Jedino

blagodat

S E D M I C A M O L I T V E 2 0 1 7 .

2

O ovom posebnom izdanju

Ove godine obeležava se petstogodišnjica protestantske reformacije, kada su mnogi prvi put čuli poruku o tome da se spasenje nalazi jedino u Hristu. Svetlost se širila ne samo iz učenja velikih reformatora, već i iz same Reči

Božje, jer je Biblija postajala dostupna na narodnom jeziku i ljudi su mogli sami da je čitaju i saznaju istinu.

Stoga je prikladno da u tekstovima namenjenim čitanju tokom naše sedmice molitve u 2017. godini u središtu bude misao da je „Hristos naša pravednost“, jer zaista „nema drugoga Imena pod nebom... kojijem bismo se mi mogli spasti“ (Dela apostolska 4,12).

Elen Vajt je tu misao prelepo izrazila tokom jednog zasedanja Generalne konferencije, kad je izjavila: „Jedini način na koji će ljudi moći čvrsto da stoje usred sukoba jeste da budu utemeljeni i ukorenjeni u Hristu... Propovedanje o Hristu raspetom, Hristu koji je naša pravednost, to je ono što zadovoljava glad duše. Kad zainteresujemo ljude za tu veliku, ključnu istinu, vera, nada i hrabrost ispuniće srce.*

Ohrabrujem vas da ove sedmice ne samo razmišljate o tim posebnim tekstovima, već i da provodite vreme sa Božjom Reči i u molitvi dok se zajedno budemo usredsređivali na „Hrista – našu pravednost“. Ako imate mlađi naraštaj u svom domu, potrudite se da sa njima podelite prateće tekstove za decu.

Neka nas Gospod blagoslovi dok se kao svetska crkvena porodica budemo okupljali radi proučavanja i molitve u ovom važnom trenutku ovozemaljske istorije.

Ted N. C. Vilson, predsednik Crkve adventista sedmog dana

*General Conference Daily Bulletin, Jan. 28, 1893 (videti takođe Događaji poslednjih dana, str. 151 orig).

3 P R V A S U B O TA

6 N E D E L J A

8 P O N E D E L J A K

10 U T O R A K

13 S R E D A

16 Č E T V R TA K

18 P E TA K

20 D R U G A S U B O TA

23 M O L I T V E N E P R O P O V E D I

M O L I T V E N A S E D M I C A

U P O Z N A J M O A U T O R A

Hans (Johan) Hajnc, doktor teologije, rođen u Beču u Austriji, završio je osnovne studije

na Adventističkom teološkom fakultetu Salev u Kolonžu u Francuskoj. Pošto je diplomirao,

otpočeo je svoju pastorsku službu u Beču 1953. godine. Četiri godine kasnije pozvan je u

Teološku školu Šlos Bogenhofen, gde je proveo 21 godinu kao predavač. Tokom sedam godina

radio je i kao direktor te škole. Nakon doktorskih studija na Univerzitetu Endrjus, služio je kao

dekan Teološkog fakulteta Marienhohe u Darmštatu u Nemačkoj, od 1982. do 1995. Objavio

je nekoliko knjiga i napisao mnoštvo članaka o teologiji i crkvenoj istoriji. Njegova doktorska

disertacija „Opravdanje i zasluge“, bavila se sukobom između rimokatoličkog učenja o zaslu-

gama i biblijskog učenja o pravednosti na osnovu vere. Hajnc i njegova supruga Luizet uživaju u aktivnim penzioner-

skim danima u blizini Bogenhofena u Austriji. Njihov sin, Danijel, služi kao direktor Istorijskog arhiva Crkve adventista

sedmog dana u Evropi, koji se nalazi pri Adventističkom univerzitetu Fridensau u Nemačkoj.

J E D I N OB L A G O D ATNA NASLOVNOJ STRANI: Čitanja za molit-

venu sedmicu ističu jevanđelje kao osnov

našeg spasenja isključivo u Hristu. Isusova

ljubav i prihvatanje grešnika – bez obzira

koliko velikih – razlozi su za našu nadu.

Z A D E C U

3

Na prvi pogled, ta mala grupa izgledala je kao i bilo koja druga pogrebna povorka

– bili su tu pripadnici sveštenstva, radoznali posmatrači, ljudi sa alatom za kopanje jame. Samo je jedno nedo-stajalo – kovčeg sa pokojnikom.

Neobična sahrana, sa puno gnevaKada je grupa stigla na parohijsko

groblje crkve Sv. Marije u engleskom gradiću Lutervort, osećaj uzbuđenja – i osvetoljubivosti – prostrujao je vazduhom. Najzad, 43 godine nakon što je položen u grob, arhijeretik Džon Viklif dobiće ono što je zaslužio!

Stigavši na grobno mesto, ljudi su svojski rovali po tlu, kopajući sve dublje, dok napokon njihovi pijuci nisu zagrebali drvo. Razvalivši kovčeg, neposvećene ruke zgrabile su Vikli-fove kosti sa mesta njihovog počivanja i bacile ih u razgoreli oganj.

Pošto nije uspelo da ga pogubi za života, papstvo je bilo rešeno da se s njim razračuna makar nakon smrti. Kada su se Viklifove kosti pretvorile u pepeo, oholi prelati pažljivo su skupili njegove ostatke i izručili ih u obližnju reku Svift, nadajući se da od tog čoveka i njegovog dela neće ostati ni traga.

Otkuda tolika mržnja? Otkuda tolika jarost? Otuda što se Džon Viklif usudio da prkosi papi, da propoveda protiv dokonih fratara i, što je najgore od svega, da Bibliju prevede sa latin-skog na engleski jezik i time pruži narodu Božju svetu Reč na njegovom maternjem jeziku. Sveštenici, biskupi, pa i sam papa znali su da će svetlost Božje Reči razvejati tamu koja je njih i njihov korumpirani sistem održavala na vlasti.

„Međutim, spaljivanje kostiju nije moglo da poništi uticaj takvog čoveka“, pisao je vekovima kasnije teo-log i istoričar Džordž Taunsend. „Kao što Džon Foks u svojoj knjizi o muče-nicima primećuje, ’premda su otkopali njegovo telo, spalili kosti i bacili pepeo niz reku, ni Božja Reč, ni istina koju je naučavao, kao ni plod i uspeh koje one sa sobom nose ne mogu da izgore, već ostaju do dana današnjeg’“.1

Iako je Viklif za života izbegao oganj, mnogi drugi koji su se kasnije pojavili bili su spaljeni na lomači, odrubljena im je glava, ili su udavljeni – pretrpevši mučeničku smrt zbog svoje vernosti Bogu i Njegovoj Reči.

Dati Bibliju naroduNapori da se ljudima obezbedi

Biblija na maternjem jeziku ipak su se nastavljali. Godine 1522, dvesta godina posle Viklifovog rođenja, Mar-tin Luter, najpoznatiji od svih refor-matora, objavio je svoj prevod Novog zaveta na nemački. Njegov prevod kompletne Biblije prvi put je objavljen 1534. godine i toplo prihvaćen u obič-nom narodu koji je govorio nemačkim jezikom. Međutim, vlasti nisu bile zadovoljne: „Crkvene i građanske vla-sti uzalud su pokušavale da slome ’jeres’. Uzalud su pribegavale zatvara-nju, mučenju, ognju i maču. Hiljade vernika zapečatile su svoju veru sop-stvenom krvlju, ali je delo, uprkos svemu, išlo napred. Progonstvo je samo pomoglo da se istina više pro-širi.“2

I dok je Martin Luter iznosio Božju Reč običnom narodu u Nemačkoj, Vilijam Tindejl krenuo je Viklifovim stopama da bi obezbedio novi prevod Biblije na engleski jezik. Dok je Vikli-fova Biblija bila prevod latinskog tek-sta, Tindejl je prevodio sa originalnih jezika – grčkog i jevrejskog. Na njegov rad se u Engleskoj nije gledalo sa odo-bravanjem, te je pobegao u Nemačku gde se 1525. godine pojavio njegov Novi zavet – prvi koji je štampan na engleskom jeziku, a preveden sa grč-kog originala.

Tindejlov prevod, koji je brzo pro-krijumčaren u Englesku, bio je dobro primljen u narodu, ali je kod verskih autoriteta izazvao samo još veću mržnju. Tindejla su izdali 1535. godine dok je radio na prevodu Starog zaveta. Pošto je proveo 500 dana u zatvoru, umro je mučeničkom smrću – bio je zadavljen lancima i spaljen na lomači. Tindejlov posao dovršili su

P R VA S U B OTAM O L I T V E N A S E D M I C A

temelj naše Božja reč,

Ted N. C. Vilson

V E R E

4

njegovi odani prijatelji, tako da je kompletan prevod Biblije, na kojem je i sam radio, objavljen tek nekoliko godina posle njegove smrti.

Gorljiva čežnja reformatoraZašto su se ovi ljudi izlagali takvom bolu i patnji, čak i smrti, da bi Reč Božju preneli narodu? Zato što su žarko želeli da ljudi saznaju Božju istinu. Jednom kad se oči javnosti otvore za biblijsku istinu, ljudi će uvi-deti protivrečnost između onog što kaže Reč Božja i onog što naučavaju sveštenici. Istina će ih osloboditi straha u čijim ih kandžama drži insti-tucionalizovana crkva.3

Elen Vajt je osećala istu gorljivu čežnju kao i reformatori da se svima omogući pristup Svetom pismu. „Biblija nije data samo sveštenicima i učenim ljudima“, pisala je. „Svaki čovek, žena i dete treba sami za sebe da čitaju Sveto pismo. Ne oslanjajte se na sveštenika da vam je on čita. Biblija je Božja Reč upućena vama. Siromaš-nima je ona potrebna koliko i boga-tima, neukima koliko i učenima. A Hristos je tu Reč učinio tako jasnom da niko ne bi morao da se spotiče usled pogrešnog razumevanja.“4

Zahvaljujući protestantskim princi-pima da biblijski tekst treba prihvatati jednostavno onako kako je napisan i dopustiti Bibliji da tumači samu sebe, većina naših osnovnih istina – Subota, stanje mrtvih, Svetinja i istražni sud – bile su već ustanovljene do trenutka kad je Crkva adventista sedmog dana zvanično organizovana 1863. godine.

Komentarišući način na koji su naši pioniri proučavali Bibliju, Elen Vajt je pisala: „Starešina (Hiram) Edson i drugi pronicljivi, plemeniti i iskreni ljudi bili su među onima koji su, nakon što se navršilo vreme 1844.

od strane izvršnog odbora Generalne konferencije na njegovom godišnjem zasedanju u Rio de Žaneiru, taj doku-ment se „obraća svim članovima Crkve adventista sedmog dana sa namerom da im pruži smernice za proučavanje Biblije“. Dokument zatim objašnjava dva različita pristupa Sve-tom pismu:

Istorijsko-kritički model svodi na najmanju meru potrebu za verom u Boga i poslušnošću Njegovim zapove-stima. Budući da takav metod znatno potcenjuje božanski element u Bibliji kao nadahnutoj knjizi (uključujući i njenu koherentnost koja iz toga proi-stiče) i omalovažava ili pogrešno tumači njeno apokaliptičko proročan-stvo i eshatološke delove, adventistič-kim proučavaocima Biblije preporu-čujemo da izbegavaju da se oslanjaju na upotrebu pretpostavki, kao i rezul-tujućih zaključaka povezanih sa isto-rijsko-kritičkim metodom.

Nasuprot istorijsko-kritičkom metodu i njegovim pretpostavkama, smatramo da je dobro koristiti prin-cipe proučavanja Biblije koji su u skladu sa njenim učenjima, čuvaju njihovu povezanost, i zasnivaju se na premisi da je Biblija Božja Reč. Takav pristup će nas voditi ka zadovoljavaju-ćem i blagoslovenom iskustvu sa Bogom.7

Bog nam je dao nalog sa neba da budemo branioci Njegove Reči, jer se pokazalo da je ona istinita i da menja ljudski život. Svet je na nivou egzisten-cijalističkog ponašanja i ljudi misle da je sve relativno – ali nije! Postoje apso-luti i oni se nalaze u Bibliji, ali i u tome da se verno držimo Njegove Reči.

godine, tragali za istinom kao za skri-venim blagom. Ja sam se sastajala s njima i mi smo se usrdno molili i pro-učavali. Često smo ostajali zajedno do kasno u noć, a ponekad i čitavu noć, moleći se za svetlost i proučavajući Reč. Braća su se stalno okupljala radi proučavanja Biblije, da bi razumeli njeno značenje i pripremili se da to iznose sa silom.“5

Kritički pogledDanas neki omalovažavaju zamisao o „jednostavnom čitanju“ teksta. Prema njihovom shvatanju, Bibliji treba pri-stupiti kritički da bi se razumelo koji delovi Božje Reči imaju značaja i za nas u 21. veku. Umesto da upoređuju stih sa stihom, oni radije uzimaju ljud-sku mudrost za merilo o tome šta je bitno a šta ne.

Jedna od najvećih bitaka sa kojima se suočavamo kao adventisti sedmog dana je bitka u vezi sa autoritetom Biblije.

Imajmo na umu da je Sveto pismo naša zaštita samo ako verno sledimo i zastupamo istorijsko-biblijski metod tumačenja, dopuštajući Bibliji da samu sebe tumači – stih po stih, pravilo po pravilo.

Zapazite sledeće uputstvo u pogledu prihvatanja Biblije onako kako je napisana: „Bog od svojih sled-benika zahteva više nego što to mnogi od njih uviđaju. Ako ne želimo da svoju nadu u vezi sa nebom gradimo na pogrešnim temeljima, moramo Bibliju prihvatiti onako kako je napi-sana i verovati da Gospod zaista misli ono što kaže.“6

Metodi proučavanja BiblijeCrkva adventista sedmog dana ima jedan zvaničan dokument o tome kako treba proučavati Bibliju. Izglasan

P R VA S U B OTAM O L I T V E N A S E D M I C A

Sada je vreme da razvijamo potpunu veru, uzdanje i poverenje u Božju Reč.

5

Odvojte vreme za Božju RečMi živimo u laodikejskom periodu, na kraju vremena, kada je hrišćanstvo često površno. Đavo će pokušati sve da bi nam odvratio pažnju od Biblije i istine. On će se služiti svim raspoloži-vim sredstvima: rekreacijom, medi-jima, zabavom, poslom, muzikom, neslaganjima i svađama unutar crkve, lažnim učenjima, porodičnom neslo-gom, ekonomskim problemima – bilo čime što će vam oduzeti vreme za Božju Reč.

Ali upravo sada je trenutak da se potrudimo da svakodnevno čitamo Bibliju. Božja Reč je životno važna jer nas dovodi licem u lice sa Isusom Hri-stom. Ona nas uči da je spasenje moguće jedino ako se potpuno oslo-nimo na Njega. Ona govori o Njego-vom životu i smrti, o Njegovom vaskr-senju i službi za nas u Svetinji nad sve-tinjama nebeskog hrama. Ona nas podseća da je Subota Hristov naročiti pečat i zavet sa Njegovim narodom koji drži zapovesti. Ona potvrđuje naše verovanje i nadu u skori, doslovni drugi dolazak Isusa Hrista, našeg Iskupitelja. Ona nam pomaže da shvatimo da mi služimo Bogu koji nas

nam u ovo vreme tako očajnički potrebni. 1 George Townsend, Th e Acts and Monuments of John Foxe: With a Life of the Martyrologist, and Vindication of the Work, vol. 3, p. 96.2 Elen G. Vajt, Velika borba, str. 196 orig.

3 „William Tyndale,“ at http://greatsite.com/timeline-english-bi-ble-history/william-tyndale.html. 4 Ellen G. White, Manuscript 12, Feb. 7, 1901. 5 Ellen G. White, Selected Messages (Washington, D.C.: Review and Herald Pub. Assn., 1958, 1980), book 1, p. 206. 6 Ellen G. White, Testimonies for the Church (Mountain View, Calif.: Pacifi c Press Pub. Assn., 1948), vol. 5, p. 171. 7 „Methods of Bible Study,“ https://www.adventist.org/en/infor-mation/offi cial-statements/documents/article/go/-/methods-of-bible-study/. 8 Elen G. Vajt, Velika borba, str. 624 orig.

nikad neće izneveriti, i čija će crkva uspešno odoleti napadima đavola.

Sada je vreme da razvijamo pot-punu veru, uzdanje i poverenje u Božju Reč. Znamo da dolazi trenutak kad više nećemo moći da se oslonimo na svoja čula, jer će „silna, skoro neo-doljiva obmana“8 biti tako prima-mljiva da će „ako bude moguće, i iza-brane“ prevariti (Matej 24,24).

Sada je vreme Oluja dolazi. Sada je vreme da zidamo na čvrstom temelju Božje Reči. Sam Isus nam kaže kako da se pripremimo: „Svaki, dakle, koji sluša ove Moje riječi i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar čovjek koji sazida kuću svoju na kamenu: i udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi, i napadoše na kuću onu, i ne pade; jer bješe utvrđena na kamenu“ (Matej 7,24.25).

Naša vera i ubeđenja moraju biti utemeljeni na bezvremenoj Reči Bož-joj. Biblija, koja je verno sačuvana i zapečaćena krvlju mučenika, nadilazi vreme i kulturu. Ona je Božja živa Reč i u njoj, uz vođstvo Svetog Duha, možemo pronaći odgovore koji su

Kakav istorijski značaj vidite u priči o spaljivanju Viklifovih kostiju?

Kako možemo poboljšati svoju na-viku proučavanja Biblije da bismo imali više koristi od nje?

Šta se misli pod tim da „oluja dola-zi“? Na koji način se za to priprema-mo?

RAZMIŠLJANJEP I T A N J A Z A

1

3

2

J E D I N O B L A G O D ATKada se većina religioznih

vođa Isusovog vremena

usredređivala na osudu,

Isus je naglašavao blago-

dat i oproštaj, što se vidi

u Njegovom razgovoru

sa ženom uhvaćenom u

preljubi (Jovan 8).

6

Filipa Melanhtona, staloženog i pomirljivog reformatora, saradnika Martina Lutera,

prijatelji su jednog dana pitali zašto je tako odan Luteru premda je taj veliki čovek umeo ponekad da bude prilično tvrdoglav, zapovednički nastrojen, pa i neučtiv. Melanhton, koji je i sam bio jedan od velikih učenjaka u periodu reformacije, odgovorio je kratko i jasno: „Od njega sam se učio evanđelju“.

Pod uticajem Lutera i reformacije, „evanđelje“ je na početku modernog doba ponovo postalo središte hrišćanske vere. Prema apostolu Pavlu, to je poruka kroz koju „Božija sila“ deluje, donoseći „spasenje svakome ko veruje“ (Rimljanima 1,16).

Ta definicija koja nam je data preko apostola sadrži pet termina od posebnog značaja:

EvanđeljeTa reč znači „dobra vest“, „radosna poruka“, „vest o pobedi“. To je „Božije evanđelje“ (Rimljanima 1,1), jer potiče od Boga i govori o Bogu. Ali to je takođe i „Hristovo evanđelje“ (Rimlja-nima 15,19), to jest, poruka o misiji, žrtvi i iskupiteljskoj smrti Isusa iz Nazareta, božanskog Mesije, za ovaj svet. Zatim, ona govori o Njegovoj pobedi nad smrću, Njegovom posre-dovanju pred Bogom u korist svog naroda koji još uvek živi i bori se na ovom svetu, a takođe i o Njegovom predstojećem povratku da bi dovršio svoje delo. Prema tome, evanđelje nas teši uveravanjem da će se posle sadaš-

njeg „spasenja u nespasenom svetu“, Hristos vratiti da „promeni čitav svet“. Evanđelje pruža rešenje za osnovni ljudski problem: „Evanđelje je jedini protivotrov za greh i bedu na zemlji.“1

Božja silaEvanđelje ima stvaralačku silu zato što je to Božja Reč. Ljudske reči ne sadrže kreativnu silu. One su često samo „zvuk i para“. Ali, kad Bog izgovara evanđelje, to što On govori se i dešava – svako ko veruje prima spasenje.

SpasenjeSpasenje nije rezultat filozofskih spe-kulacija, teorema i mudrosti napabir-čene iz knjiga. Spasenje čovečanstva od njegove bede, krivice i nestalnosti života nije proizvod ljudskih govora, već božanskog delovanja i božanskog oproštenja. To je ono što je Luter nazvao „admirabile commercium“2, čudesna razmena.

Na krstu „Bog je... u Hristu“ (2. Korinćanima 5,19) zamenio mesto sa ovim svetom. On je preuzeo presudu koja je trebalo da se izvrši nad grešni-kom – „Sudija kome je suđeno umesto nama.“3 On je našu kaznu preuzeo na sebe, a nama daje svoju pravednost (21. stih). On je postao slab, a nama daje svoju snagu (2. Korinćanima 12,9). On je osiromašio nas radi, a nama daje svoje izobilje (2. Korinća-nima 8,9). On je svoju slavu promenio za bedu, radost za patnju, učinio je samog sebe „ništavnim“ (Filibljanima 2,7) nasuprot „svemu“ što je bio, da bismo mi mogli „sve da posedujemo“ premda „nemamo ništa“ (2. Korinća-nima 6,10).4

Za sveČudesa evanđelja ne odnose se samo na pripadnike određene nacije, pola, ili društvenog statusa, već na sve.

Na osnovu svog iskustva na putu za Damask, apostol Pavle, koji je ranije s

seUčiti

evanđelju

N E D E L J AM O L I T V E N A S E D M I C A

Hans Hajnc

7

ponosom isticao svoje jevrejsko pore-klo i farisejsku samopravednost (Fili-bljanima 3,4-6), postao je prijatelj paganskih naroda kojima je pripadalo tako mnogo njegove hrišćanske braće. Oni su bili Njegova „radost i venac“ (Filibljanima 4,1). Po njemu, Hristovo stradanje i umiranje za sve (1. Timo-tiju 2,6) izbrisalo je sve nacionalne, društvene predrasude, ili predrasude u pogledu pola (Galatima 3,26-28). Evanđelje ruši sve barijere i stvara nadnacionalnu zajednicu. U Hristu su različiti ljudi različitog porekla, obra-zovanja i iskustva spojeni u „familia Dei“, Božju porodicu: „Hristos ruši zid razdvajanja – nacionalne predrasude koje dele ljude, i uči o ljubavi prema čitavoj ljudskoj porodici“.5 Iznad svega, svi ljudi postaju „Božja deca“. Hristos nas ujedinjuje ne samo u hori-zontalnoj ravni, već i u vertikalnoj, i naročito u njoj – On svojom spasono-snom smrću ponovo povezuje čove-čanstvo sa Bogom. Na koji način?

Kroz veru u HristaKad Pavle govori o „verovanju“, on ne misli na pretpostavljanje ili zamišlja-nje, pa čak ni na slaganje sa određe-nom tvrdnjom. Verovanje u Svetom pismu – Starom zavetu u to vreme – znači „držati se čvrsto, uhvatiti se za nekog ili nešto, biti odan“.6 U Novom zavetu, verovanje znači „uzdanje“ i „vernost“. Mi primamo spasenje – oproštenje greha, prihvatanje od strane Boga, obnovljenje života i konačno iskupljenje – tako što se uzdamo u Hristovo obećanje o spase-

nju, držimo se čvrsto tog obećanja i ostajemo verni do kraja. Ono što spa-sava „zlog“, ili grešnika, nisu religio-zna dostignuća („dela“), već uzdanje u Boga koji ga proglašava pravednim u Hristu (Rimljanima 4,5). Opravdanje grešnika, to jest, proglašenje grešnika pravednim pred Božjim prestolom milosti dešava se jedino na osnovu vere, nezavisno od dela zakona (Gala-tima 2,16).

Crkva veruje da je sačuvala to evanđelje tokom vekova i da je njegov verni tumač. Međutim, mnogi koji smatraju da razumeju Pavla u stvari su zaboravili suštinu njegove poruke. Jedna vrsta „nevine pravednosti dela“7 osvojila je hrišćanstvo, i apostolsko propovedanje o blagodati na osnovu vere neosetno pretvorila u religiju dobrih dela. Pod uticajem legalizma sinagoge, grčkog učenja o vrlinama i rimske pravne misli, grešnikovo pomilovanje na osnovu blagodati zamenjeno je neophodnim „mukotr-pnim radom“8, pri čemu onaj koji čezne za spasenjem nikad ne zna da li je učinio dovoljno da bi bio dostojan spasenja. Bilo je tu i tamo pojedinih glasova neslaganja, ali oni ponekad ni sami nisu bili dovoljno jasni, a pone-kad su jednostavno bili prenebregnuti.

A onda je, tokom reformacije u šesnaestom veku, došlo do ponovnog slavnog otkrića apostolske poruke. Opet su zasjale Pavlove reči: „Praved-nik će od vjere živ biti“ (Rimljanima 1,17), i hrišćanstvo je još jedanput shvatilo: „Jedina slava hrišćana je u Isusu Hristu.“9

1 Elen G. Vajt, U potrazi za boljim životom, str. 141 orig. 2 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2003), vol. 7, p. 25.3 Karl Barth, Church Dogmatics (Edinburgh: T&T Clark, 2009), Vol. IV.1, p. 211.4 Horst Pöhlmann, Abriss der Dogmatik (Gütersloh: Gütersloher Verlag, 1975), p. 185.5 Elen G. Vajt, Čežnja vekova, str. 823 orig.6 Rolf Luther, Neutestamentliches Wörterbuch (Hamburg: Furche Verlag, 1963), p. 95.7 Barth, p. 523.8 Tertullian, De poenitentia 6.9 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2004), vol. 13, p. 570

Od njega sam se učio evanđelju.Filip Melanhton

Kako je evanđelje promenilo vaš život? Kakvu ste korist imali od toga?

Na koji način možemo da pristupimo ljudima koji imaju naučni pogled na svet, kako bismo im pokazali da im je potrebno evanđelje?

Kakav isceljujući uticaj poruka o opravdanju samo verom ima na našu dušu?

Šta je to u evanđelju što može da privuče i mlade i stare, i da ih osvedoči o važnosti hrišćanske vere?

1

3

4

2

RAZMIŠLJANJEP I T A N J A Z A

8

Doktrina o opravdanju samo verom predstavlja „svetinju reformacije“.1 Kada je Martin

Luter razumeo veličanstveno obećanje o grešnikovom opravdanju na osnovu vere u Raspetoga, za njega je to bilo kao da je već ušao u raj.

Borba dušeKao monah, sveštenik i profesor teolo-gije, Luter se godinama borio da razume Pavlovu misao: „Jer se u (evanđelju) javlja pravda Božija“ (Rimljanima 1,17). Danju i noću nje-gove misli bavile su se tom tvrdnjom. Prema sopstvenim rečima, mrzeo je izraz „pravda Božija“, jer ju je shvatao filozofski, u skladu sa učenjem crkve-nih otaca i sholastičkih teologa, kao pravdu koju Bog zahteva, ali grešnik nije u stanju da ostvari, te shodno tome potpada pod Božji sud.

„Sveti Duh mi je razotkrio znače-nje tog stiha.“

Godine 1545, godinu dana pre svoje smrti, bivši avgustinski monah a kasnije reformator, osvrnuo se još jed-nom na ono što je dovelo do prekret-nice u njegovom životu, verovanju i radu. Ta prekretnica bilo je razumeva-nje da „pravda Božija“ nije zahtev već dar – pasivna pravednost koju Bog pripisuje svakome ko veruje u Hrista. Prema njegovim rečima, shvatio je to u monaškoj ćeliji manastira u Viten-bergu: „Sveti Duh mi je razotkrio zna-čenje tog stiha u mojoj sobici u vrhu tornja.“2

Biblijska pravednost„Po pravdi svojoj izbavi me“ (Psalam 31,1). Već u Starom zavetu, Božja pravda je ona pravda koja spasava

Ljudi koji poštuju državu i njen ustav, koji žive po zahtevima zakona, nisu nikakav izuzetak u ovom svetu. Među-tim, onaj ko tvrdi da je pravedan pred Bogom pravi kobnu grešku, jer čak i psalmista u Starom zavetu zna da se pred Bogom „neće opravdati... niko živ“ (Psalam 143,2).

Dakle, ako neko želi da bude „pra-vedan“ pred Bogom, njemu je potrebna Božja pravda. Zato psalmista kaže: „Pravdom svojom izbavi me“ (Psalam 31,1; 71,2). Tu je reč prven-stveno o spasenju – o iskupiteljskoj, a ne o kaznenoj pravdi.

U svetlu Novog zaveta, to znači da Bog koji preuzima krivicu i osudu nad zlim svetom (Jovan 1,29), plaća za tu krivicu na sudu, što zahteva život Nje-govog pravednog, bezgrešnog Sina na krstu. Zahvaljujući toj istoj žrtvi On može da oprosti nepravednima, da ih prihvati, da u njima pokrene novi način razmišljanja i novi život, da im pruži nadu u jedan novi, pravedan

grešnika. Kad je Avram primio obeća-nje o svom budućem potomstvu (1. Mojsijeva 15,5), on nije bio „natčo-vek“, već običan grešnik, kao i svi mi. Ali budući da je poverovao u Njegovo obećanje, Bog mu je to uračunao u pravednost (6. stih). To znači da je Bog smatrao Avrama „pravednim“ zbog njegove bespogovorne vere. Kao što „bezbožnik“ u Bibliji ne predstav-lja ateistu u modernom smislu, već „grešnika“ uopšte (Psalam 1,1; Priče Solomunove 11,31), tako ni „praved-nik“ nije neko ko je „bezgrešan“, već „veran“ (videti Avakum 2,4). Na osnovu toga apostol Pavle je mogao da ustvrdi kako se čak ni u Starom zavetu ljudi nisu opravdavali delima već verom (Rimljanima 4,6-8). Dakle, Onaj koji „pravda“, ko „proglašava pravednim“ i „uračunava nekog u pra-vedne“ jeste sam Bog – „Gospod (je) pravda naša“ (Jeremija 23,6).

Prema tome, pravda u Bibliji je reli-giozni, a ne moralni ili politički izraz.

našeg

spasenja

Osnova

P O N E D E L J A KM O L I T V E N A S E D M I C A

Hans Hajnc

9

svet (2. Petrova 3,13). Samo oni koji odbiju taj dar potpadaju pod osudu zbog svoje sopstvene grešnosti (Jevre-jima 10,29.30).

Nisu je poznali„Jer ne poznajući pravde Božije... ne pokoravaju se pravdi Božijoj“ (Rimlja-nima 10,3). Starozavetni proroci jasno su naučavali da se čovekova potreba za spasenjem ne može zadovoljiti samo njegovom sopstvenom snagom (Isaija 64,5). Čovekovo spasenje iziskuje Božju pravednost, koja se ispoljava kroz Njegovo oproštenje i milostivo prihvatanje. Međutim, ta istina nije ostala tako jasna tokom vekova koji su usledili nakon završetka pisanja Starog zaveta.

U tom periodu su usmena preda-nja, čija je svrha bila tumačenje biblij-skih tekstova, počela da se smatraju ravnopravnim sa otkrivenom Božjom Rečju. Tako se za osnovu vere uzimalo Sveto pismo u kombinaciji sa usme-nim predanjem. Zakon – Tora – bio je dopunjen mnogim uputstvima o tome kako ga treba sprovoditi, pri čemu su ga neka od njih čak i ukidala (Matej 15,1-6) ili mu menjala smisao (Rimlja-nima 9,31.32). Tako je ono što je tre-balo da bude „uputstvo za život“ pre-tvoreno u „put spasenja“. Takva pogrešna shvatanja dovela su do reli-gioznog formalizma (Matej 23,23), pa čak i verske oholosti (Luka 18,9-14) među farisejima Isusovog vremena.

Međutim, kao što ilustruju staroza-vetni apokrifi, znanje o neophodnosti Božje blagodati nije bilo u potpunosti izgubljeno.3 Pa ipak, akcenat se sve više stavljao na vrednost ličnih dela, koja su se smatrala sredstvom za isku-

Ono što je Martinu Luteru dalo prednost nad njegovim protivnicima jeste činjenica da on nije samo stekao to saznanje, već ga je i lično doživeo. Kroz mnoge borbe sa samim sobom, sa teologijom svog vremena i njenim zagovornicima, on je razumeo ono što treba da bude osnovno iskustvo jed-nog hrišćanina: „Pravednost znači prepoznati Hrista.“7

1 Wilhelm Dantine, Die Gerechtmachung des Gottlosen (Munich: Christian Kaiser Verlag, 1959), p. 248.2 Martin Luther, Tischreden, 3, 3232c.3 Baruch 2:19, 27.4 Tobit 12:9.5 H. L. Strack and P. Billerbeck, Kommentar zum Neuen Testa-ment aus Talmud und Midrasch (Munich: Beck, 1961), Vol. IV/1, p. 491.6 Elen G. Vajt, Čežnja vekova, str. 204, 612, 409, 309 orig.7 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2005), vol. 31/II, p. 439.

pljenje od greha,4 kao i nečim čime se stiču zasluge pred Bogom.5

Tako je čitav život postao „jaram ropstva“, a fariseji su težili da „prave predstavu od svoje pobožnosti“, da „slave sebe“, verujući da će im njihova pravednost poslužiti kao „pasoš za nebo.“6

Izgubljeni narod i naš Bog pun ljubaviIsus takvo učenje o spasenju odbacuje jednim jasnim: „Ne“. On je uspostavio i naučavao suštinski drugačiju sliku o odnosu između Boga i čovečanstva. Ispitivao je ljudsku prirodu mnogo dublje od bilo kog svog savremenika. Po Njemu, pojedinac iz čijeg srca izlaze „zle misli“ (Matej 15,19) pot-puno je nesposoban da čini dela koja su dobra pred Bogom. Za to je neop-hodno radikalno obraćenje i vera u evanđelje (Marko 1,15). Čak i kad postane učenik, čovek mora potpuno da se osloni na Boga, jer smo mi uvek „praznih ruku“ pred Njim (Matej 5,3), i ono što činimo kad sledimo Isusa ne donosi nam nikakve zasluge, već je to samo prirodan plod Njegovog prisu-stva u nama (Luka 17,10).

Bog, naš milostivi Otac, beskrajno voli svoju izgubljenu decu. On uvek prašta onima koji se kaju i rado ih ponovo prima (Luka 15,20-24). Mi, Njegovi učenici, pozvani smo na rad. Međutim, nagrada koju primamo za svoj trud nije dug koji možemo da potražujemo i naplatimo od Njega, jer nam On uvek daje više dobra nego što zaslužujemo (Matej 20,15). Nagrada koju Bog daje nije nešto što nam On duguje, već samo još jedan dar Nje-gove dobrote.

U čemu je razlika između popular-nog shvatanja „pravednosti“ i ono-ga što se, prema Bibliji, naziva „Božja pravda“?

Zašto je Božja pravednost važnija od svetovne pravednosti? Kako to možemo objasniti svojim savreme-nicima, bilo mladima ili starima?

Po čemu se Isusovo shvatanje od-nosa između Boga i ljudskog roda razlikuje od mišljenja koje je vladalo u Njegovo vreme, ili od onog koje vlada danas?

1

3

2

Odjednom sam se osetio nanovo rođenim, kao da sam kroz otvorenu kapiju ušao u raj.

Martin Luter

RAZMIŠLJANJEP I T A N J A Z A

10

Sama vera opravdava, ali ona ne ostaje sama.

Kada je 18. aprila 1521. godine Martin Luter izneo svoje odvažno svedočenje pred carevima, knezovima i teolozima, i pritom odbio da porekne ijedan od svojih stavova, imperatorova španska svita je povikala: „U vatru s njim!“

Luter je na to podigao ruke i povikao: „Već sam prošao kroz nju, već sam prošao kroz nju.“

Šta je zapravo opravdanje verom„Gle, sve novo postade“ (2. Korinćanima 5,17).

Taj dramatičan događaj iz istorije reformacije pruža živu ilustraciju o tome šta je u stvari opravdanje verom. Premda nije bio oslobođen, Luter se hrabro držao pred sudom. Slično tome, pred Božjom sudijskom stolicom i mi možemo odvažno da stojimo i budemo oslobođeni zahvaljujući Hristovom spasonosnom delu. Mi smo verom već prošli svoj lični sud i prešli „iz smrti u život“ (Jovan 5,24).

Međutim, postoji velika razlika između ljudskog i Božjeg suda. Ljudski sud može samo da oslobodi, ali božanski sud može iznova da stvori. Božje oslobođenje je kreativna presuda koja telesnu osobu pretvara u duhovnu – vernici postaju ono što već jesu! Opravdani, oni sad žive pravednim životom. Za reformatora, to je skupa predstavljalo „opravdanje u njegovom najpunijem smislu“.1

Danas govorimo o „opravdanju“ (oproštenju greha) i „posvećenju“ (prevazilaženju greha). Elen Vajt

hrišćanski život naziva životom „vere, pobede i radosti u Bogu“.2 Za vernika, na čudesan način počinje novi život.3

Verom se hvatamo za Isusa i potčinjavamo nebeskoj vladavini. Hristos i Sveti Duh podstiču nas na energičan i dinamičan duhovni život. Ovaj život je plod spasenja koje smo primili, ali i svedočanstvo o njemu. On čini Bogu čast i dobro drugima, jer vera je, kao što reformator kaže, „božansko delo u nama koje nas preobražava i omogućuje nam da se iznova rodimo od Boga (Jovan 1,13)“.

Vera „ubija starog Adama i menja naše srce, um, držanje i sve sposobnosti, donoseći sa sobom Svetog Duha. Ima nečeg živog, preduzimljivog, aktivnog, moćnog u vezi s verom, zbog čega ona ne može a da neprekidno ne čini dobro. Vera i ne pita da li dobra dela treba činiti. I pre nego što iko zatraži, ona je to već učinila i nastavlja da čini.“4

Hodanje kojim se Bogu odaje čast„Tako i mi u novom životu da hodimo“ (Rimljanima 6,4).

Premda je ta novina života zaista posledica spasenja primljenog verom, ona je ipak neophodna da bi hrišćanski život bio verodostojan. U svom delu spasenja Bog ima za cilj ne samo oproštenje, već i preobraženje.

Mada smo pred Bogom pravedni od trenutka kad poverujemo u Isusa, „postajanje pravednim“ je proces koji traje čitavog našeg života. Taj proces počinje Hristovim preuzimanjem vlasti u životu vernika. On predstavlja, kao što Luter kaže „početak novog stvaranja“.5 Kada su vernici zakonski opravdani, Hristos posredstvom Svetog Duha započinje u njima svakodnevni život pobožnosti.

Bog radi sa grešnicima kao „dobri Samarjanin“ koji je spasao život opljačkanom i ranjenom čoveku. Kao što Samarjanin nije oklevao da

praktično pitanje

Pravednost –

Da li se išta dešava nakon opravdanja?

U TO R A KM O L I T V E N A S E D M I C A

Hans Hajnc

11

pomogne Jevrejinu, tako ni Bog ne zazire od toga da voli one koji žive daleko od Njega (Rimljanima 5,8). Njegova krajnja namera je da ih spase (10. stih). I baš kao što je Samarjanin učinio sve što je mogao i platio sve što je trebalo za isceljenje ranjenog, tako je „Bog u Hristu... učinio i platio“ sve da bismo mi bili pomireni s Njim, da bismo postali novo stvorenje u Njemu (videti 2. Korinćanima 5,17.19.21).

Ali, baš kao što je žrtvi potrebno vreme da joj rana zaceli, tako je i sa grešnikom. Njemu je potreban rast (2. Petrova 3,18). Čak i ako je primio oproštenje, ako je novi život već otpočeo, greh i dalje postoji u grešniku (Rimljanima 7,17) i njegovom okruženju (1. Jovanova 5,19).

Međutim, zahvaljujući delovanju Svetog Duha, greh više ne vlada u životu grešnika. Greh se zapravo zauzdava (Galatima 5,16). I pored toga, vernici nisu pošteđeni bitke sa grehom (13. stih). Umesto toga, pozvani smo da pobedimo u toj bici (1. Jovanova 2,1) i pronađemo utehu u saznanju da Božje oproštenje nije jednokratno, već da se neprekidno nudi onima koji se kaju (1. Jovanova 2,1; Jevrejima 7,25).

Luter je živo opisao tu napetost između pravednosti pred Bogom i borbe sa grehom u svetu. Napredovanje u posvećenju je progresivno i biće dovršeno tek kad osvane „dragi dan suda“: „U ovom životu stvar nije u tome da li smo pobožni, već da li postajemo pobožni, ne da li smo zdravi, već da li ozdravljamo, ne da budemo, već da postajemo, ne da počivamo, već da

delamo. Još uvek nismo stigli, ali stižemo. Nije sve rečeno i učinjeno, ali je na putu i u pokretu. Nije važan kraj, već put.“6 Bogu je po volji da „iz dana u dan budemo sve posvećeniji“.7

Slične misli mogu se naći u delima Elen Vajt: Posvećenje „nije delo trenutka,... već celog života“. To je „trajno“ iskustvo. Borba sa grehom je „svakodnevni posao“, ali „vera“ donosi „pobedu“ i pored toga što naša borba nikad ne prestaje, dokle god živimo na zemlji.8

Ljubav koja se prepoznaje po delima„Vjera... kroz ljubav radi“ (Galatima 5,6).

Mi ovde tvrdimo da i pravednost koju Bog proglašava i novina života kojim živimo zavise od vere u Hrista. Prema apostolu Pavlu, ta vera se pokazuje kroz ljubav, a ljubav se pokazuje na delu.

Da bismo razumeli šta vernici primaju darom opravdanja i posvećenja, posvećenje se povremeno upoređuje sa novčanicom od 100 dolara koju otac daje sinu. Sin ne treba da zadrži tu novčanicu za sebe, već da je usitni u manje apoene kako bi činio dobro tim darom – to je posvećenje, ili kao što je Luter pisao: „Za jednog takvog Oca, dakle, koji me je obasuo tim svojim neprocenjivim bogatstvom, zašto ne bih slobodno, radosno i svesrdno, u dragovoljnoj revnosti, činio sve ono što znam da će Njemu biti ugodno i prihvatljivo u Njegovim očima? Zato ću sebe dati svom bližnjem, kao neku vrstu Hrista, kao što je Hristos dao sebe za mene, i neću

činiti ništa u ovom životu, osim onog što vidim da je potrebno, probitačno i povoljno za mog bližnjeg, jer u Hristu verom obilujem u svemu što je dobro.“9

1 Paul Althaus, Die Theologie Martin Luthers (Gütersloh: Gütersloher Verlag, 1975), p. 205.2 Elen G. Vajt, Velika borba, str. 477 orig.3 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2006), vol. 39/I, p. 98.4 Citirano iz Heinrich Bornkamm, Luthers Vorreden zur Bibel (Frankfurt am Main: Insel Verlag, 1983), p. 182.5 Luther, p. 83.6 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2003), vol. 7, p. 337.7 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2006), vol. 40/II, p. 355.8 Elen G. Vajt, Apostolska crkva – Hristovim tragom, str. 560, 561 orig; Poruka mladima, str. 114 orig; Velika borba, str. 471 orig.

9 First Principles of the Reformation or The 95 Theses and the Three Primary Works of Dr. Martin Luther, ed. Henry Wace and C. A. Buchheim (London: John Murray, 1883), p. 127.

Hrišćanski život je život vere, pobede i radosti u Bogu.

Elen G. Vajt

Koje darove nam Bog daje putem opravdanja, odnosno posvećenja?

Kakav je odnos između posvećenja i bezgrešnosti?

Šta posvećenje znači u svakodnevnom životu hrišćana?

Posvećenje ne donosi spasenje, ali je neophodno svedočanstvo o njemu. Razgovarajte o tome.

1

3

4

2

RAZMIŠLJANJEP I T A N J A Z A

12

J E D I N OB L A G O D ATČovek kraj bazena u Vitsaidi, oduzet 38

godina, nije bio izlečen jer je dostojan, već

zato što je Isus video njegovu potrebu.

13

Hrišćanski svet u osvit reformacije bio je svet aktivne i snažne religioznosti.

Većina ljudi u to vreme bila je pobožna i odana crkvi. Međutim, ta pobožnost bila je u velikoj meri varljiva. To priznaje čak i katolička istoriografija: „Molitva, život i učenja bili su daleko od Pisma i apostolskog ideala.“1

Religiozni život često se odlikovao formalizmom i rutinom. Samo u Kelnu, u Nemačkoj, svakog dana održavalo se na stotine misa, ali nije bila ponuđena nijedna molitvena služba na lokalnom narečju, niti su ikakve pouke davane mladima. U potrazi za svetovnom i duhovnom sigurnošću, ljudi su u velikom broju hrlili u manastire. Nemačka je u to vreme imala oko 20 miliona stanovnika, od čega su 1,5 milion bili sveštenici i monasi. Vernici nisu ohrabrivani da čitaju Sveto pismo, već radije da preduzimaju naporna

hodočašća (kao što je bilo putovanje do „Hristovog svetog plašta“ u Triru u Nemačkoj), ili da se dive brojnim zbirkama relikvija. Izborni knez Frederik Mudri od Saksonije, suveren koji je vladao oblašću gde je živeo Luter, imao je u svojoj zbirci više od 19.000 relikvija,2 među kojima su bile i „slama iz Isusovih jasli“, „grančica iz gorućeg grma“ i „kapljice mleka Marije majke“. Autentičnost tih artefakta nikad se nije dovodila u pitanje.

Bitka povodom oproštajnicaIsusov zahtev da „činimo dobra dela“ (Matej 5,16) izobličen je na način potpuno stran evanđelju. Kad je ljudima opraštao grehe (Marko 2,5; Jovan 8,11), Isus ih nije opterećivao daljim kažnjavanjem, već ih je otpuštao u miru. Srednjovekovni teolozi, međutim, pretvorili su Isusovu milost u složen legalistički sistem orijentisan na dela. Govorilo

se da čovek prilikom ispovesti može dobiti oprost krivice od sveštenika, ali je nakon toga ipak trebalo da čini pokajnička dela kako bi se iskupio za svoje grehe. Srećom, mogao je biti i pošteđen takvih dela, i u vezi s tim razvijena je doktrina o oproštajnicama u svrhu oslobađanja od kazne za greh. Počevši od srednjeg veka takve oproštajnice mogle su da se kupe i za mrtve koji su (navodno) bili u čistilištu. Premda je njihova prodaja posle reformacije prekinuta, rimokatolička doktrina o indulgencijama i danas još uvek postoji.3

Do reformacije je došlo zbog borbe oko legitimnosti takvih pokajničkih dela i prodaje oproštajnica. Papama je u to vreme bio potreban novac za izgradnju kupole Sv. Petra u Rimu, tako da su se zalagali za prodaju oproštajnica. Taj „skandalozni posao s novcem“4 počeo je da se širi, piše istoričar Katoličke crkve Jozef Lorc. Jedan od najistaknutijih zagovornika oproštajnica bio je dominikanski sveštenik Johan Tecel, koji je vernicima obećavao: „Čim zlato u kovčežiću zazveči, izbavljena duša uspinje se ka nebu“.5

To je izazvalo gnev mladog profesora teologije Martina Lutera iz Vitenberga u Nemačkoj. U pismu koje je uputio nadbiskupu Albrehtu od Majnca, on je protestovao protiv takvog kvarenja hrišćanske doktrine: „Hristos nikad nije zapovedio da se

„Obuća ljubavi“Činimo zato što smo

takvi postali.

Božje zapovesti – S R E D AM O L I T V E N A S E D M I C A

Hans Hajnc

14

propoveda o oproštajnicama, već je sav naglasak stavljao na propovedanje evanđelja“.6

Prema rečima njegovog prijatelja Filipa Melanhtona, Luter je to napisao 31. oktobra 1517, a potom na vrata crkve u Vitenbergu zakucao 95 teza u vezi sa oproštajnicama i pokajničkim delima. Prva od tih teza odjeknula je kao bomba – dela nisu kazna za greh, pokajanje je stalan način hrišćanskog života: „Kad je naš Gospod i Učitelj Isus Hristos rekao: ’Pokajte se’, On je želeo da čitav život vernika bude život pokajanja.“7

„Držite zapovesti!“U „Traktatu o dobrim delima“ (pisanom 1520. godine), reformator tumači kakva bi trebalo da budu hrišćaninova svesna dela. Dobra dela su samo ona koja Bog zahteva, a ne ona koja ljudi traže. Ako neko želi da zna koja su to dela, trebalo bi da posluša ono što je Hristos kazao bogatom mladom poglavaru: „Ako želiš ući u život, drži zapovijesti“ (Matej 19,17).

To se odnosi na Deset zapovesti, a ne na crkvene kanone i tradicije. Da bismo držali te zapovesti, potrebna nam je Bogom dana vera koja pruža neophodnu silu. Bez Hrista, dela su mrtva8, a kao posledica nedostatka dela, vera je samo privid vere: „Udružite veru i dobra dela, tako da se sveukupan hrišćanski život sastoji od oba elementa“.9 Dobra dela su „znak i pečat“ koji potvrđuje da je vera prava.10 Vera se ispoljava u ljubavi, a ljubav u držanju zapovesti.11

Otuda, hrišćani žive „pod zakonom, ali bez zakona“.12 „Bez zakona“ zato što ne mogu biti osuđeni od strane zakona. „Pod zakonom“ zato što on ostaje na snazi čak i kad je reč o novorođenim hrišćanima. Zakon nam je potreban da bismo prepoznali greh (Rimljanima 3,20) i da bismo se preusmerili – prosvetljeni i pokrenuti Svetim Duhom – prema Božjoj volji (Rimljanima 8,4; Jevrejima 8,10).

Slično tome, Elen Vajt je pisala da zakon zaista ne može da nas spase, ali da hrišćanin, kad mu ga Bog utisne u srce, treba i može da ga ispuni.13

Dok se borio sa antinomijalistima – „protivnicima zakona“ iz sopstvenih redova, reformator se istovremeno žalio da se mnogi od njegovih sledbenika odaju samo „slatkom evanđelju“, prema kom je opravdanje greha važnije od opravdanja grešnika. On je podozrevao da će doći vreme kad će ljudi živeti po sopstvenom nahođenju i govoriti da nema Boga.14

Međutim, Bog je pozvao adventni narod da upozori na tu opasnost i da se zalaže za vernost Božjim zapovestima. On nam je dao „naročitu poruku“, poruku koja reformiše – da obnovimo, čuvamo i sledimo „zakon Božji“. Elen Vajt je to opisala kao „poslednju poruku opomene ovom svetu“.15

1 Joseph Lortz and Erwin Iserloh, Kleine Reformationsgeschichte (Freiburg im Breisgau: Herder, 1969), p. 25.2 Roland Bainton, Martin Luther, 4th ed. (Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht, 1962), pp. 54, 55.3 Katechismus der katholischen Kirche (Munich: 1993), § 1494-1498.4 Lortz and Iserloh, p. 41.

5 Martin Luther, 27th thesis, quoted from Ingetraut Ludolphy, Die 95 Thesen Martin Luthers (Berlin: Evangelische Verlagsanstalt, 1976), p. 23.6 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition, Briefe (Stuttgart: Metzler, 2002), vol. 1, p. 111.7 Ludolphy, p. 20.8 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2003), vol. 6, pp. 204, 205. Nažalost, Luter se i sam priklonio crkvenoj tradiciji kada je, pomislivši da je u Deset zapovesti otkrio elemente zavisne od vremena u kom su date, opisao Subotu kao jevrejsku, dok ona, zapravo, potiče od stvaranja (1. Mojsijeva 2,2.3). U isto vreme, morao je da prizna da svetkovanje nedelje vodi poreklo iz crkvene tradicije (Der große Katechismus [Munich: Siebenstern, 1964], pp. 37, 38).9 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2003), vol. 12, p. 289.10 Ibid., vol. 10/III, pp. 225, 226.11 Heinrich Bornkamm, Luthers Vorreden zur Bibel (Frankfurt/Main: Insel Verlag, 1983), p. 179.12 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2006), vol. 39/I, p. 433.13 Elen G. Vajt, Stvaranje, patrijarsi i proroci, str. 373 orig.14 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition, Deutsche Bibel (Stuttgart: Metzler, 2003), vol. 11/II, p 117.15 Elen G. Vajt, Evangelizam, str. 225 orig.

Hrišćani žive „pod zakonom, ali bez zakona“.

Zašto je za hrišćane važno da znaju svoje pravilo ponašanja?

Kakav značaj Božje zapovesti imaju u našem životu? Kako doživljavamo „slobodu od zakona“ i „slobodu za zakon“?

Od čega je Luter strahovao već u svoje vreme? Da li se njegov predosećaj ostvario? Kakva je svrha postojanja adventnog naroda u naše vreme?

1

3

2

RAZMIŠLJANJEP I T A N J A Z A

S R E D AM O L I T V E N A S E D M I C A

HRIŠĆANSKI KOUČING

Dr Gari R. Kolins

Kako pomoći drugima

da ostvare svoje potencijale.

SVE MOLITVE RODITELJA ZA DECU

Stormi Omartijan

Otkrijte i vi silu roditelja koji se mole!

Doživite radost uslišenih molitava za decu!

AKCIJA: 70 dinaraP U T H R I S T U

Elen G. Vajt

Tvrd povez; 168 strana

Format: 90x120mm

Živopisni portret MARTINA LUTERA,

čoveka sa nepokolebljivom verom u

Boga, koji je potpomogao rađanje

protestantske reformacije.

16

Kad god se hrišćani podsete biblijske doktrine o opravda-nju samo verom, ljudi dožive

probuđenje, oživljavanje i reformu. To je bio slučaj kad je Martin Luter posegnuo unazad do apostola Pavla („Pavle, moj Pavle“), preko crkvene tradicije duge više od hiljadu godina, i sa tom „uzvišenom tezom“1 pokrenuo reformaciju u šesnaestom veku.

Dvadeset četvrtog maja 1738. go-dine, ,,nakon što je u ulici Oldersgejt u Londonu slušao Luterov Uvod u Rimljanima poslanicu, Džon Vesli je osnovao pokret probuđenja u Engle-skoj, koji je postao „vladajuća epoha u engleskoj istoriji“.2

To je isto tako bio slučaj i 1888. godine, kad je razmatranjem Hristove pravednosti na zasedanju Generalne konferencije u Mineapolisu otpočelo novo hristocentrično poglavlje adven-tističke istorije. Kao plod tog zaokreta nastao je niz hristocentričnih knjiga Elen Vajt: Put Hristu, Misli sa gore blagoslova, Pouke velikog Učitelja i Čežnja vekova.

S druge strane, oni periodi u ko-jima su se hrišćani usredsređivali na sopstvena postignuća i zasluge uvek su bili vreme nazadovanja. Već u drugom veku posle Hrista, Pavlovo naglašava-nje opravdanja isključivo verom nije nailazilo na ispravno razumevanje. Tokom srednjeg veka, njegovi isto-mišljenici činili su manjinu, a u pred-večerje reformacije preovlađivalo je shvatanje da „ako čovek učini sve što je u njegovoj moći, onda će Bog doda-ti svoju blagodat“. Ta misao je Lutera užasavala i navela ga da na svom pre-

davanju o Rimljanima poslanici uzvi-kne: „O, vi nerazumni!“3

Opravdanje grešnika ili opravdanje Boga?Međutim, ako te okolnosti razmo-trimo u kontekstu sadašnje religiozne situacije, izgleda nam da one nemaju mnogo značaja za današnje vreme:

U modernoj teologiji doktrina o opravdanju igra tek sporednu ulogu. Ona se smatra polemikom protiv judaizirajućeg legalizma karakteristič-nog za apostolsko vreme. Na kraju krajeva, ona se pominje samo u dve od Pavlovih poslanica, te je, prema tome, od „drugorazredne važnosti“ za hrišćansko učenje o iskupljenju. To je doktrina koja nestaje, jer, kako se tvrdi, istorijska situacija u kojoj je for-mulisana danas nije ni od kakvog posebnog značaja.

Kada je reč o današnjoj nezaintere-sovanosti za to pitanje, izuzetak je zabeležen jedino u oblasti ekumenske

crkvene politike, u okviru „Zajedničke deklaracije“ iz 1999. između Pontifi-kalnog saveta za promovisanje hri-šćanskog jedinstva i Luteranske svet-ske federacije, gde se navodi da je postignut „glavni konsenzus“ u vezi sa doktrinom o opravdanju, koji je papa Benedikt XVI ocenio kao „kamen temeljac na putu hrišćanskog jedin-stva“.4 Ali, od tog trenutka se o tom dokumentu ćuti, jer on, po mišljenju mnogih komentatora, samo sličnim rečima iznosi nešto što se i dalje razli-čito shvata.

Najzad, većina današnjih, često sekularnih ljudi, ne traga više za „milostivim Bogom“ kao što je to činio Luter, već se pita da li Bog zaista postoji. A ako postoji, smatra se da bi On onda trebalo da se opravda zbog sve patnje i zla koji postoje na ovom svetu!

Naravno, većina sekularno orijenti-sanih ljudi nisu agresivni ateisti. Preo-vlađujući stav među njima je „prak-

verom danas

Opravdanje

Kad se teologija suoči sa realnim životom.

Č E T V R TA KM O L I T V E N A S E D M I C A

Hans Hajnc

17

tični ateizam“ – pogled prema kojem se čovek ne bori protiv Boga, već Ga jednostavno ignoriše, jer živi prilično dobro i bez Njega.

Naš izazovKako mi hrišćani možemo da pri-đemo takvim ljudima i podignemo im svest o važnosti evanđelja? Većina njih uopšte ne zna šta je greh, a kamoli da je to, na prvom mestu, uvreda za Boga (Psalam 51,5-11). Oni ne znaju ni kako greh može biti oprošten (1. Jovan 2,2), niti da se ispunjeni život sastoji, između ostalog, od mira (Rimljanima 5,1) i nade (Titu 2,11-14) koji se na ovom svetu ne mogu naći.

Premda se čini da u životu ljudi u današnje vreme nema prostora za Boga, oni ipak pate od osećaja krivice na horizontalnom planu – zbog međuljudskih sukoba, društvene i političke nepravde, ratova među naro-dima i uništenja prirode – koja pred-stavlja samu osnovu našeg postojanja.

Hrišćansko-adventističko propove-danje može da se poveže sa tom ljud-skom samosvešću na nekoliko načina:

Mi prepoznajemo da uzrok otuđe-nja od sebe samih i našeg okruženja leži u otuđenosti od Stvoritelja i Daro-davca života. Apostolova presuda je jasna: „Nijednoga nema razumna, i nijednoga koji traži Boga; svi se uklo-niše“ (Rimljanima 3,11.12).

Iskustvo nam svedoči o istinitosti sledećih reči Svetog pisma: „Može li Etiopljanin promijeniti kožu svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?“ (Jeremija 13,23)

Problem nije toliko u okolnostima koliko u samom čovečanstvu koje je nesposobno da kontroliše samo sebe i pronađe rešenje za ovaj svet. On se ogleda u tome što, kako Isus kaže, a Pavle potvrđuje, „od srca izlaze zle misli“ (Matej 15,19), i što je svako od nas „prodan pod grijeh“ (Rimljanima 7,14). Greh je (u jednini, kao stanje) u krajnjoj liniji odvraćanje od Boga i okretanje ka stvorenom – jer mislimo da možemo da vladamo sopstvenim životom. Taj stav dovodi do grehova (množina – grešni postupci).

Šta bi onda trebalo da radimo?Jedino rešenje za tu dilemu može se naći u Isusu iz Nazareta, „apsolutnom čoveku“, čiji život, smrt i vaskrsenje garantuju sadašnje i buduće spasenje. On je živeo među nama „na svetu“, ali nije bio „od sveta“. On je put povratka ka Bogu, jer je, kao Božji Sin, On sam „otkrivenje Boga“ (videti Jovan 14,6.9).

Ako smo pošteni, priznaćemo da je ljudska težnja da uspostavi „vrli novi svet“ zaista utopijska. Uprkos velikom napretku tehnike – pomislite samo na nuklearnu silu, istraživanje svemira, digitalno carstvo bitova i bajtova – taj „savršeni svet“ ostaje nedostižan. Grešnici nisu u stanju da stvore nešto bezgrešno! „Novu zemlju, gdje pravda živi“ (2. Petrova 3,13) može obećati i dati samo Bog, i tada je to nešto čemu se Hristovi sledbenici mogu nadati, nešto što mogu očekivati.

Sve to čini hrišćansku doktrinu o spasenju bezvremenom i neophodnom opcijom za naše savremenike koji su

bespomoćni i bez nade. Adventni narod je pozvan da svetu propoveda tu poruku za ovo vreme – jedino „u Hri-stu“ možemo se pomiriti sa Bogom i jedni s drugima; jedino Njegova ljubav daje smisao životu i nadu u jedan svet u kome vlada pravda! Kao što je Elen Vajt pisala: „Među onima koji sebe nazivaju hrišćanima adventisti treba da budu prvi koji će uzdizati Hrista pred svetom.“5

1 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2004), vol. 21, p. 219.2 William Lecky, quoted in Julius Roessle, Johannes Wesley, 2nd ed. (Giessen: Brunnen, 1954), p. 24.3 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2007), vol. 56, p. 274.4 ideaSpektrum 46 (November 2005): 12.5 Elen G. Vajt, Evangelizam, str. 188 orig.

1

3

2

Jedino rešenje za tu dilemu može se naći u Isusu iz Nazareta, „apsolutnom čoveku“, čiji život, smrt i vaskrsenje garantuju sadašnje i

buduće spasenje.

RAZMIŠLJANJEP I T A N J A Z A

Zašto ljudi oko nas tako malo cene doktrinu o opravdanju grešnika?

Šta je Crkvi adventista sedmog dana potrebno da bi doživela probuđenje? Kakav je naš zada-tak u ovim vremenima?

Šta vam daje sigurnost i nadu u svetu koji veruje da može da spase sam sebe, a nalazi se na ivici ponora?

18

R eformacija iz šesnaestog veka je jedan od krupnijih doga-đaja u ljudskoj istoriji. Za

istoričare, ona predstavlja epohalno raskršće između srednjovekovnih i modernih vremena. Međutim, za verujuće protestante (uključujući adventiste) ona predstavlja božansku intervenciju. Hrišćanstvo je trebalo uskladiti u doktrini i praksi s meri-lom biblijske Reči umesto ljudskih tradicija. U tome je suština tog ogro-mnog religijskog preokreta kojim je okončano „mračno doba“. Kao što je Elen Vajt pisala: „(Protestantizam) postavlja načelo da sva ljudska uče-nja moraju biti podložna sudu Božje Reči.“1

„Dođi, dragi poslednji dane“2

Taj važan princip učinio je Martina Lutera reformatorom ne samo u shva-tanju kako se čovek opravdava pred Bogom, već i u tome što je obnovio stav prvih hrišćana prema „posled-njem danu“.3

Srednjovekovni hrišćani su verovali u Hristov drugi dolazak, ali to obeća-nje je spočetka bilo predmet straha i užasa. Bez sigurnosti u spasenje, kraj je izgledao kao „dan osvete i straha“, pisao je srednjovekovni franjevački monah Tomas Čelano, dan kad „sudija dolazi da strogo odmeri pravdu“. Ali Luter je, na osnovu svog proučavanja Biblije, ponovo u to išče-kivanje uneo radost kakvu su osećali prvi hrišćani, jer je spoznao da je hri-šćanska nada jedna „bolja nada“

(Jevrejima 7,19), „živa nada“ (1. Petrova 1,3), pa prema tome i „blažena nada“ (Titu 2,13).

Otuda, lako možemo razumeti gor-ljivu čežnju za oslobođenjem u Hristu, koju je reformator doživeo na svom putu vere. Što je bivao stariji, Luter je ispoljavao sve veću radost u svom iščekivanju. Obećanje o Hristovom povratku za njega je bilo „slatka i radosna propoved“. Kad ne bi bilo tog dana, reformator bi više voleo da se nije ni rodio. Stoga je razumljivo što je on, kroz sve borbe i tuge u svom životu, od Boga želeo samo jedno: „Ti si obećao dan kad ćeš nas izbaviti od sveg zla. Zato dopusti da on, ako treba, dođe upravo ovog časa, i učini kraj svoj našoj bedi.“4

„Imati“ i „nemati još“Život hrišćanina na ovom svetu, objašnjavao je Luter, život je pun napetosti. Stanje vernika je takvo da on „ima“, ali u isto vreme „još uvek

nema“, on „jeste“, ali „još uvek nije“. Hrišćani su već spaseni na osnovu vere, ali to još uvek nije vidljivo. Oni su već pravedni pred Bogom, ali još uvek žive u razjedinjenom svetu koji je otuđen od Boga. Kad uzmemo u obzir biblijski princip „već“ i „ne još“, možemo razumeti žar i čežnju s kojima je Luter iščekivao dan Hristo-vog povratka. Jer mi koji imamo obe-ćanje o daru spasenja na osnovu svoje vere u Boga, dokle god ostajemo u Njemu, čeznućemo za tim danom sa usrdnom željom i dubokom radošću – za danom kad će se naše lično spase-nje pretvoriti u spasenje svega stvore-nog. Kao što je to Luter lepo izrazio: „Pomozi, dragi Gospode Bože, da bla-ženi dan Tvoje svete budućnosti uskoro dođe.“5

Znaci vremena – „Slatka i radosna propoved“Što je reformator bivao stariji, nada u Hristov povratak sve više je jačala

nikadneće završiti

Leto

U iščekivanju Isusovog drugog dolaska

koje se

P E TA KM O L I T V E N A S E D M I C A

Hans Hajnc

19

u njemu, jer se često osećao bespo-moćnim baveći se ljudima i svetom. Postalo mu je jasno da ni knezovi ni papa ne mogu da reše probleme čovečanstva: „Ovaj svet je đavolje dete... ne može mu se pomoći niti se može poučiti.“ Ili: „Nikakvo propo-vedanje, vikanje, savetovanje, nika-kve pretnje ni molbe“ ne mogu više da pomognu. To je „đavolja taverna“, a obrnutih „Deset zapovesti“ njeno su obeležje – zato to ostaje „hajdu-čka pećina“.

Jedino Hristov dolazak može da pomogne, jer su hrišćani u svetu „okruženi mnoštvom đavola“. Papa i car su svoje nade polagali u politiku, a narod ih je smatrao svojim „spasi-teljima“. Ali Luter je upozoravao da treba čekati „pravog Spasitelja“, koji je dao pouzdano obećanje o svom povratku.

Da bi ojačao svoju crkvu u tom iščekivanju, Hristos je ukazao na „znake vremena“, uključujući pri-rodne nesreće i ratove. Najjasniji znak za Lutera bile su velike opasno-sti njegovog vremena, koje su i danas prisutne: opadanje vere unutar hri-šćanstva i sukob između hrišćanstva i islama. Luter je sa velikom zabrinu-tošću posmatrao udaljavanje papske crkve od evanđelja i talas širenja islama koji je već bio preplavio jugo-istočnu Evropu i 1529. čak stigao pred kapije Beča. Osim toga, jasan znak predstojećeg suda video je i u nezahvalnosti sledbenika reformacije prema svetlosti koju su primili:

„Želim da prorokujem Nemačkoj. Ne na osnovu zvezda, već na osnovu teologije, predviđam Božji gnev pro-tiv nje... Hajde da se jednostavno molimo i ne preziremo Boga i Nje-govu reč!“6

Prema Luteru, svi znaci se zbivaju kao ohrabrenje vernima i kao sud nevernima. Ovi potonji se suviše uzdaju u „blagodat“ da bi se zabri-njavali zbog tih znakova, dok su oni prvi verovatno u stanju da u njima vide „Božji gnev“ koji ih neće povre-diti jer Bog čuva svoj narod.

Reformator nije želeo da se upu-šta u rasprave o tome u kojoj meri su se znaci već ispunili, ali je bio ube-đen da se „većina (znakova) već pojavila“, i da je to za hrišćane povod za radost uprkos nesrećama i nevo-ljama. Ta radost je karakteristična za iskrene tumače Biblije, jer „oni koji gledaju u zvezde i proriču“ – Luter je verovatno mislio na astrologe i ezo-terike – govore jedino o katastro-fama. Jedino hrišćani razumeju „radosnu, slatku reč ’tvoje spasenje’ (Luka 21,28)“. Prema tome, na Hri-stov povratak se mora gledati očima hrišćanske nade, a ne očima sekular-nog promišljanja.

Luter je smatrao da hrišćani moraju da „podnose teškoće“ i ispi-jaju „gorku čašu“, ali da će kasnije doći „slast“. Upravo to je razlog što Hristos sada poziva svoju porodicu da ustane i da se raduje. I pored toga što propovedanje evanđelja kod većine ljudi ne nailazi na dobar pri-

jem, „malo stado“ će ga razumeti, raditi i moliti se, imajući u vidu Hri-stov dolazak jer, kao što je Luter zapazio, „zima je bila dovoljno duga i sada treba da nastupi prelepo leto, i to takvo leto koje se nikad neće zavr-šiti.“7

1 Elen G. Vajt, Velika borba, str. 204 orig.2 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition, Briefe (Stuttgart: Metzler, 2002), vol. 9, p. 175.3 Paul Althaus, Die Theologie Martin Luthers, 4th ed. (Gütersloh: Gütersloher Verlagshaus, 1975), p. 351.4 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition (Stuttgart: Metzler, 2005), vol. 34/II, p. 466.5 Martin Luther, Luthers Schriften: Weimar Edition, Tischreden (Stuttgart: Metzler, 2000), vol. 5, no. 5777.6 Ibid., vol. 3, no. 3711.7 Luther, Luthers Schriften, vol. 34/II, p. 481.

Kako je Martin Luter ocenio ljud-ske napore da spasu sami sebe? Uporedite njegovu analizu sa mo-dernim shvatanjima spasenja.

Kakvu ulogu je imala nada u Hri-stov drugi dolazak kad je reč o Luterovoj veri?

U kojoj meri se Luterovo išče-kivanje poslednjih događaja razlikovalo od iščekivanja ljudi u srednjem veku?

Šta u vašem životu danas znači nada u Hristov drugi dolazak?

1

3

4

2

Život hrišćanina na ovom svetu, govorio je Luter, život je pun napetosti.

RAZMIŠLJANJEP I T A N J A Z A

20

spasenjaSigurnost

Neka blagodat preobrazi vašu volju i postupke

„Neka se taj predmet izloži jasno i razgovetno – da se zaslugama stvorenja

nipošto ne može uticati na naš položaj pred Bogom, niti na dar koji nam On daje. Jer, kada bi vera i dela mogli ikome da pribave dar spasenja, tada bi Stvoritelj bio u obavezi prema stvorenju.

Tu postoji mogućnost da se neistina prihvati kao istina. Ako bilo koji čovek može da zasluži spasenje bilo čime što radi, onda se on nalazi u istom položaju kao katolik koji čini pokoru za svoje grehe. Spasenje je onda nešto što mu se u izvesnoj meri duguje, nešto što može da se zaradi kao plata. Ali, ako dobrim delima nikako ne može da se zasluži spasenje, onda ono mora biti u potpunosti dar blagodati, nešto što čovek prima kao grešnik zato što prihvata Isusa i veruje u Njega. To je potpuno besplatan dar. Opravdanje verom je neosporno, i svaka rasprava se prekida čim se razjasni da zasluge koje pali čovek stiče svojim dobrim delima ne mogu nikad da mu pribave večni život.

Potpuno od blagodatiSvetlost koju mi je Bog dao ne ostavlja u mom umu prostora ni za kakvu sumnju kad je reč o tom važnom predmetu. Opravdanje je u potpunosti dar blagodati i ne dobavlja se nikakvim delima koje pali čovek može da učini. Jasno mi je predočeno da ako neki bogataš ima novac i imanje, i od toga da prilog Gospodu, taj dar može biti iskvaren pogrešnim idejama da je on time zaslužio Božju milost, da je Gospod zbog toga obavezan da ga gleda sa posebnom naklonošću.

Bilo je suviše malo pravilnog podučavanja u vezi s tim pitanjem. Gospod je čoveku poverio sopstvena dobra – sredstva koja On zahteva da Mu se vrate onda kad Njegovo proviđenje to naznači ili kad izgradnja Njegovog dela to zahteva. Gospod je

dao intelekt. On je dao zdravlje i sposobnost da se stekne ovozemaljski dobitak. On je stvorio sve na zemlji. On ispoljava svoju božansku silu da bi uvećao sva njena bogatstva. Ona su plod Njegovog upravljanja gazdinstvom. On je dao sunce, oblake i pljuskove kiše da bi vegetacija mogla da buja.

Kao sluge koje je Bog uposlio, vi ste pozvani na Njegovu žetvu, da štedljivo koristite ono što vaše potrebe zahtevaju i vodite računa o interesima Božjeg dela. I vi možete reći zajedno sa Davidom: ’Jer je od Tebe sve, i iz Tvojih ruku primivši dasmo Ti’ (1. Dnevnika 29,14). Dakle, stvorenim bićima se ne može pripisati u zaslugu to što vraćaju Gospodu ono što Mu već pripada, jer je to oduvek i bilo Njegovo vlasništvo koje treba da se koristi onako kako On u svom proviđenju nalaže.

Izgubljena Božja naklonostPobunom i otpadom čovek je izgubio Božju naklonost a ne sopstvena prava, jer on ne bi ni mogao da ima nikakvu vrednost osim one koja je uložena u Božjeg dragog Sina. To se mora razumeti. Čovek je izgubio prednosti koje mu je Bog u svojoj milosti poverio kao besplatan dar, kao blago koje je trebalo upotrebiti za unapređenje Njegovog dela – Bogu na slavu a na korist bićima koja je On stvorio. Istog trenutka kad je stvorenje odbilo poslušnost zakonima Božjeg carstva, ono je postalo nelojalno Njegovoj vladavini i učinilo sebe potpuno nedostojnim svih blagoslova kojim ga je Bog počastvovao.

Upravo u tom položaju se ljudski rod našao kada se čovek prestupom odvojio od Boga. Od tada on više nije imao pravo na udisaj vazduha, na zrak sunčeve svetlosti, niti na mrvu hrane. Jedini razlog što čovek nije bio odmah

Elen G. Vajt

D R U G A S U B OTAM O L I T V E N A S E D M I C A

uništen je to što ga je Bog toliko voleo da je svog dragog Sina dao kao dar, da pretrpi kaznu za čovekov prestup. Hristos se ponudio da postane čovekov jemac i zamena, da bi čovek, zahvaljujući neuporedivoj blagodati, dobio još jednu priliku – drugo vreme probe – sada kad već ima iskustvo Adama i Eve kao opomenu da ne prestupa Božji zakon kao što su oni učinili. I budući da uživa u blagoslovu sunčeve svetlosti i daru hrane, čovek bi morao da se pokloni pred Bogom u zahvalnom priznanju da sve dolazi od Njega. I sve što on za uzvrat uradi za Boga, već pripada Onome koji je sve i dao.

Čovek je prekršio Božji zakon, ali su preko Iskupitelja data nova i sveža obećanja koja počivaju na drugačijoj osnovi. Svi blagoslovi moraju doći preko Posrednika. Sada je svaki član

ljudske porodice predat u potpunosti u Hristove ruke i šta god da on poseduje – bilo da su u pitanju novac, kuće, zemlja, ili moć rasuđivanja, fi zička snaga i intelektualne sposobnosti u sadašnjem životu, ili blagoslovi budućeg života – stavljeno nam je na raspolaganje kao Božje blago koje treba verno potrošiti za dobrobit ljudi. Krst je utisnut u svaki taj dar i on nosi lik Isusa Hrista i Njegov natpis. Sve dolazi od Boga. Od najmanjih prednosti do najvećih blagoslova, sve teče kroz jedan isti Kanal – natprirodno posredovanje poškropljeno krvlju čija se vrednost ne može proceniti, jer je to bio Božji život u Njegovom Sinu.

Nijedna duša ne može dati Bogu nešto što već nije Njegovo. Imajte ovo na umu: ’Jer je od Tebe sve, i iz Tvojih ruku primivši dasmo Ti’ (1. Dnevnika

29,14). To moramo predočavati ljudima kuda god da idemo – naime, da mi ne posedujemo ništa i da ne možemo da ponudimo ništa od vrednosti, od rada, od vere, a što nismo najpre primili od Boga. Na sve to On može u svakom trenutku da položi ruku i kaže: to je moje – darovi i blagoslovi i sposobnosti koje sam ti poverio, ne da bi se sam obogatio, već da bi ih mudro unapređivao na korist svetu.

Sve je od BogaSve stvoreno pripada Bogu.

Gospod bi mogao, ukoliko bi hteo da zapostavi čoveka, da u trenutku zaustavi njegovo disanje. Sve što čovek jeste i sve što ima pripada Bogu. Ceo svet pripada Bogu. Čovekove kuće i njegova lična dostignuća, sve što je vredno i dragoceno, Božja su svojina.

J E D I N OB L A G O D AT

Isus nikada nikoga nije

odbacio. Čak i oni koji su bili

na margini društva ili se na

njih gledalo snishodljivo, Isus

je dobrodošlicom primao u

svoje brižno okruženje.

22

Sve je to Božji dar koji Mu treba vratiti tako što ćemo pomoći da se čovekovo srce oplemeni. Najvelikodušniji prilozi mogu se položiti na Božji oltar i ljudi će hvaliti, uzdizati i slaviti darodavca zbog njegove darežljivosti. Ali zašto, kad ’od Tebe (je) sve, i iz Tvojih ruku primivši dasmo Ti’ (1. Dnevnika 29,14)? Nijednim svojim delom čovek ne može da zasluži Božju ljubav koja prašta, već ga ta ljubav koja prožima dušu navodi da čini ono što je Bog oduvek tražio i da to čini sa zadovoljstvom. On čini samo ono što dužnost ionako zahteva od njega.

Božji anđeli na nebu koji nikada nisu pali neprestano čine ono što je Njemu po volji. U svemu što rade već vekovima na svojim brojnim zadacima milosti prema našem svetu, dok štite, vode i brane Božja stvorenja – i pravedne i nepravedne – oni mogu iskreno da kažu: ’Jer je od Tebe sve, i iz Tvojih ruku primivši dasmo Ti’. Kada bi ljudsko oko samo na trenutak moglo da sagleda službu anđela! Kada bi naša mašta mogla da se zadrži na bogatoj, slavnoj službi Božjih anđela i sukobima u koje oni ulaze radi čoveka, da bi ga štitili, vodili, pridobili i izvukli iz sotoninih zamki – i da to zaista shvati! Koliko bi samo drugačiji bili naše ponašanje i naša religiozna osećanja!...

Natprirodna sila

za natprirodna delaRazlog što mnogi nisu uspešni u radu je to što se ponašaju kao da Bog zavisi od njih, i da oni treba da Mu predlože kako da ih upotrebi, umesto da se oslone na Njega. Oni ostavljaju po strani natprirodnu silu i ne uspevaju da obave natprirodno delo. Sve vreme se oslanjaju na sopstvenu snagu i snagu svoje braće. Uskogrudi su po prirodi i uvek sude na osnovu svoje ljudske, ograničene sposobnosti poimanja. Potrebno im je da se uzdignu jer ne poseduju nikakvu silu odozgo. Bog nam daje telo, snagu uma, vreme i prilike da radimo. Od svih nas zahteva se da se prihvatimo tog zadatka. Kad se ljudsko i božansko udruže, možemo ostvariti delo koje će biti trajno kao večnost. Ali, ako ljudi misle da je Gospod pogrešio u njihovom slučaju, i ako sami određuju šta im je posao, suočiće se sa razočaranjem.

’Jer ste blagodaću spaseni kroz vjeru, i to nije od vas, dar je Božij’ (Efescima 2,8). To je istina koja će razjasniti taj predmet vašem umu ukoliko ga ne zatvorite za zrake svetlosti. Večni život je beskonačan dar. A budući da je beskonačan, ne postoji bilo kakva mogućnost da ga zaradimo. To neophodno mora biti dar. Kao dar, on se prihvata verom, a zahvalnost i čast pripadaju Bogu. Čvrsta vera nikog neće navesti da se

ponaša fanatično, niti kao lenji sluga. Zavodljiva sila sotone je ono što navodi ljude da gledaju na sebe umesto na Isusa. Hristova pravednost mora ići pred nama da bi slava Gospodnja postala naša nagrada. Ako činimo ono što je Bogu po volji, možemo primiti velike blagoslove kao Božji besplatan dar, ali ne zbog bilo kakvih naših zasluga koje nemaju nikakvu vrednost. Radite Hristov posao i proslavićete Boga. Bićete više nego pobednici kroz Njega koji nas je zavoleo i dao svoj život za nas, da bismo mi imali život i spasenje u Isusu Hristu.“

Razlog što mnogi nisu uspešni u radu je to što se ponašaju kao da Bog zavisi od njih, i da oni treba da

Mu predlože kako da ih upotrebi, umesto da se oslone na Njega.

Kako su vera i dela povezani sa božanskom blagodaću i spasenjem?

Kako možemo doživeti sigurnost spasenja?

Šta možemo doneti Bogu kad prihvatimo Njegov poziv blagodati? Šta možemo učiniti za Boga kad se predamo toj blagodati?

1

3

2

Ovaj članak predstavlja odlomak iz knjige Faith and Works, strane 19-28. Adventisti sedmog dana veruju da

je Elen G. Vajt (1827-1915) ispoljavala biblijski dar

proroštva tokom 70 godina svoje javne službe.

RAZMIŠLJANJEP I T A N J A Z A

D R U G A S U B OTAM O L I T V E N A S E D M I C A

23

„Vreme je za porodično bogosluženje“, pozvao je tata. „Ponesite svoje Biblije.“

Lukа, Tea i Jakov uzeli su svoje Biblije, a tata im je nakon molitve postavio pitanje: „Da li ste znali da je postojalo vreme kad ljudi nisu imali Biblije u svojim domovima?“

„Zar nisu imali novca da ih kupe?“ – pitao je Jakov.

„Biblija i druge knjige bile su veoma skupe jer su se ručno prepisivale“, objasnila je mama. „Osim toga, Biblije su bile na latinskom jeziku i većina ljudi nije mogla da ih razume.“

„Kako su onda saznali za Isusa?“ – pitala je Tea.

„Pastor im je iznosio biblijske priče u crkvi“, rekao je tata. „Problem je, međutim, bio u tome što su neki ljudi govorili da je Bog suviše strog i da hoće da povredi ljude. Luka, da li bi nam, molim te, pročitao Psalam 11,7?“

Luka je pročitao: „Jer je Gospod pravedan, ljubi pravdu; lice će Njegovo vidjeti pravednici“.

„Taj stih nam kaže da je Bog uvek pravedan. On nikad ne govori, ne misli i ne čini ništa što je pogrešno“, rekao je tata.

„U Edemskom vrtu sotona je Evi izrekao laž i ona mu je poverovala“, kazao je Jakov. „Nije verovala onome što je Bog rekao.“

„Bog je želeo da bude zajedno sa svim svojim prijateljima na zemlji“, kazao je tata. „Ali, kako je zemlja postajala sve naseljenija, neki ljudi su počeli da prenose sotoninu priču o tome kako je Bog suviše strog i nemilosrdan.“

„Martin Luter, dečak koji je živeo u Nemačkoj, slušao je te priče o strogom Bogu i bio ubeđen da je Bog ljut na njega. Zato se trudio da živi savršenim životom“, rekla je mama. „Naučio je da čita na latinskom i počeo da studira kako bi postao pravnik. Međutim, jednog dana za vreme strašne oluje, Martin se zakleo da će raditi za Boga. Postao je pastor i još marljivije proučavao svoju Bibliju. Pa ipak, to ga nije učinilo nimalo srećnijim. I dalje je smatrao da mora da živi savršenim životom. Ali, što se više trudio, sve se jadnije osećao.“

„Ako je Martin voleo Isusa, zašto je bio tako nesrećan?“ – pitala je Tea.

„Govorićemo više o tome sutra tokom našeg porodičnog bogosluženja“, odgovorio je tata.

P R V A S U B O T A

MOLITVENE PROPOVEDI ZA DECU

Istina

Biblijski stih „Sve Pismo je od Boga nadahnuto i korisno za poučavanje, za prekorevanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti“ (2. Timotiju 3,16, Savremeni srpski prevod) / „Sve je Pismo od Boga nadahnuto i korisno za poučavanje i za pokazivanje ljudima šta je pogrešno u njihovom životu. Korisno je i za ispravljanje grešaka i za poučavanje kako da pravilno živimo“ (2. Timotiju 3,16, Internacionalna Biblija za decu).

Aktivnost Kad razmišljate o Bogu, kakva

slika se javlja u vašem umu? Nacrtajte Boga i pokažite tu sliku svojoj porodici.

Pitanje za razmišljanje

Kad ne biste imali Bibliju, kako biste se podsećali onoga što Bog želi da znate o Njemu?

o

Geri Vagner i Dina Bartel-Vagner

B go u

24

s sa a avpenj

„Onda Pavle u stvari kaže da ukoliko ljudi poveruju u tu priču i u to da je Isus umro, Bog može da ih spase“, rekao je Luka. „Premda, nisam baš sig-uran šta znači to ’pravednik’.“

„To je neko koga Bog ne krivi ni za šta“, rekao je tata. „Tekst u Rimljanima 3,10 kaže da nema nijednog ljudskog bića koje je bezgrešno. Bog je jedini koji je uvek pravedan. Martin je shva-tio da nam prvo poglavlje Rimljanima poslanice govori o tome da Bog ima plan za spasenje ljudi od greha. Kad je Isus umro na krstu, to je bio deo tog plana. Ali, mi još uvek moramo da verujemo da će nas On spasiti.“

„Martin je onda počeo da govori o tome drugim ljudima“, rekla je mama. „Napravio je čak i listu od 95 ideja i prikucao je na vrata jedne crkve u nemačkom gradu Vitenbergu. Tako su i drugi saznali da Bog želi da se oni oslone na Njegov plan.“

„Otprilike u isto vreme, čovek po imenu Johan Gutenberg izmislio je štamparsku mašinu koja je mogla da se koristi za štampanje Biblija“, rekao je tata. „A naučnici su počeli da pre-vode Bibliju na narodni jezik. Uskoro

Luka je nestrpljivo čekao porodično bogosluženje. Želeo je da čuje nešto više o Martinu

Luteru.Pošto se Tea pomolila, tata je

po novio da do greha dolazi zbog neposlušnosti i da greh odvaja ljude od Boga. Podsetio je porodicu na to da sotona želi da ljudi misle o Bogu kao o nekome ko je suviše strog i nemilosrdan. Martin Luter je u to verovao i uvek je pokušavao sam da uradi sve kako bi živeo savršenim životom.

„Jednog dana dok je čitao Rimlja-nima poslanicu, nešto se promenilo u Martinovom životu“, kazao je tata. „Hajde da pročitamo Rimljanima 1,16.17:

„Ne stidim se, naime, evanđelja, jer ono je Božija sila za spasenje svakome ko veruje... U njemu se otkriva Božije delo pravednosti, od početka do kraja zasnovano na veri, kao što je zapi-sano: ’Pravednik će živeti od vere’“ (Savremeni srpski prevod).

„Zar evanđelje nije priča o Isusu i Njegovom životu?“ – pitao je Luka.

„To je tačno“, ohrabrio ga je tata.

su mnogi mogli da imaju sopstvenu Bibliju i da je čitaju na svom jeziku.“

U tom trenutku, Luka je pomislio: Proučavaću svoju Bibliju svakog dana.

Biblijski stih„Pravedan si, Gospode, i pravi su sudovi (zakoni) Tvoji“ (Psalam 119,137).

Aktivnosti Pronađite na mapi grad Viten-

berg u Nemačkoj.

Napravite listu razloga da dru-gima govorite o Bogu.

Pitanje za razmišljanje

Mislite li da je Martinu Luteru trebalo hrabrosti da zakuca svoju listu ideja na vrata crkve?

N E D E L J A

MOLITVENE PROPOVEDI ZA DECU

25

Lukа i njegova porodica otvorili su vrata šupe i počeli da vade alat za rad u dvorištu. Olujni

vetar napravio je dosta štete tokom noći. Tea i Jakov počeli su da sku-pljaju pruće. Mama je poslala Luku

da pomogne tati koji je postavljao merdevine uz zid kuće, spremajući se da očisti granje koje je vetar

naneo na krov. Tata se zatim popeo uz merdevine

i izašao na krov.„Baš si se visoko popeo“, rekao je

Luka.Otac je brzo pokupio sve grančice

sa krova, a zatim ponovo stao na merdevine i pogledao naniže u Luku.

„Ove merdevine me podsećaju na ono o čemu smo pričali tokom naših bogosluženja“, objasnio je.

„Kako merdevine mogu da imaju ikakve veze sa grehom i pravednošću?“ – pitao je Luka.

„Idi pozovi mamu, Teu i Jakova“, zamolio ga je tata.

Čim su se svi okupili, tata je počeo da govori sa vrha merdevina: „Proučavali smo kako nas greh odvaja od Boga. Ove merdevine su me navele da razmišljam o Isusu, Njegovoj smrti i o tome šta to znači za nas. Dok ja stojim ovde, a vi dole, ma koliko da ispružimo ruke, ne možemo dodirnuti jedni druge. Slično tome, kad su Adam i Eva zgrešili, stvorili su jaz između sebe i Boga.“

„Ali Bog je poslao Isusa da umre za naše grehe“, rekla je Tea. „Zar to nije rešilo problem njihove odvoje-nosti?“

„Jeste“, odgovorio je tata. „Isus je postao posrednik između Boga i svakog od nas.“

Posegnuti „Mama, da li bi se popela do polovine merdevina?“ – upitao je tata, a onda nastavio: „Budući da je živeo bezgrešnim životom, umro i ponovo ustao, Isus je popunio jaz između nas i Boga. Sada, ako ispružim ruku prema mami, i ona ispruži ruku prema meni, možemo da se dodirnemo. Hajde, Luka, sad ti stani na najnižu prečagu merdevina i pruži ruku prema mami.“

Luka je pažljivo stao na merdevine i posegao naviše da bi dotakao maminu ruku.

„Kad prihvatimo Isusa, mi se krećemo prema Njemu i pružamo svoje ruke. On pruža ruku ka nama, ali ne prekida ni svoju vezu sa Bogom“, naglasio je tata. „On je veza između nas i Boga.“

Biblijski stih„Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi – čovek Hris-tos Isus“ (1. Timotiju 2,5, Savre-meni srpski prevod).

Aktivnost Luka i njegovi roditelji ispružili

su ruke jedni prema drugima da bi pokazali kako Isus može da bude posrednik između ljudi i Boga. Pokušajte to sa svojom porodicom.

Pitanje za razmišljanje

Šta bi se desilo kad Isus ne bi držao ruke ispružene prema nama i prema Bogu?

P O N E D E L J A K

MOLITVENE PROPOVEDI ZA DECU

r ku om

26

Luka, Tea i Jakov radili su u porodičnoj bašti i povrtnjaku kada ih je mama pozvala iz kuće.

„Imam nešto da vam pokažem“, saopštila je.

Požurili su da speru blato s ruku, a onda ušli u kuću. Mama je stajala ispred stola na kom su bile dve vaze sa belim cvetovima.

„Dok sam stavljala cveće u ove vaze, setila sam se našeg porodičnog bogosluženja“, rekla je mama. „Govo-rili smo o tome kako nas je Isusova smrt opravdala pred Bogom. Ovo cveće me je podsetilo šta se dešava kada smo opravdani. Staviću malo boje u vodu u jednoj vazi. Vidite li kako voda menja boju?“

„Voda je pocrvenela!“ – uzviknuo je Jakov.

„Tako je“, potvrdila je mama. „Crvena voda simbolizuje Isusovu krv, a beli cvet je naš život. Nastavite da posmatrate cvet i videćete šta se događa. Znate da je Isus, kad je umro, prolio svoju krv za nas.“

Mama je onda objasnila: „Druga reč za Isusovo umiranje i prolivanje Njegove krvi je „pomirenje/očišćenje“. To znači da Isusova krv menja naš greh i čini nas duhovno čistim. Dok ne prihvatimo Isusa i Njegovu smrt, naš život je prljav baš kao što su bile vaše ruke pre nego što ste ih oprali.“

„Pogledajte, bele latice postaju crvene!“ – povikao je Luka uzbuđeno.

„Cvetne latice upijaju crvenu boju iz vode“, kazala je mama.

„Tako je i s našim životom kad prih-vatimo Isusa i krenemo za Njim. Počinjemo da se menjamo i posta-jemo drugačiji u svom ponašanju i ophođenju prema drugima. Ako Ga zamolimo da nam pomogne da uvek ispravno govorimo i postupamo, moći ćemo da nadvladamo sve ono loše što ponekad želimo da radimo.“

Mama je zatim dodala: „Isusov život se uliva u naš i menja ga, baš kao što je ova obojena voda pretvorila beli cvet u crveni.“

„Ja volim Isusa i želim da se pro-menim“, kazao je Luka.

„I ja“, dodala je Tea.

Biblijski stih„Ali On je bio ranjen zbog naših grešaka. On je bio skrhan zbog zla koje smo mi počinili. Kazna, namenjena nama, pala je na Njega. I mi smo izlečeni zahvaljujući Njegovim ranama“ (Isaija 53,5, Internacionalna Bib-lija za decu).

Aktivnost Isusova krv spira naše grehe i

obnavlja naš život. Zajedno sa svojom porodicom pevajte pesmu br. 165: „Sa Golgote teče sad.“

Pitanje za razmišljanje

Kako možete biti kao cvet iz ove priče i dopustiti Isusu da ispuni vaš život?

U T O R A K

MOLITVENE PROPOVEDI ZA DECU

b al ta

27

sedi s njim za vreme ručka. Simon je delovao fi no, ali zbog nekih stvari koje je govorio Luki je bilo neprijatno.

„Drago mi je što se trudiš da pomogneš Simonu da se uklopi u vaš razred“, kazala je mama. „Važno je da prema svima budemo ljubazni. Ali znaš da ti mi ne dopuštamo da igraš video igrice ako ih prvo ne proverimo.“

Zavladala je tišina dok je mama čekala da Luka progovori. „Simon je novi u razredu i nema mnogo prijatelja. Želim da se sprijateljim s njim, ali on ponekad govori i radi nešto zbog čega se osećam neprijatno“, priznao je Luka.

„Kad ti je neprijatno zbog nečeg što znaš da je loše, to te Sveti Duh blago opominje“, rekla je mama. „Sećaš li se kad smo govorili o tome kako treba svakog dana da tražimo od Isusa da

preuzme kontrolu nad našim životom?“

„Da, i molim se za to svakog jutra“, rekao je Luka.

„Znači, Isus odgovara na tvoje molitve tako što ti šalje Svetog Duha“, kazala je mama. „Posao Svetog Duha je da nam pomogne da razmislimo o onome što radimo i procenimo da li je to dobro ili loše.“

„Ti tražiš od Isusa da bude deo tvog života“, nastavila je mama. „Zato Sveti Duh želi da ti pomogne da donosiš ispravne odluke. Kad Mu budeš dopustio da deluje u tvom životu, drugi će to moći da vide.“

Mama je za trenutak zaćutala, a onda je pitala Luku: „Dakle, šta nameravaš da uradiš?“

„Mislim da ću pozvati Simona i pitati ga da li može da dođe kod nas“, rekao je Luka. „Dobro bi mi došla pomoć oko izgradnje moje kućice u dvorištu!“

Biblijski stih„Oni koje vodi Božiji Duh, Božiji su sinovi“ (Rimljanima 8,14, Savremeni srpski prevod).

Aktivnost Umotajte se u ćebe i zamišljajte

da je to u stvari Sveti Duh koji vas obavija. Kako se se osećate zbog toga?

Pitanje za razmišljanje

Ako ne možemo da vidimo Svetog Duha, kako uopšte znamo da je sa nama?

o o n ?p im ej

S R E D A

MOLITVENE PROPOVEDI ZA DECU

Skola je bila gotova za taj dan, a Lukin novi prijatelj Simon želeo je da oni zajedno igraju video

igrice. Luki se nije svidelo što će morati da traži dozvolu za to, a već je znao šta će mama i tata reći.

„Zdravo, mama. Mogu li da idem kod Simona?“ – pitao je kratko dok je spuštao ranac pored vrata. Kad ga je Simon pozvao kod sebe da bi igrali video igrice, Luka se stideo da kaže da mu roditelji to obično ne dopuštaju.

„Da li su njegovi roditelji kod kuće?“ – pitala je mama. „I šta ćete tamo raditi?“

Mama mu je postavila baš ta dva pitanja kojih se najviše pribojavao.

„Ne znam da li su mu roditelji kod kuće“, priznao je. „Simon bi hteo da se družimo i igramo video igrice.“

Simon je došao u njihov razred šest sedmica ranije i Luka ga je pozvao da

v

28

Luka je pogledao u torbe smeštene pored vrata. Preplavilo ga je uzbuđenje pri pomisli da će za

samo nekoliko sati videti baku i deku. Tokom putovanja Luka je razmišljao

o njima. Deda im je uvek pričao zanimljive priče, a baka spremala divnu hranu. Neko toplo osećanje obuzelo ga je dok je razmišljao o tome i uskoro je utonuo u san.

„Hej, pospanko!“ – Luka je protrljao oči.

„Zar ćeš prespavati celu ovu posetu?“ – ponovo se začuo isti glas.

„Deda!“ – povikao je Luka sav srećan. „Mora da sam zaspao tokom vožnje.“

Luka je jednom rukom zgrabio svoju torbu, a drugu je pružio dedi. Tako su zajedno ušli u kuću. Miris sveže ispečenog hleba zagolicao mu je nozdrve.

Dok su večerali zajedno kao porodica, svako je govorio o onome što mu se trenutno dešavalo u životu. Uskoro se obrok završio i bilo je vreme za bogosluženje.

Deda se molio na početku. „Večeras bih želeo da svako ispriča ostalima nešto na čemu je zahvalan i da objasni zašto je zahvalan“, rekao je deda. „Jakove, hajde da počnemo od tebe.“

Konačno, došao je red na Luku. „Ja sam zahvalan za to što imam porodicu koja je tako srećna“, kazao je Luka. „Neki od mojih drugova imaju

porodice u kojima se svi sve vreme svađaju. Drago mi je što kod nas nije tako.“

Kad je pogledao u dedu, Luka je primetio suze u njegovim očima.

„Toliko mi znači to što si rekao“, kazao je deda. „Znaš, ja sam jedno vreme bio jako loš.“

Luka je bio zapanjen. Deda nije mogao da bude loš. On je bio jedan od najprijatnijih ljudi koje je Luka ikad upoznao.

Baka je to potvrdila: „Nekada davno, deda je imao veoma lošu narav.“

Deda se zagledao u daljinu, prisećajući se nečega što se davno dešavalo. „Baka je u pravu. Nisam imao nikakvu kontrolu nad svojim raspoloženjem, niti nad svojim ponašanjem“, dodao je deda. „To je bilo pre nego što sam primio Isusa u svoje srce. Kad sam Mu priznao svoje grehe, zamolio sam Ga da me promeni i da me oslobodi te teške naravi.“

„Svakog dana sam se molio da mi Isus pomogne da držim svoj temperament pod kontrolom“, istakao je deda. „Nekim danima sam uspevao. Tada bih se zahvaljivao Isusu što mi je pomogao. Ali ponekad bih se zaista naljutio. Tada sam morao ponovo da molim Boga da mi oprosti. Uz Božju pomoć, na kraju sam uspeo da obuzdam svoj temperament.“

„Ooo!“ – otelo se Luki. „Mi smo učili o plodovima Duha, kao što su mir, ljubaznost, radost i samokontrola. Mislim da ti imaš plod Duha, deda!“

Deda se nasmejao. „U pravu si, Luka. Kad prihvatimo Isusa i priznamo svoje grehe, naš život se menja.“

Biblijski stih„I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tijela vašega, i daću vam srce mesno“ (Jezekilj 36,26).

Aktivnost Pomešajte četiri kašike sirćeta

sa jednom kašikom jodirane soli. Uronite nekoliko novčića u tu mešavinu i ostavite ih tako potopljene nekoliko minuta. Zatim izvadite novčiće iz tog rastvora i osušite ih. Šta se desilo sa novčićima?

Pitanje za razmišljanje

Šta je to u vašem životu što bi trebalo da se promeni uz Isusovu pomoć?

r o id ta s

MOLITVENE PROPOVEDI ZA DECUC E T V R T A KV

29

Padala je kiša tako da je planirani zajednički ručak, umesto u parku, morao da se održi unutra.

Čika Jovan je došao i stao pored Luke. „Razočaran sam što ne možemo da izađemo u park“, rekao je. „Park je odlično mesto za ručak i pronalaženje ljudi kojima možete da svedočite.“

„Pronalazite ljude u parku i svedočite im? Kako?“ – pitao je Luka.

„Ponekad potražim nekog ko izgleda tužno“, rekao je čika Jovan. „Nasmešim mu se i poželim dobar dan. Ponekad su oni spremni da govore o onome što ih muči. Saslušam ih, a onda ih pitam da li mogu da se molim za njih.“

„Ti možeš isto to da radiš u školi. Siguran sam da mnogi učenici imaju problema“, dodao je čika Jovan.

„Primetio sam takve, ali nikad nisam znao šta da im kažem“, priznao je Luka. „Voleo bih da svojim drugovima u školi govorim o Isusu, ali se zbunim i ne pronalazim prave reči. To je zaista neprijatno.“

„Imam upravo ono što ti treba, a to je nešto što možeš i sam da napraviš“, rekao je čika Jovan. Izvadio je jednu knjižicu iz džepa i pružio je Luki.

Knjižica je imala zelene korice. Unutra su se nalazili prazni listovi crne, crvene, bele i žute boje. „Kako može knjižica u kojoj nema nijedne reči da mi pomogne da se setim šta da kažem?“ – pitao je Luka.

„Boje će ti pomoći“, kazao je čika Jovan. „Crna nas podseća da smo

grešnici koji rade loše stvari. Takav je naš život sa grehom.“

Čika Jovan je prešao na crveni list. „Crveno nas podseća da je Isus umro i prolio svoju krv na krstu za nas.“

Sledeći list bio je beo. „Belo znači da su naši gresi oprani!“ – uzviknuo je Luka uzbuđeno.

„A ovo je najbolji deo – žuto podseća na obećanje da možemo da odemo sa ovog sveta i zauvek živimo sa Isusom! Šta misliš, šta znači zeleni omot?“ – pitao je dalje čika Jovan.

„Zeleno obično predstavlja nešto što raste“, odgovorio je Luka.

„Tako je“, uzvratio je čika Jovan. „Kad prihvatimo Isusa, moramo da rastemo u svom novom životu. Mi to činimo tako što čitamo Bibliju, govorimo drugima o Isusu i provodimo vreme u druženju sa ostalim vernicima.“

„Slučajno imam kod sebe neke listove papira u boji. Da li bi hteo posle ručka da napraviš sopstvenu knjigu za svedočenje?“

„Naravno da bih“, rekao je Luka sa osmehom. „Jedva čekam da je pokažem svojim drugovima u školi!“

Biblijski stih„Pa im reče (Isus): ’Pođite za mnom i učiniću vas ribarima ljudi’“ (Matej 4,19, Savremeni srpski prevod).

Aktivnosti Napravite sopstvenu knjigu za

svedočenje . Možete da koristite papir u boji, tkaninu, ili filc.

Biće vam potreban:crni pravougaonik (6 x 7 cm)crveni pravougaonik (6 x 7 cm)beli pravougaonik (6 x 7 cm)žuti pravougaonik (6 x 7 cm)zeleni pravougaonik (12 x 7 cm)

1. Položite obojene pravougaonike jedan preko drugog, i to sledećim redosledom: crni, crveni, beli i žuti

2. Obmotajte zeleni papir, tkaninu, ili filc oko obojenih pravougaonika da biste napravili korice knjige.

3. Ako koristite papir, priheftajte knjigu po sredini ivice. Ako koristite tkaninu ili filc, napravite šav vodeći računa da uhvatite sve obojene kvadrate. Taj šav bi trebalo da povezuje knjigu i drži njene listove zajedno.

Pitanje za razmišljanje

Kako možete da savladate strah i pokažete drugima svoju knjigu za svedočenje, koja inače ne sadrži nijednu ispisanu reč?

Šta da k eža m? P E T A K

MOLITVENE PROPOVEDI ZA DECU

30

rekao je čika Sava. „Isplati se preći dug put radi porodičnog okupljanja.“

„Voleo bih da možete zauvek da ostanete ovde“, rekao je Luka.

„Bilo bi to divno“, primetila je teta Marija.

Luka se za trenutak zamislio, a onda je ozbiljno rekao: „Jednog dana ćemo zaista imati porodično okupljanje koje se nikad neće završiti.“

„Tako je“, složio se tata. „Jedva čekam!“ Svi su klimali glavom u znak odobravanja.

„Trebalo je da vidite Luku i Teu pre nego što ste došli“, kazala je mama. „Trčali su do prozora svakih nekoliko minuta da vide da li ste već stigli. To

„Tako sam uzbuđena da ne mogu da mirujem“, uzviknula je Tea dok je bri-

sala pod. „Čika Sava i teta Marija će uskoro stići. Najzad ću ponovo videti Beti!“

I Luka je bio uzbuđen. „Moći ću da igram fudbal zajedno sa Bobom i Simom“, govorio je. „Biće tako zabavno!“

I tako, dok su oni čekali da stignu njihove tetke, ujaci i ostala rodbina, minuti su otkucavali, ali je izgledalo kao da vreme stoji. Konačno se začula sirena na prilaznom putu.

Tea je širom otvorila vrata čim je čika Sava zakucao. „Mislili smo da nikad nećete stići“, saopštila je.

Svi su se smestili, a mama je u čaše sipala rashlađenu limunadu.

Malo kasnije je upitala da li bi neko hteo da mu dopuni čašu. „Ja bih mogao još malo, hvala. Prešli smo dug put danas, a to hladno piće baš prija“,

me je podsetilo na koji način bi tre-balo da iščekujemo Isusov drugi do lazak.“

„Mi nismo tek danas počeli da se spremamo. Mama je cele sedmice kuvala i pekla. Rekla je da želi da bude potpuno spremna kad stignete“, dodala je Tea.

„To me podseća na biblijski stih koji sam pročitao ove sedmice“, rekao je čika Sava. „To je tekst iz 1. Korinćanima 16,13 koji glasi: ’Budno pazite, čvrsto

o u ak elj jp nD R U G A S U B O T A

MOLITVENE PROPOVEDI ZA DECU

Moje dragocene

BIBLIJSKE PRIČEKolekcija od 45 omiljenih priča o Bogu i Njego-

voj ljubavi prema nama pokazanoj preko Isusa.

Žive ilustracije zadiviće i slušaoca i čitaoca!

ZDRAVO DETE OD GLAVE DO PETE

Šona Vihmajster i Sonja Krum

Naučite dete da izabere da živi

zdravim načinom života!

ISUS UTIŠAVA BURU

JONA I VELIKA RIBA

Uz pomoć ručice postaje torbica koja se nosi. U isto

vreme, knjiga sadrži slagalice sa po 16 delića.

GLEDAJ I PRONAĐI!Ovo je predivna kolekcija omiljenih priča o sus-

retima Isusa sa ljudima u raznim situacijama. Slike

su bogate detaljima koje deca treba da pronađu.

Tekst je prepričan jednostavnim jezikom.

stojte u veri, držite se muški, budite jaki!’ (Savremeni srpski prevod).

Tokom sledećih nekoliko dana deca su se igrala, istraživala dvorište i proučavala Bibliju zajedno. Porodice su se okupljale oko klavira i zajedno pevale. Poseban doživljaj bio je kad su svi zajedno otišli do jezera gde su napravili piknik, družili se i plivali. Kas-nije je svima izgledalo da se to porodično okupljanje nekako prebrzo završilo.

Kad su stvari bile ponovo spako-vane i smeštene u automobil njenih rođaka, Tea nije mogla da zadrži suze. „Bilo nam je tako lepo zajedno“, rekla je. „Volela bih da ne morate da idete.“

Čika Sava ju je zagrlio. „Ne tuguj, videćemo se ponovo“, obećao je. „A ako se i ne vidimo, seti se da treba budno da čekaš i da ostaneš čvrsta. Svi želimo da budemo spremni za Isusov dolazak. Tada će, zajedno s Njim, otpočeti najbolje porodično okupljanje, a ono se nikad neće završiti.“

Biblijski stih„A kad se pojavi Vrhovni pastir,

primićete venac slave, koji ne vene“ (1. Petrova 5,4, Savremeni srpski pre-vod).

Aktivnost Napravite crtež sa svim ljudima

iz vaše porodice za koje biste želeli da dođu na vaše porodično okupljanje. Da li svi oni znaju ko je Isus i da će On ponovo doći? Ako ne znaju, obavezno ih pozovite na to okupljanje.

Pitanja za razmišljanje

Da li vam se nekad čini da Isus nikako da dođe i povede nas kući na nebo? Šta možete učiniti da biste sačuvali entuzijazam i atmosferu radosnog iščekivanja Njegovog drugog dolaska?

Propovedi za decu napisali su Geri Vagner

i njegova supruga Dina Bartel-Vagner.

Geri služi kao pastor u njujorškoj konferen-

ciji. Dina koristi svoj dar za komuniciranje u

službi Adventističkih kapelana u Generalnoj

konferenciji. Oboje jedva čekaju skori povratak

njihovog Spasitelja, Isusa Hrista.

Prošlo je 11 godina od kada su mnogobrojni mališani naše Unije, a i šire, mogli da uživaju u DVD-ju dečjeg hora iz Negotina i Bukovča, pod nazivom „Osmeh duginih boja“ – prvi u nizu od pet DVD-ja koje je ovaj hor snimio. Slede „Sloboda duginih boja“, „Ti si poseban“ i „Deca u izgradnji“! Poslednji i najnoviji s pravom nosi naziv „To je predivno“! Prekrasne melodije, poučni tekstovi, predivna priroda, veseli osmesi i nežni glasovi – sve to karakteriše ovaj DVD koji sada možete nabaviti u knjižari Preporod po ceni od 200 dinara. Šesnaest novih pesama – od kojih će vam neke biti potpuno nepoznate, dok će vas druge podsetiti na dobra stara vremena – čekaju na vas! Snimljene su i na CD koji takođe možete kupiti u Preporodu po simboličnoj ceni u iznosu od 150 dinara. Stoga, nipošto ne propustite priliku! Za vašu decu ili poklon, ovaj DVD i CD pravi su izbor!

Prošlo je 11 godina od kada su mnogobrojni mališani naše Unije, a i šire, mogli da uživaju u DVD-ju dečjeg hora iz Negotina i Bukovča, pod nazivom „Osmeh duginih boja“ – prvi u nizu od pet DVD-ja koje je ovaj hor snimio. Slede „Sloboda duginih boja“, „Ti si poseban“ i „Deca u izgradnji“! Poslednji i najnoviji s pravom nosi naziv „To je predivno“! Prekrasne melodije, poučni tekstovi, predivna priroda, veseli osmesi i nežni glasovi – sve to karakteriše ovaj DVD koji sada možete nabaviti u knjižari Preporod po ceni od 200 dinara. Šesnaest novih pesama – od kojih će vam neke biti potpuno nepoznate, dok će vas druge podsetiti na dobra stara vremena – čekaju na vas! Snimljene su i na CD koji takođe možete kupiti u Preporodu po simboličnoj ceni u iznosu od 150 dinara. Stoga, nipošto ne propustite priliku! Za vašu decu ili poklon, ovaj DVD i CD pravi su izbor!