u ime boga, milostivog, samilosnog -...

ČASOPIS ZZA KKULTURUI IISLAMSKE TTEME

Glavni ii oodgovorni uurednikGholam Vafaei

UrednikAleksandar Dragović

Lektura ii kkorekturaMirjana Abdoli

Dizajn ii llikovna oopremaAleksandar Dragović

Časopis izlazi tromesečnou izdanju Kulturnog centraIslamske Republike Irana

Mišljenja i gledišta iznetau objavljenim člancima

ovog časopisa ne morajuda predstavljaju gledišta

Kulturnog centraIslamske Republike Irana

Objavljivanje članaka iilustracija dozvoljeno je sa

obaveznim navođenjem izvora.NUR toplo dočekuje mišljenja

i gledišta svojih čitalaca

Adresa rredakcijeČasopis NUR

Poštanski fah 43111001 Beograd, Srbija i Crna Gora

Tel: 011/367-1416011/367-2564

Fax: 011/666-980E-mail: [email protected]

ISUS KAO POSLANIKISLAMA

INTERVJU:MARIJANA AJZENKOL

DRAGULJI MUDROSTI

SLIČNOSTI IZMEĐUISLAMA I PRAVOSLAVLJA

UVOD3 Islam i hrišćanstvo: svetla budućnostU ŽIŽI5 Potreba pravednog suživota u

nacionalno i verski mešovitim zajed-nicama / Aleksandar Đakovac

KULTURA I DRUŠTVO11 Religija i savremeni svet / H. Enajat21 Proučavanje vere na Zapadu / M. Vot29 Kultura nagosti i nagost kulture

Gholam Ali Hadad’adel37 Buda u iranskoj kulturi

sejjed Abu Taleb Mir Abedini42 Doprinos Irana svetskoj civilizaciji

Ezat Nozri48 Intervju: Marijana Ajzenkol,

Međureligijski centar / A. DragovićFILOZOFIJA I GNOZA52 Dragulj proročke mudrosti u reči

Isusovoj / Ibn ’Arabi62 Suhravardi i Spinoza / Hamed Vafaei70 Istorija islamske filozofije:

Imamologija / Anri KorbenKNJIŽEVNOST75 Osvrt na Hafiza i njegovo

pesničko delo / Hamed Vafaei83 Izlog knjiga: Lejla i Medžnun

dr Anđelka Mitrović86 Veliki tokovi pesničke misli 20. veka

u Iranu / dr Mahmud FotuhiPOEZIJA89 Veče persijske poezije95 Šta je svrha našeg postojanja

Dragan Š. Todorović96 Jednom prijatelju / Maruf Fetahović98 ĐulistanFILM100 Neodoljiva draž tabu tema iranskog

filma / Slobodan AranđelovićVERSKE TEME104 Isus kao poslanik islama / Dž.

Patronas115 Da li hrišćani i muslimani imaju

protivurečne ciljeve? / M. Dž. Falatori121 Čovek i njegova sudbina / M. Motahari127 Fatima je Fatima / A. Šarijati135 Tračak tajni namaza / M. Ghera’tiS ČITAOCIMA138 O smislu dijaloga / Gordana MedićAKTIVNOSTI141 Drugo veče persijske poezije143 Doprinos imama Homeinija buđenju

islamske svesti145 Preliminarni skup „Sličnosti između

pravoslavlja i islama”

U ime Boga, Milostivog, Samilosnog

Islam i hrišcanstvo: svetla buducnost

Održavanje preliminarnog skupa »Sličnosti između pravoslavlja iislama« u Beogradu bio je značajan događaj kome smo prisustvovaliposlednjeg dana proleća. Kulturni centar I. R. Irana, Ministarstvo veraRepublike Srbije, Međureligijski centar, Srpska pravoslavna crkva i meši-hati islamskih zajednica Srbije i Sandžaka, kroz zajedničku saradnju suomogućili da se okupe muslimanski i pravoslavni mislioci i u jednojiskrenoj atmosferi razmotre sličnosti između dve Božanske religije.

Nema nikakve sumnje da organizovanje ovakvih skupova koji seodržavaju u naučnoj atmosferi praćenoj verskim slobodama imavišestruko veći značaj u nacionalno i verski mešovitim sredinama.

Verski autoriteti i predstavnici različitih vera će steći iskustvoživota u miru kada upoznaju međusobne verske vrednosti. Postoji li neštovažnije od toga da se danas, u jednom turbulentnom svetu, koji svakod-nevno postaje sve manji i u kome raste broj ateističkih pravaca, okupe ver-nici i pripadnici vera u Jednog Boga i stave na razmatranje one stavove ipoglede koji su im slični kako bi doprineli širenju humanističkih shvata-nja? Današnji čovek prisustvuje širokoj ofanzivi na humanističkashvatanja i moralne vrednosti. Ciljevi kojima teže sve monoteističkereligije su razvoj i unapređenje duhovnih vrednosti i stvaranje mirnogsveta na temeljima Božanskih učenja, a islam i pravoslavlje nemajunikakvih sporenja po tom pitanju. Danas, sa umnožavanjem sredstava zamasovno komuniciranje, mnogi narodi sa znatiželjom hoće da saznaju štačini srž učenja nebeskih vera i drugih pravaca, što otežava obavezu kojuimaju mislioci i učenjaci tri avramovske vere.

Čovek danas, u jeku rasprave o globalizaciji i obilja tvrdnji iznetihu mnogobrojnim učenjima, ne može dostići sreću i blagostanje, okrenutiglavu i zadovoljiti se izvršavanjem svojih verskih dužnosti. Vernici uJednog Boga treba da širom otvore vrata međusobnog dijaloga i nadu lekza budućnost čovečanstva, za koju bi neki želeli da bude mračna. PoKur'anu, jutro je blizu, dok jevanđelje ljude žedne pravde naziva nasled-nicima kojima će pripasti zemlja. Iskreni vernici će, nema sumnje, oslo-njeni na Božanska učenja projektovati svetlu budućnost za umorne,bespomoćne i odbačene ljude. S nadom u taj dan.

Gholam Vafaeiataše za kulturu I.R. Irana u Beogradu

„Ako je moguće, koliko do vas stoji,imajte mir sa svim ljudima“

Rimljanima 12, 18

„Čovek upoznaje sebe samo pomoću dru-gog čoveka, a nikada isključivo znanjem.

Mi postajemo ono što jesmo jedino u onojmeri u kojoj drugi postaje ono što jeste, mipostajemo slobodni samo utoliko ukoliko i

drugi postaje slobodan“.Karl Jaspers1

DDa bismo mogli da se bavimo sa-vremenošću, neophodno je da kri-tički preispitamo sopstvenu pro-

šlost. Kao što je dobro poznato, zajedničkiživot različitih nacija i različitih vera naovim prostorima odavno je činjenica. Nisubili retki periodi kada su ove različite zajed-nice živele u međusobnom miru, trpeljivo-sti i toleranciji. No, mnogo su češći bili pri-meri kada je među njima dolazilo do krva-vih sukoba.

Na samom početku, želeli bismo dapodvučemo, da su sukobi i neprijateljstvarealnost koja postoji među ljudima od sa-mog početka njihovog bitisanja na zemlji.Da podsetimo samo na Kainovo ubistvobrata Avelja. Iako su se u prošlosti, a i da-nas, razlozi za ratove i najraznovrsnija – če-

sto monstruozna i najsvirepija – nasilja, ne-retko pronalazili u etničkim i religijskimrazlikama, skloni smo da smatramo da ovielementi različitosti nikako nisu uzročnicitih zbivanja.

Poznato je, naime, da su ratovi i sukobiunutar istih religijskih i etničkih grupa po-nekad još suroviji. Ovakvi, unutar-etinički iunutar-religijsski sukobi dobro su poznatiistoriji a postoje i danas. Da pomenemo sa-mo krvave ratove između hrišćana katolikai hrišćana protestanata koji su vekovima be-sneli Evropom. Ili da pomenemo sukobemeđu pravoslavnim narodima – recimo Sr-bima i Bugarima, pre i za vreme Prvogsvetskog rata. I danas u svetu postoje suko-bi između šiita i sunita, kao i sukobi međuislamskim narodima – setimo se rata izme-đu Irana i Iraka. Možemo se, isto tako, seti-ti osvajanja hrišćanskog Carigrada 1203.godine od strane hrišćana krstaša, koji sukrenuli u rat protiv islamskih naroda u Sve-toj zemlji. Možda ovaj primer može da bu-de veoma koristan. Krstaši, koji su krenuliu rat radi osvajanja Svete zemlje, osvojilisu, i krvavo razorili istočnu hrišćansku pre-stonicu Carigrad. (Pre Carigrada, krstaši suzauzeli i hrišćanski Zadar. Ništa nije pomo-glo što su građani na zidinama istakli zasta-ve krstaša, a nije pomogla ni kasnija eksko-

No 37, proleće 2003. godine 5

PPoottrreebbaa pprraavveeddnnoogg ssuužžiivvoottaa uu nnaacciioonnaallnnoo ii vveerrsskkiimmeeššoovvii tt iimm zzaajjeeddnniiccaammaaAleksandar Đakovac

U ŽIŽI

munikacija koju je zbog ovog čina papaInoćentije III izrekao protiv krstaša). Sma-tramo da ovaj primer veoma dobro ilustrujenašu tezu, da su ratovi i nasilje imanentničoveku, a da se religijske i naconalne, kao idruge razlike, samo koriste kao vrsta oprav-danja.

Međutim, postoji sjoš jedan činilac, ko-ji nam se čini presudan. Reč je o tome da sui hrišćanstvo i islam, tokom vremena posta-le na neki način, državotovrne religije i dasu poistovećene sa državama u kojima pre-ovladavaju. Ta-ko su sukobimeđu narodi-ma, koji su po-stojali mnogopre nego što suhrišćanstvo iislam nastali,dobili i religij-sku konotaciju.Što se hrišćan-stva tiče, nje-gov uticaj naponašanje dr-žava u kojimahrišćani činevećinu je, usledsekularizacije,veoma ograni-čen, mada hrišćanske crkve još uvek imaju,ako ne direktnu onda posrednu, mogućnostda putem javnog mnjenja, upućivanjem jav-nih apela, protesta i sl. izvrše određeni uti-caj na svoje države. Kod islama, u mnogimzemljama stvar stoji drugačije. Islamska re-ligija još uvek ima moć da snažno, ponekadi presudno, utiče na političko delovanje dr-žava sa većinskim muslimanskim stanovni-štvom, mada ovo nije pravilo. Zbog toga, i

jedna i druga strana su dužne da se, u skla-du sa svojim mogućnostima, zalažu za uni-verzalnu pravednost i poštovanje dostojan-stva čovekove ličnosti i slobode.

Vraćajući se na našu tezu, da su sukobii nasilje imanentni ljudskim bićima, osvrnu-ćemo se još na jedan momenat. Naime, do-bro je poznato, da svaka ljudska zajednica,bez obzira na svoj preovlađujući etnički ilireligijski identitet, ima u svojim okvirimamnoštva nasilja i netrpeljivosti po različitimosnovama. U okviru iste porodice, u odno-

sima sa susedi-ma, česti su iprečesti sukobii nasilje. Dr-žavno zakono-davstvo koje usvim zemljamajasno i nedvo-smisleno sank-cioniše ovakvonasilno pona-šanje čvrst jedokaz.

Iz ovogašto smo rekli,možemo da za-ključimo da sečovek pokazaoi pokazuje kao

veoma nasilno biće. Religijske i nacionalnerazlike mogu biti povod za iskazivanje teagresivnosti, ali one nikako nisu njen uzrok.

Iz ovoga izvodimo zaključak, shodno te-mi koju obrađujemo, da se potreba praved-nog suživota u nacionalno i religijski mešo-vitim zajednicama, može postići samo unu-trašnjim preobražajem svakog pojedinca.

Izvor nasilja, prema našem shvatanju,leži u egoizmu kome je svaki pojedinac

No 37, proleće 2003. godine6

sklon bez obzira na to kojoj naciji ili religi-ji pripada. Sa time se slaže i islamski misli-lac, prof. dr Mohanmad-Džavad Piromardi(Mohamadjavad Pirmoradi), koji kaže:„Ljudi su egoistična bića koja teže vlasti-tom interesu i sve što je u skladu s njihoviminteresima smatraju dobrim i to im se dopa-da, dok ono što se kosi s njihovim interesi-ma smatraju lošim i neprijateljskim“.2 Sva-ki čovek može dosta dobro da razabere štaje zlo a šta je dobro. Ovi etički principi usa-đeni su od Boga. Ali, svako od nas bi često,zajedno sa apostolom Pavlom mogao reći„ne činim ono što hoću, nego što mrzim točinim“ ... „Jer dobro, što hoću ne činim, ne-go zlo, što neću ono činim“. „Nalazim da-kle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlomi je prisutno“ (Rim. 7, 15; 19; 21). Čovekje, dakle, sklon zlu – sledstveno, sklon jenasilju i nepravdi. Zbog toga je potrebno dačovek sebe obuzdava, da umanjuje svojeegoističke prohteve, da ih postaje svestan ida ih kontroliše. Kada, uz pomoć Božiju,čovek stekne kontrolu nad svojim egoistič-kim težnjama, on postaje sklon da sagleda ipotrebe drugoga. Drugi za njega više nepredstavlja opasnost, nego jedinstveno i ne-ponovljivo ljudsko biće. Ovu jedinstvenost ineponovljivost svake ljudske ličnosti trebaposebno naglasiti. Jer tek kada shvatimo daljudska ličnost ne može i ne sme da budeupotrebljena zarad bilo kojih viših ciljeva iinteresa, tek kada shvatimo da ni jedan cilj– ma kako on možda uzvišen bio – nije vre-dan žrtvovanja ni jedne ličnosti – tek tadaćemo biti u stanju da duboko i iskreno po-štujemo različitosti. Da pojasnimo, svakaličnost može da žrtvuje sebe radi sopstvenihideala ili zabluda – ali nikada i nikako nesme da žrtvuje drugoga za ostvarivanje bilokakvih ciljeva. Moramo da naučimo da slu-

šamo drugoga, čak i kada se sa njim ne sla-žemo, jer on ima od Boga datu slobodu sa-vesti kao i mi. Inače, biće prema duhovitojopasci francuskog filosofa i psihologa Ž.Lakana, koji kaže: „Možda se glas bogovačuje, ali već je mnogo vremena otkako su senaše uši vratile svom izvornom stanju –svako zna da su one tu zato da ne slušaju“.3

Potrebno je da razumemo da je slobodaglavna karakteristika ljudskih bića. Bog že-li čoveka koji mu slobodno prilazi. Da jeBog zaželeo da na silu privuče ljude Sebi,On bi to bez sumnje moga da učini mnogodelotvornije nego bilo koja grupa ljudi. Me-đutim, činjenica da On to ne čini, trebalo bida nam svima bude jasan pokazatelj. Bogželi da Mu ljudi prilaze slobodno. Tu slobo-du, koja je čoveku data od Boga, i mi smodužni da poštujemo. Svaki pokušaj nasilnognametanja sopstvenog religijskog ili bilokojeg drugog gledišta sasvim je protivanBožijoj volji. Ovakvo gledište nalazi se usredištu pravoslavnog teološkog koncepta,a uveren sam da i islamska teologija deliovakav stav. U tome me utvrđuje i nedavnaizjava rimskog imama, koji kaže da „mnogičesto dobijaju krivu sliku o Kuranu, gde sene govori o mržnji ni protiv jedne religije“.4

Nama je danas na ovim prostorima, aline samo na njima, potreban suživot međurazličitim nacionalnim i religijskim grupa-ma. Taj suživot, međutim, prema našemshvatanju, ne treba da bude sveden samo napuku toleranciju, tj. na izostanak agresivnogstava prema pripadnicima druge grupe. Tobi trebalo da bude samo početak. Ono što bizaista bilo poželjno i potrebno, jeste svestda ti drugi, zaista imaju pravo da žive i ve-ruju u skladu sa svojom savešću. Potrebnoje da razvijemo svest da drugi ne treba dabude samo tolerisan. Potrebno je da razu-


memo da je naš odnos prema drugima ogle-dalo nas samih. Naposletku – negiranje iunižavanje drugog predstavlja i negiranje iunižavanje nas samih. Nije dovoljno drugo-ga samo podnositi, potrebno mu je i pomo-ći, ne očekujući pritom nikakvu nadoknadu:„Mi vas hranimo radi lika Božijeg. Ne želi-mo od vas uzdarja ni zahvalnosti“ (Koran76: 8-9).

Ovo je naročito vidljivo i očigledno naprostorima gde jedna grupa svojom broj-nošću dominira nad drugom. Pripadnici ve-ćinske grupe su tada naročito pozvani dapokažu svoju spremnost da budu pravedniprema onima koji predstavljaju manjinu.Nažalost, svedoci smo da smo danas veomadaleko od ovoga. Nasilje i animozitet premapripadnicima islamske veroispovesti prisut-ni su i na ovim prostorima i na tlu Evrope iAmerike. S druge strane, i nasilje premahrišćanima ne izostaje u mnogim zemljamau kojima je islam dominantna religija. Onisu neretko svedeni na jedva tolerisanu ma-njinu. Na granicama islamskih i neislam-skih zemalja sukobi su još uvek suviše čestii krvavi. Potvrdu ovakvog žalosnog suko-bljavanja nalazimo i u rečima islamskogmislioca sejjida Hosein Nasra (Hussein Na-sr), koji kaže: „Kao što se možemo osvedo-čiti, danas su u celom svetu krvave linijedodira islama i drugih civilizacija“.5

Kao što smo rekli, istorija odnosahrišćanstva i islama, bila je prepuna tenzijai sukoba. Ovakvo nasleđe je stvorilo izve-sne bojazni i predrasude jednih prema dru-gima. Nažalost, zbivanja kod nas i svetu po-slednjih decenija pokazala su da sukobi naovoj relaciji još traju. Čak i kada je reč o di-jalogu koji postoji, moramo naglasiti da jetu reč o dijalogu nekih hrišćana sa nekimmuslimanima. Šire mase u to nisu uključe-

ne, a pozivi na mir i toleranciju sa svih stra-na suviše često imaju sasvim formalni ka-rakter.

Želimo da jasno kažemo da većina glo-balnih sukoba između islama i tzv. „hrišćan-skih“ država“ (kao što je bio nedavni pohodSAD radi osvajanja Iraka) jeste sukob isla-ma i savremenog kolonijalizma, a ne sukobislama i hrišćanstva.

U udžbeniku namenjenom studentimaAtinskog univerziteta6 s pravom se konsta-tuje (str. 340) da je „od svih živih religija,islam najbliži – koliko duhovno toliko i ge-ografski – pravoslavnom hrišćanstvu“.Neosporno je da se u Koranu mogu pronaćimnogi elementi koji su usvojeni iz hrišćan-stva. Neki od tih elemenata su prihvaćenionako kako ih je i hrišćanstvo shvatalo i tu-mačilo – npr. vera u Boga, anđele, večnodjevstvo Bogorodice, a neki su doslednoporicani – npr. božanstvo Hristovo, raspeće,Vaskrsenje, učenje o Svetoj Trojici...

Nauka je pokazala da između pravo-slavnog hrišćanstva i islama postoje mnogiuzajamni uticaji. Navešćemo samo jedanilustrativni primer. Opisujući način molitveistočnih monaha, Ava Kasijan (+435) kažeda se: „ ... u vreme sabranja sva braća oku-pljaju, čim se završi psalam ne padaju od-mah na kolena, nego pre nego što ih preklo-ne na kratko ostaju uspravni i mole se ispru-ženih ruku. A nakon ovoga, ničice padaju, iopet, kratko se moleći preklonjenih kolena,svi ustaju i opet širom raskrilivši ruke usrd-no dopunjuju svoje molitve. A niko ne kle-či i niko ne stoji dok to ne učini prvi“.7 Sva-kom poznavaocu je nepotrebno ukazivati nasličnost sa osnovnim stadijumima musli-manske molitve.

Iako između islama i hrišćanstva posto-je određene sličnosti, koje se temelje na za-


jedničkoj sa judaizmom starozavetnoj tradi-ciji, pre ili kasnije dolazimo do momenata„gde se oba religijska iskustva korenito raz-likuju“, kako naglašava arhiepiskop alban-ski Anastasios.8 On nastavlja: „Ove jasnestrukturne razlike nalaze se u najvišim dog-matima hrišćana: u veri u tajnu Svete troji-ce i tajnu ovaploćenja Logosa – božanstvaIsusa Hrista. Musli-mani, kao što je po-znato, poštuju Isu-sa kao velikog pro-roka, međutim –poriču Krst, i shod-no tome, njegovspasiteljski značajza čovečanstvo“9

Dijalog, ma kakouspešno i sa najbo-ljim namerama biovođen ne može daprebrodi ove razli-ke. Ono što dijalogmože i treba daučini, jeste prevazi-laženje netačnih izlonamernih inter-pretacija, koje su saobe strane u istorijičinjene. Potrebnoje naglasiti slično-sti koje postoje, alije potrebno jasnoukazati i na razlike, bez iskrivljavanja i po-kušaja da se drugi ocrni i prikaže u pogre-šnom, neautentičnom svetlu. Na kraju ćeostati razlike koje postoje, a među njima ćemoći da sudi sloboda čovekovog izbora.

Takođe, mišljenja smo da će se veći na-predak u pogledu razvoja pravednog suži-vota ostvariti ukoliko pravoslavni i musli-

mani budu povremeno sedeli za istim sto-lom baveći se pitanjima oko čijeg rešenja jemoguće pronaći saglasnost na korist obe za-jednice. Dobar primer za to je zajedničkinastup svih verskih zajednica prilikom uvo-đenja verske nastave u državne škole Srbije.Svakako, postoji obilje pitanja oko kojih bise pravoslavni i muslimani mogli složiti,

kao što je pitanjesekularizacije,uništavanja ži-votne sredine,ljudska prava,svetska pravdaitd.10

Da zaklju-čimo: suživotrazličitih reli-gijskih i naci-onalnih zajed-nica nije samopotreba nego ineophodnost.Kao sinovi ikćeri jednihpra rod i t e l j am e đ u s o b n osmo braća i se-stre. Brojenerazlike izmeđuhrišćanstva iislama ne

smeju da buduopravdanje za netrpeljivost. Ukoliko iskre-no i nepatvoreno ispitamo i hrišćanstvo iislam, uvidećemo da ni jedno od ovih uče-nja ne zagovara nasilje kao metod i modelrešavanja problema. Dužni smo da čak i onamesta iz Biblije i Korana koja bi se, krivimtumačenjem, moga upotrebiti za opravdava-nje nasilja, protumačimo ispravno, i tako


Nama je danas na ovim pro-storima, ali ne samo na nji-ma, potreban suživot međurazličitim nacionalnim i reli-gijskim grupama. Taj suživot,međutim, prema našem shva-tanju, ne treba da bude sve-den samo na puku toleranci-ju, tj. na izostanak agresiv-nog stava prema pripadnici-ma druge grupe. To bi treba-lo da bude samo početak.

naučimo ljude. Dobrog i Pravednog Bogamožemo proslaviti jedino ako smo i mi do-bri i pravedni. Zaista, kako ćemo voleti Bo-ga koga ne vidimo ako ne volimo čovekakoga vidimo?

U tom smislu, razgovor među ljudimarazličitih religija dobar je i koristan. Kakodivno govori jevrejski teolog i veliki misli-lac dvadesetog veka Martin Buber kada ka-že: „Ako su svi ljudi umna i razumna bića,onda je svaki dobrodošao sabesednik, jer seod svakoga može nešto naučiti. Iz razgovo-ra izlazimo duhovno drugačiji nego što smou razgovor ušli: u duši nosimo više nego štosmo imali. U tome je istina našeg susreta inaš susret u istini. Naš život događa se kaosusret, kao razgovor. Razgovor je način ži-vota i otvaranja za istinu. Ja nastajem u do-diru sa Ti ... Sav stvarni život je susret“.11

Zaključićemo ovo kratko izlaganje reči-ma već navođenog islamskog mislioca kojikaže: „Otuda što smo ljudi, i što nam je Bogpodario slobodu mišljenja i delovanja, mismo i odgovorni za svoje ideje i postupke.Stoga moramo razmišljati o saradnji međutradicionalnim civilizacijama kroz grupekoje veruju u zajedničke duhovne principe,ali i o sprečavanju širenja ideje o nužnostisukoba među civilizacijama ... Treba da za-koračimo u međusobnu saradnju do krajnjemoguće mere i ne dopustimo da se predvi-đanja teorije o sukobu civilizacija obisti-ne.“12

Kao dodatak ovom našem izlaganju,prestavljamo vašoj pažnji jedanaesti članKarte Ekumenika, koji govori o odnosuhrišćanskih crkava sa islamom.

„11. Negovati odnose sa islamom Vekovima muslimani žive u Evropi. U

nekim zemljama oni predstavljaju značajnemanjine. Iz tog razloga je bilo, a i sada po-

stoji mnogo pozitivnih kontakata i dobrihsusedskih odnosa među muslimanima ihrišćanima, ali sem toga i grube predrasudei uzdržanosti sa obe strane, koje potiču izbolnih iskustava iz dalje i bliže prošlosti.

Želimo da pojačamo na svim nivoimasusret između hrišćana i muslimana ihrišćansko-islamski dijalog. Naročito pre-poručujemo da se zajedno razmisli na temuvere u Jednog Boga i da se pojasni shvata-nje ljudskih prava.

Obavezujemo se: - da se sastajemo sa muslimanima sa

stavom poštovanja - da radimo zajedno sa muslimanima na

zadacima od zajedničkog interesa“.

*****1. K. Jaspers, Filozofska autobiografija, Novi

Sad 1987, str. 141.2. URL: http://www.ibn-sina.net/txt/tekstovi.

asp?tekst_id=193. J. Lacan, Četiri temeljna pojma psihoanal-

ize, Naprijed, Zagreb 1968, str. 51.4. URL: http://www.radiovaticana.org/croa-

to/archicroato/arhiv2002/apri02/19apr02.htm

5. URL: http://www.ibn-sina.net/txt/tekstovi.asp?tekst_id=16

6. A. Janulatos, Islam, Religjski pregled,Atina, 1985.

7. Avva Kasijan, Evergetin, šesto izdanje, tomII, Atina 1978, str. 166. Nav. prema Ibid.133.

8. Arhiepiskop Anastasios, Globalizam ipravoslavlje, Beograd 2002, str.130.

9. Ibid. 130.10. Ibid. 131.11. M. Buber, Ja i Ti, Beograd 1977, str. 34.

(Up. Đ. Šušnjic, Dijalog i tolerancija,Beograd 1997, str 77).

12. URL: http://www.ibn-sina.net/txt/tekstovi.asp?tekst_id=16



ŠŠta je zaustavilo procvat i moć islam-ske civilizacije i uticalo na njenupropast?

Muslimani su pružali odgovore čestouslovljene etničkim predrasudama. Arapiveruju da je islamska civilizacija počela dazaostaje kada su oni izgubili kontrolu naddogađanjima. Nacionalisti, posebno Iranci,bili su prvi koji su zavladali muslimanima,zatim su sledili Mongoli, a konačno i oto-manski Turci. Iranci optužuju Umajide idruge Arape koji su nacionalne predrasudestavili iznad islamskih učenja. U vreme pro-pasti Otomanske imperije, Turci su zapad-njačku civilizaciju i zavere njene upravesmatrali uzrokom opadanja islamske moći.Oni su prezirali muslimane, a sebe smatralinadmoćnima. Bilo kako, njihova vladavinase poklopila sa začetcima evropske hege-monije.

Počev od veka i po unazad, od kada supolitička i vojna dominacija Zapada, a tako-đe, i navala njegove civilizacije, bile namet-nute svim vidovima života muslimana, mu-slimanski mislioci su u obrnutom smeru tra-gali za odgovorima na prethodno pitanje.Drugim rečima, tragajući za otkrivanjemuzroka moći i uspona Zapada, umesto zauzrocima islamske nesposobnosti. U sva-kom slučaju, mnogi su pošli pogrešnim pu-tem, obzirom da su posledicu zameniliuzrokom. Na početku, vojna moć je bila

najvidljiviji znak uspona zapadnjaka. To jeučinilo da pojedini od njih pomisle da suvojne reforme, prodaja modernog naoruža-nja i porast broja vojnika ključ njihovogproblema.

To je bio put kojim su krenuli otoman-ski Turci, možda zato što su se sa Evroplja-nima susretali uglavnom na bojnim poljima.Ali, ono što im je promaklo jeste da je jaka,sposobna vojska podređena uređenom, efi-kasnom društvu. Evropski vojnik se boriuspešnije ne zahvaljujući samo savremeni-jem, usavršenijem oružju, već zahvaljujući ivišem životnom standardu, pravu da uče-stvuje u upravljanju svojom zemljom, po-stojanju svesti o društvenom i ekonomskomuticaju njegovog poraza ili pobede, i, u ne-kim slučajevima, njegovoj ubeđenosti upravednost ratnih ciljeva. Sve to je bilo oduticaja na zastrašivanje neprijatelja koliko isavremeno oružje.

U svakom slučaju, neuki Turci su, u te-žnji da dostignu Zapad, uveli reforme u oto-mansku vojsku usresređujući se na jačanjenjene snage.

To je poslužilo samo ubrzanju propastinjihove imperije. Nakon okončanja Prvogsvetskog rata, poraženi Turci su zaključilida je koren njihove slabosti u samom isla-mu. Kao rezultat toga, jedinu alternativu su,u dopuni borilačkim strategijama, videli uoponašanju pobedničkih zapadnjaka u biro-

RReell iiggii jjaa ii ssaavvrreemmeennii ssvveettHamid Enajat (Hamid Enayat)

KULTURA I DRUŠTVO

kratskim veštinama. U tom cilju su raskinu-te sve veze sa prošlošću. Otomanska impe-rija se raspala pre nego što su oni napustiliislam i uveli sekularizam, potpuno razdva-janje između države i crkve (vere), kaoosnovu državne uprave. Oponašajući Evro-pljane, kodifikovali su građanske, pravo-sudne i političke zakone i prešli na latiničnopismo.

Naravno, ideja da muslimanska nespo-sobnost i bespomoćnost ne počivaju u krat-koročnim odlikama već u daleko važnijimčiniocima, biloda se radi o poli-tičkom ili eko-nomskom siste-mu ili načelimapriklanjanja veri,nije bila nepo-znata. Misliocipoput Gamal ul-Din Asadabadija(Gamal ul-DinAssadabadi) iEgipćanina Mo-hamada Abdoha( M o h a m m a dAbdoh) već subili započeli po-krete religijskogmodernizma, težeći da usklade načela i poj-move Božanskog zakona islama sa potreba-ma savremenog sveta, lišavajući ga štetnihpraznoverica i preterivanja.

Njihova učenja su otvorila put ka racio-nalnoj proceni religijskih zakona i ohrabrilamuslimane da pruže otpor materijalističkimi duhovnim napadima, osmišljenim od stra-ne Zapada. U svakom slučaju, učenja su uči-nila različite uticaje na intelektualce koji su,zahvaljujući zapadnjačkoj dominaciji, odav-

no izgubili veru u duhovno nasleđe svoganaroda. Do tada su sunitski narodi, pod uti-cajem viševekovnog mirovanja, smatrali dasu Božanski religijski zakoni, osnaženi Bo-žanskim jemstvom, zaštićeni od bilo kakvihpromena. Sada su bili svedoci da pojedinimodernisti krše svetost pojedinih zakona, iliih tumače po svom nahođenju.

Očigledno, tako nezavisno odlučivanje,koje se nije smatralo dopuštenim od stranemuslimana nakon što su suniti okončali idž-tehad (862), uzrokovalo je nove ideje i pri-

premilo podlo-gu za izraža-vanje skeptici-zma u pogledusposobnos t iprastarih reli-gijskih zakonada se uhvate ukoštac sa poja-vama savre-menog sveta.Sekularizamkoji su slediliTurci bio je, ustvari, nasta-vak tih sumnji.Gajene su u tojmeri da su sa-

da predstavljale negiranje prava religijskihzakona u uzimanju učešća u vođenju poli-tičkog sistema.

Turska modernistička gledanja na oblikvladavine i načela upravljanja društvom ni-su bila ništa novo. Počev od kasnog devet-naestog veka, ideja o nacionalnoj upravi iparlamentarnoj demokratiji našla je svoj putdo obrazovane elite i muslimanskih intelek-tualaca preko radova stvorenih od stranearapskih pisaca, tragalaca za slobodom, po-


put Abdur Rahmana Kavakebija (AbdurRahman Kawakebi), a kasnije, preko pokre-ta iranskih konstitucionalista. Napoleonovoosvajanje Egipta (1798) donelo je sa sobomsugestije arapskim i turskim misliocima dabi Zapad trebalo slediti u kulturi i obrazova-nju. Ljudi koji su u svojim radovima iskaza-li naklonost ka islamu su, takođe, potpalipod taj uticaj.

Ono što je dalo novu pojavnost planuturskih reformi bilo je pripremanje i spaja-nje svih tih tendencija, pokreta i težnji u nji-hove principe i program.

Razlaz novoustanovljene turske upravesa islamom ozlojedio je sunite, i to u merida su se na kongresu, održanom povodomtoga u Kairu 1926, delegati indijske, musli-manske i arapske vlade razbesneli. Suprot-no tome, pojedini narodi su odlučili da gaoponašaju. Godine 1925, godinu dana na-kon abolicije kalifata, Ali Abdur Razak (AliAbdur Razzaq), sudija egipatskog verskogsuda, diplomirao na Univerzitetu Al-Azhar,koji je nekoliko godina proveo u Oksfordu,objavio je delo »Islam i načela mudrosti«, ukome je po prvi put u Egiptu prezentovaoideju o razdvajanju države od religije. To jepokrenulo religijske naučnike i intelektual-ce na uzbunu.

U egipatskoj savremenoj istoriji retki sudogađaji poput objavljivanja ove knjige,koji su potakli veliku mentalnu aktivnost in-telektualaca. Ukratko, Abdur Razak u svomdelu tvrdi da islam u načelu nije od uticajana sistem upravljanja stvoren od strane nje-govih sledbenika; njegova učenja pre nagi-nju apolitičnim svetovnim zbivanjima ilispasenju sveta. Drugim rečima: »...u islamune postoji ništa što bi omelo njegove sled-benike od izazivanja drugih nacija i zbaci-vanja njihovog starog, preživelog sistema

vladavine koji ih je pokorio« i zamenilo gasistemom »zasnovanim na najnovijim do-stignućima ljudskog uma i narodnih isku-stava«.

Ukoliko jezgro Abdur Razakovih idejališimo neprikladnih izraza, rezultat će biti takobna teorija po kojoj je prava islamskavladavina ona koja se prema društvenom ži-votu muslimana odnosi saglasno nauci opolitici, definisanoj od strane savremenihnaučnika, i koja ni u kom slučaju ne dopu-šta uplitanja religijskih promišljanja. Na-ravno, to ne znači neprijateljstvo prema re-ligiji. Sem što je kobna, jedna takva ideja jeapsurdna za one koji veruju u pravi islam,obzirom da je spajanje religijskih i svetov-nih zakona u ovoj religiji toliko očiglednozabranjeno. Dalje, u realnosti istorije musli-mana i u njihovim Božanskim zakonima,politika i društvo su toliko isprepletani dapodela između vere i vladavine nije mogu-ća.

Možda, kako ti ljudi vide, logika i inete-lektualni integritet smatraju da verovanje utemelje islama prenosi prihvatanje Božan-skih zakona u njihovoj potpunosti kao vodi-ča u privatnom i društvenom životu. Zaonoga, ko veruje da je štetno da Božanskizakoni imaju ulogu u određivanju politič-kog i društvenog života svojih sledbenika,jeste najbolje da u potpunosti napusti islam.Na ovaj način, on neopravdano povlači crturazdvajanja između načela ličnog spasenja idruštvenog napretka.

Moguće je da je Abdur Rezak bio odanimusliman, pod uticajem ideja zapadnih so-cijalnih filozofa i turske revolucije, zainte-resovan za islam. Ne postoji potreba da se otome raspravlja u ovom članku. Ono što jeod interesa jeste logička utemeljenost Ab-dur Razakovih tvrdnji, u pogledu koje se


turski sekularisti i arapski modernisti, bezobzira na svoju pasivnost, slažu. Ideja je bi-la da su sve odredbe koje upravljaju indivi-dualnim i društvenim životima vernika, kaoi kriterijumi razgraničavanja dobrog od lo-šeg, obzirom na svetovne radnje, u suprot-nosti sa društvenom mobilnošću i napret-kom, posebno sa zapadnim kapitalističkimsistemom, koji je očigledno najočitiji sim-bol napretka i moći Zapada. Zato razlogmuslimanskog zaostajanja treba prvenstve-no tražiti u okviru islama. Mnogi musliman-ski intelektualci su kapitalistički sistemsmatrali najnaprednijom socijalnom školomsvoga vremena. Njegovi nedostaci se do ta-da još uvek nisu bili ispoljili.

Al-Azhar je ekskomunicirao Abdur Ra-zaka, a bio je razrešen i sudijske funkcije.Priča se dešavala na različite načine u dru-gim islamskim zemljama. Rezultat toga jebio da je ova ideja, umesto da se razvije uokviru slobodne razmene ideja i logički po-bedi ili propadne, dalje opstajala kao kom-pleks pritužbi intelektualaca na zaostalostnjihovih društava. U nekoliko slučajeva, ka-da je mali broj intelektualaca pokušavao daje razvije, oni su se pojavljivali sa nečim štoje više bila kvazi-religija.

To nije bilo iznenađujuće. U tim zemlja-ma se jaz između onih koji veruju i onih ko-ji odbacuju islam produbljuje, sa širenjemnjihovih predrasuda, iz dana u dan. Oni suposustali u vođenju intelektualnih rasprava.Prvi optužuju druge za moralni slom i kse-nofiliju, dok drugi optužuju prve za lice-merje i pomoć tlačiteljima.

* * *Ideja da zbog svojih teoretskih i nauč-

nih utemeljenja islam nije kompatibilandruštvenom napretku i kapitalizmu u svetu

razlikuje se od one koja ne samo islam, veći religiju uopšte, smatra izvorom pasivnostii društvene nepokretnosti. Ona je utemelje-na u posebnom filozofskom stavu koji sma-tra da verovanje u bilo koju metafizičku si-lu samo sprečava um u pronalaženju načinaoslobađanja suštine ljudske ličnosti od pri-rodne i društvene prinude.

U svakom slučaju, postoji interesantna idetaljna priča o prvoj ideji, koja je prveo-vlađujući deo sociološkog problema kojimse bavimo. Prvo, suprotno drugoj, koja jed-nostavno izdvaja vrednost religije kao odlu-čujućeg faktora u oblikovanju razvoja to-kom istorije ljudskog društva, prethodnaideja eksplicitno ili implicitno smatra darazvoj društva pretežno zavisi od religijskihubeđenja njegovih pripadnika.

Drugo, modernisti koji uglavnom obu-hvataju ljude pod uticajem Zapada koji ide-ju zastupaju u islamskim zemljama, svesnose zalažu za određenu evropsku sociološkuškolu. Njihov glavni predstavnik je MaksVeber (Max Weber).

U principu, Veber je svoje ideje razvijaou vezi protestantizma i njegovog pozitivnoguticaja na stvaranje i razvoj kapitalističkogsistema u Zapadnoj Evropi. Bilo kako, sveškole su, pridajući značaj vezi između reli-gije i društveno-ekonomskog sistema, bilepod velikim uticajem uvodnih radova nje-gove doktrine.

Muslimanski reformistički mislioci supokušavali da svoje živote vrate na put liša-vajući islam njegovih praznoverica i vraća-jući ga na njegov izvorni čisti oblik. Vero-vali su u vezu između religijskog reformi-zma i razvoja evropske civilizacije. Zato sueksplicitno ili implicitno veličali ideje ute-meljivača protestantizma. Sledeći primerito objašnjavaju.


Na kraju svoje slavne rasprave »Istina onaturalizmu i osvrt na naturaliste«, sejjidGamal ul-Din Asadabadi je naveo tri uslovaza koja je verovao da bi ljudima pomogli dase uzdignu do savršenstva u svim aspektimai donesu im potpuni, istinski napredak.

Prvi je nužnost oslobađanja ljudskoguma od praznoverica. Drugi je priznavanječovekove ličnosti, kako bi svako sebe sma-trao kvalifikovanim zadostizanje spritualnihpoložaja, sem položajaposlanstva, koje je ne-beska pozicija. Treći jezasnivanje religijskevere na razumu, argu-mentu i izbegavanjuoponašajućih ideja.

Iako je smatrao daislam poseduje sva triuslova, sejjid Gamal jeizmeđu svetskih religi-ja odabrao protestanti-zam kao sličan islamuu pogledu dva zadnjauslova. Razmatrajućidrugi uslov, uvažava-nje čovekove ličnosti,on je zaključio daEvropljani nisu uspeli da naprave napredak,obzirom da ne poštuju čovekovu ličnost sa-glasno katoličkim učenjima a da sveštenikeshvataju kao posrednike između ljudskogbogosluženja i Boga. Ali Luter (Luther),osnivač protestantizma, jeste sledio musli-mane uzdižući obred uveden slovom Bibli-je. Vezano za treći uslov, drugim rečima,nužnost umnog prosuđivanja vere, on kažeda je glavni razlog pojavljivanja evropskecivilizacije u tome što je grupa ljudi zahte-vala argumente za svoje ideološke principe,

priznajući da su hrišćani. Naravno, ovde onmisli na protestante.

Kako je naznačeno u njegovim delima ipotvrđeno od strane njegovih biografa, šejhMohamad Abdoh, veliki egipatski mislilac isledbenik sejjid Gamala, koristio se idejamaistoričara i političara protestantizma, Fran-soa Gizoa (Francois Guizot) (1979), zasni-vajući reformistički pokret u Egiptu. U

svom delu »Tri slo-va«, Mirza Aga HanKermani (Mirza AqaKhan Kermani) spo-minje Lutera poredKaveha (Kaveh) Ko-vača, Fereiduna (Fe-reidun) i Petra Veli-kog, »koji je prošaokroz teškoće kako biočuvao i uzdigao do-stojanstvo svojih lju-di«. On Lutera hvalizbog njegovih napo-ra »da protestanteoslobodi tereta nepri-kladnih zakona i te-ških dužnosti«.(1)Konačno, kada Ab-dur Rahman Talebov

(Abdur Rahman Talebov), iranski intelektu-alac iz ranog konstitucionalističkog pokre-ta, jad Iranaca u svojim delima pripisuje nji-hovoj zloj sudbini, više podseća na zapadnereligijske reformiste nego na revolucionar-ne ateiste. Na primer, on se poziva na Erne-sta Renana (Ernest Renan) da je »pravednareligija ona koju njegov um prihvata, a zna-nje odobrava«. Ili, on vidi cilj svetih knjigaili propovedanje poslanika kao »osvajanježivota i očuvanje čitave Tvorevine«. Verujeda nas »ni jedan savetodavac nije poduča-


Rodison tvrdi da pri-marni uzrok musliman-skog zaostajanja ne ležiu samom islamu, obzi-rom da u svom čistomobliku islam nije su-protstavljen progresu upoređenju sa protestan-tizmom.

vao da budemo lenji, letargični ljudi, koji nerade ništa drugo sem što jedu i spavaju kaoživotinje«. Bilo kako, on se nikada ne okre-će od onoga što smatra istinom islama. Po-novo citirajući Renana, on Kur’an smatrajedinim pravim ciljem.(2)

Navodeći ove primere nismo mislili datvrdimo da su muslimanski reformisti ličnisledbenici protestantizma. Ukoliko ovi na-učnici uživaju uzvišeno mesto u istoriji mu-slimanskih naroda, to je zbog njihove oda-nosti etničkoj civilizaciji i inspiracijama uformulisanju svojih reformističkih ideja,koje su sticali iz intelektualnog nasleđaislamske civilizaci-je. Želimo isključi-vo da istaknemo či-njenicu da su musli-manski intelektual-ci, koji su savesnoproučavali uzrokezaostalosti njihovihnaroda i napredakEvropljana, obraćalipažnju na odnos iz-među religije i dru-štvenog poretka.Oni su posebno uzimali u obzir evropsko is-kustvo u reformisanju njihove religije. Kaorezultat, razlog napredovanju Evropljanabila su tri nova principa, upotrebljena u hri-šćanskim intelektualnim modelima. To suodbacivanje posrednika između Tvorca istvorene stvari, učešće intelekta u veri, kaoi napori radi unapređenja života. Ukratko,to je ono što je Veber smatrao da je prote-stante učinilo pretečama zapadnog kapitali-stičkog sistema.

Veberovo gledište je uzrokovalo jakoprotivljenje i vernu podršku od straneevropskih naučnika. U stvari, protivureč-

nost u vezi toga čini glavno pitanje društve-nih nauka danas.

Među njegovim nemarksističkim opo-nentima postoje pojedinci koji opovrgavajunjegova gledišta na temelju činjenice da ni-su ograničena na protestantizam. VernerSombart (Werner Sombart), nemački eko-nomista, analizirao je posledice jevrejskih ikatoličkih ubeđenja na rast kapitalizma. Ita-lijanski ekonomista, Amintore Fanfani(Amintore Fanfani) smatra da su Veberoveideje utemeljene u odnosu na katoličku reli-giju. Ipak, drugi, poput R.H. Tonea (R.H.Tawney), pokušali su da postignu ravnotežu

proučavajući akcijui interakciju izmeđureligije i društva.Na taj način, oni sutežili da dokažusposobnost eko-nomskih faktora dapromene religijskeprincipe, na jednojstrani, i uticaj refor-mi religijskih idejana odgajanje kapita-lističkog duha, na

drugoj strani.Najnoviji dodatak protivrečnostima je-

ste delo »Islam i kapitalizam«, MaksimaRodisona (Maxime Rodison), francuskogsociologa i orijentaliste na Sorboni. Rodi-son je marksista, ali se on zalaže za marksi-zam za koji kaže da je različit od »vulgar-nog marksizma«. Na taj način on pokušavada izbegne dogmatizam, za koji kaže da jestaljinistički metod, zarobljavajući na nauč-ni način vezu između religije i ekonomskihnapora.

To može pomoći pri verifikaciji Vebste-rovog pogleda na islam. On postavlja pita-


nje u vezi pozadine daleko fundamentalni-jeg i važnijeg pitanja, sa kojim se zemljetrećeg sveta danas suočavaju, a to je, kakose one mogu približiti svom kulturnom i ci-vilizacijskom nasleđu. Da li bi zemlje tre-ćeg sveta trebalo da napuste svoje prastaretradicije i vrednosti kako bi nadoknadili za-ostalost i stigle napredne, razvijene zemlje?

Odgovor na pitanje je primarno zavistanod stepena od koga su njihove drevne tradi-cije i vrednosti odgovorne za njihovu zao-stalost.

Rodison pokušava da pronađe odgovor,posebno sa osvrtom na islam. Interesantnoje da, iako njegov odgovor optužuje musli-mane, on oslobađa islam optužbe da podsti-če pasivnost, neukost i siromaštvo međusvojim pristalicama.

Odbacujući Veberovo gledište, on poka-zuje da islam, isto kao i protestantizam,podstiče intelektualnu aktivnost i upornost,čuva dostojanstvo i individualnost ljudskogroda i upućuje ga da poboljšava svoj mate-rijalni život, kao i duhovni. Drugim rečima,svi teoretski uslovi koji se zahtevaju za raz-voj kapitalizma i prosperitet mogu se naći uislamskim učenjima. Ovde se daje sažetopis njegovih otkrića.

Rodison proučava sve značajne karakte-ristike protestantizma, za koje Veber smatrada utiču na razvoj kapitalizma, sa osvrtomna islam. Započinjući od uma, on kaže da jeislam religija uma, koja svoje sledbenikepoziva da misle. U Kur’anu se reč razumkoristi na više od pedeset mesta, dok se iz-razi: »Zar ne razmišljate?« i »Zar ne razu-mete?« koriste trinaest puta. Slično reakcio-narnim elementima kroz vekove, pagani suti koji su odbili da razmisle o Mohammedo-voj (s.a.v.s.) poruci koristeći um. Krajnjomistinom smatraju ponašanje svojih predaka.

Naravno, um nije uvek delatan i sposobanda sve otkrije. Postoje stvari koje ne podle-žu proučavanju. U tim slučajevima, potreb-no je vratiti se veri, u čijem svetlu čovekmože koristiti znanje koje je Bog podarioSvome Poslaniku (s.a.v.s.).

Rodison pruža dva odgovora na optu-žbu da vera nije nikada kompatibilna umu.Prvo, u islamu je čovekov um taj koji odlu-čuje koje delanje mora biti podvrgnuto verii označava versku sferu. Drugo, vera je nu-žno potrebni deo svake religije. To znači dasu hrišćanstvo i judaizam podvrgli um veriviše od islama. Odgovarajući ljudima kojiislamsko verovanje u predodređenost sma-traju smetnjom kreativnosti, delanju i nasto-janjima, Rodison daje slične argumente inavodi kur’anske ajete, za koje veruje daopovrgavaju optužbe. Islam veruje da je si-la koja upravlja ljudskom sudbinom Bog,Koji je Svestan, Milostiv, Pravedan i Sve-znajući. Bog nagrađuje čovekova dobra de-la spasenjem. Napokon, za isti argumentkoji Tone daje za učenja Kalvina (Calvin),protestanskog lidera, se može reći da je isti-nit u odnosu na islam.(3) Kalvin veruje daBožanska predodređenost u odnosu na ljud-ski život pruža sveobuhvatni zakon, koji jenemoguće ne poštovati. Po njegovom mi-šljenju, Bog je svakom čoveku na ovomsvetu dodelio određenu dužnost ili posao, isamo poštovanje ovog zakona i činjenjeusluga ljudima može potvrditi nečiju veru uBoga, a ne samo činjenje ibadeta Njemu.

Tone je verovao da je ovo učinilo daprotestanti posao shvataju ozbiljno i da suuspeli u njemu zahvaljujući svojim ubeđe-njima o Božanskom poreklu i moralnoj sve-tosti posla. Ukoliko verovanje o predodre-đenosti može da posluži kao poticaj za po-jačavanje čovekovih pregnuća u protestanti-


zmu, zašto ne može u islamu? Konačno,islam je religija delanja koja svojim sledbe-nicima nameće otpor i hrabrost protiv nepri-jatelja i koja očekuje od njih da u društvuimaju aktivniju ulogu. Činjenica je da je is-točnjačko verovanje u predodređenost viševezano za pomanjkanje njihovih političkihprava i slobode, kao i za ekonomsku nemoć,nego za religijske naredbe.

Rodison nudi dalje dokaze iz islama ka-ko bi se suprotstavio drugim protestantskimelementima koje Veber navodi kao podsti-cajne za rast kapitalističkog duha. Na pri-mer, Veber navodi kodifikovane zakone,koji su u najznamenitijem obliku predsta-vljeni u obliku rimskog prava, i odlučujućabirokratska tela kao faktore koji su ubrzalirast kapitalizma u Evropi. Rodison odgova-ra da su muslimani oduvek imali kodifiko-vane zakone u obliku Božanskih zakona,dok su se tek nakon srednjeg veka Evroplja-ni okrenuli ka rimskom pravu. U Francu-skoj, do Francuske revolucije 1789. godinenije postojao formulisani pravni sistem.Britanija, rodno mesto kapitalizma, nikadanije uvela rimsko pravo.

Rodison ne pruža dokaze vezano za in-dividualizam, koji Veber označava stubomkapitalizma. Bilo kako, postoje mnogi do-kazi, bar one vrste pronađene u protestanti-zmu, koji podupiru islamsku poziciju. Mu-slimani mogu očuvati direktnu duhovnu ve-zu sa Bogom. To je razlog što im nije po-trebno prisustvo sveštenika pri molitvi. Nataj način se osećaju poverljivo. Kur’anskaučenja su jasno indikativna za poštovanječoveka kao najplemenitijeg bića.

Sve u svemu, Rodisonovi argumenti sulogični, sem što s vremena na vreme on za-pada u preterivanje. On pokušava da opišesvaki aspekt kur’anskih učenja i islamsku

tradiciju kao ohrabrenje za poslovne aktiv-nosti u kapitalističkom stilu. U tim oblasti-ma nije teško prezentovati kur’anski dokazradi opovrgavanja njegovih ideja. Dovoljnidokazi su obezbeđeni u delima Mustafe As-Saba’ia (Mustafa As-Saba’i), ranijeg lideramuslimanskog bratstva iz Sirije. Za razlikuod Rodisona, on je pokušavao da pokaže dapostoji potpuna kompatibilnost izmeđuislamskih zakona i socijalizma.

Rodison tvrdi da primarni uzrok musli-manskog zaostajanja ne leži u samom isla-mu, obzirom da u svom čistom obliku islamnije suprotstavljen progresu u poređenju saprotestantizmom. Iako negativan u načelu,odgovor ima pozitivan rezultat, obzirom dadelimično ukazuje da je isticanje musliman-skih intelektualaca, vezano za potpuno na-puštanje islamskih vrednosti i tradicija, ne-tačno i neutemeljeno na sveobuhvatnomrazumevanju islama.

Naravno, postoje mnogi muslimanskiintelektualci koju uvažavaju svoje islamskonasleđe i čak uživaju u religijskoj veri u da-našnjem društvenom životu. Oni ne bi od-bacili moguće nedostatke u religijskim pra-vilima i potrebu njihovog usaglašavanja.

Ipak, još uvek ostaju pitanja i zato sumuslimani propustili da načine progres upraksi, iako islam poseduje potencijale zanapredovanje. Jednostavni Rodisonov od-govor jeste da muslimanske nacije nikadanisu primenile islam u njegovom stvarnomčistom obliku. Njegov opširni odgovor seodnosi na opštu vezu između uma i društve-nog razvoja. On tvrdi da delovanje intelek-ta na stvaralaštvo, uzvraćeno od straneokruženja, može izroniti na dva načina, sa-glasno društvenim uslovima. Može se kori-stiti za potvrdu statusa quo i odbranu poseb-nih grupnih interesa i vrednosti. To je ideo-


loška misao. Takođe, može biti utopijsko,težeći da zbaci postojeći sistem, odbacujućinasleđene vrednosti i tradiciju. Bilo je uspe-šno u istoriji kada se pretvaralo u društvenepobune i bivalo koordinisano sa voljom na-roda.

Na perfekcionistička islamska učenjauticao je u praksi opšti život u musliman-skom svetu. Islam, prihvaćen od strane mu-slimana prilikom ranepojave, je daleko odislama u jedanaestomveku, obzirom na pro-mene u muslimanskomponašanju i mislima.Izmena društvenih in-stitucija u Arabiji usedmom veku uzroko-vala je široko neslaga-nje i konflikte međuArapima i učinila ihsklonim da prihvateporuku Muhammeda(s.a.v.s.). Do uspehaislama je došlo zahva-ljujući Muhammedo-vom (s.a.v.s.) geniju injegovoj sposobnostida svoja učenja prila-godi društvenim uslo-vima. Tokom ranogislamskog perioda, mu-slimani su svoje misliusaglašavali sa društvenim razvojem. Zatosu, prestižući Evropljane, uspeli da izgradeprimitivni oblik kapitalizma, uključujući iširoko islamsko zajedničko tržište.

Da bi se razumelo zašto su, uprkossvom ranom progresu, muslimani prestalida napreduju i počeli da se osipaju, mora seizbeći primena zapadnih socioloških izraza

u analizi istorije islamskog društva. Rodi-son sumira razvoj koji vodi u propast islam-ske civilizacije sledećim tvrđenjima:

»Islamska buržoazija nije uspela da odr-ži i razvije moć koju je imala u ranim veko-vima. Dominacija aristokratske i vojne hije-rarhije u islamskim zemljama omela je uče-šće buržoazije u političkoj moći u dovoljnojmeri. Gradski centri nisu uspeli da kontroli-

šu seoskeoblasti. Nijebilo rasta uiznosu kapi-talnih ulaga-nja, do kogaje dolazilo uEvropi i Ja-panu. Sve toulazi u raz-loge na stra-ni islama.(4)

Religij-ska ubeđenjaljudi ne igra-ju ulogu uzasnivanjudruš tvenihveza. Rodi-son ne raz-matra poja-vu drugihfaktora u

propasti mu-slimana, drugim rečima, oslabljenu kontro-lu sela od strane gradova i nedostatak aku-muliranog kapitala. U svakom slučaju, onimogu biti pripisani rastućoj nestabilnosti inemirima u islamskim zemljama, koji su bi-li rezultat unutrašnjih sukoba ili strane agre-sije.


Tokom ranog islamskogperioda, muslimani susvoje misli usaglašavalisa društvenim razvojem.Zato su, prestižući Evro-pljane, uspeli da izgradeprimitivni oblik kapitali-zma, uključujući i širokoislamsko zajedničko trži-šte.

Rodisonovoj listi faktora propasti mu-slimana mogu se dodati još dva. Jedan jematerijalan, a drugi duhovni. Prvi uključujenedostatak dovoljnih izvora vode, što jeomelo razvoj poljoprivrede. Drugi je neu-kost na strani naučnika i mislilaca u pogle-du njihove društvene uloge, kao i njihovasklonost ka služenju vladarima.

Glavni nedostatak Rodisonovog prou-čavanja jeste što je potcenio uticaj vere namuslimansko ponašanje. Mi verujemo da jeza čoveka karakteristično da mu je potrebnavera, a zadovoljavanje ove potrebe može bi-ti podsticaj za društvene aktivnsoti, bez ob-zira na njihovu vrednost.

Američki psihijatar, Erih From (ErichFromm), kada govori o značenju religije,označava socijalnu manifestaciju vere unjenom opštem obliku: »Ne postoji čovekkome religija nije potrebna. On može obo-žavati svoje pretke, narod, stranku, ili no-vac. Njegova religija može uzrokovati raz-voj ili propadanje, ljubav ili prosperitet.Može razviti njegove umne moći, ili ih pa-ralizovati. Pitanje nije da li ima religiju, iline. Pitanje je kakvu religiju ima: onu kojamu pomaže da dostigne savršenstvo i razvi-je ljudske potencijale, ili onu koja ih parali-zuje.(5)

Opisujući uspon i pad svake religije sa-mo preko njene kompatibilnosti ili inkom-

patibilnosti sa društvenim uslovima, bezobraćanja pažnje na psihološke ili ideali-stičke poticaje jeste jednostrano i pogrešnou istoj meri u kojoj se žrtve boraca u zemlja-ma poput Alžira i Vijetnama pripisuju samonjihovoj potlačenosti, dok njihove žrtve, ta-kođe, pokazuju privrženost njihovim cilje-vima.

Ideja se pretvara u materijalnu silu kadase raširi u masama ljudi. Bilo kako, da bipostale pokret, ljudske mase ne smeju žalitinapore da osiguraju njegovu pobedu.

Fusnote:1. Dr Fereidun Adamiyyat, »Ideje Mirze Aka

Hana Kermanija«, Teheran, Tahuri, 1967,str.128.

2. Dr Fereidun Adamiyyat »Ideje Talebova«,Sokhan Magazine, izdanje 5-8, tom 16.

3. Maxime Rodison, »Islam u kapitalizmu«,Editions du Seuil, 1926.

4. Rodisonov rad, str.72.5. Erih From, »Psihoanaliza i religija«, Nju-

jork, Bantam Books, 1950, str.126.

prevela Mirjana Abdoli


u ime boga, milostivog, samilosnog -...

Documents