1. Појам упоредне правне традиције, њен предмет и компоненте – НЕ ТРЕБА

2. Правна традиција и историјска јуриспруденцијаНастанак правне историје као научне дисциплине је утемељен у далекој прошлости, али се не везује за римску јуриспруденцију, која свакако представља колевку правне науке уопште, мада не и историје права. Римљани су од краја периода републике показивали велико интересовање за право и правна наука је цветала, док је код Грка развитак правне науке скоро потпуно изостао. Не може се рећи да је у Старом веку рођена историја права. Чак ни начин на који су римски учени правници – јуриспруденти проучавали право не може се квалификовати као историјски, јер их уопште није интересовала еволуција и прошлост правних норми, већ само њихов тренутни облик, значење и примена. Прве озбиљније трагове интересовања за правне норме из прошлости срећемо код глосатора и постглосатора, који представљају колевку историјске јуриспруденције, али донекле и упоредног права. Ове школе су почев од 11. и 12., па све до 16. века, интерпретирале и оживљавале класично римско право. Трудиле су се да правилно протумаче заборављене правне норме из Јустинијанове кодификације, како би их потом почеле примењивати и у пракси, имајући у виду постојеће велике правне системе свог доба – феудално право и црквено право. Историјско изучавање права у правом смислу речи доноси тек доба ренесансе, а у потпуности га афирмише 16. век. Ренесанса је донела са собом и мисао да се историјски начин истраживања може применити на разне сфере и да није иманентан само тзв. Политичкој историји.

Школа елегантне јуриспруденције. Правац за који се везује стварање правне историје као науке је тзв. Школа елегантне јуриспруденције, која је цветала нарочито у Француској у 16. веку. За ову школу се може рећи да је открила историју права, захваљујући њеном постулату. Према њеном учењу, није довољно проучавати и догматски тумачити значење правних норми из Дигеста онаквих какве су сачуване, већ треба учинити напор више: ваља утврдити зашто и како су прописи из Јустинијанове кодификације настали у том облику, и са тим значењем, шта је све довело до њиховог стварања и како су изгледале претходне норме из којих су се ове касније развиле. Према мишљењу ове школе, римско право не треба проучавати тумачећи радове глосатора и постглосатора, као што се већ вековима чинило. Сваки став који су они заузимали треба проверити у аутентичним изворним текстовима, уколико се до њих може доћи. Повратак изворима и утврђивање порекла појединих норми и правних установа – био је њен основни постулат. Тргањем за изворним текстовима римског права, Corpus iuris civilis доживљава своје прво издање без глоса (тзв. Littera Gothofrediana из 1583. године). Ова школа је прва створила појам историја права (historia iuris) или историја закона (historia legum), као дисциплине која је изучавала историјат права и законодавства у Риму. Такође, обликована је засебна историјска дисциплина – правне старине (antiquitates iuris), која је објашњавала старе институције и термине из римског права, од којих многи више нису имали своје еквиваленте у савременој терминологији и пракси. Најпознатији представник овог правца био је Француз Жак Кижа. Представници ове школе (која се због њиховог француског порекла обично назива mos docendi Galicus) су формулисали став да без правне историје нема правне науке (sine historia caeca est iurisprudentia).Школа природног права.Ова школа има своје извориште у античкој филозофији, а процветала је у 17. и 18. веку. Она заснива своје учење на идеји да поред позитивног права постоји и природно право (ius naturale), које је универзално и важи за сва времена, за разлику од позитивног које важи у свакој појединој држави и које је историјски установљено конкретним околностима. Сматрало се да природно право проистиче из божанског провиђења саме природе, а рационализам је развио уверење да оно произилази из људског разума, тако да се разумом може и открити. Римско право је за њих представљало писани разум, правни систем у коме су у великој мери садржана вечно важећа начела. Представник ове школе Хуго

Гроцијус је објавио дело ,,О праву рата и мира“ 1625. године које је поставило темеље ове школе и међународног права. Природно право је изнад постојећег позитивног права и њен извор су човекова природа и природа свемира (natura), а може је открити само људски разум. Монтескје је објавио дело ,,О духу закона“. Када постојеће, позитивно право ниује у складу са природним, природно је право на побуну и насилно усклађивање ова два система. Ова школа се због тога често квалификовала као револуционарна. Она је представљала темељ и оправдање Француске револуције 1789. године, а њена основна начела су овековечена у чувеној Декларацији о правима човека и грађанина из исте године. Дух ове школе је био главни ослонац и Америчке револуције. Школа је одиграла изузетно важну улогу и показала у коликој мери теорија може да утиче на праксу. Она је била и анти-историјска јер је у основи негирала историјско тумачење права, и сматрала је да постоји непроменљиво, вечито природно право коме је тежила. Она је такође допринела окретању историје ка древним, примитивним друштвима, где су се тражили корени вечитих, општеважећих правила.

Историјскоправна школа У 19. веку јављa се нови правац, историјскоправна школа, са којом се коначно формира Општа правна историја. Почетком 19. века, француско право је доминирало у свету. Наполеон је донео Грађански законик – Code civil 1804. године. Њега су писали највиђенији теоретичари природног права. Тако је дошло до наглог ширења и преузимања француског права у многим земљама света, укључујући и Немачку. То је било време националног буђења немачког народа, тако да је реакција у односу на француски утицај и школу природног права била неминовна. Кроз предавања филозофа Фихтеа на берлинском универзитету, а у целости кроз научне расправе професора римског права Фридриха Карла вон Савињија постављени су темељи новог учења. Историјскоправна школа негира сваку помисао на постојање свеважећег права које ствара разум. Она тврди да сваки народ има своје специфично право које само њега одликује и које је плод ,,народног духа“ који је различит за сваки народ. Представници ове школе су ценили и изучавали обичајно право, као једино изворно и истинско право. Наш најзначајнији представник ове школе је био Валтазар Богишић, творац Општег имовинског законика за Црну Гору из 1888. године. Он је спровео обимну анкету о правним обичајима у Црној Гори и онда их преточио у кодификацију црногорског имовинског права, а сам Законик је завршио збирком народних правних изрека. Неки аутори као претечу упоредног метода помињу Аристотела који је трагајући за најбољим уређењем анализирао уставе 150 грчких градова-држава. Сматрало се да нема нације чија би историја могла да објасни саму себе, без везе са другим државама. Директан подстицај коначном формирању опште правне историје као науке донела је његова поставка да је покретач историјских процеса дух целог човечанства, светски дух, а не народни дух.

3. Новије тенденције у изучавању упоредне правне традиције и главне правне породице – НЕ ТРЕБА

4. Извори сазнања и извори праваКод правника термин ,,извори“ најпре изазива помисао на изворе права, односно прописе важећег права. Уз то синтагма ,,извори права“ има два значења – извори права у формалном и материјалном смислу. У формалном смислу овај појам подразумева начин на који се дефинишу правне норме у постојећем правном систему, све оне форме кроз које законодавац нормира друштвене односе. Под изворима права у материјалном смислу правна теорија подразумева друштвене снаге које стварају право или одређују како ће гласити правне норме у једном правном систему. Као историјски извори користе се најразличитији документи и материјали из којих се може извући било какво историјско сазнање (нпр. легенде, мемоари, народне песме...) Могло би се издвојити неколико група најзначајнијих историјскоправних извора: то су археолошки, литерарни и правни споменици. Археолошки извори су карактеристични за најраније фазе људске прошлости. Важни су како за општу, тако и за правну историју. Ту спадају материјални остаци јавних и приватних грађевина, оружје, керамика, накит... Велики значај има и стари новац кога проучава нумизматика.Писани споменици на којима је сачуван текст неког закона, уговора, закупа и сл. називају се епиграфским изворима, а проучава их епиграфика. Према материјалу на коме су уклесани, ови споменици се деле на камене, мермерне (Хамурабијев законик), глинене плоче (Хетитски законик, многи закони из Месопотамије), металне плоче ( Закон 12 таблица), дрвене плоче ( грчки аксионес), писане на папирусу итд. Под литерарним изворима се подразумевају сви писани текстови који пружају представу о свом времену, а нису правни по својој садржини. Овде спадају анали, летописи, биографије познатих личности, хагиографије (житија светаца). Ту припадају такође као подврста дела филозофа из којих се могу разабрати важне чињенице о историјским збивањима, праву и држави. Од велике користи су и уметничка дела, драме и комедије, романи, историјски епови... Они не пружају непосредно податке о историјском развоју права и државе, али су сазнања која преносе незаобилазна за потпуније расветљавање државноправне историје. Правни споменици су свакако најважнији извор сазнања за правну историју. Они би се могли поделити на правне споменике општег карактера и појединачне правне текстове. У опште спадају закони, кодификације, средњевековни статути и устави, а у посебне пресуде, судске беседе, уговори, повеље. Закони спадају у најстарије и најзначајније правне споменике. Они садрже опште рпавне норме и показују како је законодавац замислио регулисање одређених сфера сруштвеног живота. Први сачувани закони су релативно скромни по свом обиму, односе се на различите гране права и само представљају допуну обичајног права. У Новом веку закони прерастају у главни извор права. Средњовековни статути су прилично свеобухватни правни текстови, које су по правилу издавали средњовековни самоуправни градови, углавном почев од 12. века. Градски статути садрже обичајне норме и прописе градских органа. Они углавном регулишу само основне елементе разних грана права, од јавног до приватног. Кодификације (законици) представљају сложеније правне споменике, који обухватају обимну правну материју. Када су у питању два најстарија историјска периода, под кодификацијом се углавном подразумева сакупљање и записивање обичајног права. Стога стари кодекси садрже одредбе различитих грана права, које често нису ни систематизоване по неком правном критеријуму. Изузетак је Јустинијанова кодификација. У ново доба се под кодексом (закоником) подразумева целовити правни текст, који тежи да обухвати све одредбе једне гране права и детаљно је регулише. Тада законик у основи представља скуп највећег броја закона који се односе на исту правну област (нпр. Наполеонов грађански законик, Баварски кривични законик и сл.). Устави се као извор права јављају тек у Новом веку и представљају највиши правни акт једне државе, са којим морају бити усклађени сви нижи правни акти. Поред одредби о организацији државне власти и положају грађана устави по правилу садрже и основна начела појединих грана права, које

остављају законима и законицима на даљу разраду. Стога су устави основни извор сазнања за изучавање државноправне историје модерних народа. Пресуде, уговори, повеље и други правни споменици кроз које су биле регулисане појединачне правнње ситуације су, такође, од офромног значаја за правну историју, јер показују како је живео један прани систем. Треба ређи да подаци које доносе извори, нарочито литерарни, се морају прихватити критички, јер је неизбежан одређени степен субјективности писца извора. Понекад сами преписивачи и састављачи тих извора у давна времена умећу своје додатке, а није редак случај ни да се правни споменици фалсификују, где су примери Трпимирова повеља из 852. године која је наводно документ о постојању хрватске државе, и Константинова даровница, коју је католичка црква фалсификовала да би наметнула своју владавину и величала династију Каролинга.

5. Појам првобитне заједнице, племенског друштва и дисциплине које их изучавају – НЕ ТРЕБА

6. Настанак првих људских заједница и периодизације првобитне заједнице – НЕ ТРЕБА

7. Развој брака, породице и сродства у племенским друштвимаАнализирајући обичаје Ирокеза и древних народа Старог века, Морган је понудио своју визију еволуције брака и породице. На нижем ступњу дивљаштва човек је живео у стању потпуног промискуитета. На овом ступњу развоја нема никаквог облика породице и брака. У средњем степену дивљаштва јавља се прва породица, консангвина или крвносродничка породица коју прати полигамни ендогамни брак. Издвајају се три старосне групе унутар породице: деца, одрасли који сус пособни за рад и прокреацију и стари, неспособни за рад. Установљавају се и прве полне забране. Између поменутих група није дозвољено полно општење. Виши ступањ дивљаштва карактерише породица ,,пуналуа“ (на хавајском ,,добри другови“). Група браће из једне породице жени се групом сестара из друге. Као у претходном периоду сродство се рачуна по мајчиној линији. На нижем ступњу варварства јавља се синдијазмичка породица са браком парова. Видљив је заокрет ка моногамији. Средњи ступањ варварства донео је највеће промене унутар породица. Увођењем патријархалне породице јаз између полова је продубљен. Положај жене у породици је погоршан. Породицу сачињава неколико десетина чланова, окопљених око породичног старешине. Сродство се рачуна по мушкој линији (патрилинеарност или агнатско сродство). Брак је моногаман. О лошем положају жене у патријархалним друштвима сведоче и обичаји левирата и сорората. Левират је обичај заступљен код многих народа да после смрти мужа удовицу наслеђује и преузима његов најближи сродник. Код сорората, удовац има право да од своје тазбине захтева другу жену, односно своју свастику, и његова тазбина има обавезу да му обезбеди нову супругу. На вишем ступњу варварства јавља се инокосна или нуклеарна породица коју чине родитељи и деца. Главни допринос етнологије када су брак, породица и сродство у питању је класификација сваког од ових појмова извршена на основу огромног броја проучених племенских друштава. Између осталог, указано је на различито значење појма породица. Породица се у племенским друштвима може односити на групу сродника повезаних истим домаћинством, може се протегнути на читав генс – све потомке заједничког претка, а може означавати агнате и когнате (сродници по очевој, односно мајчиној линији). Према броју брачних партнера брак може бити полигамни и моногамни. Полигамни се даље дели на три подврсте:1. полигамни брак у ужем смислу, код кога више мужева узима више супруга 2. полигинијски брак који мушкарцу допушта да може имати више супруга 3. полиандријски брак код кога јеедна жена може имати више супруга. Према месту проналажења брачног партнера брак може бити ендогамни (када је партнер унутар затворене друштвене групе) или егзогамни (када се брачни друг обавезно налази у другој душтвеној групи). У старом Египту, и код неких хавајских племена практиковао се брак између најближих сродника због чистоте краљевске крви. Према преовлађујућем брачном давању брак се може поделити на брак куповином невесте, на брак разменом дарова, на брак са миразом итд. Са своје стране сродство унилеарно (једнолинијско) или билинеарно када

се рачуна и по оцу и по мајци. Унилинеарно сродство може се поделити на матилинеарно (по мајци) или патилинеарно (по оцу). Код амбилинеарног сродства сваком појединцу припада право да изабере по чијој ће линији рачунати сродство.

8. Примитивно право и његове одликеЈедна од дисциплина незаобилазних при покушају да се осенчи правна традиција племенских друштава несумњиво је правна антропологија. Било је покушаја да се првобитном праву да више назива обчајно право, народско право, племенско право, неписано право. Чини се да је најприкладнији термин ,,примитивно право“, јер се њиме јасно истиче разлика између савременог права и његовог несавршеног претка. Овај појам у ужем смислу обухвата систем правила понашања којим се регулишу првобитни друштвени односи у преддржавном уређењу. Следећи задатак правне антропологије је да одреди садржину примитивног права, односно његове најважније, универзалне одлике. Тако се као особине сваког права наводе ауторитативност, обавезност, намера да се примењује на све чланове заједнице и постојање санкције. Свако право се састоји од: 1норми које забрањују или подстичу одређена понашања под претњом санкције 2. норми које захтевају од људи да обештете оне које су повредили у неком смислу 3.норме које прописују на који начин се преносе права и заснивају права и обавезе 4.судова који одлучују о томе како гласе норме и да ли су оне повређене, али и о казни и њеној висини 5.ауторитета који може да створи нове и укине застареле норме. Познавање права омогућује сваком појединцу да зна своја права и обавезе спрам ма ког другог саплеменика. Примитивно право је усмерено, еластично, анонимно, древно, примитивно, народско, припада нижим слојевима и сеоским срединама. Основни регулатор понашања у племенским друштвима су обичаји. Ниједна људска заједница не може опстати уколико њени чланови свесно или несвесно не прихвате правила која регулишу њихова узајамна права и обавезе. Њихова снага извире из непрестаног потврђивања кроз непрекинуто понављање. Они тако прерастају у праксу, у понашање које заједница очекује од појединца и које сматра за пожељно. Скуп свих обичаја једног друштва чини његову традицију. Права која творе примитивно право су на једном степену развоја друштвене организације добила и одговарајућу санкцију. Њој се често пребацује да је била спорадична и често магијска или религијска. Међутим, то што је она спорадична или окренута магији и религији не умањује њену ефикасност. Временом развојем примитивног права јављају се и организоване санкције. Прекршиоце је чекало протеривање из заједнице. Сваки сукоб између припадника два племена могао је довести до крвне освете. Од колективне ишло се ка индивидуалној одговорности. Следећу етапу у развоју санкција представља талион, где се прекршиоцу узвраћа истом мером (око за око). Он је могао бити директан (наношење исте штете починиоцу) или симболичан (одсецање језика клеветнику или одсецање руке насилнику). На крају, јавила се и композиција, материјална надокнада, компензација. У прво време она је била добровољна, али је настанком државе која не толерише крвну освету добила облик обавезне, законске односно легалне композиције. У сваком племенском друштву улогу првобитних, неписаних законика играли су табуи. То су забране које су се односиле на најразноврсније аспекте племенског живота. Скуп свих табуа једног племена заправо је био збир свих забрана присутних у њему. Кршење ма ког табуа повлачило је за собом санкцију чије је извршење поверено натприродним силама. Разлози прописивања забрана углавном се могу открити сазнавањем принципа на којима почива симпатичка магија. Према Фрејзеру, то су два основна принципа: 1.закон сличности, да слично производи слично, да последица личи на свој узрок, развио је хомеопатску или имитативну магију. 2.закон додира или преноса који почива на премиси да ствари које су једном биле у додиру и даље делују једна на другу и на раздаљини, и по престанку физичког додира, изродио је преносну магију.

9. Основна обележја правне традиције Старог века – НЕ ТРЕБА

10. Одлике првих кодификација и њихова класификацијаПаралелно са процесом настанка првих држава, постепено се формирао и њихов правни систем. Обичајна правила, која су регулисала живот у преддржавном уређењу, настављала су да живе, али је држава све више преузимала на себе како њихово санкционисање, тако и њихово формулисање. Енглески историчар Хенри Мејн у другој половини 19. века са проналском писма држава почиње да записује до тада неписано обичајно право. Тако настају прави зборници права, који се често називају законици, одн. Архаичне кодификације. У 20. веку је овај логичан и заводљив став озбиљно критикован, тако да је оснажило супротно екстремно мишљење: први кодекси нису просто записивање обичајног права, него су напротив представљали његову промену, допуну, а понекад и његово укидање. Они су израз афирмације старог обичајног права. Први зборници права нису се бавили оним односима који су на задовољавајући и недвосмислен начин били регулисани у обичајном праву, који су били општепознати, него првенствено оним који су били спорни, недовољно јасни и прихваћени, или оним за које обичајно право није давало адекватно или никакво решење. У новије време се пропагира и мишљење, нарочито када су у питању клинописни зборници на Блиском истоку, да су они доношени да би се поданицима показала праведност краља и да се за будућа покољења сачува таква представа о њему. Сасвим је могуће да су прве кодификације једним делом записивале обичајно право, и то нарочито оне одредбе које се још нису сасвим дубоко уврежиле у свест људи или су изазивали недоумице у пракси, па је било потребно дати им додатни ауторитет или их разјаснити, док су се другим делом кроз кодекс истовремено уводиле новине у односу на неке обичаје, који су се закоником мењали, допуњавали или укидали. Оно што је такође скоро сасвим извесно је да су први правни зборници доношени у време великих друштвених промена. Прелазак са неписаног на писано право и први зборници права су највећим делом везани за Стари век. Иако би било најлогичније класификовати зборнике писаног права по времену настанка, за разврставање архаичних законика је много значајнији садржински, типолошки критеријум, према степену њихове развијености и достигнутом нивоу правног развитка. У том погледу веома је значајна подела првих законика коју је у 20. веку дао енглески историчар Дајмон. Он прве зборнике писаног права дели у три основне групе, које се не заснивају на хронолошком критеријуму. Рани кодекси су они који одражавају најнижи степен правног развоја и они се највећим делом баве кривичним делима и њиховим санкционисањем, најчешће системом законске композиције. Ту спадају првенствено германски законици, настали релативно касно, почетком Средњег века (франачки Салијски законик, енглески Етелбертов законик...). Другу групу чине тзв. Средњи кодекси, у којима такође има доста кривичног права, али се већ јављају и правила о својинским односима, облигационом праву. Ту убраја германски Рипуарски, Баварски, Бургундски и Алемански законик, Хетитски законик као и Мојсијеви законици и Закон 12 таблица. Касни кодекси поред кривичног права, својинских и облигационих односа, регулишу и низ других компликованих и разноврсних грађанскоправних односа, уз скоро потпуно одвајање од религијских примеса. У ову групу би спадали месопотамски законици писани клинописом ( Ур-Наму, ешнунски, Липит Иштар, Хамурабијев, Асирски), који су истовремено и најстарији сачувани кодекси на свету, а ипак су по својој садржини развијенији од познијих. Овде припада и најстарији сачувани кодекс са европског тла, грчки Гортински законик из 5. века пре нове ере. За разлику од првих писаних зборника примитивног права, који се најчешће колоквијално, у ширем значењу, називају законицима или кодификацијама, у Новом веку се под тим истим именом подразумевају свеобухватни савремени зборници, који у целости и систематично регулишу једну одређену грану права. Прве, архаичне кодификације по правилу регулишу различите гране права и решавају низ појединачних питања.

11. Најважнији зборници клинописног праваСветска културна традиција дугује Сумерима проналазак првог писма. Отуд је разумљиво што су и први правни споменици у историји човечанства били написани сумерским клинописом, на глиненим плочицама осушеним на сунцу. Велики број каснијих правних текстова је такође сачуван у кунеиформном писму. То је случај не само са хамурабијевим и вавилонским правом, него и са хетитским, асирским и неким другим мање познатим правима. Тако се данас под појмом клинописно право подразумевају разни правни системи чији су законски текстови, уговори, пресуде и сл. сачувани у клинопису. Хамурабијев законик је пронађен 1901. године. Непосрено после 2. светског рата откривена су још два старија законика. Славу најстаријег правног текста на свету је најпре стекао законик Липит-Иштар, а већ 1945. и 1947. године, на две различите таблице приликом ископавања у Багдаду пронађен је још важнији, мада нешто млађи, Ешнунски законик. Најзад је 1952. године Американац јеврејског порекла С. Н. Крамер прочитао у истамбулском музеју и превео глинену плочицу величине око 10х20 цм, исписану прописима сумерског цара Ур-Наму, оснивача 3. династије Ур. То се за сада сматра најстаријим закоником света. Под закоником односно кодификацијом овде се, као што је речено, подразумева писани зборник правних правила, који у себи садржи записано или измењено обичајно право, као и нека важнија решења до којих је дошла судска пракса. Према научним сашнањима која до сада преовлађују, редослед настанка клинописних законских текстова из Месопотамије изгледа овако:1.Ур-Наму законик је донет око 2100. године пре нове ере2.Законик Липит-Иштар је настао око 1930. (или око 1900.) године пре нове ере3.Ешнунски законик потиче из времена око 1720. (или око 1770.) године пре нове ере4.Хамурабијев законик је донет око 1680. (или 1750.) године пре нове ере- Закон владара Ур-Наму је настао у јужној Месопотамији и донет је око 2100. године пре нове ере, у граду Ур и писан је сумерским језиком. Најновија истраживања указују да га можда и није донео оснивач 3.династије Ур по коме носи назив, већ његов успешни син Шулги. Овај правни текст је и иначе умногоме обавијем велом тајне, јер је сачуван само у фрагментима и то прилично оштећеним. У уводу се истичу божанско порекло закона и намере законодавца, посебно његова жеља да земљу очисти од отимача, варалица и подмитљиваца, да спречи да сиротиња не постане жртва богатих. - Законик владара Липит-Иштара је настао око 1930. (или око 1900.) године пре нове ере и потиче из аморитског града Исине у јужној Месопотамији. Писан је такође сумерским језиком. И он је имао увод – пролог у коме се доношење закона приписује вољи богова, а сачувано је скоро 40 његових чланова. Жене нису биле потпуно обесправљене, роб може сам повести спор о својој слободи, тужилац који не успе у поступку кажњава се казном на коју би био осуђен његов противник да је изгубио... - Законик града Ешнуне потиче из времена око 1720. (или око 1770.) године пре нове ере. Понекад се назива и Билаламин, према имену владара који га је вероватно донео. То је први законски текст писан на акадском језику и то сасвим сажетим стилом, који је омогућавао лако меморисање одредби. Ни он не представља један систематичан и целовит законик, већ компилацију – збирку раније донетих прописа и судских одлука. Ешнунски законик нпр. не говори о тако важним правним областима као што су наслеђивање или адопција, већ почиње одредбама о инајмљивању туђих ствари, крађи, зајму, породичним односима. По целом законику су разбацана разна кривична дела и казне за њих, које су обично имовинске. По многим цртама сличан је хамурабијевом. Овај правни текст, по свом акадском пореклу и по многим сличностима, представља непосредног претечу чувеног Хамурабијевог законика. - После њега је настао Хетитски законик, у држави Хетита. Њихов цар Хатушил 3. је са Рамзесом 2. закључио најстарији у целинби сачувани међународни уговор о ненападању. Из

хетитске државе преживео је текст закона од 200 чланова (који је био исписан на две глинене таблице од по 100 чланова, мада ниједна од њих није сачувана у целости). Законик је по свој прилици настао у 16. веку пре нове ере, а примењивао се све до 13. века пре нове ере. У њему нема талиона, доминирају имовинске казне, а смртна казна се јавља ретко. С друге стране, правна терминологија је много неразвијенија и у целости прописи одржавају неупоредиво нижи општи степен правног развоја него код хамурабија. У групу клинописних кодификација спадају и делимично сачувани Асирски законик из 13. века пре нове ере.

12. Проналазак и особине Хамурабијевог законикаХамурабијев законик је донет око 1680. (или 1750.) године пре нове ере. Он је пронађен тек 1901. године у Сузи (данашњи Иран), у оквиру ископавања која је спроводила француска археолошка екипа. Његов проналазач, Жан Жак де Морган, пренео га је у Лувр и ту се законик чува до данас. Исписан је на црној каменој стени – стубу, високој преко два метра, која је када је била пронађена била преломљена у три комада. Прописи су уклесани на предњој и задњој страни, а на врху предње стране се налази рељеф који приказује Хамурабија како стоји пред богом правде Шамашом који седи и предаје цару законик. На стели се налазило 282 прописа, али је она на једном делу оштећена, тако да недостаје око 35 чланова. Текст Законика је на стелама стајао широм земље на јавним местима у важнијим градовима, како би се народ могао упознати са прописима. Стела коју данас поседујемо налазила се у храму у граду Сипару. Одатле је као ратни трофеј у 12. веку пре нове ере еламитски владар пренео у свој главни град Сузу, где је законик лежао у забораву све до почетка овог века. Законик вавилонског цара Хамурабија је без сумње најзначајнији клинописни правни споменик и један је од најпотпунијих извора Старог века у целини. Религијски увод, у коме законодавац тврди да су му богови наложили да влада народом и донесе овај законик, карактеристичан је и за све претходне сумерске и акадске законике. Хамураби се, осим на почетку, обраћа боговима и на крају законика. Изузимајући увод и закључак, Хамурабијев законик по самим својим одредбама представља посве световни законски текст. Друга особина, због које Хамурабијев законик већ на први поглед по форми делује као развијен правни текст, такође је наслеђе од Сумераца. Ради се о начину формулисања правних норми, у облику кондиционално изражене диспозиције правне норме после чега следи прецизна световна санкција. Трећа његова важна карактеристика је казуистичност. У њему нема ни трага од правне теорије, нема правних дефиниција, па ни подела на апстрактне правне категорије, на шта су навикли сви правници одгојени на традицији римског права. Законик почиње одредбама о суђењу и судском поступку. Суд је државни орган који најдиректније сузбија племенску правну традицију и самопомоћ, а афирмише младу државну власт. После првих следи већа група праописа који говоре о имовинским односима, стварима и својини на њима, укључујући ту и робове. Затим долази хомоген одељак који регулише разна питања везана за брак и породичне односе, а за њим целина у којиј се нормирају кривична дела против личности и одређују санкције за разне врсте телесних повреда. Последњи, пети део окупља разноврсне одредбе за које је заједничко то да се односе на рад и регулисање разних врста послова и услуга (лекара, грађевинара, бродара), као и на коришћење, оштећење или крађу туђих средстава за рад. Хамураби нигде не говори о најчешћем, умишљајном убиству за које је сигурно следила смртна казна. Такође, Хамураби не говори о уобичајеном и најчешћем – законском наслеђивању, него само о изузетним случајевима. У законику Хамураби у писаној форми потврђује постоје обичајно право, а такође уводи и неке нове прописе. Увођењем новина, законодавац тежи да политичко уједињење на сумерско-акадским основама крунише стварањем јединственог права, усклађујући развијену сумерску правну праксу и примитивне аморитске племенске обичаје. Једна од главних особина по којима се распознаје хамурабијев законик је бруталан систем санкција, у коме доминирају смртна казна, талион и сакаћење. У првих тридесетак чланова готово да и нема друге казне сем смртне, која се вршила и бацањем у воду или ватру и набијањем на колац. Развијеност правног система Хамурабијевог времена огледа се у многим гранама права, а понајвише у области облигационих односа.

13. Стварно и облигационо право у Хамурабијевом законикуСТВАРНО ПРАВО: Оно је грана права која регулише имовинске односе у вези са стварима, у сваком правном систему представља централну област. Његов значај долази отуда што је право својине један од кључних института односно најважнији саставни део стварног права. Стога се на основу развијености ове гране права често може судити о дометима једног правног система у целини. Тако се и развијеност вавилонског права у Хамурабијевом законику заснива на околности да је, поред колективне, у приличној мери заступљена и приватна својина. Додуше, и овде још увек доминирају разни видови колективне својине: најважнија је државна, заступљена је и храмовска,а као остатак родовско-племенске традиције сусретала се и својина сеоских општина. Земља у колективној својини се по правилу давала на обраду слободним члановима заједнице кроз један вид закупа, нешто попут натуралне ренте. Главна специјалност вавилонског права у односу на друге оријенталне деспотије је добро развијена приватна својина, делом чак и на земљи. Приватна својина на земљи је узимала маха, и то доказују бројне одредбе о купопродаји, закупу, поклањању и наслеђивању земље. Прве трагове заложног права налазимо у постојању специфичне установе – кудуру (буквално: међа, граница). То су били камени стубови – међаши, често фалусног облика, који су у почетку само означавали границе приватних земљишних поседа. На њима је било уписано име власника, а касније и други подаци о промету земље. Копије ових каменова су се чувале у храмовима, тако да би се могло рећи да већ код Хамурабија срећемо претечу земљишних књига. Коначно, у вавилонском праву се налазе и трагови треће гране стварног права – службености. Посебно је то случај са правом пролаза преко туђег земљишта. ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО: Оно је грана права која регулише односе између две странке, дужника и повериоца. Њихова међусобна права и обавезе настају било на основу споразума – уговора или на основу неке радње којом једно лице нанесе штету другоме. Развој облигационог права тесно је везан за развитак размене, трговине, пословних односа и робног промета. Примитивна и архаична друштва познају тек зачетке облигационих односа, обично у виду најстаријих и најпротијих уговора – трампе, зајма и поклона. Вавилонско облигационо право у Хамурабијево доба познаје не само те уговоре, већ и многе веома сложене правне установе. За настанак уговора била је потребна одговарајућа форма. Уговори су се могли закључивати у усменом облику, али уз присуство сведока. Најважнији уговори су се ипак закључивали у писаној форми. Неретко их је састављао и исписивао на глиненим плочицама професионални писар, који би у том случају на документу, поред потписа, односно печата странака и сведока, стављао и свој знак, неку врсту овере уговора својим печатом. Сачуване уговорне исправе су понекад толико сличне да стварају утисак као да су постојали неки обрасци за сваки тип уговора. Купопродаја је била један од најчешћих уговора, при чијем је закључивању улогу новца обично играла одређена количина сребра. Предмет купопродаје су могле бити покретне и непокретне ствари, али не и имовина илку, миразна добра и удовички део. Образац уговора је по правилу садржао означавање предмета уговора, изјаву да је цена исплаћена продавцу у потпуности, клаузулу о предаји купцу штапића (буханум) који је симболизовао власт на продатој ствари, формулу на сумерском језику, обавезу странака да неће тражити поништај уговора, понекад и клаузулу о евикцији и најзад, имена сведока, датум и печате странака. Зајам је, такође, био један од најважнијих уговора, а у законику му је посвећено десетак чланова. У почетку се давао у натури, најчешће у житу, а потом и у новцу (сребру). Када је предмет зајма жито, камате су биле веће (код Хамурабија 33,3% годишње), док су за новац биле 20% годишње. Хамураби је ограничио на три године и трајање дужничког ропства, у које се често падало због неиспуњења уговора о зајму. Закуп представља уговор код кога једна страна, закуподавац, ставља на располагање своју покретну или непокретну ствар закупцу, који за коришћење туђе ствари плаћа одређену накнаду. Код Вавилонаца

најчешћи предмет закупа била је земља. Накнада се обично уговарала у одређеној количини приноса, а ређе у новцу. Уговор се по правилу закључивао на једну годину. Закуподавац одговара за сваку штету која настаје на закупљеној ствари осим ,,ако се деси удар од бога“ или ,,ако лав удави“. Уговор о личном најму, као и уговор о делу, били су широко заступљени. Први се примењивао када је требало унајмити радну снагу робова или слободних људи, да би се они искористили за одговарајуће послове према потребама и нахођењу странке која их је унајмила уз накнаду. Други је претпостављао одређено посебно знање радника који се унајмљује, тако да се уговор закључивао ради обављања тачно одређеног посла, наравно опет уз накнаду. У намери да се спречи нестручно и олако предузимање важних послова, Хамураби не преза од телесних, па и смртних казни за несавесног лекара, грађевинара или дојиљу. О високим дометима Хамурабијевог правног система сведоче и прописи који нормирају уговор о остави, ортаклуку, поклону итд.

14. Брачно, породично и наследно право у Хамурабијевом законикуБРАЧНО И ПОРОДИЧНО ПРАВО: заузимају чак једну четвртину Хамурабијевог законика. Патријархална схватања су у Вавилону сасвим овладала. Законик не говори о форми закључења брака, већ то оставља обичајном праву. Хамураби једино истиче да се брак закључује уговором, иначе је ништав. Изгледа да је уговор најчешће закључивао сам младожења или његов отац са оцем или старатељем девојке. Није сасвим јасно да ли се уговор о браку закључивао пред неким државним чиновником или свештеником, мада неки извори на то указују. Дилему ствара и прва фаза у поступку закључења брака, која подсећа на веридбу. Том приликом је младожења давао оцу девојке предбрачни поклон – тирхату. Тирхату није био обавезан, те је и без њега брак био важећи. После веридбе следи друга фаза у закључењу брака – прелазак младе у кућу мужа. Када се брак коначно заснује заједницом живота, отац је обавезан да уз кћер преда мираз – шерикту. Режим миразне имовине био је детаљно регулисан закоником. За време трајања брака миразом је управљао муж, али га није могао продати. У случају развода мираз се враћао жени, осим уколико је она крива за развод. Кад жена умре, њену миразну имовину наслеђују синови, а уколико их нема мираз се враћа њеној породици. Мушкарац је себи могао приуштити и другу жену – конкубину, нарочито ако му прва жена није родила децу или ако се разболи. Штавише, жена је и сама могла понудити или купити другу жену своме мужу. Брак између слободних људи и робова не само да је био дозвољен, него се и закључивао на исти начин као да су у питању слободни партнери и није изазивао никакве промене у статусу супружника. За разлику од мушкарца, жена није смела ни помишљати на нарушавање принципа моногамије. За прељубу јој следи смртна казна: везана се баца у воду заједно са љубавником. Муж је жени неверство могао и опростити, али је тада претвара у робињу. Такође он је могао у сваком тренутку по својој жељи, жену отерати из куће и раскинути брак (репудијум). При том му је једина обавеза да јој врати шерикту. Жена је према Хамурабијевом законику имала правну и пословну способност, али је обично обављала послове заједно с мужем. Имала је и делимичну процесну способност, а чак је могла сама иницирати развод брака у неколико случајева. Из сумерског права потиче посебна врста поклона – нудуну, који је за време брака муж давао жени. Уколико није добила нудуну, штитило је право удовичког уживања дела заоставштине који је једнак делу једног детета и који се није могао отуђивати. Пре Хамурабија је отац могао да прода дете у ропству, док га је према Законику могао дати у дужничко ропство само до три године. Женску децу је отац могао посветити богу, односно дати их у храм, где би се бавила религиозном проституцијом, плаћеним полним односима за рачун храма. Непоштовање родитеља је строго кажњавано: за увреду оца или мајке преступнику би се одсецала рука, а ако би оца ударио одсецале би му се обе руке. НАСЛЕДНО ПРАВО: Када је реч о наследном праву, Законик регулише само нека, вероватно најспронија питања, док очигледно препушта обичајима велики део материје наследног права. Наследници су само синови, без обзира из ког су брака, док се женска деца намирују кроз мираз који има функцију њиховог наследног дела. Кћи која није добила мираз јер је била посвећена божанству, добијала је ,,трећину наследног дела“ који добијају синови. Вавилонско

право већ познаје правило које је касније добило назив – принцип репрезентације: уколико је један од наследника (син) умро пре оца, уместо њега, за део наслеђа који би он добио, конкуришу његова деца. У случају да оставилац нема ни синова ни унука, наслеђују га браћа,а потом његови стричеви. Наслеђивање од стране даљих сродника иде по мушкој линији. Тестамената још увек нема. Оставилац је могао својој жени или најмилијем сину оставити поклон за случај смрти. После оставиочеве смрти, ови поклони изузимали су се из оставинске масе и предавали жени или најмилијем сину. У Вавилону се користила и адопција, најчешће да би се обезбедила радна снага или мирна старост.

15. Кривично право, судови и судски поступак у Хамурабијево времеКРИВИЧНО ПРАВО: Талионско кажњавање и колективна одговорност за деликт који изврши члан сеоске општине, као остатак родовско-племенске традиције, упоредо се среће са имовинским казнама, које се све више примењују и наговештајима сасвим развијених правних установа. Талион је некада потпун, а понекад симболичан. Строгост и репресивност којој је Хамураби очигледно тежио у својој казненој политици најбоље се огледа у великој заступљености смртне казне. У првих тридесетак чланова Законика скоро да нема норме чије кршење није запрећено смрћу. Казну затвора Вавилон не познаје. Вавилонско право је знало да осуди на смртну казну камен или дрво који су се срушили и неког убили. О неразвијености кривичног права, али и о дубокој друштвеној раслојености, говори изражена правна неједнакост. СУДСКИ ПОСТУПАК: Говорећи о судијама и суђењу у Хамурабијевом законику, у многобројним сачуваним исправама и пресудама из Хамурабијевог времена, падају у очи две чињенице: да се странке и судије у судском поступку и пресуди не позивају на хамурабијев законик, и друго, да су судије у пракси често одступале од његових прописа. У том случају сабране и уређене пресуде представљале су само оријентир за судове. Једна од упадљивих особина Хамурабијевог текста је изузетна пажња коју поклања судовима и суђењу. Највећи број предмета је пресуђивао управник града – рабианум у присуству неколицине угледних грађана, обично дамкара. Као реликт прошлости у вавилонском систему судовања остаје важна улога свештеника. Још увек се пред њима у храму дају изјаве странака под заклетвом и врше још неке процесне радње. Поред управних органа, постојале су и професионалне владареве судије, daijanum. Они су судили колегијално, у већу од неколико судија и били су непосредно подређени владару. Сам судски поступак је по правилу покретала заинтересована странка, а само изузетно државни орган. Поступак се водио у усменој форми, али су се као доказ користиле и разне писмене расправе. Поред писмених докумената, најважније доказано средство је било сведочење. Лажно сведочење се ригорозно кажњавало. Поред ових, рационалних доказних средстава, вавилонско право је чувено по коришћењу тзв. ирационалних доказа – божјих судова (ордалија) и заклетви. Божји суд водом је представљао доказно средство. Оптужени се бацао везан у воду, а онај који би остао на површини воде сматрао се кривим, а који тоне невиним. У ирационална доказна средства спада и заклетва, али се њој код Хамурабија чешће прибегавало него божјем суду. Полагање заклетве је био стари акадски ритуал, који је код њих обично био праћен додиривањем полног органа, као знак да се онај ко се заклиње куне у своје потомство. Према неким мишљењима и латинска реч која означава сведока – testis можда потиче од сличног ритуала при полагању заклетве. У Хамурабијевом законику постоје две врсте заклетве: доказна (асерторна заклетва) и оправдавајућа, заклетва очишћења (пургаторна заклетва). Прва ојачава неку тврдњу странке или сведока у погледу чињенице која се догодила у прошлости. Другом врстом заклетве се обеснажује тврдња супротне стране и њоме оптужени скида са себе одговорност. Пургаторном заклетвом се странка брани, ,,очишћава“ од тврње или заклетве друге стране (одбрамбено доказно средство), доказујући да се нешто није десило. Сам закон је често прописивао која ће се странка заклети, а уколико она то одбије, одмах губи спор. Када се усмена контрадикторна расправа заврши, доноси се писмена пресуда. Она је исписана на глиненој плочици, слично као и уговор. Садржала је све битне елементе: имена странака, њихове изјаве и заклетве, изјаве сведока, суштину пресуде (изреку). Поред тога, у пресуди се

забрањивало странкама да поново воде поступак о истој ствари. Неизвршење пресуде је повлачило нов процес.

16. Правна традиција старог ЕгиптаСпецифично египатско поимање права и правде, оличено у појму ,,маат“, није остављало места за кодификовање права. Маат је био универзални етички принцип старе египатске религије, који је означавао правду, право, ред, поредак, истину. По том принципу се равнао цео универзум и није се односио само на људе, јер је он представљао општи морални и космички поредак. Био је персификован у богињи Маат, а главни заштитник маат принципа био је фараон. Међутим, није искључено да је недостатак правних текстова из Египта последица много прозаичнијег узрока: знатно осетљивијег материјала на коме се писало папирус. Из Египта није остала ниједна кодификација, па чак ни поједини закони. Традиција једино бележи да је прве законе донео Менес, затим се много касније као успешан законодавац јавља Рамзес 2., а позни грчи извори говоре да је најплоднији био цар Бокхорис у 8. веку пре нове ере, коме се приписује зборник права у 8 књига. Египатско право је рефлектовало спорост друштвеног развитка. Ослонац на обичајно право је био јачи, а потреба за законима и кодификацијама мања. Стога египатско право карактеришу конзервативност и статичност. СТВАРНО ПРАВО: У стварном праву се задржавају остаци колективне својине на земљи. Начелно сва земља припада држави односно фараону. Приватна својина на покретним стварима се јавља врло рано, још у доба Старог царства. ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО: Споро се развија и облигационо право. У доба старог царства доминирао је најпростији уговор – трампа робе за робу. Тек постепено улазе у употребу купопродаја, зајам, поклон, закуп, остава, уговор о делу. Уговори су се дуго, све до Бокхориса, закључивали усмено, свечано и компликовано, уз доста формалности и религијског ритуала и обавезну заклетву. Нарочито је компликован и формалан био уговор о купопродаји непокретности. БРАЧНО И ПОРОДИЧНО ПРАВО: Од свих грана права у Египту, брачно и породично прво привлачи највећу пажњу. Његова најмаркантнија црта је веома повољан положај жене, изузетан не само у односу на античке државе, него и у односу на друге цивилизације старог Истока. Жене су у Египту уживале скоро потпуну равноправност са мушкарцима. Мада је њен превасходни задатак да се стара о кући и породу, жена је имала пуну правну и пословну способност. Без сагласности оца или мужа могла је водити послове и закључивати уговоре у погледу своје миразне имовине, бити сведок на суду. Као што се релативно лако и неформално склапао, брак се у принципу могао лако и развести. Право да захтевају развод су имали подједнако и муж и жена. На реликте древних установа, као и на елементе матријархата, указује обичај да је Египћанин скоро увек себе означавао по мајци. НАСЛЕДНО ПРАВО: У наследном праву такође долази до изражаја једнакост жене. Као наследници могли су се јавити и синови и ћерке оставиоца. У пракси је често првенство имао прворођени син. Египатско право бележи облик испољавања воље за случај смрти: тзв. imit-per је установа која у суштини представља једну врсту инвентара имовине. Imit-per сачињава једно лице пре смрти набрајајући шта све има, а при том понекад наведе да неки предмет добије одређено лице. КРИВИЧНО ПРАВО: Кривично право носи трагове прошлости. За већину дела против државе (издаја, побуна, завера) задржала се колективна одговорност, тако да је поред извршиоца смртном казном кажњавана и његова породица. Смртна казна је претила и за убиство, разне религијске преступе, лажну оптужбу и лажно сведочење. Класна неједнакост далеко је мање видљива у Египту, јер су и припадници највиших друштвених слојева за учињени преступ били кажњавани батинама, баш као и обичан свет. СУДСКИ ПОСТУПАК: Судски поступак је био у надлежности џатија, који је истовремено и управни орган власти. Џати је председавао судском телу, које је увек колегијално. Два најважнија судска органа су Веће десеторице и

Палата шесторице. Сам судски поступак је подељен на два дела. У првом, који је био јаван, џати и остале судије саслушавају странке и изводе доказе, рационалне и ирационалне. У другом делу поступка, који је био тајан, доносила се пресуда. Логична последица личног фараоновог учешћа у доношењу пресуде је непостојање права на жалбу. Помиловање врши фараон, као господар целе земље и људи.17. Израстање полисног уређења и хеленске правне традицијеПрастановници старогрчког тла у 3. меленијуму пре нове ере су била племена недефинисаног, али свакако негрчког порекла. Класични грчки писци их најчешће зову Пелазги, а модерна наука ,,прото-Грцима“, који су били сродни Етрурцима и нису били индоевропског порекла. Почетком 2. миленијума пре нове ере са севера продире најстарије познато грчко племе, Јонци, а убрзо потом и Еолци, које према Хомеру зовемо Ахајци. Миноска цивилизација је цветала још од средине 3. миленијума пре нове ере и доминирала Егејским морем као поморска империја. У 15. веку пре нове ере микенски Грци – Ахајци руше миноску државу, па Крит постаје средиште ове прве грчке цивилизације. То време носи назив критско-микенско или ахајско доба. Даљим напорима науке откривене су сличице о свакодневном животу првог грчког народа: данас знамо да је на њиховом челу био владар (vanax), који је именовао управнике појединих подручја, да су поданици имали натуралну обавезу према владару, да је било робова, да је жена била равноправна скоро као у Египту, да су поштовали грчке богове итд. Критско-микенски свет остаје овековечен захваљујући једном од својих последњих освајања у Малој Азији. То је био Тројански рат, који се по свој прилици одиграо у 13. веку пре нове ере. Убрзо после тога први чин грчке историје, критско-микенско или ахајско доба, био је завршен, најездом трећег грчког племена Дораца. Неколико јонских племена је успело да се задржи на полуострву Атика, где ће се касније ујединити и формирати полис Атину. Ахајци су се углавном асимиловали и нестајали, изузев у једном делу Пелопонеза, који ће и убудуће носити назив Ахаја. О времену између 12. и 8. века извори скоро да не говоре. Настаје тзв ,,dark age” који је у науци стекао епитет ,,грчки Средњи век“. Једини важан, али сасвим посредан извор о овом времену када се распадала првобитна заједница су Хомерови епови. Зато се цела ова фаза грчке историје назива хомерско или херојско доба, а у уметности ,,геометријски период“, због карактеристичне декорације керамике. Хомерови епови дају слику друштва које се налази на граници између варварства и цивилизације. Племенска подела становништва на фратрије и племена је још увек основ друштвене организације, али увелико постоје и савези племена. На челу племенске организације су старешина – басилеус (врховни војсковођа, судија и првосвештеник), веће старешина и народна скупштина – агора. Важне одлуке су у скупштини доносили веће старешина и басилеус. Басилеуса још увек бира скупштина из најугледнијих породица, али се све више назире тежња да га наследи син. Његова власт није неограничена, чак ни у војним питањима. Мада је његов положај по правилу био доживотан, он је само први међу једнаким, те уочи важних битака сазива војни савет, као што чини Агамемнон пре поласка на Троју. Основ његове економске моћи је посебно имање, теменос, део који је од заједничке земље издвојен. Највећи део земље је у колективној својини заједнице. Обраћивали су је слободни чланови заједнице, добијајући коцком поједине парцеле, које се отуд називају клер (клерос – коцка). Хомер бележи прве свађе око расподеле земље и међа. Јављају се и први судски спорови. Како су они изгледали показује чувени опис сцене суђења која је приказана на Ахиловом штиту, у којој се два човека споре око земље пред сакупљеним народом, а у присуству хистора. Не само епови, него и гробни налази сведоче о друштвеној неједнакости у хомерском периоду. Хомер стално наглашава разлику између родовске аристократије – племенитих, најбољих (aristoi) и осталог становништва. Најчешћи назив за робове је oikees (буквално ,,кућни робови“), што показује да су улазили у састав породице. Новца још нема, те је мерило вредности стока, а понекад и бронза. Доминирају сточарство и земљорадња, али су развијени и занати, као и трговина. Центар племенског живота код Грка хомерског доба био је polis. Град-држава, као основни облик друштвеног организовања је најтипичнији елемент грчког политичког живота од давнина. Једно племе или савез племена обично су формирали своју насеобину – град на стратешки погодном месту, ако је могуће близу мора. Polis, као

заједница саплеменика, по правилу има свој централни, узвишени део – акрополис, који је заштићен бедемима. Ту се становништво склања у случају опасности, а ту су смештене и најважније управне и верске зграде. Сваки полис је био привредно самодовољан, имао своју религију, а у њену су се остваривале и све друге потребе његових житеља. Гордон Чајлд формирање градова назива ,,урбана револуција“. У свој коначни облик, град-државу, полис израста у архајско и класично доба. Полис је не само територијална већ и политичка заједница. Време од 8. до 6. века пре нове ере дефинише се као преткласично или архајско доба. Тада су важнији полиси већ организовани као државе. Употреба алфабетског грчког писма омогућила је да после вишевековне магле грчка историја буде поново видљивија. То је доба снажења хеленског света и његовог ширења путем колонизације. Грчку градови-државе се умножавају. Нове насеобине – клерухије, ничу на стотине по читавом Средоземљу. Први писани закони се јављају широм грчког света. Као најстарији законодавци се помињу Залеук у Локрису, а потом и Харондас на Сицилији, Ликург у Спарти, Дракон у Атини. Познате законодавце су полиси често позајмљивали, доводећи их ка се би да им уреде правни систем. После архајског наступа класично доба, од 6. до 4. века пре нове ере које нам је најбоље познато.Оно је испуњено сукобима разних држава око превласти. Прво Грчко-персијски ратови (500.-449. године пре нове ере), затим Пелопонески рат (431.-404. године пре нове ере) између Спарте и Атине. И поред тога, класично доба је изродило најдрагоценије плодове и усадило их у темеље модерне европске цивилизације. Сви они који нису Хелени називани су пежоративно – barbaroi. Класични период се завршава кризом полисног уређења и падом Грчке под македонску власт након битке код Херонеје 338. године пре нове ере.

18. Друштвено и државно уређење Спарте и спартанско правоПостанак спартанске државе је тесно везан за дорско освајање Грчке, које је трајало више столећа. У хомерско доба на простору око реке Еуроте на Пелопонезу, цветала је спартанска – лакедемонска заједница, чији је басилеус Менелај био брат микенског басилеуса Агамемнона и муж лепе Хелене, због које је избио Тројански рат. После тога, у два снажна налета, који су се окончали у 9. веку пре нове ере, Дорци су покорили староседеоце Ахајце. Свој чувени полис, Спарту, сместили су у средишњи, копнени део Пелопонеза, који се називао Лаконија. Примена војне силе је довела покорено становништво у зависни положај (хелоти), док се победнички колектив наметнуо као владајући (спартијати). Поред ове две основне класе у Спарти постоје и перијеци. У спартанској војсци су се борили као тешки оружници – хоплити. Они нису били дорског порекла. По некима су то странци који су се настанили у напуштеним ахајским насељима, према другима, они су староседеоци који су остали да живе у околини Спарте, а трећи додају да перијеци представљају остатак некадашњег горњег друштвеног слоја покорених, којима је остављен бољи статус него осталим саплеменицима. Спартијати су сви слободни, пуноправни грађани и они представљају владајући друштвени слој. То су припадници колектива освајача и њихови потомци. Сваком од њих је заједница додељивала посед исте величине – клер. Клер се састоји не само од парцеле освојене земље, већ се додељује заједно са радном снагом, хелотима. Спартанци себе зову homoioi – једнаки. Њихов свакодневни живот се одвијао у колективу и у њему су подмиривали своје основне потребе. Те колективне обеде Спартанци називају фидитије, док је у изворима чешћи атински назив – сиситије. Уколико за то нема средстава или из неког другог разлога изгуби посед, Спартанац није више homoios и постаје грађанин другог реда (hypomeion). Свако дете које има физичку ману одмах се шаље у смрт тако што се остави у једној јами. Деца су се у Спарти одгајала ван породице, у колективу. Дечаци и девојчице су се од малих ногу одвајали од родитеља и са седам година сврставали у групе вршњака – агеле (буквално ,,стада“). Ту су их васпитавали строги учитељи, државни функционери – педономи. У функцији војног васпитања био је и обичај да се хелоти, нарочито они снажнији, неког дана у години без повода масовно убијају, пошто им се ритуално објави рат (криптије). Зависно становништво – хелоти, често се називају робовима, мада је њихов статус сасвим специфичан. Хелоти су, најпре, везани за земљу и додељују се спартанској породици заједно са поседом. Појединац који користи хелота није имао ius vitae ac necis, као ни феудалац над кметом. Хелоти су

становали на самом имању – клеру, одвојено од породице којој су припадали. Њихов статус би се у најбољем случају могао тумачити као један вид патријархалног, колективног ропства. Спарта је све време свог трајања била и остала аристократска република. Аристократски карактер власти произилази из племенског наслеђа. Као орган власти прво је на челу био један басилеус, а касније се јављају два. Они првенствено имају војну власт. У време рата један од њих одлази у поход, док други остаје у Спарти. Уз функцију првосвештеника и судије у појединим споровима, они у основи немају велику моћ. Други и главни орган власти су пет ефора. Они најпре замењују краљеве у правосудној функцији. Ефори сазивају и председавају састанцима герузије и скупштине, воде спољну политику, контролишу краљеве. Ефори контролишу и остале функционере. Бирала их је народна скупштина само на годину дана, а њихов рад подлеже оцени од стране новоизабраних ефора. Веће стараца – герузија је такође везана за племенско наслеђе. Герузију чине два басилеуса и 28 доживотних, најутицајнијих људи старијих од 60 година. Бирају се акламацијом у скупштини. Герузија предлаже законе, претходно разматра скупштинске предлоге и има право вета не њене одлуке, суди басилеусима уколико је потребно. Народна скупштина (apela) исто тако израста из племенске скупштине, санкционишући посебан положај Спартијата. Стога она остаје искључиво њихов аристократски орган. Сачињавају је сви пуноправни Спартијати старији од 30 година. Одлучује о рату, савезима, бира магистрате, суди им и смењује их. Скупштину су једном месечно сазивали и председавали јој басилеуси, а касније ефори. Одлуке народне скупштине могла је суспендовати герузија. После пелопонеских ратова, током 4. века пре нове ере, Спарта је доживела извесне преомене. Почеле су да попуштају колективистичке стеге и обзири. И Спарту је захватио развитак приватне својине и талас жеље за богаћењем, који је Аристотел назвао ,,филохрематија“ – љубав према новцу. Када је реч о спартанским правним установама, све институције спартанског правног система се још од античког времена приписују легендарном законодавцу Ликургу. Спартанци су се његовом законику безрезервно повиновали и постали су познати по строгости свог права. Није могуће увек утврдити шта је истина, а шта легенда о спартанском праву. Неизвесно је да ли је Ликург заиста творац спартанског правног система. Највероватније је да је он био историјска личност, и да је заиста донео извесне прописе у Спарти, али су му се касније приписивали и они који нису били његово дело. Плутарх каже да је Ликург законе добио од пророчишта у Делфима. Ти се његови закони, а касније и сви други закони у Спарти, називају retra – што значи говор, изјава. Извесно је да они нису били састављени и објављени у писаном облику. Ликургу се пре свега приписује установљење државних органа. У стварном праву доминира колективна, државна својина на земљи. Плема Плутарху, Ликург је расподелио земљу на 9000 једнаких имања (клерова) и поделио их спартијатима заједно са хелотима. Држава је награђивала оца који има три или четири сина, тиме што се ослобађао низа обавеза. Проблем прекобројних грађана за које нема расположивог клера лако се решавао кроз колонизацију. Већа и чешћа незгода за колектив је ако неко нема сина. Онај ко нема деце усвајао је сина онога ко има више синова. Спартанцима је било забрањено да користе и поседују злато и сребро, те им је и новац био од гвожђа и тежак. Размена је била изразито скромна, скоро да је није ни било. Отуд облигационо право није било развијено и о њему не знамо скоро ништа. Крајем петог века ефор Епитадеј је предложио закон којим је дозвољено да се клер наслеђује и поклања. Том реформом је први пут омогућено да предмет поклона inter vivos постану кућа и земља. У породичном и брачном праву је доминантна црта веома повољан положај земље. Жене су уживале изузетно поштовање. Девојчице су, као и дечаци, од малих ногу морале да се интезивно баве физичким вежбама, припремајући се за рађање здраве деце. Неколицина браће смела је да има заједничку жену. Пријатељ коме се више свиђала пријатељева жена смео је са њим да је дели. Спартанка је имала пуну полну слободу. Чак је могла тражити од свог мужа одобрење за односе са другим мушкарцем. Брак се није ни склапао из љубави већ из потребе да се држави обезбеди потомство. Обред склапања брака је био веома занимљив: младићи и девојке из агела одређеног узраста затварали су се у мрачну одају и сваки би се женио оном коју у мраку ухвати. Бракови без деце су се морали разводити. Једна од најважнијих специфичности спартанског наследног права је повољан положај ћерке-

наследнице. Ова установа се јавља у целој грчкој, а назива се епиклерат. Епиклера је ћерка која нема браће и наслеђује оца после његове смрти. Епиклера се мора удати за свог најближег рођака, како би из тог брака добила сина.

19. Развој критске правне традиције, организација власти дорских полиса – НЕ ТРЕБА20. Гортински законикЕпитет најстарије сачуване кодификације на тлу Европе засада носи велики епиграфски текст из критског полиса Гортине, пореклом из 5. века пне, што значи да је донет у слично време кад и Закон 12. таблица. Град државу Gortis помиње Хомер у Илијади као један од најснажнијих међу стотинак критских полиса. Правни систем Крита и Гортине карактерише велики број примитивних установа племенског порекла, али и јасни знаци продирања робно-новчане привреде. Значај Гортинског законика је вишеструк, као за правну историју уопште тако и за историју грчког права. Правна традиција Крита се везује за легендарног законодавца Миноса (миноско право), о чијој се садржини не зна скоро ништа. Државно и политичко уређење војнички организованих критских полиса било је умногоме слично спартанском, сем што нису имали више басилеуса. Аристократски карактер власти оличавао се у најважнијем органу – 10 козмоса. Они су се бирали из најугледнијих породица и имали најшира овлашћења. Ислужени козмоси су сачињавали веће стараца а некада важна народна скупштина у време Гортинског законика има смањен значај. Важну политичку улогу су на Криту имале сиситије, које су се формирале на племенској основи и представљале темељ војне организације. Тим заједничким обедима су могли присуствовати само припадници хетајрије (фратрије). Припадност хетајрији је критеријум који условљава стицање права грађанства и политичких права, али и економских привилегија – права не клер. Слободни људи који нису припадали сиситијама и хетајријама називају се апетајри. Они нису имали политичка права ни право на клер, те су се бавили углавном трговином и занатима. На дну друштвене лествице су се налазили зависни становници војкеји. Војкеји су могли међусобно закључивати пуноважан брак, а чак је дозвољен и брак између војкеја и слободне жене, при чему би њихова деца била слободна уколико војкеј пређе да живи код жене. Личност и породица војкеја су били кривичноправно заштићени, а могли су и сведочити на суду уз заклетву. У Гортини се поред њих, за разлику од Спарте, у веђем обиму срећу и класични робови – дулои (douloi), а уз то Законик сведочи и о постојању дужничких робова, по два основа. Једни су то постајали тако што би при закључењу зајма одмах залагали своју личност, док су се други због неплаћеног дуга судском пресудом претварали у дужничке робове повериоца. Гортински законик је састављен из дванаест целина – колумни. Написан је на великим каменим блоковима који су наслегани у четири реда до висине од око 1,75 м. На њима је уклесано дванаест колумни – стубаца текста, од којих сваки има преко 50 редова. Забележен је грчким алфабетом на дорском дијалекту грчког језика. Стари стил писања који се назива ,,бустрофедон“ примењиван је на њему, а то значи да се један ред пише с лева на десно, а следећи с десна на лево. Због свог обима добио је назив ,,краљица натписа“. Пронађен је 1884. године недалеко од чувеног центра критско-микенске културе Фестоса, а пронашао га је археолог Халбхер. Законик почине речју ,,богови“ али је то обраћање једина веза са религијом. Правна техника је на завидном нивоу. Норме се ређају континуаирано, уз јасно изражен систем и логику излагања. Законик почиње одредбама о судском поступку и очигледно новином – ограничавањем самопомоћи. Самопомоћ је у свим новонасталим државама била главна сметња јачању ауторитета државних – судских органа. Ни Гортински законик није имао снаге да самопомоћ потпуно искључи. Судија у неким случајевима пресуду доноси под заклетвом, те на основу свог слободног уверења одлучује, што је јасна реминесценција на древно арбитражно суђење. У другим ситуацијамa, које изричито нормира Законик, судија је њиме везан, па тада не полаже заклетву, већ просто пресуђује. Сваки судија је имао свог помоћника који се звао мнамон. Задатак мнамона је да запамти све релевантне чињенице у судском поступку и донете пресуде. У другој колумни Гортински законик се бави кривичноправном материјом, али јој поклања далеко мање простора. Надлежност обичајног права је у тој сфери још увек широка. Законодавца највише интересују два деликта –

силовање и прељуба. Највише пажње и простора – од треће до девете колумне – Законик посвећује имовинским, породичним и наследноправним питањима, док последње три колумне садрже разнородне одредбе које нормирају неке установе облигационог права (јемство, ортаклук, поклон, залога) и адопцију. Законик предвиђа правила и поступак за поделу породичне имовине, слично као што је тај проблем решавао и римски законодавац у Закону 12 таблица кроз actio familiae erciscundae. Највише бриге и простора законик посвећује наслеђивању, јер је у привредно неразвијеним срединама основни начин за стицање веће имовинске вредности више био везан за породицу и наслеђивање, а у законском наслеђивању је установљено пет наследних редова: 1) деца оставиоца: синови и њихови потомци, а уколико њих није било ћерка-наследница, епиклера.2) браћа оставиоца и њихови потомци 3) сестре оставиоца са својим потомцима 4) уколико нема никог од ових рођака, имовину наслеђују они који су живели у заједници са оставиоцем5) ако не би било ни њих, имање на крају припада онима који представљају клер, односно колективу. За корекцију законског наслеђивања могла је послужити и адопција. Жена је могла имати своју посебну имовину над којом муж није имао право располагања, а развод брака могу равноправно тражити и муж и жена. Слободна разведена жена је чак имала право да одбаци тек рођено дете. Установа епиклере се овде појављује под називом patroiokos. То је један од института коме је законодавац посветио највише простора. Епиклера у Гортини има извесну слободу избора супруга.

21. Атина – друштвено и државно уређењеНајстарији облици организације друштва приписивани су легендарним владарима: митски краљ (басилеус) Јон је наводно поделио целокупно становништво Атике на 4 филе, од којих се свака делила на 3 фратрије, оне на 30 родова, а њих је сачињавало 30 породица. Тезеј је затим извршио синојкизам ујединивши 4 јонска племена у један народ. Атинска држава настаје распадањем родовско-племенског уређења и претварањем органа гентилног друштва у државне. Дошло је до друштвене неједнакости, тако да су се на једној страни издвојили најбогатији саплеменици, крупни земљопоседници – еупатриди, а са друге стране обичан народ демос, који чине геомори (ситни земљорадници) и демијурзи (занатлије). Има и робова, нарочито дужничких. Оваква подела становништва се приписивала легендарном Тезеју, а разумевању политичке и правне историје Атине допринело је открице Аристотеловог дела ,,Атински устав“. Први период у развитку атинске државе носио је сва обележја једне аристократске републике. Власт басилеуса постепено је слабила кроз 8. век пре нове ере, да би се од 7. века пре нове ере успоставио нови орган – девет архоната. Архонти су потицали из најугледнијих породица. У почетку су се одређивали коцком из сваке филе, а касније су се бирали на годину дана, слично као пет ефора у Спарти. Поред заједничких, поједини архонти имају и засебне функције. Први међу њима се звао архонт–епоним. Имао је управну и судску надлежност. Други по рангу је архонт-басилеус који је обављао религијске дужности. Архонт-полемарх је задужен за војне послове, док се преосталих шест архоната називају тесмотети - ,,чувари обичаја“. Углавном се баве суђењем и контролишу рад осталих функционера. Други аристократски орган власти је Ареопаг. Ареопаг је био састављен од доживотно изабраних најугледнијих грађана, бивших архоната. Стога је имао велики ауторитет и сву власт, а не само судску. Пред њим се судило за убиство. У аристократском периоду је постојала и народна скупштина као остатак племенске скупштине, али није имала велики значај. Током 7. и 6. века пре нове ере су организоване прве територијалне јединице – наукрарије. Следе Драконове, Солонове и Клистенове реформе. Већ је само записивање закона које је извршио Дракон у 7. веку пре нове ере значило удар на привилегије аристократије. Избором Солона за архонта 594. године пре нове ере, почињу корените промене. Он је укинуо дужничко ропство. Солон сада разврстава грађане према богатству у 4

класе, на основу тога колики им је приход: највиши слој су пентакосиомедимни – они који имају 500 медимна жита, уља или вина годишње (1 медимнос = 50 литара). Следе хипеис – коњаници, са 300 медимна, зеугити – са 200 медимна и тети – испод тога или без прихода. 509. године пре нове ере Клистен, заменивши стару племенску поделу на 4 филе новом поделом на 10 фила, али искључиво по територијалном критеријуму: људи су се сада организовали према томе где неко живи, а не према свом пореклу. Филе су подељене на мање делове, чија је основна ћелија дема. Дема је имала своју скупштину (agora) и првог човека (demarhos). Дема добија нове надлежности: као самоуправни орган, на чијем је челу демарх, она води спискове грађана и њихове имовине, при чему степен њиховог богатства уопште не утиче на њихов статус пуноправног грађанина. У Атини су постојали и странци – метеци које Атињани разликују од свих других странаца (henoi) који само привремено дођу у Атину. Метеци су били лично слободни, али искључени из политичког живота. Архонт-полемарх је био задужен за регулисање односа са метецима. Сваки метек је морао имати по једног атинског грађанина који је за њега одговарао и био његов заштитник (prostates). Дуго се сматрало да је prostates имао улогу да наступа на суду уместо метека, али је данас јасно да су се метеци могли сами судити. Они су имали и војну обавезу, плаћали су посебан порез који је износио једну драхму месечно. После Грчко-персијских ратова приватни робови (douloi) постају најзаступљенија категорија. Највеће тржнице за продају робова су се налазиле у самој Атини и на острву Делосу. Приватни робови су се користили у пољопривреди, у занатским радионицама, као кућна послуга. Уз приватне, постојали су и робови у државној својини (demosioi). Они су обављали многе јавне послове (писари, чиновници, полицајци, чистачи...). Имали су својеу кућу и другу имовину. У начелу роб нема правну, пословну ни процесну способност, па не може склапати уговоре, нити се може појављивати на суду, чак ни као сведок. Од 4. века пре нове ере робови су имали обавезу да свом власнику једном месечно донесу одређену количину производа и новца (apophora). Власник је могао да ослободи роба. Од Солона и почетка 6. века пре нове ере Атина није више аристократска, него демократска република. Темељи демократског уређења су постепено постављани непрестаним смањивањем значаја старих и увођењем нових органа власти, који су даље уобличавани кроз Клистенове, а потом Елфијатове и Периклове реформе. Тако су се као главни демократски органи искристалисали народна скупштина (еклезија), веће (буле) и врховни поротни суд (хелиеја). - Народну скупштину су чинили сви грађани, док су једно време у буле и хелиеју могли ући само људи из прва три друштвена слоја. Ови државни органи се састају на градском тргу – агори. На том великом простору одвијале су се две виталне функције полиса: креирање политике и трговина. Највиши најзначајнији орган власти у Атини постаје народна скупштина – еклезија (ekklesia). Она није посланичко тело у које народ бира своје представнике, већ орган у коме непосредно учествују у управљању државом сви слободни, пуноправни грађани старији од 20 година. Перикле је увео и правило да се атинским грађанином сматра само лице рођено у пуноправном браку у коме су оба родитеља Атињани. За одлучивање у скупштини није се тражио никакав кворум. Једино је за гласање о остракизму било потребно присуство 6000 скупштинара. Увек се, сем код остракизма, гласало јавно дизањем руке или устајењем са места на коме се седи. Скупштина је доносила законе, бирала друге органе власти, вршила на разне начине контролу над управом и судством, одлучивала о рату и миру и низу других најзначајнијих питања. Једном годишње су скупштинари имали право да се изјасне о томе да ли постоји грађанин кога би требало привремено удаљити из државе. Гласали су тако што би на парчету поломљене керамичке посуде или црепићу (ostrakon) уписивали име осумњиченог грађанина и убацивали га у посебно ограђен простор. Остракизам је био познат и у другим полисима као и у Великој Грчкој, али је тамо трајао 5 година за разлику од Атини где је трајао 10. Једнако право свих грађана да говоре јавно имало је свој посебан назив – isegoria. Према старом обичају најпре су говорили најстарији, а тек потом млађи грађани. То се односило и на доношење закона (nomos). Свако се могао успротивити предлогу новог закона или постојећем закону и тражити његову промену помоћу ,,тужбе против закона“ – graphe paranomon коју је увео Перикле. У поступку учествују тужилац и бранилац постојећег или предложеног закона.

Касније је надлежност за доношење закона – општих, апстрактних правних правила (nomos) прешла на посебно тело – номотете, које је скупштина бирала од чланова хелиеје. - Други демократски орган власти у Атини је било управно веће – буле. Солон га је увео, и тада је веће имало 400 булуета (из сваке филе по сто), а од Клистена броји 500 чланова. Његови чланови су старији од 30 година и имају мандат од годину дана. Били су подељени на десет мањих одбора (пританија), који су наизменично вршили функцију власти по месец дана. Буле припрема законске предлоге за скупштину, прима стране изасланике, управља финансијама и другим пословима. У Атини је постојао и низ магистратура. Државни чиновници су по правилу бирани коцком или јавним гласањем у скупштини. Сви они су пре ступања на дужност подвргавани специјалном поступку dokimasia, у коме су се проверавала њихова морална својства, дотадашње целокупно понашање и способност за вршење функције. - Највиши судски орган у Атини, велики поротни суд – хелиеја, је увео Солон. Имао је 6000 судија – грађана старијих од 30 година бираних на годину дана. Она заседа на отвореном простору, под сунцем. Поротници су били подељени на судска већа – дикастерије. Најмање судско веће је бројало 201 или 401 члана док је у важнијим случајевима јавних оптужби дикастерија бројала 501 хелијаста, 1001, 1501, а сасвим изузетно и свих 6000 поротника. Да би се обезбедила што потпунија објективност поротног суђења, судским већима се спор додељивао на сам дан суђења, као би се отклонила могућност утицања на поротнике. Од 4. века пре нове ере значај Ареопага је поново порастао. Почео је да врши надзор над законима и магистратима, а могао је и кажњавати грађане увек када прекрше закон. Суд ефета од 51 члана, Суд једанаесторице, Суд четрдесеторице исто су били колективни. Атина је познавала и могућност арбитраже, где би саме странке одабрале судије (арбитре) – диетете, али на њихове пресуде се није могло жалити. Атинска демократија је доживљавала и своје падове, у време олигарске револуције, први пут 411. године, и други пут 404. године пре нове ере после пораза од Спартанаца. Главни приговор који се упућује древној Атини је да је њена демократија обухватала само мањи део популације, односно само слободне, пунолетне и пуноправне грађане. Из ње су биле искључене жене, робови и странци – метеци.

22. Стварно и облигационо право у АтиниСТВАРНО ПРАВО: Приватна својина се прво развила на покретним стварима. Била је нарочито раширена на робовина (douloi). Приватна својина на робовима је остала ограничена и под контролом државе. Приватна својина на земљи се постепено и релативно споро ослобађала колективних ограничења. Полис је приватну својину могао конфисковати, а сваког сопственика је теретила обавеза – литургија. Литургија се састојала у обавези да грађанин који посдује извесну имовину један део својих прихода даје друштву: Атињанин о свом трошку опрема или одржава брод, организује такмичење хорова, финансира спортска такмичења нарочито трке са бакљама. Приватна својина у Атина је била широко заступљена и подразумевала је широка овлашћења. Одомаћена приватна својина отворила је простор и за изузетно развијено заложно право. Када је Солон укинуо залагање личности, развили су се разноврсни облици залагања. У употреби је остало јемство (engye) као облик личног обезбеђења повериоца, када треће лице гарантује да ће главни дужник платити дуг, а у супротном на себе преузима ту обавезу. Сви терети на земљи су се по правилу бележили на нарочитом камену међашу, односно каменом стубу horos, уз име власника. Атина је познавала чак четири различита типа обезбеђења:1) apotimema се обично користила када имовина пупиле (лице које је дошло под туторство) или миразна добра пређу у руке лица које је њоме могло располагати као да је власник. Да не би дошло до несавесног располагања, истовремено би се установљавало заложно право над једним делом непокретности тутора, закупца или мужа. Такво оптерећење се бележи на камену horos. 2) Prasis epi lysei представља специфичан вид обезбеђења, који узима облик продаје ствари повериоцу уз оптерећивање правом откупа. 3) Enehyron је представљао залогу покретних ствари – тзв. ручна залога.

4) Хипотека је залога непокретних ствари, при чему заложена ствар остаје у рукама хипотекарног дужника, а поверилац се из ње може наплатити тек уколико главни дуг не буде исплаћен.

ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО: Облигационо право је у пракси изузетно развијено, мада се из извора не види да су Грци схватали и дефинисали појам облигационих односа. Ипак, Аристотел помиње поделу на две врсте обавеза: оне које настају драговољно (synallagmata hekousia) и оне које настају мимо воље странака (synallagmata akousia). У прву групу, која одговара данашњим уговорима, односно контрактним облигацијама, он убраја купопродају, зајам, послугу, депозит, најам радне снаге. У другој групи он помиње крађу, убиство, клевету, прељубу, лажно сведочење. Уговори су се у почетку закључивали усмено, али су се убрзо појавили и писани. Формализам и симболика нису онолико изражени као у римском праву. Већина правних послова се закључује пред сведоцима, али, и ако их нема, посао је важећи. Купопродаја је у Атини одмах преносила својину на купца. Код њих није било куповине на кредит, већ само за готово. У одсуству кредита, често се користила капара (arrabon), која је омогућавала купцу да накнадно прибави потребну суму новца за куповину. За продају земље су важила посебна правила. Продавац је морао да 60 дана унапред најави продају државном службенику, вероватно архонту. Зајам је био широко заступљен, било као пријатељски зајам (eranos), а још више као зајам са каматом. Камата (tokos) је варирала од уобичајених 1% месечно до изузетних 25% дневно код великих ризика. Зато су у најбогатије Атињане спадали професионални банкари (трапезити). У високоризичне зајмове је спадао и поморски зајам, те су и ту камате високе. Веома је заступљен био и закуп (misthosis) било земље или куће. Закупнина земље се у почетку плаћала у натури,а од 5. века пре нове ере у новцу. Карактеристичан уговор је и ортаклук, у коме се предвиђало да ортаци доби деле сразмерно величини улога.

23. Брачно, породично и наследно право у АтиниБРАК И ПОРОДИЦА: Породица (oikos) се сматрала за основну ћелију друштва, основни конститутивни елемент полиса. Оикос сачињавају не само чланови породице, него и породична имовина, обичаји, унутрашњи односи. На челу оикоса је отац, kyrios, који има власт над својом децом, женом робовима. Имао је право да дете прода или да га да у дужничко ропство, а касније је имао право да прода неморалну ћерку или сестру. Отац је био kyrios своме сину само до пунолетства, после чега је син самосталан. Ћерка потпада под власт оца до удаје, а затим јој је нови kyrios њен муж. Дете постаје атински држављанин само уколико су му и отац и мајка Атињани. Десетог дана после рођења на породичној светковини отац је званично признавао дете као своје и давао му име. Непослушну децу отац је једино могао истерати из куће и лишити их наслеђа. Ванбрачна деца нису била велика срамота, а чак су под одређеним условима могли добијати право грађанства. За ванбрачног (nothos) сматрао се свако ко је рођен од пара који није закључио пуноважан брак, макар обоје били Атињани, као и уколико један од родитеља није Атињанин. Брак је у Атини био веома важна установа. Ко није ожењен сматрао се неформалним и неодговорним. Брак се закључивао на више начина. Када се удаје ћерка -наследница, епиклера, склапао се у посебном поступку (epidikasia) пред државним органима. У другим случајевима брак се закључивао споразумом (engye) између младожење и кириоса девојке, слично веридби. После закључења споразума се приређивало свадбено весеље на коме се између осталог певала песма богу прве брачне ноћи, Хименеју. Младожења је том приликом морао дати вредне поклоне (hedna). Приликом закључења брака кириос девојке даје обично уз њу мираз (proix), у новцу или натури (кућа, земља). Миразом располаже муж, али се та имовина сматра женином. Она за њу значи извесну сигурност. Развод не подлеже формалностима. Муж је у сваком тренутку могао отерати жену, враћајући јој мираз (репудијум). Развод је могао тражити и женин кириос, али смо уколико она у браку још није родила дете, обично да би је удао за неког другог (aphairesis). Она је и сама могла напустити брачну заједницу и тиме развести брак (apoleipsis)

пред архонтом. Обавеза жене на брачну верност била је строга. У случају прељубе муж може на месту да убије мушкарца који га је осрамотио. Преварени муж је ипак могао оставити у животу преступника, али уз велику материјалну надокнаду. Уколико би прељубу опростио својој жени, па још и наставио са њом да живи, могао би бити кажњен атимијом – губитком часних права. За разлику од жене, мушкарац није обавезан на верност. Поред сопствене супруге, на располагању су му стајале и бројне робиње, али и још три врсте жена: образоване слободне жене – хетере, конкубине – pallake, и класичне проститутке – pornai. Солон је наредио отварање јавних кућа које су у Атини добро пословале и током 4. века пре нове ере. Жене су биле затворене у кући и ретко су смеле да изађу на улицу. И када би изашле биле су у пратњи мужа или робиња. Крајем 4. века пре нове ере уведени су и у Атини посебни функционери – гинекоми који су мотрили на понашање жена. Жена није имала правну ни пословну способност, а на суду није могла ни сведочити. Жена је имала само задатак да ,,рађа законито потомство и да буде поуздан чувар домова“. НАСЛЕДНО ПРАВО: Наследно право карактерише доминација законског наслеђивања. У законском наслеђивању предност имају мушки сродници. Забринутост Атињана да им се не угаси породица је велика. Посебно задужење је имао архонт да разним правним средствима спречи трагедију коју су Атињан звали напуштен оикос. Грци су схватили да се преко ћерке – епиклере може обезбедити потомак – унук, који продужава оикос свог деде. Уколико муж епиклере не општи са њом бар три пута месечно, могао га је тужити било ко, па и сама епиклера. Атинско право не познаје прави тестамент. Солон је трансформисао постојећи, заобилазни начин да неко утиче на распоред своје имовине после смрти. Поред адопције inter vivos, он је увео и адопцију mortis causa. То је усвајање за случај смрти, код кога усвојеник и усвојилац уопште не заснивају заједницу живота. На овај начин оставилац једногласно прогласи једно лице за сина. Писани документ, који се том приликом обично сачињавао пред сведоцима називао се diatheke. Мада у античкој Атини diatheke није представљала класичан тестамент, већ само тестаментарну адопцију. Када нема синова, отац је на тај начин адоптирао зета. У Атини се користио и поклон за случај смрти (donatio mortis causa). У почетку су предмет овог поклона биле личне ствари афекционе вредности (оружје, одећа, накит). Постепено поклон обухвата друге покретне ствари и новац. Из поклона за случај смрти се тако развио тзв. легатски тестамент којим се поједине ствари, па и непокретности, слободно остављају одређеним лицима једностраном изјавом воље. Ни то није класични тестамент, јер се њиме не поставља наследник као универзални сукцесор свих права и обавеза, већ се само располаже појединим деловима имовине (сингуларна сукцесија).

24. Кривично право у АтиниКРИВИЧНО ПРАВО: Кривично право у Атини дуго носи печат племенских схватања. Држава највећим делом препушта слободној оцени грађана да ли ће неку радњу третирати као кривично дело или не. У грчком полису приватни и јавни интереси су тесно повезани. Зато разликовање појмова ,,приватно“ и ,,јавно“ у римском и данашњем значењу није било својствено Грцима. Politikos означава све оно што је везано за државу-полис и његове функције. Супротан њему је придев idiotikos, који би се могао приближити данашњем значењу ,,приватни“, и означавао је бављење својим пословима. Idiotes је дакле човек који се не бави политиком, особа која не хаје за полис, онај ко није рolitikos. Према најстаријем атинском закону из 621. године пре нове ере, који се традиционално приписивао још Дракону, убицу није кажњавала држава већ рођаци убијеног. Дракон је истовремено укинуо крвну освету. Сцена на Ахиловом штиту сведочи да се у хомерском праву породица убијеног могла договорити са убицом око композиције и тако споразумно решити проблем. У Атини није био дозвољен такав споразум, јер се сматрало да нико нема право да у име убијеног опрости живот убици. Али, Дракон је увео и разликовање намерног и ненамерног убиства. Ако се докаже нехат (akousis), рођаци убици могу опростити. Породица убијеног је покретала поступак против збице приватном тужбом (dike phonou). Рођаци су се најпре обраћали архонту – басилеусу и износили оптужбу. Он затим издаје проглас којим оптуженом забрањује приступ храмовима, светим местима, агори, местима где се суди. Оптужени је остајао на слободи до

суђења. Он је могао бити и притворен ако се не придржава наредбе басилеуса и дође на агору или друго забрањено место. Суђењу за убиство су претходила три припремна рочишта у интервалу од по месец дана. Оптуженом је дозвољавано да пре изрицања пресуде одлучи да ли ће отићи у доживотно прогонство из Атине. Атинско право је још од Дракона разликовало намерно убиство (phonos hekousios) и убиство из нехата (phonos akousios). За прво је следила смртна казна, конфискација имовине и забрана сахрањивања у Атини, а за друго казна прогонства из Атине. Атинско право познаје и трећу врсту убиства – дозвољено. Ту спадају разноврсни случајеви од којих неки могу личити на нехатно убиство. Разлика је у томе што убицу не погађа ни казна прогонства, као код нехатног убиства. Убица се ослобађа сваке одговорности и уколико убије онога ко руши демократију и заведе тиранију (Демофантов закон). Дозвољено је и убиство у одбрани части. У случају прељубе оштећени на лицу места може убити мушкарца, док је жена пролазила знатно боље: следио је развод, а за казну она више није смела да се појављује на религијским светковинама нити да носи накит. Силовање се кажњавало блаже од прељубе – само новчано. Солон је за силовање увео фиксну казну од 100 драхми. Та сума се плаћала кириосу силоване жене, али је исти износ починилац дуговао и држави. Поступак пред судом се и у случају силовања покретао приватном тужбом, истом која се користи и кад неко силом оштети туђу ствар (dike biaion). Основно дело против имовине је крађа. По правилу се третира као приватни деликт и утужива је са тужбом дике (dike klopes). Ако суд оптуженог прогласи кривим, он не само да враћа украдену ствар, већ за казну плаћа тужиоцу двоструку вредност украдене ствари. У случајевима тешке крађе лопову који буде ухваћен ,,са црвеним рукама“, in flagranti, Суд једанаесторице могао је без суђења изрећи смртну казну. Најстроже су санкционисана дела против државе. Онога ко руши демократију или преузме власт, могао је некажњено убити сваки Атињанин. Изузетно тешка дела су издаја, обмањивање народа лажним обећањима, нечасно понашање у скупштини... У таквим случајевима покретао се посебан поступак (eisanдelia), који се водио по службеној дужности. За овакве деликте је скоро по правилу следила смртна казна. Смртна казна се у Атини користила само за најтежа кривична дела. Обично се извршавала испијањем отрова или се осуђенику дозвољавало да се сам убије мачем. Једино издајнике, убице, лопове чека извршење смртне казне уз муке. Следећа најстрожа казна била је прогонство. Непријатна и честа казна била је атимија – губитак части. Прописивала се за крађу, расипништво, финансијске преступе у односу на државу, злоупотребу у коришћењу политичких права, подношењу скупштини незаконитих предлога, за вређање богова и храмова, недозвољену проституцију итд. Постоје разне врсте атимије: потпуна (забрана обухвата обављање свих функција, обраћање скупштини и суду, улазак у храмове, учешће на религијским светковинама), делимична (када се ускраћују само нека права) или појединачна (када се забрањује само једно одређено право). Најуочљивија разлика између атинског кривичног права и кривичног права у оријенталним деспотијама сестојала се у систему кажњавања: цивилизована Атина није била склона непотребним бруталностима и сакаћењу.

25. Организација судства и ток судског поступка у АтиниСУДСКИ ПОСТУПАК: Судски поступак је могао покретати сваки пуноправни атински грађанин или неки магистрат по службеној дужности. Судска функција је била расподељена између различитих органа власти. Архонт - басилеус је судио за неке религијске преступе, архонт-епоним за извесне брачне и породичне спорове, архонт-полемарх решава војне деликте и суди метецима, а тесмотети се баве статусним споровима и многим другим питањима. Ареопаг је надлежан за убиство са предумишљајем и неке друге врсте убиства. Веће буле је решавало разне случајеве за које се није могла изрећи већа казна од 500 драхми, док је народна скупштина понекад судила тешка дела против државе. Највећи број спорова, а нарочито имовинске, је ипак судио највиши судски орган хелиеја преко својих већа, дикастерија. Начин покретања поступка био је двојак, путем приватне тужбе dike и јавне тужбе graphe. Тужбу дике је покретало заинтересовано лице – оштећени, његов кириос или, у случају убиства, рођаци убијеног по тачно утврђеном редоследу. Пресуду извршава сама странка. Насупрот томе, тужбу графе, чије се увођење пририсује Солону, могао је подићи

било који грађанин. Он при том нека никаквог личног интереса, већ поступак подиже ради заштите општег добра. Дешавало се да тужбу графе подижу сикофанти, професионални ,,цинкароши“, који непрестано трагају за случајевима који подлежу таквом утужењу. Без обзира да ли је поступак покренут тужбом дике или графе тужилац је по правилу сам позивао туженог. Оптужба се у усменој форми на јавном месту износила лично туженику у присуству сведока. У највећем броју случајева пре главног суђења надлежни магистрат спроводи претходни поступак anakrisis. У њему испитује обе странке о релевантним чињеницама. Свака странка је обавезна да сама обезбеди своје доказе. Доказна средства су разноврсна: цитирање закона, сведочење, заклетва, писмене исправе. Сувишно позивање на закон могло би оставити утисак да се тиме скрива чињенично стање. Од 4. века пре нове ере правило је да се на суђењу само прочита унапред припремљена писмена изјава сведока (martyria), који усмено потврди да је она истинита. У случају лажног сведочења супротној странци је стајао на располагању посебан судски поступак (pseudomartyria), који се покретао против сведока. Сведочење робова је регулисано на особен начин. Роб се није могао појављивати на суду, а често је знао много важних ствари. Ван суда је, уз сагласност власника, могао бити подвргнут тортури, а изјава коју би потом дао користила се у поступку. Велики значај као доказ су имале и разне писмене исправе (уговори, признанице и сл.). Једино ирационално доказно средство је била заклетва, а нарочито позивање друге стране да се закуне у храму пре суђења. Одбијање таквог позива је било скоро фатално по исход спора. На дан суђења странке са својим доказима долазе на суд. У случају да је једна странка спречена да приступи због болести, она може послати пријатеља који ту чињеницу износи под заклетвом. Ако утврде да је одсуство неоправдано, аутоматски се доноси пресуда на штету одсутног лица, јер се спор сматра напуштеним – eremos. Судије поротници су одређивани на дан суђења, да би се обезбедила објективност и спречиле евентуалне интервенције. Магистрат отвара поступак, чита оптужбу и суочава странке. Потом се њима даје реч. Свака од странака је имала право да одржи два говора – први за изношење својих аргумената, а други за реплику. Сваки започети поступак морао се окончати у једном дану , а говори странака су били ограничени воденим сатом (klepsydra). Количина воде, односно времена, одређивала се на основу вредности или значаја спора. Кретало се од 1 литра амфора код компликованијег, целодневног суђења, преко једне амфоре по странци у наследноправним споровима, до пола амфоре за спорове мање вредности од 1000 драхми. За поступке покренуте тужбом dike предвиђена је 1/3 мање времена него за поступке по тужби graphe. Основ атинског судовања било је начело контрадикторности тј. акузаторски принцип – супростављање аргумената међу странкама. Први учитељи беседништва на Сицилији, Коракс и Тисија, подучавали су грађане како треба говорити пред судом да би се добио спор и тако развили прве принципе реторике. Задатак логографа није био лак: не само да је требало да састави убедљив говор, него га је спутавала и околност да унапред не зна аргументе које ће изнети друга страна., што је требало предупредити. Странка је обично написани говор научила напамет, јер је било веома важно да остави убедљив утисак на поротнике. Најчувенији судски беседници били су Антифонт, Лисија, Исократ, Исеј, Демостен. Због утиска који треба оставити на пороту, странку су у поступку могла помагати и друга лица. Лице које говори уместо странке називало се syneдoros - ,,онај ко говори заједно“. Строго је било забрањено да се за овакву одбрану странке наплаћује хонорар. По завршетку говора странака судије поротници одмах гласају, без међусобног консултовања. У почетку стављају своју гласачку куглицу у амфору тужиоца или туженог, тако да тајност није била сасвим обезбеђена. Касније је уведен компликованији систем гласања. Поротници добијају два бронзана диска (psephoi), кроз чији центар на обе стране пролази осовина која личи на малу цев са рупом, док је на другом диску иста таква мала шипка, само је испуњена и нема шупљине. Диск са рупом је за тужиоца, а онај други за туженог. Гласови за победника се спуштају у једну бронзану амфору. Преостали псефос се ставља у другу, дрвену амфору. Странка која добије више гласова у бронзаној амфори победила је у спору. Извршењу пресуде се одмах приступа. Атини се не може оспоравати да је прва у свету озбиљно утемељила поротно суђење,

принцип вишестепености судова, подређеност извршних органа власти скупштини и судовима, па чак и принцип правне једнакости свих слободних пуноправних грађана (isonomia).

26. Лица која учествују у судском поступку у Атини и доказна средства – питање 25.

27. Судско беседништво у Атинском праву Први учитељи беседништва на Сицилији, Коракс и Тисија, подучавали су грађане како треба говорити пред судом да би се добио спор и тако развили прве принципе реторике. Задатак логографа није био лак: не само да је требало да састави убедљив говор, него га је спутавала и околност да унапред не зна аргументе које ће изнети друга страна., што је требало предупредити. Странка је обично написани говор научила напамет, јер је било веома важно да остави убедљив утисак на поротнике. Најчувенији судски беседници били су Антифонт, Лисија, Исократ, Исеј, Демостен. Због утиска који треба оставити на пороту, странку су у поступку могла помагати и друга лица. Лице које говори уместо странке називало се syneдoros - ,,онај ко говори заједно“. Строго је било забрањено да се за овакву одбрану странке наплаћује хонорар. По завршетку говора странака судије поротници одмах гласају, без међусобног консултовања.

28. Настанак хеленистичких држава и мешање традицијаБитка код Херонеје 338. године пре нове ере означила је почетак хеленистичког доба. То је време које обухвата три последња столећа старе ере – од смрти Александра Македонског (323. године пре нове ере) па до римског освајања Египта, последње велике хеленистичке државе (30. година пре нове ере). Сам термин ,,хеленизам“ (буквално ,,грецизирање) није се користио у антици. Увео га је немачки научник Дројзен. Поред Вергине, престонице Филипа Македонског, градић Пела – такође у северној Грчкој – постао је центар Александрове империје. Ту су се грчки језик, хеленска култура и начин живота мешали са источњачким утицајима и тако створили нову, хеленистичку цивилизацију. Хеленистички свет је настао мешањем три основна елемента: хеленског, македонског и источњачког. Хеленистичко право представља густо уплетени чвор у који су уткане нити античког грчког права, оријенталног – нарочито египатског, а потом и римског права; из њега даље извиру друге, трансформисане нити, од којих су добрим делом сачињени грчко-римско, а касније и византијско право. Помоћна наука папирологија прикупила је обиље података о том времену. Грчки језик се модификовао мешањем различитих дијалеката (дорског, јонског, еолског) и тако се створио заједнички ,,општи“ грчки језик (тзв. koine), као некакав есперанто хеленистичке империје. Након смрти Александра Македонског дошло је до распада његове империје на три дела – државе диадоха (наследника). Захваљујући пронађеним египатским папирусима, највише знамо о грчко-египатском праву. Неки писци га називају Птоломејским правом. Данас преовлађује становиште да се није радило о новом правном систему, већ да је оно у основи представљало грчко право. Због тога се хеленистичко право дефинише као први познати хибридни правни систем. Оно што је било заједничко за све три хеленистичке државне целине је снажна центализација државне власти, култ владара и његове династије. Монарх је оличење државе, човек са неограниченом влашћу, без контроле и без одговорности према било ком другом државном органу. По угледу на оријенталну традицију монарх се назива Велики краљ (basileus megas), или чак Краљ краљева (basileus basileon) и верује се да стоји у посебној вези са боговима. Он се, међутим, не сматра божанством, па ни потомком богова, изузев владара из династије Птоломеја, који су се и даље третирали као фараони, синови бога Ра. Монарх управља људима и располаже земљом, он је ,,живи закон“. Хеленистички владар је не само неприкосновени законодавац, него и врховни судија, шеф управе и војске која представља најважнији ослонац његове моћи. Он је истовремено и највећи земљопоседник, власник великих богатстава у двору и ризницама. Спољашње манифестације култа владара су били разни симболи краљевског достојанства – бела дијадема на глави, пурпурна одежда, скиптар, печатни прстен. Краљев рођендан се славио као

општенародни празник, а његова смрт је изазивала опште туговање. Хеленистичка држава би се могла квалификовати као патримонијална држава или као апсолутна монархија. Хеленистички краљеви су често узимали савладаре, обично прворођене синове, који су се припремали да постану монарси. Код Птоломеја се задржао и стари египатски обичај да муж и жена фараони заједно владају. Око монарха се увек налазила група угледних људи, понајвише војсковођа, који су се називали његовим друговима (philoi). Они су временом израстали у саветодавно тело и у доброј мери су могли да утичу на краљеве одлуке. Држава је издељена на административне јединице. Држава Селеукида је подељена на сатрапије, Египат на номе, а Грчка на полисе. Заједничка установа за све хеленистичке државе били су стратези (strategoi) који су стајали на челу локалних управних јединица. Њих је постављао краљ, а у њиховим рукама је била концентрисана војна, али и цивилна власт, укључујући и првостепену судску функцију. Војник који је добио клер – клерух, био је обавезан да и даље врши војну службу и да плаћа порез (foros). Земља се додељивала за заслуге и у оквиру краљевског поклона (dorea), али ни то право коришћења није било наследно и остављало је подареног у сталној зависности према дародавцу – краљу. Мешовити бракови су били честа појава, нарочито са Персијанкама, у чему је пример дао сам Александар Македонски. Створен је један нови космополитски свет, мултикултурни и мултиетнички склоп, у коме више није било места за поделу на Грке и варваре. Када је реч о робовима, у Спарти је крајем 3. века пре нове ере дошло до великог ослобађања хелота. У Атини су робови све више радили у занатским радионицама, често сасвим самостално, само уз обавезу да власнику дају део прихода. Број робова је био велики због освајања.

29. Хеленистичко ,,хибридно“ правоОпште грчко право Грци су називали nomos politikoi – право грађана, док су затечено египатско право називали nomos tes choras (право земље). Персонални принцип је налагао да се припаднику сваког народа суди по његовом праву и пред његовим судом. Тако су код Птоломеја постојали демотски – народни судови за домаће становништво (laocritae), састављени претежно од свештеника, који су судили Египћанима према њиховом праву. Секретар тог суда је обично био Грк. О демотском праву сведочи сачувани тзв. Законик из Хермополиса. Он није представљао кодификацију него збирку практичних упутстава за судије са моделима докумената и пресуда или решених компликованих случајева. Овакви приручници су се чували у храмовима, а по правилу су их састављали учени свештеници.Судови за грчко-македонско становништво (chrematistae) су примењивали грчко право, док је за спорове између домаћег и грчког становништва био надлежан посебан суд – koinodikion. Примена права је била компликована у приватном праву, када странке у спору нису биле исте народности. Ако се странке не договоре, примењивало би се оно право на ком језику је уговор састављен. У кривичном праву, без обзира ко су учиниоци, примењивало се искључиво грчко право. Трећи битан чинилац хеленистичког правног система – краљево законодавство, имало је такође јасну тенденцију да даје превагу грчком праву што је поспешивало унификацију грчког права. У грчко право у Египту је ушла идеја да је могућ брак између рођене сестре и брата или да жена има пуну правну способност, да може да прави и тестамент и сама закључује брак, а у египатско право идеја одбацивања рођеног детета и схватање да деца слободног човека и робиње постају робови. Египћани су почели да користе за тестамент назив diatheke, али се сад он морао сачињавати пред државним нотаром уз обавезно присуство сведока. Демотски, египатски утицај је у пракси међу Грке увео привилегован положај најстаријег сина при наслеђивању, али и право ћерки да тестаментарно наслеђује оца једнако као и син. Улога писца уговора – нотара, постала је неизбежна. Писани уговори (syngraphe) су постали правило и користе се као најважније доказно средство. Под утицајем права бивших хеленистичких држава, римско право је почело да дозвољава да робови могу поседовати своју имовину, да се patria potestas смањује и да синови поседују сопствену имовину, да се признаје брак који се заснива само на сагласности воља и заједничком животу, без других формалности (agraphos gamos), да жене могу постати старатељи над малолетном децом,да држава наслеђује имовину лица које умре без

наследника (bona vacantia), а понајвећи утицај хеленистчког права се осетио у облигационом, трговачком и поморском праву.

30. Правни споменици држава старог векаУР - НАМУ : (2100.год п.Х.); Шулги; - религијски увод, божји суд урањањем у реку, сачуване норме о полном моралу, композиција- у случају телесних повреда- норме у кондиционалномЛИПИТ – ИШТАР: (1930-1900.год п.Х); 10 чланова, религијски увод, права жена и робова, спор о слободи самЕШНУНСКИ: - акадски, сажети стил, збирка раније донетих прописа и судских одлука, не говори о неким важним питањима- наслеђивање, адопција- казне су имовинске, ретко смртне- са Хамурабијем – исти друштвени слојеви, слично брачно право, неке идентичне нормеХЕТИТСКИ: - казне су имовинске и ретко смртне- колективни карактер у односу на претходно право- правна терминологија је неразвијена- први међународни споразум о ненападањуАСИРСКИ: - коментар о правима и дужностима жена- знатно развијенији- талионХАМУРАБИЈЕВ: Примитивне особине: религијски увод, талион, ирационална доказна средства, божји суд,, заклетва,заклетва, казуистичност, класни карактерМодерне особине: нема религијских санкција, кондиционално, развијено облигационо право, ограничавање дужничког ропства, појам кривице и накнаде штетеГОРТИНСКИ: - нема религијског увода, само композиција, нема божјих судова (само заклетва) - класни карактер, ограничење самопомоћи, тачно дефинисан статус епиклере- јасна систематика: 1) суђење; 2) кривично; 3 -9) имовина, породично и наследно; 10) адопција; 11) и 12) касније допуне

31. Сличности и разлике између оријенталне и античке правне традицијеСЛИЧНОСТИ: робовласништво као облик класног односа; у речним – патријархално; развиле су се из града – државе; уједињавањем, ратовањемРАЗЛИКЕ: ОРИЈЕНТАЛНА: зависност од речних токова; настају пре античких; јака деспотска централизована власт; слабо заступљена приватна својина; патријархално ропствоАНТИЧКА: поморске цивилизације; демократска обележја; колективна кратко – приватна је темељ друштвеног развојаУ оријенталним судство није одвојено од управе, у античким јесте; Санкције у античким блаже, не познају непотребне бруталности и сакаћење

32. Правни положај жене у Старом векуВАВИЛОН: - услед патријархалних схватања, положај лош али не потпуно обесправљен- жена је највероватније могла да закључи брак- смртна казна за прељубу, за сумњу божји суд, опрост – робиња- муж је може дати у ропство уместо себе, отерати је од куће, раскинути брак, она иницира ако је занемарује, напусти кућу, због њене болести узме другу жену- нудуну у случају мужевљеве смрти- има правну и пословну способност, делимичну процену (сведок)- жена добија нудуну или једнак део као синови, наслеђују је синови, ћерке из миразаЕГИПАТ:- трагови примитивног права – матријархат – добар положај жене, правно и пословно способна- може имати велико богатство и располагати њиме како хоће- сама закључује уговор о браку, има право на развод једнако као муж- прељуба повлачи развод брака и одсецање носа- наслеђивање престола по женској линији, доступне су јој све функције- у наследном синови и ћерке изједначениСПАРТА:- пуна полна слобода- прељуба није кажњавана- брак се разводи ако нема потомака- повољан положај ћерке епиклере- средство за преношење имовине- на крају су постале наследницеГОРТИНА:- може располагати својом имовином- половина приватне својине коју би добила браћа- у првом реду ако нема синова, и њихових потомака ћерка епиклера у 3. сестре и њихови потомци- donatio mortis causa у корист жене (ограничен)- посебна имовина којом муж није имао право располагања- једнака права за развод као и муж, слободна, разведена, може да одбаци тек рођено детеАТИНА:- под влашћу кириоса и ћерка и жена- развод – муж репудиум, женин кириос ако не роди дете, може и сама пред архонтом- будући женин муж за случај смрти- затворене у кући, излазе уз пратњу мужа, робиња- гинекоми- немају ни правну ни пословну способност, процесну преко кириоса

ХЕЛЕНИЗАМ:- пуна правна способност- може да састави тестамент- може се сама и удати- располаже миразном имовином- може постати старатељ над малолетном децом

33. Својина на земљишту у Старом и Средњем векуВАВИЛОН:- поред колективне и приватна својина (изузетак)- колективна: државна, храмовска, својина сеоске општине- на обраду уз обавезу давања дела приноса- илки посед војницима- деривативни начин стицања и одржај; кудуруЕГИПАТ:- начелно сва земља припада фараону- фараон додељује на коришћење уз накнаду- рано се јавља приватна својина на покретним стварима, касније и на земљи (inter vivos, mortis causa)СПАРТА:- колективна својина- систем клерова (дуго једнаких)- државна, није се могао делити (изузетак)ГОРТИНА:- колективна аристократске заједнице – аристократским породицама (припадници хејтарије)- породична, индивидуална приватна (на покретним)АТИНА:- дуго колективна на земљи, неотуђива, породични посед клерос- и када се потпуно развила приватна својина, ствар не припада само власнику већ и заједници - обавезна литургија- међаши- хипотека – залога непокретностиВИЗАНТИЈА:- неограничено право располагања над земљом (важи за све слојеве)- непарцелисана земља (пашњаци, шуме...) у колективној својини сеоске заједнице- ко плаћа порез, тај је и власник- 12.век – проније, велепоседиШЕРИЈАТ:- својина припада Алаху, он предаје човеку као свом заступнику на земљи- на непокретностима:1) мулк (милк) – добра која су се налазила у приватном власништву и на која се плаћала десетина (зекат) и која се понекад називају захир поседима (видљивим)2) емирије – некретнине над којима држава задржава контролу, а коришћење препушта појединцу уз плаћање накнаде3) метруке – јавни пашњак или шума у колективној својини заједнице4) икта посед – ''војно лено''5) вакуфске некретнине – оне које су њихови власници завештали за јавну добробит некој верској или образовној институцијиГЕРМАНИ:- дуго задржавање колективне својине на земљи (општинска, породична)- на истој ствари више титулара са различитим овлашћењима- allodium – најближи појму потпуне приватне својине- распоређивање inter vivos, mortis causa

- постоји право прече куповине- у покретном постоји приватна својина

ЕНГЛЕСКА:- не постоји plena in re potestas- својина права на земљу- систем држања земље – tenure – на истој непокретности више титулара- врховни – краљ, остали - условни са ширим и ужим овлашћењима- челни држаоци – најшире, њихово држање потиче непосредно од краља- слободна држања – штите пред краљевским судом- обавеза војне службе- новчана рента- неслободна – пред нижим, обавезе нису унапред одређене (кметови)- estate – обим овлашћења- fee simple – најшире, временски неограничено, отуђиво и наследно- fee tail – доживотно, неотуђиво (inter vivos, mortis causa), наследно- life estate – неотуђиво, временски ограничено – доживотно- real property – својина која се штити власничком тужбом пред Common law судовима- personal property – својина заштићена личном тужбом

34. Уговори у Старом векуВАВИЛОН:- купопродаја најчешће, покретне и непокретне (не илка, мираз, удовички део)- предмет уговора, цена исплаћена у потпуности- предаја буханум- да неће тражити поништај уговора- срце купца је задовољно- евикција, имена сведока, датум и печати странака- зајам:1) продуктивни (мито, више камате)2) потрошни (новац, ниже камате)- ограничено дужничко ропство- закуп – закуподавац закупцу даје покретну или непокретну ствар за накнаду; одговара за сваку штету сем више силе- уговор о личном најму – радна снага за одговарајуће послове према нахођењу странке- уговор о делу – захтева стручно знање радника, унајмљен ради тачно одређеног посла- уговор о остави, ортаклуку, поклону...ЕГИПАТ:- трампа робе за робу (касније остало)- до Бокхориса свечано, формално, обавезна заклетваСПАРТА:- није развијено због скромне разменеГОРТИНА:- јемство, залога, ортаклук, поклонАТИНА:- облигациони односи – настају добровољно и мимо воље- писана форма ради лакшег доказивања (сведоци)- купопродаја: одмах преноси својину на купца, нема кредита, постоји капара, мора да се најави 60 дана- зајам: пријатељски; са каматом; високоризични

- закуп, ортаклук (сразмерно величини улогаХЕЛЕНИЗАМ:- писани уговор, најважније доказно средство- једнострани – уколико једна страна прихвати – обавезујућ

35. Брачна давања у Старом и Средњем векуВАВИЛОН:- тирхату – предбрачни поклон- шерикту – мираз- нудуну – брачни поклонАТИНА:- приликом веридбе hedra- по закључивању kyrios proixВИЗАНТИЈА:- hypobolon – брачни поклон- ако жена умре и нема деце, иде мужу; ако има деце – деоШЕРИЈАТ:- мехр – припада жени, давао се пре ступања у брак; одређен пре ступања, симболично исплаћен са обавезом да се потпуно исплати у случају разводаГЕРМАНИ:- мираз (дос)- јутарњи поклон- четвртина имовине уколико остане удовица- половина имовине стечене у браку после смрти супруга добија жена

36. Синови и ћерке у правима Старог и Средњег векаВАВИЛОН:- наследници само синови, ћерке кроз мираз, нема предности најстаријем- ћерка посвећена божанству, трећина наследног дела синова- принцип репрезентацијеЕГИПАТ:- и синови и ћерке- у пракси предност најстаријем сину (војнички посед)СПАРТА:- повољан положај ћерке наследнице; касније може сама да бира мужа; постаје и наследницаАТИНА:- предност синовима, ако их нема – епиклераГОРТИНА:- синови су наследници – ако их нема ћерка је наследница (patroiokos)ХЕЛЕНИЗАМ:- привилегован положај најстаријег сина- ћерке тестаментарно наслеђују оца исто као и синовиВИЗАНТИЈА:- Јустинијаново законско наслеђивањеШЕРИЈАТ:- женски део дупло мањи од мушкогЕНГЛЕСКА:- принцип примогенитуре

37. Заобилажење законског наследног реда у старом и средњем векуВАВИЛОН:- поклон за случај смрти (изузима се из оставштине)- адопција – ако се роди дете може се раскинути; трећина дечјег дела у покретним стварима

ЕГИПАТ:- ексхередација – искључивање из наследства- адопција- imit – per – набраја шта има, наведе да неко добије нештоГОРТИНА:- donatio mortis causa- адопција inter vivosАТИНА:- адопција inter vivos и mortis causa, тестаментарна – не може ако има законских синова- donatio mortis causaШЕРИЈАТ:- vasijjet – само трећином располаже, остало законскиГЕРМАНИ:- афатомија (пренос имовине на жељене наследнике посредством пријатеља)- лангобардски: thinx – адопција ради наслеђивањаЕНГЛЕСКА:- тестамент (ако има деце трећину, ако нема половину)

38. Организација судства у Старом векуВАВИЛОН: Говорећи о судијама и суђењу у Хамурабијевом законику, у многобројним сачуваним исправама и пресудама из Хамурабијевог времена, падају у очи две чињенице: да се странке и судије у судском поступку и пресуди не позивају на хамурабијев законик, и друго, да су судије у пракси често одступале од његових прописа. У том случају сабране и уређене пресуде представљале су само оријентир за судове. Једна од упадљивих особина Хамурабијевог текста је изузетна пажња коју поклања судовима и суђењу. Највећи број предмета је пресуђивао управник града – рабианум у присуству неколицине угледних грађана, обично дамкара. Као реликт прошлости у вавилонском систему судовања остаје важна улога свештеника. Још увек се пред њима у храму дају изјаве странака под заклетвом и врше још неке процесне радње. Поред управних органа, постојале су и професионалне владареве судије, daijanum. Они су судили колегијално, у већу од неколико судија и били су непосредно подређени владару. Сам судски поступак је по правилу покретала заинтересована странка, а само изузетно државни орган. Поступак се водио у усменој форми, али су се као доказ користиле и разне писмене расправе. Поред писмених докумената, најважније доказано средство је било сведочење. Лажно сведочење се ригорозно кажњавало. Поред ових, рационалних доказних средстава, вавилонско право је чувено по коришћењу тзв. ирационалних доказа – божјих судова (ордалија) и заклетви. Божји суд водом је представљао доказно средство. Оптужени се бацао везан у воду, а онај који би остао на површини воде сматрао се кривим, а који тоне невиним. У ирационална доказна средства спада и заклетва, али се њој код Хамурабија чешће прибегавало него божјем суду. Полагање заклетве је био стари акадски ритуал, који је код њих обично био праћен додиривањем полног органа, као знак да се онај ко се заклиње куне у своје потомство. Према неким мишљењима и латинска реч која означава сведока – testis можда потиче од сличног ритуала при полагању заклетве. У Хамурабијевом законику постоје две врсте заклетве: доказна (асерторна заклетва) и оправдавајућа, заклетва очишћења (пургаторна заклетва). Прва ојачава неку тврдњу странке или сведока у погледу чињенице која се догодила у прошлости. Другом врстом заклетве се обеснажује тврдња супротне стране и њоме оптужени скида са себе одговорност. Пургаторном заклетвом се странка брани, ,,очишћава“ од тврње или заклетве друге стране (одбрамбено доказно средство), доказујући да се нешто није десило. Сам закон је често прописивао која ће се странка заклети, а уколико она то одбије, одмах губи спор. Када се усмена контрадикторна расправа заврши, доноси се писмена пресуда. Она је исписана на глиненој плочици, слично као и уговор. Садржала је све битне елементе: имена странака, њихове изјаве и заклетве, изјаве сведока, суштину пресуде (изреку). Поред тога, у пресуди се

забрањивало странкама да поново воде поступак о истој ствари. Неизвршење пресуде је повлачило нов процес.ЕГИПАТ: Судски поступак је био у надлежности џатија, који је истовремено и управни орган власти. Џати је председавао судском телу, које је увек колегијално. Два најважнија судска органа су Веће десеторице и Палата шесторице. Сам судски поступак је подељен на два дела. У првом, који је био јаван, џати и остале судије саслушавају странке и изводе доказе, рационалне и ирационалне. У другом делу поступка, који је био тајан, доносила се пресуда. Логична последица личног фараоновог учешћа у доношењу пресуде је непостојање права на жалбу. Помиловање врши фараон, као господар целе земље и људи.СПАРТА: - басилеуски суд – у појединачним споровима- герузија – дела против државе- апела – магистратимаГОРТИНА:- судија суди према сопственом уверењу или према закону- мнамон – помоћник судије који све памтиАТИНА: Судски поступак је могао покретати сваки пуноправни атински грађанин или неки магистрат по службеној дужности. Судска функција је била расподељена између различитих органа власти. Архонт - басилеус је судио за неке религијске преступе, архонт-епоним за извесне брачне и породичне спорове, архонт-полемарх решава војне деликте и суди метецима, а тесмотети се баве статусним споровима и многим другим питањима. Ареопаг је надлежан за убиство са предумишљајем и неке друге врсте убиства. Веће буле је решавало разне случајеве за које се није могла изрећи већа казна од 500 драхми, док је народна скупштина понекад судила тешка дела против државе. Највећи број спорова, а нарочито имовинске, је ипак судио највиши судски орган хелиеја преко својих већа, дикастерија. Начин покретања поступка био је двојак, путем приватне тужбе dike и јавне тужбе graphe. Тужбу дике је покретало заинтересовано лице – оштећени, његов кириос или, у случају убиства, рођаци убијеног по тачно утврђеном редоследу. Пресуду извршава сама странка. Насупрот томе, тужбу графе, чије се увођење пририсује Солону, могао је подићи било који грађанин. Он при том нека никаквог личног интереса, већ поступак подиже ради заштите општег добра. Дешавало се да тужбу графе подижу сикофанти, професионални ,,цинкароши“, који непрестано трагају за случајевима који подлежу таквом утужењу. Без обзира да ли је поступак покренут тужбом дике или графе тужилац је по правилу сам позивао туженог. Оптужба се у усменој форми на јавном месту износила лично туженику у присуству сведока. У највећем броју случајева пре главног суђења надлежни магистрат спроводи претходни поступак anakrisis. У њему испитује обе странке о релевантним чињеницама. Свака странка је обавезна да сама обезбеди своје доказе. Доказна средства су разноврсна: цитирање закона, сведочење, заклетва, писмене исправе. Сувишно позивање на закон могло би оставити утисак да се тиме скрива чињенично стање. Од 4. века пре нове ере правило је да се на суђењу само прочита унапред припремљена писмена изјава сведока (martyria), који усмено потврди да је она истинита. У случају лажног сведочења супротној странци је стајао на располагању посебан судски поступак (pseudomartyria), који се покретао против сведока. Сведочење робова је регулисано на особен начин. Роб се није могао појављивати на суду, а често је знао много важних ствари. Ван суда је, уз сагласност власника, могао бити подвргнут тортури, а изјава коју би потом дао користила се у поступку. Велики значај као доказ су имале и разне писмене исправе (уговори, признанице и сл.). Једино ирационално доказно средство је била заклетва, а нарочито позивање друге стране да се закуне у храму пре суђења. Одбијање таквог позива је било скоро фатално по исход спора. На дан суђења странке са својим доказима долазе на суд. У случају да је једна странка спречена да приступи због болести, она може послати пријатеља који ту чињеницу износи под заклетвом. Ако утврде да је одсуство неоправдано, аутоматски се доноси пресуда на штету одсутног лица, јер се спор сматра напуштеним – eremos. Судије поротници су одређивани на дан суђења, да би се обезбедила објективност и спречиле евентуалне интервенције. Магистрат отвара поступак, чита оптужбу и

суочава странке. Потом се њима даје реч. Свака од странака је имала право да одржи два говора – први за изношење својих аргумената, а други за реплику. Сваки започети поступак морао се окончати у једном дану , а говори странака су били ограничени воденим сатом (klepsydra). Количина воде, односно времена, одређивала се на основу вредности или значаја спора. Кретало се од 1 литра амфора код компликованијег, целодневног суђења, преко једне амфоре по странци у наследноправним споровима, до пола амфоре за спорове мање вредности од 1000 драхми. За поступке покренуте тужбом dike предвиђена је 1/3 мање времена него за поступке по тужби graphe. Основ атинског судовања било је начело контрадикторности тј. акузаторски принцип – супростављање аргумената међу странкама. Први учитељи беседништва на Сицилији, Коракс и Тисија, подучавали су грађане како треба говорити пред судом да би се добио спор и тако развили прве принципе реторике. Задатак логографа није био лак: не само да је требало да састави убедљив говор, него га је спутавала и околност да унапред не зна аргументе које ће изнети друга страна., што је требало предупредити. Странка је обично написани говор научила напамет, јер је било веома важно да остави убедљив утисак на поротнике. Најчувенији судски беседници били су Антифонт, Лисија, Исократ, Исеј, Демостен. Због утиска који треба оставити на пороту, странку су у поступку могла помагати и друга лица. Лице које говори уместо странке називало се syneдoros - ,,онај ко говори заједно“. Строго је било забрањено да се за овакву одбрану странке наплаћује хонорар. По завршетку говора странака судије поротници одмах гласају, без међусобног консултовања. У почетку стављају своју гласачку куглицу у амфору тужиоца или туженог, тако да тајност није била сасвим обезбеђена. Касније је уведен компликованији систем гласања. Поротници добијају два бронзана диска (psephoi), кроз чији центар на обе стране пролази осовина која личи на малу цев са рупом, док је на другом диску иста таква мала шипка, само је испуњена и нема шупљине. Диск са рупом је за тужиоца, а онај други за туженог. Гласови за победника се спуштају у једну бронзану амфору. Преостали псефос се ставља у другу, дрвену амфору. Странка која добије више гласова у бронзаној амфори победила је у спору. Извршењу пресуде се одмах приступа. Атини се не може оспоравати да је прва у свету озбиљно утемељила поротно суђење, принцип вишестепености судова, подређеност извршних органа власти скупштини и судовима, па чак и принцип правне једнакости свих слободних пуноправних грађана (isonomia).ХЕЛЕНИЗАМ: - персонално начело примене права- koinodikion – домаће и грчко становништво- народни суд – за домаће становништво- chrematistae - између Грка и Македонаца

39. Санкције од првобитне заједнице до Новог векаПРВОБИТНА ЗАЈЕДНИЦА:- магијске и религијске, протеривање из заједнице, бојкот заједнице, извргавање порузи, крвна освета (од колективне ка индивидуалној), талион, на крају композиција, табуи – кршење повлачи санкцијуУР – НАМУ:- композиција за телесне повредеЕШНУНСКИ:- имовинске, у неколико случаја смртне (Хетитски)АСИРСКИ:- талионХАМУРАБИЈЕВ:- нема религијских санкција- талион- имовинске- композиција- смртне

- правна неједнакостЕГИПАТ:- за дела против државе – колективна одговорност- смртна казна за убиство- религијске пресуде- лажна оптужба (сведочење)- за више слојеве – Бокхорис смртну казну заменио ропством- самоубиство тровањем- бичевање, имовинске санкције, принудни радГОРТИНА: - силовање и прељуба – имовинске- остало – обичајноАТИНА:- Дракон укинуо крвну освету- прогонство- смртна казна (за издајице; убице и лопови се муче пред смрт), забрана сахрањивања у Атини, конфискација имовине (за убиство са предумишљајем)- дозвољено убиство- забрана појављивања на религијским светковинама, ношење накита (прељуба)- имовинске – конфискација, пеналне- атимија – потпуна, делимична, појединачнаВИЗАНТИЈА:- декапитација – за умишљајно- вешање, набијање на колац – разбојништво- спаљивање – издаја- телесне: шибање, одсецање делова тела, ослепљивање- новчане, конфискација, прогонствоШЕРИЈАТ:- худуд – кривична предвиђена Кур'аном (против личног идентитета, други)- искључују опрост и нагодбу- кажњавање захтева Алах- одсецање шаке (крађа)- смртна (разбојништво)- бичевање, каменовање, новчана (прељуба)- крвна освета (убиство или рањавање)- композиција- дискрециона казна (тазир) – прекор, притвор, изгнанствоГЕРМАНИ:- доминантна имовинска, ретко смртна- искључење из заједнице, прогонство, затвор, телесне казне, новчана, композиција, крвнинаЕНГЛЕСКА:- смртна казна уз конфискацију имовине (felony) – убиство, силовање, подметање пожара, издаја- лични преступи – новчана казна- спаљивање на ломачи, одсецање главе секиром, вешање све до 1964. 40. Основна обележја правне традиције Средњег века – НЕ ТРЕБА

41. Појам и карактеристике феудализмаФеудализам се узима као најкарактеристичнија црта Средњег века. Сам термин feodalite се појавио и раширио најпре у француском језику, нарочито међу припадницима школе природног права, и то тек у 17. веку. Он је означавао превасходно правне норме које регулишу односе између повлашћених (феудалних господара) и потчињених (његових вазала). Први елемент који чини суштину феудализма у ужем смислу је однос између сениора и вазала. Он настаје тако што феудални господар поверава зависнику обављање неке јавне службе или му повери земљишни посед – феуд, који се у франачком правном систему називао beneficium. Њиме зависник управља, користи га и прибира са њега приходе, али га не може отуђити. За узврат стиче обавезу личне оданости према сениору, пре свега у војном погледу. Ова обавеза личне вредности (fidelidas), поред вршења војне службе, повлачи за собом и одређена друга давања према господару, док са друге стране за узврат зависник стиче сигурност и заштиту коју му пружа господар. Овај однос се установљавао у форми свечаног уговора, при чијем је склапању вазал кроз различите ритуале исказивао своје поштовање сениору. Так акт, при коме вазал обично клекне без оружја пред сениора, стављајући своје склопљене руке у руке сениора, назива се hommaдium. Та прва фаза вазалског ритуала могла би се назвати нашом речју ,,подворење“. Као друга фаза следи полагање заклетве верности, и прихватање те заклетве ритуалним пољупцем у уста (osculum) од стране сениора. Трећа фаза тог акта је симболично предавање феуда вазалу – тзв. инвеститура. Обавезе вазала су најчешће биле да о свом трошку ратује за сениора, даје новац за његово евентуално откупљивање из заробљеништва, ступање у витештво најстаријег сина, или за удају најстарије ћерке, да учествује у сениоровом суду када се суди другом вазалу или кметовима и уопште присуствује саветовањима која се организују у феудалчевом двору. Ове обавезе се обично дефинишу као auxilium et consilium. Обавезе сениора су пре свега да штити вазала и његов посед од трећих лица, брине о његовој удовици и малолетним наследницима, да му он суди у своме суду састављеном од других феудалаца једнаких вазалу. Феуд се у почетку везивао за личност, а углавном од 11. века постаје наследан. Феудални посед се дели на два дела: мањи део, око сизереновог поседа и замка и већи део који су обрађивали кметови уз обавезу радне, а касније и новчане ренте према сениору. Повезаност сениора и вазала је могла бити непосредна, када су сви зависници директно везани за врховног сениора – краља (тзв. крунски вазалитет) или посредна, у којој је постојао већи број ситнијих вазала који су лично везани за своје сениоре,а ови за више, све до врховног сениора. Постојало је и слоган ,,вазал мог вазала није мој вазал“. На дну те пирамиде налазе се бројни произвођачи – кметови. Следећа специфичност феудализма је дезинтеграција, односно подељеност својине на земљи. На једном истом земљишту владар има врховно право својине (dominium eminens), његов вазал га непосредно контролише и извлачи приходе од њега (dominium directum), потом на истој земљи, у систему хијерархијских лествица, постоји и право вазаловог вазала (dominium utile), док кмет обрађује ту земљу и непосредно је користи и са ње прибира плодове (usus fructus). Четврта особина јесте подељеност суверенитета односно вршења политичке власти тзв. immunitas. Појам феуда се у потпуности уобличава не само спајањем бенефициума и фиделитаса, него и давањем имунитетних права вазалима да они, уместо краљевих чиновника, на додељеној територији самостално обављају одређене акте власти, да сами убирају дажбине и да суде подређеном становништву. Тиме је отворен пут и могућност да феудалци на својим поседима доносе одређене правне прописе и остварују бројна монополаска права. Пета особеност типична за феудалну економију је натурална привреда. Основна грана привреде – пољопривреда, базирала се на раду ситних слободних

земљопоседника и зависних сељака. Ситни земљопоседници и зависни кметови су феудалним господарима дуговали пре свега давања у проиводима и одређен број дана рада на феудалчевом имању (натурална и радна рента). Сви ови елементи постоје превасходно у западноевропском феудализму. Због тога се приговор о европоцентричности понајвише може односити на овај део историје, у коме се такав феудализам често проглашава општом одликом Средњег века. Феудална раздробљеност, као последица слабљења централне власти, пре или касније захватила је све средњовековне државе. У већини је стасавало снажно племство (по пореклу и богатству), које се организовало у сталеже и институционализовало своју конкурентску политичку власт кроз прве облике представништва (саборе, већа, курије, думу, парламент)

42. Опште и партикуларно правоИзграђивањем имунитетних права вазала не територијама које су им додељене кроз инвеституру, уз ривалитет владара и племства тј. ценралне и локалне власти, израста и ривалитет општег и партикуларног права. ОПШТЕ ПРАВО: Опште право (ius commune) је представљало систем правних норми које је установљавао и примењивао владар, односно централна власт, на сва лица на целокупној територији државе. Оно је било изузетно комплексно, јер су у њега били уграђени римско право, обичаји који су важили у целој држави (опште обичајно право), црквено право, као и краљевско право – прописи које су доносили централни државни органи и судска пракса краљевских судова (curia regis). Снажан утицај на формирање општег права је имало правничко образовање, које се стицало на средњевековним универзитетима, утемељено на тумачењу римског права од стране глосатора и постглосатора. Римско право је постало нека врста правничког еперанта, елемент који је зближавао пране системе различитих европских држава. У 13. веку у Шпанији по налогу краља Алфонса 10. Мудрог, доноси се зборник права Las Siete Partidas (,,Седам делова” права). Законодавни ослонац за непосредно увођење римског права у праксу (тзв. непосредна рецепција) постављен је и у немачким земљама, када је 1495. године цар Максимилијан 1., уводећи тзв. царски високи суд прописао да тај суд може примењивати римско право као опште право, упоредо са краљевским правом и канонским правом, који су такође важили на целој територији државе. У Енглеској, где је Мертонским статутом 1236. године забрањена примена римског права и рецепција пресечена, темељ целокупног англосаксонског правног система постаје специфично опште обичајно право – Common Law. Један од такође важних извора општег права било је опште обичајно право. Ови обичаји су били добрим дело специфични у различитим државама. Они су записивани у кодификацијама, као што је био Велики зборник обичаја Француске из 14. века. У Угарској је 1514. чувени правник Стефан Вербеци саставио законик угарског обичајног права Вербицијев трипартит (из три дела: први говори о грађанском праву, други о судском поступку и трећи о регионалним правима појединих области и правима грађана и сељака). Канонско право такође представља важан извор средњевековног општег права у Европи, с обзиром на то да је обухватало општеважеће прописе које је доносила хришћанска црква ради регулисања односа унутар саме цркве, али и оних правних области које су биле у њеној надлежности (нарочито породично и брачно право). Један број извора канонског права је био заједнички за обе цркве. То су они који су настали пре 1054. године, а који чине сами темељ хришћанства – Нови, делимично и Стари завет, одлуке првих седам Васељенских сабора као и канони апостола. После раскола темељ црквеног права у источној цркви представља византијски Фотијев номоканон из 9. века. Свака православна црква је имала своје законодавство и правни систем, који је једино морао бити у складу са заједничким изворима. У католичкој цркви је насупрот томе и право централизовано, тако да његове основне изворе чине одлуке и декрети римских папа, као и одлуке црквених сабора католичке цркве. Католичка црква је почела да издаје збирке важећег католичког права. Прва од њих је чувени Грацијанов декрет, приватни зборник болоњског калуђера Грацијана из 12. века, а за њом следи Liber sextus с краја 13. века. Крајем 16. века се доноси свеобухватни званични зборник католичког права Corpus iuris canonici. Најпотпунија збирка католичког канонског права настаје 1917. године под називом Codex iuris canonici.

Овај зборник, који је ревидиран 1983. године, је и данас на снази. Међу изворима општег права истакнуто место је заузимало краљевско право. У почетку владари су углавном доносили појединачне прописе, уредбе, декрете, кроз које су настојали да на јединствен начин регулишу правне односе на територији целе државе и олакшају рад краљевских судова, смањујући на тај начин простор партикуларном праву. У 14. веку у Чешкој је донет Mejestas Carolina краља Карла 4., на којем се радило од 1347. године. Његов главни циљ је био разграничење права краља и стележа, при чему је владар настојао да ојача власт и јурисдикцију краљевог суда, те Законик није ни ступио на снагу услед отпора властеле. Крајем 15. века је настао и широко примењивани руски Царски судебник Ивана 3., дело мањег обима, које обухвата тек неке одредбе из грађанског, кривичног и процесног права. Местимично се ослања на најстарији зборник словенског права – Руску правду Јарослава Мудрог. У 16. веку се истиче Constitutio Criminalis Carolina немачког краља Карла 5., свеобухватни зборник кривичног права и судског поступка који је имао само супсидијерни карактер у односу на партикуларно право. У Русији се јавља Општеруски законик – Уложение цара Александра Михајловича. У то време у Француској Луј 14. доноси бројне Велике ордонанасе које регулишу поједине правне области, док у наредном веку Луј 15. употпуњује средњовековни француски правни систем Великим ордонанасама о поклонима, наслеђивању итд. У другој половини 18. века се појављују први законици који целовито обухватају једну грану права: ту пре свега спадају Баварски грађански законик из 1756. године, као и Пруски општеземаљски законик из 1794. године. ПАРТИКУЛАРНО ПРАВО: Насупрот општем праву стајало је локално, партикуларно право (ius proprium – сопствено право), право које се примењивало на ужим територијама. Оно је највећим делом настајало као плод имунитетних права моћне властеле, која постепено ствара ,,државе у држави“. Властела је поред политичке и економске власти неприкосновено остваривала и судску, извршну, а најзад и законодавну власт. Кроз законодавну и правосудну активност феудалаца, уз ослонац на локалне обичаје, формирао се партикуларни правни систем. Најважнији извор партикуларног права су представљали локални обичаји, који су почев од 13. века често записивани у зборнике – тзв. правне књиге. Такав је био приватан зборник Стари обичаји Нормандије, који је након тога објављен под називом Велики зборник обичаја Нормандије, затим збирка из области имовинског права Обичаји Париза, па збирка Обичаји Бовезија, која је углавном обухватала норме кривичног права. Кроз ову кодификацију, започиње продор терминологије римског права у обичајно партикуларно право. У Немачкој је настала збирка Саско огледало које је убрзо почело да се примењује као ауторитативни извор права. По његовом узору убрзо настаје и Немачко огледало. Овај зборник настоји да оствари синтезу немачких обичаја, приближавајући се тако зборнику општег права. Специфичан извор партикуларног права сачињавале су и тзв. феудалне књиге (libri feudorum). Оне су садржале феудално право у ужем смислу, односно локалне прописе који су регулисали односе између самих феудалаца. Ови односи су се уређивали кроз феудалне уговоре, законодавну активност сизерена, али и кроз судску праксу феудалних судова. Језгро најпознатије збирке овог типа је био опис лангобардског феудалног права, који је у 12. веку саставио милански судија Оберт у форми писама свом сину који се студирао права у Болоњи и уочио да се ту не изучава феудално право, па је тражио од оца да га ближе упозна са њим. Посебан извор партикуларног права је представљало градско право, које се развијало кроз аутономне прописе, најчешће градске статуте и судску праксу градских судова, па и зборнике градског права. У њима се нарочито развија трговачко право. Такав је био случај са чувеним зборником поморског права Ordo maris насталом у Пизи у 12. веку, а партикуларно право односно градска књига немачког града Магдебурга настаје модел за градска права Немачке, Пољске, Чешке, Угарске. Однос између општег и партикуларног права је био прилично флексибилан. У случају несагласности њихових норми решење из општег права би имало првенство. У појединим земљама превагу је добијало партикуларно право, тако да би се тада опште право примењивало као допунско.

43. Постанак и развитак Византије

Често се цитира или парафразира мисао истицана код Острогорског да је Византија резултат успешног споја три основна фактора: римског права, хеленизма и хришћанства али понајвише римског права што се може закључити из тога да су Византинци себе називали Ромејима а своју државу Ромејско царство (назив Византија се одомаћио тек од ХVI – XVII века), да је Јустинијанова кодификација римског права представљала темељ византијског правног система...Постоји више тумачења о томе када је настала Византија:1) Почетак Византије се везује за 330.год и за цара Константина који је био неримског порекла, рођен у околини данашњег Ниша и дуго није знао ни грчки ни латински. Био је син из првог брака римског војсковође Констанција Хлора са једном женом из народа (слушкињом из крчме која ће пренети најдрагоценије хришћанске реликвије из Јерусалима у Константинопољ и постати св. Јелена). Константин је 330.год изградио и освештао велики град на месту некадашње грчке колоније Визант и назвао га Константинополис (Константинопољ, Цариград, Истамбул). У њему су изграђени велелепна царска палата, чувена црква Агиа Софија (''света мудрост''), нови сенат, импозантан хиподром, библиотека, универзитет, аквадукти, терме, моћно утврђење дуго 22 км...2) Историју Византије треба гледати од 395.год када је император Теодосије пред смрт ради лакшег управљања поделио државу на 2 дела својим синовима Аркадију (додељујући му Источно царство са седиштем у Константинопољу) и Хонорију (Западно царство са седиштем у Риму). 3) Многи сматрају да је пад Западног римског царства довео до коначног настанка Византије као посебне државе4) Има и оних који сматрају да тек после Јустинијана црте карактеристичне за Византију почињу изразито да се разликују од римских, тако да на Јустинијана гледају као на последњег римског и првог византијског цара5) Има и оних који сматрају да ''права Византија'' почиње тек од Ираклија.....Становништво Византије су претежно сачињавали Грци, хеленизовани источњаци и разни варвари измешани брачним везама, ту су цветали трговина и занати, а робоновчана природа није замирала. Основ припадања царству није била народност, него припадност хришћанској – православној вери.Утицај римског наслеђа је био доминантан, нарочито у првим вековима постојања Византије – у рановизантијском периоду. То је период где не постоје јасна разграничења где престаје Рим а започиње Византија. Рановизантијски период се завршава владавином цара Ираклија и његових наследника. Ираклије, оснивач династије коју ће сменити Исавријци, један је од најзначајнијих византијских владара. Од када је дошао на власт 610.год, он је консолидовао државу и разрешио бројне проблеме који су се гомилали после Јустинијанове смрти. Заувек је поразио Персијанце. Освојио је њихову престоницу, присвојио хеленистичку титулу ''василевс'' и коначно вратио у Јерусалим крст Господњи, па је његова слава засенила и Јустинијанову. Пред крај његовог живота надвија се нова опасност – уједињени Арабљани.Почетак другог периода у историји Византије почиње мало касније и обележава га покрет иконобораца. Криза коју он изазива, почиње 711.год. Исавријски цареви, често називани иконоборци, довршили су консолидацију царства. У време лепе и окрутне царице Ирине (која се залагала за поштовање икона!!!) погоршали су се односи са Западом и Карлом Великим. Папа је, с обзиром да се на власти нашла жена, престо прогласио упражњеним и по кратком поступку доделио царску круну Карлу Великом. То је заувек пореметило односе источне и западне цркве и у крајњој консеквенци ће 1054.год довести до велике шизме – раскола, што је у народу и савременијим византијским изворима прошла незапажено. Византија је достигла климакс за владавине Македонске династије (867 – 1056.). Оснивач је Василије I. Најистакнутији чланови су и Лав VI Мудри (велики законодавац), Константин VII Порфирогенит (историчар) и Василије II Бугароубица (поразио је Самуила и учврстио границе Византије). Византија је тада обухватала највеће пространство (од Еуфрата и Кавказа до Италије и од Дунава до Палестине). Током X и XI века Византија је била најважнија велесила у Средоземљу и Европи, а Цариград главни центар светске трговине.

Династија Комнина (1081 – 1185.) је за непријатеље имала Нормане (који стижу до Солуна) и Турке Селџуке. Династија Анђела која је на кратко сменила Комнине није могла одолети крсташима 1204. у IV крсташком походу и Цариград је пао. Година првог пада Цариграда сматра се преломном за историју Византије и означава почетак треће фазе – период њене декаденције. После пада Латинског царства 1261. Византија је обновљена под својом последњом династијом Палеолога али се није могла опораваити. Убрзо је истиснута из Мале Азије, а трговачки примат преузимају Венеција и Ђенова. Последња два цара су била српског порекла – браћа Јован VIII и Константин ХI Драгаш (синови цара Манојла II Палеолога и Јелене Драгаш).

44. Организација власти у Византији и однос државе и цркве у ВизантијиОДНОС ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ: Две најважније институције византијског друштва су биле држава и цркве. По правилу ови односи су се рефлектовали кроз однос цркве и цара који персонификује државу. Византија је скоро све време представљала чврсту аутократску, апсолутистичку монархију (због уверења да му власт даје Бог може представљати и теократску). На челу државе је цар – император, који у својим рукама концентрише целокупну световну власт (законодавну, извршну, судску, потпуну финансијску и војну контролу). Цар је божји намесник – Христов изабраник. Он управља хришћанском црквом, поставља патријархе (тачније бира једног од тројице које предложи црквени сабор), понекад сазива црквене саборе и њима педседава, држи проповеди, сузбија јеретичке покрете, једним речима цркву третира као државну институцију. Овакав одно државе и цркве, карактеристичан у православном свету назива се цезаропапизам за разлику од папоцезаризма у католичком свету. Патријарх је могао одбити да крунише цара, анатемисати га, забранити му да уђе у цркву.Важан моменат за односе владара и цркве био је иконоборачки покрет током 8. века. Једино је царица Ирина бил иконодул – борац за поштовање икона. Иконоборство је побеђено у 9.веку захваљујући царици Теодори. После иконоборства, црква је постала важан партнер царске власти. У односима између цара и патријарха уобличила се тзв. доктрина симфоније – међусобно сагласје и усклађеност. Ову хармонију симболизовао је црвени или златни двоглави орао. Све до иконоборачког покрета римске папе су такође признавале врховни положај византијског цара, те се до VII века приликом избора папе морала добити дозвола из Цариграда. Византија је успела да изврши христијанизацију само источних и јужних Словена. ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ: Ритуал доласка цара на престо је у почетку носио римске трагове и обухватао је ''избор'' царева од стране војске и народа и извикивање. Од V века владар је почео да се крунише у цркви, а од VII века је то морало бити у Агиа Софији. Равнотежа је делимично почела да се успоставља од када се усталио обичај да цара крунише цариградски патријарх. Све је то праћено литургијом, а касније и заклетвом коју је цар полагао пред свим присутним угледним грађанима. Од VII века и Ираклија, сасвим се напушта латински језик и римска државна терминологија. Грчки постаје службени језик. То се манифестује и у промени римског назива за цара (цезар, август) у грчки – басилеус односно василевс. У употребу улази и грчки назив аутократор (самодржац) који говори о његовој апсолутној власти а негде се помиње и као космодор (господар света). Дијадема на глави је преузета из хеленистичке традиције и од Диоклецијана постала основна ознака царске власти, при чему царска круна симболизује њен божански извор. Ту су још и: пурпурна одежда (порфирогенит – рођен у пурпуру; царски син), скиптар, печатни прстен, проскинеза...Безмало половина од близу 100 византијских царева су били убијени или збачени са престола. Од IХ века се све више афирмише династичко начело. У недостатку цара, престолом може да располаже царица и она има право да одреди престолонаследника. Наслеђивање престола никад није званично уведено, већ остаје принцип изборности. Мада начелно владар није везан законима, ипак се у многим изворима, па и законским текстовима јавља мисао да цар треба да се придржава закона.Друга 2 централна државна органа у Византији имала су стога само саветодавни карактер. То су били сенат – синклит и државни савет – конзисторија.

Сенат је не само по броју сенатора био мањи од римског већ и по важности. Он се бавио питањима везаним за спољну политику и спроводио истрагу за нека најтежа кривична дела, а само током VI и VII века због слабљења цара могао имати већи утицај. Сенат је и даље формално учествовао у избору цара и то заједно са војском и народом. Мада формално још није био укинут, он се у време Јустинијана стопио са конзисторијом, са којом је увек заседао заједно, и то у двору под надзором цара. Сенат је једном од новела цара Лава Viконачно био лишен свих ингеренција.Конзисторија је мало саветодавно тело које су сачињавали највиши државни функционери, најугледнији и најбогатији људи и војсковође од царевог поверења. Они су имали саветодавну надлежност у области законодавства и извршне власти, а најсамосталнији су били у обављању функције највишег судског тела.Бирократско – чиновнички апарат је био строго хијерархизован. Поред логотета, задужених за поједине области управе (финансије, војска; као министар), остали службеници су разврставани у бројне чиновничке разреде и добијали су најразличитије титуле. Друга константа у организацији византијске државе била је снажно изражена цантрализација власти и бирократизован државни апарат. Велики број високих државних службеника су чинили евнуси и они нису чинили никакву опасност за владара јер нису имали потомства због ког ми могли ковати завере. Држава је и даље подељена на префектуре (било их је 4, на челу – префект), диецезе (било их је 12, на челу – викари) и провинције (било их је 100, на челу – презид). После Теодосија 2 префектуре, 8 диецеза и око 60 провинција. У провинцијама је у почетку гувернер могао купити ту своју позицију, али је од Јустинијана то укинуто, а уз то га контролише посебан државни службеник – бранилац државе (defensor civitatis). У освојеним удаљеним пространим областима се формирају егзархати на челу са егзархом, у чијим је рукама обједињена и цивилна и војна власт. У VII веку, постепено се уводи по целој држави, а нарочито у пограничним областима, јединствена, нова административно – територијска јединица – тема. У почетку су теме представљале војни одред који се стално сместио на одређеном подручју, а касније исти термин означава то подручје. На челу теме је војни заповедник – стратег, који поред војне, постепено преузимао и управно – судске послове, контролишући и цивилну власт, као раније егзарх. Тематско уређење је допринело уништењу самосталних градова. На челу сваког града је кефалија, који је истовремено био и царев намесник, али и представник локалне аристократије. У самом Цариграду, становништво се делило на прилично аутономне политичке организације – деме, којих је било 4: црвена, плава, зелена и бела, али су се временом свеле на 2 најважније – плаву и зелену. Оне су имале цивилну улогу (као градска полиција) и војну (као градски гарнизон). Плаве су углавном чинили богатији и угледнији правоверни а зелене нижи слојеви грађанства или они који су наклоњени хришћанским сектама, нарочито монофизму. Цареви све чешће дају на управу поједине области феудализираним велепоседницима, па се постепено гасе како теме, тако и стратиотски поседи, што Острогорски и многи други сматрају главним унутрашњим разлогом за осипањем моћи Византије.

45. Друштвена структура у Византији – НЕ ТРЕБА

46. Извори византијског праваОстрогорски под Византију, па и византијско право, укључује и период домината. Други, пак, сматрају да византијско право почиње Јустинијановом кодификацијом, док трећи сматрају да се оо византијском праву може говорити тек након Јустинијанове смрти.За развој раног византијског односно посткласичног римског права треба бацити поглед на поједине законе – конституције: важни зборници конституција (Codex Gregorianus и Hermogenianus), званична царска збирка (Codex Theodosianus), зборници који садрже ius и leges (Fragmenta Vaticana и Colatio legum Mosaicorum et Romanorum), а нарочито оне које долазе за истока (Liber Syro Romanus). У Јустинијановој и будућој Византији, забранивши било какве промене, па чак и коментарисање кодификације, већ је сам почео да доноси нове прописе: новеле, састављене већ и на грчком језику, делом су и по садржини одступале од класичног римског права. Византијско право се после Јустинијана и даље развијало превасходно кроз законодавну активност царева: закони (nomoi) конституције (novellе). На значају добија још један извор права у коме се комбинују световни и црквени прописи тзв. номоканони. Најпознатија 2 номоканона су из 9. века: Фотијев номоканон који је за основ имао стари Номоканон у 14 наслова пореклом из VII века, који је садржао правила усвојена на прва 4 васељенска сабора, правила светих апостола и друге изворе. У Х веку је постао обавезан за православне цркве и у основи је све до данас. Други је Методијев номоканон, који у ствари представља први словенски превод номоканона. Ту су сакупљени прописи ревасходно намењени словенском живљу. Међу важне византијске изворе права спадају и повеље (хрисовуље) које се издају од ХI века. Оне су биле у основи партикуларни извор права, јер су се односиле на поједине случајеве. Лав III Исавријски донео је 726.год зборник закона под називом Еклога. То је један мањи приручник од 18 глава у коме се јасно види напуштање неких принципа римског права. У то време је византијско право добило и 3 важна закона: Nomos georgikos (Земљораднички закон), Nomos nautikos (Поморски закон) и Nomos stratiotikos (Војнички закон).Nomos georgikos се превасходно бавио регулисањем аграрних односа и бројним проблемима који се могу појавити у животу на селу (спорови око земље и покретне имовине слободних сељака, правни режим заједничких пашњака, међусобни односи чланова сеоске општине, разни случајеви накнаде штете, нарочито оне везане за туђе плодове као и оне које учини животиња, уговорно коришћење или чување туђе стоке, кривична дела везана за сеоске односе). Закон је окренут пре свега слободним сељацима и он садржи доста института који рефлектују колективистички менталитет карактеристичан за обичаје задржане из првобитне заједнице. Старија научна мисао је овај законик називала ''словенски закон''. Данас се ово становиште одбацује. Не зна се тачно ко је донео Земљораднички закон. На основу посредних података закључује се да је он донет за време цара Јустинијана. Преовладало је становиште Острогорског да је то морао бити Јустинијан II (са надимком Ринотмет – Без носа), и да га је донео у циљу спровођења социјалне реформе и заштите слободних сељака. Највећи правник – византолог прошлог века Захарие фон Лигентал игнорише податак о Јустинијану и установљава везу Земљорадничког закона са Еклогом, те верује да су га донели Лав III Исавријски и његов син Константин V (надимак Копроним – Балегар). Међутим, има истакнутих византолога који сматрају да овај закон уопште није био државни правни текст који је донео неки цар, него приватни зборник, односно збирка одлука и пресуда, које су доношене у дужем временском периоду. Време његовог могућег доношења варира од VI до Х века (највероватније VIII век). Неспорно у највећем делу његову садржину обележава византијско право, нарочито у домену санкција које су често телесне и бруталне. У њему нема речи о

продају некретнина али се изричито одобрава трајна размена земље између 2 сељака. Земљораднички закон утврђује колективни порез који плаћа заједнички цела сеоска општина а пореску одговорност за напуштено и необрађено земљиште сносе суседи.Nomos nautikos је вероватно настао у исто време. Није јасно ко га је донео и где, мада му је стил веома сличан Земљорадничком закону и Еклоги. Његова садржина указује да се решења неких питања везаних за морепловство и поморску трговину ослањају на Јустинијаново право. Ту се регулишу одговорност бродара за терет, плаћање посаде, поморски зајам... Неки га називају и ''Родоски закон'', због сличних решења попут римског поморког закона. То се односи на познату установу тзв. ''опште хаварије'' која није напуштена до данас, а предвиђа уколико се жртвовањем дела терета брод спасе потапања, штету солидарно сносе власник брода, власници избачене и власници сачуване робе.Nomos stratiotikos регулише питања војничке дисциплине и одговорности која из тога произилази.Поред ових појединачних закона, у приближно исто време јавља се први већи зборник после Јустинијана. Најзначајнији правни споменик иконоборачког периода је Еклога из 726.год коју је издао Лав III. Увод одражава тежњу ка социјалној правди и бригу о заштити од моћних. Структура дела је оригинална и није преузета из било ког ранијег узора. Првих 16 глава посвећено је грађанском праву, претпоследња говори о кривичном праву, а последња о подели ратног плена. Међу најзначајнија одступања од Јустинијановог римског права спада напуштање консенсуалности код купопродаје. Још веће и контроверзније новине Еклога доноси у кривичном праву. То се нарочито огледа у великој заступљености телесних казни које нису карактеристичне за Јустинијана (шибање, одсецање језика, носа, руку, ослепљивање, шишање и паљење косе и браде). То је вероватно због варваризације под словенским утицајем.Током IХ и Х века започиње друга фаза у развоју византијског права. Настаје епоха великих кодификација. Први зборник који је донео Василије I Македонски крајем IХ био је Procherion (у преводу приручник). Овај зборник садржи оштру критику Еклоге и иконоборачког права. Прохирон у суштини садржи скоро целокупну материју из Еклоге и изложену по скоро истом систему. Обимнији је од Еклоге (40 глава). Посвеђен је првенствено грађанском праву. Претпоследња глава је говорила о кривичном праву, а последња о подели ратног плена. Због једноставности и јасноће остао је у примени све до пропасти Византије. Тако је Номоканон св. Саве у себе укључио (српски превод скоро целог Прохирона, а касније је велики део прохирона у Србији био познат под називом ''Закон градски''. Прохирон је био замењен сличним зборником, доноси га поново Василије, понекад назван Законодавац, под називом Epanagoge. Овај зборник је требао да послужи као припрема за велику будућу збирку закона. Дели се на 40 глава. Најважнија новина се појављује у 2. и 3. Глави који регулишу елементе јавног права, тј. положај цара и цариградског патријарха и њихов међусобни однос. Сматра се да је написао патријарх Фотије. Трећи подухват владара из Македонске династије је био најамбициознији, најсистематичнији и најзначајнији. Намера је била да се прекомпонује Јустинијанова кодификација у исцрпној ''царској књизи'' - vasilike која се састоји од 60 књига. То капитално правничко дело замислио је и започео Василије а окончао га је његов син Лав VI Мудри, за чије владавине је 912.год објављена и тзв. Епархова књига, збирка прописа која правно уређује обављање разлишитих професија (нотари, јувелири, банкари, продавци свиле, пекари..). Василике су систематизоване боље него код Јустинијана – на јавно, административно, грађанско, кривично право и судски поступак.Трећу фазу у развоју византијског права обележио је кодификаторски талас који је уследио после много векова. У првој половини ХIV века појавила су се 2 значајна зборника византијског права. Први је донет 1335.год у Солуну под називом Синтагма, а саставио је светогорски монах Матија Властар. Хексабиблос (шестокњижје) је настало 1345.год. Донет је у Соуну као приватна збирка коју је саставио солунски судија Константин Арменопулос. Он садржи превасходно световно право, које највише осликава решења из Василика и каснију правну праксу. Хексабиблос је у ХVIII веку преведен на новогрчки и примењивао се као позитивно право у Грчкој све до II светског рата.

47. Грађанско право у ВизантијиСТВАРНО ПРАВО: Једина ствар која се променила од Јустинијана је то што су се службености још више разгранале (право на спровођење воде, водовода, приступа гробу...). Власник је имао неограничено и потпуно право располагања на земљи, која се могла слободно отуђивати и преносити mortis causa. То се односи и на најобичније сељаке на ситним поседима. Класична приватна својина почиње да поприма нова обележја тек са повећавањем улоге сеоских општина и ширењем стратиотских поседа. Велика распрострањеност заједничке, непарцелисане земље, пашњака и шума, који су били у колективној својини сеоске заједнице су отворили могућност да се таква земља по потреби претвори у приватну. Борба државе за очување малих приватних поседа изнедрила је један од најважнијих доприноса византијског права, којим се оно одваја од римског јесте право првооткупа – право прече куповине (protimisis). Новелом цара Романа I прецизно је одређено по ком редоследу се могло стећи право првенства:1) рођаци – сувласници2) други сувласници3) власници парцела истог комплекса4) власници који са продавцем плаћају порез истој надређеној власти5) остали власници који се граниче са продавцем6) чланови шире сеоске заједницеЗемља се може продавати тек ако нико од горе поменутих неће да је купи. Процес стварања велепоседа је био незадржив, што је довело до доминације система проније. Тек од тада се сељаци масовније претварају у зависне произвођаче парике – кметове, које пронијари добијају заједно са поседом. У почетку пронију није морала чинити земља, него било који други извор прихода. Пронија у почетку није била наследна и цар је, као њен врховни власник, могао прерасподељивати, али је обично додељивао синовима пронијара. Пронијар тек касније стиче административна и судска имунитетна права на пронији. Пронијари на добијеним поседима обављају судску и управну функцију уместо државних органа.ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО: Стара римска подела контраката на 4 овде се свела само на консензуалне и реалне. Уговори су се најчешће склапали у писаној форми, а од једне новеле царице Ирине је уведено да важнији уговори морају бити закључивани у присуству 5 – 7 сведока. Најважнија промена се десила у погледу купопродаје која код Еклоге рестаје да буде консензуална и производи правна дејства само уколико бар једна од странака испуни своју чинидбу. Код зајма максимална камата је била 12%. Забрањен је анатоицизам – камата на камату. У закуп се најчешће давала земља и то у два облика: као краткорочни закуп земље по принципу наполице или дугорочни закуп у коме закупац има право на 90% приноса.БРАЧНО И ПОРОДИЧНО ПРАВО: Жена је имала пуну правну и пословну способност, била је власник свог мираза, којим управља муж, а удео жене у стварању брачне тековине се признавао кроз њено наследно право у висини једног детета. Посебно место у Византији добија установа hypobolon – брачни поклон. Супружници често заједно располажу имовином, односно за располагање имовином жена мора имати сагласност мужа, али и обрнуто. Брак се закључивао према црквеим правилима, искључиво кроз црквени обред, а претходила му је веридба, са којом се такође мора сагласити црква. Дозвољени узраст за закључење брака је 14 година за мушкарце и 12 година за жене. Развод је могућ, и то у два облика: са кривицом (прељуба, развратно понашање жене, побачај, покушај убиства супружника...) и без кривице (душевна болест, трогодишња импотенција, дуготрајно одсуство супружника, заробљавање...).

НАСЛЕДНО ПРАВО: Оно се вратило на принципе Јустинијановог законског наслеђивања. Важну новину је увео Константин Порфирогенит, прописујући да једна трећина заоставштине лица које умре без тестамента и без деце мора припасти цркви. Број сведока за важност тестамента је варирао од 7 преко 5 док су на селу могла бити 3 сведока.

48. Кривично право, судство и судски поступак у ВизантијиКРИВИЧНО ПРАВО: За постојање кривичног дела важнија је намера него последица. Умишљајно убиство се кажњава смртном казном која се извршавала декапитацијом – одсецањем главе мачем. За друга кривична дела су постојали још и вешање, набијање на колац (за разбојништво), спаљивање (за издају, убиство сродника...). За лакша дела ту су: шибање, одсецање језика, носа, руку, ослепљивање, шишање и паљење косе и браде. Први сачувани бугарски правни текст ''Закон судни људем'' (Закон о суђењу људима), највећим делом се ослања на Еклогу, али из ње не преузима телесне и смртне казне. Од других казни, византијско право прибегава и новчаној казни, конфискацији и прогонству. Крађа је код Јустинијана третирана као приватни деликт, а већ у Еклоги као јавни, који се пенално кажњава двоструким износом украдене ствари, а у случају поновљене крађе одсецањем руке.СУДСКИ ПОСТУПАК: Он није довољно познат због недостатка извора. Судски поступак се водио пред различитим државним органима, али је надлежност у низу правних питања имао и црквени суд. Од краја ХIII века цар Андроник уводи Врховни суд од 12 судија са седиштем у Цариграду, како би се сузбила подмитљивост. Почетком ХIV века је формирао посебан суд ''Генералних судија Ромеја'' од 4 члана (2 свештена и 2 световна веледостојника). Њихове пресуде су биле коначне и неопозиве.

49. Арабљанска држава и први исламски калифати – НЕ ТРЕБА

50. Организација власти у Арабљанској државиИдеја власти у арапско – исламској држави уобличена је из три извора: из учења шеријатског права, племенских обичаја, те персијског и византијског права. У исламу се развила егалитарна теократија.Највиша власт у држави, световна и духовна, била је у рукама халифе. Он је ступао на дужност чим му се положи заклетва верности. Бирао се доживотно, али је могао дати оставку или бити свргнут. Од доласка Омејада на власт, халифат постаје наследна монархија. Халифа за наследника одређује свог сина. Када први син дође на власт, природно, жели да трон препусти свом сину, а не свом брату и то ће изродити многе проблеме. Успостављањем монархије променио се и живот халифа. Првобитну скромност и смерност Мухамеда и првих халифа заменили су сјај и раскош дворског живота. У надлежности халифе је било јединство вере и државе, духовних и световних задатака што стоје пред исламском заједницом. Он је био одговоран за очување вере и целовитости исламског учења. Представљао је државу, вршио војну власт и водио свети рат, старао се о сабирању пореза и примени казнених мера (худуд) за огрешење о Божје забране. Бирао је, надзирао и разрешавао најважније чиновнике. Није располагао ни законодавном ни судском влашћу. Он је само чувао и примењивао божанско, шеријатско право. Касније халифе почињу да доносе уредбе – кануне које нису увек биле у складу са Кур'аном. Велики део цивилне власти предао је у руке везира. Имам је управљао молитвом, емир војском, кадије су судиле, провинцијски гувернери уз помоћ амила – посебних и независних чиновника, били су задужени за прикупљање пореза. Први помоћни орган био је Државни савет (шура). Шура је била неформални и саветодавни орган. Велики везир је, у сагласности са халифом, постављао гувернере провинција и кадије. Председавао је Дворској канцеларији чији су чланови били шефови разних министарстава (дивана). Дворска канцеларија и дивани су организовани по узору на Византију. Први и најважнији диван био је министарство финансија и бринуо је о разрезу и убирању пореза.

Други главни извори државних прихода су били: данак узет од непријатеља, новац од примирја, главарина (џизја), порез на земљу (хараџ). Абасиди су организовали и полицијско одељење (шурта) са шефом полиције који је уједно био и командир дворске телесне гарде. Уз диване су постојали и регистри и архиви а од IХ века и јавна бележништва. Први Омејади су за службенике постављали хришћане и Јевреје, а службена преписка се водила на арапском, грчком, персијском и коптском. Организована је и редовна поштанска служба, а главни управник је био уједно и шеф шпијунаже. Посебног чиновника представљао је надзорник – мухтасиб. Он је био тржишни инспектор, контролисао је исправност мера и утега, проверавао квалитет робе, бринуо о снабдевености тржишта, сузбијао повећање цена и нелојалну конкуренцију, бринуо је о моралу исламске заједнице и посећивао школе и старао се да учитељи не бију пуно ђаке. Судска функција је била поверена кадији. У Багдаду је боравио главни кадија. Он је решавао спорове и кажњавао је починиоце деликта предвиђених Кур'аном. Поред тога, он је био старатељ сирочади, умоболника и малолетника. Од краја Омејада постоји врховни управни суд (мезалим) који по службеној дужности или на захтев појединаца штити лица оштећена пред управним органима или кадијама. Судије овог суда поставља халиф који му и председава. Циљ овог суда је спречавање злоупотребе положаја. Халиф је постављао и муфтије, учене људе који су давали мишљења о постављеним правним питањима. Главни муфтија ће добити титулу шејх–ул-ислам.

51. Извори шеријатског праваУ раном средњем веку само је још шеријатско право представљало један аутохтони, заокружени правни систем. Оно је у својој бити верско право, али за муслимане представља много више од тога. И сама арапска реч шари'а (Божји закон) означава пут исправног живота. Исламско право има за муслимане сакрални карактер јер су се у њему стекли ''божанственост порекла и божанственост циља''. Оно је савршено и непроменљиво, јер се посматра као објављена Божја воља, као скуп Алахових прописа који се односе на људска дела. Шеријатско право је ванвременска чињеница, јер није подложно променама као појавни свет. И право и власт се налазе у Божјим рукама и долазе из истог извора. Кадија изриче правду у име Алаха, не у име владара. Кур'ан садржи све најважније елементе исламског законодавства. Божја воља, а не људска, одлучује шта је праведно, дозвољено по закону (халал), а шта погрешно и забрањено (харам). Исламско право се открило само муслиманима и за њих важи по персоналном принципу. Прописи шеријата се могу сврстати у 2 категорије: 1) везане за религију, вршење обреда или верско право у ужем смислу2) прописи правног или политичког карактера.Правна наука у исламу састоји се у откривању и сазнавању нечијих права и обавеза који проистичу из Кур'ана и суне. Стварање фикха је било дуг процес а литерарни период исламског права започео је 150 година после хиџре. Постоје многобројне поделе фикха, исламска правна наука обухвата:1) практичну науку о вери и богослужењу (ибадат)2) науку о грађанско – правним односима (муамалат)3) науку кривичног права (укубат).Фикх изучава 3 најважније области: личност, својину и част. Шеријатско право је већим делом оригинално, али се у њему нашло места и за обичаје и стране утицаје. Сродство по млеку, полигамија, привремени брак, венчани дар и својевољно отпуштање жене (талак) само су неки одблесци предисламских времена у шеријату. Јединствена муслиманска ума доста рано се поцепала на 3 верска правца: већинске Суните, мањинске Шиите и Хариџите. Код шиита (највише у Ирану) се развила институција имамата, вида теократског одговора на световну концепцију власти. По њима, имам је божјом вољом одређени вођа, а не сагласношћу народа, и пошто је потомак Мухамеда, односно Алија, он је врховни тумач права. Код сунита јавиле су се различите правне школе:1) ханефитска школа настала у Куфи у VIII веку (њено учење је данас најраспрострањеније и прихватају га Турска, Афганистан, Пакистан, Ирак, Индија, Египат, БиХ до Другог св.рата)2) маликијтска школа из Медине (и даље присутна у севеерној и северозападној Африци)

3) шафиитска (у Малезији, Индонезији и на источној обали Африке)4) ханбалидска школа (на Арабијском полуострву)Читав правни систем ислама почива на 2 основна извора: Кур'ану и суни. Најважније врело шеријатског права представља Кур'ан – света књига ислама. За време пророковог живота Кур'ан није био записан већ су његови следбеници памтили божанске римоване стихове и потом их понављали међу собом. Сама реч Кур'ан изворно значи гласно читање. После смрти Мухамеда, Кур'ан је живео у главама хафиза – људи који су га знали напамет. Најстарији сачувани примерак потиче из 726.год. 933.год два везира су усвојила 7 канонских читања Кур'ана. Језик Кур'ана, северни дијалект Хиџаза, постао је свети језик ислама. Кур'ан се састоји из 114 поглавља – сура (ограђени простор), која се деле на стихове – ајете (знак, доказ, чудо). Суре су разврстане механички, по својој дужини, а не према времену њиховог настанка или садржини. Из Меканског раздобља потиче 90 сура, кратких, оштрих, ватрених поклича пуних револуционарног и пророчанског духа. Преостале 24 Мединске суре настале су у периоду тријумфа ислама и стварања државе. Оне су дуге, пуне моралних, правних и политичких поука и њима је успостављен читав политичко – правни систем ислама. Ајета има 6236 а од тог броја у строго правне прописе могу се убројити око 200 (по некима и до 500). Друго врело исламског права представља суна. Она обухвата и подразумева све оно што је Мухамед у својству божјег посланика, али можда пре свега, у својству световног вође муслимана:1) изричито допустио или забранио (кавл)2) личним примером, својим начином живота разјаснио и уобичајио (фил)3) прећутно одобрио (такурир, сукут). У арапском језику, суна означава и преседан али и начин живота. Све оно што је пророк изговорио својим следбеницима у стању надахнућа заправо чини садржај Кур'ана. Као први муслиман Мухамед је био идеалан узор кога је требало да опонашају сви верници. Свако појединачно записано сведочанство о неком догађају из живота Мухамеда, његовом пропису или савет назива се хадиз. Скуп свих хадиза представљао је суну. Омар II је издао наредбу да се приступи систематском и критичком претресању хадиза. Прво је утврђено да сваки потпуни хадиз мора да се састоји из 2 дела:1) редоследа поузданих преносилаца предања који сежу до Мухамеда (иснад)2) изреке, текста хадиза (матн)Потом су хадизи разврстани на аутентичне (сахих), задовољавајуће (хасан) и непоуздане (даиф). На суни почивају многи институти шеријатског права као што су разне врсте купопродаје, право прече куповине, накнада штете, вакуфи... Убрзо су за потребе праксе створени и други, помоћни извори права. То су били иџма и иџтихад. Основна разлика између њих била је у томе што је иџму креирао колектив, док иџтихад стварали појединци. Стручна тумачења Кур'ана могу бити:1) кијас – примена неког правног решења садржаног у Кур'ану или суни2) истихсан – усвајање оног решења које најбоље одговара месту и времену3) истислах – избор оног правног решења које одговара држави4) ер – реи – ''самостално расуђивање'' у складу са духом шеријата, примењивале су прве кадије и тако је стварана судска пракса у исламу.Иџтихад је довео до појаве правних школа у исламу. Од почетка Х века нико више не може слободно тумачити шеријат. Ово затварање врата иџтихаду довело је до таклида – безусловног потчињавању ауторитету и учењу одређене правне школе. Правници који су примењивали таклид звали су се мукалиди и њихов задатак се сводио на правилно разумевање и примену правних збирки. Од ХIII века као извор сазнавања шеријата коришћене су збирке фетви – одговора муфтија на питања постављана од стране кадија или приватних лица. Класична теорија од Х века учи да се исламско право темељи на 4 корена: Кур'ан, суна, иџма и кијас. Шеријатском праву се супростављало световно право које није било божанског порекла и које се базирало на другим изворима:1) адет – обичајно право које постоји упоредо са верским правом; примењивало се на правне спорове који су излазили из оквира датог Кур'аном

2) урф – владарска управна пракса или провинцијски управни обичај3) кануни – правни прописи; власт султана се манифестовала у њиховом праву да доносе ове прописе (углавном јавно право).

52. Основне одлике шеријатског праваСТВАРНО ПРАВО: Сматрало се да врховно право својине над свим стварима припада Алаху. Постављене су границе поседовања, уведена је обавеза легалне милостиње (зекат и садака), ограничени су начини умножавања капитала. Солидарност муслимана долазила је на прво место. Ствар која је могла бити у промету називала се мал (посед, иметак). За новац је коришћен израз ''неми посед'', док су робови и стока чинили ''говорећи иметак''. Друга подела ствари је била на живо благо (стока и робови) и мртво благо (злато и сребро). Било је битно и да ли су ствари заменљиве или незаменљиве, мерљиве или израчунљиве. Најважнија је свакако подела на покретне и непокретне ствари. Исламско право је разликовало својину и државину. Државина се делила на оправдану и неоправдану. Да би нешто представљало ствар у промету морало је да испуни два услова:1) да има одређену вредност2) да је то ствар чије је коришћење дозвољеноУ шеријату су постојали различити видови својине на непокретностима:1) мулк (милк) – добра која су се налазила у приватном власништву и на која се плаћала десетина (зекат) и која се понекад називају захир поседима (видљивим)2) емирије – некретнине над којима држава задржава контролу, а коришћење препушта појединцу уз плаћање накнаде3) метруке – јавни пашњак или шума у колективној својини заједнице4) икта посед – ''војно лено''5) вакуфске некретнине – оне које су њихови власници завештали за јавну добробит некој верској или образовној институцијиОБЛИГАЦИОНО ПРАВО: Шеријатски правници су делили облигације у две велике групе, попут Аристотела: 1) све врсте уговора и специфичних располагања2) разна чињења из којих проистичу одговорност и накнада штетеВодећи рачуна о етици и солидарности ислам је забранио узимање камата! За закључење уговора је била довољна сагласност воља. Облигационо право је било веома развијено, што је и разумљиво с обзиром на чињеницу да је трговина, поред ратовања, била најважније занимање Арабљана. Купопродаја и трампа се називају истим именом – бау. Шеријатско право је познавало и уговоре о послузи, остави, јемству, залози, заступништву, ортаклуку, најму, закупу...БРАЧНО И ПОРОДИЧНО ПРАВО: Ислам је поправио женин правни положај. Жена је била слабији сведок од мушкарца, њен наследни део је био мањи, теже се разводила него мушкарац. Шеријат је мушкарцима дозволио ограничену полигамију. У исто време слободан човек може имати 4 жене, а роб 2. Мухамед се женио укупно 12 пута. Муж је при склапању брака плаћао венчани дар (мехр). Муж је био дужан да се стара о жени и сноси све трошкове издржавања породице, док жена није била дужна да издржава свог мужа у случају да он осиромаши. Поред своје супруге, муж је могао имати и конкубине, али је касније исламско брачно право забранило конкубинат. У прво време је био дозвољен и привремени брак (мут'а). Муж је лако могао раскинути брак, једностраном изјавом воље (талак). Шеријат је поставио фикцију да се деца сматрају рођеном у браку уколико се роде у одређеном временском року по престанку брака. У прво време ислам је познавао адопцију, али је пете године по хиџри забранио. Шеријат је познавао неколико врста сродства: крвно, духовно, тазбинско, сродство по млеку (иста дојиља).

НАСЛЕДНО ПРАВО: У предисламској Арабији, жене не само што нису биле наследници, већ су по смрти својих мужева улазиле у њихову оставинску масу, а наследници су били само мушки сродници. Од заоставштине прво се плаћају трошкови, потом дугови па се тек онда наслеђивао. Женским сродницима је признато наследно право, али у ограниченом обиму и њен наследни део је два пута мањи од делова које добију мушки сродници. Муж је наслеђивао половину заоставштине ако жена нема потомства, а четвртина ако га има (код жене су четвртина и осмина).

По близини сродства наследници су се делили у 3 категорије:1) привилеговани наследници2) асаба наследници (нешто слично агнату)3) наследници ''по танкој крви'' КРИВИЧНО ПРАВО: Теорија кривице је веома разрађена, али недостаје дефинисање покушаја, саучесништва... Исламска правна наука познаје 3 категорије кривичних дела:1) худуд – злочини предвиђени Кур'аном2) кривична дела против личног интегритета3) сви други преступиКур'ан је предвидео само пет кривичних дела и она искључују опрост или нагодбу:1) крађа – казна је одсецање десне руке2) разбојништво – смртна казна3) прељуба – 100 удараца бичем (негде каменовање, а од ХI века новчано)4) лажна оптужба за прељубу5) употреба вина или било ког другог алкохолног пићаУколико лопов врати предмет пре подизања оптужбе казна изостаје. Убиство или рањавање давали су право на крвну освету. Опрост и нагодба су били допуштени, а код нагодбе у случају нехотичног убиства или рањавања, плаћала се композиција (дија). Сви други преступи подлегали су дискреционој казни (та'зир) која је била у надлежности судије.СУДСТВО И СУДСКИ ПОСТУПАК: Углавном је у надлежности кадије. Главни кадија је обично најпризнатији правник свог времена, суди у Багдаду и препоручује остале кадије. Ислам није познавао колегијално суђење и судио је само један. Касније судије добијају саветнике. Ту улогу добија муфтија који је давао правне савете (фетве) искључиво везана за одређена правна питања. Уколико оптужени призна кривицу, није било потребе за доказивањем, али у супротном је тужилац морао изнети доказе. Шеријатско право је дало првенство усменим над писаним доказима. Пресуда кадије је била коначна. Крајем Омејада основан је и врховни управни суд (мезалим) који се бавио разматрањем злоупотреба власти.

53. Германске варварске државеНа територији данашње Немачке у III веку су се формирала 4 племенска савеза – Франака, Саса, Алемана и Тиринжана. Од германских племена међу првима су Франци и Бургунди основали своје државне заједнице у некадашњој римској провинцији Галији. Визиготи су се сместили у данашњој јужној Француској и Шпанији, Баварци у централној Европи, Англи и Саси у Британији. Најистакнутије племе су били Франци који су још од III века насељавали просторе у области доњег тока Рајне. У V веку су од Римљана освојили северни део Галије и основали неколико државица. Међу Францима су најистакнутија била племена Рипуараца и Салијаца. Крајем V века међу франачким вођама се издвојио један од 10 предводника племена Салијаца, Хлодовех из породице Меровинга (481 – 511). Његов највећи успех који му је донео славу, битка код Соасона који је од Римљана освојио 486.год може се узети за време од када се рачуна почетак франачке државе. Хлодовех је своју сестру удао за остроготског вођу Теодориха, а сам се оженио ћерком бургундског вође Сигисмунда, тако да је добро учврстио савезе са другим германским племенима. Делове освојене земље, уз могућност да добијени посед наслеђују њихови синови, делио је члановима своје војничке дружине, припадницима племенске аристократије, а нарочито антрустионима, који су представљали неку врсту његове гарде и полагали му посебну заклетву верности (трустис).

Од затечених римских велепоседника он није одузимао имања, већ им је само наметнуо одређена давања. Богатим Римљанима је дао низ привилегија, чиме их је скоро изједначио са Францима. Он је практично интегрисао победнике Франке са побеђеним Римљанима, који су међу варваре уносили своју културу и искуство у вршењу државних послова. Хлодовех је заједно са својом дружином 496.год прихватио прелазак у хришћанство. Црква је притом такође добијала велике поседе и многе привилегије, али је за узврат подржавала франачку власт и краља. Када је покорио Алемане и Визиготе, овладао је огромним делом Западне Европе. Хлодовех је од племенског старешине израстао у моћног владара и практично створио франачку државу. После Хлодовехове смрти држава је раздељена његовим синовима на 4 дела (са центрима у Паризу, Соасону, Орлеану и Мецу). Почетком VII века (614.год) у Паризу је донет један документ – ''Хлотаров едикт'' или ''Вечна конституција'' који неки називају и франачка магна карта. Хлотар II је њиме прихватио извесна ограничења краљеве власти. Тим документима велика овлашћења добијају мајордоми. Мајордоми су углавном били крупни земљопоседници, а међу њима се истицала породица Каролинга која је порекло вукла од Рипуараца. Један од каролиншких мајордома, Карло Мартел, прославио се у бици код Поатјеа 732.год када је победио Арабљане који су прешли Гибралтар. После тог успеха, Карло Мартел је одузео део земље од цркве и расподелио војницима као бенефицијум и тако је секуларизацијом црквених поседа почео да се изграђује бенефицијарни систем. Његов наследник Пипин Мали је настојао да поправи односе са црквом, и уз пристанак папе збацио последњег меровиншког краља, а себе 751.год прогласио франачким краљем. Пипин Мали је за узврат у Италији заштитио папу од Лангобарда. Тако је захваљујући Францима створена папска средњовековна држава – Patrimonium beati Petri (756.год, са главним центрима у Риму и Равени). Уведена је обавеза да сви земљопоседници дају десетину цркви. Кулминацију франачка држава досеже кад на власт долази његов син Карло Велики (768 – 814.). тријумфално је уништио државу Авара 799.год. Најпотпунији извор о том времену саставио је његов биограф – историчар Ајнхард у делу ''Vita Caroli Magni'' у коме се, између осталог, среће и најстарије поуздано помињање назива Срби. Од стране папе, на свечаној служби у цркви Св. Петра у Риму, Карло Велики је на Божић 800.год крунисан за римског императора. Уз титулу rex Francorum et Langobardorum он је imperator, Romanum gubernans imperium. Сукоб са Византијом завршен је 812.год Ахенским споразумом којим се деле интересне сфере: највећи део Италије и Балканског полуострва припао је Франачкој, а Византија је задржала контролу над јужном Италијом, Венецијом и великим бројем јадранских острва и градова. Распад Франачке је озакоњен 843.год чувеним Верденским уговором између унука Карла Великог (синова Лудвига Побожног). Карлу Ћелавом је припао западни део државе (махом простори данашње Француске и Белгије), Лудвигу Немачком источни делови (Немачка), а Лотару Италија и уски део између Француске и Немачке (Лотаронгија). Тек од тада феудализам стиче своју праву физиономију, јер се сваки корисник бенефицијума сматра везаним за владара уговорним обавезама.

54. Извори германског праваЧини се да је адекватније употребљавати назив германска права него германско право јер је велики број новонасталих германских држава имао своја права и законе. Дуго се у употреби задржао зборник правних прописа Addictum Rhotari, који је њихов краљ Ротар донео средином VII века као мешавину племенског обичајног и римског права. Године 1020. Нaстала је позната збирка Liber Paviensis (према месту Павија у Ломбардији, некадашњој лангобардској престоници) у којој је од Х века деловала чувена Павијска школа, претеча глосатора.) Баварци су имали своје записано племенско право у зборнику Lex Bavariarorum. Најважнија особина која је карактерисала франачко и гeрманско право је персонални принцип. На Галоримско становништво се примењивало римско право. Правни партикуларизам је био толико изражен да се у држави паралелно примењивао велики број племенских обичајно правних система. На Меровинге се примењивало салијско, а на Каролинге рипуарско право.Leges Romana barbarorum – варварски зборници римског права, представљају зборник римског вулгаризованог права. Ту спадају Edictuum Theodorici, зборник остроготског владара

Теодориха, настао око 500. год. Западноготски владар Аларик доноси зборник Lex Romana Wisigothorum (Алариков бревијар), који се примењивао у јужним деловима данашње Француске. Југ Француске је све до велике француске револуције називан земљом писаног права, за разлику од северне Француске где се налазило подручје обичајног права јер су ту преовладавали германски обичаји. Низ других закона је донео или редиговао тек Карло Велики а то су Lex Saxonum, Lex Thurigorum, Lex Chamavorum. Далеко најзнаменитији, најважнији и најстарији салијски законик, зборник обичаја салијских Франака, донео је Хлодовех још крајем 5. Века. Сачуван је велики број његових редакција од којих оне најстарије садрже 45 чланова,касније око 100, док је тек у време Карла Великог издат пречишћен текст закона са 45 чланова. Написан је на латинском језику. Утицај римског права је незнатан, мањи него у било ком од других варварских зборника. Салијски законик одражава низак степен правног развитка и тесну везаност за племенску традицију (казуистичност, видљиви остаци колективне својине сеоских заједница, колективна одговорност породице, формализам и симболика, правни положај жене). Рипуарски законик за који се не зна тачно када је први пут донет пошто није сачуван у великом броју преписка. Карло Велики га је адаптирао, редиговао и објавио око 800.год. Развијенији је од салијског, мада се у литератури понекад назива његовом млађом сестром. У Рипуарском законику је видљив већи утицај римског и црквеног права. Јасно се рефлектује и ојачана власт краља а знатно су заступљенији писани правни акти од усмених и архаичних. Као трећи важан извор права почело је да се развија и опште право које је важило за све становнике и целокупну територију државе. Њега су чинили законски прописи које су доносили краљеви: бројни едикти у време Меровинга и капитулари у време Каролинга. Помоћу њих краљеви су мењали обичајни правни систем, доносили нове правне прописе у области управе, финансија, кривичног и приватног права, давали упутства својим изасланицима. Важан извор права су биле јавне и привате правне исправе. Од јавних су најзначајније биле краљеве исправе јер се њихова садржина није могла оспоравати (placita – записници о поступку пред краљевим судом, diplomata – свечане исправе помоћу којих краљ успоставља неки правни однос и indiculi – акти других државних органа). Од приватних, које су могле бити оспораване, најчешће су cartae – помоћу којих се потврђује да је неки правни посао закључен, а карта се предај странци и notitae, које су представљале доказне исправе, као потврда да је неки правни посао био закључен.

55. Особине појединих грана германског праваСТВАРНО ПРАВО: У германским државама дуго је носило трагове колективистичких односа уз неке елементе феудалних схватања – пре свега тог да је на истој ствари (некретнини) могло постојати више титулара са различитим овлашћењима. Колективна својина се дуго задржала а још је раширенија била у облику породичне својине. Стварна права на непокретностима су више имала карактер државине или плодоуживања него права својине. Најближи појму неподељене и потпуне својине је био аллодиум. Власник је њиме могао слободно располагати и интер вивос и мортис цауса. На покретним стварима је постојала приватна својина.ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО: Оно није био развијено јер није било ни развијене пруватне својине. Најчешће се користио један специфични формални уговор – чврста вера, помоћу кога су се могли постизати ефекти различитих уговора (трампа, купопродаја, поклон). Он се закључивао пред сведоцима на традиционалан начин – тако што странке преносећи својину на предмету изговарају дрежење свечане речи уз доста симболике. Касније се, нарочито код купопродаје, у промет уводи писана приватна исправа (цхарта) која се предаје другој страни приликом закључења уговора.БРАЧНО И ПОРОДИЧНО ПРАВО: Брак се закључивао између оца девојке и будућег мужа кроз неколико аката – симболичну куповину невесте (веридба), преношење мундиума са оца на младожењу, давање мираза (дос) и предају младе. После прве брачне ноћи млада је добијала од задовољног младожење посебан „ јутарњи поклон“. Миразна имовина је била под контролом мужа, а у случају женине смрти добијају је њена деца или, ако деце нема, враћа

њеној породици. Забрањује се брак отмицом. Под утицајем цркве концепција брака у симболичној форми куповине жене се потискује, а брак поприма форму обавезног црквеног брака и постаје нераскидив. Власт оца и мужа подразумева право старешине породице да наређује и кажњава чланове породице. Над мушком децом, отац има мундиум до 12. или 14. године (код Лангобарда до 18), а над женском до удаје. Над удовицама и сирочади мундиум има владар. Жене су имале веома добру праву заштиту. НАСЛЕДНО ПРАВО: У Салијском законику, редослед рођака у законском наслеђивању је следећи.деца, мајка, браћа и сестре, тетка, следећи најближи сродник! Мада се ту изричито не помињу отац и стриц, неки аутори верују да су с они подразумевали. Нарочиту пажњу у германским правима изазива установа афатомија која је надомештала непостојање тестамента. У Салијском законику то представља један вид симболичног и формалног уговора у коме једно лице за живота преноси на друго, са којим није у сродству, целу или део своје имовине. У Рипуарском законику, афатомија више поприма форму адоције ради наслеђивања. Елементи класичног тестамента се појављују тек у случају располагања имовином mortis causa у корист цркве, мада су та располагања чешће била у облику поклона за живота.КРИВИЧНО ПРАВО: Оно се налазило у центру пажње германских законика, па се скоро стиче утисак да су због њега и настајали. Основни печат германском кривичном праву даје систем композиције, уз ретку примену смртне казне, као и диференцирана кривичноправна заштита различитих категорија становништва. Настојали су да се потисне крвна освета. Лангобардско право у Ротаровом едикту изричито помиње крвну освету, али прописује обавезу композиционог помирења. Франачко право је понекад кажњавало и сам покушај кривичног дела. Прибегавало се искључењу из заједнице и прогонству, почео се користити и затвор, а примењивале су се и телесне казне )одсецање носа, уха, ноге, руке, полног органа, вађење ока, шибање... Новчана композиција је апсолутно доминирала.СУДСКИ ПОСТУПАК: Код Германа је био рудиментаран и носио трагове племенског суђења. То се нарочито одражавало у саставу и раду суда у центенама којим је председавао тунгин односно викар у присуству свих одраслих мушкараца из центене. Пресуду би предлагали људи из народа познати по томе што се добро разумеју у обичаје, по правилу седморица (рахинбурги). Извршавао ју је гроф уз помоћ рахинбурга. Ситне спорове решавали су на основу имунитетних права велепоседници, а само за најзначајније предмете био је надлежан краљевски суд (за издају дезертерство, крађу у цркви и уопште дела за која је предвиђена смртна казна). Он је судио само припадницима виших друштвених слојева, а уз краља су га сачињавали и седморица најугледнијих дворјана. Једино је код Лангобарда судија био инокосни. Карло Велики је суђење пренео у надлежност грофова и то се одвијало на три годишња скупа којима су морали присуствовати сви слободни становници подручја. Постојала је подела на важније спорове (causae maiores) којима је председавао гроф и спорове мањег значаја (causae minores) којима је председавао викар. Занимљиво је било да је терет доказивања не пада на тужиоца него на туженог! Поред рационалних често се користе и ирационална доказна средства (нарочито заклетва и божји суд). Заклетва је по правилу била оправдавајућа – пургаторна, којом оптужени негира оптужбу. Заклетва је обично ојачавана заклетвом ''саклеветника''. Њихова заклетва није потврђивала тачност чињеничног стања већ је имала карактер заклињања да верују у тачност онога што оптужени тврди. Што се тиче божјег суда – ордалија, остваривао се на најразличитије начине: водом (бацањем у хладну воду оптуженика завезаног, па се гледа да ли тоне), ватром (држањем усијаног гвожђа), двобој батином и штитом, залогајем, крстом (када обе странке стоје пред распећем раширених руку, а за победника се сматра ко дуже издржи). Право на жалбу и вишестепеност формално нису постојали, али се ипак у пракси понекад на пресуду грофовског суда могло жалити краљевом суду.

56. Енглеска средњовековна држава и корени Common law – aНа британско острво су се населила бројна германска племена: Англи, Саси, Јити и Нормани који су углавном продирали из Данске. Приликом насељавања Германи су потискивали староседелачка племена Келта (Гала), по чијем најистакнутијем племену Брити, цело острво добија име. Келти су се на том простору налазили још средином I миленијума пре нове ере, да би Римљани почели да их покоравају. Римљани су се потом у Британији задржали скоро четири века али романизација није била тако интензивна као у Галији. Почев од VI века ту се ствара седам таквих државица (Кент, Есекс, Сасекс, Весекс, итд.) на чијем се челу налазе војсковође - краљеви са својим војним пратиоцима. Очувала се и племенска скупштина, а једно време је постојало и посебно тело које су сачињавали „мудри старци". Они су давали сагласност на одлуке краља, чак су га понекад и бирали. Јачањем државе формира се и локална управа, при чему су основне јединице грофовије (county, shire), на чијем се челу налазе шерифи (sherijf), које поставља краљ и који у његово име врше власт. Становништво је углавном сачињавало слободно сељаштво (тзв. керли), док су једино припадници родовске аристократије (тзв. ерли) имали веће земљишне поседе и привилегованији друштвени положај. Из њих израста слој крупних земљопоседника - лордова. Земљишни поседи које су црква или поједини истакнути племићи добијали од краља обично су им даровани писаним повељама (charter), те се стога та врста поседа називала bookland. Том земљом се слободно могло располагати и за живота и за случај смрти. Први владар који је успео да у IX веку уједини већи део тих простора био је Алфред, краљ Весекса. За његово име се везује и доношење најзначајније кодификације обичаја у Британији - тзв. Законик краља Алфреда. Прво записивање племенских обичаја овде се јавило још у VI веку, када је краљ Етелберт издао Зборник права за краљевину Кент. Први пут почиње да се употребљава назив Краљевина Енглеска, одн. „земља Англа" - Enдleland, тј. Enдland. Почетком XI века Нормани преузимају власт у Енглеској, а њихов владар Кнут узима титулу краља Енглеске, Данске и Норвешке. За њега се везује доношење трећег значајнијег правног текста из овог подручја - Закона краља Кнута. Нормански владар Виљем Освајач је у чувеној бици код Хестингса 1066. године победио англосаског краља, он се намеће као први краљ Енглеске, па се од његовог времена рачунају енглеске династије (Норманска, Плантагенета, Ланкастера, Јорка, Тјудора и Стјуарта). С обзиром да је и следећа династија Плантагенета такође била француског порекла (из породице Анжујаца) још дуго је језик енглеског двора и племства био француски, званични језик државних докумената латински, док су енглески говорили једино нижи друштвени слојеви. Веома снажна централна власт владара је почетна тачка у енглеској историји, али ће убрзо Енглеска постати пример ограничавања краљевске власти. Виљем Освајач учвршћује зависност племића и нижих феудалаца по принципу крунског вазалитета - непосредног везивања за владара. Сви држаоци земље дугују владару разне видове феудалних обавеза. Највећи поседник је сам краљ, који је држао чак једну седмину целокупне територије Енглеске, док је осталу земљу одузету од англосаског племства делио крупним (барони) и ситним феудалцима (ритери). Ради лакше контроле прихода које су му дутовали вазали, тада је сачињена чувена „Књига судњег дана" - Domesday book, која садржи попис свих поседа, барона и њихових вазала, слободних сељака, кметова, робова и инвентара који се на њима налазе. Овај документ је писан на француском језику. Хенрих II (1154-1189) је оснивач династије Плантагенета. Он је поново учврстио централну краљевску власт. То је нарочито постигао кроз реформу војске и судства. Уместо војне обавезе барона да се одазивају на позив владара, он им је увео обавезу да дају новац за војне потребе, те је из тих прихода

плаћао знатно поузданију најамничку војску. Реформом судства ie увео могућност да сваки слободан човек може тражити да се његов спор решава пред краљевим судом. Уводе се посебни путујући краљеви судови, који широм Енглеске суде у његово име и у пракси почињу да формирају особен правни систем општег права - Соттоп Law. Покушај Хенриха II да на исти начин развласти и цркву, ограничавањем надлежности црквених судова (кроз тзв. Кларедонске одлуке) завршио се неуспешно. Хенрих II је од папе анатемисан. Сукоб са папом се завршио победом папе, те је Хенрих II морао да призна пораз, доживљавајући своју „Каносу", молећи за опроштај на Бекетовом гробу док су га шибали свештеници. Време његових синова, Ричарда Лављег Срца и Јована Без Земље (1199-1216) донело је потпуни пораз круне и у односу на бароне. Maдna Carta Libertatum коју је морао да донесе Јован Без Земље 1215. године означила је победу партикуларних тенденција и барона. Тако је 1265. године, уз значајно учешће грађанског слоја, вођа незадовољника Симон де Монфор сазвао Велики савет, који је у суштини представљао први сазив енглеског парламента. У XIV веку се у оквиру њега формирају два дома - Дом лордова (House of Lords) и Дом представника обичних грађана (House of Commons).

57. Magna Carta Libertatum Велика повеља слобода ce обично назива првим уставним актом не само у Енглеској, већ и у целоме свету. Она све до данас представља камен темељац англосаксонске демократије. Донета невољно од енглеског краља Јована Без Земље (John Lackland) јуна 1215. године под притиском енглеских феудалаца, ова повеља је постала и остала симбол ограничења власти и самовоље владара помоћу правне норме. У Енглеској се, у ствари, под Maдna Carta подразумевају, поред Јованове, још три повеље које су донете за време владавине његовог малолетног сина Хенриха III (из 1216, 1217 и, нарочито, она из 1225. године). Па ипак, мит о Великој повељи слобода се са разлогом везује баш за повељу из 1215. године, не само због временског приоритета, већ и зато што је најчешће баш она или њени делови током наредних година и векова по-тврђивана од разних владара више од 50 пута! Тек је XVII век, са идеолошким одушевљењем Јовановом повељом из 1215. године и теоријским резонима природног права, придао овом документу и квалитет уставног акта. 15. јуна 1215. године Јован без земље је прихватио састанак на пољани Ранимид (Runnymede) на јужној обали Темзе, недалеко од замка у Виндзору. После четири дана жучних расправа, својим великим печатом је потврио да прихвата захтеве незадовољних феудалаца, који су формулисани у Повељи. Оригинални текст Велике повеље слобода је написан на пергаменту, на латинском. Повеља је садржала континуирани след мисли и није била подељена на чланове, како се данас објављује. Подела на чланове је из практичних разлога уведена у XVII веку, и то најпре за Хенрихову повељу из 1225. године, да би тек у XVIII веку и Јованова Maдna Carta добила нумерацију за поједина поглавља. Овај документ садржински није унео много нових битних елемената у већ постојеће односе, него је углавном потврђивао права за која су енглески племићи сматрали да им припадају од раније. Повељом се краљ обавезао да не захтева од феудалаца већа плаћања него што је то обичајима устаљено. Чувеним чланом 39. краљ се обавезао да не хапси феудалце без одлуке суда, који морају сачињавати људи њима равни по статусу (iudicium parium. Краљ се такође обавезао да финансијски не уништава феудалце прекомерним новчаним казнама. Гарантује им се сигурност својине. Предвиђена су неприкосновена права и повластице енглеске цркве, као и немешање краља у црквене изборе. Право трговаца да слободно улазе и излазе из Енглеске и тргују без ограничења је такође предвиђено. Посебан значај има одредба према којој се шуме и речне обале изузимају из краљеве власти. Повеља садржи и низ одредби које регулишу наследне и својинске односе, старатељство, зајам, судски поступак, јединствени систем мера. Maдna Carta у рудиментарном облику регулише и организацију власти, одн. органе који су надлежни да се старају о остваривању записаних начела. Уз краља, предвиђено је не само постојање, него и надлежност Општег савета краљевине (Соттипе concilium): ово тело се пре свега бави питањем финансија (утврђивање пореза), али је овлашћено и да суди баронима, да бира Веће 25 барона, итд. Веће 25 барона сачињавају 24 барона и градоначелник Лондона.

Незадовољство барона, ритера и грађана ће први пут кулминирати кроз покрет који је предводио Симон де Монфор 1265. године, када ће се као његова последица први пут сазвати енглески парламент. Друга кулминација незадовољства краљевим понашањем представљала је Енглеска револуција. Magna Carta Libertatum из 1215. године је у основи типичан феудални документ о правима и обавезама вазала. Не само да је прва предвидела средства која ће гарантовати поштовање угрожених привилегија и слобода, створивши свест да власт краља није неограничена. Управо је она наговестила идеју конституционализма, супрематије права и почела да крчи пут ка уставној монархији. Мада је првенствено представљала практични документ који је решавао тренутне политичке проблеме уз позивање на већ постојеће привилегије, њој се ипак не може порећи да је унела и понеку новину. Најзначајније од свега је да Maдna Carta Libertatum живи и дан данас као део позитивног права Енглеске. Енглеска је земља неписаног устава, са тзв. историјском уставношћу, где се уставна правила извлаче из већег броја докумената или судских пресуда доношених у различитим временима.

58. Habeas Corpus Act Важан део енглеског система „историјске уставности" представља и Habeas Corpus Act, најважнији документ о правима човека у англосаксонском праву. Он штити грађане од самовоље државних органа, превасходно извршних, а нарочито полиције. Овај документ гарантује неповредивост личне слободе. Њиме се извршна власт ставља под контролу судске власти. Основна начела овог инструмента се своде на забрану незаконитог хапшења без судског налога, забрану дуготрајног задржавања у затвору без очигледних доказа о кривици, заштити човека од малтретирања у истрази и изнуђеног признања, као и на низ других процесних привилегија које се гарантују осумњиченом. Еволуција овог правног средства је започела у XIII веку, а била је крунисана 1679. године доношењем закона у парламенту. Тада овај појам још није подразумевао да мора постојати и основ за довођење туженог, већ само да надлежни орган има обавезу да обезбеди физичко присуство одређеног лица у суду одређеног дана. По свој прилици је већ тада Habeas Corpus био коришћен у кривичним стварима означавајући наредбу краља шерифу да доведе пред суд лице осумњичено за кривично дело. Writ of Habeas Corpus прераста у поступак кроз који се могла проверавати законитост и оправданост вођења процеса пред одређеним судом. Тако се од XVII века почиње да користи и као средство помоћу кога се може тражити ослобађање од притвора, уколико се не може доказати чврст основ хапшења. У парламенту се образују две странке - виговци (представници буржоазије и новог племства, касније „либерали" као противници апсолутизма и заступници идеје о што већем утицају парламента) и торијевци (припадници старих феудалних кругова, касније „конзервативци", који су помагали јачање краљеве власти). Уз залагање и на иницијативу премоћних виговаца који су те године убедљиво победили на изборима, 26. маја 1679. године изгласан је у парламенту закон - Habeas Corpus Act. Често ће се због великог уставноправног значаја називати „трећа Maдna Carta". Наbeas Corpus Act из 1679. године има 20 чланова и коначно је све успео да регулише на задовољавајући начин.Према овом закону извршни орган може неког ухапсити и држати га у затвору само на основу налога који издаје суд. С обзиром на то да постоје ситуације када полиција не може чекати судски налог (због могућности бекства, уклањања трагова кривичног дела, итд.), лишавање слободе је дозвољено и без напога, али под стриктно одређеним условима. Управо њих прописује овај закон. Habeas Corpus Act је отклањао и евентуалну самовољу судија. Судија је потом морао у најкраћем року испитати лице које би му привео полицијски орган и утврдити основаност хапшења. Нико не може бити поново ухапшен за исто дело за које је већ једном ослобођен. Ухапшени се не може премештати из једног затвора у други и не може се држати у Шкотској или прекоморским тамницама. Забрањено је и покретање поступка против лица уколико су прошле две године од дана извршења дела (застарелост гоњења). Парламент може ставити Habeas Corpus Act ван снаге у одређеним критичним ситуацијама. У Енглеској се то заиста и десило у више наврата (у време рата са Наполеоном, побуна у Ирској, масовних штрајкова, у колонијама за време њихових ослободилачких покрета, итд.). Habeas

Corpus Act je у Енглеског доживео неколико важних допуна. Већ је енглески Бил о правима (Bill of Riдhts) из 1689. године донео даље олакшице при коришћењу овог института (забранио је превисоку кауцију). Habeas Corpus Act из 1816. године је проширио домет овог средства са искључиво кривичног терена на све друге случајеве када је неком лицу, које није извршило кривично дело, угрожена лична слобода. Habeas Corpus Act из 1862. године решава проблем територијалног важења овог института у „прекоморским крајевима". Примена Habeas Corpus-а у САД, као уставног средства за заштиту ухапшених лица, у основи се прилично разликује од праксе у Енглеској, где је Habeas Corpus Act био и остао процесни институт, који пружа грађанима заштиту од неоснованог хапшења и самовољног поступања извршних органа власти. Kao један од најособенијих института англо-америчког права, Habeas Corpus Act представља главно средство за гарантовање личне слободе од давне прошлости све до наших дана и веома илустративно сведочи о дубокој укорењености и дуговечности „историјског" система уставности у Енглеској.

59. Извори енглеског праваУ енглеском средњовековном праву су се формирала три основна извора права, који су важили на целој територији државе. Први најважнији извор је био Соттоп Law у ужем смислу речи - тј. опште обичајно право које се потврђивало кроз делатност краљевских судова. Ово право се стварало тако што су се странке које би биле незадовољне локалним пресудама, локалним обичајима или, још чешће, уколико пред локалним судовима барона нису уопште добили заштиту, обраћале краљу да он пресуди спор према „праву земље" - које подразумева не само обичајно право, него и краљеве налоге и већ донете пресуде. Соттот Law је имао унификаторску улогу, али су му се непрестано супротстављали барони, који су желели да сачувају своју јурисдикцију. Сваки случај се покретао само на основу одређеног writa, што подсећа на римско право, где без унапред предвиђене тужбе (actio) није могло бити суђења. Writ који су краљеви једном издали су се већ од краја XII века почели сакупљати у званични краљевски регистар (Reдister of Writs), а од XIII века почињу да се издају и незваничне тзв. Year Books - годишње књиге одабраних најважнијих пресуда. Пресуда у једном случају (case) је представљала прецедент, тј. обавезну правну норму, према којој се убудуће морало поступати. Стварању све унификованијег енглеског права је неизмерно допринео и енглески судија Х. Бректон који је стекао епитет оца Соттоп Law. Другу групу извора су чинили закони које је доносио краљ, још од времена Виљема Освајача, а касније и парламент. Разни прописи које је доносио краљ под различитим називима су представљали Statute Law. Област у којој су се доносили закони била је веома уска и углавном се тицала организација државе и феудалних веза. У основи се Statute Law третирао само као допуна Соттоп Law и није имао тако велики значај за развој енглеског права. Ипак, кроз овај тип извора права у енглески правни систем су ушле неке важне новине, већ током XIII века (Мертонски статут којим je забрањена примена римског права 1236. године, Трговачки статут 1283. године којим се дају гаранције трговцима, Други Вестминстерски статут 1285. године којим су барони издејствовали да краљ ограничи доношење нових writ и тиме успоре процес унификације, Винчестерски статут 1285. године којим се регулишу кривична дела против живота и тела и уводи подела слободних људи у пет разреда према имовини, итд.). Од XIX века енглеско, па и англосаксонско право уопште, скоро искључиво посеже за законима као основним и најважнијим изворима права. Чак се јавља и тенденција да се закони кодификују, али су те збирке у Енглеској углавном незваничне. Трећи извор права је Equity Law - систем правичности (једнакости). Понекад се решење за спорни однос уопште није могло наћи ни у Соттоп Law ни у Statute Law. Због тога су се у таквим случајевима странке почеле обраћати краљу, који се заклетвом приликом ступања на престо увек обавезивао да ће обезбеђивати једнака права и правичност. Од XV века увећао се број случајева у којима су се странке јављале посебном одељењу краљевог суда, тзв. Канцеларовом суду (Court of Chancerf), са молбом да се спор реши не на основу постојећег Соттоп Law права, већ према осећању правде и правичности. Слободном оценом околности, широким тумачењем када се може искористити стари, већ постојећи writ или применом фикције овај суд је могао да донесе

пресуду независно од постојећих решења у друга два извора права. Притом су се понекад у обзир узимала решења из римског права. Equity Law је за собом повукао и повећану могућност арбитрерности. Крајем XVI века је и у погледу овог извора почео да се примењује систем преседана. Тако су практично створена два паралелна система права. Пресуде - преседани (case law), без обзира из ког система извора права потичу, на тај начин постају посебан извор права. Обележавају се именима странака у спору.

60. Одлике грана права по систему Со mm оп Law ГРАЂАНСКО ПРАВО: Оно је другачије постављено него у континенталном. Својина представља посебну грану права (а не део стварног права), а не постоји ни облигационо право као јединствена грана права, већ се издвајају две целине: уговори (Contracts) и накнада штете - грађанскоправни деликти (Torts). Постоји посебна грана права - Trust, која регулише ову специфичну англосаксонску установу. Својина је најспецифичнији део англосаксонског права. То се нарочито односи на својину на непокретностима. А, опет, право на земљи и непокретностима чини срж англосаксонског права. Соттоп Law нема превасходно у виду право својине на земљи, него компликованији концепт - својину права на земљу (дакле, реч је о „праву на права"). Под утицајем феудалних реминесценција (да нико не може имати потпуну својину на земљи), концепт својине се заснива на систему држања земље - tenure, тако да на истој непокретности може истовремено постојати више титулара. Поседи најкрупнијих феудалаца - лордова су се звали менори (manor), које су они делили на парцеле и давали на даље коришћење. Временом су се формирала два основна типа држања. Слободна држања се штите пред краљевим судом и код њих су обавезе унапред одређене - у почетку су то најчешће биле обавеза војне службе витезова или новчана рента, тзв. сокиџ. Неслободна држања се штите пред нижим судовима и код њих обавезе нису унапред утврђене, већ се уговарају са даваоцем земље на држање. Врсту својине на непокретности одређује још један појам - estate, којим се такође дефинишу различити својински елементи, а пре свега обим овлашћења и дужина трајања права. Тако се према овом критеријуму разликују три основна типа својине. Fee simple представља најшире право својине на земљи, временски неограничено, отуђиво и наследно, најближе континенталном појму својине. Fee tail је доживотно уживање, неотуђиво пословима inter vivos и mortis causa, али ипак наследно. Притом држалац не може утицати тестаментом на промену наследника, а то је обично најстарији мушки потомак. Life estate је неотуђиво, временски ограничено - доживотно право држања, које се везује за трајање живота самог титулара или неког другог лица (нпр. док му је жива мајка). После смрти титулара или лица за које је условљено, ово право престаје, а непокретност се враћа ономе ко ју је дао титулару у државину. Зато неки писци овај облик називају „повратно држање". Real property je својина која се штити „реалном (власничком) тужбом" (real actiоn) пред Соттоп Law судовима, а personal property је својина заштићена „личном тужбом" (personal action), при чему се код првих у спору одлучује чија је ствар и коме припада, а код других се досуђује новчани износ. Траст је раширена у пракси, како у Енглеској, тако и у САД. Она се користи за постизање различитих правних ефеката. Њена специфичност је у томе што једно лице (settlor - онај који успоставља траст) преноси својину на друго лице (које се назива трасти - trustee), али на тај начин да оно мора - без обзира на то што је постало власник - вршити своја права тако да корист од тих права не извлачи он, него неко треће лице, бенефицијар (beneficiary). Трасти је имао својину на основу. Common Law (Common Law ownership) и бенефицијар га није могао тужити ако не испуњава обавезе које траст налаже, али је кроз Equity уведена могућност да се бенефицијар заштити. То двојство власничких овлашћења је функционисало у начелу без конфликата конкурентских својинских права. Траст се најчешће установљавао при пословима mortis causa у корист малолетника, жена, просветних, верских или хуманитарних организација, тако да је управљање трастом постала прсебна професија, што је довело до формирања посебних, специјализованих фирми за вођење траста.

ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО: У основи се нешто мање разликује у англосаксонском праву. За разлику од континенталног правног система, уговори и грађанскоправна одговорност за накнаду штете представљају две потпуно одвојене сфере, чак две засебне гране права (Сопtracts и Torts).НАСЛЕДНО ПРАВО: Оно је специфично утолико што се изводи из специфичних облика својине. Једно време наслеђивања земље није ни било, јер је држање земље било строго везивано за личност којој се доделила, а тек се од краја XII века кроз праксу Common Law судова јавља наследно право најстаријег сина на непокретној имовини (принцип примогенитуре). Располагање земљом путем тестамента ушло је у праксу тек у XVI веку, а све дотле се примењивало искључиво законско наслеђивање. Наслеђивање покретне имовине великим делом је регулисало црквено право. Соттоп Law није познавао преношење земље путем тестамента, већ је ова могућност уведена кроз Statute Law тек у XVI веку.БРАЧНО И ПОРОДИЧНО ПРАВО: Оно се такође налази под снажним упливом цркве: закључење брака, развод и друга питања везана за личне односе супружника субила у надлежности црквеног права, а само су проблеми имовинских односа међу супружницима регулисани кроз Common Law, при чему је положај жене био изразито неповољан. Њена покретна имовина је прелазила на мужа, она није могла самостално закључивати уговоре нити располагати путем тестамента. Уколико жена умре пре мужа, њена имовина се враћала њеним рођацима уколико у браку није било деце. Ако су имали потомство, њена имовина остаје мужу на основу тзв. права „љубазности" (curtesy). Одговорност за кривична дела која учини жена лежала је на њеном мужу, па је стога он имао право да је телесно кажњава и затвара. Положај жена из нижих друштвених слојева је био нешто повољнији, јер се у тој области примењивало партикуларно обичајно право, које је било либералније. Неки дискриминирајући елементи у погледу правног положаја жене су се у енглеском праву задржали све до XX века.

61. Кривично право, судови и судски поступак у Со mm оп Law систему КРИВИЧНО ПРАВО: Кривично право карактерише неколико специфичних установа. Trespass је вишезначни деликт којим се наноси штета туђој имовини или личности, при чему је она подразумевала и повреду „краљевског мира“. Од XIII века почиње се разликовати trespass као кривично дело учињено са намером (crime) и trespass као грађанскоправна противправна, ненамерна радња која је проузроковала имовинску штету која се мора надокнадити (tort). За trespass су постојали различити судови и поступци. Сrime почиње да се разликује према тежини. Felony (федонија) је тешки злочин, који је у почетку означавао повреду вазалних обавеза због чега се губио феуд, и сва дела због којих се могла изрећи смртна казна (убиство, силовање, подметање пожара, разбојништво, тешка крађа и сл.). Лакши преступи (misdemeanour) су кажњавани новчаном казном (fine) у циљу кажњавања учиниоца. Од XIV века Статутом из 1352. године, из фелоније се издваја као посебно тешко дело издаја (treason), која може имати облик велеиздаје (hiдh treason). Смртна казна је у време краљице Мери Тјудор (Bloody Меrrу), а потом и њене сестре краљице Елизабете подразумевала спаљивање на ломачи. Одсецање главе секиром је у Средњем веку, не само у Енглеској, обично представљало привилегију за краљеве, племиће и аристократију, као брз и најбезболнији начин. Остали осуђеници живот су најчешће окончавали вешањем.СУЂЕЊЕ И СУДСКИ ПОСТУПАК: Суђење и судски поступак су окосница англосаксонског права због креативне улоге судова у стварању права (case law). Углед судија у англосаксонском систему је још израженији него у континенталном. Правила поступка су веома компликована, формална и строга, тако да је скоро немогуће да се странка сама појави на суду без професионалне помоћи адвоката различитих нивоа. Кривични и грађански поступак се разликују, али је и у једном и у другом поред судије у одлучивању учествовала порота (јиrу). У почетку су поротници (њих дванаест) давали изјаве у погледу спорних чињеница везаних за спор, те уколико сви дају сагласне изјаве, спор се окончавао, а у супротном се бирала нова порота док се не постигне једногласност. Тек касније су поротници постали судије али је њихова улога и даље ограничена искључиво на изјашњавање о

чињеничној страни спора. Судија је јасно дефинисао спорне чињенице (issue) о којима треба да се изјасни порота и позивао поротнике да о њима дају своје мишљење (verdict). Највиши је био краљевски суд (curia reдis), који је од времена Хенрија II Плантагенета путовао по земљи. Један суд од петорице судија остаје као непокретан - централни Краљевски суд, ко-ји заседа у Вестминстерској палати и назива се Bench (јер заседа у клупама). Енглеску је у почетку карактерисала снажна, централизована власт владара, што је давало велики ауторитет и премоћ краљевом суду и његовим одлукама. Већ од XII века у оквиру њега се издвајају Суд опште надлежности (Court of Common Pleas, који је углавном судио имовинске спорове и решавао највећи број случајева), Суд краљеве клупе (Court of Kinдs Bench - председавао му је сам краљ и могао је преузети сваки предмет од других судова или о њима одлучивати у другом степену), Суд државне благајне (Court of Exchequer - познат и као „Суд шаховске табле", јер је заседао за столом прекривеним столњаком са шаховским пољима, која су се користила за израчунавање новчаних износа). Ова три суда одиграли су главну улогу у стварању општег (обичајног) права Енглеске, одн. Соттоп Law. Томе је у великој мери допринео и судија Kinдs Bench суда Хенри де Бректон кога до данас многи називају „оцем Соттоп Law“. Међу најважније делове краљевог суда спада и Канцеларов суд (Court of Chancery). Он је у почетку заиста представљао обичну краљев-ску канцеларију, на чијем челу је био канцелар. У почетку није имао судску надлежност, него је пре свега био чувар краљевског печата као краљев министар и обављао друге административне дужности. Од XV века краљева канцеларија се на тај начин постепено претворила у један од краљевих судова. За разлику од прва три Соттоп Law суда, утицај овог је био пресудан на формирање система Equity.

62. Правни положај жене у средњевековним правимаВИЗАНТИЈА:- пуна правна и пословна способност- власник мираза (управља муж)- има наследно право на заоставштину мужа (као једно дете)- брачни поклон hypobolon- заједно располажу имовином- развод могућ са кривицом и безШЕРИЈАТ:- слабији сведок од мушкарца- наследни део је мањи- у стварном и облигационом праву изједначени- мехр- муж се стара о жени, сноси све трошкове издржавања и не располаже женином имовиномГЕРМАНИ:- после смрти мужа добија половину имовине стечене у браку- јака правна заштита жене (посебно способних за рађање)- под мужевим мундијумом

ЕНГЛЕСКА:- лош положај- не може сама да закључи уговор- не располаже имовином преко тестамента- муж има право да је телесно кажњава- ако су имали потомство њена имовина остаје мужу на основу права љубазности

63. Својина у Средњем векуВИЗАНТИЈА: Власник је имао неограничено и потпуно право располагања на земљи, која се могла слободно отуђивати и преносити mortis causa. То се односи и на најобичније сељаке на ситним поседима. Класична приватна својина почиње да поприма нова обележја тек са

повећавањем улоге сеоских општина и ширењем стратиотских поседа. Велика распрострањеност заједничке, непарцелисане земље, пашњака и шума, који су били у колективној својини сеоске заједнице су отворили могућност да се таква земља по потреби претвори у приватну. Борба државе за очување малих приватних поседа изнедрила је један од најважнијих доприноса византијског права, којим се оно одваја од римског јесте право првооткупа – право прече куповинеШЕРИЈАТ: - сматрало се да врховно право својине над свим стварима припада Алаху- извори стицања: рад, ратни плен, халифово уступање, својина на непокретностиГЕРМАНИ: У германским државама дуго је носило трагове колективистичких односа уз неке елементе феудалних схватања – пре свега тог да је на истој ствари (некретнини) могло постојати више титулара са различитим овлашћењима. Колективна својина се дуго задржала а још је раширенија била у облику породичне својине. Стварна права на непокретностима су више имала карактер државине или плодоуживања него права својине. Најближи појму неподељене и потпуне својине је био аллодиум. Власник је њиме могао слободно располагати и интер вивос и мортис цауса. На покретним стварима је постојала приватна својина.ЕНГЛЕСКА: Својина представља посебну грану права (а не део стварног права). Својина је најспецифичнији део англосаксонског права. То се нарочито односи на својину на непокретностима. А, опет, право на земљи и непокретностима чини срж англосаксонског права. Соmmоп Law нема превасходно у виду право својине на земљи, него компликованији концепт - својину права на земљу (дакле, реч је о „праву на права"). Под утицајем феудалних реминесценција (да нико не може имати потпуну својину на земљи), концепт својине се заснива на систему држања земље - tenure, тако да на истој непокретности може истовремено постојати више титулара. Поседи најкрупнијих феудалаца - лордова су се звали менори (manor), које су они делили на парцеле и давали на даље коришћење. Временом су се формирала два основна типа држања. Слободна држања се штите пред краљевим судом и код њих су обавезе унапред одређене - у почетку су то најчешће биле обавеза војне службе витезова или новчана рента, тзв. сокиџ. Неслободна држања се штите пред нижим судовима и код њих обавезе нису унапред утврђене, већ се уговарају са даваоцем земље на држање. Врсту својине на непокретности одређује још један појам - estate, којим се такође дефинишу различити својински елементи, а пре свега обим овлашћења и дужина трајања права. Тако се према овом критеријуму разликују три основна типа својине. Fee simple представља најшире право својине на земљи, временски неограничено, отуђиво и наследно, најближе континенталном појму својине. Fee tail је доживотно уживање, неотуђиво пословима inter vivos и mortis causa, али ипак наследно. Притом држалац не може утицати тестаментом на промену наследника, а то је обично најстарији мушки потомак. Life estate је неотуђиво, временски ограничено - доживотно право држања, које се везује за трајање живота самог титулара или неког другог лица (нпр. док му је жива мајка). После смрти титулара или лица за које је условљено, ово право престаје, а непокретност се враћа ономе ко ју је дао титулару у државину. Зато неки писци овај облик називају „повратно држање". Real property je својина која се штити „реалном (власничком) тужбом" (real actiоn) пред Соттоп Law судовима, а personal property је својина заштићена „личном тужбом" (personal action), при чему се код првих у спору одлучује чија је ствар и коме припада, а код других се досуђује новчани износ.

64. Организација судства у Средњем векуВИЗАНТИЈА: Он није довољно познат због недостатка извора. Судски поступак се водио пред различитим државним органима, али је надлежност у низу правних питања имао и црквени суд. Од краја ХIII века цар Андроник уводи Врховни суд од 12 судија са седиштем у Цариграду, како би се сузбила подмитљивост. Почетком ХIV века је формирао посебан суд ''Генералних судија Ромеја'' од 4 члана (2 свештена и 2 световна веледостојника). Њихове пресуде су биле коначне и неопозиве.ШЕРИЈАТ: Углавном је у надлежности кадије. Главни кадија је обично најпризнатији правник свог времена, суди у Багдаду и препоручује остале кадије. Ислам није познавао колегијално

суђење и судио је само један. Касније судије добијају саветнике. Ту улогу добија муфтија који је давао правне савете (фетве) искључиво везана за одређена правна питања. Уколико оптужени призна кривицу, није било потребе за доказивањем, али у супротном је тужилац морао изнети доказе. Шеријатско право је дало првенство усменим над писаним доказима. Пресуда кадије је била коначна. Крајем Омејада основан је и врховни управни суд (мезалим) који се бавио разматрањем злоупотреба власти.ГЕРМАНИ: Код Германа је био рудиментаран и носио трагове племенског суђења. То се нарочито одражавало у саставу и раду суда у центенама којим је председавао тунгин односно викар у присуству свих одраслих мушкараца из центене. Пресуду би предлагали људи из народа познати по томе што се добро разумеју у обичаје, по правилу седморица (рахинбурги). Извршавао ју је гроф уз помоћ рахинбурга. Ситне спорове решавали су на основу имунитетних права велепоседници, а само за најзначајније предмете био је надлежан краљевски суд (за издају дезертерство, крађу у цркви и уопште дела за која је предвиђена смртна казна). Он је судио само припадницима виших друштвених слојева, а уз краља су га сачињавали и седморица најугледнијих дворјана. Једино је код Лангобарда судија био инокосни. Карло Велики је суђење пренео у надлежност грофова и то се одвијало на три годишња скупа којима су морали присуствовати сви слободни становници подручја. Постојала је подела на важније спорове (causae maiores) којима је председавао гроф и спорове мањег значаја (causae minores) којима је председавао викар. Занимљиво је било да је терет доказивања не пада на тужиоца него на туженог! Поред рационалних често се користе и ирационална доказна средства (нарочито заклетва и божји суд). Заклетва је по правилу била оправдавајућа – пургаторна, којом оптужени негира оптужбу. Заклетва је обично ојачавана заклетвом ''саклеветника''. Њихова заклетва није потврђивала тачност чињеничног стања већ је имала карактер заклињања да верују у тачност онога што оптужени тврди. Што се тиче божјег суда – ордалија, остваривао се на најразличитије начине: водом (бацањем у хладну воду оптуженика завезаног, па се гледа да ли тоне), ватром (држањем усијаног гвожђа), двобој батином и штитом, залогајем, крстом (када обе странке стоје пред распећем раширених руку, а за победника се сматра ко дуже издржи). Право на жалбу и вишестепеност формално нису постојали, али се ипак у пракси понекад на пресуду грофовског суда могло жалити краљевом суду.ЕНГЛЕСКА: Суђење и судски поступак су окосница англосаксонског права због креативне улоге судова у стварању права (case law). Углед судија у англосаксонском систему је још израженији него у континенталном. Правила поступка су веома компликована, формална и строга, тако да је скоро немогуће да се странка сама појави на суду без професионалне помоћи адвоката различитих нивоа. Кривични и грађански поступак се разликују, али је и у једном и у другом поред судије у одлучивању учествовала порота (јиrу). У почетку су поротници (њих дванаест) давали изјаве у погледу спорних чињеница везаних за спор, те уколико сви дају сагласне изјаве, спор се окончавао, а у супротном се бирала нова порота док се не постигне једногласност. Тек касније су поротници постали судије али је њихова улога и даље ограничена искључиво на изјашњавање о чињеничној страни спора. Судија је јасно дефинисао спорне чињенице (issue) о којима треба да се изјасни порота и позивао поротнике да о њима дају своје мишљење (verdict). Највиши је био краљевски суд (curia reдis), који је од времена Хенрија II Плантагенета путовао по земљи. Један суд од петорице судија остаје као непокретан - централни Краљевски суд, ко-ји заседа у Вестминстерској палати и назива се Bench (јер заседа у клупама). Енглеску је у почетку карактерисала снажна, централизована власт владара, што је давало велики ауторитет и премоћ краљевом суду и његовим одлукама. Већ од XII века у оквиру њега се издвајају Суд опште надлежности (Court of Common Pleas, који је углавном судио имовинске спорове и решавао највећи број случајева), Суд краљеве клупе (Court of Kinдs Bench - председавао му је сам краљ и могао је преузети сваки предмет од других судова или о њима одлучивати у другом степену), Суд државне благајне (Court of Exchequer - познат и као „Суд шаховске табле", јер је заседао за столом прекривеним столњаком са шаховским пољима, која су се користила за израчунавање новчаних износа). Ова три суда одиграли су главну улогу у стварању општег (обичајног) права Енглеске, одн.

Соттоп Law. Томе је у великој мери допринео и судија Kinдs Bench суда Хенри де Бректон кога до данас многи називају „оцем Соттоп Law“. Међу најважније делове краљевог суда спада и Канцеларов суд (Court of Chancery). Он је у почетку заиста представљао обичну краљев-ску канцеларију, на чијем челу је био канцелар. У почетку није имао судску надлежност, него је пре свега био чувар краљевског печата као краљев министар и обављао друге административне дужности. Од XV века краљева канцеларија се на тај начин постепено претворила у један од краљевих судова. За разлику од прва три Соттоп Law суда, утицај овог је био пресудан на формирање система Equity.

65. Основне одлике традиције Новог века – НЕ ТРЕБА66. Унификација и кодификација права у Новом веку – НЕ ТРЕБА67. Немачка, Пруска и Аустрија – стварање немачке правне традиције – НЕ ТРЕБА

68. Пруски грађански законикКраљ Фридрих Виљем I је желео да поједностави и унифицира администрацију на територијама на којима је владао. Зато је још 1714.год наредио да се започне рад на рационализацији права. Ради сузбијања правног партикуларизма, одлучио је да објави опште право, засновано на пандектном усус модернус. Фридрих II Велики је за разлику од свог оца, милитаризам и апсолутизам заогрнуо у просветитељску форму. Извршио је реформе у судству, прогласио верску толеранцију, ширио је школство, али је притом водио снажну освајачку политику. Он је 1746.год дао задатак свом канцелару да обезбеди унификацију и стварање права ''заснованог на разуму''. Задатак је подразумевао и захтев да одредбе буду максимално прецизне, како би се избегло да се могу различито тумачити и да грађани постану ''заведени од професора и адвоката''. Канцелар је саставио део о лицима, део о стварима, па и део о облигацијама. Све је то требало да буде саставни део једног будућег законика који је унапред добио име – Corpus iuris Fredericiani. Посао на кодификацији је преузео 1780.год следећи канцелар, али га је поверио Карлу Готлибу Шварцу. Шварц је био правник практичар, јер је краљ изричито забранио да се у рад на кодификацији уплићу професори права. Основни извори кодификације су били usus modernus Pandectarum (опште немачко приватно право), обичајно право и судска пракса пруских судова. По наређењу Фридриха Виљема II посао на кодификацији је коначно завршен. Тако је 1794.год објављен Пруски општеземаљски законик (АЛР). Пруски Ландрехт, како се често скраћено назива, имао је преко 17.000 параграфа и обухватао је не само приватно, него и јавно право, које је укључивало кривично право, уставно право, па чак и односе према цркви и феудалним привилегијама. Већ та два разлога су довољна да се овај Законик не може сматрати првом модерном кодификацијом грађанског права. Трећи крупан разлог је непостојање правне једнакости: правни положај је често зависио од сталешке припадности. Велики обим законика је директна последица захтева да буде веома детаљан и да недвосмислено регулише најчешће животне правне ситуације. За разлику од дотадашњих немачких законика, његов стил је лако разумљив. У њему је први пут великим делом дошао до изражаја концепт природног права.

69. Аустријски грађански законикМарија Терезија је формирала прву комисију чији је задатак био да састави зборник грађанског права. Она је требало да важи на целокупној територији наследних хабзбуршких земаља, примењивала би се на све територије и све грађане једнако, чиме би се сушбио правни партикуларизам. Тако је 1766.год настао Codex Theresianus, базиран на пандектном праву. С обзиром на то да је био преопширан и прилично нејасан, царица га није прихватила. Реформама њеног сина Јосифа II проглашена је једнакост свих грађана пред судом, а Патентом о толеранцији из 1781.год уведена је потпуна слобода вероисповести и једнак приступ државним службама и некатолицима, под условом да знају немачки језик. Настављен је рад на кодификацији. Објављен је скраћени и нешто јаснији нацрт законика – Јозефински кодекс, који је обухватио само материју о лицима. За време Леополда II је формирана нова

комисија за састављање грађанске кодификације. Ни тај нацрт законика, објављен 1796.год, који се у највећој мери на природно право није био прихваћен. Нови цар је 1801.год задатак поверио новој комисији, на чије је чело дошао судија, али такође и професор природног права на Правном факултету у Бечу – Франц фон Цајлер. Он је био под снажним утицајем просвтитељских идеја, али и Кантовог учења. На пројекту кодификације је радио 10 година, тако да је законик од 1502 параграфа објављен 1811.год под називом Општи грађански законик за немачке наследне земље (АБГБ). Законик је напустио пандектну традицију и прихватио је институционалну поделу права на три главне целине. После краћег увода, први део је посвећен лицима – односно статусном праву, укључујући и породично право. Други део говори о својини, укључујући и наследно право, али и део о контрактним и деликтним облигацијама. Трећи део се односи на опште установе везане за лична права и права на ствари, а садржи део облигационог права. Основни његови извори су: римско право, природно право, канонско право, опште немачко право и старо феудално партикуларно право појединих покрајина. Стил му је јаснији и разумљивији. У овом законику положај жене је начелно повољнији, али под утицајем цркве се признаје као важећи само црквени, а не и грађански брак. Због релативне концизности и малог обима, Законик је постављао само општа правила, препуштајући појединости судској пракси. Законодавац даје судијама инструкцију да у том случају треба судити по начелима природног права. Због великог броја правних празнина, Законик је често новелиран. Највећа ревизија је започета 1904.год на предлог Јозефа Унгера. Новелирани текст се примењивао у Словенији и Далмацији, а неновелирани текст у Хрватској и Славонији. Аустријски грађански законик је оставио трага у Мађарској, Румунији, Чешкој, Пољској, а представљао је основ за Српски грађански законик из 1844. год

70. Уједињење Немачке и Немачки грађански законикПруски цар Вилхелм IV је проглашен за немачког цара као Вилхелм I. Априла 1871.год донет је и Устав Немачког рајха, који је поред цара, предвиђао и веоа значајну функцију канцелара коју је још у Пруској обављао Ото фон Бизмарк. Канцелар је био не само први човек државне администрације, него и председник Бундестага који је заједно са Рајхстагом чинио Парламент. Тек са уједињењем су створени услови за озбиљнији рад на општенемачкој кодификацији. У области кривичног права је донет Немачки кривични законик 1871.год, сасвим ослоњен на Пруски кривични законик из 1851.год. Савињи је сматрао да кодификација треба да представља тек трећу фазу у специфичном развитку права једног народа, после прве фазе у којој се углавном кроз обичаје конституише право и друге фазе у којој оно сазрева кроз доктринарно изучавање правне прошлости једног народа. То је донекле условило спорост у доношењу кодификације на чијем се формулисању радило 20 година. Рад на унификацији се после уједињења одвијао кроз 2 фазе, односно 2 нацрта Немачког грађанског законика. Први пројекат је 13 година припремала комисија од 11 чланова, на чијем челу је био познати пандектиста Бернхард Виндшајд који је напустио комисију пре него што је коначни нацрт завршен. Нацрт је завршен 1887. Године и упућен је на јавну расправу, заједно са објашњењима. Главне примедбе су се састојале у томе да су решења сувише ослоњена на римско, а мање на немачко право, док се друга односила на прилично неразумљив и нејасан, кондензован, веома апстрактан и доктринарни стил изражавања. Други нацрт је припремила комисија која је формирана 1890. године са задатком да ревидира први нацрт у складу са пристиглим примедбама, нарочито у погледу стила. Други нацрт је усвојен углавном уз неке стилске измене 1896. године, с тим што је за моменат његовог увођења у правни систем одређен 1. јануар 1900., што се и узима као време настанка Немачког грађанског законика. Стил и језик овог законика и даље је остао прилично компликован и нејасан, а Законик прилично обиман са 2385 чланова. То је први модерни законик који је напустио институционалну поделу и увео типично пандектну систематику: главну новину представља прва књига, која садржи општи део (у коме се налазе основни појмови и општи институти везани за целокупно приватно право – субјекте права, правну и пословну способност, правне послове, дефиницију ствари, класификацију правнх аката итд.). Друга књига се односи на

облигационо право, трећа на стварно право, четврта на породично, а пета на наследно. Шеста књига се односи на међународно приватно право. Римско право је највише трага оставило у облигационом праву, а немачко у области породичног и наследног. Од новина овај законик уводи објективну одговорност за опасне ствари, уговор у корист трећих лица, велику пажњу поклања апстрактним правним пословима и хартијама од вредности. Јапански грађански законик из 1898. године је у потпуности ослоњен на немачки узор, осим у области породичног и наследног права. Немачки грађански законик је био главни извор и при доношењу Бразилског грађанског законика из 1916., а и Грчки грађански законик који је завршен 1940. године је био под утицајем немачког Законика. 71. Низоземска револуција и организација власти у НизоземскојНазив „Низоземска" се користи с обзиром на то да је простор на коме се овај покрет одвијао обухватао територије знатно шире од данашње Холандије, укључујући и већи део данашње Белгије, Луксембурга и северне Француске. Значај ове државе порастао је са проналаском Америке, јер су холандске луке преузеле примат над лукама италијанских градова. Као део шпанске државе, Низоземска је задржала висок степен самоуправе, као и дугу традицију еманциповања сељака од феудалне зависности, која је започела још од XI века. Била је подељена на 17 провинција (Холандија је била само једна од њих), од којих је свака имала своју сталешку скупштину. Питања од општег значаја решавана су на заједничкој скупштини државних сталежа свих провинција. Она може доносити одлуку само уколико постоји сагласност свих провинција. На челу извршне власти је стајао статхалтер (штатхалтер, штатхолдер), намесник кога је постављао шпански краљ. Филип II, син Карла V, је у намери да још више оптерети порезима богату Низоземску започео да ограничава њихову самоуправу. У Низоземској се у то време веома проширио протестантизам и калвинистичка реформација, чији је став, између осталог, био да монарх мора владати уз пристанак народа, као и да верници имају право на отпор владару који му намеће своју веру. Суштински је ова револуција више имала карактер широког ослободилачког покрета од Шпаније и грађанске побуне против шпанских феудалних намета и угрожавања интереса низоземског грађанства. Сукоб је кулминирао када је Филип II за намесника - статхалтера целе Низоземске поставио војводу од Албе (Alva), са задатком да сузбије калвинизам и уведе апсолутизам. Алба је створио преки суд, познат као „Крвави савет" или „Веће немира" (Council of Troubles), који је најмање 6.000 грађана осудио на смрт и конфискацију имовине. Албин терор је натерао многе људе у изгнанство и само је увећао отпор. Опште незадовољство је довело до формирања одреда бунтовника, који су презриво називани гези (дeuzen - одрпанци, просјаци) с обзиром на њихову сиромашну одећу. Једни су одлазили у шуме и нападали Шпанце на копну (тзв. шумске гезе), док су други заузимали бродове, крстарили по мору и потапали шпанске бродове (тзв. морске гезе). 1572. су заузели северни град Брил, на ушћу Рајне у Северно море, и створили прву слободну територију, у коју су почели да се враћају они који су побегли од Албиног насиља. Међу њима је био Виљем I Орански пореклом из богате породице која је у више провинција била на функцији статхалтера. И поред свог положаја статхалтера снажно се супротстављао Шпанцима. По повратку у земљу именован је за врховног заповедника устаничке војске. Север земље је образовао 1579. године савез седам северних провинција, тзв. Утрехтску унију. У Прогласу о независности, првој политичкој декларацији модерног доба, констататује се да је владалац који занемари интересе својих поданика тиранин, те да му се не треба покоравати. Право на побуну и идеје монархомаха су тако добиле и свој практични уставноправни израз. Мада се нова држава једноставно називала „Уједињене провинције", у употребу је све више улазио назив „Холандска република" према највећој и најбогатијој провинцији. Холандија је стекла међународно признање Вестфалским миром од 1648. године. Овом револуцијом је укинута монархија, феудални намети и уређење, а уведена је република. Постојала је заједничка, генерална скупштина државних сталежа, која је заседала у Хагу. Она је водила целокупну унутрашњу и спољну политику земље, превасходно везану за питања безбедности и одбране. Одлуке су сада доношене већином гласова провинција, а само се у изузетним случајевима захтевала једногласност. Извршни орган власти је био државни савет (Raad van Staate) од дванаест чланова, које је именовала

скупштина државних сталежа на предлог провинција. На челу државног савета је био статхалтер, кога је сада одређивала скупштина државних сталежа. Средином XVIII века функција статхалтера постаје наследна, с обзиром на утлед и ауторитет породице Оранж-Насау. У Холандији је практично први пут на ширем простору успостављено републиканско уређење. Карактер Низоземске револуције је вишеструк: она је антимонархистичка (а за увођење републике), буржоаска (а за укидање феудализма), национална (за ослобођење од Шпанаца), па и верска (за успостављање државне протестантске цркве и секуларизацију католичких црквених поседа). Марксисти је називају првом буржоаском револуцијом.

72. Римско – холанско правоКултурни процват Холандије је оставио трага у праву и правној теорији, особито кроз утицајна дела најзнаменитијег Холанђанина тог времена, Хуга Гроцијуса. Гроцијус је дао допринос стварању једног специфичног правног система, који је добио назив „римско-холандско право". Гроцијус је са једанаест година био примљен на студије на Универзитет у Лајдену, са петнаест година је добио француски докторат на Универзитету у Орлеану (када га је француски краљ Хенри IV назвао „холандским чудом"), а са шеснаест положио заклетву као правник пред Врховним судом своје земље. Он се данас слави као оснивач међународног права, првенствено захваљујући делу Mare Liberuм. У књизи De iure belli ас pacis је поставио основна начела за решавање конфликта националних права. Поставио је темеље школе природног права и дефинисао је неке од њених основних начела. Гроцијус је (у раду Увод у холандску правну науку) дао и практични допринос развоју холандског права: он је први поставио темеље унификованог правног система, који би обухватио све провинције, заснованог на мешавини феудалног, обичајног, римског и природног права.Његови следбедици, су тражили решења за актуелна спорна практична правна питања, уз ослонац на изворе римског права и њихово тумачење, покушавајући да га доведу у склад са обичајним правом. Највећа правничка имена тог времена су били Улрик Хубер (Ulrik Huber), професор права у Фризији и судија Врховног суда у тој провинцији, као и Јохан Воут (Jochannes Voet), професор права у Лајдену. Они посматрају римско право не као апстрактан правни концепт, него као живи правни систем који може пружити помоћ при тражењу одговора на отворена савремена правна питања. Њихов ауторитет и утицај на стварање права је инфилтриран у Шкотску, Јужноафричку републику, знатним деловима Индије. Римско-холандска традиција је уграђена и у Холандски грађански законик који је донет 1838. године.

73. Развој скупштинског система власти у ШвајцарскојШвајцарска је још од краја XIII века представљала савез државица – кантона. У почетку је била састављена од три тзв. пракантона (Швиц - према коме држава носи име, Ури и Унтервалден) на основу Уговора о савезу из 1291. године, познатог и као „Федерална повеља". Оснивање тог савеза, често називаног „Вечити савез" или „Савез везан заклетвом" и данас се слави 1. августа као национални празник - дан настанка Швајцарске. Импозантне мермерне статуе тројице мушкараца који симболизују три оснивача овог савеза и данас красе улаз у зграду швајцарске скупштине у Берну, а супруга једног од њих - Гертруда, је у ствари била носилац идеје уједињења. Овај, у основи феудални одбрамбени савез, данас се обично назива конфедерацијом. Модерна је сада састављена од 26 кантона и полу-кантона. Они су, слично као и у Низоземској, у заједничко тело - скупштину савеза (тзв. диета) која се повремено састајала, слали различит број представника (један до четири, обично са везаним мандатом одн. обавезним упутствима за одлучивање), али са укупно једним гласом. Тај једини заједнички орган се није састајао редовно, нити увек у истом месту, али су се његове одлуке врло дисциплиновано спроводиле у самим кантонима. Унутрашње уређење кантона је било сасвим аутономно, тако да је међу њима било великих разлика. Све њих је везивао исти облик владавине – републикански. Уз то је Цвинглијева и Калвинова реформација додатно поделила Швајцарску на верском плану, озбиљно угрожавајући национално јединство поделом на протестантске и католичке кантоне. Захваљујући традиционалној неутралности, верски подељени швајцарски кантони не учествују у Тридесетогодишњем верском рату који је

потресао Европу. Конфедерално уређење је било укинуто и држава је постала унитарна, а кантони су постали обичне административне јединице, као департмани у Француској. Први пут је у пракси, по узору на француске примере, био примењен референдум, што ће потом постати специфична установа швајцарске непосредне демократије. По Уставу из 1848. године Швајцарска остаје република, али од сада у основи федерална. У овом Уставу је први пут у пракси успешно примењен демократски систем јединства власти, тзв. скупштински систем власти или конвентски систем (назван по неуспелом пројекту из француског Монтањарског устава). Представничко тело - Савезна скупштина, као репрезент народне суверености, је највиши орган власти, и то не само законодавни, него на адекватан начин контролише и друге две гране - извршну и судску власт. Савезна скупштина је састављена из два дома. У први дом, Национално веће, улазе представници кантона сразмерно броју становника, што треба да одражава принцип пропорционалности у представљању и уважавања разлика у снази и величини кантона. У други дом, Веће кантона, сваки кантон независно од величине бира по два посланика, што треба да одражава равноправност кантона. Савезна држава први пут добија извршни орган - Савезно веће, које има седам чланова, а бира их Савезна скупштина на три године. Седишта оба ова органа је у Берну, који је одређен за главни град. Заједничке судске власти још увек нема, а Савезни суд ће бити установљен тек уставном ревизијом из 1874. године и биће смештен у Лозани. Сваки кантон је имао сопствену организацију власти и свој устав, задржавши приличан степен самосталности у низу послова.Швајцарска данас представља федералну републику (мада се и даље традиционално држава назива конфедерацијом) са 23 кантона, али се три кантона деле на по два полу-кантона, па је држава састављена од 26 федералних јединица. У Веће кантона Савезне скупштине сваки кантон шаље по два представника, а полу-кантони по једног, тако да се оно састоји од 46 посланичких места. Оба дома увек заседају у исто време, у одвојеним скупштинским дворанама, а важније одлуке доносе на заједничким седницама (нпр. избор Савезног већа, Савезног суда). Никакву уставну промену Савезна скупштина не може спровести, ни један уставни амандман не може донети без изјашњавања грађана на референдуму. Дa би одлука била донета није довољно само обезбедити већину гласова грађана (где би већи кантони надгласали мање), него и већину гласова кантона. Савезно веће, према овој уставној ревизији, врши „врховну директоријалну и извршну власт". Оно и сада има седам чланова (министара), али мандат им је четири године, уз могућност да се исто лице реизабира неограничен број пута, што доводи до тога да поједини чланови Савезног већа понекад врше министарску функцију и више десетина година! Председник Савезног већа се бира међу његовим члановима на годину дана. Због тако честих промена на челу државе, просечни Швајцарци обично ни не знају ко им је председник. Савезно веће је у потпуности зависно од Савезне скупштине (много више него влада у парламентарном систему) и функционише као њен подређени орган. Савезни суд је првенствено пресуђивао у случајевима конфликата између појединих чланица државе. Савезни врховни суд се данас састоји од 30 судија (15 сталних и 15 специјалних, повремених, које бира Савезна скупштина) и као врховни одлучује у коначној инстанци по жалбама у грађанским и кривичним поступцима.

74. Швајцарски грађански законикШвајцарски грађански законик из 1912, године ( ZGB). С обзиром на изражену аутономију кантона, у Швајцарској је у употреби било чак двадесетак различитих грађанскоправних режима. Они су често добрим делом били засновани на локалном, народном обичајном праву (које није захватила рецепција римског права) или су били ослоњени на Code civil. Крајем XIX века је ипак постигнута сагласност кантона да федерација треба да унификује правни систем земље. Правни основ за то је створио Устав од 1874. године установљавајући надлежност федерације, а већ 1881. године је донет Швајцарски законик о обдигацијама. Припадник историјскоправне школе, професор римског права на Универзитету у Базелу и Берну, Еуген Хубер, добио је задатак да састави целовиту грађанску кодификацију, која је представљена швајцарској Савезној скупштини 1900. године, усвојена после дораде 1907. године и коначно ступила на снагу 1912. године. Овај Законик је у основи дело једног човека. Његов језик и стил

су јасни и једноставни руковођени сличном идејом као Code civil да законик треба да буде доступан и разумљив сваком просечном чиновнику и грађанину. Он нема општи део (што је карактеристика немачке пандектистике), али се поводи за класичном поделом на четири дела - статусно право (лица), породично право, наслеђивање и својину. Облигације сачињавају пету, већ раније објављену целину (1881). Швајцарски грађански законик је 1922. године скоро у потпуности преузела Турска у време Кемала Ататурка.

75. Израстање енглеског парламентаризмаГодине 1265. барон Симон де Монфор је настојао да у борбу против монархове самовоље и кршења преузетих обавеза укључи поред барона и ниже феудалце ритере и грађане. У том циљу је сазван проширени општи савет краљевине и од тада је парламент почео редовно да се сазива, обично једном годишње. На тај начин се постепено парламент претворио у сталну политичку установу. Од 1295.год у оквиру парламента се формирају два дома: Дом лордова (племство и свештенство) и Дом представника грађана. Отуд целокупна историја енглеске револуције поримила изглед борбе краља и парламента. Тај сукоб је нарочито узео маха доласком династије Стјуарта на власт, односно краља Џемса I односно његовог сина Чарлса I. Низ друштвених конфликата, који су се ипак у крајњој линији свели на сукобе око пореза кулминирали су када је парламент 1628.год донео Петицију о праву. Чарлс I је морао да прихвати обавезе да неће убирати порезе без сагласности парламента као и да неће хапсити грађане и држати их у затвору без судског налога. Међутим, чим је добио сагласност за повећање пореза, због чега је и учинио уступак, краљ хладнокрвно и систематски крши преузете обавезе. Бахато понашање краља кулминира када 1629.год распушта парламент и влада наредних 11 година без њега. Уз то краљ покушава да у Шкотску уведе англиканску цркву, на шта Шкоти реагују устанком. Краљ је био принуђен да 1640.год поново сазове парламент и затражи помоћ. Парламент је поставио нови услов и крајем 1641.год изгласао још један важан политички документ ''Велику представку''. У њој су наведене бројне краљеве злоупотребе и идеја да од сада парламент треба да врши надзор над радом чиновника које именује круна. Многи сматрају да је то зачетак идеје о парламентарној влади. На овако радикалне захтеве краљ 1642.год реагује неуспелим покушајем да са војском упадне у парламент и похапси његове вође. Тако се енглеска поделила на присталице парламента (Пуританце и грађане Лондона), а са друге стране на присталице краља (углавном крупно племство). Грађански рат започео је средином 1642.год. На чело парламентарне војске је дошао сеоски племић Оливер Кромвел. Пошто је Кромвелова војска ушла у Лондон, из парламента су избачени сви посланици који су током рата били за компромис са краљем (тзв. Прајдово чишћење), а парламент формира високи суд за суђење краљу. Високи суд је донео одлуку да се краљ осуди на смрт, а пресуда је извршена јануара 1649.год. Недељу дана после тога је укинута монархија и распуштен Дом лордова. Власт је припала Доњем дому, а у суштини државом је завладо Оливер Кромвел. На тај начин је Енглеска на кратко постала република. Једини пут у својој историји Енглеска добија свој Устав који се често зове Кромвелов устав. Према том документу инокосни носилац извршне власти је лорд – протектор који има доживотни мандат, а на то место је одмах изабран Кромвел. Уведен је и други орган Државни савет без чије сагласности лорд – протектор није могао доносити одлуке. Трећи орган власти је био парламент који је био једнодоман без сталешког уређења. Кад је био на врхунцу моћи и славе, Кромвел је умро 1658.год, а већ 1660.год парламент је на престо вратио Чарлса II, сина погубљеног краља. Тако је у Енглеској извршена рестаурација монархије уз многа ограничења краља и његова обећања да ће поштовати сва документа којима се ограничава краљева власт – тзв. Бредска декларација. Међутим Чарлс II је показивао апсолутистичке тежње. На то су се у парламенту организовали противници краљевог апсолутизма, представници грађанства и новог племства – виговци из којих ће се касније изродити Либерална странка, а на другој страни су били припадници старог племства под називом торијевци из које настаје Конзервативна странка. После смрти Чарлса II на

престо долази његов брат Џемс II још безобзирнији присталица апсолутизма али и католичанства. Страх од католичке реакције је ујединио виговце и торијевце и парламент је прогласио за краља холандског статхалтера Виљема III Оранског који је био ожењен старијом ћерком Џемса II. Праунук вође низоземске револуције и његова жена су 1688.год прихватили позив. Џемс II одлази у Париз, а Виљем Орански без проливене крви ступа на престо. Зато се овај други чин енглеске револуције назива ''Славна револуција''.

76. Уставни акти модерне ЕнглескеПоучени лошим вишевековним искуством са изневереним обећањима које су краљеви лако давали, а потом их кршили, кроз дуге политичке расправе виговци су у парламенту издејствовали доношење новог документа. Чувеним Билом о правима (Bill of Riдhts) из 1689. године предвиђени су стриктни услови под којима владалац ступа и остаје на престолу. Овај документ превасходно утврђује да престо није наслеђен по божанском праву. Њиме су се коначно и формално-правно уобличиле тековине грађанске револуције, без проливања крви. То је најцеловитији уставни документ донет у Енглеској (изузев недуговечног тзв. Кромвеловог устава), а у недостатку устава садржаног у једном акту, Bill of Riдhts за Енглеску представља оно што је писани устав за земље континенталног права. Он једноставно набраја и проглашава незаконитим одређене поједине поступке краља (Џемса II) и његових чиновника. Краљ може доносити важније одлуке само уз сагласност парламента. Он сам мора владати на основу закона, а владавина права постаје основни државни принцип. Утврђује се цивилна листа (износ краљевих прихода које утврђује парламент), а краљ не може убирати порезе нити држати војску без одобрења парламента. Предвиђају се слободни избори и обавеза да се парламент редовно сазива, установљава се имунитет посланика у парламенту, тако да парламент постаје доминантно политичко тело у односу на краља. Бил о правима успева да добије обавезујућу снагу. а ширином и значајем проблематике коју захвата, у суштини утемељује обрисе уставне монархије. Бил о правима од тада представља главни ослонац парламентаризма, уставног ограничења краљеве власти, па и ограничења политичке власти уопште и владавине права. Његов популарни назив је „четвртаMaдna Carta Libertatum“.Пошто Виљем III Орански није имао деце, због бриге да се на престо не би вратили Стјуарти, парламент доноси 1701. године још један важан документ, тзв. Акт о престолонаслеђу (Act od Settlement). Act of Settlement је увео сталност судија, које владар више не може смењивати по својој вољи, већ се они именују на неограничени временски период. На тај начин је обезбеђена независност судства. О разрешењу судије могао је одлучити само парламент. Друга важна новина је било институционализовање једне старе установе, тј. обичаја, који се називао импичмент (impeachment). Од раније је постојала могућност да Доњи дом покрене оптужбу против било ког лица и за било које дело, за које потом суди Горњи дом. Овим актом је предвиђено да, уколико би оптужба била покренута против министра и он буде осуђен, краљ нема право да изврши помиловање. Као трећа најважнија новина уведена је установа премапотписа, према којој ни једна одлука краља не може бити правно важећа уколико поред краља није потписана и од министра који га је саветовао. Премапотпис ће постати темељ даљег ограничавања краља и јачања једног новог органа - кабинета министара. Велика Британија је формално настала 1707. године Законом о унији са Шкотском. Уједињено краљевство је настало 1800. године уједињењем са Ирском.

77. Трансформација органа власти у нововековној ЕнглескојКРАЉ: Монарх представља најстарију и најтрајнију државну установу у Енглеској. Ограничења која су кроз дуги ход времена постављана круни, почев још од Maдna Carta Libertatum, довела су до тога да је у погледу уставног положаја монарх сведен на трећеразредни фактор у централном систему власти, који још чине парламент и кабинет министара. Начелно је монарх остао недодирљив и неодговоран. Краљ у ствари више ништа није могао да чини сам (The Kinд cannot act alone). Последица овог става је да за све акте

одговара министар, а не монарх, који је због тога политички неодговоран. Улога монарха је сведена на свечану и репрезентативну: у његово име се доносе пресуде, врше именовања државних функционера, он додељује титуле, у његово име се закључују међународни уговори, он је формално шеф државе и прима стране државнике, врховни је командант војске. Краљ додуше и даље формално именује првог министра, одн. председника владе, али без права да одређује коме ће та функција припасти. ОН и даље формално сазива и распушта парламент и на почетку сваке године му се обраћа својим говором, али га он само чита, а саставља га влада. Ниједан закон парламент и даље не може донети без његовог потписа, али свој потпис монарх не може ускратити. Монарх остаје веома угледна политичка личност са великим друштвеним престижом, али без реалне власти. Једина овлашћења која су му преостала су да буде консултован, да подстиче и да опомиње.КАБИНЕТ МИНИСТАРА: Кабинет министара, као извршни орган власти, развио се из једног старог, феудалног, средњовековног тела које се најпре називало Curia reдis,а потом Privy Council (Приватни савет одн. Тајни савет). То тело, чија је улога била саветодавна временом је постајало све гломазније, тако да се из њега издвојио ужи круг саветника. То уже тело добија назив кабинет и расправља поједина значајна, нарочито деликатна питања која је пред њих постављао краљ. На еманципацију кабинета од краља у великој мери је утицало јачање политичких странака. Паралелно са тим процесом ишао је и процес настајања тзв. парламентарне владе, коју су чинили чланови политичке странке која победи на изборима и освоји већину у парламенту. Кроз стару установу impeachment, према којој су се државни службеници могли позивати на одговорност због кривичног дела, парламент се могао ослободити министра чијим је радом био незадовољан, поготово када разлог за покретање импичмента није више било кривично дело, него и сваки други поступак који представља велики пропуст. Да би се заштитио од неоснованог и олаког распуштања, кабинет је у пракси изборио право да тражи распуштање Доњег дома и изазове нове изборе, на којима би се показало чији став ће подржати бирачко тело. Тако је постигнута извесна равнотежа између законодавне и извршне власти, према којој Доњи дом може распустити кабинет, али и кабинет може изазвати дисолуцију Доњег дома. Баш та равнотежа власти представља главну карактеристику енглеског парламентаризма. Уставни обичај је и да кабинет обухвата само министре најважнијих ресора (од највише двадесетак чланова), док је влада шире тело, које обухвата министре свих ресора, и састоји се од стотинак чланова. Владу и кабинет формира лидер политичке партије која победи на изборима, премијер (priте minister), при чему му монарх поверава мандат за састав владеПАРЛАМЕНТ: Обично се сматра да је ембрион из кога се развио енглески парламент био Општи савет краљевине или, како га друтачије још називају Велики савет. То је био скуп световне и духовне властеле који је у појединим ситуацијама краљ сазивао од самог настанка енглеске државе. Први парламент, који још увек није био дводоман, често се назива Model Parliament - парламент узор. У почетку је парламент, тачније његов Доњи дом у коме се налазе представници ситног племства и грађанство, добио право да одобрава порез и подноси петиције, које су могле садржавати предлог закона, али је закон наравно још увек доносио краљ. Ускоро је Доњи дом сам почео да саставља предлог закона (тзв. bill), који је требало да прихвати и Дом лордова, после чега га је краљ обично потврђивао. Од XV века Доњи дом постаје главни носилац законодавне иницијативе, а краљ законе само потврђује. Дводома парламентарна структура је такође одражавала супротстављене друштвене односе, па је зато и сама доживљавала својеврсну трансформацију. Дом лордова је дуго представљао главно упориште краља, јер га сачињавају наследни лордови (перови) које је одабирао краљ (данас их је преко 800). То су световни лордови - тзв. Temporal lords. Осим њих, Дом лордова чини и 26 представника англиканске цркве, тзв. Spiritual lords - духовни лордови и један број других лица, обично најистакнутијих личности из правосуђа, тзв. Law lords – правни лордови. Доњи дом – House of commons састављен је од „обичних грађана", а његовим радом председава изабрани спикер (speaker). Велики прелом су донеле изборне реформе у XIX веку, а нарочито Закон о представљању народа из 1832. године. Тада је пасивно бирачко право веома проширено смањивањем имовинског цензуса, а потом је даљим изборним реформама

имовински цензус све више снижаван, уведено је тајно гласање на изборима. Жене су у Енглеској пасивно бирачко право стекле тек 1918. године. Право да постану чланови дома лордова жене су стекле тек 1958. године.Закон о парламенту је донет 1911. године, и њиме је апсолутни вето Дома лордова укинут, а уведен суспензивни вето. Слабљење законодавне улоге Дома лордова се огледа у томе што је од сада он могао само да одложи доношење закона коме се противи за две године, јер се захтевало да спорни законски предлог Доњи дом размотри још три пута (тзв. три читања) у том временском размаку. Уколико би и трећи пут Доњи дом остао при својој одлуци, закон ступа на снагу чим га потпише монарх, без обзира на неслагање Дома лордова.78. Уставни развитак САДВирџинија је прва, јуна 1776. године, усвојила своју Декларацију о правима. Њу је највећим делом формулисао Томас Џеферсон. Потом је донет и Устав Вирџиније, чији су најзначајнији творци били Џорџ Мејсон и Џемс Медисон. Други континентални конгрес у Филаделфији 4. јула 1776. године донео чувену Декларацију о независности којом је проглашена независност свих америчких колонија у односу на метрополу. Тај датум се у САД слави као највећи национални празник - Дан независности (Independence Day). Енглеска је 1783. године закључила мир у Паризу, којим је својим некадашњим колонијама признала независност. Деклдрација о независности је донета 4. јула 1776. године, знатно пре него што је држава заиста настала, Декларација је поставила основне уставноправне и политичке принципе који важе и данас. Приликом састављања Декларације, њен творац Томас Џеферсон био је под несумњивим утицајем природног права. Нарочито се ослањао на ставове Џона Лока и Жан Жак Русоа о народном суверенитету. У сам почетак Декларације је уграђено неколико основних начела ове школе - једнакост, равноправност, право на живот, слободу и срећу (јавну и појединачну), право на побуну. Као уступак јужним колонијама испуштен је став о приватној својини као природном праву. Основне принципе Декларација формулише на специфичан начин, у складу са процесном оријентацијом англосаксонског права. Као и у Уставу САД, ту се не помињу велики теоријски принципи као што су сувереност, подела власти, федерализам, али се они фактички уводе у живот. У другом делу Декларације наводи се тридесетак примера повреде тих права колониста од стране енглеског краља Џорџа III, чиме се доказује да је његова власт била тиранска. Одговорност се потпуно сваљује на монарха, док се парламент не окривљује ни једном речју. У трећем делу Декларације се изводи закључак по силогизму, да је због свега изложеног неминовно кидање веза са британском круном, па се објављује свету да су од тог тренутка уједињене колоније слободне и независне. Чланови конфедерације и трајна заједница је документ за који многи писци сматрају да је фактички имао карактер првог америчког Устава, којим се уређивао однос између 13 независних колонија, држава - чланица. Назив Сједињене Америчке Државе је први пут употребљен у његовом првом члану. Он је завршен 1777. године. На основу њега је свака чланица конфедерације задржала самосталност, нарочито законодавну, судску, финансијску, пореску и војну, уз врло мала овлашћења која је добила централна власт, првенствено на војном плану. Основни заједнички, централни орган власти је био Конгрес, који је сачињавало од два до седам делегата из сваке државе, зависно од њихове величине, при чему је у Конгресу свака држава ипак имала само по један глас. За све важније одлуке била је неопходна двотрећинска већина држава. У Филаделфији у мају 1787. године је сазван скуп који је прерастао у Уставотворну скупштину. Она је у септембру 1787. г. коначно и усвојила предлог новог Устава САД.

79. Уставни чиниоци по Уставу САД из 1787. годинеПриликом доношења америчког Устава, који је и данас на снази, највише спорова је изазивало питање представљања великих и малих држава. Велика и богата Вирџинија се залагала да број посланика у законодавном телу - Конгресу зависи од броја становника. Мање државе, које је најгласније представљао Њу Џерси, заговарале су идеју да све чланице треба да имају једнак број представника. После дугих расправа, спор је решен тзв. Конектикатским компромисом (јер га је предложила делегација државе Конектикат), према коме се доводе у

склад оба захтева увођењем дводомог Конгреса, по угледу на енглески парламентарни модел. „Горњи" дом Конгреса - Сенат би био представљен са једнаким бројем посланика из сваке државе, док би „доњи дом" - Представнички дом био формиран сразмерно броју становника. Устав 1788. године и формално ступа на снагу, а први председник САД, Џорџ Вашингтон, је ступио на дужност априла 1789. године. Подела власти је било основно опредељење твораца америчког Устава, тзв. „очева оснивача". Подела власти је подразумевала балансирање односа како између федералних јединица и савезне државе (тзв. вертикална подела власти), тако и међу основним гранама власти, како у оквиру држава - чланица, тако и на федералном нивоу (тзв. хоризонтална подела власти). Федерална власт је била расподељена на три главне гране: Конгрес је постао носилац законодавне гране власти, Председник је главни носилац извршне власти, док је Врховном суду САД поверена највиша судска власт. Немешање једне власти у другу је било успостављено уставом, као и међусобна контрола власти. Тај систем је назван checks and balances - систем „провере и равнотеже" у коме свака грана власти има уставна овлашћења да на одређени начин може проверавати поступке друге две, а и сама је контролисана од њих.КОНГРЕС: Конгрес је национално законодавно тело САД, коме је посвећен први члан Устава. Он је, у складу са Конектикатским споразумом, састављен из два дома, који одражавају како равноправност држава - чланица (Сенат), тако и њихову величину и моћ (Представнички дом). Сенат чине по два сенатора из сваке државе - чланице, са мандатом од шест година, при чему се сваке друге године мења једна трећина сенатора, како би се обезбедио континуитет у раду овог тела. Сенатор може поново бити биран више пута, тако да има сенатора који се налазе на тој функцији и по двадесетак година. Отуд је политички углед и утицај сенатора далеко већи него значај конгресмена у Представничком дому. За сенатора може бити изабрано лице које је старије од 30 година и најмање девет година има држављанство САД. Сенат чини 100 сенатора, а седницама Сената председава потпредседник САД, али нема право гласа. Представнички дом у принципу одражава пропорционалну заступљеност грађана. Од 1929. године фиксиран је укупан број од 435 конгресмена. За конгресмена може бити изабрано лице које има најмање 25 година и држављанин је најмање седам година. Мандат конгресмена је две године. Конгресмени могу на тај положај бити бирани још један пут. Представничком дому председава спикер, кога бира већина у овом дому. У начелу оба дома су једнака. Оба дома заседају истовремено, али одвојено, у два крила конгресне зграде на Капитол хилу у Вашингтону. Заседања Конгреса почињу 3. јануара сваке године и тада оба дома на заједничкој седници саслушају „Поруку о стању Уније", коју им саопштава Председник САД, а сваке четврте године тог датума на заједничкој седници оба дома проглашавају новог Председника САД. Сенат ипак има извесну превагу: он сам даје сагласност на међународне уговоре које закључује Председник, као и сагласност за избор најважнијих савезних функционера које предлаже Председник, а уз то Сенат је тај који одлучује о импичменту. Мада је Конгрес првенствено законодавно тело (што укључује и право да утврђује буџет), он има уставно овлашћење да контролише рад Председника САД и других високих представника извршне власти. Конгрес може да поведе против њега поступак за утврђивање одговорности због кршења Устава, издаје, примања мита или других тешких кривичних дела и моралних преступа. Тај поступак се назива импичмент (impeachment) и долази из енглеске уставне традиције. Код импичмента оптужбу подноси Представнички дом, а поступак се води пред Сенатом, који и изриче пресуду, за шта је потребна двотрећинска већина присутних сенатора. У том случају Сенатом председава председник Врховног суда САД. До сада су три америчка председника била подвргнуга овом поступку (Andrew Jonson 1868, Richard Nixon 1974. и Bill Clinton 1999. године), од којих je само Ричард Никсон, због тзв. афере прислушкивања Вотергејт, сам поднео оставку пре одлуке о импичменту.ПРЕДСЕДНИК САД: Други члан америчког Устава је посвећен Председнику САД. Он се Уставом овлашћује да буде врховни командант оружаних снага, закључује међународне уговоре, поставља своје сараднике, а све у циљу „исправног извршавања закона". Поред Председника, Устав предвиђа и функцију Потпредседника САД, који ступа на дужност Председника у случају његове смрти, оставке или немогућности да обавља функцију.

Предсесник сам бира сараднике (додуше уз сагласност Сената), а он их и разрешава. Међу њима највиши по рангу је тзв. државни секретар, тј. министар спољних послова - шеф Стејт департмента. Председник после консултовања са шефовима департмана, одлуке доноси сам и преузима на себе сву одговорност за сваку одлуку. Систем „провере и равнотеже" дао је председнику уставну могућност да заустави законодавни процес правом вета у односу на законске предлоге (bill) Конгреса. Без његовог потписа, ни један законски предлог не може ступити на снагу, мада је изгласан у оба дома Конгреса. Уколико Председник законски предлог не потпише у року од десет дана, предлог аутоматски постаје закон и без његовог потписа. Поред суспензивног, Председник има на располагању и тзв. џепни вето, до кога може доћи само на крају заседања Конгреса. Председник уз потврду Сената, поставља судије Врховног суда САД и друге федералне судије. Једном изабране судије имају доживотни мандат, а с друге стране многи председници никада ни не дођу у ситуацију да поставе судију Врховног суда, јер се за њиховог мандата не упразни ни једно од девет судијских места. Председник има овлашћење да кроз установу помиловања преиначи поједине одлуке Врховног суда. Устав је предвидео да избори не буду сасвим непосредни, него донекле посредни, преко нарочито изабраних електора - изборника. Наиме, свака држава даје онолики број електора, који је једнак збиру места која та држава има у Конгресу. При том чланови Конгреса не могу бити изабрани за електора. За Председника САД може бити изабрано лице које је старије од 35 година и које је рођено као држављанин САД. Мандат Председника траје четири године, а Устав није предвидео ограничење реизбора. Створен је уставни обичај да Председник може бити изабран само два пута узастопно. XXII уставним амандманом из 1951. године је утврђено ограничење за избор Председника на два узастопна мандата.ВРХОВНИ СУД САД: Трећи члан америчког Устава посвећен је Врховном суду и судској власти уопште. Судије федералних судова се обично називају „судије из трећег члана“. Они се бирају доживотно и уживају изузетан углед. Врховни суд САД представља највишу судску инстанцу у систему федералних судова. Број судија није био утврђен Уставом, али се од 1869. године усталио на девет доживотно изабраних судија, у које се убраја и председник Врховног суда. Њих именује Председник САД, уз прибављено мишљење и одобрење Сената. За судије овог суда се постављају најистакнутији правници са дугим судијским или адвокатским искуством, а тек је пре неколико деценија на ту функцију изабран један црнац, као и прва жена, Сандра Деј О'Конор. Врховни суд има дискрециону надлежност, што значи да не мора узети у разматрање све случајеве који му незадовољне странке упуте. Одлучује се само о оним случајевима за које најмање четворица судија сматра да су толико важни да о њима треба расцрављати. Но, има и случајева који се морају разматрати. То су случајеви „изворне надлежности" Врховног суда, када су у питању спорови између појединих савезних држава, спорови између федералне државе и појединих држава – чланица, спорови против иностраних амбасадора. Ову функцију - улогу уставног суда, Врховни суд није добио Уставом САД. Та његова надлежност је стасала кроз један чувени случај из 1803. године, тзв. Марбери против Медисона. Врховни суд САД не може мењати Устав, него га само може тумачити и интерпретирати на начин који сматра адекватним.

80. Федерализам и организација правосуђа у САДУставом из 1787. године у САД је успостављена република у оквиру које су државе - чланице у великој мери задржавале свој суверенитет и власт. Свака држава је имала свог изабраног носиоца извршне власти – гувернера. Федерални органи могу користити само овлашћења која су им дата Уставом, док сва остала овлашћења припадају савезним државама и самом народу, што чини суштину америчког федерализма. Свака од 50 држава - чланица, има и свој систем државних судова, независан од система федералних судова. Они имају своју специфичну пирамидалну, вишестепену структуру. Углавном се састоје од првостепених судова опште надлежности, другостепених апелационих судова и врховних судова сваке државе - чланице. При том се називи тих судова често битно разликују од државе до државе и могу бити веома збуњујући (тако се нпр. у држави Њујорк врховни суд зове Апелациони - Appellate Court). У свакој од држава-чланица постоје и федерални судови. Разлика међу њима

је првенствено у погледу надлежности: судови држава - чланица по правилу пресуђују брачне и наследне спорове, поступке у вези са некретнинама, уговорне спорове, радне спорове, саобраћајне прекршаје, као и већину лакших кривичних дела предвиђених законима државе - чланице, док су федерални судови надлежни за спорове у којима се појављује држава или њени службеници, за спорове између држава, за спорове у којима су странке грађани различитих савезних држава, за спорове из међународног трговинског права, ауторског права и права индустријске својине, за спорове у вези са банкротством, за саобраћајне прекршаје који се десе на федералним путевима, за тежа кривична дела предвиђена савезним законодавством. У систему федералних судова такође постоји вишестепеност, тачније хијерархијска тростепеност. Окружни судови (District Courts) представљају најниже, основне судове у федералној структури судова. Поступак у основном суду води један судија који заседа сам или са поротом. Другостепени - апелациони судови су груписани по географском критеријуму у 12 области и по правилу обухватају најмање три државе, при чему свака област има по један апелациони суд. Изузетак је Апелациони суд који је формиран само за Вашингтон. Апелациони суд разматра жалбе на пресуде окружних судова са своје територије и суди у већу од три судије, без пороте и без извођења нових доказа, прихватајући чињенице утврђене у првостепеном поступку. Врховни суд САД представља највиши федерални суд, који одлучује по жалбама на одлуке апелационих федералних судова. Он такође одлучује само о примени права, а не о чињеничном стању и то само у случајевима за које се четворица од девет судија сагласе да заслужују да буду размотрени. Постоје и посебни федерални судови са специфичном надлежношћу: војни суд, порески суд, царински суд, суд за накнаду штете од федералних власти, итд. Међу најспецифичније карактеристике америчког правосудног система спада порота и поротно суђење, као један од основних фактора који донекле ограничавају свемоћ судија. По правилу, судија је везан одлуком пороте о утврђеном чињеничном стању. Пороти се прибегава првенствено у федералним судовима. Порота обично има 12 чланова. Одлука пороте мора бити једногласна. Велика порота је надлежна за тежа кривична дела. Она броји од 16 до 23 члана и њен је задатак да пресуди да ли је оптужени крив или не, а судија изриче казну. Одабир поротника се врши случајним избором са листе гласача, а дужност поротника се не сме одбити, јер следи озбиљна казна. Од позваних потенцијалних поротника судија и адвокати странака бирају пожељне поротнике кроз посебан поступак испитивања, како би утврдили да ли су подобни за поротника. Данас поротници добијају накнаду од 40 долара дневно, а послодавац је дужан да поротнику одобри плаћено или неплаћено одсуство да би се одазвао овој грађанској дужности.

81. Bill of Rights и уставни амандмани у САД Под називом „Бил о правима", који је очигледно позајмљен из енглеског уставног речника, у САД се подразумева првих десет амандмана на Устав из 1787. године, у којима су установљена основна права и слободе америчких грађана. Тих првих десет амандмана и данас представљају темељ за гарантовање низа права, и то: I амандман - забрана установљавања државне религије и слобода говора, штампе, сакупљања и подношења петиција; II амандман - право на поседовање и ношење оружја; III амандман - забрана смештаја војника у приватним кућама без сагласности власника; IV амандман - заштита од непримереног претраживања и одузимања личних предмета; V амандман - право на одговарајући судски поступак и забрана одузимања приватне имовине без накнаде; VI амандман - право на брзо суђење и право на одбрану; VII амандман - право на поротно суђење; VIII амандман - забрана утврђивања прекомерног износа кауције и окрутног кажњавања; IX амандман - забрана да се права предвиђена Уставом користе тако да нарушавају права других; X амандман - гаранција да сва права која нису пренета на федералну државу, припадају државама - чланицама и народу.

Проблеми са којима се сусретала Уставотворна скупштина су били толико крупни - проблем односа великих и малих држава, питање републиканског уређења, итд. - да је материја права и слобода доспела у други план и поред великог залагања делегата из Вирџиније Џорџа Мејсона, писца вирџинијске Декларације о правима. Одмах по усвајању Устава, упоредо са борбом за његову ратификацију, настављена и борба да му се придодају одредбе о правима и слободама. Борбу за амандмане је на себе преузео Џемс Медисон, такође из Вирџиније. Он је први у Конгресу формално предложио њихово доношење и сачинио први нацрт Била о правима. Нацрт је садржао девет чланова. Његова идеја је била да се амандмани уграде у сам текст Устава на одговарајућим местима. 15. децембра 1791. године Бил о правима и формално постаје саставни део савременог америчког Устава.Амерички Бил о правима је написан веома флексибилним речником и уз коришћење широких формулација, и он је постао један динамичан, живи уставни документ, који се налази у стању сталне трансформације. До сада, за више од двеста година, донето укупно 27 амандмана. Важну групу сачињавали су: амандмани XIII, XIV и XV настали после Грађанског рата, којима је укинуто ропство, дато право грађанства свим лицима рођеним у САД. Занимљив је нпр. и амандман XVIII којим је уведена прохибиција алкохолних пића 1919. Амандманом XIX је дато бирачко право женама 1919, а амандманом XXII је уведено ограничење права да Председник буде биран више од два пута. XXVI амандман је донет 1971. године и односио се на снижавање старосне границе за стицање бирачког права на 18 година, а последњи, XXVII амандман је донет 1992. године, предвиђајући да ниједан закон којим се повећавају накнаде које добијају чланови Конгреса не може бити примењен на чланове Конгреса у сазиву који га је изгласао.

82. Француска револуција и Декларација о правима човека и грађанинаДолазак на престо Луја XVI, апсолутног монарха чију ће владавину обележити тзв. Велика француска револуција (Grande revolution). Три велика мислиоца природног права - Русо, Волтер и Монтескије су снажно оправдали разлоге због којих је „стари режим" требало да буде насилно смењен - право на револуцију је легитимно када позитивно право није у складу са природним правом. А пошто постојећи поредак није уважавао основна начела природног права (једнакост, слободу, приватну својину, итд.), било је неопходно и легитимно увести та права на место феудалне сталешке неједнакости, личне зависности, ограничене и подељене феудалне својине. Све то је требало да буде правно уобличено кроз устав, једини прави инструмент за ограничење власти монарха, увођење законитости и гарантовање права грађана. Америчка револуција и Устав који је донет 1787. године, као и личне везе које су постојале између француских добровољаца и америчких револуционара, дали су снажан импулс променама и представљали су важну инспирацију Французима.Само годину дана после доношења америчког Устава, у лето 1788. године, под притиском незадовољног грађанства, Луј XVI је прихватио да сазове једну стару установу која се дуго није састајала, скуп Општих сталежа. Сазивање Општих сталежа није било последица добре воље краља, већ проблема на које је наишао у неуспешном покушају да кризу претходно смири. У њему је главну реч водила тзв. „странка Американаца", предвођена учесником Америчке револуције Лафајетом (Lafayette), опатом Сјејесом (Sieyes) и грофом Мирабоом (Mirabeau), који су се залагали за уставно ограничење краља кроз Велику народну скупштину, по америчком узору. У тој специфичној скупштини су била представљена сва три сталежа (племство, свештенство и грађанство), а према старом обичају сваки од њих је имао по један глас. Било је јасно да ће тзв. трећи сталеж - грађани увек бити прегласани. Када је постало јасно да компромиса неће бити, трећи сталеж се издвојио и себе прогласио Народном скупштином (Assemblee Nationale), а њима се придружио велики део свештенства и нешто племства. Краљ је покушао да распусти ту скупштину забраном уласка у версајску салу у којој је заседала. У једном малом, али веома познатом раду под називом „Шта је трећи сталеж" из јануара 1789. године, Сјејес је указао на неадекватан политички положај трећег сталежа - грађанства и формулисао идеју о грађанском друштву без статусних разлика и привилегија. У складу са тим Народна скупштина се 17. јуна 1789. године на отвореном простору

истовремено прогласила и за Уставотворну скупштину. Тиме је Скупштина - тј. трећи сталеж себе прогласила сувереном, уместо краља, што је у основи представљао чин револуције.Врхунац кризе је наступио 14. јула 1789. године, када се прочуло да је Луј XVI тајно окупио војску у Версају и Паризу ради растурања Скупштине. Као одговор на то народ, подржан од делова војске која се затекла у Паризу, напада и осваја чувени затвор Бастиљу (Bastille). То је симболички представљало почетак револуције, па се тај датум слави као највећи француски државни празник. Народ је узео власт у Паризу, а Лафајет је постао командант народних оружаних снага. Краљ се кроз пар дана помирио са судбином и прихватио захтеве револуционара, а пре свега доношење Устава. Немири су се проширили на друге градове (тзв. муниципалне револуције) и индуковали сељачке устанке, претворивши се у освету феудалцима, који су убијани, а њихова имања и феудална документа спаљивани. Почетком августа Уставотворна скупштина је укинула феудалне односе, укинуте су све повластице племства, црква је изгубила право да наплаћује црквени десетак - посебну врсту пореза. Идеал и мото Револуције - liberte, eдalite, fraternite је остварен. Дотадашњи поданици, али и целокупно племство, су претворени у слободне грађане једнаке пред законом. 4. август 1789. Године се често сматра кључним моментом револуције: тада се у скупштини племство и свештенство добровољно одрекло сталешких повластица у име једнаких права човека и грађанина. ДЕКЛАРАЦИЈА О ПРАВИМА ЧОВЕКА И ГРАЂАНИНА: Чим је револуција победила, Уставотворна скупштина је одлучила да што пре озваничи њене резултате доношењем Декларације о правима човека и грађанина (Declaration des droits de l'homme et du citoyen), као увода у будући Устав. То је учињено већ 26. августа 1789. године. Лафајет и Џеферсон, који је тада био амерички амбасадор у Француској су израдили први пројекат Декларације, који је додуше био више пута мењан. Тако је настала Декларација од свега 17 чланова, чија је садржина сама есенција учења школе природног права.Најважнија начела, како су их видели француски револуционари, нашла су места на самом почетку Декларације. Наравно, на првом месту је правна једнакост.Члан 1: „Људи се рађају и живе слободни и једнаки у правима. Друштвене разлике могу бити засноване само на заједничкој користи".Члан 2: „Циљ сваког политичког удруживања је очување природних и незастаривих права човека. Ова права су слобода, својина, сигурност и отпор угњетавању".Члан 3: „Принцип сваког суверенитета суштински почива у Нацији. Ниједно тело, ниједан појединац не може вршити власт која изричито одатле не проистиче".За разлику од сличних америчких докумената, француска Декларација поставља опште принципе и начела, базиране на разуму. Један од важних теоријских проблема било је питање граница које слобода треба да има, као и питање обима природних права које појединац уноси у заједницу и жртвује их зарад успешног функционисања заједнице (спор између опата Сјејеса и Русоа). Елементе за одговор садржи Декларација:Члан 4: „Слобода се састоји у могућности да се чини све оно што не шкоди другоме: тако, вршење природних права свакога човека нема граница, осим оних које обезбеђују другим члановима друштва уживање ових истих права. Ове границе могу бити одређене само законом".Члан 5: „Закон има право да забрани само радње штетне за друштво. Све оно што није забрањено законом не може бити спречено, а нико не може бити принуђен да чини оно што он не наређује".Члан 6: „Закон је израз опште воље. Сви грађани имају право да учествују лично, или преко својих представника, у његовом доношењу. Он мора бити исти за све, било да штити, било да кажњава. Пошто су сви грађани једнаки пред њим, подједнако су им доступна, према њиховој способности, сва достојанства, места и јавне службе, без обзира на било какву разлику осим оне која се тиче њихових врлина и талената".У даљем тексту Декларација поставља основне принципе модерног кривичног права, произишле из просветитељских идеја, која су потом реципиране широм Европе. То је најпре принцип nullum crimen, nulla роепа sine leдe, тј. да нико не може бити оптужен, ухапшен или

задржан за дело које није унапред прописано законом (члан 7), правило да грађанин може бити кажњен само казнама које су раније прописане (члан 8), свако се сматра невиним док му се кривица не докаже (члан 9). право на слободу вере, слободу мисли, говора и штампе (чл. 10 и 11). Следи неколико чланова у којима се регулише, али и ограничава вршење јавне власти, уз истицање принципа поделе власти и уставности (чл. 12-16). Најзад, за последњу одредбу је резервисано једно од најважнијих права за то време, због кога се великим делом и водила Револуција - то је гарантовање неограничене приватне својине, која ће наравно постати темељ будућих друштвених односа.Члан 17: „Пошто је својина неповредиво и свето право („inviolable et sa-cre"), нико je не може бити лишен осим ако то очтледно не захтева законито утврђена јавна потреба, под условима правичног и претходног обештећења".Кроз овај документ у Француској су постављени темељи модерне демокра-тије и правне државе, али и узор на који ће се угледати цео свет.

83. Француски устав из 1791. године Први француски и први писани европски Устав настао је на таласу једног од основних револуционарних захтева - тежњи за увођењем начела уставности. Овај Устав је требало да значи потпуни раскид са прошлошћу и са „старим режимом". После дугих натезања, у септембру 1791. године донет је дуго очекивани, први Устав. Одлучено је да Народна скупштина буде једнодомна (за шта се од почетка залагао Сјејес, јер би постојање горњег дома могло омогућити некакву превагу племству), али је прошла и Лафајетова идеја да краљ треба да има суспензивни вето на одлуке законодавног тела. Ипак, принцип народне суверености је доминантан, па је сувереност јасно дефинисана у самом Уставу као „једна, недељива, неотуђива и незастарива. Она припада народу и ниједан део становништва, ни појединац, не могу присвојити себи њено вршење". Принцип поделе власти је друта његова темељна поставка: народна скупштина је била носилац законодавства, краљ и министри држе извршну власт, док је судска власт такође била поприлично независна од друге две. Осим централне, реформисана је и локална власт: цела Француска је подељена на територијалне јединице - департмане по принципу чврсте централизације, за разлику од дотадашње феудалне раздробљености и разједињености. Народна скупштина је имала 745 посланика, који су се бирали на две године. Сви грађани су подељени на тзв. активне и пасивне, тј. оне који имају бирачко право и оне који то нису имали (лица млађа од 25 година, жене, кућна послуга, као и лица са најнижим примањима, итд.). Избори су били тајни, али посредни, уз веома компликовани систем електора – изборника. Мандат посланика је био две године, а они су добили посланички имунитет, тако да их ни краљ нити било који други орган није могао гонити. Краљ је био главни носилац извршне власти. Морао је положити заклетву верности Уставу који га ограничава, а његови приходи су утврђивани искључиво кроз цивилну листу, као и у Енглеској. За њега је био резервисан врло снажан суспензивни вето на одлуке законодавног тела. Други део извршне власти је чинио кабинет министара. Њих је, додуше, постављао краљ, али је био ограничен министарским премапотписом, без кога ни један краљев акт није имао важност. Трећа грана власти - судство, је независно како од краља, тако и од Скупштине. Судије су бирали тзв. активни грађани на изборима, а мандат им је био шест година и у том периоду се не могу сменити. Установљен је систем вишестепености судова, тако да је свакоме било загарантовано право на жалбу. Највиши суд је био Касациони, који се није упуштао у утврђивање чињеничног стања (што су радили нижи судови), него је само ценио правна питања, тј. да ли је нижи суд правилно применио право. Поред овог суда, посебно место је добио и тзв. Високи народни суд, који је спроводио поступак уколико би био оптужен министар, као и за најтеже деликте против безбедности државе. Устав из 1791. године се показује као плод компромиса, пре свега у погледу опстанка монархије. Решење је нађено у уставној монархији са ограниченим краљем.

84. Француски устав из 1793.год

Револуција је само годину дана после доношења устава из 1791. ушла у своју најкрвавију фазу. Уставом није био задовољан ни краљ нити велики део револуционара. Крвопролиће је започело када се прочуло да су Луј XVI и његова супруга Марија Антоанета позвали у помоћ аустријске и пруске трупе, са којима је Француска тада била у рату. Разјарена маса Парижана је 10.августа 1792.год заузела двор, а краљевска породица се ставила под заштиту Народне скупштине. Устав је тиме практично суспендован, а власт прелази у руке револуционара, који масовно хватају и убијају присталице монархије. Због тога се догађај из 1792.год често назива Друга револуција. У Паризу је сазвано ново револуционарно представничко тело од 750 чланова, које је требало да одражава општу вољу народа, а названо је Конвент. Већ у септембру 1792. године Конвент је укинуо монархију. Француска ie први пут постала република. Револуционари су променили и календар сматрајући тај моменат почетком новог доба. Време почиње да се рачуна од 21. септембра, а месеци добијају нове називе. Убрзо је изабран и нови Конвент, на основу општег бирачког права. Краљ је остао у животу, али је већ у јануару наредне године Конвент одлучио да суди Лују XVI. Луј XVI је осуђен на смрт. Смртна казна је извршена 21. јануара 1793. године на једној новој справи - гиљотини (или, правилније, „гијотини", јер је та направа име добила по своме конструктору Жозефу Гијотену)..Конвент се одмах латио припремања новог, републиканског Устава, мада је за све време трајао рат са Прусима и Аустријанцима. У Конвенту су се још раније оформиле две главне струје - умеренији жирондинци, представници најбогатијих грађана и радикалнији јакобинци, које су чинили представници средње и ситне буржоазије. Јакобинци су увели револуционарни преки суд чија су решења коначна, намећу прогресивни порез за богате, распродају имања оних који су побегли из земље. Долази до жирондинско-ројалистичке реакције у облику покоља јакобинаца. И поред тога, јакобинци су ипак успели да задобију превагу у Конвенту и уведу тзв. јакобинску диктатуру (потрајала је од јуна 1793. до јула 1794. године). Главни носиоци свих, па и уставних промена су постали монтањари - најрадикалније крило јакобинаца. Њихов предлог уставног текста је усвојен 24. јуна 1793. године, па се отуд обично назива Монтањарски устав. У њему је Француска дефинисана као република, „једна и недељива". На почетку Устава се поново нашла Декларација о правима човека и грађанинаЗначај овог уставног пројекта је изузетан. Њиме је први пут афирмисан специфични облик државне власти - конвентски одн. скупштински систем владавине, као облик демократског јединства власти. Наиме, сва власт је концентрисана у Народној скупштини, једнодомом законодавном телу, које у потпуности држи под контролом извршну власт. Мандат посланика је само годину дана. Народна скупштина је по правилу требало да само предлаже законе, а усвајао би их непосредно народ кроз основне скупштине, кроз један облик референдума. Закон би ступао на снагу када га прихвати најмање једна половина департмана из целе Француске. Егзекутива је поверена Извршном савету од 24 члана, који је непосредно потчињен Народној скупштини. Она га бира и разрешава, а мандат му траје две године. У оквиру судске власти, Касациони суд је замишљен као највиша судска инстанца. Устав никада није ни ступио на снагу, јер су и његови творци схватали да је у постојећим околностима неприменљив. Зато је његова примена одложена до смиривања прилика у земљи. Државом је за време јакобинске диктатуре „револуционарно" управљао тзв. Одбор јавног спаса. Пад јакобинске диктатуре у тзв. термидорском преврату у јулу 1794. године означио је и потпуни крах овако замишљеног уставног пројекта.

85. Француски устав из 1795. годинеТо је био трећи француски Устав по реду, донет у кратком временском размаку, у трећој години по новом рачунању времена (тзв. Устав III године). Он је сачувао главне тековине револуције: републику - „једну и недељиву", принцип народне суверености, поделу власти, па и идеју скупштинског система владавине, као и форму претходних устава. Наиме и он за своју преамбулу узима Декларацију о правима. Али она је сада знатно измењена, делом проширена и названа „Декларација о правима и дужностима човека и грађанина". О смиривању револуционарног полета говори низ других уставних решења: уведени су посредни избори, поново је уведен цензитарни режим за активно и пасивно бирачко право. Но, највећу промену

је представљало увођење бикамерализма - дводомности представничког тела. Народну скупштину су сада чинила два дела - Савет старих, као горњи дом са 250 посланика и Савет пет стотина, као доњи дом са 500 чланова. Оба дома су бирана посредно, тако што су бирачи гласали за изборнике. Бирачко право су имала само лица старија од 21 године која су плаћала порез, а изборници су морали бити старији од 25 година и имати већу имовину. У Савет пет стотина су улазила лица старија од 30 година која су била настањена у француском департману најмање 10 година.Мандат посланика у оба дома је трајао три године, али се једна трећина мењала сваке године. Законодавну иницијативу је имало Веће пет стотина, а законски предлог који је потекао из доњег дома Савет старих је само потврђивао или одбацивао у целости, без права да га мења. Извршна власт није имала право законодавног вета. Извршно тело је било колективно и називало се Директоријум. Директоријум добија карактер колективног председника републике, односно шефа државе, који има веома широка овлашћења (врховни командант оружаних снага, води међународну политику, именује дипломате, итд.). Састојао се од пет чланова, које је бирао Савет старих на предлог Савета пет стотина. И овде је важио принцип ротације - сваке године се мењала једна петина чланова Директоријума, односно бирао се један нови члан наместо једног старог. Извршна власт је и овде, као и у монтањарском пројекту, бикефална: поред Директоријума, који води надзор над управом (попут Извршног савета), непосредну извршну власт спроводе министри, које поставља и разрешава Директоријум (попут Старешина органа републике). Највиша судска власт је, као и у претходним уставима, поверена Касационом суду, који и овде одлучује само о евентуалним повредама материјалног права у поступку пред нижим судовима, а не упушта се у утврђивање чињеничног стања. Идеја јединства власти и овде долази до изражаја у погледу избора судија, јер судије бирају представничка тела по департманима. Поново се уводи посебан Високи суд. Кроз организацију правосуђа видљива је општа карактеристика овог Устава - постепено смиривање револуционарног идеализма, али и очување основних тековина револуције. Монархисти су још увек имали доста присталица, што је јасно показала њихова побуна из 1795. године у Паризу. Особа којој је било поверено да утуши ту побуну био је један млади Корзиканац, ватрени присталица Русоа и поштовалац Монтескијеа, Наполеон Бонапарта. У време владе Директоријума друга велика брига је био рат. Наполеон је стао на чело војске која је убрзо освојила Александрију и Каиро, после чувене Битке код пирамида, а потом и цео Египат. Енглески адмирал Нелсон је 1798. године практично разбио француску морнарицу. Иако поражен, Наполеон је ипак успео да се врати у Париз као да је победник. Ту је влада Директоријума већ постала непопуларна. Страх од повратка монархије и Бурбона је био још већи. Наполеон се у таквим околностима, кроз заверу коју је сковао његов брат Жозеф, удружио са ветераном револуције, Сјејесом. Сјејес и Наполеон су извршили државни удар. Пошто је Веће старих већ пристало уз Наполеона, Бонапарта и војска упадају у скупштинску дворану и растерају посланике Већа пет стотина који су се противили. Веће пет стотина је потом укинуло Директоријум и изабрало привремену владу - три конзула, од којих су двојица били Наполеон и Сјејес.

86. Француски устав из 1799Већ наредног месеца 1799. године је на референдуму донет нови Устав, уместо оног из 1795. године (тзв. Устав VIII године). Главну новину је представљало увођење новог облика извршне власти. Директоријум је замењен Конзулством, по коме се назива и цели наступајући период. Сам Устав предвиђа да Наполеон има положај „првог конзула", који у ствари има искључиву извршну власт. Улога друге двојице конзула је углавном саветодавна. Структуру извршних органа власти допуњавају Државни савет и министри, али њих именује први конзул. Саветодавну улогу добија и један нови представнички орган - Сенат, који сачињава 80 доживотних чланова. Сенат бира тзв. Законодавно тело од 300 чланова и Трибунат од 100 чланова. Законодавна власт је била дефинитивно потчињена. На тај начин је уведена „диктатура егзекутиве" (Јовичић), односно режим снажне личне власти једног човека - Наполеона, чија је моћ расла пропорционално великим успесима на бојном пољу. Ту своју

премоћ он је убрзо и формализовао: најпре је 1802. године, кроз одлуку названом senatus konsulta, проглашен за доживотног првог конзула, а маја 1804. године за наследног цара - императора. Изабрана је титула цара јер би „краљ" сувише подсећао на Бурбоне и обнову монархије, док је назив „цар" више будио сећања на Рим и Карла Великог. Зато га је, као и Карла Великог, крунисао папа, у Богородичној цркви у Паризу. Тако је и формално означен крај тзв. Прве републике у Француској, која је потрајала само 12 година (1793-1804).

87. Со de civil и друге Наполеонове кодификације Увођењем тзв. Првог царства у Француској, започео је период у коме је На-полеон маштао о обнови Римске империје. Главни историјски изазов је био да се покуша сачинити кодификација грађанског права, по угледу на Corpus iuris civilis. Тако je 1804. године настао француски Грађански законик - Соde civil, који је 1807. године поново објављен и тада назван Code Napoleon, па су се оба назива наизменично употребљавала, зависно од политичких прилика у Француској. Велики француски правници Дома у XVII веку (кроз своје чувено дело „Les loix civiles dans leur ordre naturel") и Потије у XVIII (у делу „Traite du contract de societe") су међу првима покушавали да изврше какву - такву генерализацију, извлачећи заједничке елементе из партикуларних обичаја и римског права, настојећи да на тај начин поспеше унификацију права у земљи. Наполеон је дао свој лични допринос при доношењу француског Законика. Он се на тај посао дао још 1800. године док је био први конзул, када је оформио комисију од четири члана са задатком да предложи нацрт кодификације. То су били Тронше као председник Касационог суда, Биго, Малвиј и Порталис, који је највише допринео успеху подухвата. Двојица од њих су рефлектовали ставове римског права, који су доминирали да југу Француске, док су друга двојица били под утицајем права са севера државе, где је доминирало обичајно право. После четири месеца комисија је дала свој нацрт Законика, који је потом био предат судовима да о њему изнесу свој став. Тек после тога нацрт је ушао у компликовану законску процедуру, јер је требало да прође кроз четири тела: Државни савет , сенат, трибунат и законодавно тело. Када је наишао на отпор трибуната већ на првом кораку Наполеон га је повукао у целини, а одмах потом променио непоћудне чланове трибуната. Затим је увео претходну процедуру усаглашавања трибуната и законодавног тела, а кодификацију им давао на изјашњавање у деловима, у облику 36 посебних закона који су у суштини представљали поједине наслове (titre) кодификације. После свих тих Наполеонових довијања, Code civil je коначно изгласан 21. марта 1804. године, као јединствена кодификација од 2.281 члана, подељена у три књиге.Задатак комисије која је припремала Законик је био олакшан чињеницом да је велики број односа већ био регулисан претходним правом - римским, обичајним, канонским, ордонансама које су раније доносили краљеви (нпр. Велика ордонанса Луја XIV о поморству, трговини, грађанска ордонанса, Велика ордонанса Луја XV о поклонима, тестаменту, итд.), а нарочито радовима Дома и Потијеа. Због тога Code civil и није баш тако оригиналан правни текст. Наполеон је у Државном савету својим интервенцијама утицао на увођење тзв. потпуне адопције и споразумног развода. Зли језици тврде да је то било из личних разлога: наиме, Бонапарта је тада био у браку са доста старијом и прилично неверном супругом Жозефином. Наполеон са њом није имао деце. Зато су усвојење и споразумни развод брака били сасвим згодни правни институти за евентуално решавање његових проблема. После споразумног развода са Жозефином - у другом браку, са ћерком аустријског цара, Маријом Луизом, родио се син - Наполеон II. Бонапартино патријархално корзиканско порекло је допринело прилично конзервативном ставу у погледу положаја и права жене у браку. Отуд у Законику стоји: „Жена је дужна да се покорава своме мужу. Она је обавезна да живи заједно са мужем и да га свуда прати". Жена нема право на нужни део при наслеђивању, а имала је и ограничену пословну и процесну способност - није могла располагати својом имовином нити се могла појављивати на суду без сагласности мужа. Наполеоновом утицају се приписује и прилично неповољан правни положај странаца, увођење генералне хипотеке над имовином пупиле ради њене заштите,

итд. Јасноћа и лакоћа стила је последица његовог залагања да закон буде разумљив свима, а не само правницима. Подела на три књиге јасно је рефлектовала тзв. институционалну поделу приватног права из Гајевих, односно Јустинијанових Институција, за шта се определио још Дома. Прва књига почиње са уводних шест чланова, који говоре о објављивању закона и будућој примени Законика, уз нарочито потенцирање принципа забране ретроактивности - ови прописи не могу имати повратно дејство на раније настале правне ситуације. Затим следи део о статусном праву - ius quod ad personas pertinet, како би рекли Римљани. Ту су обухваћени правна и пословна способност, брачно и породично право. Друга књига говори о својини на покретностима и непокретностима, као и о друтим стварним правима. Трећа књига, која је дупло већа од прве две заједно, посвећена је начинима за стицање својине, што укључује и наследно и облигационо право. Ту налази одраза природноправна идеја, различита од римског права, да се код купопродаје својина стиче моментом закључења уговора (као и пренос ризика због пропасти ствари), независно од предаје ствари и исплате цене. Још два главна принципа природног права заузимају у Code civil централно место: то су неограничена приватна својина (својину нико не може одузети, а власнику је допуштено све што није изричито забрањено), као и неограничена слобода уговарања у облигационом праву. Убрзо је био донет посебан Законик о грађанском поступку - Code deprocedure civil (1807). Кодификацију целокупног француског права Наполеон је комплетирао усвајањем Трговинског законика - Code commerce (1808), у великој мери ослоњеног на трговачку и поморску ордонансу Луја XIV, коју је сачинио Колбер. Потом су донети Законик о кривичном поступку - Code d'instruction criminelle (1808) и чувени Кривични законик - Code penal (1810), који су заједно ступили на снагу 1. јануара 1811. године.Code civil је познат по веома лаком, једноставном и лепом стилу формулисања правних норми, које су биле тако конципиране да их може разумети сваки просечан грађанин, а не само стручњаци. То је, уз многе друге, један од разлога за његову велику популарност и утицај који је извршио широм света. Наравно, важан разлог који је убрзао његово ширење су Наполеонова освајања. У многим државама је служио као узор или су се из њега узимале директне позајмице, што је нарочито случај са кодификацијама које су касније настајале као законици независних држава - нпр. у Холандији (1838), Италији (1865), Шпанији (1889), законици латиноамеричких држава. Најзанимљиви је утицај који је Code civil извршио на другој страни Атлантика. У држави Квебек у Канади и у савезној држави Лујзијани у САД (које су се једно време налазиле под француском влашћу и културним утицајем), француско право је било скоро у потпуности преузето, нарочито кроз Грађански законик Лујзијане из 1825. и 1870. године. Code civil је, уз многобројне измене, до данас је остао основни извор грађанског права у Француској, као најстарији важећи грађански законик у свету. Ипак, развој последњих деценија све више иде у корист прецедентног права. Утицај француског права у Лујзијани се постепено гаси, али остаје његов неизмеран траг једног од најважнијих чинилаца укупне континенталне правне традиције.

88. Рестаурација и Јулска монархија у ФранцускојУ бици народа код Лајпцига 1813, удружене снаге Аустрије, Пруске, Енглеске и Русије су потукле Наполеона, па савезничка војска улази у Париз 1814. године. Наполеон је збачен и протеран на острво Елбу, а за француског краља савезници доводе Луја XVIII, брата погубљеног Луја XVI, рестауришући стару династију Бурбона и монархију. Ипак, уз помоћ војске, где је његова популарност остала, Наполеон се кроз државни удар 1815. године враћа на власт, која је потрајала свега 100 дана. Његов коначни крај је означио пораз у бици против удружених Енглеза и Пруса код Ватерлоа, после чега му је живот ипак поштеђен, а он је прогнан на острво Св. Јелену, где је и умро 1821. године. Циљ коалиције великих сила, уједињених идејом гушења тековина Француске револуције, била је рестаурација монархије како би се угушио сада већ европски демократски покрет. Зато је одмах по доласку Луја XVIII на престо 1814. године донета тзв. Уставна повеља, према којој је снажну извршну власт добио краљ. Монарх поново постаје најзначајнији уставни чинилац, а своју власт поново извлачи из „божанског права". Важан детаљ у преамбули је и формулација по којој краљ

поданицима - а не грађанима - „подарује" Устав. Монарх врши извршну власт заједно са министрима, који одговарају представничком телу, кроз поступак који веома личи на енглески импичмент. Законодавна власт је поверена дводомом телу, које се састоји од два дома, горњег - Дома перова (Chambre despairs), који саставља монарх и доњег - Дома представника (Chambre des representants), који се бира на непосредним изборима. Краљ има право законске иницијативе, именује чланове Дома перова, а може и распустити Дом представника.Луј XVIII се залагао за идеју да краљ може да постави министре и супротно од става представничког тела, из чије парламентарне већине они проистичу. Када је после његове смрти 1825. године на власт дошао његов брат као нови краљ, он је почео да поставља владу по свом укусу, на шта је Дом посланика затражио смену владе. Краљ је потом два пута распуштао Дом посланика. Народ је у свему томе препознао краљеву тежњу ка враћању у апсолутну монархију и стари поредак, па је 1830. године уследила жестока реакција - тзв. Јулска револуција. У Јулској револуцији, која је трајала свега три дана, краљ је био најурен из земље, а на његово место је доведен рођак династије Бурбона из орлеанске лозе, Луј Филип. Одмах је донета нова Уставна повеља, која је прецизирала спорна питања и више ограничила краља, доносећи либералнија решења. Сам краљ је називан „краљ - грађанин". У тзв. Јулској монархији је потврђена идеја народног суверенитета, право законодавне иницијативе су добила оба дома, имовински изборни цензус је смањен, а монарх је (мада то уставним текстом није било јасно одређено), престао да се спори са парламентом око састава владе и прихватао владу парламентарне већине. Међутим, он је вешто утицао на сам парламент и краљ више фактички него правно, имао значајну улогу у односу на парламент. Такав систем, у коме је влада у суштини морала имати поверење и краља и парламента почео се називати „орлеански парламентаризам" је потрајао до нове револуције из фебруара 1848. године, када је народ, незадовољан општим стањем у држави, упао у скупштину, приморао Луја Филипа да се одрекне престола и поново успоставио републику.

89. Од друге до пете републике у ФранцускојДРУГА РЕПУБЛИКА: Повратак републиканском уређењу је револуционарне 1848. године на власт довео Наполеоновог синовца, Луја Наполеона. Уставом из 1848. године је проглашено право на рад, укидање имовинског цензуса, ограничено је трајање радног времена. Начело народне суверености и подела власти поново су дошли у први план. Законодавну власт је имала Народна скупштина, „једна и недељива", што се манифестовало у њеном једнодомом саставу, али и даље у француском традиционалном квантитативном оквиру - састојала се од 750 посланика. Велика је новина што су они бирани општим, непосредним и тајним правом гласа свих пунолетних мушкараца. Извршна власт је припадала председнику, кога је бирао народ на период од четири године. Председник је ограничен премапотписом министара. Министри су били одговорни само њему, а не Скупштини. Међутим Луј Наполеон је одмах ушао у сукобе са Скупштином, јер је у суштини тежио много широј личној власти. Он је сенатус-консултом из 1852. године, прогласио себе за цара, под именом Наполеон III. Краткотрајна Друга република замењена је Другим царством. Режим личне владавине новог цара потрајао је скоро 20 година. Његовом крају је одлучујуће допринео рат са Пруском. После великог пораза у бици код Седана 1870. године народ је, после нереда у Паризу, поново прогласио републику. Тако је настала Трећа република, после чега Француска више никада није одустала од републиканског облика владавине.ТРЕЋА РЕПУБЛИКА: Последњу револуцију која се одиграла у Француској су поново извели сиромашнији друштвени слојеви и радници, као и 1848. године. У марту 1871. године је настала краткотрајна Париска комуна, која се обично дефинише као прва пролетерска револуција. Формирани су револуционарни раднички органи власти - Централни комитет националне гарде као извршно тело, а потом и Веће комуна, као представничко тело. Овај историјски експеримент је потрајао свега 72 дана. Због подељености на републиканце и монархисте, при чему су ови други такође били међусобно супротстављени, делећи се у два табора: легитимисте, који су се залагали за пуну рестаурацију монархије из бурбонског

времена и орлеанисте, којима је био ближи умеренији монархистички модел орлеанског парламентаризма. Користећи поделу међу монархистима, републиканци су у расправи у Скупштини успели да са једним јединим гласом већине (353:352) изгласају да будуће уређење буде републиканско. Тако је, скоро случајно, настала Трећа република.Уставно уређење Треће републике је садржано у неколико текстова уставног карактера донетих током 1875. године. То су била три кратка Органска закона - о организацији Сената (од само 11 чланова), о организацији јавних власти (9 чланова) и о односу између органа јавне власти (14 чланова). Уставом из 1875. године је успостављења модерна француска држава, са системом власти који ће се задржати све до Другог светског рата. Законодавно тело је бикамерално: чинили су га Сенат и Скупштина. Сенат је бројао 300 сенатора бираних по департманима, али је 75 сенатора именовано доживотно. Прве доживотне сенаторе је изабрала Народна скупштина, а касније је упражњена места попуњавао сам Сенат. Мандат изборних сенатора је био девет година, али се сваке треће године мењала једна трећина сенатора. Оба дома су равноправна, толико да без сагласности једног од домова закон не може уопште бити изгласан, а и влада одговара и једном и другом дому подједнако. Ипак, превагу је имао Сенат: он не може бити распуштен, за разлику од Скупштине, чију дисолуцију може извршити председник републике уз сагласност Сената. С обзиром на његов конзервативни карактер и практично постојање његовог апсолутног вета у законодавној радњи, Сенат је често представљао препреку за реализовање многих демократских законских пројеката.Председник републике је носилац извршне власти, заједно са владом. Другим речима, извршна власт је, како се то често каже, двоглава. Председника бирају оба дома заједно, на време од седам година, уз могућност добијања још једног мандата. Председник има толико широка овлашћења да по својим прерогативима подсећа на монарха. Уосталом, овај Устав је био плод компромиса са монархистима, који су пристали на овако дефинисан уставни положај председника, рачунајући на то да би се Устав лако могао прилагодити монархији, уколико се укаже прилика. Овај устав је најближи идеји коју је садржао орлеански парламентаризам: шеф извршне власти (само што је то овде председник, а не краљ) контролише владу, али влада подједнако мора водити рачуна и о парламентарној већини. ЧЕТВРТА РЕПУБЛИКА је настала после Другог светског рата, Уставом који је усвојен на референдуму 1946. године. Бикамералност законодавног тела је задржана, али је Савет републике (дом који је заменио Сенат) изгубио превагу у односу на други дом - Народну скупштину, која постаје најзначајнији орган власти. Влада одговара Народној скупштини, а у случају противљења Савета републике у законодавном процесу, Народна скупштина може сама изгласати спорни закон. Тако је Савету републике остао само суспензивни вето, који је имао и председник републике, задржавајући у основи сличан положај као и у Трећој републици.ПЕТА РЕПУБЛИКА је уведена Уставом из 1958. године, који је и данас на снази, уз више амандмана. У његовој преамбули се свечано проглашава приврженост Декларацији о правима човека и грађанина из 1789. године, чиме јој се и формално потврђује актуелни уставни карактер. У концизном и јасном тексту који има мање од 100 чланова, први одељак је посвећен општим начелима везаним за народну сувереност, уз стари мото Француске револуције liberte, eдalite, fraternite. Следе засебни одељци посвећени сваком државном органу, а први од њих одређује положај председника Републике, који постаје најзначајнији уставни чинилац. Његов седмогодишњи мандат није више био ограничен могућношћу да само још једном буде биран. Уз сва овлашћења која одликују шефа државе (врховни командант војске, именује најважније државне функционере, проглашава законе, има право помиловања), он именује првог министра (али га не може сменити), поставља остале чланове владе (на предлог првог министра) и чак председава седницама Савета министара. Председник задржава право да распусти Народну скупштину, али не и други дом - сада је то поново Сенат. Све у свему, Француска је овим Уставом, упловила у нови, специфичан систем организације власти, који чак има нешто више елемената председничког система, него парламентарног.

90. Законодавна власт по француским уставима1791.: Народна скупштина (745 чланова, 2 године), представничка демократија, избори тајни и посредни (електори), посланички имунитет1793.: Народна скупштина (1 годину), предлаже законе а народ усваја преко основних скупштина1795.: Народна скупштина: Савет старих (горњи дом) – има их 250, минимално 40 година, мандат 15 година, домицил, брачни статусСавет 500 (доњи дом) – 30 година, мандат 10 година, домицил1799.: Сенат – има их 90, доживотно; сенат бира Законодавно тело (300 чланова) и Трибунат (100 чланова)1814.: Дом перова – саставља монарх; Дом представника – непосредни избори, висок изборни цензус1848.: Народна скупштина – једнодома, 750 чланова, опште непосредно бирачко право, тајно гласање1875.: Сенат (300) – 75 доживотно бираних по департманима, трећина се мења сваке 3 године, правно се не може распустити (председник уз сагласност сената) Скупштина: може бити распуштена1946.: Народна скупштина – најзначајнији орган, изгласава закон, контролише владу Савет републике – има суспензивни вето, замењује сенат1958.: Народна скупштина Сенат

91. Извршна власт по француским уставима1791.: Краљ – главни носилац (заклетва верности уставу, приходи кроз цивилну листу – суспезивни вето) Кабинет министара – поставља их краљ, министарски премапотпис1793.: Извршни савет од 24 члана (скупштина их контролише, бира, мандат 2 године)1795.: Директоријум – 5 чланова, бира их савет старих на предлог савета 500, војни команданти, дипломатија Министри – непосредни извршни1799.: 3 конзула; први је извршни а друга два саветодавни Државни савет и министри1814.: Краљ – снажна извршна власт, сувереност монарха, контролише законодавну власт Министри 1848.: Председник – мандат 4 године Министри - премапотпис1875.: Председник – 7 година, може двапут, бирају га оба дома, подсећа на монарха Влада – чине је министри, премапотпис1946.: Председник добија највећа овлашћења, може да распусти скупштину, 7 год мандат1958.:именује првог министра, поставља остале чланове владе, председава саветом министара

92. Најважнији правни и политички акти донети под утицајем природноправне школе

93. Правна традиција социјалистичких земаља – НЕ ТРЕБА

94. Настанак Савета Европе и образовање Европске унијеСавет Европе (у облику ECSC.) је рођен 1949. године у Лондону. Савет Европе је представљао међународну европску организацију десет земаља (Велика Британија, Ирска, Француска, Италија, Белгија, Холандија, Луксембург, Данска, Норвешка, Шведска), отворену за пријем свих других држава које су спремне да прихвате принцип владавине права и заштите људских права и основних слобода. Тако су данас њени чланови скоро све европске државе. Пријемом Црне Горе у чланство, број чланица је 2007. године нарастао на 47. Седиште Савета Европе је у Стразбуру, а њени основни органи су Парламентарна скупштина СЕ, Комитет министара СЕ (који чине министри иностраних послова земаља чланица) и Европски суд за људска права СЕ. Европски суд за људска права СЕ (често назван Суд у Стразбуру, према свом седишту) је временом постао важна институција. Овај Суд је основан 1959. године да би штитио људска права загарантована Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода, која је донета 1950, а ступила на снагу 1953. године. Сваку чланицу у Савету Европе представља по један судија, али се од њих очекује да буду непристрасни арбитри без обзира на националну припадност. Судије бира Парламентарна скупштина СЕ између три понуђена кандидата које предлажу владе земаља. Мандат им траје шест година, са могућношћу реизбора. Поступак пред овим Судом могу покретати сва физичка и правна лица из земаља чланица, која сматрају да је неко њихово право предвиђено Конвенцијом, повређено коначном одлуком националног суда њихове земље. Савет Европе, је играла и још увек игра важну улогу у међусобном повезивању европских држава и изградњи заједничких вредности и стандарда. Савет Европе је до сада донео преко сто конвенција различите садржине.НАСТАНАК ЕУ: Тек се француском министру спољних послова Роберу Шуману приписује разрада и реализација идеје (тзв. Шуманов план), чији је претежни творац један друти француски политичар и Шуманов сарадник Жан Моне, о оснивању једног заједничког тела - организације која би се старала о развоју индустрије угља и челика у Француској и тадашњој Западној Немачкој. Та идеја је прихваћена не само од Немачке, него су је одмах подржале Италија и земље Бенелукса (Белгија, Холандија и Луксембург, које су још 1948. године потписале споразум о царинској унији). Тих шест земаља 1951. године потписују у Паризу споразум којим се оснива Европска заједница за угаљ и челик (ECSC), која почиње да ради 1952. године под председништвом Жана Монеа.Важан даљи корак у том правцу је било потписивање два споразума у Риму 1957. године од стране тих шест земаља - првим је основана Европска економска заједница (ЕЕС), а другим је формирана Европска заједница за атомску енергију (EURATOM). Од постојећа три заједничка тела, Европска економска заједница (ЕЕС) је постала најзначајнији интегративни облик институционалног повезивања, чији је задатак био рад на успостављању заједничког тржишта између држава чланица, са циљем укидања царинских и других препрека, односно слободног кретање роба, радне снаге, услуга и капитала (тзв. четири основне слободе ЕУ). Отуд су 1967. године три постојеће заједнице (ECSC, EURATOM и ЕЕС) и формално прерасле Уговором о удруживању (тзв. Merger Treaty) у једну, под називом Европска заједница (European Community - ЕС, мада је у употреби остао и стари назив, Европска економска заједница - ЕЕС).Следило је постепено ширење Европска економске заједнице, коме се за живота прилично супротстављао француски председник Шарл де Гол. Но, после његове смрти процес

проширивања је убрзан, тако да су Европској економској заједници најпре приступили Велика Британија, Ирска и Данска 1973. године, Грчка 1981, а Шпанија и Португалија 1986. године. Тако је уместо шест, ЕЕЗ од тада имала 12 чланица, спремних да део свог националног суверените-та и аутономије пренесу на ову Заједницу. Када су 1955. године органи Савета Европе усвајали европски амблем и заставу (12 жутих звездица на плавој подлози, које је од Савета Европе 1986. године преузела ЕЕЗ.Последња крупна организациона промена се десила када је у малом холандском граду Мастрихту потписан сада већ чувени Уговор о Европској унији (Treaty оп European Union - TEU), који је ступио на снагу 1993. године. Мастришким уговором је створена нова организациона форма - Европска унија (ЕУ). Овим уговором је предвиђено увођење заједничке валуте, евра. После Мастрихта уследила су још два таласа проширења: 1995. године чланице ЕУ су постале Аустрија, Финска и Шведска, а 2004. године је примљено још десет нових чланица, већим делом земаља које су раније припадале социјалистичком блоку (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Литванија, Летонија, Естонија, као и Малта и Кипар). Тиме је број чланова ЕУ битно повећан на 25. Чланице ЕУ су 2007. године постале још и Румунија и Бугарска.После Мастрихта, још су два уговора учврстили интегративне процесе у ЕУ - Уговор из Амстердама 1997. и Уговор из Нице 2001. године. ЕУ преузима потпуну јурисдикцију и може доносити прописе који обавезују државе чланице и имају непосредно правно дејство, добијајући примат над националним правом. Ту спада право које непосредно проистиче из Уговора о Европској унији, тј. пре свега прописи везани за заједничко тржиште и четири основне слободе (кретање робе, радне снаге, услуга и капитала), правила о конкуренцији, као и заједничка политика у области економске и монетарне уније (пре свега у вези са заједничком монетом), пољопривреде, визног и имиграционог режима, пореза, трговине, социјалне политике, образовања, културе, здравства, заштите потрошача и човекове околине. Поред држављанства које стичу грађани држава-чланица, она има и своја спољна обележја: већ поменуту заставу, Дан Европе (9. мај, у знак сећања на настанак Шумановог плана) и своју химну (Бетовенова „Ода радости" из Девете симфоније). Поред свих тих спољних обележја ЕУ је, после доста перипетија, добила и свој Устав крајем 2004. године, којим су постављени нови супранационални темељи ЕУ. Међутим, одбијање грађана Француске и Холандије да 2005. године на референдуму прихвате Европски устав задало је озбиљан ударац европској архитектури

95. Институционално право ЕУОргани и институције ЕУ су прилично разгранати. Најважнији међу њима су Савет ЕУ, Европски парламент, Европска комисија и Суд правде ЕУ.Савет ЕУ (Council ofthe European Union) je званични назив овог тела, али се у пракси чешће назива Министарски савет (Council of Ministers), као и Европски савет, а понекад само Савет. Савет ЕУ има седиште у Бриселу. Сачињава га 27 шефова држава и влада свих држава чланица. Поред њих у раду Савета учествују и министри држава чланица задужени за различите области. Савет ЕУ представља најауторитативније и најзначајније тело које доноси стратешке политичке одлуке. Савет ЕУ је овлашћен да закључује међународне уговоре, креира економску, спољну и безбедносну политику, итд. Једном речју овлашћен је да доноси све најзначајније одлуке. Државе чланице се на сваких шест месеци смењују у председавању Саветом ЕУ. Европска комисија (European Commission) такође има седиште у Бриселу. Европска комисија се стара о спровођењу одлука и прописа ЕУ, па чак може и кажњавати појединце или компаније које прекрше право ЕУ. Чланови Комисије морају да обављају своју функцију независно од влада својих земљаља и морају делати искључиво у интересу ЕУ као целине. Европска комисија има 27 чланова, које на предлог држава чланица бира Европски парламент на пет година, али су одговорни једино Европском парламенту.Европски парламент (European Parliament) има седиште у Стразбуру (мада се већина заседања одржава у Бриселу) и у њему су представљене све државе чланице својим посланицима, које од 1979. године непосредно бирају грађани тих држава на изборима који се одржавају сваких пет година. После последњег великог проширења ЕУ број посланика је

нарастао на 732. С обзиром на непрестано ширење ЕУ, укупан број посланика у Европском парламенту је ограничен на 750, без обзира на будућа проширења, с тим што свака држава чланица може имати најмање 6 посланика, а највише 96 (тренутно највише посланика има Немачка - 99, а Француска, Италија и Велика Британија по 78). Једина снажна полуга правног утицаја којом располаже Европски парламент је право да изгласа неповерење Европској комисији, али је за то потребна двотрећинска већина присутних посланика.Европски суд правде (European Court of justice) или Суд правде ЕУ са седиштем у Луксембургу представља највише судско тело у ЕУ и решава спорове везане за поштовање и тумачење прописа ЕУ Суд се састоји од 27 судија које именује свака држава чланица, са мандатом од 6 година који се може обнављати. У раду Суда учествује и помаже му 8 независних правозаступника - правобранилаца (Advocates General), од којих четворица увек морају бити из „великих" држава чланица (Немачка, Француска, Велика Британија и Италија). Надлежност суда обухвата преиспитивање правних аката које су донели органи ЕУ, утврђивање да ли су поједине државе чланице прекршиле право ЕУ својим понашањем. Појединци не могу непосредно покретати поступак пред овим судом, за разлику од поступ-ка пред Европским судом за људска права СЕ.

96. Комунитарно право ЕУ и унификација европског праваМада у суштини представља право Европске уније ово ново, комунитарно право, због настојања скоро свих европских земаља да постану њени чланови, постаје важан фактор који уједначава правне системе у целој Европи, па чак у извесној мери и ублажава разлике и приближава Соттоп Law и континентално право. Комунитарно право се у неким областима непосредно примењује у државама чланицама упоредо са унутрашњим правним прописима. Комунитарно право формално нема виши ранг од унутрашњег права. Комунитарно се у појединим случајевима и формално може примењивати чак и на друге субјекте изван ЕУ (државе, правна и физичка лица), што се најчешће дешава у погледу правила о праву конкуренције. Основни извор комунитарног права представљају оснивачки уговори кроз које су настале три некадашње ембрионалне европске заједнице као и уговори који су касније закључивани (укључујући и бројне анексе и протоколе уз те уговоре), међу којима су најзначајнији уговори из Мастрихта, Амстердама и Нице. Највећи део комунитарног права је уређен правним инструментима које доноси сама ЕУ. Међу њима су најзначајнији директиве (directives) и правила (reдulations) који имају обавезујући карактер, као и одлуке (decisions) - које обавезују само одређене субјекте према којима су упућене, а ту су и необавезујуће препоруке (recommendations) и мишљења (opinions). Важну улогу у креирању комунитарног права имају и одлуке Европског суда правде, који тумачи и води рачуна о правилној примени уговора и секундарног законодавства. Од значаја за формирање комунитарног права је, као секундарни извор, и тзв. европско обичајно право, које настаје понављањем одређеног понашања држава чланица, као и органа ЕУ, односно представља праксу која се следи у одређеним правним ситуацијама. Однос комунитарног права и унутрашњег права држава чланица је прилично специфичан. У начелу чланице нису обавезне да непосредно примењују комунитарно право, него оно мора бити уграђено у правни систем државе чланице. Сваке године се доносе хиљаде одлука које чине саставни део комунитарног права, а национална права су у непрестаном процесу усклађивања и хармонизације са њиме. Време мање или више аутономних и независних националних правних система неминовно пролази. Уговори о заједници и конвенције које уређују односе у ЕУ, обавезујуће директиве које доноси Савет ЕУ и Министарски савет непосредно утичу на поједине гране унутрашњег права европских држава (нарочито у области приватног, а у оквиру њега нарочито облигационог права), тако да право у земљама Европске уније, па и у свим другим европским земљама, све више стиче транснационални карактер. Наука о европском приватном праву израста великом брзином, а међу научницима већ се јасно артикулишу гласови да би један Европски грађански законик могао да замени постојеће националне кодификације. Једном речју, јачање европског права снажно доприноси једној још општијој тенденцији у савременом упоредном праву. То је постепено конвергирање и приближавање правних система, оних за које се до скора сматрало

да представљају два раздвојена пола, удаљене и непомирљиве крајности. Конвергенција није немогућа, јер ти правни системи почивају на сродној интелектуалној основи, као и на многим заједничким коренима и заједничком језгру из кога су настајали: почев од римског права (које није у потпуности заобишло ни Соттоп Law), канонског права, обичајног права, феудалног права, теорије природног права и још низа других важних елемената. Због тога, чак и код установа које на први поглед делују сасвим удаљене и без додирних тачака, правноисторијски упоредни приступ може открити елементе важне за боље разумевање модерног права. Формирање европског права као новог ius соттипе није процес који изненађује, нити се на путу његовог стварања налазе онолико тешке препреке како је то раније могло изгледати. Упоредно право и правна историја, и на примеру европског права и уопште, показују да разлике међу правним системима нису толико непремостиве нити су поједине правне установе толико удаљене колико то може изгледати на први поглед.

97. Велике грађанске кодификације у Новом веку