1. Devizno tržište i devizni kurs

1.1. Uopšte o deviznom tržištu – pojam, funkcije, subjekti, instrumenti

Devizno tržište predstavlja specijalizovani deo finansijskog tržišta na kojem se vrši kupovina i prodaja stranih sredstava plaćanja, usklađuje ponuda i tražnja, utvrđuje devizni kurs i upravlja deviznim nacionalnim rezervama. Osnovni cilj ovog tržišta je održavanje optimalnog nivoa likvidnosti privrednih subjekata u njihovim transakcijama sa inostranstvom.

Postoje 3 osnovna uslova za formiranje deviznog tržišta, a to su:

konvertibilnost valuta(zamena, kupoprodaja deviza po deviznom kursu koji se uspostavlja na osnovu ponude i tražnje);

odgovarajuća količina monetarnih rezervi i racionalna politika njihovog rukovanja od strane centralne banke;

dugoročno uravnotežen bilans plaćanja; subjekti deviznog tržišta; mere intervencije centralne banke na deviznom tržištu.

Takođe, devizno tržište ima i svoje osnovne funkcije i zadatke putem kojih omogućava vlasnicima deviza da ih pretvore u nacionalnu valutu, odnosno da nabave sredstva za plaćanje u inostranstvu, usklađuje zahteve za prodaju deviza sa zahtevima za njihovu kupovinu, omogućuje obavljanje deviznog prometa sa inostranstvom.

Subjekti koji se pojavljuju na deviznom tržistu su brojni kao i razlozi i ciljevi njihovog pojavljivanja. Subjekti deviznog tržišta su:

komercijalne banke – one su najvažniji učesnici na deviznom tržištu.Uz pomoć centralne banke organizuju promet deviza, posreduju u obavljanju platnog prometa sa inostranstvom, omogućavaju normalnu cirkulaciju deviza između uvoznika i izvoznika;

centralne banke – pojavljuju se na deviznom tržištu kao fakultativni učesnici odnosno kada se javi potreba za intervencijama kojima se teži ostvariti stabilnost deviznog kursa.Centralna banka razliku između ponude i tražnje za devizama eliminiše intervencijom monetarnim rezervama. Kada je tražnja za devizama veća od ponude centralna banka vrši prodaju deviza iz monetarnih rezervi, a kada je ponuda deviza veća, ona otkupljuje višak ponude deviza nacionalnom valutom;

firme i multinacionalne kompaniije – kupuju i prodaju valute neophodne za normalno funkcionisanje njihovog biznisa;

špekulanti – kupuju/prodaju valute za koje očekuju da će im se vrednost u budućnosti promeniti tako da će ponovnom prodajom/kupovinom ostvariti profit;

nešpekulanti (hedžeri) – žele da se zaštite od rizika promene deviznog kursa; fizička lica.

1.2. Specifični poslovi na deviznom tržistu

U specifične poslove na deviznom tržistu spadaju:

arbitraža, promptni poslovi, terminski poslovi swap poslovi.

Arbitraža je simultana kupovina i prodaja kupovne moći na jednom ili više tržišta radi ostvarivanja profita na razlici u ceni valuta i novcu.U zavisnosti od toga šta je predmet kupovine i prodaje postoje dve vrste arbitraže: devizna i kamatna. Devizna arbitraža je korišćenje razlika u deviznim kursevima na jednom ili više deviznih tržišta radi ostvarivanja profita. Arbitražer kupuje valutu na tržištu na kome je kurs niži i prodaje je na tržištu na kome je kurs viši. Arbitražer tako zarađuje na razlici u kursevima iste valute, delujući istovremeno u smeru izjednačavanja kurseva na svim deviznim tržištima. Kamatna arbitraža je korišćenje relativnih kursnih razlika koje postoje između deviznih kurseva za različite rokove likvidacije zaključnih poslova.Ako su u nekoj zemlji određeni dani nacionalni praznici, koji su u drugoj zemlji radni dani, onda to može da bude razlog za kamatnu arbitražu. U deviznoj trgovini cij kamatne arbitraže je iskorišćavanje odstupanja deviznih kurseva odredjenog momenta sa različitim rokovima dospelosti. Promptna (spot) trgovina devizama obuhvata poslove kod kojih se plaćanja deviza izvršavaju najkasnije u roku od dva dana od zaključenja ugovora o kupoprodaji deviza, s tim što se u roku od dva dana podrazumevaju prvi radni dani kada su otvorene banke u obe zemlje u kojima se vrši plaćanje.1

U promptnoj kupovini deviza rizik kretanja kurseva u nepredvidjenom smeru sveden je na minimum jer se kupoprodaja obavlja u roku od dva dana. Istovremeno kreditni rizik je jedino moguć usled tehničke nesavršenosti međunarodnog platnog prometa, odnosno kontrolom u toku dva dana u kome treba preneti sredstva sa jednog računa na drugi.

U operacijama kupoprodaje deviza treba poznavati nekoliko važnih instrumenata:

osnovna valuta je valuta čija je vrednost fiksirana na 1 ili 100 valutnih jedinica; kotirajuća valuta je valuta koja varira prema fiksno određenom iznosu drugih valuta; direktna (normalna) kotacija podrazumeva određeni iznos domaće valute za fiksni iznos

inostranih valuta, a indirektna (recipročna) kotacija predstavlja vrednost domaće valute koja se odredjuje na osnovu njenog fiksnog iznosa prema različitim iznosima inostranih valuta;

1 Izuzeci od ovog pravila su kod SAD dolara gde se i praznični dani računaju u rok dva dana kao i kod trgovanja valutama islamskih zemalja gde je za petak kao neradni dan prihvaćena praksa da će banka koja je kupila valutu iz ovih zemalja dobiti uplatu na račun u subotu ali je obavezna da protivvrednost u konvertibilnoj valuti plati ipak u petak.

kupovni i prodajni kursevi na deviznim tržištima se formiraju po principu “kupiti što jeftinije, a prodati što skuplje”.

Terminska kuporodaja deviza podrazumeva kupoprodaju deviza tako što se plaćanje obaveza po ugovoru izvršava određenog dana tj. na određeni termin u budućnosti. Razlika između terminskog i promptnog kursa, ako je kotirana valuta jača u odnosu na baznu, naziva se diskontom, odnosno razlika za koju je kotirana valuta slabija od bazne naziva se premijom. Terminski kursevi se veoma lako izračunavaju na osnovu dodavanja premija odnosno oduzimanja diskonta od promptnog kursa valuta koje se kotiraju na deviznom tržištu.Zaključivanje terminskih poslova tj. kupoprodaja deviza na određeni termin, obično se radi u cilju zaštite i smanjenja rizika u međunarodnim komercijalnim i finansijskim poslovima. Pored toga omogućavaju i zaštitu od kursnih razlika prilikom investiranja u hartije od vrednosti, depozite, kredite te ostale plasmane u inostranim valutama, kao i putem kupovine deviznih terminskih opcija, terminskog ugovora o kupoprodaji deviza u kojem nije unapred i tačno fiksiran datum plaćanja obaveza, već se to plaćanje izvršava u određenom vremenskom periodu i u valuti plaćanja koju odabere klijent.

Swap devizni poslovi su operacije koje podrazumevaju dve istovremene kupoprodaje deviza. Na primer, promptna prodaja eura za SAD dolare po važećem kursu i istovremena kupovina istog iznosa eura na 6 meseci po terminskom kursu evra za dolar. Terminski kurs je obično niži. Ovde se partneri dogovaraju o dva kursa: promptnom koji je obično važeći, aktuelan na tržištu i kursu na termin, kome je osnovica promptni kurs. U osnovi kao i kod običnih terminskih kupoprodaja upotreba swap-a je u funkciji zaštite od rizika njegovim subjektima. Swap aranžmani ustvari znače promptnu kupovinu jedne valute uz njenu istovremeu prodaju na određeni termin.Ove operacije imaju uglavnom dva oblika: ili se upotrebljavaju radi konverzije iz jedne valute u drugu i ponovnog vraćanja u prvu valutu, ili radi pretvaranja terminske kupovine jedne valute preko swap-a u promptnu kupovinu. Isto tako swap operacije mogu pomoći kod prevazilaženja kratkoročne nelikvidnosti u pojedinim valutama.Izborom određenog swap aranžmana kod srednjeročnih kreditnih poslova daje se odgovor na pitanje da li je bolje uzeti kredit u jednoj ili drugoj valuti.

1.3. Devizni kurs – osnovni pojmovi

Devizni kurs je cena valute jedne zemlje izražena u valuti druge zemlje. Određuje ga ponuda i tražnja valuta. Devizni kurs omogućava uspostavljanje veze između nivoa cena u zemlji i inostranstvu. Ukršteni kursevi valuta na međunarodnim finansijskim tržištima se kotiraju kao: kupovni i prodajni kurs. Kupovni kurs pokazuje koliko je jedinica jedne valute neophodno prodati da bi se kupila jedna jedinica druge valute. Prodajni kurs je pokazatelj koliko će se jedinica jedne valute kupiti ukoliko se proda jedna jedinica druge valute. Kupovni kurs uvek je niži od prodajnog, a raspon između kupovnog i prodajnog kursa naziva se spred.

U sledećoj tabeli, vidi se prikaz kursne liste na dan 27.04.2012. Kao što je već pomenuto, kotirana valuta je na prvom mestu, a kotirajuća valuta stoji na drugom mestu ( u ovom slučaju kotirajuća

valuta je dinar). Takođe se vide i kupovni kurs (tj. koliko je jedinica jedne valute neophodno prodati, da bi se kupila jedna jedinica druge valute) i prodajni kurs (tj.pokazatelj koliko će se jedinica jedne valute kupiti ukoliko se proda jedna jedinica druge valute). Iz ovog primera se vidi i to da je kupovni kurs uvek niži od prodajnog.

Tabela 1:2 Kursna lista NBS na dan 27.04.2012.

Promene vrednosti novca i kursa odvijaju se u dva smera: smanjenje deviznog kursa domaće valute ili povećanje deviznog kursa inostranih valuta.Devalvacija i depresijacija podrazumevaju smanjenje deviznog kursa domaće valute u zavisnosti od aktuelnog kursa koji primenjuje državna vlast. Ako je u pitanju fiksni devizni kurs, pad vrednosti valute predstavlja devalvaciju, a ako je u pitanju fleskibilan devizni kurs, smanjenje vrednosti valute naziva se depresijacija. Revalvacija i apresijacija predstavljaju povećanje deviznog kursa domaće valute u odnosu na valute drugih zemalja, takođe u zavisnosti od režima deviznog kursa. Revalvacija – rast vrednosti valute u režimu fiksnog deviznog kursa, apresijacija – u režimu fleskisibilnog.

Ako su ponuda i tražnja strane valute približno jednake, devizni kurs je ustaljen pa se kaže da postoji ravnoteža na deviznom tržištu. Kako na ponudu i tražnju valuta utiče veliki broj činilaca, ravnoteža je stalno ugrožena. Stoga država često interveniše da bi odbranila postojeću ili uspostavila novu ravnotežu. Iz tih intervencija mogu proisteći precenjenost i potcenjenost domaće valute.Smatra se da postoji precenjenost domaće valute u odnosu na ravnotežni devizni kurs ako njena tržišna ponuda nadmašuje tržišnu tražnju, a to se dešava u sledećim slučajevima:

kada poraste uvoz ili odliv kapitala radi ulaganja u inostranstvu

2 www.nbs.rs

kada opadne izvoz odnosno kada opadne devizni prihod ili priliv stranih ulaganja u domaću privredu, što opet smanjuje ponudu strane valute.

U oba slučaja postoji tendencija deprecijacije domaće valute u odnosu na stranu.Domaća valuta je potcenjena u odnosu na ravnotežni devizni kurs ako tržišna tražnja za njom nadmašuje njenu tržišnu ponudu, a to se dešava u sledećim slučajevima:

kada poraste izvoz ili priliv stanog kapitala kada opadne uvoz ili odliv kapitala radi ulaganja u inostranstvu

U oba slučaja postoji tendencija aprecijacije domaće valute u odnosu na stranu. Ravnoteža se uspostavlja devalvacijom deviznog kursa u slučaju precenjenosti domaće valute, a revalvacijom u slučaju njene podcenjenosti.

2. Devizni (valutni) rizik

2.1. Pojam valutnog (devizno-kursnog) rizika

Kretanje deviznih kurseva (cena valuta) njihova relativna odstupanja bila su poznata i pre sedamdesetih godina ovog veka, pre prelaska na devizno kursne aranžnmane tipa fleksibilnih deviznih kurseva. Međutim, za ova osciliranja se može reći da su bila neznatna i zanemarljiva.Valutni pariteti bili su uspostavljeni u odnosu na dolar (odnosno zlato) i osciliranja deviznih kurseva odvijala su se u okviru dozvoljenog minimalnog procentualnog odstupanja, najpre 1%, a kasnije i 2,25% od pariteta valute. U okviru dozvoljenih oscilacija devizni kurs se održavao intervencijama centralne banke iz monetarnih rezervi. U tako uspostavljenom sistemu fiksnih deviznih kurseva oscilacije deviznog kursa oko pariteta bile su limitirane. Zvanične promene deviznog kursa bile su moguće samo u slučaju fundamentalne platno-bilansne neravnoteže.Ovaj sistem deviznih kurseva ulivao je sigurnost svim ekonomskim subjektima prilikom donošenja poslovnih odluka, kako na internom tako i na međunarodnom planu. Fiksirani pariteti otklanjali su nesigurnost i neizvesnost po pitanju međunarodne trgovine i investiranja van granica svoje zemlje. Uslovno rečeno, nije postojao riik deviznog kursa i na osnovu njega neizvesnost u pogledu kretanja vrednosti prihoda, imovine ili konkurentske snage subjekta na stranim robnim i finanasijskim tržištima.Početkom sedamdesetih godina situacija se menja. Većina razvijenih zemalja zapada prelazi na devizno kursne aranžmane tipa fleksibilnih deviznih kurseva i njihov ekstemni vid fluktuirajuće (plivajuće) devizne kurseve. Ovo je bio znak da više nije potrebno utvrđivati paritet nacionalne valute. Devizni kurs postaje isključivo funkcija ponude i tražnje deviza na deviznom tržištu. Valutama je dozvoljeno da “plivaju” i pronađu svoju sopstvenu vrednost na tržištu.Prelazak na fluktuirajuće devizne kurseve značio je za ekonomske subjekte (korporacije i banke) pojavu jednog novog tipa rizika u njihovom poslovanju –

devizno-kursnog rizika (exchange rate risk).Osciliranja deviznih kurseva postaju svakodnevna, nekontrolisana, nepredvidiva i značajna. Ovakva kretanja deviznih kurseva bivaju rezultat prelaska na fluktuirajuće devizne kurseve, velikog talasa inflacije, recesije koja je zahvatila svetsku privredu, kretanja oslobođenog kapitala od jednog do drugog poslovnog centra, kao i mnoštvo drugih ekonomskih i vanekonomskih faktora.

Grafikon 13: Kurs dinara u 2011. godini

Rizik deviznog kursa definiše se kao potencijalni gubitak na nepokrivenoj i nezaštićenoj otvorenoj deviznoj poziciji (imovini, potreživanjima, kapitalu i obavezama koje glase na stranu valutu) u slučaju da valuta na koju glasi devizna pozicija depresira. Ova otvorena devizna pozicija naziva se jos i deviznom izloženošću. Rizik deviznog kursa može, sa druge stane, da se javi kao potencijalna zarada u slučaju da (gledano sa aspekta valute u kojoj se izveštava) strana valuta apresira u odnosu na izveštajnu valutu.Dakle, valutni rizik odnosno rizik deviznog kursa nastaje kada dolazi do promene deviznih kurseva, kada se u aktivi i pasivi banke nalazi viševalutna struktura. Posebno je izražen u zemljama u razvoju zbog čestih promena domaćih u odnosu na strane valute (uzrok ovakvim kretanjima je slabljenje domaće valute). Veoma je značajan za banke koje posluju na globalnom planu sa više valuta tj. za međunarodne i multinacionalne banke.

2.2. Izloženost banaka valutnom riziku i vrste izloženosti3 www.nbs.rs

Izloženost banaka valutnom riziku pretpostavlja postojanje neto kratke ili duge otvorene pozicije u datoj valuti. Banka ima kratku poziciju kada su njene devizne obaveze veće u odnosu na deviznu aktivu, a dugu deviznu poziciju kada je njena devizna aktiva veća od devizne pasive.

Postoje tri vrste izloženosti riziku deviznog kursa:

transakciona ili vremenska izloženost; translaciona ili bilansna izloženost; ekonomska izloženost;

2.2.1. Transakciona (vremenska) izloženost

Transakciona (vremenska) izloženost valutnom riziku proizilazi iz razlike između nastanka obaveze i njenog plaćaja odnosno zaključivanja ugovora i njegovog izvršenja. Promena kursa može da dovede do smanjenja planiranog prihoda u domaćoj valuti. Kod ove vrste izloženosti prisutna su sva tri elementa izloženosti – domaća valuta, strana valuta i vreme. Transackiona izloženost ima sledece karakteristike:

nepodudarnost između valuta, u kojoj se izražava cena i valute u kojoj se izražavaju troškovi;

dobici i gubici su izazvani razlikama između planiranih kurseva, korištenih prilikom određivanja cena i kurseva ostvarenih u trenutku naplate, kada se vrši konverzija iz valute prodaje u valutu troškova.

Praktični primeri transakcione izloženosti:

1. Jedna američka korporacija je uzela finansijski kredit u eurima na rok od 2 godine koji je dužna da otplaćuje u jednakim tromesečnim ratama. Otplata kredita predstavlja za korporaciju odliv u stranoj valuti i to svaka 3 meseca. Korporacija će morati da kupuje svaka 3 meseca eure da bi vratila sredstva. U ovom slučaju prisutna su vremenska i valutna izloženost.

2. Nemačka spoljnotrgovinska firma uvozi odeću i obuću iz Italije. Dužna je da plati uvezenu robu dva meseca po prijemu robe i to u lirama. Pošto uvoznik ima obavezu u stranoj valuti i to u roku od 60 dana za njega kažemo da je “kratak” u stanoj valuti. Za uvoznika postoji rizik da će lira apresirati u međuvremenu. U tom slučaju uvoznik bi morao da utroši više jedinica svoje valute da bi kupio lire.

3. Američka hemijska korporacija prodaje svoje proizvode u Španiji za dolare U ovom slučaju ne postoji valutna izloženost jer se proizvodi prodaju u matičnoj valuti.

4. Holandska hemijsko-prerađivačka kompanija ima obavezu prema američkom dobavljaču u belgijskim francima i to u roku od 30 dana. Takođe, ova kompanija ima priliv u belgijskim francima od prodaje svojih proizvoda australijskom kupcu u roku od 60 dana.

5. Za ovu korporaciju se može reći da nije ni “duga” ni “kratka” jer je u pitanju priliv i odliv u istoj valuti i istom iznosu. Postoji samo vremenska izloženost.

6. Firma Industrija Hrane Dunja d.o.o. Vranje (proizvođač Simka čokolade) koristi kratkoročni kredit tzv. pozajmicu po tekućem računu, dinarsku, sa valutnom klauzulom od 100 000,00 EUR kod poslovne banke. IH Dunja doo je povukla tranšu od 10 000,00 EUR. Kupac Idea doo Beograd joj je uplatila pre roka dospeća kupljenu robu i IH Dunja razmatra opciju da li da vrati povučeni iznos kredita danas po prodajnom kursu od 95,00 RSD za 1,00 EUR ili da sačeka da vrati narednog dana po kursu koji će važiti taj dan (može biti viši, a može biti niži od današnjeg). Gledajući transakcije koje su bile prethodnih dana IH Dunja se ipak odlučuje da vrati povučeni kredit po kursu od 95,00 RSD za 1,00 EUR tj. da vrati 950 000,00 RSD svojoj poslovnoj banci. Narednog dana kurs je porastao pa je za 1,00 EUR bilo neophodno izdvojiti 97,00 RSD (IH Dunja bi trebalo da vrati banci povučeni kredit u iznosu od 970 000,00 RSD). Uvažavajući prethodno navedeno IH Dunja je zaradila 20 000,00 RSD time što je povučeni kredit vratila po kursu 95,00 RSD za 1,00 EUR, odnosno banka je izgubila 20 000,00 RSD time što je IH Dunja vratila povučeni kredit dan ranije.

2.2.2. Translaciona (bilansna) izloženost

Bilansna izloženost riziku deviznog kursa proizilazi iz promene kurseva i njihovog uticaja na aktivu i pasivu u bilansu stanja i bilansu uspeha banke kada postoji neusaglašenost devizne aktive i devizne pasive, u različitim vremenskim periodima, pod uslovom da su potraživanja, obaveze ili kapital banke izraženi u stranoj valuti, prevedeni i bilansirani u domaćoj valuti. U periodu između dva bilansiranja može da dođe do promena u kursevima, a time i do gubitka ili dobitka evidentiranog u bilansima. Ova izloženost se javlja iz potrebe da se imovina, potraživanja, kapital i obaveze date korporacije (banke) koji su denominirani u stanoj valuti kao i bilans stanja i bilans uspeha svojih subsidijara (subjekata osnovanih u stanim zemljama od strane matične kuće) prevedu u domaću - matičnu valutu. Prevođenje se obavlja na osnovu važećih računovodstvenih standarda uspostavljenih od strane ministarstva finansija ili od strane zvanično izabranog računovodstveno-knjigovodstvenog tela internog ili međunarodnog karaktera. Računovodstveni efekat devizne izloženosti je samo deo valutnog rizika sa kojim su suočene međunarodne korporacije i banke. Početna tačka za razumevanje i upravljanje ovom vrstom izloženosti nalazi se u računovodstvenim metodama upotrebljenim da se “prevedu” date pozicije u bilansu stanja i bilansu uspeha denominirane u različitim valutama u jednu zajedničku - matičnu valutu.

Praktični primer translacione izloženosti:

1. Raiffeisen banka a.d Beograd je u vlasništvu austrijske firme Raiffeisen International Vienna (koja ima mrežu od dvadesetak banaka u Centralnoj i Istočnoj Evropi). Lokalna

banka, Raiffeisen bank a.d. Beograd za potrebe izveštavanja u Srbiji, a u skladu sa važećim lokalnim propisima svoje godišnje izveštaje priprema i dostavlja svim zainteresovanim stejkholderima u zemlji u dinarima, dok ih za potrebe svog osnivača priprema i dostavlja u eurima, primenjujući kurs koji je važio na dan 31.12. prethodne kalendarske godine bez obzira što se u toku kalendarske godine i u toku samog meseca decembra kurs menjao odnosno fluktuirao (Raiffeisen International dostavljene izveštaje koristi za konsolidovano prikazivanje poslovnog rezultata cele Raiffeisen grupe).4

2.2.3. Ekonomska izloženost

Analiziranje standardnih finansijskih izvestaja sa stanovišta translacione izloženosti samo po sebi ne daje odgovor na pitanje “Šta je stvarno izloženo u bilo kojoj korporaciji.” Translaciona izloženost ne pokazuje sve efekte koje promene valutnih kurseva imaju na korporaciju, već samo one koji se tiču procenjivanja vrednosti aktive i pasive i promene vrednosti prihoda i rashoda u tekućem periodu. Potrebno je sagledati i efekte promena relativnih cena valuta koji će nastati u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti. Promene u relativnim cenama datih valuta korporacije, njene prodajne cene i količine, troškove, proizvodnju, sveukupne operacije, finansijsku strukturu i profite. Potrebno je izgraditi dinamički pristup valutnoj izloženosti. Celokupna širina rizika ovakve prirode naziva se ekonomskom izloženošću. Ova vrsta izloženosti se može naći još pod imenom proforma izloženost ili buduća izloženost.

Budući efekti promene realnih deviznih kurseva su efekti koji se javljaju pod generalnom kategorijom ekonomskog rizika i mogu biti od ogromnog značaja za sve ekonomske subjekte uključene u spoljnotrgovinske aktivnosti. Subsidijar odosno subjekat osnovan u inostranstvu od strane matične kuće može biti osnovan u zemlji suficitnog platnog bilansa i niske poreske stope. U toj zemlji usled niskih kamatnih stopa moguće je lako dobiti kredit pod odgovarajućim uslovima. Sve ovo mogu biti osnovni ekonomski razlozi kojima se rukovodila matična kuća prilikom osnivanja subsidijara u inostranstvu. Međutim, moguće je vremenom da dođe do pogoršanja ekonomske situacije u toj zemlji. Valuta date zemlje može da uđe u liniju stalnog depresiranja ili lokalne vlasti mogu da izvrše devalvaciju. Subsidijar će se u tim slučaju suočiti sa operativnim problemima ako uvozi sirovine i materijal koje plaća u nekoj čvrstoj valuti ili ako pozajmljuje sredstva u nekoj trećoj zemlji sa jakom valutom.

Ekonomski faktori u zemlji njegovih operacija takođe će se promeniti sa promenom vrednosti date valute. Inflatorne snage mogu promeniti cenovnu strukturu lokalnog subsidijara posebno ako uvozi jer sirovine i materijal koje uvozi postaju za njega skuplji. Uz to može da poraste i cena radne snage. Takođe, ponuda nisko kamatnih kredita može da presuši. Restriktivna monetarna politika koja je neminovna u takvim slučajevima značiće kraj daljeg pozajmljivanja za lokalnog subsidijara. Slična situacija je i u slučaju korporacije krajnjeg izvoznika – uvoznika. Promena deviznog kursa

4 Izvor web site: Raiffeisen International Vienna

biće znak da korporacija mora da snizi svoju izvoznu cenu u svojoj valuti da bi opstala i dalje sa svojim proizvodima na stanom tržištu odosno da bi bila konkurentna. Takođe, korporacija koja nastupa samo na domaćem tržištu faktora proizvodnje ili gotovih proizvoda može biti pod ekonomskom izloženošću u smislu da na tom tržištu nastupaju i strani izvoznici čija je valuta devalvirala ili je prisutna njena kontinuirana depresijacija.

Navedeni problemi svode se pod zajedničkim imenom ekonomska izloženost. Ovi problemi utiču ne samo na valutni menadžment nego i na ceo finansijski menadžment korporacije kao i na njenu plansku funkciju. Računovodstveni izveštaj neće registrovati nijedan od ovih problema. Da bi se identifikovala ekonomska izloženost potrebno je pristupiti “vanbilnansnoj analizi”. Potrebno je ispitati prirodu svake pozcije van neposrednog translacionog nivoa, posebno sa aspekta njenog krajnjeg efekta na korporaciju. Ovaj mogući efekat ekonomske izloženosti ne javlja se uvek kao efektivni gubitak/zarada. To može imati značajne posledice na likvidnost korporacije ili na potrebu da se pozajme nova sredstva. Efekat ekonomske izloženosti može da se registruje sa zadrškom, ali tada je već kasno. Mala je korist od toga opažanja, korporacija već trpi negativne efekte koji se prožimaju kroz sve njene poslovne funkcije. Zato je neophodno da se u analizu unesu sve buduće prodaje i kupovine kao i svi budući prihodi i rashodi. Ekonomska izloženost predstavlja integralni deo deviznog rizika i mora biti shvaćena, anticipirana i inegrisana u upravljačke sisteme svih korporacija, uvoznika, izvoznika i investitora.

Praktični primer ekonomske izloženosti:

1. Eurobank EFG banka a.d. Beograd, je u većinskom stranom vlasništvu Euro EFG banke iz Grčke. Obzirom da strani vlasnik želi da poveća tržišno učešće lokalne banke u Srbiji, neophodno je da je dokapitalizuje odnosno poveća kapital time što će uplatiti značajna eurska sredstva na račun u Srbiji (npr EUR 100mil). Prema važećim propisima domaća banka je u obavezi da kapital drži u dinarima tj. moraće da proda EUR 100 mil. po kupovnom kursu na dan konverzije (npr. srednji kurs za 1 EUR je RSD 97,00 dok je kupovini kurs za 1 EUR iznosio RSD 95,00 na dan konverzije). U prvom koraku domaća banka gubi RSD 200 mil. u momentu konverzije (odnosno EUR 2,1mil).

Imajući u vidu trenutnu situaciju na tržištu, najviše joj se isplati da plasira sredstva u repo transakcije (hartije od vrednosti koje izdaje NBS), koje nose prinos od 17,5%. Lokalna Euro EFG banka se odlučuje da investira deo sredstava od RSD 100 mil. u repo poslove, očekujući da će zaraditi RSD 17,5 mil. svaki put kada bude investirala sredstva do kraja kalendarske godine (kalkulišući da će kurs ostati isti; što će reći da je zarada po konkretnoj transakciji EUR 184.210,00). Međutim, NBS narednog dana po oročenju odlučuje da spusti referentnu kamatnu stopu na 15% čime će na narednim oročenjima (u drugom koraku) Euro EFG banka a.d. Beograd zaraditi manje novca tj. RSD 15mil. (EUR 157.895,00) na uloženih RSD 100 mil. (izgubiće RSD 2,5mil. odnosno EUR 26.315,00 po transakciji u odnosu na ono što je planirala do kraja godine). Takođe, dolazi do dalje promene kursa u momentu druge transakcije investiranja u repo pa je za 1 EUR neophodno izdvojiti RSD 100 dinara, tako da Euro EFG banka a.d. Beograd (u trećem koraku) zarađuje drugom transakcijom RSD 15mil. (EUR 150.000,00) odnosno ostvaruje negativne kursne razlike (novčani gubitak) u iznosu od EUR 7.895,00 po drugoj transakciji. Proizilazi da je ukupan novčani gubitak u navedene tri transakcije za Euro EFG banku a.d.

Beograd, EUR 2.134.210,00 (odnosno EUR 2,1mil. uvećano za EUR 26.315,00 i EUR 7.895,00).5

2.3. Upravljanje valutnim rizikom

Upravljanje valutnim rizikom obuhvata odgovarajuće politike, procedure, procese i tehnike kojima banka definiše ograničenja na valutni rizik. Vrlo je bitno naglasiti da je upravljanje valutnim rizikom dinamičan proces koji podrazumeva redovno praćenje promenljive situacije na domaćem i na međunarodnom tržištu, a u cilju minimiziranja deviznog rizika.Dve osnovne vrste transakcija u poslovanju banke su: transakcije koje proizilaze izposlova berzanske trgovine i tradicionalne bankarske transakcije. Stoga, banke primenjujudva postupka u upravljanju valutnim rizikom:

dnevno upravljanje likvidnošću za poslove posredovanja i trgovačke poslove, mesečno upravljanje likvidnošću za tradicionalne bankarske operacije.

Prilikom upravljanja valutnim rizikom banka se rukovodi sledećim ograničenjima:6

limitom neto otvorene pozicije, koji predstavlja maksimalni gubitak banke usled valutnog rizika;

limitom valutne pozicije, koji predstavlja limit izloženosti banke prema pojedinim valutama odnosno, limit neto otvorene pozicije za svaku valutu ponaosob;

vezanim za ostale pozicija, kao što su trgovanje valutom, derivatima, itd; maksimalne vrednosti svih ugovora na pojedinačne odnosno konkretne datume dospeća; vezanim za maksimalni gubitak (stop loss), obzirom da predstavljaju unapred određeni

limiti na nekim deviznim tržištima za gubitke po različitim pozicijama; na rizik poravnanja, koji se odnosi na instrumente obezbeđenja po konkretnim pozicijama

(uglavnom novac i finansijski derivati); na rizik ugovorne strane odnosno zemlju iz koje potiče ugovorna strana, jer se može

desiti da u toj zemlji postoji nestašica deviza ili jednostavno moratorijum plaćanja ka inostranstvu;

permanentnu revalorizaciju (ili konverziju) odnosno svođenje na tržišnu vrednost pozicije.

Valutnim rizikom se može upravljati pod uslovom: da se odredi visina valutnog rizika koji banka prihvata u skladu sa svojom poslovnom

politikom; da se uspostavi ravnoteža aktive i pasive po valutama koje se nalaze u bilansu banke čime

se obezbeđuje minimum izloženosti valutnom riziku; da se odstupi od valutne ravnoteže aktive i pasive uz primenu svop transakcija

(pretvaranje valute u valutu sa fiksnim i fluktuirajućim kursevima); da se izvrši realna procena moguće disperzije valute ugrađivanjem očekivane stope

valutne disperzijacije u kamatnu stopu.

5 Primer je preuzet iz knjige Upravljanje rizikom; dr Lidija Barjaktarović; Univerzitet Singidunum; Beograd 2009. str. 1736 dr Lidija Barjaktarović; Upravljanje rizikom; Univerzitet Singidunum; Beograd 2009. str. 174

U praksi su nastali različiti modeli ili načini zaštite od valutnog rizika, od finansijskih derivata do različitih finansijskih instrumenata. Bitno je napomenuti da se, takođe, u praksi javlja više vrsta rizika prilikom realizacije bilo koje transakcije, a da njeni učesnici toga nisu često ni svesni. Prilikom plasiranja kredita sa valutnom klauzulom privrednom subjektu, i banka i korisnik kredita (privredni subjekt) su izloženi kreditnom riziku, tržišnom riziku, valutnom riziku i kamatnom riziku. Isto tako prilikom spoljnotrgovinskog posla banka odnosno kupac i prodavac (koji su klijenti banke) su izloženi ne samo riziku performansa samog prodvaca proizvoda ili usluge, već i deviznom riziku, tržišnom riziku, kamatnom riziku, riziku zemlje, ali i kreditnom riziku odnosno riziku plaćanja ili neplaćanja zbog bankrota kupca odnosno poslovne banke.

2.4. Upravljanje rizikom u deviznom poslovanju privrednih subjekata

Poslovni partneri (privredni subjekti), kupci i dobavljači odnosno uvoznici i izvoznici, svojim kupoprodajnim ugovorima regulišu pod kojim uslovima prodaju robu, usluge, građevinske radove i pod kojim uslovima se vrši plaćanje robe, usluga, građevinskih radova.Osnovni oblici plaćanja u međunarodnom platnom prometu su:

plaćanje doznakom tzv. plaćanje na otvoreno. Bankarska doznaka je instrument platnog prometa sa inostranstvom kojim poslovna banka nalogodavca (kupca) daje prismeni nalog svom korespondentu (drugoj poslovnoj banci– obično banci prodavca) u inostranstvu da određenom pravnom (prodavcu) ili fizičkom licu (korisniku doznake) isplati iznos naveden u nalogu na određeni datum. Prisustvo rizika se ogleda u sledećem: kod plaćanja unapred – kupac (uvoznik) nije zaštićen, jer plaća robu pre nego je primi isporuke na otvoreno – prodavac (izvoznik) nije zaštićen, jer isporučuje robu pre nego

što mu se plati; podnošenjem menice – obično se primenjuje kada se kupac i prodavac poznaju, a

podnošenje menice se vrši nakon isporučene robe kupcu; plaćaje akreditivom se obično koristi kada se kupac i prodavac ne znaju, kada konkretna

vrsta posla to zahteva ili kada kupac nema dovoljno novčanih sredstava u momentu otvaranja akreditiva. Predstavlja pismenu obavezu banke datu prodavcu na zahtev i prema instukcijama kupca da plati naznačeni iznos u određenom roku i po odgovarajućim zakonskim propisima;

osiguranje plaćanja garancijom. Garancija je instrument obezbeđenja, kojim banka izdavalac preuzima na sebe, a po nalogu klijenta (kupca) neopozivu obavezu da će platiti na poziv korisniku garancije (prodavcu), garantovani iznos, kao nadokandu za neizvršeno plaćanje ili činidbu od strane klijenta (kupca), za čiji račun banka nastupa;

escrow račun odnosno otvaranje specijalnog namenskog računa za konkretan ugovoreni posao. Svrha escrow računa je da obe ugovorne strane (kupac i prodavac) budu zaštićene: prodavac se štiti da će primiti novčana sredstva za ono što je prodao/izvršio kao uslugu (predmet kupoprodajnog ugovora) ispunjenjem određenih uslova definisanih ugovorom; kupac se štiti da će kupiti ono što je ugovorio (predmet ugovora) ispunjenjem određenih uslova definisanih ugovorom.

Vrlo često se klijenti – trgovinska preduzeća obraćaju banci za savet koji instrument obezbeđenja da izaberu u konkretnom budućem spoljnotrgovinskom poslu, kako bi bili sigurni da će naplatiti svoje potraživanje. Uobičajeno je da se trgovinskim preduzećima sugeriše sledeće:

ako je reč o jednokratnom poslu, jednom uvozu ili izvozu bolji je akreditiv;

ako je reč o više uvoza/izvoza bolja je garancija; po garanciji su relativno manji administrativni troškovi, nego kod akreditiva; prednost garancije je u njenoj bržoj i efikasnoj realizaciji; pretnja plaćanjem po garanciji je stimulans za nalogodavca da na vreme izvrši svoje

obaveze; ugovorna strana za koju njegova banka neće da izda garanciju nije dobar partner; kod akreditiva banka neće platiti po dokumentima koja nisu u strogoj saglasnosti sa

zahtevima iz akreditiva, tj. dokumenta su važnija od robe koja je predmet kupoprodajnog ugovora.

2.5. Instrumenti zaštite od valutnog rizika

Iako banke raspolažu velikim brojem tehnika zaštite od deviznog rizika, sve više se u praksi ističu sledeći oblici zaštite7:

tehnike i insrtrumenti koji se koriste na deviznom i novčanom tržištu; tehnike koje počivaju na politici fakturisanja cena, politici prodaje i politici kupovine; trgovinski aranžmani.

U cilju zaštite od deviznog rizika koriste se sledeći instrumenti odnosno finansijski derivati: spot (promptne) transakcije; forvard (terminske) transakcije; svop transakcije; valutne opcije; fjučers ugovori.

Tehnike politike cena polaze od prilagođavanja cena do dozvoljenog nivoa (niža ili viša marža) radi eliminisanja deviznog rizika.Tehnika politike kupovine i prodaje polazi od smanjenja potraživanja (aktiva) i povećanja obaveza (pasiva) u valuti za koju se očekuje da će depresirati i obrnuto za valutu za koju se očekuje da će apresirati.Tehnika koja se zasniva na trgovinskim aranžmanima odnosi se na hedžing transakcije.

Spot (promptne) transakcije predstavljaju transakcije u kojima se razmena jedne valute za drugu vrši momentalno, a poravnje se događa dva radna dana nakon izvršenja.Osnovna prednost ovog proizvoda je to što su cena i datum valute predmet dogovora dok se osnovni nedostatak odnosno rizik ogleda se u nemogućnosti spot transakcija da obezbede klijentu beneficije dnevnih oscilacija nakon što je transakcija ugovorena. Kurs koji se primenjuje na devizne transakcije koje se izvršavaju promptno odnosno u roku od dva dana je promptni (spot) devizni kurs. Razlika između kupovnog i prodajnog spot deviznog kursa naziva se „spread“ i predstavlja zaradu banke.

2.5.1. Upravljanje deviznim rizikom putem hedžinga

Uspešna preduzeća u ekonomski razvijenim zemljama koriste različite finansijske instrumente ili postupke radi zaštite od mnogobrojnih rizika. Takva praksa je poznata pod nazivom hedžing (hedging), što znači ograđivanje ili osiguravanje od rizika na finansijskom tržištu.

7 Dr VunjakNenad, dr Kovačević Ljubomir: Bankarstvo; Ekonomski fakultet Subotica 2006. str. 464

Moderni hedžing vodi poreklo od tri stara i često navođena pravila za upravljanje rizicima. Ona glase:

Ne rizikuj puno, radi malo; Imaj na umu verovatnoću rizika; Ne rizikuj više nego što možes dozvoliti da izgubiš.8

Pod hedžingom se podrazumeva primena različitih finansijskih instrumenata ili operacija i svi oni se ostvaruju na jedan od dva načina:

putem javnih berzi (public excange) putem privatnih ugovora (OTC – Over The Counter)

Osnovna razlika između ovih načina sastoji se u većoj standardizovanosti i transparentnosti tržišnih berzanskih poslova, dok se OTC ugovori (najčešce između firmi i banaka) koriste za prilagođavanje posebnih (netržišnih) potreba korisnika.To istovremeno znači da hedžing nije besplatan. Najveći broj preduzeća pristupa hedžing operacijama, ne da bi zaradio novac, nego da bi ublažio rizik od gubitka. Smanjenje rizika olakšava finansijsko planiranje i redukuje neugodnosti usled neočekivanih gubitaka i manjkova.Dobra strategija upravljanja rizikom podrazumeva davanje odgovora na sledeća pitanja:

1) Sa kojim se glavnim rizicima suočava privredni subjekt i kakve su moguće posledice?To znači da pre svega treba razvrstati rizike i odrediti najopasnije za konkretne privredne subjekte.

2) Da li je privredni subjekat već preduzeo neke mere da smanji verovatnoću nastanka mogućih štetnih ishoda?

Na primer, da li su poslovne prostorije opremljene savremenim sistemima za gašenje požara ili za prepoznavanje provalnika u slučaju krađe.

3) Da li je privredni subjekat platio osiguranje za pokriće gubitaka?Osiguravajuće kuće nude različite vidove osiguranja. Mogu se diversifikovati različite vrste štete osiguranjem kod više različitih osiguravajućih kuća.

4) Da li privredni subjekat koristi finansijske derivate poput opcija ili fjučersa da bi se ogradio od deviznog rizika?

2.5.2. Umanjenje rizika opcijama

Kada neki privredni subjekat kupi finansijsku imovinu kaže se da je zauzelo dugu poziciju. To znači da je taj subjekat, kupovinom, sebe izložio riziku pod uslovom da prinos od kupljene imovine nije siguran. Takođe, ako je privredni subjekat prodao neku robu koju treba dostaviti kupcu do određenog datuma u budućnosti kaže se da je zauzeo kratku poziciju čime je opet izložen riziku.Smanjenje rizika pomoću derivata vrši se upotrebom osnovnog principa hedžiranja rizika koji glasi: hedžiranje (zaštita od) rizika predstavlja učešće u finansijskoj transakciji koja ublažava dugu poziciju preuzimanjem dodatne kratke pozicije i obrnuto.Na primer, ako je privredni subjekat kupio obveznicu (zauzevši tako dugu poziciju), on pristupa hedžiranju i zaštićuje se ugovaranjem prodaje te obveznice u neko određeno buduće vreme (kako bi zauzeo kratku poziciju). Obrnut slučaj je kada privredni subjekat proda svoje akcije, koje treba

8Dr Marović Boris, dr Avdalović Veselin: Osiguranje i teorija rizika, Beogradska bankarska akademija, Beograd, 2006. Str.71

da dostavi novom suvlasniku na neki budući datum (zauzevši time kratku poziciju). Privredni subjekat tada sprovodi hedžiranje rizika tako što ugovara naknadnu kupovinu tih akcija kako bi zauzelo dugu poziciju u neko buduće vreme.

Opcije (options)su jedan od finansijskih derivata u vidu ugovora koji kupcu daju mogućnost odnosno pravo da kupuje ili prodaje finansijski instrument (obveznice, akcije) po unapred određenoj ceni (ceni izvrđenja) u određenom roku dospeća. Koriste se za hedžiranje cenovnog rizika. Reč je o posedovanju prava na kupovinu (call option – daje pravo svom vlasniku da kupi određene finansijske instrumente po unapred dogovorenoj ceni pre roka dospeća opcije, dok prodavac te opcije preuzima obavezu da postupi po željama vlasnika) ili prava na prodaju (put option – daje pravo svom vlasniku da prodaje određeni finansijski instrument po unapred dogovorenoj ceni i utvrđenom roku) neke imovine po unapred određenoj i fiksiranoj ceni izvršenja koja važi do određenog datuma u budućnosti. Na taj način se ostvaruje zaštita od eventualnih nepovoljnih promena budućih cena kupljene ili prodate imovine. Kao što i sam naziv govori, opcije su mogućnosti koje mogu, a ne moraju biti iskorišćene. Kupac ili vlasnik opcije ne mora izvršiti opciju, tj. može pustiti da rok dospeća istekne, a da opcija ne bude iskorišćena, dok prodavac opcije mora kupiti ili prodati finansijski instrument ako vlasnik izvrši opciju.Postoje dve vrste opcionih ugovora: američki i evropski.Američke opcije mogu biti izvršene u bilo koje doba pre isteka roka dospeća, dok evropske opcije mogu biti izvršene samo na datum roka dospeća.Privredni subjekti uglavnom kupuju opcije na stane valute, na kamatne stope ili na robu, da bi se zaštitili od neželjenih promena cena. Najveći broj tih opcija se prodaje na tzv. “berzama opcija” mada nije redak slučaj da realizacija bude privatni posao između preduzeća i banke.Kupovne opcije se veoma često primenjuju na tržištu sirove nafte. Sirova nafta je na svetskom nivou jedna od najpofitabilnijih roba. Troškovi proizvodnje sirove nafte na savremenim naftnosnim poljima ne prelaze 5 USD po barelu (1 barel = 158,9 litara). Nasuprot tome, tržišna cena sirove nafte, zbog konstantno visoke tražnje neprekidno varira između 50 i 70 USD po barelu (u ekstremnim slučajevima između 30 i 150 USD po barelu). Na osnovu toga možemo zaključiti da se u naftnoj industriju ostvaruju ogromni profiti zbog činjenice da je tržišna cena 20 pa čak i do 30 puta viša od troškova.Sve u svemu, opcije su finansijski derivati koji tržišnim učesnicima daju pravo na mogućnost zaštite u slučaju nepovoljnih kretanja cena ili kamatnih stopa. Naravno da to pravo nije besplatno. Iznos koji se plaća prilikom sklapanja opcionog ugovora predstavlja premiju osiguranja od mogućeg finansijskog rizika.

2.5.3. Fjučers ugovori

Drugi oblik finanasijskih derivata koji se koriste prilikom zaštite od valutnog rizika su fjučers ugovori (futures contact). Postoje dva oblika fjučersa: finansijski i robni.Finansijski fjučers ugovori predstavljaju ugovore između prodavca i kupca o prometu finansijske imovine (najčešće obveznica) u budućem vremenskom razdoblju na tačno utvrđen dan po ceni koja se unapred utvrđuje ugovorom. Karakteristični su po tome što se na dan sklapanja ugovora ne vrši nikakvo plaćanje nego tek po isteku ugovorenog roka dospeća. Plaća se samo tzv.

inicijalna marža kao osiguranje ispunjenja obaveza iz ugovora. Za mnoge privredne subjekte oscilacije kamtnih stopa i deviznih kurseva predstavljaju važne izvore poslovnog rizika. Privredni subjekti zato koriste finansijske fjučerse kojima se štite od dugoročnih oscilacija u visini kamaten stope, deviznog kursa i cene akcija.Robni fjučers ugovori predstavljaju ugovore o kupoprodaji određene robe, najčešće poljoprivrednih proizvoda, između kupca i prodavca u budućem vremenskom razdoblju na tačno utvrđen dan po ceni koja se unapred utvrđuje ugovorom. Kupac i prodavac uzajamno sklapaju fjučers ugovor na određeni budući datum. To znači da fjučers ugovor predstavlja vezanu (dvostranu) obligaciju. Dok opcija daje pravo kupovine ili prodaje ako se ispostavi da su isplative, fjučers ugovor obavezuje prodavca i kupca da moraju izvršiti nameru kupovine i prodaje bez obzira na to ko gubi, a ko dobija.Kod fjučers ugovora postoje dve pozicije. Kratka pozicija (short position) je pozicija prodavca koja ga obavezuje da o dospeću isporuči osnovni instrument iz ugovora. Duga pozicija (long position) je pozicija kupca fjučers ugovora, koja ga obavezuje da preuzme (kupi) osnovnu aktivu o dospeću. Holder kratke pozicije ima pravo da izabere vreme tokom trajanja perioda kada će izvršiti isporuku. Obično ugovor ima nekoliko različitih meseci isporuke sa kojima se trguje u isto vreme. Berza utvrđuje tačan iznos aktive koji mora biti isporučen po jednom ugovoru, kako će se kotirati buduća cena i, možda, ograničenje iznosa do kojeg se može kretati fjučers cena (u ugovoru) u toku jednog dana.

Primer fjučers ugovora: Ako je ugovorena buduća cena 8 din/kg, a tržišna cena u međuvremenu dostigne 11din/kg prodavac i kupac će realizovati prodaju po ceni koja je,saglasno fjučers ugovoru, za 3 din niža od tržišne cene. U tom slučaju izgbiće prodavac, a zaradiće kupac. Ako se dogodi da cena bude niža od ugovorene od 8 din/kg, ishod je suprotan – zaradiće prodavac, a izgubiti kupac.9

Uopšteno, prodavac je na dobitku ako je tržišna cena niža od ugovorene, a kupac će biti na dobitku kada je tržišna cena viša od ugovorene.

Zarada prodavca = ugovorena cena – tržišna cenaZarada kupca = tržišna cena – ugovorena cena

Na taj način, ugovaranjem buduće cene, oba učesnika su zaštićena od kolebanja tržišnih cena: prodavac od sniženja, a kupac od povećanja.Dobra strana fjučersa i razlog njihove primene jeste “peglanje” nepovoljnih oscilacija na finansijskom tržištu čime se ublažavaju štetne posledice na rezultate poslovanja. Negativna strana fjučersa ogleda se u smanjenju dobitaka koji bi se ostvarili prilikom povoljnih tržišnih kretanja.

2.5.4. Forvard ugovori

Forvard ugovori (forward contract) se odnose na kupovinu ili prodaju imovine u određenom budućem vremenskom periodu, bez tačno određenog datuma. Ovim ugovorom, jedna strana se obavezuje da kupi, a druga da proda određeno sredstvo, valutu ili kamatnu stopu po unapred utvrđenim uslovima u okviru određenog budućeg vremenskog razdoblja. Forvard ugovor je, dakle, devizni terminski ugovor između kupca i prodavca deviza odnosno robe, kojim se prodavac obavezuje da isporuči kupcu fiksni iznos deviza ili količine robe (npr. zlato, kafa,

9 Primer je preuzet iz knjige Upravljanje finansijskim rizicima, praktikum; dr Slaviša Đukanović; Novi Sad; 2009. str. 180

nafta...) na određeni datum u budućnosti po ugovorenom deviznom kursu ili ceni. Time se omogućava odložena kupoprodaja. Za razliku od fjučers ugovora, forvard predstavlja jednokratni ugovorni odnos dve strane koji nije standardizovan i nije predmet trgovine na berzama. U našoj bankarskoj praksi funkcionišu kvazi forvardi. Forvard ugovori se najviše zaključuju u vezi sa zaštitom od rizika deviznih kurseva koji najizrazitije variraju. Prednost forvard ugovora je u tome što mogu biti vrlo fleksibilni.Primer forvard ugovora: Klijent Com trade doo iz Beograda danas dogovara terminsku kupovinu deviza od Uni Credit banke iz Beograda u iznosu od EUR 1mil. za plaćanje koje ima za 45 dana prema ino-partneru HP odnosno danas ugovara po kom će kursu za 45 dana kupiti EUR 1mil. Današnji kurs je 1 EUR = RSD 85,00. Uvažavajući stalna dešavanja na tržištu Com trade i Uni credit banka se dogovaraju da će Com trade kupiti EUR 1mil. za 45 dana po kursu 1 EUR = RSD 100,00. Međutim, Com trade je u obavezi da danas uplati dinarsku protivvrednost (a ne za 45 dana; kako bi bilo u slučaju pravog forvarda), a devizna sredstava u iznosu od EUR 1mil. će imati na raspolaganju za 45 dana Com trade će tek za 45 dana znati da li je bio na gubitku ili dobitku po konkretnoj transakciji.10

.Tabela 2: Razlike između forvard i fjučers ugovora:

Forvards ugovori Fjučers ugovori

Mesto trgovanjaOTC tržište (vanberzansko tržište

HOV)Berza

Veličina ugovoraBilo koja veličina koju dve strane

dogovoreUglavnom samo najvažnije

svetske valute

Dospeće ugovoraBilo koji datum koji dve stane

dogovoreStandardizovana veličina

Valute kojima se može trgovati Sve valute kojima se trgujeStandardni datumi (nekoliko

godišnje)

Najkasniji rok dospećaNije ograničeno. Čak i do 20

godina unapredNajčešće do 12 meseci unapred

Kreditni rizikPostoji za svaku od strana.

Najčešće se rešava kreditnim linijama,a ponekad i marginama

Ne postoji. Kreditni rizik snosi berza i pokriva ga sistemom

margina

Novčani tokovi Nema ih do dana dospećaPočetna margina plus

svakodnevne varijacije margine plus plaćanje na dan dospeća

Dostupni dileri Nema formalnih ograničenjaMoraju biti članovi berze ili

raditi preko članovaMogućnost izlaska iz ugovora Najčešće ne postoji Moguće svakodnevno

2.5.5. Svop transakcije

Postupak zamene ili promene uslova plaćanja ugovorenih između dve zainteresovane strane u nekom poslu naziva se svop (swap). To je ugovor o promeni intenziteta kretanja budućih novčanih tokova, na primer, prelazak sa obračuna promenljive kamatne stope na obračun fiksne kamatne stope. Svopom se investitor štiti od rizika budućih novčanih tokova u odnosu na drugu ugovorenu stanu, koja ima suprotne interese. Česta je primena svopa u cilju smanjenja rizika kamatnih stopa po dugoročnim zajmovima ili obveznicama. Svopovi su pogodan instrument za 10 Primer je preuzet iz knjige Upravljanje rizikom; dr Lidija Barjaktarović; Univerzitet Singidunum; Beograd 2009. str. 187

upravljanje rizikom kamatnih stopa. Ako se, na primer, predviđa da će kamatne stope porasti, privredni subjekat može putem svop ugovora da pređe na fiksnu kamatu. Nasuprot tome, u okruženju gde kamate imaju tendenciju smanjenja, privredni subjekti teže da fiksne kamatne stope zamene promenljivim.Za svop transakcije je karakteistično da se između dva privredna subjekta ne zamenjuju međusobna dugovanja nego se samo vrši isplata kamate. Postupak isplate je prost. Prvo se vrši tzv. „prebijanje“ tj. upoređivanje i poništavanje kamate, a zatim se isplaćuje razlika (saldo za izravnanje). Primer svop transakcije: Ako pretpostavimo da su dva klijenta, A i B, zaključila petogodišnji svop ugovor sa nominalnom vrednošću od milion evra. Na kraju svake godine klijent A će platiti klijentu B iznos od milion evra umnožen fiksnom kamatnom stopom od, na primer, 4%, a primiće od klijenta B iznos od milion evra umnožen nerizičnom kamatnom stopom na državne štedne zapise (T-bills), uvećanom za tržišni porast od, recimo, 1%. Tako bi svake godine klijent A trebalo da plaća fiksni iznos kamate od 40 000 evra klijentu B, dok bi klijent B trebalo da plaća iznos određen promenljivom stopom (T-bills + 1%). Pošto se u praksi isplaćuje samo razlika onda u slučaju smanjenja kamatne stope na državne zapise ispod 3% na dobitku će biti preduzeće B. U suprotnom slučaju, ukoliko nerizična kamatna stopa bude veća od 3%, razliku kamate će dobiti preduzeće A.Na primer, ako je nerizična stopa 2.5%, klijent A će platiti klijentu B razliku između fiksnih 4% i promenljivih (2,5 + 1%). To iznosi: (0,04 – (0,025 + 0,01)) x 1 mil. evra = 5 000 evra.Nasuprot tome, u slučaju da je nerizična stopa 3,8%, onda će klijenta B platiti klijentu A sumu od: ((0,038 + 0,01) – 0,04) x 1 mil. evra = 8 000 evra.Danas se svop ugovori zaključuju sa bankom i obavljaju posredstvom banke za razliku od ranijeg perioda kada su se ovi ugovori obavljali na berzama posredstvom brokera. Bankarske provizije za svop poslove su male i kreću se od 0,125% - 0,25% na godišnjem nivou od vrednosti isplate u svop ugovoru11.

Postoje dve vrste svop transakcija: valutni svopovi gde dve ugovorne strane obavljaju razmenu valuta uz obavezu da po

protoku određenog vremena obave obrnutu transakciju u istom inicijalnom iznosu. Primer valutnog svopa: Erste banka a.d. Novi Sad je danas prodala RSD 95mil. Erste banci Beč, po ceni od EUR 1mil. Svop ugovorom banke regulišu da će za mesec dana Erste banka Beč prodati Erste banci a.d. Novi Sad RSD 95mil.

kamatni svopovi gde dve ugovorne strane ugovaraju periodičnu međusobnu razmenu kamatnih prihoda. Primer kamatnog svopa: Erste banka a.d. Novi Sad je ugovorila sa Erste bankom Beč a-vista (po viđenju) kamatu od 5% na depozit u visini EUR 1mil. koji lokalna banka drži u Beču. Isplata a-vista kamate je na mesečnom nivou. Takođe, Erste banka Beč je ugovorila a-vista kamatu od 5,5% na depozit koji drži kod Erste banke a.d. Novi Sad u iznosu od EUR 5mil. Isplata kamate je na mesečnom nivou.

Svop poslovi se mogu odigravati na:

11 Primer je preuzet iz knjige Upravljanje finansijskim rizicima, praktikum; dr Slaviša Đukanović; Novi Sad; 2009. str. 184

deviznom tržištu – jednosmerna i sa istim partnerom promptna i terminska prodaja određenog iznosa deviza, ili obrnuto, promptna prodaja i terminska kupovina deviza. Cilj upotrebe je zaštita od deviznog rizika;

tržištu kapitala – razmenjivanje isplate obaveze između dužnika po osnovu zajmova koji glase na različite valute.

Valutni svop omogućava klijentima koji imaju izvore finansiranja u jednoj valuti da finansiraju obaveze u drugoj valuti na određeni rok. Rizici koji su prisutni kod valutnog svopa uključuju tržišni rizik koji se manifestuje kada je kurs povoljniji na datum dospeća od kursa koji je ugovoren na datum sklapanja transakcije.

Interesantnu kombinaciju svopa i opcija predstavljaju tzv. svopcije ( swaptions)12. Reč je o pravu ulaska u svop posao pod unapred određenim ugovorenim uslovima. Ako kupac svopcije ima pravo da plati fiksnu stopu po isteku ugovrenog termina, to se naziva svopcija platioca (payer’s swaption). Suprotno tome, ako kupac svopcije ima pravo da naplati fiksnu stopu, reč je o svopciji primaoca (receiwer’s swaption).

2.6. Analiza scenarija

Analiza scenarija je poseban način upravljanja finansijskim rizikom. Vrši se u uslovima visoke neizvesnosti i služi za ocenu projekta prema posebnim kombinacijama pretpostavki. Suština analize scenarija sastoji se u proceni nekoliko mogućih ishoda projekta. Najčešće su to tri ishoda ili scenarija:

optimistički; očekivani; pesimistički.

Dobar finansijski menadžer pri oceni projekta neće preterati sa optimističnošću, ali neće dozvoliti ni da se projekat značajnije podceni. Preporučeni odnos između verovatnosti ostvarenja ovih scenarija je 5 – 10% za optimistički, 70 – 80% za očekivani i 5 – 10% za pesimistički.

Primer 13 : Preduzeće za proizvodnju kancelarijskog nameštaja razmatra investicioni projekat za proizvodnju nove vrste stola za kompjuter. Prema procenama, godišnji prihodi projekta bi iznosili 37,5 mil. dinara, varijabilni troškovi 30 mil. a fiksni troškovi (bez amortizacije) 3 mil. dinara.

Tabela 3: Procena gotovinskih tokova projekta (milioni dinara)Elementi Godina 0 Godina 0 - 10

Investicija 151.Prihodi od prodaje 37.52.Varijabilni troškovi 30.03.Fiksni troškovi 3.04.Amortizacija 1.55.Dobitak (1-2-3-4) 3.06.Porez na dobitak 1.5

12 Dr Slaviša Đukanović: Upravljanje finansijskim rizicima, praktikum; Novi Sad 2009. str. 18513 Primer je preuzet iz knjige Finansijski menadžment; dr Hrustić Hasiba; Fabus; Novi Sad, 2005. str. 285

7.Neto dobitak (5-6) 1.58.Gotovina (4+7) 3.0Neto gotovina -15 +3.0

Prikazani iznos neto gotovine u stvari je anuitet čija se sadašnja vrednost (PV) izračunava množenjem sa 10-godišnjim faktorom anuiteta, uz diskontnu stopu od 10%. To znači da 3 mil. dinara neto gotovine treba pomnožiti sa vrednošću 6.145 koliko stoji u finansijskim tablicama.

PV = 3 mil. dinara x diskontni faktor anuiteta za 10 godinaPV = 3 mil. dinara x 6.145 = 18.42 mil. dinara

Krajnji cilj ovog obračuna je neto sadašnja vrednost (NPV). Ona se dobija kao razlika između sadašnje vrednosti gotovinskog toka (PV) i početne investicije (I), odnosno:

NPV = PV – I = 18.42 – 15 = 3.42 mil. dinaraIzračunata neto sadašnja vrednost od 3.42 mil. dinara je pozitivna što znači da je projekat prihvatljiv. Cela prethodna računica odnosila se na pretpostavke očekivanog scenarija. Sada dobijeni rezultat upoređujemo sa rezultatima pretpostavki optimističkog i pesimističkog scenarija. Kao sto prikazuje naredna tebela, pesimistički scenario pretpostavlja niže vrednosti prihoda od prodaje i više vrednosti troškova dok optimistički scenario potencira više prihode, a niže troškove od očekivanih.

Tabela 4: Promene NPV uslovljene promenama prihoda od prodaje i promenama varijabilnih i fiksnih troškova

ParametriVrednost parametara

(mil. dinara)NPV projekta(mil. dinara)

Prihodi od prodaje:Pesimistička 35.0 -4.2Očekivana 37.5 3.4Optimistička 38.0 5.0

Varijabilni troškovi:Pesimistička 36.0 -15.0Očekivana 30.0 3.4Optimistička 27.5 11.1

Fiksni troškovi:Pesimistička 4.0 0.4Očekivana 3.0 3.4Optimistička 2.0 6.5

Posmatrajući vredosti iz tabele možemo primetiti da su najveće varijacije u visini neto sadašnje vrednosti (od -15 do +11 mil. dinara) prouzrokovane promenama visine varijabilnih troškova (od 36 do 27.5 mil. dinara). Razlog tome treba tražiti u veoma visokom udelu varijabilnih troškova, koji u strukturi ukupnih troškova učestvuju sa preko 85%.Analiza različitih scenarija se u praksi pokazala kao vrlo efikasan metod upravljanja finansijskim rizikom naročito kada je reč o vrednijim i dugoročnijim projektima.

3. Bazelski standardi i njihova primena u Srbiji

3.1. Bazel I

Kapital ima izuzetno veliki značaj za celokupno poslovanje banke. Između više funkcija kapitala, kao osnovna, izdvaja se osiguranje depozita u slučaju poslovanja sa gubitkom ili u slučaju da dođe do iznenadnog masovnog povlačenja depozita iz banke. S druge strane, postoji posebna veza između kapitala i profita. Osnovni cilj poslovanja banke je stvaranje profita koji se može meriti kao povrat na kapital i aktivu. Ova činjenica je bitna da bi se razumelo zbog čega banke izbegavaju povećavanje kapitala. Procesi pokušavanja stabilizacije bankarskog sistema i sprečavanja nelojalne konkurencije doveli su do potreba da se izvrši konvergencija međunarodnih standarda kapitala.Tokom osamdesetih godina javlja se sve snažnija tendencija smanjenja kapitala u bankama. Nedostatak jedinstvenih propisa u vezi kapitala omogućavao je pojedinim bankama, posebno većim, da na osnovu svog visokog kreditnog rejtinga posluju sa nižim stopama kapitala, dok su manje banke bile prinuđene da posluju sa većim stopama kapitala. Takva situacija se negativno odražava na ukupnu međunarodnu konkurenciju.Radi rešavanja navedene situacije Bazelski komitet za superviziju banaka 1988. godine donosi Sporazum o kapitalu koji je poznat pod nazivom Bazel I. Na početku, sporazum važi samo za zemlje koje ulaze u grupu 10 (G-10)1, ali je odmah predviđeno pristupanje i ostalih zemalja.Fokus Baselskog odbora je na sledećim stavkama:

definiše uloge supervizora u različitim pravnim situacijama; obezbeđuje da međunarodne banke ili banke holding kompanije ne izbegavaju

superviziju svojih domaćih regulatornih vlasti; promoviše jedinstvene kapitalne zahteve koji omogućavaju bankama iz različitih zemalja

da se takmiče na fer tržištu.

Bazel I daje osnovnu definiciju kapitala, prema kojoj se kapital sastoji iz dve osnovne komponente: primarni i sekundarni kapital. Primarni kapital podrazumeva redovne deonice banke, zadržani profit i neke kategorije rezervi. U sekundarni kapital ulaze ostale kategorije rezervi, opšte rezerve za pokriće gubitka po kreditima, neobjavljene rezerve, namenske rezerve za pokriće gubitaka, hibridni kreditno-vlasnički instrumenti (kumulativne preferencijalne deonice) i subordinirane dugoročne obveznice banaka.Danas se većina banaka u svetu pridržava minimalnih standarda definisanih Basel-om I. Uspešnost primene Basel I sporazuma ogleda se u povećanju odnosa kapitala u 29 zemalja OECD-a tokom perioda 1990-2001. Odnos kapital-aktiva značajno porastao od otprilike 8,5 do oko 12%.14

3.2. Bazel II

Bazel I imao je pozitivne efekte na visinu kapitala u smislu zaustavljanja smanjenja kapitala u bankama, tako da se može reći da je ostvario svoj osnovni cilj. Prednost sporazuma je u njegovoj jednostavnosti i širokoj prihvaćenosti (prihvaćen u 100 zemalja).Međutim postojeći sporazum imao je i određene nedostatke koji su ukazivali na to da su potrebne i njegove promene. Od 1988. god. desile su se brojne novine u finansijskom sistemu kako npr. Pojava novih proizvoda, novi načini komunikacije i povećanje finansijskih transakcija. Slabosti Bazela I ogledale su se u sledećem:

14 Prema istraživanjima Centralne banke Holandije

adekvatnost kapitala nije se procenjivala u odnosu na stvarni rizični profil banke; procena rizika zemlje nije bila primerena; nije bilo dovoljno motiva za primenu tehnika za ublažavanje rizika; omogućavao je kapitalnu arbitražu putem sekjuritizacije što je omogućavalo bankama da

smanje kapital, a da pri tome ne moraju smanjiti vrednost rizične aktive; uzimao je u obzir samo kreditni rizik, a ostale je zanemarivao (npr. operativni rizik,rizik

likvidnosti i sl.); posmatrao je samo kvantitativno merenje adekvatnosti kapitala, a zanemarivao

kavlitativni aspekat.

Radi rešavanja ovih nedostataka definisan je 2004. godine konačan okvir Međunarodnog sporazuma o merenju kapitala i standardima kapitala pod nazivom Bazel II. Cilj komiteta je ojačati sigurnosti i stabilnost međunarodnog bankarskog sistema.Osnove Bazel II sporazuma su:

veća osetljivost za arbitražne poslove i inovacije na finansijskom tržištu; prepoznavanje različite izloženosti riziku; proširenje vrsta rizika; razvijanje internih metoda za upravljanje rizicima; svaka banka utvrđuje sopstvene potrebe za kapitalom; promovisanje učešća u javnosti.

Sporazum Bazel II omogućava da svaka banka sama proceni sopstvene minimalne potrebe za kapitalom na osnovu njene izloženosti rizicima.

3.3. Bazel III

Bazelski komitet je usled nedostataka Bazel II standarda izglasao odluku o uvođenju najnovijih Bazel III standarda na razvijenim tržištima. Bazel III predstavlja nadogradnju Bazela II. Novi set pravila će, između ostalog, podrazumevati povećanje oprativnog kapitala, odnosno odvajanje dodatne sume u slučaju dodatnih nestabilnosti na tržištu. Od banaka se zahteva da odnos kapitala i njihove ukupne imovine iznosi 7%, a rok za primenu propisa je u nekim slučajevima produžen do januara 2019. godine. Banke u Evropi će u većini slučajeva morati povećati kapital, posebno u Nemačkoj, Španiji i još nekim zemljama.Biće potrebno prikupiti stotine milijardi evra. Banke će morati godinama zadržavati ostvareni profit, koji neće moći podeliti deoničarima ili utrošiti za isplatu bonusa, a neke od njih će morati nabaviti dodatna sredstva na tržištu kapitala.

3.4. Primena Bazelskih standarda u Srbiji

U skladu sa Zakonom o Narodnoj banci Srbije, pored osnovnog cilja – postizanje i održavanje stabilnosti cena, Narodna banka Srbije ima za cilj i očuvanje finansijske stabilnosti.

Naša zemlja ima vrlo skromna iskustva u primeni Bazel standarda mada se njihovo prisustvo kod nas beleži još od kraja osamdesetih godina, kada su imali samo formalni karakter, odnosno nisu bili u aktivnoj upotrebi. Čak ni nakon reforme zakonodavstva o bankama 1993. godine nije došlo do bitnijih promena. Iako su principi Bazela I bili znatno šire uključeni nego što je to bio slučaj

na početku, formalna priroda ovih odluka nije se izmenila. Novi talas usklađivanja našeg sistema kontrole i revizije banaka u skladu sa evropskim, pa i svetskim standardima počeo je 2006. godine, nakon što je u godini koja je prethodila donet novi Zakon o bankama. Međutim, ni u ovoj fazi nije ostvaren suštinski pomak u odnosu na dotadašnju praksu, jer su uneti samo neki novi principi Bazel II standarda, ali je izveštavanje prema NBS i dalje bilo zasnovano na međunarodnim računovodstvenim standardima. Imajući u vidu značaj poslovanja i supervizije banaka u smislu očuvanja stabilnosti finansijskog sistema kao i čitave ekonomije, Narodna banka Srbije kontinuirano preduzima aktivnosti radi daljeg jačanja stabilnosti i harmonizacije sa međunarodnim standardima. U tu svrhu Narodna banka Srbije je krajem 2007. godine započela proces uvođenja Bazel II standarda u Srbiji. Osnovni ciljevi uvođenja Bazel II standarda u Srbiji su:

dalje jačanje stabilnosti bankarskog sektora i finansijskog sistema; unapređenje procesa upravljanja rizicima u bankama i procesa supervizije zasnovanog na

rizicima;

jačanje transparentnosti i tržišne discipline;

usklađivanje sa uslovima poslovanja na međunarodnom finansijskom tržištu;

harmonizacija sa propisima Evropske unije - Direktivama EU 48/2006 i 49/2006;

stvaranje jače veze između kapitalnih zahteva i izloženosti rizicima na nivou banke.

Povodom inicijativa banaka i Udruženja banaka Srbije u vezi sa primenom Bazel II standarda Narodna banka Srbije je odlučila da se planirani rok za punu primenu tih standarda odloži sa 1. januara 2011. na 31. decembar 2011. godine, uz probni period izveštavanja u skladu sa novim regulatornim okvirom na dan 30. septembar 2011. godine.15 

Bazel II standard obavezuje na primenu metoda Value at Risk (VaR) koji podrazumeva procenu potencijalnog gubitka portfolia u određenom vremenskom periodu sa određenim stepenom poverenja, odnosno verovatnoće. Cilj je doći do modela koji najbliže opisuje realno stanje stvari na tržištu.

Banke na našem tržištu su pristupile uvođenju standarda na različite načine. Određena grupa banaka će kupiti gotov softver, dok su neke banke počele izradu i konstrukciju svojih softvera koji će biti korišćeni pri zadovoljavanju Bazel standardarda. Jasno je da će banke biti suočene sa troškovima, koji obuhvataju obučavanje kadrova za nove zadatke, kao i prilagođavanje informacionih sistema novim potrebama. Međutim, očekivanja su da će benefiti uvođenja novih standarda daleko prevazilaziti troškove, jer će banke konačno imati izveštaje koji ne ispunjavaju samo formu, već će sadržati krucijalne informacije za donošenje odluka. Sa druge strane, NBS će imati uvid u pravu sliku stanja u bankarskom sektoru, što će dovesti do optimizacije pri donošenju odluka.

15 Sve relevantne informacije o ovom procesu su dostupne na sajtu NBS.

4. Uticaj svetske ekonomske krize na privredu Srbije

4.1. Izloženost domaćeg finansijskog sistema ekonomskoj krizi

Prilikom analize uticaja svetske finansijske krize na stabilnost nacionalnog finansijskog sektora treba uzeti u obzir nekoliko činjenica. Prvo, u bilansnoj sumi domaćeg bankarskog sistema dominantno učešće od 75% imaju banke u stranom vlasništvu. Drugo, zaduživanje banaka u inostranstvu predstavljalo je značajan izvor finansiranja domaće kreditne aktivnosti tako da je izloženost finansijskog sistema deviznom riziku izuzetno visoka. Treće, najveću ranjivost domaćeg finansijskog sistema predstavlja visoko učešće indeksiranih kredita (oko 70%), što povećava devizni i i kamtani rizik. Kako su i realni sektor (zbog relativno niskog učešća izvoza u BDP-u) i stanovništvo (zbog primanja u dinarima) izloženi deviznom riziku, nominalna depresijacija utiče na povećanje nenaplativosti kredita i narušava kvalitet aktive bankarskog sektora. Pošto se domaće aktivne kamatne stope usklađuju sa kretanjem kamatnih stopa na svetskom finansijskom tržištu, dolazi do rasta kamtnog rizika. Ove činjenice odlučujuće ukazuju na kanale kroz koje svetska finansijska kriza može da se prelije na domaći finansijski sistem. Krajem 2008. godine, na međugodišnjem nivou došlo je do nominalnog rasta plsmana od 23% i nominalnog rasta depozita od 18%.16 Osnovni uzrok nominalnog rasta je depresijacija kursa dinara u odnosu na evro. Međutim, širenje finansijske krize krajem septembra dovela je do masovnog povlačenja deviznih štednih depozita. U poslednjem kvartalu 2008. godine, devizna štednja građana je smanjena za oko milijardu evra. Banke su na novonastalu situaciju reagovale zadržavanjem viših kamatnih stopa, a Vlada je povećala garantni iznos devizne štednje sa 3 000 na 50 000 evra.

Prema izveštaju MMF-a iz januara 2009. godine procenjuje se da je 2008. godine ostvaren globalni privredni rast od 3.4%. prvobitna procena rasta za 2009. godinu od 2.2% je korigovana za svega 0.5% što predstavlja najslabiji ekonomski rezultat nakon II svetskog rata. Paralelno sa padom privredne aktivnosti došlo je do pada cena primarnih proizvoda.

Usporavanje privredne aktivnosti i pad tražnje u zemljama EU i regiona, uz rast valutnog, kreditnog i kamatnog rizika, znatno će ograničiti izvozne mogućnosti domaće privrede. Odnosno, osnovni kanali delovanja finansijske krize na realni sektor su redukovanje kreditnih plasmana i smanjenje kako izvozne, tako i domaće tražnje. Imajući u vidu mehanizam prelivanja finansijske krize, očekivane posledice po nacionalnu privredu ogledaće se, pre svega, u usporavanju ekonomske aktivnosti, depresijaciji nacionalne valute i inflatornim pritiscima. Banke su u uslovima svetske finansijske krize redukovale kreditne plasmane, povećale marže i podigle premije na rizike. Promenjeni uslovi kreditiranja i redukovani iznosi odobrenih kredita (kako klijentima tako i bankama) značili su smanjen priliv inostranih kredita bankama koje posluju u Srbiji. Redukovanjem kreditne ponude na domaćem tržištu, smanjuje se količina deviza, a samim time se osete efekti na kurs dinara. To je samo jedan od faktora koji objašnjava zašto je došlo do depresijacije dinara. Uzroci su mnogo dublji, a nalaze se u osnovi same privrede.

4.1. Posledice svetske krize po finansijski sektor u Srbiji

16 www.nbs.rs

Direktni efekti svetske ekonomske krize ostaviće velike posledice na zemlje koje najviše učestvuju u međunarodnim tokovima kapitala i međunarodnoj razmeni. Za razliku od njih zemlje u tranziciji (među kojima je i Srbija) osetiće indirektne posledice po finansijski sektor koje će se ispoljavati kroz pad likvidnosti, otežanu izgradnju i reformu finansijskih institucija kao i po realan sektor kroz usporavanje privredne aktivnosti.

U delu finansijskog tržišta, posledice krize u Srbiji ispoljili su se na Beogradskoj berzi. Indeksi berze u Beogradu gubili su vrednost mnogo brže nego indeksi na razvijenim tržištima. Tokom 2008. godine, došlo je do značajnijeg povlačenja stranih investitora sa tržišta Srbije. Usled lošeg kreditnog rejtinga Srbije i povećanog rizika ulaganja u zemlju, ulazak kapitala iz inostranstva kroz nove portfolio investicije malo je verovatan. Domaći investitori usled straha od budućih dešavanja na berzi i nedovoljne ponude berzanskih proizvoda odlučuju se za štednju u bankama. Kretanje berzanskih indeksa u prvoj polovini 2007. godine pokazuje proces širenja finansijske krize. Drugi i treći kvartal karakteriše period miraovanja dok u četvrtom kvartalu 2007. godine stanje na svetskom finansijskom tržištu počinje da se odražava na berzansko tržište u Srbiji, kada oba indeksa Beogradske berze beleže nagli pad.

Grafikon 2:17 Kretanje berzanskih indeksa Belex 15 i Belex line u periodu 1.1.2007-11.3.2009.

Jedan od prvih pokazatelja koji je ukazivao na širenje krize u bankarskom sektoru jeste rast kamatnih stopa banaka. Razlika između kamatnih stopa po kojima su banke plasirale svoja sredstva i referentnih kamatnih stopa evropskih centralnih banaka bivala je sve veća. Međubankarska kamatna stopa, euribor, je u periodu od marta do oktobra 2008. Godine porastao za 1 procentni poen odnosno sa 4.5% (mart) na 5.5% (oktobar).18 Rast euribor-a prouzrokovan je rastom referentne kamatne stope ECB i manjkom raspoloživog novca nastalog usled efekata gobalne finansijske krize.Mnoge finansijske institucije suočile su se sa padom likvidnosti, pretrpele su velike gubitke ili su proglašavale bankrot usled velikih dugovanja. Pod pretnjom krize likvidnosti banke nastoje da povećavaju svoj depozitni potencijal što podrazumeva povećanu tražnju za dugoročnim depozitima kao stabilnim izvorom sredstava, o čemu svedoči povećanje pasivnih kamatnih stopa. Stoga je NBS reagovala ukidanjem obavezne rezerve i poreza na deviznu štednju.

17 Izvor Beogradska berza; www.belex.rs 18 www.belex.rs

Posledice prelivanja krize sa finansijskog na realni sektor Srbije, ogledaju se u nedostupnosti finansijskih sredstava, povećanom odlivu kapitala iz privrede i izostanku preko potrebnih investicija. Usled manjka kapitala, njegova cena postaje skuplja, finansiranje iz kredita je ogranićeno i uslovi za dobijanje kredita su rigorozniji. Nedostatak kapitala će znatno otežati proizvodnju i usporiti ekonomski rast.

4.2. Mere Narodne banke Srbije za ublažavanje efekata krize

Nastankom krize NBS je pripremila paket mera kako bi se ublažili efekti kojima je pogođen finansijsi sektor Srbije, a te mere su:19

1. intenzivirana je dnevna kontrola likvidnosti, depozita i deviznih rezervi banaka;2. ne obračunava se obavezna rezerva na sredstva uzeta u inostranstvu (na kredite banaka iz

inostranstva - do sada 45%, subordirani kapital iz inostranstva - do sada 20%, zaduživanje kompanija za finansijski lizing – do sada 20%);

3. struktura polaganja devizne obavezne rezerve se menja (umesto dosadašnjih 90% u devizama i 10% u dinarima, sada je 80% u devizama i 20% u dinarima);

4. smanjenje zatezne kamatne stope ( za dinare sa 31.75% na 23.63%, a za devize sa 31.75% na tromesečni euribor uvećan za 10%).

19 Odluka o privremenim merama za očuvanje finansijske stabilnosti u Republici Srbiji, Službeni glasnik RS, br. 116/2008 i 12/2009 sa sajta NBS www.nbs.rs