tamara vesna ljubav - plamen-izobilja.com · ljubav je zbirka ezoterijske poezije, nastala kao...

Tamara Vesna

LJUBAV

SADRŽAJ

I NABOJ

Pastir I okean Nebeska mehanika Obred Iščekivanje Rajska lala Horzove kočije Bogovi I ljudi Ljubavna šetnja Ludilo Trčanje Točak sreće

II KOLAPS

Između šina Nesporazum Fragmentirana ljubav Krvavi pir Lagumi Kolaps logike Malo mi te je Izdaja Hladnoća

III NUŽNOST

Muk Prokletstvo Bezumlje Portal Poraz Bez… Oslobođenje Džin Ulazak u planinu Rascep Suprotne stvarnosti Pusti me Alhemija Zaokrugljivanje Misija

Ljubav je zbirka ezoterijske poezije, nastala kao refleksija duhovnog puta bića kroz drugog. U zbirci su prikazana iskustva odnosa sa drugim, u ogledalu realnog prostor -vremena, po svim nivoima.

U pesmama se prepliću duhovnost, jak erotizam, bure, čežnja, pogrešne odluke, nesporazumi, preispitivanja, nežnost, strast, lepota I pad jedne burne realnosti odnosa dvoje, koja je našla svoj put u vanmaterijalne I vanvremenske sfere, donoseći duhovnu zrelost I rast bar jednoj strani.

Prva celina Naboj govori o neminovnosti, predodređenosti, oslobađanju, iščekivanju, rađanju ljubavi, njenoj kulminaciji i uplivisanju te ljubavi na ljudskost iz božanstvenih sfera.

Druga celina Kolaps govori o ludilu, prouzrokovanom intenzitetom I dubinom odnosa I nemogućnosti da se u vrtlogu tako snažnog iskustva održi privid normale.

Treća celina Nužnost, govori o nužnosti bića da probije svoj put u svetove duha. Nužnost takođe govori o spuštanju ljubavi u život u kome ne postoji fiksacija na jednu pojavu, već je reč o transformaciji, koja za posledicu ima ljubav kao stanje bića.

11Tamara Vesna Ljubav

Pastir i okean

Pastir, sa štapom stojim pored okeana, u svojim očima vidim okomite talase divlje stihije, kako gasnu u strahu.

Ja se noću pretvaram u penu i slivam se u okean, u tebe...Ruke prolaze kroz svetlinu tvoje kose, kad se mesec spaja sa vrhovima talasa.Poljupci se nižu pri sudaru vodenih struja, uranjamo jedno u drugo.Divlja požuda nemirne vode, naša prozoračna, vodena, tela nabacuje jedno na drugo.Diže se cunami sile naše ljubavi, rastrgni me ženska prelesti,da postanem jedno sa stihijom.Mir moje beskrajne ljubavi me zaodenuo,svako jutro biva sve teže za ustajanje.A kad jutro dodje, ja opet gledam u okean, zadubim se u njegove kapi koje sadrže celinu,i mislim se kako da se alhemijski pretopim u tebe večnosti.

Da li je u meni skriveno, sve što si mogla dati ovom svetu?

12 Tamara Vesna Ljubav

Nebeska mehanika

Susret naših pogleda u jednom mirnom tokukosmičke predodređenosti, dva objekta čije putanje su se preklopile, dva srca u predaji pod silom gravitacije.

U sobi punoj ljudi govoriš mi nešto, potpuno sam potonula u toplinu tvog pogleda, reči se nižu kao stihovi, osmehuješ se, kakav predivno čist osmeh.Zakonitošću nebeske mehanike ti si sad ovde, u polju sile. Sve je mirno i osećaj je neminovnost. Ti si morao da mi se dogodiš.Još ne znam zbog čega...

Moj ljudski um je počeo da se batrga, tražeći objašnjenja.Sila se igra sa mojim telima,osećam da se zapaljujem nekom drevnom vatrom, prastarog znanja, nekim dubokim i nedostižnim smislom.Nirvana kosmičkog uma se prekinula ljudskim turbulencijama.Želim te vatrom požude, želim te silinom biologije, želim te nežnošću srca, želim te visprenošću uma, želim te večnošću bogova...

Nebeski zakon je postojan, iako ograničeni ljudski umovi nisu...


Obred

Ležiš u krugu od soli,na stomaku vidim tragove mojih poljubaca,ti tragovi su iz dalekih snova,nepomičan si,telo ne odašilje ni jedan signal života.Trebam da te vratim u život od koga si odustao, izolujući se.

Već proživljena scena ti i ja na podu sobe, u krugu od soli.Hm! Podižem ti majicu, na stomaku stoje tragovi mojih poljubaca...Još uvek živo plamte uokvirene usne svuda po donjem stomaku i niže na preponama.Ležiš, krut i nepomičan, sa ukrućenom bradom, ni ne gledaš me.Šake su ti stegnute.“Seti me se, seti me se...”, panično ponavljam.Kidam majicu sa tebe, užarene usne se šire po tvom telu.Pomeraš se, oživljavaš, topi se kameno telo, metamorfozira u lavu.Uzimaš me čvrsto rukama za bokove...Čujem tvoje “Evo me!”


Iščekivanje

Svaki dodir je ispunjen smislom,svaki pokret ka tebi, nabojem,neizdrživo te želim.Pojaviću ti se kao mitsko biće koje noćima isčekuješ, meditiraš da ti podari svoju snagu, svoju viziju sveta...

Ti me iščekuješ, ti me iščekuješ da te popnem na beloj zmiji do drveta života, od ploti, preko glave, do kosmičkih visina;da se napiješ mlekom kosmičke majke, da dorasteš večitoj misiji, ljubavi, svetom gralu ljudi na Zemlji...

Neizdrživo želim da me zapljusneš krvlju predaka, da se ritualno oslobodimo bremena nasleđa, da se vinemo u kosmičkom zagrljaju ti i ja, ja i ti ogledala, refleksija suštine, iskra, svet je stvoren...


Rajska lala

Dok me uzimaš za ruku, ležeš na pod, tiho sa usana ti izbija pitanje :”Šta je ovo?”

Mmmmm livada prepuna mirisnog cveća,sunce me žari po koži,latice mi se provlače kroz prste,tvoj magični pogled me topi u ekstazi, tvoj dodir me nosi u rajske odaje srca,otvaram se...Milina mi obuzima srce, useljavaš se u njega, rascvetava se lala na grudima,slatka bol tela pod gromadom ljubavi.Ljubav navire, preplavljuje me, zasićuje...Pucanje zrelog ploda u spoljni svet,rast...

Prošaptavam odgovor :”Ljubav”.

Strah prekida slast,jel smem ovo da osećam, takva nežnost, takva milina, direktan plod iz raja...Navikla sam na tvrd dinarski gen, na večitu borbu polova, na odmeravanje snaga, na hladnoću, na posesivnost, na posedništvo...

Tvoj dodir me oslobodio. Ništa više nije isto...


Horzove kočije

Ti si magnetičan kao zalazak sunca.Opojan kao njegove boje, crvena, narandžasta, ljubičasta svetlost koja mi se preliva u zenicama dok te gledam...A gledam te i kad su mi oči zatvorene, sediš naspram mene, samo dišemo.Iz nogu kreće žar, osetim te kako se penješ po meni.Podižemo se čudom sile na nebeske Horzove kočije, krećemo se ka zalasku, rastapamo se u zemlji bogova...

Posvećuješ seme bogovima, da naša ljubav prolomi oblake nemogućeg na Zemlji.Mojim sokovima se napaja i rađa iskre jednog davno izgubljenog sna,sna koji je snevalo nebo kad je Šiva sreo Šakti.

Prešli smo granicu od koje možemo nazad...


Bogovi i ljudi

Vučeš neke niti unutar mene, diraš mi neku žicu,drevnu žicu povezanosti bogova i ljudi.Huk Jarilove vatre, kroz polja suncokreta,probuđena vatra u tebi.“Želim te još”, kažeš.Uranjam u vatru, element koji pročišćava, a jedni ne prima prljavštinu,telo mi se podiže i spušta u talasima lave,gorim.Zagazili smo u donji svet, budimo zmajeve,učim te da bljuješ vatru, oslobodi se, vini se visoko.“Želim te još!”, vičeš.Letimo iznad grada, u plesu zmajeva pod crvenim nebom, zalazećeg sunca.U stomacima nam bukte vatrena srca.Dok Jarilo pušta svoju vatru kroz nas.Širiš krila u ekstazi, podižemo se i obrušavamo se u naše ograničene živote. Pad.

Na livadi poljskog cveća u zelenoj haljini boginja Vesna, nas miluje blagim povetarcem, donosi radost novog rađanja u naša srca.Prošli smo kroz strast, da bi se privila uz tebe, pod vedrim nebom,i doživela najveću lepotu koju čovek može dostići kroz ljubav.


Ljubavna šetnja

Šetam kroz šumu, u nepoznatoj zemlji.Kad pustim pogled niz drvorede, ti mi se priviđaš.Krećeš se između drveća, kao da poznaješ šumu hiljadu godina, sa osmehom.Gde god se okrenem iznikneš, kroz izmaglicu koja se pravi od vlage stabala.Tvoj miris, miris zlatnog bora, večno mladog četinara,donosi mi izmaglica,udišem duboko,pašću u nesvest od milja.Kao kakva senka samo prođeš i dodirneš ovlaž svojom rukom moju.Ježim se.Želim da te držim za ruku i ne pustim je nikad.

Onda se umorim od želje.Uhvatim se za kolena da dođem do daha.I kad pogledam ispred, vidim tebe kako se okrećeš ka meni, mašeš mi i otvaraš ruke u zagrljaj.


Ludilo

Stojim na vetrometini,na vrhu,ludilo za tobom me šamara,kao udari pomahnitalog vetra.Previše sam izložena...Moj život se razbija kao odlazeći eho o masive prekoputa.Zanemarujem sve.

Postojiš samo ti, šumski princ, kome pomažem da nadje put kući.Bacam te u trans, hvatam te za ruku, vodim u postojbinu tvog bića.Vidim vodopade, pod njima žive prozirna bića, lagana, neopterećena teškim bremenom života na Zemlji.Večito su sveži od snage izvorske vode,blizina izvora, obnavlja život.Ljubav je za njih neposredna, lako prolazi kroz njihova čista srca, seks je za njih igra, ples koji slavi lepotu stvaranja.Kreću se lagano, gotovo da levitiraju, komuniciraju na daljinu, što požele stvore.Dopuštaju nam da se kupamo goli u smaragdno zelenim vodama jezera.Kako te volim, ovde moja ljubav nesmetano struji, njena frekvencija je jača i čistija, prolazi mi kroz telo, koje kao da se rascvetava od milja i lepote, smaragdno jezero rađa dijamante.Iz usta nam niče cveće, ljubičasti lotosi se vrte po površini, u vrtlozima naše ekstaze.


Ti si biser.Moramo da se vratimo, otvaraš oči, suze ti liju niz lice.

Sama sam na vetrometini, suviše sam izložena, bićemo razapeti i neshvaćeni, podlećićemo pritisku okoline.Sve i da se sklonim,ništa se neće promeniti.Iz ludila u meni sveprisutnog,u mom pogledu,se vidi da me dotakla ljubav...


Trčanje

Trčimo kroz grad, žurimo, želimo se, ludi smo, nema vremena, isteći će nam...

Tvoj trk uz brdo, pamtim, dok se penjem iza tebe, sačekaj me, istećiće nam vreme...

Krećemo se brzinom svetlosti,uspori, sačekaj,zarićeš mi zube u vrat,pokidaćeš me,telo se ubrzalo do ludila,te tvoje oči,ne znam jel si još samnom,ili si nestao u munjevitom zraku u bezdan.

Nema fokusa u tvom pogledu,rastočio se,nijedno od nas više nije u normali,ispali smo iz okvira...


Točak sreće

Šuma, semena sa drveća padaju po nama,toplo je, svako seme prodire nam kroz kožu,muzika šume, vibracija lišća, šuštanje uz lagani letnji povetarac,ležim ti u krilu, na travi,zemlja je topla kao i tvoj pogled,svaka ćelija življa, rodiće se prelepi šumski princ,sa štapom u ruci,vidim ga na planini je, doziva mesavršen trenutak...

Točak naše sreće je tog dana stigao do vrhunca, to je to,pogled sa visine,šumoviti grad na dlanu,vičemo od sreće, mi koji smo zajedno pokorili svet nemogućom ljubavlju.Pripijamo se jedno uz drugo kao da želimo da ovaj trenutak zauvek traje, ova nestvarna sreća, tvoj osmeh, klik, fotografija u memoriji...

KOLAPS


Izmedju šina

Stojimo izmedju šina, vozovi neprekidno prolaze, dvoje zaglavljenih u trenutku vremena.

Još sam tamo u tvom zagljaju, prepričavaš mi vizije iz budućnosti, dok su ti mutne zavese prekrile oči.

U tvojim vizijama ja sam iznad muško-ženskih odnosa, priviđenje, prosvetljena pojava, a ja tako želim da me uhvatiš za dupe...Smeješ se, nikad pre mene te nisam videla srećnog, a viđala sam te usput.

Izgleda da se nisi tada video uz mene, u svetu, u kome postoje dve slobodne, nezavisne pojave, koje se beskrajno vole, prkoseći klišeima i predrasudama...


Nesporazum

Ne razumemo se, dođi,rekla sam ne tako, dođi,rekla sam ne tamo, dođi.Prešao si grad sa kraja na kraj,došao do lavirinta od hodnika,navigiramo se da se sretnemo.Ne razumemo se...

Mmmm, olakšanje...Posle bure pogrešnih signala,pogrešnih reči.Sedimo slepljeni u kafeu,ovo je najlepši kolač koji sam u životu probala.Ljubim te sumanuto, volim te toliko da nemam kontrolu,smejemo se našim detinjarijama.Ne razumemo se. Rekla sam :”Ovo je samo san”.A ti si sve!Izvini!


Fragmentirana ljubav

Iz našeg poljupca se rodila čežnja,nesmirena potreba svake ćelije tela, svake čestice bićaUzlet i pad isparčane egzistencijeVičem :”Ja sam tvoja fragmetirana ljubav, sastavi me!”

Znam da moram da ciljam u centar, al tvoje oči mi nestanu u tami, nestanu kao dve zvezde na oblačnom nebu, znam da su tu, al su mi nedostižne, dva jarka svetla koja me greju dok spavam

Iz našeg zagrljaja se rodio razdor, poslao ga je demon obmane, poverovao si mu da ti nosim samo nesrećuTrebaš da me sastaviš, samo jednim uronom u vulkanDole sam cela, dole sam izvor večite vatreOkupaćeš se znanjem, okititi se istinom, uceloviti se i izbiti!


Krvavi pir

Uzemlji me, sedim na tebi sa nogama obavijenim oko tebe, iza tvojih leđa su mi spojena stopala.Ljubim te sumanuto, dok krv šiklja iz mene, prodire u krvavo korenje Zemlje, u kome je ispisana istorija svih koji su postojali i koji će postojati.Šake su ti u ranama, noge su ti u ranama, Zemlja po kojoj sejemo je oštra.Ne razaznajem tvoju i moju krv, mešamo se u krvavom piru, spoznajući tvrdo tkanje karme.Kao da želimo da mu damo krv da nas pusti da budemo slobodni od nje.Zemljo, ispij pehar krvi, uzemlji nas, lude i neobuzdane.Primi nas u svoju dubinu, sa svim našim neuklopivostima i povuci svoje pse čuvare; daj nam prolaz u slobodnu egzistenciju.

Otvara se široki svetlosni tunel, usisava nas u sebe, ogromnom silinom nas povlači u nepoznato.Kucamo kao jedno srce, ostala je od nas samo nulta tačka. Bam-bam, otkucaji nerođenog ploda.Ja sam izraz božanske materice, majke univerzuma, dajem vam svetu vatru izobilja, kapljice božanskog.

Izbija nas materica u kontrakcijama napolje, turbulentan prolaz kroz tunel, pali smo na Zemlju kao dva stranca.Ne prepoznajemo se,jedino nas odaju dve zlatne kapljice na sredini čela.


Lagumi

Spuštam se po lagumima donjeg sveta po tebe.Prolazim zadimljene, smrdljive i memljive prostorije neke donjačke katakombe.Izgleda kao mesto u kome noćne prilike piruju.Pozadi je hladnjača, ulazim, obuzima me jeza, ali znam da si tu, došla sam da te spasem.Visiš sa jedne kuke na zidu kao slanina, postavljen za gozbu mračnjacima.Skidam te, molim te udalji se odatle, pođi samnom, dok još ima nešto u tebi što nije pojedeno.Ti si iz geneze kamibala, preci koji se hrane potomcima su te odgojili, naučili šta znači njihova ljubav, hrani me i bićeš voljen...Da li je kasno? Ti ćeš se vratiti njima, iako znaš za drugo.Tvoje biće je dotaknuto, od momenta kada su te moje ruke podsetile ko si;kad je ustao iz tebe starac-mučenik i otišao u nepovrat, ustao si i ti, novi.Prilika za novo rodjenje.Zaboravio si...


Kolaps logike

Gužva na stanici, žurim da te sretnem.Olakšanje kad sam te ugledala.Sediš na klupi stešnjen medju gomilom.Osmehuješ se.Ljudi zaobilaze prostor u kom sediš,znači stvaran si, čekaš me.Žurno sam se penjala,preskakala stepenike.Kažeš :”Ajmo čekao sam te i dok nisi znala ko si”.Grlim te, ti si od krvi i mesa,koliko sam žudela za ovim osećajem,da sam tu gde treba da budem,da je ovo moj život!

Sedim u tišini,dok se buda iz mog centraširi da obuhvati vasinu,Ja sadržim sve.

Gužva na stanici,izlećem žurno, gledam ka klupi, nema te.Da nisam pobrkala dan, trčim po platou,tu si negde, znam.Izbijaš iza ćoška,prepoznao si me.Imaš sjaj oko tela,ljudi prolaze kroz tebe.Suze ti liju niz lice,pokazuješ mi prstom pored sebe,


fizicko telo leži nepomično.Ne, ovo ne može biti, logika je doživela kolaps,smrt još nije došla,nisi sećanje,ti si deo mene.Ipak me nisi dočekao.


Malo mi te je

Pitaš me :”Hoću li preživeti ovo?”Ljubav pravi tektonske poremećaje u našim životima.Više ne može da ostane nevidljiva.Kako da se upakujemo u stare živote?U panici, sve se ruši, postajemo nespretni.Ljubav postaje naša mera, a za tu meru sve je malo.

Malo mi te je!Kao da uzimam mrvice, dok se drugi goste mojom srećom.Znaš gde sam dođi! Želim da ti pomognem, da konfuzija prođe.Želim da te zagrlim i kažem da će sve biti u redu.Želim da te podržim da promeniš tok svoje sudbine.Pojavljuješ mi se na vratima, bled si,uzimam te za ruku, povešću te dečijim stazama,da vidiš očima deteta šta je u životu važno.Privi dete u sebi na grudi i krećemo!

Prelep letnji dan, graja, zelenilo,ljudi, deca i kučići po parkovima.Zagrljaj, osmeh, mi, ovaj naš trenutak,želim da se razvuče u večnost.

Ljubav ne trpi kompromise, već za koji dan ništa neću moći da uradimda ne odeš.


Izdaja

Rekla sam :”Drži me na sebi bar jedan dan”.Slatkoća naših ljubavnih dodiraje prijemčiva za druge.Svi bi da okuse nektar, koji proizvode zlatne fontane u našim međunožjima.Dopusti da alhemijski proces spoja naših sokova, uđe kroz svaku tvoju poru,da u tvom telu napravi čudo ozdravljenja, čudo unutrašnje sreće.

Nisi izržao, nahranio si zver samnom.“Nahrani me, volim te,nahrani me, volim te”,plač zveri na koji si slab.Odradio si i izdao me.Tad se desilo opelo za svu moguću sreću, za svakojakog božanskog stvora, koji bi likovao, duvajući u fanfare, radujući se čudu.Napustili su nas kao nedostojne!


Hladnoća

Sedimo u sobi ti i ja, neka neprijatna tišina guta sve stvari oko nas, soba postaje zaledjena sibirska ravnica...Stojimo, udaljeni par metara jedno od drugog, provejava hladan vetar koji mi donosi tvoje reči, reči koje izgovaraš jasno u hladan vazduh,više onako za sebe.Pitaš se šta je ovo, ne može biti ljubav, pa ja sam već voleo, zbunjen si, preteško je...Uključio se hladan racio poduprt egom,i smestio me u niz osrednjih iskustava.Hladnoća me parališe, dok me reči koje naklapaš u ludilu seku kao oštre ledenice, kao da moram da premostim kilometre da bih te zagrlila... Ne mogu da vodim bitku sa tvojim egom, već su me naša ludila i hladnoća, britka kao sečivo noža iscrpeli do kraja.Osećam da popuštam... da želiš da odeš od mene, znam da buncaš, ali ipak izgovaram:“U pravi si, ovo nije ljubav.”Pogledao si u mom pravcu,u tvojim očima sam videla površinu zaleđenog jezera, i ispod površine zarobljene iskre čarobnih bića,još ne vidim jasno šta iskriči iz dubine,al znam da je to njihov dar nama.Jesi mi daleko al’ razaznajem iza mutnog leda,zarobljene rusalke, na čijim krljuštima se smenjuju slike bajke koju smo mogli da živimo.Kreće mi suza, koja se ledi pre nego što je izbila.Osećam se nemoćno.Već si mi dalek, već si izgubljen za mene. U trenutku spoznaje ti se okrećeši odlaziš...

NUŽNOST


Muk

Muk. Gledam zemljani put ispred sebe.Jedan čovek, ranjen, se udaljava, od mene.Kreće se uz pomoć štaka. Al uopšte ne čujem korake, ni štake kako se vuku po zemlji.Hoću da potrčim ka njemu, osećam da to moram da uradim, osećam da je to meni drago biće.Ubija me ova tišina i to što su mi noge zakovane za zemlju.Ubija me buka od milion pitanja u glavi,odzvanjaju kao udari u gong u toj tišini.Pulsira mi glava od pritiska. Nemam nijedan odgovor.Zašto si se okrenuo?Zašto ideš od mene?Šta ti je?Da li sam bila sama?Zašto sam pustila da mi ljubav iscuri kroz prste?...Ne mogu da napravim korak. Iza mene su ruševine, minirana prošlost,zar je to sve što je ostalo? Ispred mene, ranjena ljubav traži svoje utočište.Okreni se, pogledaj me! Muk.Praznina...Pogledah ka nebu i videh ruku koja iscrtava put zvezdanom prašinom, iznad puta blještavim sjajem,sija kruna.Kreću mi suze, spuštam pogled čovek je nestao, sama sam..Grudi su mi ispražnjene pod težinom i bolom, upravo sam izgubila uporišnu tačku.Ridam. Koliko je vremena prošlo u otpuštanju, ne znam.Dubok udah, svetlost ispunjava telo. Koračam.


Prokletstvo

Zatvorio sam te duboko u donji stomak,ne želim da me obuzimaš,da nemam kontrolu nad sobom, ne želim da mi dolažis noćima... Ne mogu da te izbacim iz sebe, ali ću se ukoreniti u normalnom životu,izrašće iz mene neko novi, neko ko neće znati da si prolazila svuda u meni, neću mu dozvoliti da vidi ludilo kroz koje sam prošao, žudeci za tobom.

Razaraš me, želim da te pustim iz donjeg stomaka, želim da se penješ po duhovnim skalama, želim da raširim to što mi značiš... ali, ne mogu... zakopao sam se, pustio sam korenje.

Kad bih mogao da se ne sećam snage tvog dodira, pečata tvojih reči, ukusa tvog tela... Teraš me u ćosak, ubijam naboj, ne jedem, ne pijem, smanjujem svoje potrebe, a ti si moja najjača potreba!Zatvoriću srce da ne čujem kako te doziva, ti ćes biti dobro, ja se spašavam... šta ću ti ja, šta ce nam ovo prokletstvo ljubav...


Bezumlje

Nemoguće je da te plavičaste oči koje me posmatraju iz zida nisu tvoje.Gledam u zid, rađa se planina, na planini je put i minsko polje.Svugde su crni iksevi;ček, prisećam se,koliko je vremena prošlo,pa ja sam zakopala bombe bezumlja, da bih se zaustavila.Znaš, preorala sam planetu da te ponovo nađem.Počela sam da rijem i kosmos i tad rekoh sebi zakopaj bezumlje, ovaj poduhvat nema logike.U svojim titanskim naporima izgubila sam meru, svaka granica se izgubila,bol,vrati mi se...

Ko zna koliko ja sedim ovde i gledam u planinu na zidu, možda celu večnost. Tvoj duh je zaključan u nju, uglavnom ćuti, al ponekad čujem neki glas koji mi govori da si tu, da nigde nisi ni odlazio, ali da nije vreme da se probudiš i pokreneš.

Bezumlje će me osuditi da večno gledam u planinu, čekam da se probudiš i večno rijem mogućnosti...ako večnost već nije prošla.


Portal

Bez tebe sam, u vreloj letnjoj noći, prizivam tvoje astralno telo,jer je fizičko daleko,ti si nedostupan...Pravim portal od belog zida, stavljam ruke, zvezdana vatra iz ruku razgoreva zid, stvorio se otvor...

Vidim tvoju pojavu u daljini, podrhtavam od želje,približavaš se brzo,ko zna iz koje platforme ti dolaziš.Ti si svetlosno biće sa dragim likom.Ušetavaš u mene, dok se smešiš.Ah! Rasplinuo si se po mojoj utrobi, stigao do svake ćelije, obuzeo me.Postali smo okean radosti.Pupim, kreacija, seksstvaraju se zlatna jaja,paketići živih, kosmičkih informacija.Aaaaaaa...Izbacujem ih iz sebe u ekstazi porođaja, da promene svet...


Poraz

Seti se dana kad sam se uselila u tebekad sam te obeležila prodirući u dubinuSeti se da si prvi put otvorio oči nošen dodirom ljubavii video sebe i svoj život kako prolazi bez...Ljubav nije pobednički pleshladno lomi sve ono što sanjamo da smonije ni mirna luka iz koje se sneva životTebi snaga iskustva ne znači tolikoSlomljenost nije nešto od čega se beži i što se prikriva lažimaNekad sam živela zakrpljena i to više nećuBilo je vreme kad si saznao šta je ispod kad si plakao u ekstazi sreće vraćajući se svetlosti u srcuali sad ti to ništa ne znači...Čuo si tajni glas koji ti je doneo tajni kod i bezbroj dokaza da sila postojiBila sam ovde i pre tebe videla sam bitke u kojima je ljubav otišla od poraženih ljudiJel to sad i ovde?Jel to svaki dah koji udišeš?, poraz...


Bez...

Zaledio si se, zamrzao svu ljubav, u srčanom centru, prisilno ga zatvarajući.Amputacija nije moguća!Toliko sam duboko u tebi.Šta želiš? Nećeš više da pričaš samnom.Skliznuo si u provaliju,tražiću te u nekoj budućnosti.Nema odmora, budućnost je tu!Izgledaš drveno, bolesno i iskrivljeno. Duhovnost ili samomučenje, šta je u pitanju?Razdvojili su nam se putevi.Moj put je izobilje.

Bol, tortura mog fanatizma, hoću da te izbacim iz sebe, neizdrživo!Sedim u ljutoj kupki, drhtim zbog pečenja paprike, samo da ne drhtim zbog toga što mi nedostaješ.Paprika će mi ljutinom produvati telo i mozak, nećeš mi više biti konstanta u realnosti.Ni egzorcizam nije moguć!

Kako naći izobilje bez...?Udaljila sam se, u disciplinu, u manje je više,od tebe ni glasa.Ne znam jel te mrzim, besna sam.Nalazim načine da preživim bez...

Sve do jednog dana,


kad me zapljusnuo mir, kad je ljubav, pritisnuta ludilom,izbila na površinu.Osvestila me.Materijalizovala se u vidu čoveka feniksai uzletela u nebeske visine.Postoji veza preko niti sa kosmičkom svešću,usađuje mi svoje neverovatne transformacije,kroz neposredno znanje.Uz njenu pomoć nalazim načine da živim bez, a u izobilju.


Oslobođenje

Uronjena u zemlju od blata i krvi,beskonačan lanac ponavljanja i uslovljenosti,ne mojim izborom, mi je postavio stroge granice. Urođeni nagon za slobodom, je titanskim naporima tresao ograničenja,šteteći telu.Jesam li ja ograničeno biće u uzaludnom kretanju ili bezgranično biće u sveobuhvatnom mirovanju?

Jednog dana sam bila dotaknuta rukama iza pojavnosti. Otvorila se nova dimenzija te je moje haotično biće eruptiralo u nove mogućnosti. Izbilo u svet, isto toliko realan kao i ovaj, u kome vladaju sasvim drugi zakoni.Od kada te srelo,moje biće je silno želelo da te uzdigne do svojih punktova iskustvenog znanja.U tebi sam prepoznala razumevanje, podršku, nežnost.Doživela sam novo pojimanje stvarnosti.Otvorila se mogućnost za upliv sile ljubavi u naše živote.Ti si me ljubio i mazio, posle mojih bitaka za slobodu, kad sam se iz njih vraćala krvava.Ljubav ima mnogo neprijatelja!Samo kad bih te pogledala,ispustila bih zvuk miline iz dubine stomaka, znam da me voliš, još vidim toplinu kojom bi ti se lice ozarilo u osmeh...

Ne želim da odem, ni tada nisam mogla,stremim da se apsolutno oslobodim,da se strmoglavim iz tekovina duha i ljubavlju oslobodim svet!


Džin

Već danima čekam da mi se iz grudi rodi džin.Nesnosan bol, ubrzano dišem, uhvatila me panika.

Zatvaram oči,gledam se u zamišljenom ogledalu ispred sebe,Pulsiraju mi grudi, pravi se ekstatični naboj,koji mi neprestano pravi eksplozije.Bam! Bam!...Izgleda kao klupko munja,koje prošaravaju crvenilo epicentra,raspršujući se.Jel moguće da sam promašila ljubav,da nisam uspela da je prizemljim,da je utemeljim,zašto je otišla,zašto me napustila...

Cepa mi se telo iz međunožja na gore. U njega upliviše ekstaza, igra mi se, živi mi se...polutim se.Splet munja i lave kreće u pucanje,u rafalima komadi napuštaju moje telo.Iz tela mi izlazi svetlosni džin, udara mi u glavu orgazam...izvlačim ga gore.Gore, u grotlo vasione za stvaranje novih svetova...Ovaj džin nije za ovde...Padam u san...


Ulazak u planinu

Zbog tebe ulazim duboko u planinuRovarim po arhetipovima svog i kolektivnog nesvesnogOtac, Svarog, zapleten u korenje donjeg svetaJel uspeo u svojim stremljenjima da izbije za života ili nije... sad ne može da mi kaže...Zlatne kočije, kočijas smrt, izvlači ispred mene stremljenja predakaDa li sam ovu misiju zadala sama sebi ili su me primorali na nju?Hologrami njihovih života se otpakuju po mom teluTu si i ti, okovani Jarilo, u srcu planine, ispod zlatog boraŽelim da te oslobodim jako i divlje, al pored sve moje fanatične volje, ne znam jel to mogućeHoću da pokidam predačke okove, okove karme, da te skrenem sa puta kojim moraš da ideš... hoću...Al ti si grumen ove zemlje, ne dosežem dubinu tvog praga bola, ti me više ne vidiš i ne čuješti radis što moraš...


Rascep

Krug božanske vatre ispunjava vazduh šume, jakim magnetizmom.Gledam u čudo koje sam stvorila tražeći odgovore na pitanja o smislu.Smenjuju se slike ispred iskrica vatre.Da li je sve bio samo san? Moje telo umorno od borbe sila za tebe, moja ljubav ti je dala krila da se vineš u centar iz kog je sve stvoreno, da zajedno osluškujemo dečiji smeh u samom tkanju kosmosa, vibracija čiste radosti i svežine u našim srcima... ako sam sanjala nisam te dosanjala...

Sa strane stoji senka, beživotno gleda u vatru, ne pomera se.Tu senku znam odlično, to je moj usud, tvoj rascep na kamenu priliku i život, ona je pola tebe, ona polovina koja je odustala...

Iz vatre mi se prikazuje kruna i prsten, svetlosno biće koje se podiže u nadzemaljske ravni, čujem tvoj glas :” Ja pripadam tebi!”Dim mi šapuće :”Zatvori krug, zatvori krug i idi dalje...”Beznadežno je...


Suprotne stvarnosti

Linija deli ravan na dve potpuno suprotne stvarnosti.U jednoj si zgrčenom rukom prigrlio svoj novi život.Ruke su nastavak srca.Tvoje srce zabetonirano u stvrdnutu lavu.Na čelu ti stoji natpis:” Ovo nije osmeh!”Ne mogu da ne prihvatim ovu realnost,koja je došla na sloj instant skrućene lavezbog kardinalnih klimatslih promena.

U drugoj, jurimo se po prostoru, sustižemo po svim njegovim elementima.Opijaš se sokovima erosa koji mi šikljaju iz prevoja donjih ledja.Tvoje oči uprte u mene,pronalaze blago skriveno po kutkovima mog bića.

Nesnosna podeljenost, ne mogu da spojim ta dva čoveka, ta dva bića.Kao da je SAD puklo,u stravičnom potresu,pa me šalta iz smrti u život.Čas se ohladim, u trešenju groznice, čas se užarim u naletima skoka temperature,pa odustanem od tebe, pa se vratim.Zastrašujuće SAD prelama suprotnosti,u beskonačnost.Ne prepoznajem te kao celinu.


Pusti me

Tu si mi na koži,dišem te, upijam te, ne napuštaš me ni tren, kucaš dugokotik-tak, riješ po meni, boli me sve.Produbljuješ me, širiš se po mojim telima, svuda te ima, ti si konstantan naboj... i nema te nigde, gde si...Samo neiždrziv bol i iznova stvorene rane...Znam ti ukus, glas, jesi tu ili ipak nisi. Kamenim se od bola, pusti me da živim običan život, pusti me da koraknem bar na sekund sam, ovako,svaki tren je bol, ne mogu da izdržim. Ako pogledam u tvom pravcu raspašću se, ako pogledam u sebe, nestaću, molim te udalji se.Ne znam više ni da li postojiš, ti si bol, ti si ljubav...

Nema poricanja samo bol; ljubav prodire u mene kroz bol. Ne trebaš da me vidiš, da me dodirneš, da me zagrliš.Telo mi se cepa. Ne razumem ovu patnju, ni ne trudim se da je rešim,


nemoguće je. Sila prodire i treba mi nešto moje, opipljivo, da me drži,da preživim ovo;ili će me slomiti ili ću se roditi ponovo...


Alhemija

Kao u nekoj biološkoj mašini, u telu mi se akomuliraju informacije.Prilazim ti, lagano sedam pored tebe,izgovaram :”Ne mogu te želeti više!”Poljubac, koji me vratio na mirise najlepših začina pored obale mora, šišarki iz detinjstva,slatkoću sladoleda na usnama,prvog poljupca...

Alhemijom vatre, buktim iznutra radioaktivnom energijom, koja iz najdubljeg tkanja egzistencije,izvlači na površinu iskustva u vidu čistog znanja.Zagrebali smo duboko ispod površine,ludi smo jedan za drugim,crvena stihija ti se penje uz noge,izdrži još malo, do pola si vatra, od pola voda.Vatra se diže na naftnim mrljama.Privid spojenih elemenata.

Moja volja je postala slepa,napori titanski.Magija tvoje kompleksne prirode,vukla me je da pokušavam.Nisam primetila kad si prestao da me pratiš.Pronašla sam sebe, voleći tebe...


Zaokrugljivanje

U daljini na horizontu sunčani krug se spustio do pola, od pola viri pravilan polukrug oivičen svetlom.Jedna dimenzija duhovnog puta je zaokružena.

Pratim put ka horizontu, ka onoj liniji što razdvaja sunčani krug na dva dela, strmina ide ka dole, ne ide mi se tuda al me nešto vuče, osećaj da ću se tamo negde zaokružiti.

Što se više spuštam mrak postaje sve veći,od debelog, starog korenja koje dolazi ko zna odakle, jedva se hoda.Ispred mene se otvara rupa, napravila ju je jedana grana korena široka kao autoput,Spustam se u rupu.Dublje po granama su upleteni hologrami.Na njima te vidim sklupčanog od nemoći,dubinu tvoje uslovljenosti, potrebu da se žrtvuješ za pretke,razloge tvojih odluka...

Kroz otvor je prolebdeo sunčev disk, obuhvatam ceo, u sebi...Zraci iz mog srca reprogramiraju holograme,okovi predaka padaju mi ispred nogu.Nošen si na vibraciji izobilja u nedra ljubavi.Odmori se u rajskom zagrljaju neuslovljenosti.Ljubav je moguća!Slobodan si!


Misija

Pretvorio si se u htenje,moje telo te nema.Ljubav svedena na svest,tela vinuta u astral.

Od ljubavi sam očekivala iskustvo življenja,jednu punoću pojavnosti,odnos, decu,raznolik spektar mogućnosti,mešanje tečnosti,semena koja postaju plodovi,uzemljenje,rast;da kroz tebe prođem i posadim ljubav duboko u srce Zemlje,iz njenih izobilnih visina.

Prihvatila sam ovu situacijukao misionar.Čujem ljubav kako mi došaptava šta treba da radim.Vodi me.Nekad i viče obrušavajući se na ograničenja ljudskog mozga, na neizdrživ poriv tela.Usmerava me iz nad JA,lomi svaku nepotrebnost.Nekad je za ljudska merila surovapa sam više mučenica, nego biće satkano od ljubavi.Nekad sam fanatična u nastojanjima da je spustim kroz sebe.Nekad mi telo otkazuje od te borbe.Nekad upadnem u ekstazu rajskih vrtova.


Sve sa ljubavlju uz sebe.

Jel još uvek izgledam normalno,iako odavno nisam?

Biografija

Tamara Vesna se rodila kao Tamara Čučković , 1978. godine u Beogradu.Po obrazovanju je matematičar i teorijski fizičar. Matematiku je završila u Beogradu, a postdiplomske studije teorijske fizike u Moskvi. Ime Vesna je duhovno ime koje je preuzela u čast slovenske boginje Vesne, simbola proleća, svetla, jasnoće, cvetanja i rađanja života. Proleće, kao simbol izobilja je inspiracija i za duhovnu praksu, alternativne terapije i isceljenja koju obavlja, pod nazivom Plamen Izobilja.Koncept Plamena Izobilja je u funkciji psiho-fizičkog oslobađanja. Sadrži individualni i grupni pristup kroz razgovor, meditaciju, psiho-fizičke vežbe, seminare…Zbirke poezije su sublimacija životnih i duhovnih iskustava, predstavljenih metaforično kroz umetnički izraz.

ISBN 978-86-901082-1

97 802013 79624

tamara vesna ljubav - plamen-izobilja.com · ljubav je zbirka ezoterijske poezije, nastala kao...

Documents