Stručni komentar

NOVINE KOJE SADRŽI PREDNACRT GRAĐANSKOG ZAKONIKA REPUBLIKE SRBIJE O OBLIGACIONIM

ODNOSIMA

• Ugovor koji je u granicama slobode ugovaranja obavezuje strane ugovornice isto kao zakon •

 Utvrđen osnovni sadržaj obligacionih odnosa

U pravnom sistemu i svakom pravnom poretku, obligacioni odnosi su jedna veoma široka i kompleksna pravna oblast. Ona obuhvata neograničen broj raznovrsnih i svakodnevnih životnih situacija, od kojih u mnogome zavisi kvalitet života i uspešnost poslovanja svih fizičkih i pravnih subjekata.

Ti odnosi nastaju, pre svega, iz:

- mnogobrojnih (klasičnih i novih) građansko pravnih i privrednih ugovora,

- prouzrokovanja materijalne i nematerijalne štete, ali i

- različitih modaliteta sticanja materijalnih efekata bez pravnog osnova,

- obavljanja tuđih poslova bez naloga,

- jednostrane izjave volje sa ciljem da se preuzme određena obaveza,

- izdavanja hartija od vrednosti i

- drugih zakonom utvrđenih činjenica.

Da bi se što jasnije izrazio sadržaj tako složenih i raznovrsnih pravnih odnosa od izuzetnog značaja za ostvarivanje građanskih prava, značajno je utvrditi osnovni sadržaj obligacionih odnosa.

Prema predloženoj formulaciji, taj sadržaj je formulisan na taj način što je eksplicitno određeno da su obligacioni odnosi (odnosno njihov sinonim: obligacije) takvi pravni odnosi između dve određene strane, na osnovu koga je jedna strana (poverilac) ovlašćena da zahteva od druge strane (dužnika) određeno davanje, činjenje ili uzdržavanje od nečega što bi inače imala pravo da čini, a druga strana je dužna da to ispuni (član 1. Prednacrta Građanskog zakonika o obligacionim odnosima - dalje: Prednacrt)

Navedeni pojam odnosi se na sve vrste obligacionih odnosa, bez obzira na izvor iz koga su nastali.

Pojačana sloboda ugovaranja

Apsolutno najveći broj obligacionih odnosa nastaje iz raznovrsnih ugovora, koji se, po načelu konsensualizma masovno i svakodnevno zaključuju u najvećem procentu neformalno - saglasnošću volja, u skladu sa osnovnim načelom našeg ugovornog prava o slobodi ugovaranja.

Prema tom načelu, strane ugovornice su slobodne da svoja međusobna prava i obaveze urede po svojoj volji i u skladu sa svojim interesima. Međutim, ta sloboda nije neograničena. Ona je prema članu 10.

Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: ZOO) ograničena:

- prinudnim propisima,

- javnim poretkom i

- dobrim običajima.

Da bi se pojačao moralni aspekt obligacionih odnosa, u Prednacrtu je predloženo da se poštovanje dobrih običaja zameni moralom. To znači da ugovorne strane, generalno rečeno, ne mogu korišćenjem svoje slobode ugovaranja da zaključuju ugovore koji bi bili u koliziji sa moralom, tj. moralnim shvatanjima, koja važe u određenoj društvenoj sredini u momentu zaključenja ugovora. To je važna novina u procesu moralizacije prava pri nastanku ugovornih obligacionih odnosa.

Radi učvršćivanja načela pacta sunt servanda, članom 4. Prednacrta je izričito propisano da ugovor (koji je u navedenim granicama slobode ugovaranja) "obavezuje strane ugovornice isto kao zakon". Dakle, takav ugovor je zakon za ugovorne strane i mora se poštovati kao i svaki važeći zakonski akt.

Predloženi zakonski stav je veoma važan za reafirmaciju poštovanja preuzetih ugovornih obaveza, posebno za inostrane investitore i poslovne partnere.

Iako na prvi pogled, ta zakonska novina deluje kao puka zakonska deklaracija, ona ima svoju punu funkcionalnu vrednost kada se u celini sagledaju svi mnogobrojni pravni instituti i zakonska rešenja, čija je intencija obezbeđenje ispunjenja preuzetih ugovornih obaveza.

Osnažena važnost načela o savesnosti i poštenju

Odredbom člana 12. ZOO utvrđeno je, kao univerzalno načelo obligacionog prava, da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Značajna je novina u članu 5. Prednacrta gde je izričito propisano da strane "ne mogu ovu dužnost da isključe ili ograniče".

Na taj način načelo savesnosti i poštenja u obligacionom pravu postaje univerzalno i opšte obavezujuće bez izuzetaka.

Ako se to načelo u konačnoj verziji formuliše u uvodnom odnosno opštem delu budućeg Građanskog zakonika, što je intencija i redaktora, ono će postati opšte načelo našeg građanskog prava u svim njegovim segmentima (ne samo u obligacionim i stvarnopravnim odnosima, već i u naslednim i što je još važnije u bračnim i drugim porodičnim odnosima). Pri tome treba podsetiti da su zakonska načela relevantna ne samo kod zasnivanja prava i obaveza iz oblasti građansko pravnih odnosa, već i kod njihove primene, poštovanja i tumačenja.

Proširena zabrana stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja

Polazeći od značaja tržišne konkurencije za napredak svake nacionalne ekonomije, za racionalnije i produktivnije poslovanje i za što bolji kvalitet tržišnih usluga, Prednacrtom je, pored odredbe da se ravnopravnost i zaštita konkurencije obezbeđuje posebnim propisima, zadržana važeća načelna odredba o zabrani stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja, prema kojoj se u zasnivanju građansko-pravnih odnosa ne mogu ustanovljavati prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu.

Prednacrt unosi, radi posebne zaštite potrošača, jednu novinu prema kojoj se zabranjuje zloupotreba dominantnog položaja na tržištu, kojom se "formalno, ali i faktički povređuju pravila o zaštiti potrošača" (član 7. Prednacrta), koja su inače razrađena posebnim zakonima o njihovoj direktnoj ili indirektnoj zaštiti.

 Pojačana specifična zaštita slabije ugovorne strane

Da bi se zaštitili interesi ugovorne strane koja je materijalno, statusno, psihički ili na drugi način u inferiornom ili podređenom položaju u odnosu na drugu ugovornu stranu, Prednacrt uvodi jednu imperativnu odredbu kojom se onemogućuje da slabija strana "slobodnom voljom" pristane na odricanje od prigovora kao instrumenta zaštite svojih prava.

Prema odredbi člana 11. Prednacrta nema pravnog dejstva odredba ugovora, kojom se jedna ugovorna strana unapred odriče svih prigovora ili određene vrste prigovora, koji bi se mogli odnositi na punovažnost tog ugovora. Ta odredba se odnosi i na one prigovore kojih bi se ta ugovorna strana inače mogla pojedinačno unapred odreći.

Neće imati pravno dejstvo ni ugovorna odredba o odricanju od prigovora, ni odricanje od prigovora unapred, ako je učinjeno i jednostranom izjavom volje. Ta zakonska novina imaće značajan zaštitni efekat za slabiju ugovornu stranu, koja je primorana da zaključi ugovor po diktatu jače ugovorne strane.

Proširenje autonomije volje

Do sada, ZOO nije regulisao tzv. opcioni ugovor, iako je on prisutan u pravnom prometu, naročito u oblasti prometa hartijama od vrednosti.

Ova pravna praznina biće uklonjena prihvatanjem predložene odredbe, kojom se zadovoljavaju potrebe efikasnijeg pravnog prometa, kojom se omogućuje da se ugovorom mogu odrediti uslovi nekog drugog ugovora među istim ugovornicima i ovlastiti jednog ugovornika da ako želi svojom jednostranom voljom (izjavom) zasnuje odnose iz tog drugog ugovora.

Odredbom člana 41. Prednacrta dato je ovlašćenje sudu da, u skladu sa okolnostima slučaja i običajima, odredi rok za vršenje prava opcije, ako on nije utvrđen ugovorom ili posebnim zakonom, a ugovornici se o njemu naknadno ne sporazumeju.

Šta može biti predmet ugovorne obaveze

Da bi se izričito istakla ugovorna autonomija volje, tj. sloboda ugovaranja i njene granice u pogledu predmeta ugovora, Prednacrt predviđa novinu.

Predmet ugovora može biti sve što nije zakonom zabranjeno i što nije protivno javnom poretku ili moralu iako u važećem ugovornom pravnom sistemu nije bilo sporno da predmet ugovora može biti i buduća stvar, što se članom 42. Prednacrta izričito navodi.

  Pravne posledice ništavosti ugovora zbog nedozvoljenog predmeta ili osnov

Prema odredbi člana 47. ZOO osnovna pravna posledica zaključenog ugovora čiji je predmet nemoguć, nedozvoljen, neodređen ili neodrediv je ništavost takvog ugovora.

Da bi se ipak ugovor sačuvao i ostvarila njegova punovažnost, Prednacrtom je predloženo da ugovor zaključen sa odložnim rokom ili pod odložnim uslovom, naročito pod uslovom da predmet ugovora postane moguć, ostaje punovažan, ako predmet ugovora bude moguć o roku, odnosno u vreme njegove realizacije.

Radi zaštite savesne ugovorne strane, tj. one koja pri zaključenju ugovora nije znala niti je mogla znati da je predmet ugovora nedozvoljen ili nemoguć, Prednacrtom je uneta novina, koja se odnosi na odgovornost za štetu nastalu zaključenjem takvog ugovora one ugovorne strane koja je znala ili morala da zna za takve nedostatke. Tako predložena novina preventivno će uticati na smanjenje broja zaključivih ugovora sa nedozvoljenim ili nemogućim predmetom (član 43. Prednacrta).

Motivisan istim intencijama, Prednacrtom je predviđena još jedna zaštitna novina i u slučaju nedozvoljenog osnova. Prema toj novini izričito je dato pravo dužniku da može odbiti izvršenje obaveze koja nema dozvoljen pravni osnov i posle zastarelosti prava da traži poništenje te obaveze, s obzirom da je pozivanje na ništavost zakonom za određene slučajeve oročeno sa jednogodišnjim, trogodišnjim ili petogodišnjim rokom. Znači i ako je taj rok protekao, dužnik može odbiti izvršenje obaveze u slučaju da zaključeni ugovor koji nema dozvoljen pravni osnov tj. pravni osnov koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili moralu (član 49. Prednacrta).

Zaštita postignute saglasnosti ugovornih strana

Da bi se zaštitila postignuta saglasnost ugovornih strana - zaključenjem odgovarajućeg ugovora, za čije je zaključenje potrebna zakonska ili ugovorena pismena forma, Prednacrtom je predviđena novina.

Naime, postojanje i sadržina takvog ugovora može se dokazivati svim dokaznim sredstvima u slučaju nestanka isprave o tom ugovoru (član 71. Prednacrta).

 Pojačana odgovornost zastupnika za zaštitu interesa zastupanog

U oblasti zastupanja, predviđeno je više novina. Pre svega, Prednacrtom su predviđene dve posledice u slučaju da zastupnik ne poštuje interese zastupanog. Reč je o:

- odgovornosti za pričinjenu štetu i

- poništenju ugovora.

Zastupnik, koji je inače dužan da pri zastupanju postupa u interesu zastupanog, a preduzeo je pravni posao protivno interesima zastupanog, odgovara za štetu koju time prouzrokuje zastupanom.

Takođe, zastupani ima pravo zahtevati da se poništi ugovor zaključen protivno njegovim interesima, ako je saugovornik znao ili morao znati da je zaključen ugovor protivan interesima zastupanog (član 87. Prednacrta).

Zabrana sukoba interesa

Radi zaštite interesa zastupanog, Prednacrt predviđa novinu.

Novina se ogleda u vidu zabrane sukoba interesa, koji može nastati ako zastupnik zaključi ugovor sa samim sobom za svoj račun ili za račun nekog drugog lica, koje takođe zastupa.

Međutim, ta zabrana ne važi ako je ta mogućnost izričito posebnim zakonom dozvoljena ili ako taj ugovor naknadno ratifikuje zastupani (član 89. Prednacrta).

Zabrana rada za drugog

U cilju posebne zaštite interesa vlastodavca (sa statusom privrednog subjekta ili koji je pravno lice) koji je dao tzv. poslovno punomoćje određenom licu (npr. prodavcu u radnji) na osnovu koga ono može da zaključuje ugovore i obavlja ostale poslove koji su uobičajeni u vršenju njihove poslovne delatnosti, Prednacrt predviđa novinu.

Novinom je utvrđeno da vlastodavac ima pravo na naknadu pričinjene štete, ako bez posebne dozvole vlastodavca poslovni punomoćnik zaključi za račun nekog trećeg posao obuhvaćen poslovnim punomoćjem.

Pri tome treba imati u vidu da, prema ZOO, poslovni punomoćnik ne može otuđiti ili opteretiti nepokretnosti, preuzeti menične obaveze ili obaveze jemstva, uzeti zajam i voditi spor, ako nije dobio posebno punomoćje od vlastodavca za svaki takav posao.

Stručni komentar

PRETPOSTAVKE ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA

• Ponuda i predugovor kao načini postizanja saglasnosti volja •

Zaključenje ugovora je procedura postizanja saglasnosti volja ugovornih strana da bi nastao ugovor. Obligacioni ugovor kojim se zasniva, menja ili prestaje obligacioni odnos, nastaje i proizvodi dejstva ukoliko su ostvarene opšte pretpostavke u pogledu saglasnosti volja, predmeta, pravne sposobnosti i osnova i posebne pretpostavke u odnosu na formu ugovora, uslova i davanja saglasnosti i roka za zaključenje ugovora.

SAGLASNOST VOLJA

Saglasnost volja je prvi i najvažniji sastojak ugovora. Ugovor može nastati samo o onome o čemu su se ugovorne strane složile (saglasile). Sadržina ugovora je određena voljom strana, a eventualno dispozitivnim zakonskim odredbama. Saglasnost volja postoji samo kada su izjave volje ugovornih strana punovažne, a ne kada sadrže nedostatke. Ne postoji saglasnost volja i ugovor ne može punovažno da nastane kad strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora, o osnovu ili o predmetu obaveze.

Ugovor je dvostrani pravni posao i da bi punovažno nastao nužno je učešće volje i jedne i druge strane. Njihove volje, iako motivisane sopstvenim interesima, proizvode dejstvo samo ako su uzajamne i podudarne. Da bi saglasnost tih volja nastala, a na taj način i ugovor, volje moraju biti ujedinjene i usklađene. Najčešći način postizanja saglasnosti volja se odigrava putem ponude i njenog prihvatanja.

PONUDA

Ponuda je jednostrana i ozbiljna izjava volje jednog lica, koja sadrži sve bitne sastojke ugovora, upućena drugom licu da bi se njenim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor.

Predlog za zaključenje ugovora (ponuda) proizvodi dejstvo ukoliko sadrži bitne sastojke ugovora koga ponudilac namerava da zaključi, bez obzira što je taj ugovor netačno označen.

Ne predstavlja ponudu izjava koja nije jasna, odnosno kad sadrži rezerve u pogledu bitnih sastojaka ugovora. Slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasi učinjeni putem štampe, letaka, radija, televizije ili na koji drugi način, ne predstavljaju ponudu za zaključenje ugovora, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima. Pravilo je da ponuda mora biti ozbiljna i upućena određenom licu. Značaj ponude ima i predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica koji sadrži bitne sastojke ugovora čijem je zaključenju namenjen, ukoliko drukčije ne proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja, a isto važi i za izlaganje robe sa označenjem cene. Ponuda se može učiniti prisutnom ili odsutnom licu, izjavljivanjem volje na posredan ili neposredan način i u bilo kojoj formi. Izuzetno, ponuda za zaključenje ugovora za koji zakon zahteva posebnu formu obavezuje ponudioca samo ako je učinjena u toj formi.

Najvažnije dejstvo ponude je da, ako bude prihvaćena, zasnuje ugovor. Ponuda učinjena i pre nego što je prihvaćena, proizvodi dejstvo u određenom vremenskom periodu. Ponudilac je vezan ponudom izuzev ako je svoju obavezu da održi ponudu isključio, ili ako to isključenje proizlazi iz okolnosti posla. Ponudilac koji je vezan ponudom ne može da je opozve. Izuzetno, ponuda se može opozvati samo ako je ponuđeni primio opoziv pre prijema ponude ili istovremeno sa njom.

Ponuda učinjena prisutnom licu

Kada je ponuda saopštena prisutnom licu, a u njoj nije određen rok za prihvatanje, smatra se odbijenom ako nije odmah prihvaćena. Prisutno je lice koje se nalazi u istoj prostoriji i takvoj blizini da može skoro istovremeno, odnosno naizmenično učiniti ponudu i izjaviti da je prihvata. Kada je prisutan zastupnik ugovorne strane koji čini ponudu ili je prihvata smatra se da je prisutna sama ugovorna strana. Naime, izjave zastupnika u ime i za račun zastupanog, i u granicama ovlašćenja koje ima, obavezuju neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu. Ponuda učinjena telefonom, teleprinterom, neposrednom radio-vezom, telefaksom, elektronskom poštom ili sličnim sredstvima komuniciranja koja uspostavljaju, uglavnom, istovremenu vezu između ugovornih strana, smatra se kao ponuda prisutnom licu. Ukoliko je u ponudi određen rok za njeno prihvatanje, bez obzira što su ugovorne strane prisutne ili se smatraju prisutnim, ponuda obavezuje ponudioca do isteka tog roka. Ako je ponudilac u pismu ili telegramu odredio rok za prihvatanje, smatraće se da je taj rok počeo da teče od datuma označenog u pismu, odnosno od dana kada je telegram predat pošti. U slučaju da pismo nije datirano, rok za prihvatanje ponude teče od dana kada je pismo predato pošti.

Ponuda učinjena odsutnom licu

Ponuda učinjena odsutnom licu, u kojoj nije određen rok za prihvatanje, vezuje ponudioca za vreme redovno potrebno da ponuda stigne ponuđenome, da je ovaj razmotri, o njoj odluči i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu. Ako je prihvatanje ponude učinjeno sa zadocnjenjem taj akt se smatra kao nova ponuda od strane ponuđenog. Smrću ili gubitkom poslovne sposobnosti potrebne za zaključenje ugovora ponuda ne gubi dejstvo, ako su te činjenice nastupile pre prihvatanja ponude, izuzev ako suprotno proizlazi iz namere strana, običaja ili prirode posla.

Prihvatanje ponude

Prihvatanje ponude je izjava volje kojom se jedna strana saglašava sa primljenom ponudom, a na osnovu koje nastaje ugovor.

Značaj prihvatanja ponude ima samo izjava ponuđenog koja je saglasna ponudi i ukoliko je učinjena u roku određenom za njen prihvat. Prihvatanje ponude proizvodi dejstvo ako je učinjeno slobodno i ozbiljno od strane lica sposobnog za zaključenje tog ugovora, odnosno njegovog zastupnika. Relevantna je ako po sadržini odgovara ponudi u pogledu bitnih sastojaka ugovora, pošto ugovorne strane sporedne sastojke ugovora mogu odrediti docnije, nakon zaključenja ugovora, a ako o njima sami ne postignu saglasnost, urediće ih sud.

Ako ponuđeni izjavi da prihvata ponudu, ali pod uslovom, rezervom i sl. i istovremeno predloži da se ona u nečemu izmeni ili dopuni, smatra se da je ponudu odbio i da je sa svoje strane učinio drugu ponudu svome ranijem ponudiocu.

Izjava o prihvatanju ponude može se učiniti izričito (aktivnim ponašanjem), rečima napisanim ili izgovorenim ili odgovarajućim gestovima, konkludentnim radnjama ili prećutno, ali tako da po sadržini odgovara ponudi. Prihvatanje ponude ne mora biti izraženo u određenoj formi. Kad zakon propisuje posebnu formu ona obavezuje ponuđenog da je učini u toj formi. Ponuđeni može aktivnim ponašanjem izjaviti da prihvata ili ne prihvata učinjenu ponudu, ali ponuđeni može i ćutati. Pravilo je da ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude. Ako bi ponuđeni bio dužan da na svaku ponudu odgovori to bi ga, s obzirom na mogući broj ponudilaca, često izložilo visokim troškovima. Stoga nemaju dejstva odredbe u ponudi da se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje (npr. ako ne odbije ponudu u određenom roku ili ako poslatu stvar o kojoj mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku i sl.) smatra kao prihvatanje.

Zaključenje ugovora ćutanjem

Izuzetno, pasivno ponašanje ponekad ima značaj prihvatanja ponude. Tako, kada je ponuđeni u stalnoj poslovnoj vezi s ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se da je prihvatio ponudu koja se odnosi na tu robu, ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio.

Lice koje se ponudilo drugom da izvršava njegove naloge za obavljanje određenih poslova, kao i lice u čiju poslovnu delatnost spada vršenje takvih naloga (npr. advokat) dužno je da izvrši dobijeni nalog ako ga nije odmah odbilo. Ako takav nalog nije odbijen smatra se da je ugovor zaključen u trenutku kad je ponuda, odnosno nalog stigao ponuđenom.

Kada jedna ugovorna strana nastavi da vrši prava i obaveze iz ugovora i nakon što je protekao rok određen za njegov prestanak, a druga strana se tome ne protivi (tacita reconductio), zasniva se novi ugovor sa bitnim sastojcima identičnim kao u ugovoru koji je prestao protekom roka. Tako, kad po proteku vremena za koje je ugovor o zakupu bio zaključen, zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se tome ne protivi, smatra se da je zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i prethodni.

Ponuda za zaključenje ugovora obavezuje ponudioca do određenog roka. Zadocnelo prihvatanje nema dejstvo zaključenja ugovora, nego se smatra kao nova ponuda od strane ponuđenog.

Ako je izjava o prihvatanju, koja je učinjena blagovremeno, stigla ponudiocu posle isteka roka za prihvatanje, a ponudilac je znao ili je mogao znati da je izjava otposlata blagovremeno, ugovor je zaključen. U ovom slučaju ugovor nije zaključen samo ako ponudilac odmah, a najkasnije prvog idućeg radnog dana po prijemu izjave o prihvatanju ponude ili i pre prijema izjave, a po isteku roka za prihvatanje ponude, obavesti ponuđenoga da se zbog zakašnjenja ne smatra vezan svojom ponudom (npr. nekim drugim bržim sredstvom: telefaksom, teleprinterom, telefonom).

Izjava o prihvatanju ponude proizvodi dejstvo nastanka ugovora.

Trenutak zaključenja ugovora

Trenutak zaključenja ugovora je momenat u kome se smatra da su se strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Jedan ugovarač, po pravilu, upućuje drugom predlog za zaključenje ugovora (ponudu). Ponuda mora sadržati sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njenim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor.

Ako je ponuda učinjena prisutnom licu ponuđeni je dužan da se o ponudi izjasni odmah ili u roku navedenom u ponudi. U slučaju da je ponuda i prihvatanje ponude učinjeno između odsutnih lica pitanje je kada je ugovor zaključen s obzirom da se za više činjenica može vezati trenutak zaključenja ugovora. O ovom problemu pravna literatura je istakla više teorija.

Prema teoriji izjave ili emisije ugovor između odsutnih lica nastaje u trenutku kada je data izjava o prihvatanju ponude bez obzira što tu izjavu ponudilac nije saznao. Teorija ekspedicije smatra da je ugovor između odsutnih lica nastao u trenutku slanja pošti izjave o prihvatanju ponude. Teorija saznanja ili informacije trenutak zaključenja ugovora vezuje za činjenicu saznanja ponudioca o sadržini izjave kojom je ponuda prihvaćena. Teorija volje smatra da bi trenutak zaključenja ugovora između odsutnih lica trebalo odrediti na osnovu volje odnosno namere ugovornih strana.

Vreme i mesto zaključenja ugovora između odsutnih lica

Prema teoriji prijema, usvojenoj u našem pravu, ugovor između odsutnih lica zaključen je u trenutku kada je ponudilac primio izjavu ponuđenog da prihvata ponudu.

Trenutak zaključenja ugovora određuje i mesto zaključenja ugovora između odsutnih lica. Smatra se da je ugovor zaključen u mestu u kome je ponudilac imao svoje sedište, odnosno prebivalište u trenutku kada je učinio ponudu. Kada ugovor zaključuju fizički neposredno prisutna lica on nastaje u mestu u kome su stranke postigle saglasnost volja.

PREDUGOVOR

Zaključenju glavnog ugovora nekada može prethoditi zaključenje predugovora. Predugovor je ugovor kojim strane preuzimaju obavezu da će docnije zaključiti glavni ugovor, sa određenim bitnim elementima. Ovaj ugovor se označava i kao preliminarni ugovor, prethodni ugovor, preparatorni ugovor, pretpogodba, pactum de contrahendo itd.

Predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor.

On može biti jednostrano obavezan i dvostrano obavezan. Predugovor je jednostrano obavezan ako se jedna strana obavezuje da će svoju ponudu održati na snazi do određenog roka. Druga, ponuđena strana se, u osnovi, saglasila sa ponudom ali ona nije definitivno prihvaćena, jer je ponuđena strana ovlašćena da se izjasni do određenog roka da li pristaje na zaključenje glavnog ugovora. Ugovorna strana koja se obavezala na zaključenje ugovora ne može od tog ugovora da odustane pre proteka određenog roka. Takav, jednostrani predugovor označava se kao opcioni ugovor ili opcija.

Predugovor je dvostrano obavezan ako stvara međusobne obaveze strana na docnije zaključenje glavnog ugovora. Npr. strane se međusobno obavežu da će do određenog roka zaključiti ugovor o prodaji poslovne zgrade, a do njegovog isteka budući prodavac bi trebalo da pribavi potrebne saglasnosti za promet nepokretnosti, odnosno da obavesti imaoca prava preče kupovine da namerava tu nepokretnost da proda i sl. U ugovorenom roku strane prate i okolnosti na tržištu. Naime, predugovor ne obavezuje ako su se okolnosti od njegovog zaključenja toliko izmenile da ne bi bio ni zaključen da su postojale u to vreme.

Forma i sadržina predugovora

Ugovor o predugovoru obavezuje ako sadrži bitne sastojke ugovora koje strane docnije žele da zaključe. Saglasnost o bitnim sastojcima ugovora koji će docnije biti zaključen je dovoljna da ugovor punovažno nastane. Ako je za glavni ugovor propisana forma kao uslov njegove punovažnosti (forma ad solemnitatem), ona važi i za predugovor.

Strana koja u ostavljenom roku nije zaključila glavni ugovor krši predugovor. U dvostrano obaveznom predugovoru oštećena strana je ovlašćena da zahteva od suda da naloži drugoj strani (koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora) da to uradi u roku koji će joj odrediti.

Ako je predugovor jednostrano obavezan isključena je, po prirodi stvari, mogućnost podnošenja tužbe sudu sa ciljem da sud naloži zaključenje glavnog ugovora. U toj situaciji ugovor nastaje kad ponuđeni (korisnik) izjavi da prihvata da se zaključi glavni ugovor. Ako ponudilac (u jednostrano obaveznom predugovoru) spreči zaključenje glavnog ugovora (npr. uništenjem ili prodajom trećem licu individualno određene stvari) odgovoran je drugoj strani (ponuđenom, korisniku) za naknadu time prouzrokovane štete.

Osnovni način prestanka obaveza iz predugovora je zaključenje glavnog ugovora, dobrovoljno ili po odluci suda. Obaveza na zaključenje glavnog ugovora može prestati i protekom prekluzivnog roka od šest meseci.

Rok za zaključenje glavnog ugovora

Zaključenje glavnog ugovora može se zahtevati u roku od šest meseci od isteka roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđen, onda od dana kad je prema prirodi posla i okolnostima ugovor trebalo da bude zaključen (ovaj pravni standard konkretizuje sud u svakom pojedinom slučaju).

Predugovor prestaje i kada se, sve do roka predviđenog za zaključenje glavnog ugovora, okolnosti od njegovog zaključenja toliko izmene da ne bi bio zaključen da su takve okolnosti postojale u to vreme.

Stručni komentar

SLOŽENI UGOVOR

• Kriterijumi za primenu pravila jednostavnih ugovora •

Složeni (mešoviti, sastavljeni) ugovor nastaje kombinacijom dva ili više različitih prostih ugovora, tako da čine jedan novi, ali jedinstven ugovor, nezavisno od toga da li su sastojci tih ugovora zastupljeni u istoj ili različitoj meri. U njemu se prepoznaju ugovori čijom kombinacijom je nastao tako da se, načelno, mogu razdvojiti na dva ili više ugovora, ali bi tada prestao da postoji složeni ugovor. Složeni ugovori se i razlikuju od prostih (jednostavnih) ugovora po tome što se prosti ugovori ne mogu razdvojiti na neke druge ugovore (na primer, ugovori: o zajmu, ostavi, poklonu, prodaji). Prosti ugovori su, po pravilu, imenovani i regulisani zakonom. Suprotno tome, složeni ugovori su često neimenovani ugovori (ili su to bili u početku). Naime, vođene autonomijom volje, strane su slobodne da, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, svoje odnose urede po svojoj volji - član 10. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: ZOO) i u tim okvirima zaključe bilo koji složeni ugovor. Zakonodavac takve složene ugovore ponekad preuzme i posebno ih reguliše. Tako su ugovori o pansionu (ugostiteljskim uslugama), o sefu itd. u početku bili neimenovani, a sada imenovani složeni (mešoviti) ugovori. Naime, u ugovoru o pansionu mogu se prepoznati elementi ugovora o zakupu, o delu, ostavi i prodaji, a u ugovoru o sefu sastojci ugovora o zakupu i ostavi.

Složeni ugovor predstavlja novi ugovor, a dva ili više tipova ugovora odnosno elemenata iz kojih se sastoji čine jedinstvo i povezani su u materijalnom smislu, za razliku od više tipova ugovora koji mogu zajedno predstavljati formalno jedinstvo. Tako su formalno povezani ugovori o prodaji stana i ugovor o zakupu između istih strana po kome se prodavac iz ranijeg ugovora pojavljuje kao zakupac stana. Formalno povezani (spojeni) ugovori ne gube svoje osobine pa se na njih primenjuju pravila onog ugovora koga predstavljaju. Ugovori mogu biti i međusobno uslovljeni. Ugovor o zakupu garaže, tako, može biti uslovljen kupovinom automobila. Ova dva ugovora, međutim, ne čine jedan drugi (novi) i jedinstveni ugovor, te se za svaki od njih primenjuju posebna pravila.

Dok se na proste ugovore primenjuju pravila koja važe za određeni tip ugovora, kod složenih ugovora se postavlja pitanje: koja pravila će se na njih primeniti - jednog, nekih ili svih ugovora? Ako se na složeni ugovor primenjuju pravila jednog ili nekih ugovora koji ga čine, pitanje je na osnovu kojih kriterijuma će se odrediti ovi ugovori? Osim toga, na složene ugovore ne mogu se primeniti pravila svih ugovora koji ga čine jer bi pravila jednog ugovora poništavala dejstva drugog ugovora.

U pokušaju da odgovori na ova pitanja pravna literatura je istakla više teorija. Tako se po TEORIJI APSORPCIJE u složenom ugovoru utvrđuje kojem tipu ugovora odgovaraju njegovi bitni elementi (tj. oni koji preovladavaju i apsorbuju druge), pa bi se na ceo ugovor primenjivala pravila tog ugovora. Ako je zaključen složeni ugovor utvrđuje se koja obaveza je glavna a koja sporedna. Glavni je onaj ugovor koji je po svom značaju i cilju samostalan, a drugi ugovori služe njegovom upotpunjavanju. Ova teorija je usvojena u članu 601. ZOO kada nije jasan odnos ugovora o delu i ugovora o prodaji. Naime, ako

je ugovoreno da jedna strana izradi određenu pokretnu stvar od svog materijala, ali nije jasna pravna sudbina ugovora (postoji sumnja) smatra se da je zaključen ugovor o prodaji, te će se svi odnosi između strana raspraviti primenom tog ugovora. Ali, ako se naručilac obavezao da će dati bitan deo materijala koji je potreban za izradu stvari, nastaje ugovor o delu. Ipak, ako su ugovorne strane imale u vidu naročito rad poslenika, ugovor se smatra ugovorom o delu. U praksi naručilac često zahteva od poslenika da mu po projektnoj dokumentaciji izradi opremu i ne predaje mu materijal. On prvenstveno ima u vidu poslovni ugled poslenika, obučenost i kvalifikovanost njegovih radnika, pa se u ovom slučaju opravdano zaključeni ugovor smatra ugovorom o delu.

TEORIJA KAUZE opredeljuje prirodu ugovora jedinstvenim ekonomskim ciljem koji se njime želi postići i istim osnovom, kao što je, na primer, upravljanje tuđom imovinom ili davanje izdržavanja. U složenom ugovoru je, međutim, nekada teško utvrditi šta je kauza (osnov) obaveza ugovornih strana, odnosno da li će se kao osnov obaveze smatrati osnov jednog od ugovora koji čini složeni ugovor ili ne. Prema TEORIJI KOMBINACIJE u obzir se uzimaju bitni elementi svih ugovora i tako iskombinuju za njih zajednička pravila. Nedostatak ove teorije je to što su pravila koja mogu važiti za pojedine ugovore u složenom ugovoru suprotstavljena pa ih nije moguće kombinovati. TEORIJA KREACIJE smatra da je sud dužan pronaći rešenje po principu pravičnosti nezavisno od elemenata složenog ugovora koji su suprotstavljeni. TEORIJA ANALOGIJE ističe da se složeni ugovor ocenjuje analogno, prema nekom drugom ugovoru i da će se na njega primeniti pravila koja važe za taj ugovor. Jedno mišljenje smatra da bi sud, prilikom određivanja pravne sudbine ugovora, trebalo da se rukovodi zajedničkom namerom strana i primeni teoriju apsorpcije, analogije, ili neke druge, zavisno od prirode konkretnog slučaja. Ono se, prvenstveno, oslanja na sudsko tumačenje složenog ugovora i slobodno sudijsko uverenje. Bez dopunskih pravila o tumačenju složenog ugovora različite sudske odluke mogu stvoriti pravnu nesigurnost.

Zbog toga bi prilikom tumačenja složenih ugovora prvenstveno trebalo voditi računa o tome šta su strane htele da u složenom ugovoru preteže. Ako može da se utvrdi koji je ugovor za strane najvažniji u složenom ugovoru, u skladu sa teorijom o apsorpciji, primeniće se pravila pretežnijeg (važnijeg) ugovora. Ukoliko se to ne može utvrditi, potrebno je, dalje, uzeti u obzir bitne sastojke svih ugovora koji čine složeni ugovor. Kada su pravila ugovora koji čine mešoviti ugovor međusobno nesaglasna, utvrđuje se koji sastojci u celokupnom složenom ugovoru pretežu (s obzirom na prirodu i cilj pojedinih prestacija) i daje prednost ugovoru koji sadrži te sastojke, tako da bi se tom ugovoru morali podrediti i drugi sastojci.

ZNAČAJ IMENOVANJA UGOVORA

Zakon o obligacionim odnosima

član 27

Pravna priroda ugovora

Sentenca:

Pravnu prirodu ugovora ne određuje kako su stranke imenovale ugovor već njegova sadržina.

Iz obrazloženja:

"Prema stanovištu ovoga suda pravilno je mišljenje prvostepenog suda da se pravna priroda određenog ugovora ne može ceniti po tome kako je sam ugovor naslovljen - imenovan već po njegovoj sadržini koju je potrebno utvrditi analizom međusobnog odnosa prava i obaveza stranaka. Stoga sama činjenica da se ugovor iz koga tužilac potražuje utuženi iznos imenuje kao ugovor o poslovno tehničkoj saradnji ne mora značiti da se o ugovoru te pravne prirode i radi, već je potrebno izvršiti njegovu analizu i procenu da bi se utvrdila njegova pravna priroda. Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji koji inače partneri potpisuju radi obezbeđenja tehničkih, tehnoloških, sirovinskih, energetskih i ekonomskih optimalnih efekata proizvodnje ili razmene proizvoda koji su predmet kooperacije i sastoje se u zajedničkom programiranju razvoja ostvarivanja proizvodnje međusobnim isporukama proizvoda i sastavnih delova i svim drugim vrstama međusobne saradnje radi ostvarenja zajedničkog cilja na tržištu je složeni ugovor koji u sebi sadrži veći broj

konkretnih poslovnih odnosa povezanih zajedničkim ciljem, i međusobno uslovljenih u postupanju i izvršenju. Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji daleko je složeniji od ugovora o prometu robe i usluga, a sam promet robe i usluga može biti jedan od segmenata ili vidova navedene poslovno tehničke saradnje, odnosno samo jedan od međusobnih odnosa ugovornih stranaka zasnovanih u okviru iste saradnje a u cilju, kako se to ugovorom navodi najpovoljnijeg istupanja na tržištu. Stoga se ugovor o poslovno tehničkoj saradnji ne može poistovetiti sa prometom robe i usluga jer je daleko složeniji, širi i obuhvata različite međusobne odnose stranaka."

 

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 5969/2007(2) od 23.8.2007. godine)

Stručni komentar

STRUČNI OSVRT NA ALTERNATIVNA REŠENJA U PREDNACRTU GRAĐANSKOG ZAKONIKA

REPUBLIKE SRBIJE O OBLIGACIONIM ODNOSIMA

Jedna od bitnih karakteristika Prednacrta Građanskog zakonika o obligacionim odnosima (dalje: Prednacrt) jeste veliki broj predloženih alternativa za pojedina rešenja. Ta karakteristika ima svoje prednosti. Pre svega, alternativna, kao varijanta rešenja, omogućuju lakše izjašnjavanje pri komparaciji predloženih solucija. Drugo, različita rešenja mogu da deluju podsticajno na učesnike stručne javne rasprave, a istovremeno mogu da podstaknu njihove kreativne sposobnosti u traženju što boljih rešenja.

Alternative su formulisane ako je za određeno zakonsko rešenje predložena samo jedna drugačija solucija.

U slučaju kad se predlaže više različitih rešenja onda su predlozi formulisani kao varijante.

U prvih 100 zakonskih odredbi Prednacrta formulisano je 30 alternativa i četiri varijanti, što znači da je preko 30% predloženih odredbi dato sa alternativama ili varijantama.

U ovom osvrtu će biti reči samo o rešenjima koja su predložena ili kao alternative ili kao varijante, jer su sve značajnije novine (koje su bez alternativa) već objavljene i obrazložene u prethodnim stručnim osvrtima.

Biće prezentirane važnije alternative koje znače suštinske dopune ili izmene pojedinih rešenja, a ne i terminološke, kao što je data uz član 12. Prednacrta, gde je predloženo da se pravni standardi: "pažnja dobrog privrednika", odnosno "pažnja dobrog domaćina", zamene sa "pažnja brižljivog i urednog čoveka", a "pažnja dobrog stručnjaka", sa "pažnjom razumnog i pažljivog stručnjaka".

Za dosadašnje ugovore u privredi predložene su dve terminološke varijante: "privredni ugovori" (kao osnovno rešenje) ili "trgovinski ugovori" (kao druga varijanta).

Terminoloških alternativa ima vrlo malo, jer dominiraju suštinske.

Pregovori

Postojeća odredba člana 30. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: ZOO), koja se inače odnosi na pravni karakter i posledice pregovora, dopunjena je alternativom prema kojoj, ako je jedna strana u pregovorima dala drugoj strani poverljiva obaveštenja ili joj omogućila da dođe do njih, druga strana, ako nije drukčije dogovoreno, ne sme ih učiniti dostupnim trećim licima, niti ih koristiti za svoje interese, bez obzira da li je naknadno ugovor zaključen ili nije.

Odgovornost za povredu obaveze o poverljivim obaveštenjima može se sastojati u naknadi prouzrokovane štete i predaji oštećenom koristi koju je štetnik tom povredom ostvario.

Opšta ponuda

Da bi se otklonili eventualni nesporazumi da li u konkretnom slučaju predlog za zaključenje ugovora učinjen većem broju lica predstavlja opštu ponudu, važeća odredba ZOO dopunjena je alternativom koja rešava pravnu prirodu predloga za zaključenje ugovora upućenog većem broju lica.

Prema tom predloženom alternativnom rešenju predlog za zaključenje ugovora upućen većem broju određenih lica predstavlja ponudu ako je dovoljno određen i ako ukazuje na nameru ponudioca da se obaveže u slučaju prihvatanja.

Predlog upućen neodređenom broju lica smatraće se samo kao poziv da se učini ponuda, izuzev ako lice koje čini takav predlog jasno ne ukaže na suprotno.

Ponuda neovlašćenog lica

U ZOO nije izričito rešeno pitanje pravne sudbine ugovora u privredi koji zaključi neovlašćeno lice. Predloženom alternativom je izričito rešeno da u slučaju privrednih ugovora pismena ponuda obavezuje ponudioca, iako je nije potpisalo ovlašćeno lice, samo u slučaju ako:

- je ponuda sačinjena na hartiji sa odštampanim ili utisnutim oznakama ponudioca, kojom se on u svom poslovanju služi,

- je ponuda snabdevena pečatom ili štambiljem ponudioca i potpisana na uobičajen način; - se ponuda odnosi na posao kojim se ponudilac redovno bavi i ne prelazi obim njegovog uobičajenog

poslovanja i - ako ponuđeni nije znao da je ponudu potpisalo neovlašćeno lice.

Isto važi i za prihvatanje ponude.

Prihvatanje predložene alternative, koja je inače motivisana povećanjem pravne sigurnosti u privrednim odnosima, doprineće zaštiti savesnih privrednih subjekata.

Dejstvo ponude

Uz postojeće rešenje iz člana 36. stav 2. ZOO kojim je regulisano da se ponuda može opozvati do određenog momenta, predloženo je alternativno rešenje kojim je preciznije i detaljnije razrađeno pitanje opoziva ponude.

Prema predloženoj alternativi (uz član 30. Prednacrta) ponuda proizvodi dejstvo od trenutka kad stigne ponuđenome. Ponuda, čak i da je neopoziva, može da se povuče ako je izjava o povlačenju stigla ponuđenome pre ili u isto vreme kada i ponuda.

Sve dok se ugovor ne zaključi ponuda može da se opozove, ako opoziv stigne ponuđenome pre nego što je on otposlao svoj prihvat.

Ponuda ne može da se opozove ako je u njoj određen rok za njeno prihvatanje ili kad je na drugi način naznačeno da je neopoziva, kao i ako je ponuđeni razumno verovao da je ponuda neopoziva i ponašao se saglasno tome.

Alternativno rešenje je predloženo u vidu dopune (član 37. ZOO) kojim je regulisan slučaj kad rok za prihvatanje ponude nije istekao. U tom slučaju ponuda će prestati kada ponudilac primi izjavu kojom se ponuda odbija.

U odredbi člana 34. Prednacrta kao alternativno rešenje je predložena nova odredba kojom se rešava pitanje ukrštanja ponuda. Prema tom predlogu, u slučaju ukrštenih ponuda koje se razlikuju u tome što

jedna strana traži manju naknadu za svoju obavezu, a druga joj nudi više, ugovor je zaključen za srednji iznos.

Uz član 35. Prednacrta predložena je alternativa kojom se dopunjuje taj član interpretativnom odredbom kojom se precizira da ponuda učinjena telefaksom ne smatra se ponudom učinjenom prisutnom licu.

Prihvatanje ponude s predlogom da se izmeni

Važeće rešenje iz člana 41. ZOO je dopunjeno alternativom kojom se detaljnije i preciznije reguliše situacija kada se prihvata ponuda s predlogom da se u nečemu izmeni.

Prema toj alternativi, odgovor na ponudu, kojim se ponuda prihvata, ali sa dopunama ili izmenama koje je bitnije ne menjaju, znači prihvatanje, osim ako ponudilac odmah ne prigovori. Ako tako ne postupi, ugovor će se zaključiti u skladu sa sadržinom izmena koje su navedene u izjavi o prihvatanju.

Smatra se da se bitno menja ponuda kada se dopune ili izmene odredbe koje se odnose na cenu, plaćanje, kvalitet ili količinu robe, mesto i vreme isporuke, obim odgovornosti jedne strane u odnosu na drugu.

Predugovor

Alternativom uz član 40. Prednacrta predložena je izmena odredaba o predugovoru (iz člana 45. ZOO) kojim je regulisano zaključenje glavnog ugovora u slučaju odbijanja njegovog zaključenja.

Prema toj alternativnoj izmeni, zaključenje glavnog ugovora može se zahtevati u roku od šest meseci od isteka roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđen, onda od zaključenja predugovora.

Neizvršavanje obaveze da se zaključi glavni ugovor daje pravo saugovorniku da zahteva naknadu štete koju zbog tog neizvršenja trpi. Ali, ako su u predugovoru određeni bitni uslovi za zaključenje glavnog ugovora, sud će, na zahtev zainteresovane strane, osuditi drugu stranu koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora da to uradi u roku koji će joj odrediti, posle čijeg isteka će se presuda smatrati kao zaključenje glavnog ugovora.

Kad je predmet ugovora odrediv

Važeći član 50. ZOO, kojim je regulisano da je predmet obaveze odrediv ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može odrediti ili ako je to povereno trećem licu, alternativnim predlogom (uz član 46. Prednacrta) je dopunjen i preciziran sa pet sledećih stavova:

- Ako je određivanje predmeta ugovora ostavljeno nekolicini, u slučaju neslaganja odlučuje većina.

- Treće lice je dužno da vodi računa o svim okolnostima, naročito o prilikama na tržištu, i prema njima odrediti predmet pravično, u protivnom nezadovoljna ugovorna strana može zahtevati poništenje ugovora.

- Ali ako su ugovorne strane ostavile trećem licu da postupi po svom nahođenju, poništenje ugovora može se zahtevati samo ako je ono postupilo nesavesno.

- Ako je ugovoreno da će predmet odrediti jedna od ugovornih strana, smatra se da je ugovor zaključen pod uslovom da se sa njegovom odlukom saglasi druga strana.

- Ništav je ugovor u kome je određivanje predmeta ugovora ostavljeno slobodnoj oceni jednoj od ugovornih strana.

Ugovor da se stvar ne otuđi ili ne optereti

Alternativnim predlogom u članu 47. Prednacrta reguliše se pitanje da li se može neko obavezati da stvar neće otuđiti ili opteretiti i koje su posledice povrede te obaveze.

Prema predlogu, punovažan je onaj ugovor kojim se neko obavezuje da određenu stvar ne otuđi ili ne optereti za određeno vreme koje ne može biti duže od pet godina. Međutim, ako u okviru tog roka ipak otuđi tu stvar, sticanje savesnog pribavioca ne može se osporavati, a otuđilac je odgovoran svom saugovorniku zbog povrede svoje obaveze.

Takođe, za savesno treće lice važiće opterećenje (zaloga ili sl.), a zbog povrede preuzete obaveze aktivira se odgovornost prema saugovaraču koji je bio saglasan da se stvar ne opterećuje.

Preuzeta obaveza i posledice njenog nepoštovanja ne važe posle isteka ugovorenog roka, a ako je rok utvrđen duže od pet godina, posle isteka roka od pet godina.

Nesporazum

Prema važećoj odredbi člana 63. ZOO, ugovor ne nastaje u slučaju nesporazuma ugovornih strana o prirodi ugovora, osnovu ili predmetu obaveze. Alternativom u članu 60. Prednacrta dodaju se dva nova stava.

Prema prvom, strana koja je kriva za nesporazum odgovorna je za prouzrokovanu štetu, a prema drugom stavu rešava se pitanje sudbine ugovora ako je nesporazum o sporednoj tački. Tada ugovor ostaje na snazi, a tu tačku utvrdiće sud, ako se iz okolnosti slučaja može zaključiti da bi ga ugovorne strane zaključile i bez nesporazuma o toj tački.

Stručni komentar

MOGUĆNOST I POSLEDICE ZAKLJUČENJA UGOVORA ĆUTANJEM

Ugovor kao saglasnost volja nastaje usaglašavanjem, usklađivanjem namera dvaju ili više lica o međusobnim pravima, odnosno obavezama. Redovno, ugovor se zaključuje tako što jedna strana dâ ponudu, a druga strana je prihvati. Ponuda može biti data na različite načine, kao i prihvat. Bitno je da su volje ponudioca i ponuđenog usaglašene, kada se može govoriti o ugovoru. Zbog svojih karakteristika posebno se izdvaja situacija zaključenja ugovora, tj. prihvata ponude ćutanjem. U praksi nema mnogo sporova povodom zaključenja ugovora ćutanjem jer ugovarači po pravilu žele izvesnost oko toga da li je ugovor zaključen ili nije i redovno se eksplicitno izjašnjavaju o tome. Ipak, Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: ZOO) predviđa mogućnost da ugovor bude zaključen ćutanjem - član 42. ZOO. Povodom te mogućnosti postavlja se nekoliko pitanja na koja bi trebalo odgovoriti u cilju tačne primene propisa.

Mogućnost zaključenja ugovora ćutanjem

Ako se ugovor može zaključiti ćutanjem, prvi ključni pojam je: ćutanje. Potrebno je precizno odrediti šta je ćutanje, da bi odredbe o zaključenju ugovora ćutanjem mogle da se primene. "Ćutanje" iz ugla zaključenja ugovora je odsustvo bilo kakvog odgovora na ponudu koja je primljena. Obrnuto, nema ćutanja ako se ponuđeni izjasnio usmeno ili pisano, bilo da prihvata, bilo da ne prihvata ponudu. Moguće je i izjašnjenje konkludentnom radnjom - ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti kakva je volja ponuđenog u odnosu na ponudu. Izjašnjenje konkludentnom radnjom takođe se ne smatra ćutanjem. Konkludentna radnja je ponašanje, najčešće u obliku telesnih pokreta (uzimanja, ulaska, klimanja glavom i sl.) iz koje se sa sigurnošću može zaključiti o volji ponuđenog da prihvati ili ne prihvati ponudu. Opšte uzanse za promet robom ("Sl. list FNRJ", br. 15/54) to izričito predviđaju (uzansa br. 34) koristeći, osim izraza konkludentna radnja, izraz prećutno zaključenje ugovora. Tako se prema Opštim uzansama za promet robom razlikuje zaključenje ugovora ćutanjem - kada izostaje bilo kakvo ponašanje iz koga se može zaključiti o nameri ponuđenog, od prećutnog zaključenja ugovora pod kojim se podrazumeva

izražavanje volje konkludentnim radnjama. ZOO na više mesta govori o prećutnom produženju ugovora, ali ne koristi izraz "konkludentna" radnja koji je korišćen u uzansama, a prihvaćen je i u literaturi. Ako neko izražava volju za zaključenje ugovora telesnim radnjama (uzimanje robe, davanje novca, prijem dokumenata, i sl.) to nije zaključenje ugovora ćutanjem, već zaključenje ugovora jasno izraženom namerom, samo ne rečima, već telesnim gestovima.

U odnosu na mogućnost zaključenja ugovora ćutanjem, osnovno pravilo je da se ugovor ne može zaključiti ćutanjem jer ćutanje ne izražava volju. Ipak, ZOO predviđa izuzetke kada će se ćutanje tumačiti kao izražavanje saglasnosti (član 42. ZOO). Reč je o izuzetku od pravila, što znači da ga ne treba tumačiti široko, tj. da u primeni treba poći od obrnute pretpostavke - pretpostavke da ćutanje ne izražava saglašavanje sa ponudom, a samo kada je izvesno da se situacija može podvesti pod normu koja predviđa mogućnost prihvata ponude ćutanjem, primeniti to pravilo.

 Odlučujuće okolnosti za primenu pretpostavke prihvatanja ponude

ćutanjem

Prema ZOO razlikuju se tri grupe slučajeva kada se može smatrati da je ponuda prihvaćena ćutanjem. U svim ovim slučajevima reč je o postojanju okolnosti zbog kojih se može pretpostaviti da ponuđeni prihvata ponudu, iako to nije izrazio. I ovde je reč o volji, samo volji koja se pretpostavlja - anticipiranoj volji, a ne o volji koja je jasno izražena. O volji ponuđenog se pretpostavlja na osnovu njegove ranije ispoljene volje koja se odnosila upravo na takve ugovore, koja je već izražena kao prihvatanje sličnog, na osnovu čega se očekuje da će se takve ponude prihvatati i ubuduće. Reč je uvek o ponašanju ponuđenog, a ne ponudioca. Samo se iz ponašanja ponuđenog može pretpostaviti njegova volja, dok mu ponudilac ne može nametnuti svojom voljom takvu pretpostavku. Zbog toga nemaju dejstva izjave ponudioca da će smatrati da je ponuda prihvaćena ako ponuđeni ne reaguje na određeni način (ćuti, ne vrati stvar u određenom roku i sl.).

Reč je o sledećim okolnostima koje se smatraju odlučujućim za primenu pretpostavke prihvatanja ponude ćutanjem:

1. Postojanje stalne poslovne veze između ponudioca i ponuđenog;

2. Prethodna ponuda ponuđenog;

3. Obavljanje delatnosti koja podrazumeva spremnost da se ugovor zaključi sa bilo kojim licem.

  Postojanje stalne poslovne veze između ponudioca i ponuđenog

Ako između određenih lica već postoji stalna poslovna veza u pogledu određene robe i jedan od njih uputi ponudu drugome povodom iste robe, ali sa drugačijim bitnim elementima ugovora (npr. promenila se cena) ili povodom istovrsne robe, tj. robe koja nije identična, ali pripada toj vrsti (npr. za novu vrstu peciva kojom se proširuje lista snabdevanja u odnosu na pecivo koje se redovno isporučivalo) smatraće se da je ugovor zaključen, ako ponuđeni ne odbije ponudu, tj. ćuti. Bitni uslovi su:

- da je ponuđeni primio ponudu;

- da se ponuda odnosi na robu, a ne na usluge;

- da već postoji "stalna poslovna veza" koju treba razumeti kao ugovor sa trajnim ispunjenjem prestacija. Ne postoji stalna poslovna veza, ako je jedno od njih povremeno kupovalo od drugog određenu robu, čak i ako se to dešavalo u približno pravilnom vremenskom razmaku. Bitno je da je ugovorni odnos formiran "na vreme", tako da se obaveze ispunjavaju periodično, a ugovor nije zaključen tako da su ugovarači imali u vidu određenu ukupnu količinu robe, već određenu količinu u vremenu (npr. svakodnevna isporuka određene količine hleba, nedeljna isporuka mleka i sl.). Drugo ključno obeležje poslovne veze

jeste svojstvo subjekata. Stalna poslovna veza može postojati samo između poslovnih subjekata, tj. lica koja obavljaju određenu delatnost kao svoju poslovnu delatnost, a ne između fizičkih lica koja ne obavljaju poslovnu delatnost, niti između lica kod kojih jedno obavlja, a drugo ne obavlja poslovnu delatnost;

- da se ponuda odnosi na istovetnu ili istovrsnu robu povodom koje postoji stalna poslovna veza, odnosno ugovor sa trajnim izvršenjem prestacija;

- da od ponuđenog nije dobijen nikakav odgovor u roku u kome ponuda važi. Za sve vreme važenja ponude, ponuđeni se može izjasniti da ne prihvata ponudu, čime otklanja mogućnost primene pretpostavke o prećutnoj saglasnosti.

Prethodna ponuda ponuđenog

Kada je reč o subjektima koji se bave pružanjem usluga, i to uslugama koje se sastoje u postupanju po nalozima, onda se za njihovu volju koja izražava informaciju da se pružaju usluge, vezuju određena pravna dejstva. ZOO predviđa da će se ćutanje ponuđenog smatrati prihvatom i ako je ponuđeni prethodno uputio sadašnjem ponudiocu informaciju o tome da on pruža određene usluge postupanja po nalozima i da je spreman da ih i njemu pruži. Ovde nije reč o ponudi. Da je reč o ponudi za nju bi se vezala uobičajena dejstva ponude i, eventualno, protivponude. Sintagmu da "se ponudio" davalac usluga, ne treba razumeti kao "dao ponudu", već informaciju o tome da pruža usluge i da ima volju da ih pruži i tome licu, ali ta informacija ne sadrži neki od bitnih elemenata ponude, zbog čega se i ne može kvalifikovati kao ponuda. Ključni pojam oko koga je konstruisana ova kategorija jeste pojam naloga. Ovde su bitni uslovi sledeći:

- da je reč o nalogu.

Ugovor pod navedenim uslovima ne može biti zaključen ćutanjem ako je reč o prodaji robe ili drugim ugovorima, već to mora biti ugovor o nalogu. Postoje različiti ugovori koji se po svojoj prirodi svrstavaju u kategoriju ugovora o nalogu. Za neke od njih je već opšteprihvaćeno da se mogu zaključiti na ovaj način, kao npr. za ugovor o posredovanju. Sporno je za ugovor o komisionu, ali i o skladištenju i druge ugovore koji su složeniji po obavezama i redovno se vezuju za određenu robu, odnosno stvari ili predaju dokumentacije. Ako povodom zaključenja ili izvršenja ugovora ugovarači moraju da kontaktiraju neposredno, onda više ne može biti reči o prihvatu ponude ćutanjem, već eventualno prećutnom prihvatu ponude (konkludentnim radnjama). Rukovodeći se postojećom praksom i prirodom odnosa, može se zaključiti da je prihvatljivo da se ugovor o nalogu može zaključiti ćutanjem ako nalogoprimac može da pristupi izvršenju naloga po zaključenju ugovora ćutanjem, a da za izvršenje naloga nije potrebno da išta primi od nalogodavca, niti da se pred trećim licima legitimiše da postupa po nalogu. Razlog za ovakvo razgraničenje je u tome što, ako je potrebno da nalogodavac nešto preda nalogoprimcu, bilo da je reč o stvarima ili ispravama (npr. punomoćju), onda nije reč o ćutanju, već o konkludentnim radnjama. Primenom ovog kriterijuma, spor oko toga da li se ugovor o komisionu može zaključiti ćutanjem bio bi razrešen tako da prodajni komision ne bi mogao biti zaključen ćutanjem, dok bi kupovni komision mogao da se zaključi i ćutanjem;

- da je ponuđeni pre prijema ponude dao ponudiocu informaciju o uslugama koje pruža i izrazio volju da bi te usluge pružio i ponudiocu postupajući po njegovom nalogu;

- da se ponuda odnosi upravo na te naloge za čije se izvršenje ponuđeni sam prethodno ponudio ponudiocu;

- da se ponuda ne razlikuje u odnosu na elemente koji su dati u informaciji ponuđenog o svojim uslugama, odnosno od uslova pod kojima nalogoprimac pruža tu vrstu usluga. Ne bi se moglo pretpostaviti da je nalogoprimac ćutanjem prihvatio izvršenje naloga za koji se nudi manja naknada od one koju on uobičajeno naplaćuje ili manja od prosečne;

- da od ponuđenog nije dobijen nikakav odgovor u roku u kome ponuda važi.

Obavljanje delatnosti koja podrazumeva spremnost da se ugovor zaključi sa bilo kojim licem

Treća situacija je skoro identična sa drugom. Razlikuje se samo po tome što se nalogoprimac nije nudio nalogodavcu za izvršenje određenih naloga, već izvršenje takvih naloga spada u njegovu poslovnu delatnost, što znači da se potencijalno nudi svakome. U prethodnom slučaju, nalogoprimac ne izvršava takve naloge kao svoju poslovnu delatnost, već se ponudio da ih izvrši, u granicama dopuštenog. Za neke naloge se ne zahteva da nalogoprimac mora imati registrovanu delatnost da bi mogao da ih vrši. Naša sudska praksa se za sada izjasnila eksplicitno o ugovoru o posredovanju, da se može zaključiti i ako nalogoprimac (posrednik) nije registrovan za obavljanje delatnosti posredovanja (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5081/2003 od 2.10.2003. godine). Odatle proizlazi da se ugovor o nalogu može zaključiti ćutanjem pod sledećim uslovima:

- da je reč o nalogu;

- da se ponuđeni bavi pružanjem takvih naloga kao svojom profesionalnom delatnošću;

- da je primio ponudu upravo povodom naloga koje obavlja kao svoju profesionalnu delatnost;

- da uslovi u ponudi odgovaraju uslovima pod kojima ponuđeni izvršava takve naloge, odnosno da je reč o uobičajenim uslovima;

- da od ponuđenog nije dobijen nikakav odgovor u roku u kome ponuda važi.

Zajedničke okolnosti za primenu pretpostavke o prihvatanju ponude ćutanjem

U odnosu na sve tri navedene situacije, bitno je i da ponudilac nije isključio svojom voljom primenu pretpostavke o prihvatanju ponude ćutanjem.

Ponudilac ne može da uvede pretpostavku da se ponuda smatra prihvaćenom ako ponuđeni ne odgovori u određenom roku, ali ima pravo da uvede pretpostavku da se ponuda ne smatra prihvaćenom, ako ne dobije odgovor u određenom roku, čak i ako zakon predviđa da će se ugovor u takvoj situaciji smatrati zaključenim ćutanjem.

Kod ugovora zaključenog ćutanjem bitno je da se odredi i momenat zaključenja ugovora. Prema izričitoj odredbi člana 42. stav 5. ZOO ugovor se smatra zaključenim u trenutku kada je ponuda, odnosno nalog stigao ponuđenom. Razlikovanje na "ponudu" i "nalog" je samo terminološko. Da bi došlo do primene pretpostavke o zaključenju ugovora ćutanjem, izjava volje koja se pominje pod nazivom ponuda ili nalog mora sadržati sve bitne elemente ponude koji se zahtevaju za određenu vrstu ugovora. Iako se pre primene pretpostavke o zaključenju ugovora ćutanjem mora sačekati istek roka u kome ponuda važi, kada on protekne pretpostavka o prihvatanju ponude važi od trenutka kada je ponuđeni primio ponudu. Ovo je dosledno rešenje koje odgovara prirodi ovog pravnog instituta. U sva tri navedena slučaja polazi se od "anticipirane" volje ponuđenog. Njegova pretpostavljena volja zasnovana je na okolnostima koje su postojale pre prijema ponude i koje ukazuju da je on svoju volju za zaključenjem ugovora anticipirao pre prijema ponude. Ako je već tako, onda je saglasnost postignuta u trenutku prijema ponude jer je ponuda kao jednostrana izjava volje naišla na anticipiranu volju i kreirala saglasnost u trenutku prijema ponude. To što ponuđeni ipak može da izrazi svoju nesaglasnost sa ponudom u određenom roku nije u suprotnosti sa anticipiranom voljom. Anticipirana (pretpostavljena) volja postoji samo do trenutka saznanja da saglasnosti nema. Anticipacija je zasnovana na pretpostavci i to oborivoj pretpostavci. Ponuđeni može svojom izjavom otkloniti primenu pretpostavke u roku u kome ponuda važi. Posle toga, ova pretpostavka postaje neoboriva, ali to ne isključuje mogućnost pobijanja iz razloga iz kojih se data izjava volje i inače može pobijati.

Posledice zaključenja ugovora ćutanjem

Posledice zaključenja ugovora ćutanjem razlikuju se u navedene tri situacije. Ako je reč o prvoj situaciji kada povodom određene robe postoji trajan poslovni odnos, u slučaju ćutanja smatra se da je ugovor

zaključen na isti način i sa istim posledicama kao da je zaključen izričito izjavljenom voljom. To znači da će u slučaju neispunjenja jedan od ugovarača moći da zahteva i prinudno ispunjenje, ako se ne odluči za jednostrani otkaz ugovora. U druga dva slučaja nastaje ugovor o nalogu koji nije podoban za prinudno izvršenje u odnosu na obavezu postupanja po nalogu. Ne samo da se nalogoprimac ne može faktički naterati da izvršava naloge nalogodavca, već može i da bez postojanja opravdanih razloga otkaže izvršenje naloga, osim ako bi to bilo u trenutku kada bi nalogodavac zbog toga pretrpeo štetu (član 766. ZOO). Međutim, i tada otkaz proizvodi pravno dejstvo, ali će nalogoprimac biti dužan da nalogodavcu nadoknadi štetu koju on trpi zbog otkaza ugovora. Odredba o dužnosti naknade štete postoji i u slučaju kada nalogodavac koji se profesionalno bavi postupanjem po nalozima ne izvrši nalog za koji se smatra da je prihvaćen ćutanjem (član 750. ZOO).

Stručni komentar

PREDUGOVOR U SUDSKOJ PRAKSI

Zaključenjem predugovora stranke izražavaju svoju želju, cilj i nameru da zaključe glavni ugovor i obavezuju se na zaključenje istog, odnosno obavezuju se da to kasnije učine.

U odnosu na raniji period u privrednom pravu je došlo do znatno većeg broja zaključenih predugovora i pravnih poslova koji su se ostvarili ne direktnim zaključenjem glavnog ugovora, već prvenstveno zaključenjem predugovora, a tek potom u određenom roku iz predugovora zaključenjem i glavnog ugovora. Promenljivi i nesigurni uslovi privređivanja u današnje vreme uslovili su da se izuzetno veliki broj ugovora u privredi ne zaključuje odmah kada stranke postignu saglasnost o osnovanim elementima ugovora, već se prvo zaključuje predugovor, jer stranke iz određenih razloga ne žele ili ne mogu da odmah zaključe ugovor.

Zaključenje predugovora je često i u situacijama kada je za zaključenje ugovora potrebno izvršiti neke pripremne predradnje, ili obezbediti neke prethodne uslove kao što je pribavljanje saglasnosti i slično.

Znatno češćim primenjivanjem ovog instituta u praksi došlo je i do velikih i značajnih sporova.

Pojam predugovora

Iako regulisan samo jednim članom, institut predugovora je na navedeni način dosta temeljno i sveobuhvatno regulisan. Institut predugovora u Zakonu o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: ZOO) regulisan je članom 45. koji sadrži šest stavova.

Prema stavu 1. navedenog člana 45. ZOO, predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi - glavni ugovor. Stoga u momentu zaključenja predugovora, stranke zapravo žele saradnju i sporazumele su se oko svih bitnih elemenata te saradnje, ali nisu spremne da odmah zaključe ugovor kojim se ta saradnja obezbeđuje, a koji će kasnije biti glavni ugovor - osnov za ostvarenje pravnog posla. Stranke stoga odlučuju da prvenstveno zaključe predugovor kojim se obavezuju da će u određenom roku zaključiti glavni ugovor i ova prethodna saglasnost o glavnom ugovoru ima za cilj da se pripremi, olakša i omogući buduće zaključenje glavnog ugovora. Važno je da pri zaključenju predugovora, zaključenje glavnog ugovora ne predstavlja neizvesnu okolnost, već naprotiv zaključenjem predugovora, zaključenje glavnog ugovora postaje izvesno i obavezno, jer je upravo to ugovorna obaveza iz predugovora.

Ako se postupak zaključenja određenog pravnog posla posmatra u celini, onda isti započinje ponudom koju jedna strana čini drugoj strani, a u cilju zaključenja pravnog posla, a proces se okončava, potpisivanjem odnosno zaključivanjem ugovora, odnosno postizanjem saglasnosti volja oko svih bitnih elemenata. U ovom procesu zaključenja ugovora, predugovor je u sredini celog procesa, i znači da su se stranke sporazumele o svim bitnim elementima ugovora i da su postigle saglasnost i oko činjenice da će glavni ugovor biti zaključen. Nepoznanica ostaje samo kada će doći do zaključenja navedenog glavnog ugovora, ali isti mora biti zaključen u roku koji je određen predugovorom.

Forma predugovora

Zakonom je predviđena zakonska forma predugovora, ali ne izričito već uslovno, odnosno zavisno od forme glavnog ugovora.

Članom 45. stav 2. ZOO, predviđeno je da propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora. Prema navedenom članu predugovor će biti ništav ukoliko nije zaključen u formi koja je obavezna za punovažnost glavnog ugovora.

To dalje znači da, ukoliko je za zaključenje glavnog ugovora predviđena obavezna pismena forma kojom se uslovljava njegova punovažnost, ona je potrebna i za predugovor. To važi i za sve druge eventualne zakonom propisane radnje kao npr. formu overe ugovora i slično, u kojoj situaciji ista forma mora biti ispunjena i za punovažnost predugovora.

Predugovor se može zaključiti kao neformalan, ako zakonom kao uslov punovažnosti glavnog ugovora, određena forma nije predviđena.

U odnosu na formu predugovora u sudskoj praksi su zauzeti sledeći stavovi:

Iz obrazloženja:

"Tuženi se neosnovano u reviziji pozivaju na propise o kapari. Prema odredbama člana 79. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO), kapara se daje u trenutku zaključenja ugovora, kao znak da je ugovor nastao i kao sredstvo obezbeđenja izvršenja tog ugovora. Nesporno je da ugovor o prodaji nije zaključen. Predugovor koji je zaključen u pismenoj formi a koji nije overen kod suda, smatra se da nije ni nastao. To je izričito predviđeno odredbama člana 4. stav 2. i 3. Zakona o prometu nepokretnosti. Prema navedenoj zakonskoj odredbi, ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje se u pismenoj formi, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda. Prema odredbi člana 45. ZOO predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor. Propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora. S obzirom da predugovor nije overen kod suda, onda nije ni nastao, pa se izvršena isplata ne može smatrati kaparom. Kapara je akcesoran, sporedan ugovor, i ne može egzistirati bez postojanja glavnog ugovora odnosno glavne obaveze. Otuda se izvršena isplata jedino može tumačiti kao isplata dela kupoprodajne cene. Kako do zaključenja glavnog ugovora nije došlo, osnov za isplatu se nije ostvario, pa su tuženi u smislu člana 210. ZOO, u obavezi da primljeni iznos vrate tužilji u obimu propisanom odredbom člana 214. ZOO."

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3104/2004 od 7.4.2005. godine)

Iz obrazloženja:

"Po oceni Vrhovnog suda pravilno je stanovište nižestepenih sudova da pismeno od 27.12.1990. godine, koje su potpisali ugovarači, a potpise nisu overili kod suda, ne predstavlja punovažan ugovor o kupoprodaji, zbog čega ne može da proizvode dejstvo ugovora o kupoprodaji i obaveže strane ugovornice.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda zaključak da ovo pismeno ne proizvodi pravno dejstvo proizilazi iz činjenice da je u pitanju predugovor, koji nije zaključen u formi glavnog ugovora, što je uslov njegove punovažnosti u smislu odredbe člana 45. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je predviđeno da propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora. Kako je u pitanju ugovor o prometu nepokretnosti, za koji je odredbom člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti kao uslov njegovog nastanka i punovažnosti predviđena pismena forma i overa potpisa ugovarača od strane suda, to je očigledno da nisu poštovani propisi u formi glavnog ugovora, kod zaključenja predugovora, zbog čega isti u smislu odredbe člana 70. Zakona o obligacionim odnosima nema pravno dejstvo.

Po oceni Vrhovnog suda pravna dejstva ovom predugovoru na kome potpisi ugovarača nisu overeni, ne može ni naknadno da se prizna, te nema uslova za konvalidaciju istog u smislu odredbe člana 4. Zakona

o prometu nepokretnosti, pošto nije ispunjen osnovni uslov za konvalidaciju da je ovaj ugovor u celini ili pretežnom delu izvršen. Ovo zato što je glavna obaveza iz predugovora zaključenje glavnog ugovora, a očigledno je da nije došlo do zaključenja glavnog ugovora, te obaveze iz neoverenog predugovora nisu uopšte izvršene."

(Odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. 471/96 od 13.2.1996. godine)

Iz obrazloženja:

"Polazeći od načela neformalnosti u ugovornim odnosima (član 67. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - dalje: ZOO), odredba člana 79. stav 1. ZOO propisuje da se ugovor po pravilu smatra zaključenim kada je kapara data. Međutim, odredbe o kapari prate sudbinu samog ugovora i proizvode pravno dejstvo samo ukoliko su ispunjeni svi bitni elementi koje zakon izričito propisuje ili koje stranke ugovore kao uslov za zaključenje i punovažnost određenog ugovora, pa se stoga pomenuta zakonska pretpostavka iz člana 79. stav 1. ZOO ne može primeniti kod formalnih ugovora. Kada izričito propisuje određenu formu kao uslov punovažnosti ugovora, ugovor se smatra zaključenim u trenutku kada je zahtev forme ispunjen. Prema odredbi člana 45. stav 2. ZOO propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti.

Odredbom člana 4. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti, a koji je bio na snazi u vreme zaključenja predugovora, između ostalog je propisano da se ugovor o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine zaključuje u pisanom obliku, a potpisi ugovarača se overavaju od strane suda. Prema stavu 3. istog člana ugovor koji nije zaključen na ovaj način ne proizvodi pravno dejstvo.

Polazeći od navedenih odredbi i utvrđene činjenice da predugovor koji su stranke zaključile nije overen od strane suda, to nisu ispunjeni zahtevi forme kao uslov njegove punovažnosti. Stoga ovaj predugovor ne proizvodi pravno dejstvo, pa ni njegove odredbe o kapari, a izvršena isplata se ne može smatrati kaparom koja, kao akcesorna po svojoj prirodi, ne može postojati bez ugovora. Zato je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je predmetni predugovor ništav u smislu odredbe člana 103. ZOO, a da je obaveza povraćaja primljenog zasnovana na odredbi člana 210. ZOO. Pri tom, kako se radi o isplati izvršenoj po ništavom ugovoru (predugovoru) koji nije proizveo pravno dejstvo, to se tuženi u smislu člana 214. ZOO ima smatrati nesavesnim sticaocem od trenutka izvršene isplate, pa od ovog datuma duguje tužilji i kamatu. Pravilnom primenom odredbe člana 395. ZOO nižestepeni sudovi su isplatu primljenog deviznog iznosa i pripadajuće kamate po stopi u zemlji domicilne valute, naložili u dinarskoj protivvrednosti."

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3422/2003 od 18.11.2004. godine)

Iz obrazloženja:

"U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da su stranke 22. novembra 1990. godine zaključile pismeni neovereni predugovor o prodaji zemljišta, prema kome tuženi prodaje tužiocu kat. parc. br. 1372/204 upisanu u zk. ul. br. 1071 K.O.S.B., za kupoprodajnu cenu od 539.000 dinara. Po osnovu navedenog predugovora tužilac je tuženom na ime kapare platio iznos od 60.000 dinara i obavezao se da će ostatak cene isplatiti po zaključenju i overi ugovora o prodaji. Glavni ugovor međutim, nije zaključen, jer je tuženi naknadno tražio povećanje cene, što tužilac nije prihvatio.

Polazeći od ovih činjenica, sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su tuženog obavezali da tužiocu vrati sporni iznos. Između stranaka, naime, nema ugovora o prodaji, a zaključeni predugovor ne proizvodi pravno dejstvo, jer nije zaključen u formi koju predviđa Zakon o prometu nepokretnosti kao uslov punovažnosti ugovora o prodaji, da bi tuženi po osnovu predugovora mogao zahtevati zaključenje glavnog ugovora.

Pri takvom stanju stvari tuženi je dužan vratiti kaparu, jer ona kao sporedan ugovor deli sudbinu osnovnog pravno posla, a kako ugovora o prodaji nema, nema ni akcesorne obaveze tužioca u pogledu kapare koju tuženi dakle drži bez takvog osnova i stoga je dužan da je tužiocu vrati.

Navodi revizije o razlozima zbog kojih ugovor o prodaji nije zaključen bez uticaja su na odlučivanje o obavezi tuženog u pogledu vraćanja primljenog iznosa na ime kapare, pa stoga i tvrdnja da su nižestepeni sudovi sa ovih razloga pogrešno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev usvojili."

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3805/92 od 20.10.1992. godine)

Iz obrazloženja:

"Rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbijen je predlog da se donese rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu spornog stana. Konsekvenca ovog rešenja je nepostojanje bilo kakvog ugovora o otkupu stana. Ako ugovora nema, ne može biti ni konvalidacije. Ona, prema članu 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti, podrazumeva postojanje ugovora kome nedostaju neki elementi punovažnosti. Kako u konkretnom slučaju ugovora uopšte nema, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su konvalidirali ugovor o otkupu stana.

Predugovor nije ugovor. Njime se, po članu 45. Zakona o obligacionim odnosima samo preduzima obaveza da se docnije zaključi glavni ugovor. Tek takav ugovor bi, dakle, mogao biti predmet konvalidacije. Ali, njega nema."

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 6029/94)

Na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg privrednog suda u Beogradu koja je održana 15.10.2001. godine u vezi pitanja koje se odnosi na formu predugovora dat je sledeći odgovor na pitanje:

Pitanje:

"Tuženi je stambena zadruga koja se bavi i prometom poslovnog i stambenog prostora. Tužilac tužbom traži zaključenje glavnog ugovora na osnovu pismenog, a neoverenog predugovora o prodaji nepokretnosti - poslovnog prostora. Da li je za zaključenje predugovora neophodna forma koju propisuje Zakon o prometu nepokretnosti kao uslov punovažnosti ugovora o prodaji, s obzirom na svojstvo tuženog?"

Odgovor utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg privrednog suda u Beogradu 15. oktobra 2001. godine:

"Odredbom člana 45. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora. Ukoliko je za promet poslovnog i stambenog prostora predviđena obavezna pismena forma onda se i predugovor mora zaključiti u toj formi."

 Jednostrano obavezujući i dvostrano obavezujući predugovori

Predugovorom se može obavezati samo jedna strana, a može doći i do dvostranog obavezivanja.

Ukoliko jedna strana obeća drugoj da će u određenom roku da zaključi sa drugom ugovornom stranom neki pravni posao, ukoliko u istom periodu suprotna strana bude iskazala želju i zainteresovanost za zaključenje istog, onda se radi o zaključenju predugovora koji stvara jednostranu obavezu.

Postoje međutim, (a u praksi su i najčešće) situacije kada se zaključuju dvostrano obavezujući predugovori.

Tada se obe ugovorne strane obavezuju predugovorom, da će zaključiti određeni pravni posao u svojstvu ugovornih strana u opredeljenom roku iz predugovora. U tom slučaju stranke se uzajamno obavezuju predugovorom da svaka u određenom roku može i ima pravo zahtevati zaključenje glavnog ugovora koji je i cilj zaključenja predugovora, od druge ugovorne strane, a u slučaju neispunjenja i od suda.

Ovo obostrano obećanje zaključenja glavnog ugovora izvršeno predugovorom ne može se poistovetiti sa glavnim ugovorom koji će nastati tek kasnije, a tek zaključenjem istog nastupiće i sve pravne posledice i dejstva navedenog ugovora.

U odnosu na dejstva predugovora u sudskoj praksi su zauzeti sledeći stavovi:

Iz obrazloženja:

"Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti po osnovu zaključenog predugovora o kupoprodaji od 15.9.2002. godine na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda. Bez obzira što potpisi ugovarača na spornom predugovoru nisu overeni kod suda, a što je uslov za punovažnost takvog predugovora u smislu člana 45. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) Vrhovni sud nalazi da se zahtev za utvrđenje prava svojine po osnovu zaključenog predugovora ne može postaviti u smislu člana 45. stav 4. i 5. ZOO. Ovo sa razloga što je po ovim odredbama zainteresovanoj strani dato samo pravo da od suda traži da se drugoj strani koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora, naloži da to uradi u roku koji joj odredi sud, s tim što se zaključenje glavnog ugovora može zahtevati u roku od šest meseci od isteka roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđen od dana kad je prema prirodi posla i okolnostima ugovor trebalo da bude zaključen. Prema tome, shodno navedenim odredbama tužilja po osnovu zaključenog predugovora, i da je isti punovažan ne može tražiti utvrđenje prava svojine, te je stoga njen zahtev neosnovan. Takođe se neosnovano zahtevom traži predaja u posed predmetnog stana u odnosu na tužene trećeg i četvrtog reda kojima je predat u posed stan po zaključenom pravnom poslu shodno članu 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te tužilja nema pravni osnov za iseljenje treće i četvrtotuženih.

Pored toga, odredbama člana 104. stav 1. ZOO je predviđeno da je u slučaju ništavosti ugovora odnosno predugovora svaka strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog pravnog posla."

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev 3026/2005 od 8.2.2006. godine)

Iz obrazloženja:

"Po oceni tuženog organa, ispravno je postupio prvostepeni organ kada je utvrdio da priloženi predugovor o kupoprodaji nepokretnosti ne predstavlja podoban pravni osnov za promenu korisnika zemljišta u katastarskom operatu, shodno članu 65. stav 2. Zakona o premeru i katastru zemljišta. Naime, odredbom člana 45. stav 1. ZOO utvrđeno je da je predugovor takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor. Kako je u konkretnom slučaju zaključen glavni ugovor, kojim pravo korišćenja katastarske parcele sa udelom od 1/4 nije predstavljalo predmet ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, kako su pravilno zaključili upravni organi, onda nije mogla da se izvrši promena korisnika nepokretnosti iako je ona predugovorom bila predviđena."

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U-3555/2000 od 21.3.2001. godine)

Iz obrazloženja:

"Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 7. marta 1991. godine zaključile pismeni predugovor o kupoprodaji koji nisu overile kod suda, po kome je tužena svoje nepokretnosti prodala tužiocima za cenu od 80.000 DEM, s tim da se kasnije zaključi glavni ugovor. Tužioci su odmah isplatili deo kupoprodajne cene u iznosu od 5.000 DM, a obavezali se da ostatak isplate najkasnije do 1. avgusta 1991. godine. Međutim, u predviđenom roku tužioci nisu isplatili ostatak kupoprodajne cene zbog nemogućnosti, s obzirom da nisu mogli prodati svoje nepokretnosti radi pribavljanja novčanih sredstava za otplatu kupoprodajne cene. Tako, nakon zaključenja predugovora nije došlo do zaključenja glavnog ugovora, niti je tužena preko suda tražila da se tužioci kao kupci prinude na zaključenje glavnog ugovora. Ona kasnije svoje nepokretnosti nije prodala drugom licu, a odbila je da povrati tužiocima iznos primljen na ime dela kupoprodajne cene.

Članom 45. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je predugovor takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor, da propisi o formi glavnog ugovora važe i za

predugovor i da zainteresovana strana preko suda može tražiti da se naloži drugoj strani da u roku od šest meseci po isteku ugovorenog roka pristupi zaključenju glavnog ugovora.

Takođe, članom 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je predviđeno, da je u slučaju ništavosti ugovora svaka strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, uz primenu materijalnog prava sadržanom u navedenim propisima, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je predmetni predugovor ništav pravni posao zato što nije zaključen u formi koja je potrebna i za glavni ugovor koji nije zaključen, i da je tužena u obavezi da povrati tužiocima dinarsku protivvrednost 5.000 DM primljenih po osnovu takvog posla na ime dela kupoprodajne cene. Zato je imalo mesta usvajanju tužbenog zahteva.

Takođe, pravilno je odbijen i protivtužbeni zahtev, jer za tuženu nije ni nastala nikakva šteta shodno članu 86. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da svoju nepokretnost kasnije nije prodala drugom licu.

Ne mogu se prihvatiti ni navodi tužene da je sporni iznos mogla zadržati po osnovu primljene kapare, jer taj iznos ne predstavlja kaparu u smislu člana 79. i 80. Zakona o obligacionim odnosima koju bi prodavac mogao zadržati."

(Odluka Vrhovnog suda Srbije Rev. 258/98 od 15.4.1988. godine)

Iz obrazloženja:

"Pobijanom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca i umešača i poništen je predugovor o kupoprodaji zaključen pred Opštinskim sudom u Nišu Ov. br. 4512/06 od 23.12.1996. godine i ugovor o kupoprodaji Ov. br. 4042/97 od 05.12.1997. godine.

Po žalbi tuženih, Okružni sud je potvrdio presudu Opštinskog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženih sada pok. S.I. zaključio usmeni ugovor o zajmu novčanog iznosa od 60.000 DM, bez određenog roka vraćanja, uz kamatu od 10% na mesečnom nivou. Da bi prikrili zaključenje navedenog ugovora odnosno da bi obezbedili potraživanje zajmodavca sada pok. stranke su zaključile predugovor o kupoprodaji stana, koji se nalazi u Nišu, vlasništvo tužioca. Navedeni predugovor je overen pred Opštinskim sudom u Nišu, a godinu dana nakon toga tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženih zaključio i pred sudom overio ugovor o kupoprodaji, koji u tužiočevo ime, a po prethodno datom overenom ovlašćenju potpisuje radnik agencije za promet nekretnina "I" iz Niša. Inače, tužilac od zaključenja ugovora do presuđenja živi u spornom stanu sa suprugom kao umešačem, kojoj je presudom na osnovu priznanja od jula 2004. godine, priznato pravo svojine na 2/3 navedenog stana. Nakon smrti pravnog prethodnika tuženih vođen je ostavinski postupak i tužene su oglašene naslednicima i na spornom stanu. One su isti prodale trećem licu i sa njim zaključile i overile ugovor o kupoprodaji.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda. Prema članu 66. stav 1. i 2. ZOO privatni ugovor nema dejstva među ugovornim stranama. Ali, ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. U konkretnom slučaju, predugovor i ugovor o kupoprodaji spornog stana, zaključeni su kao prividni ugovori i kao takvi ne proizvode pravno dejstvo među ugovornim stranama. Ovo sa razloga što je zaključenje ovih ugovora imalo za cilj samo obezbeđenje sada pok. S.I., bivšeg iz Niša, da će ugovor o zajmu koji je zaključen između njega i tužioca biti realizovan, odnosno da će tužilac zajam od 60.000 DM sa ugovorenom kamatom od 10% mesečno da vrati. Dakle, da bi navedeni kupoprodajni ugovori bili punovažni i isti proizvodili pravno dejstvo među ugovornim stranama neophodna je saglasnost volja stranaka o bitnim sastojcima ugovora, odnosno da izjava volje bude učinjena slobodno i ozbiljno, što u konkretnom slučaju nije reč."

(Presuda Opštinskog suda u Nišu P. br. 4092/04 od 02.02.2007. godine i Presuda Okružnog suda u Nišu Gž. br. 1782/2007 od 28.5.2007. godine)

Iz obrazloženja:

"Nižestepeni sudovi su utvrdili sve važne činjenice i na osnovu ocene izvedenih dokaza pravilno zaključili da je tužena u obavezi da tužiocima isplati 22.500 DM u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom, dajući razloge koje prihvata ovaj sud. Tužioci su isplatili pomenuti iznos po predugovorima o kupoprodaji stana od 23.9. i 2.11.1998. godine. Kako predugovor nije doveo do zaključenja glavnog ugovora, otpao je osnov po kome tuženi drže u svojoj imovini primljeni iznos. Zato su dužni da ga, u smislu člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, vrate. Prema članu 79. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kapara je iznos koji jedna ugovorna strana daje drugoj ugovornoj strani "u trenutku zaključenja ugovora". Nije sporno da u konkretnom slučaju nije zaključen ugovor o kupoprodaji stana. Pošto predugovori o kupoprodaji stana nisu overeni od nadležnog organa, ne mogu proizvoditi pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti, pa se u reviziji neosnovano navodi da tuženi nisu dužni da primljeni iznos vrate. Tačno je da je članom 454. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da se ugovor o kupoprodaji zaključuje u pismenoj formi. Međutim ovo je opšti propis, a on ima slabiju pravnu snagu od posebnog propisa iz člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti po kome ugovor o prometu nepokretnosti mora biti i overen od nadležnog organa. Bez overene nema ugovora, a kad nema ugovora, nema ni kapare koja nastaje u trenutku zaključenja ugovora. Čim nema kapare, ima obaveze vraćanja primljenih iznosa."

(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3990/2001 od 27.9.2001. godine)

Iz obrazloženja:

"Neosnovano se žalbom tužioca pobija prvostepena presuda i navodom da nema razloga o bitnim činjenicama, odnosno zbog apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, pošto je tužilac zahtevom tražio da se utvrdi da su on i pravni prethodnik ispunili svoje obaveze po prethodnom kupoprodajnom ugovoru od 27.11.1997. godine i da se presudom prizna pravno dejstvo kupoprodajnog ugovora tako da presuda zameni konačni ugovor da bi se tužilac u zemljišnim knjigama mogao uknjižiti kao vlasnik te nepokretnosti jer prethodni ugovor nije sadržao ni klauzulu intabulandi niti rok za zaključenje glavnog ugovora, a prvostepeni sud obrazlaže svoju odluku kao da je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje prava svojine.

Tačno je da tužilac tužbenim zahtevom nije izričito tražio utvrđenje prava svojine, ali je bez obzira na to prvostepeni sud pravilno ustanovio da ne postoje zakonski uslovi za usvajanje tužbenog zahteva kakav je tužilac postavio. Činjenica da se prvostepeni sud u obrazloženju presude pozvao samo na odredbe člana 45. ZOO-a, a ne i na druge zakonske odredbe koje regulišu mogućnost podnošenja tužbe za utvrđenje, konvalidaciju ugovora, mogućnost da prethodni kupoprodajni ugovor zameni konačni ugovor i mogućnost uknjižbe prava vlasništva na osnovu presude kakvu traži tužilac ne može predstavljati pogrešnu primenu materijalnog prava, jer i po nalaženju ovog suda ne postoji zakonski osnov za usvajanje tužbenog zahteva tužioca. Pre svega, deo tužbenog zahteva kojim se traži utvrđenje da su tužilac i pravni prethodnik tuženog ispunili u celini svoje obaveze po prethodnom kupoprodajnom ugovoru, odnosno utvrđenje pravilnih činjenica, protivan je odredbi člana 188. ZPP-a prema kojoj se tužbom za utvrđenje može tražiti samo utvrđenje postojanja, odnosno nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave. Nadalje, predugovor i glavni ugovor ne mogu istovremeno egzistirati, niti se presudom može priznati pravno dejstvo predugovoru (prethodnom ugovoru) tako da isti zamenjuje konačan ugovor i predstavlja osnov za uknjižbu. Od ovoga treba razlikovati izuzetnu situaciju kada overeni ugovor sadrži sve bitne elemente ugovora o prodaji nepokretnosti, a navedeni ugovor je samo označen kao predugovor, s tim da ne sadrži ni odredbu da stranke preuzimaju obavezu da će docnije zaključiti glavni ugovor. Međutim, u konkretnom slučaju i sam tužilac u žalbi (strana 2, stav 7) navodi da prethodni kupoprodajni ugovor apsolutno ne sadrži sve bitne elemente glavnog kupoprodajnog ugovora, te shodno tome da je isti i overen u sudu, na osnovu njega ne bi bila moguća uknjižba prava vlasništva.

Nadalje, zaključenjem predugovora stranke preuzimaju obavezu da zaključe kasnije drugi, glavni ugovor, zbog čega predugovor i glavni ugovor ne mogu istovremeno proizvoditi pravna dejstva, jer u momentu zaključenja predugovora ne postoji glavni ugovor, a kada se predugovor izvršenjem obaveze ugasi nastaje glavni ugovor. Konačni cilj koji je trebalo postići zaključenjem predugovora u ovoj pravnoj stvari je promet nepokretnosti, a kako prema odredbi člana 45. stav 2. ZOO-a propisi o formi glavnog ugovora

važe i za predugovor, ukoliko je propisana forma uslov punovažnosti ugovora, to je za punovažnost predugovora bila neophodna pismena forma i da potpisi ugovarača budu overeni u sudu, shodno odredbi člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti. Na prethodnom ugovoru o kupoprodaji stana koji je zaključen dana 27.11.1997. godine potpisi ugovarača nisu overeni pred sudom, zbog čega nije punovažan.

Izuzetno, sud može da prizna pravno dejstvo i predugovoru o prometu nepokretnosti koji je sačinjen u pisanom obliku ukoliko sadrži bitne elemente glavnog ugovora, ali potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, što bi u konkretnom slučaju značilo da je izvršena isplata cene u celini ili pretežnim delom i da je došlo do predaje nepokretnosti prema odredbi člana 454. stav 1. ZOO-a, kao i da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis, u skladu sa odredbom člana 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti.

Međutim, prema utvrđenim činjenicama u konkretnom slučaju, samo je tužilac u celosti ispunio svoje obaveze po predmetnom predugovoru, odnosno isplatio u celosti kupoprodajnu cenu i izvršio ugovorene radove, ali ni pravni prethodnik tuženog, niti tuženi, nisu predali predmetni stan tužiocu jer pravni prethodnik tuženog za života nije završio nadogradnju u zgradi gde se nalazi predmetni stan, pa sve i da je tužilac postavio valjan zahtev za konvalidaciju predmetnog predugovora, isti ne bi mogao biti usvojen jer nisu ispunjeni uslovi za konvalidaciju predugovora zbog toga što isti nije ispunjen u celini ili pretežnim delom. Nadalje, predugovor zaključen u propisanoj formi, ili konvalidirani predugovor, ne predstavlja sam po sebi, pravni osnov za priznanje prava svojine na nepokretnosti i uknjižbu koju je tužilac tražio, nego predugovoru verna strana može, na način i u rokovima određenim članom 45. stav 4. i 5. ZOO-a, od suda tražiti da drugoj strani naloži zaključenja glavnog ugovora u određenom roku, pa tek ukoliko u tom roku ne dođe do zaključenja glavnog ugovora, presuda zamenjuje glavni ugovor o prometu nepokretnosti i predstavlja valjan osnov uknjižbe prava svojine. U izreci takve presude morali bi biti navedeni sastojci glavnog ugovora o prometu nepokretnosti, obavezivanje tužene strane da ugovor zaključi u određenom roku i konstatacija da će se nakon bezuspešnog proteka roka smatrati da je glavni ugovor valjano zaključen danom pravnosnažnosti presude i da presuda može biti osnov za uknjižbu prava svojine na nepokretnosti. Tužbeni zahtev tužioca nije postavljen u skladu sa navedenim i nije u skladu sa citiranim propisima, pa ga je zbog toga prvostepeni sud pravilno odbio."

(Presuda Okružnog suda u Novom Sadu posl. br. Gž. 192/2006 od 5.9.2007. godine)

Iz obrazloženja:

"Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, činjenice da predugovor o zakupu poslovnih prostorija od 26.11.1981. godine sadrži sve elemente ugovora o zakupu, da je tužilac koristio poslovni prostor za obavljanje ugostiteljske delatnosti kako je ugovoreno i da ni jedna ugovorna strana nije tražila raskid niti dala otkaz, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je predmetni predugovor obavezujući za ugovarače u smislu člana 45. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, te da iz njega proističe pravo tužioca da kao zakupac predmetni poslovni prostor koristi. S druge strane, tuženi Lj.S. ovaj poslovni prostor koristi bez ikakvog pravnog osnova pa su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca usvojili i obavezali tuženog Lj.S. da se sa svim licima i stvarima iz istog iseli i ispražnjen od lica i stvari preda ga tužiocu."

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 370/2007 od 21.2.2007. godine)

Iz obrazloženja:

"U ovoj parnici predmet tužbenog zahteva je utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti na osnovu zaključenog predugovora, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda. Takav zahtev nižestepeni sudovi su odbili.

Bez obzira na to što potpisi ugovornih strana na spornom predugovoru nisu overeni kod suda, a što je uslov za punovažnost takvog predugovora, Vrhovni sud ocenjuje da se zahtev za utvrđivanje prava svojine na osnovu zaključenog predugovora ne može postaviti u smislu člana 4-5. stav 4. i 5. ZOO. Ovo sa razloga što je po ovim odredbama zainteresovanoj strani dato samo pravo da od suda traži da se

drugoj strani, koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora, naloži da to uradi u roku koji joj odredi sud, s tim što se zaključenje glavnog ugovora može zahtevati u roku od šest meseci od isteka roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđen, onda od dana kada je prema prirodi posla i okolnostima ugovor trebao da bude zaključen.

Prema tome, shodno navedenim odredbama ZOO tužilac po osnovu zaključenog predugovora, pa i u slučaju da je isti overen kod suda, ne može tražiti utvrđivanje prava svojine, pa je stoga njegov zahtev neosnovan."

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4348/97 od 8.10.1997. godine)

  Obaveze po predugovoru

 Opcioni predugovor

Predugovor je saglasnost volja ugovornih strana iz navedenog ugovora kojim se preuzima obaveza zaključenja novog glavnog ugovora.

Predugovor može biti jednostrano obavezujući akt kojim se jedna ugovorna strana obavezuje da svoju ponudu za zaključenje pravnog posla održi pod nepromenjenim uslovima na snazi za vreme predviđeno u predugovoru, dok druga ugovorna strana iz predugovora u predviđenom roku iz predugovora zadržava mogućnost izbora, da li hoće ili ne da zaključi navedeni ugovor.

U pravnoj teoriji navedeni ugovor naziva se opcionim ugovorom.

Za ovu vrstu ugovora značajno je da se ne radi o jednostranom aktu, kao što je ponuda, niti je ponuđač može povući. Naprotiv, radi se o ugovoru-dvostranom aktu-saglasnosti volja, a istim je obavezana samo jedna strana i obaveza na zaključenje ugovora, utvrđena u predugovoru ne može se povući, osim u zakonom striktno određenim uslovima.

Važno je da je pravo korisnika jednostranog obećanja, prenosivo. Pri zaključenju ovakvog predugovora suprotna strana, ona koja ugovorom nije obavezana, sebi zaključenjem predugovora, stvara vrlo sigurnu i izvesnu, povoljnu situaciju. Ona je pri tom u situaciji da ima potpuno sigurne, obezbeđene, stabilne, uslove i bitne elemente za zaključenje ugovora i samo od njene volje zavisi da li će i kada doći do zaključenja istog. Obećalac naprotiv ni na koji način ne može promeniti uslove ili povući svoje obećanje, sve do proteka roka trajanja predugovora.

Dvostrano teretni predugovori

Pored opcionih predugovora mogu se zaključiti i predugovori kojim se obe ugovorne strane obavezuju na zaključenje glavnog ugovora. Na prvi pogled postavlja se pitanje zašto u takvim situacijama ugovorne strane ne zaključe odmah glavni ugovor. Međutim, u privrednom životu, situacija može biti takva da je neophodno i poželjno da stranke sačekaju razvoj određenih okolnosti pre nego što zaključe konačni ugovor ili ishod nekog prethodnog posla ili slično. One su pri tom zapravo rezervisale i obezbedile zaključenje budućeg ugovora-glavnog ugovora, a zaključenjem predugovora i olakšale zaključenje istog.

Predugovorom je predviđen i rok u kome će glavni ugovor biti zaključen, i u toj situaciji, u navedenom roku i jedna i druga ugovorna strana dužne su da izvrše svoju obavezu odnosno, pristupe zaključenju glavnog ugovora.

Iz obrazloženja:

"Predugovor u smislu člana 45. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor. Parnične stranke su zaključile predugovor sa svim bitnim elementima glavnog ugovora, te je predugovor stvorio obavezu za svaku od njih da zaključi glavni ugovor. Glavni ugovor nije zaključen, niti je i jedna od ugovornih strana sudski zahtevala zaključenje glavnog ugovora, u smislu člana 45. stav 1. i 5. Zakona o obligacionim odnosima, već je naprotiv isti raskinut. Stoga je bez uticaja navod revizije da je ekonomski interes tuženog-protivtužioca bio zaključenje ugovora o zakupu na period od 3 godine, kako je regulisano predugovorom, kog roka se tužilac-protivtuženi nije pridržavao u ponudi za zaključenje ugovora. Tuženi-protivtužilac nije iskoristio zakonom propisani način, u smislu člana 45. Zakona o obligacionim odnosima, da suprotnu stranu prinudi na zaključenje ugovora u skladu sa odredbama predugovora, već je naprotiv prihvatio raskid predugovora, čime je prestala obaveza ugovornih strana za zaključenje glavnog ugovora. U toj situaciji su se osnovna sredstva tužioca-protivtuženog kod tuženog-protivtužioca nalazila bez pravnog osnova, te tuženi-protivtužilac duguje tužiocu naknadu za korišćenje osnovnih sredstava, obzirom da su ista bila u njegovoj državini, a specijalna vozila na zahtev tužioca-protivtuženog nije ni vratio, bez obzira da li je ista faktički i koristio."

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 148/2007 od 25.10.2007. godine)

  Prenosivost predugovora

Izuzetno značajno je da su prava i obaveze iz predugovora prenosiva na druga lica, osim u situacijama u kojima je predugovor zaključen "Intuitu personae".

Navedeni izuzetak logičan je i proizilazi iz same činjenice da je predugovor zaključen "Intuitu personae" vezan za ličnost ugovornih strana, te da ga je stoga po prirodi i vrsti ugovora, nemoguće prenositi na druga lica.

Obavezni elementi predugovora

Zaključenjem predugovora stranke moraju postići saglasnost oko svih bitnih elemenata budućeg glavnog ugovora. Navedeni elementi moraju biti uneti u predugovor. Ovo pravilo važi bez obzira da li se zaključuje jednostrano obavezujući ili dvostrano obavezujući predugovor.

Obećanje da će se zaključiti ugovor, odnosno zaključenje predugovora koje ne sadrži predmet, odnosno bitne elemente budućeg glavnog ugovora ili ista sadržina nije dovoljno određena, ne može imati pravno dejstvo s obzirom da predmet ugovora u tom slučaju nije dovoljno određen.

Pri toj oceni određenosti predmeta imaju se u vidu zapravo opšte odredbe iz člana 46. ZOO, kao i posebni bitni elementi svakog pojedinačnog ugovora, u situaciji u kojoj se zaključuje predugovor, u vezi istog, kao i svi drugi sastojci, zavisno od slučaja, ukoliko je u tom smislu izražena namera i zahtevi stranaka.

Shodno iznetom i članu 45. stav 3. ZOO, decidno je i nedvosmisleno određeno da predugovor obavezuje, ako sadrži bitne sastojke glavnog ugovora, a u protivnom on ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno ne predstavlja predugovor.

Rok za zaključenje glavnog ugovora

U pravnoj teoriji je sporno da li je jedan od bitnih elemenata predugovora i rok u kome je potrebno da stranke zaključe glavni ugovor. Po našem pravu navedeni rok nije uslov za valjanost zaključenog predugovora.

U članu 45. stav 5. ZOO predviđeno je da se zaključenje glavnog ugovora može zahtevati u roku od šest meseci od isteka roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđen, onda od dana kada je prema prirodi posla i okolnostima ugovor trebao biti zaključen.

Prema navedenoj odredbi ZOO, evidentno je da zakonodavac pretpostavlja da će najčešće stranke i predvideti rok za zaključenje glavnog ugovora i uneti ga u predugovor jer one same nemaju volju, potrebu, i interes da na dug i neizvestan period odlažu da li će i kada biti zaključen glavni ugovor.

Ukoliko međutim, taj rok predugovorom ne bude predviđen, zakonodavac smatra da predugovor i dalje ostaje na snazi, odnosno da je isti punovažan, ali će se onda rok u kome se može tražiti zaključenje glavnog ugovora, početi da računa od dana kada je prema prirodi posla i okolnostima ugovora isti trebalo da bude zaključen, a što će se u svakom konkretnom slučaju utvrđivati u sudskom postupku, imajući u vidu sve pojedinačne specifičnosti slučaja.

Iz tumačenja navedenog člana proizilazi da će jedna od ugovornih strana moći da zahteva zaključenje glavnog ugovora, samo u označenom roku od šest meseci, koji se računa od isteka ugovorenog roka predviđenog za zaključenje glavnog ugovora ili ukoliko isti nije ugovoren - shodno citiranom, od roka koji opredeljuje priroda posla, a po proteku ovog roka pravo na traženje zaključenja glavnog ugovora se gasi. Relativno kratak rok od šest meseci iskazuje nameru i volju zakonodavca da za kratak period otkloni neizvesnost da li će doći do zaključenja glavnog ugovora ili ne.

Sve to ukazuje da se samo u navedenom roku može tražiti i sudska zaštita prava na zaključenje glavnog ugovora jer, zahtev za zaključenje glavnog ugovora, podnet posle navedenog roka, neće uživati sudsku zaštitu odnosno zahtev će biti odbijen.

Predugovor i promenjene okolnosti

Zaključenjem predugovora dolazi do obavezivanja ugovornih strana na zaključenje glavnog ugovora, ali zaključenje glavnog ugovora ipak nije uvek potpuno izvesna "buduća okolnost". U međuvremenu, odnosno u periodu od zaključenja predugovora do određenog roka za zaključenje glavnog ugovora, moguće je da dođe do raznih promena kod ugovornih strana ili do promena okolnosti na tržištu, pa je stoga moguće prvenstveno da stranke postignu novi sporazum kojim bi odustali od zaključenja glavnog ugovora, što je zaključenje novog ugovora koji oslobađa stranke obaveze zaključenja glavnog ugovora po predugovoru.

Može se dogoditi i da do zaključenja glavnog ugovora ne dođe ukoliko su se od zaključenja predugovora do označenog roka za zaključenje glavnog ugovora, okolnosti toliko izmenile da izvršenje obaveze postaje znatno otežano za jednu ili obe ugovorne strane. U navedenom slučaju primenjuje se institut "promenjenih okolnosti" - "rebus sic stantibus" i sve pojedinosti koje se odnose na navedeni institut, pa stoga stranka kojoj je zbog promenjenih okolnosti postalo znatno otežano da izvrši svoju ugovornu obavezu - u konkretnom slučaju zaključenje glavnog ugovora, ima mogućnost da traži raskid navedenog ugovora - predugovora, zbog promenjenih okolnosti.

Ovlašćenje suprotne strane je da može ugovor održati na snazi prilagođavajući ga navedenim, novonastalim - promenjenim okolnostima.

Zaključenje glavnog ugovora

Ugovorne strane najčešće izvrše svoje ugovorne obaveze i zaključe glavni ugovor. Zaključenjem glavnog ugovora predugovor prestaje da proizvodi pravno dejstvo, s obzirom na to da je izvršen.

Glavni ugovor koji je zaključen na osnovu navedenog predugovora nema nikakvo retroaktivno dejstvo, već isti važi od trenutka zaključenja. To je jedna od razlika između predugovora i glavnog ugovora u odnosu na ugovor zaključen pod odložnim uslovom.

Ispunjenjem odložnog uslova, ugovor počinje da proizvodi pravno dejstvo od trenutka njegovog zaključenja, odnosno od nekog trenutka u prošlosti, kada je postignuta saglasnost volja stranaka za zaključenje ugovora sa odložnim uslovom odnosno ima retroaktivno dejstvo. Kod zaključenja glavnog ugovora, a na osnovu obaveze iz predugovora glavni ugovor nikada nema retroaktivno dejstvo, već proizvodi obaveze samo od trenutka svog zaključenja.

Iz obrazloženja:

"U smislu člana 45. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) predugovor je takav ugovor kojim se stranke obavezuju da će naknadno, po ispunjenju nekih uslova, u određenom roku zaključiti glavni ugovor i to u pogledu bitnih elemenata one sadržine koja je u predugovoru navedena. Iz predugovora za ugovorne strane proizilaze samo obaveze u pravcu preduzimanja onih radnji koje su neophodne kako bi moglo doći do zaključenja glavnog ugovora, te stoga jedna od ugovornih strana od druge ugovorne strane, a po osnovu predugovora jedino može zahtevati da pristupi zaključenju glavnog ugovora, odnosno da u određenom roku zaključi ugovor, a u slučaju odsustva dobrovoljnog ispunjenja takve obaveze od strane druge ugovorne strane može se obratiti i sudu sa zahtevom da izrekne obavezu drugougovornoj strani na zaključenje glavnog ugovora, ili pak da svojom presudom zameni glavni ugovor. Ne samo da iz predugovora za ugovorne strane proizilazi ograničeni obim prava koja po osnovu njega mogu zahtevati, nego je ograničen i period u kome se isto može tražiti i to na rok od šest meseci od isteka roka predviđenog za zaključenje glavnog ugovora, odnosno od isteka momenta kada se prema prirodi posla i okolnostima moglo očekivati da ugovor bude zaključen, a kako je to predviđeno u članu 45. stav 5. ZOO. U konkretnoj situaciji parnične stranke su predugovor zaključile 15.5.2002. godine, a do zaključenja glavne rasprave nisu dostavile dokaze o tome da su zaključile glavni ugovor, barem ne u pisanoj formi. S toga, ne stoji zaključak prvostepenog suda da se parnične stranke nalaze u materijalno-pravnom odnosu po osnovu pismeno zaključenog Ugovora o zakupu, po kom ugovoru bi tuženi imao obavezu da plaća zakupninu u fiksno određenom iznosu od 150.300,00 dinara mesečno.

Činjenica je da iz faktičkog ponašanja stranaka gde tuženi i dalje koristi poslovni prostor koji mu je predat po osnovu zaključenog predugovora o zakupu, a tužilac ne zahteva vraćanje tog prostora, nego plaćanja zakupnine, sledi da se parnične stranke nalaze u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o zakupu, ali je prvostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava u pogledu domena i značaja odredaba predugovora, propustio da u smislu člana 26. i 148. ZOO utvrdi u pogledu kojih bitnih elemenata Ugovora o zakupu je između parničnih stranaka postignuta saglasnost volja i na koji način, odnosno koja je visina zakupnine između parničnih stranaka ugovorena nakon isteka perioda važenja predugovora, odnosno perioda u kome se moglo očekivati zaključenje glavnog ugovora."

(Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 3706/2008 od 23.1.2009. godine)

 Predugovor u našoj sadašnjoj praksi

Danas se zaključenje predugovora najčešće primenjuje kod nas u situaciji zaključenja kupoprodajnih ugovora, a s obzirom na potrebu - obavezu pribavljanja raznih vrsta saglasnosti i odobrenja nadležnih organa koji uslovljavaju da se ugovorne strane, koje su se u jednom trenutku srele i sporazumele oko bitnih elemenata, ne mogu odmah i direktno upustiti u zaključenje glavnog ugovora, pa im je stoga cilj i namera da ostanu u poslovnom kontaktu, obavežu se na zaključenje glavnog ugovora, a isti zaključe tek pošto sve druge formalnosti budu obavljene odnosno sve potrebne saglasnosti i dozvole pribavljene.

U navedenom periodu od zaključenja predugovora do glavnog ugovora naravno stranke mogu izvršiti i razne provere i kontrole u katastru da bi proverile vlasništvo suprotne strane na predmetnoj nepokretnosti, te postojanje hipoteke ili tereta itd. Veoma često i sa istim motivima i razlozima i za zaključenje ugovora o zakupu u današnjoj privrednoj praksi zaključuje se prvo predugovor.

Zaključenjem predugovora za ugovor o zakupu ne stiče se svojstvo zakupca i zakupac nema osnov i ne može koristiti zakupljenu stvar, već se samo stvaraju preduslovi i obaveza zaključenja ugovora o zakupu, koji će potom dati pravo zakupcu iz glavnog ugovora da traži predaju stvari odnosno uđe u posed poslovnih prostorija koje su najčešće predmet zakupa, a tek tada stekne svojstvo zakupca.

Tužba za ispunjenje obaveza iz predugovora - zaključenjem glavnog ugovora

Znatno češća primena predugovora u praksi u poslednje vreme dovela je do znatno većeg broja sporova proizašlih iz tog ugovora.

Najčešći sporovi su sporovi u kojima se strana koja je preuzela obavezu da u određenom periodu zaključi novi ugovor, bez obzira da li je predugovor sa jednostranim obavezivanjem ili dvostranim obavezivanjem, u roku koji je određen predomislila, te ne želi da zaključi glavni ugovor na koji se predugovorom obavezala.

Zahtev koji u takvoj situaciji traži tužilac u tužbi je zapravo zahtev da sud obaveže suprotnu stranu tuženog da zaključi ugovor sa tužiocem - (glavni ugovor). Predugovor je osnov tužiočevog zahteva, odnosno tuženikovog obavezivanja.

Kako je svaki ugovor saglasnost volja obe ugovorne strane, to zahtev kojim bi se tražilo od suda da obaveže drugu ugovornu stranu da zaključi ugovor, nije dozvoljen. Stoga bi se moglo postaviti pitanje da li je u toj situaciji jedino moguće potražiti sudsku zaštitu, tako što će se tražiti naknada štete zbog neizvršenja ugovora odnosno naknada štete zbog nezaključenja glavnog ugovora.

Članom 45. stav 4. ZOO, međutim predviđeno je, da na zahtev zainteresovane strane, sud može naložiti drugoj strani koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora, da to uradi, u roku koji će joj sud odrediti.

Volja zakonodavca je očigledno bila da se i u ovoj situaciji (u kojoj je specifična vrsta obaveze iz predugovora) pruži pravna zaštita i sigurnost stranci koja je navedeni ugovor zaključila i spremna je da ga sama poštuje i izvrši. Stoga, postupajući po takvoj tužbi, sud će prvo ispitati da li je punovažan predugovor zaključen među strankama (ceneći njegovu formu i sve elemente koje on sadrži), a zatim da li je došlo do promene okolnosti u periodu od njegovog zaključenja do roka za izvršenje odnosno zaključenja glavnog ugovora koje bi kao posledicu moglo imati prestanak važenja predugovora u smislu stava 6. citiranog člana 45. ZOO. Sud će pri tom prema sudskoj praksi i gledištu izraženom u pravnoj literaturi morati da uzme u obzir i sve promenjene okolnosti koje su nastale ne samo do isteka roka za zaključenje glavnog ugovora, već i posle tog roka, a sve do dana presuđenja.

Po utvrđenju svih navedenih relevantnih činjenica i oceni svih raspoloživih dokaza, sud će po takvoj tužbi doneti presudu, kojom nalaže drugoj strani (koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora), da ugovor zaključi u roku koji će joj sud odrediti. Važno je da li je takvu presudu moguće (s obzirom na petitum same presude) prinudno izvršiti. U protivnom, sama odluka opet bi se svela na volju tužene strane da je izvrši, a ne bi bila moguća ma kakva prinuda odnosno izvršenje preko nadležnih izvršnih organa. Kako donošenje takve presude kojom bi se ispunjenje obaveze opet ostavilo na volju tuženoj strani, koja je svojim neispunjenjem zapravo i skrivila ceo spor (a bez mogućnosti prinudnog izvršenja), ne pruža pravnu zaštitu i pomoć suprotnoj strani, to je u sudskoj praksi došlo do specifičnog rešenja koje u potpunosti obezbeđuje tužioca kao savesnu i korektnu ugovornu stranu po predugovoru.

U takvoj situaciji se u izreci sudske presude obavezuje tuženi, odnosno nalaže mu se da pristupi zaključenju glavnog ugovora, navodeći pri tom pored roka u kome je dužan da to učini i sve bitne elemente navedenog ugovora.- ovo je skrojeno u sudskoj praksi, primenom I tumačenjem člana 45. St.4

Posebnim stavom presude predviđa se da će, ukoliko u ostavljenom roku iz prethodnog stava, ne dođe do zaključenja glavnog ugovora između parničnih stranaka, citirana presuda zameniti navedeni ugovor.

Takvu presudu zapravo i nije potrebno prinudno izvršavati u slučaju da tuženi ne postupi po nalogu suda iz stava 1. iste, jer se stavom 2. predviđa da će ista presuda zameniti - predstavljati ugovor između parničnih stranaka, ukoliko isti ne bude dobrovoljno zaključen.

Takva sudska odluka svakako je izuzetak s obzirom na činjenicu da je svaki Ugovor saglasnost volja parničnih stranaka, a da se u konkretnoj situaciji (iako saglasnost za zaključenje spornog glavnog ugovora nije postignuta među parničnim strankama), postojanje istog ugovora utvrđuje. U praksi je to jedino moguće kao zaštita ugovorne strane verne predugovoru.

U eventualnom daljem toku međusobnih odnosa, ukoliko tuženi ni posle donošenja presude, ni po isteku roka određenog za zaključenje ugovora, isti ne bi zaključio, smatraće se da presuda zamenjuje isti ugovor, pa će tužilac moći da traži ispunjenje ugovornih obaveza iz navedenog ugovora.(Presude)

Tužilac to može učiniti samo u drugom nezavisnom postupku, koji bi se morao pokrenuti, tek po pravnosnažnosti navedene presude i dospeću obaveze tuženog iz glavnog ugovora - ili presude koja ga zamenjuje. U toj parnici osnov tužiočevog potraživanja više ne bi bio predugovor, već zaključeni glavni ugovor, odnosno presuda koja ga zamenjuje, a predmet bi mogao biti ispunjenje ugovorne obaveze i naknada štete zbog zadocnjenja ili naknade štete zbog neizvršenja, naravno uz prethodni pismeni raskid spornog ugovora.

I sve druge opšte odredbe ZOO u pogledu ugovora, njihovog ispunjenja i prestanka se bez razlike odnose i primenjuju i na navedeni glavni ugovor.

Iz obrazloženja:

"Prema odredbi člana 45. stav 1. ZOO, predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor.

Prema odredbi člana 20. stav 1. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, pored ostalih načina, pravo svojine se stiče i na osnovu pravnog posla.

Na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnostima se prema odredbi člana 33. navedenog Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Po samom zakonu, pravo svojine se prema odredbi člana 21. navedenog Zakona, može steći i građenjem na tuđem zemljištu, pod uslovima i na načine predviđene odredbama člana 24, 25. i 26. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima.

Dakle, glavni cilj sklapanja predugovora je međusobno obavezivanje pregovarajućih strana na zaključenje drugog glavnog ugovora. Iz predugovora ne nastaje obaveza na ispunjenje neke određene činidbe, odnosno ispunjenje neke ugovorne obaveze iz onog nameravanog i željenog glavnog ugovora, već jedino obaveza sklapanja određenog definitivnog obaveznog ugovora, a tek nakon što ovaj već bude sklopljen, nastaće ugovorena obaveza ispunjenje određene činidbe, koja je predmet te ugovorene obaveze. Ukoliko predugovorom obavezana strana neće da sklopi ovaj drugi glavni ugovor, tada druga strana ne može uspešno ustati sa tužbom radi ispunjenja one činidbe koja je predmet ugovorene obaveze nameravanog definitivnog, glavnog ugovora, već jedino tužbom za ispunjenje konkretno sklopljenog predugovora, tužbom za sklapanje glavnog ugovora, kako to predviđa odredba člana 45. stav 4. ZOO."

(Odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1968/02 od 3.7.2002. godine)

 

Presuda koja zamenjuje glavni ugovor

Na XXI Međurepubličkom koordinacionom sastanku viših privrednih sudova, privrednih odeljenja vrhovnih sudova, republika i pokrajina i sudova udruženog rada u vezi pitanja koje se odnosi na zamenu glavnog ugovora presudom dat je sledeći odgovor:

Pitanje:

"Da li se sudskom odlukom kojom sud na zahtev zainteresovane strane na osnovu člana 45. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima nalaže drugoj strani da sklopi glavni ugovor, zamenjuje sklapanje glavnog ugovora, ukoliko druga strana taj ugovor u određenom roku ne sklopi?"

Odgovor (XXI Međurepublički koordinacioni sastanak viših privrednih sudova, privrednih odeljenja vrhovnih sudova, republika i pokrajina i sudova udruženog rada, Đakovica, 25. maj 1988. godine):

"Sudska presuda doneta na osnovu člana 45. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima zamenjuje izjavu volje stranke koja neće da ispuni obavezu sklapanja glavnog ugovora protekom roka određenog u presudi, a kada taj rok nije određen, pravosnažnošću presude (u članu 243. stav 1. Zakona o izvršnom postupku). Zbog toga, izreka presude mora da sadrži sve bitne elemente glavnog ugovora, tako kako su određeni u predugovoru (član 45. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima)."

U vezi tumačenja predugovora i njegovom značaju u sudskoj praksi su zauzeti sledeći stavovi:

Iz obrazloženja:

"Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su zaključile ugovor o posredovanju, kojim se tužilac obavezao da izvrši posredovanje u prodaji stana tuženom, a tuženi se obavezao da plati naknadu kada zaključi predugovor o prodaji svog stana sa trećim licem (kupcem). Za vreme trajanja ovog ugovora tuženi je sam bez posredovanja tužioca prodao svoj stan. Sporno je bilo da li je prodajom svog stana, bez posredstva tužioca, tuženi odustao od ugovora, u kom slučaju bi u smislu tačke 13. ugovora morao da plati 3.500 dinara koliko se tužbom traži.

Rešavajući ovo sporno pitanje nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, zauzeli stanovište da je tuženi odustao od ugovora te da se u konkretnom slučaju ima primeniti tačka 13. navedenog ugovora o posredovanju.

Prema oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili odredbu člana 99. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je predviđeno da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase, ali da se pri tumačenju ugovora ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovorača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim Zakonom. Naime, tačkom 10. ugovora o posredovanju predviđeno je, da za vreme trajanja ovog ugovora tuženi kao nalogodavac ne može izvršiti promet predmetne nepokretnosti po ceni manjoj od cene navedene u tački 3. ovog ugovora, osim preko tužioca.

Zbog toga će u ponovnom postupku prvostepeni sud, primenjujući odredbu člana 99. Zakona o obligacionim odnosima, ceniti da li se u ovom slučaju radi o odustanku od ugovora ili se radi o zajedničkoj nameri ugovornih strana da i tuženi može sam vršiti prodaju bez posredstva tužioca, ukoliko postigne cenu, istu ili veću nego što je predviđena u tački 3. ugovora."

(Odluka Vrhovnog suda Srbije Rev. 6462/97 od 20.1.1998. godine)

 

Iz obrazloženja:

"U konkretnom slučaju nema mesta konvalidaciji predugovora zaključenog između pravnog prethodnika tužioca i tužene. Ovo sa razloga što je konvalidacija moguća samo u slučaju kada su za to ispunjeni uslovi propisani članom 4. Zakona o prometu nepokretnosti. Ti uslovi se iscrpljuju u zahtevu za postojanje pismenog ugovora o kupovini i prodaji nepokretnosti koji je u celosti izvršen. To znači da se u skladu sa tom zakonskom odredbom može konvalidirati samo ugovor koji predstavlja pravni osnov prometa nepokretnosti. Predugovor ne predstavlja pravni osnov za promet nepokretnosti, već samo stvara obavezu da se zaključi glavni ugovor kojim će se takav promet realizovati. To znači da se i izvršenje predugovora iscrpljuje u zaključenju glavnog ugovora, a ne u prometu nepokretnosti. Do prometa nepokretnosti može doći tek u slučaju da predugovor bude izvršen zaključenjem glavnog ugovora. Stoga je i konvalidacija moguća samo u slučaju izvršene realizacije glavnog ugovora. Iz tih razloga je pravno irelevantno da li je novac isplaćen tuženoj po osnovu apsolutno ništavog predugovora bio vlasništvo pokojnog prethodnika tužioca ili drugog lica."

(Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 6047/99 od 6.9.2000. godine)

 

Nova predložena zakonska rešenja u prednacrtu Građanskog zakonika Republike Srbije

Radi sveobuhvatnije analize predugovora ovde se ukazuje i na zakonsko rešenje ovog instituta koje predviđa prednacrt novog Građanskog zakonika:

Član 40. (član 45. ZOO)

"Predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor.

Propisi o formi nekog ugovora važe i za predugovor, ako je forma propisana radi zaštite ugovornika od naglih nepromišljenih odluka.

Predugovor obavezuje ako sadrži bitne sastojke glavnog ugovora.

Na zahtev zainteresovane strane sud će naložiti drugoj strani koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora da to uradi u roku koji će joj odrediti.

Zaključenje glavnog ugovora može se zahtevati u roku od šest meseci od isteka roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđen, onda od dana kada je prema prirodi posla i okolnostima ugovor trebalo da bude zaključen.

Predugovor ne obavezuje ako su se okolnosti od njegovog zaključenja toliko izmenile da ne bi bio ni zaključen da su takve okolnosti postojale u to vreme.

Alternativa: Stavovi 4. i 5. zamenjuju se stavovima koji glase:

Zaključenje glavnog ugovora može se zahtevati u roku od šest meseci od isteka roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđen, onda od zaključenja predugovora.

Neizvršavanje obaveze da se zaključi glavni ugovor daje pravo saugovorniku da zahteva naknadu štete koju zbog tog neizvršenja trpi.

Ali, ako su u predugovoru određeni bitni uslovi za zaključenje glavnog ugovora, sud će, na zahtev zainteresovane strane, osuditi drugu stranu koja odbija da pristupi zaključenju glavnog ugovora da to uradi u roku koji će joj odrediti, posle čijeg isteka će se presuda smatrati kao zaključenje glavnog ugovora."

Mnogi značajni stavovi sudske prakse iskazani su kroz citirane odluke sudova svih instanci, opšte i specijalizovane nadležnosti. Cilj ukazivanja na navedene odluke i analize stavova izraženim u njima je da se olakša razumevanje predugovora i obezbedi ujednačena sudska praksa pri odlučivanju.