1. Pojam i klasifikacija NOK

Sistematsko i razgranato proucavanje knjizevnosti se najcesce naziva nauka o knjizevnosti. Ponekad se upotrebljava i termin knjizevna kritika ciji su redovni cinioci teorija i istorija knjizevnosti. Drugi termin za NOK je filologija. Upotreba tog termina predstavlja problem jer se on izjednacava sa lingvistikom. Filozofija nauke kaze da nauka mora da ima predmet metodologiju i terminologiju. NOK je drustvena nauka sistematskog opisa koja se ne sluzi opstim pravilima. NOK predstavlja vrstu znanja i poznavanja knjizevnosti, tumacenje knjizevnog dela, konteksta u kom ono postoji, metoda kojom se knjizevnik koristi i sl. Discipline NOK su: teorija knjizevnosti, istorija knjizevnosti i knjizevna kritika.

2. Istorija knjizevnosti

Istorija podrazumeva i spoljasnje i unutrasnje faktore u proucavanju knjizevnosti. Za istorijsko izucavanje vazan je Eliotov pojam tradicije kao zivog mehanizma, sinhronog niza dela, necega sto sami kreiramo. Eliot je bio protiv hronoloskog principa u izucavanju knjezevnosti. Skretanje paznje sa pisca na delo prvi su otpoceli ruski formalisti. Istorija knjizevnosti ne moze bez hronologije, koja je osnovni metod istorije, ali shvata se da one treba da govore o razlicitim stvarima.

3. Knjizevna kritika

Kritika je najmladja disciplina u NOK i ima najuze podrucje – bavi se pojedinacnim delima. Preteca kritike je retorika. Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela, da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedju dela i citaoca. Ona moze da bude shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost, kao jedna od knjizevnih vrsta.

4. Predmet, zadaci i uza podrucja teorije knjizevnosti

Teorija knjizevnosti je najstarija disciplina NOK. Bavi se pitanjima prirode knjizevnosti, oblika i nacina knjizevnog izrazavanja i opstih i posebnih osobina knjizevnog dela kao umetnickih tvorevina. Centralni problem tk je ucenje o analizi knjizevnog dela i ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama. Taj deo tk se naziva poetikom. Deo tk koji se bavi jezikom knjizevnog dela naziva se stilistikom i ona povezuje tk sa lingvistikom. Uza podrucja teorije knjizevnosti: analiza knjizevnog teksta, ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama, stilistika, versifikacija i metodologija.

5. TK u odnosu na estetiku, lingvistiku i filologiju

Nakon nemackog klasicnog idealizma estetika se razvila u dva osnovna pravca koja se mogu medjusobno povezati, ali metode i ciljevi su im razliciti. Prvo podrazumeva opisivanje, analiziranje i razvrstavanje dela prema srodnim osobinama, drugi podrazumeva filolosko osmatranje prirode umetnosti izvan sistema i odbacivanje unapred odredjenog shvatanja umetnosti.Prema nekim shvatanjima tk treba da bude izvedena iz onih spoznaja do kojih je dosla lingvistika. Prema drugim lingvistika treba da bude shvacena kao deo semiotike – nauke o znakovima. Uverenje koje preovladava je da tk treba da bude shvacena kao relativno samostalna nauka koja moze da koristi tekovine lingvistike, ali pre svega treba da razvije sopstvene metode. Pored naziva lingvistika cesto se koristi naziv filologija koji obicno oznacava nauku koja na osnovi jezika i knjizevnosti proucava celokupnu kulturu jednog ili skupine srodnih naroda. Uglavnom se odnosi na istorijsko proucavanje knjizevnosti.

6. Unutrasnji i spoljasnji pristup proucavanja knjizevnosti

Knjizevno delo se posmatra kao odraz stvarnosti i od njega se trazi da je podrazava, da pokazuje tacnosti i istinitosti. Ovakav pristup knjizevnom delu naziva se spoljasnji pristup. Utemeljivac spoljasnjeg pristupa je Ipolit Ten koji daje dve definicije knjizevnosti: delo je slika drustvene sredine i pisceva ispovest i delo postaje samo kopija necega, negira se njegova autonomija.

Anglosaksonske zemlje insistiraju na pazljivom citanju, ali su vise skoncentrisani na kritiku dela nego na sustinski problem dela, zato se unutrasnji pristup naziva Nova Kritika. Stav pristalica unutrasnjeg pristupa je da treba poci od prvog utiska pri analizi i onda dati detaljno objasnjenje. Pojam strukture je najbitniji za unutrasnji pristup. Mana unutrasnjeg pristupa je analiza dela stih-po-stih koje znacenje dela odvodi u suprotnom smeru. Jos jedna mana je odlazak iz krajnosti u krajnosti i odbacivanje svake veze pisca sa delom. Knjizevnost je nekada potrebno sagledati kao stvarnost tako da se spoljasnji pristup ne moze u potpunosti negirati.

7. Kriticko izdanje teksta

Za ispitivanje nekog teksta najvazniji je da se utvrdi njegova pouzdanost. Pojam varijante – tekst u razlicitim oblicima. Uzi pojam od redakcije je recenzija, a uzi pojam u odnosu na recenziju su verzije. Lakune su praznine u tekstu. Tekstologija najvise obraca paznju na izdanje iz poslednje volje ili izdanje iz poslednje ruke i izdanje iz prve ruke ili editio princeps. Kriticko izdanje je tip naucnog izdanja. Postoje jos dva tipa: faksimilsko i diplomaticko – to nisu izdanja pojedinih dela vec rukopisa i varijanti. Faksimilsko izdanje za cilj ima da sto vernije reprodukuje originalan tekst koji ne mora da bude autenticna varijanta, moze da sadrzi greske, lakune. Diplomaticko izdanje –

uloga priredjivaca je mnogo veca jer treba citaocu da priblizi tekst. Tekstolog obavlja dve vrste operacija: recenzija i emendacija.

8. Problem iznalazenja pisca i datiranje teksta

Posle pripremanja kritickog teksta, drugi preduslov je iznalazenje pisca. Jedan od problema iznalazenja pisca predstavljaju pseudoniumi koji mogu da budu razliciti: upotreba sasvim drugog imena umesto pravog, anagrami, kriptonimi.Istorijski falsifikat je kada su autor i deo u potpunosti izmisljeni. Diplomaticki je kada se npr izmisli delo vec postojeceg pisca.Atribucija je kljucni termin vise filoloske kritike. To je postupak utvrdjivanja autorstva.Ateteza je postupak pobijanja ideja o necijem autorstvu.Adespota je tekst kome ne mozemo utvrditi autora.Cesti su pokusaji da se na osnovu teksta nekog dela otkrije ime pisca. Indicije koje nam daje tekst mogu biti sadrzajne, formalne, jezicko-stilisticke, misaono-sadrzajne.Pravilno datiranje je vazno radi iznalazenja zavisnosti, povezanosti i razvoja.

9. Opsta i uporedna knjizevnost – pojam, predmet, zadaci

Velik i Voren komparatistiku smatraju istorijom knjizevnosti. Uporedno proucavanje u XIX veku uglavnom je pozitivisticko. U XX veku ovakvo proucavanje se odbacuje. Poredjenje je metod koji se koristi u citavoj kritici, ali i u svim naukama, zato nije prikladan da opise nacin proucavanja knjizevnosti jer obuvata u praksi razlicite oblasti i grupe problema.Prvo je proucavanje usmene knjizevnosti posebno migracija motiva i tema.Drugo znacenje izraza, upotrebna knjizevnost odnosi se na proucavanje odnosa izmedju dveju ili vise knjizevnosti.Trece znacenje podrazumeva proucavanje celokupne knjizevnosti, svetske, opste ili univerzalne knjizevnosti.Pojam opsta knjizevnost u pocetku je oznacavao poetike ili teorije i nacela knjizevnosti, a u novije doba ovaj pojam suprostavlja se uporednoj knjizevnosti. Prema Van Tigemu opsta knjizevnost proucava pokrete koji prevazilaze nacionalne granice, a uporedna knjizevnost proucava odnose dveju ili vise pojedinacnih knjizevnosti. Problem predstavlja povlacenje granica izmedju ova dva pojma i odredjivanje njihovih predmeta. O knjizevnosti je potrebno razmisljati kao o celi. Uspon nacionalizma u XVIII i XIX veku doveo je do suzavanja bavljenja knjizevnoscu i do proucavanja nacionalnih knjizevnosti.

10.Francuska skola uporedne knjizevnosti

Nakon I svetskog rata glavni predstavnik koji se bavi uporednim proucavanjem knjizevnosti je Fernan Baldensperze. Njegova proucavanja bila su pozitivisticka. Uticaj, cinjenice... Uvodjenjem pojma opste knjizevnosti uvodi dve opozicije: Opste – nacionalno i Komparativno – nacionalno. Istorija knjizevnosti moze se pisati samo kao nacionalna. Uvode se pojmovi imaz i miraz. Miraz je iskrivljena slika. Imaz je slika koju jedna zajednica ima o drugoj. Imaz je uvek miraz.

11.Uporedna slovenska knjizevnost (Jakobson)

NOK je za Jakobsona deo lingvistike. Njegov rad znacajan je za prelazak na unutrasnji pristup. Kao lingvista u svojoj koncepciji polazi od srodnosti slovenskih jezika kao temelja za uporedno proucavanje slovenske knjizevnosti. Dve tradicije zajednicke su vecini slovenskih knjizevnosti: usmena tradicija i staroslovenski jezik i knjizevnost. Istrazivaci su se uglavnom bavili samo jednom od ovih komponenti kao posebnom idejom.

12./

13.Ideja pozitivizma u NOK

Pozitivizam je filozofski pravac koji je zasnovan na teznji da se svaka pojava izvede iz cinjenica i da se empirijski dokaze. Zasniva se na misljenju da je za proucavanje knjizevnog dela najbitnije utvrditi uslove i izvor njegovog nastanke, sredinom XIX veka. Najvazniju ulogu u pozitivizmu ima istorija knjizevnosti. Pozitivizam se zasniva na biografizmu, psihologizmu i na istorizmu. Pozitivisti su smatrali da je sadrzaj bitniji od forme i da on odredjuje nacin na koji ce se delo oblikovati. Utemeljivac pozitivizma je Ipolit Ten i njegovo shvatanje o rasi, sredini i trenutku.

14.Glavni predstavnici i osnovne ideje ruskog formalizma

Predstavnici ruskog formalizma su Viktor Shklovski, Jurij Tinjanov, Boris Ejhenbaum, Boris Tomashevski i Roman Jakobson. Njihov osnovni stav je da treba prouciti umetnicke postupke. Oni stavljaju formu ispred sadrzaja. Smatraju da NOK treba da se bavi samo onim sto je “knjizevno” u knjizevnosti. Smatraju da se na osnovu analize knjizevnih postupaka utvrdjuje stil knjizevnog dela. Prvi su uocili razliku izmedju fabule i sizea. Smatrali su da se stilovi smenjuju prema nacelu suprotnosti.

15.Stilisticka kritika

Stil kao izraz individualnosti najvecu vaznost daje jezicikim kvalitetima, a ne samo idejnim i tematskim. Ne moze se vrednost stila posmatrati preko autora.Greske stilisticke kritike su zapostavljanje odnosa citalac – delo i izolacija jezika. Struktura dela zasnovana je na strukturi jezika tako da je bez stilistike nemoguce u celini analizirati delo.

16.Psihoanaliticka i arhitipska kritika.

Psihoanaliza je metod analiziranja psihickog zivota i lecenja psihickih poremecaja, vremenom prerasta u ucenje o coveku. Tezi da ispita znacaj utiska koji delo ostavlja na citaoca, kao i ono sto pisca pokrece da pise. Frojd je podelio psihicki zivot na nesvesno (ID), podsvesno (EGO) i svesno (SUPER EGO). Naglasava kao krajnji cilj dela izazivanje empatije kod publike i katarze.Jung je tvorac arhitipske kritike. Jungov pojam arhitipa vezan je za simbole. On shvata podsvest kao kolektivnu podsvesnu psihicku energiju.

17.Nova kritika u Engleskoj i Americi

Nova kritika paznju proucavanja knjizevnosti skrece na samo delu, kritikuje svaki vid proucavanja koji ukljucuje neke vanknjizevne elemente. Bilo je vazno samo utvrditi knjizevne vrednosti teksta, ono osobito i neponovljvo u njemu bez ikakvih lutanja van njega u potrazi za cinjenicama koje bi im pomogle u analizi. Predstavnici su Randson, Tate, Brooks, Elliot (zalagao se za impresivnost pesnistva i drugacije shvatanje tradicije) i Ricards (analizirao je studentske tekstove i naj taj nacin pokazao kako je bitno usresrediti paznju na sam tekst i na vrednosti koje su date u njemu).

18.Strukturalizam i semiotika

Strukturalizam u najsirem smislu oznacava interesovanje za odredjivanje struktura u drustvenim i prirodnim pojavama. Izgradjuje se na osnovama strukturalne lingvistike. Uocava se razlika izmedju govora i jezika, izmedju oznacenog i oznake. Oznaka je ono sto je napisano, oznaceno je ono sto tekst predstavlja.

19./20./

21.Nacini klasifikacije knjizevnosti

Prvi je razvrstavanje knjizevnosti prema jezicima. Srodni je prema nacionalnim knjizevnostima.Drugi je prema autorima ili grupi autora.Treci nacin prema nameni koju dela teze da ostvari.Cetvrti prema obliku, tu se knjizevnost deli na rodove, vrste, podvrste i zanrove.U knjizevnoj genologiji postoje dva stanovista: substancijalno i induktivno. Postoji podela na usmenu i pismenu knjizevnost.

22.Podela knjizevnosti na rodove

Ucenje o tri knjizevna roda nastalo je u XVIII i XIX veku nastalo je u nemackoj filozofiji i knjizevnoj kritici. To su epika, lirika i drama. Hegel je povezivao liriku sa izrazavanjem subjektivnosti, epiku sa objektivnoscu, a dramu je smatrao sintezom ove dve stvari.U lirskom stilu postoji sklad izmedju zvuka i znacenja. Lirika se priblizila muzici i u njoj nestaju razlike izmedju pojedinca i sveta, subjektivnog i objektivnog, ja i ne-ja. Epiku odredjuje objektivnosti i sirina pripovedanja, opis citavog sveta, a drama se zasniva na sukobu pojedinaca ili onoga sto jeste i onoga sto treba da bude. Lirika se moze izraziti slogom, epika recju, drama recenicom. Anglosaksonski model je podela na poeziju i prozu. U poeziji se reci ne povezuju samo na osnovu znacenja, vec i zvucanja i ritma, ne podrazumeva svakodnevno sluzenje recima unutar pesme vec uz pomoc ritma i zvuka one dobijaju znacenje. Jezik proze je blizi svakodnevnom, cak i naucnom. Prozna dela se mogu u odredjenoj meri prepricati i uspesno prevoditi, za razliku od poezije. Dramski tekstovi mogu da se ostvaruju i uz pomoc poezije i proze. Njen tekst je namenjen pozorisnom izvodjenju. Svaki od rodova se dalje deli na manje grupe, npr epika se deli na epiku u prozi (koja se deli na vrste kao sto je roman, novele itd) i epiku u stihu (ep i epska pesma). Drama se uglavnom deli na tragediju, komediju i dramu u uzem smislu. Spominje se cesto i didaktika kao cetvrti rod, njoj pripadaju dela izmedju knjizevnosti i nauke.

23./24./

25.Tradicionalno i moderno shvatanje knjizevne vrste

Razvrstavanje dela prema obliku je najvazniji kriterijum klasifikacije knjizevnosti. Vazi su za shvatanje i dozivljavanje knjizevnih dela. Stara retorika je vrste shvatala kao unapred date uzorke prema kojima se pravi knjizevno delo. Savremeni stvaraoci svoja dela ne oblikuju na taj nacin niti

citaoci u delima traze te uzorne oblike.26.Tradicionalne lirske vrste

Lirika je grupa kratkih stihovnih vrsta, pa se zato pri razvrstavanju lirskih pesama cesto uzima raspored stihova i strofa, to su tzv stalni oblici.Lirika moze da se razvrstava i prema tematici, pa se izdvajaju ljubavna, rodoljubiva, religiozna, pejzazna ili socijalna lirika.Postoji podela na usmenu i pisanu: na didakticnu, satiricnu, i pravu liriku; na misaonu i emotivnu.Himna je pesma posvecena nekome ili necemu sto covek postuje.Oda je grckog porekla i razvila se iz horskih pesama.Elegija je u staroj Grckoj bila svaka pesma u elegijskom distihu.Ditiramb iznosi odusevljenje i radost, slavi zivotne radosti.Epigram je natpis urezan u kamen, a zatim kratku, satiricnu i duhovitu pesmu sa neocekivanim zakljuckom.Epitaf je nadgrobni natpis, izrazava odnos prema prolaznosti i ljudskoj sudbini.Idila je lirska pesma, ali svako knjizevno delo sa temom zivota u prirodi i na selu.

27.Opste odlike epske poezije (epska tehnika)

Epska poezija se sluzi pripovedanjem i opisivanjem.Pripovedanje obuhvata niz dogadjaja zahvatajuci njihov sled u vremenu.Opisivanje je nizanje motiva prema zakonu asocijacije.Izricanje misli iznosi se u odredjenoj vrsti stiha.Izmedju pripovedaca i citaoca postoji distanca koje nema u lirici.Elementi strukture su fabula i lik.Fabulu cune opstepoznati dogadjaji iz mitoloske ili istorijske prostlosti naroda, a likovi su obicno heroji.Epska tehnika se ogleda u posebnoj kompoziciji koju zahteva duzina i bogatstvo motiva i raspored pojedinih vecih delova unutar celine.Pesnik se sluzi zadrzavanjem radnje – retardacijom, a sredstva su digresije, epizode i ponavljanja.Digresija je uzi opis nekog predmeta, osobe ili dogadjaja koji ne ulazi u kontinuirani prikaz osnovne fabule.Epizoda je veca tematski zaokruzena digresija koja se ne moze izdvojiti iz dela, a da zadrzi vlastitu celovitost.Stalni epiteti, isti opisi, uvodi i zavrseci omogucuju jedinstvo dela.

28.Vrste epske poezije

Postoji podela na usmenu i pisanu epsku poeziju.Po duzini se razlikuju epska pesma i epovi.Posebna vrsta je epopeja cija tematika je veoma znacajna za drustveni zivot; religiozni, idilicni, zivotinjski, komicni, didakticki i romanticki ep.

Glavne odlike epa su siroka slika zivota naroda data preko heroja i dogadjaja koji su od znacaja za citavu zajednicu.Epska pesma ima manji oblik od epa. Obradjuje pojedini dogadjaj, a ne celokupnu sliku sveta, ali su epska tehnika i tematika isti kao u epu.Postoji misljenje da su epovi nastali spajanjem epskih pesama, ali i da su epske pesme ostaci starijeg epa.

29.Lirsko-epske knjizevne vrste

Tu spadaju vrste manjeg obima – poema, balada i romansa.U poemi se preplicu epski i lirski elementi, fabula je razvijena ali su njeni elementi povezani sa lirskim, a motivi se povezuju asocijativnim putem kao u lirici.Romansa se javila u Spaniji, ali je karakteristike spanskog folklora zadrzala i u knjizevnostima drugih naroda. Tema je obicno ljubavna, ritam brz, vedar ton.Balada je slicna romansi. To je lirsko-epska pesma nastala u Provansi u XIII veku – Provansanski tip. Od romanse se razlikuje tematikom i tonom. Govori se o stradanjima i nesrecama.

30.Jednostavni prozni oblici

To su jezicke tvorevine koje zahvataju, oblikuju i izrazavaju neku zivotnu situaciju. Odredjuju se temom, strukturalnim osobinama ili stavom prema zivotu.Mit ima poseban odnos prema zivotu i svetu, tako da se razlikuje od filozofije i nauke.Legenda oznacava opise zivota hriscanskih svetaca u najuzem smislu.Bajka je vrsta u kojoj se preplice realisticno i fantasticno.Saga je skandinavska prica o nekom dogadjaju, obicno iz porodicnog zivota.Vic je kratka jezicka tvorevina koja treba da izazove komicnost.Zagonetka se zasniva na postavljanju pitanja na takav nacin da se navode skrivene osobine nekog predmeta.Poslovica u obliku tvrdnje ili uputstva izrazava na prvi pogled skrivene osobine onoga o cemu govori.

31.Pojmovi, teme, motivi, gradje i izvora u analizi knjizevnog dela

Tema predstavlja jedinstveno znacenje dela. Svi njegovi delovi povezani su onime o cemu se u delu govori – temom. Tema se moze podeliti na motive.Motiv je najmanja tematska jedinica koja zadrzava neko relativno samostalno znacenje u okviru teme.Gradju dela cine oni elementi koji su preuzeti iz stvarnosti, a izvori su beleske o gradji zabelezene pre nastanka samog dela.

32.Pojmovi kompozicije i motivacije u analizi knjizevnog dela

Kompozicija je nacin na koji se govori o nekoj temi u knjizevnom delu njen znacaj je jednak, ako ne i veci, znacaju izbora teme ili fabule. U najsirem smislu je to nacin na koji je delo sastavljeno tj slozeno od malih delova.Analiza kompozicije mora da uzme u obzir opseg i namenu dela. Analiza kompozicije treba da polazi od jedinstvenog znacenja knjizevnog dela.Motivacija se odnosi na nacin povezivanja motiva u knjizevnom delu.

33.Fabula i size

Fabula oznacava redosled dogadjaja u knjizevnom delu. Fabula oznacava samo niz dogadjaja, pojam sadrzaj podrazumeva i odredjene misli, osecanja, opise i stavove. Nemaju sva knjizevna dela fabulu. Fabula moze da se shvati kao nacin povezivanja motiva prema nacelu onoga sto je bilo. Size oznacava nacin na koji su dogadjaji u delu prikazani, za razliku od fabule koa oznacava stvarni redosled dogadjaja. Poredjenjem fabule i sizea ostvaruje se uvid u nacin komponovanja dela.

34.Problem pripovedanja i pripovedaca u prozi

U knjizevnim vrstama koje se koriste postupkom naracije vazan je pripovedac koji se posredno ili neposredno obraca slusaocu ili citaocu. Pripovedac je tvorevina knjizevnog dela, cak i onda kada se predstavlja kao sam autor knjizevnog dela. Moze da se predstavlja kao autor, lice koje se nalazi izvan sveta dela. Pripovedac moze biti pouzdan ili nepouzdan. U odnosu na fabulu i likove razlikujemo objektivno i subjektivno pripovedanje.

35.Novela kao knjizevna vrsta

Pored naziva novela koristi se i naziv pripovetka, pripovest i prica. Pripovetka ili pripovest obicno oznacava srednju po velicini proznu vrstu, izmedju novele i romana, a prica sasvim kratku podvrstu novele koja je cesta u zabavnoj knjizevnosti. Izbor teme je slobodan. Svoju gradju mora da obradi na poseban nacin zbog svoje kratkoce. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. Zavrsava se poentom.

36.Klasifikacija romana

Njegovo poreklo neki teoreticari izvode iz helenistickih proznih dela, koja su imala ljubavnu tematiku. Drugi iz srednjovekovnog viteskog i pikarskog romana, dok treci ukazuju na vezu izmedju romana i filozofije.Prvi nacin podele romana je na drustvene, porodicne, psiholoske, istorijske, avanturisticke, ljubavne, viteske, pikarske i kriminalisticke. Drugi je povezan sa stavom autora i opstim tonom romana – sentimentalni, humoristicki, satiricki, didakticki i tendenciozni roman.Ruski formalisti su klasifikovali romane prema nacinu izgradnje sizea – lancani ili stepenasti, prstenasti i paralelni roman.U odnosu pripovedaca prema prici razlikuju se tri tipa: autorski roman, ja-roman i personalni roman.Postoji karakterizacija romana prema pojedinim epohama, pa tako razlikujemo realisticki od modernog.

37.Poreklo, razvitak i glavna svojstva tragedije

Tragedija se kao dramska vrsta u stihovima razvila u staroj Grckoj, iz obreda posvecenih bogu Dionisu. Tragedija je imala obredni karakter, a gradja je preuzimana iz motiva. Sastojala se iz prologa, epizoda, stasimona i eksode. Dramu karakterise jedinstvo radnje, sastoji se iz 5 delova: ekspoziciji, zaplet, kulminacija, peripetija i rasplet. Kompozicija je labava, radnja nije koncentrisana, tekstovi su tako dugacki da su predstave izvodjene i po nekoliko dana. Francuski klasicizam donosi stroge zakone, tragedija mora biti pisana u stihovima, stil mora da bude uzvisen, karakteri plemeniti, a kompozicija mora da se sastoji od 5 cinova. U XIX veku se razvija naturalisticka drama Ibzen. U XX veku se javlja lirska drama.

38.Poreklo, razvitak i glavna svojstva komedije.

Struktura je slicna tragediji, hor ima manju ulogu, a najznacajniji delovi su parabaza, gde se hor obraca publici i agon – sukob dveju suprotnih strana od kojih jedna zastupa misljenje samog pesnika. Sredstva za postizanje komicnog su nesklad, izoblicavanje i odstupanje od uobicajenog. Tematski je bliza svakodnevnom zivotu, kada istovremeno ismeva i osudjuje, radi se o satiri, a kada nema osudjivanja, obicnom humoru. Cesta je i groteska gde prikazivanje tezi izoblicenosti, fantasticnom i nakaznom, izmedju ozbiljnog i smesnog.Podvrste komedije su:Komedija karaktera – gradi komicne efekte na tipovima karaktera koji poseduju neku manu ili na naglasavanju nekog karakternog nesklada.Komedija intrige – zasniva se na zapletima koji proizilaze iz nekog nesporazumaKomedija konverzacije – zasniva se na duhovitim razgovorima i verbalnim

dosetkama.Farsa i vodvilj se obicno smatraju podvrstama unutar komedije.Farsa je grub i vulgaran humor, karikirani likovi, a vodvilj je laka komedija u kojoj se pevaju popularne melodije.Melodrama je posebna vrsta drame gde muzika stalno prati govor glumaca, a tematika je uvek sentimentalna.

39.Knjizevno-naucne vrste i publicistika

Od knjizevno-naucnih vrsta najznacajniji je esej ili ogled. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju da se to ostvari na umetnicki nacin. Tematsko podrucje eseja je siroko, ali najcesca tema su pojedina knjizevna i umetnicka dela. Esej je oblik knjizevnosti o knjizevnosti, vrsta knjizevne kritike. Kada prevlada umetnicka komponenta esej postaje roman-esej. Kada prevlada naucnost nastaje studija ili traktat. Biografije, memoari i dnevnici kombinuju istorijsko-naucni princip sa umetnickim izrazom. Putopis kao deo geografije ili etnografije ili kao posebna knjizevna vrsta. Ove vrste se cesto ukljucuju i u pojam publicistike. Publicistika podrazumeva najcesce pristupacan nacin pisanja, koji za cilj ima da zabavi i pouci veliki broj citalaca. U okviru novinarstva su se razvile knjizevne vrste kao sto su feljton i reportaza. U feljtonima se obradjuju pitanja umetnosti, nauke i filozofije, ili pitanja od drustvenog znacaja. Reportaza izvestava o nekom dogadjaju ili pojavi umetnickim nacinom izlaganja, iznoseci pogled reportera na predmet o kojem govori. Feljton i reportaza ujedinjuju verodostojnost zbivanja sa umetnoscu.

40.Trivijalna (popularna) knjizevnost

Zabavna knjizevnost se naziva i poularna ili trivijalna. Za oznacavanje dela koje nemaju nikakvu umetnicku vrednost koriste se nazivi sund ili kic. Popularna knjizevnost je vazna za razumevanje moderne civilizacije. Ovakva knjizevnost zadovoljava potrebe za zabavom odredjenog broja citalaca. U njoj se ponavljaju odredjene sheme, osobine i postupci likova, tezi se nizanju dogadjaja koji su u suprotnosti sa svakodnevnicom. Izmedju popularne i ozbiljne knjizevnosti postoji uzajamno delovanja, prenose se teme, motivi, likovi. U popularnu knjizevnost spadaju: avanturisticki, kriminalisticki, sentimentalni, pornografski roman, roman divljeg zapada, naucna fantastika itd

41.Struktura dramskog teksta

Dramski tekst se sastoji iz dela koji je namenjen publici i dela koji je namenjen reditelju i glumcima. Postoji deo koji je namenjen i jednima i drugima koji se nalazi na pocetku. Taj deo se daje publici u vidu pozorisnog oglasa ili programa. Postoje i drame koje se sluze didaskalijama namenjenim publici kojima se postize umetnicki efekat. Takve drame nazivaju se drame za citanje.

Osnovni nacin prikazivanja dogadjaja je dramska situacija, sto znaci da nema pripovedanja i opisivanje, vec se dogadjaj ostvaruje preko radnje. Nema karakterizacije, likovi sami grade svoje karaktere. Nema opisa glumaca i prostora jer je to ocigledno. Sva paznja je usmerena na ono sto glumci govore i rade. Dramski tekst povezuje dramska radnja. Tema drame je uvek neka radnja koja je pokrenuta u ljudskim mislima i osecanjima koja ne ostaju u unutrasnjem bicu coveka vec se sa naporom pretvaraju u radnju.

42.Pojmovi humora, satire i groteske

Elementi se srecu u mnogim knjizevnim vrstama kao nacini predstavljanja odredjene teme. Likovi su sami svesni svojih nedostataka, imaju i pozitivnih crta, ali pate zbog svojih nedostataka, onda se komicno pretvara u humor.Autor se smeje likovima, ali ih u isto vreme voli, ima za njih simpatije.Satira predstavlja ostru kritiku, ismevanje i osudjivanje karaktera, drustva, situacije.Groteska predstavlja spoj nakaznog i fantasticnog, sa komicnim, spoj gorko tragicnog i smesnog, tragicno postaje smesno, ali u isto vreme se oseca i sazaljenje.

43.Pojam stila i razlicite kategorije stilova

Stil pre svega znaci nacin na koji se obavlja neka delatnost. Danas se stil shvata na dva nacina, stil kao dobar nacin pisanja ili govorenja i stil kao nacin pisanja ili govorenja koji je karakteristican za odredjenu epohu, pisca ili delo. Stilistika opisuje odredjene stilove i opisuje jezicko izrazavanje u odredjenom delu, kod odredjenog ili u nekoj epohi.

44.Poreklo i razvoj stilistike

Bavi se opisivanjem stilova, tj nacina koriscenja umetnickih sredstva u jednom delu, opisivanjem jezickog izrazavanja karaktersticnog za odredjeno delo, autora ili epohu. Stilistika se razvila iz retorike i poetike, medjutim za razliku od njih ona ne propisuje pravila dobrog stila, vec se samo trudi da ono sto postoji opise. Retorika se razvila u antici kao ucenje o govornistvu, do XVIII veka je postala i ucenje o jeziku, o izrazavanju uopste i o kritici knjizevnih dela. Stilistika se razvija u dva pravca: kao lingvisticka osobina koja je bitna za tk jer svojim metodama omogucava analizu knjizevnog dela koja upotpunjuje opstu knjizevno-teorijsku analizu – opisna stilistika. Razvija se u stilisticku kritiku.

45.Opisna stilistika

U okviru opisne stilistike vazno je za tk -Utvrditi razliku izmedju razlicitih vrsta stilova-Analiza stilova vrsi se na osnovu razlikovanja pojmovne, ekspresivne (nesvesno obelezje izraza) i impresivne (svesno obelezje izraza) vrednosti izraza.Opisna stilistika se moze podeliti na fonostilistiku, morfostilistiku, sintaktostilistiku i semantostilistiku.

46.Figure dikcije

Predstavljaju sklop reci koji se zasniva na isticanju zvucnosti tih reci, upucuju na samu rec, na jezik, a ne na njeno znacenje. Zasniva se na ucinku odredjenih glasova i zvukova u govoru.Ponavljanje je figura koja se redovno javlja i moze se svrstati i u druge vrste figura.Asonancija je ponavljanje istih samoglasnika.Alteracija je ponavljanje odredjenih suglasnika ili suglasnickih grupa.Onomatopeja je podrzavanje glasova iz prirode.Anafora je ponavljanje reci ili grupe reci na pocetku stihova.Epifora ponavljanje reci ili grupe reci na kraju stihova.Simploha je ponavljanje reci ili grupe reci na pocetku i na kraju stihova.Anadiploza je ponavljanje reci ili grupe reci sa kraja jednog stiha na pocetku narednog.

47.Figure konstrukcije

Nastaju posebnim rasporedom reci u recenici. Cilj je posebno isticanje odredjene reci.Inverzija je namerno obrtanje reda reci od onog ispravnog.Retoricko pitanje predstavlja niz postavljenih pitanja koja imaju funkciju izjavnih recenica jer se na njih ne ocekuje odgovor.Elipsa je izostavljanje odredjenog dela recenice bez kojeg se moze razumeti njeno znacenje.Asindet je nizanje reci bez odredjenog gramatickog povezivanja.Polisindet predstavlja gomilanje veznika bez gramaticke potrebe.

48.Figure misli

Poredjenje ili komaracija je stilska figura koja se zasniva na poredjenju dva pojma koji se povezuju prema nekim slicnostima koje ne moraju biti odmah i lako uocljive.Antiteza je vrsta poredjenja po suprotnosti, zasniva se na suprostavljanju

pojmova, pojedinih reci ili celokupnih recenica.Ironija predstavlja izrazvanje takvo da je ono sto kazemo zapravo suprotno od onoga sto mislimo.Paradoks je figura kojom se izrice neka misao koja je naizgled protivrecna opstem misljenju, ali u sustini ukazuje na dublji smisao koji je prikriven.Oksimoron je vrsta antiteze i paradoksa u kome se stvara novi pojam spajanjem suprotnih, protivrecnih pojmova.Eufemizam predstavlja oznacavanje nekih zlih, losih, vulgarnih reci blazim izrazima, zbog brojnih emocionalnih efekata. Prema tome sto predstavlja zamenu reci moze se shvatiti kao vrsta metonimije.Hiperbola je figura koja se zasniva na preuvelicavanju radi naglasavanja emocionalnog stava prema necemu.Litota je figura koja je suprotna hiperboli. Ona umanjuje i ublazuje jer prvi izraz zamenjuje slabijim koji je negativan i suprotan.

49.Figure reci (tropi)

Metafora je skraceno poredjenje pri cemu se iskazuje samo clan poredjenja, druga rec. Drugi teoreticari metaforu shvataju kao zamenu znacenja jedne reci znacenjem druge u kojoj se jedna rec upotrebljava umesto druge.Simbol je zamena neke reci, pojave ili pojam njenom alegorijskom oznakom, oznakom koja je na neki nacin povezana sa pojmom koji predstavlja, ali u sustini nema logicne veze medju njima.Alegorija se posmatra kao prosirena metafora, kao metafora koja se ne odnosi samo na odredjenu rec, vec zahvata jednu celu pesnicku sliku.Metonimija prema nekim teoreticarima predstavlja samostalnu stilsku figuru, a prema nekima podvrstu metafore. I metonimija je kao metafora preneseno znacenje reci, ali dok se metafora zasniva na povezivanju pojmova po njihovim slicnostima, metonimija se zasniva na povezivanju prema stalnim odnosima.Sinegdoha je podvrsta metonimije. U njoj se deo uzima za oznacavanje celine, jednina za oznacavanje mnozine, odredjen broj umesto neodredjene kolicine i obratno.