leksikon hispano americke knjizevnosti

U V O D N E N A P O M E N E

Pojam hispanoamerićkc književnosti (liieratiira hispanoamericana) joS uvek nema konačno delmisano značenje; u zavisnosti od stavova savremenih amerikanista, i značcnjc i hronoloSki okvir ovog pojma sužavaju se, proSiruju i razlićito tumaće. Autor ove knjige pošao jc od postavke, jedne od mogućih, da pojam hispanoameričkc knjižcvnosti obuhvata dcla na španskom jeziku koja su na- pisali ili stvorili u okviru usmene tradicije, pripadnici svih rasnih i etničkih zajednica i scx;ijalnih gru- pacija, autohtoni ili doscljeni, i kako dela iz oblasti fikcije, tako i ona čija sadržina je milološka, istorijska i informativno-dokumcntarna, počcv od otkrića Novog sveta pa do savremenog doba. Osobenosti antropogeografskog kontcksta u kome je nastala i razvijala se ova književnost uslovili su neodlučnost stručnjaka u fiksiranju njcnog naziva. Jedan od prvih je bio geografsko-lingvističkt termin literatura latinoamericana (latinskoamerička književnost) koji je obuhvatao književnost ame- ričkog kontincnta na španskom jeziku. Nastao je na osnovu sintagmc America Latina (Latinska Amerika) koju je 1875. godine prvi upotrebio kolumbijski istoričar književnosti llose Marija Tores Kajsedo (Jose Maria Torres Caicedo) kao suprotnost pojmu America anglosajona (Anglosaksonska Amerika). Početkom ovog veka neki amerikanisti su pojam proširili uključivši u njega i književnost Brazila na portugalskom jeziku. Književni kritičar i istoričar Pedro Enrikes Urenja (Pedro Ilenri'- quez Urena) iz Dominikanske Republike medu prvima koristi ovaj termin u predavanjima održanim na univerzitetu u Ilarvardu školske 1940— 1941. godine, kasnije pretvorenim u značajnu knjigu1* i nedvosmislcno kaže da pod njim podrazumeva sve američke zemlje u kojima se govori španski, kao i Brazil u kome se govori portugalski. Sredinom ovog veka pojavljuje se, i često koristi, u ovom istom značenju, reč Iberoamerika (Iberoamerica). Indihenisti kao npr. peruanski esejista i političar I Iose Karlos Marijategi (Josć Carlos Mariđtcgui) predlažu naziv Indoamerika (Indoameri- ca) želeći da u taj koliko geografski, toliko i kulturološki i lingvistički pojam unesu i segment domo- rodačke civilizacijske tradicije, njihovih jezika i folklora. Sa lingivstičke tačke gledišta ovo je najSiri pojam poSto obuhvata teritorije španskog, portugalskog i mnogobrojnih indijanskih jczika, ali do sada nije ušao u širu upotrebu.

** *

S obzirom na obimnost i složenost grade, a u želji da ona bude što preglednije i funkcionalnije izložena, knjiga je podeljena na sledeće delove: Prehispanske književnosti, Naeionalne književnosti, Termini, Pisci, Ilronologija najvažnijih dogadaja iz političke, socijalne i kulturne istorije zemalja Hi- spanske Amerike i Opšta bibliografija.

— ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ з -

Prehispanske književnosti

Termini prehispanske književnosti (literaturas prehispđnicas) i hispanoamerička književnost neosporno se isključuju pri primeni usvojenog kriterijuma po kome je španski jezik jedna od naj- važnijih odlika ovog drugog termina. Stoga prehispanska kultumo-književna baStina nije bila zastup- Ijena u pregledima hispanoameričke književnosti sve do pojave Istorije hispanoameriike knjiievnosti

- italijanskog amerikaniste Đ. Belinija2>. On, medutim, svoju Istoriju počinje poglavljem pod naslovom Las literaturas precolombinas (Prekolumbovske književnosti) uz kratko objašnjenje da hispa- noamerički identitet mnogo duguje ne samo hispanskoj već i domorodačkoj tradiciji.

Autor ove knjige takode smatra da je minimum informacija o književnim relikvijama velikih indijanskih civilizacija koje su na američkom kontinentu postojale pre Kolumbovog dolaska, neophodan za bolje razumevanje tema, motiva, mitološko-legendarnih likova, simbola, astronomskih i astroloških pojmova, kao i veoma osobenih ideja o svetu i životu, vremenu i prostoru u delima ne- malog broja književnika ovog podneblja. Da pomenemo nekolicinu najpoznatijih: Hose Emilio Paćeko, (Josć Emilio Pacheco), Migel Anhel Asturijas, (Miguel Angel Asturias), Karlos Peljiser (Carlos Pellicer), Pablo Neruda (Pablo Neruda), Ernesto Karadenal (Ernesto Cardenal) i Oktavio Paz (Octavio Paz).

Treba naglasiti da je veoma teško uspostaviti hronološki okvir trajanja prehispanskih književ- nosti. Počeci se gube u istorijsko-legendarno-mitskom vremenu stvaranja indijanskih etničkih zajednica sačuvani u kolektivnom pamćenju. Kraj je nemoguće utvrditi. Možda bi se moglo kazati da je to oktobar 1492. godine kada je Kolumbo sa španskim konkistadorima i misionarima stupio na tlo No- vog sveta donoseći, uz španski jezik i hrišćanstvo, i veoma jak utjcaj španske, ili šire, zapadnoevrop- ske civilizacije. Medutim, imajući u vidu da su sva dela iz prekolumbovskog doba zapisana na amerindijanskim jezicima a španskim pismom u postkolumbovsko vreme, da ih je mali broj za koje se može tvrditi da su sačuvana u izvornom obliku, tj. da su izbegla kontaminaciju sa evropskom knji- ževnošu, neka nam bude dopušteno da kažemo da prehrišćanske književnosti nastavljaju da traju tokom XVI veka. Uporedo sa zapisivanjem i prevodenjem na evropske jezike neka dela i dalje žive u usmenoj tradiciji domorodačkog stanovništva (dramsko delo RabinalAchl, npr., i danas se prenosi usmenim putem s kolena na koleno medu Indijancima Kiće u Gvatemali).

Neophodno je skrenuti pažnju da ne treba poistovećivati pojmove literaturas prehispdnicas i literaturas indigenas ili amerindias (domorodačke ili amerindijanske književnosti). Naime, književ- nost Indijanaca postoji i danas u onim zemljama u kojima žive veće indijanske zajednice. Ona uglav- nom pripada usmenom toku: pripovetke, pesme, izreke i poslovice sastavni su deo domorodačkog folklora. U nekim zemljama vlade podstiču pisanje književnih dela na amerindijanskim jezicima. U Peruu, npr., na osnovu Ustava iz 1979. godine kećua i ajmara jezici, kao i drugi amerindijanski jezici postali su zvanični jezici ravnopravni sa španskim. U drevnom gradu Kusku, svetilištu Inka, danas postoji škola pisaca (la escuela cuzquena) koji nastoje dapišu na kećua jeziku.

Postavlja se pitanje, medutim, koliko je bilo moguće da tokom viševekovnog procesa traaskultura- cije domorodačke književnosti ostanu potpuno samosvojne. Iako njihovo prisustvo u savremenim kulturnim tokovima na prostorima Hispanske Amerike nije konačno utvrdeno, domorodačke književnosti — nedovoljno poznate i nedovoljno proučene — ipak su njihov neodvojiv deo.

Nacionalne književnosti

Pregled devetnaest nacionalnih književnosti u ovoj knjizi u kojoj je hispanoamerička književ- nost tretirana kao jedinstvena, ne predstavlja ustupak pobornicima nacionalnih različitosti, već prag- matičan postupak Čiji je cilj da olakša sagledavanje upravo celovite hispanoameričke književnosti u njenim nacionalnim meandrima i da pokaže uži okvir u kome su formirani pojedini pisci značajni neki samo za lokalnu sredinu, neki za odredenu reglju, a neki za sveukupnu književnost hispanoame-

- 4 -----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ričkog kulturnog prostora. On treba da čitaocu pruži informacije o nastajanju svega onog što se podrazumeva pod literamom delatnoSću u zemljama Hispanske Amerike, kao i da mu ponudi prostor za lociranje pisaca, književnih pokreta i grupa, rodova i vrsta itd. u okvire pojedinih nacionalnih granica.

Svaka nacionalna književnost predstavljena je hronoloSki. Počinje sa veriienom Otkrića i ko- lonizacije, sadrži osnovne podatke o kolonijalnim književnostima (u onim zemljama u kojima je ova bila formirana) i pregled kasnijih književno-istorijskih razdoblja zaključno sa početkom devedesetih godina ovog veka.

Upravo pregledi pojedinih nacionalnih književnosti pokazuju njihovu duboku uzajamnu po- vezanost i relativnost granica koje ih razdvajaju a za koje je meksički pesnik i esejista Oktavio Paz (Octavio Paz) kazao da su isto tako veštačke kao i političke granice medu njima. Treba napomenuti da u izvesnom broju slučajeva nije jednostavno utvrditi nacionalnu pripadnost pisaca sa ovih prostora. Tako je, na primer, Huan de Kasteljanos (Juan de Castellanos) roden u Vencueli, a živeo u Ko- lumbiji; Bartolome Idalgo (Bartolomć Hidalgo) koliko Argentinac toliko i Urugvajac; Florensio Sanćes (Florencio Sđnchez) roden je u Urugvaju, a živeo i književnu slavu stekao u Argentini.

Medutim, želja — nekada diskretno iskazana, nekada agresivna — za dokazivanjem postojanja argentinizma, meksikanizma ili čileanizma npr, Cesto je ono što je zajedničko potiski- vala u drugi plan.

Počev od oslobađanja od političke dominacije metropole, pojavljuje se, a negde i veoma intenzivno razvija osečanje pripadnosti mladim nacijama u nastajanju; ono se ponekad pretvara u izra- ziti nacionalizam čiji cilj je največa moguča afirmacija različitosti, a odbacivanje nepobitnih srodnosti sa hispanskom civilizacijom. I upravo sredinom XIX veka u mnogim zemljama Hispanske Amerike insistira se na formiranju nacionalnih književnosti i na potpunom raskidu sa kolonijalnim književnim stvaralaStvom čija jedinstvenost je budila sečanje na unitarističku vlast nekadašnjeg kolonizatora. Kraj veka su obeležile mnoge žučne polemike izmedu žestokih poboraika nacionalističkih stavova i razložnih i obrazovanih intelektualaca, kao Andres Beljo (Andrćs Bello), npr., koji su umeli da razdvoje političku od dragocene kulturno-civilizacijske baštine koju su Španci, zajedno sa delom sebe, ostavili u naslede ovim mladim narodima.

Vrlo jak otpor da se prihvati postojanje jedinstvene hispanoameričke književnosti čestoje povezan sa eventualnim ostvarivanjem, od nekih priželjkivanog, a od nekih omraženog, hispanoame- ričkog političkog jedinstva koje je Simon Bolivar, nazvani Oslobodilac, jedan od najzaslužnijih vojskovođa u borbi kolonija za oslobođenje i dalekovidi državnik, smatrao najcelishodnijim reše- njem za mlade, nedovoljno organizovane, surovim gradanskim ratovima rastrzane hispanoameričke republike.

Nesumnjiva je činjenica da između danaSnjih država Hispanske Amerike postoje mnogobrojne razlike: rasne, nacionalne, geografsko-klimatske, ekonomske, kulturne, političke. Te raziike se odražavaju i u njihovim nacionalnim književnostima. Ali ono što im je zajedničko (španski jezik, re- ligija, bogato civilizacijsko Spansko naslede) čini da se, onda kada se prevazidu nacionalističke strasti, očiglednije sagledava nesumnjivo kulturno jedinstvo ovog ogromnog prostranstva. Ne može se osporiti postojanje nacionalnih književnosti od kojih neke odlikuju izrazite specifičnosti, ali je isto tako neosporno da postoje nadnacionalni tokovi koji predstavljaju sintezu svih nacionalnih osobenosti postavljenih na veoma staru i veoma čvrstu zajedničku osnovu, a to je hispanoamerička književnost. Jedna od najbitnijih komponenti te osnove je nesumnjivo Spanski jezik — književni jezik — čijem očuvanju i proučavanju inovacija osobenih za pojedine regije u znatoj meri su doprinele nacionalne Akademije koje se osnivaju počev od sedamdesetih godina prošlog veka (u Kolumbiji 1871, u Ekva- toru 1874, u Meksiku 1875. itd.) a koje su sve dopisne akademije one najstarije među njima— Špan- ske kraljevske akademije (Real Academia Espaflola).

Tokom poslednje dve decenije odnos nacionalnih književnosti prema hispanoameričkoj bio je u viSe navrata predmet ozbiljnog proučavanja3*; pravljene su istorijsko-književne analize, ispitivaii je kulturni pluralitet hispanoameričkog prostora. Čileanska kritičarka Ana Pisaro (Ana Pizarro) uočila

------------------------------------------------------------------------------------------ 5 -

је glavne vidove ovog pitanja: »[...] problem se sastoji u tome како se postaviti prema ideji jedinstva i uz koje kriterijume. U tome smislu su za književnost primenjivani kriterijumi istorijske organizacije, krtterijumi geografskih omedenosti, ili lingvistički kriterijumi. Iz njih su, izgleda, potekla dva oblika redukcionizma: s jedne strane onaj koji predlaže pojam latinskoameričke književnosti kao sume ili zbira različitih nacionalnih književnosti; s druge strane, oblik koji koristi pojam latinoamerikanstva kao neku vrstu entelehije gde se uopStavanje i idealizacija uzdržavaju od bilo koje istorijske analize koja bi dopustila uočavanje nacionalnih ili regionalnih različitosti. U ovom smislu izgleda da se problem usmerava ka konstrukciji, polazeći od konkretne istorijsko-književne analize, organizacionih modela koji bi dozvolili posmatranje dinamike jedinstva u pluralitetu, i u tom smislu uočavanja procesa strukturiranja, destrukturiranja i ponovnog strukturiranja književnog diskursa u kretanju istorije iz koga proističe«.

Najnovija istraživanja ovog problema koja se obavljaju kako na Spanskom tako i na drugim je- zičkim područjima verovatno će doprineti njegovom konačnom rešenju.

Termini

U ovoj knjizi obradeni su termini koji označavaju pojedine rodove i vrste — prozne, pesničke i dramske — književne pokrete, škole i grupe, i to: 1) termini tipični za hispanoameričku književnost kako pisanu tako i onu iz usmene tradicije (kao npr. americanismo, criollismo, indianismo, indigenismo, modemismo, afroamericanismo, vidalitd, payador, son); 2) termini preneti iz španske književ- nosti, ali isključivo u vidovima karakterističnim za hispanoameričku socijalnu i kulturnu sredinu (relacićn, crćnica, romance, dicima, copla, costumbrismo, regionalismo); 3) termini zajednički evropskim književnostima čije značenje je prikazano prvenstveno u književno istorijskom i književno teorijskom kontekstu zemalja španskog jezika na američkom kontinentu (historia, barroco, romanticismo, realismo, naturalismo).

Treba naglasiti da pojedini termini ponekad imaju različitu semantičku vrednost u književno- stima raznih hispanoameričkih zemalja i u tekstovima pojedinih istoričara književnosti, kako na španskom tako i na drugim jezicima, što može da dovede do ozbiljnih nesporazuma. Činjenica da do sada nije sačinjen rečnik hispanoameričkih termina pokazuje u kolikoj meri postoji neuskladenost u korišćenju mnogih od njih.

Uspostavljanje kriterijuma za odbir termina predstavljalo je dugotrajan i mukotrpan posao. Bilo je potrebno da se u što većoj meri razdvoje termini iz hispanoameričke od onih iz španske književnosti; nemali broj termina, medutim, potekao je upravo iz španske književnosti da bi vreme- nom u hispanoameričkoj književnosti stekao u većoj ili manjoj meri izmenjeno značenje (romance, sainete).

Književnoistorijska i književnoteorijska terminologija u hispanoameričkoj književnosti, posebno novijoj (XIX i XX v.) postavlja čitav niz nerešenih ili samo delimično rešenih pitanja. Pošto je najveći broj ovih termina kod nas relativno malo poznat, bilo je neophodno da se posebna pažnja po- sveti njihovom što vernijem prevođenju — u onim slučajevima kada postoje ekvivalenti — ili njihovom transkribovanju, kada se činilo da ne postoji mogućnost prevodenja na naš jezik. Mnogi termini koriste se prilično neobavezno; nije retka pojava na ogromnom španskom jezičkom po- dručju da razni kritičari i istoričari književnosti jednom istom terminu daju manje ili više različita značenja (npr. indianismo, indigenismo, literatura gauchesca), pa čak i realismo i naturalismo, a na- ročito onima vezanim za savremena prozna dela veoma popularna u većini evropskih zemalja, pa i kod nas, kao što su realismo mdgico, literatura maravillosa, novela fantdstica.

Rad na terminima specifičnim za hispanoameričku književnost nedvosmisleno je pokazao da je u njihovom defmisanju, omeđavanju i tumačenju pitanje kriterijuma od primarne važnosti. Ti kriterijumi su morali da budu zasncrvani na činjenicama relevantnim za kulturu i književnost raznih et- no-geografskih sredina Hispanske Amerike, za priSutnost španske, i šire, evropske literarne tradicije,

za autohtone tvorevine hispanoameriCkog stanovništva ođ trenutka kada ono počinjc da se rasno, et- nički i jezički konstituiše u nove narode koji nastoje, nekada racionalno, a nekada u emotivnom grču, da pronadu sopstveni identitet.

U slučajevima kada pojedini termini ni u najnovijoj literaturi nisu konačno definisani, u od- govarajućoj odrednici navedeni su osnovni podaci o različitostima u njihovom koriSčenju kod značaj- nih savremenih amerikanista. Jedan od ozbiljnih problema predstavljala je grupa termina o književnim tvorevinama sa temom iz života gauča — Itrica gauchesca, poesfa gauchesca, literatura de gauchos, literatura gauchesca — koji se odnose na pesnička i prozna dela nastala u oblasti Rio de la Plate, naročito u Argentini. Ovi termini nedovoljno preciznog značenja, kod nas prevodeni sa gaučovska ili gaučanska književnost, obuhvatili su sva dela, kako ona iz foklorne tradicije, tako i ona iz pera poznatih pisaca u kojima je osnovna grada svakodnevica gauča i ruralna sredina u kojoj su živeli. U skladu sa rezultatima najnovijih istraživanja, oni su svedeni na dva: poesfa gaucha (poezija gauča) koja označava anonimne narodne, isključivo pesničke tvorevine i literatura gauchesca, preve- deno kao književnost o gaučima, koja obuhvata književna dela pojedinih pisaca koji su u različitim pesničkim, prozni.n i dramskim formama obradivali tematiku iz života gauča u XIX i XX veku.

Uneta je i odrednica posvećena narodnoj književnosti (literatura popular ili oral) kao i odred- nice o pojedinim usmenim vrstama. Treba napomenuti da narodna književnost, sa izuzetkom hispa- noameričkih romansi, nije obrađena u savremenim istorijama književnosti Hispanske Amerike, kao ni u postojećim rečnicima hispanskih književnosti u kojima se pojavi poneki usamljeni pojam iz ove oblasti. Medutim, to odsustvo podataka o književnosti iz usmene tradicije ne znači da ona ne postoji u zemljama španskog jezičkog područja na tlu američkog kontinenta, niti da je kao umetnost reči tako ograničenih kvaliteta da nije vredna beleženja i proučavanja. Upravo suprotno pokazuju brojne zbirke, prvenstveno lirske i lirsko-narativne poezije, zabeležene u nekima od tih zemalja, naročito u Meksiku, Čileu, Kolumbiji i Argentini, kao i znatan broj ozbiljnih naučnih radova o mnogim vidovima usmenog stvaralaštva na ovim prostorima. Književnost iz usmene tradicije predstavlja značajan, mada ne uvek dovoljno uočljiv tok hispanoameričke književnosti koji se ponekad ukršta, bogateći ih sadržajno i formalno, sa tokovima umetničke književnosti. Njeni motivi, likovi, sredina i govor često su integrisani u umetničku pesmu, priču ili roman.

Književnost Ćikana, stanovnika SAD hispanskog porekla, kojoj tek od sedamdesetih godina ovog veka istoričari književnosti posvećuju izvesnu pažnju, a koja joS uvek nije zastupljena u istorijama hispanoameričke književnosti, obradena je u posebnoj odrednici.

Termini su prvo navedeni u prevodu ili fonetskoj transkripciji, dok su u zagradi napisani u ori- ginalu i, eventualno, praćeni etimoloSkim objaSnjenjima. Jedino je kod naziva književnih grupa postupak bio obrnut, naime, prvo je naveden originalni naziv grupe, a u zagradi njegova transkripcija ili prevod.

Pisci

S obzirom na činjenicu da hispanoamerička književnost obuhvata pisce iz devetnaest zemalja, a po podacima iz nacionalnih i opStih istorija književnosti, radi se o približno tri hiljade autora dela nejednake umetničke vrednosti, bilo je neophodno napraviti njihovu selekciju. IzvrSena selekcija, na osnovu koje je izdvojeno oko dve stotine pisaca, autorskog je karaktera, pa iako napravljena sa že- ljom da bude objektivna u najvećoj mogućoj meri, neizbežno ima i subjektivni pečat. Uradena je u skladu sa sledećim kriterijumima: estetička vrednost piSčevog dela i književnoistorijski značaj toga dela u okviru nacionalne, i Sire, hispanoameričke književnosti bili su odlučujući; nije pravljen napor da se postigne veStačka ravnoteža u pogledu zastupljenosti broja pisaca pojedinih nacionalnih knji- ževnosti. U skladu sa time hispanoamerički pisci mogli bi da budu razvrstani u četiri grupe: 1) pisci čija dela imaju trajnu umetničku vrednost u okviru celokupne hispanoameričke književnosti; 2) pisci čija dela predstavljaju vrhunske umetničke domete u nadonalnim književnostima; 3) pisci čija dela

_____________________________________ _____________________ 7 - -

PREHISPANSKE KNJIŽEVNOSTI (literaturas prehispdnicas, precolombi-nas) — pojam koji podrazumeva veoma široku oblast kulturnog nasleda autohtonih stanovnika da- naSnje Hispanske Amerike; obuhvata dela nastala pre dolaska Španaca na amerićki kontinent, a koja uslovno mogu da se nazovu književnim u evropskom značenju ove reči. Najveći broj je anoni- man; nastajala su u okviru određenih družtveno-religijskih struktura i imata prvenstveno izvesne socijalne funkcije (čuvanje podataka o znamenitim ličnostima i dogadajima jednog naroda, podučavanje mladih, slavljenje bogova, tumačenje kosmogonijskog sistema, objažnjavanje pojave čoveka na Zemlji i njegovog mesta i uloge u svetu; neki su bili sastavni delovi religioznih, vojničkih i drugih rituala; nemali broj je astronomskog i astroloSkog karaktera). Nastala na ogromnim teritori- jama američkog kontinenta, u narodima veoma različitih civilizacijskih nivoa, a u okviru velikih lingi- vističkih grupa (smatra se da je u vreme dolaska Španaca u današnjoj Hispanskoj Americi bilo viSe od sto domorodačkih jezika koje moderni lingvisti nazivaju amerindijanskim), ona se veoma razliku- ju i sadržajto i formalno.

U toku stoleća koja su prethodila dolasku španskih konkistadora, na teritoriji današnjeg Mek- sika živeli su mnogi narodi: Olmeci (olmecas), Totonaci (totonacas), Uasteci (huastecas), Sapoteđ (zapotecas), Misteci (mixtecas), Tarasci (tarascos), Otomi (otomfes), Tolteci (toltecas), Ćićimeci (chichimecas), Asteci (aztecas) i Maje (mayas). Neki od njih, a naročito narodi Asteka i Maja, stvorili su veoma razvijene civilizacije čiji su brojni spomenici materijalne kulture sačuvani, a otkopavanje i proučavanje novih traje do danas. Arheološki nalazi visoke umetničke vrednosti svedoci su osmiS- Ijenog stvaralačkog napora koji je proistekao iz izgradenog pogleda na ustrojstvo sveta i na ulogu čoveka u njemu. Književnost (odnosno, podvucimo to joS jednom, ono što se danas podrazumeva pod tim pojmom) sačinjavala je nerazdvojni deo civilizacije i imala veoma važnu ulogu u njihovoj svakodnevici.

Najstariji nauatl (nđhuatl) narod su Tolteci čija religiozno- kulturna tradicija čini osnovu kasnije visokorazvijene civilizacije nautal sveta. Osnovali su gradove Teotiuakan (Teotihuacđn) i Tulu čiji hramovi su do danas sačuvani. U ХЛ v. medu Toltecima se pojavljuje Kecalkoatl (Quetzalcćatl— pernata zmija), čovek bele puti, uman i dobar, asketa, propovednik humane i misaone religije, protivnik prinošenja Ijudskih žrtava idolima, prvobitno njihov vladar i prvosveštenik, a potom njihovo vrhovno božanstvo. Kecalkoatl je i istorijska ličnost i mitsko biće; čovek i bog sa mnogo lica, koji se pojavljuje u raznim vremenima i na raznim mestima i čiju je realnu egzistenciju do sada bilo nemoguće postaviti u neke konkretne okvire. U mnogobrojnim sačuvanim legendama i mitovima njegov nestanak je objašnjavan na različite načine; po jednima je s3m sebe spalio i pretvorio se u zvezdu, po drugima je otišao u nepoznate krajeve na istoku, prorekavši prethodno dolazak drugih belih ljudi koji će pokoriti starosedeoce i uništiti njihove idole. Prisutan je u tradiciji Maja pod ime- nom Kukulkan (Kukulkdn, što i na njihovom jeziku znači »pernata zmija«), kao Gukumac (Guku-

PR E H ISPA N SK E K N JIŽE V N O STI

matz) među narodima Kiće u današnjoj Gvatemali. Jedan je od najznačajnijih likova prehispanskih književnosti raznih naroda.

Ono Sto je zajedničko svim ovim narodima, jeste da nijedan nije imao fonetsko pismo; pikto- grafskim i ideografskim pismom, zarezima na štapovima i pomoču Cvorova na kanapima, pravljeni su zapisi o onome što je trebalo da bude sačuvano. Mnogi moderni lingvisti, posebno etnolingvisti, kao i antropolozi, smatraju da svi ovi semiotički sistemi predstavljaju neku vrstu pisma.

Malobrojni zapisi iz prehispanskog vremena obavezno su bili dopunjavani usmenim tumače- njima, tako da je to jedinstvo slikovno izraženih pojmova i izgovorene reči predstavljalo ono što se danas smatra prehispanskim književnostima. lako one svojim najvećim delom pripadaju usmenoj umetnosti reči, pošto se pod tim proširenim pojmom podrazumevaju »iskazi, kratki ili dugački, koje članovi jednog društva saglasno pozitivno ocenjuju i na čijem povremenom ponavljanju, u suštinski istovetnom obliku svi oni insistiraju. Takvi iskazi čine književnost toga društva«1*.

Sva poznata dela zapisana su tek posle dolaska Španaca latiničnim pismom. Stoga je veoma teško rekonstruisati njihove izvorne oblike. Izvestan broj sadrži tragove španskog uticaja što pokazuje da su u toku zapisivanja i kasnijih prepisivanja nesumnjivo unošene izvesne izmene u prvobitne tekstove.

Radi lakšeg klasifikovanja koriste se pojmovi iz evropske književnosti. Govori se o prehispan- skoj poeziji (lirskoj i epskoj), prozi (hroničarskoj, istorijskoj, zabavnoj, poučnoj, legendarnoj), dramskim tekstovima, mitovima. AJi analogije između evropskih i prehispanskih književnih žanrova mogu se prihvatiti samo uslovno; osobenosti organizacije društva, političkih sistema, tipova religioznosti, njthovog odnosa prema istoriji i tradiciji, struktura i značenje njihovih mitova, čine ih, i u književno- sti, na izvestan način jedinstvenim.

Narodi čije su civilizacije bile najrazvijenije imali su i najbogatije književnosti; to su Maje, Asteci i Inke čije če književnosti biti predstavljene, dok če se za književnu tradiciju ostalih naroda dati samo najosnovniji podaci.

A STEC I

Indyanski ralnici (iz rukopisa Dijega Durbana — Dicgo Durbđn)

Svi navedeni odlomci književnih tekstova prevedeni su sa španskog i zato se ne navode njihovi originali na amerindijanskim jezicima.

Reči iz amerindijanskih jezika (posebno vlastita imena) različito su transkribovane na Spanski jezik (pr. quechua-kechua, haylii-jailli, haraui-arawi, qhashwa-qhaswa, Motecuzoma-Motecuhzo- ma-Moctezuma, Viracocha-Wiraquocha-Wiracocha). U ovom tekstu korišćene su transkripcije koje se najčešće sreću u savremenim izdanjima na španskom jczičkom području.

• ASTECI Narod, jezik, pismo. — Jedan ogranak naroda Ćićimeka su Asteci. Oni su se poslednji doselili na meksičku visoravan Anauak (Anđhuac); pojavili su se u XIII v. i posle muko- trpnog traganja za teritorijom na kojoj bi se naselili, posle krvavih okriaja sa starosedeocima, nasta- nili su se konačno na ostrvu u jezeru gde su, po legendi, ugledali orla koji na jednom kaktusu proždire zmiju, a to je bio znak za kojim su, na osnovu proročanstva, tragali godinama. (Ova scena i danas predstavlja simbol države (Meksiko.) Tu su podigli grad Mesiko-Tenoćtitlan 1325. godine. Grad, koji oni u svojim religioznim pesmama nazivaju »temelji neba«, postaje političko, religiozno, kulturno i privredno sediSte carstva; u njemu je, u vreme dolaska Španaca, živelo oko pola miliona stanovnika; mnogi konkistadori, impresionirani njegovom velelepnoSću, iscrpno su ga opisali. MnoStvo podataka o izgledu samog grada i o njegovim žiteljima nalazi se u hronici Bernala Dijasa del Kastilja*.

- A F R O A M E R IČ K A KNJIŽ.EV NO ST

koji hoda,e/n6o у/ri/ii — vradžbinc. Podražava- jući fonclski vid narodnc pcsmc, a fro a n ic r ič k i pesnici koriste onomatopcjc, kao i hiiiinhaforc (jitanjaforas — tcrmin jc izmislio Л. Rcjcs*) — rcči bez odrcdcnog značcnja, aU vclikc aku- stičke vrcdnosti, napravljcnc po uzoru na po- stoječe rcči iz crnačkog jczika, kojima sc postižc ritmičnost pcsmc i dočarava niagijska atmosfc- ra ritualnog plcsa, vradžbina, bajanja ili padanja u trans (kao hitanhafore N. Giljcna: cosongo, mainaiomba, senscmaya, sdngoro). Najznačaj- nija pesnička forma prcncta iz folklornc tradicije u umetničku poc/.iju jc son* koji je, zahvaljujuđ N. Giljcnu, doživco vcliku popularnost; u obradi savrcmenih pesnika dobio jc čcsto izrazito socijalnu notu i postao oblik protcsta crnog čovcka pro- tiv nasilja i društvcne ncpravdc.Jedan od najčeščih obrcdnih motiva afroame- ričke poezije je smrt zmijc; taj obrcd odrcdcnog dana u godini izvode igrači i pcvači čijc ritualne pokretc simboličnog značenja prati primitivna, veoma ritmična i jcdnolična muzika. Koristcći taj motiv, Giljen jc napisao jednu od svojih najpoznatijih pcsama, kao i jcdnu od najkaraktcri- stičnijih pesama afroamcričkc poczijc uopSlc; to je Sensemaya (cantopara matar a una ctilebra) iz koje su navedcni počctni i završni stihovi:

iMayombe-bombe-mayombe! iMttyombe-bombe-mayombć! iMayotnbe-bombe-mayombi! la cttlebra tiene los ojos de vidrio; la culebra vicne, у se enreda en un palo; con sus ojos de vidrio en un palo, con stts ojos de vidrio.La culebra catnina sin patas; la culcbra se esconde en layerba; caminando se esconde en la yerba, caminando sin patas.

iMayombe-bombe-mayombi!Sensemayđ, la culebra... iMayombe-bombe-mayombć!Sensemayd, no se mueve... iMayombe-bombe-mayombđ!Sensemayd, ta culebra... iMayombe-bombe-mayombć! iSensemayd, se nutrior^

Pripadnici ovog pesničkog toka u vcćini ne poštuju klasične metričkc forme; koriste ro- mansu* i letrilju’ zbog njihove prilagodljivosti i

srodnosti sa narodnim pcsniStvom. U izboru moliva i siilskih figura (poscbno mctafora) vi- dan jc uticaj popularnog Spanskog pcsnika Gar- sija Lorkc. U obradi grade čcsto jc primenjen nadrcalistički postupak.Pod izrazitini uiicajcm najznačajnijcg prcdstav- nika afroamcričkc poczijc Nikolasa Giljena, formirali su sc mnogi pcsnici: Urugvajac Ilđe- fonso I’crcda Valdcs, Kubanci Marsclino Лго- sarcno (Marcclino Arozarcno) i IIosc Sakarias Taljct (Josć Zacarias Tallct), Dominikanac Do- mingo Morcno Ilimencs (Jimćncz), Kubanac Ramon Girao (Ramđn Guirao), zatim Emilio Baljagas*, Manuel del Kabral*, Luis Pales Ma- tos*, Alcho Karpentjcr*.Afromcrikanizam je stckao pristalice i medu proznim piscima, koji su u formi pripovetke ili romana obradivali sličnu tcmatiku kao i pesnici. Prcdstavnici: Vcnccuclanac Ilcrardo del Valje (Gcrardo dcl Vallc), Kubanka Lidija Kabrera (Lidia Cabrcra), Kubanac Ramon Girao, kao i A. Karpcntjcr čiji sc roman Ecuž-Yamba-0 smatra najznačajnijim umctničkim ostvarcnjcm u ovoj grupi pisaca.Po svojim idcjnim, cstctičkim, tcmatskim i for- malnim odlikama afroamerikanizam pripada postavangardi*.

ANTOLOGUE

Ildcfonso de Pcrcda Valdćs, Antologta de la poesla ncgra amcricana (Santiago dc Chile, 1936)

Emilio Ballagas, Aniologfa de la pocsta negra hispanoamcricana (Madrid, 1944).

Juan Felipe Toruno, Pocsla negra (Mćxico, 1958) Aurora dc Albornoz у Julio Rodrfguez-Luis, Sense-

тауЛ, 1м pocsla ncgra en el mundo hispano- hablante (Mailrid, 1980).

BIBLIOGRAFUA

Ildefonso Pereda Valdćs, El negro rioplalenseу otros ensayos (Montevideo, 1937). — Ramćn Gui- rao, Orbita de la poesta afrocubana (La Haba- na, 1938). — J. A. de Caslro, Tema negro en las lciras dc Cuba (La Habana, 1943). — Emi- lio Ballagas, Mapa de lapoesta ncgra (Buenos Aires, 1946). — J. Felipe Tonifio, Poesta ne- gта (Mćxico, 1953). — Roberto Fem&ndez Retamar, La pocsta contcmporđnea en Cuba (La Habana, 1954). — Angcl Valbuena Brio-

156

AMERIKANIZAM

ncs, Nua'a pocsta de Pucrto Rico (Madrid, 1954). — Salvador Bucno, l.a prosa afrocubana o ncgrista; Ilistoria de la Htcratura cuba- na, str. 415—416 (La Mabana, 1963). — Gcrmiin Bleilicrgy Julian Marias, Dicciona- rio dc ta litcratura cspaiiota, s(r. 552 (Madriđ,1964). — Angcl Valbucna Brioncs, El tcma ncgro cn la pocsta antillana; Litcratura hispanoamcricana, str. 413—431 (Barcclona,1965). — Emiliano Di'cz Ecliarri у Josć Marfa Roca Franqucsa, Pocsta ncgra: flistoria dc la litcratura cspatlola c hispanoamcricana, str. 1355—1360 (Madrid, 1968). — Rosa Valdćs Cruz, La pocsta ncgroide en Amčrica (Ncw York, 1970). — M6nica Mansour, La pocsla ncgrista (Mćxico, 1973). — Ljiljana Pavlović- Samurović, Estctilka i idcoloSka oprcdeljcnja savrcmenih hispanoamcričkih pcsnika; Svctlo- sti Kordiljcra, str. 35—37) (Bcograd, 1974). — Richard L. Jackson, Thc black imagc in Latin amcrican litcraturc (Albuquerquc, Ncw Mcxi- co, 1976). — D.E. I Ierdcck, Carribcan writcrs (Washington, 1979). — Richard L. Jackson, Black nritcrs in Latin Amcrica (Albuquerquc, 1979). — Richard L. Jackson, The Afro-Spa- nish Amcrican author: an annotatcd bibliog- raphy o f criticism (Ncw York, 1980). — Marvin A. Lewis, Afro- hispanic poetry, 1940—1980, from s!avay to ncgritud in South American verse (Missouri, 1983). — Danicl- Hcnri Pagcaiuc, Et aportc africano en Hispa- noamčrica; »RECIFS«, br. 6, str. 202—211 (Paris, 1984). — William Luis (prircdivač), Voices from undcr: black narrative in Latin Amcrica and Carribean (Wcstport, USA,1984). — Jorge Emilio Gallardo, Prcscncia africana en la cultura dc Amčrica Latina; И- gencia de los cullos afroamcricanos (Bucnos Aires, 1986). — Richard L. Jackson, Black li- terature and humanism in Latin Amcrica (London, 1988).

1) Majombe-bombe-majombc! Majombe-bombc-majombe! Majombe-bombe-majombc!Zmija ima staklastc oči; zmija dolazi i obavija se oko štapa, sa slaklastim očima svojim.Zmija hoda bez nogu; zmija se skriva u travi, hodajući bcz nogu!

Majombe-bombe-majombc!

Senscmaja, zmija...Majombe-bombc-majombe!Scnsemaja, nc mičese...Majombe-bombe-majombe!Scnsemaja, zmija...Majombc-bombc-majombe!Scnscmaja, crkla je!

Scnscmaja (pcsma za ubijanje zmije)Prevod B. Prelević

2) Lctrilja, pcsma slična romansi, sastavljcna od stro- [a po pct ili Sest stihova osmcraca ili Scstcra- ca: iza svakc strofe dolazi pripcv.

AMKRIKANIZAM (ameticanistno) - 1. Knji- žcvno-kulturni pokrct stvorcn na političkim postavkama borbc za nezavisnost hispanoame- ričkih kolonija, kojc su sadržalc i ideju o njihovom duhovnom oslobadanju od uticaja mctropolc. Osnovna tcžnja bila jc stvaranje svcsti o nacionalnom idcntitetu, spoznaja istorijskih i socijalnih, rasnih i geografskih osobenosti hispanoamcričkih zcmalja, i njihovo unoScnje u knjižcvnost. Njcgovo formiranje počinjc u vrcmc oslobodilačkih ratova uXIX vcku. Pripadali su mu mnogobrojni pisci ra/Jičitih estctičkih oprcdeljcnja. Imao je pristalicc medu pcsnicima, proznim i dramskim piscima svih knjižcvnih škola u XIX iXX vcku.Začcci političkog amcrikanizma vide sc u delu Simona Bolivara (Simđn Bolfvar, 1783— 1830), državnika i jednog od najznačajnijih voda u borbi za oslobadanjc Spanskih kolonija. U pe- sničkom detu Andrcsa Bclja* pojavljuju se prvi clcmcnti knjižcvnog amerikanizma, a u prvim dcccnijama XIX v. ideja pokreta je relativno ograničcna; najčcSćc se svodi na prcslikavanje naravi i običaja, likova i pcjzaža rcgionalnog ka- raktcra. Kasnije, ona sc proSiruje i produbljuje, a njcni slcdbcnici nastoje da prevazidu egzo- tičnost i živopisnost i da izraze suStinu bića hi- spanoamcričkog čoveka i složene vidove njcgove socijalne i civilizacijske životne sredine. Hosc Enrike Rodo*, jedan od prvih teoretičara književnog amerikanizma, pokušao je 1895. da mu odrcdi istorijski tok, mogućnosti i ograniče- nja: »Mora da se uoči u ovom pokretu, koji nastoji da održi nadahnjivanje tradicijama i zavičajnim običajima u književnosti naroda Amcrike, odgovarajuča osnova koja ga čini ja-

-------------------------------------- 157

--------AMERIKANIZAM

kim i uticajnim. On nam neće dati formulu književne kulture koja bi obuhvatila sve prirod- ne zahteve naJe civilizacije, sve zakonite težnje našeg duha, ali može da bude neophodan i plo- dan elemenat u okviru celine književnosti obli- kovane na jednoj veoma širokoj idcji, i možc da znači, u odrcdcnim granicama, obnovitcljsko nadahnuće koje bi ojačalo, uz pomoć kulta tradicije i oscćanja nacionalnosti, svcsti naroda oslabljenih kosmopolitizmom i nemarnih prc- ma privrženosti tradiciji.«

Savremeni istoričari knjižcvnosti koji se bave ovim, joS uvek nedovoljno proučenim pojmom smatraju da je amerikanizam prošao kroz viSc faza. Tako, Pcdro Enrikes Urenja (Henriquez Urefia) podvlači dugovečnost ovog pokreta: »Naš amerikanizam, naSi nacionalizmi nisu rođcni u ovom veku: postojc od onda kada smo postigli političku nezavisnost. Ljudi genijalnc vi- zije, junaci osnivači, učitclji, pokazali su nam put. Ali tck sada tok postaje opšti, zapljuskuje čitavu naSu Ameriku i čak se pretvara u zva- ničnu doktrinu.« Po mišljenju Anhela Rame, pravi amerikanizam počinje u XX v. i povezan je sa antiimeprijalističkim stavovima mnogih hi- spanoameričkih intelcktualaca od kojih su posebno važni P. Enrikes Urenja, Hose Vaskonselos i Alfonso Rejes*. Po Rejesu, pojavljuje se »amerikanizam kao nova ujedi- njujuća koncepcija, kao jedan oblik odbrane koji vodi ka proučavanju onog što je sopstveno. »Zahvaljujući dclima Martfn Fierro Ho- sea Ernandesa*, Viaje a Nicaragiia Rubcna Darija,* AlmaAmćrica Hosea Santosa Čoka- na* i Odas seculares Leopolda Lugonesa*, veliki broj hispanoameričkih pisaca prihvatio je amerikanizam kao osnovnu odrednicu u svome stvaranju. V. KREOLIZAM; NATIVI- ZAM; MONDONOVIZAM; KNJIŽEVNOSTO GAUČIMA; REOIONALIZAM ; KOSTU- MBRIZAM.

2. Reči i izrazi u španskom jeziku koji se govori u hispanoameričkim zemljama. Mogu da budu: a) arhaične reči iz španskog jezika (candela — vatra, pollera — suknja); b) reči unete u španski iz amerindijanskih jezika (v. PREHISPANSKE KNJIŽEVNOSTI), kao što su canoa — kanu, tabaco — duvan, mate

— vrsta čaja, poncho — pončo, gattcho — gaučo; c) reči iz stranih jezika (naročito en- glcskog, francuskog i italijanskog), transkribovane ili u originalnoj grafiji: tuvolć (fr. đ lout volće) — biljka kafe u jcku rasta; rentar (engl. to rent) — iznajmiti; norte (engl. nord)— kišica sa vetrom koji dolazi sa severa; ma- riachi (fr. mariage) — orkestar narodnih svi- rača; d) rcči koje su rczultat specifične semantičke ili morfološke evolucije (pordeba- jiar — poniziti; cansera — izgubljeno vreme; olorosar — mirisati; prosear — govoriti, ćaskati).»Amerikanizmi nisu jezičke nepravilnosti, niti krivovcrni činioci, niti su provincijalizmi kojima je prošaran današnji govor; oni su ponekad pro- nalasci karakteristični za odredeni geografski sektor, a ponekad otpornapuštanju reči istisnu- tih i zastarclih. I jedni i drugi su proizvod istog pravila o preobražavanju koje primorava svaki živi organizam da sc prilagođava društvenim i kulturnim promcnama koje mcnjaju njegove potrebe.«1*Argcntinizmi (argentinismos), peruanizmi (pe- manismos), meksikanizmi (mejicanismos) i dr. nazivi su za amcrikanizme karakteristične za govor pojedinih zemalja.

BIBLIOGRAFUA

1. Federico Garcfa Godoy, Americanismo literarioJosć Martf, Nuestra Am&ica (Buenos Aires, 1939). — Pedro Henrfquez Urena, Las co- rrientes literarias en la Am&ica hispđnica (Mć- xico-Bucnos Aires, 1964). — Josć Enrique Rodć, La Amćrica nuestra (La Habana, 1970).— Josć S4nchez-Bondy, Modemismoy americanismo (Barcelona, 1970). — Soledad Alvarez, Sobrc el americanismo de Pedro Hen- rtquez Urena; »Casa de las Amćricas«, br. 129, str. 63—77 (U Habana, 1981). — Gru- pa autora, La lileratura lalinoamericana como proceso (Buenos Aires, 1985). — Miguel Ro- jasMix,La cultura hispanoamericana del siglo XIX, Historia de la literatura hispanoamericana, tom II, Del neoclasicismo al modemismo, str. 55—74 (Madrid, 1987).

2. Francisco J. Santamarfa, Diccionario general deamericanismos (Mćxico, 1942; 3 toma). — F.H. Casullo, Voces indtgenas en el idioma espanol (Buenos Aires, 1964). — T. Buesa Oliver,

— 1 5 8 ---------------- 'J -

ARIJELIZAM

Indoamericanismos Idricos en espanol (Ma- drid, 1965). — M. A. Morfnigo, Diccionario de americanismos (Buenos Aircs, 1966). — Alonso Zamora Viccnte, Espanol de Amćri- ca; Dialcctologla espanola, str. 378—454 (Madrid, 1967). — Fcmando Lđzaro Carre- ter, El espanol fucra de Espaiia; Lengua espanola: historia, tcoria у prđctica, str. 51—60 (Salamanca, 1972). — Francisco J. Santama- rfa, Diccionario de mejicanismos (Mćxico,1978). — Miguel Л- Arias de la Cruz, Diccio- nario tcmđtico; Americanismos (Lećn, 1980).— Diccionario ilustrado Sopena; Americani- smos (Barcelona, 1982). — Radl Tomds Escobar, Diccionario dcl hampa у dcl dclito; Lunfardo latinoamcricano, drogadiccidn, in- surreccidn, voces vulgaresy populares (Buenos Aires, 1986). — Manuel Alvar, Lćrico del me- stizaje en Hispanoamtrica (Madrid, 1987).

1) Diccionario ilustrado Sopena; Americanismos, Prdlogo, str. 5 (Barcelona, 1982)

ARIJELIZAM (arielismo) — jedan vid knji- ževnog amcrikanizma*, idcalističko-nacional- nog karaktera, koji je ime dobio po eseju Arijel (1900) urugvajskog esejiste, »ftlozofa istorije« Ilosea Enrikea Rodoa (Josć Enrique Rodć, 1871—1917). Polazeči od Šekspirove Bttre i njenih likova Arijela i Kalibana, kao i učitelja Prospera, koristeći i filozofsku dramu Caliban Ernesta Renana (1823— 1892), Rodo je napisao delo o duhovnim i socijalnim osobcnostima hispanoameričkih naroda ugroženih, krajem XIX veka, sve većim uticajima iz SAD. U uvodnom delu eseja objašnjava: »Arijel, duh vazduha, predstavlja u simbolizmu Šekspirovog dela otmeni i krilati deo duha. Arijel je vlast razuma i osećanja nad niskim podsticajima iracionalnog: to je velikodušni zanos, uzvišeni i nezainteresovani pokretač u akciji, duhovnost kulture, živahnost i Ijupkost inteligencije — idealni vrhunac kome teže odabrani ljudi, ispravljajuči, u nadmoćnom čoveku, uporne ostatke Kalibana, simbola senzualnosti i bestidnosti...«1̂ Arijel (simbol Hispanske Amerike) i Kaliban (simbol SAD) predstavljali su sukob dva, po Rodou, suštinski različita pogleda na život i na društveno ustrojstvo.

Esej, napisan kao govor Prospera učenicima, sastoji se od prologa, šest dclova i epiloga; upućcn jc »omladini Amerike« (a la juventud de America). U njemu je, kao osnova, izražena idcja o nadmoćnosti latinskog duha nad anglo- saksonskim. »Najistaknutije linijeArijela — od- brana hispanskih vrednosti i grčko-latinske tradicije, na oprezu pred proizvodima utilitariz- ma, oduševljavanje ličnošću kao krajnjim ba- stionom jcdinke, vera u ideal i u budućnost — postavljaju pomoću tcrmina klasicističkog hu- manizma ključni problem epohe i Rodoove mi- sfi: mogućnosti i opasnosti demokratije. [...] Iz svoje pcrspektive, u osnovi eklektičke i univer- zalističke, stranice Arijela potvrduju ideal celo- vitog čoveka i vrcdnosti duhovnosti koje je pozitivizam odbacio.«2Arijclizam je od 1901. stekao mnogobrojne slcdbcnike medu hispanoameričkom omladi- nom. Pošto se Rodo izjasnio kao pristalica modernizma*, mnogi mladi književnici postmo- dcrnističkog razdoblja usvojili su njegove ideje (v. POSTMODERNIZAM). Vrsni tumaČ pe- sništva R. Darija* (njegov tekst je objavljen kao prolog drugom izdanju zbirke Prosas profanas), namctnuo je ovome svoje amerikanističke ideje koje su vidne u knjizi Cantos de vida у esperan- 20.Arijel je izazvao veliko interesovanje savreme- nika i doživeo mnogobrojna izdanja u raznim hispanoameričkim zemljama; arijelizam kao odnos prema društvu i umetnosti pozitivno su ocenili Hispanoamerikanci A Rejes*, Fransi- sko Garsija Kalderon*, Maks Enrikes Urenja, kao i Španci Klarin, Unamuno, Valera. Iako za- stareo u nekim sociološkim tumačenjima, arijelizam i njegova osnovna antinomija prisutni su u savremenoj hispanoameričkoj književnosti. Fernandes Retamar* oživeo je njegovu suštinu u svom delu Calibdn (1974).

NOVUAIZDANJAObras complctas (Madrid, 1957). 1967)La Ainčrica Nuestra (La Habana, 1977)

BIBLIOGRAFUAМах Henrfquez Urefta, Roddy Rubćn Dario (La Ha-

bana, 1918). — Glicerio Albarfn Puente, El patsanucnto de Josć Enrique Rodd (Madrid,

159

— AUGURALIZAM

1953). — Luis Albcrto SAnchez. Josć Enrique Rodć; Escritorcs rcprescntativoS dc Amćrica, I serija, str. 77—94 (Madrid, 1963). — Arturo Ardao, Rodć; Su americanismo (Montevidco, 1970). _ Emilio Oribe, Rodd: cstudio critico

у antologfa (Bucnos Aires, 1971). — VVashin- gton Lockart, Rodćysu prćdica; Scntimicntos fundamcntalcs (Montevidco, 1982). — I’hilip Ward, Diccionario Oxford de Utcraturcr espanola e hispanoamcricana, str. 55—56 (Ma- drid, 1984). — Mabcl Morana, Josć Enriquc Rodd; Uistoria de la litcratura hispanoamcricana, tom II, Dct ncoclasicismo al modcmismo, str. 655—665 (Madrid, 1987).

1) Aricl, gcnio dcl aire, rcprcscnta, cn cl simbolismo dcla obra de Slwkcspcare, la parte noblcy alada dcl espfritu. Aricl cs cl impcrio de la razćn у el senti- miento sobre los bajos cstlmulos de la irracionali- dad: es el entusiasmo generoso, el mdvil aho у desintcresado en la accićn, la espiritualidad de la cultura, la vivacidad у la gracia de la intcUgcncia— el tćrmino idcal a quc asciende la sclcccićn hu - mana, rcctijicando cn el hombre superior los tcna- ces vesligios dc Calibđn, slmbolo dc scnsualidad у de torpcza...

2) Mabcl Могаћа.

AUGURALIZAM (auguralismo) — jcdan od tokova avangardc*, hispanoamerička varijanta evropskog futurizma, čiji je tvorac postao urugvajski pcsnik Alvaro Armando Vascur (Alvaro Armando Vasseur, 1898— 1978) zbirkom Cantos augttrtiles (Proročanske pesme, 1904). Uidobro* u knjizi Pasando у pasando tvrdi da je Vascur formulisao postavke auguralizma pre ncgo što jc Marineti to učinio za futurizam.Po Vaseuru: »Za auguralnog [proročanskog] pesnika, kao i za filozofa pragmatistu, osnovna je ne prošlost naslagana u činjcnicama, vcć btt- dućnost, a iz nje, stvaralački čin, čin obnovc pre nego čin kristalizacijc, ono što sc upravo dešava, ono što će biti, ne ono što vcć jcstc.« * Auguralizam, kao i njegov tvorac, ubrzo su pali u zaborav, ne ostavivši vidljiviji trag u avangar- dnoj poeziji Iiispanske Amerike.

BIBLIOGRAFUA

Antonio de Undurraga, Tcorla del creacionismo; И- centeHuidobro; Poestaу prosa;Antologla, str. 26—30 (Madrid, 1967). — Emiliano Dicz- Echari у Joeć Marfa Roca Franqucsa, Histo-

------------ 160 — - ------------------------------------------------- -------------------------------

ria de la litcratura cspanola c hispanoamericana, str. 1218—1219 (Madrid, 1968). — Giu- scppc Bcllini, Ilisloria de la literatura hispanoamcricana, str. 320, 352 (Madrid,1985).

1) Para clpocta augural, comopara el filćsofopragma- lista, lo cscncial nocsclpasado estratificado en he- chos, sino cl đcvenir, у Љ ćstc, el acto de creacićn, dc rctiovacićn, mđs quc cl dc cristalizacićn, lo que va sicndo, lo quc va a scr, no lo queya cs.

AVANGARDA (vtmgitmlia, prcvod francuskog tcrmina l'avant-garde) — zajednički naziv više knjižcvnih pokrcta i škola, nckada kom- plcmcntamih, nckada protivrečnih, for- miranih u hispanoamcričkoj književnosti pod uticajem evropskih struja: cksprcsbnizma, dadaizma, kubizma, futurizma, nadrealizma. Počinje dvadesctih godina ovoga vcka i u punom razmahu trajc oko dvc dcccnije.Začctnikom avangardnih tcžnji smatra se Ui- dobro*, a njegov krcacionizam* prvi je avangardni pokrct u Hispanskoj Amcrici. Veliku ulogu odigrali su i ultraizam*; purizam* i na- drcalizam*, nastali pod ncposrcdnim evropskim uticajcm; cstridcntizam*, auguralizam*, runrunizam* prcdstavljaju hispanoameričke varijantc evropskih izama i bili su kratkotrajni i bez vcćeg odjcka.Osnovni cilj pripadnika avangarde bila je teme- Ijita obnova poczijc, potpuno oslobadanje od tradicionalnih jczičkih i mctričkih normi, odbacivanje konvcncionalne lirskc tematike, kao i do tada primenjivanih pcsničkih postupaka. Glavne karaktcristike: neograničena sloboda umetničkog izražavanja, originalnost često po svaku cenu, odricanje vrcdnosti prcthodnim knjižcvnim razdobljima, prožimanje raznih umctnosti — što jc kao rezultat dalo likovne i muzičkc elcmcnte u pesničkom delu, prevazi- lažcnjc lokalnih, nacionalnih, čak i jezičkih granica i duh intcrnacionalne saradnje. Avan- gardna revotucija posebno se odrazila u jcziku: napuštcna su pravila sintakse, jezik poezije se odvojio ne samo od govornog, već i od dotadaš- njcg književnog jezika; zancmarene su zakoni- tosti, zasnovane na logici i gramatičkim pravilima, i stvorene nove, zasnovane na indivi- dualnom osećanju jezika pojedinih pesnika. Počctkom trcćc deccnije ovog veka najznačaj- riiji centar književne avangarde bio je Buenos

B A R O K

Ajres, čiji se uticaj oscćao u svim zcmljama Hi- spanske Amerike; u njemu su Borhes* i njegovi sledbenici (Hirondo*, Molinari* i dr.) bili veoma aktivni, izdajući brojne Casopise avangardne orijentacije (Priina, Proa, Martin Fierro*) i osniva- jući književne grupe (Martin Fierro* Florida*). Avangarda je iz osnova izmenila i sadržinu, i jczik, i formu poezije, koja, postavši ncdovoljno razum- Ijiva, hermctična, gubi sposobnost komuniciranja sa čitalačkom publikom. I sđmi pesnici, zatvoreni u krugu malobrojnih istomišljenika, ubrzo postaju svesni bcspuča u koje vodi potpuni raskid sa svim tradicionalnim vidovima književnog stvaranja i zloupotreba stvaralačke slobode.Krajem tridesetih godina dolazi do smirivanja avangardne žcstinc; mnogobrojni pcsnici se postavljaju selektivno prema avangardnim po- kretima, usvajajuči samo izvesne elemente koji se uklapaju u njihovo sopstveno videnje pe- sničkog čina. Stoga je mali broj hispanoame- ričkih pesnika koji su pripadali isključivo jednom avangardnom pokretu, kao i onih koji su ostali avangardni u toku Citavog stvaralačkog veka. Četrdesetih godina avangarda je u vcćini hispa- noameričkih književnosti prevazidena; ustupila je mesto postavangardi*.

BIBLIOGRAFUA

Angel Cruchaga Santa Maria, Lospoetas de vanguardia de Chile (Santiago de Chile, 1930). — Ra-

тбп G6mez de la Sema, Ismos (Madrid, 1931). — Juan Jacobo Bajarlfa, El vanguardi- smopoilico en Amtricaу Espana (Buenos Ai- res, 1957). — Nelida Salvador, Revistas argentinas de vanguardia, 1920—1930 (Bue- nos Aires, 1962). —Juan Josć Caselli, Poesta argentina de vanguardia (Buenos Aires, 1964). — Germ£n Bleiberg у JuliSn Marfas (urednici), Diccionario de literatura espanola, str. 807—808 (Madrid, 1964). — Guillenno de Torre, Historia de literaturas de vanguardia (Madrid, 1965). — Mario de Michalli, Las vanguardias del siglo veinte (La Havana,1967). — Federico Carlos Sainz de Robles, Ensayo de un diccionario de la literatura, tomI, str. 1192—1193 (Madrid, 1972). — E. Ca- racciolo Trejo, La poesta de Vicente Huido- bro у la vanguardia (Madrid, 1974). — Ljiljana Pavlović-Samurović, Estetička i ideo- loSka opredetjenja savremenih hispanoame- ričkih pesnika; Svetlosti Kordiljera, str. 17—30 (Beograd, 1974). — Oscar Collazos (pri- ređivać), Los vanguardismos en la Amtrica Latina (Barceiona, 1977). Nicolžis Bratoche- vich, Postmodemismo у vanguardia (Madrid,1979). — Nelson Osorio, El juturismo у la vanguardia literaria (Caracas, 1982). — Sadt Yurkievich, A travts de la trama; sobre vanguardias literarias у otras concomitancias (Barcelona, 1984). — Giuseppe Bellini, Hi- storia de la literatura hispanoamericana, str. 245—365 (Madrid, 1985). — Nelson Osorio, La fonnacićn de la vanguardia literaria en Venezuela; Antecedentes у documentos (Ca- racas, 1985).

X I

BAROK (barroco) — književni pokret koji se u hispanoameričkim kolonijama formira početkom XVII v. pod uticajem španskih baroknih pisaca i traje do polovine XVIII veka. Stvaranju barokne poetike prethodio je mani- rizam* koji je sadržao zametke njenih пај- važnijih odlika. U kolonijalnoj aristokratskoj sredini, gde je pesničko stvaralaštvo uživalo veoma veliki ugled i činilo sastavni deo dvor- skog života, vicekraljevi i crkveni velikodostoj- nici preuzimaju ulogu mecena. U aris- tokratskim satonima i mnogobrojnim književ-

nim društvima u kojima se, raznim povodima, organizuju takmičenja pesnika čiji tekstovi se, potom, štampaju u zajedničkim zbirkama, začinje se barokna književnost.Materijalno bogatstvo, raskoš i dokolica špan- skog kolonijalnog piemstva, posebno u Meksi- ku i Peruu, stvorili su veoma povoljnu klimu za razvoj raznih umetnosti me'đu kojima je knji- ževnost nesumnjivo uživala najveći ugled. Pri- majući redovno knjige iz metropole, kolonijalni pisci su podražavali prvenstveno poznate pisce toga vremena: Keveda, Lopea, Kalderona i, na-

--------------------------------------- 16111. Leluikon hispanoameričke književnoeti

-------INDIHENIZAM

Indijfl postao je 1532. Gonsalo Fernandcs de Ovjedo*.»Uprkos svom prividnom srednjovekovlju [...] hroničari su podariti svojim stranicama novu vrstu životnosti, antikonvencionalnog osećanja, bilo zato što su spontano i gotovo bez obrazova- nja opisivali ono što su doživljavali ili zato što su, koliko god da su bili obrazovani, dozvoljavali da ih uzbuduju Cudesa sveta.«1*Svoje videnje španske konkiste zabeležili su i mnogobrojni domorodački hroničari čija su dela obično sinteza teksta i likovnog svedočanstva (npr. Alvarado Tesosomok*). Mnoge hronike domorodaca poslužile su španskim hroničarima

i istoričarima kao dragocena građa za pisanje sopstvenih dela. Tako je Fra Bernardino de Saagun* za svoju Opštu istoriju Nove Španije koristio, pored usmenih svedočanstava, i mnoge zapise astečkih autora.

BIBLIOGRAFUA

Cartnen Bravo-Villasante, La Maravilla deAmćrica, los cronisias de Indias (Madrid, 1986).

1) Enrique Anderson Imbert

INDIIIENIZAM (indigenismo; indfgena — domorodac, starosedelac) — književno-socijal- ni pokret nastao početkom XX v. u onim zemljama Hispanske Amerike u kojima ame- rindijanci čine značajan deo stanovniStva (Pe- ru, Meksiko, Bolivija, Ekvador), sa ciljem da se ovima vrate politička, druStvena i ekonom- ska prava koja su im oduzeta dolaskom Špa- naca na njihove teritorije. Pripadali su mu pisci realističke i naturalističke orijentacije. Predstavlja nastavak i proširenje indijanizma*. Izvesni istoričari književnosti poistovećuju ova dva pojma — Dijes-Ećari (Diez-Echarri) i Ro- ka Frankesa (Roca Franquesa). Neki koriste samo jedan da bi označili sva dela u kojima se obrađuje indijanska tematika: Huan Karlos Marijategi (Juan Carlos Mariđtegui), npr., samo indihenizam, Džin Franko (Jean Franco) indijanizam, dok Donald L Šo (Donald L. Shaw) termin indihenizam zamenjujc sa neoin- dihenizam (neo-indigenismo).

Poslednjih decenija preovlađuje težnja da se oni konačno razgraniče. Po mišljenju Aide Ko- meta Mansoni (Alda Cometta Manzoni) postoji suštinska razlika pošto indijanizam predstavlja idealizovanu projekciju prošlosti Indija- naca, a indihenizam odražava njihovu nepo-

---- 176----------------------------------------

srcdnu društvenu stvarnost. Najznačajniji predstavnici su Manuel Gonsales Prada*, Klorinda Mato de Turner*, Ilorhe Ikasa*, Siro Alegrija* i Alsides Argedas*.Srodni pojmovi: indijanizam*, amerikanizam*, nativizam,* kostumbrizam.*

BIBLIOGRAFUA

Alfredo Yćpez Miranda, La rtovela indigmista (Сиг- co, 1935). — Pedro Henrfquez Ureiia, Para la historia de los indigenismos (Buenos Aires, 1938). — J. Comas, Ensayos sobre indigenismo (Mćitico, 1953). — Manuel Bellesteros- Gaibrois Juiia Ulloa Su4rez, Indigenismo americano (Madrid, 1961). — Emilio Carri- lla, El romamicimo en laAm&ica Hispdnica, tom II; str. 16—21 (Madrid, 1967). — Luis Alberto Sđnchez, Proceso у contenido de la novela hispanoamericana, str. 484—512 (Ma- drid, 1968). — Tomđs G. Escajadillo, La narrativa indigenista: un planteamieruo у ocho incisiones (Lima 1971). — L ’lndigćnisme an- din; Approches, tendances et perspectives; Ac- tes du 4e colloque (Grenoble, 1980). — Julio Rodrfguez Luis, Hermentulica у pratis del in• digenismo; la novela indigenista de Clorinda Matto a Josi Marta Arguedas (Mćrico, 1980).— Earl M. Aldrich Jr, Regionalismo e indige-

IST O R IJA

nismo (Madrid, 1980). — Antonio Sacoto Sa- lamea, El indio en el ensayo de ta Amćrica espanota (Cuenca, Ecuador, 1981). — Brau- lio Munoz, Sons o f llie wind ihe search for identity in Spanish American Indian litcrature (New Brunsvvick, 1982). — Giuseppe Bellini, La novcla indigettisla: A. Arguedas, Icaza, C. Alegrla; Historia dc la literatura hispanoamericana, str. 513—524 (Madrid, 1985). — Juan Alcina Franch (priredivač), Indianismo e indigenismo en Amćrica (Madrid, 1990).

INDIJANIZAM (indianismo; indio — Indija- nac) — tok hispanoameričke književnosti nastao u vrcmc romantizma* sa dljcm da <rehabilituje život, običajc, mitove i iščezle civilizacije indijanskog življa. Pojavio se prvenstveno u zemljama sa velikim procentom amerindijanskog stanovništva, naročito u Pe- ruu, Meksiku i Venecueli, a npr. mnogo manje u Argcntini. Likovi Indijanaca i temc iz njihovog života obradivani su i u pesničkim i u proznim delima; naročito su brojni indija- nistički romani (v. ROMAN / INDIJANI- STIČKI). Bez obzira na formu, sličan je pri- stup gradi: idealizacija, najčešćc lirski obojcna, Indijanaca, autohtonih stanovnika američkog kontinenta, opisivanih u romantičarski videnim pejzažima. Pod jakim uticajem istorijskih dela, naročito romana evropskih romantičara, izvestan broj hispanoameričkih pisaca doživljava prehispansko razdoblje kao izvornu prošlost svoga kontinenta i nastoji da kroz deia vrati dostojanstvo i Ijudske vrednosti koje su im Španci često odricali u vreme konkiste i koto- nijalnog vremena, potiskujući u drugi plan so- cijalni položaj Amerindijanaca toga vremena. Pošto se pojavljuje u vreme borbi za sticanje nezavisnosti, indijanizam, koji pored svoje k- njiževne, ima i političku dimenziju, sadrži ne- skrivene antišpanske stavove.Ovaj pojam neki istoričari književnosti koriste kao sinonim pojma indihenizam*. Tako, npr., Konča Melendes i Džin Franko koriste pridev indianista za sva dela u kojima su protagonisti Indijanci opisani sa naklonošću i razumeva- njem. Kometa Mansoni i Enrike Karilja, pored mnogih drugih, razgraničavaju ova dva pojma i tvrde da indijanizam obuhvata dela o Indijanci- ma napisana u XIX v. u vreme romantizma, a indihenizam dela nastala u XX v., realistička (v.

REALIZAM) i naturalistička (v. NATURA- LIZAM). Po njima, Esteban Ećeverija* bi bio preteča indijanizma svojim delom La cautiva, dok bi značajni predstavnici, izmedu ostalih, bili Huan Leon Mera,* Sorilja de San Martin*, Hu-lio Arboleda*, a indihenizma, Manuel Gonsales Prada*, Klorinda Mato de Turner*, Horhe Ika- sa* i dr.

BIBLIOGRAFIJA

Concha Melćndez, La novela indianista en Hispa- noam&ica, 1832—1889 (Madrid, 1934). — Afda Cometta Manzoni, Е1 ind'to en lapoesfa de Am&ica Espahola (Buenos Aires, 1939):— Concha Melćndez, La litaratura indianista en el Регп dt hoу; »Asomante«, str. 49—62 (Puerto Rico, 1943). — Afda Cometta Man- zoni, El indio en la novela de Am&ica (Bue- nos Aires, 1960). — Emilio Carrilla, El romanticismo en ta Amćrica Hispđnica, tom II; str. 16—21 (Madrid, 1967). — Jean Fran- co, Historia de la litcratura hispanoamericana, str. 130—131, 255—261 (Barcelona-Cara- cas-Mćxico, 1981). — Benito Varela Jdcome, Evolucidn de ta novela hispanoamericana en el X IX (La novela indianista); Historia de la literatura hispanoamericana, tom II, str. 94— 95 (Madrid, 1987). — Juan Alcina Franch (priredivač), Indianismo e indigenismo en Am&ica (Madrid, 1990).

ISTORIJA (historia). — Istorija, kao nauka koja proučava događaje i ličnosti iz prošlosti, u hispanoameričkoj sredini počinje da se formira polovinom XVI v. i ima mnoge srodnosti sa književnošću, pravom, etnologijom i drugim oblastima Ijudskog znanja. Nastaje uporedo sa hronikom* čije mnoge funkcije preuzima. U periodu kolonijalne književnosti izrazito je pragmatična. »Ja kažem da je istorija pripovedanje istinđ od strane učenog čoveka da bi se poučilo kako dobrotvorno živeti.«1*U toku XVI i XVII v., kako u samim kolonijama tako i u metropoli, napisana su mnogobrojna dela koja odgovaraju ondašnjem značenju pojma istorijiL Pošto je građa koja je u njima obradivana bila veoma raznovrsna i umnogome prevazilazila granice istorije u klasičnom i u mo- dernom značenju ove reči, tadašnja istorija se delila na viSe vrsta. MORALNA ISTORUA (historia moral) je obuhvatala dela u kojima su

12. Leksikon hispanoameričke književnosti.177

------K O L O N IJA L N A K N JIŽE V N O ST

njega teme iz života gauča viSe ne privlače po- sebnu pažnju argentinskih proznih pisaca; mešaju se sa drugim tada aktuelnim socijalnim temama.•Dramska dela. — Velika popularnost tema o gaučima u poeziji i prozi uslovila je i njihovo uo- bličavanje u elementarne dramske forme. Na osnovu Gutjcresovog romana Juan Moreira, tada veoma omiljeni pajac I lose H. Podesta na- pravio je pantomimu koja je pod istim naslovom prikazivana 1884. u cirkusu. Nova verzija — sa dijalozima — igrana jc 1886, takode u cirkusu i doživela je vcliki uspch. U toku sledećih godina ona se pretvara u dramsku formu koja sjedinjava karakteristike cirkuske i pozorišne predstave, stalno se proširuje unoše- njem novih likova, umnožavanjem dijaloga, prikazivanjem tipičnih pesama i igara gauča. Prikazuje se u Montevideu, pa u predgradima Buenos Ajresa da bi u sezonama 1890. i 1891. postala najgledaniji spektakl igran u centru Buenos Ajresa. Zahvaljujući njemu, u Argenti- ni se stvara veoma široka pozorišna publika.

ZBIRKE

Р о е ф

Jorge M. Furt, Cancionero popular rioplatense; Llri- ca gauchesca (Bucnos Aires, 1923)

Eleuterio F. Tiscomia, Poetas gauchescos (Buenos Aires, 1940)

Alvaro Yunque, Poesfa gauchesca у nativista riopla- teitse (Buenos Aires, 1952)

Rafael R. Rodrfquez Lćpez, La pocsla gauchesca en lengua culta (Buenos Aires, 1953)

Jorge Luis Borges у Adolfo Bioy Casares, Poesta guuchesca (Mćxico, 1955; 2 knj.)

Horacio Jorge Becco, Antologla de la poesla gauchesca (Mardid, 1972)

Dramska delaJuan Carios Ghiano, Teatro gauchesco primttivo

(Buenos Aires, 1957)

Romant i prlpovelke

V. R. Pajro, B. Linć, M. Ugarte, E. Asevedo Dijas, R. Gviraldes.

BIBLIOGRAFUA

Josć J. Podestš, Medio siglo de farđndula (C6rdoba, 1930). — Domingo A. Caillava, Historia de la litcratura gauchcsca en el Uruguay, 1810— 1940 (Montevideo, 1945). — Elbio Bemžr- dez Jaqucs, Santos Vega (Buenos Aires, 1948). — Jorge Luis Borges ,Aspectos de la litcratura gauchesca (Montevideo, 1950). — Carlos A. Leuman, La literatura gauchesca у la poesla gauclia (Buenos Aires, 1953). — Augusto Radl Cort<Szar, Indios у gauchos en la litcratura argentina (Buenos Aires, 1956).— Wa!ter Rcla, El mito de Santos Vega en el teatro del Шо de la Plata, »Revista Nacional«, tom III, br. 196, str. 231—257 (Montevideo, 1958). — Antonio Pages Larraya, Santos Ve- ga mito de la pampa, »Universidad«, br. 50, str. 17—36 (Santa Fe, 1961). — Angel Val- buena Briones, La poesia gauchesca; Literatu- ra hispanoamericana, str. 154—178 (Barcelona, 1965). — Horacio Jorge Becco, Nacimiento de la poesla gauchesca; Desarrollo de la pocsta gauchesca; Historia de la literatura argentina, tom I, str. 145—168, 337—360 (Buenos Aircs, 1967). —Jorge B. Rivera, La primitiva poesla gauchesca (Buenos Aires,1968). — Augusto Radl CortSzar, Poesta gauchcsca argentina; Interpretada con el apor- tede la teorla folkldrica (Buenos Aires, 1969).— A Bercnguer Carisomo, La poesla gauchesca; Literatura argentina, str. 95—112 (Barcelona, 1970). — Augusto Татауо Var- gas, Litcratura gauchesca; Literatura en Hi- spano Amćrica, tom I; str. 210—220 (Lima,1973). — R. Borello, H. J. Becco, F. Wein- berg у A. Prieto, Trayectoria de la poesfa gauchcsca (Buenos Aires, 1977). — Guiseppe Bellini, La literatura gauchesca; Historia de la literatura hispanoamericana, str. 252—260 (Madrid, 1985). — Rodolfo A Borello, La poesta gauchesca; Historia de la literatura hispanoamericana, tom II, Del neoclasicismo al modcmismo, str. 345—358 (Madrid, 1987).

1) Giuseppe Bellini.

KOLONUALNA KNJIŽEVNOST (literalura colomal) — razdoblje hispanoameričke knjtževnosti koje traje od kraja XV veka — od otkrića i kotonizacije novog sveta do Dočetka XIX« tj. do otlobođenja kolonija od Spanske daroinactfe. U »pecifičnim uslovima novo- itvorenBl кокхф tokom XVI veka rada se

K O PL A

lcnjiževnost koja ima mnoge specifičnosti i koja se bitno razlikuje od renesanse u Španiji. »Prvo {to treba imati na umu, kao osnovu za razumevanje književnog perioda kolonije, to je tla se nalazimo prcd istorijsko-kulturnim sistemom čija zakonitost potpuno odgovara ekonomsko-društvenoj infrastrukturi Kolonije. Radi se o korelaciji prisutnosti i odsutnosti koja odreduje sledeći veoma rečit niz: nema romana, praktično nema pozorišta, ima [...] previše lirske poezije, postoji obilje religiozne i hagiografske epike, žica narodne poezije rciko se pojavljuje, vojničke hronike i sveštcnički letopisi na sve strane, itd. [...] možemo da vidimo kolonijalnu književnost kao proccs u toku konstituisanja koji postupno, ne bez pukotina, odgovara potrebama vladajućeg društvenog reda u Koloniji.«1*Kolonijalna se književnost, naročito tokom XVI veka, razvija neravnomerno, u zavisnosti od ekonomske situacije, sastava doseljenika, veza sa metropolom i postojanja (ili nepostoja- nja) obrazovnih institucija višeg reda. Tada se formiraju prozne vrste: hronika*, izveštaj*, istorija* kao i epski, lirski i dramski književni rod. Kao prvi hispanoamcrički kolonijalni pisac smatra se Kolumbo*.Uporedo sa pisanom književnošću stvara se i narodna* u okviru koje romansa (španska, a potom hispanoamerička*) ima najstarije pore- klo i najveću rasprostranjenost na kontinentu. Od početka XVII veka kolonijalna književnost hvata korak sa španskom, kao i sa drugim za- padnoevropskim književnostima. Stoga XVII vek u glavnim crtama ima odlike baroka*; u XVIII veku se formira neoklasicizam*. Prero- mantizam* predstavlja završno razdoblje kolonijalne književnosti tokom koga se, u okviru borbi za oslobadanje od španske političke vlasti, rada i spoznaja o posebnostima— geografskim, istorijskim, civilizacijskim — američkog sveta; formira se amerikanizam* kao osnova na kojoj će početkom XIX veka početi gradnja nacionalnih književnosti pojedinih oslobodenih zemalja, a čija ideja-vodilja će biti potraga za nacionalnim identltetom.Većina savremenih istoričara književnosti kolonijalnu ktljiževnost smatra kao prvu fazu hispa- noameričke, a manji broj је vidi samo kao deo

španske književnosti nastao van metropole ali pod njenim neposrednim uticajem.

BIBLIOGRAFIJA

Bcrnard Moscs, Spanish Colonial Lileracure in South America (New York, 1922). — Armando D. Pirotlo, La Шегамга en Amirica: el coloniaje (Buenos Aires — Montevideo, 1937). — Еп- rique Anderson Imbert, Historia de !a literatura hispanoamericana, I. La colonia. Cien anos de Rcptiblica (Mćxico, 1954). — Juan Maria Gutićrrcz, Escritores coloniales americanos (Buenos Aires, 1957). — A. Arias Larreta, Historia de la literamra indoamericana, I. Lite- raturas aborigenes; II Literatura colonial (Buenos Aires, 1968). — Rudolf Grossmann, H'tstoria у problanas de la literatura latinoamericana. (La ćpoca colonial hispanoportu- guesa, str. 99—220) (Madrid, 1972). — Luis inigo Madrigal (urednik), Historia de la litera- rnra hispanoamericana, I. Špoca colonial (Madrid, 1982). —Jaime Concha, La literatura colonial hispanoamericana; La sangrey las letras, str. 100—114 (La Habana, 1987).

KOPLA (copla) — termin copla u španskoj poeziji označava autonomnu strofu od tri do osam stihova, a u hispanoameričkoj pesmu koju pevač improvizuje na odredenu melodiju. Hispanoamerička kopla potiče od raznih lirskih vrsta španske poezije; jedna je od najčešćih metričkih formi usmene anonimne poezije koja sc koristi i u pisanoj poeziji. Sastoji se od četiri stiha istog ili različitog broja slogova. Rima je konsonatska ili asonantska. Najčešće je tematski ili motivski vezana u veću metričku celinu (cancićn — pesma) koja se peva na istu melodiju. Ponikla iz španske usmene tradicije, u raznim zemljama Hispanske Amerike pretrpela je vidne uticaje amerindijanskih folklornih formi.P o tematici obično se razvrstavaju u Ijubavne, prigodne, religiozne, humoristične, satirične, ге- fleksivne i kostumbrističke.Primer humorističke kople:

SeAora, vćndame un pan porque aqu( llego en ayunas; queyo endespuis se lo pagocuando la rama eche phunas.I)

(Kolumbija)

187

KREACIONIZAM

str. 189— 190 (Madrid, 1964). — Luis Alber- to Sđnchez, La literaturaрсгиапа, lom III, slr. 859—862 (Lima, 1966). — Luis A lberto Sđn- chez, Proccso у contenido de la novela hispanoamericana; La protonovela cosmmbrista: Lizardi, str. 105— 123; L a novcla costumbri- sta, str. 214—239 (Madrid, 1968). — Susana Zanetti (priredivač), Costumbristas de Amćri- ca Latina; Antologfa, Buenos Aires, 1973). — Lucrecio Pćrez. Blanco, lil Romanticismo cn Hispanoam&ica; Los cuadros de costumbrcs; Literatura espanota e hispanoamericana, tom V, str. 79—30 (Madrid-Mćxico-Buenos Ai- res-Caracas, 1980). — Josć Fernđndez Mon- tesinos, Costumbrismo у novela (Madrid, 1983). — Philip Ward, Diccionario Ох/o rd de litcratura espanola e hispanoamcricana, str. 194 (Barcelona, 1984). — Giuseppe Bellini, Historia de la literatura hispanoamericana, str. 325—327, 331—332 (Madrid, 1985).

K REA CION IZAM (creacionismo, od crear — stvarati) — prvi avangardni pokret u hispanoam eričkoj književnosti čiji je tvorac U idobro* (v. A V A N G A R D A ). Kao filozofska osnova za formulisanjc poetike kreacionizma poslužile su mu Emcrsonove idcje o funkciji um etničkog dela. Želcći da prevazide (ne i da odbaci) poetiku m odernizm a*, izgradio je drukčije viđenje odnosa prirode i um etnosti, stvarnog i um etnikovog sveta, a naročito sam og stvaralačkog čina. Pesnikovo stvaranje izjednačuje sa stvaranjem prirode; »Izvan sveta koji postoii pesnik stvara svet koji bi trebalo da postoji.«1' Pesm a m ora da postoji kao autonom na tvorevina, ravnopravna sa tvorevinam a prirode: »Pcsm a je pesm a, isto tako kao što je narandža narandža, a ne jabuka.«2* Podvlačeći ono što m u izgleda najznačajnija novina, kaže: »Kreacionistička pesm a se sastoji od stvorenih slika, od stvorenih situacija, od stvorenih pojmova; ona ne uskraćuje nijedan elem ent tradicionalne poezije, sam o što su u njoj svi ovi elem enti izmiSljeni, a da nimalo nije vodeno računa o stvarnosti ili o istini koja je prethodila činu stvaranja.«3)

U kreacionisttčkom postupku najveću moguću važnost dobijaju maStovite m etafore iz kojih je nestao elem ent poredenja, logična veza m edu pojmovima, i koje su se svcle na efektne pe- sničke slike, smišljene najčcSće sa nam erom da iznenade svojom neobičnošću, kao npr.:

L as Cascadas[’cquenas cabeHeras en ta oritla

Pesm e su u slobodnom stihu, oslobodene ne sa- m o metričkih, već velikim delom i sintaksičkih pravila.U idobro tvrdi da je osnovne postavke kreacionizma najavio 1916. u jednom predavanju održanom u B uenos Ajresu; m edutim , izvorni tekst nijc objavljcn tada, već kasnije u odlomci- ma u Manifeslima (1925) i predgovorim a za пе- ke zbirke pesam a. Francuski pesnik Pjer Reverdi, (P ierre Reverdy, 1889— 1960), uz podrSku nekih hispanoam eričkih i španskih pesnika, osporavao jc desetih godina originalnost Uiđobrovog kreacionizma, tvrdeći da je nastao pod njegovim uticajcm .Krcacionizam jc krajem druge decenije ovog veka stekao sledbenike m edu m ladim hispa- noamerićkim, ali i m edu španskim pesnicima (H erardo Dijcgo, I lu an Larca). Popularnost mu je bila vcom a velika i kratkotrajna; 1919, iz njcga izrasta ultraizam* koji će na čitavom po- đrućju Spanskog jczika odigrati važnu ulogu u stvaranju avangardne poezije.

BIBLIOGRAFIJA

Непгу Alfred Holmes, Vicente Huidobro and Crea- tionisme (New York, 1934). — David Вагу, Pcrspectiva europea dc! creacionismo; »Revi- sta Iberoamericana« (Pillsburgh, 1958). — Radl Silva Castro, Vicente [Iuidobroy elcrea- cionismo; »Revista Iberoamericana« (Pitt- sburgh, 1960). — Braulio Arenas, Vicente Huidobro у el creacionismo; Obras completas de Huidobro (Santiago de Chile, 1964). — Germđn Bleiberg у Juliđn Marias (urednici), Diccionario de literatura espanola, str. 194 (Madrid, 1964). — Antonio de Undurraga, Teorfa del creacionismo; Vicente Huidobro; Poesta у prosa, str. 19— 183 (M adrid, 1967).— Mireya Robles, La disputa sobre la patemi- dad del creacionismo; »Thesaurus«, tom XXVI, br. 1, str. 95— 103 (BogotS, 1971). — E. Caracciolo Trejo, La poesfa de Vicente Huidobro у la vanguardia, slr. 63— 78 (Ma- drid, 1974). — Emilio Mirć, Del creacioni- sm o al surrealismo; »Insula«, br. 337 (Madrid, 1974). — Ljiljana Pavlović-Samuro- vić, Estetička i ideoloSka opredeljenja savreme-

190

MODERNIZAM

Cavelano Cđrdova Iturburu, La revolucićn martinperrista — (Buenos Aires, 1962). — Carlos Mastronardi, El movimiento de »Mar- tin Fierro*; Historia de la literatura argcntina, tom II, str. 912—936 (Buenos Aires, 1968). — Augusto Татауо Vargas, Literatura en Hi- spano Amćrica, str. 423—426 (Llima, 1973).— Philip Ward, Diccionario Oxford de litcratura espanola e hispanoamericana, str. 517— 518 (Barcelona, 1984).

1) Frente a la Juneraria solemnidad del historiador у del catedrđtico que momifica cuanto toca. Frente al recetario que inspira las elucubraciones de nue- stros m ds bellos esplritus a la aficićn al anacroni- sm o у al mimetismo que demuestran. Frcnte a la ridfcula necesidad de fundamentar nuestro nacio- nalismo intelectual, hincliando valores falsos que al primer pinchazo se desinflan como chattchitos. Frente a la incapacidad de contemplar la vida sin escalar las estanterfas de las bibliotecas: M A RTIN FIERRO siente la necesidad imprescindible de de- finirsey de llamar a cuantos sean capaces de pcrci- bir que nos hallamos en presencia de una nueva sensibilidad у de una nueva comprensidn que, al ponem os de acucrdo con nosotros mismos, nos descubra panoram asy nue\'os m ediosy formas de expresi6n.

MARTIN F JE R O — v. M A R TIN F IE R R O

M A R TIN FER RISM O — v. M A R T IN FJE - R IZ A M

M A RTINFERRISTA S — v. M A R TIN FJE - R IST I

M A R T IN FJE R IST l (martinferristas, martin- Jierristas)— pripadnici argcntinske avangardne književne g rupe Martin Fierro*.

M A R TIN FJER IZA M (martinferrismo, martin- fierrism o) — poetika pripadnika argentinske avangardne književne grupe M artfn Fierro*.

M ILO NG A (am erikanizam *) — narodna pesm a i igra u oblasti R io de la Plate, naročito populam a u Argentini; izvodi se uz pratnju m uzike, najčešće gitare; slična tangu*. Pripada usm enom pesništvu iz koga je prcšla u pisanu književnost. Pesnik Pedro Đonifasio Palasios (P ed ro Bonifacio Palacios, 1854— 1917), poznat pod pseudonim om A lm afuerte, opcvao je u svojim M ilongam a život u skrom nim četvrti-

m a B uenos A jresa, podražavajući ne sam o te- m atiku, već i stil i duh narodne poezije. Urug- vajac V ašington Benavides (VVashington Benavides, roden 1930) objavio je 1965. zbirku pesam a L as milongas.

BIBLIOGRAFIJA

Diccionario Ilustrado Sopena, Americanismos, str.420 (Barcelona, 1982).

M O D ER N IZA M (m odem ism o). — »M odernizam je hispanski oblik univerzalne krize književnosti i duha koji oko 1885. započinje razlaganje X IX v. i koji će se pokazati u um etnosti, nauci, religiji, politici i postupno u drugim vidovima ukupnog života, i stoga sa svim osobenostim a duboke istorijske prom ene, čiji se proces nastavlja i danas.«1* K ao književni pokrct rađa se u Ilispanskoj Americi, a potom se prenosti i u Španiju. N astaje na tradiciji rom antizm a*, ali prevazilazi njegov sen- timentalizam, nacionalizam , retoričnost, stilsku nebrižljivost. Form iranje modernističkog pokrcta u H ispanskoj Americi počinje oko 1880. sa tcžnjom da se prevaziđu granice tadanjeg književnog Spanskog jezika, da se upoznaju najnoviji kulturni tokovi u raznim evropskim zem ljam a, da se osvoji sloboda um etničkog izraza.E lem enti m odernističkih inovacija pojavljuju se u proznim i pesničkim delima H osea M artija, G utjeres N ahere*, Kasala* i Silve*, kada se ro- m antizam u Evropi povlači pred pojavom pozi- tivizma, realizm a, Parnasa, naturalizm a, im presionizm a, simbolizma. Posebno je važna M artijeva uloga u unošenju raznih stranih uticaja u književnost Španske Am erike: »poznava- ti razne književnosti najbolje je sredstvo oslobađanja tiranije bilo koje od njih.«2* Objavljivanje M artijcve pesničke zbirke Ismae- lillo 1882. označava početak m odernizm a u poeziji. K ao godina afirm acije m odernizm a uzi- m a se 1888. kada se pojavljuje knjiga stihova i proze A zu l R . D arija*, kojoj, a tim e i novom pokretu u celini, ugledni španski pisac H uan V alera posvećuje dve kritike napisane u obliku pisama upučenih m ladom nikaragvanskom piscu. M ari-Ž ozef Fori tvrdi da već od 1900. m odernizam prestaje da bude jedinstven; izvesni isto-

13»

NADREALIZAM

Teorija m ondonovizm a, puna isključivosti i kontradiktornosti, nije stekla veći broj pristalica, term in nije ušao u širu upotrebu i posle K ontrerasove sm rti pao je u zaborav.Srodni termini: am erikanizam , kreolizam*, nativizam*, m odernizam , postm odernizam .

NADREALIZAM (superrealismo ili surrealismo, od francuskog term ina le surrialisme) — književni pokret avangarde* nastao pod neposrednim uticajem francuskih pisaca, naročito A. B retona. Izvesni španski i hispanoamerički pisci, koji su se kretali u krugovima pariskih nadrealista i saradivali u njihovim časopisima, prvi su ga preneli na špansko jezičko područje gde postaje poznat počev od 1925; u toku sledeće dve decenije intenzivno utiče na brojne hispanoameričke pisce; njegovi tragovi su veom a uočljivi i u mnogim delim a napisanim u toku šeste decenije. Nadrealistička poetika se nadovezala na ultraističke estetičke postavke (v. U L T R A IZ A M ); hispanoamerički pisci, prvenstveno pesnici, uneli su u nju i elem ente španske književne, posebno barokne, tradicije, sjedinjavajući nadrealističku prim enu i reprodukovanje snova u književnom delu sa baroknim m ešanjem jave i sna, života i sna.

Najvažnije odlike: autom atsko prenošenje procesa mišljenja u književno delo, visoko vrednovanje nesvesnog, često povezanog sa fantastičnim i mističnim, korišćenje slobodnih asocijacija zasnovanih na psihoanalitičkom m e- todu, nova koncepcija čoveka i njegove realno- sti, postupno oslobadanje od tradicionalnog društvenog nasleđa, želja da se stvori delo kao sam ostalna, sam osvojna, jedinstvena, integral- na um etnička tvorevina.

U hispanoameričkoj književnosti malobrojni su pisci-nadrealisti u evropskom značenju; većina ih je od nadrealizm a, kao i od drugih avangar-

BIBLIOGRA FIJA

Francisco Contreras, Le Mondortovisme (Paris, 1917). — Rađl Silva Castro, Panorama de la literatura de Chile, str. 64 (Santiago đe Chile, 1961). — Sylvia Molloy, La diffitsion de la lit- tćrature hispano-amćricaine en France au XX? sićcle, str. 80—83 (Paris, 1972).

dnih pokreta, usvojila sam o neke komponente kombinujući, npr., elem ente poetike ultraizma, kreacionizm a* ili purizma* sa nadrealističkim. Stoga nadrealističkih elem enata ima u delima pesnika različitih estetičkih i ideoloških oprede- Ijenja: avangardnih, refleksivnih, društveno an- gažovanih ili tradicionalističkih (S. Valjeho*, Sara de Ibanjes*, A. Storni*, H . Viljaurutija*, O. H irondo*, A. Hiri*, N. Para*, O. Paz*). Ne- ruda* je u delima Tentativa delhom bre inftnitoi prvim Boravištem na zemlji (Residencia en la tierra) veom a kreativno iskoristio iskustva nadrealizm a, stvorivši nesumnjivo hispanoame- ričku varijantu ovog pokreta koji objedinjava francuski uticaj i hispansku književnu tradiciju, oplem enjene njegovom stvaralačkom indivi- dualnošću. V ećina hispanoameričkih nadreali- stički usm erenih pesnika pisala je ugledajući se na N erudu; mali broj je neposredno po- dražavao francuske uzore.

Posebno jak nadrealistički cen tar posto jao je u B uenos A jresu gde su izlazile m nogobrojne pu- blikacije nadrealističkog usm erenja (Que, A partir de cero, Boa, Letra у L(nea).

Uticaji nadrealističke poetike vidni su u delima pisaca postavangardnog* razdoblja, kao i mnogih savrem enih pesnika i rom anopisaca.

ANTOLOGLJE

Aldo Pellegrini, Antologia de la poesta surrealista (Buenos Aires, 1961)

M. Laner у A Oquendo, Surrealistasy otros peruanos insulares (Barcelona, 1973)

201

— NEOKLASICIZAM

usklađeno sa estetičkim stavovima i senzibilitetom m odernog pisca karipskog podneblja. Tvorcem i glavnim predstavnikom većina književnih istoričara sm atra Ilo sea Lesam a Limu* koji je i sćlm u esejim a zbirke L a expresidn americana objaSnjavao značenje ovog pojma. Po njem u, neposredan ili posredan uticaj Spanskog baroknog pcsnika Luisa de G ongore podstakao je kod His- panoam erikanaca ono što je bilo duboko usađeno u njihovoj svesti: napetost, plutonizamili vatru što razbija da bi potom sastavila razbijene delove, punoču jezika u neprestanom bogaćenju, parodiju stilova i istovrem cnost, što je sve veom a blisko odlikam a baroka. O n još sm atra da su u hispanoam eričkom baroku prisutne dve velike sinteze: hispanoinkaička (v. P R E H ISP A N S K E K N JIŽ E V N O ST I; IN K E) i hispanocrnačka. S. Sarduj* tvrdi da neobarok odlikuju obilje, kondenzovanost i korišćcnje intertckstualnih i intratckstualnih postupaka. U svojoj studiji B arroco piše: »N eobarok neuravnotcžcnosti, strukturalna želja jedne želje koja ne m ože da dosegne svoj predm ct, želja za koju je logos sam o organizovao zaklon što skriva nepostojanje. Pogled više nijc sam o beskraj: kao delimični predm et pretvorio se u izgubljeni p redm et.«1' K ao i barokni pisci, L esam a Lim a koristi veliki broj slika koje se gomilaju i stilskih figura — naročito m etafora i hiperbola, ali njegov jezik ipak ne počiva na klasičnoj estetici, već na nadrealizm u*: u dclo prodire nered , nesklad, snovidenje, iracionalnost, po rečim a K arm en Ruis B arionuevo.U neobarokne pisce ubraja se i A. K arpentjcr*. U srodnom značenju koriste se i term ini barroco americano (am erički barok) i barroco cuba- n o (kubanski barok).

BIBLIOGRAFIJA

Josć Lezama Lima, La expresi6n americana (La Ha- bana, 1957; Madrid, 1969). — Severo Sarduy, Escrito sobre un cuerpo (Buenos Aires, 1969).— Severo Sarduy, Barroco (Buenos Aires, 1974). — Severo Sarduy, El barrocoy el neobarroco; Amćrica Latina en su literatura, str. 167—184 (Mćxico, 1976). — Edenia Guiller- mo у Juana Amelia Herndndez, »Paradiso*, culminacićn del barroco cubano; »Papeles de Son Armadans« (Palma de Mallorca, junio,1974). — Elofsa Lezama Lima, Introduccićn;

Josć Lezama Lima, Paradiso, str. 13—94 (Madrid, 1980). — Carmen Ruiz Barrionue- vo, Los procedimientos de la palabra; E l»Pa- radiso« de Lezama Lima, str. 97—113 (Madrid, 1980). — Josć Ortega, La estćtica neobarroca en la narrativa hispanoamericana (Madrid, 1984).

1) Neobarroco del dcsequiUbrio, deseo estructural de un desco que no puede alcanzar su objeto, deseo para cl cual el logos no ha organizado mđs que una pantalla que esconde la carencia. La mirada уа no es solamente infinito: ert tanto que objeto parcial se ha convertido en objetoperdido.

NEOKLASICIZAM (neoclasicismo; re tko se koristi tcrm in clasicismo) — književni pokret koji se pod cvropskim uticajem stvara u hispa- noameričkim zcm ljam a u vrem c borbi za po- litičko oslobodenje sa ciljem da oživi klasične književne vrednosti. Razvija se u okviru prosvetitcljskog pokreta i traje, okvirno, od 1750. do 1830. godine. K orenite p rom ene u političkom i društvenom životu imale su veli- kog odjcka u književnom stvaranju. Po R . G rosm anu, najvažnije karakteristike neoklasicizma bile su politička angažovanost pisca koja uslovljava dcklam atorski ton u mnogim pe- sničkim delima, tendencija da se grčko-rim ska prošlost zam eni prošlošću indijanskog stanov- ništva; otkrivanje hispanoam eričkog pejzaža i veza izmedu njega i čoveka; traganje za sušti- nom bića hispanoam eričkog čoveka. »Književ- nost se pretvara nolens volens u instrum ent rada aktuclne istorije, tj. politike. N eguje se ne da bi se postigli književnoestetički, već istorij- skousm ereni ili političkoobrazovni efck li.«1*U vrem e neoklasicizma neguju se poezija, pro- za i dram ske vrste. P rozne vrste, naročito esej i pripovetka, uživale su najveći ugled m edu piscima od kojih su mnogi bili aktivno uključeni u oružane i političke okršaje. Esej postaje jo š jed - no važno oružje u njihovoj borbi za red i napre- dak, kao i sredstvo koje im pom aže da steknu svest o sebi i o svetu u kom e žive; u obliku eseja raspravljana su m noga etnička, nacionalna, po- litička, pravna pitanja. D ugo zapostavljane, prozne vrste doživljavaju svoj nagli procvat; Li- sardijev Perikiljo Santijenlo prvi je rom an hispanoam eričke književnosti. Poezija je lirska i epska; pesm e su pisane po ugledu na grčke i

2 0 6 -----

NEOREALIZAM

rimske pesnike, naročito Vergilija, Iloracija i H om era. U m nogobrojnim epskim pcsm am a preovladava rodoljubiva tem atika: opisani su važne istorijske ličnosti i događaji; često je ko- riščena oda. Poezija je največim delom didak- tičko-moralistička, laudativna, sa opSirnim deskripcijama, posebno onim o američkom pej- zažu. Dramski pisci, koji sa velikim zanim anjem čitaju poetike Boaloa i Lusana, neguju klasične vrste, tragediju i kom ediju, ali u njih unose ele- m ente hispanoam eričkog kostum brizm a*. Dcla su im suvoparna, često patetična, pisana sa očigledno moralističkim ciljem.Stilske osobine neoklasicističkih proznih, pe- sničkih i dram skih tekstova predstavljaju sintezu baroknih osobenosti, klasicističkih književnih postupaka, ali i nagoveštaja rom antizm a. Često su koriščeni latinizmi i arhaizmi, a ponekad i reči iz amerindijanskih jezika. U vrcm e neoklasicizma, počev od Л. Belja, stvara se duh am eri- kanizma* — tog novog osećanja zajcdništva i pripadniStva am eričkom kontinenlu koji brzo stiče veliki broj pristalica. Najznačajniji predstavnici: A. Beljo*, Kario de la V andera*, M. de Lavarden*, Fernandes de Lisardi*, II. O lme- do*, P. de Olavide*.

BIBLIOGRAFUA

Enrique Anderson Imbert, Historia de la literatura hispanoamericana, str. 153—200 (Mćxico- Buenos Aires, 1%2). — E. Dicz-Echarri у J. M. Roca Franquesa, Historia de la literatura espanola e hispanoarnericana, str. 732—765 ( Madrid, 1968). — Rudolt Grossmann, Clasi- cismo 1760—1830; Historia у problemas de !a literatura latinoamericana, str. 176—220 (Ma- drid, 1972). — Juan Manuel Pacheco, La Пи- stracićn en el Nuevo Mundo (Caracas, 1975).— J. L. Romero (priredivač), Elpensamiento politico de la Emancipacidn (1790—1825) (Caracas, 1977; 2 toma). — Marfa Casas de Faunes, La novela picaresca lalinoamericana (Madrid, 1977). — J. C. Chiaramonte (pri- ređivač), Pensamiento de ta Ilustracićn; Eco- nomla у sociedad iberoamericanas en el siglo XVIII (Caracas, 1979). — Lucrecio Pćrez Blanco, Neoclasicismo literario en Amćrica; Historia de la literatura espanola e hispanoamericana, tom IV, str. 185—209 (Madrid- Mćxico- Buenos Aires-Caracas, 1980). — Giuseppe Bellini, Entre neocldsicosy romdnti- cos; Historia de la literatura hispanoamericana, str. 213—231 (Madrid, 1985). — Luis

Inigo Madrigal (priredivač), Ilistoria de la li- teraiura hispanoamericana, tom II Delneocla- sicismo al modemismo, (Madrid, 1987).

1) Ruđolf Grossmann.

N EOREALIZAM (neorrealismo) — term in koji pojedini istoričari književnosti primenjuju na savrem enu hispanoameričku prozu, obuh- vatajući njime razne vidove realizma*; najčešće se, ipak, odnosi na m oderne form e dokum en- tarnog realizma. M edu prvima ga je koristio Luis A lberto Sanćes koji sm atra da se hispoa- nomerički neorealizam form irao po ugledu na italijansku i severnoam eričku književnost, da je u ncorealističkim rom anim a najčešće obradena urbana tem atika uz pesimističko videnje društvenih odnosa u kom e je očit uticaj ruskih pisaca Gogolja, Čehova, Tolstoja, Gorkog. Kao preteču savrem enog neorealizm a vidi delo Е ! m atadero E stebana Ećeverije*, a kao jednog od prvih predstavnika Ilu lija Kortasara*. O pšte karakteristike savrem enog hispanoam e- ričkog rom ana, čije veom a različite vidove obuhvata zajedničkim, nedovoljno objašnjenim pojm om neorealizam , bile bi: opsednutost po- jedinostim a, naročito onim a koje otkrivaju ružnoću i bedu; korišćenje govornog jezika uz zloupotrebu uličnih izraza, prostakluka, psovki; postavljanje radnje rom ana u gradsku sredinu, tačnije u gradsko podzemlje; pretvaranje pobunjenih, nezadovoljnih, prokletih gradana u glavne junake. N eorealiste odlikuje nacional- ni ili regionalni znak; najkarakterističniji pre- sdstavnici su, po njem u, Gabrijel Garsija M arkes* i M ario V argas Ljosa*.

F ernando Alegrija sm atra da postepeno preva- zilaženje krajnosti regionalizma*, u kom e pej- zaž ima glavnu ulogu, dovodi d o uspostavljanja ravnoteže izmedu pejzaža i čoveka, što je jedna od najznačajnijih odlika neorealizm a. V rhunac njegove prve faze tra je od oko 1930. do pedese- tih godina (M anuel R ohas*, Migel A nhel A stu- rijas*, M ario M onteforte Toledo*, E duardo M aljea*, A gustin Janjes*, H orhe Ikasa*, Siro Alegrija*, Sesar V aljeho*, A leho K arpentjer*, A rtu ro U slar Pjetri* i d r. Po njegovom mišlje- nju, to su pisci koji prevazilaze lokalnu tem atiku, regionalističku i kostum brističku* obradu

POSTAVANGARDA

nadahnuću. ViSe narativna nego osećajna, pre- puna je slika uzetih iz seoskog života, kao i ko- nja i prizora iz pam pe koje je čine m etaforičnom i izveštačenom . Kad iznosi svoje podvige ili podvige nekog slavnog razbojnika, liči na napuljskog zbrkanog im provizatora, obično prozaičnog; u nekim trenucim a on se uzdiže do pesničke visine da bi ponovo pao u recitovanje razvučeno i skoro bez versifikađje. V an toga, pevač im a svoj repertoar narodnih pesam a, kintilja, desima* i oktava, raznih vrsta sa osm osložnim stihovima. M eđu njima ima m nogo vrednih kompozicija koje otkrivaju na- dahnuće i osećanje.”

U vrem e rom antizm a* poezija gauča, kako iz socijalnih i nacionalnih, tako i iz literarnih razlo- ga, počinje da privlači pažnju obrazovanih pesnika, koji, koristeći njene tem atske, m etričke i jezičke karakteristike, kao i spccifičan lokalni kolorit, stvaraju bogatu i raznovrsnu književ- nost o gaučim a.*

BIBLIOGRAFIJA

Emesto Morales, Llrica popular rioplatense; Antolo- gfa gaucha (Buenos Aires, 1927). — Juan Al- fonso Carrizo, Cancionero popular de La Rioja (Tucumđn, 1942). — Ventura R. Lynch, Folklore bonaerense (Buenos Aires, 1953; prvo izđanje, 1883). — Bruno Jacove- lla, Juan Alfonso Carrizo (Buenos Aires, 1943). — Ricardo Rodrfguez Molas, Historia social del gaucho (Buenos Aires, 194-68). — Rodolfo A. Borello, La poesfa gauchesca; Historia de la literatura hispanoamericana, tom И, Del neoclasicismo al modemismo, str. 345—346 (Madrid, 1987).

1) [...] La poesia originaria del cantor es pesada, mo- nćtona, irregular, cuando se abandona a la inspi- racićn del momento. Mds narrativa que sentimental, llena de imđjenes tomadas de la vida campestre, del cabatto Idelas escenas del desierto, que ta hacen metafćricaypomposa. Cuando refie- re sus proezas o la s de algiin afamado malćvolo, paricese al improvisador napolitano desarreglado, prosdico de ordinario, elevđndose a la altura poi- tica por momentos, para caer de nuevo al recitado instpido i casi sin versificacičn. Fuera de esto, el cantor posee su repertorio de poeslas populares, quintillas, dćcimas у octavas, diversos jćneros de versos octosllabos. Entre esta hai muchas compo-

siciones de m&ito, i que descubren inspiracićn у sauimiento.

POSTAVANGARDA (postvangiiardia) — knji- ževno razdoblje koje u većini hispanoam e- ričkih zemalja počinje četrdesetih godina, a čiji završetak nije m oguće odrediti; plod je reakci- ja na ekstremističke poetike avangarde*. Z na- tan broj pesnika bio je um oran od neograničene slobode um etničkog stvaranja, od društvene izolacije u koju ih je dovela, od eksperim entisanja jezikom , stilom i form om koji su često bili sam i sebi cilj. Sve prisutniji u svome vrem enu, svedoci, a mnogi i učesnici u važnim svetskim dogadajim a (D rugi svetski rat, pre svega) i zbivanjima u svojim zem ljam a (radnički pokret, socijalna revolucija, vojna diktatura), mnogobrojni pisci napuštaju do- men isključivo estetskih preokupacija i aktivno se bave razm atranjem nacionalnih i još češće kontinentalnih problem a uslovljenih geografskim, rasnim, etničkim i civilizacijskim odred- nicama. Bogaćenje sadržine donelo je ponovno uvodenje izvesne formalne i jezičke discipline u pesnički postupak. Iako koriste delove nasleda avangardnih pokreta (kreacionističku i ultraističku m etaforičnost, nadrealističko bogatstvo i inventivnost u stvaranju neočekivanih pesničkih slika); ipak ponovo pokazuju interesovanje za m etričke form e španskog pe- sništva, klasičnog i usm enog. Ponovo se neguju sonet, desima*, rom ansa*, ali i m etričke form e karakteristične za folklor pojedinih zem alja ovog podneblja (son* u afroantilskoj poeziji, tango* u argentinskoj).U pravo u razdoblju postavangarde mnogi pesnici, koji su prošli kroz razne faze avangardnog iskustva u eksperim entisanju pesničkim izra- zom, sazrevaju i selektivno koriste stečena znanja; neki će objaviti dela visoke um etničke vrednosti zahvaljujući kojima će savrem ena hispanoam erička poezija steći veliki ugled u svetu (Gorostisa*, Muerte sin fin , 1939; H . R ohas* , L a ciudad sumergida, 1939; E . K aransa*, Seis elegfas у un him no, 1939; K arera A ndrade*, Pa(s secreto i Registro del m undo, 1940; V i- Ijaurutija*, L a D icim a muerte, 1941; N eruda* , Canto general, 1940; Para*, P o em a sy antipoe- mas, 1954; O . Paz*, Piedra de sol, 1957; K. P e- ljiser*, Con palabrasy fiiego, 1963. i d r.).

i ivnuiv^un

TANGO (am erikanizam*) — argentinska igra i pesma narodnog porekla uz muzičku pratnju, najfieSće gitare. U unietničku poeziju tem atiku tanga, zajedno sa drugim tem am a ncposredno vezanim za svakidašnjicu Duenos A jresa, naročito njegovih predgrada , unose početkom tridesetih godina mladi pripadnici avangarde* (B orhes*, Olivari* i dr.). R ado je koriste i pesnici kasnijih gcneracija; F ernando G iber (F e rn a rd o G uiber, roden 1912) objavio je 1962. zbirku pesam a pod naslovom Tango; O svaldo R osler, pored toga što koristi ove tem e, piše i studije o vezam a izm edu poezije i tanga. Poslednjih godina se govori o posto jan ju poezije tanga (la poesia del tango).U poeziji tanga iz usm cnc tradicije često jc ko- rišćen lunfardo*; u poeziji tanga poznatih pesnika, u zavisnosti od njihove želje da postignu realističko-živopisne likove i situacije iz narodne sredine, elem enti lunfarda mogu, ali ne m oraju, da budu zastuptjeni. T em e i motivi poezije tanga, kao i lunfardske poezije najčešće su iz života podzemlja — zatvora, krčmi, javnih kuća, lučkih uličica; to su Ijubavi, podvizi i obračuni lokalnih kavgadžija i siledžija.

BIBLIOGRAFIJA

Francisco Garcfa Jimćnez, El tango; Historia de medio siglo (Buenos Aires, 1965). — Osvaldo Rossler, BuenosAires dospor cuatro [antolo- gija poezije Buenos Ajresa sa predgovorom o temama tanga] (Buenos Aires, 1968). — Car- los Giordano, La poesia social despuis de Boedo; Historia de la literatura argentina, tom III, str. 1184, 1308 (Buenos Aires, 1968). — Tomđs de Lara e Inćs Leonilđa Ronceti de Pauti, El tema del tango en la Uteratura argentina (Buenos Aires, 1969). — Guillermo Ara, Suma depoesla argentina, 1538—1968, tom I, Critica, str. 90—91 (Buenos Aires, 1970). — Diccionario Ilustrado Sopena, Americanis-

mos, str. 570 (Barcelona, 1982). — Alfredo Gravina (priredivač), El tango de ауег у hoy [cancionero] (La Habana, 1984). — Feman- do O. Assuncao, El tangoy sus circunstancias (1880—1920), (Buenos Aires, 1984). — Eduardo Abufhele I lalabi, Porsiempre tango (Santiago de Chile, 1987).

TRA D ICIJA (traclicion) — nova prozna vrsta čiji je tvorac peruanski rom antičarski pisac R ikardo Palma*. Nastala kao sinteza hronike*, putopisa, predanja, istorijskog rom ana*, kostumbrističke* i folklorne pripovetke (v. N A R O D N A K N JlŽLiV N O ST). Osobenosti su m aštovito koriSćenje istorijskih i anegdotksih motiva iz nacionalne prošlosti, obradenih duhovito, često sa prim esom ironije, ponekad i satire. Obiluje kostum brističkim prizorima koji su često dati po ugledu na pikarsku prozu. G otovo uvek nalikuje na kratku priču. Stil odlikuje kako govor ulice pun am erikanizam a*, obogaćcn poslovicama i izrekam a iz narodne tradicije, tako i arhaični književni jezik usm ene i pisane Spanske književnosti X V II veka. Obično se sastoji od tri dela; u prvom je izneta anegdota , istorijski podatak, poslovica, izreka ili am erikanizam , u drugom pisac razmišlja na tu tem u, a u trećem je ona opširnije obradena.

Sm atra se da je Palm in tekst D on Dim as de la Tijereta (1860) prvi prim er tradicije kao već uo- bličcne prozne vrste, koju on ovako definiše: »U osnovi, tradicija je sam o jedan od oblika u koji može da se zaodene istorija, ali bez njenih nedostataka. Z ad a tak je istorije da suvoparno ispriča činjenice, nc koristeći ukrase m ašte i da ih proceni s filozofsko-društvene tačke gledišta. [...] A njoj [tradiciji], dozvoljeno je da izgradi dvorac na maloj osnovi istine. Tradicionalista [u značenju: pisac tradicija] treba da bude pesnik i sanjar. Istoričar je čovek razboritog rasudivanja i prozaičnih istina«1*. Palm ina tradicija pri- hvaćena je oduševljeno od čitalaca širom His-

255

panske Am erike; mnogi pisci iz raznih zemalja podražavali su njcgov knjižcvni postupak: Klo- rinda M ato de T urner* , Meksikanci A rtem io de Valje-Arispe (A rtem io de V alle-Arizpe) i Luis Gonsales de O bregon (Luis G onzđlez de O bregćn).

BIBLIO G RA FIJA

V. Rikardo Palma.

1) E n e l fondo, la Tradicićn no es mđs que una dc las form as que puede revestir la Historia, pcro sin los

esollos de ista. Cumplc a la Historia narrar los he- chos sccamcntc, sin rccurrir a las galas de la fanta- sla, у aprcciarlos, dcsde el punto de vista filosćfico-social. [...J A ella, sobre una pequena base de verdad, le es llcito edificar un castillo. E l tradicionalista tiene qucser poeta у sonador. E l historiador es el hombre del raciocinio у de las pro- saicas realidades.

T R IST E (triste) — anonim na narodna pesm a koja se, uz pratnju gitare, peva uz igru. Potiče iz folklorne tradicije Argentine, Perua i drugih zemalja Hispanske Amerike.

т тМШ0Ш

U LTRAIZAM (ultra(smo) — književni pokret, ponikao iz kreacionizm a*, u kom e su prisutni i elem enti evropskih avangardnih struja: dadaizm a, kubizm a, a naročito futurizm a. V ažio je isključivo za poeziju. G iljerm o de T o- re , španski pisac, prvi je upotrebio ovaj neolo- gizam; podržan od nekolicine mladih španskih pesnika, u jesen 1918. objavio je kratki m ani- fest ultraizm a. U toku sledećih godina pokret u Španiji stiče brojne pristalice; izdaju ultrai- stičke časopise (»G recia«, »Cervantes« i dr.). N ajznačajniji, »U ltra «, počeo da izlazi januara 1921, a poslednji broj štam pan februara 1922; sm atra se da je tim e prestao da postoji i ultraizam kao književni pokret.

U početnoj fazi predstavljao je opšti avangardni pokret koji je okupljao m lade pesnike željne tem eljite obnove poezije: »N aša književnost m ora da se obnovi«, — piše 1919. de T ore — »m ora da postigne svoje ultra [...]. N aše vjeniju obuhvatiče sve tendencije bez razlike. kasnije će ove tendencije ostvariti svoje jezgro i svoje o d reden je«1). Iako nije stvorio koherentnu poetiku, niti okupio pesnike koji su zastupali istovetne estetičke stavove, G. de T ore je na- m etnuo m ladim piscima ideje o stvaralačkom postupku za koje je verovao da nadm ašuju U i- dobrove*, insistirajući i tada i kasnije na tom e

da je ultraizam daleko avangardniji i daleko- sežnijeg dom eta od kreacionizma.Ultraisti su postavili novu, tem atsku i form alnu, obnovu poezije: odbacivanje osećajnosti, sub- jektivnosti, anegdote, retoričnost; m aksim alno korišcćnje m etafora i pesničkih slika; ironičan ton; kidanje logičkog diskursa; predstavljanje fragm entarnih doživljaja sveta pretočenih u višeznačne i višeslojne slike.Mladi Borhes*, znalac raznih vidova evropske avangarde, posebno je privučen ultraizmom , čije osnovne ideje prenosi u A rgentinu; 1921. u B uenos A jresu štam pa Prizm u (»Prism a«) — publikaciju od jcdnog jedinog lista, neku vrstu zidnih novina u kojima, zajedno s drugim pesnicima avangardne orijentacije, iznosi svoje videnje ultraističke obnove poezije. B orhes je jedini hispanoamerički teoretičar ultraizm a. U eseju Ultralsmo (1921, B uenos A jres), kao i u drigm tekstovima, daje poctiku pokreta čije su najz- načajnije novine po njcm u: »1. Svodenje lirike na njen prvobitni elcm enat: m etaforu . 2. Brisa- nje prosečnih fraza, sveza i nepotrebnih pride- va. 3. Uklanjanje ukrasnih figura, ispovednosti, prigodnosti, pridika i izveštačene nejasnosti. 4. Sinteza dveju ili više slika u jednu , koja bi na taj način uvećala svoju sugestivnu moć. [...] U ltrai- stičke pesm e se, dakle, sastojc od niza m etafora

leksikon hispano americke knjizevnosti

Documents