seminarski rad iz informatike i

Univerzitet u Istočnom SarajevuSaobraćajni fakultet

Doboj

Tema: Vaša omiljen Istorijska ličnost- Seminarski rad Word -

Informatika I

Student: Profesor:Branislav Vidaković A1 prof. dr Danimir Mandićbr. indeksa 16/10 mr Goran Jauševac, asistentSmjer: Logistika

Doboj, 2010.

Seminarski rad iz Word-a

S a d r ž a j :

1.Uvod.............................................................................................................................................3

1.1. Detinjstvo i srednjoškolsko doba......................................................................................4

2.Zaposlenje i doktorat....................................................................................................................6

3.Srednje godine..............................................................................................................................7

4.Opšta relativnost...........................................................................................................................9

5.Pozne godine...............................................................................................................................11

6. Literatura...................................................................................................................................13

2


1 . U v o d

Albert Ajnštajn

Rođen14. mart, 1879.

Ulm, Virtemberg, Nemačka

Umro18. april, 1955.

Prinston, Nju Džerzi

Prebivalište Nemačka, Italija, Švajcarska, SAD

Nacionalnost Jevrej

Oblast Fizika

Institucije

Švajcarski patentni biro

Univ. Cirih

Karlov univ.

Kajzer Vilhelm inst.

Lajdenski univ.

Inst. za napredne studije

Poznat po

Opšta teorija relativnosti, Specijalna teorija

relativnosti

Fotoelektrični efekat, Braunovo kretanje

Nagrade Nobelova nagrada za fiziku (1921)

3


1.1. Detinjstvo i srednjoškolsko doba

Albert je rođen 14. marta, 1879. godine, otprilike u 11.30 časova pre podne, u jevrejskoj

familiji, nastanjenoj u gradu Ulm u oblasti Virtemberg, Nemačka, što je oko 100 km istočno od

Štutgarta. Njegov otac bio je Herman Ajnštajn, po zanimanju trgovac, koji se kasnije bavio

elektrohemijskim poslovima, a majka mu je bila Paulina Ajnštajn, devojačko Koh. Oni su se

venčali u Štutgart-Bad Kanštatu (nem. Stuttgart-Bad Cannstatt). Po Albertovom rođenju, njegova

majka navodno je bila zaplašena, jer je mislila da je glava njenog novorođenčeta previše velika i

da je loše oblikovana. Pošto je veličina njegove glave, čini se, bila manje vredna zapažanja kako

je on bivao stariji, (što je očigledno sa svih Ajnštajnovih fotografija na kojima se vidi da mu je

glava bila proporcionalna veličini tela u svim periodima života), ovu njegovu „osobinu“ na dalje

su tretirali kao neku vrstu „benigne makrocefalnosti“ odnosno smatrali su da „proporcije njegove

glave“ nisu ni u kakvoj vezi sa nekom eventualnom bolešću, niti da imaju bilo kakvog uticaja na

njegove kognitivne-saznajne sposobnosti.

Još jedan, poznatiji, aspekt Ajnštajnovog detinjstva predstavlja činjenica da je on

progovorio kasnije nego većina prosečne dece. Ajnštajn je sam tvrdio da nije progovorio pre

svoje treće godine i da je i tada to nevoljko činio sve do uzrasta od devet godina (videti deo

„Spekulacije i kontroverze“). Zbog ovog Ajnštajnovog zakasnelog razvoja govornih sposobnosti

i njegove kasnije dečačke sklonosti da izbegava svaku temu u školi koja mu je dosadna, a da se

intenzivno koncentriše samo na ono što ga interesuje, neki od njegovih poznavalaca iz tog

vremena, kao na primer jedna porodična kućna pomoćnica, sugerisali su čak da je on možda

„retardiran“. Ovo poslednje zapažanje nije, međutim, bilo i jedino u Ajnštajnovom životu koje je

išlo za tim da mu se prikače nekakvi kontroverzni epiteti ili da se etiketira nekom „patološkom

nalepnicom“ (videti opet „Spekulacije i kontroverze“). Pošto se niko od članova Albertove

porodice nije strogo pridržavao jevrejskih verskih običaja, i za njega je bilo dozvoljeno da

pohađa Katoličku osnovnu školu. Iako mu se u početku nisu baš sviđale sve lekcije koje je čuo u

toj školi, a neretko ih je i preskakao, on je kasnije, na primer, često nalazio veliko zadovoljstvo i

utehu u Mocartovim violinskim sonatama.

Kada je Ajnštajnu bilo pet godina, njegov otac mu je pokazao mali džepni kompas i

Ajnštajn je tada shvatio da nešto u „praznom” prostoru deluje na magnetnu iglu kompasa, da bi

kasnije ovaj doživljaj opisao kao najveći otkrivački događaj njegovog života. On je, zabave radi,

pravio modele i mehaničke spravice pokazujući tako odmalena velike tehničke i matematičke

sposobnosti.

4


Počev od godine 1889, student medicine po imenu Maks Talmud (Max Talmud -

kasnije: Talmey), koji je četvrtkom uveče posećivao Ajnštajnove u toku šest godina, upoznaje

Ajnštajna sa ključnim naučnim i filozofskim tekstovima, uključujući Kantovu Kritiku čistog

uma. Dvojica od njegovih ujaka na dalje će “hraniti” ovu njegovu intelektualnu radoznalost,

tokom njegovog kasnijeg detinjstva i perioda rane adolescencije, nabavljajući mu ili mu

preporučavajući za čitanje knjige iz oblasti nauke, matematike i filozofije. Ajnštajn je pohađao

Luitpold gimnaziju (Luitpold Gymnasium), gde je stekao relativno napredno i za to vreme

moderno obrazovanje. Sa učenjem matematike započeo je negde oko dvanaeste godine, 1891,

učeći samostalno iz školskih udžbenika Euklidovu geometriju u ravni, a infinitezimalni račun

počeo je da izučava četiri godine kasnije. Ajnštajn je shvatio kolika je moć aksiomatskog,

deduktivnog, razmišljanja proučavajući Euklidove “ Elemente”, koje je on nazivao „svetom

geometrijskom knjižicom“ (prema tvrđenju Maksa Talmuda). Dok je bio u gimnaziji, Ajnštajn se

često sukobljavao sa školskim autoritetima i vređao upravu, verujući da je duh učenja i

kreativnog razmišljanja izgubljen usled nastojanja na čistoj memorizaciji gradiva.

Godine 1894, nakon propasti elektrohemijskih poslova njegovog oca Hermana

Ajnštajna, Albert se seli iz Minhena u Paviju, italijanski grad blizu Milana. Ajnštajnov prvi

naučni rad, pod nazivom "Istraživanje stanja etra u magnetskom polju", bio je ujedno tada

napisan i za jednog od njegovih ujaka. Albert je ostao u Minhenu želeći da završi školu, ali je

završio samo jedan semestar, pre nego što je napustio gimnaziju u proleće 1895, da bi se

pridružio svojoj familiji u Paviji. On napušta školu godinu i po dana pre završnih ispita, ne

govoreći o tome ništa svojim roditeljima, uveravajući školsku upravu da mu dozvole odlazak uz

pomoć lekarskog uverenja dobijenog od jednog prijateljski nastrojenog doktora. Ali to je ujedno

značilo i da neće dobiti svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. Te godine, u uzrastu od 16

godina, on preduzima misaoni eksperiment poznat kao “Ajnštajnovo ogledalo” (“Albert

Einstein's mirror”). Zureći u ogledalo, on je pokušavao da dokuči šta bi se desilo sa njegovom

ogledalskom slikom ako bi on počeo da se kreće brzinom svetlosti. Njegov zaključak, da je

brzina svetlosti nezavisna od brzine posmatrača (brzine njenog izvora), koji je, između ostalog,

bio podstaknut i ovim razmišljanjem, kasnije će postati jedan od dva postulata specijalne

relativnosti.

5


Mada je pokazao odličan uspeh na matematičkom i naučnom delu prijemnog ispita za

upis na Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih, njegov neuspeh u delu ispita

iz slobodnih veština osujetio je ove njegove planove. Njegova porodica šalje ga tada u Arau u

Švajcarskoj da završi srednju školu, tako da postaje jasno da on neće biti inžinjer elektrotehnike,

kao što se njegov otac dotada nadao. Tamo, on sluša povremena predavanja iz Maksvelove

elektromagnetne teorije i konačno prima svoju diplomu septembra meseca 1896. godine. U to

vreme on je bio na stanovanju u porodici profesora Josta Vintelera (Jost Winteler) gde se

zaljubljuje u Sofiju Mariju-Janu Amandu Vinteler (Sofia Marie-Jeanne Amanda Winteler),

obično pominjanu kao Sofija ili Marija, ćerku profesora Vintelera i Ajnštajnovu prvu draganu.

Ajnštajnova sestra Maja, koja je verovatno bila njemu najbliža osoba od poverenja, kasnije će se

udati za Vintelerovog sina Pola, a Ajnštajnov prijatelj Mišel Beso (Michele Besso) oženiće

Vintelerovu drugu kćerku, Anu. Ajnštajn se zatim upisuje na Savezni politehnički institut, u

oktobru mesecu, i prelazi u Cirih, dok Marija odlazi u Olsberg u Švajcarskoj gde je čeka posao

učiteljice. Iste godine, on obnavlja svoje virtemberško državljanstvo.

U jesen 1896, Srpkinja Mileva Marić započinje svoje studije medicine na Univerzitetu

Cirih, da bi se već posle prvog semestra prebacila na Savezni politehnički institut gde, kao jedina

žena upisana te godine, studira na istom smeru kao i Ajnštajn. Milevino druženje sa Ajnštajnom

razviće se u pravu ljubavnu romansu tokom sledećih par godina, i pored povike njegove majke

kojoj je smetalo to što je ona previše stara za njega, što nije Jevrejka, i što ima fizičku manu

(jedna noga bila joj je nešto kraća od druge).

U 1900-toj godini, Ajnštajn je stekao diplomu Saveznog politehničkog instituta koja mu

je omogućavala da se bavi nastavnim radom. Iste godine on prijavljuje za objavljivanje svoj prvi

rad o kapilarnim silama, pod naslovom "Folgerungen aus den Capillaritätserscheinungen", ili u

prevodu "Rezultati posmatranja kapilarnih pojava" (može se naći u “Analima fizike” tom 4,

strana 513). U ovom svom radu, on pokušava da ujedini različite zakone fizike, dakle čini

pokušaj u onome što će bez prekida nastojati da čini tokom celog svog života. Preko svoga

prijatelja, inžinjera Mišela Besoa, Ajnštajn će se upoznati sa delom Ernsta Maha, kojeg će

kasnije nazivati „najboljom rezonatorskom kutijom Evrope“ za fizičke ideje. Tokom tog

vremena, Ajnštajn razmenjuje i deli svoja naučna interesovanja sa grupom bliskih prijatelja,

uključujući Besoa i Marićevu. Oni tada sami sebe nazivaju „Olimpija Akademijom“. Ajnštajn i

Marićeva dobijaju u to vreme vanbračnu ćerku, Lizerl Ajnštajn (Lieserl Einstein), rođenu januara

1902. Sudbina ovoga deteta do danas je nepoznata. Neki veruju da je ona umrla odmah po

rođenju, dok drugi veruju da su je roditelji dali na usvajanje.

2 . Z a p o s l e n j e i d o k t o r a t

6


Ajnštajn posle diplomiranja nije mogao odmah da nađe nastavničko zaposlenje,

ponajviše zato što je kao mladić svojom drskošću očigledno iritirao većinu svojih profesora.

Otac prijatelja sa klase zato mu je pomogao da se domogne zaposlenja kao pomoćni tehnički

ispitivač u Švajcarskom birou za patente 1902. godine. Tu je Ajnštajn procenjivao vrednost

patenata raznih pronalazača, koji su se prijavljivali u ovaj biro, kao i mogućnosti primene tih

patenata u tehničkim uređajima, radio je dakle posao koji je ipak zahtevao poznavanje njegove

struke, fizike. A posebno je bio zadužen da ocenjuje patente koji su u nekoj vezi sa

elektromagnetnim uređajima. On je takođe morao ovde da nauči kako da raspozna suštinu

primene patenta usprkos ponekad veoma šturog opisa, a i njegov direktor poučio ga je kako

„samog sebe da izrazi korektno“. Dok je ocenjivao praktičnost njihovog rada on je povremeno i

ispravljao greške u njihovim dizajnima.

Ajnštajn je oženio Milevu Marić 6. januara, 1903. Ajnštajnova ženidba sa Marićevom,

koja je bila matematičarka, predstavljala je u isto vreme i lično ali i intelektualno partnerstvo i

vezu. Za Milevu Ajnštajn je govorio: „Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako

nezavisno i jako kao što sam i ja“. Ronald Klark (Ronald W. Clark), Ajnštajnov biograf, tvrdi da

distanca koja je postojala u Ajnštajnovom braku sa Milevom, za njega bila preko potrebna, jer da

bi upotpunio svoj rad on je morao da postigne neku vrstu intelektualne izolacije. Abram Jofe

(Abram Joffe), sovjetski fizičar koji je poznavo Ajnštajna, u jednoj smrtovnici piše o njemu

“Autor radova iz 1905 bio je... birokrata u Patentnom birou u Bernu, Ajnštajn-Marić”, i ovo je

nedavno bilo uzeto kao dokaz saradničke strane njihove veze. Međutim, prema Albertu

Martinezu (Alberto A. Martínez) iz Centra za studije Ajnštajna Univerziteta Boston, Jofe je

jedino time pripisao autorstvo Ajnštajnu, jer, kako on misli, bio je to uvreženi švajcarski običaj

da se dodaje ženino prezime iza muževljevog imena. Ipak, razmere Milevinog uticaja na

Ajnštajnovo delo još uvek su kontroverzno i diskutabilno pitanje.

1903. godine, Ajnštajnovo zaposlenje u Švajcarskom patentnom birou postalo je stalno,

mada ga je unapređenje mimoišlo sve dok “se u potpunosti ne usavrši za mašinsku tehnologiju”.

On stiče svoj doktorat pod mentorstvom Alfreda Klajnera (Alfred Kleiner) na Univerzitetu Cirih,

nakon prijavljivanja svoje doktorske teze pod nazivom "Jedno novo određivanje molekularnih

dimenzija" ("Eine neue Bestimmung der Moleküldimensionen") u 1905. godini.

7


3 . S r e d n j e g o d i n e

Godine 1906, Ajnštajn je promovisan u zvanje tehničkog

ispitivača druge klase. U 1908., dobio je licencu za rad u Bernu,

Švajcarska, kao Privatdocent (Privatdozent) (neplaćeni nastavnik na

univerzitetu). Tokom tog vremena, Ajnštajn opisuje zašto je nebo

plavo u svome radu o pojavi kritične opalescencije, koji pokazuje

kumulativne efekte rasipanja svetlosti na pojedinačnim molekulima u

atomosferi.

U 1911. godini, Ajnštajn postaje najpre vanredni profesor na

Univerzitetu Cirih, a ubrzo posle toga i redovni profesor na nemačkoj

govornoj sekciji Karlovog univerziteta u Pragu. Dok je bio u Pragu,

Ajnštajn objavljuje rad u kome poziva astronome da provere dva

predviđanja njegove Opšte teorije relativnosti koja je još u razvoju, a

radi se o savijanju svetlosti u gravitacionom polju, merljivom za

vreme pomračenja Sunca, i o gravitacionom crvenom pomaku Sunčevih spektralnih linija u

odnosu na odgovarajuće spektralne linije proizvedene na površini Zemlje. Mladi nemački

astronom Ervin Frojndlič (Erwin Freundlich), započinje saradnju sa Ajnštajnom i uzbunjuje

druge astronome širom sveta u vezi sa ovim Ajnštajnovim astronomskim proverama. 1912.

godine, Ajnštajn se vraća u Cirih u nameri da postane redovni profesor na ETH Cirih. U to

vreme, on tesno sarađuje sa matematičarem Marselom Grosmanom, koji ga upoznaje sa

Rimanovom geometrijom. U 1912, Ajnštajn počinje da naziva vreme četvrtom dimenzijom

(mada je Herbert Džordž Vels uradio to isto ranije, u svome delu “Vremenska mašina”' (“The

Time Machine”) iz 1895. godine) Godine 1914., odmah pred početak Prvog svetskog rata,

Ajnštajn se nastanjuje u Berlinu kao profesor na lokalnom univerzitetu i postaje član Pruske

akademije nauka. On uzima prusko državljanstvo. Od 1914 do 1933, on je na dužnosti direktora

Kajzer Vilhelm instituta za fiziku u Berlinu. On takođe zadržava mesto vanrednog profesora na

Lajdenskom univerzitetu od 1920 do 1946, gde redovno održava gostujuća predavanja. Godine

1917, Ajnštajn objavljuje "O Kvantnoj mehanici zračenja" ("On the Quantum Mechanics of

Radiation", ili u originalu,"Zur Quantentheorie der Strahlung," Physkalische Zeitschrift 18, 121–

128). Ovim člankom uvodi se koncept stimulisane emisije, fizičkog principa koji omogućava

pojačavanje svetlosti u laseru. Takođe iste godine, on objavljuje i rad u kojem koristi Opštu

teoriju relativnosti da bi izgradio model celog svemira, pripremajući tako pozornicu za

nastupanje moderne fizičke kosmologije. U tom radu on uvodi i poznatu kosmološku konstantu,

koju je kasnije, kako Džordž Gamov tvrdi, u jednom njihovom razgovoru nazvao “najvećom

pogreškom u njegovom životu” (“the biggest blunder of his life”).

8


14. maja 1904, rodio se Albertov i Milevin prvi sin, Hans Albert Ajnštajn, (Hans Albert

Einstein). Njihov drugi sin, Eduard Ajnštajn, (Eduard Einstein), rođen je 28. jula, 1910. Hans

Albert će kasnije postati profesor hidrauličkog inžinjeringa na Univerzitetu Kalifornije, Berkli,

imajući veoma malo kontakata sa svojim ocem, ali deleći njegovu ljubav ka jedrenju i muzici.

Mlađi brat, Eduard, želeo je da razvije praksu frojdovskog psihoanalitičara, ali je

institucijalizovan zbog šizofrenije i umro je u jednom azilu. Ajnštajn se razveo od Mileve 14.

februara, 1919, da bi oženio Elzu Lovental (Elsa Löwenthal), rođenu Ajnštajn, (Lovental je bilo

prezime njenog prvog muža, Maksa) 2. juna, 1919. Elza je bila Albertova prva rođaka sa majčine

strane, i njegova rođaka u drugom kolenu sa očeve strane. Bila je tri godine starija od Alberta, i

negovala ga je kao bolničarka, nakon što je pretrpeo delimični slom živaca kombinovan sa jakim

stomačnim bolovima. U ovom braku nije bilo dece.

"Ajnštajnova teorija trijumfuje" **

4 . O p š t a r e l a t i v n o s t

** objavljeno u Njujork Tajmsu 10. novembra 1919

9

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Einstein_theory_triumphs.png


U novembru 1915, Ajnštajn je održao seriju predavanja pred Pruskom akademijom

nauka na kojima je predstavio novu teoriju gravitacije, poznatu kao Opšta teorija relativnosti.

Poslednje predavanje se završava njegovim uvođenjem jednačina koje zamenjuju Njutnov zakon

gravitacije i nazivaju se Ajnštajnove jednačine polja.

David Hilbert, zapravo, je objavio jednačine polja u članku koji je datiran pet dana pre

Ajnštajnovih predavanja. Ali prema Tornu (Thorne) (117-118), Hilbert je otkrio ispravne

jednačine tek posle “premišljanja nad stvarima koje je naučio” tokom nedavne Ajnštajnove

posete Getingenu. Torn ide i dalje pa kaže: “Sasvim prirodno, i u skladu sa Hilbertovim

viđenjem stvari, rezultujući zakoni zakrivljenosti hitro su nazvani imenom “Ajnštajnove

jednačine polja”, radije nego da budu nazvane po Hilbertu. U stvari, da nije bilo Ajnštajna, opšte

relativistički zakoni gravitacije možda bi bili otkriveni tek nekoliko decenija kasnije.” Videti

Osporavanja prioriteta otkrića relativnosti za više detalja. Ova teorija sve posmatrače smatra

ekvivalentnim, a ne samo one koji se kreću ravnomerno, odnosno stalnom brzionom. U opštoj

relativnosti gravitacija nije više sila (kao što je to u Njutnovom zakonu gravitacije) nego je

posledica zakrivljenosti prostor-vremena.

Pomračenje sunca 1919.

Ajnštajnovi objavljeni radovi iz opšte relativnosti za vreme rata nisu bili dostupni nigde

izvan Nemačke. Vesti o Ajnštajnovoj novoj teoriji stigle su do astronoma sa engleskog govornog

područja u Engleskoj i Americi preko holandskih fizičara Hendrika Lorenca i Pola Erenfesta kao

i njihovog kolege Vilema de Sitera, direktora Lajdenske opservatorije. Artur Stenli Edington iz

Engleske, koji je bio Sekretar Kraljevskog astronomskog društva, zatražio je od de Sitera da u

korist njegovih astronoma napiše seriju članaka na engleskom. On je bio fasciniran novom

teorijom i postao je vodeći pobornik i popularizator teorije relativnosti.

10


Većini astronoma nije se sviđala Ajnštajnova geometrizacija gravitacije i smatrali su da

njegova predviđanja pojava savijanja svetlosti i gravitacionog crvenog pomaka ne mogu da budu

tačna. Godine 1917, astronomi pri Maunt Vilson opservatoriji (Mt. Wilson Observatory) u južnoj

Kaliforniji objavili su rezultate spektroskopskih analiza Sunčevog spektra koje su, činilo se,

ukazivale na to da nema nikakvog gravitacionog crvenog pomaka u Sunčevoj svetlosti. U 1918.

godini, astronomi pri Lik opservatoriji (Lick Observatory) u severnoj Kaliforniji načinili su

fotografije pomračenja sunca vidljivog u Sjedinjenim Državama. Nakon završetka rata, oni su

proglasili svoje nalaze tvrdeći da su Ajnštajnova opšte-relativistička predviđanja o savijanju

svetlosti pogrešna, ali nisu nikada objavili njihove rezultate, pravdajući to mogućim velikim

greškama pri merenju.

U maju mesecu, 1919, tokom britanskih osmatračkih ekspedicija pomračenja Sunca

(preduzetih u Sobralu, Brazil, (Sobral, Ceará, Brazil), kao i na ostrvu Principe (Prinčevsko

ostrvo), na zapadnoj ovali Afrike, Artur Stenli Edington nadgledao je merenje savijanja svetlosti

zvezda prilikom njenog prolaska u blizini Sunca, što rezultuje u prividnom pomeranju položaja

posmatranih zvezda dalje od Sunca. Ovaj fenomen nazvan je efekat gravitacionog sočiva i u

ovom slučaju opaženo pomeranje položaja zvezda bilo je duplo veće nego što je bilo predviđeno

Njutnovom fizikom. Ova opažanja slagala su se sa predviđanjima proisteklim iz Ajnštajnovih

jednačina polja iz Opšte teorije relativnosti. Edington je objavio da rezultati potvrđuju

Ajnštajnovo predviđanje i Tajms magazin (The Times) izvestio je o ovoj potvrdi Ajnštajnove

teorije 7. novembra iste godine, naslovima "Revolucija u nauci – Nova teorija Univerzuma –

Njutnovske ideje su odbačene". Nobelov laureat Maks Born (Max Born) izrazio je svoje poglede

na opštu relativnost kao na "najveći podvig ljudskog razmišljanja o prirodi"; njegov kolega

laureat Pol Dirak (Paul Dirac) nazvao je to "verovatno najvećim naučnim otkrićem ikada

učinjenim". Ovi komentari i rezultujući publicitet zacementirali su Ajnštajnovu slavu. On je

postao svetski slavan – neuobičajeno dostignuće za jednog naučnika.

Mnogi naučnici još uvek nisu ubeđeni u sve to zbog raznoraznih razloga, počevši od

onih naučnih (neslaganje sa Ajnštajnovim tumačenjem eksperimenata, verovanje u eter ili u to da

je apsolutni sistem referencije neophodan) pa sve do psiho-socijalnih (konzervatizam,

antisemitizam). Prema Ajnštajnovom gledištu, većina primedbi dolazila je od eksperimentatora

koji su imali vrlo malo razumevanja teorije koja je u to uključena. Ajnštajnova popularnost u

javnosti, koja je nastupila posle članka iz 1919, stvorila je ozlojeđenost kod tih naučnika, a kod

nekih ova ozlojeđenost se zadržala i u 1930.-im godinama.

30. marta, 1921., Ajnštajn odlazi u Njujork da drži predavanja o njegovoj novoj Teoriji

relativnosti, a iste godine on će biti nagrađen i Nobelovom nagradom. Mada je on sada bio

najslavniji po svome radu na relativnosti, Nobelova nagrada mu je dodeljena za raniji rad o

fotoelektričnom efektu, jer je njegova opšta relativnost još uvek bila predmet sporenja. Nobelov

komitet je, dakle, doneo odluku da navodeći njegov najmanje osporavani rad prilikom dolele

nagrade, učine to prihvatljivijim za naučnu zajednicu.

11


5 . P o z n e g o d i n e

U 1948. godini Ajnštajn je jedan od članova osnivačkog komiteta koji će prerasti u

Brendis univerzitet (Brandeis University). Ajnštajnov portret načinio je Jusuf Karš 11. februara

iste godine. 1952., Izraelska vlada predlaže Ajnštajnu da preuzme dužnost predsednika. On

odbija ovu ponudu, a interesantno je da je to jednini slučaj da je nekom državljaninu Sjedinjenih

država bilo ponuđen položaj predsednika neke strane države. Ovo Ajnštajnovo odbijanje možda

ima neke veze sa njegovim neodobravanjem nekih delova izraelske politike tokom rata za

nezavisnost. U pismu koji je on potpisao, zajedno sa drugim istaknutim Jevrejima u Sjedinjenim

državama on kritikuje Oslobodilačku partiju koju vodi Menahem Begin (Menachem Begin) zbog

„naci-fašističkih“ metoda i filozofije. Tridesetog marta 1953., Ajnštajn objavljuje prerađenu

Ujedinjenu teoriju polja.

On umire u 1:15 posle ponoći u Prinstonskoj bolnici u Prinstonu, Nju Džersi, 18. aprila ,

1955., u svojoj 76. godini života.** Uzrok smrti je bilo unutrašnje krvarenje, izazvano prskanjem

aneurizma aorte. Jedina osoba prisutna u trenutku njegove smrti bila je jedna medicinska sestra,

koja je rekla da je on neposredno pred smrt promrmljao nekoliko reči na nemačkom koje ona

nije razumela. Bio je kremiran bez ceremonije, istoga dana kad je i umro, u Trentonu, Nju

Džersi, što je bilo u skladu sa njegovim željama. Njegov pepeo je potom rasut na otvorenom

prostoru.

Doktor Tomas Štolc Harvi izvršio je autopsiju nad Ajnštajnom, pri čemu je odstranio i

sačuvao njegov mozak. Harvi nije našao ništa neuobičajeno na njegovom mozgu, ali 1999., u

novoj analizi koju je uradio tim sa Mek Master univerziteta (McMaster University) otkriveno je

da njegov temeni operkulum (operculum) region nedostaje i da je, kao konpenzacija tome,

njegov donji parijetalni režanj (parietal lobe) 15% veći nego što je normalno. Donji parijetalni

režanj je odgovoran za matematičko mišljenje, vizuelnu spoznaju prostora, i slikovito

prikazivanje pokreta. Ajnštajnov mozak takođe je sadržavao 73% više glajalnih ćelija od

prosečnog mozga.

** Njegova Uopštena teorija gravitacije (Generalized Theory of Gravitation) ostaje tako nedovršena.

12


Glavna djela Priznanja

Teorija Brownovog gibanja Godine 1999. proglašen je

za osobu stoljeća u anketi

magazina TIME

Elektrodinamika tijela u

kretanju

Osnovne opće teorije

relativiteta

UNESCO je 2005. proglasio

“Svjetskom godinom fizike”

u čast stogodišnjice

objavljivanja Einsteinovih

radova iz “Anni Mirabilis”

O posebnoj i općoj teoriji

relativiteta

Evolucija fizike

Moja slika svijeta U Washingtonu podignuta

je monumentalna brončana

skulptura Alberta EinsteinaZnačenje relativnosti

13


Ajnštajnova maturska diploma, stečena 1896. 6 je najveća moguća ocena.

6 . L i t e r a t u r a

1. Internet

2. Wikipedia

14

Seminarski rad iz Word-a 15

seminarski rad iz informatike i

Documents