SIMA PANDUROVIĆ(Beograd, 14.01.1883. — 27.07.1960.)

Sima Pandurović je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po).

Gimnaziju i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu i počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Prvi svetski rat je proveo u internaciji u Boldogasonju i Nezideru, a po njegovom završetku bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.

Rano je počeo da peva, ali istovremeno je živio i radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis "Polet", zatim sa Disom uređivao Književnu nedelju, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis "Misao".

Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: "Posmrtne počasti", "Dani i noći", a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama "Na zgarištu", koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svjetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom "Okovani stihovi". Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom "Stihovi". Poslednja njegova zbirka pesama "Pesme", sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano.

Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: "Ogledi iz estetike", "Razgovori o književnosti', Bogdan Popović. 

Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog "Tartifa" i Šekspirove tragedije i drame "Hamlet", "Ričard III", "Henri IV", "Magbet" i "Kralj Lir", sve sa Živojinom Simićem.

http://sr.wikipedia.org

~

DELA: 

Posmrtne počasti (1908), Dani i noći (1912), Okovani slogovi (1918), Ogledi iz estetike (1920), Stihovi (1921), Razgovori o književnosti (1927), Bogdan Popović (1931), Dvorana mladosti (1955).

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #1 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:19 pm »

*

SIMA PANDUROVIĆ  

 Van

mreže

Poruke: 5313

Krajnji izraz pesimizma epohe dao je Sima Pandurović (1883—1960), takođe

Beograđanin. Objavio je dve knjige pesma, Posmrtne počasti(1908) i Dani i

noći (1912), od kojih prva spada u najznačajnije pesničke knjige tog

razdoblja. Posle Prvog svetskog rata uglavnom prestaje pisati pesme i bavi

se kritikom, estetikom i drugim književnim poslovima. Kao pesnik razvio se

pod uticajem Bodlera i francuskih simbolista. Poznavao je i nemačku

pesimističku filosofiju (posebno Šopenhauera), koja je uticala kako na njegov

pesimizam tako i na njegovu sklonost k racionalističkom načinu mišljenja.

Odlike Pandurovićeva pesimizma jesu racionalnost i intelektualnost, logika i

jasnoća. "Demon misaonosti u ovom osobenom liričaru više je logičar nego

metafizičar", primetila je I. Sekulić. Trezven i hladan, bez nejasnosti, bez

iracionalnih treptaja i težnji, Pandurović je izrazio racionalnu jezu pred zlom u

svetu. Ono je svemoćno i neograničeno, obuhvata sve i prodire u sve, u

ljubav, u društvo, u čitav život. Tamnica kao jedna od osnovnih slika epohe

dobila je kod njega čulnu opipljivost, s njenih zidova sliva se memla i meša s

njegovim suzama a on nema nikakve želje da iziđe napolje, među ljude, u

život. I u svom pokoljenju nalazi isto: "sumornu miso", "zamagljen pogled",

"odricanje nemo", "strast što je buktala i koje sad nije". Taj svetski bol može

se savladati samo po cenu gašenja osećanja, iščeznuća svega što se doživelo

u potpunom, lekovitom zaboravu (Potres) ili u ludilu (Svetkovina). Slično

prvom srpskom pesniku racionalisti, J. S. Popoviću, i Pandurović peva o

blagotvornosti ludila. Ono nas oslobađa okova u koje je čovek već samim

rođenjem bačen. To sumorno, bolničko raspoloženje zahvatilo je i ljubavnu

liriku. Ljubav je u njegovim pesmama uvek povezana sa smrću: kako i sve

druge što vredi — ona pripada prošlosti, i to onoj koja je s onu stranu

postojanja. Dok je Rakić skeptik ljubavi, Pandurović je "grobar ljubavi". Sam

naslov njegove glavne zbirke Posmrtne počasti, nagoveštava nešto što je

nestalo, umrlo, čemu se drži opelo. U njoj pesnik sahranjuje sve redom pa i

voljenu ženu. Vizija grobnog mraka data je u jasnim, preciznim, odmerenim i

hladnim stihovima koji izazivaju jezu.

Pandurović je ipak znao zapevati i drukčijim glasom. Kao i ostali pesnici

njegova naraštaja bio je zahvaćen moćnim rodoljubivim talasom. Slično

Rakiću, on je odličan rodoljubivi pesnik. Neke njegove rodoljubive pesme

spadaju u najbolje što ih je napisao. Njegova klasična, antologijska Rodna

gruda, duboka, misaona, bez ijedne reči patriotske emfaze, jednostavna,

istinski lirična, zna samo za jednu nežnost, za jednu ljubav koja "ne čili",

ljubav prema domovini. Dah života, vere i nade struji i u svim drugim

pesmama kolektivne inspiracije, od kojih su neke ispevane pod dojmom

velikih, sudbinskih događaja koje je proživljavala otadžbina.

Skerlić je povodom prve Pandurovićeve zbirke napisao članak pod

naslovom Jedna književna zaraza, u kojem je, priznavši pesniku talenat,

odbacio pesimizam i destruktivni smisao njegove poezije. Sasvim je suprotan

bio odnos mladih prema Panduroviću. Oni su u njemu videli svog pesnika. U

modernističkom pokretu uoči Prvog svetskog rata i neposredno posle njega

on je bio jedan od pesničkih uzora. Pod njegovim uticajem bili su, među

ostalima, i mladi Andrić i Ujević. Vrednost njegove poezije bila je pre svega u

novim horizontima koje je otvarala, u novim temama i osećanjima, dok je u

formi i izrazu ostala do kraja u granicama našeg parnasizma. (odlomak)

Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #2 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:27 pm »

**

JOVAN SKERLIĆ: JEDNA KNJIŽEVNA ZARAZA

Ovaj Skerlićev tekst nastao je povodom knjige pesama Sime

Pandurovića Posmrtne počasti (1908). "I povodom te karakteristične knjige

jednog darovitog mladog pesnika, povodom tog osobenog književnog slučaja

koji ima opšti karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju reč o jednoj

opasnoj književnoj bolesti, koja kod nas počinje činiti mnogo zla."

Skerlić ukazuje na naslove knjiga "koji su prepisani sa nadgrobnih

spomenika" i na korice knjiga koje su crne boje i sa crtežima koji

asociraju na smrt, sahranu i groblja.

Za Pandurovića konstatuje da je bezuslovni pesimist kakvog dotle

srpska književnost nije videla. Njegov pesimizam nije filozofski i

stvaralački, "pesimizam jakih duša", nego je to "bolesni i bolesnički

pesimizam".

"Posmrtne počasti ostavljaju na čitaoca bunovan utisak nečeg vrlo

teškog i vrlo mučnog, kao da je celu noć proveo kraj mrtvaca, u

zadahu voštanih sveća i tela koje se počinje raspadati. Posmrtne

počasti čine duševni prelaz iz neurastenije u neuropatiju, sa

literature na kliniku."

Skerlić Pandurovića vidi kao žrtvu "jedne književne zaraze" i ne

propušta da istakne darovitost i talenat ovoga pesnika koji je za

njega "jedan od boljih i originalnijih mlađih pesnika naših (...) možda

najbolji u celom svom naraštaju".

U posebne kvalitete Pandurovićeve poezije ubraja:

— intimna i jaka osećanja,

— složena duševna stanja,

— lični akcenat,

— duboko prodiranje u stvari,

— "ima ne samo lepih stihova (gotovo u svakoj pesmi), no i lepih

celih pesama, koje svakako idu u najbolje 

   proizvode naše najmlađe poezije".

*

Pandurovića poezija "se nalazi na pragu modernih literarnih vremena, ali je

na tom pragu i ostala. Ona je formalno u okvirima pesničkog izraza XIX veka,

jezički bez mnogo invencija, ritmički — ponavlja nekoliko svojih sopstvenih

obrazaca. Pa i u svom osnovnom duhu, u mešavini nežnog, neoromantičnog

lirizma, i korenitog odricanja, čitave jedne nihilističke patetike, i pored

elemenata modernosti, Pandurović vidno pripada drugom dobu i nalazi se na

završnicama pesničkog razvoja što ide iz središta našeg romantizma u

završne cvetove moderne "dekadencije". (Miodrag Pavlović)

Dr Staniša Veličković

Interpretacije III

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #3 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:35 pm »

*

SIMA PANDUROVIĆ (1883—1960)

 Van

mreže

Poruke: 5313

I Sima Pandurović je, kao i Rakić, Beograđanin. Kao student filozofije pokreće

list Pokret (1902), a kasnije sa Disom i Književnu nedelju(1904—1905). Prvu

zbirku pesama Posmrtne počasti objavljuje 1908. godine, a drugu Dani i

noći 1912. Vrlo rano prestaje pisati pesme, odmah posle Prvog svetskog

rata, i otpočinje rad na izdavanju časopisa i kritika. Paralelno sa tim prevodi

sa francuskog i engleskog — zajedno sa Živojinom Simićem preveo je

Šekspirove drame. Odlično je poznavao nemačku pesimističku filozofiju, a što

se poezije tiče, prošao je školu francuskog simbolizma — od pesnika mu je

najbliži bio Bodler.

 

Ako je sa Vojisavom Ilićem pesnički začelo prerastanje naše poezije iz

deklamatorstva i patetike u senzibilitet, čulnost, racionalnost i uzdržanost

forme velikih pesnika Zapada, onda je Pandurović predstavnik naše poezije

kod koga je sve to dobilo završni oblik. On je kraj jednog doba, bliži Rakiću

koji je snažno obeležio zaokret, no Disu, "nesrećnom drugu" iz detinjstva, sa

kojim će otpočeti jedna nova struja našeg modernizma koja će svog odjeka

naći tek kod modernista posle rata — Crnjanskog na primer. Ako su kod

Rakića živeli strah od smrti, pesimizam i drhtaj zbog prolaznosti, Pandurović

je otvoreno i namerno "sišao u svet bolova". Nasuprot Rakiću koji je između

racionalnog i emotivnog tražio sklad i meru, kod Pandurovića je mera uveliko

narušena izrazito nacionalnom jezom pred zlom koje hara svetom, obuhvata

i prodire u sve, počev od ljubavi i društva, pa i do života samog.

I upravo sa tim i takvim pesnikom život se poigrao do paradoksa — najduže

se od svih rvao sa životom. Ilić je umro mlad, Rakić u mukama podlegao

raku, a Dučić završio u izgnanstvu.

 

Za razliku od Rakića koji je verovao u mladost, i život u mladosti, Pandurović

je gotovo do perverznosti uživao u sopstvenom jadu bez želje da se iz tog

pakla izvuče "na sunce, među ljude, u život". Tom ciničnom sumarnošću, tim

do tada nepoznatim kvalitetom "u srpskoj poeziji" on je nesumnjivo najviše

bodlerovac". 

Taj i toliki bezobzirni pesimista do užasa je zasmetao Skerlićevom

"estetskom vitalizmu", tako da je Pandurovićeve "Posmrtne počasti" dočekao

na nož. Može se samo zamisliti njegov užas, ako se već zna da je zamerao i

Rakićevom pesimizmu, koji je u odnosu na Pandurovića "pravi simbol

zdravlja i optimizma". Zato nije ni štedeo oštrinu:

 

"Ako ko ima iluzija o životu, ili ako je našao načina da razumno pomiri sa

njime, taj neka čita stihove g. Pandurovića. Pesnik "Posmrtnih počasti" je

samrtno žalostan, kao čovek koji je mnogo živeo i kojega je život u svemu

obmanuo, ili kao čovek dozlaboga rđavih živaca, koji se u životu oseća kao

onaj oderani jarac iz narodnih pesama u jelovom granju". 

U reči, Pandurovićeva knjiga bila je za njega "simptom teškog oboljenja" i to

baš u vreme "kad je zemnja prikupljala sve snage za velike istorijske

obračune". 

Da bi se ovo nesuglasje između Pandurovića i Skerlića razumelo treba imati

u vidu da je naš pesnik bio predstavnik književnog pokreta koji nije prihvatao

Skerlićevo shvatanje o društvenoj ulozi književnosti. Naime, Skerlić se idejno

formirao pod uticajem ruskih socijalnih utilitarista iz 19. veka zbog čega je

išao u socijalizam. To shvatanje on nije mogao da napusti čak ni kasnije kada

je napustio i utilitarizam. Naprotiv, baš u tom duhu on od književnosti traži

"jednu vrstu prosvetiteljskog misionarstva" — poprilično usko je shvatao njen

društveni zadatak. 

Neodoljivi je utisak da Skerlić nije shvatio, ne samo Pandurovića, no čak ni

Dučića i Rakića. Ili, shvatio ih je u formi, perfekciji jezika, versifikaciji — i u

tome prepoznao evropeizaciju naše poezije, ali mu je bio stran njihov

sadržaj, čak nerazumljiv. Treba se prisetiti da je i u hvali Rakićevog

patriotizma išao čak dotle da ga je ne malo odvajao i od same poezije. Ili,

konzervativni kritičar koji se povinuje zahtevima socijalnog utilitariste gubi

rat "sa modernim literalnim koncepcijama" koje u poeziji sve snažnije dolaze

do izražaja. Pesnik, u jednom trenutku i žrtva, Sima Pandurović, izlazi iz ovog

sukoba kao pobednik — što je nesumnjivo značajan datum u našoj

književnosti. Poezija pesnika nadživela je zablude kritičara.

A da li je Pandurović pesimista? Da li je ono zašta ga Skerlić optužuje?

 

Miodrag Protić decidirano podvlači da jeste. Suština je, međutim, u tome da

je on bio pesimista sa pozicija jedne estetike koja se bitno razlikovala od one

skerlićevsko — utilitarne. 

Između Rakićevog i Pandurovićevog pesimizma ni u kom se slučaju ne može

postaviti znak jednakosti. Za razliku od Rakića koji u "mučeničkom

stoicizmu" pronalazi utehu i izgrađuje "svoj moralni i životni stav",

Pandurović ne samo da utehu nije pronašao, no je uopšte nije ni tražio. To

netraženje je izraz iskustva iz života. Kao što ne prihvata utehu u životu ne

prihvata ni onu posle smrti koju mu religija obećava. I ovde je nesuprot

Rakiću. Nasuprot Rakićevoj misli o "blaženstvu iza zvezdanog beskraja"

Pandurovićeve predstave su izrazito materijalne i sa ovozemaljskim

prizvukom.

 

Smrt je kod Pandurovića večiti i neumitni pobedilac. Zaludne su sve naše

usputne pobede — na kraju sve se ipak njoj potčine.

 

Temeljna razlika između Pandurovića i Rakića (pa i Dučića ) ipak je u

dominaciji emocija ili intelekta. Onoga trenutka kad na račun emocija potisne

svoj nadmoćni intelekt Pandurović već zalazi na teren Rakića i Dučića u

kome je od prvog "plići i siromašniji", a od drugog "manje sjajan (i) manje

savršen". 

I na planu ljubavne lirike Pandurović čini radikalan raskid sa našom

tradicijom najsnažnije izraženom u romantičarskoj poeziji. U odnosu na

njegovu naturalističku razgolićenost Zmaj na primer zvuči nevino do

čednosti. Ako Rakića možemo svrstati u skeptika ljubavi, onda je Pandurović

njen grobar. On kao da u ljubavi drži opelo. Sahranjujući sve sahranjuje i

voljenu ženu koja je u njegovim najboljim delima "prošla s onu strnu života".

I ona je kod njega, ne na nebu, ni među zvezdama, no u grobu i raspadanju.

Čitajući Pandurovićevu ljubavnu poeziju imamo utisak kao da se upoznajemo

sa Bodlerom koji je "genijalno umeo da ostvari oštri, totalni kontrast između

sveže, nasmejane lepote i fizičkih truljenja". 

Nasuprot Skerliću, A.G. Matoš je Pandurović svrstavao u red "najdubljih

pesnika u modernoj srpskoj lirici". I doista, na horizontima tema i osećanja,

Pandurović odskače novinama, dok je u formi i izrazu čvrsto na terenu

našega parnasa.

 

mr Rajko Premović | scribd

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #4 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:45 pm »

*

Stihovi Sima Pandurović

 Van

mreže

Poruke: 5313

BISERNE OČI

Kao duh jeseni u šum lišća svela, 

K'o tuga u život naših želja tajnih, 

U moju se dušu nečujno uplela, 

Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih, 

Sugestija tiha sa visina lednih, 

Dubinom strasti svih srdaca vernih 

I tamne noći — sugestija jednih 

Očiju bisernih. 

Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan, 

Sjaj morem skrivene, skupocene školjke; 

On je dav'o dubok neznan izraz jedan 

Čežnje naših snova i minule boljke; 

On je skriv'o blago uspomena čednih, 

Nežnost žutih ruža i krinova smernih. 

Nada mnom i sada sija tuga jednih 

Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe 

Za malu humku trošnih zemnih želja, 

Poslednji, opšti udes kad nas snađe 

I nestane naših patnja i veselja, 

Nada mnom će, kao čar usana mednih, 

K'o lelujav, meki sjaj visina sfernih, 

Lebdeti i tada setan osmeh jednih 

Očiju bisernih.

VEZE

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag 

Nevidljiv i nežan, rasut kao prah, 

A osetan ipak, tužan ili drag; 

K'o miris starine, kao cveća dah. 

Duše sviju stvari žive, dragi moj, 

Lutaju i žive . . . i ko im zna put! 

I jave se katkad živima kroz sloj 

Vazduha, ko miris prijatan ili ljut. 

Šta takvih mirisa snese vihor lud, 

Il' jesenji studen vetar, ili tek 

Proleća uzdah razdražljiv i mek, 

I svih dana čudna i nemirna ćud! 

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek, 

Davnih snova radost, starih jada dah 

Vetrovi mi dragi nose kao lek 

S mirisima tela što postaju prah. 

Vetrovi su dobre veze, dragi druže, 

Sa svetom što više ne postoji sad; 

A mirisi duše što oko nas kruže 

Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #5 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:52 pm »

**

SIMA PANDUROVIĆMiodrag Protić

Interesantan je problem za kulturnog istoričara i sociologa: vreme između

1903. i 1914, koje je u društvenom i političkom životu Srbije obeleženo

građanskim demokratskim slobodama i liberalizmom, koje je ispunjeno

zamašnim nacionalnim planovima i pregnućima, jednom do tada neviđenom

istrajnošću u naporima i verom u budućnost, to borbeno i stvaralačko vreme

velikog nacionalnog poleta dalo je u književnosti kao svoj najupečatljiviji

izraz pesimizam i očajanje. Dis u svome očajanju nije usamljen, kao što ni

Pandurović nije usamljen u svome pesimizmu. Crne korice u kojima se

pojavila prva knjiga pripovedaka Milutina Uskokovića pristajale bi simbolično

velikom broju knjiga tadašnjih srpskih pisaca. Setimo se samo beznadežne

gorčine koja kaplje s poslednjih stranica proze nekada borbenog Radoja

Domanovića; ili tamnih tonova rezignacije u poslednjim pesmama Milorada

Mitrovića. Božidar Knežević izveo je iz svojih filozofskih spekulacija krajnje

pesimističke zaključke, i pokušao je da nađe utehu u religiji. Milan Rakić, koji

mu je po prirodi svoga pesimizma donekle srodan, tražio je utehu u gordom

stoicizmu. Prve pripovetke Isidore Sekulić, ta čudna poetska proza na koju se

Skerlić bio toliko okomio, bile su nov i suptilan pokušaj analize otrovnih

stanja duše. Milutin Uskoković, koji je u to vreme opšta i velika nada, u kome

svi vide budućeg krupnog beogradskog romansijera, i njegove prve knjige

pozdravljaju kao knjige pisca koji moderni i složeni gradski život uvodi u našu

književnost, u stvari je zakasneli starinski romantičarski pesimist i neizlečivi

melanholik. Poezija Velimira Rajića, toga zanimljivog poeta minora, koji je bio

popularan nesrazmerno svojoj vrednosti, i čak našao mesto

u Antologiji Bogdana Popovića, sva je jedna očajna kuknjava nad životom.

Pesimizam nije stran ni jednom drugom pesniku, sličnoga ranga, i isto tako

popularnom, Danici Marković; naprotiv. A šta da se kaže o crnim

apokaliptičkim vizijama Dušana Srezojevića, mladog, izvanredno darovitog

pesnika, kome smrt nije dala maha da se izrazi, a koji bi, možda, postao novi

Kranjčević. Ili, setimo se jednog mladog pesnika, isto tako darovitog, koji je

takođe prerano otišao u grob, Stevana Lukovića: koliko tamnog, neprebolnog

jada u njegovim najlepšim pesmama. Nije reč, dakle, o jednom ili o dvojici

pesnika, nego o najčitanijim i najvoljenijim piscima jedne epohe. Sa nekoliko

izuzetaka, to su i najznačajniji predstavnici toga književnog razdoblja.

Sociološko tumačenje ove pojave u opasnosti je da se pretvori u onakvu

jednu vulgarizaciju u kakvu je pao Vladimir Čerina kada je, 1911, pisao u

"Radničkim novinama" o Disovoj knjizi Utopljene duše. S krajnjom naivnošću,

koju daje bezazleno đačko poverenje u utvrđene sheme, on je pokušao da

složeni svet emocija i iskustva jednog pesnika izvanredno tananog

senzibiliteta i vizionarske imaginacije objasni kao prost i neposredan odraz

društvenih odnosa. No, svesni te opasnosti, ne smemo izgubiti iz vida da je

književnost, na kraju, izraz stanja duha u jednom vremenu i u jednoj sredini.

Ono, međutim, što srpska književnost, ili njen najznačajniji deo, u

spomenutom razdoblju izražava, to su pesimizam i očajanje, u svim vrstama

i u svim nijansama. U jednoj posebnoj studiji ovo raspoloženje imalo bi da se

i sociološki objasni.

Ovde je dovoljno ako spomenemo da bi jedan deo uzroka trebalo možda

tražiti u izvesnom razočaranju koje je nastalo u intelektualnim krugovima

posle 29. maja. Politički prevrat izvršen 1903. bio je, kako kaže Dušan

Popović, "plod jednog bujnog demokratskog pokreta, prvog i poslednjeg, koji

su naše sitnoburžoaske mase bile u stanju da stvore". Intelektualci koji su

stajali na čelu toga narodnog pokreta nisu bili samo borci protiv vladalačkog

apsolutizma. Oni su se nadali da će pad jedne sramne vladavine doneti i

jedan dublji moralni i duhovni preobražaj u narodnom životu. Te nade,

međutim, ostale su neostvarene. Srbija je uoči ubistva Aleksandra

Obrenovića bila u neviđenom talasanju; nije čudo što je taj pokret velikih

razmera i širokog zamaha mogao da stvori uverenje da se neće zaustaviti

posle sloma jednog režima. Posle svršenog istorijskog čina, to uverenje se,

međutim, pokazalo kao iluzija. Posledice prevrata bile su čisto političke:

mesto dvorskog apsolutizma Srbija je dobila građansku demokratiju. U

svakom drugom pogledu, promene stvorene novim stanjem bile su skoro

neznatne. U vreme najžešćih političkih borbi, 1902, Skerlić je pisao: "Cela

Srbija postala je jedan veliki ćepenak, sa koga svaki po ceo bogovetni dan

misli o tome šta mu sused radi... Skandali se dočekuju sa gladnim

oduševljenjem, ljudi su dobili volju da pakoste i podmeću ne radi neke lične

koristi, no prosto stoga što im to čini zadovoljstvo: zlo radi zla! Prostora

nema dovoljno, vazduh je postao redak i zagušljiv.." Taj zagušljivi vazduh koji

je u jednoj zaostaloj i primitivnoj sredini, sa malograđanskim životom, njene

najprosvećenije duhove sputavao da dišu, ostao je i posle pada jednog

omrznutog vladaoca i izvršenih političkih reformi. Jedan pokret čije su

tekovine bile mnogo manje nego nade koje su se u njega polagale morao je

da ostavi za sobom umor i razočaranje.

Kao što smo rekli, u tome umoru i u tome razočaranju trebalo bi možda

tražiti jedan deo uzroka za očajanje i pesimizam u književnosti. Ovde,

međutim, postoji opasnost od preteranog uopštavanja, koje je isto tako jedna

vrsta vulgarizacije. Ima pisaca čije se raspoloženje tim uzrocima doista skoro

u potpunosti može objasniti; no, s druge strane, ima i takvih za čije nam

raspoloženje oni ne daju čak ni prividna objašnjenja. Među prve dolazi, kao

najubedljiviji primer, Radoje Domanović; među druge Stevan Luković.

Luković je umro 31. avgusta 1902. Njegove pesme nastale su uglavnom

1901. i 1902, u isto vreme kada i njegovi članci u "Dnevnom listu". On nije

bio, kao Domanović, borac koji se umorio i razočarao posle pobede. On je,

istovremeno, u svojim člancima podsticao na borbeni revolt, veru i

optimizam, i u svojim pesmama grcao u crnim slutnjama i u olovnom

beznađu. Slučaj Stevana Lukovića je osoben, ali u onome što je u njemu

bitno nije usamljen. I među piscima koji su živeli dugo posle 1903. ima dosta

primera koji nam, na drugi način, pokazuju s koliko obazrivosti bi umor i

razočaranje nastali posle 29. maja imali da se uzmu kao uzrok za očajanje i

pesimizam u tadašnjoj srpskoj književnosti.

Ima još jedan momenat koji nam ovu obazrivost nalaže. Sa dolaskom

najmlađe pesničke generacije, oko 1908, moglo je izgledati da su teška i

turobna raspoloženja doista bila proizvod duhovnog stanja stvorenog posle

29. maja. Tri mlada pesnika: Milutin Bojić, Stanislav Vinaver i Božidar Purić,

koji su 1903. bili đaci drugog razreda gimnazije, doneli su jedan novi

veltanšaung, koji, na izgled, nije imao ničega srodnog s očajanjem i

pesimizmom prethodnog naraštaja. U njihovoj aktivnosti mnogi su bili skloni

da vide jedan znak preporoda naše moderne poezije: dotadašnja neprijatna i

teška bolest imala je da bude zamenjena istinskim zdravljem i svežinom

jedne nove mladosti. Ni Skerlić, koji je inače umeo da bude oprezan, nije

primetio koliko su, u stvari, i ovi mladi pesnici bili daleko od onoga zdravlja u

kome je on video ideal poezije. On nije pokušao da se udubi u Vinaverovo

osećanje relativnosti, površno je shvatio njegovu ironiju, nije naslutio fine

otrove koji su bili iza nje; on je bio prvi kritičar koji je ostao u nedoumici da li

Vinavera uopšte treba shvatiti kao sasvim ozbiljnog pisca. Dublje

preokupacije pesnika Mjeđe i Priča koje su izgubile ravnotežu njemu su

ostale nedostupne. On, koji je voleo da navodi poznate reči Hipolita Tena:

"Poezija, to je zdravlje", i koji je zdravlje izjednačavao s optimizmom, nije

video koliko je malo pravoga optimizma bilo u poeziji Milutina Bojića, i zastao

je zadivljen pred jednom pesmom Božidara Purića u kojoj nije bilo ni pravoga

zdravlja ni istinske poezije. U toj pesmi su se na bezazlen način, maturantski

nevešto, opevale izvesne ideje iz Ničeove filozofije, a njega je to uzbudilo, jer

ga je podsetilo na Gijoa, njegovog učitelja. I on je, prevaren, u toj

gimnazijskoj  knjiškoj pozi video jedan znak nove aktivnosti volje i nove vere

u snage i u vrednosti života!

Ono što Skerlić nije bio u stanju da vidi, a što bi on još manje bio u stanju da

razume, nama danas više ne izgleda nerazumljivo: i Bojićeva nervozna

egzaltacija, i Vinaverovo čudno mirenje sa besmislom, i morbidnost u

pesmama Božidara Purića (u onim vrlo retkim trenucima kada on stvarno

može da se uzme kao pesnik), dolazili su od istog osećanja unutarnje

teskobe od koga i očajanje i pesimizam njihovih prethodnika. Novi pesnici

doneli su nova intelektualna i psihološka iskustva, ali njihov intelektualni i

emocionalni odnos prema svetu nije samonikao: u njemu se nastavljaju

iskustva i doživljaji pesnika iz ranije generacije. Jedna psihološka i estetička

analiza pokazala bi da postoji duhovni kontinuitet između generacije koja je

dala Pandurovića i Disa i one koja je dala Bojića i Vinavera. Novi pesnici

prevazišli su očajanje i pesimizam, ali ne i ono osećanje teskobe koje je to

očajanje i taj pesimizam stvorilo. Koreni toga osećanja u životnoj i društvenoj

stvarnosti mnogo su dublji nego umor i razočaranje nastali kao posledica

promašenih ciljeva jednog političkog pokreta.

To osećanje teskobe koje se najpre javlja kao umor i razočaranje, a zatim,

kao očajanje i pesimizam, da se kod novih pisaca na nove načine i u novim

izrazima manifestuje, možemo da pratimo ne samo u stihovima pesnika i u

poetskoj prozi novelista nego i u naučnoj i publicističkoj prozi javnih radnika.

I Skerlić, "taj neumorni optimista i pregalac", koji se njegovim

savremenicima činio kao ogroman div koji, neprestano u borbi, jednako

udara na sve strane i sa svih strana prima udarce, imao je i sam trenutke

kada se osećao beznadežno potišten i kada mu pesimizam intimno nije

mogao biti stran. On, koji je nekad zamerio Uskokoviću što je jednoj svojoj

knjizi dao podnaslov "priče za umorne ljude", osećao se, poslednjih godina,

sve više i sve teže umoran. Njega je vrebalo očajanje, i ti depresivni trenuci

nisu ostali bez traga u njegovoj delatnosti: setimo se nekih među poslednjim

njegovim člancima, ili pojedinih njegovih skušptinskih govora! Pred smrt on

se često osećao poražen bednim životom jedne čamotne sredine, koji nije

mogao da pobedi, a koji je, slamajući njegov ogromni zamah, pretio da

pobedi njega. I kod drugih tadašnjih intelektualaca, najsuptilnijih duhova u

literaturi i oko nje, nailazimo na isto. Dušan Popović, taj fino inteligentni

marksist, najborbeniji publicist za stvar krajnje levice, nije u tom pogledu

izuzetak. I on je imao neutešnih časova potpunog gubljenja vere, kada su mu

vidici izgledali zauvek pomračeni. Strasni čitalac Šopenhauera, on je intiman

prijatelj Disov i s njime provodi "noći splina" po beogradskim boemskim

kavanama. Senke klonulosti, umora i razočaranja primetne su u nervoznom,

bolno zajedljivom tonu nekih njegovih članaka, kao i u jednom delu njegove

intimne prepiske. U nekrologu Jovanu Skerliću, on je u njegovoj smrti video

"strašni trijumf mrtvila nad poletom, trijumf večnog mraka nad svetlim

nadama, trijumf prirodine besmislenosti nad čovekovim ciljevima i

planovima". Ove pesimističke lamentacije, zar ne mogu, makar donekle, da

nas podsete na pojedine od Aisovih stihova iz ciklusa Umrli dani i Kuća

mraka? Da ne završimo sa jednim primerom sa krajnje političke levice,

setimo se kako je i Milan Grol, koji je u partiji samostalnih radikala stajao na

njenom desnom krilu, pisao u svom predgovoru za posmrtno izdanje pesama

Stevana Lukovića o "čudnom izopačenom životu ćifta i licemera, gde se

mladost ne mladuje i život ne živi". Duboko nezadovoljstvo životom i

pesimizam naći ćemo često i u člancima drugih publicista u onim toliko

karakterističnim uzgrednim trenucima kada sa društvene ili političke teme

oni neosetno skrenu u ličnu ispovest.

Atmosfera u kojoj su ondašnji srpski intelektualci bili prinuđeni da žive, i u

kojoj su imali da stvaraju kulturne i duhovne vrednosti, umnogome nam

objašnjava ta njihova intimna nezadovoljstva. Stanislav Vinaver, koji se

mnogo godina docnije u nekoliko svojih eseja bavio ovim pitanjima, dao je

neka razmišljanja koja treba uzeti u obzir. Umor, toliko rasprostranjen u

našoj duhovnoj klimi, po njemu je prirodna posledica jednog bezmernog

napora da se u maloj, duhovno učmaloj sredini, bez pravih tradicija umnoga

rada, u toku jedne generacije ili samo za nekoliko decenija, postigne ono što

su u drugim, većim i razvijenijim sredinama dali vekovi normalnog kulturnog

razvoja. "Pojavljuje se takav zamor", pisao je Vinaver u eseju Pesnički

modernizam, "ne zato što smo mnogo postigli, već što zbog kratkoće

vremena prežurno moramo da prekužimo — ubrzano pijanstvo žestokog

koncentrisanog napitka, a ne ono lagano od plemenitih vina." Dodajmo da

jedan ovakav napor nikada u potpunosti ne može da donese ono što se od

njega očekivalo, i onda, pored objašnjena umora, imamo i uzroke

razočaranja. I što je još gore — da pokušamo da dopunimo Vinavera —

intelektualci se, čineći taj basnoslovni napor, neizbežno osećaju usamljeni;

sredina nije u stanju da ih shvati, ona je ili duboko ravnodušna, ili je protiv

njih. Daleko od toga da im daje potrebnu podršku, ona im i stavlja prepreke

na svakom koraku. "Danas ma kakav seoski zelenaš", pisao je Skerlić 1905,

"palanački bakalin ili mehanski političar, smatra kao svoj dnevni obrok da

izlije što više glupih kleveta na onaj prezreni red što se zove inteligencija. A

ta ista inteligencija, čiji su materijalni uslovi života tako teški, jedino ona drži

kulturu i napredak u ovoj zemlji, jedino ona živi za stvari duha i ukusa, za

nauku, književnost i umetnost, za sve ono što čini cvet života jednog

naroda."

U toj atmosferi našlo bi se, verovatno, i dosta motiva koji bi mogli da rasvetle

poreklo onog osećanja unutarnje teskobe koje je dalo očajanje i pesimizam u

književnosti.

Sada, pošto smo unekoliko dali skicu razdoblja, mi se nalazimo pred

poezijom Sime Pandurovića, pisca Posmrtnih počasti, za koga je Matoš s

pravom rekao da je jedan od najdubljih pesnika u modernoj srpskoj

književnosti.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #6 poslato: Decembar 26, 2010, 11:40:59 pm »

**

nastavak

1.

"G. Pandurović je jedan od boljih i originalnijih mlađih pesnika naših i njegova

knjiga je vrlo karakteristična po duševni život i književna shvatanja našega

najmlađega naraštaja. I povodom te karakteristične knjige jednog darovitog

mladog pesnika, povodom tog osobenog književnog slučaja koji ima opšti

karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju reč o jednoj opasnoj književnoj

bolesti, koja kod nas počinje činiti mnogo zla... Pesnik Posmrtnih počasti je

smrtno žalostan kao čovek koji je mnogo živeo i kojega je život u svemu

obmanuo, ili kao čovek dozlaboga rđavih živaca, koji se u životu oseća kao

onaj oderani jarac iz narodnih pesama u jelovom granju."

Ovim rečima Skerlić je, u članku Jedna književna zaraza, dočekao pojavu

prve knjige stihova Sime Pandurovića. I sam naslov toga članka već je

dovoljno karakterističan za Skerlićev stav prema Pandurovićevoj poeziji, kao i

prema modernoj poeziji uopšte. U poeziji ondašnjih srpskih modernista,

simbolista i dekadenata, Skerlić je doista video jednu opasnu bolest, koja se

zarazno širi, i koju, u ime zdravlja, nemilosrdno treba iskoreniti. Njegov

odnos prema Pandurovićevoj poeziji bio je, dakle, čisto doktrinaran: on

je Posmrtne počasti napao sa onakvom žestinom zato što je tu knjigu

shvatio, pre svega, kao jedan "osobeni književni slučaj koji ima opšti

karakter". Skerlić, koji je ponekad znao da bude ne malo ličan, bio je u ovom

slučaju doista načelan. On je ovde napao svom svojom rečitošću ono što je

uistinu mrzeo svom snagom svojih ideja.

Pesnik Sima Pandurović bio je predstavnik jednog književnog pokreta koji

nije mogao da se pomiri sa Skerlićevim shvatanjem o društvenoj ulozi

književnosti. Ne treba zaboraviti da se Skerlić idejno formirao pod uticajem

ruskih socijalnih utilitarista iz devetnaestog veka i da je, kroz njihova učenja,

ušao u socijalizam. Kasnije, kada je prestao da bude socijalist, i napustio

mnoga svoja ranija shvatanja, on nije napustio taj utilitarizam. Naprotiv, on

je svoj stari utilitarizam vezao sa načelima radikalne demokratije i sa

nacionalizmom, koji su bili njegova nova politička ideologija. U duhu svojih

utilitarističkih shvatanja, Skerlić je od književnosti tražio pre svega jednu

vrstu prosvetiteljskog misionarstva; njene društvene zadatke on je, u mnogo

čemu, shvatao i dosta usko i dosta jednostrano. Sa tim u vezi je i njegova

mržnja na artizam i na sve ono što je smatrao kao dekadenciju bila velika i

nepomirljiva, kao jedna ogromna i neprolazna strast. Skoro zaslepljen, on je

u pojedinim trenucima doista mogao da načini utisak ovakvog jednog

rodoljupca kakve ismejava Velibor Gligorić u svom predratnom ogledu o

Disu. "Bodler je našim rodoljupcima morao izgledati kao turski i austrijski

saveznik", pisao je Gligorić, sa pamfletskim smislom za vulgarizaciju, ali u

osnovi tačno, a naši "bodlerovci" kao izdajnici zemlje."

Kao i svi utilitaristi, Skerlić je izvesne stvari shvatao i suviše bukvalno. On je

imao jedno veliko poverenje u književnost kao društvenu snagu, zamišljao je

neodoljivu moć napisane i publikovane reči, i bio je sklon da praktične

posledice uticaja literature na život naivno precenjuje. On je, međutim,

vaspitan samo na socijalnim i političkim učenjima i bez dubljih znanja iz

psihologije, praktičan uticaj literature shvatao kao jedno pravolinijsko

dejstvo. Književnost koja bi izražavala pesimizam ne bi mogla, po njemu, da

ne stvara pesimizam kod svojih čitalaca. On je verovao da jedan pesnik kao

što je Sima Pandurović, koji peva "zadah groba" i "nestajanje trulo", mora da

demorališe. Nije čudo što se on uplašio da ovakva poezija ne obeshrabri

ljude koji su stajali pred velikim nacionalnim zadacima. Neupućen u moderne

psihološke i estetičke teorije, koje su u inostranstvu već sticale popularnost,

on nije ni slutio da u odnosu između umetnosti i života mnogo šta izgleda

drukčije nego što se njemu činilo. Danas se, na primer, zna da je Gavrilo

Princip neposredno uoči atentata, pored Blagostanja za sve od kneza

Kropotkina, čitao i pesme Sime Pandurovića; ostali su tragovi njegove

olovke, kojom je, kao mesta koja je najprisnije doživeo, podvlačio, pored

ostalih, i pesimističke stihove u pesmi Memento:

Volim to mesto bez laži i maske 

Gde leže svi ti ljudi ovde skupa... 

Gde leže tu mirno, sve trup pored trupa 

U kovčegu prostom, izmeđ četir daske, 

A ne smeta svet im i njegova lupa.

Da li bi Skerlićev sociološki simplicizam mogao da nam objasni šta je taj

dečak koji se sprema da sagori u svojoj plemenitoj žrtvi nalazio blisko u toj,

"poeziji truleži", gde se "zadah groba" pretpostavlja sjaju i taštinama života?

No, vratimo se članku Jedna književna zaraza.

"Bolesni i bolesnički pesimizam g. Pandurovića", čitamo dalje u tom napisu,

"iz dekadentske je "poezije truleži". Njegove pesme su odista poezija čoveka

koji sam za sebe kaže da ima "snove bez noći i noći bez snova". I Posmrtne

počasti ostavljaju na čitaoca bunovan utisak nečeg vrlo teškog i vrlo mučnog

kao da je celu noć proveo kraj mrtvaca, u zadahu voštanih sveća i tela koje

se počinje raspadati. Posmrtne počasti čine duševni prelaz iz nevrastenije u

nevropatiju, sa literature na kliniku."

Kao što je Skerlićev odnos prema Pandurovićevoj poeziji bio doktrinaran,

tako je i njegova kritika te poezije shematična. Skerlić je izneo nekoliko

opštih konstatacija o pesimizmu i dekadenciji, ali nije ulazio u pravu kritičku

analizu Posmrtnih počasti. Stihovi koje je navodio imali su samo da posluže

kao ilustracija njegovih teza. Kada je negde pri završetku članka rekao da

Pandurović "onda kada je jasan i kada ne pretera, u svojim lucida intervala,

uspeva da baci sondu u tragičnu dubinu ljudskog bola, kazujući ga jakim i

srećno nađenim rečima koje ostaju urezane" — ne zna se da li je doista i

nešto stvarno mislio, ili je ovo bio samo uobičajeni kritičarski način da se

preoštre tvrdnje, izrečene povodom knjige jednog mladog pisca, na kraju, iz

pedagoških razloga, donekle ublaže.

Uzimajući poeziju Sime Pandurovića kao "osobeni književni slučaj koji ima

opšti karakter", Skerlić je pokazao interesovanje uglavnom za taj njen opšti

karakter, ne ulazeći u njene osobenosti, kao što je to docnije učinila Isidora

Sekulić, čiji je ogled, mali po broju stranica, Jedna misao u jednoj pesmi Sime

Pandurovića, nesumnjivo najbolje što je do sada napisano o

pesniku Posmrtnih počasti. Skerlić se nije upustio u dublju analizu poezije

Sime Pandurovića, no pitanje je da li je on tada uopšte i bio sposoban za

jedan takav poduhvat. Posmrtne počasti došle su u trenutku kada je Skerlić

već gubio osećanje i sluh za prave poetske vrednosti; njegovo kretanje u

oblasti poezije bilo je sve manje pouzdano. Da on to osećanje i taj sluh

nikada nije ni imao, to je jedno danas dosta rašireno mišljenje, s kojim se ne

bismo složili. Njegovi radovi o našim starijim pesnicima, kao što su izvesna

poglavlja u Omladini i njenoj književnosti i u Istoriji nove srpske književnosti,

kao i njegova studija o Vojislavu Iliću, mogli bi pre suprotno da posvedoče.

Vaspitan uglavnom na poeziji romantičarskog perioda (među prvim njegovim

štampanim radovima bili su, ako se ne varamo, prepevi Igoa), on je tu

poeziju voleo i u njoj je umeo da se snađe. U našem romantizmu on je, osim

u slučaju Laze Kostića, sa jednim skoro nepogrepšvim osećanjem umeo da

odvoji dobro od rđavog i istinito od lažnog. Sasvim je drukčije sa modernim

pesnicima, čiji mu je svet doživljaja i ideja bio stran, koje nije voleo i koje nije

bio u stanju da razume. Skerlić, za koga je simbolizam bio samo jedna

"bolest starih, iscrpenih i umornih rasa", počeo je da zaostaje za razvojem

poetske misli i poetskog izraza i u našoj književnosti. Na kraju, on je otišao

dotle da pohvalno govori o jednom Proki Jovkiću, a da jednoga Disa proglasi

za ništariju!

U jednom dubljem smislu, poezija Sime Pandurovića ostala je Skerliću

nepristupačna. Skerlić nije shvatio Pandurovića, kao što u suštini nije shvatio

ni Dučića i Rakića. Kod ovih pesnika on je hvalio ono što je u njihovoj poeziji

bilo uglavnom spoljašnje: novu, suptilno izrađenu formu, izvesnu perfekciju

jezika i versifikacije; u ovome Skerlić je video jedan znak evropeizacije naše

književnosti, njenog odvajanja od seoske i malovaroške balkanske

primitivnosti i njenog sve prisnijeg vezivanja za Zapad, koje je bilo i u duhu i

idejama njegovog prosvetiteljstva. Kod Rakića, u docnijim pesmama, hvalio

je i njegov patriotizam, ali prilično odvojeno od poezije. On je uvek ostao

protivnik Rakićevog pesimizma kao i poznate Dučićeve težnje ka takozvanoj

aristokratskoj izolovanosti; ideje u njihovoj poeziji tumačio je spolja,

programski, i nikad iza zanatskog savršenstva versifikacije nije potražio i

jednu novu, kompleksniju osećajnost. Pandurović, koji je bio mnogo

dosledniji simbolist nego Dučić, nije pred Skerlićevim sudom mogao da

očekuje onu milost koju je dobio pesnik Plavih legendi. Kao i sadržaj

Pandurovićeve poezije, njen izraz je Skerliću takoće bio stran. Stihovi

u Posmrtnim počastima, koji su nama danas vrlo jasni, njemu su izgledali

nerazumljivi. "Kao što je slučaj kod pesnika "sumraka duše" i "poezije

nesvesnoga", gde se više nagovešćuje nego što se razvija, gde mesto

osećanja dolaze osećaji, mesto misli paradoksi, a mesto ideja simboli, tako i

kod g. Pandurovića ima hotimične nejasnoti, tako da njegove i inače čudne i

mutne ideje izgledaju još čudnije i mutnije", kaže on, dodajući da "u nekoliko

pesama teško da bi se i sam pesnik mogao naći".

Skerlićev članak Jedna književna zaraza na izvestan način predstavlja datum

u našoj književnosti. Napad jednog konzervativnog kritičara na jednog

modernog pesnika, ovaj Skerlićev članak označio je početak jednog sukoba

koji se u našoj literaturi produžava do današnjih dana. Književni

konzervatizam kritičara, koji se, bez oslonca u estetici, služe zahtevima i

merilima socijalnog utilitarizma, u neprekidnom je ratu sa modernim

literarnim koncepcijama koje u poeziji najvidnije dolaze do izražaja. Pesnik

Sima Pandurović, koji je jednog trenutka bio žrtva u ovoj borbi, izašao je iz

nje kao pobednik. Istina njegove poezije nadživela je zablude Skerlićevog

konzervatizma.

2.

Danas, više od pet decenija posle Posmrtnih počasti, Pandurovićeva poezija,

sa svojim pesimizmom, ne predstavlja više bauk ni za najkonzervativnije

duhove. Oko tog pesimizma, međutim, postoje još uvek izvesni nesporazumi.

Kao što se iz njegove kritike jasno vidi, Skerlić je smatrao da je pesimizam u

poeziji Sime Pandurovića njen najvažniji elemenat; oni koji su hteli da

Pandurovića odbrane od Skerlićeve kritike nastojali su da značaj pesimizma u

njegovoj poeziji umanje. Oni su svoju ulogu branioca shvatili kao ulogu

branioca pred sudom: da bi optuženi pesnik mogao da bude oslobođen,

treba dokazati da navodi optužnice ne odgovaraju istini. Dobili smo,

zahvaljujući tom shvatanju, i teoriju o apsolutnom i relativnom pesimizmu, iz

koje je trebalo da izlazi da je pesimizam u poeziji Sime Pandurovića relativan,

a ne apsolutan. Na stranu sva naivnost ovakvih teorija, pesniku se ovakvim

načinom odbrane ne odaje stvarno nikakva pravda. I optužba i branioci stoje,

u stvari, na istom gledištu: i za jedne i za druge pesimizam je podjednak greh

i podjednaka krivica. Između optužbe i branilaca razlika je samo u tome što

optužba smatra da greh i krivica postoje, a branioci da ne postoje, ili bar da

postoje u manjoj meri. Simu Pandurovića su, dakle, pokušavali da brane ne

prihvatajući estetiku njegove poezije, nego estetiku Skerlićevog utilitarizma;

ovaj posao je morao ispasti uzaludan.

Teorija o apsolutnom i relativnom pesimizmu ne može se prihvatiti, iz

prostog razloga što ovakva podela pesimizma ništa ne znači. Kada bismo se,

međutim, i složili da za trenutak primimo ovu podelu, i to samo uslovno, jer

drukčije nije moguće, iz nje ne bi izlazilo da je pesimizam u poeziji Sime

Pandurovića relativan, sa gledišta teorije o apsolutnom i relativnom

pesimizmu, ovaj pesimizam bi morao da bude apsolutan. Načelno neodrživa,

ova teorija je, dakle, praktično bez koristi: ona ne doprinosi cilju radi koga je

konstruisana. Da bi poezija Sime Pandurovića mogla da bude efikasno

odbranjena od Skerlićeve kritike, trebalo je, pre svega, odbaciti stanovište sa

koga je kritikovana; trebalo je napustiti Skerlićev estetički pozitivizam i

njegov moralni i socijalni utilitarizam. Samo je Matoš, među braniocima

Pandurovićeve poezije, bio u ovome potpuno dosledan. On je imao smelosti

da otvoreno kaže "da prekužena bolest" nisu "dekadenti", nego — "onaj

bidermajerski, plitki buržoaski literarni pozitivizam, tobože zdrav i normalan,

a u stvari plitak, bez horizonta i nepoetičan". Ne čini, dakle, vrednost

Pandurovićeve poezije to što on nije, nego to što doista jeste kriv za ono za

šta ga Skerlić optužuje. Nije tačno da Pandurović nije bio pesimist i

dekadent, kao što su tvrdili izvesni njegovi branioci, nego je tačno da je on to

bio. Samo, sa gledišta jedne druge estetike, koja nije estetika Skerlićevog

utilitarizma, pojmovi kao što su pesimist, simbolist i dekadent imaju drugo

značenje. Da bi poezija Sime Pandurovića uistinu bila odbranjena, trebalo je

poći od toga.

Ostavimo, dakle, teoriju o apsolutnom i relativnom pesimizmu, kojoj je bio

cilj da ublaži pesimizam u Pandurovićevoj poeziji. Knjiga Posmrtne

počasti ostaće značajna zbog toga što je u našu poeziju donela jedan nov i

autentičan pesimizam. Kao pesimist, Pandurović nije usamljen među našim

pesnicima u početku ovoga veka, ali je vrlo osoben. Pesimizam Pandurovićev

nije isto što i pesimizam Milana Rakića. Kudikamo dublji, nastao iz složenijih

saznanja, on je i mnogo radikalniji. Uteha Rakićeva bio je jedan mučenički

stoicizam, od koga je on izgradio svoj moralni i životni stav. Pandurović ni do

kraja nije našao utehu, jer je nije ni tražio. Njegova iskustva o svetu

obavezivala su ga da ne traži utehu. Pesimizam Milana Rakića često je

sugestivniji, jer je emocionalniji, ali je u svojim motivima dosta

konvencionalan. Pesimizam Pandurovićev, i kada je sa malo emocija, nikada

nije konvencionalan u motivima, niti kao misao deluje konvencionalno.

Pandurović je prošao kroz školu francuskog simbolizma, ali isto tako i kroz

školu nemačke pesimističke filozofije. Ovome filozofskom vaspitanju on

duguje ne samo mnoge poglede nego i jednu sklonost ka izvesnom

racionalističkom načinu mišljenja. Kao što postoje razlike između

Pandurovića i Rakića, isto tako postoje i razlike između Pandurovića i Disa. U

najboljim svojim pesmama Dis je čist vizionar; Pandurović je u najboljim

svojim pesmama čist logičar. "Demon misaonosti u ovom osobitom liričaru",

kaže Isidora Sekulić u svom eseju o Panduroviću, "više je logičar nego

metafizičar." U stvari, rekli bismo mi, to je jedan metafizičar koji svoja

saznanja izvodi sredstvima čiste logike.

Duh trezven i racionalan, Pandurović je možda bio predodređen da se kao

pesnik bavi drugim temama; da piše patriotske, socijalne, moralne i

didaktične pesme. On se, međutim, u svojim najboljim trenucima, bavio

temama metafizičkim: onim stanjima života i smrti koja Dostojevski naziva

prokletim stanjima. U poeziji Sima Pandurović je ono što su bili njemu srodni

duhovi u filozofiji: mučenik jedne racionalističke misli. Onda kada je kao

pesnik najdublji, njegova mučenja su beskrajna i neutešna.  "Nasuprot

Platonu", kaže Isidora Sekulić, "koji je tvrdio da iz svake avanture ima neki

izlazni put, Pandurović misli da kroz avanturu života vodi samo jedan put:

onaj koji nije put spasa." Izraziti logičar i racionalist, Pandurović je uz to i duh

izrazito antireligiozan. Utehu koju religija obećava posle smrti on ne prihvata,

kao što ne prihvata ni utehu u životu. Kod Rakića se misao o smrti, bar u

jednom trenutku, vezala za slutnju o blaženstvu iza zvezdanog beskraja. Kod

Pandurovića se misao o smrti uvek vezuje za predstave čisto materijalne i

ovozemaljske. Kao kod Bodlera, misao o smrti je kod Pandurovića misao o

mrtvačkom kovčegu i o grobu u vlažnoj jesenjoj zemlji u kojoj telo pokojnika

izjedaju crvi.

Saranio sam svoju dobru dragu 

U dane što su iščezli ko para, 

U mrkom, muklom, crnom sarkofagu, 

Bez ljubavi i proleća što vara

.............................................

Ona, bez sumnje leži ovde smerno, 

U uskom grobu, istrulela lica; 

Ona i ne zna da dolazim verno 

Dragani svojoj, uz pevanje tica...

Ona, bez sumnje leži ovde smerno, 

S nadama mojim obojenim smrću, 

I ne zna da je pohodim još verno; 

A žuti crvi oko nje se zgrću,

I piju oči, moje oči sjajne, 

I troše telo, iluziju snova, 

I snove moje raskidaju bajne 

Ko vetar majsko cveće kestenova.

Dis je ispevao svoju Nirvanu, koja je, kroz jedan duboko tragičan doživljaj

sveta, na kraju ipak i jedno pomirenje sa sudbinom čoveka u kosmosu. Sa

ovom sudbinom Pandurović se ne miri: od svih nepravdi ona je veća i

nepravednija. Kod Pandurovića, smrt je uvek ružna; uz to, ona je i bez prave

veličine, i kao što je lišena lepote, lišena je i dostojanstva i uzvišenosti. Smrt

je najveći pobedilac: sve naše pobede, svi trofeji na kraju njoj pripadaju.

Ipak, zato, ni ona u stvari ništa ne dobija: ništavna je kao što je i život bio

ništavan i prazan. Pandurović je napisao pesmu Miserere, u kojoj je

sugestivno prisutna nadmoć smrti nad čovekom i svetom, ali je to nadmoć

jedne fizičke sile u čijoj pobedi nema i moralnog trijumfa.

Mrak! mrak se hvata dubok. Ječe trube 

Pobedu smrti što nosi trofeje: 

Uvele nade iz stvarnosti grube, 

Cepane snove, do one aleje

Što guši zemljom život. Ječe trube 

Pogrebni marš nad bićem svega sveta, 

Za one koji pate, koji ljube, 

Za prosjake života tolkih leta

Kod Pandurovića ima jedna stalna potreba da se slava smrti umanji; ova

potreba dolazi od najčovečnijih osobina njegova duha. Do kraja racionalan,

taj duh ne može da prihvati nijednu iluziju. Veličanstvo smrti, međutim, samo

je jedna iluzija kao sve druge. Da se to bez straha vidi i da se bez

licemerstva kaže, osobina je hrabre čovečnosti.

Ovaj odnos prema smrti, koji je čisto racionalan, ima u svojoj osnovi i jedan

motiv koji je čisto emocionalan. Nije smrt u Pandurovićevoj poeziji samo

predmet spekulacija jedne jake i smele misli; pre nego što je to postala, ona

je bila tragičan doživljaj nestanka voljenog bića. Dva vrlo složena motiva kao

što su ljubav i smrt složeno se vezuju u Pandurovićevoj poeziji. U Posmrtnim

počastima ima nekoliko ljubavnih pesama koje su svojom potresnom

lepotom jedinstvene u našoj književnosti. Nikada dotle srpska književnost

nije videla takvu ljubavnu poeziju. Kako je Zmajeva tuga za umrlom dragom

bila starinski bezazleno sentimentalna, i kako je bila građanski zdrava i

čedna! U Đulićimauveocima draga leži u grobu, ali postoji svet i sunce greje;

u srcu je bol za sahranjenom ljubavlju, ali je duh razborit i um nije pomračen.

Pandurović je, sa motivom o smrti drage, doneo osećanje modernog čoveka.

Koliko je taj moderni čovek, sa svojim složenim osećanjima drukčiji od onog

starinskog čestitog građanina. Jedna smrt dovoljna je da njegov odnos prema

svetu potpuno izmeni. Neke sudbonosne istine, koje je ranije priznavao, više

ne priznaje; neke važne konvencije, na kojima je do tada zasnivao svoj život,

ruši jednim udarcem; iskorenjen, on postaje buntovnik protiv ustrojstva

sveta.

Od blažene sreće, kad cvetaju lale 

Pod ljubavi suncem, u njegovoj vlasti, 

Preišo sam sviju osećanja skale, 

Do kriminalnih nagona i strasti,

Do bune protiv života i ljudi, 

Do haosa težnji i nervna rasula 

U bolnom ropcu namučenih grudi, 

Do vizija mašte i bolesti čula.

Kao što je izmenio svoj život, ovaj čovek menja i celu svoju filozofiju. Kao što

je rekao pesnik Posmrtnih počasti, i on će da kaže: "U mojoj svesti istina ne

važi." Posle toga ovaj čovek će početi da traži svoju istinu, onu koja ima da

važi samo za njega. Između njega i sveta, veze koje su u jednom trenutku

bile pokidane više se ne obnavljaju. Sa svojom istinom o svetu, koju ljudi ne

priznaju i neće da prihvate, on, ako je pesnik, postaje prokleti pesnik. Dva

autentična pesnika u modernoj srpskoj i hrvatskoj književnosti postala su na

ovaj način: Pandurović u Posmrtnim počastima i Ujević u Kolajni.

Došli smo do onoga što čini osnovni problem u poeziji Sime Pandurovića.

Sada nam valja dati odgovor na pitanje: zašto se jedan duh, po svojoj prirodi

racionalan, u trenucima koji su bili trenuci njegovog najčistijeg stvaranja,

kretao u krugu prokletih pitanja. Ne smemo da zaboravimo da je taj duh, po

svojoj prirodi doista racionalan, istovremeno duh jednog odmetnika od sveta.

Kada je ranjen jednom traumom, ovaj duh nije izgubio ništa od svoga

racionalizma. Njegov racionalizam, međutim, postao je njegovo osvetničko

oružje. Svet, sa svojim istinama i zabludama, podvrgnut je od strane ovoga

racionalizma jednom strogom ispitivanju. Tragičan emocionalni doživljaj nije

uspeo da prirodni racionalizam Pandurovićevog duha pomuti; naprotiv, dao

mu je nov i snažan podsticaj. Emocionalni motiv sublimisao se u čistu misao.

U sve na svetu je pesnik Sima Pandurović prestao da veruje, samo ne u svoju

misao. Najdubljom svojom prirodom njegov pesimizam je vezan za njegov

racionalizam, koji je osnažen jednom tragičnom emocijom. Da nije toga

racionalizma, možda ni pesimizam u poeziji Sime Pandurovića ne bi bio tako

beskompromisan. Međutim, kod Pandurovića racionalizam uvek preovlađuje.

Kada pesnik kaže "u mojoj svesti istina ne važi" — to je, dopola, izraz čistog

afekta, posledica jednog emocionalnog stanja; otpola to je rezultat

racionalne misli. Racionalni duh pesnikov došao je do otkrića da istine nema,

da je sve što znamo o svetu samo privid i iluzija. Evo nas, dakle, već u krugu

prokletih pitanja. Odmetnik od sveta, Pandurović je zaverenik racionalne

misli koja se protiv ustrojstva sveta tragično ustremljuje. U poeziji Sime

Pandurovića, njegov kritičar Matoš je s pravom video "revolt jednog protiv

sviju, duha protiv usuda". Jedan hedonist kao što je Jovan Dučić zahvalno će

da primi svaku iluziju koja mu je prijatna i to će da nazove srećom. Kao i

Pandurović, i on misli da je život samo jedna iluzija duga sećanja i nade". I

zato što to misli, za njega je jedan trenutak uživanja važniji od istine i od

brige o smislu. Kod Dučića i Pandurovića dva su srodna iskustva, ali moral

nije zajednički. Racionalist, Pandurović nije u stanju da iluziju shvati drukčije

nego kao prevaru. Njegov duh, međutim, ne može da primi prevaru

zatvorenih očiju ni da se sa njom pomiri samo zato što ona nudi trenutno

spokojstvo i sreću; čak i kada bi spokojstvo i sreća bili trajni, taj duh bi morao

da odbaci prevaru koju je prozreo i ne bi se ustezao da laž nazove njenim

pravim imenom. Njegov racionalizam nije samo jedan način saznanja; to je

odnos prema svetu koji i moralno obavezuje.

U pravu je Isidora Sekulić kad kaže: "... gorka i tobože nehumana poezija

Pandurovićeva od čovečnih je elemenata kao retko koja. Samo ne od

uobičajeno podvlačenih čovečnih elemenata. To je, rekli bismo, jedna

odgovorna lirika".

Istina Pandurovićeve poezije, to je jedno staro pesimističko iskustvo: da je

čovek prevaren i da mu nema spasenja. Kada ovo staro iskustvo ne bi bilo

vezano sa jednim novim, koje je istinito iskustvo ovoga pesnika, onda ni ta

istina ne bi bila od većeg značaja. Ne daje vrednost Pandurovićevoj poeziji

sam njen pesimizam, nego je vrednost njegovog pesimizma u tome što je

autentično pesnički doživljen. U poeziji Sime Pandurovića pesimizam je plod

jedne zrele i snažne pesničke misli. Srpska književnost nije videla takav

pesimizam kod svojih starijih lirskih pesnika. Vršački osamljenik Sterija, u

svojim najojaćenijim trenucima, imao je u svojim Davorijima više sumornog

ogorčenja nego pravoga pesimizma. Kod Pandurovića pesimizam je postao

jedan razrađen sistem ideja i emocija. Daleko od toga da je bio posledica

jednog pomodnog literarnog uticaja, što su u njemu izvesni savremenici hteli

da vide, ovaj pesimizam je bio proživljeni izraz jednog originalnog i

stvaralačkog duha. Kada bi se posmatrao apstraktno, izdvojeno iz njegove

poezije, Pandurovićev pesimizam imao bi da bude idejno kritikovan; sa

svakog drugog filozofskog stanovišta koje nije stanovište pesimističke

filozofije, ovaj pesimizam bi sa uspehom mogao da bude odbačen. Pitanje je,

međutim, koliko jedno pesničko iskustvo, nastalo iz jednog toliko složenog

emocionalnog i misaonog procesa kao što je umetnički doživljaj sveta, može

da se posmatra kao čista doktrina. Kada je kritikovao poeziju Sime

Pandurovića, Skerlić je postupao kao da kritikuje jednu pesimističku doktrinu,

a ne jednu pesimističku poeziju.

Kao što je bio pesimist, Pandurović je isto tako bio i dekadent. Kada kažemo

pesimist, obeležavamo pesnikov odnos prema svetu; kada kažemo

dekadent, obeležavamo njegov odnos prema društvu. Danas je tu reč

dekadent skoro zazorno napisao: toliko je ona upotrebljavana u svim

mogućim pogrdnim značenjima. Kada govorimo o poeziji Sime Pandurovića,

mi ovu reč uzimamo u njenom nekadašnjem uobičajenom značenju, kao

oznaku za jedan određeni tip otpadnika od sveta i društva. U poeziji Sime

Pandurovića malo je spoljnih dekadentnih oznaka; ipak zato on je u našoj

književnosti jedan od najčistijih dekadenata u ovome danas već istorijskom

smislu ove reči. Kao što za svoj racionalistički pesimizam duguje nemačkoj

pesimističkoj filozofiji, tako za svoje dekadentstvo Pandurović duguje

francuskoj simbolističkoj poeziji. Iz svog negativnog odnosa prema svetu

Sima Pandurović je izveo svoj negativni odnos prema društvu. Kao što su mu

nemački filozofi pomogli da izgradi svoj stav prema svetu, francuski pesnici

dekadenti dali su mu obrazac za stav prema društvu. Kod Pandurovića važno

je da je njegov stav prema društvu posledica njegovog stava prema svetu, a

ne obratno. Ima pesnika koji su na osnovu misli o nepravednom društvenom

uređenju došli do misli o nepravdi u vasioni; socijalni buntovnici, oni su

postajali kosmički očajnici i pesimisti. Ovakav jedan očajnik i pesimist bio je

Dušan Srezojević. Kod Pandurovića, ovaj proces je išao u suprotnom pravcu.

On je postao buntovnik protiv društva zato što je društvo deo sveta koji je

nepravedno uređen. Ovde mi ne ulazimo u to koliko je društvena stvarnost u

kojoj se pesnik duhovno i intelektualno formirao odredila ovakvu evoluciju

njegovog odnosa prema svetu i društvu. Ovo bi, svakako, imao da bude

zanimljiv predmet jedne analize koja bi sa sociološke strane pokušala da

objasni nastanak subjektivnog sveta Pandurovićeve poezije. Nama je ovde

važno da utvrdimo da je pesnik svoju pobunu protiv sveta preneo i na

nepravedni poredak stvari u društvu.

Kao jedna od mnogih razlika između Sime Pandurovića i Milana Rakića, ima i

ova: Rakić je pesimist, ali nije otpadnik; on nije dekadent. Njegov pesimizam

odnosi se više na svet nego na društvo; on nije učinio onaj korak od sveta

prema društvu koji je učinio Pandurović. I kada kazuje crnu i bezutešnu

misao o svetu, Rakić je građanin koji pazi na ton, na otmenost manira. I kada

na nebo huli, on je još uvek građanin koji čuva etikeciju otmenog građanskog

društva. Nikada Rakić neće da se zaboravi toliko da u svojim pesmama slavi

alkohol, ludnicu i razvrat, kao što to čine Pandurović i Dis. Kada ova dvojica

to čine, oni se, međutim, ne zaboravljaju; to je njihova pobuna protiv onoga

društva čije svetinje Milan Rakić pobožno čuva. Društvu tome uprkos, njemu

u lice, Pandurović će da kaže:

Ostavte mi snove moje, crni ćivot

Ostavte me tu, bez svesti, samo s njima... 

Ostavte me. — Ja ću rado kreten biti.

U izvisnom znaku pobune protiv toga društva, protiv njegovih obmana i laži,

njegovih konvencija i njegovoga morala, protiv banalnosti i mizerije njegovih

duhovnih vidika, Pandurović će napisati i dve svoje poznate

pesme: Svetkovina i Mi, po milosti božijoj deca ovoga stoleća. Ovo su dve

među najvećim pesmama u modernoj srpskoj književnosti.

Kada su socijalisti, u svojim "Radničkim novinama", podržavali Disa, oni su u

njegovoj poeziji videli jedan takav znak pobune protiv građanskog društva.

Da li su oni bili u pravu kada su pokušavali da ovu pobunu uzmu sebi u

prilog? Odgovor na ovo pitanje, po našem mišljenju, ne može da ne bude

potvrdan. Ova pobuna prokletih pesnika protiv sveta i protiv društva, ukoliko

je poetski autentična, predstavlja i jedan vid stvarne pobune. Kada su srpski

socijalisti prisvajali Disovu pobunu, oni su, dakle, imali pravo da to čine.

Najviše vrednosti poezije jednoga pesnika dekadenta ne mogu da pripadaju

građanskom društvu, koje nije u stanju da prihvati i da ostvari njegovu

čovečansku poruku; na ove ljudske i umetničke vrednosti imaju moralnog

prava samo oni koji su svesni protivnici građanskog društva. Njima, u krajnjoj

liniji, pripadaju i najviše ljudske i umetničke vrednosti poezije Sime

Pandurovića.

Piše: Miodrag Protić

PRIREDIO

Miodrag Pavlović

Srpska književnost u književnoj kritici

Pesništvo od Vojislava do Bojića

Nolit | Beograd, 1972

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #7 poslato: Decembar 26, 2010, 11:41:08 pm »

**

SIMA PANDUROVIĆ

Krugu bliskih Disovih prijatelja i pesničkih istomišljenika pripadao je i Sima

Pandurović. Iz te grupe naših "modernista" s početka XX veka, pored Disa,

Sima Pandurović se brzo uspinje u red darovitih i originalnih pesnika.

Njegovo pesničko stvaranje, započeto još u prvoj deceniji našeg veka

zbirkom Posmrtne počasti, nastavljalo se veoma živo i aktivno sve do drugog

svetskog rata, otkada njegova društvena i književna delatnost gotovo sasvim

zamire. U naše dane ostalo je samo sećanje na tog darovitog i posrnulog

srpskog pesnika, koji je sa Disom utro nove puteve u razvitku srpske poezije

s početka našeg veka.

 

Može se odmah reći da je Pandurovićeva poezija, od trenutka u kome se

javila pa sve dok je stvarno živela i delovala, bila poezija punog i doživljenog

pesimizma. I nazivi pojedinih ciklusa njegovih pesama to očito potvrđuju — U

nemirnim senkama, Iluzije sećanja i nada, Dani i noći, Posmrtne počasti,

Tamne ispovesti, Iskušenja i drugi.

 

Nasuprot Disu, koji je sve do svoje tragične smrti ostao izvan širih književnih

i kulturnih vidika, Pandurović je radio, čitao i upoznavao se sa savremenim

književnim pojavama svoga vremena. Francuski simbolisti i modernisti

naročito su bili bliski njegovim urođenim negatorskIm i nihilističkim

raspoloženjima. Njihovu poeziju očaja, neverovanja i umiranja Pandurović je

dobro poznavao, pa je u našu tadašnju liriku uneo mnoge slične motive i

mračne, zagrobne tonove.

 

U Čestim trenucima on opeva jedno izrazito rezignirano, bezvoljno ljudsko

raspoloženje. Život protiče bez cilja i smisla, najčešće u noćima po

kafanama, i to bez lepota i draži koje u njima nalaze "ćifte i filistri":

 

Jedina draž tih dugih, praznih bdenja 

Bila je misô, lelujava seta 

Na proživljenu mladost, razorenja 

Podviga silnih fantastičkog leta.

— — — — — — — — — — — 

Ja ću kô često, po, poznatom putu, 

Dok na trg budu išli ljudi, žene, 

S negodovanjem, u starom kaputu, 

I s iznurenjem noći probdevene,

 

K'o noćna priviđenja u zamkove svoje,

Ići, umoran, u svoj prazan stan. . .

 

Pesnikova misao se često spuštala do beznađa. U takvim trenucima, kao u

pesmi Svetkovina, on je negirao smisao čovekovog svesnog bitisanja i kao

jedinu utehu, kao jedinu sreću, proslavljao poremećenost i ludilo:

 

Sišli smo s uma u sjajan dan, 

Providan, dubok — nama, draga, znan, 

I svetkovasmo otcepljenje to 

Od muka, sumnje, vremena i sto 

Râna, što krvave ih vređao je svet — 

Ljubavi naše plav i nežan cvet.

 

Pesme Mizerere i Istina isto tako pevaju o čovekovom otuđenju od života,

pevaju o smrti i očajnoj radosti koju ona donosi čoveku oelobođenom svesti o

tom životu.

Ali u Pandurovićevoj poeziji živi i jedna istinska misaonost. Ta misaonost nije

bila nikakav sređen i jasan filozofski stav ili sistem. To je bila više jedna

agonija čoveka koji u svom životu, kao ni u životu oko sebe, nije mogao da

nađe nijedan svetao i radostan trenutak. Zato je Pandurovićeva poezija

iskrena i doživljena. Ona je na nov, prodoran način sišla u najtamnije kutove

čovekovog unutrašnjeg bića i na svetlost dana iznela, bolne, pogrebne istine

o jednom očaju i izgubljenosti.

 

U skladu s takvim slikama, motivima i raspoloženjima, Pandurovićeva poezija

je danela i jedan nov, smeo i surov pesnički izraz. Njene slike smrti,

propadanja i raspadanja nužno su morale da budu izgrađene jezikom koji ih

je uobličavao u svetlosti njihove mračne doživljenosti:

 

I kraj već tu je! Noć ne diže krilo,

I neće više dići ga nad nama!

Srebrnast pokrov prostorom se vlači 

Čudan i moćan. Jedna crna jama. . .

Tu će nam ući želja i strast svaka!

Setno se nebo oblacima mrači.

Ludost, veselje! Raka! Raka! Raka!

 

Pandurović je u godinama rata napisao i nekoliko pesama u kojima se

pridružio opštem nacionalnom zanosu u borbama za oslobođenje domovine.

Ali njih je malo i one, iako sa motivima rodoljublja i vere, nose u sebi tragove

pesnikove rezignacije i umora. Sva njegova poezija, u stvari, kreće se

stazama umiranja i sumnji, utapa se u beznadne misli o čovekovom umiranju

koje se naziva životom. Tom poezijom, sa nemirnim slikama svesti i

podsvesti, sa izrazom koji je isto tako bizaran, Sima Pandurović je osvojio ne

malo i ne neznačajno mesto u srpskoj poeziji XX veka. I pored svoje

suprotstavljenosti svakodnevnom životu, on je o tom životu progovorio na

jedan osoben i moderan način. Pesimistički misaona i bolno doživljena,

poezija Sime Pandurovića, zajedno sa Disovom, otvorila je, ili bar

nagovestila, nove mogućnosti i nove puteve pesničkog oblikovanja života.

Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #8 poslato: Decembar 26, 2010, 11:41:16 pm »

**

Stihovi Sima Pandurović

MRTVI PLAMENOVI

I

Saranili su njene oči sjajne

U tamu groba, u života bol;

Saranili su njene ruke bajne

U carstvo tame, samrtnički dol.

I oči moje sreće moje vajne

Ne osećaju više bleskav sjaj, 

Ne osećaju više sreće trajne

Gde hladni groba prostire se gaj.

I isplak'o sam sve želje i nade

Na gladni, surov, studen kamen taj.

Pohodim, katkad, njene duše mlade

I lepog tela sivi, trošni prah;

Životom živim na groblju, što znade

Vidati tužno i žudnju i strah.

I nikad više, nikad ne zaželim

Lepote što ih pruža zorin zrak, 

Ni život hudi nad Životom svelim,

Kad je pred okom širok, večan mrak.

II

Iskaču, avaj! na humkama starim

Sve sreće moje i mrtva života,

Iskaču seni i plamičci modri, 

Ukazuju se život i strahota;

I gledaju me dusi neki bodri

U noći sumnje za koju ne marim,

Davnašnje žudi i pospali snovi,

U trulež trošni pretvoreni davno.

I nose iskre plamenovi ovi,

I pričaju mi moje doba slavno,

Mistično, svetlo, s nade oreolom

Protkano srećom, preliveno bolom,

U kome trepti san života večna.

I razliva se vazduhom, i moćno,

Nov život misli, ta vizija tačna,

Kroz svest, i nerve, i okrilje noćno.

Život kroz dušu nabujalo struji.

Ja imah vere, i verujem snova;

U mojoj duši pevaju slavuji

Pod hladnim nebom oktobra i zime.

Sanjivo duše melodija nova,

Zvuk drugog sveta, i ja živim njime;

Konture zemnih stvari, sreće, bede, 

Pred mojim duhom jednoliko blede.

Mistične seni vuku me u kolo 

Što igra iznad groba moje sreće;

I vaskrs svega što sam ikad vol'o

Blista uzdanjem što me opet sreće

Na pragu neba i groba. I struji

Mladosti krv mi po žilama svelim;

U mojoj duši pevaju slavuji

Pod hladnim nebom oktobra i zime.

I nad tim kolom, i nad zemnim svime

Osećam gde se moje biće diže

Drugome carstvu, besmrtnosti duše,

Ljubavlju svojom bez mrlja i griže.

Svetlosni vali svega me zasuše,

I bludim... Ali ne znam kojem kraju;

Možda gde duše u večnosti staju.

A dole dalek šum sveta što gmiže!

...Poda mnom svet je, s ironijom gledan, 

Sa mnogo blata i sa svojom zlobom.

Moj pogled jasan i čistoti predan!

Moj uzor svetli što me čini robom.

Ja opet živim svojim davnim dobom,

Pobeda nada za trenutak jedan,

I trijumf duha nad smrću i grobom!

III

Pomiriću se. Ako ležiš mirno,

I s tobom tvoje cveće i lepota,

Mrtva i gorda, kraljica života,

Na tebi svilno odelo prozirno

I veo groba, - jednom, u noć čednu,

Sa bolom duše što tuži i grca,

Ja ću ti doći na postelju lednu,

Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.

U haljinama tvojim i u kosi

Pustiću prošli život da nam mine;

Pustiću večnost da nas tako nosi

Neznanom kraju, bledoliki krine.

Nad grobom našim širiće se cveće;

Poklopac neba sanduk nek nam bude;

Bleštaće zvezde, k'o nadgrobne sveće,

Nad rosnom zemljom naše crne grude.

Uvijen voljno u samrtnu tugu,

Sa jednom željom, da sam vazda s tobom,

Leći ću ćutom ukraj tvojih nogu,

Pokriven tamom, ozarenim grobom. 

Neću umreti u vlazi i studi,

U grobu tvome, u memli i smradu,

Već s tvojim cvećem, i da ne probudi

Nikad svest nagon životu, i nadu.

I kao uzdah, tuga ovog sveta

Šumeći zrakom nemirno i spretno

Vest smrti naše s bagremova cveta,

Kroz polja, prostor i podneblje cvetno. 

              

IV

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno

U uskom grobu, istrulela lica;

Ona i ne zna da dolazim verno

Dragani svojoj, uz pevanje tica,

Svežinom noći, pod lepotom zvezda,

Kad instinkt snova mrtvoj dragi kreće,

Kad spava zora i spavaju gnezda,

I bledim mirom uljuljano cveće.

Ona i ne zna da dolazim tada

S ljubavlju, istom k'o što negda beše,

I da je duša dragom grobu rada

Kad blede zvezde s visina se smeše.

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno,

S nadama mojim obojenim smrću,

I ne zna da je pohodim još verno;

A žuti crvi oko nje se zgrću,

I piju oči, moje oči sjajne,

I troše telo, iluziju snova,

I snove moje raskidaju bajne,

K'o vetar majsko cveće kestenova.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #9 poslato: Decembar 26, 2010, 11:41:24 pm »

*

MRTVI PLAMENOVI

Sima Pandurović, autor ovih čudnih i mračnih pjesama, dosta je sa mnom

drugovao i mnogi od tih pesimističkih stihova bijahu mi poznati već kod

njihovog postanka. Poznavajući pisca, bolje ih poznajem i razumijem.

Sima Pandurović bijaše vrlo uvažen član našeg malog boemskog kruga u

Beogradu, ostavši nama vijeran do svog imenovanja za suplenta u gradiću

Valjevu, gdje služi jamačno i sada. Ja sam prvi u Beogradu upozorio na

njegov talenatan, kao feljtonista Samouprave, kada je krenuo sa

pobratimom, lirikom "DIS"-om (Vladislavom Petkovićem), filozofom Nešićem i

dvojicom, trojicom omladinaca listić Književnu nedelju, protiv oficijalnih

literata oko Bogdana Popovića i dra Skerlića. List je naravno zbog sirotinje

pokretača brzo uginuo kao i naša Sutla, upozorivši svijet na dva prava

talenta, na Simu i na DlS-a, koji su i u svom privatnom životu u banalnosti

opanačnog Beograda imali energije živjeti i ponašati se kao pravi pjesnici.

Pandurović je onda bio filozof, pristalica idealističkih sistema, naročito

Berklija. Političkim načelima, vjeran svom individualističnom idealizmu,

postao je dosledno član Liberalno, ili kako je u novije doba prekrstiše,

Nacionalne stranke, pišući uSrpskoj zastavi, napadajući jugoslovenski ili

socijalistični radikalizam i odusevljavajući se za Stojana Ribarca. Bio je

predsednik Nacionalističkoj omladini. Sin sitnog činovnika djecom

preopterećenog i sam vrlo nepraktičan za zaradu, prošao je vrlo ponosno

kroz svu bjedu "siromašnog čovjeka u bogatoj varoši", naročito iza očeve

smrti. On se dakle i po načelima i po društvenom položaju mogaše osjećati

tuđ u zemlji, koje nikada ne ostavljaše. Odviše realista, da se bori, odviše

skeptik, da ideališe i da se obmanjuje, on je već rano došao do pesimizma,

koje mu ne treba čak ni sistema, do očajanja, koje mu dosaduje već i vlastita

inteligencija, vajkajući se u pijesmi: "Ja ću rado kreten biti." 

Bio je vazdan ćutliv i zamišljen, a blijedo lice sa nečistom kožom

nehigijenskog života činilo se staro od unutrašnjih doživljaja. Stas visok, tijelo

lomno, glava velika sa krasnom, kovrdžavom crnom kosom, lijepim,

pupčastim čelom, naivnim nosem i dubokim, velikim i crnim očima. Sa DlS-

om se pobratio, i svaki je od njih znao naizust sve pobratimove pjesme. Taj

DIS (Petković) možda je darovitiji od Sime, ali radi sirotinje i drugih neprilika

nije se mogao naoružati kulturom, bez koje danas nema više poezije. Kao

mjesečar lutaše DIS beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom

kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas

svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko

i sam nošen dosetkama na svoj račun. Dobivši nekako učiteljsko mesto

negde blizu Rumunjske, reče nam, došavši u Beograd, sasvim ozbiljno, da u

ovoj pustoši nije mogao naći mjeseca. Jedared padne kao sa Saturna u

Srijemske Karlovce, u uredništvo Brankova kola i bez riječi poče kod stola

pisati. Svršivši, pruži zapanjenom uredniku, pok. P. Markoviću-Adamovu,

rukopis sa molbom za honorar. Nikada se ne zabavih tipovoma Knuta

Hamsuna, a da ne pomislih na Disa. Srbija, kao sve zemlje apsolutne

individualne slobode, vrvi orginalima, i nije čudo, što je taj daroviti boemski

original (Vlad) dis (lav) Petković bio Panduroviću odšteta, za banalnu

svakidašnjost života. 

Čitajući dakle te Posmrtne počasti, kao da indirektno čitam uspomene iz

jedne od najmučnijih perioda vlastitog života, kada sam za pisanje

onesposobio desnicu, životario u groznim i skupim sobama i zadimljenim,

nepodnošljivim kafanama, gutao zagrebačke klevete i nalazio u omladini

srodne, prijateljske duše, boeme intelektualne sirotane kao usred Latinskog

kvarta. Tu je, kod kafe ili vina, Dušan (Duja) Nikolajević,

saradnik Politike Tanović, brat pokojnog mladog pijesnika K. Luković, glumci i

najopasniji revolver žurnalistike. Pandurović i DIS, dosljedni u svom

aristokratizmu, toliko su uljudni, da jedan drugome istodobno pale cigaretu.

Među nas je znao istovremeno zalutati i debeli Nastić, i kada se vraćasmo

kući kod prvih pjetlova, znao je DIS deklamovati hijeratičnim monotonim i

svečanim glasom Pandurovića:  "O, kuku, kuku! pevali su petli"... Pokadšto

smo znali posjetiti najbolju srpsku pjesnikinju Danicu Marković udatu Tatić na

krasnom imanju porodice Tatić iza Topčidera, ili izvrsne beogradske glumice

Velu Nigrinovu i Cocu (Sofiju) Đordevićku. Danica Marković živi sada kao

učiteljica na nekom selu blizu Kolubare, a dobre i lijepe glumice Coca i

Nigrenova su već pokojne. Ne varam li se zarez i ove Posmtne

počasti Pandurovićeve su posvećene Nigrinovoj ("Gospođici V. N.")

Namijenjene su pokojnici, i otud ne samo njihov malo čudan naslov, no i

djelimična sličnost te lirike erotici E. A. Poa, koji pjeva samo pokojnicima.

Odlomak iz kritike Matoša na Hriku Sime Pandurovića

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #10 poslato: Decembar 26, 2010, 11:42:11 pm »

**

SIMA PANDUROVIĆ

Pandurovićeva poezija je intelektualna i filozofska sa dominantnim tonom

ispovedne lirike. Ali i pored naglašenog intelektualizma i filozofske sadržine,

ova lirika je jasna u iskazima, otvorena i komunikativna. Osnovni motivi su

propali ideali, uništene ambicije, razočaranje i očajanje, smrt. U izražavanju

odnosa prema svetu javljaju se osećanja višega reda: prolaznost, otuđenost,

nesavršenost. Iz toga je, prirodno, proisteklo odricanje i negacija života, a

samim tim i apsolutni pesimizam. U pesimizmu, predočenom tematskim

izborom, Pandurović je veoma blizak ekspresionistima. U pesmi Sumračne

težnje kao da je predočena tematska dominanta Pandurovićevog

pesimističkog pevanja:

Jer, verujte mi, svet je mrak ćelije, 

Gde čašu nada otrov prelije 

U trci dana, u lutanju tom; 

I svet je greha i razvrata dom,

Gde vlada lupež ili bludnica, 

I svet je teška, strašna ludnica, 

I bolnica, i tamnica za roblje, 

I tužno, večno, prekopano groblje.

Ali valja imati na umu da je Pandurovićev ekspresionizam došao pre

ekspresionizma. Prema tome, nije reč o uticaju nego o izvornom

ekspresionističkom osećanju i viđenju sveta.

Od svih pesnika srpske moderne Pandurović je najizrazitiji pesimista. On je to

po dominantnoj tematici i izraženim osećanjima i raspoloženjima; po

karakterističnim "mračnim" naslovima pesama (Memento, Mrtvi plamenovi,

Miserere, Pesma tame, Aliluja, Rezignacija, Nemir mrtvih, Noć slutnje, Udes,

Smrti, Sumračne težnje) koji su inspirisali sintagmu "grobljanska poezija"; po

vrlo hladnoj ironiji i cinizmu prema predmetu pevanja (svetu), bez trunke

emotivnosti; po leksici njegove poezije; po vrlo bizarnim iskazima tipa "Ja ću

rado kreten biti", "O kuku!! Kuku!! pevali su petli", "Sišli smo s uma u sjajan

dan"; po atmosferi. I baš onda kada je negirao smisao života, kada je

zalazio u sfere nestajanja, smrta i raspadanja, Pandurović je dobijao

razmah svoje pesničke imaginacije.

Uzrok pesimizma Sime Pandurovića i drugih pesnika moderne leži u

njihovom saznanju da nisu potrebni i da ih ne uzimaju ozbiljno u društvenim

događanjima. Otuda pesnike obuzimaju osećanja suvišnosti i otuđenosti. Da

bi se stavili u službu društvenim potrebama, da bi sebe učinili "korisnim",

pevali su rodoljubive pesme, čak i oni, poput Dis-a, koji su daleko od

stvarnosti, koji su isključivo sanjari. Pesimizam pesnika moderne je,

dakle, pesimizam neprihvaćenih intelektualaca.

Poezija Sime Pandurovića, iako je ovaj pesnik preživeo svoju epohu, epohu

moderne, označila je kraj te epohe u srpskoj poeziji. Dis-ova poezija, pak,

označila je početak nove epohe. U tome je i osnovna razlika između ove

dvojice savremenika i prijatelja.

Dr Staniša Veličković

Interpretacije III

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #11 poslato: Decembar 26, 2010, 11:42:19 pm »

**

Stihovi Sima Pandurović

SVETKOVINA

Sišli smo s uma u sjajan dan,

Providan, dubok, — nama, draga, znan;

I svetkovasmo ocepljenje to

Od muka, sumnje, vremena i sto

Rana što krvave ih vređao je svet:

Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta

U bolnički nam mirisavi vrt;

Posmatra gde se dvoje dragih šeta,

Srećno, i hvale onaj život krt

Što ostavismo. Daleko od njih

Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta

Dovede tu nas. — U cveću smo išli,

Slaveći strasno osećanja ta,

Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.

U novom svetu dobro nam je sad,

A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav, najteži nam jad,

Min'o i čase blažene ne muti,

Iz prošlih dana ljubav i znak njen

— Spojenost srca — ostala nam još;

Naš život ovde svetao je tren,

Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,

Nevinost našeg ne poznaje sveta;

Životno vino, srž nedostaju

Njima, a glava njihova im smeta.

A naša srca jedan isti zvuk

Beleži draži i vremena huk . . .

Jer mi smo davno, verna draga, — je li? —

Iskidali konce što nas vežu

Za prostor, vreme, tonove i boje,

— Lance života što zveče i stežu;

Jer mi smo možda, sami tako hteli

Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo

U košuljama belim parkom ovim,

Gde bolnički se miris širi jak.

Ne znaju draži sa životom novim,

Ljubavi moje neumrle znak.

. . . Gle! očima im trepti rosa nemo . . .

Srpska moderna Priredio Zoran Gavrilović | Svjetlost — Sarajevo  1960

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #12 poslato: Decembar 26, 2010, 11:42:28 pm »

**

SVETKOVINA

Pišući u članku Jedna književna zaraza o pesimizmu pesnika moderne i Sime

Pandurovića, a povodom pesnikove zbirke Posmrtne počasti, Jovan Skerlić je

ovu pesmu uzeo kao primer "bolesnog i bolesničkog pesimizma", a njen

prvih stih ("Sišli smo s uma u sjajan dan") doživeo kao slavljenje ludila. Dugo

je ova pesma doživljavana upravo ovako kako je doživeo Skerlić, kao pesma

odricanja života i bekstva u ludilo, pesma izrazitog i naturalističkog

pesimizma. Međutim, Svetkovina je ljubavna pesma: ona predočava snažnu

ljubav, zagrcnutu ljubav; ona svetkuje (slavi) čistu i slobodnu ljubav; ona

predočava nesporazum zaljubljenog para i sredine u kojoj živi; ukazuje na

razlike između sveta ljubavi (emocija) i sveta razuma — za ovaj drugi svet

ljubavni zanos je ludilo, gubljenje razuma i moći rasuđivanja. Motiv, dakle,

nimalo nov, ali obrađen na način koji je zbunjivao čctaoce pa i velikog

kritičara.

Prva strofa uvodi u lirsku situaciju predočavajući aktere, vreme, atmosferu,

čin i razloge. Lirski subjekt je dragi, njegovo kazivanje je upućeno dragoj

("nama, draga, znan"); vreme i atmosfera su pozitivni, ispunjeni svetlošću,

sjajem, saznanjem ljubavi ("sjajan dan/ providan, dubok, — nama, draga,

znan"); ljubavni par proslavlja (svetkuje) otcepljenje od društva, od sredine,

od sveta ali i "od muka, sumnje, vremena i sto/ rana, što krvave ih vređao je

svet"); razlog bekstva (otcepljenja) od sveta iskazan je upravo citiranim

stihom i završnim stihom ove sekstine: "Ljubavi naše plav i nežan cvet".

Dakle, sredina nije imala razumevanja za ljubav; bila je gruba i vređala je

"plav i nežan cvet" čistote i nežnosti njihove ljubavi — bekstvo je motivisano

željom da se — ljubav sačuva i odbrani od skrnavljenja. U skladu sa ovako

shvaćenom sadržinom prve sekstine iskaz "sišli smo s uma" nema

doslovno značenje, nego preneseno — to je izraz ljubavnog

ushićenja, izbezumljenja od prevelike i prejake ljubavi. "Sišli smo s

uma" ima jasan kontekst u gledanju sredine na ljubav ("mladost — ludost",

"luda ljubav"). Odmah na početku, u prvoj strofi, iskazana je sukobljenost

ljubavnog para sa sredinom (društvom) i odbojan odnos prema njoj:

I svetkovasmo otcepljenje to 

Od muka, sumnje, vremena i sto 

Rana, što krvave ih vređao je svet.

Takav stav prema sredini dosledno je proveden kroz celu pesmu, do

poslednjih stihova: ljubavni par i sredina su dva sasvim odeljena sveta. Na

jednoj strani je zagrcnuta ljubav, vernost, nežnost, nevinost i razumevanje, a

na drugoj strani je racionalna hladnoća, praktičnost i podređenost normama

("lanci života").

Druga strofa je dalje razvijanje motiva sukobljenosti ljubavnog para i

sredine ("sveta"). Nerazumevanje za ljubav bilo je u svetu od koga se

pobeglo (otcepilo), ali "i opet sila zgrnulo se sveta" u novoj sredini, u

bolničkom krugu, pokazujući nerazumevanje za dvoje mladih i njihovu sreću.

Dok su oni srećni, okolina hvali život koji je napušten i žali zbog njihovog

čina.

U trećoj strofi i dalje je prisutna suprotstavljenost ljubavi i razuma, ali je

ljubav dostigla vrhunac i dobila, u skladu sa njenim bujanjem, središnje

mesto: "U cveću smo išli/ Slaveći strasno osećanja ta/ Zbog kojih lepo sa

uma smo sišli/ U novom svetu dobro nam je sad". Cveće, strast, ljubavni

zanos, zadovoljstvo — to je idilična slika ostvarene ljubavi i ostvarenosti

ljudskog bića. Nerazumevanje i otpor ovde se samo naslućuju kao senka kroz

prvi i poslednji stih.

Četvrta strofa je apsolutno osvetljena ljubavlju: došlo je do ravnoteže

između prošlosti i sadašnjosti u ljubavi; nestale su sve sumnje u ljubav i

ljubavni par je zahvaćen blaženstvom ljubavnog sklada i topline ljubavi; srca

su čvrsto spojena, a to je znak trajnosti ljubavi; ljubav je prosvetlila život

("Naš život ovde svetao je tren") i on je "srdačan, krotak". Cela ova strofa je

himna ljubavi, a samo delić njen, poslednji polustih ("onaj život loš") odjek je

onog drugog života ali i kopča koja uspostavlja vezu sa petom strofom koja

će podsetiti na sve nedostatke „onog života" i onih koji ga žive:

Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju, 

Nevinost našeg ne poznaje sveta; 

Životno vino, srž nedostaju 

Njima, a glava njihova im smeta.

Ovde je "onaj život" eksplicitno određen kao loš jer je ograničen uskim i

sebičnim shvatanjima života i ljubavi, nesposoban je da oseti suštinu ("srž") i

lepotu istinskog života („vino"), predrasude i racionalan duh ("glava njihova")

sputavaju i zatvaraju vidike. Poslednji stihovi

A naših srca jedan isti zvuk 

Beleži draži i vremena huk —

imaju višestruku vrednost. Oni opet unose motiv ljubavi i razgaljuju

atmosferu hladnoće i nerazumevanja ("draži"). Oni istovremeno predstavljaju

ključ za pravilno razumevanje pesme i njenog smisla. Stih "A naših srca

jedan isti zvuk" jasno kazuje da ovde nije reč o smrti i mrtvim

ljubavnicima, nego je reč o životu i ljubavi i ljubavnicima čija srca

kucaju istim ritmom.

Šesta strofa pojačava intimni ton; lirsko kazivanje je još jednom vraćeno u

dijalošku formu, obraćanje je pridodalo snagu aktuelnosti i neposrednosti.

Ovde je direktno obraćanje lirskog subjekta dragoj (u prvoj strofi ona je

"draga", a ovde je "verna draga") i rezime onoga što je bilo i što jeste sada:

pokidani su konci što su ih vezivali "za prostor, vreme, tonove i boje,/ —

Lance života što zveče i stežu". Raskid sa prostorom, vremenom, tonovima i

bojama može da navede na pomisao. da je to raskid sa životom i

opredeljenje za smrt kao čin apsolutnog bekstva od stvarnosti.

Međutim, to je činjenica raskida sa društvom i njegovim normama: prostor —

ograničenje, sputanost; vreme — ostajanje u okruženju; tonovi i boje —

podređivanje načinu života, društvenim normama, shvatanjima. Da tako

treba shvatiti ove stihove pokazuje četvrti stih ove strofe o lancima života.

Taj raskid je samostalan izbor da bi se spasila i sačuvala ljubav — ...rad

ljubavi nam i rad sreće svoje".

Sedma strofa je sadržinski i smisaoni nastavak druge strofe. U zugoj strofi

je predočen mirisavi bolnički vrt, u njemu dvoje dragih, oko njih "sila zgrnulo

se sveta". U poslednjoj strofi taj svet još gleda ljubavni par "u košuljama

belim" "sa životom novim". Ovde je, dakle, uspostavljen sadržinski

paralelizam sa drugom strofom ali istovremeno i ritmički i dionalni

paralelizam sa prvom strofom:

Ljubavi naše plav i nežan cvet (1,6) 

Ljubavi naše neumrle znak (VII, 5).

Pandurovićevo pevanje je razgovetno i jasno: slike su konkretne, misli jasno

izrečene, smisao dokučiv. Ali, evo, u ovoj pesmi, ima jedan stih, poslednji,

koji predstavlja zagonetku.

Stih "...Gle! očima im trepti rosa nemo..." sadržinski se oslanja na prethodne

stihove strofe, ali sintaksički je oštro odvojen: ne samo što dolazi posle

završene sintaksičko-intonacione celine, nego je i njegova grafika vizuelna

činjenica nezavisnosti ovoga stiha — započinje sa tri tačke i njima završava,

što sugeriše da je izvučen iz nekog šireg konteksta. Nad ovim stihom se

postavlja još jedno pitanje: šta je izazvalo ; suze posmatrača (sveta) i šta one

treba da znače? Da li su te suze izraz radosti posmatrača zbog sreće

zaljubljenog para jer tuđa sreća može da izazove radost; da li su one izraz

sažaljenja nad sobom jer "svet" spoznaje svoju prazninu i besmislenost

života bez ljubavi; ili su one izraz sažaljenja toga sveta nad sudbinom dvoje

mladih koji su se odvojili od društva i time se usamili? Na ova pitanja teško je

dati odgovor. Uostalom, dobro je da posle čitanja jedne pesme čitalac ostane

zapitan.

Dr Staniša Veličković

Interpretacije III

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #13 poslato: Decembar 26, 2010, 11:42:37 pm »

**

Stihovi Sima Pandurović

RODNA GRUDA

Na kraju, ipak, dođe jedan dan 

Kad čovek ne želi više da se bori, 

Kad mu duh zatraži kakav viši plan 

Života, — dan tužan, i prazan, i znan, 

Kad sve biva jedno, jer se sve pregori. 

Tad sumnja k'o vlaga, prodire u veru, 

A plamen se večne strasti tiho gasi; 

Blede naše duše, sede naše vlasi; 

Tragovi se dragih uspomena peru, 

A odjeka starih ne nalaze glasi. 

Sa svima težnjama i nadama — dalje! 

Dovoljni su tada duši skromni kuti, 

Zrak koji nam sunce kroz prozore šalje; 

Srce ćuti; pusti pred nama su puti; 

Život, to je košmar, ideali — tralje. 

Al' i sada kad su svi vidici, sivi 

Kad vidimo jadnu vrednost sviju stvari, 

Kad su nam svi ljudi nemili i krivi, 

A srušeni vere starinski oltari, — 

Jedna lepa nežnost još u nama živi: 

Nežnost prema zemlji i rodnome kraju 

Čijim nam je dahom duh nekada plenjen, 

Gde i sada zvezde istim sjajem sjaju, 

Isti vetar duva plodan, neizmenjen, 

Iste šume, cveće i mirisi traju. 

Iste ptice poju. Jer i zemlja svaka 

Ima svoje vetre, mirise i boju, 

Svoje sunce, svoje senke od oblaka; 

Jer svaka, najzad, ima dušu svoju, 

I, k'o svoja, biće i mrtvima laka.

Samo jedna ljubav ne čili u pari

Prolaznosti; samo jedna se ne menja;

Samo svoja zemlja ne leži u bari

Dosade; i pored sviju iskušenja,

sve se više voli što se većma stari.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #14 poslato: Decembar 26, 2010, 11:42:46 pm »

**

RODNA GRUDA

Rodna gruda je rodoljubiva pesma. Pandurović je i ovo osećanje, osećanje

ljubavi prema domovini, postavio u širi kontekst čovekovog negativnog

životnog iskustva u kome dominiraju razočaranje, beznađe i apsolutna

bezvoljnost. U takvom kontekstu ljubav prema domovini sagledava se kao

jedino pozitivno osećanje a domovina kao jedino i poslednje utočište onda

kada su porušeni svi ideali i porušeni svi mostovi u životu. U pesmi su

suprotstavljeni egzistencijalno stanje lirskog subjekta, kojim su ovladala

negativna osećanja, i odnos prema domovini. U skladu s tim je i struktura

pesme: sastoji se iz dve celine od po tri strofe, koje su povezane centralnom

(četvrtom) strofom kao svojevrsnom kopulom.

Prvu celinu čine tri prve strofe (1—3). U njoj je sumirano negativno životno

iskustvo lirskog subjekta, koje je uzrokovalo i negativna osećanja i negativan

stav prema životu i prošlosti. To iskustvo kazuje da "na kraju, ipak, dođe

jedan dan/ Kad čovek ne želi više da se bori" — to je dan kada čovek

posustane u neprestanoj borbi i traganju za rezultatom življenja i njegovim

smislom. Trenutak tog saznanja je "dan tužan, i prazan, i znan/ Kad sve biva

jedno": to je kraj životnog puta na kome nema nikakvih rezultata, kada se

gasi životni žar i čoveka obuzme razarajuća ravnodušnost ("kad sve biva

jedno"), kada mu je svejedno šta jeste i šta će biti. U takvom duševnom

stanju sumnja ruši i veru i nadu, osećanja i strasti se gase, zaborav prekida

veze sa prošlošću. Treća strofa je izraz apsolutnog beznađa:

Sa svima težnjama i nadama — dalje! 

Dovoljni su tada duši skromni kuti, 

Zrak koji nam sunce kroz prozore šalje; 

Srce ćuti; pusti pred nama su puti; 

Život, to je košmar, ideali — tralje.

Odbacuju se kao uzaludne sve težnje i nade, miri se sa stanjem u kome se

našla jedinka i zadovoljava sitnim mrvicama života, srce ne reaguje na ono

što se zbiva ("ćuti"), hod kroz život je besmislen ("pusti pred nama su puti")

jer je on samo košmar, osvojeni ideali nisu ono pravo čemu se težilo već

samo — tralje. Bezperspektivnost i mračni pesimizam izbijaju iz ovih

strofa.

Centralna, četvrta strofa, u funkciji je kopule kojom se uspostavlja most

između dva sveta i dva osećanja — ona je prekretnica kojom se iz

apsolutnog pesimizma prelazi u optimizam, iz negativnih osećanja u

pozitivna, iz otuđenosti u svet osećanja. U njoj se sreću dva sveta: četiri stiha

su osenčena mračnim osećanjima i raspoloženjima prethodne tri strofe ("svi

vidici sivi", jadna vrednost sviju stvari", "svi ljudi nemili i krivi", porušene

vere), a peti stih ukazuje da jedna lepa nežnost još u nama živi" — to je veza

za drugu poetsku celinu drugačije atmosfere i drugačijih raspoloženja. 

Druga celina, koju čine peta, šesta i sedma strofa, protivteža je prvoj celini

u sadržajnom i emocionalnom smislu. Dok je prva celina izraz nezadovoljstva

životom i pesimističkog odnosa prema prošlosti, a samim tim i izraz

negativnih osećanja i raspoloženja, druga celina donosi novu atmosferu

osvetljenu pozitivnim osećanjima (nežnost i ljubav prema domovini) i

ispunjenu svešću o domovini kao utočištu i osloncu. Lirskim paralelizmima

naglašena je stalnost i nepromenljivost onih osobina domovine koje su

nekada plenile duh: neizmenjen je sjaj zvezda, dašak vetra, šume, cveće,

mirisi i pesma ptica. Sve je to specifičnost svake zemlje, njena duša. Ljudsko

biće, kao i biće lirskog subjekta, može da bude izloženo iskušenjima, ali

ljubav prema domovini ne čili i "sve se više voli što se većma stari".

Pesimizam kao dominantno osećanje sveta u Pandurovićevoj poeziji

prevladan je u ovoj pesmi osećanjem ljubavi prema zemlji. To

osećanje ne samo da ublažava izraziti pesimizam, nego istovremeno

ukazuje na nov smisao života i razlog postojanja (življenja).

Dr Staniša Veličković

Interpretacije III

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #15 poslato: Decembar 26, 2010, 11:42:53 pm »

**

Stihovi Sima Pandurović

MI, PO MILOSTI BOŽJOJ, 

DECA OVOGA STOLEĆA 

I posle ručka tako mnogo jela 

I pića stoji na stolu. Kroz stakla 

Prozorska, jesen uvela i bela 

Srca se naših izgleda dotakla. 

Pa ipak — nismo mi ni za šta krivi, 

Gospodo. Jesu protekla proleća 

Nemirna, lepa; ali neka živi 

Sumorna mis'o i našeg stoleća! 

Zamagljen pogled, bled oblak na čelu 

Naših dama jednu malu tajnu krije: 

Odricanje nemo, jednu čežnju svelu, 

Strast što je buktala i koje sad nije. 

Izgleda da danas više ne zanima 

Nas, umornu decu ovoga stoleća, 

Drugi i lepši pol, da se ne prima 

Nas nada i čednost budućih proleća. 

Neosetno, tiho pali smo pod vladu 

Drukčijeg, grubog, moćnog suverena: 

Alkohol tupi živce, ruši nadu 

Na čistu ljubav budućih vremena. 

Proklamovan vladar, nečujno, u meni 

Protivnika ima, mada ga se plaših; 

I čašu što se preliva i peni 

Dižem u slavu tradicija naših 

I lepih žena! Nek njin nagon ima 

I sad u nama svoje stare žrece; 

Nedostojno makar, uživajmo s njima, 

K'o žalosni oci nemoguće dece. 

Sve to neće dati ono što je prošlo; 

Al' pohodiće nas dah sreće nam stari; 

I to što je tužno i s nategom došlo 

Imaće opet nenadmašne čari; 

Osetićemo miris ljubičica 

Starih, i ljubav, i nadu proleća, 

Pa ma i mlada a uvela lica, — 

Mi, po milosti božjoj, deca ovoga stoleća.

TRAG VREMENA

Saranio sam svoju dobru dragu

U dane što su iščezli k'o para,

U mrkom, muklom, crnom sarkofagu,

Bez ljubavi i proleća što vara.

Saranio sam svoju dobru dragu.

 

A nije znalo proleće ljubavno,

Čestice spomena u kome trepere,

Ponos i mladost zakopani davno

Bez sene sreće i bez blage vere;

A nije znalo proleće ljubavno

 

Za sne bez noći i noći bez snova,

Za sne u kojim sijala je ona,

Večernja zvezda nesrećnih duhova;

I nije znala mirna vasiona

Za sne bez noći i noći bez snova.

 

Duboko, mračno, nesrećno, i dublje

No smis'o tajni života i bića,

Ja je saranih, uz crvene zublje,

U društvu želja, snova i vetrića, 

Duboko, mračno, nesrećno, i dublje.

 

Saranio sam dvoju dobru dragu:

U dane što su iščezli k'o para,

U mrkom, muklom, crnom sarkofagu,

Bez ljubavi i proleća što vara . . .

Saranio sam svoju dobru dragu.

OSRAMOĆEN SAN

Cinički i grubo zatvorismo srca

Za lepotu zemlje, i zvezda i cveća,

Za intimnu radost, za tuđ bol što grca,

Za ljubav i nemir budućih proleća.

Ravnodušno, mirno napustismo ono

Što je nežna duša prošlosti nam mlade;

Nismo bili tužni, kad pogrebno zvono

Oglasi kraj naše mladosti i nade.

Surovo smo svoje sahranili snove

U sanduke tvrde, u duboke rake

Zaborava večnog, gde se crvi tove,

Zaborava duše i nežnosti svake.

I dok srca naša zagrljajem mira

Mračnoga i teškog leže na dnu groba,

Strasti su povele orgije svog pira

I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.

I u noći, koje gavrani se plaše,

Naše besne strasti, s maskama što kriju,

S perversnim veseljem krv života piju, —

Rastočeno vino u bizarne čaše . . .

Samo, crnim društvom, kao tanak vlat

Na vetru, zadrhti slutnja što se krije.

Monotono, kobno, k'o domaći sat

U zidu, dok jedna opomena bije.

Slućenog glasnika savesti još nema.

Ali on će doći, ma u zadnji čas,

Da nam ipak javi, usplahiren vas,

Da nam se gost jedan u posetu sprema.

I da mladost naša dolazi sa dna

Zaborava našeg, svoga vlažnog groba;

I da će nam doći, u zlokobno doba,

Za osvetu svoga osramoćenog sna.

Srpska moderna Priredio Zoran Gavrilović | Svjetlost — Sarajevo  1960

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #16 poslato: April 27, 2012, 04:50:42 pm »

*

Stihovi Sima Pandurović

RANJENICI IZ 1912 

S prvim žutim lišćem i oni su pali 

Jeseni ove u dan kakav mokri, 

Na poljima hladnim koja strašno zali 

Krv, kiša, a truplje zaseja i pokri. 

Donose ih redom s dalekih ravnica 

Oborene mačem, u borbi i lomu. 

Nosila se nižu. Preplanula lica, 

Naši pali borci vraćaju se domu. 

Crna masa sveta oko njih se tiska, 

U sumrak, kroz svetlost svetiljaka belu. 

Zaborav je, možda, budućnost im bliska! 

Opružene, neme, u surom šinjelu, 

Pod ranama koje sažižu i peku, 

U prahu i krvi, s klonulošću blagom, 

Sa očima mutnim, bez suza što teku, 

Donose ih tužno zavičaju dragom. 

Koliko su retka osećanja što se 

U srcima sviju neumitno bude, 

Kod sveta što gleda kako ih sad nose, 

Te proste heroje, te velike ljude, 

Što su mirno svoja ostavili rala, 

Ognjišta i kuće, i nejač, i žene, 

I čija crvena, topla krv je pala 

Po zemljama što su suzom zalivene. 

Otišli su mirno, ne znajući kuda, 

Prešli preko polja, klanaca i gora, 

I orlove naše pronosili svuda 

Od pragova svojih do dalekih mora. 

Pobijena deco naše zemlje zdrave! 

Vi ste spasli naše drage, naše mile, 

Popadali gordo radi naše slave 

Na domaku besne, neumitne sile. 

Sad vas nose tužno, a niko vas neće 

Spominjati nekad, kolevko uzdanja! 

Na nosila vaša bacaju sad cveće — 

Poslednji i prvi znak opšteg priznanja. 

Pronose ih tužno, pobijene lave, 

Kroz neves'o sumrak, rasplakan i beo, — 

Krvave junake bez nagrade, slave; 

A tragična jeza svet prolazi ceo.

NA POLJIMA MIRNIM PROHUJALE BITKE

Rudi horizonat, mističan i crven

krila strašnog mraka padaju na ravan

na jaruge, vrelt i na put utrven

kud pobedni pohod prošao je slavan.

Svako mesto, kamen, žbun i travka žuta

drhte pod vetrićem jedne noći strasne 

u kojoj mrtvaci leže ukraj puta

a daleko plamte silne vatre jasne.

Krvave su senke projezdile tuda

ko aveti mraka pred kapijom pakla

i tresla se zemlja iz dubine svuda

kad je carstvo palo ko kula od stakla.

Grmi zadnji odjek potmulo i divlje

borbe što se s mržnjom i očajem vodi

dok u mraku budno sve življe i življe

diše stara zemlja u novoj slobodi.

Sve duše u nadi i u strahu cepte

kao žuto lišće, kao travke vitke

kda krupne zvezde pičeše da trepte

na poljima mirnim prohujale bitke.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #17 poslato: Avgust 16, 2012, 02:23:37 am »

 Van

mreže

Poruke: 5313

*

Stihovi Sima Pandurović

VEKOVI 

Ja sam tužna veza krajnosti svih strasti 

I veliko srce sveg oduševljenja; 

Ja sam puna čaša gorkoga prezrenja 

Na doba bez duše, bez snova i časti. 

Ja sam večna ljubav naspram paroksizma 

Osećanja sviju što u meni žive, 

Ogledalo čisto i velika prizma 

Vekova u senci jedne perspektive. 

I moja je duša sred ponoćna mira, 

Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani, 

Duša krupnog, starog haldejskog pastira, 

Što kraj svoga stada sniva na poljani. 

U mojoj se duši, k'o u drevno vreme 

Obala modrim osveštanih voda, 

U časima vere mistične i neme 

Ogleda fasada indijskih pagoda. 

U njoj dunu, katkad, sa pustara krici, 

Orkan divlje strasti što urla i mrvi, 

Kao divlje horde; u požaru krvi 

Zarude odjednom prostrani vidici. 

Ja osetim instinkt izumrlih rasa, 

Svirepost spram slabih, spram dece i žene; 

U gordosti ovih kratkih, burnih časa 

Sve satrapske težnje projure kroz mene. 

A drugi put, kada čežnja tiha, bona, 

Prelije u sjaju mesečine mlake 

I ljubav i nade mnogih miliona, 

Ja osetim mržnju na gorde i jake; 

I živim u društvu onih što su znali 

Živeti bez glasa, bez slave, i sami, 

Voleli sve lepo, trpeli i pali 

Skriveni u večnog zaborava tami. 

I osećam dušom miris blage ambre 

I istočnu radost, i ljubav i strasti 

Gospodara starih ponosne Alhambre 

Što ispiše pehar kratke zemne slasti. 

U meni se strasti svih vekova bore, 

Prolaze junaci s Gospodnjega Groba 

U zamkove svoje gde kandila gore, 

S mačevima teškim, u ponoćno doba. 

U meni je duša Osamnaestog Veka 

I plemići gordi u svili i čipki; 

Ja živim za trenut sred raskošna jeka 

Vremena Vatoa, menueta gipki'. 

I tada se javi huk ogromnih masa, 

Silueta oštra bledog Robespjera, 

I buntovni protest tribunskoga glasa, 

I pad starih dogmi, prestola i vera. 

Ja živim životom istorijskih mena, 

Strašću sviju gordih, velikih i skromnih 

I punim životom velikih vremena 

U prolazu ljudskih svih istina lomnih. 

Ja mrzim naše jednoliko vreme 

Bezbojno, sivo, i u njemu duše 

Skomračne, sitne, pakosne i neme, 

Što se u ropstvu svoga straha guše; 

I mrzim samo naše doba ružno, 

Gde je sve jadno, sve "sredina zlatna", 

Gde se, poput starog i žalosnog klatna, 

Klatimo lagano, monotono, tužno.

SVUDA JESEN 

Sto golih grana, k’o sto crnih ruku, 

U šibi kiše iz vrta se pruža 

Prozoru mome, gde poslednja ruža 

U bolnu jesen žalostivo vene, 

Dok monotono dopire do mene 

Zvuk kapi koje o prozore tuku. 

Sto golih težnja, k'o sto crnih ruku, 

U kiši suza vapiju i traže 

Umrlih ruža mirise što blaže, 

Umrlih dana spomen koji trne 

Uz kucnje srca k’o doboše crne; 

Koji vreme, život večnom stanu vuku. 

I svod k’o crni simbol je nadnesen 

Nad opštu, tužnu močar... Svuda jesen! 

Sto vetrova, kao sto uzdaha, veju 

Preko hrpe žutog lišća koje trune, 

Alejama što se baruštinom pune, 

Stazama gde, kao iz davnih davnina, 

Jeca marš pospanih složnih violina 

Života, kad zraci sa zaranka greju. 

Sto uzdaha, kao sto vetrova, veju 

Mojim vrtom nada i spomena blagih 

U jeseni mutnoj mojih želja dragih, 

Kad spomeni redom, k'o lišće sa grana, 

Padaju uz tužni šumor ovih dana 

Što jad i propast i zaborav seju; 

Kad spomen po spomen, svaki čas odnesen, 

Pada u blato. Jesen... Svuda jesen!

MІЅERERE 

To beše u snu sumornom, dubokom, 

Očajan poraz života i nada, 

Pred mojim mrtvim, zaklopljenim okom 

Svet što se gubi i jesen što vlada 

Setna i svetla preko svega što je 

Živelo negda. Sunce zrake baca 

Dugačke, žute vrh sarane moje, 

Na prosti kovčeg i glavu mrtvaca. 

Tutnji i bruji promuklo i tmulo 

Muzika smrti. I tonovi pište 

Pogreb ideja i nestanje trulo 

Bolova, senki što dave i tište. 

Prošlo je, prošlo sve. I sunce žali 

Rastanak moj sa bolom, i bez volje, 

Snagu i nežnost što su tužno pali 

Neprežaljeni, bez zamene bolje. 

Ja ipak vidim iz mrtvačkih kola 

Nevine ljude, i kraj zlobe njine; 

Osećam snagu celog svetskog bola, 

Znam da su deca zemlje i prašine. 

Umiru zraci, prirodna lepota. 

Telesa jadna, bolesna i troma 

Žéna i ljudi, bolnih od života, 

Prate me nemo do mog večnog doma. 

Stoga sam ves'o. A flaute cvile 

Nestanak cveća, ljubavi i patnja, 

Želja i nada što su sjajne bile, — 

Tralje života koje nosi pratnja. 

Muzika jeca tonom čiste tuge. 

Gasi se sunce i zraci mu blede; 

Spušta se tama; umiru sve duge 

U kalu sveta, u haljini bede. 

Mrak! mrak se hvata dubok. Ječe trube 

Pobedu smrti što nosi trofeje: 

Uvele nade iz stvarnosti grube, 

Cepane snove, do one aleje 

Što guši zemljom život. Ječe trube 

Pogrebni marš nad bićem svega sveta, 

Za one što se pate, koji ljube, 

Za prosjake života tol'kih leta. 

Rasprostire se kroz kristalne sfere, 

Kroz vazduh suv i bistar, iz proleća, 

Očajno tužno, setno mіѕerere! — 

Kobni zvuk smrti života i cveća.

SUMRAČNE TEŽNJE 

Da mi je da vidim zrak mistične sreće 

O kojoj sneva mladost i naš jad, 

Kad dušu očaj gorki prelije, 

I dođu dani bede teže, veće! 

Jer svet je čemer, i blato, i gad, 

I tesan, memljiv prostor ćelije. 

Da mi je ljubav osetiti blagu 

O kojoj ne zna, a govori svet, 

Naivnu, belu, u životu zlom! 

Da mi je opet zavoleti dragu! 

Jer svet je bluda i razvrata dom, 

Gde čednost vene kao rani cvet. 

Da mi je život lepote i zdravlja, 

Kad čista duša čisti diše zrak, 

I kad je čovek srećan, jer je sam; 

Kada se sumnja nemila ne javlja; 

Jer svet je beda, prljavost i mrak, 

I nevoljnička bolnica i sram. 

Hoće li doći čas veliki, sveti, 

Da blesne pravde i razuma sjaj, 

K’o strašnog dana božja sudnica 

Što će nas jednom na grehe da seti? 

Jer svet je teška, strašna ludnica, 

Svirepost, očaj, nesreća i vaj. 

Ili će uvek sve biti tek plen 

Surove smrti; a večno roblje 

Života neće stresti lanac njen, 

K’o sante leda ni Sever ni Jug? 

Jer svet je tužno, preorano groblje, 

Zaborav večit, neželjen i dug. 

Jer, verujte mi, svet je mrak ćelije, 

Gde čašu nada otrov prelije 

U trci dana, u lutanju tom; 

I svet je greha i razvrata dom, 

Gde vlada lupež, ili bludnica; 

I svet je teška, strašna ludnica, 

I bolnica, i tamnica za roblje, 

I tužno, večno, prekopano groblje.

SONET

 

Šta je to? Urlik pobesnelih rulja? 

— Ne. Studen vetar bespoštedno duva; 

Oči pune suza; zemlja nam je suva; 

Naš se svet snova iz temelja ljulja.

 

A orgije besne dželata i hulja. 

Ko kapije naše i svetinje čuva?

— Niko, sem ponoć ravnodušna, gluva; 

Naše reke teku pune teškog mulja.

I ne čuju se bola krikovi;

Izbledeli su dragi likovi

K'o izbačene stare listne.

 

A izgubljeni dobri tragovi; 

Kobni ples smrti vode vragovi 

Pred licem nove, gole istine.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

 Van

mreže

Poruke: 5313

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #18 poslato: Februar 24, 2013, 07:51:27 pm »

*

Stihovi Sima Pandurović

PREDVEČERNJI PUT

Dugo smo na teškom putu, verna. 

Samo, mi još svome svetlom cilju koračamo.

Neosetno, tiho, kroz aleje neme,

sad nas prate senke dve: Starost i Vreme.

I mada nam ništa ne kažu, ne čine,

osećamo teret njihove blizine.

Katkada se samo okrenemo stravno

i spazimo pogled njin, ukočen davno.

A kad pogledamo ponovo preda se,

iluzija drage lagano se gase;

i gomile mrtvog lišća u minutu,

ko venci na kovčeg, padaju po putu.

I najzad nam sve to, s predvečerja bleda,

rasuta arija izgleda.

ISTI KRAJ

Svakim je danom u duši praznije,

na žalost, — jer to je ipak žalost, draga;

lepe su stvari najprolaznije;

pa bar da dubokog ne ostave traga!

A ovako, dug je život iskušenja,

bola i zala što tište i peku,

sećanja na prošlost, i večita bdenja,

i nada na sreću nenadnu, daleku.

I dugačka je naša ludost samo,

što verujemo u preokret svega,

kad ipak dobro i sigurno znamo

da je sve isto: pre i posle njega.

Najzad, ništa, draga, nije tako skupo,

da bi za njim oblak teške tuge osto.

Sve na ovom svetu svršava se prosto,

odviše prosto i očajno glupo.

TAKO JE BOG REKAO

Bedna dušo moja, sudbu svoju vuci

Sve do u sumrak svog poslednjeg časa.

Redom tvoji zlatni prošli su trenuci;

Sećanje na njih jedva zatalasa

Tiho i skromno grudi, kuda pada

Mora života. Pevaj zato sada

Samo mrak svog jada,

Samo mrak svog jada.

 

Život nam nade mladosti ne prašta;

Budućnost naša s prošlošću se sliva

U taman dekor sna što se ispašta

Stvarnošću koja bole nam preliva.

Pod oblakom što se iznad nas razvija

Taman vetar dahom mutnih elegija

Naše želje nija,

Naše želje nija.

 

Kad nemamo suza za časove mrtve,

Što značahu sreću kad nada ne trne;

Kad snosimo prazne i neplodne žrtve,

Pevaj, dušo moja, svoje dane crne

I s proleća, kad potoci se pene

I tope, i ruže kad se zacrvene,

I kad cveće vene,

I kad cveće vene. 

ŽENA 

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren'o 

I sve tvoje mane, grehe i vrline 

Zavoleo tamnom strašću, draga ženo, 

Strašću radi koje živi se i gine. 

Ti si svetlost moje radosti i tuge 

I molitva čista srca u samoći, 

Radost mojih snova u bojama duge, 

Vera moga bića u danu i noći. 

Kad pričešće dođe duše koju zvona 

Zovu večnom carstvu čistote i mira, 

Ti si moje vere velika Madona 

Pred kojom se celi iz svetog putira. 

Što živimo duže, vezani smo čvršće. 

Ti si tamna težnja nagona i žudi 

I razblude moje, kad na meni dršće 

Sve, a pohota se počinje da budi. 

Kad instinkt sa svešću stane da se bori, 

Kad se vani prospe mesečina bêla, 

Crven plamen mojih strasti uvek gori 

Na grešnom oltaru tvog mirisnog tela. 

I sto tamnih veza u nama se spaja: 

Veza ranih snova o večnoj lepoti, 

Veza našom decom, radosti i vaja, 

I perversne strasti i duše i ploti.

U KOLEVCI SNA 

Kad sunce zađe, i pokrivač plavi 

Zvezdane noći, veče toplog juna 

Padne po polju i vrh cvetnih kruna, 

A žuti mesec na nebu se javi, 

U mojoj duši šum umornih trava 

I trepet lišća u disanju noći 

Šire san jedan sugestivne moći, 

Jedan san što se čini da je java. 

Jedan san, koji sjaj mesečev zlati, 

Javlja se, čili, povija onako 

Kako miris dune poljanama lako, 

Kako uzdah noći kandilke zaklâti. 

I s bojama koje upija lepota 

Noći, ovaj svet se s drugim svetom sliva 

U meku sliku zadovoljstva živa, 

U život jednog sna i san života. 

Tada miriše doba ranog maja; 

I kao da se, neprimetno, prosto, 

Na Ideal što je u sećanju ost’o 

Nastavlja tiho jedan san bez kraja.

 Sačuvana

Angelina

Administrator

Hero Member

Sima Pandurović (1883—1960)

« Odgovor #19 poslato: April 04, 2013, 03:12:29 pm »

*

SIMA PANDUROVIĆ

Valjevo, sreska varoš, daleke 1907. godine. Kafane uvek pune elegantnih

 Van

mreže

Poruke: 5313

oficira. Svakog jutra pred "Srbijom" sreski načelnik pije kafu. Kolubara

između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare

profesore Gimnazije koje đaci pozdravljaju sa "ljubim ruke", dođe mladi

student Sima Pandurović, kasnije poznati pesnik. 

Branislava, najmlađa kći uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz

pansiona "Notr Dam" u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je

doveo učenike na pričešće. 

"Što je lep ovaj čovek", pomislila je u sebi, "A i što ima lepe oči!". 

Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za

Valjevo drug mu je rekao "da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i

otmena devojka", pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na

beloj, krutoj "manžetni" od košulje. Kroz nailazeće mesece sreli su se još na

kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja

došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome: 

"...Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u

agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se

kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli

su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: "Brano, ovo

je pesnik Sima Pandurović..." 

I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama "Sećanje koje vida", Sima

Pandurović kaže:

"…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i

koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata

Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju

sam primećivao kadkad na zabavama ili na ulici..." 

Njoj je posvetio i ove stihove:

"...Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan,

Sjaj morem skrivene, skupocene školjke,

On je davao dubok neznan izraz jedan,

Čežnje nasih snova i minule boljke.

On je skrivao blago uspomena čednih,

Nežnost žutih ruža i krinova smernih,

Nada mnom i sada sija tuga jednih,

Očiju bisernih..."