P O Z O R I Š N E N O V I N E B R O J 1 9 1 - 1 9 4 J U N 2 0 1 3 G O D I N A X X I C E N A 1 0 0 D I N A R A

PROGLAS I PROTEST UDRUŽENJA DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE

Udruženje dramskih umetnika Srbije najoštrije protestuje protiv sistematskog i višegodišnjeg masakra nad kulturom i umetnošću uopšte.

Izražavamo i veliki strah za budućnost naroda čiji se duh hrani crnim hronikama – a ne knjigama, šund televizijskim programima – a ne obrazovnim emisijama,

golim silikonskim devojkama – a ne umetničkim aktovima, sveopštim nasiljem i netolerancijom – a ne pozorištem.

Hoćemo li dopustiti da se pozorišta zatvore, kao što smo dozvolili da nestanu bioskopi?Hoćemo li dopustiti da gledamo izložbe u mraku?

Da li je klasična muzika samo simbol za Dan žalosti?Da li su nam potrebni pisci kad više ne znamo kojim jezikom govorimo i pišemo?

Ne trebaju nam pozorišne zgrade, muzeji, bioskopi, knjižare i galerije, a treba nam prostor za profit?

Ne trebaju nam umetnici, treba nam još državnih činovnika i partijskih poslušnika? U kakve će to ljude izrasti naša deca?

Pozivamo sve umetnike i poštovaoce kulture i umetnosti da podrže protest protiv ubijanja kulture

DRŽAVA = KULTURA!Predsedništvo Udruženja dramskih umetnika Srbije

2LUDUS 191 - 194Lu

KULTURA NA KREKU„Krek je razbijanje na sastavne delove. U kompjuterskom rečniku to su prepravke softverskog koda i njihova zloupotreba. U kolokvijalnom govoru, krek se odnosi na snažan, derivat kokaina koji daje iste efekte, ali je

znatno razorniji” (Vikipedia) Ili još tačnije: krekovan život, kultura na kreku. Šta bi to moglo znači? Svakodnevno se suočavamo sa razbijanjem osnovnih civilizacijski normi življenja, zagarantovanih (čitaj: obećanih) prava i sloboda, primarnih

međuljudskih odnosa. Razbijeno na sastavne delove, naše bivstvovanje je sve bliže primalnom, instinktivnom – svedeno na egzistencijalno, bez ikakve esencije. Kao i svaki „krekovan sistem” – pod ozbiljnom je pretnjomda blokira. Istrokira - bez esencijalne podrške. Možda je to i namera. Tako se najlakše manipuliše informacijama i masom, usmerava tok razmišljanja u željenom pravcu, samim time lakše se sprovodi „zamena teza” –postojeće nagomilano nezadovoljstvo, sa elementima agresije (koja može da eskalira u svakom trenutku), kanališe se prema nepoželjnim društvenim pojavama, da ne se ne bi „razbilo o glavu” pravim uzročnicima.

Takva nepoželjna pojava je, dakako, kultura. Ako se bolje pogleda, umetnici su sve češće na meti različitih vrsta agresivnih ispada – najotvoreniji, mada nikako ne i najbenigniji, su obračuni preko komentara „laika”(na netu – društvenim mrežama, sajtovima medijskih kuća) na vesti o lošem stanju u kulturi, koji često liče na pozive na linč.

Flagrantan i onespokojavajući primer „zamena teza” je i javna rasprava oko raspodele sredstava na Konkursu Ministarstva za kulturu. Pravi opis slike je – kost bačena među gladne pse. A suštinsko je pitanje zašto supsi gladni, a ne ko će dohvatiti kosku. Kako već decenijama nije napravljen nikakav pomak u specijalizovanom zakonodavstvu i kategorizaciji dešavanja u kulturi, koji bi bio u skladu sa (takođe nepostojećom) naciona-lnom kulturnom politikom, rad svih komisija, odbora, saveta – kako god ih zvali, nebitno je – svodi se na pojedinačno poznavanje oblasti, lične afinitete i (često potpuno neopravdanu) veru u dobre namere. Dokle god sene budu postavili čvrsti kriterijumi po kojima su: određeni festivali, manifestacije, institucije, pojedinačni projekti od nacionalnog (a drugi od lokalnog) značaja, bez obzira na stranačku raspodelu u organima vlasti (kojase menja sa svakim izborima), dakle bez politizacije tako značajnog segmenta razvoja zemlje, situacija neće biti promenjena. Kultura, poput ovisnika o kreku, zavisiće od dodeljenih mrvica; a nezadovoljstvo zbog nejasneraspodele, nemuštih opravdanja, nesuvislih odgovora – imaće jake, pogubne posledice apstinencijalne krize – do potpunog kraha sistema.

Nema ni brzih, ni lakih, još manje bezbolnih rešenja. Sigurno funkcionisanje sistema ne zasniva se na sposobnosti hakera da krekuju softver – odnosno nosilaca izvršne vlasti da naprave iluziju legitimnog ustrojstva(simulacije konkursa, zakona, i sl). Ono počiva na prihvatanju konkretnih specifičnosti koje kultura i njene oblasti podrazumevaju – univerzalno gledano i potom legalizovanju istih na osnovu nacionalnih potreba, sa stro-gim poštovanjem zakonitosti (u svakom pogledu). Pogubne posledice dugogodišnjeg „stondiranja” kulture (mrtvilo prouzrokovano strahom da „ne bude gore”, nemoć da se bilo šta promeni, linija manjeg otpora premasvim negativnim dešavanjima) zahtevaju ozbiljnu terapiju. Jedna „doza” (novca) u usahle kulturom sredine van centara stvara euforični privid uspeha, a vezivanje ovisnika za radijator (kao što je slučaj sa kulturom uprestonici) nije lek – više podseća na metode iz Crne reke. A dobro je poznato kakve su posledice.

Odnos vlasti prema kulturi kristal-no je jasan iz činjenice da se budžetza ovu oblast od 2000. do danas iz

godine u godinu smanjivao, da bi sada sa0,62 odsto i postao najmanji u Evropi. Istiodnos ogleda se i u primeru pozorišneumetnosti na nivou Grada Beograda, ateatri prestonice mogli bi poneti naziv„bolesnik na Bosforu”. Najavljene sistem-ske promene nisu ni na vidiku, neizvesno-sno je šta donosi rebalans budžeta, pose-bno ako se ima u vidu da se poslednjih petgodina iz gradske kase sve manje i manjeizdvaja – pozorišta su ostajala uskraćenane samo za nove predstave, već i za osno-vne troškove, pokrivanje repertoara iodržavanja zgrada.

Pozorište na Terazijama: Beo -grad na putu da postane provincija

„Od nekadašnjih pet predstava usezoni, stiglo se na jednu. Ove sezonePozorište na Terazijama je imalo dvepremijere. Jednu je delimično, istina uznačajnoj meri, finansirao Grad („ZonaZamfirova”), dok je drugu sponzorisalaČačanska banka („Glavo luda”) . Za 2013.nam je „obećato”, što bi rekao Pekić, petmiliona, što je nedovoljno za jedanmjuzikl. Podsećam, Terazije još uvek nijedobilo ni dinara programskih para zatekuću godinu. Grad se ne referira premasezoni, već kalendarskoj godini, tako da

postoji realna opasnost da do kraja godi-ne dobijemo obećane pare koje će ući usledeću sezonu. U razgovoru sa kolegamaiz untrašnjosti sam saznao da su novcikoje dobijaju pozorišta u Beogradu zanove predstave za njih „bedne pare”, pa jesudeći po tome Beograd na ozbiljnomputu da postane unutrašnjost, da nekažem provincija”, navodi Željko Jovano-vić, umetnički direktor Pozorišta na Tera-zijama.

Kako obavlja posao koji ne podrazu-meva uvid u niti bavljenje finansijama, nezna kolika su dugovanja ovog pozorišta,ali zna da se kasni sa isplatom honorarasaradnicima od januara ove godine.„Takođe, znam da je budžetska inspekcijaobavila uviđaj i nisam čuo da je nekopozvan na odgovornost, što će reći, Tera-zije rade kao sva druga pozorišta kojaimaju slična dugovanja prema umetnici-ma, saradnicima i ljudima angažovanimpo određenim projektima”, odgovaraJovanović i ističe da je priča teatra na Tera-zijama posebna zbog drugih razloga.„Svaki put kada kupimo prava za izvođe-nje nekog (brodvejskog) mjuzikla, obave-zni smo da plaćamo i mesečne tantijeme.Drugo, u našim predstavama ne mogu daučestvuju samo članovi kuće, oni koji suna plati. Osim što je notorna glupost,takva ideja je za Terzije nemoguća izbezbroj razloga. Najpre, prema sadašnjim

pravilima beletski igrači idu u penziju kaoi svi ostali, i mi danas imamo ozbiljan brojbaletskih igrača u odmaklim tridesetim ičetrdesetim godina. Pošto nije logičnoočekivati da oni mogu da izađu na scenu iigraju u mjuziklu, moramo da anagažuje-mo honorane saradnike. Takođe, prilikomposlednje seče „viška zaposlenih u pozo-rištima” jedan broj ljudi je prihvatioprogram otpremnina, ali mi i dalje nemožemo da radimo, ako neko ne radinjihov posao. Tako da se i to mora platiti.Terazije ima četiri ansambla – Dramu,Orkestar, Hor i Balet, za čije finansiranjetreba dodatnog novca, počev od novihžica za instrumente do održavanja broj-nih kostima”, objašnjava Jovanović i doda-je da je još milion razloga specifičnih zarad ovakve vrste pozorišta i koji poveće-vaju njegovu cenu koja se podrazumevaili ga nema.

UK „Vuk Karadžić”: Tužno, stra -šno, sramotno

Koliko je finansijska situacija ozbilj-na, ukazala je sredinom sezone i pretnjablokadom rada Ateljea 212, Pozorišta naTerazijama i Jugoslovenskog dramskogpozorišta, zbog milionskih dugovanja zastruju. Neizdrživa situacija pokrivanjatroškova iz sopstvenih prihoda, postala jei za Ustanovu kulture „Vuk Karadžić”, čijije osnivač opština Zvezdara.

„Nažalost, finansijska situacija u„Vuku” se nije promenila, zato što ni našosnivač ni Grad Beograd nisu pokazalispremnost da reše naš problem. Tužno,strašno, sramotno, ali tako je. Ustanovakulture koja je za šest godina postojanjapotrošila budžetskih para toliko kolikosamo jedno beogradsko pozorište zagodinu dana, već šest meseci ne može dadobije finsijsku pomoć iz gradskogbudžeta. Još sramnije je to što Sekretari-jat za kulturu nije odobrio ove godineprojekat „A sad malo vi...”. Od silnihodobrenih projekata na konkursu Sekre-tarijata naš, po mišljenju „stručne komi-sije”, nije zaslužio da dobije podršku, paovog leta studenti, koji su se inače većorganizovali i u neku ruku započelipripreme za letnju praksu, neće imatipriliku da realizuju ništa od toga”, kažeSanja Đurđević, direktorka „Vuka”.

Problem dugovanja za režijsketroškove rešili su delimično od kreditakoji su podigli.

„Izmirivanje tih anuiteta će nas opte-retiti još više narednih meseci, ali drugogrešenja nije bilo. Nisam mogla da dozvo-lim da u „Vuku” budu isključeni struja,grejanje, voda… Iako bi to bila bruka isramota Grada Beograda, a ne moja”, isti-če Đurđevićeva.

Bitef teatar: Ispadamo nepouz-dan partner

Bitef teatar nema takvih dugovanja,ali raspolaže budžetom koji je smanjen zagotovo sedamdeset odsto u odnosu naperiod od pre četiri godine.

„Okrenuli smo se partnerstvima,koprodukcijskoj praksi, sponzorima… I,za sada, to dobro funkcioniše. Sarađuje-mo uspešno sa Hartefakt fondacijom,Britanskim savetom, Francuskim institu-tom, Ministarstvo kulture pomaže radBitef dens kompanije i sve naše plesneprodukcije, uspešno sarađujemo i sa neza-visnom pozorišnom scenom. Ostvarimonajmanje osam do devet premijera godiš-nje, što je u produkcionom smislu velikiuspeh”, navodi Jelena Kajgo, koja je na čeluove kuće.

Kada je Bitef festival u pitanju, sago-vornica kaže da je budžet smanjen od stra-ne Sekretarijata za kulturu za sumu kojanije velika, ali je u pitanju trend smanjenja

koji traje već nekoliko godina. „Sa drugestrane, prvi put se suočavamo sa velikimsmanjenjem novca od Ministarstva kultu-re. Zbog toga je selekcija smanjena u odno-su na prethodni period i u odnosu na onošto je publika navikla da vidi na festivalu uproteklim godinama. Selektori se držeispravne prakse, da je bolje dovesti manjekvalitetnih predstava, nego više onih kojesu srednjeg kvaliteta”, kaže Jelena Kajgo.

Od rebalansa gradskog budžeta neočekuje mnogo, jer on može biti i poziti-van i negativan.

„Kada se sarađuje sa značajnim svet-skim trupama, veliki problem je finansij-ska neizvesnost, jer vas tera da boravite udugačkom vakumu pre potpisivanja ugo -vora, za šta mnoge kompanije nemajustrpljenja pa zakažu nastupe na drugimfestivalima, a mi u budućnosti ispadamonepouzdan partner”, dodaje Kajgo.

Nepristajanje na demagogiju da paranema i da kultura nije prioritet u kriznimvremenima, podvući crtu i uspostavitipravila koja će sprečiti dalje urušavanjeumetnosti, ukratko bi glasilo ono u čemuse svi ili bar većina slažu. Od najavljenereogranizacije pozorišnog sistema Beo -grada, pak, ni traga ni glasa. Ni traga odmaterijala koji je trebalo da posluži kaopolazna osnova za izradu strategije razvo-ja pozorišnog sistema Beogada, a koju jeuradio Saša Sailović, docent Fakultetadramskih umetnosti, i početkom januarapredao Sekretarijatu za kulturu, koji ga jei angažovao na ovom zadatku. Odavno niglasa od gradonačelnikovog Saveta zakulturu.

„Postoje razni predlozi i ideje vezaneza budućnost pozorišnog sistema, alinisam još imala uvid u neki zvanični pred-log ili dokument. Bitef teatar od svog osni-vanja funkcioniše po, uslovno rečeno, trži-šnom principu, jer nema stalni ansambl.Taj sistem se u našem slučaju pokazaopraktičnim, ali mi nemamo velike ansamblpredstave i po repertoarskoj orijentacijismo dosta specifični. Kada će doći dokonkretnih rešenja teško je reći, jer jetrenutno Sekretarijat za kulturu, zajednosa pozorišnim upravama, zatrpan papiro-logijom vezanom za nove zakone koji nisuusaglašeni u dovoljnoj meri sa praksom

Od Sekretarijata za kulturu ni pisma, ni razglednicePitanja o finansijskoj situaciji, šta teatri mogu da očekuju od rebalansa gradskog

budžeta, o problemima i reorganizaciji pozorišnog života prestonice..., upućena su ina adresu sekretara za kulturu Katarine Živanović, koja za prošli, decembarski, broj„Ludusa” o situaciji u pozorištima kojima je osnivač Grad Beograd nije mogla dagovori jer nije bila dovoljno upoznata budući da je dužnost preuzela 1. oktobra. „Unarednih mesec dana bi trebalo da Sekretarijat od pozorišta traži niz podataka kojiće mi, nadam se, omogućiti da na pitanja odgovorim sa većom pouzdanošću”, prene-li smo tada njene reči. Od 15. maja, od kada „Ludus” pokušava da ugovori sastanak idobije neke odgovore, do zaključenja ovog broja nismo dobili ni pripremljenu „skicuodgovora”.

„Čuo sam u klubu jednog pozori-šta da se radi na nekoj strategiji, ali neznam o čemu je reč. Iskreno se nadamda su u formulisanju ’strategije razvo-ja srpskih pozorišta’ učestvovali onikoji svaki dan reševaju kvadraturukruga zvanu kako održati pozorište uuspravnom stanju. Što se reorganiza-cije tiče, ona nije nemoguća, uostalomceo svet nekako reševa ta pitanja. USloveniji se nakon ugovora ponovovraćaju na stalne ansamble, otkrili sunešto loše u sistemu koji mi, kakomnogi zagovaraju, treba da uvedemo.Sistemsko rešenje problema kulturemoguće je samo ukoliko se ona spro-vede u potpunosti. Za to je potrebnarešenost i spremnost celog društva dapoveže sve učesnike u vlasti s jedne, izainteresovane s druge strane”, kažeŽeljko Jovanović , umetnički direktorPozorišta na Terazijama. Redosledpoteza po njegovom mišljenju je –usvajanje Zakona o radu u kome će bitiprepoznata kultura kao posebna delat-nost, hitno usvajanje seta zakona izve-denih iz Zakona o kulturi (kao što jeZakon o pozorištu), te izdvajanje usta-nova kulture iz kandži lokalne admin-stracije.

SISTEMSKE PROMENE - ŠARENA LAŽAPreti li beogradskim pozorištima gašenje?

Maša Stokić

LUDUS 191 - 1943

Ansambl Ateljea 212 najzad na okupu: „Revizor” u režiji Ive Milošević

rada u teatru. Tako smo kuburili sa Zako-nom o javnim nabavkama, pa sa Zakonomo budžetu i rokovima plaćanja… Dok, reci-mo, nije donesen zakon koji bi donatori-ma i sponzorima omogućio poreske olakši-ce i motivisao ih da ulažu u kulture. Kadase sistemski uigra ova nova zakonskapraksa, onda sledi neka ozbiljna strategijakoja nadam se neće ugroziti finansiranjepozorišta”, objašnjava Jelena Kajgo.

Mišljenja je da je opasno prepustitipozorišta tržištu, jer „to ukida pravo naeksperiment koji je u umetnosti imperativnapretka i razvoja. Na tržištu nema ekspe-rimenta, već se ide na sigurno. Tako umet-nost stagnira i zamire, a to je onda odgo-vornost vlasti koja o tome odučuje. Da liće mladi ljudi gledati rialiti programe ijeftine komedije ili će im pozorište ponu-diti društveni i intelektualni izazov, to jepitanje za buduće kreatore budžeta zakulturu”, dodaje ona.

Gašenje pozorišta je zločin prvevrste

Uz sva otvorena pitanja, u Beograduje od juna većina čelnika, ne samo teataraveć i ustanova kulture, u v. d. statusu. Novistatuti pozorišta (usklađeni sa Zakonom okulturi i usvojeni na poslednjoj sedniciSkupštine grada) predviđaju da će noviupravnici biti birani prema konkursnimaupravnih odbora. Kada će isti biti raspisa-ni, nije poznato.

Na pitanje da li bi prestonica već nare-dne godine mogla ostati bez nekog teatra,kako se moglo čuti, Sanja Đurđević, direk-torka „Vuka” odgovara da nema straha„zato što entuzijazam i ljubav ne umiru.Igraćemo predstave u mraku, na ulici, ufoajeu, bez scenografije, bez para… naćićemo ljude koji istinski vole pozorište.Odgovornost da se borimo za kulturu jena nama i kuda će ovo društvo ako od togaodustanemo.”

Jelena Kajgo ponavlja da želi da veru-je da će postojeći sistem finansiranja bitipromenjen u onoj meri u kojoj neće ugro-ziti opstanak nijedne pozorišne kuće ilimanifestacije, a da će se i same kuće u izve-snoj meri prilagoditi nekim novim okol-nostima.

Jovanović kaže da „postoji, naravno,mogućnost da vlast, bilo kog nivoa, ugasineko ili niz pozorišta. Mi ih u tome nemožemo sprečiti, baš kao što nije sprečennijedan zločin počinjen ne samo premakulturi. Gašenje pozorišta je, da se razu-memo, zločin prve vrste i nema opravda-nja za njega ma ko ga počinio. A to što vlastkaže da nema para, to je njen problem.Pozorišta i kultura uopšte ne smeju prista-ti na to i dobrovoljno otići na klanje. Pa štaako nema para, gospodo ministri, koalici-jo, to znamo i mi, ali vi ste plaćeni da ihnađete. Za to ste izabrani. Zar ćete naćinovac za privredu tako što ćete uzeti odpozorišta? Pa, nije valjda da ova državazavisi od hiljadu plata koliko ukupno imaglumaca u Srbiji? Kažete nema para i misada treba mirno da prihvatimo tu dese-tarsku logiku vlasti. S kojim pravom subudžetske pare više vlasništvo Vlade,Grada, nego kulture! Gospodo ne postojikultura zbog vas. Da nije bilo kulure ovognaroda, ne bi bilo nijedne Vlade, kulturaje takođe vaša. Ukolio se ugasi bilo kojepozorište u Srbiji, to treba shvatiti kaootvoreno izazivanje sukoba sa kulturom,kao poziv na okupljanje. Valjda je namapozorište važno makar koliko i građani-ma Istanbula jedan park”, zaključuje Želj-ko Jovanović, umetnički direktor Terazija.

Sonja Šulović

„Ako pogledate milione kojetroše velika javna preduzeća, zavrtivam se u glavi i čitava ta priča o nema-nju novca pada u vodu. Zato svi mikoji radimo u oblasti kulture moramoda nastavimo da udaramo na svazvona, ponavljajući da je kulturaesencija života, identiteta i opstakajedna nacije, i da se nacionalni intere-si štite upravo na tom području”, isti-če Jelena Kajgo, direktorka Bitef tatra.

Otrovani, frustrirani, uplašeni, suje-tom zaslepljeni, razočarani, umi -šljeni, ne/talentovani, poniženi,

raspomamljeni, ukukumavčeni, učaure-ni, usplahireni, ućutani, nebitni, ispoliti-zovani, izbljuvani, nepotrebni, nemoćni,neistraženi, ne/udomljeni, besni, tužni,utuženi, stidljivi, brbljivi, brljivi, tromi,prebrzi, emotivni, ne/sposobni, ogavni,izmanipulisani, prevareni, izgubljeni,nesnadjeni, prevrtljivi, nestalni, smešni,tragični, ranjivi, zbunjeni, ne/kontrolisa-ni, raspomamljeni, sveznajući, ne/kon -kretni, umlaćeni, strastveni, strašni – svesmo to Mi.

A ko smo to Mi – neko bi sigurnopitao, pitanja koliko hoćeš. Mi – to su oni

Milica Kralj

SVI ILI MI ILI ONI ILI SAMO JA„Jedino umetnost može da odstrani nasilje.” – L. N. Tolstoj

kojima, iz nekog neobjašnjivog razloga,daske život znače. Teatar će sigurno opsta-ti. Dok bude Onih koji hoće da ga gledaju– na daskama, livadi, betonu, u vodi.

Ko su sad Oni? Da li je to još jednapodela? Mi i Mi, Oni i Mi, Ovi ili Oni – svismo mi građani iste zemlje koja neumo-ljivo tone u ravnodušnost nasilja, nasiljau svakom smislu. Možemo li se dići iznadsujeta i ličnih odnosa i spašavati ono štoje daleko važnije od naših malih ili velikihživota? Po tom pitanju, mogu da odgovo-rim samo kao ja. Jer, kad smo kod pitanja,ovo je pitanje isključivo lične odgovorno-sti. A ja kažem, ja zapravo urlam:

DRŽAVA= KULTURA, STOP NASILJU!

„Problemi su, od kad sam došla, bilipre svega finansijski, i to u dvostrukomobliku: sačekali su me veliki dugovi s jednestrane i smanjenje budžeta od strane osni-vača sa druge. Grad je planirao da namdodeli za programske aktivnosti novacsamo za jednu predstavu u 2013. Mi smoplaniranu premijeru izveli, a opredeljenasredstva čekamo da dobijemo”, kaže IvanaCici Dimić, upravnica Ateljea 212.

O situaciji u kući, nakon najblažimrečima višemesečne neprijatne atmosferekoja je vladala u Svetogorskoj, dramaturgi književnik Ivana Cici Dimić kaže: „Videse tragovi razdora među pojedincima ukolektivu, ali se situacija popravlja jer sesvi ponašaju profesionalno i rade svojposao. Osim toga, svima je stalo doopstanka pozorišta i ujedinjuje nas zajed-nička nevolja.”

Da li pozorište u ovom momentuima dugovanja? Situacija je očiglednoteška, budući da su u nastavku sezoneotkazana neka gostovanja, festival „Mu -cijevi dani”, pokrenuta je akcija S.O.S...?

Skoro sve zaostale dugove smo vrati-li. Osnivač je platio dug od osam milionaza struju, koji me je sačekao. Ministarstvoza kulturu je doniralo Ateljeu 212 petmiliona. Od sponzora smo dobili jošsedam miliona. Sa tim novcem smo plati-li sve dugove iz 2012, koji su prethodilimom dolasku, i to za: „Mucijeve dane”,tantijeme, honorare za saradnike, hotel-ske troškove, gostovanja, putne troškove,dobavljače,osiguranje. Napominjem da susvi dugovi transparetni i da svako zainte-resovan može da dobije uvid u tačne cifreo kojima je reč.

Budžet Ateljea 212 je u poslednjih petgodina drastično smanjen, kao i za svaostala pozorišta. Nekada je osnivač opre-deljivao svakom pozorištu na program-skim aktivnostima sredstva za osampremijera, a ove godine za jednu. Situaci-ja u kulturi nikada nije bila ovako teška.Umetnost opstaje u onoj meri u kojoj zavi-si od dara i propada u onoj meri u kojojzavisi od novca. Tako stvari stoje.

Šta očekujete od Sekretarijata zakulturu i Grada kao osnivača?

Očekujem podršku i razumevanjepolitičara za kulutru, od kojih zavisi egzi-stencija iste te kulture. Ako država buderazumela da je subvencionisano pozorištesa ansamblom na plati neophodno i neko-liko puta jeftinije od isto toliko potreb-nog tržišnog modela pozorišta, podržaćenašu kuću. Ako ne, uništiće se jedan oblikpozorišta koji postoji u celom svetu. A kadjednom uništite nešto što je stvarano inegovano šezdeset godina, više nikad tuvrednost nećete moći da nadoknadite.Destrukcija je uvek lakša i efikasnija odkonstrukcije. Podsećam vas da reč kultu-ra znači negovanje vrednosti.

Kako vidite Atelje na kraju ove i napočetku nove sezone?

Vratili smo dugove koji su me sačeka-li, što je u opštoj besparici bilo krajnjeneizvesno i uspeli smo da izvedemopremijeru bez opredeljenih sredstava.Smatram da je to uspeh pozorišta u perio-du od sedam meseci koliko sam na mestuv.d. direktora. Planiramo još jednu premi-jernu obnovu za jesen, a dalje ćemo davidimo.

Sonja Šulović

DESTRUKCIJA NAJLAKŠE REŠENJE„Svima je stalo do opstanka pozorišta”, smatra Ivana Dimić, upravnica Ateljea 212 Maša Mihailović

ISPOVEST UPRAVNIKA U KRIZNOM PERIODU

Bliži se kraj sezone, svode se računi.Pripremivši statistiku, zaključilasam da sve manje naslova sa reper-

toara možemo redovno da igramo, štozbog manjka ljudi iz tehnike, što zbogizigranih i izgledanih predstava... Nemožeš prodavati stare cipele godinamakao nove... neće niko da ih kupi... Stiže ileto bez programskih aktivnosti, jer ljudimoraju da se odmore inače će se ispovre-đivati ...

Nema prihoda, suočavam se sa timeda ćemo polako da ugazimo u dugove.

Smišljam repertoar za sledeću godi-nu i uviđam da veoma vodim računa dazanima publiku po raznim osnovama, alieto ga ponovo problem – publika nemanovca, a i sve je manje onih koji uživaju ugledanju jedinstvenog čina- žive predsta-ve...

Razmišljam panično, mada već dugo,kako pomeriti stvari sa mrtve tačke...

Jedan predlog je siguran - obaveznavannastavna aktivnost jednom nedeljno:svojevrsni sedmi čas. Edukacija budućepublike... Nadam se da će pomoći i grad-ski Sekretarijat za obrazovanje, da sepokriju minimalni troškovi... Ne da sezaradi, da se pokrije osnova. Nekada je tobilo obavezno, kao lektira. Tako se dobijanova publika.

I dalje panično razmišljam. Ok, moranešto da se menja, ali kako... Svi se vrtimou krug i udaramo u zidove, izgleda sve kaolavirint iz koga niko ne zna izlaz... Sigur-no postoji način da se promeni, da sepretoči iz šupljeg u prazno...

Ne mogu nestati tri festivala u Gradu:FESTIĆ, TIBA, Mucijevi dani… time sešalje poruka da pozorište nije bitno, a toje zaista jedinstven izraz i doživljaj!

Hajde da se par ljudi iz pozorišta,praktičara nadje, pa da napravimo dugo-ročni, konstruktivni predlog, ne da prepu-stimo drugima da nam skroje kaput, a danam nisu uzeli mere... Da pokušamo da seizmaknemo iz grča opstanka i da ponudi-mo konkretne pomake. Ovo trenutnoizgleda kao da je pacijent u komi na apara-tima i nema šanse da preživi.

Razmišljam. Sve što su pre desetakgodina uveli na nivou Grada sa idejom da

se prištedi, sada je postalo najveće optere-ćenje budžeta - čišćenje, obezbeđenje...Bile su to komforne ideje ondašnje grad-ske uprave. Sad su kamen oko vrata budže-tu. Sigurna sam da ne treba više da seobaziremo na to šta nam je uzeto, a posto-jeće bi moglo da se drugačije rasporedi…Ili da država (čitaj: vlast) uvede mehaniz-me po kojima će pojedinci, koji uspevajuda zarađuju, pomažući institucijamakulture olakšati svoju savest – odnosnosmanjiti poresku osnovicu...

Šalim se, ali na trulom Zapadu tofunkcioniše...

Dajte da se reorganizujemo, ili nekaneko crno na belo odredi koje ustanoveviše nisu potrebne/podobne. Ionako namje istorijsko pamćenje na nacionalnomnivou kratko, bez brige - niko se neće seća-ti izvršilaca.

Uvedite pravila igre, kakva god da su,ali za stvarno. Pa će nam biti svima lakše...I obavestite nas o tome, na vreme.

Ok, naravno, nismo svi jednaki ilijednako značajni, ali 36 ustanova kultureu dvomilionskoj prestonici je minimumminimuma... Kultura nikad nije profita-bilna, nigde na svetu...Ali nula je prazankrug...

A možda i nije: ako su ipak pobediliVeliki brat (pa profesorka je učestvovala) iFarma nek imaju obavezu da deo zarađe-nog novca daju kulturi: Muzejima, Biblio-tekama, Pozorištima, Legatima...

Možemo da se ugledamo na zemlje uregionu: sve su preživele tranziciju i neda-će koje to vreme donosi, što ne bi i mi - ponjihovom receptu (pod uslovom da to nijerobija ili obezvređivanje)...

Svi koji radimo/živimo/pravi mo/odr -žavamo u životu pozorište imamo ideje štačiniti, ali nisam sigurna da je neko ko onama odlučuje raspoložen da ih čuje, alistvarno čuje i primeni! Često, zaglušeninemaštinom i nemarom tih istih (nadlež-nih) ne čujemo ni sami sebe.

Ma, neka neko najzad na glas kaže daje CAR GO, pa i to je nešto...

Nakon više od sedam meseci odzatvaranja republičkog Kon ku r -sa, raspoređeno je 0,6 odstodržavnog budžeta na projekte ukulturi

Kad je 5. juna ove godine Ministarstvokulture i informisanja na zvaničnomsajtu objavilo rezultate javnog Kon -

kursa za finansiranje ili sufinansiranje pro -jekata u kulturi, kao i projekata umetničkih,odnosno stručnih i naučnih istraživanja ukulturi za 2013. godinu, prestala su nagađa-nja o njegovoj sadržini, a počela negodova-nja nezadovoljnika odlukama rečenog Kon -kursa.

Rezulati Konkursa informisali suzainteresovane da će država pomoći reali-zaciju ovogodišnjeg pozorišnog života sa46.598.000 dinara, i da će taj novac bitiraspoređen na 57 adresa od 207 prijavlje-nih projekata. Konkurs je trajao od 27.oktobra do 27. novembra prošle godine.Ministar kulture i informisanja, BratislavPetković, obrazovao je 14. marta ove godi-ne Komisiju, koja je 30. aprila donelaodluku o izboru projekata koji će se finan -sirati, odnosno sufinansirati iz budžeta

Srbije. Ministar je zatim njihovu odlukupotpisao i sve je to objavljeno, kao što jerečeno na početku ovog teksta, 5. juna nasajtu Ministarstva. Odluku je potpisaosamo ministar kulture Bratislav Petković,a imena članova Komisije nisu navedena.Članovi Komisije su bili Tihomir Stanićglumac i fimski producent, Božidar BoleStošić glumac, Srba Božinović reditelj, adramaturg i glavna i odgovorna urednica„Ludusa“ Maša Stokić, bila je na insistira-nje Koordinacionog odbora umetničkihudruženja Srbije, zbog poštovanja zakon-ske pro cedure, kasnije pridodati član.

Prilikom odlučivanja, oni su se pridr-žavali kriterijuma iz člana 5 Pravilnika onačinu, kriterijumima i merilima za izborprojekata u kulturi koji se finansiraju isufinansiraju iz budžeta Republike Srbije.U tom članu pobrojano je četrnaest krite-rijuma, a prva tri su sledeća: kvalitet, zna -čaj i sadržajna inovativnost; podsticanjeraznolikosti kulturnih izraza; i održivostprojekta.

U sedmici kad su objavljeni rezultatiKonkursa, Radoslav Lale Pavlović, savet-nik predsednika Republike za kulturu, nijeimao vremena da za „Ludus” najavi kul -turnu politiku za ovu godinu.

REZULTATI SU STIGLI(PACIJENT U KOMI)

4LUDUS 191 - 194Lu

Razgovarali smo zato sa ĐurđijanomJovanović, samostalnom savetnicom uMinistarstvu kulture Srbije, zaduženom zaoblast pozorišno-plesnog stvaralaštva iustanova kulture iz oblasti scenskog i scen-sko-muzičkog stvaralaštva. „Nije bilozahteva kome se nije izašlo u susret kolikogod se moglo, ali 0,6 posto državnogbudžeta namenjenog Ministarstvu kultu-re je okvir kojeg moramo da se pridržava-mo”, podseća Đurđijana Jovanović. „Vide-ćete, na našem sajtu je moguće proveriti,da je novac s kojim raspolažemo manje-više isti od 2003. godine, kad je uvedenainstitucija Konkursa, do danas. Koliko ćeiz budžeta namenjenog kulturi dobitipozorište, a koliko neka druga oblast,nemoguće je unapred odrediti, zato što sene zna broj prijava. Takođe, desi se da nekegodine bude u žiži film ili muzika, pa seonda njima odredi više sredstava. Imagodina kad u nekoj oblasti nema projeka-ta koji zavređuju podršku, a nekad ih imatoliko da ne znate šta ćete. Mi jedne i drugepomažemo: kad se desi da u nekoj oblastiima projekata koji zavređuju pomoć, anema novca, onda se njima prenesu sred-stva iz neke druge oblasti koja ima manjevredne projekte. U svakom slučaju, uvekje dobra namera da se što više i boljepomogne, mnogo veća nego što javnostzna.”

„Ove godine je konkurisalo manjeprojekata nego prošle godine, 207 zapodoblast Pozorište i pedesetak za pod -oblast Umetnička igra. Prošle godine ih jeukupno bilo oko 350”, kaže ĐurđijanaJovanović i objašnjava da je prošle godine,zbog štednje, predloge iz obe oblastirazmatrala jedna komisija, a da su ovegodine one razudvojene. „Ove godine jekonkurisalo najviše projekata za festivale igostovanja, mali broj projekata. Ljudipolako odustaju. Pretpostavljam da seumore od obijanja pragova za sredstva,

pogotovo kad se zna da godinama unazadMinistarstvo ima malo novca. Tužno jekad ste svesni da možete da odvojite malasradstva za realizaciju jednog projekta, zakoja unapred znate da su mu nedovoljna.Ove godine je, na primer, apliciralo okopedeset festivala, a prošle godine skoroduplo.”

„S obzirom na to da je Republika Srbi-ja osnivač samo Narodnog pozorišta uBeogradu”, kaže Đurđijana Jovanović, „ada pomaže i sva ostala, (podatak kolikoima pozorišta u Srbiji je nepoznat) toznači da svi ostali teatri kod nas dođusamo po novac. Ja mislim da ne postojipozorište koje Ministarstvo nije pomoglo.Da li su oni time bili zadovoljni ili ne i dali su te odluke bile pravične ili ne, to jepitanje kulturne politike. Država je uvekpomogla koliko je mogla. Ako pogledateodluke prethodnih konkursa, videćete daje većina identična i po izboru koga trebafinansijski pomoći i po iznosu novca kojimu se dodeljuje. Nema ministra koji nijepomogao Bitef i slične institucije!”

Dve su promene u ovogodišnjojproceduri u odnosu na prošlogodišnju: nepostoji takozvani Protokol, grupa mani-festacija koje je država pomagala vanKonkursa – Sterijino pozorje, Bitef i sličnenjima, a oformljene su posebne komisijeza oblast Amaterizma i za Decu i mlade.„Do ove godine njihove predloge jerazmatrala komisija za Pozorište. Dola-skom novog ministra, sredstva namenje-na amaterizmu su značajno uvećana.Znači deci i mladima i amaterizmu posve-ćana su posebna pažnja i posebna sred-stva. Praksa će da pokaže da li je to bilodobro. Jedne godine smo tri puta raspisi-vali Konkurs kako bi se dala mogućnost ionima kojima se ukaže mogućnost zarealizovanje nekog projekta u drugojpolovini godine, pa se to pokazalo pogre-šnim. Protokol, znači izdvojeni veliki

Ministar Bratislav Petković najavio je na sednici Odbora Skupštine Srbije za kulturu(održanoj sredinom juna), da će neka rešenja Komisija za raspodelu sredstava biti preispi-tana i da će pokušati da obezbedi dodatna sredstva za bitne manifestacije

Poslanici su iskoristili ovu priliku da Ministru kulture i informisanja u Vladi Srbijeukažu na brojne probleme koji već izvesno vreme postoje u kulturi, na niz zakonskih propu-sta koji nanose ozbiljnu štetu ovoj oblasti – neusaglašenosti Zakona o budžetskim sistemi-ma, javnim nabavkama, kao i na niz nedostataka u kriterijumima za rad komisija i gene-ralno manjkavosti pravnih okvira koji regulišu oblasti kulture i sporog reagovanja mini-starstva na probleme koji se pojavljuju.

Predsednica odbora Vesna Marjanović ukazala je da se stekao utisak da sva sredstvanamenjena kulturi odlaze u projekat obeležavanja Milanskog edikta, a da sve ostale mani-festacije i programi padaju na treće, peto mesto. Ona je ponovo ukazala na loše stanje ukulturi, ali je upozorila da nedostatak sredstava ili teška situacija u kojoj se Srbija nalaziveć decenijama ne smeju da budu razlog da kulturni poslenici pognu glavu i gledaju napropadanje kulture. "Svesni smo teškoća sa kojima se suočava i Ministarstvo kulture i Srbi-ja, ali borba za kulturu mora da se nastavi," rekla je Marjanovićeva.

Odgovarajući na pitanja poslanika, Petković je rekao: "Tu smo, gde smo. Sredstva zakulturu su mala. Ali, ispitaćemo rad Komisije", rekao je Petković. "Nije cilj ovog ministar-stva da uništi značajne manifestacije ili kulturu, već da joj pomognemo", poručio je mini-star. Ministar je ukazao i da se projekat obeležavanja 17 vekova Milanskog edikta finansiraiz budžetskih rezervi i da će neke stvari, poput amfiteatra u Viminacijumu, ostati i za budu-ća pokolenja.

Državni sekretar u ministarstvu Zoran Avramović podsetio je da komisije za raspode-lu sredstava čine stručni ljudi i pozdravio takav način finansiranja kulture. On je rekao i dase radi na strategiji za kulturu ali i pravnim okvirima kulture. "U kulturi uvek imate nekestruke, ukuse koji se razlikuju. Sada preovladava jedna, ali komisije za raspodelu sredstavasu stručne", rekao je Avramović.

Priča se da je Čerčil, kada mu je kaopremijeru predočena neophodnostsmanjenja budžeta za kulturu zbog

nužnog povećanja budžeta namenjenogodbrani Britanije od Hitlera, zapitao: „Ašta ćemo u tom slučaju da branimo?”

Ova anegdota svedoči o istini kojapobija tezu da je kultura, a zajedno s njomi umetničko stvaralaštvo, tek vrh pirami-de u čijoj bazi je proizvodnja. To će reći daje pojednostavljena i tvrdnja škole mišlje-nja koja nas decenijama uverava da jerobovski rad omogućio nastanak grčketragedije, a s njom i rađanje zapadnoe-vropske teatarske tradicije uopšte.

Slažem se i da konzervativnog Vinsto-na Čerčila nije uputno baš u svemu treti-rati kao merodavnog procenitelja stanjastvari, no valja razmisliti da li će kulturaove države preživeti tranzicione procese iglobalizaciju ako budemo suočeni, kao štouveliko jesmo, s jednosmernim procesomuvoza sadržaja iz sfere kulture, a bez real-nih šansi da ono što je naše, autentično, štoje ovde stvarano, pa i na osnovu dosada-šnje tradicije, ne može ni da nastaje ni dapostoji, pa samim tim ni da nas reprezen-tuje u svetu.

Da li je neko iz Evrope i Sveta rekao dasmo podobni za evrointegracije samo akose odreknemo vlastite tradicije, te da ovda-šnja umetnost ima nastajati isključivo naosnovu zadatih, inostranih modela? Takonešto nisam čuo. Ali jesam da su našanacionalna kulturna baština – gusle i ćiri-lica. Neće biti baš tako.

I gusle i ćirilica su deo naše kulturnebaštine, te ih kao takve valja čuvati. No ićirilica i gusle su samo deo nasleđa kojetreba negovati – a nikako jedini pojmovikojima je moguće definisati našu nacio-nalnu kulturu.

Pojmova na ovaj način relevantnihima mnogo više. I ovdašnji srednjoveko-vni manastiri, sve zajedno s freskama,rezultat su ukrštanja različitih graditelj-skih i slikarskih stilova, kao što je to slučaji s našom bogatom književnom baštinom– od Grigorija Dijaka i „Miroslavljevogjevanđelja” naovamo.

Treba li da se odreknemo DositejaObradovića i njegovih prosvetiteljskihideja (koje su, uzgred, i sad aktuelne) ilida anatemišemo Danila Kiša jer je udomaću književnost inkorporirao borhe-sovski literarni prosede (što mu je, nima-lo slučajno, svojevremeno i bilo zamere-no) da bi stvorio dela koja nas svrstavajuu svetski značajne književne adrese?

Ako nam gusle postanu jedina refe-rentna tačka za definisanje nacionalnemuzičke tradicije, šta ćemo s Mokranjcemili obojicom Hristića, Stevanom i Zora-nom, sa Isidorom Žebeljan ili Aleksan-drom Vrebalov (koja upravo gusle afirmi-še kao jedan od elemenata vlastite i nacio-nalne tradicije u kompoziciji ekskluzivnopisanoj za Kronos kvartet)?

Dokle ćemo se boriti za spas naciona-lnog identiteta previđajući da je njegovoočuvanje jedino moguće u širem kultur-nom i civilizacijskom kontekstu? Jerkultura nije obor u koji je moguće zatvo-

festivali, više ne postoji zato što Državnarevizorna institucija ne poznaje tu moguć-nost, toga u zakonu nema, pa su tražili dasvi učestvuju na konkursu. To je, naravno,tehnička stvar: s Konkursom ili bez – koneće da pomogne Bitef-u? Ali, zakon jezakon, pa su ove godine i ti veliki festivalimorali da se jave na konkurs.”

Osim kvaliteta, koji je osnovni krite-rijum u donošenju odluke prilikomrazmatranja prijava, Đurđijana Jovanovićkaže da za mnoge predloge „nisu ništamanje bitni ni kriterijumi koji se tičurazvoja kulture nekog mesta, jačanjalokalne vlasti u oblasti kulture i ljudskihresursa. Došli smo u situaciju da lokalnesamouprave zbog teške situacije smanjujudelatnosti koje su im manje važne, nara-vno da je to kultura. Zato se kulturamanjih sredina okreće državi. Kako će onida realizuju neki projekat ako njihovalokalna samouprava nema novac? Zar dase odreknu kulture? Dešava se da je nekodešavanje na periferiji Srbije za nekogveliko, a za nekog malo. Neko će za festi-val u malom mestu reći da je nepotreban,pitaće se zašto država to finansira kad jenovac mogla da uloži u neku beogradskumanifestaciju. Sve može da se spori, svakaodluka: zašto je dobro da se da onome, ane ovome, šta je potrebno, a šta nije. Svezavisi ko je zainteresovan.”

„Konkurs je”, napominje ĐurđijanaJovanović, „samo instrument koji poku-šava da na što transparentniji način raspo-deli državna sredstva, i nije jedini načinna koji država finansira kulturu. Zatoiznosi koji su objavljeni na sajtu Ministar-stva nisu konačni.”

Tokom prve sedmice nakon objavlji-vanja odluka Konkursa, dakle u vremepisanja ovog teksta, bilo je javnih primed-bi na odluke iz drugih oblasti. U oblastiPozorište, prva i jedina javna primedbaobjavljena je u ovom broju „Ludusa”, u

tekstu o sadašnjoj pozorišnoj kritici:„Kritičarskom karavanu”, projektu Udru-ženja kritičara i teatrologa, nije odobrenni dinar iako mu je cilj da se i o radu pozo-rišta van Beograda i Novog Sada oglasistručna kritika, da se na taj način o njimačuje i izvan njihove sredine, odnosno dase pospeši nastojanje države da decentra-lizuje kulturu. Primedba koja nije zvani-čno izrečena, već se o njoj priča u javno-sti, odnosi se na odluku Konkursne komi-sije da KPGT-u dodeli pet miliona dinara,što je drugi po veličini iznos od svih pede-

set sedam, identičan iznosu kojim će drža-va finansirati Sterijino pozorje! Poražava-juće je i to što su za dva značajna međuna-rodna festivala van prestonice sredstvavišestruko smanjena (subotički „DezireCentral Stejšn” – 500.000 i kragujevački„Joakim Interfest” – 200.000 dinara), anajstariji festival u zemlji – Vojvođanskisusreti – nije dobio ni dinar!

Kraj je pozorišne sezone, a na jesenćemo videti šta ćemo i kako ćemo.

Sonja Ćirić

riti kreativnost, izolovati je samo za sebe iu odnosu na spoljašnje uticaje. A kadkultura biva svedena na obor – ona umire.Ili „preživljava” samo kao trag, kao arheo-loško svedočanstvo da je nekoć neštopostojalo. I da ga više, barem u tom auten-tičnom obliku, nema.

Šta mi možemo da branimo ovolikimbudžetom za kulturu? A šta da odbrani-mo kad na ovakav način nipodaštavamosavremeno stvaralaštvo u koje spadaju idela ili kreacije koje – nužno – pa i kad tona prvi pogled nije evidentno, u sebi sadr-že elemente nacionalne kulturne i umet-ničke baštine?

Kojim mernim instrumentima odre-diti koliki je, na primer, taj udeo u kompo-zicijama Žebeljanove, literaturi DušanaKovačevića, u poeziji i dramama MileneMarković, filmovima Gorana Markovića,predstavama Dejana Mijača i Egona Savi-na, glumi Svetlane Bojković, slikarstvuBranka Miljuša...?

Kojom kulturnom politikom name-ravamo da sačuvamo mogućnost dasavremeno stvaralaštvo sutra i samopostane deo nacionalne kulturne baštine,ako će se ključne tačke te politike menjatiod izbora do izbora, bez konsenzusa svihčinilaca ovdašnjeg političkog, društvenogi kulturnog života o tome šta ima biti prio-ritetna briga države, bez obzira na to ko jedanas ili sutra na vlasti?

Da li je moguće da će sudbina Stude-nice zavisiti od partijske volje, da će Nuši-ća ili Steriju režirati jedino stranačkipodobni kadrovi, a da će naša scenska

viđenja Šekspira ili Ace Popovića uinostranstvu prikazivati samo domaćiteatri koje imenuju partijski komesari –sadašnji ili sutrašnji – svejedno?

Gde će se ovdašnji čitaoci upoznati snovim delima domaćih i inostranih pisa-ca ako budu ugašeni časopisi, a opisme-njavanje naroda prepustimo tabloidima?Kolika li je rupa u obrazovanju generacijakoje nisu videle šta se krije u Narodnomili Muzeju savremene umetnosti?

Po kojim se kriterijumima raspoređu-je budžetska beda za kulturu ako je bezpotpore ostala bezmalo kompletna alter-

Aleksandar Milosavljević

ŠTA ĆEMO BRANITI AKO OSTANEMO BEZ KULTURE nativna umetnička scena, a zna se (valjda)da je aleternativa „motor” i „navigator”glavnih tokova umetničkog stvaralaštva.Zar Micić, Matić, Vučo i Davičo nisu bilialternativa? Ko je uređivao Nolitovo„Delo” ili Radovu „Književnu kritiku”?Koliko je vrhunskih novinara, kolumni-sta, kritičara i urednika sazrevalo u„Studentu”, „Mladosti”, NON-u? Gde jedanas Brams, koji je bio preteča Bitefa? Dali je moguće da će (ponovo) biti dovedenu pitanje smisao Bitefa?

Ili će, možda, Država na sebe da preu-zme odgovornost i da se, mimo profesio-nalnih kriterijuma i ozbiljnih umetničkihstandarda, upusti u formiranje državneumetnosti? A već smo viđali kako se takviprojekti završavaju.

Koga mi i šta možemo da odbranimo?

LUDUS 191 - 1945

Još septembra 1999. nekoliko pozori-šnih trupa objedinjenih oko projektaEvropske kulturne fondacije „Igrom

protiv nasilja” (Play Against Violence)odlučilo je da formira svoju Asocijaciju.Nastao je ANET, akronim Asocijacijenezavisnih teatara, koji je u narednihnekoliko godina delovao kroz festivale nakojima su trupe ne samo prikazivale pred-stave već i organizovale debate i radionice,iz potrebe za diskursom i razmenomznanja. Vremenom je entuzijazam okozajedničkih akcija splasnuo i trupe sunastavile svoj samostalni umetnički život,sa većim ili manjim posvećenjem.

Pošto se već dugo govori o donošenjui primeni novog Zakona o pozorištu, DahTeatar, kao jedan od aktivnijih članovaANET-a, 2002. Godine je organizovao uKulturnom centru Beograda Pozorišniforum. Bilo je to vreme velikog entuzija-zma nakon petooktobarskih dešavanja,kada se na raznim nivoima promišljalo omogućim promenama u obrazovanju,kulturi i društvu uopšte, koje bi doneleboljitak, nakon teških vremena i stagnaci-je devedesetih godina.

Danas, nakon skoro decniju i po,ANET više ne postoji, ali jedan broj trupai dalje nastavlja aktivno svoj rad, neke odnjih objedinjene pod širim kišobranomNKSS-a. Nezavisna kulturna scena Srbije,žanrovski raznolika organizacija pokazalaje u poslednje dve godine ozbiljnost isnažnu platformu delovanja, predstavlja-jući podršku i sponu za mnoge organiza-cije širom zemlje.

U ovom članku biće izneti razultatimale ankete koja je sprovedena sa pet po -zorišnih trupa, gde su umetnici, mnogi odnjih članovi UDUS-a, UBUS-a i ULUS-a,odgovarali na pitanja koja se tiču njihovograda, statusa i pozitivnih i negativnih aspe-kata pozicije u kojoj se nalaze. Pozorišnetrupe koje su obuhvaćene su Dah teatar, sanajdužim stažom od 22 godine; Ister teatar– 19 godina; Plavo pozorište, koje postoji18 godina; Bazaart – 11 godina; ApsArt –9 godina i trupa Kroz prozor fabrika, kojapostoji pet godina.

Razlog osnivanja trupe su obrazložilesličnim stavovima, ističući da, pored nego-vanja umetničkog u pozorištu, namera jebila da deluju i društveno odgovorno. Radu nekoliko trupa (Dah, Ister i Plavo pozo-rište) definisan je kao rad na laboratorij-skom, istraživačkom procesu gde umet-nici produbljuju i obogaćuju već stečeneveštine. Bazaart ističe da radi i na projek-tima koji neguju interdisciplinarno istra-živanje, a ApsArt je osnovan sa nameromda razvija praksu primenjenog pozorišta.Sve trupe shvataju ideju pozorišta kaosredstva ličnog i društvenog razvoja.

Delatnost na planu društvene odgo-vornosti umetnici ne definišu samo kaosmernicu u izboru važnih, političkih i

aktuelnih tema, već i u radu sa marginali-zovanim društvenim grupama. ApsArt jeu ovom domenu najdalje otišao, radeći uzatvorima, bolnicama, zajednicama zavi-snika, zavodima za decu i omladinu imaloletničkim zatvorima. Edukacija je usvim trupama istaknuta kao jedan odvažnih aspekata rada, ne samo iz želje zaličnim razvojem, pružanjem i razmenomstečenih veština već i kao sredstvo za fina-nsijski opstanak trupe.

Tako Plavo pozoriste već godinamaneguje „Radionicu savremenog pozori-šta”, a Dah teatar ove godine slavi dvanaestgodina internacionalno poznatog letnjegInstituta za glumce i reditelje.

Za razliku od uvreženog mišljenja dase trupe sastoje od pojedinaca koji nema-ju adekvatno umetničko obrazovanje,anketa je pokazala da većinu trupa vode iformiraju stvaraoci sa završenim umetni-čkim fakultetima: FDU, FLU, Akademijau Novom Sadu. U trupama su angažovaniprofesionalni reditelji, dramaturzi, glum-ci i glumice, koreografi, muzičari, sceno-grafi i igrači.

Jedna od zajedničkih karakteristikavećine trupa je mobilnost i otvorenost kasvetskoj umetničkoj zajednici. Trupeputuju i sarađuju sa umetnicima iz drugihzemalja, nastupaju na svetskim festivali-ma sa zapaženim uspehom, postajući takokulturni ambasadori Srbije. Navedenetrupe su dobitnice i mnogobrojnih nagra-da u zemlji i inostranstvu, što potvrđujekvalitet i značaj njihovog delovanja naumetničkom i društvenom planu (Dahteatar: Nagrada „Jelena Šantić”, „Oto ReneKastiljo” – međunarodna Nagrada za poli-tički teatar, nagrada Malog pozorja, Dahteatar i ApsArt: Nagrada Erste Fondacijeza Socijalnu integraciju i mnoge druge).

Većina trupa je navela da se finansiraiz državnog, gradskog i budžeta lokalnesamouprave, kao i donacijama inostranihfondacija, te da rad finansira i iz sopstve-nih prihoda od održavanja programaedukacije, gostovanjima i slično. Jedino jeApsArt naveo da se skoro isključivo fina-nsira iz stranih fondova, jer domaćifondovi, naročito Ministarstvo kulture iSekretarijat za kulturu grada Beograda neprepoznaju ovakvu vrstu primenjenogpozorišta kao relevantnu, bilo u kultur-nom, bilo u društvenom kontekstu.

Kao negativnu stranu ovog načinadelovanja mnoge trupe su navele finansij-sku nestabilnost, koja ograničava moguć-nosti, a veliki problemi proizlaze iz neure-

đenih zakonskih okvira, male vidljivosti,popularnog shvatanja nezavisnog pozo-rišta kao aktivističkog, omladinskog iliamaterskog. U našoj zemlji još uvek nepostoji briga nadležnih ministarstava ilisekretarijata za održanje kontinuitetarada ovakvih pozorišta. Ona se svodi nasubvencionisanje pojedinačnih projeka-ta, dok su trupe prepuštene same sebikada je u pitanju finansiranje svakodne-vnog rada, administrativnih i režijskihtroškova. Saradnja sa zvaničnim pozori-šnim institucijama i dramskim akademi-jama je teško ostvariva. Nesigurnostopstanka je posledica rada u zemlji bezjasne kulturne politike i odnosa premanezavisnim trupama.

Pozitivni aspekti ipak postoje i moguse prepoznati kroz: nezavisnost u biranjusaradnika i tema; umetničkoj slobodi;mogućnosti lakšeg kretanja; umetničkitim koji je aktivan i potpuno posvećen;mala sredstva za funkcionisanje. Kaoosnovna prednost navodi se laboratorij-ski pristup radu u pozorištu u trupi,sastavljenoj od konstantnih članova, kojisu dugi niz godina zajedno, sa čvrstoizgrađenim međuljudskim odnosima. Tuje i iskrena, kvalitetna i obimna komuni-kacija i razmena sa zajednicom, sa ljudi-ma koji inače nikada ne idu u pozorište.

„Asocijacija Nezavisna kulturnascena Srbije, čiji smo član, već je pokre-nula dijalog sa Ministarstvom kulture iuspostavila radnu grupu koja radi napoboljšanju položaja aktera nezavisnescene. Takođe, Sekretarijat za kulturuBeograda je organizovao savetovanje opozorištu u Beogradu, čija je prva sesijadonela pregled i presek stanja na beograd-skoj pozorišnoj sceni. Započete dijaloge iinicijative obavezno treba nastaviti sakonkretnim fokusima i temama značaj-nim za nezavisnu scenu”, stav je Dubrav-ke Vujinović iz Plavog pozorišta.

Sanja Maljković iz KPZ trupe smatrada se predlog Zakona o pozorištu „odno-si samo na ustanove kulture i da je pitanjekoliko će ići u korist nezavisne scene”.Dodaje: „Mislimo da je pozitivno da svibudu vezani ugovorom o radu na određe-no vreme zbog kvaliteta pozorišnih pred-stava. Jedan od razloga stagnacije u pozo-rištu je neka vrsta komfora u koji umetni-ci zapadaju. Ovo je dobar aspekt za neza-visno pozorište jer menja navike pozori-šnih ljudi i javnosti. Osnivanje mreže kojaće na nivou države regulisati rad pozori-šta je dobra ideja, međutim kvalitet istesvakako zavisi od ljudi koji odlučuju. Iako

Kada bi nas (Porodicu bistrih potoka)pustili da igramo, možda bismo mi inapravili dobru predstavu. Prethod-

nom rečenicom volim da uveličam značajnemogućnosti u našim umetničkim krugo-vima, zatvorenošću, bezosećajem za sve štonije esnafski priušteno ili determinisaniprincip stvaranja. Ali ta rečenica, koju samčuo od jednog ludaka, kazuje da je važna iželja, a ne samo realizacija. Često ljudi izpozorišta, ili drugih oblasti umetnosti, gorisu represatori od političara ili policijskebudnosti, jedina budnost koja nije poželjna.O čemu se tu radi? Možda sujeti, čuvanjunevine beline ili zaštiti estetskih vrednostikoje nameće jedna vrsta zaduženih „upra-vnika”. U svakom slučaju, smatram to lošimkontinuitetima po umetnost. Stara jevrejskaizreka veli da Bog nije svemoćan, ali da jesvemoguć. U teatru je često obrnuto: služ-benici određivanja deluju moćno, a moguć-nost zatvaraju. Eliminišu. Razvijaju nedoz-voljenost koja i njihovu ličnu savest štiti ododgovornosti.

Dok dišem, nadam se... Donum dei... iako ne pripadamo nikom, moja nada neusahnjuje da možemo barem razmišljati opredstavama i podgrejavati da nepripadnostmože doneti naknadnu korist. Možda će nasunuci od onih koji su nas zabranjivali reha-bilitovati. To je tako najčešće. Prisustvujemorazvodnjavanju alternativnog pozorišta iavangardne misli na sceni, bez razloga ipotrebe za bojaznim jer su one uvek krčileepohe i doprinosile da i klasično pozorištetraje. I obnavlja, čak bogati, svoju estetiku.Možda najlepša saradnja ipak nastaje kadglavni tok delovanja prihvati marginalni i

VREME ZA KULTURU JE STALONezavisne pozorišne trupe Srbije Asocijacija Nezavisna kulturna

scena Srbije (NKSS), u ime 78 članica izgradova širom zemlje, izražava oštarprotest povodom rezultata KonkursaMinistarstva kulture i informisanja Srbi-je za sufinansiranje projekata u oblastisavremenog stvaralaštva u 2013. godinikoji predstavljaju još jedan u nizu poka-zatelja pogubne kulturne politike kojapreti da ukine savremeno stvaralaštvo, aposebno vaninstitucionalnu kulturnu iumetničku produkciju.

Rezultati Konkursa, na koje smočekali više od pola godine (završen 27.novembra 2012), ukazuju na drastičnomarginalizovanje savremenog stvarala-štva koje je “na sopstveni pogon” i kojenije protežirano bilo kakvim političkimkanalima. Na taj zaključak upućuje kakoodbijanje velikog broja projekata našihčlanica, tako i mizerni iznosi koji suodobreni organizacijama čiji su projektipodržani.

Ministarstvo kulture i informisanjapokazuje time i nedostatak svesti o za -konskoj dužnosti da obezbedi uslove zaostvarivanje opšteg interesa u kulturikojem presudno doprinosi upravo neza-visna kulturna scena.

Skrećemo pažnju i nadležnima ijavnosti da se savremeno stvaralaštvo,pogotovo nezavisno, koje predstavljanajreprezentativnije domete kojima seSrbija pojavljuje na međunarodnoj sceni,nalazi u najtežoj situaciji u poslednjih 20godina. Kako je kultura nosilac društve-ne memorije i identiteta, njeno svesnopotiskivanje može da znači samo jedno -da Ministarstvo kulture, kao nosilackulturne politike, radi upravo na brisa-nju identiteta savremenog srpskogdruštva, a time i buduće kulturne bašti-ne koje neće biti ako ne bude savreme-nog kulturnog stvaralaštva.

Asocijacija Nezavisna kulturna scenaSrbijeBeograd, 6. jun 2013.

Božidar MandićMOĆ I MOGUĆNOST

deluje kao potez koji treba da rezultujedecentralizacijom umetnosti, time seotvara mogućnost upravo suprotnog, a toje da će mreža, sa centrom u Narodnompozorištu u Beogradu i koordinatoromkog postavlja Ministarstvo kulture, stro-go odrediti način rada svih teatara u drža-vi, što bi rezultovalo gubitkom diverzitetai kreativnosti u radu.”

Sunčica Milosavljević iz Bazaart-asmatra da „u opštoj poplavi nekulture,ume t nost je siroče koje se privija uz skutemedija, reklamnih kampanja, pedagogije,socijalnih pitanja, u nadi da će nekakoisplivati.”

„Izabrali smo da budemo istinskinezavisni, u smislu da ne pripadamonijednoj političkoj opciji, niko od nas nijepolitički angažovan niti nas bilo koja poli-tička struja gura. U tom smislu bi nam bilaznačajna podrška bar esnafskih instituci-ja i kulturnih radnika”, kaže AleksandraJelić iz Aps Art-a. Andjelija Todorović izIster teatra dodaje da je „trenutno vremeza posmatranje i analizu. Vreme za kultu-ru u Srbiji je stalo. Nekultura je danas„in”.Osnovali smo se u vremenima rato-va, protesta, diktature i to je iza nas. Ali jeovo mnogo teže vreme, jer je duhovnanemoć zavladala i preovladala. Nadamose da ce novi Zakon povratiti dostojanstvoradnika u kulturi.”

Dijana Milošević iz Dah Teatrasmatra da „biti organizovan kao nezavi-sna, profesionalna pozorišna trupa unašoj zemlji ima svoje velike prednosti.Dah teatar je organizovan kao mobilna iefikasna organizacija, gde je umetničkitim ujedno i menadžmentski tim. Umestofinansiranja glomaznog ansambla i zapo-slenih po različitim sektorima, ovakavnačin organizovanja je ekonomičniji,efikasniji i definitivno se oslanja na isku-stva uspešnih svetskih modela (npr.kompletna čuvena Opera San Franciskaima ukupno 28 zaposlenih, što podrazu-meva sve segmente rada i održavanja tečuvene kuće, dok se ostali angažuju po

potrebi). A konsekvenca neprihvatanjaznačaja i vrednosti moderne umetnosti,kojom se uglavnom bave predstavnicinezavisne scene, izuzetno je teška usvakom pogledu.”

uzajamno se oplemene. Obogate – eto pred-loga za kapital!

Postaješ stvaralac kad svoj identitetzaložiš u neko umetničko delo. Načelo bimoglo biti: Sad znam da sam uspeo jer meniko ne razume. Mudrost stvaranja čak trebačuvati od zlobnih. Moja mala trupa do skoroje igrala dvadesetak predstava godišnje poraznim destinacijama, uglavnom zahvalju-jući prijaznosti direktora, a ne senzibilnostii repertoara. Sada jedva odigramo jednu-dvepredstave godišnje. Delo ne treba da pose-duje superiornost, ali ni da stagnira usopstvenoj veri u umetnički čin. Skromnosti intonacija razapetost je svih istraživača uModerni. Znači, nije reč o insuficijencijinaših ideja, nego o zatvorenosti i nebrižno-sti za pozorišne invencije. Nema bukvalnihzabrana, ali ima zaobilaženja i neprimećiva-nja. Nemogućnost je zavladala svetom –prenela se i na pozorište – umesto da nevi-nost truje inspiraciju i umetnički aktivizam.Pozorište je eksperiment višeslojne zajedni-ce. Po činje se sa autorom, glumcima, publi-kom, producentima... kritičarima, primeći-vačima; tek zaokupljenost svih čini da jednodelo ne presahne ili zaživi. U pozorištu,pravilo je i za ostale umetnosti, odgovornostje na svima. Pogotovo u vremenu kada novacbledi svoje količine, uz rast na drugoj strani.Potrebna je po moć i pripomoć. Solidarnost irazvoj bezazlenih potencijala, onih koji nećepogoditi pozorišne učesnike, već će podićiestetsku odgovornost ka novom. Mla dost ivitalna energija ruši imeprije, a reditelj jejedino živ dok oseća da mu nije dozvoljenoda režira predstavu.

6LUDUS 191 - 194Lu

Dramaturg, pisac, putopisac, kriti-čar Jasen Boko, inače beogradskidiplomac, odskora je direktor

Drame HNK Split. U poslednjih nekolikogodina često smo ga sretali na Pozorju, kaočlana žirija, učesnika simpozijuma, napremijerama u Beogradu, na poslednjemfestivalu u Kikindi bio je član žirija...

Kakva je slika našeg teatra?„Istina, imam relativno dobar uvid u

kazališnu produkciju, ne samo u Srbiji, jersam se sličnim kazališnim poslovimabavio i u BiH i Sloveniji. Iskreno, čini mise da su sličnosti puno veće, nego razlikemeđu produkcijama navedenih zemalja.Luta se – da, rekao bih da je rad na kvali-tetnom repertoaru i dalje često nepozna-nica. Dodatni je problem, pogotovo uSrbiji, sve veće smanjivanje novca zaprograme, pa se bojim da će kazalištapokušati postati što komercijalnija kakobi privukla publiku. A mislim da privlače-nje publike u tom „populističkom” smislune bi smjelo biti prisutno u ustanovamakulture koje financiraju porezni obveznicii koje moraju biti javni servis koji izražavasvoje stavove o društvu i bavi se umjetno-šću. Estetike u Srbiji vrlo su raznolike iteško bi bilo govoriti o nekim trendovima,redatelji i dalje snažno obilježavaju scene,ali situacija je slična i u ostalim zemljamau regiji. Srbijanska scena sigurno može bitizanimljiva i publici u Hrvatskoj, prijesvega zbog vrlo sličnog i lako razumljivogjezika, ali i zbog velikog broja izuzetnihglumaca starije i srednje generacije, koji-ma se pridružilo mnogo novih glumacamlađe generacije. Uz njih postoje i jakaredateljska imena, zapravo svih generaci-

Zoltan Šereš, direktor budimpeštan-skog pozorišta Barka, izvanredan jeglumac i vrstan poznavalac pozori-

šnih prilika u Mađarskoj. Otkako brine oovom teatru, retko, međutim, igra namatičnoj sceni. Pre toga bio je Valmon u„Opasnim vezama”, Sorin u „Galebu”,igrao je u „Operi za tri groša”, „Don Karlo-su”... Ima i nekoliko zanimljivih holivud-skih mo me nata u svojoj karijeri: igrao jesa Skarlet Johanson i Nastasjom Kinski ufilmu „Američka rapsodija”, a u filmu„Sunčeva svetlost” Ištvana Saba mačevaose sa Rejfom Fajnsom. Prilikom nedavnogsusreta u Novom Sadu, gde je njegovaBarka igrala „Treći talas” u režiji ĐerđaVidovskog, razgovarali smo o pozorišnimprilikama i neprilikama u Pešti...

Kako funkcioniše Barka otkako steu EU?

Kultura je nezavisna. EU se ne uplićeu kulturna dešavanja zemalja članica. Nepostoje direktna ulaganja, do sredstava izEU može se doći preko raznih konkursa,mada do njih najčešće dolaze institucije

ja, umjetnici koji su sposobni napravitiznačajne predstave.

Čini se da su hrvatski kazalištarcimahom zainteresovani za ono što dolaziiz velikih teatara: JDP-a, SNP-a, Ateljea,eventualno Bitef teatra? Izvan toga, imali za hrvatskog gledaoca teatra u Srbiji?

U Hrvatskoj su gostovanja srbijanskihkazališta još uvijek rijetka i onda je jasnoda bolje prolaze kazališta čije se ime kodnas još dobro pamti. Neovisne scenekomuniciraju između dvije zemlje moždai više nego institucije, ali su slabije medij-ski propraćene, što je opet očekivano.Hrvatska publika slabo je upoznata sastanjem u srpskom suvremenom kazali-štu, ali je slično i u Srbiji, malo se prati onošto se događa u Hrvatskoj, predstave ikazališta nedovoljno komuniciraju. Živi-mo u, još uvijek, politički nestabilnomprostoru, ali ne sumnjam da će se situaci-ja stabilizirati i da će razmjene, pa i kopro-dukcije, biti sve češće.

NE VERUJEM U VELIKE I BRZE PROMENE SVETAIz drugog ugla: Jasen Boko, direktor Drame HNK Split

Direktor ste Drame u HNK Split,dužnost ste preuzeli u nezgodnomtrenutku, prethodni intendant nije biobaš omiljeni lik...

Promjene su u kazalištu vrlo spore initi s ovakvom zakonskom regulativompostoji prostor za radikalne izmjene, nitisam ih ja sklon raditi. Ne vjerujem u revo-lucije, velike i brze promjene svijeta. Svete radikalne promjene rijetko na dugestaze donesu nešto dobro, unatoč velikimriječima i obećanjima. Ja volim izazove ivjerujem da je Drama splitskog HNKzaslužila puno bolje mjesto od ovog nakojem je trenutno i namjera mi je pamet-nim repertoarom, kvalitetnim izboromredatelja i osvježenjima u glumačkomansamblu vratiti je na mjesto koje jojpripada. To znači stvoriti produkcije čijiće umjetnički značaj nadilaziti lokalneokvire i boriti se za to da naša Drama izađei predstavi se izvan okvira Splita, pa iHrvatske.

Mogu li se uporediti Marulićevi danii Pozorje? Šta svi ti festivali i komeuopšte znače danas kad se ansambli nine gledaju međusobno? Kakvo će, naprimer, biti vaše Splitsko ljeto?

Koncepcije ova dva festivala doneklese razlikuju, ali je načelo isto: promocijadomaćeg dramskog teksta. Sviđa mi se naPozorju ideja „Krugova” kako bi se stvarimalo proširile i izišle iz isključivo naciona-lnih okvira. Radimo već nekoliko mjesecina povezivanju četiri vrlo slična festivala izčetiri zemlje: Pozorje, Marulićevi dani,Festival BH drame i Teden slovenskedrame. Nadam se da ćemo već do sljedećegodine imati i neke rezultate tog poveziva-nja. Istina, festivali bi bili puno bolji kad bi

bilo novca da svi ansambli i autorski timo-vi ostanu duže. Festivali definitivno imajusvoju svrhu i značenje i ni u kom slučajunisam protiv njih – pod uvjetom da imajuosmišljenu kocepciju i svoj razlog. Eto, danije Marulićevih dana, gdje bi drugo split-ska publika mogla vidjeti tih desetak ponaj-boljih predstava? Splitsko ljeto ima druga-čiji koncept i ove će godine biti posebnobogato, imat će dvije dramske („TimonAtenjanin” u režiji Georgija Para i „To dije-te” Džoela Pomerata, u režiji Neni Delme-stre), dvije operne i jednu baletnu premije-ru te osam dramskih gostovanja.

U knjizi o lutanjima Marka Pola,demistifikovali ste neke istine i laži onjegovom putu... Nedavno vam je Krea-tivni centar objavio izvanrednu knjižicuza decu – „Pozorište”. Spremate li moždaneku kojom ćete demistifikovati i pozo-rišne laži?

Kazališne laži i te kako postoje, ali nijeto najveća opasnost po kazalište. Ono štoje opasno jest činjenica da, s gospodar-skom krizom i rezanjem proračuna grado-va i država, prvo stradaju najvažniji seg -menti društva: kultura, znanost i obrazo-vanje. Ono što posebno ne volim jest mije-šanje politike u kazalište i biranje ruko-vodstava po nekim političkim linijama,umjesto po kvaliteti programa. A o kaza-lišnim lažima već sam pisao, objavio samprije pet godina knjigu svojih odabranihtekstova o kazalištu pod nazivom „Zapisiiz kazališnog (su)mraka”. Možda nakoniskustva direktora Drame napišem novu,inspiracije ne nedostaje u svakodnevnomkontaktu s kazališnim ljudima.

Snežana Miletić

23. Marulićevi dani, Festivalhrvatske drame i autorskog kazališta,održan je na sceni Hrvatskog narod-nog kazališta u Splitu od 21. do 28.aprila. U zvaničnoj konkurenciji izve-deno je deset hrvatskih drama po izbo-ru ovogodišnjeg selektora Darka Luki-ća.

Nagrada Marul za savremenidramski tekst pripala je Mati Matišiću,autoru drame „Žena bez tijela”, izvede-ne u produkciji Zagrebačkog kazalištamladih, dok je Marula za predstavu ucelini dobila predstava „Leda” Miro-slava Krleže u režiji Anice Tomić ikoprodukciji Zagrebačkog kazalištamladih, Festivala Kotor Art i Kraljev-skog pozorišta „Zetski dom” Cetinje.Publika Marulićevih dana najvišu jeocenu dala predstavi „Gospoda Glem-bajevi” Miroslava Krleže u izvođenjuSlovenskog narodnog gledališča izLjubljane i režiji Ivice Buljana. Nagra-du za dramaturgiju predstave/drama-tizaciju/adaptaciju dobila je Jelena Ko -vačić za dramaturgiju u predstavi „Le -da”, dok je Nagrada za režiju dodeljenaAnici Tomić za režiju predstave Leda.Nataši Barbari Gračner za ulogu Baru-nice Casteli-Glembaj u predstavi „Go -spoda Glembajevi i” Nataši Dorčić zaulogu Melite u predstavi „Leda” pripa-la je Nagrada za glumačko ostvarenje,dok su Nagradu za umetničko ostva-renje (scenografiju, kostimografiju,dizajn svetla, originalnu muziku, itd.)osvojili Frane Đurović, Anica Tomić iJelena Kovačić za muzički konceptpredstave „Leda”.

koje su u prošlosti ostvarile dugotrajnu idobru saradnju, a uslovi tih konkursa suveoma rigorozni. Ne bih mogao da kažemda se Centralna evropska banka srušila nanas i da smo puni novca! Poslednjih neko-liko godina privredne krize u Mađarskoj,kultura je podnela najteže posledice.Konkretno sa Unijom nemam loša isku-stva, naime, još uvek se radi o unutrašnjimposlovima.

Koje su pozitivne, a koje negativnetekovine tog novog iskustva?

To šta je pozitivno ili negativno usvemu, nije pitanje pozorišta ili dramskihumetnika. Ponekad mi se čini da je zajed-nički evropski ukus previše „trendi”, i jaga baš i ne volim preterano. Barka jeneprofitna organizacija. Naš opstanakpomažu jedna lokalna samouprava i drža-vne donacije koje dobijamo od Ministar-stva. Mi smo mali ansambl, imamo ukup-no 60 zaposlenih, od toga 13 glumaca.Optimalni broj ukupno izvedenih pred-stava je 220-230 godišnje.

Kako zakon o pozorištu definišepozorišni život u Mađarskoj?

Pre četiri godine na snagu je stupionovi Zakon o pozorištu i glumcima, kojiu raznim pozorišnim kategorijama tačnoodređuje funkcionisanje teatra: minimal-ni broj premijera, broj odigranih predsta-va po glumcu koji može da varira +/- 40%.Zakon takođe određuje i tačan procenatizmeđu diplomiranih i nediplomiranihglumaca u jednom ansamblu. Dramskiumetnik može da funkcioniše i kao samo-stalni umetnik i kao zaposleni.

Ako uporedite pozorište pre EU idanas, kada se glumac bavio više umet-ničkim, a manje finansijskim/egzisten-cijalnim?

EU nije tu zbog dobrobiti glumca.Materijalno stanje i sigurnost umetnika senije značajno promenilo otkad smo člano-vi EU. Zbog političkih i privrednih intere-sa EU, umetnost ne dobija velike povlasti-ce. U ovako velikoj drobilici, jednoj malojdržavi je bitno da politički i privrednobude podobna. Očuvanje pozorišta jepitanje kulturnog koncepta države, i tonije samo ideologija nego je i finansiranje.U Mađarskoj se minimalni procenatnacionalnog bruto prihoda daje kulturi ipozorištu. Iz ovog ugla, zaista je na snazi„sloboda”.

Kako stojite sa publikom, šta njumora i može dovesti u pozorište?

Kriza je izazvala mnoge teškoće inaravno da ljudi obuzdavaju svoj kulturniapetit u ovakvim situacijama. To se desiloi u Mađarskoj. Jedini način kako se ljudimogu uvesti u pozorište je da se od detinj-stva svesno i sistematski vaspitavaju naodređeni način. Treba im pomoći dapoveruju da je kultura – a u okviru nje ipozorište – toliko elementarna, kao čašavode i da se ne plaše toga da je to pitanjeegzistencije. Gledalac mora da veruje u toda, iako se nalazi u teškoj situaciji, odla-zak u pozorište nije žrtva. A medije trebakoristiti, a ne boriti se protiv njih. Trebasarađivati sa njima, tako da ne oduzimajupubliku, nego da je motivišu na povrataku pozorište. Za to je potreban ozbiljan

kulturološki koncept i kvalitetne emisije okulturi. Političari koji se bave pitanjimakulture bi trebalo da znaju, šta hoće odkulture i, u okviru nje, šta hoće sa pozori-štem, jer bez toga ne postoji jezik, stav isamopoštovanje.

Kako politika trenutno utiče napozorište u Mađarskoj, koliko se meša,postavljaju li se i kod vas direktori zahva-ljujući političkim pozicijama?

Politika se svuda meša, pa i u Mađar-skoj. Mada, čini mi se da je većina mađar-skih upravnika pre umetnički podobna.Veoma se razlikuje situacija između pozo-rišta u Budimpešti i onih u drugim grado-vima. Poslednjih godina jači je političkiuticaj u pozorištima van glavnog grada. UBudimpešti je smena izvesnih direktoraizazvala burnu reakciju.

Kako je profilisana Barka?Mi smo pozorište koje voli da eksperi-

mentiše! I hrabro – jer smo u poslednjihpet godina izvodili isključivo dela savre-menih mađarskih i svetskih pisaca. Od2008, pet mađarskih pisaca je pisalo drameza Barku, i to će tako biti i u pozorišnojsezoni 2014/2015.

Kako kreirate sezonu koja dolazi, štaje polazna tačka?

Kod mene uvek tema određuje odabirpredstava za narednu sezonu i, naravno,osnovno je pitanje umetnički kapacitetglumaca. Tolstojevu „Anu Karenjinu”,koju je za nas adaptirao ukrajinski pisacVolodimir Klimenko, ne bismo znali takoverodostojno i duboko da odigramo pretri-četiri godine, jer ansambl nije bio spre-

man na to. Naravno, treba znati i to da jereditelj Vlad Troickij sada drugi put radiou našem pozorištu. Meni pomaže umetni-čki saradnik, ali je u poslednje tri godinepozorište pretrpelo mnoge poteškoće,mislim prvenstveno na materijalne pro -bleme. Bilo je teško podstaći publiku na toda prihvate da izvodimo samo savremenedrame, to mi je oduzelo mnogo energije,nisam imao puno vremena za meditacijeo umetnosti... Zbog toga sam malo tužan.

Kako glumac u Pešti može da preži-vi sveopštu finansijsku i etičku krizu?

Moguće je preživeti jedino ako veru-ješ u to šta radiš i ako ne praviš kompro-mise zbog kojih se noću budiš u strahu,čak ni onda ako je u pitanju opstanakpozorišta.

Ima te često i na premijerama uVojvodini, gde se često kaže da se ono štorade ovdašnji mađarski glumci, pisci ireditelji veoma razlikuje od onog uMađarskoj?

Svakodnevice manjine svakako odre-đuju jedan način ponašanja u pozorištu.Ali bez predanosti i discipline se ne možedostići kvalitet, to nije pitanje državnegranice. Ima puno dobrih mađarskihglumaca u Vojvodinii koji pristupaju stva-ranju na sasvim drugačiji način, kao što imađarski glumci iz Rumunije razmišljajupotpuno drugačije nego mi. Mađarskipozorišni svet je zbog toga bogat, bogatijinego bilo koja druga država u Evropi.

Snežana Miletić

KULTURA JE ELEMENTARNA, KAO ČAŠA VODE„Političari koji se bave pitanjima kulture bi trebalo da znaju šta hoće od kulture i, u okviru nje, šta hoće sa pozorištem, jer bez togane postoji jezik, stav i samopoštovanje”, smatra mađarski dramski umetnik i direktor Teatra Barka iz Budimpešte, Zoltan Šereš

Foto:

B. Lu

čić

LUDUS 191 - 1947

Novo pozorište izgrađeno tik uz ŠekspirovGlob teatar u Londonu svečano je otvorenosredinom aprila, ali u njemu se, za sada, nećeizvoditi Bardova dela. U svećama osvetljenomSem Vanamejker pozorištu, nazvanom premaameričkom reditelju koji je bio pionir glavnogGloba, biće izvođena tri jakobitska komadauključujući i krvavi komad "The Dućeš ofMalfi" (Vojvotkinja od Malfija) DŽonaVebstera, prenosi Rojters. Deo programamalog pozorišta od crvene cigle biće i nova,mlada pozorišna trupa sa glumcima starim od12 do 16 godina koje će obučavati veteraniGloba, kao i saradnja sa Kraljevskom operom.Novo pozorište sa radom će poceti u januaru2014. godine.

Pozorišna adaptacija romana Marka Hadona"The Curious Incident of the Dog in the Night-Time" (“Neobični incident jednog psa ponoći”), 28. aprila je osvojio sedam prestižnihbritanskih "Lorens Olivije" nagrada. Drama jedobila nagradu za najbolji komad, a LukTredvej je proglašen najboljim glumcem.Poznata britanska glumica Helen Mirennagrađena je za najbolju žensku ulogu Eliza-bete druge u predstavi "The Audience". Nagra-de, koje nose ime pozorišne ikone LorensaOlivijea i koje su prvi put dodeljene 1976.godine, dodeljuje Udruženje londonskihpozorišta.

Predstava "Tesla" po tekstu engleske spisatelji-ce Šeri Grobert, u režiji srpske rediteljke SanjeBeštić premijerno je izvedena 24. maja na "Of-Brodvej" sceni Teatra 80 u Njujorku. Fascini-rana životom i radom velikog naučnika,Beštić, nominovana od strane Tesla naučnefondacije u Njujorku za "Tesla Spirit" nagra-du, želela je da povodom 70 godina od Teslinesmrti, "osvetli njegov život". Teslu igra engle-ski glumac Džejms Li Tejlor koji kaže da ganaučnik koji je "živeo i disao za viši cilj i onošto bi moglo da unapredi čovečanstvo", inspi-riše i da mu je ta uloga najveći i najteži izazovu karijeri.

Glumci Orlando Blum i Kondola Rašad(Condola Rashad) ove jeseni igraće zajedno umodernoj brodvejskoj produkciji "Romea iJulije" Vilijama Šekspira. Nova, modernaverzija predstave "Romeo i Julija" sadržaće ielemente rasnih razlika - Kapuletove će igratiafroamerički glumci, dok će Montegijeve igra-ti beli glumci, prenele su agencije. RediteljDejvid Levo istakao je da je ideja o istraživa-nju rasnih razlika u odnosu dve zavađene itali-janske porodice došla nakon kastinga zaglavne glumce. Premijera "Romea i Julije" bićeodržana 19. septembra.

U centru Tokija 25. marta je otkrivena najsa-vremenija zgrada koja će biti dom tradiciona-lnog japanskog kabuki pozorišta. Zgradapozorišta u kvartu Ginza, pružiće posetioci-ma mogućnost da koriste prenosive monitorekako bi čitali objašnjenja ove viševekovneumetničke forme u Japanu koja je za mnogeteško razumljiva. Ova usluga biće, kako preno-si AFP, najpre dostupna na japanskom, ali seuskoro očekuju objašnjenja i na engleskom.Pozorište će moći da se pohvali i prostoromispod pozornice dubokim 16 metara koje ćeomogućiti glumcima, ali i scenografiji da sepojave na sceni u odgovarajućem trenutku.Prethodna zgrada podignuta 1951. umestozgrade koja je oštećena u Drugom svetskomratu, srušena je 2010. iz brige za bezbednostzbog čestih zemoljtresa.

Poštovaoci dela Petera Handkea u Beču imalisu priliku da se upoznaju sa delom i životnimputem pozorišnog autora. Izložbom "Radgledaoca. Peter Handke i pozorište" koja jekrajem januara otvorena u Pozorišnom muze-ju u Beču prvi put je rasvetljen rad PeteraHandkea kao pozorišnog autora. Ujedno je toprvi put da se jedna izložba bavi pozorišnimkomadima tog austrijskog književnika. Origi-nalni manuskripti, skice kostima, video-snim-ci premijera i lične stvari kao što je Handkeo-va električna gitara, treba kasne radove ovogautora "da učine pristupačnijim i razumljivi-jim, jer je javnost sa pojedinim komadimaimala poteškoća", rekla je u vezi izložbe Kata-rina Pektor koja je zajedno sa Klausom Kast-bergerom pripremila izložbu.Od 20 pozori-šnih komada koje je Handke napisao izmedu1966. i 2012. godine kustosi su izabrali njihosam koji najjasnije prikazuju razvoj Hand-kea kao pozorišnog autora.

TIKER

Sedam takmičarskih predstava odi gra -no je na 42. „Danima komedije”, kojisu održani od 20. do 27. marta u Jago-

dini.„Tokom selekcije zа 42. Festivаl „Dаni

komedije” u Jаgodini, odgledаo sаm uku -pno dvadeset četiri predstаve skoro svihpozorišnih kućа u Srbiji i slobodno mogudа kаžem dа je ovogodišnjа produkcijаbilа izuzetnа, dа je demаn tovаlа krizunаšeg teаtrа i dа je komedijа nаjživljipozorišni žаnr nа ovim pro storimа”, rečisu reditelja Juga Radivojevića, ovogodiš-njeg selektora festivala. Kada je zastuplje-nost pisaca u pitanju, selektor ističe dа su

Jubilarni 30. „Nušićevi dani”, pozorišnifestival u čast najvećeg srpskog ko -medi ografa, održani su od 12. do 25.

aprila u Smederevu. Statueta BranislavaNušića za najbolju predstavu u celini, pooceni stručnog žirija, pripala je predstavi„Pokojnik”, u produkciji Fakulteta dram-skih umetnosti i Teatra „Bojan Stupica”Jugoslovenskog dramskog pozorišta, urežiji Igora Vuka Torbice.

„Ako ovаkvi mlаdi аnsаmbli budu idаlje prednjаčili, ondа će Nušić ostаti

Publika je u Centru za kulturu Poža-revac od 2. do 7. aprila imala prilikuda se susretne sa najvišim gluma-

čkim dometima u najboljim predstavamagodišnje produkcije pozorišta Srbije uizboru selektora festivala Đurđije Cvetić.

Najboljim glumcem 18. Glumačkihsvečanosti „Milivoje Živanović” progla-šen je Saša Torlaković, nagrađen za uloguTomasa Mana u predstavi „Čarobnjak”Fedora Šilija, u režiji Borisa Liješevića i uizvođenju Narodnog pozorišta Sombor.„U kreaciji Saše Torlakovića, lik koji tuma-či sveden je na otelotvorenu a živu misao,kojoj publika veruje od početka do krajakao apsolutnoj pozorišnoj istini. Od svihsredstava koja jednom glumcu stoje naraspolaganju, Saša Torlaković svesno ko -ri sti samo ono najubojitije i svu siluemocija suspreže, upreže i nepogrešivoodašilje – pogledom svojih očiju”, navodise u obrazloženju žirija, u sastavu LjiljanaTodorović (predsednik žirija), LepomirIvković i Boško Milin.

Ove godine u zvaničnu selekcijuuvrštene su predstave: „Sumnjivo lice”

domаći аutori u znаčаjnoj mаnjini, аli tone podvodi pod krizu drаm skog stvа -rаlаštvа, već „pod krizu siromаšne pro -dukcije”.

Nušićevim „Sumnjivim licem” (JDP,režijа: Jаgoš Mаrković) festival je otvoren,a završen Sremčevom „Zonom Zamfiro-vom” (Pozorište na Terazijama, režija:Kokan Mladenović). Postavka „Sluga dvajugospodara” (tekst: Karlo Goldoni) Srpskognarodnog pozorišta u režiji Borisa Liješe-vića druge festivalske večeri trebalo je dadočаrа svu аktuelnost situаcije u kojojpokušаvаmo biti sluge dvojici gospodаrа,dok je subotičko Narodno pozorište sa„Čudom u Poskokovoj Drаgi” (tekst: AnteTomić, režijа Snežаnа Trišić) bilo na zada-tku da podseti na snagu ljubavi. O izboru„Predstаve Hаmletа u selu Mrdušа Donjа”(tekst: Ivo Brešаn, аdаptаcijа i režijа: KokаnMlаdenović, Narodno pozorište Sombor)selektor kaže „Oštro, аli duhovito, humorkoji leči i vidа rаne.” Čini se da nije bio dile-me ni da se u zvaničnoj selekciji 42. „Danakomedije” nađe predstava Narodnog pozo-rišta iz Prištine (sedište Kosovska Mitrovi-ca). „Molijer je retko igrаn veliki pisаc nа

KRIZA SIROMAŠNE PRODUKCIJE

Nagrada „Zlatni ćuran”, koja se dodeljuje za životno delo, ove godine je, po odlu-ci Upravnog odbora 42. Festivala „Dana komedije”, pripala glumici Jelisaveti SekiSablić.

Prema odluci stručnog žirija, koji je ove godine radio u sastavu: Egon Savin (pred-sednik), Ljiljana Blagojević i Slobodan Tešić, Nagrada „Mija Aleksić” za najboljupredstavu pripala je Pozorištu na Terazijama za predstavu „Zona Zamfirova”. Statuete„Ćuran” za najbolja glumačka ostvarenja dodeljena su Saši Torlakoviću („PredstavaHamleta u selu Mrduša Donja” Narodnog pozorišta Sombor), Danici Maksimović iNebojši Dugaliću („Zona Zamfirova” Pozorišta na Terazijama). Statueta „Ćuran” zanajbolje rediteljsko ostvarenje dodeljena je Kokanu Mladenoviću za komad „Predsta-va Hamleta u selu Mrduša Donja”. Predstavi „Sumnjivo lice” JDP pripale su nagrade:Bojanu Dimitrijeviću za najboljeg mladog glumca i Vlasti Velisavljeviću za najboljuepizodnu ulogu, dok je nagradu za najbolju mladu glumicu osvojila Ivana Jovanoviću „Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja”. „Zoni Zamfirovoj” dodeljene su i nagra-de za kostim – Tatjani Radišić, za scenografiju Mariji Kalabić i specijalno priznanje zakoreografiju Mojci Horvat. Ocenom 4,85 „Zoni Zamfirovoj” pripala je i Nagradapublike za najbolju predstavu koja nosi ime „Miodrag Petrović – Čkalja”, kao i Nagra-da dnevnog lista „Politika”.

PRATEĆI PROGRAMPored predstava, organizatori su

pripremili i prateći program posvećen„Danima komedije”, kao i zvezdamaovogodišnjeg festivala, te su predstav-ljeni portreti slavnih glumica LjiljaneBlagojević i Jelisavete Seke Sablić, kao iizložba posvećena Oliveri Marković. Učast nagrađenih glumaca, u završnicije Favi teatar izveo predstavu Divandan u režiji Slavenka Saletovića.

dugo mlаd”, navodi se u obrazloženjustručnog žirija zа dodelu Nаgrаde zаnаjbolju predstаvu, u čijem su sastavu biliZlаtа Numаnаgić (predsednik), AndrijаĐukić i Drаgoslаv Bаtа Mаndić.

Nušićevu nаgrаdu zа nаjbolju pred -stаvu u celini, nа osnovu glаsovа publike,osvojilа je predstаvа „Sumnjivo lice” Jugo-slovenskog dramskog pozorišta, u režijiJagoša Markovića.

Žiri zа izbor glumcа-komičаrа i nje -govo ukupno umetničko delo, u sаstаvu:

TRI DECENIJE NUŠIĆEVIH DANA Svetlаnа Bojković (predsednik), mrTаtjаnа Lаzаrević Milošević i MilosаvBucа Mirković jednoglаsno je odlučio dаse Nušićevа nаgrаdа dodeli glumicidostojnoj Nušićevih heroina – GoriciPopović. Nušićeva statueta reditelju zapostavke Nušićevih dela i savremeno čita-nje stare i nove dramske klasike, koja setek od 2011. godine dodeljuje, i to bijena-lno, dodeljena je reditelju Jugu Radivoje-viću. Odluku je doneo žiri: dr DrаgаnаČolić Biljаnovski, (predsednicа), MilosаvBucа Mirković i Sаvа Đuričić.

Sedam komediografskih ostvarenjabio je izbor selektora ovogodišnjeg festi-vala, teatrologa dr Dragane Čolić Bilja -novski. Nа velikoj sceni Centrа zа kulturuSmederevo publikа je gledаlа Nušićeve:„Sumnjivo lice” JDP-а, „Svet” Nаrodnogpozorištа iz Nišа, u režiji Milice Krаlj,„Nаrodnog poslаnikа” Nаrodnog pozo -rištа iz Užicа, u režiji Slavenka Saletovićai „Pokojnikа” u koprodukciji FDU i Te а -trа „Bojаn Stupicа” JDP. Drugi deo sele -kcije sаvremenih domаćih kome diogrаfаčinile su predstаve „Sokin i Bosinа” MiliceKonstаntinović u produkciji аgencije„Ave Serbia” i Zvezdаrа teаtrа (režija: JugRаdivojević), „Čorbа od kаnаrincа” Mi -lo šа Rаdovićа u produkciji аgencijа „Im -pressario” i „Colonna” i Zvezdаrа teаtrа(re žija: Stаša Koprivica) i „Otmicа i vаz -

nesenje Julijаne K” аutorа i rediteljа ŽeljkаHubаčа, u izvođenju Šаbаčkog po zorištа.Selektor se odlučio zа nаvedene predstаvejer smаtrа dа rаvnoprаvnim izboromčetiri novа čitаnjа Nušićevih delа i trikomedije domаćih drаmskih аutorа, dаjupodsticаj budućim generаcijаmа drаm -skih stvа rаlаcа zа nove komedi ogrаfskepoduhvаte sаvremenog životа nа trаguvelikog opusа nušićevskog stilа. Sledećegodine navršava se 150 godina od rođenjaBranislava Nušića i ovaj značajan datumnaredni festival trebalo bi da sa dužnompažnjom obeleži.

Sonja Šulović

Na svečanom otvaranju jubilarnihNušićevih dana predstavljena je izložbakolaža „Žanka Stokić” autorke VericeMilošević, u okviru ciklusa „Nušićevilaureati” priređeno je Kabaretsko večesa Ljiljanom Stjepanović, dobitnicomNušićeve nаgrаde zа životno deloglumcu-komičаru zа 2009. U pretfesti-valskom delu, predstavljen je dobitnikNagrade „Branislav Nušić” na 33. Kon -kursu Udruženja dramskih pisaca Srbi-je za najbolji tekst – Vojislav Savić zatekst „Egzekutor”.

JDP, „Smrt trgovačkog putnika” BDP,„Henri Šesti” Narodno pozorište Beo -grad, „Konstantin” Narodno pozorište Niš- Narodno pozorište Beograd i „Čarob-njak” Narodno pozorište Sombor.

Svake večeri, dva žirija su odlučivalao glumcima večeri, stručni – koji i donosikonačnu odluki – i žiri publike.

Nagrada za najboljeg glumca prvefestivalske večeri pripala je Nebojši Glo -govcu za lik Jerotija Pantića („Sumnjivolice”, JDP). Druge večeri izveden je komad„Smrt trgovačkog putnika” (BDP), a zapobednika je proglašen Dragan PetrovićPele za ulogu Vilija. Predragu Ejdusu zaulogu Biskupa od Vinčestera u predstavi„Henri Šesti” (NP Beograd) pripala jenagrada za najboljeg glumca treće, dok ječetvrte festivalske večeri najboljim progla-šen Miodrag Krivokapić za lik Konstanti-na starijeg u istoimenoj predstavi niškogNarodnog pozorišta. U okviru Glumačkihsvečanosti „Milivoje Živanović” tradicio-nalno je dodeljena i nagrada „Zlatno pero”za Esej o glumcu – Zorici Zec za rad pod

nazivom „Biljana Đurović kao KarolinaNojber ili Dijalog umetnika i sveta”.

Po tradiciji i 18. Glumačke svečanosti„Milivoje Živanović” otvorene su „Bese-dom o glumcu”, koju je kazivala glumicaGordana Đurđević Dimić, a MuzejNarodnog pozorišta Beograd predstaviose izložbom „Henri Šesti - Glob foto Blog”autorke Zorice Janković, dok je u progra-mu u Kostolcu nastupilo Pozorište Slavijasa predstavom Ronalda Harvuda „Kvar-tet” u režiji Miloša Jagodića. Poslednjefestivalske večeri, u čast pobednika, izve-den je Molijerov „Mizantrop” u režijiEgona Savina i izvedbi beogradskog na -cio nalnog teatra.

Sonja Šulović

GLUMAČKE SVEČANOSTI„MILIVOJE ŽIVANOVIĆ”

Glumačke svečanosti „MilivojeŽivanović” pokrenute su 1995. u slavujednog od najvećih srpskih glumaca,rođenog Požarevljanina koji je bio iprvi strani glumac dobitnik MedaljeStanislavski. Ostvario je više od 360uloga u putujućim družinama, SNP uNovom Sadu, skopskom Narodnompozorištu, Narodnom pozorištu Beo -grad, JDP i jednu u BDP. Igrao je i u višeod 30 filmova i TV serija.

nаšim scenаmа, а 'Grаđаnin plemić' jenjegov retko igrаn komаd. Adаptаtor IvаnаDimić i reditelj Dаrjаn Mihаjlović, subli -mirаju priču o želji pojedincа dа pripаdnekаsti kа kojoj stremi”, naveo je selektor.Predstava „Do gole kože” (tekst: Stiven Si -nkler i Entoni Mekаrten, režijа: Pjer VаlterPolic) u izvođenju Knjаže vsko-srpskog te -

аtra iz Krаgujevca, rađena je po motivimapoznatog engleskog filma. Po rečima Radi-vojevića „odаvno glumаčki аnsаmblkrаgujevаčkog teаtrа nije bio ovаko složаni nаdаhnut, tаko mаštovit i u nаjboljemsmislu ležerаn.”

Sonja Šulović

„Pokojnik” u produkciji FDU i Teatra „Bojan Stupica”

Najbolji glumac 18. Glumačkih svečanosti „Milivoje Živanović”: Saša Torlaković

8LUDUS 191 - 194Lu

Predstava Drame Srpskog narodnog pozorišta(SNP) "Galeb", po tekstu Antona Čehova u reži-ji Tomija Janežiča, s velikim uspehom je izvede-na na Evro-regionalnom festivalu - TESZT urumunskom gradu Temišvaru. To je bilo prviput da dramu "Galeb" publika gleda na stranomjeziku, sa dvostrukim simultanim prevodom -na rumunski i mađarski, čime je predstava, izve-dena u nedelju 26. maja, dobila dodatnu dimen-ziju, ali je i trajala više od sedam sati. Na speci-jalno napravljenoj sceni-ringu u temišvarskomNarodnom pozorištu glumci SNP-a su pozdrav-ljeni oduševljenim aplauzima publike, a naokruglom stolu, organizovanom posle višeča-sovne predstave, do duboko u noć je raspravlja-no o rediteljskim, glumačkim, dramaturškimaspektima predstave, kao i o utiscima gledalaca.

Predstava "Pjero mesečar/Lenc" u inscenaciji irežiji Aleksandra Nikolića premijerno je izve-dena 5. marta na Maloj sceni Opere i teatra"Madlenianum. Mlada ekipa, koju predvodireditelj Aleksandar Nikolić, uzela je za osnovumuziku austrijskog kompozitora ArnoldaŠenberga iz dela "Pjero mesečar" i nadogradilaje neobičnim proznim umecima nemačkogknjiževnika Georga Bihnera o pesniku Lencu injegovim fantazmagoričnim i košmarnim vizi-jama, između realnosti i mašte. Nastao jekomadkoji pripada postmodernom teatru, a autori suga nazvali muzičko-dramskom groteskom. Upredstavi učestvuje Ansambl za novu muzikuGradilište, sa solistima Marinom Nenadović(flauta), Veljkom Klenkovskim (klarinet, basklarinet), Mirjanom Nešković (violina, viola),Srđanom Sretenovićem (violončelo) i NedomHofman (klavir). Uloge tumače Ana Radova-nović (mecosopran), Rade Ćosić, MilenaMoravčević, Željko Aleksić, Tina Nikolovski,Dušan Kaličanin i Vanja Mijajlović. Koreografje Saša Krga, scenograf Tanja Žiropađa, kosti-mograf Maria Marković, dramaturg JovanKovačević.

Predstava „Slučajna smrt jednog pritvoreni-ka“ po tekstu Darija Foa u režiji Filipa Gajićapremijerno je izvedena 6. marta u Vranju.Vranjsko Pozorište „Bora Stanković“ ovu,treću po redu u sezoni, premijeru odigralo jena sceni Doma Vojske. Reditelj Filip Gajićangažovao je uz članove ansambla Pozorišta idva gosta – mladog, novosadskog glumcaLazara Jovanova i Milana Vasića, koji tumačiglavnu ulogu. Gajić potpisuje i adaptacijukomada Darija Foa. Kako je vranjsko Pozori-šte letos ostalo bez zgrade zbog požara, pred-stava je pripremana u teškim uslovima, na višelokacija, ali je imala izuzetnu podršku brojnihfirmi i kolektiva iz Vranja.

Međunarodni pozorišni festival Slavija održanje od 9. do 16. marta sceni privatnog teatra"Slavija", a otvorila ga je dramska umetnicaRužica Sokić. Kao prvo nastupilo je kazah-stansko dramsko pozorište "Saken Sejfulin" izKaragande, za koje je to i prvo gostovanje uEvropi. Njihova predstava "Karagoz" izazvalaje simpatije beogradske publike i srdačanaplauz za veliki ansambl sa više od 20 članova.Izvedeno je još sedam predstava - iz SAD-a,Maroka, Crne Gore, Bugarske, Makedonije,Rumunije i Srbije.

Na sceni Ujvideki Sinhaza/Novosadskogpozorišta premijerno je izvedena predstava„Opera ultima“ po Bomaršeovim delima"Figarova ženidba" i "Seviljski berberin" uadaptaciji i režiji Kokana Mladenovića.Mladenović kaže da je pomoću dela "Seviljskiberberin" i "Figarova ženidba" Pjera Bomar-šea želeo da prikaže današnju situaciji udruštvu, kroz prizmu jednog pozorišta komdržava diktira repertoar. "Mi smo počeli odjedne pretpostavke, da Novosadsko pozorištedobija direktivu od vlasti da u svoj repertoarmora da uvrsti i operu, iako za to nema uslovai što je ansambl dramski, a ne operski. Među-tim, oni, uplašeni zbog svojih plata, rešavajuda odgovore zahtevima gradskih čelnika izaista naprave operu", kaže reditelj i dodaje daje želeo da u potpunosti iskoristi sjajan peva-čki potencijal novosadskih glumaca. U pred-stavi „Opera ultima“ igra gotovo ceo ansamblNovosadskog pozorišta: Ede Sabo, ZoltanŠirmer, Emina Elor, Aron Balaž, Gabor Pongo,Agota Silađi, Livia Banka, Atila Giric, Gabrie-la Crnković, Ištvan Kereši. U predstavi će igra-ti i: Tamaš Hajdu, Daniel Husta, DanielGamboš, Atila Nemet, te studenti Akademijeumetnosti u Novom Sadu: Timea Lerinc, JuditLaslo, Emeše Nađabonji i Arnold Pap. Kosti-me potpisuje Marina Sremac.

TIKER

Najstariji festival u zemlji bio je,prema rečima direktora kikindskogteatra Braneta Marjanovića, ujedno

i najsiromašniji: „Ovo je sigurno festivаlkoji imа nаjskromniji budžet u Srbiji inаjrаcionаlnije rаspolаže sred stvimа. Ovegodine nas uveravaju dа ćemo imаti sаmomilion dinаrа od Pokrajine, dok od repu-bličkog Ministаrstvа zа kulturu još uveknemаmo informаciju dа li ćemo i kolikosredstаvа dobiti (ta naizvesnost trajala je dopočetka juna, kada su objavljeni rezultatirepubličkog Konkursa za dodelu sredstava– Vojvođanski susreti nisu na spisku, prim.nov.). Lokаlnа sаmouprаvа dala je 500.000dinаrа, а pomoglа je i u tehničkom opre -mаnju nаšeg pozorištа. Tаko smo bili uprilici dа uoči Festivаlа nаbаvimo desetаkrefelektorа koji su nаm neophodni. Ovo jejedini festivаl nа kojem orgаnizаtor nesnosi troškove dolаskа аnsаmbаlа. Nijemаlа stvаr kаdа NP iz Somborа iNovosаdsko pozorište dođu sа dve pred -stаve, dvа kаmionа, dvа аutobusа, kаdаdovedu 40 ljudi. To koštа 250 do 300.000dinara. NP Kikinda kao organizator snositroškove borаvkа žirijа, selektorа, novinаrаi gostiju. Honorаr selektorа je 120.000dinаrа, а člаnovа žirijа 40.000”. Ukupnitroškovi Festivаla su oko 2.200.000 dinаrа.

O umetničkom delu festivala, selektor,reditelj Dušan Petrović, na pitanje štа je biotrend u vojvođаnskim pozorištimа protek-le godine odgovara: „Jedini zаjedničkiimenitelj je sučeljаvаnje sа bespаricom.Nisu je svi podjednаko prevаzišli. Zа selek-ciju je prijаvljeno neočekivаno mаlopredstаvа zа decu, sаmo sedаm. Kаko toobjаšnjаvаte? Jа sаm sаmo selektor i mogudа konstаtujuem trenutno stаnje. Objа -šnjenje trebа dа dаju pozorištа. Ovаj fe -stivаl će, kаo i druge znаčаjne kulturneinstitucije, opstаti sаmo аko držаvа nа svimsvojim pojаvnim nivoimа suštinski prome-ni odnos premа kulturi. Nisаm nаročitooptimističаn u vezi s tim.”

Očima nekih od kikindskih laureata,Festival je izgledao ovako:

Tomi Janežič, najbolji reditelj po ocenižirija kaže: „Ovaj naš 'Galeb poziv' je narazmišljanje, šta ćemo sa sobom, sa pozori-

štem, šta ćemo sa greškama. Čini mi se daživimo u vremenu u kojem stalno sveznamo. Ako ne znamo, ukucamo na Gugl,pa znamo. U stvari, imamo iluziju daznamo. I stalno smo u iluziji nekog znanja,a to u stvari znači da ne postoji dobrakomunikacija. Ova koju imamo je površna.Zato mi svih sedam sati u 'Galebu' tražimoputeve i načine kako otvoriti pitanja kojenas se tiču i koja su za nas bitna.”

Emina Elor, najbolja glumica Festivalau Kikindi: „Adrenalin je čudo. Kad onproradi, onda ne boli zub, ne boli glava, nešantaš, onda možeš sve na svetu. 'Operaultima' je prosto naša droga, a scena našečudo, jer na tom mestu, sat ili dva, ti višenisi ti, nisi sam i sve možeš. Izgleda da jeova predstava prosto lekovita. Iako je utehničkom smislu uloga Rozine veomazahtevna, u duhovnom je kao pročišćenje.”

Agota Silađi, najbolja glumica usporednoj ulozi: „Za mene je ova predsta-va ('Rosmersholm' Ujvideki Sinhaza) ’slu-čaj srca’, to je moje pozorište, ono koje govo-ri glasno, ono koje ne daje odgovore natacni, nego tera da se mućne glavom…”

O najboljoj predstavi za decu – „Kra -ljević Marko” NP Sombor reditelj Aleksan-dar Božina kaže: „Mi smo decu tretirali kaomale ljude, nismo hteli da pravimo crtanifilm. Uspeh predstave je to što je prate decarazličitih uzrasta. Pošto je ekološka bajka,onda smo i scenu, i kostime pravili od reci-klaže.” Glumica Tatjana Šanta Torlaković,koja igra glasnika i čobanicu, dodaje:„Devedesetih smo pravili produkcijskiizuzetno ozbiljne dečje predstave. Uloženasredstva su bila jednaka večernjoj. Žao mije što sada ne može tako da se radi. Deca tozaslužuju. Za mene je misija vratiti decu upozorište.”

I na kraju, o Festivalu govori i jedan odčlanova žirija, reditelj Nikita Milivojević,koji već dugo radi u Grčkoj, pa poreditamošnja iskustva sa našima: „U Srbiji sestvara panika zbog budućeg Zakona opozorištu, već se pravi sprdnja na računZakona o javnim nabavkama, te kakoćemo, te šta ćemo... Naš pozorišni sistem jenakaradan. Svi su navikli da su na budžeti-ma. U Grčkoj ne postoji takav način finan -siranja. Glumci se angažuju po ugovoru ilipo projektu, i to je vrlo oštra utakmica, pa

NAJSTARIJI, A I NAJSIROMAŠNIJI FESTIVAL63. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine održan je ovog aprila u Kikindi

ko opstane u njoj. Naš sistem je pogrešiošto nije podržavao „off scenu”, umesto štoje novcem stalno negovao i podržavaoinstitucije. Da se oživela „off scena” i da supostojale nezavisne trupe, to bi bila jakakonkurencija. Ovako, institucije sve dobi-ju. Mogi li onda novi zakoni, kakvi god dabudu, probuditi kreativnost i konkurenci-ju? Kao i uvek, mi idemo iz krajnosti u kraj-nost. Mi mislimo da su rezovi najboljinačin. A to je vrlo osetljiv proces i godina-ma mora nešto da se gradi, a ne odjednom.S druge strane, razumem da se pokušavanapraviti bolji organizacioni model. Kaoneko ko živi od pozorišta, mislim da je još

U takmičarskom programu Festivala, koji je trajao od 15. do 21. aprila, prikaza-no je jedanaest predstava. Žiri je radio u sastavu: Krista Sorčik, Jasen Boko i NikitaMilivojević.

Najboljom predstavom za decu u celini proglašen je komad „Marko Kraljević”Miroljuba Nedovića. Nаgrаdа zа nаjbolju drаmsku predstаvu u celini na 63. Festiva-lu profesionalnih pozorišta Vojvodine dodeljena je predstаvi „Opera ultima” poBomaršeu, u izvođenju Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színház, dok je priznanjeza najbolju režiju dobio Tomi Janežič za postavku „Galeba” Srpskog narodnog pozo-rišta. Za najbolju glavnu žensku ulogu nagrađena je Emina Elor za ulogu Rozine upredstavi „Opera ultima”, dok je Saša Torlaković dobio nagradu za najbolju muškuglavnu ulogu u predstavi „Čarobnjak” Fedora Šilija, u izvođenju somborskog Narod-nog pozorišta. Za najbolje epizodne uloge nagrađeni su Agota Silađi glumica Novo-sadskog pozorišta/Ujvideki szinhaz za ulogu Beate u Ibzenovom „Rozmersholmu” iDušan Jakišić za ulogu Sorina u „Galebu” Srpskog narodnog pozorišta. Novosad-skom pozorištu pripale su još tri nagrade. Nagrađeni su Mihai Pakurar za scenogra-fiju u „Rozmersholmu”, Marina Sremac za kostime u predstavi „Opera ultima” iIrena Popovi za muziku za istoj predstavi. Nаgrаdа mlаdom glumcu (nаgrаdudodeljuje Sаvez drаmskih umetnikа Vojvodine) pripala je Minji Peković („Čudo uPoskokovoj dragi” Ante Tomića NP Subotica), a Memorijаlnа nаgrаdа „IvаnаMirkov Vlаčić” za najbolji vizualni identitet predstave – projektu „Dah” Ine Božida-rove u izvođenju Dečijeg pozorišta Subotica.

pre deset godina trebalo preći na ugovore,jačati nezavisnu scenu, davati im neki no -vac. Tada bi se pojavilo mnogo kreativno-sti i drugačije bi izgledala pozorišna slika.Poučen svim tim, sa svojim studentima i sanekim ljudima sa kojima volim da sarađu-jem, pravim jednu nezavisnu grupu. Radi-mo ono što mislimo da je dobro, što namje zanimljivo, ne košta mnogo. Pokušaće-mo da napravimo nešto što će, možda, bitiinspiracija i drugima. Finansijska kriza nemora da ubije pozorište!”

S. Miletić

Selektor 49. izdanja festivala pozorišta„južno od Beograda”, koji se naizme-nično održava u gradovima Srbije,

bio je dr Milivoje Mlađenović. U konku-renciji su „Jedan čovek, dvojica gazda”Ričarda Bina, u režiji Nebojše Bradića(Kragujevac); „Purpurno ostrvo” MihailaBulgakova, u režiji Ane Đorđević (Kruše-vac); „Sunce tuđeg neba” Milovana Mra -čevića (Lazarevac); „Mali Geza” JanošaHaja, u režiji Stevana Bodrože (Pirot). Zanagrade se takmiče i „Čudo u Šarganu”Ljubomira Simovića, u režiji Ive Miloše-vić (Užice); „Putujuće pozorište Šopalo-

vić” istog pisca, u režiji Miloša Jagodića(Zaječar); „Mladi Staljin” Džona Hodža,u režiji Nebojše Bradića (Šabac) i „Svet”Branislava Nušića, u režiji Milice Kralj(Niš). Domaćin je bilo Prvo prigradskopozorište iz Lazarevca, koje je, premda senalazi na teritoriji Beograda, član Zajed-nice profesionalnih pozorišta Srbije, kojučine pozorišta „ispod Save i Dunava”.

Direktor lazarevačkog pozorišta Iva -na Nedeljković je ujedno i predsednik Sa -veta Festivala „Joakim Vujić”. Imala ježelju da se, osim selektovanih predstava izglavnog takmičarskog programa Festiva-

la, lazarevačkoj publici predstave sva po -zorišta „južno od Save i Dunava”. U tomsmislu, ove godine se Festival sastojao odnekoliko ranije utvrđenih programa, ali inekoliko novina:

1. Glavni takmičarski program činiloje sedam predstava u konkurenciji zanagrade;

2. OFF program je novina na Festiva-lu i čine ga četiri predstave. OFF programje, takođe, takmičarskog karaktera i opobedniku je odlučivao žiri u sastavu:Darko Bjeković, Sonja Kotorčević i Slađa-na Kalik. Učestvovale su predstave: „Slu -čaj na smrt jednog pritvorenika” DarijaFoa, u režiji Filipa Gajića (Pozorište „BoraStanković” iz Vranja), „Slika” Ežena Jone-ska, u režiji Stojana Mladenovića (Narod-nog pozorišta Leskovac), „Čišćenje idio-ta” Milana Markovića, u režiji AleksandreKovačević (Kraljevačko pozorište) i pred-stava „Pola-pola” Minje Bogavac, u režijiJelene Bogavac (Narodno pozorište Pirot),koje je dobilo nagradu na najbolju pred-stavu u okviru ovog programa Festivala.

JUŽNO OD SAVE I DUNAVA49. Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić” ove godine održan je u Lazarevcu od 13. do 20. maja

Prvo prigradsko pozorište nasta-lo je zahvaljujući grupi pozorišnihumetnika iz Lazarevca okupljenih uUdruženju građana „Puls Teatar”.Nakon više godina rada, uspeli su dainstitucionalizuju svoj rad i postanubudžetska kulturna ustanova lokalnesamouprave, dobivši ime Prvoprigradsko pozorište.

Ovo najmlađe profesionalnopozorište u zemlji sada broji šesnae-storo za poslenih i u ovom pozorištu usezoni ko ja je iza nas urađene su tripredstave za odrasle: „Sunce tuđegneba” M. Mra čevića, u režiji Aleksan-dra Lukača, „Te lo” Branislave Ilić, urežiji Stevana Bod rože i „Šetnja salavom” stalnog člana Andreja Šepet-kovskog, u režiji Jovana Grujića. Tako-đe su urađene i dve predstave za decu:„Milesa, Stanko i Deda Mraz” JeleneCvijetić i „Studenko” Jelene Obrado-vić, u režiji Predraga Paunovića. Prvoprigradsko pozorište je ove godineprvi put sebi obezbedilo učešće naSterijinom pozorju, sa predstavom„Sunce tuđeg neba” i sa istom predsta-vom nastupali na Festivalu „JoakimVujić”. Osim toga, kako Narodnopozorište u Leskovcu nije okončalorekonstrukciju, ove godine je lazare-vačkom pozorištu pripala čast da sepomenuti festival i događa u njihovojkući od 13. do 20. maja 2013. godine.

„Opera Ultima” Novosadskog pozorišta (Foto: Čaba Mikuš)

LUDUS 191 - 1949

Beogradska premijera predstave “Ubiti ZoranaĐinđića” u produkciji Studentskog kulturnogcentra Novi Sad biće izvedena 12. marta u 22sata na sceni “Aleksandar Popović” UK “VukKaradžić”. U predstavi igraju Nikola Đuričko,Emina Elor, Bojan Dimitrijević, Jovana Stipić,Igor Filipović i Milijana Makević. Predstava jenastala po motivima drame "Ubiti ZoranaĐinđića" koju su napisali Rajko Đurić i ZlatkoPaković, a adaptaciju i režiju ove drame potpi-suje Zlatko Paković.

Premijera predstave „Realisti ili život je negdedrugde“ po tekstu Jelene Kajgo, u režiji SlađaneKilibarde izvedena je 15. marta u zrenjanin-skom Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“.Scenografiju potpisuje Marija Jevtić, kostime jeosmislila Marina Sremac, a uloge tumače: MirkoPantelić, Daniel Kovačević, Sanja Radišić Subo-tić, Edit Tot, Milan Kočalović, AleksandarDošen, Anja Došen. Po rečima spisateljicekomad „Realisti“ sukobljava dva pogleda nasvet, onaj levičarski koji priziva nekog novogMarksa da nas povede u humanije i pravednijedruštvo, i onaj surovo racionalni, koji smatra dau dvadeset prvom veku moramo biti uspešni,večno lepi i mladi, sa vrlo malo samilosti zagubitnike.

U martu je u Kraljevačkom pozorištu izvede-na predstava za decu „Čuvari prirode“. Pomotivima dela za decu „Smrđa Zlopogrđa“Milivoja Mlađenovića, adaptaciju i režijuuradio je reditelj Miodrag Dinulović. Nakomičan i zabavan način igraju glumci: Gori-ca Dinulović, Biljana Talić, Predrag Pavlović iZoran Cerovina, deci govore o značaju očuva-nja prirode.

Pozorište lutaka „Pinokio“ proslavilo je 1.aprila 40 godina uspešnog rada. Tim povodomu pozorištu je održana svečanost, na kojoj suse okupili saradnici i prijatelji Pozorišta. U častosnivaču i dugogodišnjem upravnimu Pozori-šta lutaka "Pinokio" Živomiru Jokoviću, kojislavi 60 godina pozorišnog rada, upriličeno jejubilarno 60. izvođenje predstave sa aktuelnogrepertoara Pozorišta lutaka "Pinokio", "Bajkao caru i pastiru".

Povodom Svetskog dana pozorišta , Narodnopozorište Sterija iz Vršca je u martu izvelopremijeru nove predstave. U pitanju je komadIvana Đorđevića „Ljubav je karta za put u raj“,koji je autor i režirao. Uloge tumače: BojanBelić, Srđan Radivojević, Tamara Tamči-Toskić, Ivan Đorđević, Dojna Petrović,Dragan Džankić, Vanja Janjić i drugi.

Upravni odbor Sterijinog pozorja saopštio jeda je prihvaćena kolektivna ostavka uredni-štva časopisa za pozorišnu umetnost "Scena",koji izdaje Sterijino pozorje. Uredništvo"Scene" ostavku je podnelo zbog 19. marta,kako navode, neuobičajenog mešanja upravePozorja u uređivačka pitanja. U saopštenjuUpravnog odbora Sterijinog pozorja se kažeda je reč o gestu za koji nije bilo profesiona-lnih razloga. Upravni odbor još navodi da jebio mišljenja da bi visoko vrednovana redak-cija mogla da dobije nekoliko novih članovazato što su neki od starih najavljivali povlače-nje, odnosno zato što su za taj posao na teatro-loškoj sceni stasale nove obrazovane i darovi-te generacije.

Glumci kragujevačkog Pozorišta za decu izve-li su 23. marta premijeru predstave „Čorba odkanarinca”, po tekstu Miloša Radovića nasvojoj večernjoj sceni „303”. U ovoj „surovojpriči o braku” kako su je sami akteri nazvali,igraju članovi ove kuće, glumci Darija Nešić iMiloš Milovanović koji potpisuje i režijuprojekta. Iako večernja scena u Pozorištu zadecu Kragujevac postoji već pune tri sezone(na njoj mahom gostuju manje i kamernepredstave) ovo je prva premijera predstave „zaodrasle” koju su glumci ove kuće izveli namatičnoj sceni.

Jedna od najcenjenijih evropskih teatarskihkuća, Šaušpilhaus iz Dizeldorfa gostovao je 28.marta na Velikoj sceni Narodnog pozorišta,gde je izveden Šekspirovog „Hamleta“.Šaušpilhaus važi za jedno od najuglednijih uNemačkoj, ali i čitavoj Evropi. Predstavu jerežirao Stafan Valdemar Holm, dok glavnuulogu tumači rođeni Novosađanin Aleksan-dar Radenković, koji važi za jednog od najta-lentovanijih mladih glumaca na nemačkojsceni.

TIKER

3. Mali Joakim je takmičarski pro -gram i sačinjen od predstava za decu. Kaoi ranijih godina, Mali Joakim nema selek-tora, već pozorišta dobrovoljno prijavljujusvoje učešće. Ove godine Mali Joakim bioje sačinjen od sedam predstava u takmi-čarskom delu i jedne premijere. Žiri je zanajbolju predstavu jednoglasno dodelionagradu predstavi „Halo, ovde bomba”autora Saše Latinovića (Prvo prigradskopozorište iz Lazarevca).

4. Joakim u gostima je novina na Festi-valu, o kome predsednica Saveta Festiva-la, Ivana Nedeljković, kaže: „Smatrala samda moji saradnici i prijatelji, direktori uustanovama kulture u gradovima poredLazarevca, zaslužuju da deo Festivala buderealizovan i u komšiluku.”

Od ove godine uvedena je i Nagradaza najbolji plakat, koju je po odluci struč-nog žirija dobio plakat za predstavu„Devojke” Narodnog pozorišta iz Niša. Dali će ova nagrada postati tekovina Festiva-la još uvek se ne zna, kao ni to da li ćenovouvedeni programi postojati i većnaredne godine. Ivana Nedeljković čak

nije sigurna ni da li će Festival i dogodinebiti u Lazarevcu ili u nekom drugomgradu, skrećući pažnju na to da to zavisiod dogovora u Zajednici, ali i od obavezakoje čekaju lazarevačko pozorište: završe-tak popune sistematizacije u pozorištu,završetak radova na Maloj sceni i pripre-ma za obeležavanje jubileja – sto godinaod Kolubarske bitke. Ipak, Nedeljkoviće-va zaključuje: „Mene su ohrabrile nekestvari sa ovogodišnjeg festivala: programiOFF Joakima, koji počinju u 22:30 časovaimaju publiku; programi Malog Joakimarasprodati su unapred, žiri koji javno priz-naje na dodeli nagrada da je radio bezpritisaka i na tome zahvaljuje domaćinu iorganizatoru, direktor Narodnog pozori-šta Užice predlaže saradnju između našedve kuće... Ja festivale vidim kao mestosusreta, razmene, sticanja i planiranja. ULazarevcu se itekako radilo. Blizu tridesetprograma za samo osam dana…”

Festival „Joakim Vujić“ u poslednjevreme funkcioniše tako što svako pozori-šte koje je profesionalno i koje pripadajužnoj i centralnoj Srbiji može da prijavi

predstave koje će selektor pogledati i kojeće samim tim možda biti uvrštene u selek-ciju za festival. Ove godine je zvaničnoprijavljena dvadeset i jedna predstava izdvanaest od ukupno trinaest pozorištakoliko deluje na teritoriji Srbije, ne raču-najući Beograd i AP Vojvodinu. Nasastanku Zajednice profesionalnih pozo-

Nagrade 49. Festivala „Joakim Vujić”

O nagradama na ovogodišnjemFestivalu odlučivao je tročlani stručnižiri: Uglješa Šajtinac, Snežana Trišić iBiljana Krstić, koji je, sudeći po izve-štaju, jednoglasno doneo odlukeo osledećim nagradama: najbolja dram-ska predstava u celini i najbolja režija:„Mali Geza” (reditelj Stevan Bodro-ža) Narodnog pozorišta iz Pirota;najbolja scenografija – Gorčin Stoja-nović i kostim – Maja Mirković zapredstavu „Čudo u Šarganu” Narod-nog pozorišta iz Užica; najbolja origi-nalna muzika: Petar Antonović zapredstavu „Pu tujuće pozorište Šopa-lović” Pozorišta Timočke krajine„Zoran Radmilović” iz Zaječara; četi-ri ravnopravne glumačke nagrade:Isidora Rajković za ulogu Doli i MilićJovanović za ulogu Alfija u predstavi„Jedan čovek, dvojica gazda”, Knja-ževsko-srpskog teatra iz Kragujevca;Aleksandar Radulović za ulogu„Malog Geze” u predstavi „MaliGeza” Narodnog pozorišta iz Pirota iZoran Karajić za ulogu MihaijlaBulgakova u predstavi „Mladi Staljin”Šabačkog po zorišta; nagrada mladomglum cu: Uroš Jovčić za ulogu Milanau predstavi „Sunce tuđeg neba”domaćina; na grada za kolektivnuglumačku igru: ansamblu predstave„Purpurno ostrvo” Kru ševačkogpozorišta. Nagrada okruglog stolakritike pripala je predstavi „Suncetuđeg neba” u izvođenju domaćina.

rišta Srbije bilo dogovoreno da se preka-sno prijavljeni projekat niškog Narodnogpozorišta „Konstantin” igra kao predsta-va u čast nagrađenih, ta odluka je preina-čena, pa je na završnoj večeri odigran„Svet” Branislava Nušića, u režiji MiliceKralj i izvođenju ovog teatra.

Obzirom da je selektor dr MilivojeMlađenović imao uvid u gotovo komple-tnu produkciju iz sezone 2012/2013. godi-ne, koja se tiče pomenute teritorije, u okvi-ru obrazloženja selekcije, izneo je zapa-žanja koja precizno ukazuju na situaciju usrpskim teatrima:

1. Besprimerna nezainteresovnostdržave, resornih organa, lokalne zajedni-ce – osnivača pozorišta za organizacionimodel, strukturu, profil, stil, finansiranje,umetničku politiku i recepciju pozorišta.

2. Ukupna estradizacija i politizacijapozorišnog života u Srbiji.

3. Paradoks 1 – ultimativno uplitanjepolitike u odlučivanje o pozorištu, apso-lutističko odlučivanje u stvarima pozori-šta – vrlo često upravljanje i umetničkovođstvo pozorišta poverava menadžerimabez kompetencija.

4. Paradoks 2 – ponižavajući materi-jalni položaj pojedinih profesionalnih po -zorišta, a uprkos tome, pozorišna pro duk -cija rezultira lucidnim, mudrim, mo der -nim, umetničkim, provokativnim pred -stavama.

5. Paradoks 3 – bahat, uvredljiv, neod-govoran odnos nekih većih, stabilnijihpozorišta sa bogatijim budžetom, a pritom nastaje umetnički vrlo sumnjivaprodukcija, neinventivne pozorišne pred-stave.

Jelena Popadić Sumić

lutaka iz Sofije i Petar Šurkalović, glumaci reditelj iz Mostara.

Na samom otvaranju festivala, direk-tor Pozorišta za decu i selektor festivalaZoran Đorić, podsetio je da su na pret-hodnim smotrama učestvovala pozorištaiz Kine (već osam godina za redom), Rusi-je, Ukrajine, Rumunije, Bugarske, Slova-čke, Češke, Engleske, i svih zemalja eks-Jugoslavije. „Trudimo se da na svakoj„Zlatnoj iskri” imamo nešto novo, nesamo u repertoarskom smislu, već i dapromovišemo lutkarstvo iz zemlje koja dosada nije učestvovala na našoj smotri. Ovegodine je to Italija sa Marionetskim pozo-rištem iz Barija”, naglasio je Đorić.

O trenutnoj poziciji lutkarskog pozo-rišta u svetu, izneo je zanimljivo viđenjejedan od učesnika festivala – profesorSlavčo Malenov, koji je za Državni lutkar-ski teatar iz bugarskog grada Vidina adap-tirao tekst i režirao predstavu Bajka oprelepoj mlinarevoj kćeri. „Došlo jevreme velikog povratka lutke i lutkarstvana teatarske scene i festivale - 'Zlatna iskra'je najbolji dokaz za to”, kaže ovaj stručnjak

za lutkarstvo, predstavnik „vidinskelutkarske škole”, jedne od najpoznatijih inajkvalitetnijih u Evropi.

Mišljenje učesnika festivala i članovažirija da je „Zlatna iskra” dragocena kaopozorišna smotra jer u Kragujevac dovo-di predstavnike različitih lutkarskih školaiz Evrope i sveta, potvrđuje i Čehinja IvanaBubnova (student Praške škole) koja je1995. godine u Bariju u Italiji osnovalaprivatno marionetsko pozorište, koje je naovogodišnjem festivalu nastupilo sa pred-stavom o avanturama dečaka Đakomina,a koja je njeno kompletno autorsko delo –od teksta, scenografije, izrade kostima ilutaka do izbora muzike.

Ansambl Šangajskog pozorišta luta-ka, koji je nastupio poslednjeg dana festi-vala sa predstavom senki „Koza i vuk”,rađenoj po priči poznatog kineskog piscaŠen Ši Čija, već je do sada sedam putaučestvovao na „Zlatnoj iskri”. Njihov me -nadžer Đen Guoa kragujevački festivalsmatra jednom od najznačajnijih lutkar-skih smotri u Evropi.

„Veoma sam srećan što smo ponovo uKragujevcu. Kineska vlada podržava našTeatar i, zahvaljujući tome, mi već sedamputa dolazimo. Ova smotra je za nas zna -čajna ne samo zbog toga što evropski

umetnici mogu na njoj da pogledaju kakomi radimo predstave već i da se mi upoz-namo sa evropskim školama lutkarstva,koje se u mnogo čemu razlikuju od onekoju mi u Kini negujemo”, smatra Guo.

Gran pri festivala „Zlatna iskra” zanajbolju predstavu po oceni žirija osvoji-lo je novosadsko Pozorište mladih sakomadom „Bajka o vitezu bez konja”. Ovapredstava, takođe, dobila je i nagrade zanajbolju režiju (Jaroslav Antonijuk), sce -nografiju i kostime (Eva Farkašova), kao iglumačku nagradu dodeljenu Mariji Mi -trović za uloge Zmaja, Drveta i Razbojni-ka. Glumačke nagrade dobili su još: Mar -gita Kosova (Vidin), Zlatko Vicić (Rijeka),Jovan Popović (Zemun) i član ljubljan-skog ansambla Jozef Nzobandor.

Nagrada za najbolju muziku pripalaje Igoru Karliću za muziku u predstavi„Sedam kozlini i samo jedan bedni vuk”,Gradskog kazališta lutaka iz Rijeke, a zanajbolju kreaciju lutaka Robertu Smolikuu predstavi „Snežana”, Mini teatra iz Ljub-ljane. Direktor Festivala Zoran Đorić do -delio je statuetu „Zlatna iskra” za inovaci-ju u produkciji Šangajskom pozorištu lu -taka za predstavu „Koza i vuk”.

Zoran Mišić

LUTKARSKI SVET U KRAGUJEVCU

„Mali Geza”, Narodno pozorište iz Pirota

„Snežana” Mini teatra iz Ljubljane

„Bajka o vitezu bez konja” Pozorišta mladih iz Novog Sada

Petnaesti po redu Međunarodnilut karski festival „Zlatna iskra”održan je u kragujevačkom Po zo -rištu za decu od 12. do 17. ma ja

Svake godine u maju već punih dece-niju i po Kragujevac postaje presto-nica lutkarstva zahvaljujući Međuna-

rodnom pozorišnom festivalu „Zlatnaiskra”, koji organizuje kragujevačko Pozo-rište za decu. Ove godine u takmičarskojkonkurenciji bilo je 11 pozorišta izinostranstva: Hrvatske, Slovenije, CrneGore, Rumunije, Ukrajine, Italije i Kine idva ansambla iz Srbije – novosadsko Pozo-rište mladih i zemunski „Pinokio”. Učesni-ci festivala izveli su 19 predstava, koje jepogledalo šest hiljada kragujevačkih mali-šana, a u čast nagrađenih domaćin je izveolutkarski balet „Labudovo jezero”.

Predstave je ocenjivao međunarodnižiri u sastavu: Dragoslav Todorović, redi-telj iz Beograda (predsednik žirija),Stefanka Kjuvlijeva, scenograf i kreator

10LUDUS 191 - 194Lu

Edi Izard, jedan od najvećih stand up komiča-ra svih vremena, u organizaciji Mik PerinVorldvajd, Urbanog ureda u saradnji sa Stan-dup.rs gostovao je 28. i 29. marta u Domuomladine. Ova svetska zvezda stand up kome-dije je nastupila sa potpuno novom predsta-vom „FORCE MAJEURE!“ i to u sklopu turne-je koja će trajati godinu dana. Edie Izard jepoznat kao jedan od najistaknutijih stand upkomičara svoje generacije. Ideje i situacijepretvara u bizarne, apsurdne i nadrealnekomične priče. Priznaje da ga odlično plaćajuza pričanje potpunih besmislica. Edijeve„besmislice“ su mu donele mnoge nagrade,uključujući dve nagrade „Emmy“.

Beogradsko dramsko pozorište organizovaloje od 25. do 27. marta “Dane knjige”, a održa-na je i premijera predstave „Luna park“Aleksandra Jugovića, u režiji Milene Pavlović.BDP organizuje Dane knjige u okviru prosla-ve Svetskog dana pozorišta, 27. marta, a idejaje da okupi pozorišnu publiku i ljubitelje knji-ge. Cilj je popularizacija kulture i umetnosti,kao i promocije knjiga i pozorišta, a međuučesnicima su Arhipelag, Clio, Geopoetika iVulkan izdavaštvo.

Zakon o javnim nabavkama je stupio na snagu1. aprila – od ovog propisa nisu izuzeteprogramske aktivnosti pozorišta, ali i drugihinstitucija kulture. Tim povodom u Jugoslo-venskom dramskom pozorištu direktorisrpskih pozorišta i predstavnici kulturnihinstitucija poslali su u ime svojih kuća i orga-nizacija dopis predsedniku Vlade Srbije IviciDačiću o inicijativi za izuzimanje program-skih aktivnosti pozorišta iz primene Zakona ojavnim nabavkama. Prema rečima TamareVučković, v. d. direktorke Jugoslovenskogdramskog pozorišta, koje je zajedno saSrpskim narodnim pozorištem, Ateljeom 212i BDP pokrenulo ovu inicijativu, godinamaunazad se usvajaju zakoni koji ne prate praksurada ustanova kulture, što dovodi do proble-ma njihovog funkcionisanja. „Predstave suumetnička dela čije se razvijanje ne može takopredvideti“, kazala je Vučkovićeva, dodavši dapozorišta ne mogu ni da planiraju koliko ćepremijera imati u sezoni, budući da novac izbudžeta ne stiže redovno i nikada se ne zna okolikim sredstvima je reč.

Pozorište "Barka" iz Budimpešte gostovalo jeu Ujvideki sinhazu/Novosadskom pozorištu3. aprila sa predstavom "Treći talas". "Trećitalas", po motivima romana Toda Strasera kojije, na osnovu studije Rona Džonsa adaptiraoIštvan Tašnadi, režirao je Đerđ Vidovski, ajednu od uloga igra Krista Sorčik, glumicakoja je potekla iz Novosadskog pozorišta...Nova predstava pozorišta "Barka" je iz serijeza mlade, a bavi se temama koje su aktuelnedanas – i to ne samo u Mađarskoj. Autorskitim Ištvan Tašnadi - Đerđ Vidovski uradio jena osnovu školskog eksperimenta koji sestvarno dogodio u Americi.

Autorski projekat glumca, reditelja, producen-ta i nekadašnjeg ministra kulture BranislavaLečića "Opomena, deset godina posle ZoranaĐinđića", premijerno je izveden 9. aprila navelikoj sceni Sava centra. "Opomena" je multi-medijalni spektakl koji kombinuje elementepozorišne predstave i političkog performansai u čijoj realizaciji je učestvovalo više od 50saradnika. Muzika, pokret i video zapisi sukombinovani sa glumačkom igrom 16 mladihglumaca (8 devojaka i 8 mladića) koji, uz Leči-ća, pokušavaju da na sceni postave neka odsuštinskih pitanja kojima se i Đinđić svojomfilozofskom mišlju bavio, sa željom da oživenjegove ideje i viziju.

Premijera komada „Đakon“ po motivimaromana „Đakon Bogorodičine crkve“ i pripo-vetke „Ambicije, dim“ Isidore Sekulić u adap-taciji i režiji Ane Đorđević izvedena je 13. apri-la u SNP-u u Novom Sadu. Tekst je inspirisanpronicljivim i duhovitim, odmerenim i ironič-nim spisateljicinim viđenjem duha palankekoji obitava u svakom od nas čak i kada mu seopiremo, i trijumfuje na bolan i smešan načinnad našim uzvišenim principima i velikimambicijama. Autorsku ekipu čine kompozitorBoris Kovač, scenograf Željko Piškorić (zaje-dno sa rediteljkom) i kostimograf Lana Cvija-nović. Uloge tumače: Ivana Vuković, FilipĐurić, Marko Savić, Nenad Pećinar, SanjaMikitišin i Sanja Ristić Krajnov.

TIKER

Međunarodni festival pozorišta zadecu u Subotici nametnuo senajširoj teatarskoj javnosti već od

samog početka – zahvaljujući, pre svega,mudro i temeljno koncipiranim osno-vnim programskim načelima i principi-ma – kao jedan od najuglednijih evrop-skih festivala, zauzimajući predvodničkomesto na prostorima zapadnog Balkana.Kada je daleke 1994. osnovan i utemeljen,mnogi su taj čin smatrali avanturom.

Na čelu Festivala, kao predsednik,selektor i osnivač nalazi se SlobodanMarković, koji je istakao „da su ovihdvadeset godina proletele”. Od osnivanjado danas na Festivalu je izvedeno više od400 projekata sa svih strana sveta, od togaiz 43 zemlje 250 predstava je prikazano utakmičarskom programu. Festival odsamoga početka ima i bogati pratećiprogram, kao što su: izložbe, stručni se -minari, izdavačka delatnost. Tokom jubi -larnog Fеstivala održan je i Međunarodniforum za istraživanje pozorišne umetno-sti, koji je bio posvećen velikim učiteljimai stvaraocima pozorišta za decu, a izlože-na su heuristička saopštenja praćena ras -pravama o raznim pedagoškim modelimai postupcima nezaobilaznim za daljepristupe ovoj relevantnoj temi. Takođe,predstavljen је i drugi tom „Teorije lutkar-stva” poljskog akademika Henrika Jurkov-skog, koji za predmet teorijskih istraži-vanja ima interdisciplinarni pristup lut -karskoj umetnosti. Festival tradicionalnododeljuje i Nagradu za životno delo „Maliprinc” za izuzetan doprinos razvoju kultu-

re i scenske umetnosti za decu. Ovogodiš-nji laureati su Predrag Bjelošević – pesnik,kritičar, po zorišni menadžer i osnivačFestivala po zo rišta za decu u Banja Luci –i Eva Farkašova – scenograf, kostimografi kreator lutaka iz Slovačke”, objašnjavaMarković.

O ugledu i značaju Festivala govorioje i Žak Trido, predsednik Međunarodnogudruženja lutkara UNIMA, koji je ista-kao da je sačinio pregled od 500 festivalaširom sveta i da je subotički pri samomvrhu – kako kvalitetom, tako i svojimaktivnostima.

Zbog svega toga, i ne bez razloga,Festival je postao epicentar i jedna odmalobrojnih oaza plemenitog sučeljava-nja savremenih literarno-scenskih i teorij-sko-naučnih dostignuća, ali i jedan odnezaobilaznih faktora evropskih i svetskihintegrativnih procesa u oblasti kulture.Naravno sve ovo ne bi bilo moguće bezpomoći Ministarstva kulture i informisa-nja Srbije i Pokrajinskog sekretarijata zakulturu, koji su od početka prepoznali ipodržali Festival.

Žiri u sastavu: Žak Trido, generalnisekretar Unime (Kanada), dr Siniša Jelu-šić (BIH), mr Miroslav Radonjić, teatro-log (Srbija) doneo je odluku da Gran priFestivala za najbolju predstavu u celinidodeli predstavi „Karmen” u dramatiza-ciji i režiji Borisa Konstantinova i izvođe-nju Vologdskog pozorišta lutaka Teremokiz Vologde, Rusija. Nagradu za režijuosvojila je predstava „Pikova dama” A. S.Puškina i P. I. Čajkovskog u izvođenju

Grodnenskog oblasnog pozorišta lutakaiz Grodna, Belorusija.

Prema navodima Žirija „ovogodišnjaselekcija potvrdila je već dostignuti, izuze-tni nivo, što znači da je najveći broj pozo-rišnih predstava sadržao respektabilnuvrednost, koja dokazuje da su najznačaj-nije i najvrednije forme teatra za decupozorišna dela koja određenje „dečjeggledaoca” nadilaze, jer se ostvaruju kaoumetnost teatra univerzalnog horizonta,u kojem svi – zajedno sa decom – dospe-vaju do najdubljeg umetničkog doživljaja.To potvrđuje i pobednička ruska predsta-va impresivnim predstavljanjem španskogtemperamenta i tragičnog događanja kojiiz njega proishodi, kao i beloruska „Piko-va dama”, koja unosi sublimnu ironijskudistancu u Puškinov tragični narativ”,istaknuto je u saopštenju.

Posebnu pažnju zaslužuju dobitnicispecijalnih nagrada, dodeljenih za nego-

vanje mitske/ritualne kulturne baštinekao specifične forme teatarskog izraza(Pozorište lutaka „Ulger”, Ulan-Ude, Rusi-ja), te za originalnost i fantaziju (Pozori-šte za decu i mlade iz Skoplja, Makedoni-ja, za predstavu „Beskrajni snovi”, gostu-jućeg reditelja Bonja Lungova), kao i zaeksperimentalna istraživanja u umetnostilutkarskog teatra (YUKI Teatar iz Kama-kure, Japan).

Pred početak Festivala otvorena jeizuzetno bogata izložba lutaka, kostima,scenografskih skica i pozorišnih fotogra-fija „Svetovi i junaci”, autorke LjiljaneDinić u galeriji Otvorenog univerziteta.Ta postavka je već prikazana u Ljubljani, aposle Festivala gostovaće u Novom Sadu iu drugim mestima u Srbiji.

Ninoslav Šćepanović

AVANTURA DUGA DVE DECENIJEJubilarni 20. Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici održan je od 19. do 25. maja.Publika je imala prilike da odgleda 21 predstavu iz 14 zemalja

Sezonu je obeležilo i učešće na revijal-nom Festivalu kazališta lutaka u Rije-ci, na festivalima u Izmiru, Subotici,

kao i Susretima profesionalnih pozorištalutaka Srbije. Niško pozorište lutaka je je -dno od svega sedam specijalizovanih koli-ko ih postoji u zemlji. Direktor DejanGocić objašnjava da je ova godina veomarestriktivna kada je budžet za kulturu upitanju.

„Sezonu smo započeli premijerompredstave 'Silvesterovo blago'' u režijiRumena Račeva. To je dinamični pozori-šni spektakl namenjen mladim ljudima ipredstavlja simbiozu dramske i lutkarskeumetnosti. Ubrzo je usledio rimejk pred-stave 'Lepotica i zver' u režiji Zorana Lo -zančića. Na ovogodišnjem Zvezdarištunaša 'Lepotica' osvojila je tri nagrade. Porečima žirija ’estetika lutkarske forme dalaje ansamblu mogućnost da razigra vizuel-nu dimenziju predstave uvlačeći gledaoceu magični svet’. Ova, do sada mnogo putaispričana priča, našim izvođenjem dobilaje novu dimenziju. Postavili smo i dvenovogodišnje predstave, a sada, sa nestr-pljenjem iščekujemo, krajem juna premi-jeru 'Pinokija', opet u u Lozančićevoj reži-ji. Finansije su uvek bolna tačka. Budžet-sko finasiranje odavno nije dovoljno dapodmiri čak ni osnovne potrebe bilo kojeustanove kulture. Suočavamo se sa veli-kim problemima i sigurno je da moramoda tražimo i druge izvore finansiranja:projektno, tržišno”, priča Gocić...

Pre više od pola veka Pozorište luta-ka je započelo svoju misiju…

Sa ponosom i zadovoljstvom može-mo reći da je za nama pedeset pet uspe-šnih godina. Izgradili smo ime prepozna-

tljivo po dobrim predstavama, raznovr-snom repertoaru, velikim glumačkim iumetničkim imenima i njihovim vrhun-skim ostvarenjima. I svi zajedno imamorazloga za slavlje. Naši zaposleni – jer namgodine daju vrednost, naši gledaoci jergodinama zajedno otkrivamo životne isti-ne i pretvaramo svet u bolje mesto za život,a sugrađani – jer godine našeg rada i uspe-ha ulivaju poverenje. Slaveći pedeset petirođendan, slavimo radost pozorišne igreza naše male i mlade gledaoce.

Hoćete li na jesen obeležiti XVII ve -kova Milanskog edikta?

Da, na repertoaru bi trebalo da senađe i predstava za decu o KonstantinuVelikom. Čini se da ne postoji bolje reše-nje za razvoj kulture i tolerancije na ovimprostorima, od edukacije dece i mladih dasarađuju sa drugim verskim i etničkimzajednicama, a preko pozorišta kao medi-jatora. Učitelji i profesori istorije, srpskog,građanskog vaspitanja dobiće materijal

koji im može biti polazna osnova za učeni-čke debate i istraživanja. Svi saradnici napredstavi biće iz Niša, što će predstavi datiodređenu specifičnost.

Mlade snage?Pozorište je oduvek bilo naklonjeno

mladim glumcima i saradnicima. Trenu-tno imamo šestoro mladih, nažalost,angažovani su honorarno. Ali oni su –nesumnjivo – budućnost našeg pozorištai našeg grada. Bez obzira na status „hono-raraca”, oni kod nas i sa nama traže i razvi-jaju svoj umetnički izraz, a uz pomoć isku-snijih kolega upoznaju se i sa tajnamalutkarske umetnosti.

Planovi… Dugo godina unazad govorimo o

sceni za mlade, ali ona još nije zaživela.Sada samo preuzeli i konkretne korake.Uputili smo nekim donatorima predlog

ZA RAZVOJ KULTURE I TOLERANCIJE projekta. Namera je da formiramo scenuza mlade tako što će se postavljati predsta-ve koje prate intelektualni i emotivnirazvoj mlađih i starijih adolescenata, ste -pen njihove imaginacije i interesa. Cilj jeda Pozorište lutaka postane prostor ukojem bi mogla kontinuirano delovatiscena koja će okupljati mladu publikustarijeg školskog i celokupnog srednjo-školskog uzrasta.

Direktor Gocić zaključuje da je Pozo-rištu lutaka, koje je u ovoj zgradi od 1977.godine, neophodna i hitna adaptacija sce -ne, foajea i dela poslovnog prostora. Sve teinvesticije ne mogu se uraditi bez podrškegrada i/ili države. Moraju se podići na višinivo uslovi rada kao i gledanja predstava.

Željko Anđelković

YUKI Teatar iz Kamakure, Japan

Pozorište lutaka u Nišu sezonu za vr šava sa četiri osvojene nagrade nadomaćim i inostranim festivalima

ONLINE

http://www.udus.org.rs/ludus_online

REPERTOARI SVIH POZORIŠTA SRBIJE

PREGLED PREMIJERA NA SCENAMA SRBIJE 2012/2013.

LLUUDDUUSS PPLLUUSS

LUDUS 191 - 19411

Na povratku sa uspešnog gostovanja gde smo osnovali ko zna koju po redu biblio-teku u nekom zabitom selu na jugu Srbije, slikari, pesnici, glumci, muzičari – svi pošto-vaoci akcije Prvog programa Radio Beograda „Knjiga solidarnosti” – nekoliko puta sezaustavljamo čim ugledamo zanimljiv ugostiteljski objekat. Pijuckalo se, mezetilo,pričale se dogodovštine iz pozorišta, sa raznih snimanja.

Kad se krenulo po peti put, neko reče:- Nema stajanja do Beograda!Nije prošlo ni deset minuta, ustade najstariji iz ekipe. Zaustavi kombi na otvore-

nom putu. Pre nego što je izašao, obraća se nama prisutnima:- Gospodo, kad se pije pivo, mora da se komunicira sa prirodom!Bio je to srpski pesnik Branko V. Radičević.

Milan Mihailović Caci

Iz „Uspomenara 212“KOMUNIKACIJE

U selu Bačevci kod Rogačice, akcija Radio Beograda „Knjiga solidranosti”. Sa učenicima OŠ „Miladin Kovačević” glumci Marijana, Petar i Caci Mihai-lović, 1. april 2004.

Početkom nove, 145. sezone dramskirepertoar Scene „Raša Plaović” Na -rod nog pozorišta u Beogradu po -

staće bogatiji za još jedan domaći savre-meni komad. Posle „Ogvožđene” GoraneBalančević, publika će moći da pogleda icrnohumornu priču Željka Hubača „Biza -rno” u režiji Snežane Trišić. Predstava seradi u koprodukciji sa Šabačkim pozori-štem, a u podeli su Igor Đorđević (Martin,Riči, Dejan), Nenad Stojmenović (Điđa,Milan, Gaga), Ljubomir Bandović (Voja,Saša, Biksa), Sonja Milojević (Katarina,Majda, Svetlana) i Suzana Lukić (Mina,Ksenija, Iva). Beogradska premijera plani-rana je za 5. oktobar, a dva dana kasnije,„Bizarno” će po prvi put biti izvedeno i naVelikoj sceni Šabačkog pozorišta.

Kroz radnju priče koja se odvija narazličitim nivoima jednog solitera u komežive narkomani, sponzoruše i mafijaši,provejava zanimljivo plasiran osećaj neiz-bežnosti tragičnog ishoda...

Rediteljka Trišić naglašava da joj jeHubačev tekst, iako je neobičan, veomainspirativan za rad. „Na prvo čitanje,komad izgleda kao laka crna komedijakoja se bavi našom stvarnošću i problemi-ma. Međutim, što se njime duže bavim,otvaraju se razni slojevi koji nam otkriva-ju mnogo više od tog ’površinskog sloja’.Definitivno, „Bizarno” je u nekoj sfericrnohumornih žanrova. Ja bih ga najpreokarakterisala kao crnu komediju, alimislim da naginje i na grotesku s obziromna jezivost koja provejava u pojedinimscenama”, primetila je rediteljka.

„Ono što je najlepše u komadu, što jemeni negde najuzbudljivije i na čemu ćuposebno insistirati u radu sa glumcima jezapravo metafora prve scene. To je trenu-tak kad su svi likovi dovedeni do simsa.Mislim da to nije samo priča prve scene,nego priča svih likova svake scene. I kadsu ušuškani u stanu, kadi, tuš-kabini, kadsu u svojim džipovima, ispred zgrada, uzgradama...; oni se uvek nalaze na samojivici sa koje mogu da se strmoglave. Iakoje vrlo komična, ovo je u dubini vrlo pesi-mistična, kataklizmična priča o ljudskomdnu”, ocenila je Trišićeva, koje je u sezoni2010/2011, takođe na Sceni „Raša Plao-vić”, veoma uspešno postavila Ibzenovu„Hedu Gabler”.

Predstava „Bizarno” praizvedena je 6.marta 2010. godine u Bosanskom narod-nom pozorištu u Zenici, u režiji Petra Kau -kova. Iste godine, na Susretima pozori-šta/kazališta BiH, u Brčkom, po odlucistručnog žirija Hubaču je pripala Nagradaza najbolji tekst.

„Cenjena pozorišna kritičarka izSAD-a Nikol Tejlor je pre tri godine,tokom boravka u Sofiji, zahvaljujući momprijatelju Petru Kaukovu, poznatom bu -garskom reditelju, pročitala dramu „Biza-no” i, apostrofirajući izuzetno duhovitdijalog, u afirmativnom tekstu koji jepovodom inscenacije komada u zeničkomteatru objavila u časopisu „AmericanTheatre Magazin” (Njujork, februar 2010)definisala ga je kao „crnohumornu fugu osmrti”, ističe Željko Hubač.

„Izuzetne reakcija publike i kritikenakon premijere u Bosni, komplimentipoznate hrvatske dramaturškinje ManiGotovac, ponuda Dorote Ćirić, prevodio-ca koja je izuzetno zaslužna za plasmanproznih tekstova Davida Albaharija idrama Biljane Srbljanović u Poljskoj, dadramu prevede i ponudi je redakciji časo-pisa „Dijalog” su mi prijali, ali ono što jemeni bilo najvažnije, srpska praizvedba,toga nije bilo. Život drame u ovdašnjemteataru je bio u skladu sa naslovom –javljali su mi se zainteresovani reditelji,većinom mladi umetnici, kontaktirali sume umetnički direktori nekoliko našihteatara, našao se i izdavač koji je na talasutih reakcija, i pored činjenice da je dramaštampana u časopisu „Scena”, insistirao dabaš ovaj komad bude „noseći” u knjizimojih drama, ali ništa sa inscenacijom„Bizarnog” u Srbiji nije „mrdalo sa mrtvetačke”. A onda je neobičan splet okolnostiučinio da ja danas mogu, povodom najav-ljene beogradske premijere, da kažemkako se strpljenje isplatilo, mada svi kojime znaju teško mogu da spoje moje ime ireč – strpljenje. Bizarno, zar ne... U ovomkontekstu, jedino što nije bizarno je činje-nica da su svi umetnici koji su se u Narod-nom pozorištu okupili oko ovog komada,kako prateći probe vidim, istinski motivi-sani. E, to je vredelo čekati”, ocenjuje sazadovoljstvom Hubač.

Mikojan Bezbradica

PROSVETITELJSKA NAKANA„Narodno pozorište u Beogradu, tačnije Direkcija drame, u koprodukcijama prepoz-

naje ne toliko mogućnosti realizacija predstava u otežanim finansijskim uslovima, iakotakav model to sa sobom svakako nosi, koliko potrebu da kreativni raskoš i različitostpozorišta podredi svojevrsnoj prosvetiteljskoj nakani. U drugoj polusezoni 2012/13. reali-zovane koprodukcije Narodnog pozorišta u Beogradu sa pozorištima u Nišu, Vranju,Šapcu, odnosno sa Budva Grad teatrom, te u narednom periodu planirane sa Narodnimpozorištem Republike Srpske u Banja Luci, HNK „Ivan pl. Zajc” u Rijeci, Gradskim kaza-lištem „Gavela” u Zagrebu ili Makedonskim nacionalnim teatrom u Skoplju, otvaraju širo-ko polje promovisanja kako pojedinačnog, tako i zajedničkog kulturnog prostora”, kažev. d. direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Spasoje Ž. Milovanović.

VREDELO JE ČEKATI Srpska praizvedba crnohumornog komada Željka Hubača „Bizarno”biće održana početkom oktobra u Beogradu i Šapcu Na sceni teatra „Bojan Stupica” pre -

mijerno je izvedena predstava„Zločin i kazna”, po romanu F.M.

Dostojevskog, u dramatizaciji AndžejaVajde i režiji Ane Tomović.

Uloge tumače: Nikola Rakočević(Raskoljnikov), Ljubomir Bandović(Porfirij Petrovič), Milena Živanović(Sonja), a u ansamblu su Bogdan Diklić iGoran Šušljik u alternaciji, zatim Dubrav-ko Jovanović, Slobodan Tešić, AleksandarRadojičić i Uroš Jakovljević.

Nije lako postaviti delo Dostojevskogna scenu. Rediteljka Ana Tomović obja-šnjava kako je „Zločin i kazna” zaista„obiman roman sa mnogo tokova, radnjii likova, zato je veoma teško dramatizova-ti ga. To je davno pokušao reditelj Miro-slav Belović. Nastojao je da obuhvati svelikove iz romana. Dramatizacija AndžejaVajde iz sedamdesetih godina radnjusvodi na sukob između Raskoljnikova iPorfirija Petroviča kao islednika i na filo-zofsku i duhovnu vertikalu koja postoji uromanu. Tu je i lik Sonje Marmeladovekao veoma bitan za Raskoljnikova, kaonjegov alter ego, kao osobe kojoj se pove-rava i kojoj veruje i koja mu pomaže daprizna zločin. Ta dramatizacija je zahva-ljujući fokusu na specifičan odnos izme-đu likova uspela da zadrži najveći deolepote jezika i misli Dostojevskog. Mi upredstavi ne trčimo kroz radnju, ostajemosa likovima, sa njihovim mislima, rečeni-cama, ostajemo u tom verbalnom univer-zumu Dostojevskog”, kaže Ana Tomović.

Inače su likovi Dostojevskog psiho-loški građeni, kako ste radili da njihovemisli i dela jasno dopru do publike?

Ima više misli nego radnje u čitavomromanu, pa i u ovoj dramatizaciji i temisaone scene su okosnica. Glavni junakzaista u Vajdinoj dramatizaciji iskazuječitav svoj misaoni tok. Ono što je izostav-ljeno je socijalni milje koji čini motivacij-sku podlogu za ubistvo koje se dogodilo.Mislim da je izostankom tog aspekata ovapriča postala univerzalnija i tiče se svakogčoveka, čoveka kao nekoga ko tražisopstvene granice i prekoračuje svojenorme, tražeći odgovor na pitanje ko samja i kakav je svet u kome živim i šta je tošto čini granice mog sveta?

Nema mnogo radosti u delima Do -sto jevskog, ali da li ima nade u vašoj pred-stavi?

Ima i te kako. Kao što je u zločinu sa -držana kazna tako i u moralnom posrnu-ću postoji nada za iskupljenje. Te krajno-sti koje su snažne filozofske okosniceDostojevskog prisutne su i u našoj pred-stavi. Predstava je puna optimizma i punaljubavi. Svako novo delo meni otvaradrugačiji pristup i drugačiji rukopis. Ovupredstavu radila sam potpuno drugačijeod svega što sam do sada radila. Dugo smobili za stolom i bavili se svakom rečeni-com, svakom misli, svakim zarezom,svakom umetnutom reči. Fokusirali smose na jezik, govor i misao, i to je domina-ntno u predstavi. Takav pristup pretpo-stavljao je dug i težak proces, ali je i zado-voljstvo rezultatom takvog istraživanjaveliko.

Radili ste u teškoj sezoni za sva beo -gradska pozorišta?

Bili smo tokom rada svesni težine tihokolnosti, bili smo svesni i da čitav procesnastanka predstave kojem smo bili posve-ćeni iz tih razloga može da se prekine i dase ne nastavi. Sa jedne strane, bila je tonaša duhovna i umetnička oaza i zato smosvi punim srcem radili. Sa druge strane,svi u Jugoslovenskom dramskom su naspodržavali, štitili su nas od svega, podsti-cali nas i zahvalna sam im na tome.

Ekstremne idejeMladi glumac Nikola Rakočević

suočio se kompleksnim likom Raskoljni-kova: „Zanimalo nas je njegovo traganje

za suštinom života, za istinom, za ljubav-lju. On želi da sebi odredi koordinatnesisteme. Pita se ko je, zbog čega je, štamože, a šta ne sme da uradi, da li sve zavi-si samo od njega ili i od nekog drugog? Tosu pitanja koje svaki čovek sebi na nekinačin postavlja. I svako kao Raskoljnikovmože da dođe do ekstremnih ideja, samoje pitanje koliko sebi smete da dozvolite”,kaže Rakočević.

Ti unutrašnji lomovi i preispitivanjadešavaju se tom čoveku i mi ih prepozna -jemo kao svoje. Kakvi su odnosi izmeđulikova?

Mnogo smo razgovarali na probama.Mislim da svaki glumac u ovoj predstavipredstavlja određenu ideju. Suprotstavlja-li smo te ideje i istraživali dokle se stiže unjihovom suprotstavljanju. Tema je veo -ma kompleksna, kao i odgovori na sva tametafizička pitanja koje Dostojevski otva-ra. Dileme Raskoljnikova su muka velika,te je i nama bilo veoma teško da se njimabavimo.

Kod Dostojevskog se likovi pre svegasuočavaju sa sobom?

Te dileme su toliko velike da čovek nemože sam da ih reši. Poenta je u tome dase rešavaju kroz odnose sa drugim ljudi-ma. Raskoljnikov razume da ne može da

bude sam, da je to prosto nemoguće.Čovek postoji samo u odnosu na drugeljude i kroz odnose sa njima. Da, borba usebi, ali koju rešavate uz pomoć drugih.Tako što razgovarate, razmenjujete emoci-je i poredite svoje stavove.

Ko je Raskoljnikov u vašem tumače-nju?

On je čovek koji se pita ko je i zbog čegapostoji. On želi da bude gospodar svojesudbine, da stvar preuzme iz svoje ruke, što,shvatiće, nije moguće. Sve dileme proizlazeiz nemoći, iz toga što ne možete da se pomi-rite da ste samo šraf u određenom sistemu ida od vas ništa ne zavisi, da život samoprolazi mimo vas. Raskoljnikov na to nepristaje. On želi slobodu. A ona postoji i uokvirima sistema, samo dozvoliti sebi daprosto budeš to što jesi.

Kako biste ovaj rad uporedili sadosadašnjim iskustvom?

Ana je na prvu probu došla sa preciz-nom idejom šta želi. Znači mi što, osim štosam radio sa rediteljima koji su zaista veli-ki i važni za naše pozorište, radim i sasvojim vršnjacima. To znači da se odličnorazumemo i da imamo slične potrebe štose tiče pozorišta. Od iskusnih kupite zanat,učite, osećate se kao đak, a radeći sa vršnja-cima, sa Lolićem nedavno i sada sa Anom,osećam da postajem deo nove istorijenašeg pozorišta.

Olivera Milošević

ZLOČIN I KAZNA I KAKO IH RAZUMETI

„Zločin i kazna” u režiji Ane Tomović

12LUDUS 191 - 194Lu

Kada je u zimu 1991. godine odlazila uAmeriku, dobila je pismo od anonim-nog Beograđanina u kojem on izra-

žava nadu u njen povratak u pozorištaBeograda. Teatarskim povodom se vratilatek dvadeset godina posle tog pisma: napraizvedbu svog prvenca „Dok nas smrt nerazdvoji”, a zahvaljujući glumcu MikijuManojloviću, koji je komad u Radioniciintegracije režirao. Razgovaramo nakon štoje prvi put videla svoje delo na sceni.

„Nisam znala šta da očekujem od sebenajpre. Kako ću da odreagujem. Prvi putsam imala ovakvo iskustvo i zanimljivo jekako čovek gleda svoj tekst. Gledala sam gakao publika, sa distancom. Gledala ko štaradi na sceni, kako je režirano. Tu i tamo sampomislila kako možda još ima vremena danešto promenim. Mislim da je Mikijevaekipa napravila fantastičan posao. Osetili susvu emociju i sve slojeve. Impresioniranasam i veoma sam im zahvalna. Komad samnapisala iz iste one unutrašnje potrebe kojuimam kao glumica i najviše bih volela da seu drami oseti moj unutrašnji glas. Gledaju-ći predstavu, sa svim tim emocijama, pomi-slila sam to je to, to je moj izraz. Uvek sampisala i nikada se nisam trudila da od toganapravim nešto. A ova predstava se desila izprijateljstva. Ne iz moje potrebe da se tonegde igra. Pokazala sam komad Mikiju, ukojeg imam beskrajno poverenje i on jeodlučio da to režira. Meni je to velika čast.”

U svakom dobro napisanom delu imaautobiografskog. Tako je i u vašoj drami?

Da, tako se to radi, tako se i glumi. Izva-diš sve što stoji u tebi i pokažeš svetu. Neznam iz kog i kakvog razloga se to radi, alija tako radim. Neki ljudi se distanciraju odsebe, pa pišu istorijske komade i romane. Jato razumem i divim se tome, ali ja na ovajnačin dolazim do sebe.

Moj utisak je da ste nam dozvoili dabudemo svedoci Vašeg života sedamdese-tih godina prošlog veka, da zavirimo u Vaš

dom u Vlaškoj ulici u Zagrebu, u vremekada ste studirali glumu, ali i da u Vašimlikovima prepoznamo i sebe i ljude kojeznamo ili koje smo poznavali. Da ste dose-gli to univerzalno u kojem će se mnogiprepoznati?

To je tačno što ste rekli. Pisala sam o sebii svojima sa distancom. Moj komad je poro-dična drama. Komad o odrastanju, o borbiza život u teškim okolnostima. To je dramau kojoj je vidljiv kontrast između bolesti iželje za životom. Probala sam da razumemsvaki od tih likova, da pišem iz svakog odnjih. Nikoga nisam osuđivala, probala samih razumeti.

Osim porodične drame, otvarate utom komadu i pitanja zemlje u kojoj sedešava i okolnosti u kojima su ljudi živeli,o politici koja se isuviše često uplitala uživote ljudi...

Mislim da je to jako važno i da se tiče iovog vremena. Mog vlastitog života nekada,ali i kasnije, sa poslednjim ratom koji se ovdedesio, a koji je meni promenio život i prere-zao ga na pola.

Kako se sada, sa svim profesionalnimi životnim iskustvom osvrćete na vreme odpre dvadeset godina?

Mislim da je to bilo pogubno vreme,destruktivno, vreme protiv čoveka. Odgo-varalo je najgorim ljudima u svim sredina-ma te, nekada zajedničke, domovine. Mnogisu izvukli korist, dok su drugi, još brojniji,ili bili eliminisani ili su bili ućutkani, sklo-njeni na rezličite načine. Da, bilo je to stra-šno vreme. Imam utisak da i dalje traje i dasu sve te strasti još uvek žive. Vidim prome-ne, ali ne suštinske i imam utisak da iznutrasve to još traje.

Niste pristali na sve to i otišli ste uegzil. Kako danas razmišljate o tome. Ka -kva je u tom smislu Vaša pozicija danas?

Ne bih to nikome preporučila. To jerazdiranje života koje se nikada ne možeponovo sastaviti. Čovek se u egzilu nađe sa

životom koji je podvojen, koji je rasturen.Identitet koji ste nekada imali, više nemate,pa morate graditi novi i niste sigurni da li jeto uopšte moguće. To je klasična emigrant-ska situacija – ne pripadaš ni tamo ni ovde.Negde si između. E sada, u tome se moževideti i velika tragedija, katastrofa i nesreća,ali postoji i dobra strana. To je i izvesna vrstaslobode, osvajanje prostora slobode. Ja na tosada tako gledam. Nepripadanje je teško, alije i jedini način da se ostvari individualnasloboda do koje je meni uvek bilo jako stalo.

Kako živite u Americi?U Americi živim mirnim porodičnim

životom. Tamo je moj sin i tamo sam mamasa svim obavezama koje to podrazumevaju.Nastojim da što više budem u prirodi i to jakovolim. Izdvojila bih ipak dve TV serije kojesam radila. Jedna je „Babilon 5”, igrala samjedan od glavnih likova u veoma gledanoj SFseriji. Radila sam i „Izgubljene”, jedan odnajvećih američkih TV hitova ikada. Snima-ću seriju novih SF filmova sa ulogom koja sepiše za mene. Radila sam malo u pozorištu, ito mi nedostaje, ali Amerika nije zemljapozorišta. Posebno to nije Los Anđeles.

Šta znači biti glumac u Americi, a štaovde?

Amerika je ogromna zemlja i, akouradiš nešto dobro kao glumac, to ne značida ćeš dobiti novi posao. Svi su stalno nanultoj poziciji i to je užasno frustrirajuće.Velika lova je u igri i novac taj uspeh činidrugačijim. Sama ta situacija da nisi u prili-

ci da biraš je ista svuda, i to je to frustriraju-će u glumi.

Živimo u vremenu kojim vlada terormladosti i lepote, zar iskustvo nije značaj-nije?

To da je iskustvo značajnije je važno, aline i američkim producentima, a ni ovda-šnjim. I ovde vlada teror mladosti. Ne tolikojako kao u Americi. Tamo su žene mojihgodina skrajnute, kao da ih se svet boji. Avaljda nešto znači i to iskustvo. Nekada mise čini da što sam starija, to manje znam irazumem, ali se nadam da sam barem neštonaučila o ljudima.

Uvek mi je zanimljivo kada mi glumcipoput vas objašnjavaju kakva je razlikaizmeđu glume na filmu i u pozorištu?

Ono što je divno u pozorištu je to da jeglumac sam svoj majstor. Kad je na sceni,niko mu ne ništa ne može. Reditelj se povla-či i scenu ostavlja glumcima. I to je fantasti-čna pozicija – pozicija moći glumca.Glumac je u pozorištu vladar, to je njegovmedij. Na filmu je upotrebljen, kao svetlo,ton, scenografija. Deo je jedne veće slike.Glavni kreator je reditelj. Međutim, ono štoje kod filma predivno je to da oko kameregleda ka unutra. Upravo sam o tome pričalasa Mikijem i Jasnom Đuričić i složili smo seda nas sada zanima ta gluma u krupnomplanu, i u pozorištu i na filmu. Da, zanimajunas istraživanja, eksperimenti, avangardnestvari, ali što se glume tiče samo krupni plan.Takva je i predstava koju je Miki režirao.Mislim da je Majkl Kejn rekao da je pozori-šte operacija nožem, a film je laserom, i tomi se dopalo.

Dugo vas nismo videli u pozorištu. UBeogradu poslednji put pre dvadeset godi-na u „Pozorišnim iluzijama”. Kakvo je Vašesećanje na tu predstavu?

Da, tada sam otišla. Probe smo imali uJugoslovenskom dramskom za vrememartovskih demonstracija 1991. godine. Naprobu sam dolazila sa Unkovskim, stanova-li smo blizu i nikad neću zaboraviti kakosmo prolazili između tenkova na putu kaPozorištu. Sećam se kako je Žarko Lauševićbio aktivan na tim demonstracijama. Dola-zio je uzbuđen na probe. Napolju je bilastrka – policija, suzavac, tenkovi... U takvimokolnostima – mi smo radili. A onda jekrenulo i sve drugo u Jugoslaviji. Na posle-dnju predstavu sam iz Zagreba u Beograd

putovala dva i po dana, u želji da nekakozadržim normalnost naših života. To je bilasurovo naivna, utopistička ideja. Jer, bilo jezapravo gotovo sa iluzijama. Nakon tog puta,kada sam napokon, nakon dva dana, prekoAustrije i Mađarske stigla u Beograd, shvati-la sam da je kraj, da smo mi – normalni –poraženi i da treba stati. Tada sam rekla daneću više igrati i nismo videli drugu moguć-nost Goran i ja nego da odemo. Predstava jeimala fenomenalan kraj. Nakon sve veselezaigranosti na kraju su se čuli tenkovi kojiulaze i u pozorište. Bilo je to jako, jako, jakouzbudljivo i dramatično vreme. Na posle-dnjoj predstavi smo svi plakali, i mi na scenii publika. Znali smo da je kraj, svi. Krajjednog vremena, kraj zajedničkog života,kraj saradnje, kraj svih dobrih stvari. Počeloje nešto drugo. Za mene je ta predstava jakobitna.

Da li ste razmišljali o povratku, opozorištu ovde?

Jako mi nedostaje pozorište. I rado bihnešto radila. Postoje neke ideje, samo umojoj glavi, za sada. Mislim da je to teškoorganizovati. Jesam radila „Medeju” naBrionima, ali i to je bilo pre deset godina. Tegodine idu neverovatnom brzinom. Sigurnoste i vi to primetili! Trebalo bi se opet vratitipozorištu. Volela bih to. Ova predstava meje podsetila koliko je pozorište potrebno.

Šta lepo i dobro pamtite iz Jugoslavije?Tu mogućnost saradnje. To kako smo

živeli lako i jednostavno. Mi smo poraženamanjina. I ne samo ovde, već i u svetu. Svetne ide ka zajedništvu, već ka podelama irazdvajanjima i splet je igara na snagu. Nevidim dobru budućnost. To me, kao mamuzabrinjava, kako će sve to izgledati za našudecu.

Kako u takvom svetu sačuvati umet-nost, pozorište, glumca?

Ne znam, teško. Ja sedim kod kuće ipišem, ponekad nešto glumim, ali nemamželju za takmičenjem u ovakvom svetu,nemam potrebu i nekako osećam da ovo nijemoje vreme. Kao Bob Dilan sam, koji je napitanje šta ste radili te i te godine ogovoriosa to nije bilo moje vreme. Ovo svakako nijemoje vreme, a izgleda da nije bilo ni ono odpre dvadeset godina. Ali, treba pronaći svojmali prostor slobode. Ništa nam drugo nepreostaje.

Olja Milošević

ŽIVOT PREREZAN NA POLA„Nepripadanje je teško, ali je i jedini način da se ostvari individualna slobodado koje je meni uvek bilo jako stalo”, stav je Mire Furlan, dramske umetnicekoja više od dve decenije živi u egzilu

Poslednje delo kultne britanske dra -matičarke Sare Kejn – „Psihoza u4:48” (neposredno pošto ga je napi -sala, izvršila je samoubistvo), u režijiMirjane Karanović, premijerno jeizvedeno 10. maja u Bitef teatru

Naslov označava vreme u ranim jutar-njim satima kada se Kejnova u svojojdepresiji uvek budila, i ovo uznemiru-

juće i izazovno delo tek je treći komad kultnebritanske dramske autorke koji je postavljenna scenama kod nas. Od 2000. godine, kadaje prvi put izveden u Londonu, tekst „4.48Psychosis” igran je na pozornicama širomsveta, u različitim čitanjima i glumačkim po -delama od monodrame do grupne koreogra-fisane predstave. U predstavi koja se igra nasceni Bitef teatra, u režiji Mirjane Karanović,igraju Darija Rajšić, Vanja Ejdus i DamjanKecojević.

Mlada dramska umetnica, Darija Rašić,inicirala je ovaj projekat. „Sa tekstom sam seprvi put susrela 2009, kada sam tražila delokoje bih radila za diplomski, ali sam na krajudiplomirala sa Bergmanovom Jesenjom sona-tom. Prvo što me je podstaklo da se pozaba-vim tekstom Sare Kejn je tema – ona je prisu-tna u svima nama, a to da niko nije uradio ovodelo kod nas, bio je još veći izazov. Pored toga,podstakli su me i ljudi koje volim da posma-tram, da slušam o čemu pričaju, misle, kakose ponašaju. Imam utisak da ljudi jedinoreaguju kada je nešto direktno. Danas je teškonaići na one iskrene i dobronamerne. Svi sunekako zatvoreni, hladni, uplašeni, sebični,grubi... Ljudi se ne vole međusobno, a to sevidi po načinu kako se ophodimo jedni premadrugima. Svi su nekako digli ruke i niko ne

vodi računa ni o čemu i ni o kome, pa čak nio sebi. Vodi se stalna borba da se bude prih-vaćen, a u stvari treba da se suočimo sasobom”, kaže Darija Rajšić koja ovim koma-dom debituje na sceni.

Tekst „Psihoza u 4:48” već godinama jeprisutan i u životu Mirjane Karanović jer supostojali planovi da se postavi na scenama –dva puta je trebalo da se nađe u ulozi glumi-ce, oba puta se odustalo, i sada je gledamo uulozi reditelja. „Čitavog života se trudiš daispitaš granice svojih mogućnosti i vođen sitime kako da proširiš teritoriju kojom sekrećeš. Izazovi i ciljevi koje se usudiš dapostaviš sebi i ostvariš, koliko god oni izgle-dali zastrašujuće da često i odustaneš i prenego što si pokušao, oni te zapravo guraju.U prošlosti sam češće sebi govorila to nemogu, a nakon iskustva koje imam i život-nog puta iza sebe, usudila sam se da krenemi pokušam da budem reditelj”, navodi Kara-novićeva.

Ono što im se desilo ovim komadom,dodaje, bio je dug proces približavanja, udru-živanja i pronalaženja – uz vrhunski tim ljudii koprodukciju sa Hartefaktom, postavljanjena scenu Bitef teatra bio je logičan završetak.

„Teško je bilo neke rečenice u određenimdelovima prilagoditi dramskoj formi, jer sunapisani u pesničkoj, i potrebno je punosnage i energije da se iznese jedan ovakozahtevan tekst”, ističe mlada glumica DarijaRašić. „Ali nije bilo teško da doprem do SareKejn, nekako sam sve osetila i bilo mi je jasnoo čemu je reč. Tekst ništa ne skriva, sve suporuke i motivi, kao i sama tema, vrlo otvo-reno i brutalno dati čitaocu ili gledaocu. Isama sam, radeći na ovom tekstu, prošla krozrazne faze koje su doprinele mom razvoju”,objašnjava ona.

Rečenice koje izgovara Sara Kejn bliskesu i rediteljki komada koja veruje da iste misliprolaze kroz glavu mnogima i da depresijanikoga ne mimoilazi bar u nekom perioduživota.

„Tekst govori o ogromnom emotivnombolu i bio je izazov izboriti se sa situacijom ukojoj se osobi više ne može pomoći, sve je većučinjeno i ishod je poznat. Shvatate da je jedi-ni način saosećanje, zapostavljena vrednostu poslednje vreme, valjda zbog toga što suekonomija i politika postale tako moćan čini-lac. Zapravo preživeti – ti lično, tvoja porodi-ca, teraju ljude da se što manje obaziru natuđe patnje, ravnodušnost se širi i udaljavaljude. Ali ne treba okretati glavu, nekada jedovoljno samo nečije prisustvo, ne mora bitivelikih reči, dovoljna je ruka da te pridrži”,navodi Karanovićeva.

„Razneseni” (BDP) i „Fedrina ljubav”(JDP) dva su dela autorke koja je na specifi-čan način obeležila evropski dramski izrazkraja 20. veka, a koja su igrana kod nas na

redovnim repertoarima. „Sara Kejn je težakautor i čini mi se da je naše društvo u ovomtrenutku emotivno krhko za tako snažnetekstove. U vremenu kada je preživljavanje ifizičko i duhovno, ključna reč, nije lakosuočavati se sa problemima. Razumljivo mije stoga da se ide ka sadržajima koji te nećestalno udarati u stomak i mislim da vremetekstova Sare Kejn neće proći”, kaže MirjanaKaranović.

Istog je mišljenja i Darija Rašić, koja reči-ma „zato što je brutalna i surova” objašnjava(ne)prisustvo Kejnove na domaćim scenama.„Dok sam radila na Psihozi 4:48 ljudi suuglavnom reagovali negativno: ’Zašto toradiš, nemoj to, daj nešto veselo dosta jemraka.’ Slažem se. Dosta je teških tema. I jasama želim da nam bude lepo i da uživamo ida se veselimo, ali pored zabave mora se irazmišljati kako se ponašaš – prema sebi iprema drugima. Publika u delu koje smopostavili može očekivati upravo susret sa isti-nom i emocijama, sigurna sam da će se svako

pronaći u nekom delu predstave, a želim dakada napuste teatar razmišljaju o sebi”, ističeona.

Dobra umetnost, dodaje Karanovićeva,upravo pomaže da se „presabereš u svojojglavi, da naučiš kako da biraš staze kojimaideš, da se osećaš bolje i probuđeno. Najstra-šnije je što ima mnogo „đubre hrane” kojomse ljudi kljukaju i ne čini im se da od toga možebiti štete. Ali jednog dana se samo probudišsa neizlečivom bolešću, i to se ne dešava samona fizičkom, već i na duhovnom nivou. Umet-nost je ta koja te čuva i štiti, poput imunogsistema”, objašnjava sagovornica.

Mirjana Karanović kaže da je za umetni-ke bilo i težih perioda, ali je sada gore jer seočekivalo, verovalo i borilo za bolje. „Trebaćemi vremena da zalečim ogromno razočara-nje i osećaj izdaje koju su učinili oni kojimasam verovala da će da povedu ovu zemljunekim zdravijim putem. Ne vidim prostorada se u bilo kom delu sprovede neka ideja,nema plana, niti izgleda da se postavi sistemsa pravilima, sve je od trenutka do trenutka...Ne vidim izvesnu budućnost”, navodi Kara-novićeva i ističe da ako ima dobrih stvari upozorišnom životu, sa finansijski beznadež-nom situacijom i atmosferom linča glumaca,onda su to mladi autori koji ipak dobijajuprostor.

Sonja Šulović

POTRESNO SVEDOČANSTVO

Sara Kejn: „Psihoza u 4:48”Preveo: David AlbahariRežija: Mirjana KaranovićIgraju: Darija Rajšić, Vanja Ejdus iDamjan KecojevićKoncept scene: Gorčin StojanovićKostimograf: Zora MojsilovićSaradnik za pokret: Sonja VukićevićVideo materijal: Stevan Filipović

„Psihoza u 4:48” u Bitef teatru

LUDUS 191 - 19413

Radovi na rekonstrukciji i izgradnji zaštićenog,starog dela zgrade Narodnog pozorišta u Subo-tici počeli su 12. aprila, nakon dve godine pauzeu realizaciji ovog kapitalnog projekta, izjavio jegradonačelnik Subotice Modest Dulić. Radoveće, prema ranijim najavama, finansirati Fond zakapitalna ulaganja sa 150 miliona dinara, dokće u naredne tri godine za potrebe Pozorišta bitiobezbeđeno ukupno 500 miliona dinara.„Dakle, nastavljamo izgradnju starog dela, atokom gradnje ući ćemo u izmenu postojećegprojekta, sa idejom da ga sa što manje invazi-vnih poteza prilagodimo novonastaloj situaciji isredstvima sa kojima, aproksimativno, raspola-žemo. Ukoliko ne bude trebalo, ništa se nećerušiti", rekao je Dulić.

U niškom Narodnom pozorištu premijerno jeizvedena predstava po komadu hrvatskog knji-ževnika Ive Brešana "Veliki manevri u tijesnimulicama". Predstavu je režirao upravnik niškogpozorišta Ivan Vuković, a radnja je smeštena uŠibenik početkom 20. veka. Komad je rađen pouzoru na renesansne komedije i ovo deloodobrano je u dogovoru reditelja i pozorišnogansambla. U ovoj komediji zabune sa razigra-nim zapletima igra 12 glumaca. Nema glavnihuloga, već su sve pođenako značajne. Najvećiizazov za glumce bila je igra na dalmatinskomdijalektu. "Drama Veliki manevri u tijesnimulicama" pravu izvedbu je imala u Zagrebačkomgradskom kazalištu 1990. godine. Ovo je njenoprvo izvođenje u Srbiji.

Premijera predstave Leonarda Gersša „Leptirisu slobodni“ u režiji Nenada Gvozdenovićaizvedena je 10. aprila u Zvezdara teatru. Uloge upriči o ljubavi i odrastanju tumače: zvezda našegglumišta Tanja Bošković, koja je ovaj komad većigrala u Ateljeu 212, pre više od deset godina, idiplomci Fakulteta dramskih umetnosti - NinaJanković, Miodrag Radonjić i Stojan Đorđević.Scenografiju je radio Zoran Čalija, dok su muzi-ku specijalno za ovu predstavu komponovaliNovak Ašković i Milan Vranešević. Producentje Agencija JBM Kanion iz Paraćina.

Novi poduhvat Pozorištanca Puž – „Uspavanalepotica“ po tekstu Branislava Milićevića i urežiji Slobodanke Aleksić premijerno je prika-zana u nedelju 14. aprila. Predstava je opisanakao klasika za decu: klasična muzika, klasičanbalet, klasičan kostim, klasična bajka, ali uklasičnoj Brankovoj obradi. Princeza Ružicaubola se na začarano vreteno i zaspala. S njomje zaspao čitav dvor osim kralja Branka kojipati od nesanice. U rešavanju sukoba s neva-ljalom vilom Vilenom (Isidora Minić) poma-že mu dečiji hor malih vilenjaka i veliki vile-njak, Veseli Vili (Raša Vujović). Ovo je Bran-ku četvrta uloga kralja. Prvi put se kompozici-je Dvoržaka, Griga i Mocarta pevaju na stiho-ve dečije poezije. 9 poznatih starih majstoraozbiljne muzike, 10 poznatih kompozicija iarija. Scenograf je Aleksandar Veljanović, akostime je osmislila Snežana Šimić. U pred-stavi igraju: Isidora Minić, Branko Kockica,Radovan Vujović, Goran Stanić, Ivana Rado-šević i hor „Pužića“.

U aprilu je na sceni Ujvideki Sinhaza/Novo-sadskog pozorišta premijerno izvedena pred-stava „Opera ultima“ po Bomaršeovim delima"Figarova ženidba" i "Seviljski berberin" uadaptaciji i režiji Kokana Mladenovića.Mladenović kaže da je pomoću dela "Seviljskiberberin" i "Figarova ženidba" Pjera Bomar-šea želeo da prikaže današnju situaciji udruštvu, kroz prizmu jednog pozorišta komdržava diktira repertoar. U predstavi „Operaultima“ igra gotovo ceo ansambl Novosadskogpozorišta: Ede Sabo, Zoltan Širmer, EminaElor, Aron Balaž, Gabor Pongo, Agota Silađi,Livia Banka, Atila Giric, Gabriela Crnković,Ištvan Kereši. U predstavi će igrati i: TamašHajdu, Daniel Husta, Daniel Gamboš, AtilaNemet, te studenti Akademije umetnosti uNovom Sadu: Timea Lerinc, Judit Laslo,Emeše Nađabonji i Arnold Pap. Kostimepotpisuje Marina Sremac.

Opera i teatar Madlenianum premijerno je 21.aprila prikazao komad Branislava Pipovića„Plavi anđeo“ u režiji Erola Kadića.„Plavianđeo“ je dramski tekst Branislava Pipovića,nastao prema motivima romana „ProfesorUnrat“ Hajnriha Mana. Ovaj roman iz 1905.godine bio je i inspiracija za film „Plavi anđeo“,prvi nemački zvučni film, kojim je u filmskuistoriju ušla tada nova zvezda, čuvena MarlenDitrih. Predstavu je režirao Erol Kadić, sceno-graf je Zorana Petrov, kostimograf IvankaKrstović, a koreograf Milica Cerović.

TIKER

„Ponosna sam i srećna. Ko kaže da se neraduje nagradi ne govori istinu. Ove godinepripala mi je i meni najdraža ’Žanka Stokić’,najveća nagrada za čitav stvaralački opus.Ako to neko prepozna, onda ne možete a dane budete zadovoljni. Imam dosta i ’Ćurana’ iNušićevu nagradu za životno delo glumcukomičaru, pa kad bih iz kuće iznela sav metal,stao bi u pola kamiona... Radujem se svakompriznanju kao da sam dobila aplauz više. Miglumci i igramo za aplauz, pogotovu se u ovojzemlji time zadovoljavamo jer smo bednoplaćeni i penzije su simbolične”, kaže LjiljanaStjepanović.

Svaka nagrada bila je najveći aplauz utom trenutku života i kaže „došla je u pravommomentu”. U vreme velike dileme, dva danapre „Žanke”, stiglo je i priznanje od gledalacakablovskih televizija: proglašena je za najomi-ljeniju i najpopularniju glumicu. „Bila samna korak da odem i odustanem od svojihuloga, a onda su ove dve nagrade, od esnafa ipublike, došle kao vetar u leđa, dale su mikrila da se borim i dalje za umetnost i pozori-šte, da ima smisla to što radite”, dodaje Stje-panović.

Njeni prvi susreti sa pozorištem bili sumnogo pre upisa Akademije. Deset godinabila je u Dramskom studiju Bate Miladinovi-ća, imala je svega 16 kada je snimala „Muzi-kante”, a čim je kročila preko praga Pozorištana Terazijama – zaljubila se u ljude i reper-toar i ostala verna toj sceni, i tada kao stipen-dista i danas kao penzioner sa pet naslova uovom teatru. „Sudbina je htela da dođem uPozorište na Terazijama još dok sam bila naAkademiji i ostala sam, bez obzira na to štosam diplomirala sa ’Lejdi Magbet’ i što me jeprofesorka Ognjenka Milićević spremala zadramski repertoar. Na ovoj sceni sam odpočetka imala dobar osećaj”, zaključuje sago-vornica.

O dešavanjima na Terazijama neradogovori, baš kao što joj je bolno kada se priča ološim odnosima i problemima u bilo kompozorištu, jer je u njima od malih nogu.„Tužna sam što se sve dešavalo u najblistavi-jem trenutku za Terazije, koje je prepuno irasprodato i po tri meseca unapred. Mislimda je sve samo odraz trenutka i da nema vezesa stanjem u pozorištu, već da su se pojavililjudi koji su napravili revoluciju samo da bi jenapravili. Uspeli su u onome što su hteli,oterali su divnog reditelja i posvećenog ipožrtvovanog upravnika Mišu Vukobratovi-ća. Sada imamo Aleksandra Đaju i nadam seda neće tako postupati prema njemu. U momživotu i odnosu prema sceni ništa se nijepromenilo i mi ćemo opstati, bez obzira naloše energije, na pokušaje da se i neka pozo-rišta ugase, evo kraj je sezone i mi smo i daljedobri, imamo publiku i prodate karte”, obja-šnjava Stjepanović.

Dodaje i da nema ljubavi prema poslu,sigurno ne bi toliko trajala. Uz meru kaoosnovu, kako na sceni tako i u privatnomživotu. „Naravno, podrazumevaju se talenat iiskrenost, poštovanje posla koji radite i kadaradite, da to radite svaki put istom snagom.

Kada ne bih zaplakala u predstavi ’Ciganelete u nebo’, ne bih se više bavila ovim po -slom”, kaže ona.

Gluma je za nju najlepša umetnost i sma -tra da je nepravedno kada se glumci potce-njuju i svode na interepretatore tuđih misli itekstova. „Glumci nesebično daju svoje biće,svoju dušu, svakom liku i, ako su mudri, odlikova koje igraju mogu da uzmu i ponekuosobinu, da sebe oplemenjuju i poboljšavaju.Bogatstvo je kad možete da igrate tuđe sudbi-ne i drugačije karaktere nego što je vaš. Bognam je dao specifični dar, kao da nam je datamogućnost da ubrzano prođemo karmičkikrug. Svi likovi, na stotine sudbina koje samodživela za svoj radni vek – i nadam se da ćudobiti priliku još njih da odživim – imali suznačaj u nekom delu mog života. Mnogi liko-vi su mi rasturali dušu, a ostala sam cela i daljenasmejana, puna energije. Scena je čudesna ina njoj se zaboravi i da ste bolesni i nesrećni,čak i da ste srećni”, objašnjava sagovornica.

Zato je i teško izdvojiti neku od ostvare-nih uloga na pozorišnim scenama, kao što jeteško izdvojiti i neke od likova koje je tuma-čila u mnogim televizijskim serijama i za kojeje, takođe, dobila gromoglasne aplauze. „Okraljici Mariji, velikoj majki i dobrotvorki,nisam znala mnogo pre nego što smo 1991.na nagovor reditelja Ace Đorđevića i drama-turga Dragane Bošković počeli da radimopredstavu. U to vreme Karađorđevićima jebio zabranjen dolazak u zemlju i mi smo vrlohrabro ušli u ceo projekat. Drago mi je što sesada, konačno ostvarila njena želja da budesahranjena pored svog muža na Oplencu. Bioje to i izlet i prilika da se pokažem kao dram-ska glumica, a i dalje je rado igram. Drugauloga koja mi je trenutno zanimljiva, kada jepozorište u pitanju, uloga je Bearise u „GrkuZorbi”, jer je ona sasvim drugo u odnosu naono što sam inače radila u životu sa ovimglasom i stasom. Uvek su mi davali neke jakežene, robusne i snažne ličnosti. Beatris jeromantična, nežna, suptilna, bez obzira nanjen životni put, ostala je čista i ja sam sepoigrala glasom i emocijama”, navodi Ljilja-na Stjepanović. Na pitanje koju ulogu priželj-kuje, u dahu izgovara: „Mušku! ” – i uz osmehkaže da se još niko nije usudio da joj ponudiŠekspira ili nekog dedu od sto leta...

Sonja Šulović

Glumac Narodnog pozorišta u Beogra-du, Nenad Stojmenović dobio je, u sveganekoliko meseci, dva veoma značajna priz-nanja. Početkom januara uručena mu jeNagrada „Petar Banićević”, a potom, u apri-lu, i „Miloš Žutić”. U oba ’slučaja’, nagrađenje za tumačenje dva lika – Ivana PavlovičaŠatova u drami „Zli dusi” F. M. Dostojev-skog, u režiji Tanje Mandić Rigonat, kao iDžona Vortinga u komediji „Važno je zvatise Ernest” Oskara Vajlda, u režiji NikoleZavišića, koje su na repertoaru Scene „RašaPlaović”.

Prestižno priznanje „Miloš Žutić” do -bili ste za glumačku zaigranost i perfekci-ju. Jedan kritičar je ocenio da bi taj bardna šeg glumišta bio veoma srećan, jer u Va -ma ima sledbenika kojem je suština pozi-va važnija od popularnosti?

To je verovatno tako, mada... Da, ujednom periodu karijere, desilo se da samsa svog glumačkog puta „skrenuo” malo kateleviziji, snimao sam neke serije koje su utom trenutku bile vrlo popularne. Prosto,televizija je takav medij i vuče te ka vrstipopularnosti koja meni, možda, nije bilaprimerena. To kažem zato što sam ja, iskon-ski, po senzibilitetu, oduvek više pripadaopozorištu. Jer, u njemu postoji posebna le -pota, magija; i tu dramska igra, zaista, dola-zi do izražaja. Zbog svega toga, baviti sepozorištem – stvarno je privilegija. Sve ovodrugo su, uglavnom, primenjene stvari. Ok,lepo je ako ih ima, a ako ih i nema, opet sene osećam uskraćenim i ne žalim ni za čim.U tom smislu se stvarno osećam ispunjeno isrećno.

Da li je i u kojoj meri Miloš Žutić, mo -ž da, zaslužan što ste se „inficirali” pozori-štem?

Naravno. Prvi put sam ga gledao u„Pozorišnim iluzijama” u Jugoslovenskomdramskom pozorištu. Posle te predstave,zaista, prvi put sam se zaljubio u pozorište.Sa druge strane, moje pozorišno odrastanjetokom devedesetih bilo je vezano i za Dadov,a Miloš Žutić je, takođe, bio „dadovac”. Evo,baš ovih dana, po Dadovu su izlepljeniplakati nekih njihovih predstava, kao iimena ljudi koji su prošli kroz to pozorište.Veoma mi je drago da je moje ime uvrštenoodmah ispod njegovog. Takođe, moj profe-sor sa fakulteta, koji je sa njim bio velikiprijatelj, rekao mi je da između Žutića imene postoji velika sličnost. To su neke stva-ri koje mi veoma imponuju i laskaju. Na sveto, mogu samo da dodam i ovo: svaka slič-nost je zaista namerna, jer, po mom mišlje-nju, Miloš Žutić je, kao glumac i dramskapojava, neko ko može da bude uzor ne samomojoj generaciji nego i onima koji će doćiposle nas. Bio je retka i unikatna glumačka iljudska pojava.

Na ceremoniji svečanog uručenjaNagrade „Miloš Žutić” govorili ste odlo-mak iz Bergmanovog dela „Fani i Aleksan-dar”, koji se tiče života u pozorištu...

Veliki sam ljubitelj Bergmana. Cenimga ne samo kao velikog reditelja nego i pisca.„Fani i Aleksandar” je jedan od mojihomiljenih filmova, a isto je to i kao knjiže-vno delo. U njemu je veoma lepo opisanživot pozorišta i sećam se da je na mene,posle prvog čitanja, ostavio snažan utisak.Bergman je to napisao uzbudljivo i tačno.Lepo je i u tom smislu što nije u potpunostiafirmativno i ne glorifikuje našu profesijukao nešto što je uzvišeno i veliko. Svakaprofesija ima svoje lice i naličje. Život upozorištu je specifična stvar i drago mi je daje to, što sam govorio, kod publike naišlo nadosta dobar, feedback, jer su se ljudi prepoz-nali u svemu tome.

Iako ste tokom dosadašnje karijere os -tvarili brojne značajne uloge, od žirija, izu -zev u slučaju ove dve glumačke Nagrade „Mi -loš Žutić” i „Petar Banićević”, niste dobijalipodsticaje za svoju iskrenu predanost istra-živanju granica glumačkog umeća?

Jednostavno, tako se desilo, ali uprkossvemu ne mislim da sam bio marginalizo-van i da mi je učinjena nepravda. Mislim dasvako od nas mora da sačeka neki „svojperiod”. Ja čak ni u snu, nisam mislio da je

ovo sada „taj period”, ali, eto, ispostavilo seda jeste. Svaka nagrada je podsticaj, pred-stavlja veliku odgovornost i na neki način teobavezuje i za budućnost. Sebe, kao čoveka,doživljavam kao nekog ko se, pre svega, bavisvojom porodicom i pozorištem. Pa, ima liičega lepšeg od toga? Ja sam pozorišni po -svećenik i maratonac. Volim trke na dugestaze. Bavljenje pozorištem nije sprint i utom smislu, mislim da je vreme najboljipokazatelj. Voleo bih da sve ovo potraje štoduže i da glumački put, u budućnosti,zaokružim baš u pozorištu.

Jedan od pozorišnih posvećenika imaratonaca bio je, upravo, i Petar Baniće-vić, još jedno veliko ime našeg glumišta pokojem je nazvana nagrada koju ste prenekoliko meseci dobili, takođe, za ulogeŠatova i Džona Vortinga...

I jedna i druga nagrada drage su mi nasvoj način. Nažalost, nisam imao priliku daPeru ozbiljnije upoznam. On je neko ko jesebe gotovo uzidao u temelje ove zgrade. Bioje stvarno snažna glumačka pojava sa veomabogatim glumačkim repertoarom i svakakošto mi je posebno drago, veliki „partizano-vac”, kao i ja. Naš kolega Boško Puletić neda-vno mi je rekao da je Pera nekada davno,ovde u Narodnom pozorištu, igrao Šatova.To je, takođe, lepa koincidencija. Voleo bihda, u glumačkom smislu, podsećam nanjega.

„Zli dusi” i „Važno je zvati se Ernest”su potpuno različite predstave. U njima,pre ma ocenama stručnog žirija, demon-strirali ste visok profesionalizam, poštova -nje jezika i govora, snagu izraza i osećanja,meru i ukus u igri... Sve to, a naročito merai ukus, nisu veoma važni samo u profesio-nalnom, nego i u privatnom životu?

Po mom mišljenju, kada je u pitanjuscena, mera i ukus podrazumevaju profesio-nalnu i etičku posvećenost. Volim i poštu-jem one ljude koji znaju da svoju pričupodrede timu, jer pozorište je timski rad.Sportskom terminologijom rečeno, svakoko izađe na teren, u ovom slučaju na scenu,mora veoma dobro da zna svoju poziciju.Sve dok neko ko je bek, ne poželi da budecentralhalf ili centrarhalf ne poželi da budegolman, mislim da stvari mogu da funkcio-nišu. Pitanje mere i ukusa u pozorištu je istokao i u životu, a to je način funkcionisanja uodnosu na drugog čoveka.

U matičnom Narodnom pozorištu tre -nutno igrate u desetak komada čiji su auto-ri Šekspir, Meša Selimović, Ljubomir Si -mović, Euripid, Tenesi Vilijams... Koga bivoleli da dodate ovom nizu?

Što se tiče autora u čijim delima nisamigrao, maštam o „Besnilu” Borislava Pekića,„Romanu o Londonu” Miloša Crnjanskog...

Mikojan Bezbradica

NAJLEPŠI SANPrvakinja Pozorišta na Terazijama Ljiljana Stjepanović 11. je dobitnica priz-nanja „Žanka Stokić”, koje dodeljuju Narodno pozorište u Beogradu, dnevnilist „Večernje novosti” i grad Požarevac

Šta znači danas u Srbiji biti umet-nik?

„Od kada sam počela da se bavimovim poslom, uvek je bilo velikih teško-ća. Ali, čini mi se da u umetnosti vreme-na nikada nisu bila gora i čak se uvremenu ratova devedesetih nekakonalazio novac, a sada je kultura na po -slednjem mestu. To me boli zbog mla -dosti silne, i divne i talentovane koja nezna šta će sa sobom, a za umetnikanema ništa gore nego kad nema posla. Iplašim se za mladost – i kao majka i kaobaka. Pitam se koliko će ovo beznađe datraje i gde će ovaj narod da stigne bezkulture”, kaže Ljiljana Stjepanović.

Glumici Ljiljani Stjepanović u Narodnom pozorištu je uručena nagrada za stvarala-čku zrelost i bogatstvo umetničkog izraza „Žanka Stokić”. Nagrada „Žanka Stokić” svakegodine uručuje se glumici koja je stvaralačkom zrelošću, bogatstvom stvaralačkog izra-za i svojim umetničkim ostvarenjem obeležila pozorišni i filmski život Srbije. Odlukuovogodišnjem dobitniku priznanja doneo je žiri u sastavu: Mira Stupica, Manojlo Vuko-tić, Dejan Savić, Ljiljana Blagojević i Slavenko Saletović. Priznanje se sastoji od plaketekoju je osmislio slikar Geroslav Zarić, statuete Žanke Stokić u izradi vajara MilivojaBogosavljevića i novčanog iznosa. Nagradu „Žanka Stokić” ranije su dobile i glumiceSvetlana Bojković, Milena Dravić, Radmila Živković, Đurđija Cvetić, Ružica Sokić, Jeli-saveta Sablić, Gordana Đurđević Dimić, Dara Džokić, Mirjana Karanović.

SVAKA SLIČNOST JE NAMERNA„Svako od nas mora da sačeka neki ’svoj period’. Ja čak ni u snu nisam mislio daje ovo sada ’taj period’, ali, eto, ispostavilo se da jeste,” kaže Nenad Stojmenović

14LUDUS 191 - 194Lu

55 88 .. SS TT EE RR II JJ II NN OO PP OO ZZ OO RR JJ EEPoslednjih godina priča o Sterijinom

pozorju uvek može da počne odpočetka. Osnovano je 1956. godine

u Novom Sadu kako bi se dalo na značaju,prisutnosti i razvoju domaćeg dramskogteksta, kojeg do tada jedva da je bilo napozorišnim scenama.

Misija uspešno obavljena, uvršćeničak i klasici domaće dramaturgije, a onda,kad je sve bilo, kako danas svedoče učesni-ci ili bar njihova sećanja, kao iz snova –dinamično, živo, aktuelno, prestižno –počele su prve razmirice, okončane, isto-rijski gledano, vrlo brzo. Raspadomzemlje, raspadom Sterijinog pozorja kaojugoslovenskih igara.

Ponovo istorijski gledano, sada neštoduži period, traje konsolidacija ove i dalje– po mnogo čemu – stožerne i prestižnekuće festivala, ali i drugih važnih delatno-sti kao što su dokumentacija, periodika,međunarodni centar...

Kada su se topovi ohladili, početkomdvehiljaditih, nakon poluvekovne tradici-je, umetničko rukovodstvo je festival otvo-rilo pitanjima identiteta u specifičnostiposleratne kulturne preraspodele, pitanji-ma doraslosti vremenu i izazovima novihteatarskih tokova.

Uvek na velikom udaru kritike, čak iposle novih samozaplitanja/samorasplita-nja u umetnička veća i propozicije koje sutrebale da pomire razlike i sačuvaju privi-

legije domaćeg dramskog teksta naspramnajboljih domaćih predstava, zamah jepotrošen, Sterijino pozorje popustilo predlogikom „male bare...” i, kako reče ovogo-dišnji selektor, povratak kući se samnametnuo kao tema.

Ali, da i tu priču odmotamo ispoče-tka. Igor Bojović je na mestu selektorazamenio Kseniju Radulović. Uprava seodlučila da odustane od svakog vidaumetničkog vođstva, dalje „konceptuali-zacije” Sterijnog pozorja, pa je selektoruukinuta institucija umetničkog direktora,uvedena nakon gašenja institucije umet-ničkog veća. U međuvremenu, promenje-na je i uprava, pa se Bojovićev polukružnizaokret preklopio sa „godinom rimskekulture”, što je samo dodatno zbunjivalo usad već decenijski aktuelnom sterijan-skom fluksusu.

Već po njegovoj profesionalnoj voka-ciji, bilo je jasno (dakle, već i staroj upra-vi) da će novi selektor voditi više računa odramskom pismu, o praizvedbama kojihmu je, zacrtano trenutnim propozicijamaobjedinjenih kategorija nacionalne dramei pozorišta, dobre one ili ne, bilo dovoljnotri. Iako se ovoga selektori najviše boje –da li će biti tri dovoljno vredne i da li će sepozorišta, poput onih jugoslovenskih,takmičiti ko će proizvesti bolju – Bojovićse odlučio na čak četiri („Sunce tuđegneba” Milovana Mračevića, „Konstantin”Dejana Stojiljkovića, „Grebanje ili kako se

ubila moja baka” Tanje Šljivar, „Čarob-njak” Fedora Šilija). Ako se uzme u obzirda je Kokan Mladenović napisao prakti-čno novi dramski tekst, istina prema deluStevana Sremca („Zona Zamfirova”),onda se broj praizvedbi gotovo udvostru-čio. Iako je, kako to obično biva, upitano-sti bilo i pre Festivala, reklo bi se – sjajnasezona!

A onda je nova uprava Sterijinogpozorja odlučila da Festival otvori EmirKusturica. Poslovično ljubopitljive novi-nare prilikom saopštavanje ove vesti, po -malo zlurado, pitali su: „Nemate komen-tar? Pitanje?!” Selma Spahić, rediteljkapredstave „Grebanje...” je imala. Lično seizuzela iz selekcije, što je na kraju rezulti-

ralo i povlačenjem predstave Bosanskognarodnog pozorišta Zenica, Bitef teatra iFonda Hartefakt.

Jedva dočekao da zapravo ima o čemuda govori, Emir Kusturica, kojem je izgle-da kao u onom poznatom vicu o đaku kojikasni u školu usput sve nešto pucalo, vadisvoj telefon i otvara Sterijino pozorje es-em-es „besedom” o vojvođanskoj repre-zenaciji (čitaj deklaraciji) u kojoj ni najdo-bronamerniji nisu mogli da ne primeteizostanak Danila Kiša, Aleksandra Tišme,Vaska Pope, Laze Kostića...

Međutim, pokazaće se da je mnogoviše od sveg publiciteta Sterijnom pozor-ju trebala ta predstava, taj tekst, jer je tasna vagi „domaćeg, a svetskog” opasnopotegao dole. Mračevićevo „Sunce tudjegneba” u režiji Aleksandra Lukača i Pulsteatra iz Lazarevca, niški „Konstantin”,„Virus” iz Jermenije (a prilično su lošeprošle i dve od tri predstave iz međunaro-nog programa Krugovi – osiječki „Unter-štat” i banjalučka „Hasanaginica”), zado-voljavaju minimume dramskih i pozori-šnih kvaliteta. Još važnije, te predstave nesamo da govore o prošlosti, nego kao takvei dolaze. U svetlu izabranih najuspelijihpozorišnih ostvarenja sezone – „Galeb”Srpskog narodnog pozorišta, „Otelo” Ju -goslovenskog dramskog pozorita (a neiza-

branih je, nažalost, ostalo još) – one supoput muzejskih relikta. A ako su muzejireferentna mesta naše brige o kulturnojbaštini, onda i laici znaju da se Sterijinompozorju ne piše dobro.

Nije problem selektor, nije problemselekcija, to je sve stvar jednog ciklusa,stvar nadahnuća. Problem je koncepcija iozbiljna analiza, promišljanje šta je todramski tekst danas, šta je pozorište danas,za nas. I u kojoj su oni vezi.

Koje radnje i funkcije dramski pisackao „ugrožena vrsta” treba da preduzmena sebe, a koje društvo, kako bi preživelibez toga da najbitnije kuće i festivali nepostanu rezervati?

Zašto „babe i žabe” na jednom mestu?Koji bi danas bio primarni cilj domaćegpozorišta uokvirenog Sterijnim pozorjem,ako je to nekad bilo podsticanje dramskihautora?

Takmičenje, prestiž, termini sunamerno upotrebljeni nekoliko puta. Toje isto zanimljivo mesto. Žiri u meritornojulozi, pa jedne godine propusti da eviden-tira razvoj, promenu obrasca dramskogteksta („Kukavičluk” Olivera Frljića u NPSubotica), druge zapostavi glumce i drugescenske autore (nedodeljivanje nagrada),a treće kao najbolju nagradi jednu suštin-ski komercijalnu predstavu. Kod nas se jošuvek ne vidi savremeni senzibilitet gluma-čkog čina, rešenje scenskog prostora kaoscenografija, priručnost „odeće” i „garde-roberskih” rešenja kao kostim...

Čak i ako je domaći dramski tekst, saogromnim nevoljama pri definisanju„domaćosti” pojedinih autora koji supripadali širem kulturnom području,drugim državama i republikama, sigurnakuća Sterijinog pozorja, festivalski pojamdoma, onda je on i dalje sagrađen nadrumu.

Kažem drumu, jer mi još ni putevenemamo, a „šteli” bi. Biće, samo još maloda se pretvaramo, da uspostavimo nekenove snove, sećanja i mitove.

Igor Burić

POVRATAK KUĆI Problem je koncepcija i ozbiljna analiza, promišljanje šta je to dramski tekstdanas, šta je pozorište danas, za nas. I u kojoj su oni vezi.

Uvod u bogat prateći program bilo je otvaranje izložbe pozorišnog plakata i grafičkog oblikovanja u donjem foajeu Scene „Jovan Đorđević”. Od 25. maja do 3.juna, u deset dana realizovano je, uz festivalski takmičarski deo, više od 50 programskih jedinica.

U Studiju „M” interaktivnom umetničkom instalacijom „Dnevna soba” predstavljeno je delo konceptualne umetnice Marine Abramović. Gosti Pozorja su bilii Sterijanci, dobitnici najvećeg broja Sterijinih nagrada u kategoriji glume, Milena Zupančič (1971, 1975, 1979, 1985, 1990), Pero Kvrgić (1956, 1959, 1971, 1989) iMihailo Miša Janketić (1988, 1992, 1994, 2005), sa kojima je razgovarao reditelj Voja Soldatović. Organizatori su u program uvrstili i Međunarodni simpozijumpod nazivom„Pedagogija i izvođačke umetnosti”, kome je prisustvovalo više od 20 učesnika, kao i nekoliko umetničkih radionica sa gostima iz inostranstva.

Jubilarno 40. Pozorje mladih: ispitne predstave studenata Akademije dramskih umetnosti iz osam visokoškolskih institucija iz regiona, igrale su se u Kultur-nom centru i Pozorištu mladih. Od 26. maja u foajeu Pozorišta mladih u, kao deo pratećeg programa festivala, otvorena je izložba „Ludus: Foto-fragmenti sećanja– 20 godina kasnije”. Uvid u protekle decenije, dešavanja, previranja (socijalna, politička, umetnička, teatarska), podsećanja na ljude i događaje pružile su fotografi-je koje potpisuju, između ostalih, naši najznačajniji umetnički fotografi poput Vesne Pavlović, Đorđa Tomića, Vukice Mikače...

Pedeset i osmo Sterijino pozorje održano je od 25. maja do 3. juna u NovomSadu. Selektor Igor Bojović je za zvaničnu konkurenciju odabrao devet predstava.Za nagrade su se takmičili „Čarobnjak” Fedora Šilija, u režiji Borisa Liješevića(Narodno pozorište Sombor); „Sunce tuđeg neba” Milovana Mračevića, u režijiAleksandra Lukača (Puls teatar, Lazarevac); „Konstantin” Dejana Stojiljkovića,reditelja Juga Radivojevića (Narodno pozorište u Nišu i Narodno pozorište uBeogradu). U selekciji su bili i „Virus” Siniše Kovačevića, u režiji Hakoba Kazančja-na (Teatar mladih iz Jerevana); Nušićeva „Gospođa ministarka” u režiji OliveraFrljića (Satiričko kazalište „Kerempuh”, Zagreb). Učestvovali su i „Zona Zamfiro-va”, po delu Stevana Sremca, u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića (Pozorište naTerazijama); Čehovljev „Galeb” u režiji Tomija Janežiča (Srpsko narodno pozori-šte, Novi Sad) i Šekspirov „Otelo” u režiji Miloša Lolića (Jugoslovensko dramskopozorište). „Grebanje ili kako se ubila moja baka” po tekstu Tanje Šljivar, u režijiSelme Spahić (Hartefakt fond, Bitef teatar i Bosansko narodno pozorište iz Zenice)povučeno je iz konkurencije.

Odluke o Sterijinim nagradama 58. Sterijinog pozorja doneo je žiri koji su čini-li Predrag Ejdus (predsednik), Dragana Bošković, Cisana Murusidze, MiodragTabački i Stevan Koprivica.

Većinom glasova žirija odlučeno je da je „Zona Zamfirova”, najbolja predstavafestivala. Sterijina nagrada za tekst savremene drame dodeljena je Fedoru Šiliju zatekst predastave „Čarobnjak” Narodnog pozorišta u Somboru. Predstavu je režiraoBoris Liješević, kome je pripala i Sterijina nagrada za režiju.

Za najbolja glumačka ostvarenja Sterijinu nagradu su dobili Nebojša Dugalić –za ulogu Hadži Zamfira u predstavi „Zona Zamfirova”, Saša Torlaković za uloguTomasa Mana u „Čarobnjaku”, Jasna Đuričić za ulogu Irine Nikolajevne Arkadineu predstavi „Galeb” Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Ivan Bosiljčić zaulogu Maneta u „Zoni Zamfirovoj”.

Sterijina nagrada za scenografsko ostvarenje pripala je Aleksandru Deniću zapredstavu „Konstantin” Dejana Stojiljkovića, u režiji Juga Radivojevića i izvođenjuNarodnog pozorišta u Nišu i Narodnog pozorišta u Beogradu. Za kostimografiju uistoj predstavi nagrađeni su Bojana Nikitović i Stefan Savković. Najboljom origina-lnom scenskom muzikom proglašen je učinak Marka Grubića za „Zonu Zamfiro-vu”, a za koreografiju u toj predstavi Sterijinu nagradu dobila je Mojca Horvat.Specijalna Sterijina nagrada za predstavu u celini dodeljena je „Galebu” SNP-a,prema tekstu Antona Čehova, u režiji Tomija Janežiča.

Nagrada iz Fonda „Dara Čalenić” za najbolju mladu glumicu pripala je IvaniPopović za ulogu Zone u „Zoni Zamfirovoj”, dok je isto priznanje za mladog glum-ca dobio Marko Marković za više uloga u predstavi „Čarobnjak”. Prema odluci žiri-ja Nacionalne sekcije Međunarodnog udruženja pozorišnih kritičara, u kojem suIgor Burić, Vladimir Kopicl i Boban Jevtić, nagrada Okruglog stola ovogodišnjegPozorja za najbolju predstavu dodeljena je „Galebu” SNP-a.

Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku „Miodrag Kujundžić” dodeljena je Boba-nu Jevtiću za tekst kritike „Prazna recitovanja”, objavljen u NIN-u, odlučio je žiri usa stavu Svetislav Jovanov, Nina Popov i Slobodan Obradović. Nagradu novosadskogDnevnika za umetničko ostvarenje dobio je Tomi Janežič za režiju „Galeba”, a Nagra-da „Zoran Radmilović” za glumačku bravuru, koju dodeljuje Kompanija „No vosti”,pripala je Slobodanu Stefanoviću za ulogu Manulaća u „Zoni Zamfirovoj”.

LUDUS 191 - 19415

Drama „Čarobnjak”, koju je napisaoFedor Šili, neočekivani je pogledmladog čoveka današnjice na veli-

kog, svevremenog, književnog genija Toma-sa Mana. O tom mladom dramskom piscuostaće upamćeno i to kako je, juna 2013.godine, krajnje nenametljivo i totalno – aliistinski – pankerski zgužvane kose, ogrnutvijetnamkom, tihim korakom izašao nascenu Srpskog narodnog pozorišta da primisvoju prvu Sterijinu nagradu... Kaže da sumu najveći srpski dramatičar i nedovoljnopoznati prozni pisac Nušić, te engleskiprozaist Pi Dži Vudhaus važni koliko i EliasKaneti i dva Tomasa – Man i Bernhard...

Govorio je najpre o tome, kako je„Čarobnjak” prohodao somborskom sce -nom... „Komad sam napisao na trećoj godi-ni dramaturgije. Manove knjige koje sampročitao i njegova biografija bili su osnovaza priču o princu nemačke književnosti ujednom trenutku, a onda, nekoliko godinakasnije, zabranjenom i prognanom piscu.Porodični sukob, zanimljivo opisan u njego-vom dnevniku, bio je jedna od linija koje sume vodile. Man, između ostalog, piše da jeuvek mislio kako kćerke nisu ništa ozbiljno,da je u sinu više poezije, da je sin nastavak, aonda je imao daleko teži odnos sa sinovima,dok je sa kćerkom bio sasvim korektan. Kadse taj nemir stavi u kontekst sa pričom oumetniku koji mašta o običnom, eto sukobasa celim svetom... Napisao sam dramu kojau sebi ima i biografsko, i fiktivno, i knjiže-vno... Manova kćerka, Monika Man, napisa-la je, inače, da je on često brkao stvarnost,govorio bi da mu se dogodilo nešto što jezapravo napisao ili da je napisao nešto štomu se uistinu desilo u stvarnom životu. Usvemu tome, svim tim razmišljanjima, stvo-rila se priča o umetniku uopšte... Kada je

SAMO NE KOMPOMITOVATI SVOJ GLAS I STAVFedor Šili dobitnik je ovogodišnje Sterijine nagrade za originalnu dramu „Čarobnjak”, u režiji BorisaLiješevića i izvođenju Narodnog pozorišta Sombor

počeo rad na predstavi, pustio sam ih. Biosam u pozorištu negde na samom početkuproba, da se upoznamo... Ali – imao sampoverenje i u glumce i u reditelja Borisa Lije-ševića. Nisam od onih ljudi koji misle dapiscima ide sve od ruke. Na probi sam imtad i rekao da ja nisam pametniji od njih, jasam napisao tekst, a oni mogu da ga inter-pretiraju, i ja ću biti srećan da vidim kako suga oni pročitali”.

Iz kog osećaja se uopšte piše ovakavkomad?

Najbitnija stvar u pozorištu je postićiemociju. Nadam se da naša predstava budineke emocije, da ljudi nisu besćutni predgenijem koji je nemoćan zbog samoubistvasina, nemoćan jer gubi svoju zemlju, sve štoima... U nekim od tih priča može se pronaćisvako od nas... Jedini moj odgovor na tozašto sam napisao ovaj komad je da je meneto zanimalo i jedino što mogu da savetujemmladima u ovom poslu jeste da se bave onimšto ih zanima, jer se odmah vidi ako nemaiskrenog osećanja. Ako misliš: ovo je sadapopularno – ovo nije, onda u startu kompro-

mituješ svoju autentičnost. Ako pišeš i govo-riš nešto iskreno, bez obzira na to koji ježanr, to može da se prepozna jer je autenti-čno i iskreno. Naravno, desi se nekada daneke dobre predstave ne zažive, nekad tezapanji šta sve nije opstalo na repertoaru. Toje nešto nad čim mi nemamo nikakvukontrolu. Napiši ono što te zanima, krajnjeje apartno napisati komad o Tomasu Manu,ali mene je to zanimalo. Dok sam bio naakademiji, stalno sam „visio” u pozorištu,gledao sam razne predstave, video raznetrendove, čitao razne drame, ali sam pisaosamo ono što me zanimalo.

Kako pisac, ako nije već etabliran,dolazi do reditelja i pozorišta i gde su našidramski pisci kada javno i odgovornotreba stati iza nekih važnih reči?

Do reditelja se dolazi tako što tekstovešalješ pozorištima i samim rediteljima. Ionda se čeka. U principu izgleda lako, samotreba pisati i slati. Ako imaš nešto dobro,prepozna se. Imamo puno mladih dramskihpisaca i nema tu nekog velikog problema.Što se tiče javnog i privatnog, ja se vrlotrudim da se ne bavim privatnim. Moj ličnistav je moje delo, to je javno, ali ne osećamlično potrebu da se posebno izjašnjavam onekim javnim stvarima. Tako sada osećam,a može to vremenom i da se promeni. Uovom trenutku mislim da je moje delo javno,a moje mišljenje privatno. Imamo dostapolitički aktivnih ljudi, pa i u umetnosti, nekažem da greše ti koji javno iznose svojepolitičko mišljenje, ne mislim da je to pogre-šno. Zapravo, nema univerzalne formulekako umetnik, pa i pisac, treba da se postavijavno. Samo je važno ne kompromitovatisvoj glas i stav.

S. Miletić

Šteta što je samo sterijanska publika,isprativši je dugotrajnim aplauzom,znala da prepozna kvalitete zagreba-

čke „Gospođe ministarke” u režiji OliveraFrljića, jer svi drugi žiriji su je ignorisali,tako da je prošla bez ijedne jedine festival-ske nagrade!

A poštenije i tako ozbiljno promišlje-ne predstave po domaćem dramskomtekstu, uz izuzetno poštovanje samog Nu -šića, a u izvođenju nekog „stranog” an -sambla, nismo imali prilike da vidimo uskorije vreme. Prvi put smo gledali Živkukoja na početku predstave nije opajdarapreobučena u svilu, nego ipak pristojnagospođa, pošto Frljić još jednom potenci-ra: najopasnija je ta srednja klasa, ti lažnisalonski anarhisti, zapravo konformistiteškaši...!

Srbima po zanimanju, kojima je uveksumnjiva „frljićevština”, ovoga puta priderasla je paranoja zbog u predstavi izvede-nih srpskih, kafanskih umotvorina, dok jeantiratnim profiterima krajnje sumnjivabila slaba vidljivost titla na hrvatski učemu su videli sabotažu aktuelne vlasti isamog Pozorja. Ništa manje glava pak neboli od stručnjaka koji tvrde da ta pred-stava ima smisla jedino u Zagrebu! Opredstavi i centrifugalnom (pozorišnom)životu u Srbiji i Hrvatskoj govore glumci„Kerempuha”, Linda Begonja i BorkoPerić – Frljićevi Dara i Čeda na koje biNušić – jamačno – bio vrlo ponosan...

„Nevjerojatno je koliko je aktualanNušićev apsurdni sustav, jedan potpuniperpetuum mobile koji se okreće, obna-vlja i opstaje, a nevjerojatno je i to koliko

se njegov tekst može igrati na moderannačin. Ono što je nas zanimalo u toj igri jeda se dobije suluda brzina, u okviru kojeopet glumac može reagirati emotivno. Toje groteska, ali je i kolaž, sustav igre kojimože biti onakav kako je ko išao dalje umetafiziku i naličje lika. Tekst je birao samFrljić – a radili smo mi već sa odličnimredateljima od Milera, de Bree do Mađeli-ja – dok je sama Živka dugo godina bilavelika želja i glavne glumice u predstaviElizabete Kukić. Ja sam već imala scenskidodir sa srpskim jezikom. Igrala samvojvođansku curu u ’Pijanoj noći 1918.’”kod Lenke Udovički. Kolega iz predstaveNebojša Glogovac puno mi je pomagaotada, a na ’Ministarki’ lektor nam je bioBogdan Diklić. Do besvijesti smo izgova-rali brzalice, čokančiće, to „č” i „ć”, koje miu hrvatskom principu ne razlikujemo, baškao ni dužine. Zanimljivo je da je medijenajviše intrigirala priča sa prijevodom,bilo je to u trenutku kada je bilo puno pole-mika oko toga da se srpski, bosanski icrnogorski TV sadržaji moraju titlovati.Titl na našoj predstavi bio je Oliverovkomentar na sve to. Meni je to lijepo, jeron daje predstavi dodatnu dimenziju,formu igranog filma. Gledaš gore i imašneku drugu vizuru,” priča Linda Begonja.

JEDINI IZLAZ JE U IZRAŽAVANJU OSOBNOG STAVALinda Begonja i Borko Perić, Dara i Čeda u zagrebačkoj „Gospođi ministarki”,Satiričkog kazališta „Kerempuh” – na 58. Sterijinom pozorju

Linda Begonja

Borko Perić

Na pitanje, vidi li kakav izlaz iz sveop-šte i uvredljive marginalizacije i provinci-jalizacije pozorišta i kulture, Begonja kaže:„Ne vidim izlaz, osim u izražavanju osob-nog stava, mislim da jedino to ima smisla...Na snazi je veliki strah i indiferentnost,otupljenje u ljudskom smislu, da više nereagiraš na tuđu nesreću i nevolju, jer je itebi toliko loše. Prije se nisam sa Oliverom(Frljićem) slagala u tome, čemu tolikoizražavanje političkih stavova, stalno smose oko toga raspravljali, jer ja nisam tolikopolitična. Onda sam u Kranju gledalanjegovu predstavu o ljudima koji su izbri-sani, koji su nestali, bilo me toliko stid.Bilo mi je drago da me nisu tamo prozvali,jer je predstava interaktivna, osjetila samda ta moja apolitičnost nije dobra. Nemoraš reagirati kroz sustav politike, negokroz, evo, nekakav umjetnički čin, da je tonaš minimum i moralna obaveza, bar bitrebala biti u domenama posla kojim sebaviš. Jednostavno, sustav djeluje kroz nasi uništava nas, a u isto vrijeme mi smoposlušni, mislim i na institucije, i na sve, isvugdje je to isto, to klatno uvijek se njiše,a mi se njišemo u skladu s njim.”

Borko Perić kaže da je „bio posebnovezan za Nušića kroz osnovnu školu, iakonije bio na popisu literature. U ono vrijemesu se čistile knjižnice od starih knjiga i jasam je našao na nekoj hrpi i, ne znam zašto,odnio doma. Čuvao sam je i kad je mojasupruga Dora del Bianko adaptirala tekst –radila je upravo na tom primjerku. Oliverje prekrasno vodio probe, Elizabeta kojaigra Ministarku bila je odličan pokretačansambla i, što je najvažnije, publika voliovu predstavu. Do Sterijinog Pozorja uNovom Sadu izveli smo je šezdeset puta, apremijera je bila u drugoj polovini rujna(septembar). Frljića znam sa Akademije,radili smo jedan njegov ispit zajedno i tadase već vidjelo da odskače od svoje generaci-je, po svemu. Kod njega je zanimljivo to štoga ljudi izvana, koji ga ne poznaju, koji nisudio procesa, doživljavaju preko svega onogašto je spolja, zgodnih provokacija za medij-sku upotrebu”, dodaje Perić.

Na propitivanje o tome kuda ide ovajsvet sa – navodno – velikim slobodamaPerić kaže: „Svi uvijek pričaju isto, nemapara, kriza, moramo se stisnuti, ma to nijesamo sada, traje već dvadeset-trideset-četrdeset godina, pitaš mamu i tatu, bakui djeda, svi ti isto odgovaraju – uvijek bilotako. Danas malo ljudi radi, a od onih kojirade – malo njih radi to što voli, a osimtoga su i potplaćeni. Kazalište daje slobo-du, to je čarolija koja mijenja ljude. Meneje uhvatilo, začaralo, ja sam se zaljubio ivolim jako svoj posao. I to je jako važnastvar, imati sreću raditi posao koji voliš.Sve više sam sklon da mislim da je kazali-šte, ako ga se radi srcem, izlaz, i svakaumjetnost je uvijek bila i služila tome dase izađe iz negativnog što se događa, na štone možeš utjecati.”

S. Miletić

Dara Čalenić i Pero Kvrgić na 58. Sterijinom pozorju

- Heeeej! Ijaooo! Petrunjelice!- Kako si me još zvao, goluuubice.- Igrali smo u Dubrovniku u „Dundu

Maroju” Pometa i Petrunjelu. Pre 60 godina.I bilo je divno! Ljubi te tvoja Petrunjelica, vidi-mo se kasnije, nakon razgovora sa ovommladom damom.

Ovako je u Srpskom narodnom pozori-štu u Novom Sadu izgledao susret glumacaDare Čalenić i Pera Kvrgića. Učestvovali suna prvom i sreli se na 58. Pozorju.

Glumica Dara Čalenić rođena je 1934. uNovom Sadu. Završila je glumačku školu1952. u Srpskom narodnom pozorištu, gde jeodigrala više od 50 uloga. Prelazi 1958. uBeograd, u Jugoslovensko dramsko. Bila jezvezda našeg filma i pozorišta. Od 1970. živiu Bostonu, u Americi, sa suprugom, redite-ljem Vladimirom Petrićem, koji predaje naHarvardu. U Americi je upoznala OrsonaVelsa, Artura Milera, Liv Ulman i LorinBekol. Ali rado se vraća u Novi Sad i svakegodine je na Pozorju.

Dara Čalenić se seća prvog Sterijinogpozorja: „Bila sam veoma mlada. Sa velikomdisciplinom smo mi, mladi, bili pripremljenida dočekujemo goste festivala. Stajali smo ušpaliru, svako je imao po neki cvetić i kada suglumci nailazili, naročito oni značajniji, dotr-čavali smo i davali im cveće. Bio je običaj i dami mladi služimo umesto konobara. To jenama bila čast kao domaćinima. Tako smo sezdružili i zbližili sa svima. Svako Pozorje jebilo značajno i imalo svoje obeležje. Bilo jeveoma potrebno tada našoj kulturi i ostalo jeto. Zato mora da traje stalno i da okupljaumetnike iz svih pozorišta u regionu...”

Pamti i Pozorje iz 1965. godine. Tada jedobila Sterijinu Nagradu za najbolju glumicuna festivalu: „Igrala sam u predstavi ’Savana-rola i njegovi prijatelji’ Jugoslovenskog dram-skog pozorišta. To je čuveno delo Jovana Vave

Hristića, u režiji Miroslava Belovića. To mi jenajdraža nagrada. Dobila sam i Zlatnu arenuu Puli i nagrade na glumačkim svečanostimau Nišu, ali ova mi je najdraža. Novi Sad jemoje rodno mesto i možete misliti koliko miznači kada sam je ovde dobila.”

Od 2004. ustanovljena je na Sterijinompozorju Nagrada „Dara Čalenić” za najboljumladu glumicu i najboljeg mladog glumca.„Moj glumački početak je bio veoma težak”,kaže gospođa Dara. A kako se nagrade uvekdele najznačajnijim, mladim koji tek poka-zuju svoje talente i kada su izuzetni ne dobijuništa, tako smo moj suprug i ja odlučili da deokamate od ušteđevine dajemo kao nagraduglumici i glumcu do 30 godina. To smo pred-ložili upravi Sterijinog pozorja i oni su prih-vatili. Veoma sam srećna zbog toga i što sambila u situaciji da to uradim. Isto bi uradiosvaki glumac koji bi bio u mogućnosti.

Ima li uloga za kojima žalite?„Ima. Žalim što nisam odigrala Nušiće-

vu Gospođu ministarku i Sterijinu Femu u’Pokondirenoj tikvi’. Reditelji su prolazilipored mene, ali druge su dobijale uloge.Teško mi je kada se toga setim, zato ću citira-ti Femu – to je ona situacija kada mangupidođu u njenu kuću, a tu je i njena ćerka. Femaih dočekuje i kaže: ’Ko je to nama došao! Taizvolte se razuzuriti, samo se raskomotite,kao kod svoje kuće. A ti idi u kujnu i peci krof-ne!’ Ko zna. Možda je ovo moje poslednjePozorje, pa neka i to ostane zabeleženo.”

Pero Kvrgić je jedan od najznačajnijihglumaca u Hrvatskoj. Rođen je 1927. godi-ne u Srpskim Moravicama u GorskomKotaru. Počeo je da glumi u partizanskimdružinama sa 17 godina. Nakon susreta sarediteljem Brankom Gavelom kreće profe-sionalna karijera u Zagrebu. Od Jonesko-vih „Stolica”, preko Držićevog „DundaMaroja”, do Strindbergove „Sablasne sona-te” i „Glorije” Ranka Marinkovića... PeroKvrgić neumoran je i u osamdeset sedmojgodini života. Koje Sterijino pozorje najbo-lje pamti?

„Sa najviše radosti sećam se prvog Steri-jinog pozorja. Ako se ne varam, bilo je to1956. godine. Dobio sam tada Sterijinunagradu i bio sam najmlađi među nagrađe-nima. Sećam se da su nagrade dobili i Milan

Ajvaz, Viktor Starčić, Branko Gavela i gospo-đa Ravasi.

Bilo je isto kao i sada. Bili smo jako uzbu-đeni. Sećam se da je u pauzi Gavela ušao unašu garderobu, grdio nas je: ’Kaj to delate?Publika se smije! Ovo nije komedija!’ Ali kadsmo dobili nagrade, bilo mu je drago. Govo-rio je kako je on dobio nagradu za prošlost, aKvrgić za budućnost. Sada je ta budućnostprošlost.

Sterijina nagrada je bila moja prvaglumačka afirmacija. Mnogo mi o je značilau karijeri.”

Seća se i rada sa Gavelom: „Gavela je bioveliki majstor. Tražio je finese. Radio sam sanjim jednu ulogu – igrao sam poljskog žido-va. Nismo znali kako poljski židov govori, pasmo zajedno tražili pravi način, tražili smoposebno izražajni jezik i nalazili origina-lnost.”

Razmišlja kako i koliko se pozorištepromenilo za sve godine njegovog bavljenjaglumom. Danas je režiser „bog i batina”!Onda su režiseri poštovali autora. Tažili suono što je između redova i ispod teksta.

Šta pozorište danas znači glumcima,šta publici?

„Nama starijim glumcima znači zdrav-stvenu terapiju. Glumeći, osvežavamo mo -ždane vijuge i održavamo fizičku kondiciju.Publici znači drugačije. Ono oslikava životjer nekada se neke stvari u pozorištu boljevide i razumeju nego u životu.”

Dara Čalenić i Pero Kvrgić, doajeni ilegende, zajedno na 58. Sterijinom pozorju.Zbog ovakvih susreta vredi u vreme festivalabiti u Novom Sadu.

Olivera Milošević

STERIJANSKI SUSRETI

16LUDUS 191 - 194Lu

Usomborskom Narodnom pozori-štu u prethodnih dvadesetak godi-na jezdilo se i Holivudom i Mrdu-

šom Donjom, Kate je kapuralisala jurećiskalinama, ružio se narod, i to u dva dela,ženio se Figaro, prepričavala se aferanedužne Anabele, gradila se crkva Svetogspasa, imali smo bube u uhu, putovalo seza Nant, budilo se proleće, virili smo uNorinu kuću lutaka... Svašta smo prožive-li zahvaljujući izvanrednim somborskimglumcima, koji i dalje ne prestaju da nasiznenađuju. Ovo je izuzetna sezona zasomborsko Narodno pozorište, ali i zadramskog umetnika Sašu Torlakovića:dobio je za ulogu Tomasa Mana u „Čarob-njaku” Fedora Šilija, u režiji Borisa Liješe-vića; glumačka priznanja na čak triznačajna festivala: 63. Festivalu profesio-nalnih pozorišta Vojvodine, 18. Gluma-čkim svečanostima „Milivoje Živanović”i na Sterijinom pozorju; dok mu je Zlatnićuran na 42. Danima komedije pripao zaulogu Mata Bukarice u „Predstavi Hamle-ta u selu Mrduša Donja” Ive Brešana, urežiji Kokana Mladenovića...

Na početku razgovora, na pitanjekoliko ga je pozorište puta podmladilo, akoliko donelo sedih, kaže da je glumac sasvakom predstavom zreliji, nešto gapodmladi, nešto postari, nikad to nijejednostrano, naizmenične su te amplitu-de... Pa zaključuje: „Ma, nema lepšeg negoraditi u pozorištu! ”

Ko je tvoj Tomas Man, šta nam ongovori o svetu danas, je li današnji umet-nik u drugačijem položaju?

Pаdа mi nа pаmet deo iz govorаTomаsа Mаnа povodom dodele Nobelovenаgrаde gde pominje svog omiljenog svecаSvetog Sebаstijаnа, mlаdićа koji, kаko onkаže, proboden strelаmа i mаčevimа nаlomаči se smeši. To je rečenicа kojа vаspokreće nа rаzmišljаnje. Svet u kome živi-mo i poremećen sistem vrednosti dokrаjnjih grаnicа je аmbijent u kojem trebаostаti čovek. To je veliko umeće dostojnopoštovаnjа. Istinski se divim svаkompojedincu, kаkvih, hvаlа Bogu, imа, kojiposeduju tаkvu snаgu i tаkvu mudrost. NаšTomаs Mаn posmаtrа svet i ljude oko sebe.Ponekаd im zаvidi nа njihovoj običnosti.

Zаtvoren je u svom svetu stvаrаnjа i pisаnjа.Vodi dijаlog sа boljim od sebe. Zаgledаn jeu prošlost, аli i u budućnost, а sve u nаdi dаspoznа sebe sаmog. Ne pristаje nа nаkа -rаdne ideologije i jаsno i bez uvijаnjа seodređuje premа njimа. Svoj krst i mukunosi čаsno. Dostojаnstvo u pаtnji, to je onošto kаrаkteriše Tomаsа Mаnа u nаšojpredstаvi.

Tomas Man bio je i ostao primervanredne pameti i hrabrosti, uzor ka -kvih danas nema... Gde su takvi danas?

Hrаbrost Tomаsа Mаnа ogledа se učinjenici dа je odbio dа bude deo jednog zlаsа likom nаcizmа. Ponekаd zаborаvljаmodа je tаkvа ideologijа imаlа nemаli brojpristаlicа u gotovo svim zemljаmа Evrope.Nаžаlost, to zlo postoji i dаnаs. Poprimiloje neki novi oblik i formu. Ljudi koji toprepoznаju tome se odupiru i nаzivаjustvаri prаvim imenom, predstаvljаju zаmene morаlne gromаde nаšeg vremenа.Tаkvi ljudi kod nаs nisu bаš u modi.Tobože, trebаlo bi dа ih se stidimo, dа ihmаrginаlizujemo. Ne uklаpаju se u nekiosnovni tok. Nisu politički korektni, а sаmozаto što govore istinu. Oni postoje, sаmo ihne čujemo od zаglušujuće buke.

U pozorištu prečesto tražimo zaba-vu, beg iz stvarnosti koja je skoro pa čistatragedija. Zato hoćemo komediju. Je lipublika dorasla predstavama kakav je„Čarobnjak”??

Nа ovo pitаnje odgovoriću jezikomstаtistike. Dаkle, u nаšem pozorištu broj

Regionalni hit "Ne igraj na Engleze" mladogdramskog pisca Vladimira Ðurđevića u režijiStaše Koprivice i u produkciji Beogradskogdramskog pozorišta gostovao je 18. aprila u Sati-ričkom kazalištu Kerempuh u Zagrebu. Gosto-vanje Beogradskog dramskog pozorišta dokaz ježelje Satiričkog kazališta Kerempuh da regiona-lnim umrežavanjem sa partnerima kontinuira-no neguje savremene komediografske satiričkesadržaje, a uzvratno gostovanje najavljeno je zajuni mesec.Zagrebačka publika je tako videla ibeogradsku verziju ove sad već kultne komedijenakon nedavne hrvatske praizvedbe na sceniKerempuha u režiji Vinka Brešana i ŽeljkeUdovičić. Ova, sada već kultnu komediju odigra-na je na sceni Beogradskog dramsko pozorišta,za pet godina od premijere, preko 150 puta.

Novi Zakon o javnim nabavkama neće se meša-ti u sadržaj javnih nabavki ustanova kulture,koje će i dalje moći da ih organizuju u skladu sasvojim potrebama, izjavio je direktor Uprave zajavne nabavke Predrag Jovanović. „Ustanovekulture i dalje će moći da organizuju javnenabavke po pregovaračkom postupku i iz umet-ničkih ili tehničkih razloga, samo je potrebnoda to dobro i jasno obrazlože i nikavih proble-ma neće biti“, rekao je Jovanović. On je najavioda će Uprava za javne nabavke uskoro datizvanično mišljene u tom pogledu i da se ništanije promenilo u odnosu na zakon iz 2002. godi-ne kada su ustanove kulture u pitanju. Ministarkulture i informisanja Bratislav Petković izjavioje da će ustanove kulture biti izuzete iz primenenovog Zakona o javnim nabavkama. "Poruču-jem svim ustanovama da nema mesta bojaznida će taj zakon da se odnosi na kulturne ustano-ve", rekao je Petković.

„Rable/Vrlina/Greh“ komad Milivoja Mlađeno-vića, u režiji Vladimira Lazića, premijerno jeizvedean u Šabačkom pozorištu krajem aprila.Pisac Mlađenović u podnaslov ovog tekstanastalog po motivima Rableovog „Garagntue iPantagruela“ stavlja odrednicu „prejezovitakomedija o bračnom poduhvatu“. Muziku jekomponovao Gabor Lenđel, scenski pokretosmislio Ferid Karajica, a reditelj Lazić potpisu-je i scenografska i kostimografska rešenja. Upredstavi igraju: Zoran Karajić, Ivan Tomaše-vić, Vladimir Milojević, Aneta Tomašević,Sonja Milojević i drugi.

Pretpremijera mjuzikla „Priča sa zapadne stra-ne“ Bernstajna, Laurents i Sondehajma u režijiViktora Nađa pretpremijerno je izvedena 26.aprila na programu NOMUS-a. Predstavu saansamblom Ujvideki sinhaza režirao je gost izMađarske Viktor Nađ, koreografiju potpisujetakođe gošća Ildiko Lavro Đeneš, kostimograf jeKata Horvat, scenograf Đerđ Čik. Premijeromkomada „Priča sa Zapadne strane“ na Brodveju1957. godine, jedna od najeminentnijih ličnostiistorije američke muzike, kompozitor i dirigentLeonard Bernstajn, dramski pisac ArturLaurents i scenarista Stiven Sondhejm, koji jekasnije postao neprikosnoveni kralj američkogmjuzikla, napravili su preokret u muzičkomteatru. Ovaj pozorišni i filmski spektakl pisan jepo motivima „Romea i Julije“, a inspirisan jeratovima uličnih bandi u Njujorku.

Pozorišna predstava ''Pukla bruka'', po tekstuDušana Jankovića u režiji Milice Kralj premi-jerno je izvedena na večernjoj sceni pozorišta''Boško Buha''. Uloge, u ovoj komediji koja govo-ri o večnim temama - braku, društvenimkonstruktima i komunikaciji u zajednici, igrajuTijana Dapčević i Milorad Damjanović.

Rad profesionalnih pozorišta lutaka i pozorištaza decu Srbije i Republike Srpske predstavljenoje na izložbi "Svetovi i junaci" u Ljubljani, od 24.aprila do 14. maja u Narodnom muzeju Slove-nije. Eksponati - lutke, kostimi, skice, fotografi-je i rekviziti svedoče o lutkarskim i dramskimpredstavama inspirisanim književnošću zadecu, bajkama i folklornim nasleđem čitavogsveta, a dela su umetnika iz Srbije i regiona.

Premijera „Gospođice“ Ive Andrića, u režijiGorčina Stojanovića održana je u Jugosloven-skom dramskom pozorištu 26. aprila. MarkoFotez je dramatizaciju romana „Gospođica“uradio u vreme kada je Ivo Andrić bio predsed-nik Pozorišnog saveta Jugoslovenskog dram-skog pozorišta. Pedeset godina kasnije, ovudramatizaciju postavlja Gorčin Stojanović, kojipotpisuje i scenografiju. Kostimograf je LanaCvijanović, dramaturg Miloš Krečković, akoreograf - Miloš Paunović. Uloge tumače:Nataša Ninković, Jasmina Avramović, VojislavBrajović, Srđan Timarov, Nataša Tapušković,Marko Baćović,Vesna Stanković, AnđelikaSimić, Milan Marić, Stefan Bundalo i DejanDedić.

TIKER SEZONA ZA PAMĆENJEPozorište mu je, kako kaže Saša Torlaković, pomoglo dа lakše podnese ovaj svet

publike se uvećаo preko 60% zа godinudаnа. To znаči dа je nаše predstаve gledаlopreko 34.000 ljudi. S jedne strаne, to jerezultаt dobro vođene kuće, orgаnizаcije,mаrketingа, аli i dobrih predstаvа. Reper -toаr nаšeg pozorištа nije ni „lаk” ni „zа -bаvljаčki”. Publikа rаzlikuje dobro od lošeg,i to je suštinа. Nije pitаnje žаnrа, dа li je nekаpred stаvа uzbudljivа ili ne. Ako konti -nuirаno publici nudite prаve vrednosti, onаće ih vremenom oberučke prihvаtiti i oneće postаti sаstаvni deo njihovog životа.Svаkаko će im više prijаti nešto što nijepovršno. Konаčno, ulogа kulture, а sаmimtim i pozorištа je dа se odupire i bori protivkičа i šundа kogа, nаžаlost, imа nа svаkomkorаku. Televiziju neću ni dа komen tа -rišem. Jа istinski verujem u pozorište.

Otac i sin... Komplikovan je to odnosi u ovoj drami... Mora li sin „ubiti oca”da bi postao čovek?

Složen i kompleksаn odnos. Jа sаmotаc dva momkа i sin svom ocu koji me je

zаuvek nаpustio pre sedam meseci. Zаmene ogromаn gubitаk. Moj otаc je biojednostаvаn, tih i mirаn čovek. Nаučio meje mnogim stvаrimа, а pre svegа odgo -vornosti. Nisаm imаo potrebe dа „ubijаmocа u sebi” jer me on nekаko meko i lаko,а pre svegа mudro pustio dа odrаstem.Nikаdа mi nije nаmetаo svoju volju.Verovаo je, vаljdа, dа imаm do voljno pа -meti dа svoj život preuzmem u svoje ruke.Voleo bih dа to prenesem nа Mаrkа iRаstkа. Dа li ću u tome uspeti, to je drugopitаnje. Njih dvojicа su već sаdа u mnogimstvаrimа pаmetniji od mene. Zаšto dа imjа solim pаmet? Mаdа to ponekаd činim.

Izgovaranje velikih istina na sceninačin je da se čovek izbori za častan život,dostojan čoveka, ali je i u pozorištu teškoizbeći one kojima je postojeće stanjetaman kako treba. Može li se nekud izovog svega, ako se već ne može iz sopstve-ne kože?

To je svаkаko privilegijа nаs koji sebаvimo ovim poslom. Pri svаkoj аnаlizidrаmskog delа trаgаmo zа nekom istinom– а to oplemenjuje. Igrаnjem predstаve -to se prenosi nа publiku. Zаto je pozorištečudesno. A ko je iz njegа izаšаo gori negošto je u njegа ušаo? Ko jednom uđe u pozo-rište, doneo je odluku dа bude bolji. Zаtoverujem dа pozorište imа mnogo višeznаčаjа nego što se to u prvi mаh čini. Onosigurno i strpljivo sve nаs menja nаbolje.Diletаntizаm i površnost trebа proterаti izpozorištа. Ja sam sa scene govorio krozlikove koje igrаm, аli sаm iznosio i svojestаvove i stаvove svojih kolegа. Sećаm sepredstаve „Gordаnа” (Lаze Kostićа) urežiji Zorаnа Rаtkovićа. Tih devedesetih,situаcijа u pozorištu bila je izuzetno teškа.Nije bilo čаk ni grejаnjа. Osnivаč – Grаd –uskrаtio nаm je nešto što smo smаtrаli dаnаm pripаdа. Moj zаdаtаk je bio dа ujednom trenutku prekinem premijernoizvođenje i kаžem predstаvnicimа vlаstikoji su sedeli u sаli štа mislimo o njihovomodnosu premа pozorištu. Tаdаšnji uprаv -nik i čitаv аnsаmbl stаjаli su izа togа, аstvаri oko finаnsirаnjа pomerile su senаbolje. Jа sаm bio sаmo jedаn delić me -hаnizmа, а pozorište je u tom trenutkupomoglo sаmo sebi. Svi likovi koje sаmigrаo pomogli su mi dа ovаj svet pod -nesem lаkše. Hvаlа im nа tome!

S. MiletićIz predstave „Čarobnjak”, NP Sombor

Knjige možete poručiti na brojeve telefona: 2631 522, 2631 592,ili mejlom na adresu: udus@udus.org.rs,ili ih kupiti u prostorijama UDUS-a (Beograd, Studentski trg 13/VI)

MARIJA CRNOBORIPriredio Aleksandar Milosavljevićcena: 800 dinara

MATA MILOŠEVIĆPriredile:

mr Ksenija Šukuljević-Marković i Olga Savićcena: 800 dinara

LJILJANA KRSTIĆPriredila Ognjenka Milićevićcena: 800 dinara

RADE MARKOVIĆPriredio Zoran T. Jovanović

cena: 800 dinara

MIRA BANJACPriredio Zoran Maksimović

cena: 800 dinara

PETAR KRALJPriredila Ognjenka Milićević

cena: 800 dinara

OLIVERA MARKOVIĆPriredio Feliks Pašićcena: 800 dinara

STEVAN ŠALAJIĆPriredio Petar Marjanovićcena: 800 dinara

VLASTIMIR ĐUZA STOJILJKOVIĆPriredio Zoran T. Jovanovićcena: 800 dinara

MIHAILO JANKETIĆPriredio Veljko Radovićcena: 800 dinara

BORA TODOROVIĆAutor: Dragana Bošković

cena: 800 dinara

PREDRAG EJDUSPriredio Zoran T. Jovanović

cena: 800 dinara

JELISAVETA SABLIĆPriredili:

Zoran T. Jovanović i Tamara Bijelićcena: 800 dinara

STEVO ŽIGONPriredio Zoran T. Jovanović

cena: 800 dinara

PETAR BANIĆEVIĆPriredio Raško V. Jovanović

cena: 800 dinara

KSENIJA JOVANOVIĆPriredio Zoran T. Jovanovićcena: 800 dinara

DIJALOZI O VOJI BRAJOVIĆUAutor Dragan S. V. Babić cena: 800 dinara

SVETLANA BOJKOVIĆAutor: Ksenija Šukuljević-Markovićcena: 800 dinara

IZDANJA UDRUŽENJA DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE – Edicija posvećena dobitnicima Nagrade „Dobričin prsten”

RUŽICA SOKIĆPriredio Zoran T. Jovanović cena: 800 dinara

LUDUS 191 - 19417

Pozorišna kritika je istovremeno jedi-na veza između predstave i gledaocai stručni vrednosni sud. Ona je i

čuvar predstava, dokaz da su postojale i daim se tapšalo. Kritika podrazumeva umećeocenjivanja, analize, prosuđivanja o ne -kom delu, ali i izražavanja negativnogstava prema nečemu ili nekome. Cilj joj jeda ukaže na ono što je dobro u predstavikako bi se nastavilo u tom pravcu i na onošto je negativno, kako se ne bi ponovilo.Zasnovana je na znanju, iskustvu, ukusu imoralu kritičara. Na kritiku utiču potrebei ukus vremena i društva. Kritika je, znači,relativna merna jedinica. Zato je prirodnozapitati se kakva je danas, da li je kritikasada kritika? Da li dostiže cilj, da li usme-rava našu pozorišnu scenu, da li uopšteutiče na nju? Da li je društveno priznata iuvažavana?

Odgovori profesora Ivana Medenice,predsednika Udruženja pozorišnih kriti-čara i teatrologa Srbije, Aleksandra Milo-savljevića, upravnika Srpskog narodnogpozorišta u Novom Sadu i Ane Tasić, kriti-čara „Politike”, su rečita ilustracija kritikedanas i ovde.

ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ:Da li kod nas postoji pozorišna kritika?

Da li tekstovi koji pretenduju na to dabudu teatarska kritika to uistinu jesu?Odgovor je: teško. Razloga je nekoliko.

U medijima je preostalo malo prosto-ra posvećenog ozbiljnoj analizi pozori-šnog umetničkog dela. U štampi su, ma -hom, ukinute rubrike namenjene kul turi,a tamo gde je kultura preživela transfor-maciju u izveštavanje o masovnoj zabavi,kritici je ostavljen prostor koji, kako je todavno konsatovao Jovan Ćirilov, omogu-ćava kritičaru da čitaocima šalje telegraf-ske poruke. Slična je situacija i s elektron-skim medijima, a seriozna izveštavanja opozorišnom životu svedena su na oazekoje se uglavnom emituju u kasnimnoćnim ili ranim jutarnjim terminima.Nema ni omladinskih medija, koji su bilipoligon za edukaciju kritičara, a stručničasopisi se gase ili gube kredibilitet.

Sve je manje novinara specijalizova-nih za teatar, pa su izveštaji o pozorišnimzbivanjima puni netačnih, neproverenih,nakaradnih podataka, najčešće plasiranihsenzacionalistički – ili kao predah izmeđuvesti o poltitičko-estradnim skandalima iekonomskoj katastrofi, ili kao deo politi-kantskog pogleda na stvarnost.

Pozorište je, gotovo po pravilu, pobr-kano s estradom, medijski je predstavlje-no kao dosadni recidiv prošlosti ili kaoteren zanimljiv tek u kontekstu sveopštegpolitikantstva.

Degradiranje kritike traje odavno.Osim prostora namenjenog kritici, poste-peno su smanjivani i honorari kritičara.Kada su honorari ukinuti ili obesmišljeni,kritičarima je ponuđeno da rade pro bono,iz zadovoljstva ili entuzijazma. Oni koji suna to pristali potražili su egzistenciju nadrugom mestu, što je ugrozilo nezavisnupoziciju kritičara i otvorilo prostor nestru -čnima. Od pomoći tu više nisu bili nipodsticaji univerzitetskih institucija kojeedukuju kadrove, radionice pozorišnekritike Udruženja pozorišnih kritičara iteatarologa, niti svojevremeni Staž mladekritike Sterijinog pozorja.

S druge strane, u doba najvećeg uzletanašeg teatarskog života, najautoritativnijikritičari su – uz malobrojne izuzetke – biliu isti mah i visokopozicionirani partijskikadrovi (SKJ). Nestankom jednopartij-skog sistema, kritičar je izgubio pozicijuosobe koja javnost informiše o podobno-sti predstave.

Tako smo ušli u tranziciju kada je kri -tikom počeo da se bavi ko je stigao, pa smootuda suočeni i sa flagrantnim primerimaapsolutne nepismenosti, nestručnosti, su -

U Galeriji „Joakim” kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra 8. Maja otvorena je izložba foto-grafija pod nazivom „Sećanja”. Izložba predstav-lja kolažni izbor fotografija iz predstava Knja-ževsko-srpskog teatra nastalih u drugoj polovi-ni 20. veka - legendarnih i kultnih ostvarenjakragujevačkog pozorišta, Ovo je bila jedinstve-na prilika za publiku da se podseti ne samo pred-stava iz zlatnog doba kragujevačkog teatra, već iglumaca koji su stvarali ugled kragujevačkepozorišne kuće, a već godinama nisu više međunama, kao što su: čika Ljuba Kovačević, BudaJeremić, Mileva Žikić, Bruno Rajić, BrankoAndrejević, Nemanja Severinski, Jovan Miško-vić, Miodrag Jurišić, Miodrag Jovanović - MileKigen, Neša Milovanović... Odabir i selekcijufotografija uradio je umetnički rukovodilacGalerije „Joakim”, slikar Milivoje Štulović.

Predstava „Naš grad” prema delu dramskogpisca Torntona Vajldera premijerno je izvedena30. aprila na sceni Pozorišta mladih u NovomSadu. Nikita Milivojević postavio je, bez mnogopompe, predstavu „Naš grad”, po delu istaknu-tog američkog romansijera i dramskog piscaTorntona Vajldera na sceni Pozorišta mladih uNovom Sadu. Delo je preveo Đorđe Krivokapić,Nikita Milivojević je potpisao i adaptaciju iscenografiju, a kostimograf je Jelena Stokuća.Igraju: Jugoslav Krajnov, Saša Stojković, NedaDanilović, Miloš Vojnović, Mia Radovanović,Marija Mitrović, Ivan Đurić i Slavica Vučetić.Ovaj komad jednog od najznačajnijih ameri-čkih dramskih pisaca druge polovine XX vekarealizovan je u saradnji nekoliko vojvođanskipozorišta (NP Sombor, NP Subotica, Novosad-sko pozorište, SNP Novi Sad) i uz pomoć Amba-sade SAD.

Na Lutkarskoj sceni Narodnog pozorišta "TošaJovanović" u Zrenjaninu premijerno je izvede-na predstava "Veliki dobroćudni džin", poromanu Roalda Dala, u režiji Dragoslava Todo-rovića. Dramatizaciju teksta uradila je MilenaDepolo. Autor lutaka, kostima i scenografije jeJelena Milić Zlatković, a muziku je kompono-vao Vladimir Pejković.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu pono-vo je otvarena scena Studio, koja je iz finansij-skih razloga pre godinu i po dana prestala saradom. Po dva izvođenja imale su dve predstave- koprodukcija JDP i FDU "Hinkeman: šta moraneka bude" (14. i 27. maja) i nezavisna produk-cija "Marks u Sohou" (18. i 25. maja). “Teatarkoji nema premijere ne može da živi”, smatraTamara Vučković, “a odluka JDP-a je da budeotvoreno i aktivno pozorište”. Predstava "Hinke-man: šta mora neka bude" je ispit sa treće godi-ne režije Andreja Nosova, diplomski glumiceMilene Živanović i master rad dramaturga VukaBoškovića, po drami "Slučaj Hinkeman" ErnstaTolera. U ansamblu su Milan Marić, SvetozarCvetković, Aleksandra Janković, Miloš đurovići Jovana Gavrilović. Scenu je krerala Mia David,kostime Darinka Mihajlović, kompozitor jeIrena Popović-Dragović. Monodrama "Marks uSohou" nastala je po tekstu američkog istoriča-ra, profesora i mirovnog aktiviste Hauarda Zinaiz 1999. godine. Predstavu je režirao Vlatko Ilić,a igra Vladica Milosavljević.

Premijera „Izbiračice“ po motivima vodviljaKoste Trifkovića, u režiji Nikole Zavišića i podramatizaciji Moline Udovički Fotez izvedena14. maja, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.Predstava je rađena u koprodukciji Narodnogpozorišta u Beogradu i Pozorišta “Bora Stanko-vić” iz Vranja, a ovaj komad je poslednji put unacionalnom teatru igran pre punih dvadesetgodina. U predstavi igraju: Darko Tomović iDragan Nikolić Olga Odanović , AnastasiaMandić, Sena Đorović, Zoran Ćosić , SonjaKnežević, Ivana Šćepanović, Tamara Stošić, IvanBosiljčić, Aleksandar Đurica, Milorad Mandić iNemanja Konstantinović.

Premijera novog komada Vladimira Đurđevi-ća, „Savršen kroj“ odigrana je na Novoj sceniBDP-a 15. Maja. U predstavi igraju DraganPetrović Pele i Slobodan Boda Ninković, kojuzajednički i rediteljski potpisuju. „Savršen kroj“,najavljuje stvaranje pozorišne trilogije „Subjek-tivno s radošću“. Ideja se rodila kao odgovor napitanje kako nastaviti dalje u ovim, gotovonemogućim uslovim za rad u pozorištu. Pouče-ni zajedničkim, pedesetogodišnjim pozorišnimiskustvom, Pele i Boda, odlučili su da ostataksvog profesionalnog života provedu u radu i toisključivo u projektima koji se tiču njih i pred-stavljaju im zadovoljstvo.Tako je nastala idejaza novi pogled na svet i posao kojim se bave.Umesto „Stand-Up-a“, rešili su da pokrenupravac „Sit down“. Scenograf je Uglješa Vrcelj,kostimograf Dragica Laušević, autor songova jeBoda Ninković, a koreograf Milan Gromilić.

TIKER

koba interesa, površnosti... Rezultat:najčešće odsustvo ozbiljne kritičarskerefleksije pozorišne umetnosti, proizvolj-nost, zastupanje privatnih ili politikant-skih interesa, konfuzija... I, napokon,jedan od najbolnijih (i najopasnijih)rezultata je devastacija kritičarskog dis -kursa u svim sferama društvenog i kultur-nog života, dramatičan lom sistema vred-nosti, te prekid mogućih kreativnih (iedukativnih) veza između pozorišnogstvaralaštva i publike.

Odumiranje ozbiljne, stručne kritikeje, dakle, samo jedan od problema odsu-stva svesti našeg društva o krucijalnomznačaju kulture.

IVAN MEDENICA: Šta će nam kriti-ka, ako ne bude pozorišta?

Pozorišna kritika u Srbiji danas izve-sno nije na najvišem nivou. Ali, kakvonam je pozorište generalno, u kakvimokolnostima se stvara, kakvi su mu dome-ti i perspektive?... Iskreno, čini mi se da„kriza pozorišne kritike” – taj večitidžoker iz rukava za svako pisanje o pozo-rištu – nije najbitnija tema za „Ludus” utrenutku u kom svedočimo potpunom,gotovo planskom urušavanju pozorišnogsistema na državnom, ali i na mnogimgradskim nivoima; recimo, beogradskom.Šta će nam uopšte pozorišna kritika, akone budemo imali pozorište? Pri tome, netreba zaboraviti da kritičari dižu svoj glasprotiv takvog stanja, ustaju u odbranupozorišne profesije, potpisuju peticije,bore se za pozorište... Nisam siguran da supozorišni umetnici pokazivali isti stepensolidarnosti kada su interesi i prava kriti-čara bili ugroženi.

Ovaj moj povišeni, polemički ton imavrlo konkretan razlog. Vaše pitanje dolazimi u trenutku kad je Komisija za sufina-nsiranje projekata iz oblasti pozorištaMinistarstva za kulturu Republike Srbijeobacila projekat Udruženja pozorišnihkritičara i teatrologa čiji sam predsednik,čiji je član bila i urednica „Ludusa”. Proje-kat „Kritičarskog karavana” nije iziskivaovelika sredstva, bio je u potpunosti u duhu„decentralizacije kulture” za koju se,navodno, zalaže aktuelno Ministarstvo,imao je nesumnjivi profesionalni i opšte-civilizacijski značaj i dobio je podrškupozorišne zajednice izvan Beograda.Projekat je nastao iz zabrinjavajućeg uvidada se o radu pozorišta izvan Beograda iNovog Sada retko piše stručna pozorišnakritika u vodećim medijima u zemlji, daneka pozorišta nisu po nekoliko sezonadobila nijednu takvu kritiku.

Pošto su gostovanja predstava u pozo-rišnim centrima, gde su koncentrisani ivodeći mediji, veoma skupa i inače, aposebno u doba krize, smatrali smo da

nam je dužnost da se mi, kritičari, samipokrenemo i u toku godinu dana intenzi-vno i grupno putujemo Srbijom južno iseverno od Save i Dunava (s izuzetkomBeograda i Novog Sada), gledamo pred-stave, vodimo razgovore s publikom iumetnicima... Jedini uslov za učestvova-nje u ovom projektu je da svako od zain-teresovanih kritičara obezbedi u svommediju prostor/vreme da o svakoj pred-stavi koju je video na ovim putovanjima(ne bismo, naravno, svi išli na sva, nego seraspodelili) objavi kritiku. Tako bi, samoza godinu dana, pozorišta zainteresovanada učestvuju u ovom projektu – što značida bi trebalo samo da nam obezbede ulaz-nice, jer bismo troškove puta i boravkapokrivali sami – dobila po nekoliko kriti-ka u vodećim medijima za svaku svojupredstavu koju je posetio naš „kritičarskikaravan”. Tako bi se, ujedno, i suzbilapraksa da neka pozorišta u unutrašnjostiimaju „svoje kritičare” iz Beograda, onekoji, iz meni nejasnih razloga, redovnoprate i, po pravilu, promovišu samo tapozorišta.

Komisija Ministarstva za kulturu jesmatrala da ovakav – koristan, emancipa-torski i jeftin – projekat ne zaslužuje nidinara: a i minimalna suma bila bi dovolj-na da se, u manjem obimu, ovaj projekatrealizuje ili bar započne. Ali, nema veze:Udruženje pozorišnih kritičara i teatrolo-ga će nastaviti da se bori i za promocijusvoje profesije, ali – što je još važnije i štoje odbijeni projekat dokazivao – i zapromociju pozorišta u celoj Srbiji. Nasta-vićemo, recimo, s organizovanjem i/ilipodržavanjem međunarodnih edukacij-skih projekata za mlade kritičare, kakvihje u poslednjih pet-šest godina bilo višenego u ranijim periodima, nastavićemoda se borimo za bolji plasman umetničkekritike u medijima, nastavićemo da odr -ža vamo renome Sterijine nagrade za po -zorišnu kritiku itd.

ANA TASIĆ: Čemu kritika kritike ilišutiranje kritičara pod tepih?

Čini se da u poslednje vreme ovdepostoji više polemika o tome treba li pozo-rišna kritika da postoji, nego samog kriti -cizma koji se mučno batrga da preživi (udostojnoj formi).

Razlog za to bi mogao biti u činjenicida kritika i kritičari smetaju. Kome?Umetnicima i/ili producentima predstavakoji ne žele da prihvate kritičko mišljenje,koji ga se otresaju kao da je gubavo. Takavodbijajući stav brane zatim praznim,neosnovanim argumentima, tvrdeći da sukritičari maliciozni, neobrazovani, nebi-tni, frustrirani neuspesima u osnovnimpoljima njihovih profesija, ali i privatnihživota, te da su na polju kritike konačno

pronašli zadovoljenje (to ponekada i jesteblisko istini, ali u većem broju slučajeva tonije tačno).

Poznat je i nimalo proizvoljan stav daje samo mrtav kritičar dobar kritičar (otome duhovito i lucidno raspravlja hrvat-ska pozorišna kritičarka i teatrološkinjaSanja Nikčević u veoma inspirativnojknjizi „Pozorišna kritika ili neizbežnisaputnik”). Autori i producenti ne volekritičara ni ako je oštar ni ako je blag, nikada piše o predstavi, a još više onda kadane piše (ko i šta daju njemu za pravo dasmatra da o njihovoj predstavi ne vredipisati, misle oni...).

Kritičari i kritičko mišljenje jesupotrebni, kritika je neizbežna. Ako jeumetnici ne trpe, ljubitelji pozorišta želeda je pročitaju, hoće da provere svojemišljenje sa osobom koja ima više isku-stva od njih u gledanju, tumačenju i proce-njivanju.

Naravno, proces čitanja i recepcijekritike treba da podrazumeva i gajenjedistance prema njoj. Ipak je kritičar indi-vidua, sa ličnim, više ili manje fleksibil-nim, stavovima, afinitetima, senzibiliteti-ma. Kritika je, drugim rečima, objektiv-no-subjektivan sud, sa vrištećim nagla-skom na subjektivnosti. U vezi sa time,čitalac kritike treba da zna čiju kritiku čita,jer to bitno određuje njen kontekst. Nemože biti drugačije nego tako. U procenivrednosti umetničkih dela, čist, objekti-van sud, ne postoji.

Kritičari su važni jer javno izražavajusud o delu, a sa time neminovno izazivajui polemike, naročito ako su uticajni. Pole-mike su važne jer deluju na razvoj mišlje-nja, diskusija, dijalektičkog mišljenja.

Laž je da kritika nema uticaja, a tu lažseju oni pomenuti na početku, oni kojimakritika i kritičari smetaju. Paradoksalnoje (i zbog toga posebno zanimljivo) to daoni koji šire takve neistine pomno čitajukritike, u potaji naravno, zvanično tvrdećida ih one ne zanimaju.

Konačno, ostrašćene rasprave o tomeda li je pozorišna kritika potrebna našemdruštvu automatski potvrđuju značajnjenog predmeta, ukazuju na važnostkriticizma u javnosti per se. Da kritika nijetako bitna, niko je ne bi ni dirao, da kriti-čari nisu važni, niko se njima ne bi bavio,bili bi ostavljeni da životare u tami igno-rancije, ne bi ih vređali, omalovažavali,oni ne bi neprestano bili proglašavani zapersonae non gratae. No, kako to nijeslučaj, već naprotiv, o kritici i radu kriti-čara se neprestano govori, ne prestaje sesa kritikom kritike, ne treba jači dokaz opotrebi za njom.

KRITIKA DANAS I OVDE

Sve je manje dama među kritičarima: Ana Tasić

18LUDUS 191 - 194Lu

"Tri čekića (o srpu i da ne govorimo)" DeaneLeskovar u režiji Jovana Grujića premijerno jeizvedena u Pozorištu Boško Buha 25. maja.Predstava je rađena u koprodukciji sa Kultur-nim centrom Inđija, gde je izvođenjem projektaobeležen 10. rođendan ove ustanove.. Gluma-čka ekipa je sastavljena od četvoro mladihglumaca iz Inđije i glumaca pozorišta "BoškoBuha". U predstavi glume: Petar Benčina(glumac Beogradskog dramskog pozorišta),Aleksandar Milković, Jelena Trkulja, UrošJovčić, Danilo Milovanović / Nikola Bošković,Sonja Kovačević, Petar Milićević, Sonja Mlade-nov, Aleksandra Simić, Borka Tomović, Brani-slav Platiša i Dragoljub Denda. Dramaturg jeMilena Depolo, scenograf Ljerka Hribar, kosti-mograf Momirka Bailović, a kompozitor jeSrđan Marković.

Autorski projekat grupe glumaca "Izdaja", inspi-risan delom "Prevara" Harolda Pintera, premi-jerno je izveden 27. maja u jednoj od sala multi-pleksa "Kolosej" u tržnom centru "Ušće". Pozo-rišnu predstavu u neuobičajenom prostorunovinarima uradili su glumci Milena Đorđević,Milan Kovačević i Dragan Marinković, a u ekipije i Miloš Đorđević.

U okviru "Dana narodnog pozorišta Sterija" uVršcu, 14. februara održana je konferencija zanovinare na kojoj je saopšteno da će jedinoprofesionalno pozorište na rumunskom jezikuu Vojvodini, koje deluje u okviru vršačkogteatra, nositi ime "Petru Krdu". Pesnik, prevo-dilac, pozorišni pregalac i kulturni poslenikPetru Krdu (1952- 2011) jedan od osnivača ipredsednik "Književne opštine Vršac" (KOV),bio je od samog osnivanja (2003) Profesinalnogpozorišta na rumunskom u Vojvodini, nanjegovom kormilu u ulozi predsednika Umet-ničkog saveta. Za to vreme na njegovu scenupostavljena su dela Ežena Joneskoa, MatejaVišnjeka, Jovana Sterije Popovića, Sanje Doma-zet, Danila Kiša, Vaska Pope, Nikite Staneskua ,Mirčea Eliadeja, Franca Kafke, Gabrijela Kifua,Marina Soreskua, Alfonsa Zura i drugih. Odlu-ka da rumunski ansambl ponese Krduovo imeobrazložena je rečima da je on "dao Profesiona-lnom pozorištu na rumunskom u Vojvodiniprepoznatljiv pečat i identitet".

U Narodnom pozorištu u Užicu je 21. martaodržana premijera komada "Čudo u Šarganu"Ljubomira Simovića, u režiji Ive Milošević. "Neosećam se obaveznom da ovom predstavomudovoljim očekivanjima svih ljudi, već da done-sem nešto što je moje, a ne da ponovim ono štosu drugi reditelji radili u nekom drugom vreme-nu", naglasila je Miloševićeva. "Čudo u Šarga-nu" igraju glumci užičkog teatra Divna Marić,Dragana Vranjanac, Bojana Zečević, BranislavLjubičić, Vahidin Prelić, Slobodan Ljubičić,Svetislav Jelisavčić, Momčilo Murić, Ivana Pavi-ćević-Lazić, Hadži Nemanja Jovanović, GoranŠmakić, Dušan Radojičić i Nikola Penezić.Scenografiju je osmislio Gorčin Stojanović,kostime Maja Mirković, a dizaj zvuka NikolaPejović.

Pozorište "Hristo Botev" iz Dimitrovgradaobeležilo je u aprilu veliki jubilej -125 godina odosnivanja, komadom Branislava Nušića "Ožalo-šćena porodica" u režiji Slobodana Aleksića. PoAleksićevim rečima, osim 125. godišnjice posto-janja pozorišta, koje je osnovano daleke 1888.godine, ovom predstavom obeležava se i 75.godišnjica od smrti proslavljenog srpskogkomediografa.

U Domu omladine Beograda, 16. juna je premi-jerno izvedena drama ‘’Kiseonik’’ Ivana Viripa-jeva, u režiji Ivana Baletića. Autor prevodadrame je Novica Antić, adaptaciju potpisujeSlobodan Obradović, dramaturgiju Jelena Pali-gorić, kompozitor je Manja Ristić, autor video ivizuelnih efekata Stevan Lung, a scenografijeDijana Bardžić. Glavne uloge tumače Jelena Ilići Vladimir Aleksić. Drama Kiseonik Ivana Viri-paeva, kroz deset kompozicija, analizira pitanja:ljubavi, dobrote, mržnje, vere, nasilja, seksual-nosti, opsednutosti novcem, terorizma, politikei demokratije u postmodernim i posttranzicio-nim društvima danas.

Rubrika Tiker nastaje od vesti koje saradniciLudusa prikupljaju i šalju. Ona je baza podatakaza elektronsko izdanje Ludusa koje se nalazi naweb adresi UDUS-a, a ažurira se jedanput nedelj-no. Ludus, takođe, možete naći i na Facebook-u,gde možete postavljati komentare, predloge zateme koje bi trebalo pokrenuti. Kratke tekstove(do 1500 karaktera sa razmacima) i fotografijemožete slati mejlom na adresu:ludus@udus.org.rs sa naznakom „za Tiker“

TIKER

Bojan Stojčetović, zamenik direktoraNarodnog pozorišta Priština, pravipresek protekle sezone: „U sezoni

2012/13. imali smo dve premijere. U junu'Građanin plemić' u Orahovcu, i u martu'Kiler Džo' u Zvečanu. Odigrano je prekotridesetak repriza, što je puno s obziromna to da nemamo matičnu scenu”, kažeStojčetović. „Što se tiče samih mestaodigravanja, naše pozorište uglavnomigra po improvizovanim scenama širomKosova i Metohije, gde živi barem jedanSrbin. Redovan repertoar izvodimo uZvečanu, a neretko igramo po portamamanastira, povratničkim kućama, livada-ma, dvorištima, školama, parkinzimaitd... Naravno, gde postoji scena, onda suto raznorazni Domovi kulture. Neki nisuuvek u stanju da prihvate predstavu, zboggabarita scenografije, ali mi se uvek prila-gođavamo i gledamo da publika vidiizvedbu što bližu originalu. Ove godinesmo bili učesnici na dva festivala sa pred-stavom 'Građanin plemić' (Dani komedi-je u Jagodini i Festival komedije u Zvorni-ku). Trebalo je da učestvujemo sa 'KilerDžoom' na 'Joakimu Vujiću' kao OFFprogram, ali smo to odbili zbog interesasame predstave. Ista je trebalo da učestvu-je i na „Mucijevim danima”, ali iz pozna-tih razloga, oni nisu održani. Što se tičeigranja van Kosmeta, često igramo na veli-koj i maloj sceni Narodnog pozoriša uBeogradu. Imamo odličnu komunikacijusa njima, potpisan je i protokol o saradnji,uostalom 'Građanin plemić' je i rađen ukoprodukciji sa Narodnim pozorištem. Uaprilu je na velikoj sceni pred prepunomsalom igrao 'Kiler Džo', a na sceni „RašaPlaović” se redovno igraju 'Građaninplemić', 'Ne očajavajte', 'Kokoška 2' itd.”

Da li „izmeštenost” i kako utiče naodnose u ansamblu?

Sa ponosom uvek ističem kako nemabolje atmosfere u nekom pozorištu odnaše. Možda zato što nemamo pozorište?Šalim se, naravno. Imamo vrhunske ipoznate glumce, i po mnogima koji pratenaš rad, ansambl je jedan od najboljih uzemlji van Beograda. Znate da tragedijeuvek spajaju ljude, zbližavaju ih, jer ih

muči isti problem. Tako je i kod nas. Ova„pozorišna tragedija” koja ne postojinigde na svetu, nas je ujedinila i ojačala.Kad kažem tragedija, mislim na to da smomi Nacionalno pozorište, jedne, trebalobi, ozbiljne države u Evropi, a da nemamosopstvenu zgradu!? Pokrivamo više negobilo ko teritoriju delovanja, a da nemamogde scenografiju da odložimo nakonnekog gostovanja. U takvim okolnostima,jača ljubav za poslom, poštovanje premakolegama, jer smo svi u istom čamcu isvest da samo zajedno možemo da opsta-nemo. Kod nas vlada velika sloga, što smomnogo puta dokazali. Sa kolegama otvo-reno pričamo o problemima kuće. Desi seda pre gostovanja kažemo: „Nemamo zadnevnice, nemamo za putne troškove,nemamo ništa. Hoćete li da igramo uPrizrenu za malu Milicu i preostale Srbe?”Nikada se nije desilo da neko odbije. Našiglumci vade novac iz svog džepa i dolazena dogovoreno mesto. Poznavajući ličnosvoju publiku, nažalost zbog njihovogbroja u pojedinim mestima, glumci oseća-ju ličnu potrebu i moralnu obavezu da ses vremena na vreme sretnu sa njima i daim pruže ono što neko ima u Beogradu,Novom Sadu, Nišu ili Kruševcu. Kadanakon odigrane predstave, podelimo sapublikom parče hleba, čašu vina, prespa-vamo u njihovim domovima, jasno jezašto se svi u našoj kući osećamo kao veli-ka i složna porodica. Za sada nam odličnoide.

Kakva je situacija sa finansiranjemu ovom trenutku?

Situacija je više nego očajna. Imamosreće da u našem mjuziklu „Ne očajavaj-te” postoji završni song, koji govori o tomeda ne treba očajavati i kada sve izgledanajcrnje moguće. Naš šef računovodstvaDado, kad god završi proveru finansijskogstanja na računu, obavezno kao svojevr-snu terapiju pušta taj song! Mi smo za ovusezonu dobili 200.000 dinara za projekte.Jasno vam je da tim novcem možete daplatite prosečnog kostimografa i da zatvo-rite knjigu! Mi smo ipak izašli sa dvepremijere. Pre nekoliko dana smo saznali,iako smo jedina institucija kulture kojafunkcioniše na teritoriji Kosmeta, da svakiDom kulture ima veći budžet od nas?! To

je poražavajuća činjenica, iako se raduje-mo da recimo Dom kulture u Šilovu imaveće šanse da plati profesionalnog redite-lja za školsku predstavu, nego mi za našuprofesionalnu. Moram da se zahvalimKancelariji za KiM zato što nas trenutnojedino oni finansiraju. Nažalost, pošto oninisu naši osnivači i zakonski ne mogudirektno da nam uplate sredstva za putnetroškove nekog gostovanja, taj novac seuplaćuje opštinama u kojima igramo.Međutim, do sada je samo nekoliko gosto-vanja plaćeno – taj novac je uspeo dastigne do nas, ostatak se gubi negde krozkomplikovanu proceduru i papirologiju.Sve u svemu, da nije naše rešenosti, ličnihprijatelja, sloge, inata, potrebe, odgovor-nosti... što se ulaganja države u nas tiče,mi bismo mogli katanac da okačimo.

Da li ima najava ili naznaka na kojiće način i da li će uopšte Sporazum saPištinom uticati na dalji rad Pozorišta?

Upravo to što nema nikakvih najava inaznaka je nešto što nas brine. Neverova-tno je da niko do sada nije pomenuokulturu i na koji način država misli da onatreba da bude prisutna na Kosmetu. Jošnijedan poziv iz Ministarstva kulture, kojeje naš osnivač, nismo dobili, niti imanaznaka da ćemo dobiti. Oni odlučuju, alimi smo na terenu, bez konsultacija bojimse da nećemo otići nigde. Svakim danomrastu tenzije: gde će država povući crtu, koće biti sa one strane, ko će biti pušten nizvodu. Mi kao ljudi koji vodimo kuću,prvenstveno direktor Nenad Todorović,imamo par idejnih rešenja, kako bismomogli ovo tehničko pitanje da rešimo.Međutim, nemamo kome to da saopšti-mo, zato što se na našem pitanju, jedno-

Početkom marta je u Kruševačkompozorištu premijerno izvedenamjuzikl-predstava „Mi čekamo be -

bu” Stevana Koprivice, u režiji VladimiraPopadića. Iako do sada nije bilo mjuziklana sceni Kruševačkog pozorišta, manjakiskustva ansambla u radu na ovom žanrunije očigledan: oni su zaista ujednačenomkolektivnom igrom i muzikalnošću uspelida dosledno sprovedu rediteljski koncept.Po rečima upravnika Branislava Nedića,Kruševačko pozorište je dobilo mjuziklkoji „publika rado gleda i koji puni salupozorišta”. Predstava „Mi čekamo bebu”je bila učesnik Pozorišnog maratona uSomboru.

Ubrzo nakon četvrte premijere usezoni 2012/2013. u Kruševačkom pozo-rištu krenulo se sa pripremama za novifestival predstava za decu pod imenom„Kuc-tuc”. Analogno „Kruški”, već uteme-ljenom i ustaljenom Božićnom festivalu,„Kuc-tuc” je festival netakmičarskog ka -ra ktera i održava se tokom Uskršnjih praz-nika. „Usled izražene potrebe naše naj -mlađe publike za pozorišnim događajima,pored ’Kruške’ smo organizovali još jednupozorišnu reviju. Na festivalu su nastupi-

stavno, još uvek ne radi. Zaista bih se rado-vao da država već ima rešenje, ali nekakoiz iskustva znamo da, ako se sami ne izbo-rimo za sebe, možemo jednostavno bitizaboravljeni.

Znate kako, trenutno legitimno oruž-je koje posedujemo kao država za odbra-nu identiteta Srba na Kosmetu, jeste kultu-ra. Nažalost, to nam je jedino preostalooružje, pošto je država Srbija izgubilasvaki mogući rat na Kosmetu, uključujućii ovaj poslednji sa potpisivanjem Sporazu-ma. Njen lagani odlazak sa ovih prostoraće u mnogome uticati na opstanak Srba.Da bi sprečili da Srbi zauvek zaborave svojjezik, moramo da ih „bombardujemo”kulturnim dešavanjima svakog kalibra.Nije dovoljno da uključe TV, moraju i samida pričaju srpski. Mi kao jedino pozorištena teritoriji Kosova i Metohije, i pona-vljam, jedina kulturna institucija odnacionalnog značaja koja je prisutna naovoj teritoriji, odlično shvatamo značajsvega toga i svakoga dana radimo na tome.Obilazimo svako dvorište u kome imaSrba, podsećajući ih da nisu zaboravljeni ida imaju prava na to da budu Srbi bez obzi-ra na to šta se potpisuje. Mađarska u veli-koj meri finansira njihovu kulturu uVojvodini, kao strateški put ka očuvanjunaroda i tradicije. Ne vidim zašto bismomi bili pametniji pa da dozvolimo da se unašoj zemlji čukun-unuk nekoga Milošaiz Uroševca, kroz izvesno vreme, igromzaborava nazove Bekim!

Planovi za narednu sezonu?Da postojimo!

Maša Stokić

BORBA ZA OPSTANAKAnsambl prištinskog Narodnog pozorišta ne posustaje, mada je retko u dometužiže interesovanja i osnivača (Republike) i medija

le pozorišne trupe iz Kruševca i Kragujev-ca. Inače, dugi niz godina imamo saradnjusa kragujevačkim festivalom 'Zlatnaiskra', tako da se uvek trudimo da dove-demo dobre predstave iz drugih zemalja, ipriuštimo našim gledaocima nešto druga-čije”, kaže upravnik Nedić. Ove godine jena festivalu „Kuc-tuc” učestvovala i pred-stava iz Šangaja.

Iako je bilo najave da će pozorište zadecu odvojiti od večernje scene u Krušev-cu, proces je još uvek u toku i on naravno,u velikoj meri, zavisi i od čelnika grada.Nedić veruje da bi nakon otvaranja Pozo-rišta za decu i festival „Kuc-tuc” mogaoda postane stalni festival. Izvesnost njego-vog stalnog održavanja u budućim godi-nama za sada još uvek – nije izvesna.

Ubrzo nakon ovog festivala za decu,otpočete su probe na novoj predstavi zaodrasle: u pitanju je roman BranislavaNušića „Devedstopetnaesta – tragedijajednog naroda” u režiji Milana Neškovićai po dramatizaciji Spasoja Ž. Milovanovi-ća. Predstava se radi u koprodukciji saNarodnim pozorištem iz Niša i Centra zakulturu „Vuk Karadžić” Loznica, odnosnoVukovog Sabora. „Ovom predstavom po -krećemo priču o obeležavanju sto godina

od početka Prvog svetskog rata. Sedam-naestoro niških i kruševačkih glumaca,doneće priču o izuzetno značajnom delusrpske istorije tokom Prvog svetskog ratai povlačenju srpske vojske i naroda, odsevera ka jugu zemlje, sve do početkaprelaska Albanije. Kroz prizmu ljubaviizmeđu dvoje mladih ljudi, pratimo poje-dinačne tragedije i sudbine naroda i poje-dinca. U pitanju je najčistiji deo naše isto-rije i godine gde su svi Srbi bili složni...” –kaže Nedić. Dalje navodi razloge kopro-dukcionog modela: „U vremenima kadaje novca sve manje i kada je pitanje da liće ga uopšte biti, naročito za kulturnedogađaje, moramo pronalaziti nove nači-ne rada. Iz tog razloga, naše tri ustanovesu udružile sredstva, znanje i rad u želji dadobijemo predstavu, koja će sigurno bitimnogo kvalitetnija, nego da smo je radilipojedinačno. Podela je mnogo bolja, jermožemo birati između više kvalitetnihglumaca koje naša pozorišta imaju,

majstori u radionicama brže i lakše radedekor, kostime... a prisustvo naše najzna-čajnije republičke kulturne manifestacije’Vukov sabor’, samo dodatno podiže zna -čaj i respektabilnost našeg projekta, od po -četka.”

U predstavi igraju glumci kruševa-čkog i niškog pozorišta: Dejan Cicmilović,Aleksandar Mihailović, Nikola Pantović,Sanja Krstović, Bojan Veljović, MarijaGašić Gajić, Dejan Tončić, Biljana Jocić-Savić, Predrag Milenković i drugi.

Premijerno izvođenje biće na Vidov-dan, na otvorenoj sceni Slobodišta u Kru -ševcu, na zatvaranju Vidovdanskih sveča-nosti, proslave Dana grada Kruševca. Useptembru će predstava nastupati na jubi-larnom 80. Vukovom saboru u Tršiću, a uoktobru čekaju je „pozorišne“ premijere uKruševcu, Nišu i Beogradu.

Jelena Popadić Sumić

PREMIJERA, FESTIVAL ZA DECU, PREMIJERAU Kruševačkom pozorištu model koprodukcija i decentralizovanog umreža-vanja vide kao način unapređenja teatarske ponude

Iz predstave „Kiler Džo” prištinskog Narodnog pozorišta

„Mi čekamo bebu” Kruševačkog pozorišta

LUDUS 191 - 19419

Slobodan Ljubičić počeo je glumačkiput pre tri i po decenije i ostvario na stoti-ne pozorišnih uloga u skoro svim teatar-skim formama u pozorištima u Zaječaru,Kragujevcu, Nišu, Kruševcu, Bijelom Po -lju i Užicu. Igrao je na televiziji i filmu,dobio mnoštvo priznanja i jedini je glu -mac koji poseduje čak četrnaest nagradastručnog žirija Festivala „Joakim Vujuć”, ameđu tridesetak vrednih tu je i „Zoranovbrk”.

Profesionalnu karijeru je započeo1977. godine u zaječarskom pozorištu i zadeset godina u tom teatru vežu ga izuze-tno lepe uspomene. Kako ističe, imao jesreću da uči od velikih pozorišnih umet-nika – Milana Svilana, Dare i Miše Petro-vić, Slavke i Andrije Kotri, Milana Popo-vića, Nenada Ciganovića, Slave Stojanovi-ća... Njegova prva uloga bila je u tom pozo-rištu 1978. u predstavi „Delije na Bihaću”,Branka Ćopića, u režiji Petra Zeca, u kojojje igrao Đurajicu. Iako je Kragujevčanin i1981. godine bio pozvan u kragujevačkopozorište, u trenutku potpisivanja ugovo-ra odustao je od te namere i vratio se uZaječar, gde je ostao do 1987. godine.„Imali smo sreću što je u to vreme uprav-nik zaječarskog Pozorišta bio Vitomir Mi -lisavljević, novinar koji je neverovatnovoleo pozorište, kao i još jedan divan čovek– Milan Bogosavljević, reditelj. Oni sunegovali ansambl i oblikovali ga premarepertoaru koji je bio planiran za nekolikonarednih godina”, kaže Ljubičić koji jenakon Zaječara nastavio karijeru u Užicu,gde je ostvario možda i svoje najboljeuloge.

Iako nije završio Akademiju pozori-šne umetnosti, ističe da je obrazovanjeveoma važno, ali da je „pozornica jedinomesto na kome se stvara glumac”. Smatrada „Akademija ne može da stvori glumca,već mu nudi predispozicije da to postane.Bilo je mnogo obrazovanih i talentovanihglumaca koji su umislili da su vedete, alisu brzo nestali. Gluma je način života – ilisi glumac ili nisi,” poručuje Ljubičić.

Majka mu je takođe bila glumica kojaje igrala u pozorištima u Čačku, Kraljevu,

Kragujevcu, Prištini i Vršcu. „Nisam mo -gao da budem sa majkom i rastao sam kodnjenih roditelja u Kragujevcu. Moguće jeda nesvesno nisam voleo njen posao jernas je razdvajao, pa je to verovatno bio irazlog što sam na pozornicu stao tek sasedamnaest godina. Bilo je to 1974. godi-ne u predstavi Zona Zamfirova, koju je uKragujevcu režirao Milovan Novčić, a ukojoj je moja majka igrala Vasku. Bili suim potrebni statisti, ali ja sam odbijao i,tek po nagovoru devojke sa kojom sam sezabavljao kao sredjoškolac, konačno pri -stao. Bila je to moja incijacija u pozorište”,svedoči prvak užičkog teatra, čiji su sinBranislav i kćerka Danica takođe glumci.

Isprobali ste se i kao reditelj. Zbogčega Vam je bila važna i ta vrsta pozori-šnog iskustva?

Reditelj sam bio sticajem okolnosti iu užičkom pozorištu postavio „Boing,boing”, u kome sam igrao 116 puta. To jepostala kultna predstava, a nedavno samje osvežio angažovanjem mlađih gluma-ca. Bila je tada kriza publike u užičkompozorištu i hteo sam da komad koji sam uZaječaru igrao dvesta puta postavim i uUžicu. Međutim, problem je nastao kadasam otkrio da tekst verzije koju je uradioMilan Bogosavljević, a koji sam igrao uZaječaru, nigde ne postoji. Pošto samnapament znao sve uloge, pa i improviza-cije, odlučio sam da napišem po sećanju.

Pozajmljivao sam pisaće mašine, pa suneki delovi pisani ćirilicom, neki latini-com, a kada ne bih imao mašinu pisao sami rukom. Na 30. Danima komedije u Jago-dini osvojili smo dve nagrade – ja samdobio „Zlatnog ćurana”, a koleginica IvanaKovačević Nagradu za najboljeg mladogkomičara.

Igrali ste u skoro svim pozorišnimformama, ali koji vid pozorišta najviševolite?

Najbolje se osećam u komedijama.Publiku je vrlo lako rasplakati, posebnodanas u zemlji u kojoj mi živimo, ali trebaje zasmejati.

Osim te vrste pozorišta, postoje ipredstave koje se bave našom svakodne-vicom, ali im se zamera da sa scenemaltene nude direktan prenos realnostisa naših ulica. Koliko je danas značajan itakav teatar?

Ne događa se to prvi put u našemteatru. Taj takozvani „crni talas” u našempozorištu može da uspe u kratkom perio-du i takve predstave nisu izdržale sudvremena. Nisu ni mogle, jer se uvek topretvori u dnevno-političko pozorište, ato tetaru ne treba. Naravno da pozorištetreba da ukaže na probleme trenutka ukome živimo, ali to mora da se uradi takoda može da izdrži sud vremena.

Šta je to čime bi pozorište trebalo dase bavi danas, a da ipak opstane u vreme-nu u kome nema razumevanja, ni novcaza pozorišnu umetnost?

Kriza pozorišta nije eksluzivnost da -našnjice, ona je uvek pratila kulturu. Biloko da je na vlasti neće moći ništa da uradiprotiv pozorišta ako pozorište ima publi-ku. Pedesetih godina, kada su zatvaranapozorišta u Srbiji, malo ko zna da je užičkopozorište opstalo zahvaljujući SlobodanuPeneziću Krcunu. S druge strane, pozori-šte ne treba da podilazi publici, ali istovre-meno, ne treba da bude samo sebi svrha.To ne isključuje i potrebu za predstavamakoje neće privući mnogo publike, alipozorišta koja u svom nazivu imaju pridev„narodno”, moraju da nude repertoar zasve građane.

Gostujete u pozorištima i na festiva-lima širom Srbije i kakvo je stanje unašem tetaru?

Nažalost, došlo je vreme u kome sedirektori pozorišta biraju kako bi onogako ih je postavio odbranili od pozorišta.U većini pozorišta ne vodi se računa o

ansamblu, ne insistira se na kvalitetu,ansambli su stari, ali u užičkom pozorištu,zahvaljujući direktoru Zoranu Stamatovi-ću i umetničkom direktoru NemanjiRankoviću, angažuju se mladi i obrazova-ni glumci. Susreti „Joakim Vujić” zami-šljeni su kao susreti pozorišta i nekada suglumci danima razgovarali i razmenjivaliiskustva, ali danas toga nema.

Kruži priča da su Vam ljudi na uliciu Veneciji prilazili i čestitali nakon izvo-đenja Goldonijevog komada „Sluga dva -

GLUMA JE NAČIN ŽIVOTA„Došlo je vreme u kome se direktori pozorišta biraju kako bi onoga ko ihje postavio odbranili od pozorišta”, kaže Slobodan Ljubičić, prvak Naro-dnog pozorišta Užice

Premijera komada „Svečana ve -če ra u pogrebnom preduzeću” po te -kstu Iva Brešana, u režiji SnežaneUdicki, izvedena je 13. juna u Narod-nom pozorištu u Užicu. U komadu,nastalom sedamdesetih godina proš -log veka, koji je kritikovao tadašnjusocijalističku vlast i koji je osamde-setih godina osavremenjen, u čijemsredištu je ljudska pohlepa i teza dadruštveni sistem ne određuje njegovnaziv, nego ga čine ljudi, igraju – po -red Slobodana Ljubičića i VladimirKurčubić – Vahidin Pelić, GoranŠma kić, Hadži Nemanja Jovanović,Divna Marić, Ivana Pavićević, Bilja-na Zdravković, Danica Ljubičić, Ni -kola Popović, Nikola Penezić i DušanRadojičić. Stručni saradnik je GoranGolovko iz Splita, scenski pokret jeosmislio Ivica Klemenc, scenografijuMarijana Zorzić Petrović, a muzikuNikola Pejović.

Čudno „Čudo u Šarganu”Za predstavu „Čudo u Šarganu”

Ljubomira Simovića, u režiji IveMilošević, koja je premijerno izvede-na 21.marta i koja je podelila publi-ku, Ljubičić kaže da je „propuštenaprilika da užičko Pozorište dobijekultnu predstavu. Nikada nisam imaonesporazum sa rediteljima. Nisam semožda slagao sa njihovim koncep-tom, ali sam svaki put ulagao svojglumački maksimum. Nažalost, to -kom primpreme „Čuda u Šarganu”nije bilo komunikacije sa rediteljkom,što mi je veoma žao”, dodaje Ljubičić.

ju gospodra”, međunarodnog autorskogprojekta u režiji Andrea Paćota, a koji jeužičko pozorište izvelo 2007. godine naVenecijanskom bijenalu..

To je bilo lepo i nestvarno iskustvo,iako smo predstavu igrali u nemogućimuslovima jer je temperatura bila oko 45stepeni u prostoru bivšeg hangara, načijem je krovu od lima moglo jaje da seispži, a ja sam igrao u kombinezonupremazanom silikonom! Predstavu jeodlično prihvatila i pubika i kritika. Sutra-dan smo krenuli da prošetamo Venecijomi kod fontane i spomenika Goldoniju videosam mnoštvo ljudi. Odjednom se jedančovek okrenuo ka meni, ustao i povikao:„Bravoooo, maestro! Grande Arlekino!”Usledio je veliki aplauz. Okrenuo sam seda vidim kome aplaudiraju, ali onda samshvatio... To je najlepša i najvrednijanagrada koju glumac može da doživi.

Je li bilo uloga za koje ste smatrali daste ih nezasluženo „propustili”?

Bila je jedna, i to je uloga Žana u Nuši-ćevom „Mister dolaru” u zaječarskompozorištu. Bio sam mlad, priželjkivao samtu ulogu, ali je nisam dobio.

Delujete kao srećan čovek?I jesam srećan jer radim posao koji

volim, imam podršku porodice, a pozori-šte mi je dalo više nego što sam ja daonjemu. Onda kada budem osetio gluma-čku nemoć, sam ću se povući, madasmatram da glumac nikad ne može da sepenzioniše.

Nenad Kovačević

Nakon pet premijera, brojnih gosto-vanja u zemlji i inostranstvu, izda-nja i jedne knjige i održavanja po -

zorišnog festivala, sve u uslovima kada jezgrada Pozorišta zatvorena za igru, a sred-stva za produkciju iznose nula (i brojka-ma 0 dinara), protekla pozorišna sezonamože se smatrati više nego uspešnom.

Proces izrade projekata potpuno noveprotivpožarne zaštite i njihove realizacijejoš uvek je u toku (a bilo je planirano dasve bude završeno do početka pozorišnesezone prošle godine). U ovoj besparici,napravljen je tako pravi podvig. Dvakomada su premijerno izvedena prošlegodine na festivalu Dani „Zorana Radmi-lovića”. „Putujuće pozorište Šopalović”Ljubomira Simovića i praizvedba teksta„Čija je moja koža” Žarka Jokanovića, obau režiji Miloša Jagodića. „Šopalovići” sujedan od najboljih savremenih dramskihtekstova i teže je napraviti lošu predstavunego dobru, tvrdi Vladimir Đuričić, upra -vnik pozorišta.

Usledila su gostovanja u zemlji iinostranstvu. Krenimo hronološki: u Đur -đevu u Rumuniji od 22. do 27. novembraodržan je 15. Pozorišni festival Poduna-vlja, na kom je Pozorište Timočke krajine„Zoran Radmilović” predstavljalo Srbijukomadom „Transilvanija” Dragana Niko-lića, ujedno i reditelja. Na festivalu suučestvovali teatri iz četiri zemlje: Rumu-nije, Bugarske, Srbije i Austrije, a publikaje mogla da vidi pozorišta iz Đurđeva,

Braila, Bukurešta, Silistre, Rusa, Vidina,Zaječara i Beča. Ono što je ostalo nakongostovanja jeste preliminarni dogovoroko rada na jednom zajedničkom koma-du pozorišta u Đurđevu i Zaječaru.Možda je najznačajnije gostovanje bilo nafestivalu „Virkas” (Virovitičke kazališnesvečanosti) u Virovitici. Komad NebojšeRomčevića „Karolina Nojber” u režijiMiloša Jagodića naišao je na izuzetanprijem, a gostoprimstvo domaćina ostavi-lo je najjači utisak. Čak ni najstariji,najiskusniji glumci, jer u ansamblu nemaonih koji su prešli šestu deceniju, ne seća-ju se kada su i gde tako toplo i srdačnodočekani. Istovremeno, niko pouzdano nemože reći tačno kada je Zaječarsko pozo-rište poslednji put gostovalo u Hrvatskoj.Više od četvrt veka, sigurno. U društvupozorišta iz Celja, Tuzle, Kragujevca, Rije-ke, Vinkovaca, Zagreba, Šibenika, Karlov-ca i Siska našlo se i Pozorište Timočkekrajine „Zoran Radmilović”. „Treba rećida je Kazalište Virovitica gostovalo prošlejeseni u Zaječaru na Danima „ZoranaRad milovića” komadom „Kveč”, pa se mo -že nakon ovog gostovanja očekivati i ko -produkcija naša dva teatra”, kažu uprav-nik Zaječarskog pozorišta Vladimir Đuri-čić i ravnatelj Kazališta u Virovitici, MiranHajoš.

Predstavom „Putujuće pozorišteŠopalović “zaječarski teatar gostovao jenajpre u prepunom Zvezadra teatru predbeogradskom publikom, a potom i na 49.Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije„Joakim Vujić” u Lazarevcu. Iako predsta-va nije ovenčana nagradama, osim PetraAntonovića, koji je dobio nagradu zanajbolju originalnu muziku.

Zaječarci su gostovali ovoga proleća ina festivalu „Dunavski talasi” u susednomVidinu u Bugarskoj predstavom za decu„Uspavana lepotica” Dobrija Mirčeva.Iako je jezička barijera, samo naizgled,bila prepreka kao i otvoreni prostor grad-skog trga, pa su glumci morali uložitimaksimum energije kako bi se bar čuli,prostor ispred scene je bio prepun mališa-na koji su odlično reagovali.

Pozorišna sezona ove godine oboga-ćena je za još jedan kamenčić koji je upozorišni mozaik ugradila glumica zaje-čarskog pozorišta Nataša Petrović. Ona jeuradila režiju i adaptaciju komada za decu„Ko je smestio vuku”, koju su izveli pola-zinici dramske radionice Pozorišta Timo-čke krajine „Zoran Radmilović”.

I taman kad pomislite da je to sve odjednog malog provincijskog pozorištakakvo je zaječarsko, usledila je još jednapromocija i dve nove predstave. Nakon 11.

maja, kada je na osamdeseti rođendanvelikog histriona u Zaječaru predstavlje-na knjiga Tomislava Mijovića „Pesnici ilikovni umetnici Zoranu Radmiloviću”,knjiga je promovisana i u prepunomfoajeu Ateljea 212 u Beogradu. Na krajupozorišne sezone usledile su još dvepremijere: bugarski reditelj Žoro Ivanovpostavio je na scenu komad za decu „Koje ovde kriv”, a Irfan Mensur predpremi-jeru komada „Žurka, žurka” Karla Gamo-letija. Kako je rekao Irfan Mensur, koga jebolest sprečila da premijera ugleda svet-

I DALJE BESKUĆNICIZavršena pozorišna sezona u Pozorištu Timočke krajine „Zoran Radmilović”

lost dana mnogo ranije, želja je bila da senapravi pravo pozorište u kome će sviuživati. I glumci i publika.

Šta reći na kraju. Svi projekti okoizgradnje protivpožarne zaštite su završe-ni i očekuje se tokom leta njihova realiza-cija, kako bi zgrada Pozorišta Timočkekrajine „Zoran Radmilović” bila stavljenau funkciju i kako bi predstave i priličnoambiciozan program koji priprema upra-va ovog pozorišta mogli da budu realizo-vani na pravi način.

Davor Marušić

„Putujuće pozorište Šopalović”, Pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović”

20LUDUS 191 - 194Lu

Diplomirala je glumu na Akademijiza pozorište i film u klasi Tomisla-va Tanhofera 1955. godine. U Nišu

je od 1961. do 1991. godine odigrala okoosamdeset uloga – od Šekspira do Joneska,od Brehta do Fejdoa, od Tolstoja do Nuši-ća, Dostojevskog, Anuja, Šoa, Sremca,Ibzena, O’Nila, Olbija, Lorke, Goldonija,Euripida. Jedna je od osnivača Srednjeglumačke škole u Nišu: „Dobro je za glum-ca da sa 18 godina stane na scenu. Romeoi Julija imaju samo po 15-16 godina. Obra-zovanje, koje daje fakultet, glumac stičepropuštajući kroz sebe veliku literaturu,glumčev dar sadrži radoznalost za svet,ljude i samospoznaju”, tvrdi Mima.

Njeni učenici danas zauzimaju zna -čajna mesta u pozorištima ne samo Srbije.Razgovaramo u njenom stanu uz kafu icigarete...

Dobili ste poziv iz Meksika da igratejednu od glavnih uloga u filmu „RatManuele Jaković” („La guerra de Manu -ela Jacovic”) po scenariju i režiji DianeKardozo. To je Vaš prvi film?

Prvi i poslednji, budući da sam ufebruaru napunila osamdeset godina(smeje se)!

Poslednji put igrali ste u pozorištu udiplomskoj predstavi Vaši bivših učeni-ka?

Da. Mnogi od njih završili su i fakul-tete dramskih umetnosti (još uvek u pozo-rišnom svetu bolje je viđen „glumac –akademac” – šta da se radi!). Elem, sada-šnji prvaci niškog pozorišta, te 1999. godi-ne želeli su da budem sa njima na sceni učasu kada stiču akademske diplome. Kakosam mogla da odbijem tu ljubav i čast?

Posle te predstave ste mi rekli da jeVaš „glumački opus” završen i tačka, damorate da se „skinete” sa glume, upore-dili ste glumu sa drogom.

I sada mislim tako. Ali nikada nisamigrala na filmu. Imam neka iskustva sa TVkamerom, ali film je film (smeje se i palicigaretu). Kada me je Diana Kardozopozvala, a videla me je na sajtu Teatro delaRezistencia (to je teatar moga sina HadijaKurića u Španiji), pa zatim poslala i scena-rio – pristala sam. Dobro, nećkala sam seja – deo mene sa starošću u kostima. Tajtelesni deo se silno prepao, daleko jeMeksiko, ali je pobedio onaj bolji – jošradoznao i živ. Ne znam kako će film izgle-dati posle montaže, ali scenario sadrži, najedan skriven način, antičku temu: rat je

besmrtan. Reč je o Jugoslovenima koji supred kraj i posle II svetskog rata emigrira-li u Meksiko. Devedesetih godina kadovde kod nas počinju zla vremena, i tamou dalekom Meksiku, deca i već zreli odra-sli unuci tih emigranata, objektivniMeksikanci, najednom postaju „naciona-lno osvešćeni” – kao da vampir nacionali-zma iz zaboravljenih porodičnih preda-nja dobija čašu vode – znaš bajku „Bašče-lik”! Scenario se dotakao i mojih bolnihuspomena iz Sarajeva 1992. godine.

Rekli ste mi, kada smo zakazivalisastanak, da je to bilo stresno za Vas?

Stresno? Pa da, ali tek kada smo stigliu Meksiko Siti. Dočekali su nas na aero-dromu sa kamerom, cvećem, aplauzima(Hadi i Ana, moj sin i snaha, već su ranijebili angažovani u tim režije), smestili sunas u divnu kuću sa vrtom i kućnompomoćnicom, ličnim šoferom; u tomdžinovskom gradu bez automobila – tosmo shvatili već sutradan – nigde nemožeš stići. Elem, sva ta pompa oko doče-ka, a ti znaš da sam ja skromna, a odgo-vorna – uvela me je u stres, ali na kratko.Već posle prve probe, prvog čitanja scena-rija (neubičajenog na filmu), a Dijana jeangažovala samo pozorišne, i to vrsnepozorišne glumce za svoj autorski film,smirila sam se. Setila sam se šta mi je IrfanMensur govorio nekoliko dana pre puta:„Bez straha, Mimco, svaki dobar pozori-šni glumac može da napravi kreaciju nafilmu, a retko kada sjajan filmski glumacmože da bude dobar na pozornici.” Daomi je moj Irfan mnogo uputstava o„markerima”, postpuku – gestu, o dugomčekanju da se svetla, kamere, vreme – dase sve složi kako bi se snimila samo jednascena koja na filmu traje maksimum pet

minuta. „Film je umetnost čekanja i brzekoncentracije na okolnosti i lik” – citiramIrfana.

Glumili ste na kasteljanu?Živela sam četiri godine u Španiji sa

svojom decom. Govorim kasteljanodovoljno dobro da naučeni tekst izgovo-rim spontano. Pri tom, lik koji igram jeSrpkinja, baka Manuele i po scenarijustarija od mene. Kad se jako uznemiriprogovori i srpski. Jezik mi nije pravioproblem, trebalo je shvatiti kameru. Vide-ti probni materijal, vratiti se na drugugodinu Akademije, kad učiš da u datimokolnostima misliš mislima lika; dostićidokumentarnu istinu, a ipak glumiti. Kadsve to otkriješ, posle je lako. Lakše nego upozorištu, ali je manje lepo.

Pre šest godina u „niškom sokačetu”rekli ste mi da Vaš život ne bi bio potpunda Ministarstvo prosvete nije odobriloosnivanje Srednje glumačke škole uNišu?

Bez Svetozara Rapajića, sada profeso-ra emertitusa beogradskog FDU, škole nebi bilo. Profesor Rapajić je napravio plan iprogram rada, prihvatio da bude mentor.Divan čovek. A učenici su bili nadareni,predani i nadasve vredni. U tom najpolet-

Danijela Stojanović, glumica uSankt Petersburgu:

Posetila sam je nedavno. Kadmislim na nju, prvo se setim kako zavreme časa u probnoj sali u pozorištuimpulsivno, širokim koracima, umaksi suknji, izleće „na scenu” i poči-nje da raskrinkava naše sirote vežbe.A sada je sedela bosa, u pozi lotosa usvojoj fotelji od pruća. Prelepa je i,kao i uvek – vulkan. Shvatila sam štaje moć glume kroz Miminu Hekubuu „Trojankama”. I, specijalno krozmonolog kada oplakuje mladog Asti-jankta. U predstavi umesto mrtvogtela mladića, ispred nje su iz kolicaistovarivali gomilu đubreta. Iz te hrpepodizala je nekad plastičnu flašu,nekad slomljenu igračku, ali i ona i,zahvaljujući njenoj fenomenalnojigri, svi mi smo videli sirotog mladi-ća dok je ona jadikovala... Veliki jeUčitelj Mima.

Danijela Ugrenović, glumicabeo gradskog Narodnog pozorišta:

Za Mimu me vezuju divne uspo-mene, pre svega na jedno divno ibezbrižno otkrivanje pozorišta u seni.Moja rana mladost bila je zaraženaotkrivanjem Čehova, Andrića, Šek -spira, antičkih tragedija... Sećam setog divnog žara i pripadanja. Takođe,od rane mladosti u sebi nosim pozo-rišnu etiku kojoj je ona postavilatemelje. Mima, kao moj prvi pozori-šni pedagog, ima važno mesto u momživotu. Još uvek čuvam Sistem Stani-slavskog, koji mi je bio bukvar glumeu srednjoj školi.

SKROMNA, A ODGOVORNAMima Vuković Kurić, prvakinja niškog Narodnog pozorišta (u penziji), u osamdesetoj godini života neposustaje: nedavno je snimila, prvi put – film, i to u Meksiku!

nijem, najlepšem dobu od 14 do 18 godi-ne života: imali su – prepodne u redovnojsrednjoškolskoj nastavi od pet-šest časovadnevno, a svako popodne po tri časaglume i dva puta nedeljno časove dikcije iistorije umetnosti (dikciju je predavaoDragan Marković – glumac sa diplomomzagrebačke akademije, a istoriju umetno-sti Marisav Radisavljević – reditelj sadiplomom beogradske akademije). Timladi ljudi su bukvalno živeli u školi. Većna trećoj godini bila sam impresionirananjihovim rastom, a na četvrtoj godini bilisu to odrasli, divni ljudi. Bez te dve gene-racije sjajnih, sad već renomiranih glumi-ca i glumaca, režisera, dramaturga, mojživot ne bi bio potpun. Otišla sam u penzi-ju, škola se ugasila – šteta. Šteta!

Jeste li zadovoljni onim što ste uradi-li?

Mirna sam. Moje putovanje kroz glu -mu se završilo. Zadovoljna sam!

Željko Anđelković

„Tokom šest decenija stvaralačkograda u srpskom pozorištu, dao je značajandoprinos procesu razvoja ove umetnosti unas, u širokom opsegu – od naturalističkogmanirizma do integralnog i angažovanogučešća scenografije u predstavi kao celini”,beleži Olga Marković analizirajući umet-nički doprinos Miomira Denića našemteatru.

Početkom godine navršilo se 100godina od rođenja Miomira Denića,jednog od vodećih scenografa većeg dela20. veka, čije delovanje je neraskidivoutkano u istoriju Narodnog pozorišta uBeogradu u više aspekata. Još tokom studi-ja tehnologije, zahvaljujući svom profeso-ru Miodragu Petroviću i našem čuvenomslikaru Jovanu Bijeliću, počinje da kreirascenografije za ispitne predstave Gluma-čke škole koja radi pri ovom pozorištu, aprve samostalne scenografije za repertoarKuće kod Spomenika, za dramu Pečalbarii operu Toska, kreira već 1936. Od preko400 pozorišnih inscenacija koje je tokomdugog umetničkog veka ostvario, većinuje stvorio u matičnom, Narodnom pozo-rištu, sa kojim su njegove kreacije, pored

mnogih evropskih kulturnih centara,došle i do Kaira i Osake. Bio je, osim uteatrima tadašnje države, gostujući sceno-graf i u pozorištima Bugarske, Grčke, Itali-je, Španije, Egipta. Ali ovo je sve manje-više poznato, a zahvaljujući Muzeju pozo-rišne umetnosti Srbije i kustosima OlgiMilanović i Olgi Marković, objavljene sudve opsežne publikacije u kojima se mogunaći svi podaci vezani za život i delo ovogumetnika.

Zgrada Narodnog pozorišta je pretr-pela ozbiljna oštećenja u šestoaprilskombombardovanju 1941; članovi kuće –tehnički i pomoćni radnici, ali i umetnici– spasavali su iz ruševina šta se spastimoglo i prenosili u stari Manjež, koji i isam stradao, ali manje nego glavna zgra-da. Ubrzo je uspostavljen kakav-takavnormalan rad u kući: paralelno sa radovi-ma na obnovi obe zgrade i oštećenihfundusa, nastavljene su redovne probe iopsežne pripreme za sledeću sezonu, aimenovana je i nova uprava u kojoj je bio iscenograf Miomir Denić, na mestu tehni-čkog šefa. Na kraju prve sezone u okupi-ranom Beogradu, Denić podnosi gotovoneobično detaljan ali i duhovit referat očemu svedoči i ovaj odlomak: „Tehničkadirekcija izvela je sa svojim osobljemsledeće radove u toku 10 posleratnihmeseci – 74 binske slike: Miomir Denić56; Vladimir Žedrinski 9; Ananije Verbi-cki 8; Milenko Šerban 1. (...) Za izvođenjeovih komada u slikarskoj radionici utro-šeno je 2.350 kg boje u rastvoru od 8.600litara. Slikari su naslikali na platnu povr-šinu od 37.500 m2, što odgovara površini4,5 normalnih nogometnih igrališta.

Slikari su izvukli pri izradi sobnih deko-racija liniju od 160 km, a nacrtali okomilion listova. Stolarska radionica utroši-la je 39.460 m letava, što odgovara putu odSpomenika do Avale i natrag. U svemu jezakucano 576.600 eksera od kojih tapeci-ranih 394.600 komada. Kako je za svakiekser potrebno 6 udaraca, to je učinjenoukupno 3.459.600 udaraca. Dekorateri supreneli 463 tone dekoracija na rastojanjuod 19.300 km, što iznosi 46.320 kg najednog dekoratera koju je težinu preneona razdaljinu od 1.930 km. Garderoberkeu publici podigle su kaputa u težini250.000 kg. Garderoberi i garderoberkeobukli su i svukli glumce 6.500 puta. Elek-tričari su 7.600 puta ukopčali reflektore, a12.000 puta promenili boje na njima.”(objavljeno u „Srpskoj sceni”, god. I, br.19)

Dva sećanja koja je zabeležio jedan odDenićevih najbližih saradnika, DušanŠević, dopunjuju ovaj portret. Na gosto-vanju Drame na Cetinju 1955, trebalo jeda se predstava „Gorski vijenac” igra uprirodnom ambijentu crnogorskog krša,ali se Deni nešto nije svidelo: „Sve steneoko pozornice lepo su zašiljene, a onajedna baš u sredini neprirodno zatupasta.Kao prelomljena. Kvari sve!” Reče to ipredloži majstor-Eremiji, koji je sedeokraj njega: „A kako bi bilo da mi to lepozakrpimo jednom našom špicastomstenom? Da je lepo završimo. Da maloispravimo prirodu.” Dalja racionalnaupozorenja kukavnog Eremije da su kaši-rane stene koje su poneli iz Beograda zaslučaj da zbog lošeg vremena mora da seigra u sali – teške preko sto kila, preglo-

mazne, da treba da se dižu na visinu odpreko 100 metara, i kako ih zakačiti... nisuimala nikakvog efekta. Dena nije naređi-vao, nije zahtevao, samo je blago rekao„Dajte da pokušamo. Učinite mi, molimvas.” Ko bi se o ovo oglušio? Posle napor-nih i rizičnih akcija, naši dekorateri sudokrpili prirodu i Dena ih je sve častioručkom, ali – zakrpa se nikome nije dopa-la, pa ni njemu, iako to nije hteo da poka-že. Na opšte iznenađenje, kad su se napočetku predstave sutra uveče upalilireflektori, dekor su činile samo pravestene, onakve kako ih je priroda načinila.„Zbog te nesrećne kulise dugo nisamnoćas mogao da zaspim. Najzad sam rešioda je skinem. Ali kako? Nisam, naime,mogao da opet mučim naše ljude”, obja-šnjavao je kasnije. „Iza pozornice opazimneku grupu mladića. Kao da ih je sam bogstvorio... Maturanti iz Mostara, na izletu.Srbi. Profesor ljubazan. Kažem ko sam išta sam. Požalim se da su nam, noćas, nekiobesni pijanci zaglavili visoko međustenje naš dekor bez koga nikako ne može-mo da odigramo predstavu. Sami nemožemo da ga skinemo, pa predstavamora da se odloži... Nisu pristali da ihčastim. Pozvao sam ih na predstavu.”Budući da su, srećom, morali da putujuposle prvog dela, Denić im je objasniokako dekor koji su „spasli” igra u drugomdelu komada.

Kada je decembra 1962. Opera treba-lo da gostuje u Kairu, tehniku koja je načelu sa Ševićem i Denićem stigla raniječekalo je neprijatno iznenađenje – pozor-nica je bila zatrpana starim dekorom,puna prljavštine, pod prekriven debelimnaslagama sasušene boje, uređaji zapušte-ni... Denić se razgoropadio, odjurio u našuambasadu i zbunjenom ambasadoru JožiBrileju rekao: „Ako u toku dana patospozornice ne bude očišćen, gospodinŠević i ja počinjemo večeras da ribamo. Vi

možete da nam pomognete, možete danam se pridružite... ja sam uveren da, osimVas, u ambasadi ima još požrtvovanihpatriota.” Tog popodneva pozornica jeličila na mravinjak, do uveče je sve blista-lo i naši dekorateri su stigli da pripremescenu za predstavu.

Završimo ovo sećanje na neumornogborca, starog pozorišnog vuka MiomiraDenića, rečima koje mu je svojevremenonamenio Raša Plaović: „Rođen je za kolek-tivni rad. Nikad nije svoju ličnost stavljaoiznad drugih, nego je sebe utkivao u celi-nu...”

Jelica Stevanović

STARI POZORIŠNI VUK Sećanje na Miomira Denića (1913–1996)

LUDUS 191 - 19421

Projekat Trans/skript je prevodi la -čko-izadavački projekat koji Jugoslo -vensko dramsko pozorište realizujezajedno sa Francuskim institutom, auz podršku Ministarstva kulture

Projekat je iniciran i otpočet počet-kom 2012. godine sa ciljem da sepozorišnoj publici u Srbiji približi

savremena, francuska drama. Ona nijesasvim nepoznata srpskoj publici, ali ipakne postoji pravi uvid u to šta se trenutnodogađa na francuskoj pozorišnoj sceni.Osim toga, po rečima koordinatora pro -jekta, dramaturga Miloša Krečkovića, ide -ja je da se ovim potezom napravi platfor-ma koja će dalje razviti čitave generacijeprevodilaca dramskih tekstova.

Projekat je od inicijative do danastekao u nekoliko etapa. Najpre su odabra-ni saradnici: tražene su osobe koje dobropoznaju francuski jezik, ali i koje imajupozorišno obrazovanje, što je specifičnostTrans/Scripta. Odabrani su: rediteljkaJovana Papović, kojoj je francuski jezikmaternji i koja se bavi i prevođenjem;Anđelka Nikolić, pozorišna rediteljka ifilolog francuskog jezika i književnosti, aprevela je i nekoliko francuskih savreme-nih drama (Lagar, Diranže); Tijana Krivo-kapić, teatrolog iz Francuske i prevodilacdrama Pomeraa, Minjane i Vijana i IvaBrdar, dramaturg, koja je završila postdi-plomske studije u Francuskoj i koja tako-đe prevela nekoliko tekstova (Vinaver,Manjana).

Pristupilo se, potom, selekciji koma-da. Nakon što su Iva Brdar, Anđelka Niko-lić i Jovana Papović pročitale oko dvade-set savremenih francuskih drama, odkojih su neke već bile priznate i poznate iza svaku napisale siže, kratku analizu iprocenu adekvatnosti njenog izvođenja uSrbiji, usledile su diskusije zajedno sa Fili-pom Lemoanom, atašeom za kulturuFrancuskog instituta i Milošem Krečkovi-ćem, dramaturgom JDP-a. „Nedavnoobjavljena antologija „Pre i posle Balko-na” je samo donekle popunila prazninu uizdavaštvu francuskih drama sa delima’velikih’ autora poput Koltesa, Lagarsa,Pija, Vinavera, Minjane i Pomeraa, dok jeova selekcija nastojala da prikaže najnovi-ju produkciju. Nekoliko drama se odmahistaklo, kako zbog inovativne dramatur-ške strukture, ili zanimljive i aktuelneteme, ili pak jedinstvenog autorskog stila izajednički odlučeno je da to budu drame„Džordž Kaplan” Frederika Sontaga,„Iden titet” Žerara Votkinsa, „Svu mojuljubav” Lorana Movinjea, „Ponzijevašema” Davida Leskoa i „HimeN” LusiDepo. Neke od njih su već prevedene nanekoliko jezika, čak i u okviru projekatasličnim Trans/Scriptu („Džordž Kaplan”),a neke čak nisu ni izdate u Francuskoj(„HimeN”).

Već u toku čitanja, svako od prevodi-laca razvio naklonost prema nekom dram-skom tekstu, pa je lako odlučeno ko ćeprevoditi koji komad: tako je AnđelkaNikolić prevodila „Identitet”, Jovana Papo-vić „Džordža Kaplana”, Tijana Krivokapić„Svu moju ljubav”, Iva Brdar i JovanaPapović zajedno su prevele „Ponzijevušemu” i Iva Brdar samostalno „HimeN”.„Prevodi drama ’Identitet’, ’Džordža Kap -lana’ i ’HimeN’ bili su predmet trodnevnihradionica koje su se održale u JDP-u ufebruaru. Na svakoj drami su pored naskao prevodilaca radili i francuski autori

(Frederik Sontag, Žerar Votkins – prekoSkajpa i Lusi Depo) i srpski dramaturzi(Uglješa Šajtinac, Marija Karaklajić i TanjaŠljivar)”, kaže dramaturg Iva Brdar.

O samom procesu rada Uglješa Šajti-nac, dramaturg i dramski pisac, kaže: „Zastolom smo sedeli prevodilac, pisac i ja.Prolazili smo kroz tekst kao čitaoci željnirazumevanja svake sitnice. To nekad možeda preraste u naporan i skoro neprirodanrad, kad je umetničko delo u pitanju, alidrugačije ne ide. Od prve do poslednjereplike u komadu, svake didaskalije i ’skri-vene’ poruke – jer tu sitnica nema. Lepoje biti u poziciji da sa živim piscem prove-ravate značenje određenih poteza u koma-du, da uđete u suštinu jezika samog dela,jer kao što Frederikov ’Džordž Kaplan’ima neku posebnost i na izvornom jeziku(iako je to autor odbio da izdvoji kaokarakteristično za ovu dramu), tako i uprevodu mora se pronaći kod koji ćeotključati zvučnost drame. U ovom sluča-ju, reč je o kolokvijalnoj komediji koja sebazira na strahovima savremenog čovekaželjnog nedefinisane slobode. Otklon kojipostoji u komadu neodoljivo podseća napostupak u građenju komedije koji po stojiu Bunjuelovom ’Diskretnom šar muburžoazije’. Kad smo pronašli ključ, zavr-šili smo detaljno iščitavanje i markiranjedo kraja. Onda se svako povukao na svojustranu, ja sam skoro melodijski slediorešenja na koja smo svestrano pristali istavio tačku na prilagođavanje prevoda,nakon tri ruke korekcija. Prevod Jovane

Papović obavezao me je da joj u poznava-nju savremenog francuskog govornogjezika u potpunosti verujem, i to mi jemnogo pomoglo.”

Zatim je usledila i neka vrsta promo-cije na Sterijinom pozorju. Plan je da svihpet drama bude objavljeno u izdanjimaJDP-ove biblioteke „Ars Dramatica”. Pro -mociju drama na jesen će pratiti i javnačitanja organizovana u JDP-u. „Na damose i realizaciji neke od njih, ako ne i svih...”– kaže Iva Brdar, a zatim nastavlja:„Radionice su bile korisne za sve učesni-ke. Prilikom prevođenja nekog dela uvekje bitno imati kontakt sa piscem i u sluča-ju dilema mu se obratiti. Tako smo odfrancuskih autora saznale neke detalje uvezi sa dramom koji se tiču kako njenognastanka, tako i značaja i dopunskogznačenja nekih replika, ili delova drame injihovog ličnog tumačenja. Mislim da jesve to doprinelo preciznosti i kvalitetuprevoda. Učešće srpskih dramskih autoraje takođe bilo važno, jer su nastojali dadaju svoj doprinos stilskom i jezičkomkvalitetu prevoda i ponude svoja rešenja.Obzirom da svo troje nisu poznavali fran-cuski jezik, bili su usredređeni na samprevod i možda upravo zbog toga mogliobjektivnije da ga sagledaju i da se baveisključivo jezičkim/dramaturškim aspek-tima. Nakon radionica usledila je faza’internih čitanja’ svih pet drama koja je,po mom mišljenju, veoma važna zaprevod. Kada se replike ’čuju’ odmah semože uvideti njihova prilagođenost scen-skom izvođenju, što je za prevod nekihdrama ponekad ključno.“

O kulturnom i kulturološkom znača-ju ovih prevoda verovatno je suvišnogovoriti! Ostaje nada da će ovakva praksa,legitimna i uobičajena svuda u svetu, bitišire prihvaćena i kada su u pitanju drugijezici.

TRANS/SKRIPT - FINALECirkoBalkana je zajednički projekat tri

organizacije koje se bave savremenimcirkusom – Cirk'Oblique iz Fran-

cuske, Cirkusfera iz Srbije i Cirkorama izHrvatske. One su dva meseca –april i maj ovegodine – provele u cirkuskom šatoru, na dvelokacije – u Zagrebu i u Beogradu. Programu Beogradu predstavljen je od 2. do 25. maja,u šatoru montiranom u parku iza Hale Pionir– realizovane su radionice i laboratorije, izve-deni koncerti, kao i predstave za decu iodrasle, u izvođenju Cirk'Oblique, Cirko-rame, Cirkusfere, Triko Cirkus teatra, Punekuće, Razbibrige.

Savremeni ili novi cirkus je složena,interdisciplinarna forma savremenih izvo -đačkih umetnosti koja se počela ubrzanorazvijati od sedamdesetih godina prošlogveka, da bi danas stigla u žižu pažnje intereso-vanja publike i stručne javnosti, naročito uFrancuskoj, Švedskoj, Finskoj, Danskoj,Hrvatskoj, a sada polako i u Srbiji. Novicirkus je izgrađen na osnovi tradicionalnog,ali je od njega značenjski složeniji i čestogradi subverzivan odnos prema sopstvenojtradiciji, a donosi spoj elemenata akrobatike,plesnog i dramskog teatra, teatra senki, mari-onetskog pozorišta, kao i savremenih vizuel-nih umetnosti i digitalnih tehnologija.

HrvatskaU okviru programa CirkoBalkana,

hrvatska grupa Triko cirkus teatar predstavi-la se celovečernjom produkcijom Slavuj,složenim delom koje je spojilo elementepantomime, savremenog plesa, dramskogteatra, mjuzikla, korenito obojene tragi -komičnim nijansama (rediteljka predstave jeLi Delong, Amerikanka koja živi u Fran-cuskoj). Glavni likovi su članovi porodiceKoko: tridesetsedmogodišnja Kupina (Ni -kolina Majdak), njena mama Vita Min (IvaPeter Dragan), tata Prokpije (Nikola Mi -jatović) i Kupinin sveži ljubavni partnerOktavio (Domagoj Šoic). Radnja je jednos-tavna: na sceni se nižu slike iz životne svakod-nevice, vezane za brakove, odnose roditelja idece, osećanja samoće, razo čaranja, ljubavi,ljubomore. Muziku uživo izvode trimuzičara, koji neprestano prate i/ili voderadnju, imajući ključnu ulogu u predstavi –ne manje važnu od glumaca. Oni izvodepoznate pop pesme, u funkciji radnje (naprimer „Crazy Little Thing Called Love”grupe Kvin), stvaraju zvuke konstitutivne zaradnju ili tonove koji ilustruju tok događanja(muzičari Ines Tricković, Nikolas Sinković,Pavle Miljenović).

Na ovom interdisciplinarnom poljuscenskih umetnosti, značenje glavnog aktera– klovna – jeste metaforičko, filozofsko. KaoLirova Luda ili tužni Pjer, on je pajac života,predstavnik koncepta života kao prostoraigre – takvi su svi članovi porodice Koko.Metaforičko je i značenje drugih predmetana sceni predstave „Slavuj”. Na primer: akterikoriste kavez koji je ekspresivna metaforaograničenosti, zatvorenosti, skučenosti. Uodnosu na osnovna značenja novog cirkusa,to ima smisao kontrasta zato što se (novi)cirkus definiše suprotnim pojmovima bez -grani čnih sloboda i mogućnosti, odsustvafizičkih i duhovnih ograničenja.

FrancuskaU grupi francuskih predstava, beo -

gradskoj publici su se predstavila tri autora.Prvo je Filip Manso prikazao „Legendu oFilipu”, dvadesetominutni solo o uticajufilmskih heroja, junaka iz kung-fu filmova,

na njegovu svakodnevnicu. Posle njega smovideli Arnoa Esertela u liku nekakvog auto-mehaničara, koji je duhovito prikazao svojeborbe sa predmetima, konkretno sa alatom,svoje strpljive pokušaje da se mašine savlada-ju (predstava „Ključ 24”). Najzanimljivija jeneosporno bila Mari Merkadel, koja je zatvo-rila ovu seriju francuskih umetnika nakonprethodne dve minijature koje su značenjskisvedenije, više na polju tradicionalnog negonovog cirkusa, u smislu toga da se više-manjeiscrpljuju u prikazu akrobacija. Merkadel jeizvela dvadesetominutni solo „Kao kap vodeu ženskoj torbici”, minijaturu koja je zna -čenjski punija. Njenu igru prati priča, poets-ki tekst, lična ispovest koja emotivnoupečatljivije deluje na gledaoca. Ona pred-stavlja devojku koja je umorna odusamljeničkog života, plače u nemoći dapromeni tu pustoš samoće. Oprhvana jesećanjima na porodični život koja samopojačavaju taj njen bol zbog usamljenosti. Zasve to vreme, paralelno sa emitovanjem teks-ta na traci, ona pokušava da izvede tačku natrapezu, muči se, posrće, pada, ali uvek usta-je, uprkos teškoćama i posustajanjima. Tibesomučni, neodustajući pokušaji da ostvarisvoju tačku imaju metaforički smisao, pred-stavljaju model života kao beskrajnog nizanapora da se suoči sa izazovima, neuspesimai padovima. Ovaj motiv suočavanja sa ne -uspehom tipična je karakteristika novogcirkusa, za razliku od tradicionalnog gde jeneuspeh tabu.

SrbijaPretposlednje večeri festivala prikaza na

su dva srpska projekta, u produkciji Cirkus-fere. Prvo je premijerno izvedena „TV Pret-plata”, zajednički projekat Cirkusfere i Ludi-fika, predstava koju čini nekoliko slika kojeparodično predstavljaju odraze i/ili ko -mentare savremene opsesije televizijskimprogramima, teatralna i komička izvrnućareklama, informativnih programa, tupavihšpanskih serijala, masovnih pop koncerata.Akteri izvode vratolomije, magijske tačke,nastupaju na trapezu, štulama, plešu i imiti-raju televizijske persone, komički pred -stavljajući našu današnju prikovanost zaekrane i daljinske upravljače. Nakon „TVPretplate”, izveden je duo performans „Pose-tioci” autora i izvođača Filipa Jevtića i MilanaManića (takođe produkcija Cirkusfere). Uosnovi ove predstave nalazi se istraživanjeodnosa između zvuka i pokreta. Zvuk je vrloeksperimentalan i nastaje tokom izvođenja.Akteri su ozvučeni i njihovi pokreti i akro -bacije proizvode uzbudljivu zvučnu kulisu.U svemu tome su osnovna osećanja anksi -oznosti, izgubljenosti, nepoznatih, ne uhva -tljivih strahova i nesigurnosti, koja izvođačinastoje da izraze. Okolnosti izvo đenja, plju -sak koji je tresnuo na početku ove predstave,te vetar i oluja koji su ga pratili, učinili sudoživljaj posebnim – prirodni efekti vre -menske nepogode su se pomešali sa mehani -čkim šumovima stvorenim tokom igre. Ovojneuobi čajeno nadrealnoj atmosferi je do -prinelo i lajanje i kevta nje jednog psa koji jesa publikom utrčao u šator, kako bi se sklo-nio od besne provale oblaka.

Beogradski program CirkoBalka ne oko -nčan je naredno veče udruženim kaba re -tskim tačkama sve tri organizacije, uspe šnozaokružujući predstavljanje sa vre me nogcirkusa srpskoj publici.

Međunarodni festival monodramei pantomime biće održan 38. put uZe munu, od 4. do 7. jula na sceniPozorišta lutaka „Pinokio“

Tradicionalna manifestacija ponudi-će publici više interesantnih mono-dramskih i pantomimskih ostvare-

nja u izvođenju srpskih, ali i umetnikaKube, Rusije, Izraela, Jermenije, Ameri-ke... I ove godine, planiran je i veoma bogatprateći festivalski program koji će seodržavati na više lokacija.

„Pošto sam ranije već ustanovio prin-cip po kome program selekcije mora daposeduje određeni koncept, probao samove godine da ga što doslednije ispoštu-jem. Na moju sreću ponuda mi je, prosto,sama ponudila koncept. Među prijavlje-nim monodramama dominirale se pred-stave koje izvode žene, uglavnom na temu– žena. Znači – ženski princip”, kaže selek-tor Milovan Zdravković i napominje da seprilikom izbora našao u velikom iskuše-nju jer je ponuda bila izuzetno kvalitetna.

„Pokušao sam da se vodim mišlju kojuje neko ranije već rekao da gotovo nijedanizbor nije nedužan i da se svakom izborumora priložiti poneka žrtva, a najviše štopriređivač može da učini, jeste da žrtvibude što što manje i da nijedna ne budebezrazložna. Monodramski programpred vodi Sonja Jauković, čija je junakinjaDarina, u svom „strahu od ljubavi”, natragu klasične grčke tragedije i u vertikalisa našom epskom poezijom, doseže dosavremene Mihajlovićeve Petrije. Sledi jejedna ruska tužna priča o egzodusu, „Noćje tužna” Irine Evdokimove, ili tužna ljuba-vna priča o Černobilskoj katastrofi, te sufičarolija Bliskog istoka kroz „Persijskucrnu”, Violete Mitrović Goldman, prekobljeska komete poput „Fride”, kubanskeumetnice Indire Romero, i čulne Edit Pijafu inerpretacije Jermenke Mariam Kaza-cjan, do furioznog šoua savremene devoj-ke Marte Bereš. Poseban pečat programudaju naše dame iz dijaspore: Jelena Mila saCaricom Jelenom, kojom se Festivalpriključuje obeležavanju Milanskog edik-ta, Miloš Sofrenović, svojim dijalogom saPrustom, Handkeom i Mišimom i LoraOrlović sa psiho-sociološkim prikazomsrpskog mentaliteta”, otkriva Zdravković.

Prema njegovim rečima, u pantomim-skom programu učestvovaće savremenipredstavnici klasične pantomimske škole:Amerikanac Bil Brauers, Izraelac OferBlum i Makedonac Trajče Đorđojev. „Pooceni stručnjaka iz te oblasti, oni pripada-ju samom vrhu pantomimske umetnosti.Poseban i osoben savremeni pečat ovojmuškoj trojci daće Milica Gutović, koja jesvoje istraživanje usmerila i prema panto-mimi, što je u našoj sredini retkost i zasvaku je pohvalu”, dodaje Zdravković.

Predsednik stručnog žirija bićeglumica Vladica Milosavljević, a članoviAna Grigorović (reditelj) i Marko Stoja-nović (glumac).

Mikojan Bezbradica

Ana Tasić

SAVREMENI CIRKUS I SAVREMENO POZORIŠTECirkoBalkana u Beogradu – prolećni festival novog cirkusa

ŽENSKIPRINCIP

22LUDUS 191 - 194Lu

Prvi put je krajem maja u Prištinirealizovan Festival žen skog ruko pisa– u pozorišnom i filmskom žanru

Nadala sam se da ću upoznati ZanuKrasnići još 2007. godine kadasmo gostovali sa predstavom Priča

o čaju na Skena up Festivalu u Prištini.Nedeljama smo se dopisivale i dogovaraleoko našeg dolaska i najzad, kada smo došlida gostujemo kao specijalni gosti ovoguglavnom studentskog Festivala, nisam jeupoznala jer je zbog porodičnih proble-ma bila sprečena da dođe na predstavu.Kasnije sam saznala da joj je ćerka bilabolesna. Kada sam pre dvadesetak meseciboravila više od mesec dana u Prištini,radeći koreografiju sa mladim prištinskimglumcima, i želela da sretnem Zanu, reklisu mi da je opet zbog porodičnih obavezazauzeta – tek se porodila.

Ovogodišnja XVIII Međunarodnakulturna manifestacija „Zeničkoproljeće” održana je u Zenici od

20.3. do 12.4.2013. godine. Moto ove manifestacije bilo je „Grani-

ce i identiteti”, a činila su je četrdeset dvaprograma iz oblasti teatarske, likovne imuzičke umetnosti, književnosti, jedanscensko-muzički program i nekolikookruglih stolova.

Ono što karakteriše ovogodišnjuMKM „Zeničko proljeće” je obilje teatar-skih događanja. Bitno je napomenuti dase od dolaska novog direktora BNP-a,prije tri godine, broj pozorišnih predstavakoje se realizuju u okviru ove manifesta-cije neprestano uvećava, što u konačnici,teatarskim recipijentima pruža moguć-nost da budu neprestano upoznati sanajboljim teatarskim ostvarenjima iz BiHi inostranstva.

Tako su, u manje od mjesec dana,izvedene čak četiri premijere Bosanskognarodnog pozorišta Zenica i osam gosto-vanja bosanskohercegovačkih i inostranihteatarskih kuća.

Novitet u produkciji Dječije, omla-dinske i lutkarske scene zeničkog BNP-abila je premijera prve baletske i-štorije ujednom činu „Bal@”, 31. marta, čiji libre-to, koreografiju i režiju potpisuje LindaPrugo-Babić. Budući da je u pitanju velikiprojekat, bio je realizovan u koprodukcijiCentra za edukaciju, promociju i afirma-ciju djece i omladine „Umjetnost – Ars” izZenice i Bosanskog narodnog pozorištaZenica, a u saradnji sa Kamernim simfo-nijskim orkestrom Zenica. U baletskojpredstavi prikazano je odrastanje djevoj-čice Eme, njen životni i profesionalni put.Glavna junakinja je djevojčica koja posta-je balerina. To je predstava o odrastanju isazrevanju, uspesima i padovima, neda-ćama i sretnim trenucima koje donosi

život. Živopisne scene dečije svakodnevi-ce (škola, rođendan, veliki odmor, časovibaleta) oplemenjene su fantastičnim liko-vima i bajkovitim elementima.

Naredna premijera, održana 4. aprila,bila je koprodukcija BNP-a i TeatraSARTR iz Sarajeva. Zajedničkim snaga-ma realizovana je predstava po dramskomtekstu Darka Lukića „Nesporazum iliPriča sa istočne strane”, čiju režiju potpi-suje zagrebačka rediteljka Aida Bukvić. Upredstavi igraju Snežana Vidović (Selma,BNP Zenica) i Sead Pandur (Denis,SARTR Sarajevo). Scenografiju i kostimo-grafiju uradila je Sabina Trnka, a za scen-ki pokret je bila zadužena Sanja Burić.Izborom muzike pozabavila se AidaBukvić, dok su producenti bili HazimBegagić i Nihad Kreševljaković, a izvršneproducentkinje Sandra Ikanović i LatifaImamović. Tema predstave su životi isudbine dvoje mladih ljudi koji su senekad voleli, ali su zbog ratne nesreće uBosni i Hercegovini bili prinuđeni napu-stiti domovinu. To je priča o njihovimmogućim susretima, o onom što bi semoglo desiti u tuđoj zemlji i velikomgradu kao što je London. Nedugo nakonzeničke premijere, 20. aprila, održana je isarajevska premijera ove predstave.

Treća premijera Bosanskog narodnogpozorišta Zenica u okviru 18. MKM„Zeničko proljeće” održana je 9. aprila, unovom alternativnom scenskom prostoruBNP-a, sceni „Potkrovlje”. Reč je o senti-mentalnoj komediji Donalda Lee Cobur-na „Partija remija”, koju je režirala FaketaSalihbegović-Avdagić, glumica zeničkogpozorišta.

Predstava govori o dvoje starijih ljudikoji se sreću u potkrovlju staračkog domajer oboje traže svoj mir i beg od istine. Dabi prekratili vrijeme, započnu igrati remi.Ta zabava isprva biva razlogom za druže-

Pozorišni komad „Elijahova stolica”, urežiji Borisa Liješevića, rađena poistoimenom romanu Igora Štiksa,

najbolja je predstava 16. izdanja pozori-šnog festivala Teatar fest „Petar Kočić”. Fe -stival je otvoren premijerom predstave „Splanine i ispod planine”, u režiji Stele Ko -rljan i izvodjenju domaćina, a zatvorenpred stavom „Kuhinja” Mladena Materića.

Selektor Festivala Miroslav Radonjićistakao je da se trudio da izabere predsta-ve koje govore o fenomenima savremenogdoba, ali koje u estetskom i umetničkomsmislu predstavljaju relevantna ostvare-nja. „Trudio sam se da predstave mogu dakorenspondiraju sa publikom, jer se festi-vali i prave zbog publike”, rekao je Rado-njić. U izveštaju, selektor je zapisao: „Po -sao selektora jednog uglednog pozorišnogfestivala, podrazumeva, uz poštovanjepropozicija, potiskivanje sopstvenog tea -

FATALNE ŽENE U PRIŠTINITreća sreća i moj susret sa Zanom se

najzad desio ovog 27.maja, kada nas je ovamlada energična žena, inače pozorišnarediteljka i majka troje dece, dočekala sasrdačnim osmehom i zagrljajem na Festi-valu „Fam Fatal” (Femme Fatale). Prvi putse u Prištini realizovao Festival ženskogrukopisa, u pozorišnom i filmskom žanru,festival koji je koncipirala i ostvarila savelikim entuzijazmom i skromnim sred-stvima Zana Xoxha Krasnići, uz podrškusvoje organizacije Artpolis.

Festival je započeo 27.maja u pozori-štu Oda, gde su se inače održavali sviprogrami, i trajao je do 30. maja. Sastojaose iz nekoliko pozorišnih predstava izregiona i bogatog filmskog programa. Jošuvek sam pod utiskom snažnih kratkihfilmova mladih albanskih sineastkinja,među kojima je i mnogim nagradamazaslužno ovenčana Blerta Zekiri safilmom „Povratak”.

tal, potom projekat „Zvuk slomljenihkostiju” Biljane Radinoske iz pozorištaTheatra iz Makedonije, predstavu „Sekshvala, jednostavno samo da se proba”Merite Smaje, iz pozorišta Gruaja per

U pozorišnom programu, poredpredstave Dah Teatra „Prelazeći liniju” urežiji Dijane Milošević, videli smo i ostva-renje „Poezija i ljubav” u režiji Ilira Gjoca-ja iz Prištine, inače poetsko muzički reci-

gruan iz Albanije kao i „Čišćenje idiota”Aleksandre Kovačević iz Kraljevačkogpozorišta.

Za nas su bile zadužene Jeta i Maja,koje su u pauzama veselo čavrljale naengleskom jeziku. Znak da su prilikepovoljnije je bilo i odsustvo agregata, kaoi činjenica da nije bilo restrikcije vode, zarazliku od 2007, kada smo rekvizitu za„Priču o čaju” – tridesetak šoljica, kao idesetak čajnika – prali flaširanom vodomi kada smo strepeli da li će agregat izdržativoltažu svetla za predstavu. I te godine kaoi ove vodili smo duge i nostalgične razgo-vore sa našom koleginicom i prijateljicom,sjajnom glumicom iz Dodona teatra, Meli-hate Kvena – Meli.

Festival je privukao veliku medijskupažnju kao prvo predstavljanje žena stva-ralaca na Kosovu. Ono što je posebnoradovalo jeste što su mladi volonteri,uglavnom volonterke, srednjoškolke istudentkinje, bile ne samo Albanke izPrištine već i Srpkinje iz Čaglavice.

Sanja Krsmanović Tasić

nje i smijeh, a da bi kasnije prerasla umeđusobnu borbu, pravi mali rat, u kojemse počinje otkrivati sve ono što ih tišti iboli, a što su potisnuli duboko u sebe. Upredstavi igraju Faketa Salihbegović –Avdagić (Monika) i Mugdim Avdagić(Martin). Ovaj umetnički i bračni par, usedamdesetak minuta dobre glumačkeigre, podsjetio nas je da ne zaboravimoistinske ljudske vrijednosti, humanost,ljubav, saosjećanje, razumijevanje, tole-ranciju, kulturu dijaloga, jer upravo tevrednosti i čine nas, valjda, Ljudima.Predstava je nastala u saradnji sa Udruže-njem TEA, teatarsko-edukativnom asoci-jacijom iz Zenice.

Poslednji dan manifestacije protekaoje u znaku nove premijere Dječije, omla-dinske i lutkarske scene. Tog dana izvede-na je dramsko-lutkarska predstava„Kraljica Vešmašina”, za koju je tekst napi-sala Anica Tomić, a režirala je JelenaKovačić. Scenografiju, kostimografiju,kreaciju i izradu lutaka uradili su Iva Mati-ja Bitanga i Leo Vukelić, muziku NenadKovačić, tekstove songova Jelena Kovačić,producenti su bili Hazim Begagić i Miro-ljub Mijatović, dok je poslove izvršnogproducenta obavljala Sandra Ikanović. Upredstavi igraju Selma Mehanović (mini-star Šlauf, detektiv Klozetko, generalGačuljko, Borbena braća), Anđela Ilić(Čarapica, general Čarapenko, Pričalica),Miroljub Mijatović (kraljica Veš-mašina),Nusmir Muharemović (Potkošuljčić,ministar Potkošuljko, general Sapunko,Svilenka, Borbena braća). „Kraljica Veš -mašina” je ljubavna priča koja se događau kupatilu. Vesela i neobična verzija Ro -mea i Julije sa sretnim završetkom, gdje suglavni likovi članovi porodice Potkošuljai porodice Čarapa. Predstava uči decukako mali nesporazumi mogu izazvativelike nevolje i kako ih samo uz pomoćtolerancije i pažnje možemo riješiti. Traja-nje predstave je 45 minuta i namenjeno jenajmlađima od četiri i više godina.

Gosti „Zeničkog proljeća” 2013. izBosne i Hercegovine bili su: Kamerniteatar 55 iz Sarajeva sa predstavom Tero-rizam, za koju su tekst napisali O. Presnya-kov i V. Presnyakov, a čiju režiju potpisujeDino Mustafić; potom Sarajevski ratniteatar SARTR sa predstavom M. JonesaDžepovi puni kamenja u režiji Igora Skva-rice i Adija Hrustemovića i Narodnopozorište Tuzla sa Kovačevićevim LaryTompsonon u rediteljskom čitanju Sulej-mana Kupusovića.

Od gostiju van Bosne i Hercegovine„Zeničko proljeće” je ugostilo Bitef teatari Pan pozorište iz Beograda sa predstavom

B. Stojković i O. Viktorović Ja i ti u režijiMirjane Karanović; Mestno gledališčePtuj, koji su izveli tekst P. Seligmana, E.Nielsena i B. Larsena Mahmut u režijiPetera Srpčića; Knjaževsko-srpski teatarKragujevac sa tekstom R. Bina Jedančovjek, dvojica gazda, koji je rediteljskiuobličio Nebojša Bradić; Crnogorskonarodno pozorište iz Podgorice sadramom E. Bonda Egzistencija u režijiRadmile Vojvodić i ansambl DrameHrvatskog narodnog kazališta Split koji jeprikazao dramu M. Buchase Djevojčice nebi trebale igrati nogomet u rediteljskomčitanju Nenni Delmestre.

Direktori teatara koji su gostovali uZenici su sa direktorom zeničkog BNP-a,gospodinom Hazimom Begagićem, dogo-vorili jaču regionalnu saradnju i potpisalisporazume o češćim uzajamnim gostova-njima koji će uslijediti u narednom perio-du. Dakle, zenička publika imala je moguć-nost da uživa u mnogobrojnim i kvalitet-nim teatarskim izvedbama. U mesecu majupred nama je XII Festival bosanskoherce-govačke drame sa svojim mnogobrojnimsadržajima i ukupno 10 predstava u takmi-čarskom programu iz BiH, Srbije, Sloveni-je, Austrije i Hrvatske.

Miroljub Mijatović

BOGAT TEATARSKI PROGRAM U ZENICI

tarskog ukusa i senzibiliteta, kako bi semeđu odabranim ostvarenjima našle, uumetničko-estetskom smislu, najrelevant-nije predstave. Subjektivnost, naravno,nikada nije moguće u potpunosti isključi-ti, ali prepoznavanje različitosti pozori-šnog izraza, poetičko-žanrovskih preispi-tivanja, ubedljivog glumačkog izraza,inventivnog rediteljskog postupka, i osta-lih bitnih elemenata pozorišnog čina, jesupotrebni, ali ponekad se ispostavi, i nedo-voljni uslovi koje selektor treba da ispuni,kako bi čiste savesti mogao da svoj izborprepusti sudu stručne i najšire javnosti ipublike. Nakon 37 odgledanih predstavaiz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije iCrne Gore, koje su konkurisale za XVITeatar fest „Petar Kočić”, s neskrivenimzadovoljstvom mogu da konstatujem daje, uprkos tome što je ova sezona, uprodukcijsko-finansijskom smislu, najte-

KREATIVNA VITALNOSTBanjalučki 16. Teatar Fest “Petar Kočić” održan jeod 2. do 9. juna

Dah Teatar na Festivalu „Fam Fatal”

„Kraljica Vešmašina” Dječije, omladinske i lutkarske scene „Elijahova stolica”, JDP (Foto: Emma Szabo)

LUDUS 191 - 19423

U doba ekonomske krize i deprimi-rajuće situacije u kojoj se kultura našla uregionu, stiče se utisak da je CNP jednaod institucija koja uspeva da bude međunajproduktivnijim. Kako to postižete?

Vrijeme krize nužno dovodi do izbo-ra da manje može biti više. To bi bionajkraći mogući odgovor. „Manje” seodnosi na manjak novca, a „više” je pita-nje motivacije i dobrih izbora u kojimamožete dobiti podršku od samih umjetni-ka, koja podrazumijeva neodustajanje odnovih predstava i repertoara koji ima svojudobru dinamiku. Na kraju ili na početkumorate imati i podršku od publike, kojasvojim prisustvom, takođe u uslovimakrize, u pozorištu nalazi svoje mjesto.Autorski projekti u kojima reditelji skorou cjelosti nose proces nastanka predstaveuz dobar ansambl CNP-a i našu podrškumladim umjetnicima karakterišu sezonukoja se polako privodi kraju (RadmilaVojvodić, Varja Đukić, Boris Liješević,Selma Spahić), a kako kriza nema izvjesno

finale, mislim da još više treba tragati zamodelima koji i repertoar i proces radaodmiču od tradicionalnih obrazaca, kojisu nastali u neka druga vremena u kojimaje politika bila socijalno odgovornija zakulturu; zapravo, kada se kultura bezbje-dno nalazila u okrilju socijalno odgovo-rog društva. Neoliberalizam, tržište i rece-sija, nužno traže nove modele i novu misi-ju teatra.

Koliki je programski budžet CNP uodnosu na ostale važne pozorišne insti-tucije u regionu? Koji su sve izvori fina-nsiranja?

Programski budžet za 2013. godinu jeprojektovan na 255.000 evra, od čega je50.000 evra sopstveni prihod. Izvori fina-nsiranja su, dakle, uglavnom javna sred-stva, ali i podrška sopstvenih prihoda,manjeg dijela sponzorstva. U svakoj godi-ni oslanjamo se na koprodukcijska sred-stva pozorišnih festivala. Već petu godinuza redom, naša dva glavna partnera suMeđunarodni festival Kotor art i Gradteatar Budva ( u ovoj sezoni to su bilepredstave „Egzistencija” Edvarda Bondau režiji Radmile Vojvodić i „Ribarskesvađe” Karla Goldonija u režiji Ane Vuko-tić).

Kako vidite perspektive pozorišta uregionu u narednom periodu i koji su svemogući načini da se pozorište izvuče izevidentne krize finansiranja?

Pozorišta moraju pojačati javnodjelovanje i zagovaranje za održivimmodelom koji pozorišnu umjetnost kaoneprofitnu djelatnost moraju učiniti idalje važnim segmentom pojedinačnihkultura, i to kroz kulturnu politiku, ali isamu politiku izvršne vlasti na svim nivoi-ma. Model koprodukcija i partnerstava jetakođe ugrožen u ambijentu neizvjesnihfinansija i planiranja budžeta, tako da tajdomaći problem donosi i limite ka među-narodnim platformama podrške. Nara-

vno, sve ovo što ističem nije rješenje kojemože brzo donijeti već narušen poredakstvari, pa je na pozorištima da u umjetni-čkom aspektu ponude platforme koje ćeautentično dovesti do novih praksi.

U poslednje vreme u ovom pozori-štu rade najinteresantniji umetnicimlađe generacije iz regiona. Posle pred-stave Borisa Liješevića, u pripremi je inova predstava koju potpisuje SelmaSpahić. Da li je ovo slučajnost ili rezul-tat strateške opredeljenosti CNP?

Ukoliko pogledate repertoar CNP-a,ne samo u ovoj sezoni već godinamaunazad, vidjećete da je jedan od vodećihprincipa repertoarske politike otvorenostka različitim autorima i saradnicima. Taotvorenost posebno je fokusirana na redi-telje mlađe generacije, tako da je CNPuticao i promovisao mlade reditelje izCrne Gore (Lidija Dedović, Ana Vukotić),kao i reditelje iz regiona (Boris Liješević iSelma Spahić u ovoj sezoni, a u prošlimsezonama Stevan Bodroža i Veljko Miću-nović). CNP je važan partner Fakultetudramskih umjetnosti na Cetinju i pose-bno vodimo računa o mladim umjetnici-

ma koji uspješno započinju i razvijajusvoje karijere u našem pozorištu.

Koliko CNP drži do regionalne sara-dnje i šta sve čini na tom planu?

Regionalna saradnja je izuzetnovažna i potrebno je uvijek iznova afirmi-sati, ona je logičan i poželjan model našegdjelovanja. Ostvarujemo je na različitenačine kako sa pojedincima, institucija-ma, ali i u okviru dvije pozorišne mrežečiji smo članovi, ETC (Evropska teatraskakonvencija) i NETA (Nova teatarskaevropska akcija).

Koji su planovi CNP za naredniperiod?

Nakon formalnog završetka pozori-šne sezone 2012/13, čeka nas Međunaro-dni festival Kotor art 2013 u okviru kogaćemo raditi dvije koprodukcije sa Kraljev-skim pozorištem „Zetski dom” i Kotor artfestivalom. Godina u kojoj obilježavamo200 godina rođenja Petra II PetrovićaNjegoša opredijelila je i naš repertoar.Paolo Madjeli će raditi autorski projekat„Njegoš i ja”, a Lidija Dedović predstavu„San na Božić”. Do početka naredne sezo-ne imaćemo i nekoliko festivalskih gosto-vanja naših predstava, a o novoj sezoni

VREME ZA NOVE PRAKSE„Regionalna saradnja je logičan i poželjan model”, smatra Janko Ljumović, direktor Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice

Glumac Nikola Ristanovski i rediteljAleksandar Popovski su zajednokao veoma mladi ušli u svet pozo-

rišne umetnosti. Sa osećajem za duhvremena doneli su nešto novo, nešto odpoimanja sveta, trenutka i pozorišta svojegeneracije, odrasle ne balkanskom „Bure-tu baruta”. Danas, uz veliki respekt publi-ke, kolega i stručnjaka rado su viđeni nesvim scenama u regionu. U Makedonskomnarodnom teatru u Skoplju radili su pono-vo zajedno. Predstavu „Život Molijera”, podrami „Molijer ili bratsvo licemera” Bulga-kova – tog odvažnog kritičara Staljinovediktature koji se čitavog života borio sacenzurom.

Slobodoumni pisac i diktatorska vlast,preljuba, izdaja prijatelja, ljubavni trou-gao... delovi iz Molijerovih „Tartifa” i „DonŽuana”, ali i čista poezija iz Rostanovog„Sirana”, do pokajničkog pisma kojeBulgakov piše Staljinu kako bi mu dozvo-lio da bude prisutan u umetnosti... Sve tostalo je u ovu dinamičnu predstavu. Redi-telj Po povski kombinuje žanrove. Publikuvodi kroz komediju, dramu i tragediju,prepliće Molijerovo, Bulgakovljevo i naševreme. Istražuje odnose između umetnikai onih koji su na vlasti, kao i pitanja umet-ničke slobode i načina života umetnika. Sadruge strane čitavo delo tretira kao umet-nički izazov i stvaralačko uzbuđenje.

I ima Nikolu Ristanovskog da sve toiznese, njegova gluma u ovoj predstavi jesvojevrstan scenski esej. O tome kako setransformiše, menja ritam, kostime, liko-

ve, kako se igra žanrovima, kako, kao unajboljim džez deonicama, svira na svomglumačkom instrumentu do muzičkogpozorišnog klimaksa na kraju predstave,kada u žestokom rok ritmu maestralnopeva „Heroje” Dejvida Bouvija. Predstava„Život Molijera” je nepretenciozna. Onanema nameru da bude moderna, angažo-vana i aktuelna, a sve to sa druge stranejeste. I velika je posveta majstorima litera-ture i teatra, Molijeru i Bulgakovu, ali ipozorišnoj umetnosti i umetnicima. Bilesu zaslužene ovacije beogradske publikepredstavi iz Skoplja i jednom zaista veli-kom glumcu.

„Da budem iskren zapravo i nisamsiguran koga sve ovde igram”, kaže Rista-novski. „Nisam siguran da li je to Molijer,Bulgakov ili neko iz ovog vremena. Inačeuvek imam osećaj nesigurnosti da li igramte likove koje igram. Svi oni moraju najpreda prođu kroz moju sobu kako bih videošta ja imam sa njima. Ovoga puta nastoja-li smo da odgovorimo na pitanje zašto jeBulgakov uopšte pisao komad o Molijerui da li je to iz istih razloga iz kojih mi želi-mo da ga igramo. Ovo je deseta predstavakoju sam radio sa Aleksandrom Popov-skim. Svaki put kažem da neću više i uvekse primim na njegovu ideju. Krenuli smou čitav proces da ispričamo priču kao maliglumci i mali reditelji. Mislili smo kako jeu ovo vreme pretencioznosti pravi trenu-tak za to. I što je stvar nepretencioznija, jaimam veću tremu pred izlazak na scenu.

Ko je onda taj čovek koga igrate uovoj predstavi?

Imam utisak da su svi ti veliki likoviiz sveta umetnosti sublimat ljudskosti,vrlina i slabosti. Esencija nesavršenostiljudskog roda. U njima uvek ima i neštošto je blisko sa običnim ljudima, sa svakimu publici. Taj čovek je traganje za istinom.

Obično je povod za rad ovog koma-da tema odnosa umetnosti i vlasti, šta jevama bilo važno?

Luj XIV je bio mnogo jak. Molijer jeza njega bio mali, smešan glumac nedo-stojan njegove veličine. Kao što i mi dana-šnji glumci nismo dostojni da se nosimosa trenutnom vlašću, tako je bilo u svimvremenima. Mi umetnici smo uvek sadruge strane barikade. Uvek nam ne valjakakav je svet i kako je uređen i uvekumišljamo kako smo važni i uticajni. Azapravo nije tako. Mi mo samo mali glum-ci koji iz nerazumljivih razloga žele daglume i pričaju priče koje nas se tiču. Mismo samo vazduh, magla, sačinjeni odone materije od koje su sačinjeni snovi.Nama samo dajte scenu i mi ćemo na njojostaviti život. Nema tu druge filozofije.

Igrate sa uspehom na mnogim sce -nama širom ex-Yu prostora?

Meni je potreban prostor. Ne volimograničenja. Potrebno mi je x, y, z i zatone razumem geopolitiku. Nalazim mnogozajedničkog u saradnji sa drugim ljudima,pogotovo sa ljudima odavde, sa Balkana.Meni granice ništa ne znače. Znam da to

nije popularno, ali ja ne mogu sebe daograničim.

Igrate i ovde, u predstavama sa re -pertoara beogradskih pozorišta, da li sepomalo osećate i kao beogradski glu -mac?

Ne da se osećam kao ovdašnji glumac,nego svaki put jedva čekam da izađempred publiku za koju znam da je veomastroga i obrazovana. I svaki put mi to pred-stavlja i veliku čast i obavezu da ispunimočekivanja.

Olivera Milošević

UMIŠLJAMO KAKO SMO VAŽNI I UTICAJNI„Život Molijera” Makedonskog narodnog pozorišta u Beogradu

ža u proteklih desetak godina, većinateatarskih kuća u regionu pokazala neve-rovatnu sposobnost prilagođavanja kraj-nje restriktivnim uslovima za normalnoodržavanje repertoara, ali i zavidan nivokreativne vitalnosti u ne tako skromnombroju premijera. S obzirom na utvrđenepropozicije festivala, trudio sam se daodgledam što veći broj predstava koje setemelje na literarnom predlošku, u najši-rem značenju te reči, od klasičnog dram-skog teksta, dramatizacija i adaptacija, doostvarenja koja proizilaze iz dokumenta-rističko-književne građe. Akcenat je biostavljen na autore i dela iz regiona, ali samsmatrao da i predstave rađene na osnovuinostranog teksta, takođe ravnopravnoreprezentuju osoben pozorišni izraz kojise neguje na ovim prostorima”.

Prikazane su predstave „Dabogda temajka rodila” Hrvatskog narodnog kaza-lišta „Ivan plemeniti Zajc” i Hrvatskogkulturnog doma Teatar Rijeka, „Grebanjeili kako se ubila moja baka” Bosanskognarodnog pozorišta Zenica, „Sava Sava-nović – vampirska simfonija” Narodnogpozorišta Kikinda, „Zla žena” Narodnogpozorišta „Toša Jovanović” Zrenjanin,„Zdravo živote” Srpskog narodnog pozo-rišta Novi Sad, „Elijahova stolica” Jugoslo-venskog dramskog pozorišta Beograd iMESS Sarajevo.

Odluku o pobednicima doneo je žiriu sastavu Nebojša Bradić, Miloš Babić iNikola Pejaković. Za najbolju predstavu ucelini proglašena je „Elijahova stolica”(JDP Beograd, MESS festival), a za najbo-lju dramu „Grebanje ili Kako se ubila mojabaka” Tanje Šljivar, koprodukcija BNP izZenice, Hartefakt fonda i Bitef teatra izBeograda, nagradu za najbolju muškuulogu dobili su Vlastimir - Đuza Stojiljko-vić („Elijahova stolica”) i Ivan Đurić Doni(„Zdrav(o) život(e)!”, SNP Novi Sad), a zažensku ulogu Edita Karađole ( „Dabogdate majka rodila”, HNK „Ivan pl. Zajc” iHKD teatra Rijeka). Priznanje za najboljurežiju pripalo je Egonu Savinu za komad„Zla žena”, NP „Toša Jovanović” iz Zrenja-nina. Specijalna nagrada dodeljena jeNikoli Zavišiću za režiju predstave „SavaSavanović”, Narodnog pozorišta Kikinda.

Iz bogatog pratećeg programa izdva-jamo promociju knjige Bore Majdanca„Pozorište u okupiranoj Srbiji”, u izdanjuUdruženja dramskih umetnika Srbije iKIZ Altera. O knjizi su govorili: LjiljanaĐurić, Milan Arnaut i autor.

Z.L.

„Egzistencija” u režiji Radmile Vojvodić (Foto: Duško Miljanić)

Pretplatite se na

LUDUSGodišnja pretplata za Srbiju: 1000,00 din.

Dinarski teku}i ra~un:

Udru`enje dramskih umetnika Srbije

255-0012640101000-92

(Privredna banka Beograd A.D.)

Godi{nja pretplata za inostranstvo: 30,00 evra

Devizni `iro ra~un:

00-708-00000856

(Privredna banka Beograd A.D.)

Instrukcije za uplate u evrima potra`iti u

Udru`enju dramskih umetnika Srbije

24LUDUS 191 - 194Lu

Hrvatski centar ITI iza sebe imaozbiljne projekte i svakako predstavljanajaktivniji centar u regionu. Kako stedošli do pozicije u kojoj se sada nalazite?

Hrvatski centar ITI osnovan je 1994.godine i registriran kao neprofitna udru-ga za promociju hrvatske drame i kazali-šta u svijetu. U početku nije bilo lako jeru javnosti nismo bili poznati, a našimfinancijerima (Gradski ured za kulturu iMinistarstvo kulture RH) nije bilo jasnošto bismo to trebali radili, pa su financij-ska sredstva dolazila na kapaljku. Treba-lo je izmisliti projekte koji bi bili korisniza našu kulturnu sredinu, te naći partne-re u inozemstvu koji žele raditi s nama.Tako smo iz godine u godinu osmišljava-li programe koji su nam davali vidljivostpostojanja na nacionalnoj i međunarod-noj razini.

Prvo je zaživjela Međunarodnadramska kolonija „Od teksta do predsta-ve” u istarskom Motovunu, gdje smo sefokusirali na dramskog pisca i tekst. To jeradionica kreirana po uzoru na američkiO'Nil centar u Konetikatu, u koju smopozivali jednog etabliranog, stranog ijednog neafirmiranog, mladog, hrvat-skog pisca. Mladom dramatičaru dajemomogućnost da ispita sceničnost svogateksta kroz radioničarski rad s profesio-nalnim glumcima i redateljima, a stra-nom dramatičaru dajemo mogućnostprijevoda teksta na hrvatski jezik imogućnost da se predstavi na pozornica-ma naših profesionalnih kazališta. Radio-nica traje sedam dana, a osmi dan suprodukcije javnog čitanja u ambijental-nom prostoru srednjovjekovnog Moto-vuna. To nije samo puko čitanje već razvi-janje misanscena i odnosa među likovi-ma u dramskim situacijama. Važan jeproces rada na tekstu, a ne isključivorezultat. Kako smo svi bili posvećenisamo tom poslu u izolaciji Motovuna,često smo dobili male predstave bezkostima i scenografije, ponekad s tekstomu rukama glumaca, a češće su glumcinaučili tekst u to malo vremena. Uvijeksu to kreativni procesi, svojevrsno istra-živanje, puno razgovora i izmjenjivanjastavova koji su donosili izvrsne i korisnerezultate. Mladom piscu, koji je nerijetkopo prvi put čuo svoje replike iz usta profe-sionalnog glumca, to je bilo neprocjenji-vo iskustvo i putokaz za buduće pisanjedrama. Tekstove stranih pisaca poslije

Kolonije slali smo u profesionalna kaza-lišta i tako pokušali obogatiti repertoareinstitucija što smo i ponekad uspijevali.Neki od hrvatskih mladih dramatičarakoji su danas afirmirani bili su „našipisci” u Koloniji kao Nina Mitrović, IvorMartinić, Miro Gavran,Tanja Radović,Dora Delbjanko, Maja Sviben, Rona Žulj,Diana Meheik i dr.

Drugi važan program Centra je„Hrvatski kazališni šuokejs” kada uZagreb dovodimo selektore, prevodite-lje, direktore kazališta, kazališne kritiča-re i teatrologe koji gledaju najbolje odjednogodišnje produkcije hrvatskihkazališta. Tako smo stvorili partnere,prijatelje, kolege koji šire dobar glas onašem Centru, a najboljim hrvatskimpredstavama omogućili da odu na mnogefestivale (Vinerfestfohen, Plzen, Nitra,Vroclav i dr.). Da biste surađivali sinozemnim Centrima i partnerima,morate imati programe i tako ostvarivatisuradnju na temelju reciprociteta. Do ovepozicije došli smo raznovrsnim progra-mima, izdavačkom i časopisnom djelat-nošću, projektima koji funkcioniraju natri razine: međunarodnoj, nacionalnoj iregionalnoj i tako smo postali prepozna-tljiv i profesionalan Centar, vidljiv posvojim programima i pouzdan partner zasuradnju.

Da li možete da nam ispričate neštoo strukturi organizacije, različitimsekcijama koje postoje, izdavačkojdelatnosti?

Struktura organizacije Centra teme-lji se na individualnim i kolektivnimčlanovima, te Upravnom i Nadzornomodboru, koje čine kreativni ljudi iz praksekoji svojim idejama pomažu stvaranjureprezentativnih projekata (Hrvoje Ivan-ković, Ivica Buljan, Dubravka Vrgoč,Katja Šimunić, Urša Raukar, ŽelimirMesarić, Zoran Mužić, Ivor Martinić,Mario Kovač i Matko Botić).

Centar ima vrlo aktivan Plesniodbor. Od samih početaka Hrvatskicentar ITI nakladnik je specijaliziraneteatrološke i dramske biblioteke„Mansioni”, koja do danas ima prekopedeset naslova i vrlo je cijenjena u struč-nim krugovima. Od 1998. godine objav-ljujemo časopis za kazališnu umjetnost„Kazalište”, koji upravo dobiva i znan-stvene reference. Iza svih tih naslova stojestručni i kreativni timovi, ljudi koji

pomažu transparentnosti Centra kaoozbiljnog promotora kazališne umjetno-sti i drame u svijetu, regiji i samoj Hrvat-skoj.

Pri hrvatskom centru, osnovan je iregionalni centar ITI. Koliko je on aktivani koje projekte realizuje?

Krajem 2012 osnovali smo Regiona-lni savez balkanskih zemalja koje imajuITI centre i one koje će tek imati. Trebareći da je naš Centar pomogao revitali-zaciji Slovenskog centra ITI, da smopomogli u procesu osnivanja Srpskog,Bosanskohercegovačkog i Makedonskogcentra, a u procesu smo otvaranja Kosov-skog i Crnogorskog centra. U taj Savezjoš ulaze zemlje: Bugarska, Rumunjska,Grčka i Albanija. Već smo imali jedanzajednički program koji se zvao „Regio-nalna radionica za dramske pisce”, a ukojem su sudjelovale Slovenija, Srbija iHrvatska. Mlade dramatičarke (LanaŠarić, Simona Hamer, Sanja Savić) radilesu s mentorima iz tri zemlje (Jasen Boko,Vinko Moderndorfer, Boško Milin) kroztri mjeseca u Kranju, Zagrebu i NovomSadu, a po završetku radionice napisali

su drame čija su javna čitanja su bila naSterijinom pozorju i u Kranju.

Krenuli smo s dramatičarima, plani-ramo objavljivati dramske antologiječlanica Saveza, te dalje nastaviti s radio-nicama, susretima teatarskih ljudi koji ćeizmjenjivati iskustva i na temelju njihgraditi nove mreže suradnje te unaprije-diti naše kazališne sredine.

Kakve su, po Vašem mišljenju, per -spektive regionalnog povezivanja u po -zorištu i koja je uloga regionalnog centraITI u tome? Da li postoji prostor za sara-dnju koji još uvek nije iskorišćen?

Važni elementi koji nas mogu pove-zati su naši zajednički atributi: jezikkojeg razumijemo i jedan dio prošlostikoji nam je zajednički. To su referencekoje pogoduju teatarskoj suradnji, auloga svakog nacionalnog centra u Save-zu je da bude nacionalni selektor i produ-cent suradnje. Znači da bira pisce, pred-stave i kazalištarce koji će relevantnopredstavljati svoju zemlju i stvoriti uvje-te za regionalnu suradnju. Prostor uvijekpostoji jer smo u zadnjih dvadeset godi-na malo surađivali, a teatar ima tolikomogućnosti koliko je profesija u njemu.

Kako vidite aktuelnu situaciju upozorištu Hrvatske i regiona, u prvomredu, odnoseći se na nepovoljnu fina-nsijksu situaciju u kojoj se kultura nala-zi? Koji su alternativni modeli koji bimogli da pomognu pozorištu da obez-bedi postojanje na visokom umetni-čkom nivou?

Kada čitate stare kazališne časopise,primijetit ćete da u svakom razdobljuljudi od teatra detektiraju krizu krozmanjak financijskih dotacija ili krozvladavinu neslobode kada je riječ o kriti-čkom pristupu društvenom kontekstu ukojem se kazalište nalazi. Rekla bih da jesubjektivna kriza stalno prisutna, ali onaje često i kreativna i pokretač promjenate inat koji tjera da se opstaje i traje.Danas u hrvatskom kazalištu puno suagilnije i kreativnije nezavisne skupine ikazališta, s izuzetkom Zagrebačkog kaza-lišta mladih koji ne pristaje na rutinskepredstave, sklono je umjetničkom rizikui praćenju suvremenih svjetskih trendo-va. Dolazi vrijeme kad ćemo se u fina-ncijskom smislu moći više osloniti naeuropske fondove, ali za takav vid sura-dnje treba osmisliti originalne projekte

DVE DECENIJE DOKAZIVANJA„Postali prepoznatljiv i profesionalan Centar, vidljiv po svojim programima i pouzdan partner za suradnju”, kaže Željka Turčinović, predsednica hrvatskog centra ITI(Međunarodni pozorišni institut)

koji će uključivati nekoliko zemalja odkojih će svaka imati umjetničke koristi,ali i dati drugima ono što je njezinateatarska prednost. Alternativni modelimogući su onda kada se izvrši evaluacijasvakog projekta za kojeg su dani državninovci i kada stručni ljudi vrednuju uspjehili neuspjeh jednog projekta ili kazališta.Oni koji su uspješni, trebaju dobiti većepoticaje i bolje produkcijske mogućno-sti. Hrabrost, kreativnost i uspjeh trebanagraditi, a ne kazniti uravnilovkom.

Šta je to najuzbudljivije što se događau pozorištu danas u Hrvatskoj?

U Hrvatskoj trenutačno su najzanim-ljivija redateljska imena Oliver Frljić,Anica Tomić i Jelena Kovačić, Olja Lozi-ca, Nataša Rajković i Bobo Jelčić, IvicaBuljan i Borut Šeparović. Njihove pred-stave spadaju u sferu autorskog kazalištaili „skupnog izmišljenog kazališta”, kojene polazi od teksta već tekst nastaje krozproces istraživanja teme koja je politička,društvena ili civilizacijska. One predsta-ve koje uzimaju umjetnost kazališta kaoprostor političkog ili estetskog djelovanjaprivlače najviše pažnje hrvatske kazali-šne publike jer nose umjetničku hrabrosti poetiku rizika.

U regionu?Kao selektorica riječkog Međunarod-

nog festivala malih scena imala sam prili-ku koliko toliko kontestualizirati teatar-ska događanja u regiji. Tu bih izdvojilapredstave Borisa Liješevića, SelmeSpahić, Dina Mustafića, Martina Kočov-skog, Miloša Lolića i Ane Grigorović. Tosu redatelji koji imaju temu, angažiranoje osmišljavaju kroz svoju originalnuredateljsku poetiku, pa se njihove pred-stave s nestrpljenjem očekuju. Sigurnosti umjetnost ne idu zajedno, misleći pritom na činovnički mentalitet u instituci-jama koji osigurava plaću do mirovine inije imanentan životu umjetnika. Naposljednjem okruglom stolu u Rijeci naFestivalu, ugodno me iznenadila mladaglumačka i autorska ekipa predstavePedeset udaraca, koja je pametno verba-lizirala proces rada na predstavi, građan-ski angažman i umjetničke razloge njiho-va aktivizma u teatru. Vjerujem da to nijebilo slučajno, pripisujem to kvaliteti vašeAkademije i na tome joj čestitam.

Filip Vujošević

LUDUS 191 - 19425

Ulondonskom pozorištu „Et cetera”krajem maja je premijerno prika-zana predstava „Pilgrimi” („Hodo-

časnici”), crna komedija koja preispitujeuticaj katolicizma u savremenom britan-skom društvu (produkcija grupe „RejzDark”). Tekst je napisala Sara Pejdž, spisa-teljica obrazovana u okviru radionicaRojal Korta, a režirao ga je Kevin Vilijams.U tekstu i predstavi se prepliću dve linijeradnje koje se odigravaju u septembru2010. godine. Jedna se dešava u london-skom Hajd Parku, gde papa Benedikt XVItreba da održi govor, na veliko oduševlje-nje brojne mase. Za to vreme, u jednommestu u srednjoj Engleskoj porodica kojakreće na put za London, da prisustvujetom govoru, doživljava trzavice, posebnokomički obojene zbog osobenosti likova,članova porodice. Pored živopisnog boje-nja porodične rutine, predstava izazovnopostavlja pitanja o funkciji vere u 21. veku,mogućnostima i granicama držanja zareligiozne principe.

Pozorište „Et cetera” je jedno od najre-prezentativnijih londonskih pabskih pozo-rišta, osnovano iznad paba „Oksford Arms”u Kemden Taunu, verovatno najživopisni-jem delu Londona, središtu andergraundkulture i rasadniku svih mogućih ekscen-tričnosti. Londonska tradicija pabskihpozorišta je vrlo posebna. Danas ovdepostoji dvadesetak takvih pozorišta, ona sumalena, smeštena su obično na spratu iznadili ispod pabova ili barova, restorana. Ove

ušuškane i prisne scene nude izuzetnokvalitetne predstave, a većina njih jeprostor eksperimenta i afirmacije u javno-sti nepoznatih dramskih pisaca, kao iglumaca i reditelja. Mnogi uspešni umet-nici su svoje karijere počeli da grade upra-vo u ovim pozorištima, a često se da se ivrate na njih, podsećajući se na prisnostodnosa sa gledaocima. Na primer, prenekoliko godina se Džozef Fajns pojavio uprodukciji „Dve hiljade stopa daleko” upozorištu „Buš”, izazivajući ogromno inte-resovanje javnosti.

Po stečenoj reputaciji i umetničkimvrednostima, među pabskim pozorištimaposebno se izdvaja pozorište „Gejt”, kojegaji najjače interesovanje za internaciona-

INTIMNI PROSTORI UMETNOSTI I RAZONODEAna Tasić

Londonska pabska pozorišta

“Divno smo se proveli u Beogradu ...Želimo da dođemo opet ... Imate sjajnupubliku; sposobne, vrhunske profesionalacekoji rade u pozorištu. Bilo je zadovoljstvoigrati u Beogradskom dramskom pozori-štu”… To su bili komentari američkih iirskih članova Kolektiv teatra, posle gosto-vanja u Beogradu, sa projektom “Smrt trgo-vačkog putnika” 31. maja i 1. juna u BDP-u.

Da, dolazak u Beograd je bio zaistanezaboravan na više nivoa: profesionalnom- igranje ovog komada na sceni Beogradskogdramskog bio je izazov obzirom na kultnistatus Milerove drame; kulturološkom – ovoje prva produkcija iz Korka koja je ikadgostovala u Srbiji i glavnom gradu; ličnom –niti jedna predstava koju sam radio nije igra-na u Beogradu od 1992, pa je to bilo veomaemotivno iskustvo za mene.

Kako to u životu obično biva, ono što sena kraju ispostavilo kao veoma uspešnomeđunarodno gostovanje, počelo je kaonajstrašnija noćna mora. Sve što je moglo dakrene naopačke – desilo se: loša komunika-cija po logici “izgubljeni u prevodu”, prou-zrokovala je da smeštaj glumaca ne bude poprincipu “zajedničkog apartmana”, već“zajedničkih kreveta”; dizajn svetla za pred-stavu snimljen na čip bio je neupotrebljiv uBDP-u; morao sam da iznajmim veći imoćniji projektor pošto postojeći nije biodovoljan; AV materijal koji čini trećinupredstave i u interakciji je sa glumcima nika-ko nije mogao da bude učitan i emitovanpreko softvera koji je u upotrebi; najzad,posle prvog izvođenja, jednoj od glumica jeumro otac, te se u toku noći vratila za Irsku,a mi smo morali napravimo preraspodeluuloga (Anarosa Batler je odigrala sve mlade,ženske likove). Međutim, uz pomoć svih –što iz BDP-a, predvođenih sjajnim dizajne-rom svetla Arsom (Dragan Arsenić) i tehni-čkim direktorom Igorom Popovskim, tesaradnika Kolektiva – Mateje Ristića zadu-ženog za audio i video produkciju, kao iglavnog glumca Patrika Kronina, koji jeimprovizovao obe večeri u najboljoj tradici-ji profesionalnog prilagođavanja “datim”okolnostima, uspeli smo da izvedemo dvepredstave koje je publika odlično primila.

lnu savremenu dramaturgiju (nalazi se naNoting Hil Gejtu, iznad paba „PrincAlbert”), zatim pozorište „503” u Batersi-ju, koje posebno neguje eksperimentalanizraz, zatim pozorište „Finborou”, iznadvinskog bara u Erls Kortu, kao i pozorište„Landor” u južnom Londonu, koje najče-šće na svoju scenu postavlja mjuzikle(njihova najnovija, junska premijera jekomični mjuzikl „Sledeća stvar koju znaš”reditelja Roberta Mekvira, autora muzikeDžošue Salzmana).

Najčešće primaju oko pedesetakgledalaca, cene ulaznica su nekoliko putajeftinije od ostalih londonskih pozorišta ikreću se između deset i petnaest funti(nekada i duplo manje), za razliku od, naprimer, vestendovskih scena, čije karteuobičajeno staju oko šezdeset funti. Usedamdesetim godinama prošlog veka jedošlo do eksplozije razvoja ovih teatara,kada je najveći broj njih i osnovan. Ovatradicija ima, naravno, korene u istorijiengleskog pozorišta, posebno u vremenurestauracije, kada su brojne putujućeglumačke družine osvajale slobodneprostore blizu krčmi i tamo igrale pred-stave (da podsetimo, u prethodnom, puri-tanskom, Kromvelovom periodu, mnogapozorišta iz elizabetanskog doba su zatvo-rena ili srušena).

Pored predstave „Pilgrimi”, u teatru„Et cetera” u poslednje vreme je na ovimscenama bilo još nekoliko premijera,izdvojićemo najzanimljvije. U pozorištu„King’s Hed” u Ajlingtonu, koje se zvani-čno smatra prvom novoosnovanompabskom scenom (radi od 1970. godine) ineosporno jednom od najpoštovanijih,gde su počeli da igraju Hju Grant, KenetBrana i mnogi drugi, krajem maja je

premijerno prikazan komad poznate ipriznate škotske savremene autorke LizLokhed „Mariji kraljci Škotske je otkinutaglava” (ovaj tekst je 1987. premijerno izve-den u Londonu na sceni „Donmar Ver -haus” i od tada se u Londonu nije igrao,dok se u Škotskoj smatra savremenimklasikom). Komad se bavi odnosom izme-đu Škotske i Engleske, kroz relacije izme-đu škotske kraljice Marije Stjuart i engle-ske Elizabete I, a prikazuje političke intri-ge ispletene sa seksualnim spletkama.Režiju Robina Nortona-Hejla karakterišeizrazita poetičnost, ali i sirovost, za šta onima utemeljenje u tekstu koji je poređen sajakobinskom dramom. Predstava je i zaba-vna i edukativna, a zanimljivo je to što suuspostavljene paralele sa Elizabetom iMargaret Tačer, u smislu tretmana ženakoje imaju ogromnu političku moć. Naovoj sceni se za kraj juna planira premije-ra predstave „Naš grad” prema dramiTorntona Vajldera, koja treba da obeleži75-godišnjicu prvog engleskog izvođenja

(reditelj će da bude Tim Salivan, a specifič-nost izvođenja je ta što će u podeli biti osamglumaca iz različitih zemalja sveta).

U pabskom pozorištu „Buš”, koje jeosnovano 1972. godine iznad kafanskogprostora u Šepards Bušu, delu zapadnogLondona obeleženom gustom prisutnošćumultietničkog stanovništva, a koje danasvaži za jedno od najznačajnijih produce-nata savremenog dramskog pisanja,krajem maja je premijerno izvedena pred-stava „Osramoćeni”, prema debitantskomameričkom tekstu Ajada Akhara, a u režijiNadije Fol. Taj komad je ove godine dobioPulicerovu nagradu, radnja se raspliće usavremenom Njujorku, a glavni lik jeadvokat Amir Kapur. Bila je to vrlo uspe-šna britanska premijera provokativnedrame koja istražuje problematiku rasa ireligija, terorizma i posledica događajajedanaestog septembra, islamofobije,seksizma ali i opštija pitanja, poslovnihambicija, ljubavi, uspeha.

Gde se nalazi Srbija?Ne postoje direktni letovi iz Korka za

Beograd. Putovali smo iz Dablina, prekoBrisela… sve u svemu više od 14 sati, pa je ito bila avantura za sebe... Logično je da puto-vanje toliko traje kada je u pitanju odlazaku Singapur ili na plaže Puketa, ali u Srbiju?!?Iako umorni, svi iz Kolektiva su stoičkipodneli polazak u tri ujutru, i dolazak uBeograd u pet popodne.

O Srbiji se ne zna mnogo. Mnogo manjenego što ljudi ovde vole da misle. U stvari,čak i lokaciju treba dodatno kontekstualizo-vati… Mlađi članovi trupe preplavili su Fejs-buk postovima o svom putovanju u Srbiju ...što je izazvalo veliko interesovanje njihovihprijatelja: neki su brkali Srbiju i Siriju; drugisu na pitanje gde je to, dobili odgovor: ispodHrvatske, a iznad Grčke. Starijima od 40pominjanje Jugoslavije je pomoglo, mlađi-ma od 20 – Egzit je bio jasan pojam. Usvakom trenutku naš boravak u Beogradupratilo je preko 3500 ljudi preko društvenihmreža.

Kao prvi putBeograd im se dopao na prvi pogled –

iz mini busa. Odmah su naučili da kažu“opušteno” i “ekstra, brate”. Novi Beograd imje zaličio na Toronto (iz meni apsolutnonejasnih razloga), nisu mogli da sačekajumost i pogled na dve reke… Na Guglu sunašli sve što ih je zanimalo – a sad su hteli –odmah, sve i da vide: “Kalimegdan”, Dunavi Savu, Narodno pozorište, beo gradskenoćne klubove (koji su ih najviše zaintere-sovali). Posle mnogo godina osećao sam sekao da dolazim u gotovo prijatno i potpunonovo mesto! Gledano njihovim očima, shva-tam kako je ovo super grad… Zašto ne dola-zim češće u Beograd, sjajan je za kratakpredah!

Dok smo se približavali Slaviji, iz prav-ca starog Železničkog mosta, svi su uzdah-nuli u šoku: Šta je ovo? Pokazivali su na dverazrušene zgrade u Nemanjinoj ulici. “Ah,da”, rekoh, “NATO je bombardovao Beograd1999. godine”. Mlađi članovi nisu imalipojma o čemu govorim, u vreme balkanskihratova 90-ih godina bili su tinejdžeri... Stari-ji su se mutno sećali, ali nisu bili sigurni šta

se dogodilo. Rekli su: zašto, kako, šta je biorazlog? Sad, kako objasniti u jednoj ili dverečenice to što se desilo, tokom turističkograzgledanja iz mini busa na putu ka Pozori-štu? “Pa ... Amerikanci ... oni su…” zamu-ckivao sam, “slično kao u Iraku”… to sushvatili, ali – srećom, stigosmo do Salvije injihova pažnja je negde drugde.

Ono što je stvarno glumce iznenadilo jeBeogradsko Dramsko Pozorište: kao prvo –velika, pregledna sala sa gotovo perfektnomakustikom; kao drugo – broj od petnaesttehničara je “zapanjujući broj”; kao treće –obim repertoara i veličina ansambla! “Kakosu srećni u Beogradu što imaju repertoarsketeatre sa stalnim ansamblima” i svim prate-ćim službama. Everiman teatar u Korku imaoko 10 stalno zaposlenih. Glumci su anga-žovani po projektu, kao i tehničari, mena-džeri, inspicijenti… Morao sam da iznaj-mim na dva sata profesionalne šminkere(samo za toliko smo imali para) da podučeglumce kako da se SAMI šminkaju za “Smrttrgovačkog putnika”.

Bez razbijanja iluzijaNisam želeo da im objašnjavam da 70%

budžeta pozorišta ide za plate i da zato osta-je veoma malo za produkciju. Kao i kolikosu te plate bedne.. Kako je prošle godine učitavom Beogradu napravljeno jedva dese-tak ozbiljnih produkcija. Da je to smrtono-sni virus, bolest bez leka. Novca za novepredstave nema, pošto finansijska podrškasluži za održavanje zaposlenih i infrastruk-ture na nivou golog preživljavanja. Zato štone postoji model po kom bi se stvari prome-nile, već samo opšta konfuzija slabo obave-štenih, kulturno klaustrofobično-ksenofo-bično-nostalgičnih, veoma siromašnih.. Nepostoji Zakon o pozorištu, a kulturna poli-tika… šta sa kulturnom politikom, kad nepostoji nacionalna politika! Sve je od danasdo sutra, od trenutka do trenutka... Nepostoje čvrsti kriterijumi, pa svako objašnje-nje može da se “proda” javnosti.

Ništa od toga nisam želeo da im kažem…Bolje da veruju u bajku o pozorišnim umet-nicima o kojima se brinu, koji imaju podršku.I ja sam poželeo da se uljuljkam u takvu sliku:Beograda i Srbije kao utočišta za umetnost,kulturu i pozorište. Niko na sreću ne razumesrpski, tako da nisu mogli da saznaju za očaj-ne okolnosti u kojima je umetnička zajedni-ca, krizi u pozorištu… Odlučio sam da sveposmatram kroz prizmu tek otkrivenog turi-stičkog pogleda na Beograd. Opušteno!

OPUŠTENOBeograd iz drugačije perspektive – utisci sa gostovanja Kolektiv teatra sa pred-stavom “Smrt trgovačkog putnika” u Beogradskom dramskom pozorištu

Aleksandar Dunđerović

„Osramoćeni” u pabskom pozorištu „Buš”

26LUDUS 191 - 194Lu

Patrik Džej Kronin i Džejms Kronin

Uirsko-britanskoj koprodukcijikomada „Smrt trgovačkog putni-ka“ Artura Milera, izvedenog samo

dve nedelje posle svetske premijere uBeogradskom dramskom pozorištu,glavnu ulogu tumači Patrik Džej Kronin.

Televizijska, filmska i pozorišnazvezda, američko-irskog porekla, Kroninje glumac koji u svojoj profesionalnoj kari-jeri beleži preko 150 uloga u teatru i preko200 na filmu i televiziji.

Možete li da napravite poređenje iz -među ove i prethodnih verzija “Smrtitrgovačkog putnika” u kojima ste igrali –u odnosu na rediteljski pristup, gluma-čke zadatke…?

Ovo je četvrti put da tumačim uloguVilija Lomana. Prvi put je to bilo još zavreme studija (LaSal Univerzitet u Filadel-fiji), kada sam imao 19 godina. Uprkos“pogrešnim” godinama, to je – do ove –bila najbolja produkcija “Smrti trgovačkogputnika” u kojoj sam igrao. Lindu je igralaodlična tridesetogodišnjakinja Pat Fini, aBifa i Hepija – Al Braun i Rasel Lib, koji sukasnije napravili izuzetne karijere(Brodvej, regionalna pozorišta, isl). Ovadrama se obično, na Zapadu, postavlja iigra kao realističan komad sa elementimaekspresionizma. Saša Dunđerović jeprimenio obrnuti postupak i to funkcio-niše!

Sledeći put sam Vilija igrao sa 25 godi-na u Templu, u Filadelfiji. Ova produkci-ja, na žalost, nije bila dobra – meni ulogaprivatno nije odgovarala u tom trenutku,a i podela je bila slaba. Da “brzo premo-tam” napred – sledeću predstavu samradio za Državni univerzitet IstočnogTenesija, gde sam profesor na odsekuDrame i direktor Programa za pozorišnuigru, i bilo je dobro. Uloga Vilija, tada, mije odgovarala i profesionalno, i po godina-ma (imao sam 59), kao i privatno –emotivno se poklopilo sa smrću mojesupruge. Moj sin Džejms, kome je bilo 18,igrao je tada Hepija, odlično – mada nika-ko nije voleo tu ulogu. Najveći problem jebio sa glumicom koja je igrala Lindu – tasimpatična sredovečna žena, bila je mojastudentkinja u to vreme, i nikako nijeuspevala da se oslobodi treme što radi samnom – profesionalnim glumcem i profe-sorom.

Najzad stižem i do izuzetnog viđenjaSaše Dunđerovića ovog velikog komada,

kad su se poklopili svi važni elementi:dobro pročitan tekst; odlična, uigranapodela; osmišljen mizanscen zasnovan nakombinaciji svetlosnih efekata, scenogra-fije i projekcija. Imam utisak da smo uposlednja dva izvođenja, upravo ova uSrbiji, ostvarili “savršeni brak” drame iglumaca, režije i dizajna (scene, kostima,svetla…), izvanrednog pozorišnogprostora i obrazovane publike. Uvek ćupamtiti poslednje izvođenje i način kakosu gledaoci sa punim razumevanjempratili predstavu: trenutak koji se retkodoživljava u teatru.

Gluma kao “porodični posao” – ka -ko izgleda pripremati ulogu i igrati zaje-dno sa rođenim sinom? Da li je biloneslaganja oko načina i tehnika glume,razumevanja komada?

Džejms je, jednostavno rečeno,najbolji Bif sa kojim sam igrao! Činjenicada sam mu biološki otac stvorila je unutra-šnji konflikt koji je postao jezgro uloge.Po mom mišljenju, postoje važni, frojdov-ski aspekti u ovom komadu, koji su dovelido snažne – “edipovske” borbe izmeđuDžejmsa i mene; u smislu sukoba po defi-niciji Džozefa Kembela – između “starog”i “novog” kralja, u kome nema preživelih.Džejms nam se pridružio kasno, zbograzličitih razloga na probe je došao samodve nedelje pre premijere, a mi smo radiliveć mesec i po dana. To znači da je moraoda “hvata u letu”, što mu nije ostavljaloprostora za dokazivanja tipa “moj načinglume je bolji od tvog”, mada je bilo poma-lo i toga. Ja pripadam staroj školi – Stani-slavskog, a on je učen “savremenim”tehnikama i na Univerzitetu Luisvil (MFAstepen) i na kursevima koje je pohađao uNjujorku, tako da je postojao dvostrukisukob (u komadu i u stilovima glume). Mismo obojica, ipak, profesionalci u pravomsmislu reči, tako da to nije uticalo na kona-čni rezultat. Da smo duže probali, mogu-će je da bi produbili scenski odnos i samelikove, ali i naša međusobna neslaganja.

Kakva je razlika u produkcionomsmislu, položaju pozorišta i načinu izra-žavanja između evropskog (Irska, Srbi-ja) i američkog modela?

Pozorišna umetnosti u Americi je presvega “šou biznis”, sa naglaskom na“biznis”. Bukvalno ne postoje nikakvesubvencije za umetnost i primorani ste dase grčevito borite za svaki dolar, čak i kadasu u pitanju drame poput “Trgovačkogputnika”. Novac je bitan i u Irskoj, rekao

bih i ovde, za produkciju, ali – uprkostome što se sredstva u svakom slučajumoraju prikupiti za produkciju, naglasakje pre svega na umetnosti, manje na indi-vidualnoj zaradi. Saša nam je često tokomrada citirao Stanislavskog – “da budemosvoji u umetnosti, a ne od sebe da pravi-mo umetnost”. Srećom, moje istraživačkogostovanje u Evropi (Irskoj i Srbiji) i radna predstavi, finansirao je Univerzitet nakome radim, tako da sam mogao da sefokusiram na bavljenje umetnošću, a nena preživljavanje. To bi u Americi biloneizvodljivo – svi su opterećeni zaradom,sopstvenom karijerom, uslovljeni odluka-ma agenata koji ih zastupaju, jer – nažalost – sa izuzetkom velikih brodvejskihhitova (mjuzkla), pozorište je nešto čimese bavite između dva posla na filmu iliteleviziji.

Profesor ste, kakav je Vaš utisak izrada sa mladim ljudima – da li se poima-nje glume kao umetnosti i profesijepromenilo od vremena kad ste započi-njali karijeru?

Jeste, na žalost. Kada sam imaodvadeset, trideset godina želeo sam dapostanem veliki glumac. Hteo sam daiskorenim rasizam i seksizam (bile su tošezdesete, sedamdesete godine prošlogveka, jak uticaj Dž.F. Kenedija i MartinaLutera Kinga), da umetnost bude točakpromene društva, kao i da vidim svet. Ali,ostario sam, vođe su ubijene, a mi smo ikao individue i kao nacija postajaliegocentričnji, narcisoidniji, sve se svelona novac i uspeh. Odustao sam od sna oglumi i otišao u Los Anđeles gde samnašao sebi Uspeh i Slavu na televiziji ifilmu. Sasvim dovoljno sam to ostvariodas am uspeo da kupim kuću u LA, školu-jem oba sina u privatnim školama,

Sada, u svojim sedamdesetim, želimda se vratim mladalačkim snovima (štosam u Srbiji i ostvario!) i da pokrenemdruge da, takođe, ostvare svoje snovevezane za umetnosti. Svoje student save-tujem da sami sebi najpre razjasne šta žele,tek onda da počnu to da realizuju. Snoveniko ne može da vam oduzme. Ali, to imtakođe govorim, presudno je da ne lažetesami sebe: nemojte reći da hoćete dapostanete veliki glumac, a zapravo želiteda budete zvezda (to nikako nije isto) ilida vas zanima bavljenje umetnošću, ahoćete da zaradite novac. Budi iskrenprema sebi i sve ćeš ostvariti. Isto tako,zbog iskustva koje imam kao profesiona-lno angažovani glumac – studentimamogu da prenesem kako se živi i radi uNjujorku i Los Anđelesu, kako da se snađuu svetu menadžera, agenata, jakih sindi-kata. To je biznis – bar u Americi, a mogaobih da se kladim i u Srbiji, i mora da nambude kristalno jasno kakva su pravila igre.

Teško je ostvariti se i opstati u glumačkomposlu i živeti od svog rada. Trudim se dapripremim svoje studente na ono što ihčeka u “stvarnom” svetu.

Imate velikog iskustva u različitimformama glume (za film i televiziju,snimanje pred živom publikom, pozori-šte), možete li da nam objasnite razlike ikoja od njih Vam je najdraža?

Danas, glumac mora da zna da radisve: od filma i televizije, preko radija,video igara, zvučnih knjiga, nastupa u LasVegasu, samo imenujte šta vam treba - onmora to da zna da izvede, da je naučen toda radi (peva, igra, glumi, poznaje scen-ske borbe…). Gluma više nije univerzal-na po principu jedna “veličina” paše zasve. Pozorište zahteva strast, posvećenosti vrhunsku tehniku. Na filmu i televiziji,glumac mora da dopusti kameri da otkri-je ono što na sceni mora sam da postigne.Sredstva su drugačija, svedenija, “hladni-ja” – ako mogu tako da kažem. U pozori-štu glumački izraz, ekspresija svodi se naprincip “od sebe”, na filmu “ka sebi”. Ivažno je naučiti I jedno i drugo. Iako viševolim film, rad na “Trgovačkom putniku”naučio me je da još uvek postoji magija uosećaju kad si živ na sceni!

Kako Vam se čini Beograd i imate lineki savet za naše glumce koji bi želeli dase isprobaju van granica Srbije?

Oduševio me je Beograd. Kao i ljudikoje sam upoznao! Moj savet beograd-skim glumcima koji bi da se oprobaju vangranica Vaše zemlje, jeste da napravepromotivni snimak (uputstva kako totreba da izgleda, mogu naći na mom vebsajtu patrickjcronin.com). Presudno je,naravno, znanje engleskog jezika! Sledećitrik je da se učlane u neki od ključnihglumačkih sindikata u Americi i/ili Brita-niji, odnosno Irskoj. To je ključno za rad,a najbitniji sindikati su SAG-AFTRA(Screen Actors Guild-American Federa-tion of TV/Radio Artists spaja dva najvaž-nija sindikata, a na njihovom sajtu semogu naći uputstva za učlanjenje:www.sa ga ftra.org) i AEA (Actor's Equity-www.actorsequity.org). U Britaniji po -sto ji BEA (British Equity), a u Irskoj - IEA(Irish Equity) - infromacije su do stupnena www.equity.org/uk i www.iris hequ -ity.ie. Presudno je i da znate koji tip ulogabi mogli da igrate. Morate da se pogledateu ogledalo i probate da otkrijete šta drugivide u vama, pre svega kasting menadže-ri. Ovo ostavljam za neki sledeći razgovor,a nadam se da ću uskoro ponovo doći uBeograd!

Maša Stokić

Uokviru prvog Beogradskog irskogfestivala, održanog od 11. do 17.marta u različitim beogradskim

prostorima, izvedeno je i jedno pozori-šno delo, monodrama „Katalpa”, koja go -vori o herojstvu, avanturi i politici. Ko -mad je baziran na istinitom događaju ohrabrom spasavanju šest irskih zatvore-nika, pobunjenika protiv britanskekrune, iz brodoloma američkog kitolov-ca u Australiji krajem 19. veka. Ova pričaje postavljena u okvire izvođenja, što jevrlo izazovan izbor utoliko što otvaraširoko polje mogućnosti za igru. Naime,radnja je postavljena kao deo filmskogscenarija, napisanog od strane neuspe-šnog i razočaranog pisca. On se tu pojav-ljuje kao glumac koji igra svoj scenariopotencijalnom producentu koga mrzi dasam čita. Pisac/glumac predstavlja radnjuu najboljem svetlu, grčevito pokušavaju-ći da proda svoj komad. Ovako postavlje-na dramska situacija u startu otvara širo-ko polje komičkih i igračkih potencijala.

Pisac i izvođač predstave „Katalpa”,prikazane na sceni Bojan Stupica Jugo-slovenskog dramskog pozorišta, jesteDablinac Donald O’Keli, koji nadahnutopredstavlja niz različitih likova, otkriva-jući svoje impresivne sposobnosti trans-formacije. One su, pri tome, dubokoprožete neusiljenim humorom i samosve-šću karakterističnom za formu „pozori-šta u pozorištu” i njene varijacije. O’Kelimenja brojne likove: od nesrećnog piscaMetju Kida, preko kapetana broda i čita-ve njegove familije, žene, ćerke, tasta, pačak i duha njegove svekrve, do kitova imorske ptičurine koja mlatara svojimogromnim krilima.

Zahvaljujući O’Kelijevom dirljivomumeću i zaraznom entuzijazmu, ovamonodramska predstava značajno uspe-va da održi interesovanje gledalaca, što jevažno napomenuti jer ona nije posebnovizualno raskošna. Scena je skoro potpu-no gola, raznobojni svetlosni efekti suretka sredstva koja uspostavljaju vizual-nu dinamiku predstave. Važna je i ulogamuzičara Trevora Najta, koji je i kompo-zitor i izvođač – on je sve vreme prisutanna sceni, na levoj strani, za sintizajzerom,gde stvara minimalističku zvučnu prat-nju O’Kelijeve igre.

Bitno je još napomenuti i to da ovapriča ima političku dimenziju. Naime,Irci iz ove priče su bili pobunjenici protivbritanske krune, odnosno borci za tada-šnju nezavisnost. To je grupa begunaca izzatvora u Australiji, gde su ih Britancistrpali, za kaznu i primer drugim poten-cijalnim buntovnicima. Kako problemdobijanja nezavisnosti od britanske vlastinije prestao da bude aktuelan, u različi-tim kontekstima (Severne Irske, Škotske,Folklandskih ostrva), ova predstava imaznačaja i na tom, društveno-političkompolju.

Ana Tasić

POZORIŠTE KAO MLADALAČKI SAN

„Ludus” ne mo`e

bez Ministarstva

kulture i

informisanja

Republike Srbije,

a verujemo da ni

Ministar stvo ne

mo`e bez „Ludusa”

UPOZNAVANJESA IRSKIM

POZORIŠTEM (I)

Politička monodrama prikazana napr vom Beogradskom irskom festivalu

LUDUS 191 - 19427

PISMO MOJIM STUDENTIMA

Dragi moji glumci,dragi moji bivši studenti.

Nadam se da ste dobro, da imate posla,da možete da živite od svog glumačkoghleba.

Radovalo bi me da znam da ste zado-voljni okolnostima u kojima živite.

Radovalo bi me da znam da ste volje-ni, da volite i da ste okruženi plodovimasvoje ljubavi. Radovalo bi me da znam daimate više trenutaka sreće nego patnje,očajanja i depresije.

Kada ste se odlučili da pokušate dapostanete glumci, bili ste očarani njenimveličanstvom glumom i svim mogućnosti-ma, kako ste ih vi videli, koje ona pruža.

U svojoj mašti vi ste videli sebe uglumi, kako u njenom toplom zagrljaju

prof. dr Vladimir Jevtović (1947-2013)igrate svoje uloge, kako sa svojim omilje-nim glumcima ravnopravno igrate napozorišnoj scen, filmskom i televizijskomekranu, kako vas vaša publika voli.

Vi ste se odlučili za svoju profesiju naosnovu svog sna o sebi u toj profesiji,uprkos brojnim razumnim razlozima,realnim činjenicama, upozorenjima vašihbližnjih da to ne činite; uprkos ocu koji jezapretio da će vas se odreći; uprkosmomku koji ne želi da vas deli sa svimgledaocima; uprkos pričama o nečasnimuslovima u kojima žive ostareli glumci;uprkos velikoj neizvesnosti koja vasočekuje na tom izabranom putu; uprkosvisokoj selekciji na prijemnom ispitu, ali iposle diplomskog ispita, celog života.

Sve prepreke samo su pojačavale vašuodluku, vašu ideju, vaš projekat. Sve zaglumu, glumu ni za šta!

IN MEMORIAMZašto je Gluma toliko privlačna? Zato

što je ona ogromno polje za igru, za akci-ju, za projektovanje i ostvarivanje proje-kata, za stvaranje događaja, priča, situaci-ja, za neprestanu ljudsku interakciju, zaneprekidnu komunikaciju sa ljudima nasceni, ispred scene. Zato što nas gluma,kao i svaka druga umetnost oslobađa,predstavlja lično, što materijalizuje našunutrašnji, emotivni, duševni, duhovnisvet i čini ga vidljivim, prisutnim, deluju-ćim. Ali u glumi, kao ni u jednoj drugojumetnosti, glumac može da koristi svasvoja svojstva, i spoljna i unutrašnja.Glumac jedini ima direktan, živ kontaktsa svojom publikom, u kome on delujelično, individualno, originalno. Taj direk-tni, živi kontakt između očiju, glasa, lica,tela, misli i emocija, volje glumca i gledao-ca je unikat – to je ona najvažnija razlikakoja glumu čini privlačnom i neodolji-vom. Sve što nije živ kontakt je samo simu-lacija živog kontaka.

Gluma pruža šansu mladom, talento-vanom čoveku da svoj lični, intimni svetkoji samo on poznaje oslobodi, projektujena scenu, na ekran i da ga, predstavljajućipisca, reditelja, svoj ansambl, otvori ukomunikaciji sa publikom, da maksimal-no izrazi i promoviše sebe.

Dakle, vi ste verovali u sebe, u svojsvet. I ja sam verovao u vas, u vaš svet. Zatošto je moja procena na prijemnom ispitubila da vi imate sva svojstva neophodna dato u toku studija i u profesionalnom živo-tu dokažete. Vi ste opravdali moja očeki-vanja – postali ste glumci. Svako od vas,na svoj način, po svom izboru, po svomnasleđu i po svojoj lestvici vrednosti, posvojim snagama i slabostima, uredili stesvoje živote kako hoćete ili kako morate.Želim vam da imate svoj dom, svoju poro-

dicu i zdravlje. A očekujem od vas dabudete verni svom izboru, svojoj odluci umladosti da postanete glumci i da uprkossvim preprekama, nepovoljnim okolno-stima koje onda niste mogli da pretposta-vite a nisam ni ja – ostanete u svom poslu,svom zanatu.

Mnogo je lakše postati, nego ostatiglumac!

O teškoćama u glumačkoj profesijinisam vam mnogo govorio u toku četirigodine studija glume da ne biste pre zavr-šetka studija pobegli u neku prijatniju,komotniju i lakšu struku. Poštovao samvaš talenat i naš ugovor. Nisam ni iz dale-

Glumac i ugledni pedagog, prof. dr Vladimir Jevtović preminuo je u 66. godini.Jevtović je rođen 30. aprila 1947. godine u Beogradu. Diplomirao je filozofiju

1970. godine, a glumu 1971. Na Fakultetu dramskih umetnosti predavao je od 1975.godine na Katedri glume.

Odbranio je magistarsku tezu iz filozofije 1979. godine sa temom "Sartrova knji-ževnost kao medijum njegove filozofije" i doktorirao na FDU 1986. godine sa tezom"Glumac u teatru laboratorijumu". Izabran je u zvanje redovnog profesora 1991.godine i bio predsednik Umetničkog veća fakulteta od 2009. godine. Predavao je naFakultetu umetnosti Priština, na BK Akademiji umetnosti, Akademiji umetnostiBanja Luka i radio u Školi glume i govora "Dadov". Bio je mentor studentima dvanaestglumačkih klasa na različitim visokom školama, a njegovi učenici su poslednjih dece-nija obeležili i pozorišni život u zemlji.

Od oktobra 1982. do jula 1983. boravio je kao stipendista Vlade Francuske uCentru Pitera Bruka u Parizu. Učestvovao je u emisijama Radio Beograda - "Zelenimegaherc", "Putokaz" i "Ozon". Osnovao je pozorište "Pod razno" i letnju radionicumediteranskih pozorišnih škola "Masline". Jevtović je bio član Upravnog odboraEvropskog konzorcijuma za saradnju visokih pozorišnih škola "Koncepts". Igrao je upozorištu, na filmu i televiziji. Režirao u pozorištu, uglavnom sa svojim bivšimstudentima. Od jula 1999. do decembra 2000. godine obavljao je funkciju vršiocadužnosti direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Pisao je eseje objavljivane u časopisima "Scena", "Teatron", Zbornik Maticesrpske, Zbornik FDU. Autor je knjiga: "Scenska kultura" (1981), "Neposlušni bume-rang" (1989), "Siromašno pozorište" (1992), "Uzbudljivo pozorište" (1997), "Odbra-na glume" (2009) i "Moj pedagoški metod" (2010).

ka rekao sve ono što znam o realnom živo-tu u glumačkoj profesiji, ali znam da stesami morali da se suočite sa bolnim trenu-cima, sa nevidljivim zidovima, sa zlimljudima, sa trgovcima, nakupcima ipreprodavcima. Sa biznisom. Sa politi-kom.

Postali ste odlični glumci i ostanite todo kraja! Jer, to ste hteli.

Vaš profesor Vladimir Jevtović(„Moj pedagoški metod“, Vladimir

Jevtović, str. 143, Dadov – omladinskopozorište, edicija „Duh Dadova“, 2010.)

Posvećen teatru i deciMilorad Mića Berić (1950-2013), redi-

telj i teatrolog, preminuo je u 63. godini. Urodnoj Banja Luci, 1968. počeo je svojuglumačko-rediteljsku karijeru u Teatru po -ezije, prvom takve vrste u bivšoj Jugoslaviji.Dve godine (1970-1972) igra u predstavamaNarodnog pozorišta Bosanske Krajine, apotom kreće put rediteljskog usavršavanja irada.

Akademiju za pozorište, film, radio iteleviziju završio je 1976. godine u Beogra-du. U Niš stiže 1979. godine i postaje stalnireditelj Narodnog pozorišta. U tom teatru,pored ostalog, režirao je predstave: „Iva -nov”, „Ona i On u odsustvu ljubavi i smrti”,„Češalj”, „Sabirni centar”, „Fenomeni”, „Bal -kanski špijun”, „Narodni poslanik”, „Teto-virane duše”, „Razvojni put Bore Šnajdera”...

U niško Pozorište lutaka prelazi 1988.godine. Do odlaska u penziju (2010), potpi-suje 15 režija, među kojima su: „Simfonija ubolu”, „Igra odbačenih lutaka”, „Pepeljuga”,„Trnova ružica”, „Hajdi”, „Kir Janja”, „Šumasniva”, „Čudno čudo”, „Sveti Sava”... U perio-du od 2005. do 2008. godine, bio je i direktortog pozorišta. Sa ponosom je tada govorioda su stvoreni svi preduslovi za zlatne visinekoje očekuju Pozorište lutaka u Nišu udaljem radu.

Režirao je predstave i u Bugarskoj (Veli-ko Trnovo) i Makedoniji (Štip). Njegovepredstave imali su priliku da vide i gledaociu drugim pozorišnim centrima u Srbiji.Režirao je radio i TV drame, a godinama jeaktivno radio na razvoju dramskog amater-izma u Srbiji, posebno u Nišu. Više od 40godina bio je posvećen teatru i deci.

IN MEMORIAMMilorad Berić (1950-2013)

Dragan Žikić, prvak drame Narodnog pozorišta u Nišu, preminuo je 8. aprila u 77.godini od moždanog udara.

Rođen je 9. februara 1936. godine, u Bačini (kod Varvarina), Srbija/ Jugoslavija.Glumom se „zarazio” u Dramskoj sekciji niškog KUD-a „Svetozar Marković”, gde jepredstave režirao Aleksandar Đorđević. Nastavio je u Kamernoj sceni „M”, igrajući saTanasijem Uzunovićem, Sonjom Jauković i Midom Stevanovićem u avangardnim koma-dima Vilijama Sarojana, Somerseta Moma, Samjuela Beketa, Edvarda Olbija i drugihautora.

Uspešnu karijeru profesionalnog glumaca započinje u sezoni 1963/64. u Narodnompozorištu u Nišu svojom prvom odigranom ulogom Mladića u komadu „Tanja” ruskogpisca Alekseja Nikolajeviča Arbuzova. Od tada pa do penzionisanja, u Narodnom pozo-rištu u Nišu sa uspehom je podario publici značajne uloge domaće i svetske dramske lite-rature u preko 50 naslova. Igrao je i u domaćim filmovima i TV serijama). Kao penzioni-sani glumac odigrao je svoju poslednju ulogu Svetozar (Miletić) u predstavi Vide Ognje-nović „Je li bilo kneževe večere”, 2004. u režiji Kokana Mladenovića.

Ime Dragana Žikića biće zapisano u stranicama istorije niškog pozorišta zlatnimslovima. „Pripadao je plejadi izvrsnih glumaca” i ostaće upamćen po ulogama gde je„dominirao njegov osećaj za transformaciju lika, koja pozorišnu publiku nikada nijeostavljala ravnodušnom.”

Za svoj rad nagrađivan je visokim priznanjima: Nagrada Udruženja dramskih umet-nika Srbije, Nagrada Oslobođenja grada Niša, Nagrade za glumačka ostvarenja na Susre-tima profesionalnih poozorišta Srbije „Joakim Vujić” i prvi je dobitnik iz Niša Sterijinenagrade za glumu na 38. Sterujinim pozorju 1993. godine – za odigranu uloguHadži−Tome u „Koštani” Borisava Stankovića.

IN MEMORIAMDivna Antić (1952 ‒ 2013)

Divna Antić (rođena Kostadinović)rođena je 21. aprila 1952. godine u Leskov-cu. Školske 1971/72. godine polaže audi-ciju u Dramskom studiju glume priniškom Narodnom pozorištu, koji trajedve školske godine i koga vodi RajkoRadojković, reditelj. Studio završavaulogom Smiljke u predstavi „Legenda oBošku Buhi” Miroslava Belovića i StevanaPešića, u režiji Rajka Radojkovića a premi-jera je održana 16. oktobra 1973. godine.Predstava je izvedena 50 puta i posetilo juje 28.140 gledalaca. Odmah postaje izvanično član glumačkog ansambla Kućena Sinđelićevom trgu, gde je i ostala sve dopenzionisanja.

U gotovo četiri decenije dugoj gluma-čkoj karijeri, odigrala je na sceni niškogNarodnog pozorišta preko 70 uloga. Posle-dnja u ovom izuzetno nizu bila je TetkaAngelina (“Sabirni centar”, Dušan Kova-čević, 2007).

IN MEMORIAMDragan Žikić (1936-2013)

IN MEMORIAMRadomir Rade Popović (1929-2013)

Rođen je 21. jula 1929. u SremskimKarlovcima. Kao slobodan umetnik, uspe-šno je tumačio mnoge epizodne uloge,počevši od uloge Brata Irineja u „Name-sniku” (1966) reditelja Bore Grigorovića,

pa preko Kavaljera („Život Galileja” B.Brehta), Miloševog sluge („Vožd” I. Stude-na), Ceremonijal majstora („Nenagrađeniljubavni trud” V. Šekspira), Vidara(„Kavkaski krug kredom” B. Brehta), Silu-sa („Nikola Tesla” M. Crnjanskog) pa doposlednje – Stepana Ivanoviča Koropkinau predstavi „Revizor” (1996) rediteljaKokana Mladenovića. Tokom celokupnekarijere ostao je predan glumačkoj umet-nosti i pozorištu uopšte. Tridesetogodiš-nju pozorišnu karijeru zapaženo je, kaoepizodista, obogatio i mnogim filmskim itelevizijskim ostvarenjima među kojimase izdvajaju: „Otpisani” (1974-75), „Vrućvetar” (1980), „Dečko koji obećava”(1981), „Koštana” (1985) i mnoge druge.

Slobodan Stamatov(Istraživačko-dokumentacioni centar

Narodnog pozorišta)

28LUDUS 191 - 194Lu

Redakcija Ludusa za dr ža va pra voprilago đava nja sadržaja i obimatek stova zbog poboljšanja kva litetali sta. Molimo sve sa ra dnike i sago -vor ni ke da posebno naglase po -trebu za au torizacijom prilagođe-nih tek stova.

SUMMARYEditorial:Maša Stokić: Culture on crackTopic:AGAINST KILLING THE CULTUREAleksandar Milosavljević: What are wegoing to defend if we lose cultureMilica Kralj: All of us or all of them, orjust meMaša Mihailović: General menager’sconfession upon the crisisSanja Krsmanović Tasić: Time for culturecareJelena Popadić Sumić: Production madeof cut-offsSubtopic:Contemporary drama critic: Aleksandar Milosavljević, Ivan Medenica,Ana TasićFestivals:Igor Burić: 58. Sterijino pozorje – BackhomeFestival of Professional Theatres of Vojvo-dina, Serbia Festival of Professional Thea-tres ”Joakim Vujić”, Days of Comedy,Nušić days, Actors’ festival "Milivoje Živa-nović", International Children's TheatreFestival Subotica, The Golden Spark,ZvezdarišteFestivals in the region: Sarajevo, Osijek,Banja Luka, SplitInterviews:Ivana Dimić, Mira Furlan, Mima VukovićKurić, Saša Torlaković, Ljiljana Stjepano-vić, Nenad Stojmenović, Fedor Šili, Slobo-dan Ljubičić, Nikola Ristanovski, JasenBoko, Zoltan Šereš, Željka Turčinović,Janko Ljumović, Patrick CroninEssays:Jovan Ćirilov, Božidar Mandić, Aleksan-dar Dunđerović, Ana Tasić, Olivera Milo-ševićIn memoriam:Vladimir Jevtović, Divna Antić, DraganŽikić, Milorad Berić, Radomir Popović

(Ne)putujem, mislim, osećamIGRAJMO SE, IGRAJTE

Jovan Ćirilov

Beograd, 5 april 2013.Aja Jung je opet usred svetske

ekonomske i naše krize uspela da napraviuzoran repertoar Festivala savremene igre.Samo je ona u stanju da dobije za otvara-nje Balet Bečke opere. Kao da je namerno,zbog onoga što u internacionalnoj selekci-ji moderno sledi, prikazala vrhunac danasveć „klasične” savremene igre u tehničkomperfekcijom. Ta savršenost se, naravno, iočekuje od ansambla koji traje u punomkontinuitetu još od XVIII veka. Kad pomi-slim da se u probnim salama Bečke opereza baletskim barom već stolećima vežba kozna koja po redu generacija bečkih izabra-nika, igrača i igračica, šta onda može bitiprirodni rezultat – ta perfekcija gotovosama sebi cilj, koja imponuje čak i jednomzakletom avangardisti kao što sam ja,dugogodišnjem selektoru novih pozori-šnih tendencija Bitefa.

Kao bizarnu, gotovo šašavu idejuzamišljam kako bi vredno bilo napravitiFestival starih pozorišnih tendencija iprikazati relativno mnogo toga šta se saču-valo od drevnih teatara po Zemljinoj kugli:kineski no, japanski kabuki i bunraku,italijanska komedija del’arte, pa, boga mi, i

neku strogo realističku predstavu poStanislavskom, onako uzorno dogmatsku.Čini mi se da i danas u MHAT-u postoji„Plava ptica” u režiji Stanislavskog iz 1908.godine (koju sam ja čak uspeo da vidimpotpuno usahlu od starosti). Tu bi spadalai nimalo usahla „Buba u uhu” JDP, koja sei danas igra sa gotovo kompletnompremijerskom podelom još od 7. juna1971. u režiji Ljubiše Ristića, sa kojom jediplomirao. Nikola Simić je odigrao svihnešto preko 1500 predstava, a Rada Đuri-čin, Branka Petrić, Voja Brajović, VlastaVelisavljević, gotovo isto toliko predstava.Oni su ipak tu i tamo bili zamenjeninekom alternacijom kad su bili odsutni,retko, ali ipak zbog nekog jakog razloga.

Podgorica, 5. april 2013.U Crnogorskom narodnom pozorištu

u Podgorici predstava „Očevi su grad”(ili),koju je koncipirao i režirao Boris Liješević.Ima raznih puteva do pozorišnog uspehadanas i ovde, ali nesumnjivo da je jedan odnjih koji je u sebi zadao Boris, kad je rekaoda predstavu treba praviti kako je to namer-no mimo jezičkih pravila formulisao – „izDANAS I OVDJE” i „iz DUHA MJESTA”.Kada se već poduhvatio teme savremeneCrne Gore, onda je bilo neminovno otvo-reno progovoriti o šokantnoj prodaji svegapostojećeg i pomalo nepostojećeg Rusima,njihovoj tradicionalnoj „starijoj crnogor-skoj braći”. (Predstavu simbolišu usredscene amblematično šarene merdevine kao„šarena laž” tog privremenog i varavoguspona). Liješević, koji je sa izuzetnimuspehom režirao i klasiku, Čehova iBomaršea, i savremena dela kao „Elijahovustolicu” i „Čekaonicu”, sve režira do krajane samo svojim jarkim darom već i zana-tom reditelja, koji je tako dobro naučio odsvog profesora Bore Draškovića. Poredemocija, reditelj mora da režira i glavom,strpljenjem kulturom i zanatom, a to je putkojim je Boris Liješević suvereno i bezpredomišljanja krenuo. Ta solidnost izgle-da da sve više uspeva i u ovoj zemlji impro-vizatora i nabeđenih „genija”.

Beograd, 7. april 2013.Iz Izraela na Ajin festival dolaze novi

plesni impulsi. Predstava Brod ludakaanalizira više nemoć nego moć plesnihpokreta. Neobični susreti tela troje igračaje igra o igri, dakle sve češći pokušaji da seumetnost bavi sama sobom i svojim stva-ralačkim i tehničkim problemima. Dok jepovesnica neoklasičnog baleta sva posve-ćena ljubavi između polova, najzad ovogaputa muško-ženski duet ima drugu tema-tiku. Teške poze ove koreografije nisutretirani ironično, već su ozbiljno ispitiva-nje granica moći i nemoći ljudskog tela.

Beograd, 8 april 2013.Poznati slučaj ubistva sitnog lopova u

supermarketu pretvorio je Angelin Preljo-

caj (Francuzi mu albansko prezime izgo-varaju Prežokaž), u uspešnu plesnu pred-stavu. Još jedna tematska inovacija umet-nosti igre vešću iz novina.

Beograd, 9. april 2013.Belgijski ansambl „Piping Tom”

prikazao je predstavu „Izdaje se”. koja je zamene predstava XXI veka. Ne pripadanijednom do sada poznatom žanru. Niti jedramska predstava, niti ples. Moglo bi sereći da smo mi, publika, neka vrsta voaje-ra koji kroz ključaonicu gledaju sedmoroljudi koji dolaze u stan da ga iznajme. Ovapredstava je, bez pretenzije da nešto priča,da iznese neku fabulu, niti da nas zabavi.Ansambl samo prikazuje jednu svakida-šnju situaciju, koja samo zato što se prika-zuje, postaje scenska umetnost, madatome ne teži uobičajenim teatarskim sred-stvima. Hrabrost da se to prikaže takokako je, bez stilizacije, postaje umetnost.

Beograd, 14. april 2013.Pekinški plesni teatar na muziku polj-

skog avangardnog kompozitora HenrikaGureckog usvaja i moderni plesni korak isavremeno shvatanje igre. Impresivno jekako Kinezi nadoknađuju ono što supropustili za vreme kulturne revolucije,kada je čak i balet služio estetici socreali-stičke propagande komunizma. Osimplesne perfekcije, još to nije originalnostvaralaštvo na planu savremene igre, alije zalog budućnosti. Ono što svetskiekonomisti predviđaju da će Kina ubudućnosti nadmašiti ekonomiju Evrope,a možda i SAD, jeste strateška ambicija dase i u plesu drži korak sa nekada „odur-nom kapitalističkom” umetnošću igre.Sledeća generacija kineskih koreografamožda neće biti samo tehnički prenosilacsavremene svetske igre, već će biti i njenioriginalni stvaraoci i filozofi.

Beograd, 25. april 2013.U Radionici integracije negde na

savskom keju između straćara i baraka,nalazi se Radionica integracije MikijaManojlovića. Da biste videli predstavutreba da imate izuzetnu moć orijentacije,koju ja nemam, pa da nađete taj prostor,koji, kada se jednom u njemu obrete, delu-je sasvim teatarski i urban. Ja sam tekdruge večeri uspeo da ga nađem. Prvevečeri sam lutao bez uspeha od sedam paskoro do ponoći.

Jasna Đuričić i Anita Mančić igrajukomad svoje zagrebačke koleginice MireFurlan „Dok nas smrt ne rastavi”. Onezapravo sve vreme leže između nekihmetalnih šipki i pričaju neku životnu muku,čini mi se da se nijednom ne pogledaju, iakosu na nekoliko pedalja jedna od druge.Neka duboka istina bije iz ove ispovesti, čijuozbiljnost podvlači prisustvo mlade D.Rajčić, koja još nema probleme koje pratezrelost. Kompleksni tekst postao je joškompleksniji u tumačenju dveju glumica,koje zaista znaju obično često prenebrega-vanu istinu da je pozorište veoma ozbiljnaumetnost, kada se to hoće.

Vršac, 30. april 2013.Promocija moje knjige stihova „Pore-

đenje prideva”. Drago mi je da je pokojniPetru Krdu nekako sa nama preko njego-ve udovice Ane Krdu. Tu je i elokventni

Draško Ređep, čija priča mi prija, jer govo-ri ono što slutim da su moji stihovi. „Pesmemoje, siročići mali”, neću da se zalažem zanjihovu promociju. Nek ide kako padne.

Beograd 10 maj 2013Mira Karanović se poduhvatila da u

JDP režira tekst samoubilačke Sare Kejn,koja kad je napisala monodramu „4:48”nije izmišljala neku svoju opsesiju samou-bistvom, nego se zaista na kraju ubila. Unaslovu je gluvo doba noći, po nekim nauč-nicima čas kada se najčešće vrše samoubi-stva. Vanja Ejdus i najemotivniji tekst igratako da nijednog trenutka nije sentimen-talan, što se inače dešava njenim kolegini-cama, a, bogami, i po nekom kolegi.

Podgorica, 11 maj 2013.Na periferiji Podgorice, na nekoj

mešavini urbanog i periferijskog, krajpotoka, a ispod betonskog mosta iscrta-nog grafitima, Varja Đukić prikazuje svojdoživljaj sudbine Danila Kiša, koji je naro-čito ubedljiv sa dečakom koji sa punospontanosti igra Kiša, dok je bio dete i čegase tako često i za nas uzbudljivo sećao usvojoj prozi.

Beograd, 18. maj 2013.Drago mi je da meni, a i mnogim

drugima omiljena glumica Jasna Đuričićčega god od se poduhvati odigra komple-ksno, uverljivo, nenametljivo, pa ipakmarkantno. Ovog puta je to u predstavi„Prst” u Bitef teatru. Ona složeno pretvoriu jednostavno, a obično u kompleksno.Ona nam iracionalno iracionalnim putemšalje u naše iracionalno.

Niš, 24. maj 2013.Otvaranje izložbe Niš-art fondacije je

kao i obično kasno po podne. Svoje izla-ganje počinjem tezom da u umetnostinema napretka kao što ga ima u nauci. Imanovih umetničkih tehnika, koje donosenove probleme, osveženje, mogućnostinovacije. Uvek novo u umetnosti nijenapredak, već druga vrsta imperativa.

Planiram da budem narednog jutra nabeogradskom aerodromu u 5.15 h da bihu 6.15 h poleteo za Minhen, a odande zaBukurešt. Brinem se više nego obično da liću sve to postići.

Niš, Beograd, Bukurešt, 25. maj 2013.Sve je teklo po planu. Čas sam bio u

avionu, čas na aerodromu. Sa minimalnimprtljagom jurim sa jednog do drugognjegovog kraja. I, gle čuda, na vremestižem u Bukurešt.

U Bukureštu je moja dugogodišnjaprijateljica, kompozitorka Ivana Stefano-vić. Muž joj je naš ambasador u Rumuniji.Idemo pravo do njihove rezidencije naručak. Predstavu će gledati i Ivana.

Imam dve predstave istog dana uTeatru Maska (cilj mojih putovanja, sanjima kao domaćinima): „Žan od Meseči-ne” i „Izgubljeno pismo” rumunskog klasi-ka Karađalea sa njegovim najpoznatijimkomadom. Join Luka Karađale (1852-1912) je živeo negde između Sterije i Nuši-ća, a takav mu je i stil i osećanje humoraizmeđu ta dva komediografa jednog veće idrugog manje komediografske gustine.Malo satiričnosti XIX veka, kao kod Steri-je, i mnogo lakšeg nušićevskog dijaloga.

Međutim, predstava je zanimljivijanego što sam očekivao. „Izgubljeno pismo”je pretvoreno u neverbalno pozorište sadoista pantomime, ali bez stroge zakono-mernosti bele pantomime Marsela Mar -soa. Sve je potčinjeno nameri da se never-balnim sredstvima ispriča fabula dobroznana svakom Rumunu od malena, kaokod nas recimo „Ožalošćena porodica” ili„Sumnjivo lice”.

Ovakav neverbalni tretman svojeklasike, nama bliske sa balkanskim humo-rom, mogla bi biti inspiracija da neko i kodpokuša da isto učini recimo sa Sterijinim„Rodoljupcima” ili Nušićevom „Gospo-đom ministarkom”.

Pozvao bih ovu predstavu već naovogodišnji Bitef, ali je repertoar već zaklju-čen sa raspoloživim budžetom. Ostaje kaoideja za 2014. godinu.

Predstava „Brod ludaka”

Pozori{ne novine Theatre newspaper

YU ISSN 0354-3137COBISS.SR-ID 54398983

Izlaze jednom mese~no(osim u julu i avgustu)Published monthly(except on July and August)Tira` (printed): 1500 primeraka

Izdaje (Publisher)Udru`enje dramskih umetnika Srbije –The Drama Artists’ Association of SerbiaBeograd, Studentski trg 13/VITelefoni/phone: +381 (0) 11/2631-522,2631-592 i 2631-464; fax: 2629-873http://www.udus.org.rse-mail: udus@udus.org.rsPIB 100040788Teku}i ra~un – bank account:255-0012640101000-92(Privredna banka a.d.)Devizni ra~un:00-708-00000856(Privredna banka a.d.)

Predsednik (President – chairwoman)Ljiljana \uri}

Glavni i odgovorni urednik (editor)Ma{a Stoki}

Redakcija (editorial office)@anko Tomi} (zamenik glavnog iodgovornog urednika – assistant editor),Gor~in Stojanovi}, Milica Kralj, IgorBuri}, Filip Vujo{evi}, Sanja Krsmanovi}Tasi}, Goran Jevti}, Zoran Mi{i}

Saradnici (associates)Du{ka Radosavljevi}, Ninoslav[}epanovi}, Nenad Kova~evi}, IvanMani}, @eljko An|elkovi}, Ana Tasi},Sne`ana Mileti}, Goran Anti}, JelicaStevanovi}, Mikojan Bezbradica, JelenaKova~evi}, Sonja [ulovi}, Željko Hubač

Lektor (Language consultant)Dubravka Vranjanac

Sekretar redakcije(editorial office assistant)Radmila Sandi}radmila.sandic@udus.org.rs

e-mail (za tekstove i fotografije//for papers&photos):ludus@udus.org.rs

Grafi~ki dizajn i priprema za {tampu(graffic design&print processing)\orđe Sekerezovićwww.sekerezovic.in.rs

Dizajn LUDUSA (LUDUS design)\or|e Risti}

Redizajn LUDUSA (Ludus redesign)AXIS studio

[tampa (print)KIZ ALTERA,Beograd, @ivojina @ujovi}a 2