Šilerova Pisma o estetskom vaspitanju čoveka

I pismo

– Šiler navodi da će u nizu pisama da iznese rezultate svojih istraživanja o lepom i umetnosti. – Njegova tvrđenja većim delom počivaju na Kantovim načelima. – Razum mora da razori objekat unutrašnjeg čula, ako hoće da ga usvoji. – Da bi uhvatio prolaznu pojavu, filozof mora da je sputa u pravila i da je rastrgne na pojmove.– Sva magija lepote počiva na njenoj tajni, a sa nužnom vezom njenih elemenata uhvaćena je i njena suština.

II

– Tok događaja dao je geniju doba pravac koji preti da ga sve više i više udalji od umetnosti ideala. – Umetnost je kćer slobode i nju će određivati nužnost duhova, a ne potreba materije. – Korist je veliki ideal sadašnjeg doba kome treba da kuluče sve snage i da se klanjaju svi talenti. – Granice umetnosti sužavaju se sve više, što nauka proširuje svoje okvire. – Putem lepote dolazi se do slobode (biće kasnije objašnjeno).

III

– Priroda radi za čoveka, kada njegova slobodna inteligencija još ne može samostalno da radi za njega. – Ono što čoveka čini čovekom je to što se on ne zadržava na onomoe što priroda od njega stvara, nego ima sposobnost da umom ide unatrag, gde je priroda išla napred, da delo učinjeno iz nevolje pretvori u delo svog slobodnog izbora i fizičku nužnost uzdigne do moralne. – Kada se prepozna kao čovek, on uviđa da se nalazi u državi, pod pritiskom potreba, pre nego što je mogao to stanje da izabere. – Država je zasnovana po prostim prirodnim zakonima, pre nego što je čovek to mogao da učini po zakonima razuma. – Kada postane razborit, čovek u ideji stvara prirodno stanje i razumom vođen, po slobodnoj volji, stanje zavisnosti zamenjuje stanjem ugovora. Na taj način nastaje i opravdava se pokušaj naroda koji je posao punoletan da pretvori svoju prirodnu državu u moralnu. – Uređenje prirodne države potiče iz snaga, a ne iz zakona. Ono protivreči moralnom čoveku kome prosta zakonitost treba da služi kao zakon, ali dovoljna je fizičkom čoveku, koji sebi daje zakone da bi se mogao nagoditi sa snagama. – Fizički čovek je stvaran, a moralni je problematičan.

– Ako razum ukine prirodnu državu i ako na njeno mesto postavi svoju (zameni fizičko moralnim), onda se usuđuje da namesto egzistencije društva postavi jedan samo mogući ideal društva. – Fizičko društvo u vremenu ni u jednom trenutuku ne sme prestati, dok moralno u ideji nestaje. – Zbog čovekovog dostojanstva ne sme doći u opasnost njegova egzistencija. – Živi mehanizam države mora se popravljati dok radi. – Od fizičkog karaktera treba da se odvoji samovolja, a od moralnog sloboda, da bi se prvi doveo u sklad sa zakonima, a drugi da se učini zavisnim od utisaka. Prvi treba da se udalji od materije, a drugi da joj se približi u cilju stvaranja trećeg karaktera, koji bi bio srodan sa oba, koji ne bi sprečavao moralni karakter u njegovom razvoju, koji bi utro prelaz od vlade prostih snaga do vlade zakona i koji bi čak služio kao jemstvo nevidljivog morala.

IV

– Samo prevaga tog trećeg karaktera kod jednog naroda može učiniti bezopasnim preovražaj države po moralnim principima, a samo takav karakter može jamčiti za njegovu trajnost. – Odredbe ljudske volje uvek ostaju slučajne, a samo se kod apsolutnog bića fizička nužnost poklapa sa moralnom. – Moralno ponašanje čoveka mora biti njegova priroda, a čovek mora već svojim nagonima biti doveden do takvog postupka koji može biti samo posledica moralnog karaktera. – Čovekovi nagoni treba da budu u skladu sa njegovim razumom da bi vredeli kao univetzalni zakoni. – Svaki individualni čovek, po podobnosti i određenosti, u sebi nosi čistog individualnog čoveka i zadatak njegovog bića je da bude u skladu s njim. Tog čistog čoveka, koji se manje ili više ogleda u svakom subjektu, reprezentuje država, objektivna i u neku ruku kanonska forma, u kojoj se teži sjedinjavanju raznolikosti subjekta. – Mogu se zamisliti dva načina nakoja čovek u vremenu može da se sretne sa čovekom u ideji, tj. dva načina na koja država može postojati u individuama:

1) Tako što čisti čovek potiskuje empirijskog, što država potiskuje individuu 2) Tako što individua postaje država, što se čovek u vremenu uzdiže do čoveka u ideji

– Zato što država treba da bude organizacija koja nastaje sama sobom i za samu sebe, ona može biti stvarna jedino ako delovi odgovaraju ideji celine. – Pošto država u grudima svojih čistih građana stoji kao reprezentant, ona će imati isti odnos u kom oni stoje sami prema sebi. – Čovek može na dva načina biti u protivrečnosti sa samim sobom:

1) kao divljak – ako njegova osećanja vladaju njegovim načelima. Prezire umetnost, a obožava prirodu.

2) kao varvarin – ako njegova načela uništavaju njegova osećanja. Ismeva i obesčašćuje prirodu.

– Obrazovan čovek sprijateljuje se sa prirodom i poštuje njenu slobodu, obuzdavajući samo njenu samovolju.

– Totalnost karaktera mora postojati kod onog naroda koji treba da bude sposoban i dostojan da državu nužde zameni državom slobode.

V

– Podivljalost i malaksalost su dve krajnosti ljudskog propadanja, a obe sjedinjene u jednom vremenu. – Objektivna ljudska priroda ima razloga da se žali na državu; subjektivna mora poštovati njene ustanove. – Duh vremena koleba se između posuvraćenosti i sirovosti, između izopačenosti i proste prirode, između sujeverja i neverovanja, i samo ravnoteža zla ponekad mu još postavlja granice.

VI (razvijanje pojedinačnih sposobnosti)

– Grci su nas postideli svojom jednostavnošću. Oni su nam suparnici i uzori. Oni ujedinjuju mladost fantazije sa muževnošću razuma. – Celokupna ljudska priroda kod njih nalazila se u svakom pojedinačnom bogu. – Danas ljudi razvijaju samo jedan deo svojih sposobnost, dok su ostale zakržljele. Samo doba je tako uređeno. – Grcima je forme davala priroda, koja sve sjedinjuje, a nama daje razum, koji sve razdvaja. – Problem današnjice je što ljudi sve iskustvo uopšte cene prema posebnom fragmentu iskustva i pravila svog posla prenose na svaki posao bez izuzetaka. – Senzibilitet duše po stepenu zavisi od živahnosti, a po obimu od bogatstva mašte, ali sada nadmoć analitičke sposobnosti mora nužno lišavati fantaziju njene snage i njene vatre. – Apstraktni mislilac ima zato često hladno srce, jer on raščlanjuje utiske koji samo kao celina mogu da ganu dušu. – Iako naprezanje pojedinih duhovnih i fizičkih snaga može stvoriti izvanredne ljude, samo njihova ujednačena temperatura omže stvoriti srećne i savršene. – Pogrešno je da stvaranje pojedinačnih snaga znači žrtvovanje celine. – Do nas mora stojati da celinu u našoj prirodi, koju je umetnost razorila, ponovo uspostavimo putem jedne više umetnosti.

VII

– Priroda nam u svojoj fizičkoj tvorevini propisuje put koji imamo da idemo u moralnoj. – Zadatak za više nego jedno soleće je da se karakter doba mora otrgnuti od slepe vlasti prirode i onda se vratiti njenoj jednostavnosti, istini i bogatstvu.

VIII

– Ako istina treba da pobedi u sukobu sa snagama, onda i sama mora da postane snaga, i za svog zastupnika postavi nagon. – Nagoni su jedine pokretačke snage u svetu koji oseća. – Do sada, ljudsko srce nije bilo otvoreno za istinu i nagon nije za nju radio, pa se i ona pokazivala slabašnom. – Doba je prosvećeno, do znanja se došlo, ona su objavljena i bila bi dovoljna da isprave bar naša praktična načela,a a mi smo i dalje varvari. – Potrebna je energija hrabrosti (volja) da se čovek bori protiv prepreka koje tromost prirode i kukavičluk srca suprotstavljaju učenju. Treba se osmeliti da budemo mudri! – Usavršavanje moći osećanja omogućuje bolje shvatanje, jer put do glave vodi preko srca. – Prosvećenost razuma utiče na karakter, ali od karaktera i potiče.

IX (zadatak umetnika)

– Svako poboljšanje na političkom polju treba da pođe od oplemenjivanja karaktera. – Postavlja se pitanje, kako da se karakter oplemeni pod uticajem varvarskog državnog uređenja? Sredstvo za to, koje ne pruža država i koje ostaje čisto i pri svoj političkoj pokvarenosti je lepa umetnost. – Umetnost i nauka su oslobođene od svega što su zavele ljudske konvencije i obe su apsolutno imune od ljudske samovolje. – Zakonodavac može zatvoriti njihovu oblast, ali njima ne može vladati; može progoniti prijatelja istine, ali istina ostaje; može ponižavati umetnika, ali umetnost ne može falsifikovati. – Normalno je da umetnost i nauka budu u duhu doba i da se stvaralački ukus ravna prema kritičkom. – Večno filozofi i umetnici nastoje da spuste istinu i lepotu do prostih ljudi. – Umetnik je sin svog doba! On materijal uzima od sadašnjosti, a formu od jednog plemenitijeg doba, ili od nepromenljivog jedinstva svog bića. – Umetnik se čuva od pokvarenosti svog doba na taj način što prezire njihov sud. – Umetnik treba da svetu na koji utiče da pravac ka dobru, pa će ritam vremena dovesti do razvoja. Taj pravac će dati svetu ako njegove misli uzdiže do nužnog i večnog; ako radeći ili obrazujući pretvara nužno i večno u predmet njegovih nagona. – Umetnik treba da živi u svom dobu, ali da ne bude njegova stvar; treba da radi za svoje savremenike ono što je njima potrebno, a ne ono što oni hvale; treba da goni samovolju i sirovosti iz njihove zabave, pa će ih na taj način ukloniti i iz njihovih misli; treba da ih u svakom trenutku okružuje plemenitim, duhovnim formama i simbolima izvrsnog – sve dok privid ne savlada stvarnost, a umetnost ne savlada prirodu.

X (lepota)

– Čovek može na dva načina da se udalji od svoje namene (kao divljak i kao varvarin), a sa te zalutalosti treba da se vrati pomoću lepote. – Razvijeno osećanje za lepotu profinjuje naravi– Čovek bez forme prezire svaku ljupkost u izražavanju, uzimajući je kao podmićivanje, finoću vidi kao pretvaranje, a nežnost i širinu u ponašanju vidi kao preterivanje. – Kritika lepote vredna poštovanja kaže da lepota u rđavim rukama može da deluje u prezrive svrhe, da stvori zabludu i nepravdu, zato što ukus obraća pažnju samo na formu i nikad na sadržaj, on daje duše opasan pravac. Samo pojava određuje vrednost takvim stvarima. – U svakoj epohi istorije u kojoj vlada ukus i cvetaj uumetnosti nalazimo pad ljudskog roda – Atina i Sparta imale su nezavisnost koja se temeljila na zakonu, ali im je ukus bio nezreo, a umetnost nerazvijena. – Kuda god bacili pogled u prošlost, nalazimo da ukus i sloboda izbegavaju jedno drugo i da sloboda zasniva svoju vlast samo na propasti herojskih vrlina. – A ipak, upravo je ova energija karaktera, kojom se obično iskupljuje estetska kultura, najbolji pokretač svega velikog i sjajnog u čoveku, a nedostatak te energije ne može nadoknaditi nikakva prednost, ma koliko ona bila velika. – Lepota se pokazuje kao nužan uslov ljudskog roda. – Ko se ne usudi da se udalji od stvarnosti, nikada neće ovladati istinom.

XI (ličnost i stanje)

– Apstrakcija može da dospe do dva krajnja pojma. U čoveku ona razlikuje ono što je: 1) trajno – čovekova ličnost 2) neprestano promenljivo – čovekovo stanje

– Ličnost i stanje (čovek i njegova opredeljenja), koje u nožnom biću (bogu) zamišljamo kao jedno i isto, u ograničenom biću su uvek dve stvari. – Ličnost je stalno postojana, a stanje se stalno menja.– Ne može se zasnivati ni stanje na ličnosti, ni ličnost na stanju. – Postojimo zato što postojimo; osećamo mislimo i imamo volju, jer izvan nas postoji još nešto. – Čovek predstavljen u svom savršenstvu bio bi trajno jedinstvo koje u bujicama promene uvek ostaje isto. – Sklonost ka božanstvu čovek nosi u svojoj ličnosti, a put ka božanstvu (koji nikad ne dovodi do cilja) otvoren mu je čulima. – Dva su zakona čulno razumske prirode:

1. (nastoji na apsolutnoj realnosti) Čovek treba da stvara svet od svega što samo ima formu i da manifestuje sve svoje sklonosti

2. (nastoji apsolutnoj formalnosti) Čovek treba u sebi da uništava sve što je samo svet i da unosi sklad u sve svoje promene

– Čovek, dakle, treba da otuđuje sve unutrašnje i oformljuje sve spoljno. – Oba zadatka, zamišljena u svom najvišem ostvarenju, vraćaju nas pojmu božanstva od kog je Šiler pošao.

XII (čulni i nagon za formom)

– Ne ispunjavanje ovog dvostrukog zadatka (da ostvarujemo nužno u sebi, a stvari izvan sebe da potčinjujemo zakonu nužnosti) prisiljavaju nas dva suprotna nagona:

1.) Čulni nagon – polazi od čulnog postojanja čoveka, ili od njegove čulne prirode i bavi se time da ga stavi u vremenske okvire i učini materijom. Materija je ovde promena, ili realnost koja ispunjava vreme. Ovaj nagon zahteva promene, zahteva da vreme dobija sadržaj. Ovo stanje prosto ispunjenog vremena zove se osećanje i samo se putem njega manifestuje fizičko bitisanje. Gde deluje isključivo ovaj nagon, tu postoji i najviše ograničenje: čovek je u tom stanju samo ispunjeni trenutak vremena – čovek čak i ne postoji, jer njegova ličnost prestaje dotle dok osećanje vlada njime i vreme ga nosi sa sobom. Za čulni nagon vezuje se pojava ljudske prirode. Oblast ovog nagona proteže se onoliko koliko je čovek ograničen. On je jedini koji onemogućuje potpuno savršenstvo ljudske prirode, iako budi i razvija njene sklonosti, ali vezuje duh koji teži naviše za čulni svet. Suprotstavlja mu se čvrsta volja

2.) Nagon za formom – polazi od apsolutnog čovekovog bića, ili od njegove razumne prirode i nastoji da ga oslobodi, da unese harmoniju u različitost njegovog javljanja i da održi njegovu ličnost i pored sveg menjanja stanja. Ovaj nagon traži istinu i pravo. On daje zakone; zakone za svaki sud ako se ovaj odnosi na saznanja, a zakone za svaku volju, ako se odnosi na dela. Gde gospodari nagon za formom, tu postoji najveće proširivanje bića, tu se gube sve granice, tu se čovek uzdigao iznad granica čula, do jedinstva ideja koje sa sobom obuhvata celo carstvo pojava. Moralno osećanje nam kaže šta treba dabude i ono odlučuje zauvek.

XIII

– Tendencije ova dva nagona su protivrečne, ali ne u istim objektima. – Zadatak kulture je da osigura granice ovih nagona. Njen zadatak je dvostruk:

1.) da čulnost štiti od napada slobode – da stvara sposobnost osećanja 2.) da ličnost osigurava od snage osećanja – do podiže snage razuma

– Samo ukoliko je čovek samostalan, realnost je izvan njega i on je prijemčiv, a samo ukoliko je prijemčiv, realnost je u njemu – I jednom i drugom nagonu potrebno je ograničavanje i popuštanje, ukoliko se zamišljaju kao energije. Prvom (čulnom) da ne provaljuje u oblast zakonodavstva; drugom (za formom) da ne provaljuje u oblast osećanja. – Slabljenje čulnog nagona ne sme biti posledica fizičke nesposobnosti, već mora biti akt slobode.

– Nagon za materijom mora ličnost držati u svojim podesnim okvirima, a nagon za formom mora održavati čovekovu prijemčivost.

XIV (nagon za igrom)

– Uzajamni odnos oba nagona je zadatak uma, koji čovek može da reši samo u savršenstvu svoga postojanja. – Ideja čovekove ljudske prirode je da se neprestano približuje beskrajnom, a da nikad to ne dostiže. – Ljudsko biće je u skladu sa ovom idejom (i u punom značenju čovek), ako ne prati samo jedan od ova dva nagona. – Dokle god čovek oseća, za njega su tajna njegova ličnost i njegova egzistencija, a dokle god samo misli, za njega su tajna njegova egzistencija u vremenu i stanje. – Nagon za igrom (Spieltrieb) je onaj nagon koji spaja čulni i nagon za formom. U njemu oba deluju povezano. On je usmeren na to da vreme potre u vremenu, da spoji postojanje sa apsolutnim bitisanjem, promenu sa identitetom. – Čulni nagon traži da bude određen; nagon za formom hoće sam da određuje; nagon za igrom nastoji da prima onako kao što bi sam stvarao, i tako da stvara kao što čulo nastoji da prima. – Nagon za igrom vrši istovremeno pritisak na dušu i moralno i fizički. On uklanja sav pritisak i oslobađa čoveka fizički i moralno. – Nagon za igrom stavlja formu u materiju i realnost u formu.

XV (živi lik)

– Predmet čulnog nagona naziva se život u najširem značenju i označava sve materijalno bitisanje i svu neposrednu sadašnjost u čulima. – Predmet nagona za formom naziva se lik i on obuhvata sve formalne osobine stvari i sve njihove odnose prema snagama mišljenj. – Predmet nagona za igrom naziva se živi lik i on označava sva estetska svojstva pojava, tj. sve što se u najširem značenju naziva lepota– Predmet nagona za igrom je lepota! – Spajajući se sa idejama, sve stvarno gubi ozbiljnost, pošto postoje malo, a time što se poklapa sa osećanjima, nužno se oslobađa svoje ozbiljnosti, pošto postaje lako. – Čovek nije ni isključivo materija, ni isključivo duh. Lepota kao savršenstvo njegove prirode ne može, dakle, biti isključivo sam život, ni isključivo sam lik, već zajednički objekat oba nagona. – Duša se pri posmatranju lepote nalazi u srećnoj sredini između zakona i potrebe i baš zato što je podeljena među njima oslobođena je stege i jednog i drugog. – Među svim čovekovim stanjima baš igra i samo igra čoveka čini potpunim i razvija njegovu dvostruku prirodu. – U idealu lepote koji postavlja um dat je i ideal nagona za igrom koji čovek treba da ima pred očima u svim svojim igrama.

– Lepo ne treba da bude prost život i prost lik, nego živi lik, tj. lepota, pošto ona čoveku diktira dvostruki zakon apsolutne formalnosti i apsolutne realnosti. – Čovek sa lepotom samo treba da se igra i samo sa lepotom čovek treba da se igra. Čovek se igra samo onda kada je u punom značenju čovek, i on je samo onda čovek kada se igra.

XVI (idealno lepo)

– Ideal lepog tražimo u što je moguće savršenijoj vezi i ravnoteži realnosti i forme. Ali ova ravnoteža ostaje uvek samo ideja koju stvarnost nikada ne može sasvim da dostigne. U stvarnosti će uvek preostati nadmoć jednog elementa nad drugim. – Postoji, dakle, samo jedna jedina, nedeljiva lepota u ideji, jer može postojati samo jedna jedina ravnoteža; lepota u iskustvu uvek će biti dvostruka. – Od lepoga se može očekivati ublažavanje (da bi se oba nagona držala u svojim granicama) i naprezanje (da bi se oba održala u snazi). – Idealno lepo pokazuje u različitom smislu osobinu koja ne samo ublažava nego i snaži. – Zadatak je fizičkog i moralnog namesto naravi postavljati moral, namesto znanja postavljati saznanje, a namesto sreća blaženstvo. Praviti od lepota lepotu zadatak je estetskog obrazovanja!

XVII (lepota blaži i krepi)

– Lepota u napregnutom čoveku vaspostavlja harmoniju, a u malaksalom energiju i na taj način svodi ograničeno stanje na apsolutno i od čoveka stvara celinu koja je savršena u samoj sebi. – Svaka isključiva vlada jednog od dva čovekova osnovna nagona za njega je stanje pritiska i nasilja, a sloboda leži samo u zajedničkom dejstvu obe njegove prirode. – Lepota kao mirna forma smiruje divlji život i krči prolaz od osećanja ka mislima, a kao živa slika ona apstraktnoj formi daje čulnu snagu.

XVIII

– Lepotom se čulni čovek dovodi do forme i mišljenja; lepotom se duhovni čovek vraća materiji i ponovo predaje čulnom svetu.

XIX (volja i sloboda)

– U čoveku se mogu razlikovati dva razlčita stanja pasivne i aktivne određenosti i isto toliko stanja pasivne i aktivne odredljivosti. – Stanje ljudskog duha pre svake određenosti, koje je dato utiscima čula, predstavlja odredljivost bez granica. U tom carstvu mogućega ništa nije srešeno, prema tome ništa još nije ni isključeno.

To se stanje neodređenosti može nazvati praznom beskrajnošću (što ne treba mešati sa nekom beskrajnom prazninom). – Da bismo opisali neki lik u prostoru, moramo beskrajni prostor ograničiti; da bismo sebi predstavili neku promenu u vremenu, moramo podeliti celinu vremena. Dakle, samo granicama dospevamo do realnosti, samo negacijom ili isključivanjem do pozicije ili stvarnog stava. Ova radnja duha naziva se suđenje ili mišljenje, a njen rezultat je misao. – Ako se o lepom tvrdi da ono utire čoveku prelaz od osećanja do mišljenja, to nikako ne treba razumeti tako kao da bi lepo moglo ispuniti pukotinu koja razdvaja osećanje od mišljenja. – Svaki od dva nagona, čim se razvio, po svojoj prirodi, nužno teži za zadovoljenjem. – Volja je ono što se prema oba nagona odnosi kao sila (kao osnova stvarnosti), ali ni jedan od oba nagona ne može se sam za sebe prema drugom odnositi kao sila. – Nema u čoveku nikakve druge sile sem njegovevolje i samo ono čime čovek prestaje, smrt i gubitak svesti, može uništiti unutrašnju slobodu. – Čim u čoveku prorade dva suprotna osnovna nagona, oba gube prinudu, a iz suprotnosti dve nužnosti nastaje sloboda.

XX

– Da se na slobodu ne može uticati proizilazi iz samog njenog pojma. – Sloboda počinje tek onda kada su se potpuno razvili čovek i oba njegova osnovna nagona; ona, dakle, mora nedostajati dok on nije potpun. – Čulni nagon počinje da deluje pre razumnog, jer osećanje prethodi svesti i u tome nalazimo objašnjenje celokupne istorije ljudske slobode. – Čovek ne može preći neposredno od osećanja do mišljenja; on mora napraviti jedan korak unatrag, jer samo time što se ponovo uklanja jedna determinacija, može nastupiti suprotna. – Duh od osećanja do misli prelazi izvesnim srednjim raspoloženjem u kome su čulnost i razum istovremeno aktivni. Ovo srednje raspoloženje, na koje duh nije ni fizički ni moralno nateran i koje ipak deluje na oba načina, zaslužuje prvenstvo da se nazove slobodno raspoloženje. – Ako stanje čulne neodređenosti nazivamo fizičkim, a stanje umne logičkim i moralnim, onda moramo ovo stanje realne i aktivne odredljivosti nazvati estetskim. – Estetsko svojstvo stvari se odnosi na celinu naših različitih snaga, a da za pojedinu od njih ne bude neki određeni objekat. – Svrha estetskog vaspitanja je da stvara celinu naših čulnih i duhovnih harmonija u najvećoj mogućoj harmoniji. XXI

– Šta je mišljenje u odnosu na određenost, to je estetsko stanje u odnosu na odredljivost. – Estetsko stanje je stanje realne i aktivne odredljivosti, to je srednje raspoloženje kojim duh od osećanja ide do misli. – Estetkom kulturom postiže se to da priroda omogućava čoveku da od sebe čini šta hoće; njemu je potpuno vraćena sloboda da bude ono što treba da bude.

– Lepota može biti nazvana “našim drugim tvorcem”, jer ona u nama samo omogućava da se razvije čovek, a ostavlja na slobodnoj volji dokle će se razviti.

XXII (estetsko raspoloženje)

– Estetsko raspoloženje upravo zato što ne štiti nijednu pojedinačnu funkciju ljudske prirode, pogoduje svakoj bez razlike, a ne ide na ruku nijednoj prvenstveno zbog toga što je temelj mogućnosti za sve. Estetsko vodi do neograničenog. – Svako drugo stanje upućuje nas na prethodno i da bi ovo prestalo potrebno mu je sledeće; samo estetsko stanje je celina za sebe, pošto u sebi sjedinjuje sve uslove svoga porekla i svoga trajanja. – Pošto se u stvarnosti ne može naći čisto estetski uticaj (jer se čovek nikada ne može osloboditi zavisnosti snaga), izvrsnost jednog umetničkog dela može postojati samo u njegovom većem približavanju onom idealu estetske čistote. – Poezija u svom najpotpunijem savršenstvu mora nas, kao i muzika, moćno zahvatati, ali istovremeno, kao i plastika, okruživati mirnom jasnoćom. – Savršen stil u svakoj umetnosti pokazuje se upravo time što on zna da uklanja njene specifične granice, a da time ne uklanja njene specifične prednosti i daje joj jedan više opšti karakter. – U jednom stvarno lepom umetničkom delu sadržina ne treba da bude ništa, a forma sve; jer formom se utiče na celog čoveka, a sadržinom samo na pojedinačne njegove snage. – Stvarna umetnička tajna umetnika sastoji se u tome što on formom uništava predmet. – Duša posmatrača i slušaoca mora ostati potpuno slobodna i nepovređena i mora iz čarobnog kruga umetnika odlaziti čista i savršena. – Najozbiljniji predmet mora biti tako obrađen da sačuvamo sposobnost da ga neposredno zamenimo najlakšom igrom. Umetnosti afekta, kakva je tragedija, nisu nikakav prigovor; jer prvo, to nisu sasvim slobodne umetnosti, već su u službi jedne posebne svrhe (patetičnog) i nijedan pravi poznavalac umetnosti neće poricati da su dela utoliko savršenija što i u najjačvoj buri afekata štede slobodu duše. – Ima lepe umetnosti strasti, ali lepa strasna umetnost je protivrečnost, jer neizostavan afekt lepog je sloboda od strasti. Ne manje protivrečan je pojam lepe didaktičke umetnosti.

XXIII

– Prelaz od stanja osećanja patnje do aktivnog stanja mišljenja i htenja odigrava se putem posredničkog stanja estetske slobode; i mada ovo stanje samo po sebi ne odlučuje ništa ni o našim shvatanjima ni osećanjima, ipak je ono nužan uslov pod kojim jedino možemo doći do nekog shvatanja i osećanja. – Nema drugog puta za urazumljivanje čulnog čoveka sem da ga učimo najpre estetskim.

– Da bi za čulnog čoveka uopšta postojala neka čulna forma, to mora najpre biti omogućeno estetskim raspoloženjem duše. – Korak od estetskog do logičkog i moralnog stanja (od lepote do istine i dužnosti) beskrajno je lakši no korak od fizičkog do estetskog stanja (od prostog slepog života do forme). – U najvažnije zadatke kulture spada podvrgavanje čoveka formi, već i u njegovom čisto fizičkom životu, jer samo iz estetskog stanja, a ne iz fizičkog, može se razviti moralno.

XXIV

– Mogu se razlikovati tri stupnja razvoja kroz koja u određenom redu mora nužno da prođu i pojedinac i cela vrsta, ako treba da završe čitav krug svoje svrhe – čovek u svom fizičkom stanju trpi samo silu prirode; oslobađa se ove sile u estetskom stanju, a vlada njome u moralnom. – Neupoznat sa svojim ljudskim dostojanstvom, čovek je daleko od toga da ga poštuje u drugima, a svestan sopstvene divlje požude, boji se nje u svakom stvorenju koje mu je slično. Nikada ne vidi druge u sebi, nego samo sebe u drugima, a društvo, umesto da ga proširuje do vrste, sužava ga sve više i više u njegovu individuu. U ovoj turobnoj skučenosti luta on mračnim životom, dok dobra priroda ne svali s njegovih pomračenih čula teret materije, dok misao njega samog ne odvoji od stvari i dok se najzad u odblesku svesti ne pokažu predmeti.

XXV

– Dok čovek u svom prvom fizičkom stanju samo kroz patnju prima u sebe čulni svet, dok samo oseća, on je istovetan sa svetom, i baš zato što je samo svet, za njega još nema sveta. Tek sa svog estetskog stanovišta, kada svet izdvoji iz sebe ili ga posmatra, njegova ličnost se odvaja od njega, i njemu se javlja svet, jer je prestao da bude istovetan sa njim. – Posmatranje (refleksija) je prvi liberalni odnos čoveka prema svetu koji ga okružuje. – Od roba prirode, dok je samo oseća, čovek postaje njen zakonodavac čim o njoj počne da razmišlja. Ona koja je njime vladala kao snaga, stoji sada kao objekat pred njegovim pogledom koji sudi. Što je za njega objekat, nema vlasti nad njim, jer da bi bilo objekat, mora iskusiti njegovu vlast. – Dok tražimo izlaz iz materijalnog sveta i prelaz u svet duhova, slobodan hod naše mašte već nas je uveo usred ovog drugog. Lepota koju tražimo leži već iza nas, a mi smo je preskočili dok smo od samog života prelazili neposredno čistom liku i čistom objektu. Takav skok nije u ljudskoj prirodi, a da bismodržali s njom isti korak, moramo se ponovo vratiti čulnom svetu. – Lepota, je delo slobodnog posmatranja i s njom stupamo u svet ideja, ali ne napuštajući čulni svet, kao što se događa kada saznajemo istinu. Istina je čist produkt apstrahovanja od svega što je materijalno i slučajno, čist objekat, u kome ne sme da preostane nikakva granica subjekta. – Lepota je predmet za nas, jer je refleksija uslov pod kojim je osećamo, ali istovremeno ona je stanje našeg subjekta, jer je osećanje uslov pod kojim imamo predstavu o njoj. Dakle, ona je forma, pošto je posmatramo, ali istovremeno ona je život, pošto je osećamo. Ona je istovremeno i naše stanje i naše delo.

XXVI

– Estetsko raspoloženje ne može poticati iz slobode i ne može imati nikakvo moralno poreklo. Ono mora biti poklon prirode; samo milost slučajeva može fizičko stanje oslobađati okova i divljaka privoditi lepoti. – Uživanje u prividu¸ sklonost prema kićenju i igri je onaj fenomen kojim se navešćuje da divljak postaje čovek. – Dok je čovek još divljak, uživa samo čulima osećanja. Čim on počne da uživa okom, i gledanje za njega dobije samostalnu vrednost, on je estetski već slobodan, i razvio se nagon za igrom. – Estetski privid razlikuje se od stvarnosti i istine. Samo je on igra. – Privid u moralnom svetu sme ići donde dokle je potreban estetskom prividu, tj. prividu koji niti hoće da zastupa realnost, niti mu je potrebno da ga ona zastupa.

XXVII

– Gde otkrivamo tragove nezainteresovanog ocenjivanja čistog privida, tu možemo zaključiti da je nastao preokret u ljudskoj prirodi i da stvarno tu počinje čovek. – Čim čovek uopšte samo počne da pretpostavlja lik predmetu i čim se usudi da prividu (ali koji on kao takav mora saznati) daje realnost, otvoren je njegov životinjski krug i on se nalazi na putu koji nema kraja. – Kao i telesna oruđa, i mašta u čoveku ima svoje slobodno kretanje i svoju materijalnu igru u kojoj ona, bez ikakve veze sa likom, uživa samo u svojoj samovolji i potpunoj slobodi. – Od ove igre slobodnog toka ideja, koja je još sasvim materijalne vrste i objašnjava se iz samih prirodnih zakona, mašta u pokušaju slobodne forme pravi najzad skok do estetske igre. – Potreba za dopadanjem podvrgava snažnoga nežnom sudu ukusa; on može oteti zadovoljstvo, ali ljubav mora biti poklon. – Usred carstva snaga i usred carstva zakona, estetski nagon za stvaranjem neprimetno stvara treće, veselo carstvo igre i privida, koje skida čoveku okove svih odnosa i oslobađa ga svega što se zove prinuda, u fizičkom kao i u moralnom. – Ako u dinamičkoj državi prava čovek susreće čoveka kao snagu i ograničava njegovo delanje, ako mu u etičkoj državi dužnosti odupire veličanstvom zakona i sputava njegovo htenje u krugu lepog ophođenja, u estetskoj državi, on mu se sme javljati samo lik, sme stajati prema njemu samo kao objekat slobodne igre. “Davati slobodu slobodom” osnovni je zakon ovog carstva. – Ako već potreba prisiljava čoveka da živi u društvu i um u njega usađuje društvena načela, samo mu lepota može dati društveni karakter. Jedino ukus uznosi harmoniju u društvo, pošto on stvara harmoniju u individui. – Samo u lepom uživamo kao individua i kao rod istovremeno, tj. kao reprezentanti roda. – Samo lepota usrećuje sav svet, a svako biće zaboravlja dok je pod uticajem njene čari.

– U estetskoj državi je svako, pa i onaj koji služi, slobodan građanin, koji ima ista prava kao i najplemenitiji, a razum koji silom nateruje potlačene mase da služe njenim ciljevima mora ih ovde pitati za njihov pristanak. Dakle, u carstvu estetskog privida ispunjava se ideal jednakosti. – Takva država postoji i može se naći u svakoj finoj duši.