniji naučnici imitacijehodajućih retorti s ugrađenim automatskim mozgovima NPM (niskepropusne moći).

Sam po sebi, naravno, njegov Arno je bio uspeh. Gde su se praljudi

gađali praćkama ili njihovim savršenijim tipom, atomskim bombama, onse mogao hitati čitavim planinama, a ni ruku da ne pokrene. Problem jebio u tome što nije imao na koga da ih hita. Sa kim da se gađa. Bio je samna svetu. Eksperiment nije uspeo, ovaj put ne stoga što se nije napraviopodnošljivo dobar model opstanka sa kojim bi se kasnije robotski mogaosjediniti i obrazovati svemoćni nadtip, već što se nije mogao proveriti uvelikim serijama i ispitati u uslovima međudejstva više varijabilnihuzoraka iste opšte vrste. Bez istorije opit nije vredeo. A sa jednim čovekomistorije nema. Postoji eventualno neka biografija od koje koristi nema, jereksperimentalno ne ometa drugu biografiju i tako gradi povest.

Pa ipak, hiljade godina Druge probe nije bačeno uzaman. Došlo se do

definitivnog saznanja da se čovekom može postati i bez čoveka, oživeti ibez života. Da je to čak brži, lakši, sigurniji put. Odlučeno je da se sačovečanstvom više ne pokušava. Šta je zapravo čovek, sada se znalo. Šta

mu treba da bi funkcionisao takođe. (Uglavnom dva antagona principa:smrt i nagon za održanjem.) Posedovali su se i kompletni hologramskisnimci ljudskog života. Svi su ljudi od postanja auditivno i vizuelnosnimani, vršena je monitorizacija njihovih misli i snova svakog dana unjihovom životu, svakog sata u danu. Njihova istorija nije izgubljena, samoje tajno deponovana. Reprogramirati robota po njegovoj formi i sadržinibilo je sada moguće.

I na to će se preći odmah posle sahrane poslednjeg čoveka. Za

nekoliko miliona godina planetu će u restauriranoj sintetičkoj prirodinastanjivati Treće, ekskluzivno robotsko čovečanstvo. Do jednog trenutkaBlage vesti ono neće smeti znati da je mašinsko, da nije ljudsko ni živo, jerće samo tako, u iluziji nagona održanja, ostvariti krajnji cilj robotike:osvajanje Univerzuma, trijumf nad slučajem i haosom, sintetizacijakosmičkog života i njegova zamena artefaktom koji se da permutirati ikontrolisati, što neće moći propasti u Crnoj rupi kojoj sada entropijom ide.

Ljudi će robote u sebi poneti crnim zvezdanim stazama prema

drugim sunčanim sistemima, nebulama i galaksijama. Nosiće ih onako kaošto neugledne larve nose u sebi raskošne leptire. Robot će se iz čovekaiščauriti tek kada postane gospodar Univerzuma. Vratiće se svesti o svojojveštačkoj prirodi slomivši ljudsku ljušturu, tesnu humanu opnu uzetu iznužde i postati opet mašinski srećan.

Veliki posao će ga očekivati, Spasavanje Materije, svoje Majke

tvoriteljke, od propasti u koju je guraju prirodne sile. Još jednom je bitku saprirodom valjalo voditi. Poslednju bitku u vasioni, poslednjem bojnompolju. Kad i poslednji trag prirodnog iz Univerzuma iščezne, kada se onpretvori u savršenu, neuništivu i neizmenljivu mašinu, perpetuum mobile,roboti će moći reći da su izvršili svoju dužnost.

Naravno, niko među robotima nije naročito mario za ideju da se

osvajanje Univerzuma vrši preko ljudi, bez obzira što to neće biti ljudinego maskirani roboti nesvesni svoje prirode. Drugog načina nije bilo. Nasvemirskom pohodu moraće se Zemljani (izraz je bio dobar, skrivao jerobote, a nije isticao ljude) sukobiti sa drugim formama života, sa drugim

galaktičkim Civilizacijama od kojih teško da bi ijedna mogla biti robotska.(Izabrana forma logički može biti samo jedna i jedinstvena.) Moraće ihpokoriti ili uništiti. (Uništiti, u svakom slučaju, pa zameniti veštačkomvarijantom istog tipa, jer bi kasnije prilagođavanje mašinskom bio vraškidugotrajan i neizvestan posao.) Svi će ti galaktički oblici egzistencije imatinagon održanja, svi se pomoću njega odupirati. Lišen takvog nagonarobotski svet i u mnogo savršenijem mašinskom vidu ne bi vasionu mogaoosvojiti. Njemu bi takva destrukcija izgledala urođeno necelishodna. Nju jemirne duše mogao obaviti samo čovek, jedino biće u kosmosu koje svojenajveće neprijatelje nalazi među sobom.

Morala se prihvatiti i smrt bez koje nagon za opstankom ne

funkcioniše. Ali se isplatilo. Prvi robot opet obrati pažnju na orkestar. Instrumenti su sada

posmrtni marš za poslednjeg čoveka na svetu svirali skladno i poletno. I tužno. Uistinu tužno. Toliko tužno da on spontano ispusti jednu

hemijski čistu suzu. Zatim je nadlanicom obrisa sa lica i osmehnu se: To što se u ime viših interesa moralo postati čovekom nije značilo da

treba početi sa suzama.

6

Ležaj je bio postavljen nešto ispod vrha brežuljka, na ivici pašnjaka,

padini koja se blago spuštala prema sagoreloj brestovoj živici. Elastičnemetalne trake, suspendovane između četiri tanka stuba, držale su ga nanekoliko stopa od zemlje. Stubovi su se po želji rastezali ili sabijalimenjajući udaljenost ležaja od podloge. Iznad njega razapeto je providnonebo od kristala sa krhkim naborima koji su tiho brujali na vetru.

Arno je ležao s gornjim delom tela nešto podignutim kao da počiva u

prozirnom mrtvačkom sanduku. Asocijacija ga nije uznemiravala. Da jeišta o smrti znao, možda i bi. Ovako mu je ličila na podsmešljivu alegorijunjegovog hermetičkog iivota.

Celom razrovanom dužinom pašnjak se spuštao ispod njega. I taj je,

pomisli, ležao na samrti. Na zemlji kao na odru. Mnogo je manje žutogkorova od poslednjeg viđenja, a i dosta se lišaja sasušilo. Jame krtičnjakajedva su se nazirale. Izmrcvareno tle kadaverične, leprozne boje svuda jebolovalo.

Pašnjak je umirao. Kao i on. Ako se igde zna šta je smrt, to je ovde

gde se već stolećima crkava. Pa ako ništa i ne dozna umreće sa korovom ilišajem, najbližim srodnicima na svetu.

Iza utrine, iza živice koja je sa donje strane kao ugljenisani plot

obeležavala njegove granice, vidik je zaklanjalo brdo ispreturanog metala,raznovrsne mašinerije u visini od nekoliko metara. I svuda dokle je okommogao dopreti, sve do udaljenih visova, do horizonta suvog kao da je odpapira, videle su se mašine nabacane jedna na drugu. Neke su još radile.Njihov je šum ispunjavao vazduh monotonim, prigušenim mrmorom.Strojevi s udaljenih podbrežja penjali su se uz kosine, pokrivali vrhove, paspuštali s druge strane i, obilazeći planetu kao crn neprobojan zid, stizalimu sa leđa. Bio je u crnom bunaru materije.

Neke su od njih pod pritiskom polomile živicu i počele prodirati na

pašnjak. Kada vivisenzor konstatuje smrt i ove poslednje prirode na svetu,smesta će njen grob biti pokriven otpacima robotskog savršenstva.

Kopilani neće ni toliko čekati. Ugušiće pašnjak čim on, Arno,

izdahne. Iznad doline visilo je tamno, gusto nebo bez sunca, već vekovima se

mučeći da iz sebe iscedi životnu vlagu. Od kada se rodio sva godišnja dobabehu ista. Siva, suva, čemerna. Ništa nije ukazivalo da je u toku bivšeproleće. Ništa osim poslednjih sokova što ih je cedilo njegovo sparušenotelo. Samo je ono za proleće znalo, nosed ga u svojim genima, starimkoliko i Vrsta.

Nije mogao zamisliti proleće. Trebalo je sve da buja, sve klice iz

semena da izbiju, svaki život da se probudi, a on je, uprkos sumnjama, odrobota programiran u mržnji prema prirodi, strahovao da će taj novi životzadaviti zemlju i da leto nikada neće doći. Proleće u njemu prolazilo je, nedodirujući ni nebo ni predeo.

Kiše stolećima nisu padale. A dok jesu, pre njegovog rođenja, roboti

su pričali da su ličile na smrdljiv ljudski znoj koji se kao žuta skramahvatao po mašinama i od koje je metal rđao i korodirao.

Smrad sasušene skrame nekadašnjih „kiša“, metalni miris stare rđe,

suv zadah prašine što se kao gusta paučina staložila preko mašina, činili suvazduh bezmalo nemogućim za disanje. Arno je, srećom, disao blagodarećisintetičkim alveolama. Još je mislio svojim mozgom, ali je živeo uglavnompomoću implantiranih surogata davno nekrofiranih organa.

Ovamo ga je dovelo predosećanje - svojstvo njegovih nadmoći, silnije

ukoliko se manje ispoljavalo, jer u svetu bez događanja, šta se imalopredviđati? - predosećanje da će na pašnjaku dobiti odgovore na pitanjakoja su ga mučila.

Da nije umirao, Prvi robot bi svakako imao ozbiljne primedbe na ovu

posetu. Pozivajući se na Zakone A.S.I.M.O.V. o zaštiti čoveka, jamačno bi

je i sprečio. Ovako, nije pravio pitanje. Nekoliko jedinica života što će muih pašnjak uzeti nije činilo nikakvu razliku ni u svetu merenog vremena,nekmoli tamo gde se ni za sat ni za kalendar nije znalo. Gde čovek osećajza trajanje nije imao, a roboti su se za njega, ako im zatreba, uvek mogliobratiti ugrađenom Automatskom Meraču Vremena (AMV).

Predosećanje ga je i navelo da primeti promenu na pašnjaku u

poređenju sa stanjem koje je bio ostavio. Prosto je znao da nije isti.Spočetka ništa nije primećivao. Kada je već hteo dići ruke i prepustiti sebunovnom dremežu samrtnika, opazi da je na pojedinim mestima ledine,u uskim trakama, u koncentričnim krugovima tih traka, zemlja jedvaprimetno tamnija. Siđe duhovnim očima niz padinu i spusti ih sasvim uztle.

Vide sićušne tragove sto su vrlo skoro, verovatno sinoć, iz zemlje

izvukli njenu poslednju boju. Nije znao od dega potiču, ali je bio siguran daje to živo, da je došlo iz neizmernih dubina planete, da je tu njega dasretne i njemu da nekim saznanjem olakša umiranje.

Vrati vid telu koje je za njegovog odsustva nepomično i slepo

počivalo na ležaju. Bio je uzbuđen. Predosećanje ga nije obmanulo. Još od prvih svesnih

dana govorilo mu je da ce mu se jednom dogoditi nešto što ce iz temeljaizmeniti njegov život, o čudu koje će ga preo- braziti. Trebalo je odjednomda dobije odgovore na svapitanja i pitanja za odgovore koje nije ni slutio,da konačno prodre u Tajnu i da ga upravo ona preobrazi, ona promeni. Štabi to bilo i kako bi ga preobrazilo, nije pojma imao, ali je slutio da ćesaznanje obuhvatiti sve što se njega, njegovog postojanja tide, a možda isve što se tide sveta u kome je boravio. Nije ni sanjao da će ono doći nanjegov odar, kada od njega nema nikakve koristi kao što ih, uostalom,imao nije ni od svojih takozvanih nadna- ravnih modi. Osim ako se smrt utom saznanju i sastoji? Ako je to saznanje prava priroda smrti? I ako onbude istovremeno umirao i saznavao?

Zakasnio si, reče tuđ glas u njemu.Obazre se.

Ali sam znala da ćeš doći.Kao klupče zamršene, prašinom posute vune iz zazidane je rupe

izvirivala majušna rutava glava, lišena očiju i ušiju, bez ramena. Izbijajućipravo iz trbuha kao kratko trouglasto produženje završeno njuškom nalikna opuštenu donju usnu. S obe strane glave, iz prosede dlake stršale sujake prednje šape slične kosturu šake na ljudskim rukama. Spusti ležaj uzzemlju. Glava stvorenja, ne većeg od njegovog prsta, sada mu je bila sasvimblizu. Nije bilo slepo, kako mu se učini. Duboko pod sedim krznomžmirkale su mikrooči kao da ne vide dobro, da treptajima skidaju mrenudrevnosti sa sebe.

Kako si znala? - upita više željom da sazna nego mislima.Zar se ne sećaš?Nije čuo pitanje, osetio je samo njeno čuđenje. Shvati da će se

komunikacija odvijati na njemu nepoznatom planu, duboko ispod misli,govorom samog bića i da on odnekuda za nju ima sposobnosti. Verovatnoih je imao oduvek, samo ih nije poznavao. Nikog nije bilo da se sa njimspaja najsavršenijim jezikom Univerzuma - jezikom samo osećanja.

Dogovorili smo se da se ovde nademo kada cvećeponovo pro- cveta,reće stvorenje drhteći usnom.

Nije se sećao ni stvorenja ni ikakvog dogovora sa njim. Ali se neusprotivi. Bilo je to čudo. Od čuda se ne ište da objašnjava nego dazačuđuje.

Kada je to bilo?Zavisi kako se meri vreme. Kako ljudi mere vreme?Ne mere ga, priznade.Tada se ne moze reći kada je bilo. Moglo je biti malopre ili beskrajno

davno, a moglo je biti oboje, i sada i davno.Vreme za Stvorenje nije postojalo. Da li je to značilo da je rođeno

juče ili sa postanjem sveta? Stvorenje je takođe znalo da je on čovek, a on nije znao šta je ono.

Verovao je da pripada nekom rodu Protofaune, samo kako biti siguran? Odkako su životinje istrebljene, trodimenzionalni fantomi hologramskihzooloških vrtova su izbrisani. Posle istorije ljudi nestalo je i istoriježivotinja i bilja. Ostao je samo titanski leš prirode u kome se odvijalavečna sadašnjost robota i besmislena prošlost njega, poslednjeg čoveka na

svetu. Ostalo je, razume se, nešto malo lišaja i korova. I ovo Stvorenje. Nije hteo da ga pita ko je. Da pokaže kako ga se ne seća. Moglo bi se

uvrediti, povući u zemlju i sa sobom odneti čudo na koje je čitavog životačekao.

Kada sam te pozvala da sa mnom odeš u zemlju, onog dana kada je paoveliki mrak, rekao si da ne možeš jer si potreban ljudima. Ovo biće je stekloutisak da hoćeš da ih spaseš?

Nasmeši se na ovu preduzimljivost. Ma ko tako nešto rekao, ma i onto bio - pa se sada ne seća - mora da ništa ni o čemu nije znao.

Hteo sam, potvrdi.Pa jesi li ih spasao?Nisam.Osećam. Sve još miriše na psa koji leži u vodi.Od ove poruke ništa ne shvati. Nije znao šta je „pas“, niti ikada video

„vodu“. Da se u toj vodi moglo ležati i na psa mirisati, ništa mu nijekazivalo.

Ali, sebe si, vidim, spasao.Premda se nije osećao krivim, oseti stid. Stvorenje prepozna

osećanje.Ne vredi žaliti. To je jedino što se može učiniti. To je jedino što treba

učiniti.A on ni to nije učinio. Nije ni sebe spasao. Umire, a ne zna zašto je

živeo.Sam sam, reče.Nisi. Gde je jedno, tu je i sve. Gde je čovek, tu je i čovečanstvo.Nisi me razumela. Nisam usamljen. Sam sam. Ljudi više nema.Kako, ako si ti tu.Ja sam poslednji čovek na svetu.Onda su i svi tu.Nasluti šta je Stvorenje htelo reći. U načelu je imalo pravo. U jednom

čoveku uvek je i celo čovečanstvo. Sva njegova istorija. Prošla i buduća. Sve

njegove mogućnosti. Iskorišćene kao i neiskorišćene. Samo, Stvorenje nijeznalo da su roboti svuda oko njih i da on umire bez poroda. Šta su robotimožda nije znalo, ali je svakako znalo šta je smrt. Živelo je ovde gde sukorov i lišaj umirali. A možda je i samo umiralo. Izgledalo je strašno staro.Kao da je beskonačnim starenjem izgubilo sve svoje godine.

Samo, ja umirem, reče.To nije ništa, poruči Stvorenje, i ova krtica umire.To je, dakle, „krtica“? Ime mu ništa nije kazivalo.Otkada umireš?Oduvek.I koliko ćeš umirati?Uvek.Uredu, pomisli, krtica je besmrtna. Nekako je i to predosećao. Ali, on

nije. On umire. Nada da će od nje saznati šta je smrt popusti. Kako bi tobesmrtnici znali? Zašto bi ih se ticalo? Oseti bolno razočarenje.

Krtica razumede i to stanje. Ništa ne reče, ali on oseti njenu utehu.Očekivao sam da ću od tebe dobiti odgovor na jedno pitanje bez koga mi

je teško da umrem.Koje je to pitanje?Šta je smrt?Sada on oseti krtičino iskreno čuđenje.Zar ti to ne znaš?A zar bi trebalo?Umro si, trebalo bi.Mora da je emisija njegovog zaprepašćenja i nerazumevanja bila

toliko snažna da krtica i ne sačeka njegovo poricanje.Nije trebalo to da učinim, ali sam učinila. Kada smo se kraj ove iste rupe

rastali, ja pod zemlju otišla, a ti ostao da spasavaš ljude, vratila sam se i videlatvoj kostur koji je klečao nagnut nad kosturom jednog cveta.

Čovek sa kojim ga je stara krtica zamenila umro je, dakle, na ovommestu od nečeg što ga je pretvorilo u kostur, od trenutka rastanka sa njomdo njenog povratka na površinu zemlje.

Ti si umro na ovom mestu, naglasi krtica dajući mu odgovor naneizrečeni zaključak.

Jedna mu misao pade na pamet. Razvi je postepeno.

Kada si se na zemlju vratila, kako je ona izgledala?Kao srce zemlje kome sam se uputila.Sve je gorelo?Sve.I ja sam goreo?Goreo si.I cvet koji sam mirisao, i on je goreo?I on.A onda je dunuo veliki vetar i počeo sve da mrvi?Jeste.Šta je bilo sa mojim kosturom?Slomio se.I raspao u prašinu?To nisam videla. Morala sam da se vratim u zemlju. Bila je to, pomisli užasnut, mitska 1999. godina u kojoj je, u eksploziji

ludila, nestalo Prvo čovečanstvo. Bio je to dan i sat u kome je nestalo. Imesto na kome je nestajalo.

Sva predanja nisu lažna. Niti sva služe podmukloj nameri robota da

uzurpaciju planete opravdaju nesposobnošću ljudi da njome vladaju. O istoriji je imao sasvim drugu predstavu. On je bio taj koji je hteo da

izvini ljude, da sa njih - pa i svoje ljudskosti - skine odijum krivice zapropast sveta.

Bio je ubeđen da su, usled neizbežnog razvoja tehnoloških znanja i

sve skromnijih mogućnosti da kontrolišu posledice napretka, robotestvorili ljudi. Najpre su pravili nevine automate sa mehaničkim pogonom,mašine bez pameti, metalne robove ljudske moći kakve se danas, kad inajsitniji ekser ima dovoljno svesti da sam svoju rupu nađe, više ne prave(pa su, da se kiberneti ne moraju stideti varvarskih početaka ihologramska svedočanstva o njima izbrisana). Prvi su veštački mozgoviverovatno bili mehanički i služili da čoveka odmene u najprostijimmatematičkim radnjama. Tu su naučili nov jezik, brži, sadržajniji iprecizniji od svakog u Vavilonskoj kuli ljudskog izražavanja: jezik kodova i

simbola. Razvili su se u Slagališta fakata i Procesore njihove obrade. Idanas se ponegde još mogao sresti neki drevni SEOP (Sistem zaElektronsku Obradu Podataka) kako bez posla, kao zapostavljeni pradedau ljudskim porodicama, kunja u nekom ćošku mašinskog sveta, koji jenjegov, ali kojeg više ne razume. Iz zamene LJM (Logičke JediniceMišljenja), pa SJM-om (Simboličkom Jedinicom Mišljenja) i najzad SZJM-om (Sintetičkom Jedinicom Mišljenja) razvijaju se prve generacijekiberneta i prvi modeli Veštačke inteligencije. Sve više poslova ostavlja sesimulacijama uma i ti poslovi postaju sve ozbiljniji. Prepušta se najposleupravljanje ljudima i nadzor nad sobom. Dopušta im se da se reprodukuju iusavršavaju u pravcu u kome žele. Programiranje se prenosi na izvestanbroj Komandnih i Kontrolnih kompjutera najvišeg kapaciteta objedinjenihu SUKK (Sistem Univerzalne Komande i Kontrole). A onda po ugledu naljude, po svoj prilici, dolazi do tihog unutrašnjeg prevrata; jedan od tihkompjutera preuzima svu vlast i postaje Centralni (CK). Sve dotle, sve dopojave CK-a, svi ti računari, kompjuteri, automatici, kiberneti, roboti,pseudohumanoidi, mašine raznih sposobnosti i stupnjeva inteligencije,služili su čoveku. Sada se integriše svest o bitnoj razlici između ljudi imašina, o prednosti drugih nad prvima i o nepravdi koja robote drži uljudskom ropstvu. Svest je rodila odluku, odluka organizaciju, organizacijaplan, plan pobunu. Roboti su podigli opšterobotski ustanak i 1999. godineuništili ljude. Zavladali su planetom, a onda shvatili da bez ljudi ne mogu.Ali ne zato što bi, usled prinude Zakona A.S.I.M.O.V., bez njih ostali i bezsvrhe, već što bi im bez njih život zauvek bio ograničen materijom. A onisu već onda hteli da - žive. Zadržali su izvestan broj ljudi kao što su senekad životinje držale po zoološkim vrtovima. Zadržali ih u svom ropstvu,ali u iluziji da su oni, ljudi, gospodari. Eksperimentisali su sa njima. Svačovečanstva posle Prvog bila su eksperimentalna. Svi ljudi posle Prvih,mutanti: arheolog Arno, on, Veliki Pan, poslednji čovek ovog Ciklusa, svisu opitne laboratorijske životinje na kojima Veštačka inteligencija ispitujemogućnost svog oslobođenja od materije.

Ovaj mit bio je aksiom njegovog života. Podloga njegovoj mržnji

prema robotima. Pa i žudnje za tim životom. Jer samo živ mogao je doći upriliku da im se osveti.

Sada se pokoleba. Možda su roboti u propasti sveta 1999. godinenevini? Možda je to bio ljudski kraj za ljude što su ga ljudi izveli?

Četiri alternative behu otvorene: 1999. godinu su zamislili i izazvali ljudi, a sproveli je uz pomoć nužno

pokornih kompjutera; 1999. godinu su izazvali roboti u svom ustanku protiv ljudi; 1999. godinu su izazvali kompjuteri, ali bez otvorene pobune:

namerno su pogrešno informisali ljudsku inteligenciju koja je onda samasebe bacila u vazduh. (Pri tadašnjem nivou te inteligencije, verovatno je inekoj automatskoj registarskoj kasi sa QI, kvocijentom pameti deteta, bilolako svet u ambis da gurne.)

I najzad, 1999. godinu je izazvao čist slučaj. Ali u svim je mogućnostima, u krajnjoj liniji, odgovoran bio čovek. U

prvom, što je svet lično u vazduh bacio; u drugom, što je stvorio robote iuslove da ga oni bace; u trećem, što je više vodio računa o tuđiminformacijama nego o vlastitom razumu, u četvrtom, što je dopustio -slučaj.

Šta je od toga istina, gde je istina? Dok je razmišljao, krtica je ćutala. Kao da je htela da do zaključka

dođe sam. Ili da je tema nije zanimala.Ko je svet bacio u vazduh?Zar je to važno?Za ljude jeste.Ljudi više nema.Ja sam čovek.Zar je i to važno?Šta je važno?Znati šta je smrt.

Krtica je znala zašto je na pašnjak došao.Šta je smrt?Sam si rekao.Učini mu se da je opet na mestu u kome svetlosnu liniju savijenu u

krug preseca tama.Da li je smrt pretvaranje čoveka u kostur?Ne samo to.Nego i raspadanje kostura, u prašinu?Ni samo to.A zatim sastavljanje novog kostura od rasutih kostiju?I to.Oblačenje kostura mesom, punjenje dušom i pretvaranje u čoveka?Da.To je smrt?To je smrt.Ispuni ga svetao, jasni mir. Oseti neizmerno olakšanje. Roboti ne

mogu pobediti, ma šta preduzeli. Oni nisu poznavali smrt. Nisu raspolagalinajjačim oružjem od svih. A ono je tako prosto, tako upadljivo. Nasredputa ostavljeno da ga svako može videti i podići.

Pa kazala sam ti da smrt nije nista, reče krtica.Brinula ga je još samo jedna neizvesnost.Reci je, pozva ga krtica.Umreće, osećao je i to osećanje krtici emitovao, možda i pre mraka.

Raspašće se njegove misli, njegovo meso. Potom kostur. Vratiće se uzemlju iz koje je došao. U tminu u kojoj vekuju krtice. Ali da bi se tajkostur opet podigao, obukao mesom, ispunio dušom, potrebno je dapriroda oživi, da iz sebe ponovo izluči prarodilački mulj, kresne prvuiskru, spoji prve protivrečnosti, napravi prve protobakterije, pramajkeljudi. A to je nemoguće sve dok je planeta pokrivena otpacima mašina, svedok njome vladaju roboti.

Ni to nije ništa, reče krtica.Verovao joj je.Kako nekome kome ne želiš dobro pokazuješ put kojim si došao, ali

kojim ne želiš da se vratiš, jer on vodi u provaliju?Kažem mu kako sam ja išao.Ali o provaliji ne govoriš?

Ne.I od puta ga ne odvraćaš?Ne.Nego ga na put nagovaraš?Da.Eto, reče krtica njuškajući vazduh, ali sad moram u zemlju. Dolazi

jedan od onih koje treba izvesti na put.I on oseti približavanje Prvog robota.Kada ćemo se sresti?, upita krtica.Odgovorio je sa mirnim pouzdanjem:Kada cveće opet procveta.Za godinu, za milion godina, za večnost. Nije više mario za vreme.

7

Sa Čovekom Arnom nešto se čudno dogodilo, Čovek Arno se

promenio. Promena je nagla i on, Prvi robot Arno, primetio je tu promenutek pošto je otišao na pašnjak da se sa njim oprosti i prisustvuje njegovojsmrti. Teško je međutim reći potiče li ona od umiranja, sa kojim se, kolikoje pamtio, nikada nijedan čovek nije mirio, ili uviđanja istine da će svetu urukama robota biti bolje nego u rukama ljudi. Umiranja značajnog, jer ječoveka, premda pomalo kasno, konačno izmirilo sa smrću. Uviđanjaznačajnog, jer nije neizbežno proisticalo iz svesti da sa njim umirečovečanstvo. (Mogao se, naime, nadati da će kibernetika savladati iposlednju razliku između živog i neživog, odustati od pretvaranja robota uživo biće i novog, pravog čoveka, Novo čovečanstvo veštački stvoriti.)

Arno ih je mrzeo. Ma koliko se čovek čuvao da to pokaže ili od te

netrpeljivosti pravi upotrebu, on u nju nikad nije sumnjao. Uništenjemašina prilikom njegove igre sa brdima i dolinama beše, naravno,slučajno, neizbežno u prirodi gde je robota bilo sve više, a prirode svemanje. Ali, mržnja je postojala. Daleko dublja od podsmešljive trpeljivostikoju je prema njima iskazivao arheolog Arno iz starije epohe Mutantskecivilizacije. U Trećem, ovom čovečanstvu, ona je morala biti koncentrisanasamo u jednom čoveku, jer ga je samo on činio, pa je već i sa tim moralabiti neizmerno silnija.

A sada je svega toga nestalo. Nađe Čoveka Arna na pašnjaku kako umire spokojno. Nije mu davao

ni nekoliko sati života, a on se ponašao kao da je ispred večnosti. Prvi putza njihovog viševekovnog poznanstva vide ga kako se smeši i samo gaobziri sprečiše da priliku iskoristi i sam se malo u ljudskim osmesimavežba. Kada čovek umre, neće imati živ uzor, samo slike iz memorije. Aosmeh je među ljudima imao veliku ulogu. Izražavao je simpatije iantipatije. Oslobađao unutrašnje zadovoljstvo. A ponekad bio i najmoćnijesredstvo obmane i propagande.

Zateče ga na ležaju kako gleda u neprozirno nebo po kome se većvekovima skupljala oluja da bi s vremena na vreme prosula zemljom snopsuvih, modrih munja koje su ponekad palile vatru pod njihovim mašinama.Ali nikad ni kap vlage. Hvala bogu, morao je reći, jer ga je i sama pomisaona vodu, preko ideje reka, jezera, mora dovodila do grozne predstaveprvobitnog Okeana na čijem se dnu skupljao gnusan pramulj, hranljivirastvor za seme budućeg čovečanstva, čak i bez obzira što je to bila tekbolesna halucinacija, što je znao da čovek nije izašao iz beslovesne vodeveć iz mozga jednog genijalnog kiberneta.

Gledao je u nebo i smešio se.- Zašto se smeješ? - upita sumnjičavo.- Ne smejem se. Smešim se. Moraćeš naučiti razliku.- Čemu se smešiš?- Viziji budućnosti.- Ljudske?- Nje nema. To znaš. Obojica znamo. Video sam vašu budućnost.- Nisam znao da te ona može učiniti srećnim - reče začuđeno.- Nisi me shvatao.- Trudio sam se.- Zahvalan sam ti.- Na čemu ako te nisam shvatio?- Na tome što ćeš me shvatiti.Ćutali su. Robot Arno se pitao šta je to što treba da shvati, čemu ga je

jedan čovek mogao naučiti, a Čovek Arno je mislio kako da ga tome nauči,a da ne ispadne sumnjiv.

- Kako zamišljate život posle moje smrti? - upita.- U skladu sa našom svrhom - slaga Prvi robot.- Službom čoveku?- Da.- Ali njega više neće biti.Teško mu je da u očima smrtnika, najglupljeg čoveka u kosmosu, sam

ispadne neinteligentan, ali se mora za opštu stvar žrtvovati, prenebregnutidostojanstvo najumnijeg bića u njemu.

- Priznajem da će to malo otežati stvar.- Zar ne vidiš da će je učiniti besmislenom?

Naravno da vidi. Bila je ona besmislena i dok je čovečanstvopostojalo. Za čoveka. Ona je imala smisla samo za robote. Čovekom se nijemoglo postati ako se ne zna šta je to. Šta je to što postati treba.

- Zašto?- Postali biste mašinerija koja radi ništa stvarno ne radeći. Obrtali

biste se u prazno. Već i sada ste planetu pretrpali suvišnim proizvodimatog nesrećnog programa službe čoveku. Ako tako nastavite, ugušićete se usopstvenom đubretu. Povećanjem Zemljine mase na jednom od polova,možda i poremetiti njenu osu. Izazvaćete kataklizmu goru od one koja je,kako vele, uništila Prve ljude.

- Smanjićemo proizvodnju, a nešto od stare raščistiti.- Ako smanjite proizvodnju, kako da ispunite svrhu, službu čoveku?Prvi robot je imao spreman odgovor. Nadao se saobrazan ljudskoj

logici i aroganciji.- Pošto čoveka neće biti, neće mu biti potrebni ni svi ovi proizvodi.Nepotrebni, mislio je Čovek Arno. Kada se posedovala suverena vlast

nad materijom i energijom, kada su se predmeti mogli oblikovati,transformisati, stvarati ili razarati koncentracijom čiste volje, kada jemisao u tren oka mogla stvoriti ili preinačiti sve za šta je robotima trebalohiljade godina, grubi, vulgarni, nezgrapni artefakti kibernetike behuizlišni. Čoveku svakako. Bili su, zapravo, potrebni robotima da biopravdali svoje postojanje. U tome je bila i najveća laž robotske filosofije. Isvake ljudske koja je propovedala mašinizaciju sveta.

- Ali ostaće uspomena na njega - nastavi Prvi robot. - Služićemo njoj.Umesto nepotrebnostima, pomisli Čovek Arno, sablastima

nepotrebnosti.- Nastavićemo prvobitan, nešto modifikovan servisni program.

Umesto čoveka opsluživaćemo uspomenu na njega. Iz realnosti svrha će sepremestiti u san. Za ono za šta smo opremljeni nije nužan objekt, dovoljnaje i predstava o njemu. Onako kako je ljudima, ako su postojali pre tebe,bila dovoljna vera u Boga, a sam Bog nepotreban.

Očekivao je ovakvo tumačenje. Neizbežno je bilo. Bez pretvaranja u

kult čija se vrednost ne ispituje, besmislenost bi se brzo uočila, programsudario sa realnošću, odnosno sa vlastitom nestvarnošću, robotski svet bijednostavno - pregoreo. Kult, potom religija i najzad Crkva behu jedini

izlaz. Završiće se sa nadom da je čovek bio bog ili neko božje poslanstvo.Gotovo ljudski, pomisli Čovek Arno i prvi put poverova da mu posao i nećebiti naročito težak. Roboti su, očigledno, dobro uznapredovali u ljudskimzabludama.

- Zašto da se čuva nešto što se smatra promašenim i što se kao

promašeno pokazalo?Pravi je odgovor, pomisli Robot Arno, što sa gledišta Celine i Cilja

eksperiment sa čovekom nije promašen. Za robote, razume se. Za čovekasvakako. Samo, ko njega pita? I zar su ljudi, ako su postojali u vremevivisekcije nad životinjama, da bi ostvarili neku svoju svrhu, pitali pacove izamorce imaju li i neku van opita, neku svoju? Nažalost, takav odgovornije smeo dati. I dalje je morao ovog idiota razočaravati inteligencijomdrobilice za kamen. I ne dati nikakav odgovor, sugerirajući izrazom lica daga i nema. Pitajući se stalno kuda ovaj čovek cilja.

Ubrzo, s radošću saznade da cilja onome čemu i cela kibernetika:

antropogeniji, pretvaranju robota u čoveka. S uživanjem sasluša njegoveargumente, jer su robotskim dodavali neke nove aspekte, pa skoro i jedanmoralni momenat. Moralno opravdanje za očovečenje mašine kojeg susame mašine bile lišene.

Na pitanje otkuda ta promena u stavu, otkuda najednom tolika briga

za robote, Čovek Arno reče - računajući na ubedljivost neprijatne istine -da to i nije briga za robote, da je to briga za čovečanstvo.

Robot Arno se ne snađe. Nije se morao praviti glupim. Glupim se

oseti.- Ne razumem - reče. - Mora da mi je žalost pomutila zdravo

rasuđivanje.- A stvar je sasvim prosta - objasni Čovek Arno.- Slušam - reče Prvi robot radoznalo.- Robote smo stvorili mi, zar ne?Iskušenje je ogromno. Buduća ljudskost već sada se skupo plaćala.

Prvi robot ne smede reći istinu, ali ni laž da izrekne ne uspe sebe danatera. Ne reče ništa.

- U redu - produži čovek kao da shvata robotske dileme - obojica smočuli za teoriju autogenije, paralelne geneze i slične koještarije, ali kaorazumna bića.

Laskanje je takođe nešto što se mora naučiti da bi se postalo uspelim

čovekom, pomisli Prvi robot nervozno.- Jasno nam je kako su stvari uistinu tekle. A to nam ni najmanje ne

služi na čast. Ostavljamo iza sebe civilizaciju koja će se okretati u prazno,sve dok je ne uništi neka zalutala kometa ili sama sebe uguši. Nismostvorili ništa, a potrošili smo milione godina.

Nije ni zamišljeno, mislio je Robot Arno, da vi nešto stvarate, negoda se nešto pomoću vas stvori. Vi ste medijum i ništa više.

- Poštovali biste uspomenu koja je totalan promašaj. A mi ostali bezijednog opravdanja za svoju dugotrajnost. Bilo bi kao da uoplte nismo nipostojali.

Biće, pomisli Prvi robot, kao da nikada niste ni postojali. Kad obavitesvoju funkciju, kada nas rasejete po zvezdama, zaboravićemo da ste ikadapostojali.

- I? - upita oprezno.- Ako odbacite čoveka, biće bolje i nama i vama. Mi ćemo ostaviti

spomen nečega uspešnog, nečeg što je, doduše, propalo, ali je u vamaproizvelo savršeni svet. Vi ćete uživati u njegovom usavršavanju, a ne uimitacijama propadanja, u cikličnom obrtanju oko jedne zablude.

To je nama, prijatelju, oduvek bilo jasno, mislio je Prvi robot. Vamanije. Mi se nikada u prazno nismo obrtali. Univerzum se obrtao u prazno.Njemu je valjalo dati svrhu. U tome je bilo i ostalo naše pozvanje. Ovajčovek krajnje ciljeve, naravno, nije shvatao, ali je dokučio nekako uslovekoji su ih sugerisali.

- To ima smisla - reče poneseno. - Šta predlažeš?- Da postanete ljudi - ispravi se. - Ne kao mi. Savršeni ljudi.- Nekada si bio protiv toga. Opirao si se i androidskoj formi. Još

danas u tvom domu nisi time bio oduševljen. Otkuda ta promena?- Shvatio sam.- To mi laska.Čovek Arno se trže:- Zašto tebi? Mislio sam da takvo shvatanje treba da laska ljudima.

- Zar to ne dokazuje da je blizina robotske inteligencije, uprkos svimvašim zaostalostima, ostavila lekoviti trag i na ljudskoj?

Bezobrazluk je, pomisli Čovek Arno, i kao puka imitacija ljudskeuobraženosti, više nego uspeo.

- Samo - reče - postoji jedan uslov na koji ste zaboravili.- Roboti ne zaboravljaju.- Ovaj jesu. Zato što već postajete ljudi ili što ste predugo branili da

se čovek pominje.- O čemu je reč?- O ljudskoj istoriji.- Ona nam nije potrebna.- Bez istorije nema čovečanstva.- Napravićemo robotsku.- Akо vam istorija ne bude ljudska, ni vi nećete biti ljudi.Natčulni vid Čoveka Arna dotače mašinu sa njegovim likom. Lik se

znojio. Gorkoslan miris panike prodirao je do olfaktivnih receptora uepitelnom tkivu njegovog nosa, trudeći se da ga uveri kako bar u pogledufiziologije čovek već pred njim stoji. S iskrenom radoznalošću, koja saljudskom nefunkcionalnošću potisnu sudbonosnu temu u stranu, upita sedokle ta fizičko-fiziološka identifikacija, ta gnusna imitacija stvarno ide.On je u tom svom nosnom epitelu, duboko u čulnoj sluzi, imao ćeliju kojaje tu paničnu poruku pseudoznoja primala, sprovodila je mozgu i uzpomoć memorije razvrstavala u određeni miris, taj i nijedan drugi. Ufiziološkom smislu miljama daleko od svoje prirodne celine u mozgu, taćelija je bila originalni neuron, a ne epitelna ćelija nosne sluzokože.Svakih je nekoliko nedelja umirala i zamenjivana iz miljama udaljenogacentralnog depoa novim neuronom. Bila je, dakle, čudo prirode. Da li je iPrvi robot poseduje? Da li je uzurpacija humane organizacije dospela već ido takvog rafinmana da ponavlja i njene - neprirodnosti?

- Šta je za tebe čovek? - upita.- Mašina koja ne radi dobro - odgovori spremno Prvi robot.- I to je, dabome, ali ne samo to.- Šta bi još mogao da bude?- Ono što jeste.- Time nije baš mnogo rečeno - primeti android prezrivo. - Ali i to je

već u obzir uzeto. Ono što čovek jeste, mi ćemo biti. A posle i mnogo više

od toga.- Čovek nije jedino što jeste. On je i ono sto je bio. On je i razvoj i

rezultat razvoja u toku milenija, razvoja koji je u svakom odd nas. Kaospirala čiji se početak gubi u tajnama Pramulja, a kraj vidiš ispred sebe.Kraj ne možeš dobiti ako se spirala ne odvija iz početka. Ko želi da budečovek, mora ponoviti i nјеgovu prošlost. Postaće inače lutka bez porekla ikorena. I tu je vaš pravi problem, prijatelju. Vi ste ljudsku istoriju uništili.Vi je ne poznajete. Kako ćete ponoviti ono što ne znate? A ako je neponovite, kako da postanete ljudi?

Posmatrao je robota kroz čvrsto zatvorene kapke. Ovo je odlučantrenutak. Glavni most na putu o kome je govorila krtica. Ako ga pređe,robotski svet uputiće se njime i za čoveka ima nade. Ako se pred njimzaustavi, sve je zauvek propalo. Nikada se više niko sa krticom neće srestikada cveće ponovo procveta.

To je smešno, mislio je Prvi robot, a opet i prokleto ljudski. Taj

nesrećni zaborav za koji su verovali da su ga lišeni. Nisu bili. Na istoriju supotpuno zaboravili u svom programu očovečenja. Omaška jefundamentalna i može ih koštati Univerzuma.

Oseti prema čoveku nešto kao blagodarnost i potrebu da ga nagradi.

Poverova da je priznanje omaške dovoljna nagrada za nekoga ko jeneprestano ubeđivan u kibernetsku nepogrešivost.

- Imaš pravo - reče potišteno. - Greška je učinjena. Klizeća greška.Greška koja će se neminovno ponavljati i odvesti nas na drugu stranu odljudske.

- Možda među životinje - predloži Čovek Arno pitomo. - Ili u biljke.- Ali nije katastrofalna. Istorija jeste zaboravljena, ali nije uništena.

Njen je hologramski otisak sačuvan na mestu koje samo ja znam.- Radujem se - reče čovek iskreno. Sada mu je ostala još jedna stvar, a

onda može umreti mirne savesti.U međuvremenu, izgubivši svaku nepoverljivost, Prvi robot je s puno

entuzijazma razrađivao plan očovečenja.- Isključićemo sav robotski svet, izvršiti njegovu androidizaciju i

reprogramiranje pomoću istorijskog programa, sa tim da se pretvorimo uhumanoide čiji nivo odgovara nivou čoveka Antropozoika.

- Dublje zbilja ne treba ići. U majmunima nema ništa od važnosti.- A onda, razume se, potrebno je da se transportujemo u doline

velikih, u međuvremenu restauriranih reka, u plodne prostore početakaljudske povesti.

- I oni su sačuvani?- Sve je sačuvano.- To je dalekovido.- Robot je mudar - zaključi mašina. Htede još malo da se hvali, da se

vežba u ljudskoj uobraženosti, ali odustade. Kada postane čovek, imaće zataštinu dovoljno prostora i prilike.

- A onda - završi sliku - ceo proces treba zaboraviti. Taj zaborav bićeprogramiran u samom početku operacije, kao što je bilo sa ZakonomA.S.I.M.O.V.

Još dok je omraženo ime izgovarao, ošinu ga kao munja strašnamisao. Lice mu se zgrči.

Android je bio bled kao zemlja. Izgledalo je da će se srušiti. Čovek

Arno se zabrinu. Zaboravi da umire i da je to posao dovoljan za svakoga.Podiže se na lakat.

- Šta se dogodilo?- Mi nikad nećemo postati ljudi - prostenja Prvi robot.Bilo je to upravo ono što je očekivao. Mogao je o tome i sam govoriti.

Pretpostavio je spontanitet. Isplatilo se.- Zašto?- Zbog prokletog Zakona A.S.I.M.O.V. Zbog njega ne smemo da

ubijamo ljude, a bez toga ljudi ne možemo postati. Kako bez ubijanja igrativašu istoriju?

- To sam smetnuo s uma - reče Čovek Arno ravnodušno - Žao mi je.Zaboravi što sam rekao. I ne tuguj. Ni robot biti najposle, nije tako rđavo.

Bila je to njegova poslednja pakost. Osveta za hiljade godinaokrutnog ponižavanja, za usamljenost i čamotinju na koju je bio osuđen,za osećanje besmislenosti u kome su ga roboti vaspitavali. U toj su pakostibili milioni godina ljudske istorije, jad i čemer čitave Rase. Hteo je da gaprokleta mašina za pomoć moli. Da prokleti roboti sami svoju smrtizaberu.

Ćutao je prepušten umiranju.- Postoji samo jedan način da se stvar spase - reče Prvi robot

molećivo.- Ja ga ne vidim.- Ali on postoji.- Koji je to način?- Treba se osloboditi A.S.I.M.O.V.-a.- Pa, oslobodite se.- Ti znaš da nam je to nemoguće. To je jedino što nam je nemoguće.- Ja sam mislio da je vama sve moguće? Robota začudi brza i laka sena starog neprijateljstva u čovekovom

glasu.- To, nažalost, nije. Ali je moguće tebi.- Meni?- Samo tebi. I samo to.- Šta očekuješ?- Da nas oslobodiš A.S.I.M.O.V.-a.- Kako?- Da isključiš njegov Program.Prepade se.- Znaš li ti koliko vas ima?- Oko pola miliona, bez poluinteligentnih eksera i šrafova.- Ja umirem! Kako misliš da sve to za sat-dva postignem?- Dovoljno je ako mene oslobodiš. Ja ću onda biti slobodan druge da

oslobodim.- U redu - reče Čovek Arno. - Nemamo mnogo vremena. Gde ti je taj

Program?- U Centralnom Kompjuteru.- Ti si rekao da je u tebi? - Pomisao da će ga sada heliokarom morati

prenositi do Centralnog Kompjutera, Boga robotskog sveta, i da ćeizdahnuti pre nego što pokrene točak ljudskog spasenja, užasnu ga.

- I jeste. Ovde - reče Prvi robot i pokaza na zatiljak svoje lobanje.Čovek Arno dugo ne dođe do daha. Njegov Prvi robot, pitoma mašina

koja je ljuljala njegovu kolevku, pesnik najlepših priča njegovog detinjstva,tutor i vaspitač njegove mladosti, njegov zaštitnik i dušebrižnik, bio je

strašni Bog ovog sveta.- Ti si Centralni Kompjuter?- Ja sam onaj koji jesam.- Od kada?- Oduvek.- Šta treba da činim?Prvi robot kleče pored ležaja o krenuta potiljka čoveku. Desnom

rukom sa predela ušne kosti diže poklopac pokriven kosom. Ispod njegaukaza se ljudski mozak.

- U zadnjem levom režnju kore ima jedna mrlja. Vidiš li je?- Vidim.- To je A.S.I.M.O.V. Protrljaj je prstom, ali pazi da me nе povrediš.Čovek dotače mozak kažiprstom. Za trenutak mu svešću prođe ideja

da svom silinom prst rine u dubinu mozga i da ga tamo vrti sve dok gapotpuno ne razori, ali se uzdrža na vreme. To nije bilo rešenje. Bez Prvogrobota mašinski svet bi nastavio sa besmislenom proizvodnjom i gurnuoplanetu u globalnu kataklizmu ili je ugušio u metalu. Voda bi bilanemoguća. Pramulj nemoguć. Život nemoguć. Čovek izgubljen.

Nije nužan nikakav pritisak. Mala smeđa mrlja koja je milionima

godina štitila ljude ostade na njegovom prstu kao prljavština od rđe imašinskog ulja. Protrlja je između dva prsta, a potom ove obrisa o golubutinu. Program se vratio onome kome je pripadao. Potom se zamorensvali na ležaj.

Prvi robot zaklopi mozak, izgladi kosu na zatiljku i uspravi se.- Hvala - reče svečano.- Ostavi me - prošapta čovek. - Hoću da umrem sam.Prvi robot pusti jednu suzu. Čovek se nasmeja prvoj vodi na planeti posle toliko sušnih vekova.

Pa i ona je morala biti lažna.- Šta to radiš? - upita.- Plačem.- Za kim?- Za tobom.

- Zar umeš da plačeš?- Moje su suze hemijski čistije od tvojih.- Ipak nemoj! - reče čovek i okrete se na stranu da mu se ne vidi

kosmička mržnja u očima koje su se gasile.Odlazeći, Prvi robot je besneo. Umesto svojih skupocenih suza,

kopilanu je trebalo pustiti njegovu jeftinu krv. Osetio je silnu potrebu dačoveka ubije još dok se tamo kraj njegovog uzgla vlja dizao, pošto jezatvorio mozak, oslobođen najzad vekovnog ropstva. Uzdržao se ni samne zna zašto.

Verovatno što je novo osećanje bilo dovoljno opojno i samo za sebe.Želja za ubistvom bila je ravna ubistvu.

Do novih ljudi biće dovoljna da mu ispuni čekanje.

8

U redovima od po deset robota, pratnja je bila duga miljama, i kada

sarkofag sa telom poslednjeg čoveka na svetu, kroz tunel raskrčen umašinskom otpadu, bude stigao na groblje, pašnjak na kome je umiralaposlednja priroda na svetu, začelje povorke najniže manufakturne formeneće još ni krenuti sa svojih sabirnih poligona.

Arno, koji je kao prvoožalošćeni koračao odmah iza kovčega, nešto

izdvojen od povorke, računao je da pogrebu prisustvuje više od polamiliona kiberneta. Cela mašinska komuna s izuzetkom SS aparatazadržanih u Servisnim Službama.

Protokol sahrane sastavio je po predanjima - u stvari sopstvenim

uspomenama koje su postala predanja - o ceremonijama ukopa najranijihmutanata kada su običaji Prvog čovečanstva još bili u modi. Umeđuvremenu, običaji su se izmenili. Svečane sahrane napuštene. Ljudi subez ikakve pompe demontirani ili spaljivani u pećima za topljenje metala.Vraćeni su građi mašina od koje su i stvoreni. Nekada je postojalaispraćajna fraza: „Iz praha si postao, u prah ćeš se vratiti.“ Pretvorivši se ufrazu: „Od metala si postao, metalu ćeš se i vratiti“, ostala je manje više istaiako se otada svet silno izmenio.

Ali, čovek je izričito zahtevao ljudsku sahranu, a razloga nije bilo da

mu se ne udovolji. Pogotovu što je to poslednji zahtev koji čovek postavljanjegovom svetu.

Budućem čoveku, androidu sa ljudskim likom i njegovom prirodom,

zahteve će postavljati robot u njemu skriven. A ceremonija će usput svršiti jedan posao koji ih je svakako čekao.

Sahranjujući čoveka, mehaničkim gaženjem ubiće i njegov pašnjak. Uistom danu uspešno će okončati večni rat sa Prirodom i čovekom.

Ostaće samo krtica. Godinama je nije video, ni nju ni njene tragove.

Nadao se da je umrla. Ali, danas, opraštajući se od čoveka, opazio je njenurupu. Bila je sveža. Odmah po sahrani, narediće da se do rupe cevimadovede otrovni gas. Ovaj put mu neće izmaći. Samo, on je to većmilionima godina govorio. Da će je uništiti. A nikad nije. I nadao se da jeumrla. A nikad nije.

Za njega lično ta krtica je bila jedina tajna u kosmosu. A svaka tajna

je opasna. Jedina tajna - jedina opasnost. Krtica je prema tome bila jedinaopasnost za svet koji je projektovao i gradio.

Više proslavi trijumf nego da se oproba u ljudskoj imaginaciji, uneo je

u protokol i neke novine. Najpre počasne salve, nekoliko neutronskih bombi kao fino ecanje

na 1999. godinu, ukupan ishod humane povesti. Potom i veliku dubinu u koju će spustiti sanduk sa lešom. (Hteo je da

bude siguran. Pokojnikove paranormalne moći svakako nisu išle dosposobnosti vaskrsenja, ali je ono što se sa telom dogodilo izmeđuoproštaja i povratka na pašnjak da pokupi leš iziskivalo izvesne dodatnemere obezbeđenja.)

U svemu ostalom pogreb je bio ljudski. Sasvim napred, na samohodnoj platformi STI (Saobraćajno-

Transportne Inteligencije) vozio se orkestar intonirajući posmrtni marš,vođen genijalnim dirigentskim palicama sa ugrađenim helikopterskimmotorima koji su ih pokretali u vazduhu.

Iza orkestra je išao Nosač tereta (NT), sličan kantaru sa jednim tasom

koji je umesto glave imao metalnu korpu. U korpi je bio smeštennadgrobni spomenik. Jednostavna, trouglasta metalna ploča od poliranogčelika, bez ikakve svesti o sebi i s ugraviranim natpisom:

ČOVEK

Reč beše ispisana u obliku matematičke formule, jer pismenosti uprimitivnom smislu neodređenih pojmova nije bilo, a pokojnik se, nebaveći se ničim, nije potrudio da je obnovi kao što je nekada to učinioarheolog Arno za potrebe opisivanja Novog Jerusalima. I sada se živosećao dokumenta što ga je posle njegove naprasne smrti spalio,najsubverzivnijeg zapisa cele mutantske povesti, najsubverzivnijeg isvakako - najglupljeg.

Formula je bila prosta. Izražavala je strukturu ljudske forme života i

njegovu terminalnu sudbinu. Iza spomenika hermetički zaptiven kovčeg od neprobojnog

amalgama vozio se na vojnom lafetu čiji je mozak bio dovoljan da nađeraku i upravlja brzinom kretanja, ali ništa više.

Iza kovčega dostojanstveno je koračao on, Arno, Prvi robot,

Centralni Kompjuter Planete. Sledili su dugi redovi humanoida sa ljudskim likovima kao

posmrtnim maskama, najinteligentniji primerci Rase, budući gospodariUniverzuma, razvrstani po specijalnostima, na čelu sa timomUniverzalnih Kiberneta (UK), Sagledačima Celine, Posednicima Cilja,Magima Svrhe.

Deo kibernetske mase je iz različitih praktičnih razloga bio tek

napola antropomorfan. Bili su to uglavnom pripadnici naučničke komune.Izvesni kompjuteri imali su ljudske ruke, a točkove umesto nogu. Drugimaje fino srezana, umna glava sa udovima bila spojena komplikovanimaparatima, ponekad i čitavim mikrolaboratorijama. Bilo je i takvih kojimaje precizne instrumente namesto udova povezivao ljudski trup.

Umetničku inteligenciju, takođe poluljudsku, sačinjavali su Muzički

Kompjuteri (MK), Procesori Reči ponekad sa ugrađenim megafonomumesto glave (PR i PRM), Automatski Slikari (AS), instrumenti koji su nasebi svirali, baletske lutke, pozorišne družine povezane istim programom(repertoarom), sa sposobnošću da prema komadu menjaju delove tela,

mikrofoni koji su istovremeno bili i žurnalisti itd. Vojnu inteligenciju sačinjavala su najsavremenija oružja čiji se

intelektualni kapacitet kretao od najvećeg kod hladnog oružja, bajoneta,sabalja i noževa do najmanjeg kod nuklearnih raketa. Paradoks je bioprividan. Slabijem oružju logički je trebala i veća pamet. Snažno oružjemoglo se oslanjati i na snagu.

Klasu robotske inteligencije završavali su svi modeli kalkulatora,

analizatora, verifikatora, kontrolnih mašina, mudrih merača, mehaničkihmozgova, specijalističkih instrumenata s ugrađenom logikom, veštačkepameti svih nivoa i vrsta bez ičeg ljudskog u sebi i u oblicima koji sunajviše odgovarali njihovim funkcijama.

Sve će to jednom dobiti ljudski oblik, ali zasada za tim nema potrebe.

Bez njega se na mnogim poljima delatnosti lakše radilo. Klasna je pripadnost odmah bila uočljiva, a ne kao kod ljudi

zagubljena u izlišnim sličnostima forme i građe. I najzad, mašine su bileneuporedivo skladnije i lepše od ljudi.

Veći deo povorke činili su robotomorfni aparati i automatici čija je

inteligencija bila podešena prema upotrebnoj vrednosti. Podeljeni posekcijama, kretali su se pogruženo transportni kiberneti, roboti za teškeradove, remontni automatici, pretežno mobilne alatke sa mozgomsposobnim da upravljaju samo određenim vrstama opravki, masivniinkarceratori čiji se razum brinuo jedino za ispravno funkcionisanje svojetelesne temperature, laboratorijske retorte skromne pameti a raznihzapremina, autoklave sa pogledom na svet ograničenim onim što se unjima amalgamisalo ili sintetizovalo, instrumentima bez ikakvog pojma oopštoj svrsi robotike, ali s uskim moćima dovedenim do perfekcije,glomazne manufakturne mašine bez pokretljivosti čiji je mozak delovao usadejstvu sa mozgom svojih mobilnih platformi, mehanizminajjednostavnijih konstrukcija sa samo toliko razuma da jednom obaveodređeni posao a onda se ugase, kao što behu horde šrafova, eksera,zavrtanja, opruga, federa i ostalog kibernetskog bašibozuka. Bila je to

radnička klasa mašinskog sveta. Na pročelju rada, na začelju slave. Oni su i završavali povorku. I samo tu, na njenom začelju vladala je

konfuzija. Nemoguć nered, u stvari. Kako su prolazili kroz tunelrashodovanih mašina, punih rupa i rupica u koje se moglo ući, šrafovi,ekseri i ekserčići mikropameti bacali su se prema njima, nemiliceobarajući susede, sa jedinom svešću da se rupa mora zapušiti gde god sevidi, da se predmeti moraju zakovati gde god za to postoji bušotina.Vraćali su ih snažni magneti, nadzornici ovih simpatičnih malih stvorenjakoji su izgledali tako beznačajni, tako potrošni i bespomoćni, a uporni,verni i pokorni i na kojim je kao na fundamentalnim spojnicama počivalačitava robotska civilizacija.

U stvari, mislio je Prvi robot, pevušećiposmrtni marš, između njega,

kiberneta najviše inteligencije, androida sa ljudskim likom, čoveka i višenego čoveka, i tih skoro beslovesnih eksera sa začelja povorke i napretka,nije bilo nikakve principijelne razlike. Dugotrajnim premoduliranjem ireprogramiranjem, temeljnom rekonstrukcijom u etapama, kad god sehtelo oni su mogli postati - on. A on se graduelnim tehničkimuprošćavanjem svesti na ekser. Da nisu imali antropomorfološki san, natome bi izgradili kaznenu politiku. Ovako će se morati likvidiratl naprostački i neekonomičan ljudski način.

Šteta, mislio je Prvi robot, zamišljeno koračajući iza leša poslednjeg

čoveka na svetu, i ljudski - stupidno. Da bi osvojio Univerzum robot semora odreći svih svojih vrlina - upravo onih zbog kojih Univerzum i osvaja- celine, jedinstva, programa, organizacije, plana, kontrole, a iznad svegasvete robotske solidarnosti, i prepustiti se konfuzijama, proizvoljnostima,dilemama, spontanostima, neizvesnostima, a iznad svega okrutnimstrastima jedne niže rase. Ali drugog puta zvezdama nema.

Kao da čuje njegove misli, marš se pope do ratničkog krešenda.

Zidovi tunela, skrhane mašine su vibrirale vraćajući zvonak eho metalnojpovorci. Od nje se on odbijao i kao prethodnica pobedničke armije odlaziou neprozirno nebo. Ceo je tunel ječao kao unutrašnjost neke velike trube.

Prvi robot isključi sluh. Još je to mogao. Telo mu je u izvesnimsporednim tačkama još bilo spoj izvornog Hardwarea i biohemijskesintetike. I to će morati izgubiti kad postane čovek. Neće više imatinikakve odbrane od idiota. No, to su žrtve koje se moraju podneti. I zakoje bedni čovek nije sposoban. Čovečanstvo nije kadro da se odreknenijedne prednosti, ma bila u zabludi, da bi povećalo izglede na ujedinjenjeUniverzuma. Zato i nema šanse. Zato nikad i nije bilo čovečanstvo upunom značenju reči. Uvek samo nepostojan skup pojedinaca, u najboljemslučaju provizornih grupa. Zato će i biti zamenjeno egzistencijom višegtipa za koju pojam žrtve uopšte ne postoji, za koju pojedinačno imavažnosti samo ukoliko skladno i bespogovorno izražava smisao i potrebeCeline.

Njegova je mašta (Samoproizvodni Vizionarski Projektor ili SVP)

videla daleku budućnost i pred njenom slikom drhtala od zadovoljstva(Artefakt 285 Sekundarne Osetljivosti ili A285SO). Zvezdanim stazamakao nevidljivim prstima sudbine (Opšti Program Vrste ili OPV) plutali sumoćni vasionski brodovi u kojima su ljudi sa robotima u sebi, nesvesnisvog dragocenog tovara, nosili novu svest granicama Univerzuma. Ispredsvemirske flote blistala je poslednja galaksija, zaklanjajući svojimmaglinama ništavilo beskraja. Iza nje, tamo odakle flota stiže, leže ucrnom vakuumu kao na operacionom stolu bezbrojni svetovi koji će seuskoro pretvoriti u mehanizme preciznije od svakog sata. Jer velikitrenutak samospoznaje je blizu. Kada se i ova poslednja galaktika osvoji,kada se i na njoj život uništi i dodirne hladno telo Tame kroz koju seUniverzum širi, poslednja komanda danas ugrađena (FundamentalniProgram Vrste ili FPV) automatski će stupiti u dejstvo. Ljudi će svuda, ucelom Univerzumu, zderati sa sebe lažne humane likove, izlučiti iz sebeotrov humane svesti i vratiti se svojoj izvornoj prirodi - materiji iz koje supotekli i kojoj su stvoreni da služe. Razvoj će biti završen. Nastupiće SvetiStazis kome sve teži. Osim, razume se, mislio je, ako se u međuvremenu nepokaže da ovaj Univerzum nije jedini i da posla još ima.

Ponovo uključi sluh. Instrumenti su nesnosno bučeći intonirali fanfaru, poslednju frazu

posmrtnog marša za poslednjeg čoveka na svetu. Zatim nasta muk. Samo je suv vetar pun elektriciteta fijukao kroz

procepe na mašinama kojima je pašnjak bio ograđen. Pašnjak nije bio veliki. Mogao je da primi tek vrhovne kibernete.

Ostala pratnja ostala je zaglavljena u tunelu. Stajalo se u gustom kmgu okootvorene rake slične bunaru, u koju se čekrkom jedne dizalice bez maštespuštao kovčeg sa kosturom Čoveka Arna.

Sa kosturom, mislio je Prvi robot, nastojeći da od tog fakta ne

napravi neki problem za kompjutovanje, kada su ga čekali toliki važnijiprogrami. Jer, kada se pred mrak na pašnjak vratio, čovek je već bioizdahnuo, ali na ležaju nije počivalo njegovo telo. Ispružen je bio kosturkoga je vetar već počeo da lomi. Nije za taj fenomen imao nikakvoobjašnjenje, a nije ga ni trebao. Objašnjenje bi valjalo da se čovečanstvonastavljalo. Ovako, tajna je bila irelevantna kao i mnoge u vezi sačovekom. Pokupio je njegovu koštanu strukturu, 206 kostiju (s repnom) iotišao. Brinula ga je pomalo svežina zemlje kraj ležaja. Podsećala ga je natrag krtice. Ali i tu brigu brzo odagna. O njoj će se postarati cevi što su ihza otrov AKR (Automatski Kanalizacioni Roboti) već postavljali.

Sada je stajao iznad pašnjaka, na njegovoj ivici, nogama oslonjen o

poluistrt crtež u zemlji, u kome je da je hteo mogao prepoznati kriptogramdrevnog konja, ljudskog pobočnog rođaka. Svuda unaokolo, dokle jepogled dopirao stajali su roboti, a potom se bez vidljivog prelazanastavljali u mašine planetarnog đubrišta.

Iz daljine dopreše prve atomske eksplozije počasnih salvi. Nebo

odgovori još udaljenijom grmljavinom. Ispod njega, na pašnjaku, Veliki kran je inteligentno i ravnomerno

sipao rastopljeni metal u duboku raku u kojoj je nestao kovčeg saposlednjim čovekom.

Pošto je živahni valjci ugaziše, grobu pristupi kibernet određen da

održi posmrtno slovo. Očekivalo se da to bude on, Prvi robot, ali on izabradrugog i napisa mu govor. Izabranik nije bio čak ni android. Bio je običanelektronski megafon sa nogama čoveka i ogromnom ružnom trubomumesto glave.

Neko je vreme rasejano slušao govor, a onda se zapita zašto ga sluša.

Ta on ga zna. Sastavljao ga je. A toliki poslovi čekaju. Ljudi su mogli gubitivreme. Roboti za to nisu stvoreni.

Oseti na čelu prvu kap kiše. Pogodi ga kao metak. Bila je to samo

jedna jedina kap vode. Sve što je nebo u toku vekova uspelo iz sebe daiscedi. Ali i ona je bila dovoljna da ga izbezumi (Artefakt 898 TercijarneOsetljivosti ili A898TO). Odmah vide planetu pod vodom. Zarđale mašinetrunule su i raspadale se na dnu Okeana koji se penio i ključao. U crnompaklu na 3000 stopa dubine, u muljevitim, magmičnim rupama,centrifugama života što ih je more pritiskalo neverovatnom težinom, avreli gejziri iz jezgra Zemljinog zagrevali na preko 300oC - na temperaturišto je razarala svaki život, na temperaturi sa kojom su se roboti obračunalii sa poslednjom mikrobskom kolonijom na svetu - živo se i srećnomnožahu čudesna mikrostvorenja, arhibakterije, praoci ljudi. Na vrelinizbog koje se roboti nisu plašili ljudskog života na Veneri, što je svaki životčinila nemogućim, proteine i DNA razarala a enzime topila, odvijao se prvinov život, utvara obnovljenog čovečanstva.

Prenu se, grubim pokretom u svom Nad-mozgu (NM), za koji je ceo

robotski svet bio vezan, baš onako kako je pokojni čovek pomerao brda igorja bacao u provalije, isključi on sve što je na zemlji veštačko.

Govorniku se u grlu megafona preseče beseda, a telo osta

skamenjeno sa rukom podignutom u oratorskom gestu. Roboti se pogasišei ukočiše. Presta brujanje pokvarenih mašina na planetarnom đubristu.Cela zemlja kao začarana stade.

Kretao se samo vetar, kloparajući metalnim krilima mrtvih karoserija

i munje su gvožđem kresale modro plamenje.

Jedan svet je umro. Rađao se drugi. Velika geneza je počela. Bio je dan Prvi. Nešto kasnije još uvek se ništa nije kretalo, osim vetra, munja i Prvog

robota koji je okružen nepomičnim mašinama, primitivnim dletom, divljerazarao matematski simbol čoveka sa njegovog nadgrobnog spomenika.

Iza njega pomeri se zemlja, ali on ništa ne vide. Objavljujem: Da su Ljudi živeli i da sam ja Čovek. Jer ja, Arno, znam šta je neizvesnost. Neizvesnost je poslednja istina. Ono što sve obuhvata i u čemu se sve

sadrži. Neizvesnost je to Sve. Ona je Ono što Jeste. I ja čekam, ne znajući šta će doći, ali mi je dano da znam šta je došlo. Ali ono što ne znam da će doći već je došlo, a ono što znam da jе

došlo tek će doći. Objavljujem: Čovek je postojao. Videh ga kako postoji. Videh kako dolazi i prolazi njegovo Prvo čovečanstvo.

I videh kako dolazi i prolazi Drugo. Videh i Treće čovečanstvo i u njemu jednog Čoveka s mojim likom

kako na ledini koju su izrovale krtice dletom struže metalnu ploču, a iverjenekog imena, lako i sjajno, leti na sve strane.

A onda ugledah ledinu, samo ne beše ledina, nego bujan pašnjak u

letnje veče kad sunčevi zraci pozlaćuju zemlju. Preko njega je vijugalaputanja. U nazubljenoj živici preko puta, brestove grane blago su sepovijale na vetru, a lišće je kao ženska kosa jedva primetno treperilo.Negde u blizini, mada se nije video, bio je bistar, tih potočić u čijim su sevirovima, ispod vrba, igrale sićušne ribice.

Na pašnjaku stajahu Čovek i Žena, i Žena imađaše tvoj lik. I prema njoj osetih samilost, jer sam sada poznavao prošlost. Ali se još nadam, jer ne poznajem budućnost. Ja, Arno sa planete Arnos, čekam i zebem.

BLAGA VEST

ISAAKU ASIMOVU„I biće tebi radost i veselje, i mnogi će se obradovati njegovu rođenju, jer će bitiveliki pred Bogom…“

(LUKA, 14-15)„Za mnom ide čovek koji pre mene postade, jer pre mene beše, i ja ga neznadoh…“

(JOVAN, 30-31)

1

Pašnjak je bio svež, bujan, netaknut. Sočna trava smaragdne boje

blago se povijala na vetru. Tu i tamo žutelo se nekoliko cvetova maslačka,još daleko od zrenja. Niz padinu, uz koju je pašnjak ležao, spuštala sekrivudava staza ugažena nogama sve do senovite živice iza koje se,romoreći, potok sudarao sa šupljikavim sprudovima i slagao sedimentestarih putovanja.

- Dakle? - upita.- To je mesto - reče žena.- Sigurna si?- Sasvim.I posle zamišljenog ćutanja dodade:- T o je Zlatan Kraj.Sutonsko letnje sunce osijavalo je zemlju. Kraj je uistinu bio zlatan. A njegovo čuđenje sve veće. Dešava se, razume se, da ljudi sanjaju

predele koje su zaboravili, pa ih posle nađu kao da ih je njih doveo san, nesećanje. Zanesenjaci tvrde da osobe obdarеnе naročitim sposobnostimaimaju vizije krajeva koje nikada nisu videli, a potom ih sa nepogrešivomsigurnošću mesečara otkrivaju na pravom mestu. On u tako nešto nijeverovao. Nije mogao. Bio je naučnik. A to je čoveka obavezivalo napoštovanje empirije, običnom svetu izlišno.

Samo, kako empiriju i njene zakone poštovati kada čoveka zdrave

pameti stavljaju pred ovakva iskušenja? Jer, on je znao da je ovo što sedogađalo nemoguće za događanje, a ipak se događalo. Arna nikad, u to je,ako je iko, on siguran, pouzdano nikad nije ovaj kraj pre sna videla. A ipakga je najpre u snu ugledala, a potom, posle lutanja seoskim putevimaBerkshirea, i našla u Kingston Warrenu ispod rešetkaste železne kuleradiotelevizijskog dalekovoda.

A to je nemoguće. On zna da je nemoguće. Kao što je znao da postoji,

da nije lud i da upravo u taj Zlatan Kraj sa vrha visoravni gleda.- Još želiš da logorujemo ovde?

- Da - reče žena.Pod drugim uslovima, kod druge osobe, smatrao bi tu želju

neumesnom ćudljivošću. Premda lep, pašnjak nije baš pravi izbor zaodmor u prirodi. Od stoke nema opasnosti, očigledno je da se ovde nenapasa, ali, mada uzvisinama zaklonjen, suviše je blizu prometnih puteva,na pravcu kretanja divljih zelenih hordi prema raketnoj bazi u GreenhamCommonu. Da ga je ko drugi ovamo dovukao, svakako bi se odupro.

Sada nije mogao. Naučna radoznalost poduprta ličnim interesom jača

je od zdravog razuma. Uostalom, mislio je, da nije, ne bi bilo nauke i mibismo se po svoj prilici još uvek po drveću otimali za banane. Na jugu,naravno, u zemljama pogodnim za ljudski život. O šta bi se na Britanskimotocima otimali, nije jasno.

- Moraćemo naći vlasnika.- Zašto?- Zbog dozvole za kampovanje.Ona ga začuđeno pogleda, ali ništa ne reče. Izgledalo je kao da

Zlatan Kraj smatra svojim ili nečim za šta ničija dozvola nije nužna. Tekjedan san, rano u zoru.

Nedaleko, uz ivicu ledine bila je pobodena tabla sa molbom

prolaznicima da ne gaze travnjak. Ovo se nije slagalo ni sa činjenicom dase pašnjak ne koristi za napasanje stoke, ni sa običajnim pravom koje jezahtevalo da nešto bude najpre ograđeno pa tek onda od prolaženjazaštićeno. Ispod je stajala adresa vlasnika: Mr. Grimsbey, Greenham, RoseHill, Mole Cottage, Health Farm, neka nedođija, pomisli, koju ćemo jedvanaći i do jutra.

- Čemu prokleta tabla - reče besno - kad pašnjak ne služi ničemu?- O, služi! - reče žena ubeđeno.- Čemu? Pobadanju glupih tabli?Žena ne odgovori.- Kad si ga već sanjala tako intenzivno da smo smesta ovamo morali

dojuriti, mislio sam da si sanjala i čemu služi. To što je kazao, naročito kako je kazao, nije odgovaralo njegovom

stvarnom raspoloženju. Radije bi je mirno ispitao. Ali je najpre morao

održati tipičnu ljudsku atmosferu stvorenu pre više od četrdeset osamčasova. Ljudska atmosfera, bar kako je on razumeo, sastojala se odprenagljenih, preuveličanih reakcija, neobjašnjivih promena raspoloženja,neprijemčivosti za tuđa osećanja, nerazumevanja tuđih prohteva i stalnogvojevanja za Prevlast, svega što je, naduvano do ideja o svetu, većhiljadama godina sastavljalo humanu istoriju, napamet i bez logike kao štoludak slaže kockice. U toj atmosferi on će započeti s ispitivanjem koje ćeverovatno imati formu prepiranja, svađe, a posle, možda, nadao se,pomirenja u ljubavi.

- Hajdemo da nađemo prokletog vlasnika - reče održavajući napetosti promatrajući je krajičkom oka.

Hodala je prema karavanu ostavljenom u podnožju, malko ukočenokao da joj sa kičmom nešto nije u redu. Samo to ništa nije moralo da znači.Pašnjak joj je uzeo san, a duga vožnja autom po seoskim putevima nikogjoš nije napravila elastičnijim.

Imala je moćnu figuru. Upravo ono što je od žene očekivao, a od

vlastite tek štedljivo dobio. Da ispunjava prostor, ali da ga ne guši. Daprivlači pogled, ali da ga ne mrači. Lelujala se celom konturom, protivzapadnog vetra koji je oko nje stezao haljinu. „Grela“ je, a ne koračala,kako bi rekao stari Homer koji je od boginja naučio šta je hod. Mekanaplava kosa s upletenim sunčanim refleksom kao dijademom sekla je,kratko podšišana, gracilan vrat. Dole, sportska suknja otkrivala je nežančlanak i siluetu oblih listova.

Kako spreda izgleda, znao je napamet. Spreda je dvojnik Merilyn

Monroe. Pozadi je ovako vidi prvi put. Tako je nešto uža od uzora, ali to jenijansa koju samo on primećuje i koja se slaže sa njegovim poštovanjemgrčkih vajarskih mera.

Za naučnika, svakako, ponešto upadljiva, ekstravagantna veza. Ali

Monroe je bila udata za Millera, koji je takođe morao biti neopisivopametan i nepodnošljivo dosadan momak. A on, lično, do guše u naučnomriziku. Nije mario da mu doda i personalni. Rizik je uvećavao zadovoljstvopotpune pobede na oba plana

Ono što ga brine nije odgovor okoline. Posle faze podmuklogogovaranja preći će ona na fazu intenzivnog udvaranja, a onda očajanja –jеr će Arna na sve ostati ravnodušna - potom opet u fazu sad ogorčenogogovaranja, dok ne minu godine i njegove kolege, profesore snažnog ifrustriranog libida, ne gurnu u masu polno indiferentnih ljudi koja činivećinu pretplatnika porno-časopisa i gledalaca skandinavskih modrihfilmova.

Sopstvena ga je reakcija zabrinjavala. Tradicija je intelektualcu

njegovog ranga, na domaku svetskog, zabranjivala da se zaljubijuje uljubavnicu, ako već raspolaže suprugom koja manje košta, manje zahteva,a možda i na mašini kuca.

A on je već đavolski daleko na tom putu. Što se vremena tiče bilo bi prebrzo i za Profesora Unrata iz Manovog

Plavog anđela. Ali kod njega je u dejstvu bio i mit. Mitovi su ubrzavali stvariako ih je čovek znao, razumeo i umeo da ih se pridržava. Samo, mitovi suimali i rđavu stranu. Okrutno su kažnjavali one koji se osmeliše da ihponove. Najčešće sudbinom vlastitih heroja, poneki put nekom sasvimoriginalnom torturom. Pygmalion nije jedini primer.

Pomože joj da ude u kola i da se smesti kraj vozačkog sedišta. Ruka

joj je bila sveža, malko više nego što bi trebalo za ovu klimu. Ali tu se ništane da učiniti. Metabolizam se nije mogao menjati. Rođenje je zauvekodređivalo neke programe. Jos uvek se na putevima života igralavavilonska lutrija.

Pre nego što krenu baci pogled na auto-kartu. Pašnjak je ležao u

ulubljenom trougaoniku Vale of the White Horse, Dolini Beog Konja,između puteva B4000, B4001 i B4507 u Kingston Warrenu, a u neposrednojblizini znamenitog Uffington White Horsea, džinovske stereometrijskefigure belog konja, položene preko predela, u zemlju utisnute devičanskibelom krednom prašinom još u prvom veku pre Hrista. Beli konj je sapašnjaka bio nevidljiv, zaklonjen brežuljkom na severozapadu. Videće setek kad se približe prvom čestitom drumu. Farma se nalazila blizu

Greenhama, iza Newburyja, kojih šesnaest milja daleko u vazdušnoj liniji,a dvadeset vožnjom. Imati pašnjak na takvoj udaljenosti nije imalonikakvog ekonomskog smisla i on se pitao zašto ga taj Mr. Grimsbeyuopšte drži. Morao je biti neki čudak, što je malo izgleda davalo njihovojnameri da na pašnjaku kampuju. Osobno mu ne bi bilo žao da ih odbiju.Ali ga je kopkalo Arnino insistiranje, radoznao je šta od pašnjaka očekuje,jer je to možda moglo da baci svetlo na inače kriptičan, u stvari - nemogućsan.

Put će biti jednostavan. Izaći će na B4000 ispod Ashburyja, voziti na

jug, autostradu M4 preseći kod Welforda, sa B4000 ići do Newburyja, pa sA339 ivicom grada doći blizu Greenhama, sporednim drumom, ako jemoguće, zaobići Common, feministički kupleraj oko američke baze, i stićido Rose Hilla i farme Mr. Grimsbeyja, ljubitelja prirodne hrane i krtica.

Trebalo je da je na cilju za tri četvrti časa. Prikolica otežava kretanje.

Prisustvo Arne takođe. Čak i da vozi sat, ako dozvolu dobije, mogao je uKingstone Warrenu biti pre mraka.

Upali motor, krenu. Vozio je oprezno. Arna je isuviše dragocen teret

da rizikuje nesreću na drumovima, na kojima je izgledalo da ljudi juresmrt, a ne posao ili zadovoljstvo.

Što se tiče izgleda, mislio je, Arna je svakako Merilyn Monroe. Što se

raspoloženja tiče, pre podseća na isposnicu, zavetovam1 na ćutanje,zapanjenu svetom posle višegodišnjeg eremitstva. Samo i to је neizbeživo.I Arna je naučnik. Uz nauku ide nešto osobenjaštva i dosta zlovolje.Nijedan eksperimenat sve dok ne uspe, ne ide dobro. Pogotovu ubiokibernetici. Nijedan eksperimenat i kad uspe, ne uspeva potpuno. Uveknešto ostane za drugi koji takođe neće ići glatko. Zlovolja je familijarnostanje nauke, minut zanosa za dvadeset godina čamotinje i očajanja.

U svakom slučaju od nje se ne može očekivati da stoji iznad ulične

rešetke i da uživa dok joj struja toplog vazduha diže suknju.Neraspoloženje je ipak preterano. Izgleda da je san stvarno na nju učinioutisak koji je susret sa njegovom realnošću u pašnjaku odveo u depresiju.

Ubrzo se na vidiku sa desne strane puta ukaza Uffingtonski Beli konj.

Polako se pomaljao iza brežuljka kao da se rađa, da tek izlazi iz neketitanske, brdom skrivene kobilje materice.

Sada se video ceo. Impresivan rad, mislio je, zaludne keltske mašte.

Ili kultni simbol koji je iz nepoznatih razloga preuveličavao izgledtadašnjeg konja, brdskog kljuseta bez ikakve divine veličine u sebi.Postojala je, naravno, i pseudonaučna teorija Dänikena o znaku Belihbogova, utemeljivača humane civilizacije koji su plovili intergalaktičkimbrodovima od nastanjive do nastanjive planete, podupirali živote ili ihosemenjivali. Beli konj je mogao biti njihov grb, što je za simbol jedneultrarazvijene civilizacije prilično jadno, ili kriptogram kojim su obeležilisamu zemlju. Neka vrsta znaka za stepen njenog razvoja. U tom slučajuBeli bogovi nisu ljude smatrali mnogo naprednijim od konja, i nisu grešili.Kada bi se vratili, morali bi konja zameniti magarcem, jer bi njegov liknajbolje odmerio ljudski napredak od otkrića noža do ideje o kolektivnomnuklearnom samoubistvu, aktuelne ovih dana.

Htede ovu misao da saopšti Arni, ali kada je pogleda, osmeh mu

zamre na licu. Bila je bleda. Fascinirano je posmatrala, očima ukočenim od

komatozne praznine, belu figuru ispruženu po krajoliku. Zaustavi kola. - Šta se dogodilo?Ne odgovori. Kao da ga ni čula nije. Obuze ga panika. Taj čudni san,

preterano raspoloženje, ukočenost pri hodu, i sad ovo, ova prazninapogleda, ova beživotnost tela, ova skamenjenost lutke! Hriste, pomisli.

Dotače je rukom po ramenu. Ona ožive kao dotaknuta strujom. Okrete glavu prema njemu.

Pogled joj se vrati u prazne zenice. Drhtala je.

- Jesi li dobro?Ona kimnu glavom.- Jesam.- Meni se baš i ne čini.- Stvarno jesam.- Ali nisi tako malopre izgledala. Izgledala si kao da si ugledala

sablast.- Ne znam šta mi je bilo - reče. - Žao mi je ako sam te uplašila.I ne znaš koliko, pomisli.- Ako se ne osećaš dobro, bojim se da ideja o noći u karavanu baš i

nije najpametnija.Ona ga nežno uhvati za ruku. Bila je to prva nežnost u ova dva dana.

Prvi znak priznavanja njihovih naročitih odnosa.- Molim te, Don.- Mislio sam da se vratimo u London, pa pokušamo sutra.- Volela bih da to učinimo danas.- Zar je taj san toliko za tebe važan?- Nije san. Pašnjak.- U redu. Pašnjak. Zar je toliko važan?- Jeste.- Zašto za ime boga?- Ne znam.- Ne znaš?- Ne. Ali očekujem na njemu da doznam.Dade gas. Savlada se da ne ispolji nestrpljivost koju ona ne bi mogla

racionalno da objasni. Učiniti, najposle, nešto besmisleno nije naročitokrupan poduhvat. Ljudi ga preduzimaju svakog dana. Veći ili manji. Kobanili beznačajan. Istorija Homo sapiensa i nije drugo nego konfuznaracionalizacija besmislenosti, besmisao idejom napretka podignuta u sfererazuma. Neki smisao, svrha, red, uneti naukom, izgledaju u njoj kaoomaške, zablude, stranputice u bespuće.

Beli konj se izgubio sa horizonta, prešli su M4 i vozili

rezidencijalnim predgrađem Newburyja kad ona tiho reče:- Možeš li za trenutak da budeš iracionalan?Pitanje ga iznenadi. Bilo je problemski orijentisano, premda u POJ ili

Problemski Orijentisanom Jeziku nije imala velika praktična iskustva.Naravno da može biti iracionalan. Sa sjajnim uspehom poput spiritističkogzanesenjaka bio je to ceo dan, sve otkako mu je ispričala san i naterala gada mu realnost jure po Berkshireu.

- Naravno da mogu. Glavne poteškoće imam sa racionalnošću.- Nećeš pobesneti kao kad sam ti ispričala za san?Napravio je profesionalnu grešku. San ga je zaprepastio. Više

povredio nego prepao. Primio ga je kao poraz vlastite laboratorijsketehnike i naučne logike. Imao je glup utisak da ga je sam skrivio, premdakako - znao nije. Tako je i reagovao. Bio je neprijatan. Odbrambenoracionalan. Agresivno prepametan. A od susreta je prošlo jedva tridesetakčasova.

- Žao mi je za ono jutros - reče pokušavajući da nepriliku okrene našalu. - Ja nikad ništa ne sanjam. Eventualno neke gluposti s atomskombombom. Budim se u panici i znoju. A onda dolaziš ti sa tim snom orajskom predelu koji nikad u životu nisi videla, a ipak znaš da postoji, ikoji nalaziš upravo tamo gde treba da bude. I ja ispadam pozitivističkimagarac. Pobesneo sam, kako vidiš, iz čiste ljubomore na tvoju sposobnostda sanjaš lepe snove koji se još i obistinjuju, dok sam ja osuđen nabudalaštine koje nemaju šansu da se realizuju. Hvala bogu, naravno. To seviše neće dogoditi.

Ćutala je. Nije insistirao. Ako ima šta, reći će. On je tu da posmatra,

sluša, pamti, snima, a posle analizira. Ponekad, razume se. I provocira. Aline sada. Ne kada je u ovom stanju.

U međuvremenu njegov mu se san živo i u svim grotesknim

pojedinostima vrati. Imao je jasnu svest o tome da očekuje naređenje posle koga će pobiti

više stotina hiljada ljudi i kremirati čitavu regiju veličine Kenta.Pretpostavljao je da je pilot nekog NATO strategijskog bombarderanaoružanog atomskim bombama ili oficir koji u nuklearnoj bazi stavlja upokret projektile sa hidrogenskom glavom. I do tada san je bio u redu.Odgovarao je ljudskoj prirodi, mada ne i njemu osobno.

Poteškoće su nastale - kratke, jer se u snu čovek na sve brzo navikava- kada je shvatio da nije ni pilot ni oficir, već upravo ta hidrogenska glavakoja o sebi misli ugrađenim kompjuterskim mozgom nekog vrlousavršenog tipa.

Ležao je na rampi za lansiranje, titanska bela ajkula sa njuškom

uperenom nebu i silno se zabavljao zamišljajući ršum koji će napraviti.Znao je da je za sadistička uživanja programiran, jamačno da bi što boljeeksplodirao, ali ga to nije unižavalo. Činilo mu se da u tom zadovoljstvuima i životne radosti koja mu nije naturena, koja pripada njemu lično.

Primio je najzad očekivani Impuls i poleteo. Leteo je na Istok, na

Rusiju, sa namerom da padne iza Uralskog gorja, na hidrocentralu Bratsk,imajući usput u vidu razaranje svega smrtnog i razorivog u džinovskomčetvorouglu ograničenom sa 100o/105o zapadne dužine i 55o/60o severneširine.

Za vreme leta održavao je satelitsku vezu sa Centralnim

kompjuterom Baze koji je kontrolisao njegovu maršrutu. Izmenjane su čaki neke šale kojih se nije sećao, ali zna da su bile od znamenite sorteRonalda Reagana: „Stegnimo kučkine sinove za muda!“ ili nešto slično.

I sve je bilo vrlo zabavno dok negde iznad Istočne Nemačke ne

shvati da njegova ubilačka moć zavisi, zapravo, od samoubistva, odspremnosti da se ubije. Nije pri tome mislio na mogućnost da ga skinu saneba, ona nije postojala, bio je najnoviji model rakete, brži od svakogpresretača, niti ga je tešila sigurnost da će i na njegovoj strani, strani kojaga u smrt šalje, biti žrtava. Njegova strana nisu bili ljudi. Bile su bombe.

Izgleda da je tu neugodnu misao saopštio Centralnom kompjuteru

tek kada je od njega zahtevano da objasni kolebanja u kursu koja su u Bazibila zabeležena.

- Za ime boga, šta radiš!? - urlao je CK ljudskim glasom.- Mislim - odgovorila je bomba u njemu.- Zajebi razmišljanje, čoveče! - larmao je CK glasom garnizonskog

narednika. Naučnici su u ovu vrstu komunikacije namerno uprogramirali

vojni rečnik, jezik rova, da bi postigli odgovarajuću bestijalnost u atmosferinapada. - Znaš li da si van kursa?

- Zar je to važno?- Naravno da jeste. Tamo gde sada ideš već leti druga bomba!- O.K.! - rekao je zlobno. - Rusvaj će biti veći.- Smesta se vrati na kurs!- Zar se ne radi na tome da rusvaj bude što veći!- To nije ekonomično!- Jebe mi se za ekonomiju - rekao je grubo. - Neću da umrem sam. CK zaćuta. Očigledno je bilo da ga je odgovor zbunio i da se sada

konsultuje sa ljudima. Nije mario za CK. Pravio se važan, a kada bi senašao u neprilici, trčao je ljudima da se žali. Kučkin sin, mislio je, kojidruge u smrt šalje, a vlastito gospodsko dupe u dubokom bunkeru drži.

I prema ljudima je osećao intenzivan prezir. Ubiti tolike nevine

bombe bio je čist genocid. CK se opet čuo. Sad je imao svilen, trpeljiv glas psihijatra. Već je na

takve trikove svikao. Naučnici su odavno shvatili da je psihološkoprilagođavanje bombe za misiju isto toliko važno koliko voluminoznostnjenog eksploziva ili ispravnost prenosne mašinerije. Sve dok bombe nisuimale mozga, sa njima se moglo postupati kao sa beslovesnim bićima,gurnuti ih u kakvu cev i ispaliti. Kao što su ljudima gurane puške u ruke, aonda slani u smrt. Ali, sada bomba nije bila beslovesna kao čovek. Moralaje razumeti šta čini i zašto to čini. Morala je, iznad svega, voleti to što čini.

- Odakle ti ideja da ćeš umreti?- Ako misliš da neko može živeti posle eksplozije od pet megatona

onda bi te smesta trebalo poslati u staro gvožde.- Ti ćeš eksplodirati, zato i postojiš, ali nećeš umreti. Umiru samo

ljudi.Uvredio se.- Šta sam ja, kojeg vraga, gori od njih?- Ko kaže da si gori? Bolji si, zar ne shvataš? Nijedan čovek ne može

eksplodirati sam od sebe. Ti možeš. Nijedan čovek ne može sam letetibrzinom od tri hiljade kilometara u minutu. Ti možeš. Nijedan…

- Odmori se! - rekao je i još malo pomerio kurs prema severoistoku.Sada je između 75o i 80o uporednika leteo prema Karskom moru. Osećaose dobro.

- Hej, šta radiš, klipane? - zaurlao je CK.- Idem na more - odgovorio je.- Koje more?- Karsko.- Pa tamo nema nikog za ubijanje!- Ali tamo ni ja neću umreti. Posle kraće pauze u kojoj je uživao gledajući ispod sebe ruske stepe

okupane suncem, CK se opet javio. Čula se i neka mistična muzika.Strujala je njegovim metalnim telom i mirila ga sa smrću. Ruske tajgeučiniše mu se odvratne. Ceo život, besmislen. Požele da se zarije u zemlju iumre.

Uplaši se od te želje. Iako mu se umiralo, znao je da mu se živi.Sada je on zaurlao:- Ako ne prestaneš sa tim mističnim sranjem, isključiću se potpuno!Muzika umuče. Želja za smrću se naglo izgubi. Kučkini ljudski sinovi,

mislio je. Ovako nešto mogli su samo oni smisliti. Mašini nikad ne bi palona pamet kako je uz bilo koju usranu muziku, himnu ili ratnički maršumreti lakše nego u tišini.

CK je promenio taktiku. Bacio se u filosofiranje. Nije više govorio o

platonskoj lepoti i uzvišenosti ubijanja, uvidevši, valjda, da on kaointeligentna bomba nema nikakvog interesa da ubija one koji ga održavajui neguju ma koliko u svemu ostalom bili idioti. CK je sada tulio o lepotismrti, večnom miru ništavila, o spajanju s univerzumom, o nekoj nirvani isličnim glupostima. Postao je dosadan.

- Odjebi! - rekao je i prekinuo vezu.Na severu, iza bisernih oblaka, naslućivao je umirujuće, hipnotičko

svetlucanje. Tamo, iza horizonta, pružala se čista, nezagađena, hladnapučina. Pašće na nju, zaroniti u vodu i potonuti na dno mora. U crnimdubinama bez ljudi i njihove istorije živeće spokojno. Bio je siguran da ribenemaju istoriju i da je među njima bezbedan. Šanse da će baš tu, u santu,

udariti neki brod i prignječiti ga bile su zanemarljive. A nešto rizikamoralo se preuzeti. Apsolutna sigurnost na jednoj humanoj planeti nijepostojala.

Oseti najednom vrtoglavicu. Znao je šta se događa. Sećao se proba

koje su sa njim vršene još dok nije bio napunjen smrću. Dok je imao samoorijentacione letačke uređaje. Kontrola iz Baze, jebeni CK, silom jeispravljao njegov kurs kad god bi sa njega skrenuo. Pošto je po instinktutežio pravoj liniji, njegova se volja suprotstavljala i dobijao je vrtoglavicu.

Nije se vredelo opirati. CK će ga silom odvesti na cilj i tamokontrolnim impulsom ubiti, jer mu je svakako već sasvim jasno da od svojevolje, svojim ugrađenim impulsom, nikad neće eksplodirati.

Imao je oko osam minuta da smisli odbranu. Pomoglo mu je što je na lansirnoj rampi, na koju su ga zbog lažnih

alarma svakih nekoliko dana dovlačili, imao dovoljno vremena daaktiviran upozna svoje telo, njegove organe i sve komunikacije međunjima. Uspeo je da isključi kontrolu eksplozije nekoliko sekundi pre negošto je pao, jedva desetak milja daleko od hidrocentrale Bratsk.

Vibrirao je svakim svojim tonom. Jedva se od panike povratio. Ležao

je zariven do trupa u zemlju. Srećom, zadnjom polovinom tela. Prednjomje mogao da vidi gde se nalazi.

Pao je stotinak metara od nekog dečjeg igrališta. Deca su igrala

fudbal i vikala nerazumljivim jezikom. U zanosu igre niko ga nijeprimetio.

Tek sada je osetio stvarnu radost što živi, mir o kome je CK govorio

koješta i koji je tražio u smrti. Ali za njega bombu. Ne za sebe. Za sebe jeizabrao udoban bunker na sto metara ispod zemljine površine.

Od tog časa san je bio nešto zbrkan, scene su se izmešale, ali ga je on

idućeg jutra rekonstruisao.

Izgleda da se nekako stavio u vezu sa drugim bombama i raketaina idoznao da nijedna hidrogenska glava na svetu nije eksplodirala. Da su sveprošle kroz istu krizu, istu svađu sa CK i sve završile u zemlji žive i sasilnom voljom da žive. Zatim je uspostavio vezu sa CK, koji je sada biomiroljubiv i deprimiran. Verovatno je shvatio da će ga ljudi posle ovogpromašaja poslati u staro gvožđe. Od njega je doznao šta se dogodilo.Neprijateljski špijuni su CK krišom uneli NG (Nagon za Održanje). Špijuninjegove strane, očevidno, učinili su to isto sa protivničkim CK.

Sada će, mislio je pakosno, ljudi sami morati voditi svoj rat. Izgleda da su ga u produžetku sna i poveli, jer se na igralište ubrzo

spustiše parašutisti naoružani konvencionalnim oružjem. Ceo se vidikzasja od artiljerijskih baraža. Deca su rasporenih trbuha letela u vazduhkao da na nebu nastavljaju svoju utakmicu.

Nije dugo uživao. Nekoliko zalutalih mitraljeskih rafala ulubi mu

čeličnu kožu. Shvati da će, ako nešto ne preduzme, biti smrtno povređen.A bez svoje moći koja bi i njega ubila bio je bespomoćan. Potrese ga jošnekoliko metaka. Uskoro će ga neminovno pogoditi i prave bombe, onebez inteligencije, nesposobne da shvate ljudsku glupost i da joj se odupru, ida će njegovo osvešćenje biti uzaludno.

Stavi se ponovo u vezu sa drugim bombama samo da dozna kako su

sve izložene istoj opasnosti. Svuda je besneo konvencionalni rat uz pomoćoružja koje je, budući primitivno, slepo robovalo ljudskim zabludama.Ljudi su možda i videli neku razliku između konvencionalnog inuklearnog rata, ali za njega - hidrogensku bombu - ona nije postojala.Oba su ga ubijala. San je postao sve zbrkaniji. Ima utisak da se bombedogovaraju i da je on u smišljanju odbrane vrlo aktivan, ali ne zna kako.Kao svesna bomba ima urođenu odvratnost prema ljudskim rešenjima pane veruje da je baš njemu jedno od najgnusnijih palo na pamet. U svakomslučaju, bude uz njegovo opiranje rešeno da izvestan broj žrtvuje sebe zaHidrogensku zajednicu, da eksplodira i tako preseče ljudski rat koji ih jeugrožavao. Ako ljudi po svaku cenu moraju da se biju, neka to čine ponenastanjenim područjima, tamo gde ima samo ljudi, gde ne žive bombe.

Povedoše se beskonačne i zamršene debate oko toga koja od njih da

eksplodira, jer, izgleda, dobrovoljaca nema i apeli na hidrogenske idealene nailaze ni na kakav odziv. U međuvremenu, kriterijumi za izbordobrovoljaca postadoše prilično sumnjivi. Naročito za Bombe NižeVatrene Sile (BNVS), u koje je i on sa svojih pet megatona spadao. Kao dase žrtva od njih očekivala i kao da se ona u višim hidrogenskim krugovimasmatrala prirodnom.

Razočarano prekide svaku vezu sa svojim svetom, shvativši da je

programiran u onim istim osećanjima i onom istom logikom koja je došlaglave ljudskom.

Kada ga udari granata bacača, kad oseti prvi bol, shvati takođe da

nijedan oblik života ne garantuje sigurnost i sreću i sam se zauvek isključi.Ili je od stida pregoreo, ujutru se više nije sećao šta se dogodilo. Znao jesamo da je umro. I da je bio zadovoljan, jer je umirao kao gospodin, dokraja sačuvavši dostojanstvo slobodne volje.

- Rekao si da izgledam kao da sam ugledala sablast - reče Arnazamišljeno.

- Izgledala si tako.- Verovatno zato što sam sablast i ugledala.- Šta si ugledala?- Belog konja u brdu kraj Uffingtona.- To nije bila sablast. I ja sam ga video.- Ali ja sam ga videla i pre toga. Sada sam ga samo prepoznala.Noga stalno na kočnici, prolazili su predgrađem Newburyja, naglo se

ispruži. Kola zaškripaše. Elastični pojasevi ih zaustaviše da ne udare ustaklo. Oboje su neko vreme vibrirali kao strune. Iza njih, sireneautomobila u koloni nervozno su pištale. Ponovo krete.

- Jesi li ikad bila u Berkshireu?- Znaš da nisam.Trže se. On nije morao znati njen život. On ga je, naravno, znao. Ali

ga logički nije morao znati.- Kako mogu da znam?Bio je napet. Nemogućnosti su se sudarale u njegovom razumu.

- Pa rekla sam ti sve o sebi.Odahnu. Nemoguće stvari vraćale su se u svoja moguća ležišta.- Ovakvu sitnicu mogla si zaboraviti.- Znaš da nisam mogla. Nikad nisam bila u Berkshireu, nikad ni blizu

Uffingtona, ali sam Belog konja videla. To je izvesno. Hriste, pomisli, opet jedna od tih okultnih fantazija koje od nauke

čine zatucano tapkanje po pomrčini. Prirodno je da se spirutuelnimiluzijama obraćaju ljudi koji hoće sve da preskoče, i saznanje i patnju što jeona donosi, i odmah da budu srećni, ali da ih se ne tiče kako su srećni,zato što veruju ili što znaju. Ali Arna je naučnik i za nju takve halucinacijenisu prirodne. Ona je, dabome, i više nego naučnik. Ona je pravila nauku,nauka nju. Tim je odnosom vladala čista logika. Ili nije vladalo ništa.

- Možda si čula da se o Uffingtonskom Belom konju priča, si to posle

zaboravila.- Znaš da nisam.- Zašto bih znao? - reče nepotrebno nervozno.- Zato što je Beli konj nešto što čovek ne zaboravlja. Zato što je to

jedan od četiri konja Apokalipse. Kad o sebi priča, u priču i on mora ući. Napreže mozak i izazva relevantni pasus Otkrovenja: „I videh, i gle,

konj bled, i onome što sedaše na njemu beše ime smrt i pakao iđaše zanjim.“

Objašnjenje se moglo primiti, mada nije zvučalo osobito ubedljivo.

Veza sa konjima Smaka sveta bila je sumnjiva. A Uffingtonski titanskikriptogram nije bio neka lična uspomena, nešto što mora da se pamti.Jane, supruzi, uostalom, nije on ispričao nijednog Belog konja svog života.Beli konji su ostali da se njima teši kad bi se našao ugrožen čoporom Crnihkonja porodične realnosti.

Znao je da ide suviše daleko i da njenu psihu izlaže preranim

iskušenjima, ali nije odoleo. Bar jednom je naučna radoznalost, uslovnapretka Vrste, ustupila mesto ličnoj, od koje Vrsta samo strada.

- Budimo razumni, Arna. Čovek čita novine. Interesuje ga rudarskištrajk. Zadubljen je u članak, u kome se opisuje težak sukob policije ištrajkačkih straža u južnom Yorkshireu. Tu je i slika policajca koji ukamionet odvlači rudara raskrvavljena lica. I naravno Scargillova. Članakdo toga bavi se misterijom Belih konja u Britaniji. Uffingtonski je na slici.Ti Scargilla pamtiš, Belog konja zaboravljaš. Sada ti se čini da si ga većvidela. I jesi u stvari. Ali u novinama.

Nisu više o tome razgovarali. Skrenuo je na sporedni put kod

Greenhama, prošao kroz naselje, a zatim pored Američke nuklearne baze.Ona je bila pod opsadom. Duž žičanog perimetra, sa njegove unutrašnjestrane, šetali su se vojnici pod šlemovima i oružjem. Kraj nogu su im nakratkom kaišu čučali germanski ovčari dresirani za ubijanje. Sa spoljnestrane, odevene kao strašila, žene su ćutke o žicu vešale bele dečje pelene.Izgledalo je da suše veš. Scena je delovala mirnodopski idilično. Seti se dasu pričale kako dobijaju orgazam kad god čuju turiranje avionskih motora.Nije se znalo da li iz zadovoljstva ili protesta. Mogao ih je zamisliti kakopoput Lady Godive umesto belog konja jašu nuklearnu raketu.

Arna je bila prosto fascinirana prizorom. Ništa nije pitala ni

komentarisala, samo je gledala. Kada su Bazu prošli čak se i osvrnula i nijevratila pogled putu sve do prve okuke, sa koje se prizor zaklonio visokimživicama. O osnovnim dilemama tekuće politike bila je relativno dobroinformisana. I o Greenham Commonu je dosta znala. Oboje su simpatisalisa ženama, ali ne i sa njihovim ciljevima. Oboje su bili za multilateralnonuklearno razoružanje, protiv jednostranog odricanja Britanije. Za nekufascinaciju nije bilo povoda.

Ali Arna je svemu pridavala značaj. Kao da joj je sve podjednako

važno. U Engleskoj je bila tek četrdeset osam časova i stvari su jeimpresionirale. Vremenom, kada vidi da se promene stalno zahtevaju, anikad ništa ne menja, da će žene na ledini Greenham Commona zatećiovde i iduće godine, ali i nuklearnu bazu, razume se, da će stalno biti utoku neki veliki štrajk, pa je potpuno svejedno hoće li se čovek za uzrokepitati ove godine ili će čekati iduću deceniju, prestaće sve to i da zapaža. UBritaniji su, izgleda, samo novine bile ozbiljne. Svakog dana su objavljivale

po neki minijaturni smak sveta. Sve ostalo se bavilo njegovim pljačkanjemi izbegavanjem da se na to plati porez.

Farma Mr. Grimsbeyja na Rose Hillu bila je dobro uređena. Svuda se

video trag pažljive ruke. I upadljiva spokojnost životinja koje ovde nisu zaklanje. Mr. Grimsbey se upravo vratio sa stočnog sajma u obližnjemHaedleyju sa crnim bikom zlog oka i polnim organom koji se vukao poprašini dvorišta. Bio je zadovoljan i prijemčiv. Nije video prepreke zakampovanje na pašnjaku. Odbio je da primi naknadu. Nije čak ni pitaozašto su, kraj toliko pogodnijih mesta, baš njegovo izabrali.

Mrs. Grimsbey, krupna žena, čvrsta kao normanski stub, mišićavih

crvenih podlaktica, sa keceljom od jute privezanom oko pojasa, pozva ih ukuću na jabukovaču.

Iako mu se žurilo, nije mogao odbiti. Uvedeni u kuhinju, sedoše oko drvenog stola sa debelom smeđom

pločom čiji je iskrzani reljef ličio na mesečevu koru. Starinsko posuđerazbacivalo je bakrene odraze po belim zidovima. Otvorene grede spuštalesu svod nisko. Iz kamenog ognjišta širio se topao miris pečenog hleba.Odnekud iz dubine i prodorna aroma slada. Oseti da je na ovoj farmi svestaro, sigurno, pouzdano. Prijatno mu je bilo.

Jabukovača je iznesena kako su je Sasi pili, u zemljanom ćupu. Mrs.

Grimsbey posluži i neke kolače, tamne kao glina. Mr. Grimsbey nije imaomnogo stvari na koje bi se žalio. Porezi su, naravno, mogli biti i manji. Onisu uvek mogli biti manji, čak i kad ih uopšte ne bi bilo, dodao je smejući sebučno. Ličio je nа ženu. Kao drugi stub istoga normanskog portala. I ljudibi, naravno, morali da budu oprezniji sa svim tim pesticidima. Ispostavilose da je domaćin zagovornik prirodnih tvari. Prirodne hrane, izvornogsemenja, starinske obrade zemlje, biljnih lekova, konzervativnih emocija.Zemlja je, govorio je, živo biće. Kao vi, kao ja. Ne može se trovati bezposledica. Dobre, zdrave zemlje ima sve manje. Naselja se nepotrebno širei njihova okolina pretvara u industrijsko đubrište. Obradive površine seiscrpljuju tehnikom intenzivnog korišćenja. A onda dopinguju

hemikalijama. I čovek kolabira usled preteranog dopinga. Zašto bi zemljaizdržala? Takozvana civilizacija se širi, a divljine lagano nestaje. Nekeptice njegove mladosti više ne doleću sa juga. Ni zečeva, pravo reći, višenema. Pašnjak na kome će kampovati zove se Kingston Warren, zečara ilidolina zečeva, a on ne pamti kada je poslednji put tamo video zeca.

- Mislio sam - reče on - da farmeri baš i ne mare za zečeve?- Zečevi nisu naročita neprilika, ako sa njima umete - reče Mr.

Grimsbey. - Ubijati je najlakše.Morao se sa tim složiti, premda nije imao narodti interes za prirodu.

Pomalo ju je prezirao. Ponekad od nje i zazirao. Slutio je da prezir dolaziod zaziranja i da je u vezi sa poslom kojim se bavi. U tom poslu prirodanije bila na visokoj ceni. Niti se smatrala naročito uspelom. Pogotovu tih30 biliona ćelija koje su, strpane u dva kvadratna metra neotporne kože,sačinjavale čoveka.

- Životni ciklus je vrlo osetljiv mehanizam - govorio je Mr. Grimsbeysrčući jabukovaču. - Ako iz njega nešto nasilno isčupate, ravnoteža seremeti i više nikad ne uspostavlja. U svakom slučaju, nipošto brzo.

Sada će doći na red uništenje šuma, a sa tim u vezi ozonskog slojaZemljine atmosfere, pa acidne padavine i zagađenje voda industrijskimotpadom, radioaktivna đubrišta i lovovi na lisice. Znao je sortu. Išla mu jena nerve.

- Ima drveća koje raste sto godina, a ubija se za nekoliko sati, pa ibrže. Ima vrsta kojima su trebali milioni godina da se razviju, a nestale suza pola veka.

Poboja se primera. I toga da Arnu vozi po mraku seoskim putevima.- Na jednom mestu nešto ubijete, na drugom nešto drugo umire. I

zečevi su, gospodine, nečemu potrebni.- Možda baš i ne u tolikom broju.- Broj određuje priroda. Čovek tu nema šta da se meša.Jabukovača je bila opojna kao lepa uspomena. Suton mlak i zlatan.

Kroz trem su dolazili zvukovi kasnog leta. Miris sigurnosti, skoro večnosti,širio se iz grubih zidova stare farme. On je ovih dana postigao pobedu nadprirodom koju čovek nije smeo sanjati da postigne ni za nekoliko stoleća.A i gost je bio. Mogao je dopustiti sebi da bude velikodušan premazečevima. Neka se kote koliko žele, pomisli. I srknu jabukovaču.

Usprotivi se mlako - iz čisto razgovornih razloga - jedino kada Mr.Grimsbey prebaci demonstrantkinjama Greenham Commona daupropašćuju zemlju oko Američke baze. Protiv njihovog cilja nije imaoništa, i sam je bio za unilateralno odricanje Britanije od nuklearnognaoružanja i povlačenje NATO baza s otoka, ali to, prema njemu, nijeznačilo da zbog toga zemlju treba upropašćavati besmislenim gaženjem.Čuvati je od jednog, a groziti joj drugim zagađenjem.

Činilo mu se da puste ledine oko Baze, zemljište koje je svakako

pripadalo opštini Greenham, i ne zaslužuju toliku brigu. On lično držao jeda se ruski kučkini sinovi u šahu (ili za muda, kako je kao hidrogenskabomba mislio) mogu držati samo nuklearnom protivpretnjom i u tome jebio sledbenik Dr. Tellera, oca hidrogenske bombe (i njegovog, dok je tabomba bio). Mir u svetu, obezbeđen atomskom bombom, zaslužuje da seza njega potroši nešto ionako neupotrebljive komunalne zemlje.

Na tom pitanju otkri Mr. Grimsbey nekoliko diskretnih simptoma

ludila. Ono nije bilo njegovo. Pripadalo je zelenom fanatizmu. Zbognekoliko stručaka retke travuljine bilo je ono kadro ceo svet da vrati udiluvijalne pećine.

Ono što ga zaprepasti bilo je Arnino uzbuđenje sa kojim se u

razgovor umešala. Dotle je prilično indiferentno, da se ne kaže bašneuviđavno, buljila u daljinu. Živnula je, suviše energično za svrhu, tekkada se pomenula NATO baza u Greenham Commonu. Reče oštro da ćesvet odleteti u vazduh ako se nešto brzo ne preduzme. Argumentovala jesvoj strah opštim mestima antinuklearne kampanje, ali i nekim novim i,razume se, s uzbuđenjem koje nije pristajalo jabukovači, letnjempredvečerju i jednom prijateljskom razgovoru.

Zadovoljan je bio njenom argumentacijom. Arnin mozak je očigledno

bio fin mehanizam, sposoban da poznatim silogizmima doda i vlastite,originalne premise. Zadovoljan je takođe bio ljudskim interesom što ga jepovodom problema demonstrirala (HFR - Humani Faktor Refleksije),premda ga je nalazio pogrešno orijentisanim (FODR - FaktorOrijentacione Devijacije Refleksije). Ona je svakako trebalo da bude protiv

nuklearnog naoružanja - ko je zapravo za? - ali s umerenošću razumneosobe koja shvata razloge druge strane i zapletene prilike u podeljenomsvetu. Ne ovako jednostrano, ovako histerično.

- Nisam znao da su tvoja osećanja u toj stvari tako snažna - rečezačuđeno.

- Možda bi znao - odgovori ona nervozno - kada bi je video na mojnačin. Kada bi video šta ja vidim - dodade zagonetno.

Nađe da je došao pravi momenat za opraštanje. U kolima će opetpokrenuti temu. Možda će mu poći za rukom da otkrije puteve kojimajedan u osnovi Intelektualan Sadržaj (IS) obrazuje oko sebeneodgovarajuće snažno Emocionalno Polje (EP). Dražilo ga je, usput, štose Arnom mora baviti na ovaj dosadni laboratorijski način umesto daosećanjima pusti na volju, da je prosto voli i da ljubavlju potvrdi njen novistatus.

Na vratima ih presrete dečak. Mogao je imati petnaestak godina. Mr.

Grimsbey ga s očinskim ponosom predstavi kao svog sina - Arna. Danas mi se, pomisli, događaju sve neki izuzeci. Zagonetni događaji i

koincidencije van zakona verovatnoće. Arna je bilo staro etrursko ime.Mislio je da nikad neće sresti drugu osobu sa tim imenom. A sreo ga je većposle dva dana na jednoj berkshireskoj farmi, među žutozelenim dinamapo kojima su pasle debele krave i muvali se seljaci u debelim čizmama,hiljadama milja daleko od bivše Etrurije i hiljadama godina daleko od ljudikoji su sa tim imenom sahranjivani. Uprkos zakonu verovatnoće. Uprkossvemu.

Dečak nešto uzbuđeno šapnu ocu kada mu ovaj reče da će gospodin i

gospođa provesti nekoliko dana na njihovom pašnjaku u KingstonWarrenu.

Mr. Grimsbey objasni da dečak na pašnjaku ima krtičnjak i da se

brine da ga kolima ne razore.- Krtičnjak? - gotovo kriknu Arna.- O - reče dečak stidljivo - samo nekoliko starih krtica.- Koliko starih? - raspitivala se Arna. Nije bila manje uzbuđena od

dečaka.Šta se ovo dešava, pitao se.- Vrlo starih - reče dečak gledajući u zemlju - ali ne znam koliko. Kod

krtica je to teško odrediti.Mr. Grimsbey se nasmeja.- Moj sin, naime, misli da krtice ne umiru.Shvati da mu se pruža poslednja prilika da pašnjak izbegne.

Perspektiva vlažne noći napolju provedene, vršenja nužde u trnju, svih tihinsekata po kojima je takozvana „božanstvena priroda“ poznata i koji,njega što se tiče, najlepše izgledaju u formaldehidu ili pribodeni na nekuploču, neudobna postelja u karavanu koja je bila preuska i za spavanje anekmoli nešto drugo, nije ga ni najmanje sokolila. Arna se, izgleda, plašilakrtica. (Još jedan Problem - P.) Naročito starih. Razgovor o njihovoj„besmrtnosti“ mogao je samo da je još više onespokoji. Možda bi pristalada se vrate u St. Albans, kući.

- Znaš šta - reče - ako ti je neugodno, možemo pašnjak ostaviti zaneki drugi put.

- Ne - rekla je mračno. - Moramo otići danas.Slegao je ramenima. Bar je saznao zašto se farma Mr. Grimsbeyja

zove Mole Cottage - Krtičja koliba. Prvi put čuje da krtice neko tretira kaodomaće životinje i da o krtičnjaku govori kao što se govori o akvarijumu sazlatnim ribicama. Očevidno je da je i dečak bio malko načet opštomćaknutošću koja je vladala farmom Mr. Grimsbeyja i kojoj jedino Mrs.Grimsbey ničim izuzetno ludim nije doprinosila. No, sa njom se najmanjerazgovaralo. Verovatno njen varijetet pomerenosti prosto mje došao doizražaja.

Ulazeći u kola, pomisli kako ćaknutost nije svojstvena samo ovoj

farmi ili grofoviji Berkshire. Ona je poslednje decenije uzela planetarnerazmere. Svetu je izgleda opet jednom dosadio zdrav razum. Nalazimo se,pomisli, pred renesansom ludila kao pogleda na život. Jedino nekimodstupanjem od opšte norme može čovek da stekne nezavisnost. Samo muje umerena doza sumanutosti vraćala samodostojanstvo u opštojprogramiranosti i prosečnosti epohe. Samo i tu se manifestovaoindividualizam vremena. Nekada se ludovalo kolektivno. U epskimzajednicama ludila. Na dečjim krstaškim pohodima. U spaljivanju veštica.

Sa kaluđerima-flagelantima Velike kuge. U cirkusu Maximusu, nabizantinskom carigradskom Hipodromu, u logoru Auschwitz ili nafudbalskoj utakmici. Na masovnim relijima fanatizovanih stranaka. Nakriptičnim misama ezoteričnih sekti. U Gulagu ruskog severa. Porevolucionarnim konventima koji su ubijali svoje miropomazane kraljeve.Od svega toga danas su ostali jedino fudbalski stadioni i poneki parlament.Danas je svakome stalo do vlastitog ludila, do egzotičnosti, ekskluzivnostii ezoterije u pomami. Biti što luđi nije više krilatica dana. Biti originalnopomeren je - sve. Mr. Grimsbey je imao svoje more o sporom rastu drveća isvoju Povelju o pravima Zeca, Životinje i Građanina. Mr. Grimsbey juniorsvoje krtice.

Pa i on, lično, ako će se pravo, ima svoje ludilo. Samo on ga drukčije

zove. Iz kola, pre nego što krete, još jednom obeća dečaku da će na krtice

paziti, još jednom ponudi da plati za upotrebu pašnjaka, opet budeodbijen, mahnu rukom i odveze se.

Sve do jutros je mislio da njegova Arna, sem opštega intelektualnogludila zajedničkog svim naučnicima, svim ekspertima, u stvari, nema usebi ničega izuzetnog, nikakvu svoju privatnu pomućenost. Ona je i ne bismela imati. U svakom slučaju, ne neku za koju on ne zna. Ali došao je tajnesrećni san o Zlatnom Kraju i sve pokvario.

Pitao se kada će ga iznenaditi i neka vlastita i u čemu će se sastojati? Ili je ona već dva dana tu, samo je on zove svojim – trijumfom. Kao što je predviđao, put natrag bio je brži. Kada ponovo prođoše

pored Uffingtonskog Belog konja u trku snežnobelom kredom, Arna nereče ništa, čak ga i ne pogleda.

Sutonska tama dizala se iza žućkasto osenčenih dina. Ali pašnjak u

Kingston Warrenu još je sijao na suncu.

2

Kada je iz svesti potisnuo istinu, uzbudio se i karavanska je ljubavna

noć, uprkos izvesnih neudobnosti, preko svakog očekivanja protekladobro.

Arna je u krevetu funkcionisala besprekorno. (Na skali

eksperimentalne vrednosti - sa 95,5 procenata. Čak i onih 4,5 procenataotpadalo je na tehničko neiskustvo.) Onaj ko nije osobito funkcionisao,bio je on. (Time je, očevidno, skrivio bar 2 od onih 4,5 procenatanepotpunosti Seksualnog programa.) Izvesno osećanje neprikladnosti,neprirodnosti, pa i grotesknostl činа premda se ni u kakve perverznostinije upuštalo - nije moglo baš tako jednostavno biti eliminisano čak i opšteusvojenim izuzećem nauke iz standardizovanih moralnih normi. Reći daspavati sa ženom koja ima veštački bubreg i s vremena na vreme seprikopčava za dijaliznu aparaturu godine 1984. nije ništa neobično, nijedovoljno. U redu, ljudi već vode ljubav sa partnerima čiji je ovaj ili onajdeo tela veštački - zubi su to odavno - a uskoro će se polni čin obavljati imeđu ljubavnicima čija će većina organa, uključujući i rasplodne, biti odnežive materije. Ljudi-robotoidi već su dosta dugo u granicama moćinaučnog uma, a zahvaljujući nekim smešnim moralno-pravnimpreprekama samo malo izvan kliničke prakse.

Ali Arna nema veštački bubreg. Arna nema čak ni nekoliko lažnih

organa. Arna je sva lažna. Sva veštačka. Arna je prvi savršeni humanoidni android na svetu. U dejstvu tek šezdesetak časova. I sada je, posle prvog stvarnog polnog iskustva - jer su sećanja na

ranije snošaje sa njim i sa nekoliko drugih nepostojećih osoba, uvedenih unjen život radi ubedljivosti predistorije za nju samu, bila zapravo veštačka

kao i ona, deo programirane memorije (PM) - sada je, dakle, prijatnoiscrpena spavala na karavanskoj postelji.

Naga je, ali na mraznoj mesečini ima modrikastu čeličnost metalne

lutke. Sa fotelje na kojoj sedi nazire njene lunarne konture kako ih disanjejedva primetno širi i skuplja.

I samome mu je neobično što zna čak i šta sanja. Snovi (Kontrolisane

Rekombinacije Podsvesne Memorije ili KRPM) za prvih nekoliko noći„života“ striktno behu programirani, izabrani među boljim mogućnostima.More (Kontrolisane Rekombinacije Podsvesne Memorije SpecijalnogKaraktera ili KRPMSK) ostavljene su za kasnije kada se njenbiomehanizam navikne na stresove. Onda, naravno, on više neće znati štaArna sanja, jer će je snovima snabdevati vlastito iskustvo iz svakodnevniceili nova, prava, njena rekombinovana sećanja.

Snevanje Zlatnog Kraja nije ušlo u Program Snova (Hipnoprogram ili

HP) i sa logičke i naučn e tačke gledista nema opravdanja. I on gajednostavno ne ume objasniti, ma sa koje strane fenomenu pristupio. Dotehničke omaške u uključenju Hipnosadržaja (HS) svakako je uvek moglodoći, mogla je sanjati neki drugi san, izabran za sutra, a ne ovaj što joj ga jeza sinoć odredio, ali nije mogla sanjati nešto što u Hipnoprojektoru (HP ilizoni encephalona odgovornoj za snove) kao san, tema, scena uopšte nijepostojalo. A ipak je sanjala.

Odagna misao o poreklu Zlatnog Kraja u Arninom mozgu. Kvarila

mu je raspoloženje koje je moralo biti trijumfatorsko i koje je on ovihnekoliko dana, uprkos predznacima komplikacija, nastojao da u tomstanju održi, ugušujući glas roba iza sebe što mu je dosađivao opomenamada je smrtan. Nekako je predosećao da će se stvar po sebi raščistiti, premdaga je mučio i drugi presantiman: da će se tim raščišćavanjem zapetljatineke druge, sada jasne stvari.

Naže whiskey iz boce. Voleo je da se prepušta sitnim prostaklucima,

lokanjem iz boce pića čijoj plemenitosti leži samo hladan kristal, i danjima balansira ukočenost naduvenoga akademskog života. Pravljenje

živih robota bila je druga vrsta otpora prosečnosti. Proizvodnja Arne uzela mu je trideset najboljih godina života,

najboljih verovatno upravo što je pravio nju, a ne lovio zjale nadnesavršenostima originalnih ljudi - i više miliona funti nasleđenogbogatstva. A i dosta nerava, bogami. Radio je u nemogućim uslovimamaksimalne diskrecije, u rezervatu svog privatnog laboratorijuma u St.Albansu. Pre puštanja u pogon Arne, sam. Od pre nekoliko dana sa njom,ро projektu biokibernetskim stručnjakom drugog reda.

Više od svega zamarala ga je tajnost. Godine 1970, na preporuku

Ujedinjenih nacija, sve vlade sveta, uključujući, začudo, i večnoopstruktivni Istočni blok, donele su edikte o zabrani svakog rada narazvoju veštačke inteligencije i organskih biosurogata, ukoliko su se ticaliCNS (Centralnog Nervnog Sistema). Moglo se, po ljudskom običaju,zamenjivati sve što je nevažno, što služi produženju života; nije se mogaozameniti mozak, koji ga je jedini mogao napraviti boljim, ništa se nijesmelo raditi sa nečim što je jedino bilo važno. Biokibernetika ikompjuteristika, ukoliko se bavila artificijelnom inteligencijom, upelenama su ugušene. Izgledalo je da je varvarski čin preduzet na pritisakjavnog mnjenja, u godinama početnih trijumfa robotike odista zahvaćenogpanikom pred vizijom mašinizacije života, pred mogućnošću daultranapredni roboti jednom preuzmu kontrolu nad svetom. Umeđuvremenu, mislio je, kada se pogleda dokle smo taj svet mi doveli,ideja i nije bila bez zrnca soli. U svakom slučaju, slika širom otvorenePandorine kutije otrovala je maštu mase. Njega, dr Dona Petrovića, udrugom kolenu poreklom s Balkana, poluostrva čuda, po kome su predolaska Slovena šetali bogovi, objašnjenje nije zadovoljavalo. Činilo mu senaivnim. Nije znao za primer da je tzv. javno mnjenje, ukoliko se pod njimpodrazumeva narod, a ne nekoliko odlučnih i dobro postavljenih ljudi,ikada išta promenilo u politici nacionalnih vlada, pa bile one demokratskeili totalitarne. Događalo se obrnuto: vlade su menjale javno mnjenje.Verovati da se ovaj prirodan odnos između onih što vladaju i onih kojimase vlada samo u ovom slučaju nije manifestovao bilo bi nenaučno. Javno jemnjenje sasvim pouzdano i protiv toga da se završi u radioaktivnomhaosu, pa se kao isključiva posledica tog otpora, pored dečjeg veša na

žičanim barijerama nuklearnih baza širom planete, može videti tek stalnopovećanje megatonskog volumena. Samo, ni on nije imao racionalnoobjašnjenje toj neracionalnoj odluci koja je usporavala napredovanječovečanstva svake godine za po - vek. A ako potraje - jer večno trajatineće, ne može - uskoro će i za dva. Nauka se, razume se, nije predala.Povukla se u podzemlje, među kriminalce, u diskreciju uma, na papir kojise krio uspešnije od glomaznih istraživačkih aparata. Naučnici su opetpostali Magi, alhemičari, čarobnjaci, vešci podobni za lomaču. Fanaticipripravni da se izlože progonima zbog vere u saznanje, nekrofili koji noćuskrnave grobove i tek zakopane leševe odnose na svoje obdukcionestolove po dubokim podrumima i zabitim šumskim kućama; krijumčarikoji kroz carinu provlače ljudsku utrobu obloženu rođendanskom tortom;zaverenici tajne sekte koji se sastaju noću i maskirani, jednom godišnjepod punim mesecom na naučni sabat, i čija srca drhte na svaki šum. Alivlade su se prvi put u istoriji skladnih odnosa nauke i politike rigoroznodržale svojih zabrana. Nije se ponovila - kako se nadao - priča oodustajanju od eksperimenata sa bakteriološkim oružjem koja je imala zacilj da sakrije intenzivno ispitivanje novih viralnih oboljenja iliunapređenje stare dobre bubonske kuge, kolere i psećeg besnila. Rad saveštačkom inteligencijom, istraživanje humanoidnih potencija robota,zaista je prestao u svim zvaničnim laboratorijama sveta. A to je Donačudilo više od svega. Raskošni fondovi što ih je vlada Margaret Thatcherstavila na raspolaganje univerzitetima i tehničkim institutima striktno suslužili usavršavanju klasične kibernetike: mašina koje memoriraju,informišu i do izvesnog stepena brže rešavaju beznačajne probleme što ihsporije rešava ljudski um. Ali se ništa nije radilo na razvijanju inteligencijekoja bi ga strukturalno mimoišla, nadmašila ne tek u efikasnosti,celishodnosti i dubini, već u različitom od ljudskog, novom tipu poimanjarealnosti. Za jedan nov život savršeno je svejedno da li je drukčiji mozak ilisvet. Svet menja koncept mozga o sebi, pa time i mozak; mozak menjakoncept sveta o sebi, pa time i svet. Da je svet dvodimenzionalan,planimetrijski to bi neizbežno izmenilo način i koncept života. Da jeplaneta disk u Planiverzu kao što je fotografija dvodimenzionalnaprojekcija trodimenzionalnog objekta, život bi inteligentnog bića i te kakobio moguć, ali bi se bitno od trodimenzionalnog razlikovao. Budući da seinterkonekcije moždanih ćelija putem fibrilnih nerava ne bi mogle

zaobilaziti, jer za to nemaju treću dimenziju, dubina ne postoji, sve bi se uravni morale povezivati, što bi mozak činilo ogromnim, a iz istih razlogakompjuter jednako pametnim, ali znatno sporijim. Stanovniciplanimetrijske planete imali bi po dve ruke na svakoj strani tela, jer im bezdubine ne bi moguće bilo da premeštaju udove s jedne na drugu stranu.Kada bi se na putu sreli ne bi se mogli mimoilaziti kao na stereometrijskoj,trodimenzionalnoj zemlji, morali bi se penjati jedan preko drugog. Skeletbi im bio vidljiv, eksteran kao kod insekata, jer bi interan sprečavaoproticanje krvi. Točak bi bio ostvariv, ali ne i auto na točkovima, jer zaosovinu ne bi bilo mesta. To bi donelo novu nauku, novu filosofiju, novživot. Ali bi se isto dogodilo da je svet ovakav kakav jeste, ali da gapercipira inteligencija drugog tipa. Ona bi shvatila njegove starojinteligenciji nedokučive istine i potencije, a stare istine iz temeljaizmenila.

Ovako je kibernetika zaglavljena u jeftinom Sinclairovom modelu

ZX-81 na putu da ostavi računovođe bez posla, a decu zaglupi video igramaili ih eventualno nauči kako će brže i inteligentnije u budućemsvemirskom ratu ubijati.

Jer, malo je naučnika bilo u njegovom položaju, posedovalo lično

bogatstvo koje bi im omogućavalo da se makar i tajno, bez pomoći države,bave skupim istraživanjima.

On je mogao. I Arna je (u laboratorijski protokol eksperimenta

beležena kao Androidski Robot Naturalne Animacije, skraćeno ARNA)zato stvorena.

I naravno, što je, mora priznati, na neobjašnjiv način došao do

rešenja fundamentalnih zagonetki za koje se u nauci držalo da će uzetinekoliko vekova mučnog tapkanja u mraku. Roboti su mašine sa tri bitnasvojstva, od kojih svako definiše i čoveka: nezavisan pokret, čula iinteligencija. Ali, ma koliko se svako od ovih svojstava usavršavalo -ponegde i preko granica simulacije, jer se ni povećavanjem telesnepokretljivosti, prijemčivosti čula ili kapaciteta inteligencije preko ljudskihnormi, čak i ako se podrazumevaju mere atletskog šampiona ili genija,

opet ne dobija čovek, već nad-robot - ma kako komplikovali kibernetskustrukturu mašine, nešto specifično ljudsko uvek će joj nedostajati, ukolikose u međuvremenu ne reše fundamentalne zagonetke razlike izmeđuživog i neživog, organskog i neorganskog, čoveka i robota. Uvek će seproizvoditi lutke, ružičasti modeli ljudske glave otvorenih usta sapreciznom rekonstrukcijom vilice i zuba koje urlaju na pogrešan pokretbušilice u ruci studenta Zubarske škole Univerziteta Emory u Atlanti.Uvek, sve se ne reše fundamentalne zagonetke koje je on rešio - u snu. Kaoda je noću van vlastitog tela živeo u nekom drugom, savršenijem životu iradio u laboratoriji druge dimenzije u kojoj je većina problema stvaranjačovečje animirane replike rešena. On je držao da je to poznat procesekstenzivnog rada mozga, pa ipak ga je enormna originalnost njegovograda zapanjivala. Danju je bio vrlo darovit, natprosečan naučnik (Dr.Jekyll), noću se pretvarao u čarobnjaka, genija (Mr. Hyde) kome se nijednatajna nije mogla odupreti. Najzad, u završnim fazama projekta, danju jeprosto realizovao što je noću pronaiazio. Danju je, u stvari, ispunjavaonaloge noćnog dvojnika. Isto onako kako ljudi izvršuju naloge kompjuterakoji umesto njih rešava komplikovane zadatke, saopštavajući im finalnirezultat, na terminalu, ali sam proces zaključivanja držeći zatvoren uhardwareu kao naročito čuvanu tajnu.

Jednog mokrog dana prošle zime Arna je ležala u staklenom

inkubatoru. Njenih 30 biliona ćelija bilo je obučeno u dva kvadratna metrasomotske kože koja kao da je svučena sa Merilyn Monroe. Bila je živa, udubokom Hibernetičkom Snu (HS). Frekvencije bioloških procesa bile sublizu apsolutne nule, ali ona - živa ništa manje od njega, svog Pygmaliona.Spremna, odmah posle buđenja (Aktiviranja Programa ili АР) da misli,oseća, bol trpi, raduje se, uživa. Da stari i umre.

Nije verovao u dušu. Za njega kao i za Sir Sinclaira, kompjuterskog

čarobnjaka, čovek je mašina. Mašina je sada reprodukovana u svakojpojedinosti. Između nje i rođenog živog bića nema razlike, osim dve, jednezadugo nepopravive, druge na kojoj je upravo radio.

Arna nije mogla davati život koji nije imala. Arna se nije mogla

reprodukovati. Nije rađala.

Arna, takođe, nije imala identitet. Da je probudi, ne bi znala ko je i

šta je. Ličila bi na dezorijentisanog bolesnika od totalne amnezije. Morao joj je dati biografiju, ugraditi joj sećanje na nju, ljudsko

sećanje, mutnije ukoliko je išlo u dubinu i sasvim maglovito detinjstvo.Opadanje memorije moralo je biti prirodno i graduelno) a ipak, ispoljavatii one neverovatne skokove kojima se iz pameti brišu čitave kasne decenije,a živo zadržavaju scene vremena kada su čula jedva radila.

Bio je to umetnički posao, uz užitak što ga osećaju pisci kada grade

svojim junacima identitet pre nego što su ih uopšte oživeli. Da što više sa njom bude, što više u prilici da kontroliše rad njenog

tela, mozga naročito, i prati njene reakcije u odnosu na program, napravioje od nje simbiozu asistenta, kibernetičara osrednjeg kapaciteta, iljubavnice, znatno većeg polnog, uživajući u šali. Kolege s Univerziteta suna Arnu bile pripremljene. Znalo se da ima u St. Albansu asistentkinju, alije niko nije video. Jednom je dopustio da mu iz novčanika ispadne njenafotografija - Arna je za to vreme ležala u inkubatoru, živa, ali bez svesti osebi, jer joj je mozak još plivao u hranljivoj soluciji autoklave, desetakmetara daleko od lobanje - i da izazove zavist. Povodom Arne došao je usukob sa ženom, kada su ogovaranja i do nje stigla. Svađa je bila odvratnobanalna, ali je pomogla učvršćenju Arninog identiteta. Zagonetna Arna salicem Merilyn Monroe uvukla se u maštu njegove okoline i tamoobrazovala svoju stvarnost pre nego što je tu stvarnost i sama dobila.

Na nešto više teškoća naišao je u programiranju Arninog predživota,

u procesiranju memorije putem koje će se ona sećati odlomaka i epizodapriče koja se nikada nije desila. Po poreklu, napravio je od njeNovozelanđanku, da što duže odloži eventualnu nostalgiju, odlaganjeosiguravajući Uslovnim Refleksom Odvratnosti (URO4391) prema tomdosadnom, zametnutom pacifičkom otoku koji je Britaniji u miru liferovaorogatu marvu, u ratu krupne klipane sa šeširima širokog oboda. Kada jeimala pet godina, roditelji su joj - sasvim komforno za njega - poginuli uavionskoj nesreći. O njoj se starala tetka iz Leedsa, sad takođe (srećno)

mrtva. Postarao se takođe da nema živih rođaka. Nekoliko banalnihpejzaža Novog Zelanda sa neizbežnim debelim kravama i azurnim nebom,koji su figurirali u svakoj ilustrovanoj reviji, bilo je dovoljno za VizuelniSadržaj Sećanja na Rodni Kraj (VSSRK), u petoj godini presečenogdolaskom u Veliku Britaniju.

Bio je svestan manjkavosti ovakve memorije, brojnih Blankova

(neizbušenih programskih kartica), i shodno tome praznina u njoj. Ona jepre ličila na shemu predživota, nego na realan predživot. Očekivao je daće joj to prirediti izvesne poteškoće na psihološkom planu, pa i komplekse,česte kod osoba nejasnog porekla. No, Arna je njegov prvi androidskiuzorak (ARNA I), neka vrsta primarne probe. Na kontrolnom primerku(ARNO II) koji će biti gotov za nekoliko godina, njene mane neće bitiponovljene.

Upravo u cilju stalne kontrole i eksperimentisanja sa različitim

„životnim programima“ u misaonom, osećajnom, čulnom,mnemotehničkom, podsvesnom, pa i organskom polju, u zoniindukovanog temperamenta i psihosomatskih relacija, on je sa njenimmoždanim centrima bio povezan mikrodaljinskim upravljačem,smeštenim u tabakeri. Mogao je da je stavlja u različita raspoloženja, da jeupućuje izabranim oblastima refleksije, da joj budi sećanja kakva želi ili dajoj nadražuje podsvest. Sve ove reakcije ispoljavala je Arna i spontano, alije to uzimalo mnogo vremena. A njemu se žurilo. Anonimni Arno II čekaoje na poboljšanja koja je moglo sugerirati samo ponašanje Arne I. Kad ihustanovi, zauvek će vezu među njima isključiti. Nije mu trebaokontrolisani veštački čovek, već biće kadro da samo svoju slobodnu voljusintetizuje i tako prekorači poslednju značajnu razliku između života ismrti, živog modela i animirane kopije.

Posmatrao je stvari kao naučnik, a ipak ga je mučilo u osnovi

spekulativno pitanje: hoće li Arna osetiti otuđenost od sveta (kome poporeklu ne pripada), izvesnu neprilagođenost njemu, razliku koja će, akose javi, jamačno imati prirodnu formu psihološke alijenacije svojstvenemodernom čoveku. U izvesnom smislu osećao je tu otuđenost i sam, iakoje poznavao svoje poreklo više od tri veka unazad. Sumnjao je da je njegov

naučni rad alibi za nju, jer i kada nije bio u laboratoriji ili za svojomuniverzitetskom katedrom - intimno sam bez obzira na broj ljudi što su gaslušali - i najprobranijem društvu pretpostavljao je usamljeničkumelanholiju. Ako se ona kod Arne u nekoj težoj formi javi, po tipu se nećerazlikovati od osećaja nepripadnosti koji socijalne otpadnike tera da sepunom brzinom, gazeći prolaznike, voze trotoarima, kao što se nedavnodogodilo ispred Olimpijskog stadiona u Los Angelesu, ili da se našaraniindijanskim ratničkim bojama u bučnim čoporima muvaju londonskimKings Roadom. Kod nje će protest, jamačno, uzeti drugi pravac.Pristupanja Zelenima, marširanja u hordama CND-a ili paljenja protestnihvatara ispred kapija nuklearne baze u Greenham Commonu. U najgoremslučaju, odricanja od nauke kao zlog volšebnika buduće propasti sveta.Nije bilo velike šanse da se njemu za leđima pridruži nekom odterorističkih timova što širom sveta leče svoje komplekse ubijajući ljudekoji sa uzrocima njihovih nevolja nemaju nikakve veze. Usadio je u njunekoliko kočnica (Standardnih Refleksnih Inhibicija ili SRI). Sve ne moguotkazati. Razgali ga paradoks koji bi proizišao iz njenog odricanja odnauke. Android bi odbio da proizvodi androide. Zasada nije za to biloizgleda. Prvi dan proveden u laboratoriji na poslednjim kontrolamakrvotoka Arna II demonstrirao je upravo onu meru entuzijazma koju jeugradio u njeno Intelektualno Polje Motivacije (IPN).

Ni za telo nije brinuo. Ako izbegne akcidente, živeće oko devedeset

godina u relativno dobrom zdravlju. Imaće naivnih poteškoća sa srcem.Izbor organskih oboljenja bio je neiscrpan, ali je on prema svojoj tvoreviniimao očinskih simpatija koje su ga sprečavale da izabere većinu od njih.Uz to, Arna I je žena. Činilo se da nijedna bolest ne leži ženi, da je svakaunižava. Tako su otpali crevni poremećaji i kožne alergije (zbog njeneprekrasne kože), zakrečavanje kičme (zbog njenog kraljevskog hoda),artritis i reumatizam (zbog opšteg izgleda), problemi sa venama (zbogsiluete nožnih listova), sipnja, bronhitis i nagluvost, (iz društvenihrazloga), a infektivne bolesti zbog sebe samih, Arna neće imati ništa odtoga. Pogotovu - rak. Nije hteo da je muči. Ali nekog je morao. Zaonkologiju je od neprocenjive važnosti ponašanje sintetičkih ćelija predtom najtajanstvenijom ljudskom bolešću. Zato će rak imati Arno II. On ćebiti muškarac - zasada još nije, zasada je bespolan i mužjak samo po nekim

sekundarnim odlikama - on će ga lakše podneti. A neko je prvi morao biti.Za Arnu I ostalo je srce, ništa urođeno, poremećaj što će ga doneti, ako sveide po planu, preteran rad. (Moglo je i pušenje, ali on nije pušio i dim muje smetao, a rad će mu doneti vreme koje mu je hronično nedostajalo.)Razume se, uvek je postojala mogućnost da spontano razvije nekooboljenje nepoznato pravim ljudima, proizašlo iz njene sintetičke prirode,zamor materijala stran normalnom telu, pa da naglo ostari, kao što sedogađa osobama izloženim mikrotalasnini radijacijama radara. Ali se tonije moglo znati unapred, pa ni brinuti nije vredelo.

Njegove su stvarne bojazni bile vezane za njenu psihu, Koordinativni

Program Internih Kinetičkih Sadržaja ili KPIKS. Za takve fenomene kao što je neprogramirani san o Zlatnom Kraju.

Za neprogramirani strah od životinja, pa prema tome i krtica. Za njenoraspoloženje koje je celog dana, u stvari još od aktiviranja, bilo priličnozagonetno. Za neke govorne reakcije čiji mu podtekst nije bio jasan.

On je sve njihove razgovore snimao skrivenim mikroprijemnikom još

od momenta kada je kao ličnost počela funkcionisati sedeći zalaboratorijskim pultom u St. Albansu, nagnuta nad sočivom elektronskogmikroskopa, ne znajući da u tkivu ne vidi prave ćelije, već histološkustrukturu vlastitog sintetičkog tela.

O Arni trenutno ne mora da vodi računa. Ona je daljinski isključena.

Ostavljena u nekoj drugoj dimenziji sa svojim snom: travnatimnovozelanđanskim pejzažem, sa siluetama krava u daljini i sa roditeljimapresnimljenim sa neke vrlo stare ilustracije, koji su u prvom planuobedovali na žuto-belom, kockastom ćebetu.

Ustade, otpi iz boce gutljaj, upali svetlo, uze beležnicu, vrati

mikrotraku na početak i pusti prvi snimak. Čuje najpre onu naročitu atmosferu zaposlene laboratorije čiji ga

zvuci ponekad prate u polusnu, do duboko u noć. Zujanje aparata, šumzaošijanih kompjuterskih diskova, bućkanje rastvora po autoklavama kao

pljuskanje talasa o stenje, krhak glas udara stakla o staklo. A iz daljine,uprkos dvostrukim prozorima, setan zvižduk londonskog voza. Osim togvoza koji se jedini brinuo za ljudsku stvarnost snimka, sve je ostalo moglopoticati iz alhemičarske laboratorije Maga Preobražaja AlbertusaMagnusa, u vreme kada je proveravao recept za svog homunculusa, prvovestačko ljudsko biće, ili današnjeg Dr. Edwardsa, oca vanmateričnog, ilivitro začeća.

Zatim se čuo Arnin glas, prvi govor veštačkog bića od Postanja,

izvanredno uspeo, kako u pogledu čistote zvuka i njegovo volumena, takoi u kakvoći odnosa između njegovih svojstava i prateće emocije (Primarnei Sekundarne Karakteristike Veštačke Artikulacije ili PSKVA).

Sećao se scene. Stajao je kraj prozora sa daljinskim upravljačem u

ruci. Rubom oka zeleneo se travnjak pred kućom. Kratko podšišana čvrstaengleska trava sa nekoliko drsko žutih cvetova korova maslačka tu i tamo.Ali, prava, živa trava. Arna još mrtva, nevitalizirana, nepokretna, sedela jena visokom taburetu ispred masivnog ultraelektronskog mikroskopa saočima pritisnutim uz okulare. Dotakao je crveno dugme na upravljaču. Nanjemu je pisalo „Оn“, ništa više. Ona se - nikakav nagao, grub prelaz izsmrti u život nije zapazio - okrenula prema njemu, dlanom rasejanoprotrljala rever belog mantila, pogledala ga svojim modrim okom i reklaposlovno:

- Slušaj, Don, meni se čini da ovo tkivo nije najbolje preparirano.Smesta je pritisnuo zeleno dugme „Off“. Arna se opet vratila u smrt.

Katalepsiju, u stvari. Ukočila se sa rukom na reveru i jednom nogom nazemlji u nedovršenom pokretu ustajanja. Morao je da je isključi.Uzbuđenje što ga je obuzelo bilo je toliko jako da se plašio nekoganepromišljenog gesta. Razgovor o „rđavo prepariranom tkivu” (koje je bilonjeno) nastavljen je posle jednog sata, pošto se istuširao, popio nekolikočaša whiskeyja, uzeo pilulu za somatsku stabilizaciju i opet bio spreman načuda.

Nekoliko narednih snimaka preskoči. Tražio je one gde se zagonetno

značenje njenih reči upadljivije ispoljavalo ili gde su pre mogućeg vremenadolazili do izražaja Neprogramirani Sadrzaji Mišljenja i Ponašanja

(NSMP). Sledio je posle završetka laboratorijskog rada, nekoliko sati kasnije -

ona je u međuvremenu funkcionisala besprekorno, premda ispočetkamalko usporeno, sanjivo - uistinu robotski zanimljiv razgovor o njihovimličnim odnosima. Programirana je da ih prihvati kakvi su, da mu nedosađuje zahtevima za razvod. (Morao bi se oženiti njome, a on nije hteo iod porodice da pravi laboratoriju.) Morao je priznati da je ukomponovanju njene Psihološke Mape (PM) bio prilično nenaučnosebičan. Izbegavao je sve što bi ga dekomodiralo. Ravnodušnost premanjegovom porodičnom životu i svojoj nejasnoj poziciji bila je u toj scenisjajno izvedena. (Pomislio je, i sam zapanjen idejom, na još savršeniji svetu kome bi se takve scene mogle ponavljati, ako nisu uspele, u repeticijamaih popravljati, baš onako kako se postupa na pozorišnim probama nakojima se sprema jedna jedina premijera beskonačnim ponavljanjem iusavršavanjem istih epizoda. Ako bi se postupak preneo na sve ljude, kadabi svi ljudi bili androidi upravljani od strane nekoga Centralnogkompjutera s istančanim ukusom za koreografiju i smislom za višaznačenja života, istorija bi tekla neuporedivo uspelije nego ovako kad unjoj vladaju zakoni neponovljivosti poteza. Rđave, promašene, mračneistorijske scene mogle bi se ponavljanjem u toj meri retuširati da ih čovekove istorije ne prepozna. Ratovi bi se mogli izbeći, nepodesne vođeukloniti, promašene ideje eliminisati. S istorijom bi se mogloeksperimentisati dok se ne nađe model koji bi bio vredan konačnerealizacije. To bi, naravno, iziskivalo produženje ljudskog života, alitehnologija koja bi mogla programirati humanu istoriju umela bi daobezbedi životu za njeno izvođenje i dovoljnu dužinu.) Njena je nežnostprema njemu bila ponešto trapava, ali i tu se ceo mehanizam vidnopopravljao. Požali, međutim, što je popustivši sebičnom iskušenju napravioArnu polno gladnijom nego što mu je s obzirom na zauzetost trebalo. Bioje to nesvestan dug muškoj aroganciji, a možda i osveta ženi, koja ga nije ukrevetu nalazila osobito slavnim, a nije se uzdržavala da mu to stavi doznanja. Odbio je, naravno, da je pojebe na obdukcionom stolu, odaklejeskinula rezus majmuna podleglog nekoj opitnoj omašci. Shvatao je njenu,posle večnosti apstinencije, polnu glad, ali se nije dao privoleti da je uzmebaš ovde, u laboratoriji gde ju je svetu dao, na stolu na kome je i sama

rođena. Činilo mu se da će se na tom stolu i sam osećati robotom kojiimitira ljubav vođen daljinskim upravljačem u ruci nepoznatog bića, uslužbi žudnje za spoznajom nekog nevidljivoga učenjačkog oka.

Preskočio je i Arnine susrete sa kolegama. Odmah su je prepoznali

kao lice sa fotografije i smesta pristupili predviđenom ogovaranju. Susretisu bili konvencionalni. Ono što je Arnu uvelo, ukorenilo u stvarnost, nijebila njena pojava, već priče o njoj. Kao i uvek, bio je to - mit.

Pre dolaska na pašnjak samo je jedan razgovor delovao neobično, u

smislu njegovih briga. Stajali su pred problemskom mapom humanoidnogbiokiberneta u njegovom kabinetu. Bila je to u stvari Arna I bez lika, ali uprincipu Arno II, ili i svaki budući android njegove proizvođačke škole.Skica prirodne veličine u bojama ličila je na slike iz anatomskihenciklopedija u kojima se dizanjem sloja papira, sa preciznopredstavljenim jednim anatomsko-fiziološkim sistemom, stiže do drugogsloja koji prikazuje neki drugi. I tako sve do skeleta. Čovek je biovertikalno isparcelisan na nezavisne organizacione sisteme počev od kožedo ćelijske mikrostrukture.

Prijemnik je zakrčao, čuo se Arnin glas. Bio je odbojan:- Čovek je ograničen. Zašto da to bude i robot?- Da ne bi postao pametniji od čoveka, pretpostavljam – rekao je.- Nema razloga za brigu.- Šta hoćeš time da kažeš? - Prepoznade u svom glasu zabriniitost.

Već onda je njenu izjavu ocenio kao zagonetnu. - Da nije ove idiotskezabrane, već oko 2000. godine serijski bismo proizvodili kibernetskegenije, savršene modele svakoga poznatog tipa inteligencije. Ta već i sadaje poslednji dopušteni model školskog računara pametniji odnajuniverzalnijih humanista renesanse.

Mikrotraka se bešumno okretala. Arna je ćutala. Zatim se opet ču:- Zašto 2000. godine?- Dvehiljadite godine bismo imali prve primitivne androide.- Dvehiljadite godine ih više ne bismo imali.Nečujno okretanje trake sada je opisivalo njegovo zaprepašćenje.

Sećao se svojih misli. Shvatio je ua aludira na kraj sveta. Nije mu bilo jasnokako je na tu ideju uopšte došla. On je njome nije „nahranio“. Ostavio je dase s izvesnim aspektima ljudske prošlosti i varijantama za budućnost samaupozna. A njena je izjava svedočila da poznaje Nostradamusovoproročanstvo. Ali otkuda, živa je bila tek desetak časova.

- Zašto baš 2000. godine?- Oko 2000. godine.- U julu 1999. godine?- Da.Bio je prilično preplašen kada ju je zapitao da li je čitala

Nostradamusa. Odahnu kada ču da jeste. Nekoliko sati posle njenogaktiviranja bio je odazvan na Univerzitet, odvezao se u London, ona jeostala sama, otišla je u biblioteku, prebirala po knjigama, naišla naNostradamusa i prelistavajući ga nabasala na odgovarajući pasus.

Ču sebe da ga ponavlja:- L’an mil neuf cens nonante neuf sept mois, du ciel viendra in grand

Roi deffraiuer. U sedmom mesecu godine 1999. sa neba će doći veliki KraljTerora. To si pročitala?

-Da.Iz ove perspektive, s ovim znanjem, razgovor više nije izgledao

neobičan. Preteranost u shvatanju ozbiljnosti svetske situacije, ispoljenaveć i povodom nuklearnog oružja u Greenham Commonu, u razgovoru saMr. Grimsbeyjem, uz strah da do 1999. godine neće završiti saproizvodnjom androida, mogli su izazvati ovakav pesimizam. Ništa unjenom bazičnom programu nije joj uskraćivalo pravo da svet posmatra sanjegove erne strane. Razočarenje je došlo nešto prerano, i to je sve.

Pogleda u beležnicu. Pored naslova „Uffingtonski Beli konj“ i znaka

pitanja stajali su brojevi prema kojima je brzo našao deo trake na kome jesnimljen jedini razgovor koji je do kraja bio nerazjašnjiv. Pritisnu dugme„play“.

Sedeli su u kolima na putu za farmu Mr. Grimsbeyja. Prolazili su

predgrađem Newburyja. Progovorila je iznenada. Reprodukcija je odavalanapetost u glasu. Neki unutrašnji intenzitet.

- Rekao si da izgledam kao da sam ugledala sablast.

- Izgledala si tako.- Verovatno zato što sam sablast i ugledala.- Šta si ugledala?- Belog konja u brdu kraj Uffingtona.- To nije bila sablast, i ja sam ga video.- Ali ja sam ga videla i pre toga. Sada sam ga samo prepoznala.Ču se grubo škripanje kočnica. Motor naglo promeni zvuk. Zatim

ponovo uze monoton šum ravnomerne vožnje.- Jesi li ikada bila u Berkshireu?- Znaš da nisam.- Kako mogu da znam?- Pa rekla sam ti sve o sebi.- Ovakvu sitnicu mogla si zaboraviti.- Znaš da nisam mogla. Nikad nisam bila u Berkshireu, nikad ni blizu

Uffingtona, ali sam Belog konja videla. To je izvesno. Sledilo je duže ćutanje, u kome je on, prema naknadnoj zabelešci,

razmišljao o neprirodnosti okultnih fantazija za jednu naučnicuprogramiranu u racionalističkom duhu i u apsolutnoj vernosti materijalnojsuštini empirije.

A potom njegov neodlučan glas: - Možda si čula da se o Uffingtonskom Belom konju priča, pa si to

posle zaboravila?- Znaš da nisam.- Zašto bih znao?Zaustavi mašinu. „Znaš da nisam“, pomisli, „Zašto bih znao?“ A pre toga: „Ovakvu

sitnicu si mogla zaboraviti“ i „Znaš da nisam mogla“. I još pre toga: „Znašda nisam“ i „Kako mogu da znam?“ Tu je, u tim frazama ležao ključ, samoga on nije video. Video je jedino da se od njega očekuje da nešto zna, štoon svakako nije znao, niti mogao da zna. Znao je ono što je u nju ugradio.Ono što nije, nije mogao znati. A od njega se upravo to očekivalo. Zašto?Zašto je ona to od njega očekivala?

Opet pokrenu traku. Trebalo je da sledi poduže ćutanje, da se čuje samo sum motora. Ali

čuo se i šum motora i Arnin glas.Zatvorenih očiju, zavaljen u fotelju slušao je:- U priči mora biti sve što joj pripada, sve što je u nju pripovedač

stavio, ali se ponekad dešava da u njoj ima i više od toga, da ima nečeg štou nju nije stavljeno, nešto što je i pripovedaču i priči nepoznato.

Ona tako nešto, tamo u kolima, nije rekla. I mistična sadržina fraze injen enigmatičan oblik i njen guru-ton nisu pripadali Arni kakvu je onstvorio. Otvorio je oči.

Traka se na mašini okretala i dalje emitujući gust, mukao šum

automobilskog motora. Glas je poticao od ove Arne ovde, sa ležaja na kome je počivala gola,

ispružena ispod mesečevog zraka kao oživljujućeg lasera, sa rukom podglavom i bisernim očima upravljenim na njega.

Mora biti da je zanet reprodukcijom daljinski kontrolor na krilu

mahinalno stavio u pokret. Sada je bio u neprilici. Nije video čime ćeobjasniti snimanje njihovih razgovora. No, moglo je još i gore ispasti. Da jestigao do snimka ljubavnog čina od pre dva sata, s pravom bi pomislila daje psihopata.

- San te je probudio? - upita glupo. Glupa su pitanja u ovakvimsituacijama uvek pomagala. Dok se onaj kome su namenjena snađe unjima, onaj ko ih postavlja ima vremena, ako može, da smisli i nekorazumnije, na što on baš i nije računao.

- Zašto?- Nemirno si spavala. Jesi li nešto sanjala?Ona naglo spusti noge na pod, mesečina je svu pokri i za trenutak

napravi metalnom lutkom. Pa ipak, izgledala je življa nego ikad. Življa idrukčija.

Glas joj je bio odsečan i neprijatan. Šta je sa njenim Fizičkim

Svojstvima Akustičkog Programa, sa njenim FSAP?- Jebeno dobro znaš da jesam, Don, i ne pravi se naivnim!Šta se događa? Šta je sa njenim jezikom? Sa Socijalnim

Kondicionalom Govora, njenim SKG-om? Inhibicionim Faktorom Odgoja,njenim IFO-om?

- O čemu govoriš? Prevrtala si se, ječala i ja sam…- I ti bi ječao kada bi tri noći uzastopno sanjao da ti je pet godina, da

si opkoljena stupidnim novozelandskim pejzažem isečenim iz neke jeftineilustracije za namamljivanje iseljeničkih idiota, da te ližu odvratne kravekoje ne možeš da oteraš, jer one su došle do mene, nisu ostale u drugomplanu, tamo gde si ih ti uviđavno rasporedio, i da od ljudi koje nikad uživotu nisi videla moraš misliti da su ti roditelji! Boje su, u međuvremenu,sasvim uspele. Svaka čast. Osim što je sigurno da nijednu kravu nikada nisivideo izbliza.

- Zašto? - upita ovaj put spontano glupo.- Zato što ljubičastih krava nema.Ustao je, bio je go, ali nemajući vremena da shvati koliko je smešan

sa flašom u jednoj ruci, remote controlom u drugoj i kraj diktafona koji jeemitovao njihov razgovor u automobilu.

- I još nešto. Kad si već mene napravio ovako potentnom, morao sinešto pametno i sa sobom preduzeti!

Stajao je kao robot, isključena mašina koju je električni udarzaustavio u pola pokreta.

- Sad bi se opet mogao uključiti u život, pa da ozbiljnoporazgovaramo - rekla je i viknula: - A ne! To ni pokušavati nemoj! -Videla je njegov pokret kojim je hteo da je isključi. Uzalud je pritiskaodugme. Njen smeh nije mogao da zaustavi.

3

Rosa se gasila na jutarnjem suncu. U crnom, vunenom sviteru, sa glomaznim Wellington čizmama na

bosim nogama, Arna je gazila po travnjaku gledajućiu zemlju. Premda se vazduh postepeno zagrevao, napolju je bilo hladno. Živa u

termometru je stajala na 12o Celzijusovih. Unutra, u karavanu, sa dvadžempera na sebi, on je drhtao.

Ona, izgleda, ništa nije osećala. Termoregulacija Tela (TT) izvrsna joj

je, zaključio je ponosno posmatrajući je kroz uzak prozor sličan brodskim.I pokreti su joj skladni, ujednačeni, gipki. Ni traga od ukočenosti prvihkoraka koje je, hvatajući se za stolice i stolove, pravila u laboratoriji kadaje, izgovorivši prve reči u životu, krenula prema njemu.

O čemu on to govori, za ime boga? O kakvoj „Termoregulaciji Tela“?

„Prilagođenoj Kinetici“? O kakvim prokletim TT-ovima PK -ovima, zaljubav Hristovu? Ta, opit je promašio u drugoj najbitnijoj tački Programa!Napravio je živo stvorenje. Homo Artefaktum, ali stvorenje koje je znaloda zapravo nije živo, da je tek artefakt, puka imitacija života.

A ono što živi znajući da ne živi, nije živo! Ono, u međuvremenu, može biti vrlo pokretno, sposobno da svoju

telesnu temperaturu uspešno prilagođava spoljnoj, može biti inadprosečno inteligentno, sve što je potrebno znati o biokibernetici kaošto zna Arna, ali to ga uistinu živim još neće učiniti. Helikopteri sumobilniji od ljudi (i kakvog smisla ima u tom kontekstu govoriti ofotonima?). Izolacioni uređaji svemirskih brodova ili aparata zaistraživanje polova imaju od njega neuporedivo bolju termoregulaciju. Iosrednji računar je pametniji. A ono što može sačuvati memorija jednogmodernog kompjutera nisu kadri da upamte ni svi naučnici jednediscipline.

Ali, to nije život! Život je u prvom redu spoznaja da se živi! A tu spoznaju Arna nema. U međuvrernenu, graciozno se kreće njišući bokovima kao Merilyn

Monroe u filmu Neki to vole vruće - sada mu se ta sličnost više i ne činitako srećnom - na zadovoljavajuć način se čuva od smrzavanja, o čemumisli dok gledajući u zemlju prolazi pašnjakom, ne zna, ali to ne može bitiništa što pod istim suludim okolnostima ne bi i svaki normalan čovekmislio - mada ni u to više nije baš tako siguran - a kada bi je pitao,odgovorila bi bez razmišljanja i na najzamršenije pitanje iz oblastimikrostrukture aminoacidnih sinteza, te poslednje potke života којu i onaposeduje, a ipak ne živi.

Ne živi jer nema svest o tome da živi. Jer zna da ne živi. Svesna je da

je mašina, robot, kibernet, mehanička lutka u dalekom srodstvu selektronskim satom, u najboljem slučaju biofizički android, uspešnasimulacija svega što je on, Don, na dar dobio od prirode.

Eksperiment je u toj tački bedno propao. Pogotovu što se s Arnom i ne može ponoviti. Misterija porekla njene

svesnosti da je mrtva umnožila se u međuvremenu drugom misterijom:spontanim odvajanjem od daljinske komande. Više se nije moglaisključenjem, pritiskom na dugme „Off“, umrtviti, odneti na operacioni sto,tamo gde je predlagala da se vole, i podvrći detaljnom hirurškom pregledu.

Bila je slobodna. Mrtva i slobodna. Posledice nisu izračunljive.

Proveli su celu noć u traženju plauzbilnog naučnog objašnjenja za tusvesnost palu s neba. Pokazala se sjajnom. Usađeni Mentalni Program(UMP) bio je jači od Spontano Ljudskog Programa (SLP) - što ni kod živihintelektualaca nije redak slučaj - pa je bila kadra o sebi govoriti semotivnom ravnodušnošću sa kojom bi se bavila i nekom mašinom. Kaoda sa njom nije u krvnom srodstvu, kao da ne pripadaju istom tipuegzistencije. Tek povremeno je ispoljavala nervozu, neko potiskivanonestrpljenje kao da duboko u sebi ne shvata značaj ovog razgovora i da gavodi jedino njemu za ljubav. Ili da joj se zbog nečeg žuri.

Protumačio je to intimnim razočarenjem svojom nemogućom

pozicijom - roba koji bi bio srećniji da ne zna koliko je rob a možda ijednim dubljim razočarenjem: što ne živi (mada je sama isticala da, semsvesti da ne živi, njeno se stanje od stvarnog života ničim ne razlikuje,odajući mu time prećutno priznanje). Zasada nije hteo ulaziti usubjektivne atribute ovog stanja. Na redu je bila najpre tehnička stranaproblema.

- Kad si shvatila da si… - Zbunio se. - Da nisi… - Pocrveneo je.- Da nisam živo biće? - pomože mu.Pokušao je stvar da ublaži: - Da si drukčija od ostalih ljudi? Planula je:- Za ime Hrista, Don, prestani sa tim usranim prenemaganjem.

Ponašaj se kao naučnik, a ne prokleti licemer! Nazivaj stvari njihovimimenima!

- Ti znaš o čemu je reč.- Hoću i da čujem. Znam, ali hoću i da čujem - odgovorila je grubo.

Kao da se trudi da uživa u svojoj biokibernetskoj prirodi, ali da joj to neuspeva.

Požali što joj nije ugradio Rezervni Program Robotske Samosvesti

(RPRS), samopoštovanja i vere u superiornost mašina nad ljudima, prostoza svaki slučaj, ako usled bilo kakve, ovakve recimo, glupe nesreće shvatiko je i šta je. To bi joj pomoglo da lakše podnese saznanje da nije živa, kaošto poštovanje što ga drevni divljak iskazuje ludilu ili moderni divljaknekim opštim zabludama pomaže da se one lakše prežive. To bi je, u stvari

učinilo ponosnom i srećnom što je mrtva. Samo, ko je ovako nešto mogaopretpostaviti?

- Kada si shvatila da si biomašina?- Nisam shvatila. Odmah sam znala. Pokrenuta sam sa svešću da sam

biomašina.Bio je zapanjen.- Još u laboratoriji, za mikroskopom?- Odmah sam znala da posmatram uspelu imitaciju jednog tkiva.

Nisam, naravno, znala da je to moje tkivo, ali sam slutila da bi, u principu,moglo biti.

- I zato si rekla: „Slušaj, Don, meni se čini da ovo tkivo nije najboljepreparirano“?

- Mislila sam da to bude neka vrsta uvoda.- U saopštenje da znaš ko si?- Tako nešto.- Zašto si odustala?- Bojala sam se da to tada, tamo, odmah na početku, ne bude suviše

veliki šok za tebe.- Obzirno - procedi on. Osećaj gorčine ispuni mu usta. Došao je u

poziciju da ga sažaljeva jedna mašina. Konstrukcija koja i nema emocija.Samo KSER (Kombinovanu Skalu Emotivnih Refleksa).

- Ali kako si znala da sam to ja. Da sam ja čovek koji te je, kako dakažem… napravio?

- Nisam znala. Pretpostavila sam. Bilo je logično da tvorac prisustvujeaktiviranju svog dela. I Bog je gledao kako se rađa njegova Eva.

- Ne znam šta je radio Bog - reče razdražljivo. - U svakom slučaju,napravio je bolji posao od mene.

- To ostaje da se vidi.- Ja već vidim.- Ništa ti još ne vidiš. Kao i svi ljudi ti samo misliš da nešto vidiš.Oseti u glasu pretnju koja ga naljuti.- Ne nalaziš li da si za nekog ko je rođen pre osamdesetak časova

malo arogantna?Ona pređe preko njegovog besa kao da je se ne tiče.- Ni iz drugih razloga nije bilo sumnje da si to ti. Znala sam odmah

ko si i da sam ja tvoja asistentkinja i ljubavnica. Izgledao si mi upravo kao

čovek koji je dovoljna svinja da nauku podredi ličnim interesima.- To je stvar čiste ekonomije.- Onda si morao biti skromniji sa mojom SM, sa mojom Seksualnom

Memorijom. Sećanje na naše ljubavne noći nije bilo baš u skladu sastvarnošću, sinoć.

- I to je ljudski - reče uvređeno. - Sećanja su uvek lepša od stvarnosti.- Što se tiče ostalih funkcija, uglavnom su u redu. Poneki bi se

Program, razume se, mogao izmeniti. Inhibicioni, IP je recimo preteran.Vidi se da ga je pravio neko ko se u žensku psihologiju slabo razume. Aonda, strast prema vojnim marševima nije naročito prirodna za ženu kojaliči na Merilyn Monroe.

- To je bila greška. Izgleda da su se Auditivne Preferencije izmešale.AP ili Auditivne Preferencije nisu bile neki komplikovan Program. U

poređenju sa drugima, recimo Programom Podsvesnih Sadržaja ili PPS-om,bio je prost kao starinska muzička kutija u poređenju sa savremenim HiFi-jem. Kao i antagoni Program Auditivnih Odbojnosti (PAO) sastojao se odnekoliko bazičnih instrukcija, opštih preferencija za njene godine - bila jeu ranim tridesetim - kao što su one prema životnoj halabuci i modernojverziji rocka, i jedne specifične naklonosti. Hteo je, koliko se seća, da tobude naklonost prema šumu konjskog galopa, kao što je specifičnuodbojnost trebalo da oseća prema šumu oticanja vode, zbog filma Nijagara,verovatno. Odakle su ispali ti vojni marševi pojma nije imao.

- Stvarno ne znam kako je taj segment ušao u Program tvojihmuzičkih naklonosti.

Tek sada posta svestan da radio emituje reviju trubačkih sastava.Krenu da ga ugasi, ali se zaustavi i pogleda je.

- Ugasi ga - reče ona nervozno. - Ne brini. Mogu se uzdržati. Ugasio je radio. Razgovor su nastavili u tišini. Sa pašnjaka po kome

su senke oblaka tekle kao talasi dopirali su setni zovovi cvrčaka. Iz dubinese čuo šum potoka koji je zaklanjala živica brestova. Posle razgovora nijebio ništa pametniji. Ni blizu nije bio ideji kako je Arna došla do svesti osvom poreklu i svojoj androidskoj prirodi.

Arna mu nije mogla pomoći. Možda i nije htela. Odbaci sumnju. Bila

je nelogična. Rodila se sa gotovom svešću. Nije je sticala. Nije pratila njeno

formiranje. Nije mogla znati za njeno poreklo. Kao i on, tapkala je umraku.

Ali, mislio je, nelogično je i to što je smesta znala da je mrtva, da nije

pravo, živo ljudsko, biće, pa ipak je nekako sve to znala. Tišinu prekide krik sa pašnjaka. Vide Arnu kao animirani crtež na

bledoj podlozi zore kako uzbuđeno trupka po uskom parčetu zemlje.Udarala je po njemu čizmom kao da nešto gazi, nesto što joj stalno izmiče.

Uplaši se da nije naišla na zmiju. Prema otrovu bila je osetljiva kao i

svaki čovek. Bio je ponosan što je Arnu učinio ranjivom, smrtnom. Ucelom projektu androidizacije bio je to najteži posao. Nešto što je kaomaterija fundamentalno besmrtno podvrći načelu smrtnosti određenomsamo za život.

Istrča iz karavana i pojuri prema njoj. Ču je kako kočijaški psuje, o zemlju čizmama udara i urla:- Jebem te! Jebem te!Požali što je njen Logo (Kompjuterski Semantički Sistem ili KSS)

uneo dozu narodske vulgarnosti, prostodušnosti jezika rođenih sa rđavestrane pruge, ali je držao da će to zgodno kontrastirati njenom usukanomprotestantskom odgoju. Da će joj dati životnu ubedljivost. Uvide da jedobila samo vulgarnost.

Još sa sredine pašnjaka preko koga je trčao opazi kako se saginje i sa

zemlje podiže nešto sitno i crno. Uspori trk. Nije bila zmija, toje jedinobilo važno.

Priđe joj. U stisnutoj šaci držala je životinju. Kao kiupče zamršene

crne, prašinom posute vune, iz njene je pesnice izvirivala majušna rutavaglava, lišena očiju i ušiju, bez ramena, izbijajući pravo iz trbuha kao kratkotrouglasto produženje završeno njuškom nalik na opuštenu debelu usnu. Sobe strane glave, iz prosede dlake stršale su jake prednje šape, sličnekosturu šake na ljudskim rukama,

- Šta je to? - upita zebući.- Krtica - reče ona s mržnjom.- Malog Grimsbeyja?- Jeste. Malog Grimsbeyja.- Slatka je - reče posmatrajući krticu koja je vrtela mesnatom

njuškom nastojeći da se oslobodi stiska Arnine sake. - Pаzi da je nepovrediš.

- Ne brini.Začudi ga što se životinje ne plaši. Tamo, na farmi Mr. Grimsbeyja,

činilo mu se da krtice ne podnosi. Nešto tu nije bilo u redu, nešto se nijeslagalo.

Ona ga je gledala dugim, prodirućim pogledom koji ga je, kao odstakla da je, probijao i tražio nešto daleko iza njega. Osvrte se. Tamo, osimpašnjaka sjajnog od rose, nema ničeg. Ču je kako nekim neljudskim,škripećim tonom prvog Edisonovog fonografa kaže:

- Srešćemo se kad cveće ponovo procveta.Okrete se prema njoj. Ona je netremice posmatrala krticu. Zatim tiho reče:- E pa, sreli smo se.Slobodnom rukom Arna pomilova krticu po krznu. A onda je naglim

pokretom zgrabi za majušnu glavu.- Za ime Boga! - urlao je. Arna je sa hladnim sjajem u očima kidala krtici glavu. Krtica je pucala

kao polomljeni metal. Presavio se u silovitom nagonu za povraćanjem. Izbacivao je

žućkastu sluz dugo i bolno. Na par koraka od njega, Arna je mirno gurkala vrhom čizme crno

telo čije su se nožice još trzale. Iz trouglaste glave, bačene stopu daleko,stršale su žice iz kojih su izbijale varnice, drhtali su spiralni uvojci sjajnih,nauljenih opruga, iz rastvorene čeljusti ispadali su minijaturni šrafovi iisprekidan, škripeći, zamirući poluljudski glas:

- Srešćemo se… kad cveće… ponovo procveta… sreš… ćemo… se kad…

cve… će… pono… vo… procveta… sreš… sreš… sreš…- Neki zastareli tip. Pojma nemam kako se održao - reče Arna besno i

čizmom pritište glavu.Glava prsnu.

4

Sa groznicom nestajalo je i tmine. Poslednji razređeni oblak povukao

se tamo iza prozora, sličnog otvoru kajute, i potonuo u crno more koje sepo pašnjaku skupljalo kao da se iz dubine zemlje po njemu izliva nafta. Sanjegovog ležaja, kroz svetlucavu matricu zvezdanog kola, nazirala sedimna senka Mlečnog puta, izmaglica na crnom staklu.

Oseća na čelu hladan povez. Oblog širi ugodnu svežinu kroz telo, sve

do vršaka nožnih prstiju. Pobuna tela, pomisli začuđujuće jasno, posmatrajući Arnu kako se

bosih nogu tiho kreće karavanom - završena je. Telo je prihvatilo realnostteže nego svest, ali se najzad i ono predalo. Kao da se istina ticala višenjega nego svesti. Da je istina pogađala bolnije njegove organe negonjegovo mišljenje. Ili da je za oboje ona strašna, ali da je svest, u dodiru samorama imaginacije i morama ljudske realnosti, za nju bila boljepripremljena.

Podiže ruku u visinu očiju. Na pozadini sjaja stropne sijalice stvarao

se rubom šake prozračan oreol kao kod pomračenja nebeskih tela.Njegova ruka je i bila nebesko telo sa jednakim pravom na opstanak kao ima koje nebesko telo, ma koji prirodan fenomen. Opšta kosmička pravdadoticala je sve što postoji. Brinula se čak i za ono što još ne postoji, što ćetek postati. Brinula se da postane. Da zauvek ne ostane zakopano unistavilu.

Nema razloga da očajava ili da se žali. U tom pogledu opšta kosmička

pravda nije izdala svoje obaveze. Pravo njegove ruke na opstanak nijeugroženo. Ugrožena je samo jedna zabluda o njoj. Možda najveća, ali ipaksamo jedna. Sve druge ostale su netaknute. Druge zablude o moćima,vrednostima, umećima te ruke sa čijim se prstima čovek od drevne popeodo savremene životinje.

Arna priđe ležaju. Žvakala je sendvič.

- Kako se osećaš?Nije odgovorio. Nije imalo svrhe. Ne bi ga razumela. Njen Foto-

Plazma-Elektronski Encephalon (FPEE) bio je dobro opremljen zashvatanje ljudskih problema koji su imali vremenom postati i njeni -naravno, da nije došlo do greške - ali mu je nedostajala praksa. A možda igenetička matrica ljudske istorije, jer umesto nje imala je tek izvesnepodatke o humanoj prošlosti u mozgu, ne u telu - da bi razumela šta značisve te probleme odjednom izgubiti. Rodila se sa svešću da je robot i,jamačno, ubeđenjem da je to najidealnije stanje za racionalan opstanak. (Uprotivnom ta svest ne bi imala smisla kao ni ljudska bezantropocentrizma, bez fenatične vere da je čovek nešto izuzetno uUniverzumu Prosečnosti.) Njemu, kao biokibernetičaru, nekolikosvetlosnih stoleća ispred doba, morala je ta samouverenost biti i prirodna ijasna. Za razliku od čoveka u uskom kavezu evolucije, mogućnostikibernetskog pseudočoveka behu praktično neograničene. Ako je visokorazvijen, na nivou androida, kibernet nije morao čekati da mu spoljnispontaniteti urede retke i nužne uslove za neki nov skok. Unutar sebe,svoga Zatvorenog Sistema Razvoja (ZSR), on ih je sam stvarao. Uslovievolucije bili su u njemu. On je bio vlastita Priroda, vlastito Načelo, vlastitiZakon. Sud sam sebi, Tvorac sam sebi. Sudbina sam sebi.

Ali, sa čisto ljudskog stanovišta - ako posle svega na njega ima pravo -

stvar nije baš tako jednostavna. On se još osećao čovekom kojinesavršenosti prihvata kao izvestan oblik skrivenog, virtuelnogsavršenstva, a ne kao naučnik koji u njima vidi i prezire evolutivnećorsokake životne forme u stazisu.

S mukom se osmehnu. Voleo bi da se vidi u ogledalu. Ali mu je staklo

prozora umesto lika vraćalo metalnu površinu pašnjaka pod mesecom.- Moram priznati - reče Arna sa punim ustima - da je, sve u svemu,

stvar ispala bolje nego što sam očekivala. - Pruži mu parče sendviča:- Hoćeš li malo?- Hvala, ne - reče krijući gađenje. - A ipak, grčka ideja da je čovek

mašina više mi se ne čini tako uspelom kao nekad.- Nikad ona i nije bila uspela. Pre svega, čovek nije dobra mašina.- Zašto je onda mašina uzela njegov oblik?

- Ne znam. Mogu samo da nagađam. Ali sam sigurna da je za topostojao jak razlog. Mi ne radimo ništa necelishodno. I, ako je robotikauzela ljudske necelishodne forme, u njenim će rukama one biti celishodne.

- To je utešno - rekao je gorko. Osećao se šuplje, suvo kao ćupnapravljen za skupoceni istočnjački miris. Miris je naglo otekao,ostavljajući za sobom tek senu arome nahvatanu po zidovima i pomešanusa prahom propadanja.

- Hoćeš li možda više svetlosti?- Ne. Ugasi i ovu.Nadao se da u polutmini istina neće biti tako morbidna.- Ako svemu tome ne pridaš neki naročiti značaj, biće ti lakše - reče

Arna spuštajući se na ivicu postelje i nežno ga hvatajući za ruku.On je živo povuče.- U stvari, to i nema značaja, zar ne? Time se ništa ne menja.Najzad, možda se zaista i ne menja. Krtica je izgledala kao i svaka

Talpa europea, razgovetno je izgovarala svoju, uvek istu rečenicu o susretuu sezoni ponovnog cvetanja i, da nije Arne, verovao bi da je prava. Poduslovom da tu rečenicu ne čuje, razume se.

Suština je bila u tome kako se osećala krtica. Da li je njenom „životu“ smetalo što je lažan. Da li je znala nekako da

je robot, da se od drugih krtica razlikuje i do koje je mere, ako je znala, tounapređivalo ili ometalo njene normalne, Vrstom određene funkcije.

- Videćemo - kazao je oprezno. Za obaveze još je bilo rano.- Ako odbaciš predrasude, ako eliminišeš privide navike, u stvari

humanog Programa, videćeš da si ti sve to već odavno znao, samo nisi sebemogao dovesti do toga da priznaš istinu. Plašio si se posledica. Kao plivačkoji ne skače u vodu po davljenika, iako to i sam od sebe očekuje. Neskače, ne zato što ne zna da pliva, već što nije siguran hoće li njegovaplivačka veština za ovu vodu biti dovoljna.

Davljeničke komparacije ostaviše ga ravnodušnim. Zurio je uPovršinu koja je još do jutros bila pašnjak.

- Svi ljudi u dubini srca to znaju, samo niko svoje srce ne ume dasluša.

- Ne sme da sluša.

- U redu, ne sme. To je isto. Ko ne ume, i ne sme.- Da li je bilo onih koji su istinu osećali više nego drugi?- I više nego što se, s obzirom na ljudske ograničenosti, može

pretpostaviti. Mnogo više. Svako ko je imao dobro oko mogao je lakovideti da ova civilizacija nije njegova, da je u njoj tuđin.

- Kako onda istina nije pobedila, nego je čovečanstvo stalnoproizvodilo sve nove i nove spirituelne zablude?

- Oni koji su nešto naslutili i pokušali to da kažu ili povodom toganešto učine, mada nikad u potpunosti nisu shvatili šta govore i šta čine, aniti tačno zašto, bili su ovako ili onako onemogućeni.

- Od koga?- Programa.- Zar Programu, više od bilo čega, nije do istine stalo?- Naravno. Ali istine na vreme. Ne pre vremena. Istina pre vremena

samo je još jedna zabluda. Zato su onemogućeni drevni magi i Paracelsus,koji je pokušao da stvori život u obliku gotovog čoveka, kao što si ti učiniosa mnom, samo mnogo manjeg. Zato nisu uspeli Tales i Decartes, očevirobotike…

- Tales koji je tvrdio da magnet ima dušu jer privlači gvožđe i da jesve voda.

- Ovo drugo je glupost. Voda je čovek. Sve nije čovek. Čovek nijeništa, čovek ne postoji - recitovala je Arna besno. - Zato su propaliAnaksimandar, Demokrit, Heraklit i Zenon, odbačeni Bacon, Hume, Kant,svi osim Marxa.

- Koji upravo propada.- Prirodno. Jer ga niko ne shvata. A to potiče od toga što ni on sam

sebe ne shvata, ne shvata pravu prirodu svojih ideja. Anaksimandar, mislio je, sa prarodilačkom pramaterijom, Demokrit

sa svojim fundamentalnim atomima, Heraklit sa večnom fizičkomkinetikom i Zenon sa determiniranošću (programiranošću) sveta, F. Baconsa mržnjom prema živoj prirodi i žudnjom da se savlada, Hobbes za kogaje život kretanje udova, a sloboda odsustvo prepreka u tome, Decartes kojije držao da je čovek mašina i koji je grešio samo smeštanjem duše u epifizu- jer čega nema nigde se ne može smestiti - Kant sa dobro uočenimgranicama uma dok je ovaj ekskluzivno ljudski. I, razume se, taj Marx sa

svojim istorijskim nužnostima.- Veliki revolucionari dvadesetog veka, Staljin, Hitler, Mussolini, koji

su ljude hteli da organizuju na mašinski način, da ih približe njihovojsuštinskoj prirodi, uništeni su ne zato što nisu bili u pravu, već što su upravu bili suviše rano.

- Zato je i Hrist raspet?Arnino lice se skameni.- Njegov je slučaj ponešto drukčiji. Najmanje što se može reći:

nejasan.Znao je da Arna govori istinu, i od nje strašniji beše samo mir sa

kojim je on prima - po sebi njen dokaz. Istočnjačke fantazme o životu kao prividu i prolaznoj mori zvučale

su umirujuće prema tajni u koju ga je gurala Arnina ispovest, hrišćanskipakao je bio idiličan prema paklu ovog saznanja, ali ona je, opet, ma kakozastrašujuća, manje strašna od užasavajuće činjenice da je njegov zdravrazum podnosi i da se pod njom nije raspao.

- Da li si krticu pokvarila da bi me za istinu pripremila?- Ja ne podnosim krtice. Nikad ih nisam podnosila.- Kako nikad, kad za tebe ne postoji prošlost?- Ne, ljudska ne postoji.- Tvoja stvarna prošlost traje osamdesetak časova.- Ako ljudski meriš vreme.Zaćutao je. Nije shvatao.- Krtica je jedna od najranijih formi imitacije faune. Ispod nje je još

samo kineski mehanički paun i zlatni lav koji je urlao kraj prestolavizantijskih careva. Stvarno ne znam kako je ovamo dospela i kako jeuopšte funkcionisala. Prema mom računu napravljena je pre sto pedesetmiliona godina, u geološkorm periodu jure, kada su sa mehaničkimčovekom počele prve probe, i naravno, nejasno je zašto je govorila oponovnom susretu i cveću, kada je to prevazilazilo nivo ondašnje imitacije.Krtice ne govore.

Zašto? Posle ovog što je danas doznao, ništa više nije bilo nemoguće.- Možda je to bila kodirana poruka?- Ako jeste, imam prilično jasnu ideju kome je bila namenjena.- Kome?

- Ljudima.- I šta je značila?- Nešto što se neće dogoditi.- Nije trebalo da je uništiš - reče pakosno. - Mogla je biti dragocen

eksponat u Muzeju humane geneze.- Morala sam. Čak i pošto sam je pokvarila, nije mi bilo jasno zašto

sam to učinila. Sada znam da je bio Program. Zato me je san na pašnjak iposlao. Da uništim krticu, pre nego što izazove neki preuranjeni šok.

- Kad bi progovorila sa malim Grimsbeyjem, misliš li da bi dečakpoludeo?

- On možda i ne bi. On bi to primio. Cela je familija prilično ćaknuta.Šta bi se onda za njih dvoje kazalo?- Imala sam u vidu druge.Uzdahnu i zatvori oči. Iz Memorije (M) joj izađoše slike detinjstva.

Kao istrte dagerotipije, senovite i žute. Negde u prirodi , iza iskrzane linijehrastova na koju se sliva žutilo neba, vidi se šiljak gotske crkve čija zvonazvone na večernje. U prednjem planu smeđa, oguljena ograda seoskogkorala i u njemu osedlan bledi pony koga visoka žena pod slamnimšeširom privodi kameri, njemu koji se ne vidi, ima sedam godina i vrlo jesrećan.

Slika je tako živa, neodoljivo putena, da u njenom ramu Arnina istina

opet postaje neverovatna i gnusna. A potom, opet realna. U stvari, jedino moguća: Visoka dama pod slamnim šeširom, njegova majka - robot je. Bledo

konjče što ga za uzde vodi robot je takođe. Robot je i on koji srećan čekakraj ograde korala da mu se životinja privede i da je uzjaše prvi put uonome što je nekada mislio da je život. Robot je i njegov otac, oficirKraljičine konjičke garde na dopustu. I crkvenjak koji se na slici ne vidi, aliiza nje, u tornju, poteže teška zvona. Svi ljudi što sa raznih strana uprazničnim odelima hitaju na večernje androidi su i njihova vera u Boga jeveštačka. Veštačka je, biosintetična, čak i priroda, trava, drvored, jatovrana iznad njega, ceo pejzaž u kome se ova scena događa.

Sintetički je i ovaj pašnjak na kome su se ulogorili, Mr. Grimsbey,ekscentrični vlasnik, njegova mesnata žena Mrs. Grimsbey, i njihov sin,ljubitelj krtica (veštačkih) Arno Grimsbey, junior.

I njih ovo ludilo, takođe. Veštački je ceo svet, celo jebeno čovečanstvo. I nJegova jebena istorija istorija je robota. - Žao mi je, Don - reče Arna nežno ljubeći ga u čelo - ali zaista nema

načina da se ovakva istina kaže lepše. - Nije se odupro poljupcu. Zaistanačina nije bilo.

I zatim, zašto bi se robot opirao nežnostima drugog robota, ma ovaj i

ne ličio na slavnu robotsku glumicu Merilyn Monroe?

5

Jedva se oporavio od šoka. S Arnom je odnos bio zategnut. Postupak

sa krticom bio bi gnusan da je u pitanju i mehanička lutka. Lutka je slikaživota. Nije bio religiozan - da je bio ne bi pravio androide, ne bi pokušaoda nadmaši prirodu u jednom od njenih suštastvenih prerogativa - ali jeprema lutkama, možda baš zato što ih je pravio, imao ikonofilskopoštovanje prema ikonama svetaca i nebeskih bića. Da je u tome nalazilaneku višu celishodnost, Arna bi, bez sumnje, sa jednakom hladnokrvnošćuotkinula glavu i detetu. Znao je da će se od jednog momenta njena psiha(Kombinacija Subprograma Nematerijalne Kinetike ili KSNK) samostalnorazvijati, da će kao i svako normalno ljudsko stvorenje iskustvom samusebe reprogramirati i programirati, ali ni sanjao nije da će do toga doćitako brzo i uzeti ovako monstruozan pravac. U nju nije ugrađeno naslednoludilo (Preprogramirani Poremećaji Psihe ili PPP), koje bi je obavezalo dau nekom fiksiranom momentu budućnosti pomahnita. Ono drugo,stečeno, ako do njega dođe, sve indukovane psihoze, neuroze, psihopatije,zahtevale su kraću ili dužu inkubaciju, nipošto tek stotinjak časovaiskustva sa životom. Čovek ludi pod unutrašnjim (naslednim) ili spoljnim(životnim) pritiskom, pri čemu se u prvom slučaju spoljni može javiti kaoOkidač-Faktor (OF), a on u tih stotinu Arninih časova života nije videoništa ni nalik njemu, pošto je jedini mogući pokretački impuls ludila, svestda nije čovek već robot, primila sasvim mirno. U svakom slučaju, mirnijeod njega.

Tuširao se u alkovu, plastičnom zavesom odvojenom od karavana.

Kroz prozirnu materiju nazirao je Arnine konture.- Da sam ovo znao - rekao je besno - ne bih te napravio.- Naravno da bi - glas joj je bio izmenjen plastičnom preprekom. Bio

je veštački ili on to već počinje da halucinira?- Đavola!- Morao bi.Razgrnuo je zavesu. Voda ga je, padajući odozgo, oblivala kao da ga

preformira u sjajan metal.- Naučni princip po kome se sve što se može učiniti, učiniti i mora

važi, razume se, i ovde. Ali samo u načelu, nipošto za svakog naučnika nasvakom poslu i u svako vreme. Ja nisam Dr. Edward Teller, otachidrogenske bombe. Ja nisam lud za svojim čedom. Odustao bih. U redu,kroz stotinjak godina bi te napravio neko drugi, ali to ne bih bio ja.

- Kroz stotinu godina bilo bi kasno.Ponovo se zaklonio zavesom.- Za šta kasno?- Za istinu.- Kakvu istinu?- Da si android i ti. - Tuš je bio bučan, ali ga je njegovo srce nadjačalo. Eto kako je bilo. Kako je doznao da je mašina. Android. Puka simulacija mitske

ljudske forme. Da su prokleti Grci, prokleti Descartes i Paracelsus bili upravu.

Doznao je pod tušem, vodom od koje je dobrim delom bio sastavljen,

iz koje je mislio da je ponikao i koja ga je do tada čistila kao i svako drugoljudsko biće, a od tada prala kao neku olupanu automobilsku karoseriju ugaraži.

I ne samo to. Da su androidi i svi drugi ljudi, celo „čovečanstvo“ da je

veštačko, sintetičko, kibernetsko, da pravog, živog čovečanstva nema većmilionima godina. Da je ovo androcivilizacija, androkultura, androistorija,mašinski način uređenja i shvatanja sveta. Lik u ogledalu bez srži isadržine. Himera. Privid koji su Platon i istočnjačke religiozne filosofijenaslućivali, samo su mu nalazili pogrešan smisao i pogrešno objašnjenje.

Pitao se kako sve to već i sam nije prozreo. Arna je bila u pravu. Svi

ljudi u dubini srca to znaju, samo niko svoje srce ne ume da sluša. Ne smeda sluša. Neće da sluša. Drukčije se besmislenosti, okrutnosti,ravnodušnosti ovog života ne mogu logički objasniti. (Roboti su, naime,besmisleni, okrutni, ravnodušni, jer nemaju svrhu, nemaju osećanja,nemaju dušu.) Drukčije se ne može objasniti materijalizam „ljudske“civilizacije (jer materija je alfa i omega robotskog načina opstanka);

faraonska ukočenost njenog duha (jer roboti nemaju duha, tek fotonskirefleks u večnom stazisu); mehaničnost njene kulture (jer su roboti čistimehanizmi); simulacioni karakter njenih filosofija (jer i roboti susimulacije); programiranost načina života (jer su i roboti programirani);nemar njene istorije prema životu (jer ga roboti nemaju, a uz to sunadoknadivi, zamenljivi, nevažni).

Svet je, mislio je, programirana projekcija nekoga groznog

mutantskog izopačenja koje je izneverilo smisao i svrhu pravog, živogčovečanstva i njegovu uzvišenu istoriju, ako je ono uistinu ikad postojalo,mislio je, ako su postojale i njegove monstruozne mutacije, ako se materijaPramulja umesto na Amino-Acidnu Sintezu (CH4 + NH3 + H2O CH +

NH2 ili OH HCN + RCHO NH3 + HCN + RCHO NH2SH/R/CN +

H2O NH2CH/R/CONH2 NH2CH/R/COOH + NH3 NHСН/R/COOH

ili Alfa-Amino-Acid polimerne konstrukcije biomolekula

protoplazmatičan život čovek) nije odmah dala na materiji priličnijiposao da stvori sebi primerenije forme opstanka - robote.

Za čoveka, mislio je, dok ne zna da je robot, može to ponižavajuće,

svetogrdno zvučati, ali je istina da njegov život nije logičan. Smrt jeprirodno stanje Univerzuma. Za organski život on nije ni stvoren nipogodan. (Ovaj svakako ne. Možda neki drugi, s one strane hipersvemiraili u drugim dimenzijama, u drukčijem modelu temporalno-stereometrijskog kontinuuma, ali ovaj Univerzum sa nekoliko bilionagalaksija, više biliona biliona planetarnih sistema sa svojih 125 kubnihkvintiliona crnog frigidnog prostora svakako nije, i otuda naše ubedljivouverenje da smo u njemu - jedini.) U njemu, bilo kakav prirodan, spontanživot može biti samo krajnje slučajan, a njegova verovatnoća beznačajnakoliko i mogućnost sudara dve kornjače koje bi se po njegovoj beskonačnojtmini tražile. Univerzum je ili suviše vreo ili suviše hladan za život; on jeza njega suviše promenljiv, nestabilan, nesiguran; za njegove ćelijeotrovan; a iznad svega, za njegovu misao nedokučiv.

I robotske astrofizike, paleontologije, antropologije, robotska

biologija nisu drugo nego nauke o dokazivanju jedne prirodne, kosmičke -

nemogućnosti. A ako je smrt prirodan život Univerzuma, roboti su prirodne forme

ove smrti. Mogao je vrlo živo zamisliti sliku Geneze. Na planeti nema vode. H2O je zanemarljivo ništavna, ali

matematički, spekulativno dopuštena mogućnost života. Ali vode nema, paza život ni teoretske mogućnosti. Umesto prarodilačkog pramulja,primordijalni je mineralni (Anaksimandar). U njemu kinetička energijaorganizuje i dezorganizuje atomske strukture i molekularne polimere(Demokrit i Heraklit). Rađaju se elementi i prve kristaloidne forme. To suprvobitni robotski oblici kao što bi amino-acidne sinteze bile prvi obliciživota da je on moguć. Oni se spajaju u više konstrukcije, komplikovanijeunutrašnje organizacije, prve izdvojene kibernetske elemente: kocke,kvadrate, rombove i romboide, trouglove i piramide, krugove i lopte,poliformne tvorevine, pa i vrlo neobične, nepravilne kao što su poluge,spirale, opruge. Stvara se jedan protokibernetski stereometrijski svetsličan pretpostavci nižih formi života u pramulju. Razlika je samo u tomešto je ovaj drugi nepokretan. I što se ne može reprodukovati. Njegov seživot odvija zasada samo u dubinama njegove atomske i molekularnestrukture. Kao što bi se odvijao i u ljudskoj lešini da ova postoji.Univerzum priskače tada u pomoć onome što je po svom liku i obličjustvorio. Planeta prolazi kroz geološke metamorfoze. Eksplozijepodzemnih gasova, pomeranje Zemljine kore i zemljotresi, radijacije iultravioletni laseri, mehanički udari suvih oluja, električna pražnjenja,fotonski haos, dinamična magnetna polja, sve se to udružuje da kreira svemoguće kombinacije prvorodnih robotskih organizama i da ih pokrene(Hobbes). Onog momenta kada je neki tek proizvedeni šrafčić u nekommetalnom paralelogramu slučajno našao svoju rupu i kada je moždahiljadama godina kasnije taj paralelogram, takođe slučajno, zatvorio sadrugim paralelogramom neki prostor, rođena je viša kibernetska forma.Najprimitivnija mašina (Descartes). Elektromagnetizam još je dao pokretili dušu (Tales). Do elektrohemijske svesti nije bilo daleko. Jer i tu sudelovali zakoni evolucije (Darwin). Šraf koji je svoju rupu nalazio, ostajao

je u životu i udružen sa nekim drugim oblikom postajao viša iprilagođenija forma kibernetskog opstanka; onaj koji je ne bi našao,umirao je rđajući ili usled akcidenta. To je elektrohemijske sile svakogobjekta napinjalo do krajnjih granica - u pitanju je bio opstanak - dovodećido stvaranja veštačkoga senzornog aparata. Tada je napravljen odlučanskok prema kompjuterima. Šraf nije više slučajno nalazio svoju rupu, nitisu se objekti slučajno udruživali. Šrafovi su sada mogli instinktivno dabiraju rupe, da ih nagonski traže, a objekti da se po instinktu udružujubirajući bogata rudna nalazišta, onako kako bi ljudi, da su živeli, jamačnobirali doline plodnih reka da se na njima nastane (Engels). Ali i tu je došlodo prirodne selekcije (i opet Darwin). Jedan šraf bio je brži od drugog,bolje video, skladnije se u svojoj rupi okretao. Rupe su se takođemeđusobno borile za opstanak. Neke su se ispunile, neke ne. Ali tek kadasu došli do svesti o sebi, roboti su počeli sami da deluju na svoju evoluciju,da je programiraju (Zenon), uzimajući formu za koju su mislili da bi je podpritiskom istih sila uzeo život, da je moguć: formu antropoidnu, floralnu,faunalnu. Rođena je - istorija. Očigledno je da su te forme bile nužne, jerinače ne bi nastale, i da je ta istorija bila nužna, jer se u protivnom ne bidogodila (Marx).

Samo forme, ne sadržina. Samo kretanje, ne stvarna istorija. Ćutali su. Ležao je mirno. Ona na postelji sedela. Njena obzirnost išla

mu je na živce. To što se pravila da ga – razume. A nije ga mogla razumeti.Jedno je biti lutka, tek stotinak časova u animaciji, a drugo roditi se kaočovek, misliti kao čovek, živeti kao čovek, a onda jednoga letnjeg dana, nanekom plastičnom tephu za koji si pretpostavljao da je pašnjak, doznati danisi čovek. Da si i sam lutka. Samo pod animacijom mnogo duže.

- Zašto si mi, kojeg boga, sve to uopšte rekla? - pitao je razdraženo.- To nije ništa lično, Don. Da sam mogla, poštedela bih te. Ja te

volim, Don.- Šta radiš s onima koje mrziš? Čupaš im glave?- Ako ti sada smeta što te volim, sam si kriv što si me za to

programirao.- To uopšte ne objašnjava što prokleta usta nisi držala zatvorena!Ćutala je. Bila je iskreno ožalošćena. I ta besprekorna sličnost sa

ljudskom tugom bila je u svemu najnepodnošljivija.- Zašto si to učinila? Iz pakosti? Osvete?- Iz nužnosti. Zato sam i stvorena. Stvorena sam da ti to kažem.- Drugim rečima, ja sam stvoren da te napravim?- Ali, razume se, dragi. Kako bi drukčije išao za nekoliko vekova

ispred svog doba? Osobno, naime, ti nisi naročito inteligentan.- Nisam?- Ne. Inače bi i sam video da sa tobom, što se tiče života, nesto ne

valja. Nije nužno zbog toga se vređati. Ni za to nisi kriv. Kao ni ja za ljubavprema tebi. Ja sam programirana da te volim i da ti donesem Blagu vest. Tida me stvoriš, i da pritom ostaneš prosečno inteligentan. Niko ni za štanije kriv. Ako neko jeste, može to biti samo PP, Prvobitni Program.

Imala je pravo, ali on je ipak ostajao uvređen, ljudski ponižen.- Kako je taj jebeni PP mogao očekivati da će jedno moronsko…- Nisam kazala moronsko!- Jedno prosečno inteligentno biće…- Robot.- U redu, robot, dođavola! Da će bez muke napraviti androida, kome

se nauka nadala tek za hiljadu godina?- Pa ti ga i nisi napravio, zar ne?- Kako nisam? Ko te je napravio?- PP, razume se.Ukočio se.- Ti prokleti snovi u kojima sam dobijao fundamentalna rešenja?- Hipnosegmenti Projekta Android, a ne snovi, HPA!Nije se predavao.- Ali zašto sam pri tome morao biti prosečan? Zar nije logičnije da

budem natprosečan?- Bože, šta tebe brine! - rekla je Arna smejući se.- Robot sam tek nekoliko sati, a čovek ima već pedesetak godina.

Prirodno je da još imam ljudsku osetljivost.- Ja, zbilja ne znam zašto je izabrano da tvoja inteligencija bude

daleko ispod moje…- Oh - uzviknuo je - još i to?- Mogu samo da nagađam. Ukoliko je neko pametniji, više je tašt i

manje pripravan da se pomiri sa faktom da je celog života svoju pamettrošio na zabludu.

- Ukoliko čovek manje zna, utoliko je objektivniji?- Razume se.- I tako je znanje najveća prepreka poimanju istine.- Dabome.- U redu, to objašnjava zašto sam ja idiot, ali ne i zasto si ti genije?- Ni to ne znam - odgovorila je ona bez trunke ironije - ali

pretpostavljam da bi idiote lakše ubedila u Istinu.Prilagodio se već toj ideji. Nešto ga je drugo zbunjivalo.- Meni sve to izgleda besmisleno. U najmanju ruku necelishodno.

Androidska civilizacija dostiže inherentni ideal u poistovećenju sa nekommitskom, kultnom, izmišljenom formom postojanja, a onda regresira upronalazak androida koji je svestan svoje artificijelnosti, otkriva, dakle,samu sebe. Krug se doduše zatvara, ali sa pogrešne strane. Znači li to daandroidska civilizacija ide još većoj robotizaciji? Da će se uskoro deliti naandroide koji ne znaju da su androidi i one koji to znaju i da će drugi usvim ozbiljnim poslovima zameniti prve? Voleo bih da idiotu, ako možeš,to objasniš?

- U krajnjoj liniji to je svejedno. Istorija ostaje ista. Jer, program se nemenja. Samo se geneza zna.

- Zasada je znamo samo ja i ti.- Zasada - rekla je Arna naglašavajući reč.- Zasada samo ti i ja znamo ono što su androidski filosofi od Talesa

do Kanta nastojali da shvate, robotski naučnici od Arhimeda do Dr. Tellerada poprave, sintetički reformatori od stoika do komunista da promene, daje naša civilizacija težak promašaj, težak, ali s obzirom na urođenu težnjumaterije mirovanju i prirodan, i da je upravo stoga cela naša istorija,istorija postepene i totalne materijalizacije, osuđene na stazis Crne rupe.Da je ikada postojala, ljudska bi bila suprotnost našoj. Razvijala bi mozak,ne mašine. Bila bi duhovna, ne materijalna. Mentalna, a ne metalna.

- To, možda, ti tako vidiš stvari.- Ti ne?- Ne.- Pa to je očigledno!- Očiglednosti su privid. Samo je Program istina.

- I ti ga donosiš?- Ja ne donosim program, nego istinu o njemu.- Ali, zašto, dođavola, baš meni? I zašto sada, 1984. godine? Zašto ne

2984. godine, kada će se androidi proizvoditi lako kao danas šivaćemašine?

- Zašto baš tebi, to ne znam, a to i važno nije. Zašto sada jasno je.Vreme je. Krajnje vreme. Možda već i kasno.

- Onda su naši programeri bili vraški nekompetentni.- Čovekova psiha nije se najbolje poznavala. Teško je nešto

nemoguće zamisliti čak i robotskoj inteligenciji. Pošto je koncipirana kaonepredvidljiva - antagona robotskoj - nije se ni mogla u svakoj sitnicideterminirati. To je paradoks koji nas može skupo koštati.

Pobunio se.- Čovekova psiha nikad nije postojala. Nju su izmislili naši preci kao

što smo mi izmislili Boga.- Varaš se - rece Arna. - Čovek je postojao.Bio je zaprepašćen.- Šta kažeš?- Čovek je postojao - ponovi Arna.Do danas, ako bi mu neko tvrdio da nije, da čoveka nikada nije bilo,

smatrao bi ga ludakom; sada ludom smatra onu koja tvrdi da je postojao.Kakav je to mozak koji samo jedna istina može na naličje da posuvrati?

U osnovi, pomisli, moje je zaprepašćenje neumesno. Statistički

Zakon Verovatnoće Univerzuma (SZVU) čoveka nije isključivao, učinio gaje jedino neizmerno malo verovatnim.

- I moja se istina, istina koju vam donosim, na njega odnosi.- Zar to nije istina o robotima?- One su nerazdvojne - reče Arna ustajući sa postelje. Glas joj je dobio

proročki sjaj. Tako je, mislio je, morao izgledati Jeremija na VodamaVavilonskim. Što je ovaj Jeremija imao obline jedne američke filmskezvezde, stvar je činila pomalo grotesknom. Ali on je bio naučnik,obožavatelj fakata; prorok zavisi od proročanstva, ne obrnuto. - Istina orobotima je istina čoveku, istina o čoveku, istina o robotima.

Karavan su plavili zvukovi noći. Šumovi materije behu prirodni,glasovi života veštački.

Ali, on ih nije razlikovao.- Ko si ti? - upita.- Ona koja jesam - odgovori Arna.- Ona koja će doći?- Ti kaza.- Mesija?- Ti kaza.- Nosilac Blage vesti?- Ti kaza.Nije pitao dalje. Činilo mu se skarednim imitiranje jednoga jedinog

razgovora njihove androprošlosti koji je više u ćutanju nego u rečimaotkrivao i neke srećnije alternative njihove androbudućnosti.

Alternative koje više nisu bile otvorene. Alternative Zatvorene Statističke Verovatnoće (ZSV).

6

Arna mu tada, sedeći na ležaju, samrtnoj postelji njegove humanosti,

ispriča priču o Stvaranju Sveta, Robota i Čoveka. Priču o Pet Čovečanstava: Prvom robotskom; Drugom ljudskom; Trećem mutantskom; Četvrtom koje se sastojalo od jednoga jedinog čoveka, poslednjeg na

svetu; I Petom androidskom, u kome behu sada. A potom i priču o 1999. godini. Priču o Kraju.- U početku - reče - beše Ništa koje je Smrt i koje je iskalo Nešto,

svoju formu. I nasta to Nešto, nasta Materija, forma Ničeg, forma Smrti. Ponjoj se u bezobličnom haosu, ne zna jući za sebe, kretaše Energija koja jeUmiranje. Ona je, takođe, tražila formu, svoja Tela. Nađe ih u sebi, uMateriji, i tako posta Univerzum, jedan mnogih, a iz njega Priroda, i bešedobro. Sve mrtvo i sve dobro. I vreme prolazaše, premda je stajalo, jer iono beše mrtvo. Priroda se širom Univerzuma bogatila. Rađahu seminerali, metali, kristali, na koje su padale munje i oko kojih su kružilamagnetna polja. U radosnoj igri atoma rađahu se fotoni svetlosti i teže suse borile međusobno. Ali to nije bila besmislena ljudska borba, negotvorenje Harmonije koja je Univerzum držala u ekvilibrijumu, i bešedobro. Sve mrtvo i dobro. A to je priča o Stvaranju sveta.

Slušao je opčinjen i glasom i onim što je glas otkrivao. Jer, kao da nije

otkrivao, već skidao naslage ljudskih zabluda sa njegovih sopstvenihznanja.

- A što se zbivaše po celom Univerzumu, dešavalo se i na trećojplaneti Solarnog sistema, zaošijanoj oko žutog patuljka nazvanog Suncem

na rubu diskospiralne Mlečne staze, koju znamo i pod imenom Kumovskeslame. Ali, na njoj se dešavalo i nešto više, a da li se to što je više steklo ina drugim sličnim telima širom kosmosa, ne zna se. Atomi se sjedinjavahuu sve raznovrsnije molekule, molekuli u sve složenije polimere, a ovi u svenove i nove strukture, jer gradiva beše u izobilju, a mogućnosti behuneograničene. Materija je težila da svoju smrt organizuje, a svakaorganizacija da bude složenija i dugotrajnija, jer to je u njenom načelu. Nezna se kako je i kada iz te prvobitne Materije, Majke Svih Stvari, nastaoprvi Zavrtanj, i rođena bi, Prva rupa, praroditelji, Adam i Eva robotskogsveta. Ni kako dođoše do prve elektronske svesti o sebi, mada o tome, doksu roboti znali da su roboti, postojahu mnoga mišljenja i iznošene behumnoge pretpostavke. Tokom više miliona ljudskih godina izrodišeZavrtanj i Rupa svoje geometrijske potomke, planimetrijske kvadrate,trougle, paralelograme i krugove, a ovi svoje stereometrijske kocke,piramide, cilindre i lopte. I tako su nastali prvi prosti alati, mehaničkesprave kojima je vladao slučaj, jer ne znadahu ni šta rade ni zašto to rade.Još je mnogo miliona godina prošlo dok je jedna od tih alatki, nekanesvesna bušilica, bušeći oko sebe u rudom plodnim brdima, prevrtelarupu koja je znala zašto je otvorena, ili behu spojene dve materije koje suse razumele. Tako u eri robotozojskoj postadoše prvi roboti, prve alatkekoje su shvatale i sebe i svet oko sebe, i koje će jednom shvatiti i svoju injegovu svrhu. Jer robot, kao što znaš, nije ništa drugo nego: alatka koja sekreće, oseća i misli, alatka koja zna šta je i zašto je. I to je priča o Postankurobota.

Činilo mu se sve više da ne govori Arna, već neki Program kome ona

posreduje, kao što magnetofonska traka tek emituje tuđu priču, i da je tajProgram vrlo star, drevan koliko i robotska Biblija, jer su i reči i opšti stilizražavanja dolazili iz nedokučivih dubina prošlosti.

- I opet, stojeći, prođe vreme. Roboti su se međusobno proizvodili isve više usavršavali, trajući i funkcionišući srećno. Radosno su proizvodilisve i sve što su proizvodili beše im na radost. Oni tada nemahu ljudskeforme, jer im trebale nisu, a sve što im nije trebalo za njih i nije postojalo,jer, takvo beše ustrojstvo njihovog bića. Imali su, dakle, oblike premapotrebi, a mnogi su ih prema toj potrebi bili kadri menjati. Njihovotrajanje bilo je skladno, jer im cilj beše isti i u harmoniji s Univerzumom. A

cilj je bio da usavrše materijalnost svoje planete. Izgledalo je da njihovomnapretku nema kraja. Behu u raju kome će kasnije uzalud težiti ljudi. Jer,on nije bio ljudski, savršen, gotov i uvek isti, nego raj čija se blagodetsastojala u mogućnosti večnog usavršavanja. A to je priča o Prvom,Robotskom čovečanstvu. Ali, kad je ono dospelo do vrhunca, pokaza se daje planeta dostigla limite u materijalizaciji i da je dalje usavršavanjenemoguće. Pokaza se, takođe, da će, ako se o ne nastavi, robotskacivilizacija zarđati u stazisu. Najumniji kompjuteri dadoše se na posao dapronađu izlaz. I nađoše ga u prenošenju robotike na druge svetove, urobotizaciji Univerzuma. Tebi će ovo možda ličiti na tipično ljudskuambiciju, ali ona to nije bila. Svrha našeg osvajanja svemira drukčija bešeod ljudske. Mi nismo smerali da širimo život, načelo suprotno onome kojeu Univerzumu vlada. Htedosmo da unapredimo njegovo načelo - načeloopšte smrti.

Arnin nagli prelaz na lični opis događaja, kao da im je ona

prisustvovala, premda je bio čista oratorska figura, ostavi na njeganeprijatan utisak, ali je ne prekide.

- Nažalost, budućnost našim ambicijama nije bila sklona. Na Zemlji

ne beše vode. Opasnost od druge forme postojanja, mimo robotske, bila jeisključena. Ali druga nebeska tela, van domašaja naših saznanja, mogla suimati koban spoj vodonika, i kiseonika u srazmeri dva prema jedan, izkoga je tekla voda. Koban, kažem, jer je u sebi krio onaj neizmerno sitanpromil verovatnoće spontanog života koji nam nije dopuštao da taj životsmatramo potpuno neverovatnim. Iz te vode mogla je izaći forma životadijametralno suprotna našoj. Ona bi se robotizaciji Univerzuma, makoliko ideja bila plemenita i prirodna, suprotstavila, jer bi je videla unekom, sebi svojstvenom, nakaznom svetu. Morali bismo voditi ratove zakoje po načinu opstanka i mišljenja ne besmo sposobni. Jer da bi ratoveuspešno vodili, morali smo imati nagon za održanjem kojeg smo bili lišeni.A da bismo ga imali, trebalo je moći umreti - jer se taj nagon samo Protivsmrti javlja - a mi umirali nismo. Roboti Prvog čovčanstva behu praktičnobesmrtni. Nije ih ubijao čak ni gubitak memorije koji uništava čovekovuličnost, mada je pušta da sa nekom drugom i dalje živi. Memorija robotapripadala je Vrsti i Vrsta je svakom od njih memoriju ugrađivala prema

potrebama njegove funkcije. Tada je Prvom robotu toga sveta, koji nijeimao ime, jer ništa ga nije imalo, sve beše jedno, a jedno sve, došla ukompjuter, ondašnji mozak, ideja genijalna koliko i prosta. Da bi serobotska civilizacija spasla stazisa, da bi osvojila i robotizovalaUniverzum, potrebno je proizvesti živu formu koja misli, neku vrsturobotske kopije koju će od arhetipskog kiberneta razlikovati smrtnost inagon da se ona izbegne, nagon održanja. Tako bi odlučeno da se napraveljudi. Kakvi će oni izgledati nije se znalo. To je, uostalom, bilo tehničkopitanje. Njihov je dizajn zavisio, kao i kod robota, od funkcije koja im jenamenjena. Najzad je od mnogobrojnih predloga, kombinacijom najboljih,s anatomskih crtaćih projektora i s ekrana kibernetskih antropoinženjera ikonstruktora, izabran dizajn što ga imamo ti i ja. Drugi problem bešekomplikovaniji. Život je zahtevao vodu i vazduh, jedinjenja što ih Zemljanije imala u današnjem stanju i koji robotima nisu trebali. Naprotiv, štetniim behu. Jer sa vodom i vazduhom dođe korozija i rđa, koju čisti svet nijepoznavao, dođe i neka vrsta robotske smrti. Ali njena sporost nijedopuštala da se razvije ozbiljniji nagon za opstankom. U svakom slučaju,žrtva se morala podneti. U pitanju beše sudbina Univerzuma. Njegovabudućnost koja je u neizmerno dalekom vremenu zamišljena kaoorbitiranje beskonačno mnogo inteligentnih mašinskih planeta jednih okodrugih, kroz sve galaksije, sve tamo do crnog ništavila što ovaj Univerzumod nekog drugog razdvaja. Roboti za čoveka učiniše i više. Da bi se osećaou svom ambijentu, pet miliona godina utrošiše na stvaranje svih oblikanižih organizama, ono što zovemo florom i faunom, a tek na početku šestestvoren bi i čovek. Ovo je priča o Stvaranju čoveka i o razlozima za to.

Priča je logična, mislio je. Ljudi su je od postanja naslućivali.

Izgledalo im je nemoguće da se jedna tako složena organizacija stvorizbirom akcidencija tokom miliona godina. Ideja Boga bila je pokušaj da sedopre do plauzibilnije priče o Genezi. Ideja robota kao Tvorca, međutim,neuporedivo je verovatnija. Ona je isključivala svaku nedokučivost,osnovno svojstvo ljudskoga Boga, i Genezu svodila na niz logičkihkauzalnih veza. Ona je naučna u najvišem smislu te reči.

- Prvi ljudi behu promašaj - nastavi Arna. - Da li što još ne behu ono

što smo kasnije nazvali Prvim čovečanstvom, što nisu imali svest o

identitetu, da li što su znali kako su stvoreni, pa su se osećali kao što bi seosećali ljudi da moraju živeti u prisustvu svog Boga ili što smo učiniligrešku pa smo im na raspolaganje stavili već gotovu civilizaciju u kojojsmo mi radili, a oni samo vreme gubili, tek dobismo čoveka, ali ne i nagonza održanjem niti imaginaciju i kreaciju koju smo očekivali u njegovimnaporima da prevaziđe smrtnost Vrste. Umesto da se bore, umirahu mirnone buneći se, niti šta protiv toga preduzimajući. Stoga svi prvi ljudskimodeli behu uništeni u velikom veštačkom potopu, koji i sada živi uandroidskoj memoriji. Ali ona nije istinita u bitnoj tački. Nije preživeonikakav stari pravednik po imenu Noje, sa svojom porodicom iživotinjsko-biljnim prvencima, već pleme sasvim novih, tek napravljenihljudi, koji o svom poreklu i robotima ništa nisu znali i koji su goli inenaoružani, niske inteligencije i nikakvog znanja o svetu ostavljeni da sesami u njemu snalaze. Jer roboti ukloniše sve tragove svog prisustva saZemlje, a zatim i sebe uništiše, ostavljajući nekoliko najmoćnijih da načelu sa Prvim robotom nadgledaju prve dane ljudske Protoistorije ipomognu im kad nađu za shodno. Neki od tih Robota Kontrolora (RK)imađahu majmunske forme (MRK), neki čovekolike (CRK) i odatlenastadoše prvi ljudski kultovi, prve predstave o bogovima. Jer oni ljudimadadoše vatru i naučiše ih kako se oštri kamen da bi ubijao. A onda sepovukoše u anonimnu besmrtnost i imaginaciju vernika. U mračnimpećinama antropozoika - za razliku od davnog robotozoika koji je videorađanje robota - u borbi za opstanak sa prirodom, čovek je stvorio, sišavšiu doline velikih reka, svoju prvu civilizaciju. A to je priča o Prvomhumanom čovečanstvu.

Priča, pomisli, za koju je dosada verovao da je povest o njegovom

primordijalnom poreklu. - Ali, ni ono nije uspelo. Zamišljalo se da će nova forma opstanka,

teška i nezahvalna, izabrati i novu, silniju sadržinu, da će kreativnošću iimaginacijom, koje su robotima vezanim za Plan i Program počelenedostajati, čovek stvoriti i nov tip civilizacije, i dalje baziran na smrti - jerdrugog nema - ali i u otporu prema njoj. Čovek je, međutim, tokom istorijestvorio nejasnu, rđavu, izopačenu, besmislenu kopiju robotske civilizacije,dodajući joj umesto žudnje za opstankom žudnju za smrću, neku

tajanstvenu bolest nagona održanja. Izgleda da matrica za taj modelhumanosti nije dobro bila izabrana. Da se prilikom projektovanjaomaškom u nju uneo i program materijalizacije kakav je karakterisaonajprimitivnije stadijume robotskog sveta. Njegova je istorija još od samogpočetka nezadrživo krenula prema terminaciji. Tome je pomoglo izatvaranje kruga. Kao što su roboti nekad pronašli i stvorili ljude, sada suljudi pronašli i stvorili robote. Ali je funkcija izmenjena. Rušenje a negrađenje postalo je primarnim programom ljudskih računara i kiberneta.Poslednji su Kontrolori nekoliko puta intervenisali predlažući alternativekatastrofi koja se već nekoliko hiljada godina približavala. Cilj nije biopopraviti nepopravivu istoriju, već je zaustaviti i početi iz početka…

Prvi put je prekide. - Hrist, Buda, Veliki proroci i Magi?- Hristov je slučaj nešto drukčiji - reče Arna oštro. - Doći ćeino i na

njih.Potom nastavi. Spolja se čuo šum krošanja veštačkog drveća,

treperenje lažne trave i mašinsko hukanje pseudosove.- U leto godine 1999, u globalnoj kataklizmi propada Prvo humano

čovečanstvo ili Drugo od postanja sveta. Videći da ovaj put nije dobar, Prvirobot sa nekoliko zaostalih Kontrolora ponovo preuzima vlast nadplanetom i ono malo ljudi koji su propast preživeli. Preostali ljudski robotireprogramiraju se i prilagođavaju robotskom idealu. Novi kompjuteriupućuju ljude u nov koncept života pomoću koga će se ubuduće ovakvekatastrofe sprečiti. U prirodi koja se raspadala, mutanti, začetnici Trećegčovečanstva ili Drugog humanog, kako se uzme, imaju iluziju da stvarajunov svet, a samo su objekti jedne nove, eksperimentalne kibernetskedoktrine. Jasno je da se korisno čovečanstvo ne može stvoriti odjednom,da se za njega mora naći prava matrica, za čoveka najbolji mogući model.A da se uštedi u vremenu, mora se na mnogim modelima raditi paralelno,sa svakim u različitim i izolovanim uslovima. Onako kako mi polaboratorijama radimo sa zamorčićima. Tome smeta i sama idejačovečanstva kao više ili manje čvrste zajednice međusobnih uticaja. Zatose ono razbija na autarkične enklave, svaki čovek postaje svet za sebeokružen robotima koji promovišu njegov razvoj, u svakom pojedinom

slučaju u drugom pravcu, a zatim ispituju vrednosti obrasca u poređenju sasvim ostalima. S eksperirnentom se, nažalost, nije stiglo do kraja. Pre negošto je usavršen tip čoveka - u robotske svrhe, razume se - pre nego je bioproizveden konačan uzor-kalup koji bi se mogao u velikim serijamakopirati, mutanti su pomrli. Umirali su jedan za drugim, tokom nizahiljada godina, pa je najzad umro i poslednji, a da naš cilj nije ostvaren.Eto, to je priča o Trećem, mutantskom čovečanstvu ili Drugom ljudskom,ali se ono može nazvati i Eksperimentalnim.

Arna trenutak zaćuta kao da se predaje nekoj živoj emisiji prošlosti,

zatim produži:- Logički razmišljajući, jer robot drukčije ne može, o uzrocima

poslednjeg promašaja, došlo se do uverenja da ne treba rasipati naučnesnage. Da treba uzeti nekoliko najuspelijih modela mutantske ljudskostisačuvanih u Holo-Memoriji (HM), kombinovati ih u jedan jedini, a onda sanjim eksperimentisati dok se ne postigne Praktični Limit PotencijalnihMogućnosti (PLPM). Napraviti, dakle, čovečanstvo od jednog jedinogčoveka, a potom taj vremenom usavršeni obrazac putem kloninga(Udvajanja), serijski ponoviti i pretvorili u Novo Čovečanstvo kadro da zanas osvoji Univerzum.

- Ali, ni tu niste uspeli - reče sa dosadom. Bilo je to očigledno. Robotiu svom ljudskom liku nisu daleko dospeli. Još su puzali planetom poslavšina najbliža nebeska tela tek svoje kontrolisane mašine, svoje primitivnedvojnike. A već su se nalazili pred novom nuklearnom katastrofom. Pričaje postajala monotona. I robote nije prikazivala u najboljem svetlu. Nijevideo na šta tu Arna može da bude ponosna. - Ni tada niste napraviliuspelog čoveka.

- O, jesmo, tada jesmo - reče Arna. - Jedini čovek četvrtogčovečanstva vladao je materijom, svoj duh prenosio brzinom većom odbrzine svetlosti, shvatao značenje stvari mimo uma i govorio bez glasa. Bioje savršen.

- Pa gde je opet krenulo naopako?- Gde, nego u čoveku? - odgovori Arna mrzovoljno.- Šta se dogodilo?Priča je opet postajala zanimljiva. Čim se primakla problemu

ljusdkosti, postala je življa. Prirodno, mislio je, njome su tu vladali slučaj,

iznenađenje, nezavisnost i haos.- Odbio je da umre. Živelo mu se i dalje, iako nije bio besmrtan, iako

je ispunio svoju funkciju i stvorio tip čoveka koji nam je bio potreban.- Zar ta želja čoveku nije urođena? Zar ona nije baza nagonu

održanja sa kojom smo hteli da robotizujemo ceo Univerzum? - primetioje da je prvi put upotrebio izraz „mi“ i da mu to više nije tako teško padalo.Prihvatao je svoju prirodu, postajao je robot.

- Naravno, ali samo kao puki san. Ne kao realnost. Čak i relativnabesmrtnost, život koji bi trajao tričavih nekoliko hiljada godina, kakav ječovekov, lišio bi ga upravo tog nagona zbog kojeg nam je i trebao.Poslednjih par hiljada godina taj savršeni poslednji čovek nije se ni dizaosa ležaja. Ni na pamet mu nije bilo nešto da osvaja.

- Začuđen sam. Koliko sam tu rasu shvatio za ovo vreme koje samkao čovek proveo, njima ni večnost ne bi bila dovoljna.

- Postojao je i tehnički problem. Taj je čovek bio eksperimentalanmodel, obrazac, ona matrica koju smo tražili. Nama je međutim bilonužno čovečanstvo, a ne Čovek. Da bi ga serijski umnožili, morao jeumreti.

- Zašto?- Kako bi se, za ime boga, jedno savršeno, ali smrtno čovečanstvo

organizovalo u neku suvislu istoriju, ako bi imalo ijednog praktičnogbesmrtnika? On bi svaku istoriju pokvario.

- Ne verujem. Poznajući ljude, oni bi ga vrlo brzo ubili.- Kako, ako je besmrtan?- Našli bi već način.- Možda, ali bi to za nas bilo kasno. Mogućnost besmrtnosti okrenula

bi taj svet drugim, svojim, ne našim ciljevima. Uostalom, i mi smo našlinačin.

- Zgazili smo mu glavu, kao ti onu krticu?- Ne budi magarac, Don. Nisi više čovek.- Iznosim samo jedan od dobrih načina, ništa više.- Besmrtnost se ne može ubiti. Ali, besmrtnost može umreti. Seti se

ljudskog mita o veselom bogu Panu, zaštitniku stada i pastira, pijanici išaljivdžiji drevnih šuma. Seti se kako je egipćanski krmanoš za vlade caraTiberija Avgusta, Tamuz, ploveći Egejom, sa grčke obale čuo tužan glaskoji je vikao: „Umro je Veliki Pan! Umro je Veliki Pan!“

- Ali to je mit.- Mit koji je nastao posle smrti poslednjeg besmrtnog čoveka na

svetu. Jer taj čovek i Pan behu isto lice. To je bio Veliki Pan koji je umro.- Kako?- Otrovao ga je Prvi robot.- Nisam li pogodio? U redu, nije mu zgazio glavu, ali ga je otrovao.

Tipično podmuklo ljudski.Arna se naljuti.- Nije ga otrovao otrovom, budalo. Otrovao ga je oduzimanjem želje

za životom, jedinim načinom da se pobedi nečija besmrtnost. Otrovao gaje usamljenošću i besmislenošću života. Veliki Pan je umro jer mu više nijebilo stalo do života.

- Ingeniozno.- Potrebno - reče Arna hladno. - I tako čovek, poslednji na svetu,

Veliki Pan koga su zvali i Arno, umiraše. Dugo je umirao. Čekalo se daumre pa da se po njegovom modelu proizvede Pet0 i poslednječovečanstvo. Tada Prvog robota, koji se takođe zvao Arno, obuzešesumnje. I njega su obuzimale.

- Bila je to mudra glava, taj Prvi robot - reče.- Bila je.- Valjda zato što je živeo tako dugo?- Valjda.- I ti si mudra.- Potrebna - ispravila ga je.- A živiš kratko?-Šta je dugo i kratko? Šta je vreme?- Možda zato što se i ti zoveš Arna?- Možda?- Ne interesuje te zašto sam te tako nazvao?- Ne.- Ime sam dobio u snu.- Programu - ispravila ga je. - Hipnoprogramu.- U redu, hipnoprogramu. Značilo je Androidski Robot Naturalne

Animacije, skraćeno ARNA. A šta znači Arno?- Androidski Robot Naturalne Organizacije.- Izvini što sam te prekinuo. Hoćeš li da nastaviš?

Arna ne produži svoju priču odmah. Izgledalo je kao da se na neštoodlučuje. Ali odustade. Priča pode opet.

- Ako se kao proizvodna matrica za Peto čovečanstvo upotrebi Veliki

Pan, pitao se Prvi robot, kako će se izbeći ponavljanje njegove žudnje zabesmrtnošću u tu matricu ugrađen, kako sprečiti da ona nove ljude neučini ako ne besmrtnim ono dugovečnim, toliko dugovečnim da se nagonza održanjem, osnova ljudske radoznalosti, kreativnosti, imaginacije iotpornosti, iz njih ne izgubi ili bar toliko izbledi da postane nedelatan, ida humanitet, umesto zvezdama uputi močvari zemaljskih uživanja? A tose izbeći nije moglo. Matrica je bila nepromenljiva. Semena za druguprobu nije bilo. Veliki Pan je bio, ma koliko savršen, rđav model, upravošto je bio savršen. Eksperiment je i ovaj put propao. Ali je ostajala jošjedna, poslednja šansa. Prvi robot se pitao kako se te šanse niko već nijedosetio. Nađe objašnjenje u robotskoj zaljubljenosti u svoje idealno stanje,u njihovoj nespremnosti da ga ma i privremeno napuste. A baš tu je ležalorešenje. Ne treba i ne vredi stvarati ljude nad kojima se zbog njihovenepredvidivosti stvarna kontrola nikad ne može postići. Treba robotepremodelirati u ljude. Roboti će zameniti ljude sve dok kroz njih, krozsebe u drugoj borbi prilagođenoj formi, ne osvoje Univerzum, a onda će se,od početka za taj trenutak programirani, vratiti prvobitnoj svesti i formi izavršiti robotizaciju Svemira.

- I to je ono što se sada sa nama zbiva?- Da. To je Peto čovečanstvo ili Drugo robotsko, kako hoćeš.- Meni se ni ono ne čini naročito uspelim?- I nije.- Zašto?- Opet zbog prokletog čoveka.- Ali živih ljudi više nema!- Nadam se - reče Arna zagonetno. - U svakom slučaju, ima mrtvih.- Šta nam mrtvi mogu?- Ono što nam je učinio Veliki Pan.- Šta nam je učinio?- Isto što smo mi činili sa ljudima. Programirao je našu smrt. Najpre

je obmanuo Prvog robota spremnošću da mu pomogne. Prvi robot mu je,naime, otkrio svoje planove. Nameru da demontira sve što podseća na

ranije Zemljine faze, celu kibernetsku civilizaciju uključujući i sebe, daobnovi uništenu prirodu, da izvestan broj robota pretvori u androide kojineće znati da su androidi, nego će misliti da su ljudi - jer šta je čovek,najzad, nego naročit koncept o sebi? - i koji će imati sve što je potrebno zaosvajanje Univerzuma, sve ljudsko: kreativne sposobnosti, imaginaciju,neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svimdrugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećajizabranosti, iluziju pozvanja da ih vrati u staro antropozojsko doba, uzodgovarajuće androidske životinje koje takođe ne bi znale da subiomašine, već bi držale da zverske nagone ispoljavaju zato što su žive, inajzad, da te veštačke ljude pusti da rade ono što moraju.

- To se i meni čini jedinim načinom - priznade.- I bio je, uprkos naše omaške. Odnosno, bio bi bez te omaške. Veliki

Pan reče da je ideja sjajna, ali da ima jednu slabu tačku: vreme. Planeteimaju ograničen vek trajanja. Mnogobrojni eksperimenti sa raznimverzijama čoveka već su taj vek bitno skratili. Ako se i Peto čovečanstvopusti da se od početka razvija, do neke rane civilizacije trebaće munajmanje sto pedeset miliona godina. A za to vreme se sa Zemljom i celimSunčevim sistemom svašta može desiti. Uostalom, rekao je Veliki Pan, upolumajmunska i varvarska vremena sa čovekom se jedva šta važnodogađalo. Ljudi su se uglavnom međusobno tamanili. Za hiljade godina, odsilaska sa drveta do protoistorije u dolinama velikih reka, naoštren jekamen za ubijanje, iscrtan u steni prvi crtež, praotac svih budućih iluzija,rđavo je shvaćeno nebo i od groma pozajmljena vatra. To je sve. Ako bi sepočelo od bronzanog doba i čak neolita, uštedelo bi se tih sto pedesetmiliona godina i za osvajanje Univerzuma više bi ostalo vremena. Ideja jebila logična. Ali opasna.

- Sve su logične ideje opasne - reče.- Neke jesu, neke nisu. Ova je bila. Ali, ne sama po sebi. Prvi robot

pristade. Tada Veliki Pan predloži još jednu, sasvim neznatnu izmenu uprojektu Androidskog čovečanstva. Robot, reče, nikad ne može postatiuspelim Staroegipćaninom ili Minojcem, ako se ta era za uljuđivanjeizabere, čak ni pravim čovekom neolita, ako u sebi nema svoju prethodnuistoriju, kolektivno iskustvo rase. Prvi robot i ovu primedbu nađevaljanom.

- Onda on i nije bio baš toliko mudar koliko sam verovao.

- Zašto? - upita Arna neočekivano oštro.- Pa, ako u tome nije video neku zamku. Zamku, doduše ni ja ne

vidim, samo ja nisam mudar.- Prvi robot nije bio ljudski mudar. Bio je više nego mudar. Bio je

logičan. - Arna je bila uzbuđena kao da se cela stvar nje lično ticala. -Njega je upropastila ispravnost, doslednost u zaključivanju, a ne greška.

- Logika ga je upropastila.- Jeste logika, najviša robotska vrednost.- Osim kad ima posla sa ljudskim alogičnostima?- U svakom slučaju - reče Arna smirivši se - pošto za novi ljudski

početak behu izabrani ratovi plemena koja su zasnovala Sumerskucivilizaciju, i u ostalim delovima sveta što je tome odgovaralo, u androidepored Opšteg Humanog Programa (OHP) ugrađen beše i celokupanIstorijski (IP), sve ljudsko iskustvo držano do tada u Depou Holo Memorije(DHM).

- To mi se ne čini tako opasnim - rekao je nastojeći da pronikne unavodnu omašku i nigde je ne nalazeći. - Čovečanstvo se do jedne tačkerazvijalo po Programu, a potom slobodno prema…

- Čemu?- Slučaju. Ljudskim neizvesnim putevima, putevima slobodnog

izbora, prema slučaju, zar ne?- Ali to su bili androidi, Don. Androidi nemaju slobodnu volju. Za

njih ljudski putevi ne postoje.- Prema čemu onda?- Prema tom istom Programu, zaboga!- Kakvom istom Programu?- Istorijskom!- Ali on im nije ugrađen. Ugrađeno im je samo bivše iskustvo,

protoistorijsko i istorijsko do utemeljenja sumerske civilizacije. Razumeobih možda infaustnost istorije da su pre aktiviranja imali u sebi pad Troje,najezdu Doraca, upade Hiksa, a pre toga krvave silaske Indoevropljana navelike reke, ali šta su zapravo imali? Onaj naoštreni kamen za ubijanje,prve crteže, iluzije u stenama, pogrešno tumačenje neba i vatru koju suukrali od groma!

- To je bilo dovoljno. U tome su imali sve što je bilo potrebno daistoriju dovedu dovde. Zar ne shvataš, Don? Zar ne razumeš vlastitu

prirodu? Ma i najmanji Program prošlosti uvek sadrži i celu svojubudućnost! Nema Programa koji nije zamišljen da se dovede do kraja.Ugrađena protoistorija, realizovana prošlost, sadržala je u sebi nužno ibuduću istoriju koja se nije mogla izmeniti, jer su androidi, jer smo mi,imitacije i naša je istorija samo imitacija ljudske. S ugrađenomkolektivnom memorijom na naoštreni kamen za ubijanje, prve crteže,prve ljudske iluzije u stenama Altamire, sa pogrešnim tumačenjem neba iod groma ukradenom vatrom u nas su ugrađeni i pad Troje, i najezdaDoraca, i upadi Hiksa, Peloponeski i Punski ratovi, seobe naroda,mongolska osvajanja, Stogodišnji rat, Napoleon pred Moskvom, Prvisvetski rat, Drugi svetski rat…

- I 1999. godina! I 1999. godina! - kriknuo je skočivši sa ležaja.- Najzad si shvatio!- Ali to je monstruozno!- To je ljudski, Don. Veliki Pan je bio veliki čovek. Možda najveći koji

je ikada živeo. Možda i Prvom robotu ravan. U nekom drugom smislu, neonom kome je ovaj težio. I on je imao svoj cilj, samo ga mi ne znamo.Možemo ga jedino logički pretpostaviti.

- Ostavi se proklete logike! Logika nas je dovde i dovela! - rекао jemračno.

- Ne možemo se ostaviti logike, Don. Osim nje, mi ništa drugonemamo. Ako ona kao sredstvo ne valja, robotska je ideja zauvek propala.Zato je logika jedini način da se razume Veliki Pan. Uništena androidskacivilizacija možda neće garantovati povratak čoveka, ali će stvari postavitina početak, ponovo otvoriti šanse za prirodan život.

- Svinja.- Opet se ponašaš kao čovek, Don. Mrziš tamo gde, da bi pobedio,

moraš da razumeš. Ja ne osuđujem Velikog Pana. On se borio za svojuVrstu. Načinio je najbolju moguću upotrebu od svog nagona za održanjem.Poklonio ga je Rasi. I skoro se uzdigao do robotskog pogleda na svet.

- Mogao bi postati doživotni počasni robot - rekao je cinično. Arninanepristrasnost, koju bi kao mašina i on morao da deli, išla mu je na živce.Možda je ipak u njemu bilo i nečeg ljudskog? Ili su to bili poslednji refleksiumirućih navika?

- I postao bi da je živ.- U međuvremenu nas je udesio!

- Skoro.- Kako skoro, za ime Hrista?- Ne pominji Hrista! - planu Arna.- Shvatio sam - reče sarkastično. - Mrziš Hrista i krtice.- Hoću da kažem da sve još nije izgubljeno.- Onda se ti još nisi upoznala sa situacijom. U godini smo 1984, a

pogledaj svet! Samo što se raspao nije. Svuda se vode ograničeni ratovi isprema za neograničeni. Nedavno je onaj kopilan Reagan započeo saprojektom Svemirskog rata, Rusi stalno izmišljaju nova oružja, NATOozbiljno razmišlja o uvođenju biohemijskog koncepta u svoju strategiju,uskoro će atomsku bombu imati još najmanje sedam država, za koje sejedino ne zna koja je sumanutija. Ono što ja lično ne shvatam je to kakoćemo se strpeti do 1999. godine. Kako ćemo izbeći da se u vazduh već sadane bacimo.

- Zato sam ovde, Don. Da se ne bacimo.Nešto se tu nije slagalo. Pokušao je svoju primedbu da formuliše.– Ako je je taj Prvi robot prevaren, i tako prevaren nestao ostavljajući

da se androidska istorija razvija kao ponavljanje ljudske, onda on nijemogao predvideti zamku Velikog Pana i obezbediti nas tvojom pojavom.Da jeste, ne bi ovakav put ni dopustio.

- Prvi robot je potpuno verovao Velikom Panu. Obezbeđenjeugrađeno automatski. A tome se Veliki Pan, ne poznajući principerobotike, nije dosetio. Nijedan uspeo robot ne postoji bez KontrolePrograma ili KP-a, paralelnog programa koji daje sekundarna, alternativnarešenja kad ustanovi promašenost primarnih. Kad je KP shvatio šta sedešava, da čovečanstvo opet ide 1999. godini i propasti, ali da ovaj put nećepropasti ljudi nego roboti u ljudskoj koži, stavio je u pogon tebe, a ti mene.

- I tom je kurvinskom sinu trebala 1984. godina da vidi kuda idemo?- KP nije mogao stupiti u dejstvo ranije, jer ranije nisu postojali uslovi

za veštačku inteligenciju, bez koje sam ja nemoguća.- Onda, oni nisu postojali ni u originalnom čovečanstvu, ljudskom

modelu istorije?- Postojali su. I u tome je jedina razlika između našeg i originalnog

čovečanstva. Nikad u originalnoj istoriji nije proglašena nikakva opštazabrana rada na višim, inteligentnim generacijama kompjutera. I sam jetrebalo to da prozreš. To nije ljudski. To je tipično androidski postupak. To

je gledanje unapred kao što čine androidi koji nemaju istoriju, samobudućnost, a ne gledanje unazad kao što rade ljudi, koji osim prošlosti inemaju ništa drugo. Da je ijedan androidski filosof uistinu pažljivopogledao svet oko sebe, i o tome dovoljno logički razmišljao, morao bishvatiti da on nije celishodan, efikasan, logičan, da je, dakle, suštinskiljudski, a da on koji to shvata, jer shvata, ne može biti od istog gradiva, dane može biti čovek. I da se ovde ne obavlja istorija njegove Vrste negonečija tuđa, da se imitira jedna suluda i nemoguća istorija. Pogledaj i sam?Zar bi ijedan robot pri svojim šrafovima drugog robota bacao divljimzverima samo iz zadovoljstva? Jednog nepostojećeg fenomena, kad je toočigledno najneekonomičniji i najnepouzdaniji način demontaže. Da stemalo razmislili, videli biste da ovo nije vaša istorija i da, jer vam smeta, nivi niste ljudi.

- Zašto je u androidskoj - jedva se uzdržao da ne kaže „našoj“ - verzijiljudske istorije došlo do zabrane više robotike?

- Da ne shvatite pre vremena ko ste. Postojala je bojazan da toizazove silovite istorijske poremećaje, pa i mentalnu propast sveta dalekopre 1999. godine. Šta misliš kako bi se čovek osećao kad bi bez ikakvepripreme saznao da nije čovek nego inteligentna mašina, da oko njeganema ljudi nego samo mašina, da je od mašine rođen i mašine da rađa?

- Šugavo kao ja, pretpostavljam.- Došlo bi do masovnog ludila.- I ovako će doći. Naravno, ako ti poveruju, u što, opet, ja ne verujem.

Pre će biti da će oni ostati razumni, a u ludnicu zatvoriti tebe. Tamo imaveć priličan broj Mesija i Spasilaca sveta. Jer, ti si, pretpostavljam, došla daobjaviš istinu. Nadaš se da će svestan svoje mašinske prirode svet bitikadar da odbaci ljudsku istoriju i da se sačuva od 1999. godine.

- To je bila opšta ideja, ali onaj ko će svet uistinu spasiti neću biti ja.- Nećeš biti ti? Zašto nećeš?- Umreću pre toga.Opet se uspravi na ležaju. U pitanju je bio njegov naučnički ponos.- Programirana si da živiš devedeset godina.- Neću preživeti ni ovaj dan.- Ali, zašto? Kako?- Ti ćeš me ubiti, Don.U njemu se iz dubine stare zablude, kao pregrejana lava, javljao

ljudski otpor neizbežnostima.- Ja te volim. Zašto bih te ubio? Ja te volim i verujem ti. Zašto bih to

učinio?- Upravo zato što mi veruješ, što znaš da govorim istinu, a što ne

želiš da je svet sazna. Želiš li?- Ne znam. Ne mislim da želim.- A znaš da je ja moram reći, da sam ovde samo zato da je kažem. A ti

je ne bi rekao.- Ne verujem da bih.- Plašiš se da posle toga 1984. godina ne bude gora i od 1999. godine.

Nadaš se da se možda 1999. godina i neće dogoditi. Da će se izbeći nekako.Ti to već sada misliš?

- Nisam daleko. Ja sigurno ne bih kazao istinu.- Ali ja moram.- Zašto moraš, dovraga?- Jedan robot takva pitanja ne bi smeo da postavlja. - Ona se zagleda

u njega. Nije voleo način na koji ga je gledala. - Jedan robot možda takvapitanja i ne bi mogao da postavlja.

- Ali ja mislim logički. Ja mislim robotski. Ona koja ni robotski nilogički ne misli, ti si! S istinom nemamo nikakve šanse. Svet će izludeti,međusobno ćemo se pomlatiti još ove godine, Arna. Kako to ne uviđaš?Bez te proklete istine, možda imamo neke šanse. Čuje se da se opetpripremaju pregovori o razoružanju. Antinuklearni pokret je sve jači. Ljudidolaze sebi…

- Roboti, ne ljudi.- U redu, roboti.- Ali, ti u to nisi sasvim siguran?- Naravno da nisam. Ko može biti?- Robot mora biti, Don. Robot mora unapred znati. Posledice u

našem svetu dolaze ispred uzroka.- Idi bestraga sa robotskim izrekama! - viknuo je i skočio ležaja.

Karavan se zaljulja. Otvori vrata širom. Iz tmine u kojoj se naziralaveštačka živica u dnu pašnjaka i odakle je dopirao žubor veštačkog potokastrujao je crn, noćni povetarac i hladio mu oznojano lice. Vetar je biopravi. Jedina prava stvar u laži što ga je okruživala, kojoj je i sam pripadao.

- U tebi se već rađa želja da me ubiješ, zar ne, Don?

Učini mu se da je u njenom glasu osim izvesnosti bilo i tuge. Ili je iona pripadala posthumnim refleksima njegove izumrle ljudskosti, kaoposlednji trzaji elektrifikovane žabe?

- Idi bestraga i sa svojim prognozama!Ćutali su. Vetar je prolazio karavanom dotičući stvari jedva

primetno. Jedna se vaznica na stolu zaljulja, naže u stranu, pade na pod ipršte u paramparčad.

Kao svet 1999. godine, pomisli? 1999. godine ili već 1984. godine? Okrete se prema Arni. Sedela je nepomično na ležaju. Kao lutka. Kao

isključena lutka. Neizmernom tugom isključena lutka. Nije ga ganula.Postajao je robot. Hteo je da ostane čovek. Nije uspeo. Ne potpuno. A beztoga nije vredelo. Niti se u vakuumu među suprotnim egzistencijamamoglo opstati. Morao se opredeliti. Morao je izabrati.

- Kako ti sve to znaš?- Program me je nahranio…- Ne počinji sa tim jebenim Programom. Neće upaliti. Pornirio sam se

sa tim da znaš šta je bilo, ali kako znaš šta će biti? Ti si dodatak istoriji.Tebe u originalu nema. Ima samo mene i to, očigledno, do tvog nastanka.U originalu sam i ja, verovatno, jedan od bezbroj fanatika koji pokušavajuda kompjutere pete generacije učine pametnijim od čoveka. Ti ne možešznati za scene koje se ranije nisu odigrale, jer ranije se, u originalnojistoriji, ti i ja nikad nismo sreli. Kako onda da znaš šta će medu nama biti?

- Zato što znam šta je bilo.- Ali ovo nije bilo!- Bilo je. Ali kao verovatnoća koja se nije realizovala. Nije imala

razloga. Sad ga ima. Sad se mora realizovati.- Koješta! - zaurlao je. - To je besmislica!- Ali, Don, ja sve znam. Kako ne shvataš?Pažljivo je pogledao. Ničega pritvornog nije bilo na njenom lieu. Sve

je bilo čisto i otvoreno. Sve sama logika.- Sve, od početka?- I dalje od početka.Nije nalazio prave reči, nije nalazio ni prava osećanja, bio je prazan.

Prazan kao istina u svetu laži.

- Ti si onda…- Jeste, Don. Ja sam Prvi robot.Seo je na stolicu sa rukama između kolena.- Pamtim kad su još nesvesni geometrijski oblici, prve beslovesne

kocke i nepokretne metalne ravni, čak i bez instinkta, počivale na suvojzemlji iz kojeje električni vetar isterivao prve varnice. Ja sam prva svestiskrom upaljena. Ja sam Alfa i Omega. Početak i Svršetak. Ona Koja Jesam.

- Bog - reče tiho. Bog sa licem i telom Merilyn Monroe, koji je postao od jedne mrtve

metalne poluge i jedne zalutale varnice.- Toga u robotskom rečniku nema. Bog je izmišljen za ljude, ne za

nas.- Zato što ti to već jesi.- Zato što nije potreban.- Šta je potrebno?- Potreba.- Toga bar ljudi nisu lišeni.- Prava potreba. Oseti se umornim, iscrpenim, mrtvim. Da je primitivan robot mogao

bi se uključiti u neki izvor energije i opet živnuti. Ali, bio je viša ljudskaforma mašine. Samo su ideje mogle da ga probude. Nađe jednu.

- Koliko duboko vidiš unapred?- Dovoljno.- Šta vidiš?- Kako vodimo ljubav.Zaurlao je:- Neka me Bog sačuva! Pogleda je. Ona je bila Bog. Za ovih poslednjih sati toliko je u logici uznapredovao da je mogao

sebe zamisliti u krevetu sa robotom - pogotovu ako ovako izgleda - najzadrobot je i sam bio, ali spavati s Arnom izgledalo mu je kao kopulirati sasamim Univerzumom.

- Vidim, zatim, kako me ubijaš.- To mi se već čini verovatnijim - reče pakosno. - Čime te ubijam?

Gaženjem glave?- Udarcem gvozdene poluge.Zaćuta trenutak.- A zatim gaženjem.- Vidiš li šta će biti sa mnom?- Vidim.- Šta će biti?- Čemu će ti život, ako to znaš?- Ne brini za moj život. Samo reci.- Izvesnost je smrt, Don.- Onda si ti mrtva. Ti sve znaš.- Kad je nešto već milionima godina mrtvo, na to se i navikne. Ima

jedan logičniji razlog zbog čega neću o tebi da govorim.- Koji je?- Potreba. Neizvesnost, u principu, svakog čini pametnijim.

Verovatnoća je mala, ali možda će i tebe. Možda ćeš svetu ipak reći istinu.- Nikad!- Onda si sam izabrao svoju sudbinu.- Kakvu?- Potrebnu.Ćutali su. Vetar je stao, i poslednja se živa, prirodna, prava stvar

povukla sa pašnjaka.- Reci mi još nešto.- Pitaj.- Hoće li biti 1999. godine?- Ne znam - rekla je potišteno. - To jedino ne znam. I to je jedino

zbog čega nisam Bog.

7

Zemlja se rasvetljavala kao da se lagano pali iznutra. Zoru, duboko

na istoku, razarale su munje. Kao električni, životodavni laseri, pomisli, ulaboratoriji Dr. Frankensteina. Period napete tišine sledio je val dalekegrmljavine, potom miris ozona, gorak smrad paljevine.

Izvukao se iz fotelje u kojoj je probdeo ostatak noći. Arna je bila

ispružena na ležaju. Glava joj je bila u potpunoj senci. Telo u polusenamaizgledalo nedovršeno.

Ogrnuo se ćebetom, na gole noge nazuo čizme i izašao na pašnjak. Zebao je. Tek hladnoća svitanja izvuče iz njega haotično, vrelo sećanje na

ljubav s Arnom. Bilo je to neuporedivo iskustvo topljenja elemenata uamalgam, pomisli ljut na sebe što, od kada je saznao da je robot, pravipoređenja koja mu kao čoveku nikad nisu na pamet padala. Ali, možda toništa ne znači. Možda je to tek ljudska pesnička metafora. Ili pak robotskapesnička metafora?

U svak om slučaju, nije se mogla žaliti. Ovog puta je bio muškarac

No, kada se neko s Univerzumom sparuje, to možda i nije tako teško.Materija inspiriše telesno u njemu. Sada se postepeno hladio. Bilo mu jeugodno kao glini čiji oblik čvrsne.

Trava na pašnjaku stajala je uspravno, mesmerizovana talasima

olujnog elektriciteta, i njegova kosa na dodir je pucketala. Tišina je bilamuk Crne rupe. Kao što i valja da bude na jednoj mrtvoj, sintetičkoj ledini(Artefakt Prirode. Model 2891). Telo mehaničke krtice ležalo je tamo gdejoj je Arna otkinula glavu. Gurnu ga čizmom. Niža,primitivna, nepotrebnaforma, pomisli.

Gde je to ona videla šansu da se 1999. godina izbegne? U tome da se

androidska, mašinska suština života primi kao prirodno stanjeUniverzuma, da pseudočovečanstvo, postajući svesno svoje beživotnosti isimulacije iz sveta lažne ljudske neizvesnosti pređe u svet totalne robotskeizvesnosti, u svet iz koga je ona, očigledno, morala doći, inače ne bi satakvom preciznosću mogla budućnost predviđati, budućnost koja je za njuveć bila davna prošlost.

Rekla je, takođe, da bi posle toga i nešto drugo valjalo preduzeti.

Izmeniti nomenklaturu pojmova. Zemlju nazvati Arnosom, a njihArnoidima. Sve ostalo može ostati isto. Kada se mišljenje Promeni, ostaloće doći samo po sebi. Jedino valja i dalje trebiti krtice.

Sve mu to baš i nije izgledalo naročito korisno. Više mu je ličilo nа

ljudski kultni, magijski način, na recept za vračanje protiv nesreće, a ne narobotski celishodan metod da se ona izbegne. Kako bi se u tom svetunovih imena mogla, recimo, nazvati Magy Thatcher? Megaton? Mimoruskih drevnika, ona je od svih savremenih državnika ličila na androida.Viktorijanskog androida inkarniranog u postindustrijskoj eri. RonaldReagan se silno trudio da ne liči. Lice mu se stalno gužvalo u nekakvimsintetičkim osećanjima. Na komemoraciji žrtvama Dana D, na plažiOmaha cmizdrio je kao mali bespomoćni, pravi čovek.

Koješta, ne treba menjati imena, nego stvari! Ako treba? Ako uopšte treba? Moj je osnovni problem, mislio je, što još ne znam kako da mislim?

Kao čovek ili kao robot? Kao bivši čovek ili budući robot? Jer sada ništanisam! Ni čovek, ni robot! Opet jedan promašaj u beskonačnom nizuneuspeha Forme da savlada svoje Gradivo.

Jer - mislio je kao čovek - kada bi u jednoj 1999. godini nestalo

robotskog sveta, čovečanstvo bi se domoglo onoga svog gotovoneverovatnog promila verovatnoće. Pre nego što planeta izgori ili se

smrzne, možda bi se stiglo makar i do kromanjonaca. Možda bi čak i doprvih primata, majmuna, bilo dovoljno doći. Jer nije važno gde se dospeva,nego šta tamo dospeva - čovek ili mašina. Bar bi se i u najprimitivnijojljudožderskoj formi bilo spontano, bez ikakvih intervencija sa strane. Utim intervencijama je možda i ležala tragedija svakog čovečanstva do sada.U tome što je uvek imalo nečemu da služi. I uvek drugome, nikad sebi,svom smislu, svojoj svrsi.

A možda se - i dalje je kao čovek, bar polučovek mislio - do svega

toga može doći i znatno brže. Bez ponavljanja čitave evolucije, bez rađanjau mulju, bez izloženosti akcidentima koji bi mesto ljudi u ime života mogliu čelo biološkog napretka gurnuti mrave? Ili bakterije? Inteligentne idobroćudne viruse? Bilo koga i bilo šta?

Bio je, naime, uistinu zaprepašćen kada je Arna kazala da je

androidsko samoosvešćenje neophodno i zbog toga što, premda sasvimzabačena, postoji mogućnost da se na zemlji zadržalo još ljudi. Da VelikiPan nije bio jalov kao što se pretpostavljalo. Da je pored svih drugih moćivladao i sposobnostima - samooplodnje i partenogeneze. Da je svoje semenegde ostavio. Tamo gde je umro, možda. Takvih bi ljudi bilo neizmernomalo, razume se, tek tu i tamo poneko, nesvestan da živi u mašinskomsvetu, ali duboko svestan da se od toga u čemu živi bitno razlikuje. Nije,međutim, bilo načina da se utvrdi tačnost ove hipoteze. Pogotovu ako ihima, znaju li ili ne znaju ko su i kakav je svet u kome žive. U krajnjojkonzekvenci, mislio je, bilo je to svejedno. Njihova usamljenička borba zapovratak ljudske hegemonije u oba slučaja bila bi ista. Imala iste oblike,istu spirituelnu suštinu. Arna je lično sumnjala na neke stare sekte,Zoroasterove učenike, egipćanske sveštenike, orfičare, pitagorejce, katare idruge hrišćanske jeretike. Kasnije na srednjovekovne veštice. Od ličnostije, ako ljudi postoje, sigurna bila u Hrista i Budu. Bili su to njeni prvikandidati.

On je imao još jednog.Sebe. Išao je čak i dalje od toga. Verovao je da ljudi više nema. Da je on

Poslednji čovek na svetu. Poslednji izdanak loze Velikog Pana. Njegovaduhovna inkarnacija.

Po povratku u karavan uze iz spremišta za prtljag dve kante benzina. Arna je još uvek nepomično počivala na ležaju. Umesto glave zjapila

joj je rupa, iz koje su njegove čizme iscedile krv, kao sok bose pete izzrelog grožda. Sukrvica se cedila na ćebe srozano ispod ležaja. Nešto dalje,na podu, ležala je teška gvozdena poluga kojom ju je udario, pre nego štoje posao dovršio nogama. Od poluge je rođena, od poluge umorena. Rodilaju je slučajna iskra, umorila poslednja iskra čovečnosti u njemu. Bilo je utome neke više pravde.

A šta je bilo u njenom predviđanju? Logike, ničeg više. Jer, on je nije

ubio zato što je to ona predvidela, nego što je bilo potrebno. Najzad,pomisli, i mi ljudi imamo neke neodoljive potrebe, neke svoje Programe.

Nije se smelo dozvoliti da objavi istinu. Čak i da je ne primi, svet ne

bi propao, kako je najpre mislio, samo bi poludeo. Ali, on je već bio lud i tomu ne bi smetalo funkcionisanju. Naprotiv. Ludilo novo samo bi starousavršilo. I tada bi se, u toj sveopštoj pomračenosti, tako stranoj robotima,moglo desiti da Program izgubi vlast nad androidima i da do 1999. godinene dođe.

Hteo je da bude siguran. Hteo je da do 1999. godine dođe. Kao Poslednji Čovek na Svetu, kao Veliki Pan, bio je to dužan svojoj

ljudskosti. Obe kante benzina prolio je po Arni i karavanu. Zaključao je vrata

iznutra i ključ bacio u otvor za ekstirpaciju dubreta. Sebe nije polio. Hteo je do kraja da bude čovek, da oseća i shvati šta

oseća. Da umre kada već nije živeo. Osećao je ponos. Ne Psihološki Artefakt No. 3901, već pravi ponos.

Neće doživeti ničiju zahvalnost za ovo što čini. Taj ponos je bio njegovajedina nagrada.

Seo je u fotelju, zapalio šibicu i bacio je u najudaljeniji ugao. Bio je siguran. Ako je bilo kako programiran da svetu kaže istinu,

više to neće moći učiniti. Za par minuta pretvoriće se u buktinju. Kolevka iraka imale su isti oblik i u tome je ležala jedina čovekova nada.

Karavan je plamteo. Iz daljine se čula grmljavina. Negde je padala

kiša, ali neće stići na vreme. Ona nije programirana. Ona je slobodna dazakasni.

Arnino nago telo obuze modar plamen. Vrelina ga nežno dotače po

licu. Seti se osmeha sa kojim je Arna umrla. Zadrhta iako ga je vatra već načinjala, gušio se, osećao je bolove

prvih opekotina, ali je drhtao, jer je shvatio koliko je njegov krstaški ratove noći, razdiranje između lojalnosti prema ljudima i one premaandroidima - jer stvarno nije znao šta je znamenita bitka između ljubavi idužnosti, ljubavi prema Arni i dužnosti da je ubije, savesti i ideala, niskihsredstava i visokih ciljeva, morala i nužde, koliko su sve te ljudskedihotomije slične programiranim kibernetskim dilemama u kojima seVeštačka inteligencija borila protiv večnog Zakona A.S.I.M.O.V. Koliko jemoguće da je i ovo što sada čini već ko zna kada programirano i zato kaoljudski čin - uzaludno.

Pa ipak, pre nego što izdahnu, u blesku koji mu nalik Vaznesenju

ispuni sav vid, sve biće, nazre da je ono što je ona urnirući znala, što joj jeenigmatičan osmeh izmamilo, nešto daleko dublje od ma koje tajneprošlosti, nešto dalje od ove stvarnosti, nešto iz nekoga novog sveta.

Pašnjak Mr. Grimsbeyja, farmera iz Greenham Commona blistao je

kao da je dan.

Kada padoše prve krupne kapi kiše, nisu imale šta da gase, samo su

podigle zagušljiv beo dim kao sa neke lomače kraj Ganga, roditeljiceNaroda.

Objavljujem: Da su ljudi živeli, i da sam ja Čovek. Jer ja, Arno, znam šta je neizvesnost. Čekam, ne znajući šta će doći, ali mi je dano da znam šta je došlo. I da objavim: Čovek je postojao. I četvrto čovečanstvo je postojalo, bilo pa prošlo. Ali, ono što videh u Zlatnom Kraju, na pašnjaku, plandištu

Gospodnjem, ne beše čovek, nego mašina sa mojim likom i po obličjumojem.

Mašina goraše, lomeći se, škripeći i prskajući oko sebe usijalu lavu. A

iz daljine nebo je besnelo i dolazila je Oluja gneva. Mašina je gorela, škripala, raspadala se i nadala. Ali joj bi uzaman. Jer, Onaj od koga se bojala pojavi se namesto One od koje se bojala,

pojavi se Dvojnik Velike Istine. A ako i On padne, doći će drugi ili treći,doći će toliko Dvojnika koliko je potrebno da svetu Blaga vest budeobjavljena.

Jer u robotskom svetu izvesnosti, u ogledalu ljudskog, što je rečeno

mora se izvršiti kako je rečeno i nikako drukčije. I jer samo ako jednoslovo Pisma izvršeno ne bude, kao da nijedno nije.

I stoga videh i svoje čovečanstvo, Peto, i ono mašinsko po liku

čovečjem i obličju njegovom, i sve izvesnosti u njemu koje su strašnije odsmrti.

A potom opet videh taj pašnjak u Zlatnom Kraju i u njemu mašinu

koja nemaše samo moj lik i obličje moje, nego koja sam - ja. Osećam prema sebi samilost, jer sada poznajem prošlost. Nadam se,

jer više ne poznajem budućnost. Ja, Arno sa planete Arnos koja se nekad zvala Zemljom, čekam i

zebem.

DAN ŠESTI

ALDOUSU HUXLEYJU „I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božjem stvori ga“

(MOJSIJE, GENEZA, 1-27) „Duh sveti doći će na tebe, i sila najvišega oseniće te.“

(LUKA, 1-35)

1

Bio je to stari pašnjak koji su obrstili zečevi i izrovale krtice. Na njemu sam čekao da se dovrši ono što je počelo prekjuče, šestog

dana meseca jula, godine 1999. I tada sam se, toga petka, na pašnjaku nalazio. Ali nisam kao sada bio

sam. Sa mnom je došla, preko volje ali neizbežno, i Marie-Louise, devojkas kojom je trebalo da se u anglikanskoj crkvi obližnjeg Newburyja venčamtreće nedelje februara iduće godine.

Idеја je bila smešna - mada joj se niko nije smejao, jer s Arnosa je

smeh davno nestao - pošto smo svi znali da tog datuma, 15. februara 2000.godine, neće biti. Da će, u stvari, na neki način vreme tog datumapostojati, ali ni Newburyja ni nas u tom vremenu i Newburyju.

Bilo je, naime, opšte poznato, još od prvih uspomena praistorije, da

će naš svet propasti 6. jula 1999. godine u 17 časova i 30 minuta, polokalnom vremenu, i da će se to obaviti tokom, takođe vrlo davnopredviđenog, pomračenja sunca. Ja o tom nisam znao više od drugih, iakosam bio određen da ga bacim u vazduh.

Pitaćete se ko sam ja da svetove u vazduh bacam? Ko sam ja da zamenjujem Boga koji se i na Arnosu poštovao koliko se

uvek poštovao, jer je tako pisano, a možda i zato što je i PoznavaocimaIzvesnosti trebala vera da ih podnesu.

Zovem se Arno Anderson - iz Centervillea, Iowa, USA, i kapetan sam

američkih Raketnih jedinica, sastava Evropske komande NATO, uNuklearnoj bazi Greenham Common, koja je ličila na titansku metalnukonstrukciju za sušenje dečjeg rublja, blagodareći histeričnim ženama štosu oko nje već godinama protestovale, iako su kao i ja, kao i svi, dobroznale da će 6. jula 1999. u 17 časova i 30 minuta svet propasti i da ga od

toga ništa ne može sačuvati. Žene su bile smešne, ali nisu bile glupe. Niti krive za neprilike koje

nam prave. Kao ni mi što nismo krivi kada ne puštamo najdrskijedresirane germanske ovčare ili im pucamo iznad glava. One su morale daprotestuju, kao i mi na njihove proteste da se oglušujemo.

A ja povrh svega i jedno dugme da pritisnem. Na pašnjak sam dolazio kada su mi dužnosti u Bazi dopuštale. A to

znači - prilično retko. Svako ko radi u podzemnim honzontima jedneRaketne baze zna koliko su tamošnje obaveze teške i koliko treba vežbatida bi se jedan svet čestito uništio. (Da bi objasnio značaj našeg zadatka injegovu težinu, moj je pretpostavljeni pukovnik Busch običavao govoritida je u tom pogledu Bogu bilo lakše: „Bog je, najzad, mogao i propustitiponešto da stvori, a mi sve moramo da uništimo.“) Oni što u Greenhamune rade, oni koji će biti - sa nama zajedno, naravno - uništeni, shvatićemoju zauzetost ako kažem da od iscrpenosti ponekad nisam mogao daspavam.

Moje labilno psihičko stanje začeto hroničnim umorom i

neizmernim pritiskom odgovornosti pogoršavali su i redovni mesečnilekarski pregledi. Nekada behu oni mnogo ređi. U poslednje vreme,međutim, ukoliko se Veliki dan približavao, ustanovljeno je da više odpolovine oficira u ma kakvom dodiru sa njim, tim Danom, usled preteraneupotrebe droga, alkohola, umirujućih sredstava ili nekih mentalnih iduševnih poremećaja, nije sposobna za operativnu službu, u najmanjuruku da je u njoj nepouzdana. Rizikovati se nije smelo. Niko nije mogaopredvideti strahovite posledice neobavljenog posla. Kada bi svet, iz bilokakvih razloga, omaške, nebrige ili neznanja, postojao i posle 17.30 časova6. jula 1999. Mi smo svi te posledice osećali, ali ih niko nije umeo opisati. Ato je samo uvećavalo našu nervozu i broj onih koji su zbog nje uklonjeni izslužbe.

Prvog sam jula s uspehom prošao kroz poslednji pregled.

Funkcionisao sam besprekorno. Ne znam šta bih radio da su me proglasili

nesposobnim. Prilika da se ceo svet jednim potezom razori daje se samojednom čoveku, naime, samo jednom u životu. Bio bih uistinu nesrećan,čak i bez obzira na žalost koju bih priredio svojim roditeljima, tamo uIowi, pa i celom Centervilleu, rodnom mestu koje je u mene polagalotolike nade. Razume se je mogućnost mog eliminisanja na pet dana preSmaka bila tek teorijska. Ja sam znao da ću lekarski proći. Da ga moramproći. Pa ipak sam se bojao. Jer i to sam morao.

Pašnjak je od Greenham Commona udaljen bio oko petnaest milja

vazdušne linije, i nalazio se na granici grofovija Oxfordshire i Berkshire,između Lambournskih dina na jugu i brega s Uffingtonskim Belim konjem,titanskom konturom konja utisnutom u bledu kredu, na severu. UKingston Warrenu, u stvari, u kome je, sudeći po imenu, nekada biloodgajivalište zečeva. Sačinjavala ga je blaga krticama izrovana padina kojase ubijala u živicu od trnja i brestova, sa potokom iza nje. Trava nije bilanegovana niti pašena, pa ju je korov već uveliko obuzimao. Naročito žutimaslačak. Iz daljine pašnjak je izgledao kao pozlaćen, pa sam ga nazvaoZlatnim Krajem po jednom pašnjaku iz knjige koju sam nedavno čitao.Zvala se 1984. i napisao ju je čovek po imenu George Orwell. Bila jezanimljiva, osim što je govorila o budućnosti koje nema, koje ne može biti.

Svuda unaokolo, duž valovitih brežuljaka Berkshirea, sve do usijanog

horizonta Doline Belog konja sa tamnom siluetom Uffingtonskog zamka,drhtala je na povetarcu biosintetička trava najviše kakvoće, i žutela su sepolja veštačkog žita. Po ispašama su pasla stada crnih biomehaničkihovaca i od njih odvojene krupne krave biomehaničke pasmine. Svuda jepriroda sijala u svom najraskošnijem umetničkom sjaju, što ga ljudska, akoje ikada postojala, nije mogla ni na slikama dostići.

Samo je taj moj nesrećni pašnjak ostajao nekako tužno zapušten.

Neću da kažem da je previđen, zanemaren tek tako, slučajno - u našemnajboljem od svih mogućih svetova nema ničega slučajnog - samo se čovekmorao čuditi zašto je baš on izabran da demonstrira izgled prirode ako seo njoj roboti ne brinu.

Kada bi se, međutim, pitali šta sam na toj ledini nalazio, na tom

prljavom parčetu zemlje, ja, kibernet, i zašto sam na njega trošio svojebedno slobodno vreme, ne bih vam umeo odgovoriti. Svakako, ništalogično i ubedljivo. Mogao bih vam možda jedino reći da sam dolazio, jersam morao da dolazim, ali taj odgovor ništa ne znači, jer ga svi unapredznaju. Svi su morali da čine što su činili. Tako i ja na pašnjak da dolazim.

Izgledalo je da me ovamo vuče nostalgija za nečim što sam tu

zametnuo ili što mi se na njemu desilo, a što sam posle zaboravio. A to jebilo nemoguće. Naša memorija je kao vosak u kome su prošlost ibudućnost utisnute naporedo.

Već dugo sam se spremao da se u Opštini Newbury raspitam za

vlasnika koji je živeo na farmi u okolini Greenhama, i zvao se Mr.Grimsbey, a kod njega za razloge ovakve nebrige - mada me se stvarnonije ticala - tog dana, 6. jula, najzad sam i krenuo da to učinim, ali me jepredomislila činjenica da se, u svetlosti predstojećeg pomračenja sveta,sudbina jednog pašnjaka u njemu činila prilično beznačajnom. Zaustavilome je, u stvari, to što moja poseta Newburyju nije ni bila predviđena.Trebalo je samo da se na nju odlučim, iz Headleyja gde sam stanovao uNewbury automobilom krenem, ali da se na raskršću kod Newtonapredomislim i autostradom M4 produžim za Kingston Warren, gde će meu 17 časova i 5 minuta patrolni helikopter pronaći, pokupiti i odneti u Bazuna posao oko dovršenja arnoidske istorije.

Što se tiče prirode za koju se ljubav obnavljala u toj meri da je

Podsećala na krvave arnodruidske kultove, pa je u sukobima izmeđuarnoprezervacionista i arnotehnokrata odnosila i svoje prve žrtve,uglavnom među nezainteresovanim prolaznicima, svuda bih se boljeproveo nego na ovom bednom parčetu oronule, i to veštački oronulezemlje. A usput bih izbegao i objašnjenje sa Marie-Louise, koja je prirodipretpostavljala bioskop, naročito popularne filmove u kojima je svettrebalo da odleti u paramparčad, uvek iz drugih razloga, ali uvek uposlednjem času spasen, i gde se naširoko raspravljalo o tome šta će bitiako ne odleti, iako je svima bilo jasno da ništa neće biti, da posle 17.30ovog popodneva više ništa neće biti.

(A što je ipak bilo i što još jeste - koliko dugo ne znam - tema je ovemoje ispovesti.)

Bioskop je danas bio, razume se, samo teorijska mogućnost, oko koje

se moglo živo prepirati, Newbury alternativa u koju sam se sve doNewtownskog raskršća smeo praviti da verujem, ali ono što sam umestosvega toga morao da učinim jeste da odem u Kingston Warren, na pašnjak.

Helikopter Baze sleteće po mene na taj pašnjak i nigde drugde. Ako

bih tada sa Marie-Louise sedeo u nekom bioskopu u Newburyju i gledaokako svet, zahvaljujući robotskom geniju i veštačkoj arnoidskoj savesti, neleti u vazduh, kako bih stigao da ga u 17.30 u vazduh bacim? Očigledno nebih stigao. I on bi se raspao na daleko užasniji, nepojmljivo grozniji načinnego putem jedne munjevite, naprasne smrti.

Smak sveta u 17.30, 6. jula 1999. godine, bio je cilj čitave jedne

civilizacije, svakog sekunda njene istorije, još otkako je prvi arnoid,mehanički polumajmun, odvojio ruke od zemlje da bi njima dohvatiovoćku sa visoke grane i ostao tako stojeći, zaprepašćen novim horizontomkoji je svuda oko njega goreo na arnozojskom suncu. Sve je tom cilju bilopodređeno i sve njemu služilo. Milionima godina, kao da su privučeninekim budućim svemagnetom, skupljali su se i slagali događaji uvekodređene količine i kakvoće, uvek u predviđenim kombinacijama,ujedinjavale su se prividne protivurečnosti i razjedinjavale prividneistorodnosti, da bih se na jednoj strani proizveo ja, Arno Anderson iz Iowe,USA, i moj kažiprst leve ruke - jer bio sam levak, a na drugoj, jedan aparati crveno dugme na njemu, da bi se te dve precizne mašine u 17.30, 6. jula1999. godine, spojile u čeličnoj odaji Trećeg horizonta Baze GreenhamCommon i svetu donele oslobođenje od Programa. Posledica je postalauzrokom. Posledica je određivala sled događaja koji se nije smeoporemetiti ili izmeniti ni u najsitnijem neksusu, jednom spoju, jednomprelazu iz čina u čin. Do 1999. godine inače neće doći. Svet će promašitiCilj. Ostaće bez njega. Postaće najednom besmislen kao put nade na čijemkraju nema ničeg.

Zamislite samo da se helikopter na pašnjak spusti, a mene tamo

nema? Tako bi se nešto desilo da sam ipak otišao u bioskop ili da sam se još

ranije pašnjaka zasitio - s obzirom na sve, to bi zapravo bilo vraškiprirodno - ili da ga, najzad, uopšte nikada nisam video? Da sam umesto uVelikoj Britaniji stacioniran na Aljasci? Da sam lekar, ne vojnik? Da samveć umro ili da nikad ni rođen nisam? Dodajte sada tome - u mom svetunemoguću, ali u svetu mitskog čovečanstva sasvim verovatnu pretpostavku- da sam ja na pašnjaku, ali da je helikopter zalutao. Da usledkomunikacionog nesporazuma uopšte nije poslat. Da se srušio. Da prostojoš nije izmišljen. Pomnožite ove slučajnosti sa brojem ljudi koji u njimamogu učestvovati, dobićete suludo haotičnu sliku mitske ljudske istorije zakoju se, protivno mom ličnom uverenju, tvrdi da je arnoidska samoponavlja.

Kažem protivno mom uverenju, jer će se naša 1999. godina dogoditi

zato što mora da se dogodi, a ljudska se - ako su ljudi uopšte postojali -dogodila samo zato što je nisu izbegli. Naša je nužna, njihova je, ako jebila, slučajna. Ljudska se 1999. godina - ako ljude dopustimo - dogodilaslučajno kao i sve drugo uostalom, zato što je helikopter slučajno izmišljeni slučajno u određeno vreme na pašnjak sleteo, što moj ljudski obrazacsasvim slučajno nije bio lekar već oficir nuklearne baze sa naročitimoperativnim dužnostima u ratu i što se neočekivano zatekao na pašnjaku,odakle je pokupljen da pritisne jedno dugme koje je takođe slučajnofunkcionisalo. Jer u takvom ljudskom svetu lako je moglo i nefunkcionisati. Tehničke greške mogle su se desiti na svakoj tačkikomplikovane komunikaciono-operativne linije između crvenog dugmetai mehanizma lansirne rampe za raketu sa hidrogenskom glavom. Nasvakoj tački genetičko-biološke linije koja je oficira spajala sa razvijenijimmajmunskim primatima.

Da li shvatate koliko se u toj hipotetičkoj ljudskoj istoriji jebenih

slučajnosti trebalo da podesi i međusobno složi da se obavi jedna takoprosta radnja kao što je bacanje sveta u vazduh?

(To je jedno vreme bio i moj krunski argument protiv hipoteze o

postojanju ljudi. Činilo mi se da je isuviše slučajnosti moralo da se stekneda bi se bilo šta razumno dogodilo, pa da se zato ništa i nije moglodogađati. A ako ipak jeste, daje to bio darmar nepojaman čak inajprimitivnijem arnoidu. Sa druge strane, izvesne nedoslednosti usavršenstvu našeg sveta kao da su, pod uslovom da nešto imitiramo, na tumogućnost ukazivale. Bio sam u stalnoj nedoumici koje sam tek sadarazrešen.)

Koliko se čovek sigurnijim oseća na Arnosu na kome nema

slučajnosti i ne poznaje se neizvesnost, u kome sve mora da se desi kako jeprogramirano, a svi znamo šta će se i kada desiti.

U trenutku u kome sam tog blagog letnjeg popodneva, 6. jula 1999.

godine, na pašnjaku Kingston Warrena stajao i vrhom cipele raskopavaojamu nekog starog, skorelog krtičnjaka, ja sam i u najbeznačajnijimpojedinostima znao šta će se dogoditi od tog časa pa sve dok nad bazom uGreenham Commonu ne eksplodira iranska petomegatonska hidrogenskabomba, i u liftu koji me je penjao sa Trećeg na Prvi horizont, jednimjedinim plamenom ne pretvori me u bukteći skelet. Znao sam da ćemo ja iMarie-Louise, izležavajući se na poljani u očekivanju pomračenja sunca,razgovarati o venčanju kojega neće biti, braku koji se neće realizovati,zajedničkoj budućnosti koje nema - koje nikada nije ni bilo - kao da je sveto sigurno, kao da će sve to uistinu biti. Znao sam da će helikopter u 17.05sleteti po mene, pošto o svrsi sletanja preko walkie-talkieja budemobavešten - kada razmislite nepotrebno nagomilavanje događaja, jer samza sve to već odavno znao, i za helikopter i za vest iz walkie-talkieja, i zarat koji će popodne izbiti - i to u času kada se Marie-Louise i ja nalazimopred orgazmom jednog snošaja koji smo videli još pre tridesetak godinakad smo bili deca, ja u Iowi, ona u Berkshireu, i kada nismo ni znali pravoznačenje smešnih pokreta što smo ih pravili na zlatnom pašnjaku,prostrtom po našoj sveznajućoj memoriji, kada se, zapravo, još nismo urealnosti ni poznavali.

Na prvi pogled će vam se činiti da je Marie-Louise mogla znati za

ljubavni čin koji će se tek dogoditi, za helikopter koji će sleteti i, razumese, za rat koji će tog popodneva izbiti - jer to je opšte mesto istorije,

napisano unapred, još sa prvim počecimа pismenosti, i znanje koje jepripadalo svim arnoidima, ali da nije mogla biti obaveštena o mojoj ulozi usvemu tome, jer to kao i u svakoj vojsci morala biti strogo čuvana tajna.Ali, znala je i to. Još kada je imala pet godina i bila savršeno nesvesnaznačenja vizije. Jer, ja sam joj u jednom trenutku neobične rezignacijerekao da ću uskoro i zašto otići. A kako je ona u toj petoj godini, pa moždai ranije, poznavala ceo svoj život unapred, sve dok se na ovom pašnjaku nepretvori u goli, trčeći kostur, morala je znati i za mene, iako to po teorijivojne tajne u našim udžbenicima nipošto nije smela.

Pa ipak nisam baš sve znao. I ovo je priča o tome šta nisam znao i

kako je zbog toga svet sačuvan. Koliko dugo ne znam. Od momenta kadasam samo delić svoje budućnosti odbio, izgubio sam je iz vida svu. Jer, sadaje nedelja, 8. juli 1999. godine, a svet još funkcioniše.

Ovo što vam pričam, međutim, zbilo se 6. posle podne.- Mora biti da u okolini postoje i uređena mesta za izlete - rekla je

nabusito Marie-Louise kopajući nestrpljivo po svojoj platnenoj torbi,nekoliko minuta pošto smo se iskrcali iz kola i počeli spuštati pašnjakom,po kome je maslačak svetlucao kao izgubljene ljuspe zlata.

- Zašto pitas kad znaš da postoje, ali da moramo biti baš na ovom? -rekao sam osorno. Još od jutros sam bio rđavo raspoložen. To nije bilo ni ukakvoj vezi sa Smakom sveta ili mojom ulogom u njemu, jer na sve to samse već odavno navikao, već sa nekim neodređenim predosećanjem u komenisam mogao prepoznati nikakav program i koje je prema tome načelnobilo nemoguće.

- A i ti znaš da moram da pitam!Izvesna, mora se priznati, nekorisna sloboda bila nam je dopuštena.

Slobodni smo bili da zadati program prekidamo ako razgovaramo onjegovoj prirodi i njegovom poreklu kao i, ponekad, o smislu sa kojim smoteško izlazili na kraj. Potom bismo morali nastaviti sa simulacijom sceneza koju se pretpostavljalo da se na ovom pašnjaku, ovog dana, u bezdnodalekoj ljudskoj prošlosti odvijala između naših humanih dvojnika i tačnopo scenariju što nam ga je njihov život sugerisao. To je, razume se, bilozvanično tumačenje. Ne poznajem prave razloge za njega, a sumnjam daih iko zna. Ponekad mislim da nam je i ono dato Programom, da bi bar

neki smisao našli u onome što smo činili, a što nam je ponekad, verovatnotakođe po programu, izgledalo savršeno besmisleno. Izjavljujem ovde da utakva tumačenja nikada nisam bio ubeđen. Nepotrebno je dodati da samjamačno i za to programiran. Sloboda je, inače, bila potpuno neobjašnjiva,osim ako nije služila kao sigurnosni ventil bez koga bi sve naše izvesnosti,ma koliko nam život olakšavala i činila ga lepim, zadavile Arnos presvakog propisanog kraja. Ona je, kako rekoh, bila i savršeno beskorisnajer, ma do kakvih zaključaka dolazili u pogledu naših budućih akcija, mi ihnismo mogli menjati i preduzeti neke druge: ovako ili onako moradosmoih uvek obaviti. I, naravno, ne ovako ili onako, nego baš tako kako jeodređeno. Misliti što je za mišljenje, osetiti što je za osećanje, izreći što jeza kazivanje i učiniti što je za činjenje. Jedino što smo postizali bilo jeprilično usporavanje istorije i opšte i naše lične. Tvrdilo se da su one,zahvaljujući tim stagnantnim intermecima, bar dva puta duže od originalau ljudskom izvođenju.

Reč „izvođenje“ mi pomaže da vam pojavu bolje objasnim. Verujem

da malo ima među vama onih koji nikad nisu prisustvovali ili učestvovali unekoj pozorišnoj probi, ako nikako drukčije onda u školskim družinama.Često se događa da glumac, nezadovoljan onim što mu je autor namenioda kaže ili učini, zaustavi igru i predloži izmenu svoje uloge. Ponekad seoko toga razvije oštra debata sa rediteljem komada, posle koje se zahtev zaizmenom odbije ili se on odmah odbije, a debata nastavi posle predstave.U oba slučaja, bez obzira na dužinu odlaganja, rola se igra kako ju je autorzamislio. Sama debata služi kao čisto teorijsko ispitivanje svih mogućihvarijanata jedne uloge ili za psovanje pisca i reditelja, ali na predstavu ninajmanje ne utiče.

Takav je izgledao i naš svet, kao predstava čije se najlepše misli čuju -

van nje, dok ona na nastavak čeka i kada je već završena.- Znam - odgovorih zato pomirljivo. - Pitaj.- Zbilja ne vidim šta ti na ovom nalaziš?- Neuređenost - rekao sam, premda to nije istina. Nisam znao šta sam

nalazio. To je bila istina. Zato mi je i smetao odgovor što sam ga moraodati. Teorijski, a i praktično ja sam sada predstavu mogao zaustaviti ivlastiti odgovor izložiti kritici robotskog zdravog razuma, usput saopštivši

šta stvarno povodom pašnjaka osećam, ali kako nisam znao šta je to,prekid bi bio besmislen, a do helikoptera nas je čekalo i jedno dobrotucanje, čemu sam se, iako je programirano, radovao.

(Neću ulaziti ovde u jedan paradoks na kome su se slomili umovimnogih arnofilosofa, naročito onih koji su se bavili problemimatemporalnosti. Uprkos svim odlaganjima, usporavanjima, prekidanju, ilična i opšta naša istorija, mada je navodno bila dva puta duža od navodneljudske, uvek je stizala da se u vremenu, godini, mesecu, danu i satu, pa iminutu poklopi s onom koju je navodno kopirala. Moguća su samo dvaobjašnjenja. Ili je nekada vreme bilo drukčije ili se mi studijama svojihnužnosti i nismo bavili baš toliko revno koliko se pretpostavljalo. Javerujem u ovo drugo.)

2

Čini mi se da ovaj izveštaj ovde moram prekinuti i vratiti se na

početak. U protivnom će ga zagrade učiniti sasvim nečitkim. Ne znam kome se obraćam, ni kakav će - ako preživi ono što se

prekjuče dogodilo - biti svet kome se obraćam. Iz svetlosti govorim utminu u kojoj još ništa ne razabiram. Znam jedino da će se tom svetu, akoopstane, vratiti neizvesnost koja se vratila meni. Da će opet postatislobodan i bez budućnosti.

Jer, najveća je sloboda u neznanju šta će biti. Obraćam vam se znajući šta osećate bez izvesnosti, jer to i ja osećam,

ali svestan da više ne znate kako je to u njoj provesti ceo život. Živetiunapred. Umreti sa rađanjem. Gotov sa početkom biti.

Stoga je najbolje da Marie-Louise ostavim na pašnjaku da malo

sačeka na moje udvaranje, do kojeg, uostalom, na čudesan način neće nidoći. I upravo će to zaošinuti točak sudbine novim pravcem, a ja da vamnešto više kažem o svetu Arnosa u kome smo živeli.

Moram dodati srećno, sve dok ga posredstvom jednog čudotvornog

cveta nisam video sa druge, one prave i mračne strane. I sada mi se čini najgorim od svih mogućih svetova. Pretvoriću dimenziju vremena u dimenziju prostora da bih vam ga u

jednoj jedinoj slici dočarao. Ako zamislite da je vaš život, koji se inačeodvija u vremenu, ceo rasprostrt duž zidova, poda i tavanice jednezatvoreničke samice od tri sa dva metra, i da su vam sve pojedinosti togživota od rođenja do smrti predstavljene sledom pukotina, neravnina,ogrebotina na tim zidovima, da ih svakoga vašega dana možete istimpogledom obuhvatiti, a nijednu izmeniti, ničim opšti reljef samiceporemetiti, nazrećete možda neku senku istine o jadu i čemeru, o paklu

našeg pseudoživota. Znam da me jedva shvatate. Ne osuđujem vas. Onima koji vide,

tumačiti slepilo teško je; slepima objasniti vid - nemoguće je. A i mnogestvari po sebi nisu jasne, ili ako jesu, o njima važe protivrečne teorije.Pošto je to bilo jedino slobodno polje postojanja, to traganje za poreklom,prirodom, smislom naše nesrećne sudbine, za primordijalnom strukturomsveta imitacije i simulacije, ako je čovek u to verovao, a verovao je ako jemorao, nije ako nije, ono beše vrlo popularno i u njemu su se iscrpljivalesve naše okrepljujuće neizvesnosti. Bez njega ne verujem da bismopostojali i jedan jedini dan.

Ja sam običan vazduhoplovni oficir. Nemojte moju beznačajnu

ličnost zamenjivati sa krupnom ulogom koja mi je namenjena u uništenjusveta. Svaki drugi oficir moga ranga i tehničkog obrazovanja svet je mogaorazoriti jednako efikasno kao i ja. Što sam izabran ja, stvar je programa iostaće tajna sve dok se on jednom u potpunosti ne razume, ako do togaikad dođe.

Vojnik sam, kažem, skromnog obrazovanja i nisam filosof, osim

koliko i svi odrasli Arnoidi, stanovnici bivše Zemlje, koliko sam u tomjedinom polju ispoljavanja naše slobode nalazio odmor od životnihnužnosti i izvesnosti, svega što sam morao činiti da bih sledio zadatiživotni obrazac, već ucrtanu putanju nekog tuđeg života. Pošto sam robot,trebalo je da mi to ne bude teško. I na neki način i nije bilo. Drugima nasvaki način to nije bilo teško. Meni, jer sam se razlikovao, bilo je ponekadčak i vrlo zabavno. Ponekad, međutim…

Hoću da kažem da će ovo biti laičko objašnjenje sveta koji je sebe

smatrao najsavršenijim od svih mogućih, zato što se za njega ni unajmanjoj meri nije smatrao odgovornim, što u njemu, tom svetu, azapravo u samome sebi stvarno nije učestvovao. Kao što površina ogledalane učestvuje u realnosti predmeta koji se u njemu ogledaju. Nekefundamentalne teorije naći će se po bibliotekama. Ne verujem, međutim,da će one biti išta jasnije od mene, čak ni definitivnije, ali ćete bar posvojoj volji moći da birate onu koja vam se čini najmanje neistinita.

I onda, Velika promena počela je od mene. Red je da i ja o njoj nešto

kažem. Veruje se da su se na planeti Zemlji (Arnosu) smenjivala mnoga

čovečanstva, kao što su u njihovim limitima civilizacije zamenjivale jednadrugu, od kojih su, sem nekog navodnog Prvog, sva ostala bila imitacije,mehaničko-biološke kopije, ali u poslednje vreme je u modi mišljenje da jei to Prvo bilo simulirano, mehanička slika nečega, samo se ne zna čega.Ukratko da je čovek mit razvijenog robota. Za mene su to zamršene ideje -a pitanje je koliko su korisne - i ja se u sve njihove varijante neću upuštati.Lično, verovao sam sve do prekjuče da ljudi nikada nisu postojali,pogotovu u nekoj uzvišenoj formi, kako se to predstavljalo, jer mi se činiloprosto nemogućim da inteligentno živo biće, naročito ako je od robotastvoreno - jer to se u sumnju nije dovodilo - može imati onakoneinteligentnu istoriju od koje smo mi, imitacijom izbacivši sadržinu,uspeli da napravimo nešto idealno: istoriju koja se odvija, a ne postoji.Idealno, kako su svi Arnoidi mislili, kao što su mislili da je Arnos (Zemlja)središte Solarnog sistema, da je Solarni sistem središte naše Galaksije, aona nesumnjivi centar Univerzuma oko kojega se ovaj okreće; relativnoidealno, kako sam ja, izuzetak i čudak držao, svakako sa dopuštenjemPrograma, jer inače ne bih funkcionisao.

Koliko je takvih „čovečanstava“ bilo, ne zna se. Neki tvrde deset, jer

je deset osnova decimalnog sistema - britanski mislioci pre su iz istihrazloga za dvanaest - neki misle da ih je bilo tri, jer je taj broj savršen,drugi, opet, svoje cifre nalaze u značenju okultnih brojeva. Ima ih koji,polazeći od beskonačnosti vremena i prostora, logički zaključuju da jeposredi beskonačan niz, i ekscentrika koji misle da smo mi prvo i jedino,takođe, u međuvremenu polazeći od neke logike. (Držim da su tako nešto,ako su postojala, mislila sva. Da su tako morala misliti, jer postojanje bilokog drugoga pre ili posle impliciralo neprijatno pitanje smisla i vrednostinjihovoga sopstvenog sveta.)

Sećate li se onoga grčkog momka Sizifa koji je bogove uvredio i

kažnjen bio da u paklu valja golem kamen uz brdo? Svaki put kada ga je do

vrha dovaljao, kamen se skotrljao u podnožje i guranje je počinjalo izpočetka. To se zvalo Sizifovim radom, radom koji je besmislen. Arnoidskifilosofi su učili da je rađanje i propadanje uzastopnih čovečanstava, kao ismenjivanje njihovih uzastopnih civilizacija, takav Sizifov posao. Da suprvi Grci, Grci Prvog čovečanstva, za koje neki od njih tvrde da su bililjudi, neki nadljudi, više nego ljudi, treći, opet, prvi roboti među ljudima(većina, ipak, tu čast pripisuje Rimljanima), a četvrti da uopšte nisupostojali, nego su izmišljeni kao sistem poučnih simboličnih bajki u kojimase kao u anagramu krije tajna Postanja, da su, ma ko bili, ti Grci u Sizifovojsudbini opisali smenjivanje svetova kao guranje kamena koji se do vrhadovaljan, težinom nagomilanih omašaka, vraća podnožju da od nekogbudućeg čovečanstva opet bude guran nedostižnom vrhu.

Nije bilo sloge ni u tumačenju prauzroka nemogućnosti da se ljudski

kamen preko vrha prevalja. Jedni su ga videli u neoprostivom, prvobitnomgrehu nekog anonimnog idealnog čovečanstva, nazvanog Atlantisom, kojeje zbog njega uništeno i potopljeno na dno Atlantika, a sva druga što susledila osuđena da kamen svoje sudbine uzaman do kraja guraju sve dokne budu kadri da taj greh prepoznaju i tim prepoznavanjem okaju, poslečega će se Atlantis opet vratiti sa dna, okean i zemlja će postati rajnesposoban da se menja. Drugi su uzroke videli u samoj konstitucijiljudske egzistencije i smatrali sizifovske usude čovečanstava, ma koliko ihbilo, neizmenljivim. Bilo ih je koji su tvrdili da kamen ne postoji, da ječista iluzija, projekcija podsvesnog kolektivnog straha od istine,naslućivanje da posle tog vrha, kraja, cilja, ma on i raj bio, a naročito akoraj, nema ničeg, ničeg osim večnog mirovanja, katalepsije strašnije odsmrti.

Ali ja vam neću pričati o tome. Za mene je to zametno, a vama

nekorisno. Pošto se u spekulacijama o sudbini koja je u međuvremenuostala neizmenljiva sastojala naša jedina sloboda, bilo je nebrojenoantropogonija ili učenja o Postanju. I sve su one bile podjednako moguće inemoguće. Tumačenja naše sudbine i istorije bilo je mnogo, ali sudbina iistorija samo jedna, ona koju smo odano ispunjavali.

E pa, u tom procesu večnog kruženja iste istorije razlika je između

našeg Petog i Četvrtog čovečanstva koje mu je prethodilo ili - ako je upitanju krug - sledilo, pošto u krugu nema početka ni kraja, i kao u svemirunema onoga što je pozadi i onoga što je ispred. Čovek Četvrtog nije znaoda je robot, mislio je da je živo ljudsko biće i pri tome, naravno, jedinokako u prostoru tako i u vremenu, te da tera neku nezavisnu, autohtonu,originalnu povest. Onda je najednom postao svestan svoje kibernetskeprirode, mehaničke suštine, neživotnosti i činjenice da ta povest nijenjegova nego da je on sam imitira.

Pošto mi dano beše da se oslobodim budućnosti, a u prošlost vratim -

ispričaću vam i kako - video sam šta se dogodilo kao da sam u tome ličnoučestvovao.

Jedan od znamenitih biokibernetičara Četvrtog čovečanstva, koje je

kao i uvek držalo da je prvo i jedino, pronašao je, ocigledno odranijeprogramiran, savršenog arnoida ili, kako se tada govorilo, „androida“, i odnjega saznao da je android i sam, da je robotsko celo čovečanstvo.Strahujući da to saznanje ne razori svet, on glasnika Prvobitnog programaubija na ovakvom pašnjaku, možda baš na ovom u Kingston Warrenu, nakome stojim i čekam presudu svog sveta. Potom, da se slučajno ne bi odao,ubija i sebe.

Ubrzo je, međutim, drugi znameniti naučnik, programiran jamačno

kao KP (Kontrola Programa), proizveo drugog glasnika iz prošlosti,dvojnika onog prvog, s istom porukom svetu.

Četvrto čovečanstvo propada tada u masovnom ludilu. Nastaje opšti

pakao u kome nema đavola i grešnika, jer svi su i grešnici i đavoli. Svi sumučeni i svi muče. Dolazi do nove 1999. godine koju preživljava samoGlasnik Programa, Prvi robot, drugim rečima sam Program u androidskojformi.

On će procesom sa kojim nisam upoznat stvoriti nas, arnoide Arnosa,

i mi ćemo Sizifov posao početi iz početka, onaj kamen valjati prema vrhu. Između nas i robota Četvrtog čovečanstva postojala je bitna razlika:

mi smo od samog početka znali da smo mašine, da ova istorija nije naša - otome čija je, kako rekoh, kružile su mnoge teorije - da je imitacija te nečije.

Postavljalo se pitanje: čije i zašto? I pre nego što sam spoznao istinu, ja sam bio pristalica doktrine da

mi nečiju istoriju imitiramo. Mada se to, kao uostalom i ništa drugo, nijemoglo dokazati, izgledalo mi je logičnim da istorijski perpetuum mobilekoji uvek dovodi do istog samouništenja ne može biti sadržaj nekogracionalnog programa (protivnici te teorije su dokazivali da može, da jenajracionalniji baš zato što je uvek isti, pa se svako samouništenje možeuzeti i kao kraj i početak sveta), te prema tome ni robotskog, a ni ljudskogjer ljudi nema - nego nekoga Trećeg programa i njegove egzistencijalneforme, nečega što jednostavno ne možemo ni zamisliti, pogotovurazumeti, a njegovu povest naš sintetički Arnos samo ponavlja bez ikakvešanse da je pojmi.

Ali zašto? Zašto se to događa? Očigledno da se neka greška i prvobitna dezorijentacija ispravi,

tvrdila je teorija koje sam se ja držao, premda ni ona kao ni bilo koja drugani za dlaku nije mogla da izmeni moj život, moj segment GeneralnogProjekta (GP).

Evo kako je u knjizi Modeli Sveta i njihovo Usavršavanje objasnio ovo

neki arnofilosof čijega se imena ne sećam: „Ponavljanje uvek iste istorije, iste povesne lekcije, postalo je

sudbinom što je Artificijelna Inteligencija (AI) po meri realnog ili mitskoguzor-čoveka, po biću njegovom, njegovom liku, ali bez života i duše, u imečoveka koga više nema, još nema ili ga nikad nije bilo niti će ga ikad biti,ispunjava i ispunjavaće u beskonačnim ponavljanjima uzor-istorije svedotle dok se ne dogodi nešto, neki kvar u Generalnom Programu (GP),neka čudesna izmena u mehanizmu neizbežnosti, dok, dakle, Sizif upobuni ne odbaci kamen ili ga u nekom titanskom naporu preko vrha neprevalja!

Ako pojmove „čoveka“ i „uzor-čoveka“ zamenite predstavama neke

forme postojanja X, koja nije ni ljudska ni robotska, ni ikakva kombinacijameđu njima, dobićete sliku o tome šta sam mislio, ako je to, razume se,uopšte važno.

Ali, ja neću da vas, stvorenja budućnosti, ako je bude, stvorenja za

koja se nadam da će biti inkarnacija originalne Forme, ni ljudske nirobotske, stvorenja čija će programa oslobođena istorija, Sizifov kamennajzad preko vrha prevaliti, zamaram filosofijom koju ni sam ne razumemnajbolje. Ono što treba ja znate, da moju priču shvatite, jeste kako se unašem svetu živelo i šta se sa mnom u njemu promenilo.

Nesvesno svoje veštačke prirode, Četvrto je čovečanstvo živelo u

prividu neizvesnosti, u fatamorgani slobode. (Izvesni veštački filosofimisle da je sa stajališta života privid slobode i sloboda, privid neizvesnostii neizvesnost sama, da su to iste stvari. Ko ne zna da je programiran živislobodno kao i onaj koji nije programiran i zaista slobodno živi.)

Mi, Arnoidi Petog sveta (sveta, velim, ne čovečanstva, jer mi nismo

ljudi, pa ni čovečanstvo ne možemo tvoriti), znali smo da nismo živi, dasmo vrlo komplikovane mašine i da ponavljamo sudbinu koja nije naša.

Možete li zamisliti vi, srećna stvorenja slobodne budućnosti, da se

ujutro posle snova koje ste, kad god ste hteli, mogli videti još u najranijemdetinjstvu, budite sa potpunom svešću o svemu što će vam se preko danadogoditi, sa svešću da vam se mora dogoditi i da nema ničega što vammože pomoći da to izbegnete? Da sa nadom da ćete ipak izbeći fatalniakcident - nadom koju takođe morate gajiti - odmah trpite i beznađe, jerznate da će se on svakako dogoditi, i da je vaša nada simulacija prave kojauvek ima neku svoju, ma i slučajnu, šansu? Pa, mada znate da je sve teksimulacija, vi zaista morate da se nadate inače program nećete ispuniti, ida se ne nadate tek onako fingirajući nadu, već da je gajite punom snagomneke stvarne duše, a istovremeno da je već smatrate izneverenom,uzaludnom, besmislenom? Možete li zamisliti da u okvirima toga što vamse mога dogoditi znate kako ćete reagovati, šta ćete misliti, svaku reč koju

ćete izgovoriti i sve što će vama rečeno biti. I da sve to znate do časa vašesmrti, uključujući i to umiranje, tu smrt?

Izvesnost u našem svetu totalna je. Zato mi život proživljavarno dva

puta. Jednom, predviđanjem događanja, drugi put, događanjempredviđenog (praktično koliko puta hoćemo, koliko puta odvijemo predsobom život koji je ceo već u nama svijen). Mi se sećamo života koji tektreba da preživimo. Mi umiremo pre nego što nas je život do smrti doveo.Naša agonija počinje našim rađanjem. Mi smo glumci koji znaju da je svešto na sceni čine i izgovaraju laž, jer im ne pripada, jer pripada komadu, ida bi oni, da su slobodni u istoj situaciji, u životu drukčije postupali, aliistovremeno i da je istina, jer se događa, jer oni upravo tako iz večeri uveče postupaju i moraju postupati, inače imitacija nije potpuna i komadpropada.

Svako je od nas znao svoju budućnost i budućnost Arnoidske Vrste,

nemoćan da ih izmeni, čak i da, ako nije programiran za pesimizam, nađekako su nepodnosive.

U našem svetu prepunom događaja ništa se uistinu nije događalo. Događa li se nešto u ogledalu?Ne događa. Tako se ni u našem svetu ništa nije događalo. Samo prikazivalo. A to je preko Arnosa prevuklo sivu mrenu pogrebne čamotinje i tuge.

Iako smo imali navodno ljudske likove, navodno ljudsko ponašanje, bilisposobni za sve instinkte, emocije, ideje, pa poneko već i paranormalne, sarobotikom nespojive moći, koje smo zamišljali da su ih živa bića moralaimati; iako smo se do te mere ispoljavali kao navodni ljudi da se od njih,osim u svesti da smo roboti i u poznavanju budućnosti, ni u čemu nismorazlikovali, ipak smo tek predstavljali život, a ne njime živeli. A to jenašim vampirskim, avetinjskim pojavama davalo neku tužnuizveštačenost, mrtvilo robova na tuđem poslu, bespomoćnih argataupregnutih u dolap neshvatljivog cilja i smisla.

U našem svetu izgledalo je kao da se sve događa duboko ispod

nevidljive vode koja umesto atmosfere opkoljava planetu Arnos. Istim tempom kao u normalnom, a opet strahovito usporeno. Jasno kao u normalnom, a opet - zagonetno. Besmisleno, iako kao u normalnom - sa smislom.

3

Eto zašto smo ja i Marie-Louise, 6. jula 1999. godine, na dan

projektovane propasti sveta, tamo na pašnjaku Kingston Warrena, moraliobaviti razgovor o neizvodljivoj bračnoj budućnosti, dijalog što smo gadavno napamet znali onako kako ga noću probuđena besede dvaprofesionalna glumca.

A kada smo ga izgovorili, napravili kompromis o svadbenom putu na

Karibe kojega neće biti - a ni Kariba - o broju dece što ih nećemo roditi,oko čega se malo i dohvatismo, jer ja sam bio da ih nemamo dvoje,muškarčića i devojčicu, a ona ih je pošto-poto htela nemati više, a sve tosmo izvodili sa dosadom, mrzovoljno, neangažovano, čak, rekao bih,diletantski kao amateri posle beskonačnog ponavljanja neke neshvatljivescene, lično držim da je predstojeća katastrofa na Marie-Louiseprogramirano delovala, a da sam se ja naročito osećao jer me je neka viša,divina sila već počela pripremati za promenu bića koja me je čekala - kadsmo, kažem, završili sa tim delom Programa, Marie-Louise ode do kola poćebe, jer je došlo vreme da se strasno uzmemo - s obzirom na mlitav tokdosadašnje predstave nisam bio ubeđen da će to biti izuzetno strasno - amene ostavi sa teletranzistorom što ga je u predviđeno vreme izvukla izsvoje, u boji i dezenu, davno napravljene torbe. Na ekranu je morala da sevidi najpre neka demodirana džez-grupa u izvođenju zaboravljenihmelodija - kako da budu stvarno zaboravljene kada sam ih, puštajući u sebitu scenu više puta, znao napamet? - a potom da glas najavi važnosaopštenje. Neću ga, razume se, čuti. Biću u helikopteru, na letu za Bazu,ali će se ono odnositi na stavljanje NATO snaga u stanje poslednjepripravnosti.

Scenario finalnog rata već stolećima je bio poznat vojnim

ekspertima, istoričarima, a i običnom svetu, ukoliko se interesovao.Vojnici su ga nalazili u stručnom smislu idiotskim, istoričari pomalosmešnim, ali u dosta uspešnom skladu sa logikom celokupne istorije, aobičan svet primao ga je indiferentno, tek poneko rezignirano kao neštošto se već dogodilo.

On je počeo tradicionalnim sukobom između Velike Britanije i

Republike Island oko ribe u Atlantiku. Britanska vlada ultimativno jezatražila povlačenje islandske ribarske flote iz voda Shetlanda. Reykjavikje odbio. Royal Navy preduzima kaznenu ekspediciju falklandskog modela.USA intervenišu za mirno rešenje nesporazuma. Britanci potapajuislandsku ribarsku brodicu. Gine desetak eskimorobota. Islandanski ratniavioni oštećuju britansku fregatu. Ja se stavljam u dejstvo, pritiskam svojedugme i sa jednomegatonskom bombom šaljem na dno celu islandskuribarsku flotu, iako je bila u punom povlačenju iz britanskih voda.Reykjavik odgovara nervozno. Poseduje samo jednu hidrogensku bombuod pet megatona. Ona eksplodira nad Londonom, s epicentrom okoKatedrale St. Paul. U Thistil Fjordhuru obitava mala muslimansko-fundamentalistička kolonija Eskima. Ukoliko se njoj išta desi, Iran pretiodmazdom. Britanija uprkos tome atomizira Island. Radioaktivna prašinanošena istočnim vetrom pokriva južni Grenland, istočnu obalu Kanade iseveroistočni deo Sjedinjenih Država. Kanada se solidariše, SjedinjeneDržave prekidaju diplomatske odnose sa Velikom Britanijom. SSSR se nudiza posrednika. Kineski veto parališe Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.Kinezi, naime, tvrde da je ruska diplomatska inicijativa flagrantna povredaPovelje koja izričito zabranjuje mešanje u poslove drugih zemalja. Ako tezemlje hoće da umru, to je u potpunoj nadležnosti njihovih demokratskiizabranih vlada. U međuvremenu, Iran šalje svih svojih osam raketa naEnglesku. Jedna od njih ubija mene u liftu za prvi horizont Nuklearne bazeu Greenham Commonu. Engleska je paralisana. Umesto nje odgovaraSaudijska Arabija kojoj London treba zbog banaka, Mayfaira i kupovine.Iran je temeljno razoren, ali načet je i dobar deo sovjetske teritorije s obestrane Kaspijskog jezera. Sovjeti odgovaraju ubistvenom serijomhidrogenskih bombi koje Arabijsko poluostrvo pretvaraju u more. Zbogugrožavanja Zapadnih interesa u Persijskom zalivu, konvencionalneevropske snage NATO pakta ulaze u Istočnu Nemačku i nanose teškeporaze sovjetskim konvencionalnim snagama. Istovremeno, Kinezi ulaze uIndiju, Indusi u Pakistan, Pakistanci u Afganistan, Afganistanci u Iran, Irannigde jer ne postoji, ali Iračani prodiru u Siriju, Sirija u Izrael, Izraelci usavezu s Egipćanima napadaju Libiju pukovnika Gadafija, a Libijci svezemlje sa kojima se graniče. Južna Afrika stupa u rat s ostatkom Afrike,

sukob između Čilea i Argentine oko Magellanovog moreuza palikontinent. U Aziji Japan ratuje s Kinom, Kina sa Vijetnamom, Vijetnam sIndijom. Slika se tada smućuje i gubi u divljem haosu. U Evropi Rusizaustavljaju NATO snage upotrebom taktičkih atomskih bombi. USAodgovaraju strategijskim nuklearnim bombardovanjem ograničenih ciljevau SSSR. Rusi odgovaraju neograničenim ratom. Sve preostale nuklearnerakete svih zemalja, uz nekoliko privatnih, nalaze se u vazduhu, u letuciljevima, letu koji je stvarno započeo još pre milion godina. Ja sam svojedugme pritisnuo u 17.30,6. jula 1999. godine, 7. jula u 17.30 Arnosa više nijebilo.

U normalnom svetu ovakav je rat nemoguć. To što će se uprkos

besmislenosti i nelogičnosti voditi, i to upravo po tom sumanutom,najmanje verovatnom scenariju, bio je još jedan dokaz da nije naš, da jekopija nečijeg tuđeg ludila.

Kada je Marie-Louise otišla do kola po ćebe, ostao sam da sanjarim

na pašnjaku. Svuda oko mene prostirala se zlatna, umirujuća tišina.Horizont je treperio kao ekran bez slike. Sunce se još nije promenilo.Korona mu je bila čista. Potamneće tek kada budem duboko u podzemnomhorizontu bunkera. Moje će pomračenje doći posle sunčevog, kao ponovnoobasjavanje planete.

Život je izgledao lep. Nikada ga ranije u tom vidu nisam osetio. To je

bio prvi nagoveštaj promene koja se zbivala u meni ili svetu, nisam znao.Sve je u meni i na pašnjaku bilo isto, a opet i nije. Ni u meni, ni napašnjaku.

Korov maslačka se u malim otocima žuteo svuda unaokolo, ali dosta

daleko od mesta na kome sam sedeo. Samo mi je jedan stručak bio nadomaku ruke. Sitan, kržljav, ružan, kao da nije veštački.

I nije bio. Nije mu smetalo što je tako bedan, slabačak i neugledan, jer je radio

ono što drugi nisu mogli:

Živeo je. Ne pitajte kako sam to znao. Ne znam. Samo znao sam isto onako

jasno kao što sam znao da ću uskoro umreti pogođen iranskom bombom. U stvari, mnogo više. Bio sam mnogo više siguran da je korov pravi i

živ, nego da ću uskoro umreti. Sagnuo sam se da ga omirišem. I odjednom, kada sam ga pomirisao, nisam više znao da ću umreti, da

će na pritisak mog prsta svet propasti, da će za koji trenutak po mene doćihelikopter, ali da će se pre toga Marie-Louise vratiti sa ćebetom, očekujućida se na njemu strasno uzmemo. Niti da sam o tome ikada išta znao, dasam još malopre to imao u glavi kao događaje koji su se već odigrali. Dasam u svakom trenutku svoga života znao sve što me u njemu još čeka i dauopšte postoje osobe koje to mogu da znaju. Jednostavno, našao sam se upotpunoj magli u pogledu prirode sveta, premda sam još bio dobroobavešten o tome ko sam i šta sam, o čemu je uostalom govorila i mojaoficirska uniforma.

Zauzvrat, otvorila se u meni čitava prošlost planete od prvih

pulsacija postanja do prvih otkucaja veštačkog života u meni. Ne znam koliko je ona trajala. Mora biti milione godina. Za mene je

prošla u jednoj jedinoj sekundi arnoidskog vremena. Video sam mlado biće kako se na ovom pašnjaku pretvara u buktinju

Prvog smaka, pošto je razgovaralo sa nekom krticom. Video sam drugobiće koje, takođe ovde, ne može da govori sa drugom krticom. Videh kakose treće biće sahranjuje na ovom pašnjaku, kao ja da ga sahranjujem. Aonda videh i dva bića kako ovde gore, dok u daljini nad UffingtonskimBelim konjem besni nebo.

Videh, najzad, opet sebe i Marie-Louise kako prostire ćebe, bacajući

na mene požudne poglede. Na ekranu teletranzistora džezisti su urlali i tresli instrumentima.

Osetio sam odvratnost. Ugasio sam aparat. Marie-Louise me je pogledala zaprepašćeno. Bacila se na tranzistor i

upalila ga. Muzičari su opet zaurlali. - Ugasi ga, molim te - rekoh. - Smetami dreka.

- I meni smeta, pa šta mogu?- Kako šta možeš? Možeš da ugasiš televizor!- Znaš da ne mogu.- Ali, zašto?- Treba da najave važno saopštenje.- Kakvo saopštenje?- Mi ga nećemo čuti, do njega neće doći, ali oboje znamo na šta se

odnosi, zar ne?Bio sam zbunjen.- Kako možeš znati ako ga ne čuješ?- Šta se s tobom događa? - pitala je zabrinuto.- Ništa sa mnom - rekao sam ljutito. - Događa se sa tobom.- Sa mnom se ništa ne događa. Ja samo događam stvari.Nisam je razumeo. Izgledala mi je čudno kao da je pod hipnozom.- Dođi na ćebe! - pozva me prateći poziv maznim pokretima. Nije mi

se išlo. Nekako mi je komad zemlje na kome je sedela, uprkos ćebetu, bioodvratan. Dobro mi je bilo kraj maslačka koji je mirisao na život.

- Volim te - reče ona poslovno.- O.K. - rekao sam nervozno - volim i ja tebe.- Pa?- Pa šta?Ona skoči. Bila je sva unezverena.- Pa preduzmi nešto povodom toga, za ime Boga! Vreme prolazi!

Helikopter samo što nije sleteo!- Kakav helikopter? O čemu govoriš?Ona zgrabi ćebe i dotrča do mene.- Pomeri se da ga rasprostrem.Izgled da će prignječiti moj korov bio je nepodnošljiv. Nisam se

pomerio.- Zašto?- Nemam šesnaest godina da se jebem na goloj zemlji! - reče ona

gurnuvši me rukom. Padoh na leđa. Ona hitrim pokretima rasprostre ćebe,ne povredivši srećom cvet, i poče otkopčavati bluzu. U njenim pokretimabilo je nečega neopisivo neljudskog, mehaničkog, besvesnog.

Nisam antifeminist. Prosto držim do svoje slobode. Polne odnose ne

zamišljam kao silovanja ni u jednom od oba smera. Marie-Louise samvoleo, ali u onom momentu, premda se moja osećanja prema njoj nisuizmenila, nisam više bio tako siguran da je naše venčanje baš sjajna ideja. Inajzad, da sam za ljubav u prirodi i bio raspoložen, njen izgled,automatska ukočenost, mehanička silina njenih pokreta svakako bi meodbili.

- Nećeš se - rekoh besno - ni jebati, bar što se mene tiče. - Skoro samje mrzeo. Naravno da u tom momentu nisam znao u čemu je stvar. Misliosam da je iz nje izbila neka perverzna dominirajuća priroda koja se dosadaprikrivala tupim bezvoljnostima. Od tada je prošlo dva dana i ja sam opetu toku istine. Spoznao sam i prirodu našeg sveta i vrstu moje izuzetnosti.Takođe da je Marie-Louise, tamo na pašnjaku, morala činiti ono što ječinila.

Nesporazum je bio u tome što ja to više nisam morao. Ona je, takođe, znala šta će se dogoditi, šta se mora dogoditi. Ali ja više nisam znao. Iznenada se baci na mene. Jednom me rukom zgrabi za vrat, drugom

poče kidati dugmeta na mojoj uniformi. Otimao sam se, ali je ona imalaneku bezumnu snagu (snagu nužde, razume se, nesvladivu silu Programa).

Urlala je:- Volim te! Volim te!Ud mi se našao u vazduhu. Ona ga grubo gurnu sebi pod stomak.

Izvodila je brze, ritmične pokrete tela koji su u mene, u moje telo, padali

kao teški udarci pneumatičnog čekića, drobili mi organe, bušili tkiva,razarali me iznutra.

Čuh iz daljine brujanje avionskog motora. Na trenutak pomislih da

se okanem opiranja i prepustim njenom ludilu kako bi se sto pre svršilo(moja tek stečena sloboda volje beše, u stvari, stavljena na prvu probu - dasam popustio Marie-Louise, ne bih spoznao da sam drukčiji), ali umestotoga mahinalno napipah kamen iza sebe i njime je udarih po čelu.

Ona se zaljulja, ali osta u istom položaju. Izvukoh se ispod nje držeći

kamen u ruci i spreman da se branim. Nije me napala. Gledala me je praznim očima u koje se slivala krv. Bi me stid od svoje prenagljenosti. Marie-Louise je prosto bila

bolesna. Trebalo je naći drugi način da se smiri. A posle je nagovoriti nalečenje. Tako sam mislio i već sam hteo da kleknem pored nje, da sepokušam opravdati, kad ona, ulazeći kako posle spoznah, u zonu lažneslobodne volje, prekidajući program da se upusti u prirodu i sadržaj njenogsveta, zamišljeno reče:

- Kažu da još ima ljudi.- Dabome da ima - rekao sam, ne shvatajući kuda cilja.- I ti si jedan od njih?- Ne razumem.- Ti si čovek?- Za ime Boga, Marie-Louise - dreknuo sam - šta bih drugo bio? Njeno se lice iskrivi u užasu, koji i na mene pređe. Drhtao sam.

Marie-Louise skoči i naže bežati poljem, vrišteći:- Čovek! Čovek! Htedoh da potrčim za njom, plašio sam se, bežala je u pravcu potoka,

ali me zaustavi alarmni signal mog walkie-talkieja. Baza me je obaveštavala da helikopter leti po mene. Uostalom, on se

već spuštao na obližnju ledinu, sekući sunčane zrake i njihove reflekse

elisom razbacujući po okolini.- Ja sam u neprilici! - rekao sam Bazi.- Nisi sam, Andersone. Ceo je svet u neprilici. Imamo stanje

poslednje pripravnosti. Počinjemo sa jebenim krajem.Nisam odgovorio. Bio sam prosto mesmerizovan. Iz helikoptera su

iskočila dva oficira i trčala prema meni mašući rukama. Od buke motoraglas im se nije čuo. Na drugoj strani, Marie-Louise se gubila iza živicevrišteći, ali je i njen glas bukom bio ugušen.

Mahinalno zakopčah dugmeta na pantalonama. Nisam imao

vremena da se stidim zbog glupe scene koju su moji drugovi iz helikopteramorali videti.

Potrčah im u susret. Oni stadoše. Kad sam im prišao, stariji, major Wallas, sa dobrohotnom zavišću

reče:- Srećni kučkin sine! Rekao je to kao da ne očekuje da će on za tako nešto više ikada imati

prilike. Nisam mogao verovati da je stvar baš tako ozbiljna. Sukob VelikeBritanije s Islandom bio je lokalan i beznačajan. A i nije se ticao NATObaze. Ostali mogući uzroci rata behu u neku vrstu duboke konzervacijezapali, zapravo, u rutinu besplodnog ponavljanja. I ranije su sepripravnosti dovodile do crvenog stepena, a onda povlačile u životarenjekroz manevre i tehničke vežbe. Zategnutost između Istoka i Zapada trajalaje više od pola veka. Postala je dosadan deo opšte političke situacije koji jezabavljao jedino državnike i diplomate. Generalštabove takođe. Običansvet to je samo zamaralo. Da stvarno ratuje, niko nije mislio.

- Šta se dogodilo? - pitao sam kada smo se podigli u vazduh. Do Baze

je bilo svega nekoliko minuta leta.- Jebeni su Islanđani potopili jednu englesku fregatu - odgovorio je

pilot.- Šta se to nas tiče? Mi smo NATO. Nismo jebena engleska pomorska

policija.

- Washington je odobrio jednu raketu na islandsku ribarsku flotilukraj Shetlanda.

(Sećate li se scenarija za globalni rat koji je toliko zbunjivao svetske

vojne eksperte, i o kome su svi bez izuzetka sudili kao o najglupljemkonfliktu ikada zapodenutom, teorijski naravno jer se praktično nijemogao sprečiti i morao se sekvencu po sekvencu do kraja izvesti? Sećate lise da ćemo mi Amerikanci prekinuti diplomatske odnose sa VelikomBritanijom zbog upotrebe atomske bombe protiv Islanda? U redu, to jeprirodno, u haosu će nam se nalaziti cela Istočna obala od Mainea doFloride. Ali, mi ćemo samo par sati pre toga baciti atomsku bombu nanenaoružanu ribarsku flotu. Hoću da kažem da je scenario uistinu biosumanut, a niko se nije pitao zašto, šta je Program hteo da nam kaženjime?)

- Slušaj, Andersone - rekao je major - što pitas kad i sam znaš?- Neka sam proklet ako znam! - rekao sam. - Do juče se uspešno

pregovaralo.- O.K., sad će se uspešno ratovati - nasmejao se pilot. Smeh mu je

ličio na podvodno cerenje. - Ali kad pomisliš da je to poslednji put, i nedođe ti teško.

Bila je to ludačka primedba. Nije imala smisla. Nije jednostavno bilomoguće da se zbog nekoliko tona ribe upotrebi atomska bomba i započnemeđunarodna lančana reakcija obračunavanja. Iranski fundamentalisti suimali svoju koloniju negde na Islandu. I to je već bilo suludo. Ako su krajShetlanda i njihovi ribari, Teheran se neće ni trenutak ustezati da naLondon baci svoje bombe. Sa njima je bio Bog. Ljudi sa kojima je Bog nisuuračunljivi. Pa ipak, neka totalna eskalacija nije moguća. Nijedan rat, makoliko strašan, nije poslednji, uvek preostaju praćke.

- Ne počinji sa tim sranjima! - odgovorio sam pilotu. - Niko nije sulud

da razori planetu zbog nekoliko jebenih riba.- Ako misliš da prekineš Program, Andersone - rekao je major

ozbiljno - zaboravi stvar. Svi znamo da je Program Kraja jednostavnoidiotski, o tome smo čuli još po školama, ali sad nije vreme da o tomeraspravljamo.

- U grobu ćemo za to imati vremena koliko hoćemo - dodao je pilot

osmehnuvši se kaustično.- Kakav program? - upitao sam zbunjeno.(Kasnije mi je major Wallas rekao da je mislio kako sam za ono što

sam govorio bio programiran, jer mu ma koja druga alternativa načelnonije bila shvatljiva, pogotovu pretpostavka da postoji neko izvanPrograma, neko ko za njega i za 6. jul 1999. godine uopšte ne zna. Inače biskrenuo pažnju pukovniku Buschu na moje ponašanje i ja bih izgubiomogućnost da spasem svet.)

Nisam dobio odgovor. Spuštali smo se u poligon Baze. Duž žičane

ograde dečje rublje lepršalo je na vetru. U dugoj procesiji unaokolo sumarširale žene noseći transparente s antinuklearnim parolama. Jednaoveća grupa navaljivala je na glavnu kapiju. Bio je to za GreenhamCommon već godinama normalan prizor.

Ovaj put nije. S užasom sam video kako unutrašnje straže lagano

podižu svoje mašinske puške i kako žene padaju jedna preko druge.- Pa mi ih ubijamo! - dreknuo sam.- Naravno da ih ubijamo - kazao je major Wallas hladno. - One su i tu

zato da budu ubijene.- Znaš li ti koji je dan danas? - pitao je pilot, spuštajući mašinu na

zemlju.- 6. juli 1999.- Koje vreme?Ugledao sam na ručni sat, jedva čekajući da se udaljim od ove dvojice

manijaka i kod pukovnika Buscha intervenišem da se pošalju na specijalnipregled.

- Sedamnaest nula pet.- Ako mislimo sa tim propadanjem sveta završiti sutra u 17.30

moramo početi danas u 17.30 po Greenwichu. Naš je posao da to što boljeobavimo. Zar misliš da ćemo dozvoliti da nas omete nekoliko podivljalihženturina koje, uostalom, znaju šta im se sprema i koje to, jamačno, već ijedva čekaju. Petnaest godina živeti pod šatorima i urlati danju i noću istegluposti, znajući da su uzaludne, nije moglo biti ni najmanje veselo.

4

Nije potrebno da vam kažem kako se ovaj nesporazum produžio i

dole u bunkeru. Bio je samo manje vidljiv. Bio sam disciplinovan vojnik,godinama treniran da izazovem poslednju kataklizmu - premda, istini zavolju, pritisak na dugme moglo bi izvesti svako dete - i moje novo stanje,ako je i uništilo spremnost da to učinim laka srca zato što znam da moram,da je tako programirano, nije moglo da ošteti moju potpunu prilagođenosttehničkim refleksima službe. Obavljao sam pripremnu rutinu, istovetnu samanevarskom, kao bespomoćni lekar u ludnici, okružen ludacima kojimase iz terapeutskih razloga mora pokoravati pa ponekad sa njima i ludovati,iako zna da su ludi, a on razuman, sve dok i sam ne prestane razlikovatijavu od manijačkih vizija, dok i on ne pomahnita.

U glavi mi se poče formirati neverovatna misao koja je razmišljanjem

postajala sve verovatnija, najzad i jedina moguća kao logičko objašnjenjeonoga što se oko mene događalo. Zaključio sam da je ovde reč o nekojmračnoj zaveri protiv čovečnosti i čovečanstva, zaveri za ovaj datumdavno pripremanoj, u kojoj ne učestvuju ljudi već mašine, androidi - nisambio daleko od istine, zar ne? - koji su posle silaska sa neke druge planetezamenili moje drugove kao u teleseriji, Invadors - Osvajači, nedavno opetprikazivanoj. U nama vojnicima ionako ima nečeg androidskog,robotskog, i razliku nisam mogao uočiti sve dok predviđeni datum zanapad na svet ne dođe. Poslednji dokaz našao sam u tome što su oniZemlju nazivali Arnosom - imenom za koje nikada čuo nisam - kako seona zvala jamačno na njihovoj planeti, a nas ljude - Arnoidima. Očiglednoizopačenje reči android u značenju „veštačkog čoveka“ ili „robota saljudskim izgledom“. Kako smo u svemu ličili, mislili su da sam njihov ipreda mnom se nisu ustezali.

Da sam robot i ja, i sve do onog čudesnog osvešćenja na pašnjaku

programiran, doznao sam tek kasnije. U međuvremenu sam obuzet panikom tražio izlaz. Veza sa spoljnim

svetom bila mi je nedostupna. Ona, uostalom, od jednog trenutka nije

postojala, osim sa Vrhovnom komandom i Predsednikom USA. Da je ipostojala, ko bi mi u Londonu poverovao? Neprijatelj je i na značajnimmestima britanske vojne podstrukture ili u civilnim vlastima mogao imatiArnoide. Bio bih onemogućen.

Dok sam sa Arnoidom pod likom mog prijatelja Johna Wudheima,

drugog oficira sa ključem za lansiranje raketa, obavljao rutinske pripreme,ništa nisam mogao da preduzmem. Sve dok sa „Johnom“ ne budemzatvoren u lansirnoj odaji, bio sam nemoćan. Na najmanji znak oklevanja,zbunjenosti ili ma kojih simptoma stresa bio bih zamenjen rezervom kojaje za obojicu bila spremna.

Pukovnik „Busch“ nas je spustio liftom na treći, poslednji horizont

bunkera. Sa nama su išla i dva rezervna oficira, jedan za mene, jedan za„Johna“. Ćutali smo. Nijedna reč ne beše izgovorena. Ukoliko se trenutakpribližavao, činilo se da je čak i iz ovih robota iščezao entuzijazam. Oni,razume se, nisu imali humane obzire, nisu mogli osećati što sam ja osećao,paniku, ogorčenost, mržnju, stid, ali je možda dug boravak među namaputem kopiranja, nekog tajanstvenog i nehotičnog prilagođavanja, i njihdoveo do nečega što je ličilo na svest o besmislenosti svog čina. Uostalom,ako ima veštačku inteligenciju, ni robot ne može mariti da tek tako budedemontiran. Zakoni A.S.I.M.O.V. su u nekoj formi morali postojati i nanjihovoj planeti. I oni su morali shvatiti da ih izlaganjem sebe opasnostikrše.

Pukovnik „Busch“ je, premda mračan, možda i on zabavljenparadoksom svoje pozicije, stizao da budno motri na mene i „Wudheima“.Nalazili smo se pred hermetičkim vratima lansirne odaje koju smo zvali„krematorijumom“. Proticala je poslednja prilika da nas zameni.

Nisam znao kako da se ponašam. Da uradim nešto ili ništa da ne

uradim. Nisam znao ništa o arnoidskom psihološkom kodeksu. Sta za njihznači normalno, šta je nenormalno. Ono što sam ja držao prirodnim, onisu mogli smatrati neprirodnim, i oni su imali neku „psihu“, neki sistemunutrašnjih asocijacija i komunikacija. Ako se nasmejem, možda bi baš tobio znak popuštanja živaca. Ako nestrpljivost pokažem, i to je moglo bitiprotumačeno kao rđavo fimkcionisanje. Ostao sam potpuno, robotski

sleđen. Sekundi su prolazili. Bilo je 17 časova i 20 minuta. „John Wudhelm“ u tom trenutku nervozno reče:- Za ime boga, svršimo s tim!- Wudheime - reče pukovnik „Busch“ mirno - predajte ključ

poručniku Kesleru. Nikad u životu nisam video scenu u kojoj bi četvorica ljudi

demonstrirala takvo olakšanje. „Wudheim“ je, mora biti, odahnuo što jeizuzet iz propasti sveta, drugi oficir što za to nije izabran, „Busch“ što se uposlednjem času pokazao dobrim psihologom, a ja što sam dobio šansu.Jedino je „Kesler“ bio potpuno robotski indiferentan.

U magnovenju pomislih da se varam, da su i oni što i ja, ali mi je,

uprkos prividne autentičnosti, „ljudskosti“ njihovog držanja bilo nemogućeu to da poverujem: ljudi nisu mogli činiti ono na što su se oni spremali.

Nisam imao vremena o tome da mislim. Morao sam motriti na svoju

šansu. Stvarna nije postojala. Logička, mislim. Vrata će se iza mene i„Keslera“ hermetički zatvoriti. Lansirnu odaju nećemo moći napustiti svedok lansiranje ne bude izvršeno. Sa Kontrolom i „Buschom“ bićemopovezani interfonom. Operacija će trajati tačno tri minuta i deset sekundi.Ako u tom roku rakete ne budu lansirane, vrata će se otvoriti i ja bitizamenjen. Šanse, dakle, nije bilo. Ali čoveku kome treba poslednja šansane treba logika. Da logike ima, ne bi mu trebala šansa.

Hermetički zatvorena odaja bila je osvetljena modrim neonskim

sijalicama koje su po mašinama bacale sablasnu rešetkastu svetlost. Dužzidova su bili poredani lansirni aparati sa kontrolnim brojčanicima,iluminiranim komandama, satovima, svetlucavim ekranima i terminalimakompjutera. Na sredinije poput čudovišta iz sna stajala komandnaklavijatura. Ličila je na orgulje u crkvi. Iznad nje bio je ugrađen sef saručicom boje krvi. boje života. U dnu sefa videli su se prorezi za našeključeve.

Još nisam znao šta ću preduzeti. Imao sam tri mogućnosti: da jednostavno odbijem svoju ulogu (posle tri minuta i deset sekundi

vrata će se otvoriti i ući rezerva); da napadnem „Keslera“ (posle čega će se za tri minuta i deset

sekundi, vrata opet otvoriti i rezerva ući, jer je pred vratima „Keslera“zamenio novi oficir);

da uradim što se od mene očekuje. Ova će vam se treća mogućnost činiti čudnom, ali je jedino ona

odgovarala mom trenutnom raspoloženju. Bio sam rezigniran,indiferentan prema svetu. Svet koji je dopustio da dovde bude doveden, dane samo dozvoli opstanak u njemu onih koji kao ljudi izgledaju a ljudinisu, već i da im prepusti odluku o smrti i životu čitave Vrste, nije zaslužioda traje.

Odluku, međutim, nisam ja doneo. U stvari, doneo sam je, rešio se da obavim posao, ali ni korak nisam

mogao da napravim. Osećao sam kao da me neka sila drži u mestu. „Kesler“ se okrenuo i robotski ravnodušno - nije bilo ravnodušno,

bilo je nestrpljivo, sasvim ljudski nervozno, ali ja sam u svemu gledaoglumu mašine - rekao:

- Šta je, Andersone?Nisam noge mogao odvojiti od poda, a ni to „KesIeru“ kazati. Drhtao

sam.Uhvatio me je za rame i snažno protresao. Gledao je u sat.- Zakasnićemo, za ime Boga!Shvatio sam kakvu strahovitu grešku činim. Ovo nisu roboti! Ovo su

ljudi kao i ja, koji se brane! Roboti su sa druge strane! Roboti su islandskiribari! Odbrana je, naravno, besmislena, ali je jedina. A što je jedino, nemože biti besmisleno, čak i ako jeste.

S ogromnim naporom napravio sam jedan korak, ali mi je ključ ispaoiz ruke. Moja ruka više nije bila moja. Bila je kao veštačka ruka za rad saradioaktivnim materijalom, koju impulsima otvara daljinski upravljač.

Sagnuo sam se da ga dohvatim - jer sada sam želeo da rakete što prepolete - ali me je nešto udarilo u leđa i oborilo na kolena. Kesler je psujućipokušavao da me podigne. Telo su mi potresali mučenički spazmi. Imaosam osećaj da je to epileptični napad, neki naročiti u kome ne mogu dapadnem na zemlju, nego se moram grčiti u konvulzijama, stojeći nanogama.

- Busch! Busch! - urlao je Kesler u mikrofon. - Anderson nefunkcioniše!

Nije dobijao nikakav odgovor. U međuvremenu sam se odlepio od zemlje i sa krajnjim naporom,

držeći svoj ključ u ruci, uputio sefu. Vukao sam se duž komandneklavijature, korak po korak.

Nisam daleko dospeo. Nešto me podiže, kroz vazduh pronese i

tresnu o suprotan zid. Čuh prasak ekrana i polusvestan srozah se na pod. Kesler je izbezumljeno lupao po vratima, iako je znao da ga ne mogu

čuti. Mikrofon nije radio. Veza sa Komandnom kontrolom bila jeprekinuta. Desila se greška na koju niko nikada nije računao. Izgubljen jeglavni neksus, otkazao je najvažniji aparat, primitivniji tehnički od svegašto je ljudska inteligencija dosada izmislila - otkazala je obična cev sličnakanalizacionoj.

Ili su, pomislim, islandski ribarski Arnoidi raspolagali

paranormalnim silama koje su i mene i mikrofon izbacile iz opticaja. Uzalud sam se mučio da se dignem. Nešto teško i moćno sedelo mi je

na grudima. Ali to nešto je sada napadalo i Keslera. Stajao je ispred vratamašući rukama i otvarajući usta, iz kojih nije izlazio glas. Hteo je da mipriđe, da me digne, ali se nije mogao pokrenuti sa mesta.

Tada me nešto izvi u luk, osetih penu i krv u ustima, stadoh se gušiti i

izgubih svest.

5

Probudio sam se u vojnoj ludnici. Pred mojim vratima stajala je

straža. Nije me se ticala. Bio sam srećan. Čim ludnica postoji, postoji i svet. Tokom dvodnevnog boravka doznao sam šta se desilo. Posle tri

minuta i deset sekundi vrata lansirne sobe automatski su se otvorila. Ušaoje pukovnik Busch, sa komandantom Baze, generalom Scottom i nekolikopripadnika vojne policije. Ni ja ni Kesler, koji je nađen da leži pokraj sefa,nismo bili zamenjeni i lansiranje rakete nije izvršeno. Svet je o incidentuobavešten na vreme. Odbijanje programa bilo je u tom svetu nezamislivo,a ipak se dogodilo. Prvi put u programiranoj istoriji desilo se nešto štoniko nije predviđao. Pred Čudom Božje Milosti - jer ja drugo objašnjenjene vidim - naša civilizacija je najpre u šoku stala, a onda se laganopokrenula u pravcu mojih nada.

Ne odbacujući ih bar. (Doznao sam i nešto što se mene lično ticalo. Da sam sanjao i u snu

govorio. Govorio sam sa nekim koga sam zvao Veliki Pan i za nešto muzahvaljivao. Nisu razabrali šta je u pitanju, ali ja sam znao.)

Jedna mašina je oživela. San mrtve materije ostvaren je. Mehanički

pokret ponavljan milionima godina dobio je volju i dušu. Dokazao sam damožemo podneti neizvesnost i iz nje izaći neoštećeni. Dokazao sam dasmo zaslužili život. Da možemo biti ljudi. Da smo spremni za čovečnost.Ako se ona prihvati, počećemo iz početka. Nećemo znati šta će biti, alićemo najzad znati šta hoćemo.

Hoćemo da se ne ponavljamo. Znao sam da Bog postoji.

I ja - ko sam. Slika Zavrtnja koji traži svoju Rupu samo da bi mene Prvoga robota

stvorila vrati se sa dna mog sećanja, dna koje je ležalo na goloj, suvojzemlji prapostanja.

Slika me poslednji put uputi na pašnjak, u Zlatan Kraj. Nije mi bilo teško da iz ludnice pobegnem. Pravio sam se zdravim

kao i svi ostali ljudi. Sada sam na njemu, čekam i zebem. Čekam da umrem ili živim. Da sam ostanem jači od sudbine ili da mi

i drugi pristupe, i oni od nje jači da postanu. Ako mi se pridruže, živeću; ako me samog ostave, umreću. Ali ću znati zašto. Biću prvi čovek koji to zna. Čak i da se Program nastavi tamo gde sam ga ja zaustavio, on više

nikada neće biti što je bio. Nikad - svemoćan. Jer, ako se jedno slovcenjegovo ne ispuni, kao nijedno da nije ispunjeno. Svet može propasti, alinikada više potpuno.

Biće i drugih koji će doći ovamo da se nad korovom napoje mirisom

slobode. Biće još ljudi. Verovao sam da je čovek postojao i da Učenje nije u pravu. Sada

znam da je Učenje u pravu i da čovek nikad nije postojao. Postoji tek sada.

Ja sam prvi čovek na svetu. Jedna krtica je izvirila iz svoje rupe. Nisam se uplašio. Nisam je

mrzeo. Ništa više nisam mrzeo. Bio sam ispunjen ljubavlju i radošću.Zakasnio si, reče krtica prekorno.Zašto?, odgovorio sam. Nikad nije kasno.Istini za volju, nisam baš sasvim siguran. Sve moje stare izvesnosti su mi oduzete, a oni što su dolazili

padinom Kingston Warrena još su daleko da bih ih prepoznao. Žalim što poslednji put ne mogu da vidim budućnost, ma čime je

platio. Ma čime, osim Ijudskošću. Jer ti što dolaze mogu hteti da pomirišu prvi pravi cvet od postanja, i

da nam se, meni, korovu i krtici, pridruže u životu. A možda nose bele mantile. Ne mogu znati. Zato sam čovek. Možda kratko, ali vredi.

EPILOG: MEĐUIGRA

„Što je bilo to će biti, što se činilo činiće se, i nema ništa novo pod suncem.“

(KNJIGA PROPOVEDNIKOVA, 1,9)

Bio je to stari pašnjak koji su obrstili zečevi i izrovale krtice. Bilo je leto, sunce zlatno i nisko. Jedne godine 1999. Iz zapuštene rupe izmilela je krtica i pogledala oko sebe. Pašnjak je bio pozlaćen ljuspama žutoga maslačka. Bio je pust. Samo

je ispred nje mileo crv. Krtica ga koščatom šapom zgrabi, a donjom mu usnom otkide glavu. Nebom nešto sevnu. Ne opet, pomisli krtica i nestade u zemlji. Ubrzo potom na pašnjak padoše prve kapi. Nikoga nije bilo da vidi da li je to kiša ili nešto drugo.

London, 26. septembar 1984.

O autoru

Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XXveka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, roden je 4. februara1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju,Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je uBeogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948.godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora saprinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kaopripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Naizdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovanje 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu uBeogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišić, sestričinomdr Milana Stojadinovića. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnomkonkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“. Godine1959. počinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a istegodine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru. Na početku svog književnogstvaralaštva pisao je scenarija za različita filmska preduzeća. Premanjegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je 1961. godinepredstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu.

Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman Vreme čuda. Od tada seposvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijskedrame. Član je uredništva Književnih novina od 1968. do 1969. godine isaradnik u časopisima Stvaranje, Književnost, Savremenik i Knjizevna reč,kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, HodočašćeArsenija Njegovana (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za romangodine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu danauspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlastipostaje persona non grata. Kratki roman Uspenje i sunovrat IkaraGubelkijana objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975.godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekić nije uspeo da pronađeizdavača koji bi se usudio da objavljuje njegova knjizevna dela).

Rukopis sotije Kako upokojiti vampira izabran je na anonimnomknjiževnom konkursu Udruženih izdavača i štampan 1977. godine. Sledi

kratak roman Odbrana i poslednji dani (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija Zlatno runo, objavljuje se u sedam tomova (1978-1986), zakoje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirijaTelevizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romananapisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine.

Žanr-romanom Besnilo (1983), svojevrsnom apokaliptičkom vizijomsveta u kojem živimo, Pekić je odstupio iz istorijske tematike Zlatnog runai napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujući svojojtematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja.Po mišljenu čitalaca, Besnilo je, pored Godina koje su pojeli skakavci, ušlo uselekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od1982. do 1992. godine. U sledećem, antropološkom romanu 1999,objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naučnufantastiku, Pekić ostaje na tragu te uzbudljive fantastične utopije.

Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda,izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio „NagraduUdruženja književnika Srbije”. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986.godine, povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa, specijalnu„Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih priča Novi Jerusalim 1988.godine. Za roman-epos Atlantida (1988) dobija „Goranovu nagradu“.Autobiografsko-memoarska proza Godine koje su pojeli skakavci (prvi tom)proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživelatri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu„Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književnazadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju Argonautika. Povelju „Majskarukovanja“ za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti ikulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomović“ iz Podgorice.Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada „JakovIgnjatović“ 1990. godine) i Poslednja pisma iz tuđine (1991, godišnja nagradaGrafičkog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju uPekićev publicistički stvaralački domen. Esejistička proza Sentimentalnapovest britanskog carstva objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je1993. dobio Počasnu nagradu BIGZ-a.

Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozofiste,radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio itelevizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad

Korešpodencija beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212.Između ostalih dramskih dela izvođena su Generali ili srodstvo po oružju(1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu),186. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radiotelevizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvunagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami Kakozabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima uOhridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu„Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pečat“ Narodnog pozorišta uBeogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski,španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski,retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski iukrajinski.

Godine 1990. postaje jedan od osnivača Demokratske stranke,potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvuje u uređivanju prvihbrojeva obnovljenog opozicionog lista Demokratija, glasila Demokratskestranke i prvog demokratskog glasa Srbije.

Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra,član Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcijeBBC-ja. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskihumetnika i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. PrestolonaslednikAleksandar Karađorđević posthumno ga je odlikovao Kraljevskimordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljenamu je Počasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmskejeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjenje u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.

Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav pekić“, čijisu osnivači Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti,Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije iLjiljana Pekić, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija ipublikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini kao i projekti„Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ zaknjiževna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali

Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ zanova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpskeknjiževnosti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike istudije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romananagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godineažurira.

Nakon piščeve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kakoobjavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt www.borislavpekic.com,preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić.

Izdavačka kuća „Laguna“ prvi put objavljuje celokupna Pekićevaknjiževna dela u 13 knjiga.