SAVRŠENI UČITELJI   Autor: Bau Kalčuri   Izdavač: IP ESOTHERIA - Beograd 1994.    Prvi put kod nas predstavljanje Velike Petorke: petoro Savršenih učitelja, koji, dok su inkarnirani u telima na Zemlji, upravljaju celokupnom spiritualnom hijerarhijom Univerzuma. Početkom prošlog veka to su bili oni koji su spustili iz božanskih visina svest Avatara Meher Babe: Hazrat Babađan, Imperator; Narajan Maharađ, Gospodar Srca; Tađudin Baba, Kruna Svih Proroka; Upasni Maharađ, Kralj Jogija i najveći od svih, Sai Baba iz Širdija, Alahov Fakir. Ova knjiga ukratko pripoveda o njihovim velikim životima i delima, kao zaveštanje budućim generacijama. S A D R Ž A J  I  Savršeni učiteljiII  Suze naseg dobaIII  Hazrat Babađan, ImperatorIV  Narajan Maharađ, Gospodar Srca

V  Tađudin Baba, Kruna Svih Proroka

VI  Sai Baba, Alahov FakirVII  Upasni Maharađ, Kralj Jogija

 SAVRŠENI UČITELJI - GLAVA I   Savršeni učitelji  Petoro najvećih lopova na svetupetoro je živućih Savršenih Učiteljasvoga doba.Oni često kradu srca ljudi,a periodično takođe kradu menei spuštaju me dole među vas.Nanovo i nanovo moram da postanem ono štojesam,i svaki put to potiče odpetoro Savršenih Učitelja.Gdegod se inkarniram,(Persija, Indija, Izrael ili Arabija),u bilo koje vreme,to će uvek biti zasluga ovih petoro.Nikada ne dolazim po mojoj sopstvenoj želji. Ona uvek potiče od petoro Savršenih Učitelja

1

koji me dovode dole (u ljudsku formu)tokom, svakog avatarskog perioda.Ovih petoro drže ključ celokupne kreacije —koja sadrži beskrajan broj univerzuma.Čovek može postati Bog —i ljudi koji postanu Bogmogu postati Savršeni Učitelj.Zbog petoro Savršenih Učiteljaja se pojavljujem na Zemlji kao čovek.Oni me privlače dole,i ja doživljavam sebe kao Svei takođe vam govorim da sam Bog —ja sam Sve.Stanje Bogo-Ostvarenja —Beskrajno Znanje, Moć i Blaženstvo —ne može se opisati.Jedino može biti znano onimakoji prihvate to vrhunsko iskustvosvesnog stanja Boga.Ostvarenje Boga je iza domašaja uma.Petoro Savršenih Učiteljasu petoro Osoba svoga dobakoje ne samo da postaju Bog,već se, nakon postizanja Bogo-Ostvarenja,takođe spuštaju dole do obične i normalne svesnosti čoveka.Stoga oni poseduju istovremeno Božansku Svestzajedno sa mentalnom, suptilnom i grubom svesnošću.Svet nije nikada bez petoro Osobakoje su Svesne Boga, koje su Savršeni Učitelji.Uprkos pojavljivanju kao petoro različitih Osoba,oni jesu i uvek ostaju jedan Bog,kao što svako od njih zapravo imaisto vrhunsko iskustvo Svesnosti Boga.Ipak, u spoljnim odnosima sa svetom,svako od njih pokazuje različitu ličnost,sa njegovim ili njenim vlastitim karakternimosobinama,ukusima, prirodom, navikamai načinom ophođenja sa ljudima.Svih petoro Savršenih Učitelja —BABAĐAN,NARAJAN MAHARADŽ,TAĐUDIN BABA,SAI BABA,UPASTI MAHARADŽčine zajednički MENE — AVATARA.Svih ovih petoro Savršenih Učiteljasu me spustili dole,i sve što sam postao

2

zasluga je ovih petoro.Stvoren sam od svih atributaovih petoro Učitelja,i moje stanje Avatara obuhvata pet stanjaovih petoro Savršenih Učitelja.Dakle, kvaliteti svih petorosu u meni.MEHER BABA SAVRŠENI UČITELJI - GLAVA II   Suze naseg doba  U onom trenutku naše epohe kada se 19. vek bliži svom kraju, tama je vodeća snaga koja ukida svako svetio. Individualni um je postao kruto ograničen, a njegov uobražen ego, nepovratno tašt. Um čoveka je budan - u svojoj ekstremnoj aktivnosti - i u tom probuđenju intelekta, srce je izgleda usnulo svoj večni san.Kakva strašna propast se desila! Kako je žalosno ovo naše Doba! Kakav bes i kakvu patnju je samo stvorila ova tama! Evolucija svesti je zaustavljena. Sada je njen dalji napredak nemoguć bez pojave Avatara.U takvom stanju, naše Doba jadikuje nad svojim tragičnim položajem. Tuga i pometnja su preplavili naše Doba. Neprekidno prizivajući Boga, ono oplakuje svoju nesreću. Njegove suze preklinju Boga da spasi svet. Svetlost naših očiju se gubi u nadolazećoj tami sudnjeg dana. Tumarajući po mraku ljudskog neznanja, naše Doba jadikuje bespomoćno i iscrpljeno.Zarobljeno u sopstvenom očajanju, naše Doba je zaboravilo da su njegove suze, kad god bi se pojavile, uvek bile obrisane. Slepi su uvek imali vođstvo Drevnog, a bogalji oslonac na Njegovom ramenu. Zar nije svakom Dobu obećao taj Drevni da će On, kada god tama preplavi svetio, ponovo uzeti neku formu kako bi obrisao suze čoveku?Ali kako se naše Doba može seliti toga, kada je ono zaslepljeno oblacima tame, oslabljeno i neutešno? Kada bi se setilo obećanja Drevnog, smoglo bi snage da podnese vlastiti teret. Ali za sada je njegova patnja isuviše velika, a beda i nevolja nepodnošljiva. Naše Doba više ne može ništa da podnese.Pa ipak, pometnja ovog Doba nije skrivena od Boga. To je Njegova igra! U večnoj borbi između svetla i tame, za sada izgleda da pobeđuje tama. Međutim, njen prividni trijumf zapravo predstavlja njen sopstveni poraz. Ostade uvek misterija zbog čega svetlost dopušta (uz puno znanje) tami (u njenom neznanju) da veruje u pobedu. Šta je ova tama kada znamo da je i najmanji zrak svetlosti dovoljan da ukloni čak i najdublju tamu?Ali mi smo zbunjeni i obeshrabreni; naše strpljenje je na izmaku. Naše Doba gorko jeca u svojoj patnji. Kako da umolimo Boga da nam pomogne? Glas našeg Doba jedva da je čujan. Naš um je ograničen i nema predstavu o tome šta se zbiva u beskonačnom univerzumu. Božanskost pripada samo Savršenim Učiteljima našeg Doba. Jedino oni mogu pomoći. Jedino oni mogu spustiti Samog Boga u ljudsku formu!Avaj! Naše Doba je tako tragično! Koliko dugo će još naše suze teći? Da li ćemo se setiti drevnog obećanja? Ovaj svet je na samrti; dah mu polako nestaje. Čovek je izgubio svaku nadu.

3

˝Oh, Doba, nemoj plakati!˝, Božanski glas polako progovara. ˝Svet spava, i da bi ga probudio, Probuđeni se ponovo inkarnirao. Buka sveta je velika i da bi je stišao, Probuđeni će prebivati u ćutnji.Svačiji um radi veoma brzo, i kako bi poništio sve umove do neke mere, Probuđeni će postati tragalac. Čovečanstvu će biti pokazan put ljubavi. Budite strpljivi; nemojte očajavati. Pomoć Drevnog tek što nije stigla.˝Reka suza ovog našeg Doba polako presušuje. Ono razmišlja o onome što je čulo, i njegovo srce progovara:˝ Drevni? Probuđeni? Da li je to moguće? Toliko vekova je prohujalo... Da li je moguće da postoji tolika sreća? ˝ Naše Doba počinje da traga po Zemlji za izvorom ove božanske poruke. Ono pronalazi pet Savršenih Učitelja...Uprkos svojoj iznenadnoj sreći, naše Doba počinje da sumnja u te vesti, pitajući se kako Drevni može da bude rođen na svetu baš u ovo doba? Posle dubokog promišljanja, ono je opet obeshrabreno i smeteno. Ali iznova čuje glas:˝ Oh, Doba, nemoj sumnjati! On je ovde! Kada je videlo tvoje suze, pet Savršenih Učitelja je dovelo Besformnog ponovo u formu.˝˝Pet Savršenih Učitelja je zaklonilo velom oči Probuđenog, ali će on biti podignut kada za to dođe vreme. Tada će Njegov rad i patnja otpočeti još jednom, i vino ljubavi će teći iz Njegovog pogleda.˝Naše Doba je konačno ubeđeno; radost i nada natopiše njegovo srce. ˝Oh, Bože! Oh Bože, kako si Ti milostiv! Kako smo mi srećni! Spasioče naš, Oslobodioče, konačno si došao! Koliko smo samo žudeli da Te vidimo.˝Naše Doba se okreće i evo šta vidi - evo šta čuje ... SAVRŠENI UČITELJI - GLAVA III   Hazrat Babađan, Imperator  Ja sam onaj koji je sve stvorio! Ja sam izvor svega u kreaciji!Čuvši ove izjave, razjarena gomila fanatičnih Baluči vojnika sahranila je staricu koja ih je izgovorila, živu. Posle više od deset godina, kada su se neki od ovih vojnika zadesili u Puni, na njihovo krajnje iznenađenje ugledali su istu staricu, Hazrat Babađan, kako blagosilja grupu sledbenika. Uviđajući svoju strašnu grešku, prišli su Babađan i zamolili je za oproštaj, dodirujući glavom njena stopala u znak poštovanja.Babađanina priroda je bila kraljevska. Ljutilo bi je ako bi joj se neko obratio sa ˝Majko˝. Starica bi žestoko protestvovala, ˝Ne zovi me Majkom, budalo. Ja nisam žena, ja sam muškarac!˝ Posle dostizanja najvišeg spiritualnog stanja u koje može dospeti ljudsko biće, stanja Kutuba, ili Savršenog Učitelja, Prakriti* je počela da joj služi, i tako je ova žena poznata kao Hazrat Babađan*, postala Savršeni Čovek.* Prakrili je Priroda, materijalni uzrok univerzuma (Pogledajte str. 318. u knjizi THE NOTHING AND THE EVERVTHING od Bau Kalčurija).* Babađan doslovno znati Jedno sa Bogom - Svesno Jedinstvo. Onaj ko je stopljen sa Bogom i ko ga je realizovao, ima neograničenu Svest o Ocu u stanju Nirvikalpa Samadija. Pogledajte str. 296. i 297. u knjizi BOG GOVORI od Meher Babe.

4

Hazrat Babađanino rođeno ime bilo je Gul Ruk. Devojčica se rodila u kraljevskoj muslimanskoj porodici iz Balučistana, u severnoj Indiji između 1790. i 1800. Ime joj je bilo sasvim odgovarajuće; Gul Ruk znači ˝slična ruži˝ ili ˝sa obrazima nalik ruži˝. Njena fizička pojava je zračila lepotom, a njen unutrašnji duh je ličio na ružu čiji miris i lepota nikada ne nestaju. Gul Ruk je zadržala ovu prefinjenu lepotu tokom celog svog života, i kao Hazrat Babađani, ljudi su joj dolazili sa svih strana bez obzira gde da je išla.Gul Ruk je bila podizana kao bogata princeza, i nije se štedelo na njenom obrazovanju, kako bi sve bilo u skladu sa kraljevskim poreklom. Devojčica je bila pametna i inteligentna, i još kao mala je naučila napamet ceo Kuran; tako je još kao dete postala poznata kao Hafiz-e-Kuran, Takođe je poznavala nekoliko jezika - arapski, persijski, paštu, urdu, pa čak i engleski.Pošto je bila zainteresovana za spiritualnost još od detinjstva, Gul Ruk je provodila većinu svog vremena u samoći, recitujući molitve koje je naučila iz Kurana, ili u tihoj meditaciji. Kada bi njeni Školski drugovi dolazili da se igraju, često bi bili razočarani kada bi videli daje ona više volela tihu sobu od njihovih igara, i sa žaljenjem bi odlazili.Kako je devojčica prerasla u mladu ženu, njene spiritualne aspiracije su se pojačale i Gul Ruk je sve više vremena provodila izdvojena. Njena fizička lepota je postala još raskošnija, i mnogi su pomišljali da će njen muž zaista biti sretan čovek. Kada je Gul Ruk dorasla do godina za venčanje, roditelji su počeli da pričaju o tome, ali su bili iznenađeni njenim istrajnim odbijanjem da se uda. Još se nije desilo da princeza Patana ostane neudata - posebno ne tako divna kao što je ona bila.Roditelji mlade žene su zatim pokušali daje prisile, ne znajući da je ona već izabrala svog Ljubljenog. Devojka se zaljubila u Onoga ko je još davno opčinio njeno srce. Nijedan princ ili zgodan mladoženja nije mogao da zauzme Njegovo mesto. Srce Gul Ruk je bilo opijeno ovim božanskim

5

zatočeništvom i ona je plakala u božanskoj čežnji da se sjedini sa svojim Ljubljenim.Kako su prolazili meseci, njeni roditelji su postajali sve nestrpljiviji, pa su Čak i sačinili planove za proslavu njenog venčanja u određeno vreme za određenog princa. Obavestili su Gul Ruk da nema izbora; sve je već bilo dogovoreno. Mada je volela svoje roditelje, njihovi planovi suza nju bili nepodnošljivi. Njena čežnja da pronađe svog istinskog Ljubljenog prevazišla je sve prepreke i teškoće, i ona je krišom pobegla iz svog doma i iz Balučistana - da nikada ne bude nađena.Gul Ruk je krenula ka severoistoku, prvo u Pešavar, a zatim u Ravalpindi*. Da mlada devojka od osamnaest godina pobegne od kuće i putuje sama preko planinskih predela Indije - to je bio nezamisliv poduhvat. Ali Voljeni Bog ju je pazio, i na usamljenim planinskim putevima nije bila ni prepoznata niti zarobljena. Dok je putovala, nosila je tradicionalni muslimanski veo - ali koliko dugo je mogao njen Voljeni da je skriva pod njim? On je učinio sve neophodne pripreme kako bi joj konačno skinuo veo dualnosti preobrazio je u Sve-Postojećeg.* Balčuistan danas pripada Pakistanu. U doba kada se rodila Bahadan, ovo je bio deo Indije, kojim su upravljali Britanci. Glavni grad je Kueta, i u njemu je Meher Baba boravio dvadesetih godina ovog veka. Pešavar i Ravalpindi su gradovi u današnjem Pakistanu. Dok je Babađan boravila u njima, pripadali su severnoj Indiji.Srce Gul Ruk je plamtelo božanskom ljubavlju, ali i nepodnošljivo patilo zbog odvojenosti od Boga, i ovo stanje uzavrelog nemira potpuno je otklonilo svaku glad, žeđ i san. Tako je mlada princeza postala beskućnik. Danju i noću ona je lutala ulicama Ravalpindija, utopljena u božanske ludilo za Voljenim Bogom. Sada joj je njen nemir bio jedino odmorište. Ko zna koliko je života strogog uzdržavanja stvorilo ovakav nemir? Za nju se govorilo daje bila čuvena Rabija Al-Adavija iz Basre, u Iraku, u svojoj prethodnoj inkarnaciji - svetica izuzetne lepote i milosti - ali Gul Ruk je bila predodređena za nešto više od svetaštva. Ljudi su videli samo ludu ženu kako hoda ulicama i stazama, a njena jedina želja je bila da ugleda lice svog Voljenog, ˝Dođi, moj Voljeni! Dođi brzo ili ću umreti!˝Ovako su se nizale godine, ali suze Gul Ruk nisu prestajale da teku; božansko ludilo sada je postalo božanska opijenost koje joj je donelo još više suza. Tek pošto su joj sve suze slomile srce, Gul Ruk je upoznala hinduističkog Sadgurua koji je trebao daje povede savršenim putem. Po uputstvu ovog Sadgurua, ona se popela na jednu planinu i tamo u divljini živela u usamljenoj pećini. Više od godinu i po ona je provela u planinama današnjeg Pakistana prolazeći kroz rigorozno spiritualno uzdržavanje.Sadguru ju je zatim uputio da krene dalje. Napustila je ovu oblast i pešice krenula put Pendžaba u Indiji. Vatra odvojenosti je sagorevala srce Gul Ruk, i ono je preklinjalo, ˝Dođi, Voljeni, dođi!... Ja odlazim. Gotovo je! Ne mogu više da čekam!˝Osim po obrazima koji su i dalje ličili na ruže, princezu posle skoro dvadeset godina uzdržavanja više nije bilo moguće prepoznati. Gul Ruk je imala trideset sedam godina kada se potpuno predala konačnoj smrti! Ni najmanji samskarični trag svetovnih privlačnosti nije preostao kako bi

6

odložio njen konačni odlazak. Voljeni je takođe željno čekao da je zagrli, a zatim apsorbuje.U Multanu je srela muslimanskog Kutuba, poznatog kao Mola Šah, čija božanska milost je pomogla Gul Ruk da zauvek nestane, dopuštajući Voljenom da se sjedini sa njenom dušom. Gul Ruk je umrla spiritualnom smrću, realizovala Boga, i u njoj ništa nije preostalo sem Njega! Njena duša je plakala u blaženstvu koje je brisalo sve pred sobom: ˝Jedino ja jesam! Ne postoji niko sem mene! Ja sam Bog! - ˝Anal Hak! ˝* Iluzija univerzuma je nestala pred njenim očima i ona je postala Stvoritelj!* ˝Anal Hak˝ doslovno znači ˝Ja sam Bog˝. Onaj koji dostiže Božansku Svest gubi svoju individualnu ljudsku svest, i može da izjavi: ˝Ja sam Bog˝. Ovo božansko stanje je cilj celokupne svesti i smisao kreacije.I vreme je takođe nestalo. Ali Prakrin se nije mogla izbeći, mada je Gul Ruk za određeni period izgubila svaku svest o sebi i univerzumu. U njenom stanju Majzoobiyata, bila je svesna samo Božanske Svesti, ali nesvesna kreacije, kao i svog tela i uma. Cilj ˝Anal Hakl˝ bio je dostignut. Prakriti je znala da ova žena, koja je postala svesna Boga, može ostati u ovom stanju božanske apsorpcije beskonačno. Iako je sada bila spiritualno upotpunjena, morala je da vidi i kontroliše iluziju kao iluziju, kako bi mogla da odigra ulogu koja joj je bila namenjena - da prizove Probuđenog na zemlju - da otkrije besformnog Boga.Iz Indije, u stanju realizacije Boga, Gul Ruk se u svojim kasnim tridesetim vratila na sever, ponovo privučena svojim hinduističkim. Učiteljem u Ravalpindi. Hindusi su je nazvali ˝Brahmi-Bhoot ** - bila je svesna Boga, ali potpuno nesvesna svog tela. Cilj je bio dostignut, ali svest učitelja koji vodi druge ka cilju još uvek nije bila sazrela u njoj. U svom savršenom blaženstvu jedino je ona postojala. Gul Ruk je postala savršena, Jedno sa Bogom, ali nije uopšte bila svesna iluzornog postojanja Prakriti u Beskonačnom Postojanju. Ženska Brahmi bila je svesna Boga, ali nije osećala samskaričnu svest kosmičke iluzije. U tom stanju Majzoobivata, nije postojala dualnost ili mnoštvo, nego jedino božansko ˝ja˝ ili ˝Ego˝. Gul Ruk je postala savršeni Majzoob sedmog nivoa - sam Bog! Nije uopšte bila svesna toga da se ćela kreacija skriva kao senka u svetlosti njene sopstvene Božanskosti.** U Vedanti, Brahmi-Bhoot je onaj ko se sa realizacijom Boga utopio u Okean (Beskonačnost) Boga. Sufiji takvu osobu zovu Majzoob.Posle nekoliko godina, uz pomoć svog hinduističkog Učitelja, Gul Ruk je povratila svest o univerzumu, dualnosti, i preobrazila se u Savršenog Učitelja. Uporedo sa božanskom svešću o Beskrajnom Okeanu Stvarnosti, ona je počela da vidi svaku kap kao kap i postala obdarena time da svakoga stopi sa istim Okeanom.Pošto je postala jedan od Pet Savršenih Učitelja na Zemlji, ona je napustila Ravalpindi i otisnula se na nekoliko dugih putovanja kroz zemlje Srednjeg Istoka - Siriju, Liban, Irak i druge. Govori se daje otišla za Meku prerušena u muškarca, i da se putem Avganistana, Irana, Turske, vratila u Arabiju. U Kobi u Meki, molila se na uobičajeni muslimanski način pet puta dnevno, uvek sedeći na jednom određenom mestu. Dok je bila u Meki, često bi sakupljala hranu za siromašne, i lično negovala hodočasnike koji su obolevali. Takođe je nekoliko dugih časova posvećivala sakupljanju hrane za napuštenu stoku.

7

Iz Meke, Gul Ruk je krenula ka grobu proroka Muhameda u Medini, gde se ponašala na isti način: molitve i briga o hodočasnicima. Napuštajući Arabiju, lutala je zemljom sve dok nije stigla do Bagdada, i iz Iraka se vratila u Pendžab. U Indiji je krenula na jug ka Nasiku i smestila se u Pančavatiju, oblasti za koju hindusi smatraju da ju je posvetio sam Rama. Za lokalno stanovništvo njena spiritualna ˝muževnost˝ bila je očigledna. Moć njenog pogleda prenela je u drugi plan njeno žensko telo i stav. Iz Nasika, Gul Ruk je krenula južnije ka Bombaju gde je ostala nekoliko meseci. Kada je završila svoj spiritualni zadatak, vratila se u Pendžab i nekoliko godina provela u lutanju severnom Indijom.Tokom ovog perioda, dok je bila u Ravalpindiju, ušla je u veličanstveno spiritualno opijeno stanje i pred grupom Muslimana izjavila da poseduje božanskost. ˝Ja sam taj koji je stvorio univerzum! Ja sam izvor svega u kreaciji!˝ Takve izjave su grupu Baluči vojnika pretvorile u razjarene fanatike. Vojnici nisu imali nikakvu predstavu o tome da je ona koju su smatrali ludom u stvari postala svesna toga daje ona sama Bog! Napali su je i držali sve dok raka nije bila iskopana. Zatim su je zakopali živu!Ovi vojnici su bili izuzetno ponosni na svoj postupak, jer su smatrali takve izjave uvredom za sveti Islam. Ubijanjem ove luđakinje oni su verovali da će biti spiritualno nagrađeni; Islam je tako bio sačuvan. Pošto su spasli svoju muslimansku religiju od jeresi, ovi fanatici su napustili humku, radujući se zbog svog zlodela. Tako su sebi obezbedili specijalno mesto u Raju ubijanjem ovog kafira - bio on nevernik ili jeretik.Iako je bila ostavljena da umre u grobu bez obeležja, Gul Ruk nije umrla! Nije poznato kako je Gul Ruk preživela ovaj događaj, ali je oko 1900. uspela da se sretno vrati u Bombaj, preko hiljadu milja južnije, gde je živela na trotoarima ulice po imenu Čuna Bhati pored Bikile.Kada su ovi isti vojnici ugledali Babađan živu u Puni mnogo godina kasnije, njihove predstave u vezi pogrešnih koncepcija potpuno su se srušile! Tada su shvatili da nije Babađan bila nevernik, nego oni! Obuzelo ih je kajanje zbog užasnog dela i pali su joj pred noge moleći za oproštaj. Neki od ovih vojnika čak su postali njeni sledbenici i čuvari. Postepeno se slava Gul Ruk proširila, čak su je mnogi smatrali za Kutuba. Muslimani su počeli da joj se obraćaju sa Hazrat, što znači Vaše Visočanstvo, i da je obožavaju kao onoga ko je postao jedno sa Bogom -Babađan.Babađan je ponovo viđena u Bombaju oko 1901. godine. Boravila je u delu poznatom kao Pidhoni. Povremeno bi se susretala sa svecem Molana Sahebom iz Bandre i sa svecem Baba Abdul Rehmanom iz Dongriksa. Bilo je divno videti kako je ova drevna žena bila sretna u njihovom društvu i kako im se ljubazno obraćala kao deci. Ova dva sveca su ušla u krug učenika i ona im je kasnije podarila realizaciju Boga.Aprila 1903, Babađan je otplovila za Bombaj na S.S. Hideriju na svoje drugo hodočašće za Meku. Mada je skoro svaki sekund bila apsorbovana u svom blaženom stanju, na brodu se ponašala sasvim normalno. Otvoreno je razgovarala sa drugim putnicima, recitujući stihove persijskih pesnika Hafiza i Rumija i jednostavnim jezikom izlagala misterije Apsoluta. Svi su bili privučeni tom starijom ženom, koja je tada imala već preko sto godina, uključujući posadu sa kojom je govorila engleski.Jedan neobični incident dogodio se tokom putovanja. Nebo se zacrnilo i podigla se velika oluja. Svi su bili uplašeni, a ljudi su počeli da paniče,

8

ubeđeni da će brod potonuti. Babađan se popela na palubu nesvesna opasnosti. Neobično jakim glasom povikala je jednom putniku po imenu Numa Pandhavala: ˝Zaveži maramu oko vrata i priđi svakom putniku, uključujući decu i Evropljane - uzmi od svakog po jednu pajsu i stavi je u maramu. Zatim je ponudi Bogu sa ovom molitvom: "O Bože! Spasi naš brod od ove oluje! Kada dođemo do Medine, u ime tvog Voljenog Proroka ponudićemo hranu siromašnima!" Odmah nakon toga Numa je sakupio po jednu pajsu od svakog i svi su usrdno ponavljali ono što je Babađan izgovorila. Postepeno se oluja stišala i tako su oni pravim čudom izbegli smrt.*Kada su došli do Meke, glas o čudesnom spašavanju se već bio proširio, i velika grupa ljudi se sakupila da ih dočeka kako bi ih Babađan lično blagosiljala. U Kabi se Babađan ponašala kao običan hodočasnik, moleći se pet puta na dan, ali je već nakon nekoliko dana otišla na sever do Medine. Tu je u ime Muhameda, Milostivog Proroka, podelila siromašnima hranu.Oko 1904, Babađan se vratila u Bombaj i odmah nastavila na sever ka Ađmeru, kako bi posetila grob muslimanskog Savršenog Učitelja, Kvada Saheb Čistija. Iz Ađmera se vratila u Bombaj i vrlo brzo otišla na zapad u Punu.*** Medu putnicima sa SS.Hiderija, nalazili su se i Nur Muhamed Kasam Mita, Numa Pankavala, Set Saleh Muhamed, Hider Ibrahim Sa Jani i njegova majka i brat. Hideri Ibrahim Sajani je bio profesor na Dekani koledžu u Puni, i najverovatnije je on ispričao ovaj događaj.** Babađan je Mervana obično zvala ˝voljeni sin˝. 1904. je imao deset godina. Kada je 1905. Babađan došla u Punu, i završila svoje putovanje po Indiji, tu je i ostala kako bi nadgledala Mervana. Babađan je ostala u Puni samo zato da bi otkrila Mervana kao Avatara.Po svom dolasku u Punu, Babađan nije izabrala za svoj ostanak ni jedno posebno mesto. Lutala je po oblasti Kantonment ili besciljno po gradu, a vrlo često čak i po prljavim zabačenim ulicama. Iako je njena odeća bila sva u krpama i prljava, lepota i sjaj njenog lica su i dalje privlačili mnoge ljude. Ona je bila princeza, i sada nije bilo sumnje u njenu istinsku veličanstvenost - zaista je bila carica.Nije prošlo mnogo, a Babađan više uopšte nije bila sama, nego uvek okružena gomilom ljudi. Njene fizičke potrebe bile su praktično zanemarljive, jer je vrlo retko jela. Međutim, veoma joj se dopadao čaj i njeni sledbenici su joj donosili solju za šoljom koje je ona smatrala prasadom.Ako bi neko slučajno doneo cveće, ona bi ga grubo napala zbog troška, govoreći: ˝Zašto nisi mudro potrošio svoj novac na slatkiše ili Čaj u kojima bi svi mogli da uživaju? Od kakve je koristi ovo cveće?˝Ako bi Babađan slučajno pogledala nekog prolaznika, on bi se skamenio prikovan njenim božanskim licem. Vlasnici restorana i prodavnica voća molili bi je da ih poseti i nudili bi joj šta god bi želela. Ako bi se Babađan to dopalo, oni su sebe smatrali srećnim u božjim očima.Kada je Babađan otišla u Punu, u oblast Kantoment, Često je posećivala kuću jednog sajdžije, muslimana po imenu Šaik Imam. Videvši njenu otrcanu odeću, Šaikova majka je poželela da okupa i obuče Babađan u nove haljine, ali se ova tome protivila. Međutim, jednog dana, Babađan se složila, i sa krajnjim naporom i strpljenjem Šaikova majka je nežno oprala

9

njeno staro telo i obukla joj novo čisto odelo odgovarajuće veličine. To je bilo poslednje kupanje Babađan do kraja života. Ali, uprkos tome, telo joj je uvek bilo mirisno. Ono je bilo očišćeno od prljavština sveta, kao da je uvek bilo kupano u vinu ljubavi koje je teklo iz njenih opijenih očiju.Pošto nije imala nikakvo stalno mesto boravka, Babađan se odmarala na ulicama Pune. Jednom je ostala blizu muslimanskog svetilišta Vakadia Bag, a odatle je prešla do drugog muslimanskog svetilišta - Panč Pir u Digiju. Pored tog svetilišta nalazilo se mnogo mravinjaka, i mravi su jednostavno gamizali svuda po Babađan, ujedajući je i stvarajući joj veoma velike rane po telu, dok je ona ostajala mirno da sedi kao da se ništa nije dešavalo.Jednog dana čovek po imenu Kasam V. Rafai došao je u Digi. Kada je video Babađan prekrivenu mravima, počeo je da plače. Kasam je uz Babađaninu dozvolu pokušao da ukloni sve mrave, ali ti pokušaji nisu bili uspešni. Nekako je naterao Babađan da dođe do njegove kuće, gde je uz veliki napor, uklonio stotine dosadnih insekata - jednog po jednog. Tokom ovog bolnog čina, Babađan jedva da je pokazivala bilo kakve znake neudobnosti.Pošto je kratko ostala na nekoliko mesta u Puni, Babađan se smestila ispod nim drveta pored Bukari Šahove džamije u Rasta Pehu. (Džamija je bila odmah pored doma jednog od sledbenika po imenu Sardar Rast.) Veće grupe su počele da se sakupljaju i Babađan je polako počelo da nestaje prostora. Njeni sledbenici su je molili da promeni svoje mesto, ali je Babađan uporno odgovarala: ˝Jedan đavo je ovde i sve dok ga se ne oslobodim, ne mogu da se pomerim ni za milimetar!˝Preko pata njenog izabranog mesta bilo je veliko banjan drvo i kada su ga radnici isekli kako bi proširili put, Babađan je odjednom odlučila da promeni mesto. Dve nedelje je sedela pored napuštenog groba u delu grada Svar Gejt, i odatle se premestila u deo poznat kao Čar Bavdi, što znači Četiri Bunara, na Malkom Tank ulici, gde je opet sela ispod nim drveta. Ovo mesto je postalo njeno konačno boravište, na kojem je ostala prilično dugo, pre nego što je odbacila svoju formu.Kada se Babađan prvi put preselila u Čar Bavdi, postojao je samo prljavi put nastanjen hordama komaraca; čak ni klice kuge nisu bile iskorenjene. Tokom dana oblast je bila napuštena i pusta, ali je noću oživljavala uz lopove i najopasnije gradske kriminalce koji su se tu sastajali.U Čar Bavdiju Babađan je ostala pod nim drvetom - stena apsolutne Božanskosti usred uvek prisutne prašine žalosnog neznanja koje je bilo svuda oko nje. Pošto se mesecima izlagala nedaćama prirode, gunđajući je dozvolila sledbenicima da joj sačine sklonište od jutanih džakova. U njemu je boravila u svim godišnjim dobima - otklanjajući ljudsku patnju tako što je dozvoljavala svakome da dođe - i ispija vino njenog neprekidnog prisustva. Za nekoliko godina ovaj deo grada se potpuno preobrazio. Velike moderne zgrade su izgrađene, a pojavile su se i čajdžinice i restorani; u sve kuće je uvedena struja. Zahvaljujući Babađaninom boravku ispod drveta, Četiri Bunara su postala interesantna i lepa oblast u kojoj su porodice mogle lepo da žive.Niko nije mogao da izbegne sjaj njenog prosvetljenja kada je bio blizu izvora. Čak i kada je on bio pokriven, svako je osećao jačinu tog svetla; njegov plamen bi sagoreo svaki veo! Takvo je bilo Babađanino svetio - u njoj i svuda oko nje.

10

Ljudi koji su se okupljali oko Babađan uglavnom su bili na ulici. Kavaliji - persijske devocijske pesme - su pred njom pevane, dolazile su nepregledne kolone ljudi i klanjali joj se kao carici, svuda okolo se širio opojan miris cveća, a slatki miris insensa pročišćavao je vazduh svuda unaokolo. Oni koji bi dobili njen daršan bili su zahvalni Bogu za svoju retku sreću.Jednom prilikom 1919. Babađan je sakupila veliku grupu oko sebe i rekla: ˝Svi treba da odu svojim kućama. Odmah!˝ Njene želje su se poštovale, ali niko nije razumeo zbog čega moraju da odu kućama.Nedugo nakon toga, tornado sa jakom kišom prošao je preko Pune i strašno razrušio ceo grad. Babađanini sledbenici su je preklinjali da se skloni kod njih, ali je ona to odbila, i poslala ih natrag kućama. Mada je vodila računa o bezbednosti drugih, ona sama je podnosila sve nedaće strašne oluje.Vremenom se slava ove drevne žene proširila i hindusi, muslimani i zoroastrijanci iz različitih mesta su dolazili na njen daršan. Čar Bavdi je postalo sveto mesto hodočasnika, u kojem je Babađan prepoznavala one zaista iskrene tragaoce. Posle susreta sa starom ženom, srce vam je postajalo ispunjeno i zahvalno. Dan za danom je prolazio, a broj sledbenika se povećavao, i Babađan su služili i poštovali hiljade njih po celoj Indiji.Međutim, britanske vojne vlasti su bile uznemirene zbog pojava gužvi na putu kod Babađan, jer se svakoga dana potpuno blokirao saobraćaj u okolnim ulicama. Opštinske vlasti su takođe bile bespomoćne, zato što su znale da bi nasilno uklanjanje Babađan podiglo protest koji tek onda ne bi mogli da smire. Tako se javila potreba da se podigne neko jače, trajnije sklonište za ovu staru ženu. Temelj budućeg prebivališta podigla je britanska vojska, ali je Babađan odbila da se u njega preseli kada je bilo završeno, iako je bio udaljeno samo nekoliko koraka. Tako je sklonište prošireno na njeno staro mesto uz dodatne troškove, ali je ona opet odbila da sedi ispod zaklona. Konačno, posle dugog nagovaranja da se ipak preseli, ona se složila, uz gunđanje da sklonište nije dobro napravljeno.Babađanina priroda je bila kraljevska. Ona je bila carica u ritama fakira. Iako je imala između 120 i 130 godina, Babađanino izborano lice je još uvek bilo slično rascvetaloj ruži, i izraz njenih braon-plavih očiju privlačio je svakoga. Govorilo se daje njen pogled u stanju da izludi čoveka. Da ga učini ludim za Bogom! Rastom je bila niska i pomalo pogurena, ali je njen stav odavao opijenost. Koža joj je bila svetla, bore duboke kao da su izvajane, kruna kose potpuno bela, i u uvojcima je padala do ramena. Glas joj je bio neuobičajeno fin i drag uhu. Nije prosila, iako je živela kao jednostavni fakir - imala je samo ono što je trenutno nosila na sebi, ali je njena jednostavnost bila neuporedivo veće i neizmernije blago. Sedeći na ulici, postala je slična prašini; niko nije ni pretpostavljao daje bila odgajana kao princeza i da se odrekla svog kraljevskog nasleđa. Njeno odricanje je pokazalo da život krajnje čistoće uvek daruje božansko bogatstvo. U njoj je bilo sve pohranjeno. To je bilo božansko nasledstvo - Qubiyat, Savršeno Gospodarenje - koje je onu prenela svetu.Bez obzira da li je bilo leto ili zima, Babađan bi bila obučena u široke bele pamučne pantalone sa dugačkom belom tunikom. Šal je uvek bio prebačen preko njenih ramena i pored toga nije nosila nikakvu drugu odeću. Glava joj je uvek bila gola, a kosa nikada prana, češljana ili

11

mazana. Kada bi hodala ulicom, njen korak je bio lagan kao kod mlade devojke. Dok bi slušala devocijsku muziku, njeno telo bi se njihalo u ritmu melodije. Babađanino fizičko stanje se često menjalo. Jednog dana bi imala visoku temperaturu, a sledećeg, iako ne bi uzimala nikakav lek, bi bila sasvim zdrava. Svakome bi se obraćala, bio on star ili mlad, muškarac ili žena, sa ˝dete˝ ili ˝baba˝. Ako bije neko pozvao ˝Mai˝ (Majko), lice joj se odmah pretvaralo u grimasu, dok bi nabusito odgovarala: ˝Ja sam muškarac, a ne žena.˝ Njene izjave su se slagale sa recima proroka Muhameda, koji je govorio: ˝Zaljubljenik sveta je žena, zaljubljenik Raja je evnuh, a zaljubljenik Boga je muškarac.˝ Ljudi bi je stoga, blagonaklono zvali ˝Ama Sahib˝, što znači majka, ali u isto vreme i gospodin.Čuda nisu bila retkost u prisustvu Babađan. Ona je bila sasvim neuobičajeni lekar. Ako bi joj došao neko bolestan da potraži spas, ona bi rekla: ˝Ovo dete pati zbog pilula.˝ Pilule su se odnosile na patnju usled samskara njenih ili njegovih akcija. Babađan bi dodirnula bolni deo nečijeg tela, i misteriozno prizvala neku imaginarnu dušu. Zatim bi prodrmala bolesni deo par puta i zapretila uzroku - samskarama - da odu! Ovaj metod lečenja bi uvek davao dobre rezultate.Jednog dana su neko zoroastrijansko dete, koje je potpuno izgubilo vid, doveli kod Babađan. Ona je uzela dete u svoje naručje, promrmljala nešto i dirnula u detetove oči. Dete je odmah povratilo vid i iskočilo iz njenog krila radosno uzvikujući: ˝Ja vidim! Ja vidim!˝Babađan je živela kao siromašan fakir na ulici, mada su joj njeni sledbenici iz zahvalnosti donosili skupu odeću ili nakit na poklon. Ona je bila ravnodušna prema takvim materijalnim ponudama, i često bi lopovi krizom odnosili nakit ili odeću - čak i dok bi ih ona posmatrala. Ona nikada nije učinila ništa da ih u tome spreči.Jednom je Babađan spavala pokrivena finim šalom ispod svog drveta. Neki lopov se prikrao i videvši šal, došao u iskušenje da ga ukrade. Ali, pošto je jedna ivica bila ispod Babađaninog tela, bilo je riskantno ukrasti ga. Dok je lopov razmišljao šta da učini, Babađan se okrenula. Pošto je sada mogao da ga uzme, odmah ga je zgrabio i otrčao. Na ovaj način Babađan je pomogla čak i lopovu, koji nikada nije uhvaćen, jer mu je ispunila želju.Jednom drugom prilikom, sledbenik iz Bombaja je Babađani doneo dve skupe zlatne narukvice, i pošto joj se poklonio, hteo je da ih joj stavi na ruke. Rekao joj je da je zahvaljujući jednom njenom prethodnom blagoslovu, uspeo da ispuni neku svoju svetovnu želju i da joj je zato u znak zahvalnosti doneo narukvice. Čovek nije ni pretpostavljao koliko je ona ravnodušna prema tom poklonu. Uskoro, jedne noći, provalnik se prišunjao iza Babađan i grubo joj skinuo narukvice, tako da su članci počeli da joj krvare. Lopov je hteo odmah da pobegne, ali neki ljudi koji su ga spazili, povikaše u pomoć. Čuvši njihove povike, dotrčao je neki policajac i zapitao šta se dogodilo. A šta je Babađan, savršeni fakir, u toj situaciji uradila? Starica je podigla štap na one koji su vikali u pomoć i povikala: ˝Uhapsite ove ljude koji viču! Oni su ti koji me uznemiravaju! Odvedite ih˝Retko biste videli Babađan kako jede. Sa jednim čovekom je bilo dogovoreno da bude Babađanin mudavir, čija je dužnost bila da vodi računa o njenim ličnim potrebama i da je služi. On je bio veoma humoristična osoba, pa je svaki put kada bi zamolio Babađan da jede, u šali govorio: ˝Ama Sahib, još jedna dodna (zakrpa) je spremna.˝ Ovo se

12

odnosilo na Babađaninu stalnu primedbu daje za nju jedenje bilo slično krpljenju iskidane krpe - što znači da je za nju varenje bilo slično krpljenju ove vreće od tela, da bi se ono sačuvalo.Babađan bi uvek mrmljala prividno nerazumljive fraze, kao na primer: ˝Ovi insekti me muče bez prestanka! Ja ih skidam, ali se oni opet sakupljaju.˝ Zatim bi uvek energično protrljala ćelo svoje telo kao da skida prašinu ili paučinu*.* Prašinu ili paučinu; Meher Baba je to ovako objasnio: pojava pet Savršenih Učitelja privlači ogroman broj samskara (impresija) i one se pročišćavaju ili potiru na njihovoj božanskoj vatri (joga joga samskare). Kada se pročiste, one se vraćaju i šire po ćelom univerzumu kao spiritualne samskare. Tako tela Savršenih Učitelja služe kao centri sakupljanja i pročišćavanja univerzalnih samskara i širenja spiritualnih samskara. Ako Savršeni Učitelji ponište samskare, one se brišu iz univerzalnog toka mentalnih, suptilnih i grubih impresija.Savršeni Učitelji, kao što je bila Babađan, imaju svoj specifičan način ophođenja. Tako je na primer, jedne noći u gradu Talegaon, oko dvadeset milja od Pune, otpočela predstava u jednom gradskom teatru. Sakupilo se dosta ljudi, i pozorište je bilo prepuno.Sve karte za sedenje su bile prodate, pa je vlasnik zaključao vrata kako bi sprečio ostale koji su stajali ispred da udu unutra. Tokom predstave je izbio požar i ljudi su se uspaničili u strahu da će zbog zaključanih vrata svi izgoreti.U istom trenutku u Puni, Babađan je počela da se odjednom ponaša krajnje neobično. Ustala je i sva uznemirena počela da hoda tamo-vamo uzvikujući: ˝Vatra! Vatra! Vrata su zaključana i ljudi će izgoreti. Ti prokleta vatro - nestani!˝ Ljudi koji su se nalazili oko nje nisu uopšte razumeli o čemu se radi. Ali su se u Talegaonu, kako su ljudi kasnije ispričali, vrata pozorišta odjednom sasvim sama otvorila i pružila priliku usplahirenoj gomili da izjuri napolje, i tako izbegne strašnu tragediju.Metodi Savršenih Učitelja su bili jedinstveni, ali i krajnje neobični; nivo njihovog spiritualnog angažovanja bio je izvan granica racionalnog ljudskog razumevanja. Sledeći događaj to najbolje ilustruje. Iako Babađan nije trpela nakit koji je dobijala za poklon, nosila je uvek uske, male prstenove na rukama koje nije nikada skidala. Jedan prsten je bio toliko uzak da joj se vremenom usekao u meso i na tom mestu stvorio ranu. Mušice su se sakupljale oko te rane. Kada bi otpadale njihove larve, Babađan bi ih sakupljala i vraćala na ranu govoreći: ˝Moja deco, hranite se, i neka vam bude dobro.˝ Prirodno, ljudi su pokušavali da je odvedu kod doktora, ali je ona to uvek odbijala, čak se nije ni slagala s tim da joj dovedu doktora kako bi izlečio infekciju; tako se stvorila gangrena i jedan prst je morao da se odseče. Rana se zacelila, ali su sledbenici i dalje plakali, a ona ih je tešila govoreći: ˝Zašto plačeš? Ja uživam u patnji.˝Babađan je bila veoma velikodušna prema obolelima i napuštenima. Ako bi joj došao gladan čovek, ona bi ga nahranila iz svoje činije; ako bi joj zimi došao čovek drhteći, ona bi mu ponudila njen šal. Ipak, primećen je jedan izuzetak u ovakvom ponašanju. Jedne noći, dok je bilo izuzetno hladno, došao joj je stariji čovek, žalosno drhteći. Imao je groznicu i prehladu, pa je zamolio Babađan da mu pomogne i izleči ga njenim nazarom -pogledom. Babađan se međutim, naljutila i besno mu prišla, i otrgla sa ramena ono tanko ćebe koje mu je bilo jedina oskudna zaštita protiv hladnoće. Posle

13

toga ga je ignorisala; starac je ćuteći seo da provede gorku noć pored nje. Međutim, već ujutro se osetio neuobičajeno jak i zdrav, i potpuno oporavljen nastavio dalje put!Babađan je obično govorila na Paštu ili persijanskom jeziku, i često bi pominjala imena persijskih pesnika Šams-al-din Hafiza i Amir Kušrua. Navodila bi sledeće stihove:˝lako postoje milioni učenih panditai hiljade mudrih ljudi, Jedino Bog razume Svoj sopstveni plan!˝˝Divna je Tvoja kreacija, O Bože!Divna je tvoja igra! Ti sipaš ulje jasmina na glavu goropadnika!˝Ponekad bi pominjala razne svece ili učitelje, a posebno Tađudin Babu, ˝Tad je moj Kalif - Vrhovni Vladar ili Naslednik!... Ono što Tađ daje, on zapravo dobija od mene!˝17. avgusta 1925, u ponoć, Babađan je iznenada izjavila: ˝ Moj jadni fakir Tađ je otišao!˝ Niko nije razumeo šta je htela da kaže, ali su sledećeg jutra, kada su novine donele vest o smrti Tađudin Babe u Nagpuru, ljudi shvatili značenje njene izjave*.* Nije nigde zabeleženo da li su se ova dva Učitelja, Babađan i Tađudin Baba, ikada sreli. Ipak, Babađan je uvek pominjala Tađudina sa izuzetnim poštovanjem, nazivajući ga ˝Tađ˝.Babađan je prebivala na ulicama Pune skoro dvadeset šest godina, i za to vreme je hiljade srca ˝ranila˝ oštricom svog pogleda. Oko nje je uvek bila neka nevidljiva vatra, na kojoj su se pržile i sagorevale svakakve impresije.U maju 1919. njen plamen je poljubio Svetlost Našeg Doba, Mervan Šeriar Iranija, koga je Babađan uvek nazivala ˝moj voljeni sin.˝ Da otkrije Mervana, to je bila njena misija; zbog svog ˝voljenog sina˝ ona je putovala iz Pune za Pandžab mnogo godina ranije. Njeno mesto ispod nim drveta nalazilo se samo nekoliko ulica od njegovog doma. Često ga je viđala kako prolazi sa svojim prijateljima; ali je čekala mnogo godina pre nego što ga je zagrlila. Kada bi je, videvši da plače, ljudi upitali zašto, ona bi odgovarala da je to zbog njenog sina. Odgovor je bio začuđujući, jer je bilo neshvatljivo kako ova stara žena fakir može uopšte imati dete.Sa suzama u svojim opijajućim očima, ona bi govorila: ˝Jednog dana moj sin će doći... On će doći i uzdrmati ceo svet!˝ Niko nije uopšte imao nikakvu ideju o tome šta bi ove reci trebalo da znače.Babađanino fizičko prisustvo na ovom svetu trajalo je oko 130 ili 141 godinu. 18. septembra 1931, jedan Babađanin prst je operisan u Sasun Bolnici; njeno stanje se posle operacije nije uopšte poboljšalo i par dana pre napuštanja svog tela, Babađan je promrmljala: ˝Vreme je... vreme da odem... Rad je završen... Sada moram da zatvorim radnju.˝Jedan od sledbenika je zavapio: ˝Nemoj to govoriti Babađan, potrebna si nam ovde, sa nama.˝Sa podsmešljivim pogledom ona mu je odgovorila: ˝ Nikome, nikome nije potrebno moje odelo. Niko ne može da plati tu cenu. Već sam prenela sva svoja dobra Vlasniku.˝21. septembra 1931. u 4:27 popodne Babađan je napustila svoje telo. Ljudi su bili nemi kada su saznali da je ova starica umrla. Suze su tekle Punom, tama se nadvila nad gradom, kao da su oblaci postali njen šal. Hiljade ljudi

14

se pridružilo pogrebnoj ceremoniji za njen poslednji put kroz ulice Pune. Babađan je sahranjena pod istim drvetom pod kojim je sedela toliko mnogo godina i ljudi i dan danas posećuju njen grob.** U plaćanju troškova oko podizanja Babađaninog spomenika ili darge, učestvovao je i njen voljeni sin, Mervan, koji je lično priložio 4000 rupija.Iako Babađan, Ružičasti Obrazi Voljenog Boga, spava u svom grobu, njeni obožavatelji znaju da je ona večno živa u njihovim srcima.Oh, Babađan! Klanjamo ti se srca punog ljubavi! Tvoj poljubac je probudio Probuđenog i podario mublaženstvo! Ti si otkrila Bezobličnog! SAVRŠENI UČITELJI - GLAVA IV   Narajan Maharađ, Gospodar Srca  Jedan dečak, koji je u očima sveta bio siroče, postao je kralj univerzuma. Ovaj dečak nije bio Narajan - Bog - samo po imenu, nego je zaista postao istinski NARAJAN - Svesni Bog. I ko zna koliko je njih ispilo vino njegovog nevinog pogleda; koliko mnogo njih je on poveo stazom realizacije Boga.Sredovečni hinduista po imenu Rim Rao živeo je u selu Sindgi u okolini grada Bidalpura u južnoj Indiji. Rim Raoje imao duboko religiozan um i njegova žena Lakšmi, što znači bogatstvo, bila je duševno bogata zahvaljujući svojoj devociji.Sve dok nije napunio trideset i četiri godine Rim Rao i njegova žena nisu imali dece - i to je bio žalosni aspekt njihovog braka. Međutim, sreća je ušla u njihov dom 25. maja 1885, kada im se rodio sin koga su nazvali Narajan - Gospodar srca. Radost roditelja je bila bezgranična, ali i kratkotrajna, jer se Narajanov

15

otac, kada je on i lao četrnaest meseci smrtno razboleo i umro. Lakšmi Rao je bila ophrvana nesrećom, i da nije morala da vodi računa o svom sinu Narajanu, i ona bi ubrzo umrla od tuge. Iako je bila udovica, njena sudbina je bila da se pobrine za sina. I pored bola zbog gubitka muža, Lakšmi je nosila svoj teret hrabro radi svog sina.* Narajan je sanskritska reč i ima različita značenja. U ovom tekstu ona predstavlja ˝Gospodara srca˝. Za hinduiste reč predstavlja i ˝Boga sa hiljadu glava i okom koje sve vidi˝ - što simbolizuje Njegov aspekt Beskonačne Inteligencije.Posle smrti Rim Raoa, njegov brat Kašapa odveo je Lakšmi i Narajana u grad Bagalkot, ali je nesreća na ovaj ili onaj način ipak bila predodređena. Kada je Narajan imao samo pet godina, njegova majka je takođe iznenada umrla, ostavljajući iza sebe siroče. Narajanova baka je živela u Nargundu, gde je imala malo parče zemlje. On joj je bio jedini unuk, i tako je posle godinu dana provedenih sa svojim ujakom Kašapom, Narajan otišao kod nje.Iako je Narajan izgledao kao normalno dete dok se igrao sa ostalom decom iz sela, od malena su njegove misli bile usmerene ka Bogu. Kada je imao šest godina, počeo je svakodnevno da posećuje hinduistički hram Boga Vjankateše* da bi tamo video božanstvo. S vremena na vreme, dečak bi učestvovao u badanima i kirtanima - devocijskoj muzici i pesmama - i sveštenici hrama su poštovali ovu ozbiljnu devocijsku tendenciju.

16

* Vjankateša se u nekim dolovima Indije koristi kao drugo ime za Višnua - Onoga koji održava kreaciju. Pogledaj sir 137-138. i 180. u knjizi THE NOTHING AND THE EVERVTHING za opis Višnua.Jednog dana, dok se igrao sa drugovima u šumi blizu sela, Narajan se zajedno sa njima popeo na obližnje brdo. Tu su otkrili pećinu u koju niko nije smeo da ude. Posle kratkog ubeđivanja, neki su ipak ušli, ali su svi odmah u strahu istrčali napolje iz mrklog mraka, osim Narajana koji je ostao unutra i počeo da istražuje pećinu. Njegovi drugovi su pomislili da se zauvek izgubio, a on je nekoliko dana lutao prolazima pećine sve dok nije pronašao isklesane stepenice koje su vodile u jednu veću praznu prostoriju. U jednom uglu je pronašao jogija bez odeće kako meditira. Kako je Narajan seo ispred njega, jogi je polako izašao iz svog transa i otvorio oči. Pošto mu se poklonio, Narajan je ustao i na čuđenje svojih drugova i starijih, vratio se u selo.U hinduizmu postoji tradicionalna ceremonija prihvatanja svete niti. Narajanovo prihvatanje ove niti proslavljeno je u društvu velikog broja gostiju. Dečak je bio lepuškast sa prefinjenim pokretima, i njegove spiritualne aspiracije su ostavile dubok utisak na seljane. Svako bi bio privučen njegovom nežnom lepotom, instinktivno ga voleći, i izgledalo je kao da se vinska pesma već čuje u srcu ovog deteta.Iako je bio veoma mlad, Narajanove spiritualne tendencije su pojačavale njegov nemir, i on je uskoro zaključio da ga bakin striktni dom pomalo ograničava. Jednom dok je jeo, zatražio je još malo pročišćenog putera - gija. Njegova baka, umesto da mu pruži puter, počela je da ga vređa kako je nezahvalan. Posle ovog događaja, zasićen, ne mareći više za svoj dom i rođake, Narajan je napustio sve. Tada, 1894, kada se odrekao sveta imao je samo devet godina!Mada je bio veoma mlad da bi mogao da postigne neko zrelije spiritualno odricanje, onaj koji je u njegovom srcu Pevao nije

poznavao ograničenja godina! Godine nisu bile važne. Ova težnja i naklonost prema Bogu mogu učiniti nekoga ludim; i tada božansko ludilo, igranje sa tigrovima, penjanje na nedostižne vrhove, hodanje po vatri i prelaženje kroz najgore nedaće postaju nešto sasvim normalno.

17

Ne zna se gde je sledećih šest ili sedam godina Narajan lutao; priča se da je u to doba boravio između Nargunda i Pune kao sadu*. Tokom svojih lutanja, sigurno se suočio sa teškim situacijama koje su mu raščistile put ka cilju.* Sadu je ozbiljan aspirant, onaj koji se odrekao. Mada je Narajan jedno vreme živeo kao pravi sadu, na spiritualnoj stazi je otišao daleko izvan asketskog odricanja od svela.Gonjen svojom potragom, Narajan se našao u selu Saundati. U blizini se nalazila planina Jelama gde je jogi po imenu Đamdagni Riši ostvario svoje uzdržavanje. Do hrama na Jelami Narajan se popeo kako bi imao daršan božanstva te planine, i tu je i ostao da prenoći. Kada se spuštao do reke blizu hrama da se okupa, spazio je stariju ženu, tapasvini** - ženu asketu .** Tapasvini je žena asketa. Tapas se sastoji iz raznih strogih uzdržavanja. Tapasvini je pozvala Narajana da joj priđe, i upitala ga: ˝Dete, tako si mali. Kako to da si ovde došao sam? Gde su ti roditelji? Ispričaj mi sve.˝Dete-sadu je selo pored nje i počelo da priča: ˝Moje ime je Narajan. Moj otac je Šri Data Maharad***. Data je moj otac i moj Bog; on je moj jedini oslonac i podrška. Posle mog jutarnjeg i večernjeg kupanja, ja ponavljam njegovo ime sve dok ne vidim daje on zadovoljan.˝***Kada je Narajan pomenuo Sri Data Maharada, mislio je na hinduističkog boga Dalatreju - oličenje trojstva Brahme, Višnua i Maheše.Čuvši ovo, žena-asketa mu je sa zaprepašćenjem rekla: ˝Iako si tako mali, pred tvojom devocijom svi odrasli mogu da se postide! Postati bespomoćan zapravo znači postati snažan. Samo oni koji su bespomoćni postižu Božanskost!˝Uz ove reci žena se rastala od dečaka. Narajan se zatim okupao u reci i imao daršan Renuke, još jednog božanstva. Ostao je na Jelami nekoliko dana, a zatim nastavio pešice do Gurlhosura, na obalama Malpraba, reke gde je ostao u hramu Vithobe - Boga Krišne nekoliko dana.Dok je bio u Gurlhosuru, jednom prilikom je Narajan osetio strašan napad gladi; otišao je do kuće jednog brahmina da isprosi nešto hrane. Brahmin se razljutio i uzvratio: ˝Jel˝ ovo kuća tvog oca? Odlazi odavde ili ću te prebiti!˝Narajana su sramno izbacili, a njegova glad je privremeno prestala. Vratio se u hram i počeo glasno da priziva Vithobu -Krišna! Krišna! Suze su mu tekle niz obraze, i on je pao u neku vrstu nesvesti.Kasnije te večeri, u hram je došla starija žena i donela nešto hrane. Pošto je ponudila hranu statui Vithobe, okrenula se ka Narajanu i pružila mu hranu, a on je odgovorio: ˝Nisam tražio hranu, tražio sam Vithobu!˝Starija žena mu je mirno odgovorila: ˝Ali dete, ovo je Vithoba - ovo je Božji prasad i ti možeš da uzmeš njegov deo. ˝Tako je Narajan pojeo hranu i zahvalio Vithobi zato Što mu je uslišio želju.Kako može onaj ko je Božji da ne bude zaštićen? Čak i sam tigar mu prilazi kao jagnje!Narajan je napustio grad Gurlhosur i otišao u gustu džunglu, u jedan hram koji je bio posvećen Sivi - najvećem od svih jogija. Hram je bio napušten i on je u njemu bio sasvim sam. Jedne noći je u hram došao tigar u potrazi za plenom, ali je Narajan potpuno neuznemiren sedeo na svom mestu dok mu se tigar približavao. Zver je pomirisala Narajanova stopala i zatim

18

nestala u džungli. Narajan se nasmejao, jer je izgledalo kao da je tigar došao da prisloni glavu na njegova stopala i da primi blagoslov.Postoje ostao određeno vreme u Šivinom hramu, Narajan se ponovo otisnuo na svoja lutanja. Tokom tog perioda, često bi bio bez hrane i po dve nedelje; ali je nastavljao da hoda - po vrućini, kiši ili hladnoći - ne znajući gde će ga put odvesti. U njegovom srcu je odjekivala pesma i u tom blaženom stanju on bi zaboravljao na sve. Kretao bi se tamo gde bi ga pesma vodila, i koliko god bolna bila njegova iskustva, ona nisu bila ništa u poređenju sa onim što je doživljavao iznutra.

Pošto je danima putovao kroz neku pustu i suvu oblast, jednom mu se grlo toliko steglo, daje osetio kao da dolazi kraj. Nigde u okolini nije postojala ni kap vode, i Narajan je potpuno iscrpljen, nemoćan da nastavi dalje, pao ispod jednog drveta da sačeka smrt.Odjednom se pojavio neki konjanik i pokazujući ka jednom drvetu, rekao začuđenom Narajanu: ˝Tu se nalazi izvor.˝ Zatim je nestao, i kada je Narajan krenuo u naznačenom pravcu, na svoje iznenađenje zaista je pronašao maleni potok. Posle ovog događaja, Narajan je osetio još veću sigurnost, jer je znao da ga Bog zaista pazi i prati.Narajan je zatim prešao u selo Kundgol gde je ostao četiri meseca u kući bogatog zemljoposednika po imenu Nargoda. Bogati zemljoposednik i njegova žena nisu imali dece, pa ih je mladi sadu veoma razveselio, i oni su ga zavoleli. Nakon nekoliko meseci ponudili su mu da ga usvoje i učine svojim naslednikom, ali je Narajan to odbio i uskoro napustio Kundgol, krenuvši put Belgauma.

19

Putujući od Pune do Belgauma 1901. ili 1902, Narajan je neko vreme proveo u hramu Hanumana pored Kapije Raviar. Tada je imao petnaest ili šesnaest godina. Iz Pune je jedva pobegao kada ga je neki trgovac optužio za krađu. Odatle je otišao za Kopargaon, gde je ostao u jednom hramu posvećenom hinduističkom božanstvu Bahirobi*. Počeo je polako da privlači ljude i često je vodio pevanje badana. Vreme je prolazilo u prijatnom utisku Pesme, koja je dirala srca svih ljudi sa kojima je dolazio u fizički kontakt.* Bahiroba, kao i Renuka ili Mudralešvar, jeste još jedan Bog hinduističkog panteona, u kojem ih ima čak 330 000 000! Svi oni su anđeli Indre - Boga kiše. Odnosi se na strane 76 - 83 u knjizi THE NOTHING AND THE EVERYTHING.Čovek po imenu Vadkoba svakodnevno je dolazio kod Narajana, i ljubav prema ovom mladom saduu rodila se u njegovom srcu. Vadkoba je bio oduševljen božanskim kvalitetima koje je otkrio kod ovog mladića. Posle nekog vremena Narajan se premestio iz hrama Bahiroba u kuću jednog drugog biznismena, Rup Čandija, koji je sve uredio po Narajanovom nahođenju. Jednog dana kada je posetio kuću Vadkobe, susreo je čoveka po imenu

Trimbak Rao, rodom iz Kopargaona, ali nastanjenog u Arviju. Kada mu je Vadkoba predstavio Narajana, Trimbak je odmah osetio snažnu privlačnost i zapitao je Narajana da li bi hteo da ga prati do Arvija. Narajan se složio i zaneseni Trimbak i mladi sadu su krenuli.

20

Trimbak i njegova žena Lakšmi nisu imali dece i sa istinskom devocijom su obožavali hinduističkog boga Mudralešvara u nadi da će ih nagraditi sinom. Dok je Trimbak putovao za Arvi zajedno sa Narajanom, Lakšmi je usnula čudan san. U njemu joj je neki glas rekao: ˝Mladić koji ti dolazi u kuću je veliki svetac... Dobro ga pazi i ponašaj se prema njemu kao prema svom sinu.˝Uskoro su zatim njen muž i mladić došli do kuće, i Lakšmi je dočekala Narajana sa velikim poštovanjem. Priča se da se jednom prilikom, dok se Lakšmi molila u Mudralešvar hramu, Narajan pojavio u njenoj viziji i rekao: ˝Ja sam tvoj sin. Nema potrebe da se dalje moliš za drugog.˝ Na ovaj način molitve Lakšmi su bile uslišene i Narajan je prestao da bude siroče. Lakšmi je služila Narajana veoma predano, a Narajan se prema njoj ophodio nežno, kao da mu je ona zaista prava majka.Dani su prolazili, mirno i zadovoljno, ali strela Pesme počela je polako da probada Narajanovo srce. Niko sem njega nije poznavao taj bol. Pesma gaje ponovo načinila nemirnim, goneći ga negde drugde, i Narajan je žudeo da otkrije njen izvor.Narajan je čuo Pesmu jasnije nego ikada pre, i njegova inspiracija gaje povela put Gangapura - svetog mesta za poklonike Datatreje* . Nije se više zadovoljavao ostankom sa svojim roditeljima koji su ga usvojili u Arviju, jer se u njemu probudila prava oluja nemira. Izvršio je sve pripreme za put do Gangapura, ali suze Lakšmi zbog misli o njegovom odlasku su ga ipak zadržale. Za svih šest meseci u njihovom domu, Narajan se osećao kao istinski sin Timbaka i Lakšmi, iako ga nisu rodili, i majci je bila strašna čak i pomisao o njegovom odlasku.* Gangapur je poznato sveto mesto hodočašća mnogih hinduističkih sledbenika Datatreje. Hindusi veruju da je Datatreja Trojstvo Brahnie, Višnua i Maheša, Čije se prisustvo može posebno osetiti u Gangapuru. Onima koje vatra božanske ljubavi sagori, Datatreja se pojavljuje i pomaže na mnogobrojne načine. Kada je Narajan obožavao Datatreju, obožavao je Boga kao Onoga koji Stvara, Održava i Razara univerzum.

21

Narajan je sada imao sedamnaest godina; mada je bio mlad dosezao je spiritualnu svest istinskog učitelja i trenutak sjedinjavanja sa voljenim Dalom je bio veoma blizu. Ovo jedinstvo se nije moglo dalje odgađati, pa je Narajan dozvolio Lakšmi da ga prati na putu za Gangapur. Međutim, Lakšmi se razbolela od groznice, i kako Narajan nije mogao da je napusti, morao je da se vrati zajedno sa njom u Arvi, žalostan zbog toka događaja.Kada se Lakšmi oporavila, njene suze više nisu mogle da zadrže Narajana, kada je po drugi put krenuo ka Gangapuru. Narajan se radovao stoje konačno došao u sveti grad; smestio se ispod nim drveta, blizu ušća dveju reka, i vremenom postao nepokretan ili opijen Bogom, uvek iskušavajući sveprožimajuće blaženstvo. Ličio je pre na luđaka nego na posvećenog sadua, i izgledalo je kao da su svi njegovi svetački kvaliteti nepovratno nestali. Božanska vatra ga je sagorevala, i on je bio sasvim nesvestan gladi ili žeđi. Ako je uopšte i jeo, to je bilo dok je lutao ulicama kao prosjak, kada bi uzeo šta god bi mu dopalo ruku. Čak i onda kada je reka, narasla i poplavila sve, Narajan se popeo na nim drvo i potpuno nezainteresovano sedeo na granama apsorbovan u svoje spiritualno ushićenje.Narajan se zatim, gonjen željom, popeo na obližnju planinu i počeo da živi u jednoj pećini; u toj pećini niti je jeo niti pio, već se igrao sa vatrom! U toj igri, elementi zadovoljstva i bola su bili pomešani. Bol zbog opekotina je bio toliko jak da je samo pojačavao njegovu vezanost za fizičko telo. A opet, spiritualna radost ga je obuzimala - oslobađajući ga iz tela. Bol se stvarno manifestovao; interesantno - za njega blaženstvo nije postojalo

22

bez ovog bola! Patnja ga je u jednom trenutku preplavila, i on je povikao: ˝Ah, moj Voljeni, zašto nećeš da me sretneš?... Zašto si otišao od mene? ... Zašto se ne okreneš i pokažeš mi Svoje sjajno lice?˝Pećina se pretvorila u topionicu. Plačući od bolova, Narajan se previjao u ovoj pećini plamenova - stapajući se iznutra sa okeanom vatre. Konačno se onesvestio, i kada je otvorio oči, ugledao je zidove pećine ugljenisane, a svoje telo netaknuto.Sasvim oslabljen, Narajan je izašao iz pećine i počeo besciljno da luta planinskim obroncima. Posle nekog vremena, seo je pored planinskog manastira apsorbovan u svoje unutrašnje stanje, kada je odjednom začuo neki glas. Glas ga je jasno zvao po imenu, i on je ustao, i počeo da traga za njim po unutrašnjosti manastira - na kraju jednog prolaza ugledao je starijeg čoveka. Kada mu se Narajan približio i poklonio, odjednom se njegovo more nemira pretvorilo u more blaženstva! Narajan je pao pred stopala starca, prepoznajući ga kao učitelja za kojim je toliko dugo sanjao. Nespokojstvo koje ga je pratilo skoro deset godina, pretvorilo se u mir u prisustvu njegovog gurua.Starac ga je zagrlio, a zatim mu rekao: ˝Gladan sam. Idi i isprosi mi malo hrane.˝ Kada se Narajan vratio sa hranom, otkrio je da su vrata manastira zaključana! Šokiran, počeo je da doziva svog učitelja. Čuvši njegove povike, čuvar manastira mu je prišao i rekao: ˝Ovde već dugo nema nikoga. Taj stariji čovek je otišao još davno, i od tada je manastir zaključan.˝Kada je čuvar ipak otvorio vrata na Narajanovo insistiranje, moglo se videti da zaista unutra nije bilo nikoga. Narajan je bio zbunjen, i pošto je seo ispod nim drveta, počeo je da priziva svog

gurua da dođe i uzme malo hrane koju je tražio. Mladić je gorko plakao, a strašni nemir mu se ponovo uvukao, ovaj put sa još žešćom snagom.˝On, učitelju, gde si? Zašto si se sakrio? Dozvoli mi da te ponovo vidim!... Doneo sam ti hranu kao što si mi rekao. Neću je dirnuti sve dok se ne pojaviš i probaš je. Dođi, učitelju, dođi brzo, ili ću umreti bez tebe!˝Tri dana je Narajan ovako jadikovao. Duboko žaljenje zbog odvojenosti ga je ubijalo, a onda je odjednom spazio svog gurua kako stoji pred njim. Starac je seo pored mladića i uzeo nešto hrane. Ostatak je dao Narajanu, govoreći mu: ˝Dovrši, to je moj prasad tebi.˝

23

Čim je Narajan progutao prvi zalogaj, izgled starca se potpuno promenio. Otkrio je da starac nije niko drugi nego Datatreja! Telo starca se transformisalo u mladalačke sa šest ruku, a njegovo izborano lice pretvorilo se u tri glave!** Kada se starac transformisao u Datatreju pred Narajanovim očima, zapravo je Kvada Kizir u obličju starca postao Datatreja. Kvada Kizir je Savršeni Učitelj koji uzima različite forme, kako bi obezbedio Realizaciju i Savršeno Majstorstvo onim individuama koje nemaju živog Učitelja. Narajana nije podučavao Savršeni Učitelj, pa je zato Kvada Kizir uzeo formu Datatreje, jer je to bila omiljena forma Narajana, Kvada Kizir je takođe bio i učitelj Mojsiju kada se pojavio kao plamen Hebrejskom Proroku (koji se nalazio na šestom planu). Kvada Kizir je bio Učitelj i Franje Asiškog i pred ovim hrišćanskim svecem se pojavio kao razapeti Isus. U stvari, Franja Asiški je bio i veći od običnog sveca, jer je postao Savršeni Učitelj i Realizovao je Boga uz pomoć Kvada Kizira.Sa ovom vizijom, sam Narajan se transformisao u NARAJANA - Univerzalnog Jednog! Mladić je postao Realizovan - prevazilazeći ograničenja dualnosti. Ali mladi Narajan je sa postizanjem božanske svesti - ˝Aham Brahmasmi˝** - izgubio svoju sopstvenu individualnu svest i prestao da ima bilo kakve veze sa svetom ili svojim telom. Međutim, vremenom je uz pomoć i milost Datatreje, mladiću omogućeno da povrati svest o svom telu i atmosferi oko njega. Tokom ove faze spuštanja iz božanskog stanja, Narajanovo zdravlje je potpuno oslabilo, ali se sa vraćanjem na niži nivo svesti i povratilo, tako daje njegovo osamnaestogodišnje telo oživelo, snažno i silno.** ˝Aham Brahmasmi˝ je stanje ili tvrdnja ˝Ja sam Bog˝, u misticizmu Vedante. Pogledajte str. 296. u knjizi BOG GOVORI.Mladi Sadguru je napustio planinu i reku kod Gangapura, i vratio se domu svojih spiritualnih roditelja u Arviju, na njihovo veliko zadovoljstvo. Ljudi u Arviju brzo su primetili mladićevo dostizanje najvišeg spiritualnog stanja Božanske Svesti uz svest o kreaciji - Sahad Samadi - i počeli da ga obožavaju, otvoreno ga prihvatajući kao Savršenog Učitelja, i tražeći njegov blagoslov.Izgledom je podsećao na dete; Narajan je bio nizak, otprilike visok četiri stope i šest inča. Deca su ga obožavala. Smejući se i skačući, on bi se radosno igrao sa njima. Tako je neko vreme Narajan natapao tlo Arvija svojim vinom. Ljudi su bili zahvalni što u njihovom gradu prebiva živ Sadguru.Posle nekog vremena, Narajan nije više bio zadovoljan Arvijem kao svojim sedištem. Trideset četiri milje od Pune, mladi ˝Maharađ˝ je izabrao malo selo po imenu Kedgaon za svoj glavni centar aktivnosti. Prvo je boravio na ostrvu blizu sela, starom Kedgaon Beiu, 1903. Hteo je da tu kupi neku zemlju, ali pošto su seljaci odbili daje prodaju, 1912. se preselio nekoliko milja do novog Beta, i tu kupio zemlju za svoj stalni ašram.Narajanova glavna ženska učenica, po imenu Andani Bai, bila je jedno vreme prostitutka u Bombaju, i poznavala je mnoge ličnosti iz društvenog i političkog života. Postala je vremenom veoma bogata; uz pomoć svog prelepog glasa, budila je strast u svojim bogatim patronima. Međutim, imala je i dosta neprijatelja koji su pokušali da je otruju pan lišćem, i mada

24

nije umrla, izgubila je svu lepotu svog glasa. Mesecima je pokušavala da se izleči, ali je sve bilo uzalud.Na kraju je počela da traži pomoć gurua i jogija, ali ni oni nisu mogli da je izleče. Jedan guru ju je posavetovao da poseti sadua koji je obično sedeo na ulici; to je bio Narajan.Žena mu je prišla i zamolila ga: ˝Rekli su mi da ti imaš moć da mi vratiš glas.˝˝Zašto bih to učinio?˝ bio je saduov odgovor.˝Da mogu ponovo da pevam˝, ona je rekla.˝Ah, da možeš da pevaš! Pa kome ćeš pevati? Ako ti vratim glas, da li ćeš pevati meni?˝ zapitao ju je Narajan.Žena je odgovorila: ˝Naravno, uradiću šta god želiš.˝˝Pa hajde onda, zapevaj mi nešto!˝ i uz ove reći žena poče da peva, na sopstveno zaprepaštenje.Nakon ovog događaja, Andani Bai je napustila svoju profesiju i svo svoje bogatstvo dala Narajanu koji je tako postao bogati maharadža i zauvek ostavio iza sebe siromaštvo sadua.Narajan je u Kedgaonu sagradio prelepi hram posvećen Dataireji, u kojem je svakodnevno, po hinduističkom običaju,, obavljao služenje - pudu. Priča se da se Datatreja pojavljivao svakoga dana kada bi Narajan obavljao službu! Slava mladog Sadgurua se proširila; ljudi su dolazili u sve većem broju radi

spiritualnog vodstva i blagoslova, i tako se pusta zemlja Kedgaona vremenom naselila, kako se broj Narajan Maharađovih sledbenika povećavao.Metodi Savršenog Učitelja su jedinstveni i zaista je nemoguće normalnim intelektualnim razumevanjem shvatiti njihovo značenje. U skladu sa hinduističkim običajima, Narajan Maharađ je sam služio Datatreju i nagonio svoje učenike da isto to čine. Svakog dana bi odlazio na daršan mermerne statue Datatreje u

25

hramu, za koju se govori da je postajala živa.* Zatim bi davao daršan svojim sledbenicima. Sam Narajan bi vodio procesiju u čast Datatreje svakog četvrtka i pevao melodične bađane na skupu.* Kada je mermerna stalna Datatreje oživljavala, to je bio sam Kvada Kizir u formi Datatreje, koji se svakoga jutra pojavljivao u hramu kada je ritual obavljao Narajan.

Narajan bi takođe povremeno služio Sivu - najvećeg od svih jogija, ili falusni Šiva lingam, i često bi nosio šivaističke oznake. Obožavanje je bila glavna aktivnost ovog Savršenog Učitelja. Jednom je sakupio šest hiljada

26

hinduističkih sveštenika i izveo fantastičnu ceremoniju. Ponekad bi Narajan postajao sličan detetu, i igrao se sa svojim sledbenicima, da bi im kasnije objasnio spiritualnu pozadinu svih tih igara.

Tako je sagrađena mala palata za Narajana, u kojoj je on živeo i u jednom Holu davao grupni daršan. U okviru palate su se nalazili njegova soba za odmaranje, spavaća soba i kuhinja. 1926. je pored palate sagrađena podzemna prostorija u koju bi se on povlačio zbog svog univerzalnog rada.

27

Iskreno govoreći, Sadguru nema nikakvu stalnu obavezu ili dnevnu rutinu. Njegov rad je usmeren ka oslobađanju drugih od svetovnih ograničenja i u tu svrhu on bira različite načine koji se mogu nazvati njegovim metodom. Sadguru je Bog u ljudskoj formi, individua koja je postala Bog, i on je izvan svih ograničenja; svaka njegova aktivnost je izvan okvira ljudskog razumevanja.

Narajan Maharađ - doslovno - Bog Kralj - bio je damali učitelj; bio je ljubazan, prijatan, detinjast i retko osoran. Njegovi učenici tvrde da se njegov fizički izgled nije promenio čitavih trideset godina - daje bio večno mlad. Mada je bio veoma nizak, njegovo suvo telo je imalo skladan oblik i finoću kao daje jogi. Spiritualni put mu je bila rada joga. Neki od njegovih učenika tvrde da je njegova spiritualna linija bila povezana sa Dnja

28

Rada joga« jogička praksa strogog uzdržavanja, asketizma i discipline, kako bi se postigla moć i ovladalo iluzornim jasivom uma, energije i tela.nešvarom - najmlađim od svih Sadgurua, koji je mnogo vekova ranije živeo u Maharaštri. Narajan je ukrasio svoju palatu velikom slikom na kojoj se Dnjanešvar sreće sa velikim jogijem Čang Devom. Narajan, koji je nekada bio nagi rada jogi, i koji je prolazio kroz surova uzdržavanja i asketska odricanja, sada se kraljevski odenuo u svilu i kadifu sa zlatnim vezom i dijamantskim dugmadima!

29

* Dnjanešvar, Sadguru iz Maharaštre, imao je samo devet godina kada je postao savršen, i posle toga je živeo samo još deset godina. Čang Deva je bio mahajogi Čertvrtog plana, koji je jahao na tigru i nosio kobru oko vrata. Ovaj veliki jogi je jednom izazvao mladog Sadgurua, ali nije uspeo da ga savlada svojini okultnim moćima, i zatim je postao učenik Dnjanešvara.Onaj koji se nekada smucao po pećinama, sada je živeo u zadivljujućoj palati! Priča se da su njegov krug od dvanaest učenika činile sve same maharadže iz Indije. Iako se oblačio kao bogati maharadža i imao najbolje krojače iz Bombaja, kupovao novi automobil svake godine, bio je spiritualno savršen — kralj koji je gospodario u sva tri sveta - Triloka - mentalnom, finom i grubom.Jednom prilikom je neki zoroastrijanski sledbenik, koga je Narajan zvao ˝sine˝, zapitao: ˝Narajane, ti me nazivaš svojim sinom, pa zašto mi onda ne daš neke od tih dragulja koje nosiš, da budem tako bogat kao ti?˝Odjednom, Narajanovo raspoloženje se promenilo i on je čoveka pogledao sa prezirom i gađenjem, govoreći mu: ˝Nikada nemoj poželeti takve stvari! Ovo prstenje i dragulji su obična prašina!˝

30

Narajan bi davao daršan u svojoj palati na raznim prestolima koji su bili raskošno ukrašeni. Jedan presto, na kojem je bio izrezbaren lik Datatreje, bio je obložen srebrom i veoma visok - skoro deset stopa, a unutra se nalazila divno oblikovana stolica, takođe obložena srebrom.Aprila 1915, dok je Narajan davao daršan na svom srebrnom prestolu, odjednom se kroz masu sveta probila svetlost i jedan mladić, sav u ritama je stupio pred njega, pogleda punog božanskog vina! Mladić je bio zaslepljen! To je bio zoroastrijanski mladić koga je Babađan poljubila! Narajan je odmah raspustio gomilu i sišao sa svog mesta. Nežno uzimajući mladića za ruku, odveo ga je do prestola i skidajući venac cveća sa svog vrata, stavio ga na njega. Zatim mu je dao da popije sok od svežeg manga. Kada je popio sok, mladić se podigao sa prestola, poklonio Narajanu i nestao na vratima. Narajan je gledao za mladićem sve dok se ovaj nije potpuno izgubio iz vida; izgledao je izuzetno zadovoljan. Za one koji su tog dana ostali, više nije bilo daršana, i sledbenici su se pitali koje bio taj mladić koga je učitelj postavio na svoj presto.Narajan Maharađ je često putovao do Pune ili Bombaja, ali i drugih defova Indije, često praćen decom svojih sledbenika. 1934. bio je gost maharadže od Misora, i nastavio je dalje do Indora, gde gaje odvela maharadžina lična kočija. 1935.krenuo je na sever do Himalaja; govori se da mu je kralj Nepala ponudio svoj presto. Takođe je putovao do Benaresa, gde je obavljao sveto kupanje u društvu mnogih sledbenika i dece.

31

32

U Indiji je blagoslov ili daršan svetaca i gurua česta pojava. Kada su čuli daje Narajan izveo nekoliko čuda u Kedgaonu, ljudi su pohrlili da ga vide i dodirnu. Ali čuda su bila samo igra. Narajan Maharad je posedovao vinaru ljubavi i zbog ovih čuda ljudi su dolazili izdaleka po njegov blagoslov. Ova čuda su bila samo senka Narajanovog stvarnog rada - kušanja vina božanske ljubavi koje je teklo njegovim telom. Nema drugog stvarnijeg prasada od ove ljubavi! I Narajan ju je delio svima koji su vapili za Božjom ljubavlju. Smisao života je u stvaranju ovog vina i njegovom ispijanju - kada život prestaje da bude život - Postojanje se rada. Ovo je najveći od svih spiritualnih darova i samo Savršeni Učitelj može da ispuni srce ovim prasadom.Avgusta 1945, Narajan Maharađ je napustio Kedgaon i krenuo na jug put Bangalora. Tamo, u skloništu napuštene tvrđave, izvedene su različite pripreme zajagne - ceremonije svete vatre od sandalovine i ulja. Ceremonije su trajale tri nedelje i stotine sledbenika iz različitih delova Indije je došlo zbog ovog svetog rituala. Hiljade ljudi je dobijalo svakoga dana besplatnu hranu na ovom mestu. Narajan je vodio ovaj festival i lično davao dakšinu - prasad u formi novca. Ovaj prasad je poklonjen stotinama siromašnih ljudi*.* Interesantno je pomenuli da je Narajan Maharad krenuo na svoj poslednji put iz Kedgaona avgusta 1945, posle eksplozije bombi u Hirošimi i Nagasakiju, u Japanu.

33

Niko nije znao kako Narajan obavlja svoj univerzalni posao; on je uvek zračio neopisivim blaženstvom. Vino njegove ljubavi bilo je u svom zenitu i izgledalo je kao da svi njegovi sledbenici i hodočasnici gube pamet u opijajućoj atmosferi koju je Narajan stvarao. Mešavina blaženstva i eksplozije je prožimala vazduh. Ali po završetku jagni, svačija radost se pretvorila u tugu, jer je 3. septembra 1945, Sadguru Narajan Maharad napustio svoje

fizičko telo. Ulicama grada Bangalora su tekli potoci suza i tuge. Ove suze su nosile vino koje je Narajan podario svojim sledbenicima i kako su potekle, sprale su veo i otkrile pravu formu Narajan Maharađa!Telo Sadgurua je kremirano u Bangaloru. Pola pepela je odnešeno u Kedgaon Palatu, a ostatak u Benares, gde su ga apsorbovale velike vode Ganga.Oh Narajane Maharađu! Upućujemo ti večne pozdrave!Ti si ukrasio Drevnog svojom milošću!Ti si krunisao Kralja univerzuma! SAVRŠENI UČITELJI - GLAVA V   Tađudin Baba, Kruna Svih Proroka  Niko ga nije mogao razumeti. Niko nije imao nikakvu ideju o tome koje on zaista bio! Niko nije znao daje Tađ bio Kruna!Dok je nekoliko engleskih dama ćaskalo, ispijajući svoj popodnevni čaj petkom u lokalnom klubu, odjednom se na teniskim terenima pojavio neki nagi Indijac. Šokirane ovom pojavom, i pomišljajući kako taj čovek mora da je izgubio svaku pamet, pozvale su policiju da ga uhapsi; ovi su ga zatim osudili na zatvor u ludnici.Ovaj ˝luđak˝, međutim, bio je potpuno drugačiji čudak od ostalih. Gomila bi se sakupljala izvan zidova ludnice i svakoga dana čekala da im udeli blagoslov! Vremenom je otvoren poseban ulaz u ludnicu kako bi ljudi mogli da vide ovog luđaka! Zašto? Dali je on bio zaista lud ili su ljudi koji su ga osudili u stvari bili ludi? Zašto su ljudi tražili blagoslov baš od ovog luđaka? U pitanju je bilo vino - on jedini ga je posedovao!

34

Mada su Britanci smatrali ovog muslimana ludim, mora da su i sami bili ludi, pošto ga nisu prepoznali. On je bio vlasnik

spiritualne vinare. On je bio Tađ Indije -kruna Islama! On je bio Tađudin Baba, Kutub - stožer univerzuma - osovina svih kosmičkih sila. Ovaj muslimanski učitelj je otvorio svoju vinaru u duševnoj bolnici i ljudi su postali opijeni i božanski ludi u njegovom društvu.Ako ovaj musliman nije bio lud, zašto je onda dozvolio da bude zatvoren u ludnicu? Obični ljudi ne mogu odgonetnuti ovu misteriju. Zar nije došao zbog njih, luđaka? Zbog onih koji su izgubljeni u ludilu ovog sveta? Ovih šesnaest godina provedenih u ludnici su bile posebna faza Kutubovog unutrašnjeg rada. Ovaj muslimanski mladić nije bio lud kada su ga zatvorili u ludnicu - lud je bio svet oko njega! Ceo svet je lud -jedino čovek koji je Jedno sa Bogom jeste istinski normalan.Tađudin Baba je bio jedinstveni učitelj koji je živeo medu najluđima od ludih, i on, Gospodar uma, od ludnice je načinio svoj centar. Njegova priča je izuzetno zanimljiva.Ujutro 17. januara 1861, u gradu Kampti izvan Nagpura u centralnoj Indiji, zabrinuta porodica Mariambi primila je radosne vesti o rođenju sina u 5:15. Ali, za divno čudo, beba nije zaplakala kada je došla na svet. ˝Da li je dete rođeno mrtvo?˝ neki su se pitali. ˝O, nemojte ni pomisliti tako nešto˝, drugi su odgovarali, ˝to je Mariambin prvenac!˝Muško dete nekoliko časova nije pokazivalo znake života. Konačno, priča dalje kaže da je porodica donela odluku da detetovu glavu treba dodirnuti

35

vrelim gvozdeni! Ono će ili naterati bebu da otvori oči i zaplače, ili će pokazati da je ono zaista mrtvo! Nekom starijem iz porodice je pripala dužnost da to učini. Vreli gvozdeni vrh je dodirnuo glavu i ono je snažno zaplakalo. Zatim se smirilo, i dok su suze tekle, ono je posmatralo one koji su se nalazili oko njega. Dete se ipak pokrenulo, na radost ćele porodice.Dete su nazvali Tađudin Muhamed Bod rudi n. Doslovno Tađudin znači onaj koji nosi krunu, u ovom slučaju krunu proroka Muhameda. Njegov otac, Sajed Muhamed Badrudin, bio je vojnik - komandant bataljona u britanskoj vojsci. Baš pre rođenja svog sina bio je premešten u Kempti kod Madrasa. Sajed je bio ponosan što ima sina i zahvalan Sve-Milostivom Alahu što je njegov sin živ.Međutim, tragedija je uskoro došla u dom Badrudina - Tađudin je imao samo godinu dana kada je njegov otac poginuo. Mariambi je dala sve od sebe da podigne sina kojim bi se Sajed ponosio. Dečak je išao u finu školu i sa šest godina se smatrao izuzetnim učenikom. Ali tragedija se ponovo desila; kada je imao devet godina Tađudinova majka je takođe umrla. Teret podizanja dečaka je pao na njegovu baku po majci.Jedinstveni spiritualni kvaliteti su se otkrivali u Tađudinu dok je bio sasvim mlad. Dečak je nastavio sa svojim školovanjem i učenjem arapskog, persijskog iurdua, kao i engleskog; on je bio i strastveni čitalac. Tađudin je rapidno napredovao u svom višem obrazovanju sve dok nije napunio osamnaest godina, kada se desio divan događaj koji mu je potpuno promenio ceo život.U Nagpuru je živeo poznati svetac po imenu Hazrat Abdula Šah, koga su muslimani veoma poštovali. Jednog dana ovaj svetac je posetio Tađudinovu školu i kada je primetio mladića, rekao je: ˝Zašto bi ovaj dečko bio u školi? Zbog čega on uči? Šta je još ostalo što on ne zna? ... Mladić poseduje gnosis - božansko znanje!˝Svetac je prišao Tađudinu i njihove oči su se susrele. Uzimajući neki biskvit, Abdula Šah je pojeo pola, a drugu polovinu je dao Tađudinu. Svetac je govorio dok je mladić jeo svoju polovinu: ˝Jedi manje; spavaj manje; govori manje... i proučavaj Kuran kao da te sam Prorok Muhamed posmatra!˝Čim je pojeo biskvit, u Tađudinovom srcu začuo se gazal vina i iz očiju su mu potekle suze žudnje. Mladić je napustio školu i tri dana ostao u blaženom stanju punom suza, čežnjivo čekajući da se njegov Voljeni pojavi. Svetac je u Tađudinovoj duši probudio spiritualnu žudnju za spoznajom Boga.** Nema nikakvog biografskog materijala o muslimanskom svecu Abdula Šahu.Tađudin se promenio. Više nije bio učenik, već je radije bio sam, i zanimanje za druženje sa njegovim prijateljima potpuno je iščezlo. Primio je unutrašnje blago, ali nije imao nikakvu ideju o tome šta je ono zapravo bilo!Mada je postao usamljenik i stranac svojim drugovima, mladić je postepeno izašao iz tog stanja i počeo da se ponaša sasvim normalno. U to doba je počeo da čita sa oduševljenjem Hafizov Divan. Reči Hafiza su oživele i sledeći stih ga je posebno dirnuo:˝Ispij vino! Odbaci Kuran i Kabu! Idi u hram i ne smetaj nikom.˝

36

Tađudin je ispijao božansko vino; sagorevao je Kuran i Kabu na plamenovima svog srca. Ušao je u svoj unutrašnji usamljeni hram i ostao u blaženom stanju.Zatim su se 1879. okolnosti tako uskladile da je Tađudin sreo svog Ljubljenog. Nad gradom su se nadvili tamni oblaci; duge kiše su proizvele poplavu Kanhan reke, i tražena je pomoć vojske kako bi se sprečila katastrofa. Grad Kampti je pretrpeo ozbiljna oštećenja; mnogi su se utopili ili izgubili svoj dom. Kako bi olakšao finansijsku situaciju svoje bake, Tađudin se prijavio u vojsku, iako je iznutra čeznuo za Bogom i srcem se pripremao za susret sa Njim. Ono je postalo čaša puna pesme:˝Gde si? Gde si? O Voljeni dođi! Pozovi me ili mi Sam dođi. Pozovi me ili dođi!˝Voljeni Bog je naravno uvek milostiv, i čuvši iskreni Tađudinov krik, On nije mogao ostati nezainteresovan. Mladićeva prijava za vojsku je mogla da ga odvede kod Onog koga je tražio, jer je uskoro premešten iz Kamptija u Sagar.Sagar znači okean. Tađudin je trebalo da ode u Sagar kako bi se stopio sa okeanom! Dok su se drugi vojnici obučavali kako da se bore sa neprijateljem, Tađudin se borio sa samim sobom. U poređenju sa prevazilaženjem svog ograničenog jastva i pobeđivanjem lažnog ega, vojnička pobeda nad neprijateljem je bila jednostavna.On je vodio tajni rat. Kako se može izmeriti žestina unutrašnje borbe mladog Tađudina? On je bio sam svoj vojnik, u pokušaju da bude hrabar usred strašne unutrašnje bitke. Tađudin je sramno porazio svog unutrašnjeg neprijatelja i njegovo srce je grozničavo i pobedonosno uzvikivalo: ˝Voljeni! Voljeni! Voljeni!˝Konačno, jedne noći kada je Tađudin bio na straži, neko ga je pozvao. Začuđen, okrenuo se oko sebe i polako krenuo ka mestu odakle je čuo glas. Otišao je iza baraka i ušao u gustu šumu; krčeći sam sebi put, konačno je došao do čoveka koji je sedeo ispod drveta. To je bio muslimanski Kutub, poznat u tom kraju, Hazrat Daud Ćišti - on je bio istinski Voljeni koji je Tađudinovo srce ispunio nemirom.** Kutub Hazrat Daud Čišti je bio učitelj koji je dao Tađudinu realizaciju Boga. Međutim, nema poznatih zapisa ili Činjenica o životu ili spiritualnom nasleđu Daud Čištija.Ne gledajući u Tađudina, stari učitelj mu je naredio da donese solju vrućeg čaja. Ponovo pronalazači put kroz šumu, Tađudin je doneo šolju čaja, a da nije prosuo ni kap. Pošto je otpio malo, Daud Čisti je ostatak dao Tađudinu i rekao mu da ispije šolju do kraja.Čim je mladi Tađudin ispio čaj, njegov unutrašnji nemir u trenutku je nestao i pretvorio se u okean blaženstva! Tađudin je u tom momentu realizovao Boga. U njegovoj Božanskosti svet više nije postojao - bio je potpuno poništen. Sve je nestalo; Tađudin je izgubio svaku svest o svom telu i spoljašnjem svetu. Doživeo je ˝Anal-Hak˝ - stanje ˝ja sam Bog˝. Bio je svestan jedino božanskog ˝ja˝ i on je postao BOG. U Sagaru, sa osamnaest godina, Tađudin je preobražen u SAGARA – OKEAN!Mladi Tađudin je postao Madzoob - onaj koji je stopljen sa Bogom. Prestao je da poštuje pravila u vojsci i postoje počeo da se ponaša neobično, njegovi drugovi vojnici su pomislili da je poludeo. Ali, on se zapravo kupao u Beskrajnom Blaženstvu, Beskrajnoj Moći i Beskrajnom Znanju. Svake

37

noći, Tađudin bi lutao šumama kako bi pronašao Hazrat Daud Čistija i sedeo sa njim satima.Tađudinova baka se međutim, još uvek brinula o njemu, pa mu je čak i obezbedila venčanje sa jednom muslimankom, ali zbog specifičnog stanja njegovog uma, familija mlade je prekinula veridbu. Uskoro nakon noći u kojoj je realizovao Boga, nadređeni su otkrili daje on nesposoban za službu; baka je morala da dođe u Sagar po svog unuka.Kada su došli u Kampti, i ona sama se uskoro uverila da je Tađudin potpuno poludeo. Ozbiljno zabrinuta zbog ovakvog stanja, starica je tragala za svakakvim lekovima koji bi mogli da pomognu njenom unuku, ali svi su oni ostali bez rezultata, i Tađudinovo stanje se uopšte nije poboljšalo. Nije prošlo mnogo, a Tađudinova baka je umrla i on je ostao sam. Niko nije ni pretpostavljao koliko je u stvari Tađudin bio usamljen! Praktično je nemoguće da se neko povuče u sebe, i da potpuno sam podnosi sve karmičke vezanosti i uobičajene veze. Biti istinski sam kao Bog jeste cilj života; Tađudin je dostigao taj cilj - i uprkos svom spoljašnjem ponašanju, on je bio čovek koji je zaista postigao Božansku Svest!Ostavljajući ga samog u bakinoj kući, Tađudinovi rođaci su ga potpuno napustili, smatrajući ga neizlečivim. Četiri godine on je tako životario kao meta podsmeha i spletki okrutnih sugrađana. Ali prava Tađudinova agonija je u stvari bila vraćanje u normalnu svest. Iako je živeo usamljeno, Tađudin je bio u stanju Majzoobiyata; i Majzoob, mada utopljen u Beskonačno Postojanje Boga, jeste gospodar svakog blaženstva! Patnja ne može da utiče na Madzuba zato što on nema običnu ljudsku svest. Da bi bio Kutub, Savršeni Učitelj, onaj koji je realizovao Boga mora da siđe iz tog božanskog stanja i povrati normalnu svest, prvo o mentalnom, a zatim i o suptilnim i grubim planovima. U tom silasku nema ničeg sem patnje; ova agonija je bila Tađudinova prava patnja - a ne usamljenost ili ludost.Međutim, tokom ove četiri godine, izgledalo je kao da Tađudin sve više i više ludi. Avaj, žaleći stanje svog nećaka, njegov ujak, Abdul Rehman, ga je poveo u svoj dom u Ćandi. I tu je takođe, Tađudin lečen, ali bez ikakvog uspeha.Ubeđen da je njegov slučaj izgubljen, ujak Abdul Rehman je konačno prepustio svog nećaka ludilu i siromaštvu. Vrativši se u Kampti, Tađudin je patio strašno - kako fizički, tako i mentalno - postao je seoska luda, predmet svakakvih šala. Ni njegov ujak, niti bilo ko drugi, nije shvatao da je Tađudin patio kako bi povratio svoju ljudsku svest - kako bi se vratio na normalni nivo svesti i tako smanjio patnju čovečanstva.Da bi izbegao ulice Kamptija, Tađudin je većinu vremena provodio lutajući po okolnim brdima. Svaki put kada bi se vratio u grad, ljudi bi ga zagledali, pa su vremenom i postali svesni toga da on u stvari i nije bio lud u uobičajenom smislu te reci. Ipak, deca su ga neprestano kinjila. Vukli bi ga za odelo ili gađali kamenjem, ali ih Tađudin nije u tome sprečavao. Jedino bi sakupljao kamenje koje su deca bacala na njega, kako ih ne bi ponovo upotrebili. To gađanje kamenjem možda je pomoglo Tađudinu da povrati normalnu svest. Verovatno zahvaljujći ovoj deci i njihovoj prividnoj surovosti, Hazrat Daud Čišti je vraćao Tađudina u uobičajenu svest, jer bi veoma brzo, posle nekoliko udaraca, Tađudin počinjao da se ponaša normalno! Niko nije ni pretpostavljao da je Tađudin postao Kutub.

38

Tađudin je tada imao samo dvadeset dve godine. Vremenom je mladi Savršeni Učitelj postao visoko cenjen. Jednom prilikom dok je tumarao gradom, odjednom je ušao u kuću nekog tkača. Tađudin se obratio domaćinu osornim glasom: ˝Za tebe će biti najbolje da odmah sakupiš porodicu i sve što je vredno i odmah napustiš kuću!˝ Čovek je oklevao za trenutak, ali je bio impresioniran svetačkom pojavom napasnika, pa je poslušao zapovest bez pogovora. Samo nekoliko momenata nakon upozorenja, u kući je izbio požar i sravnio je sa zemljom. Tako su porodica tog čoveka i sva njegova bogatstva bila spašena.Jednom drugom prilikom, kada je neki čovek ugledao Tađudina, povikao je: ˝Hazrat, dođi! Moja kćerka je na ivici smrti.˝ Taj čovek je bio kod mnogih lekara, ali se devojčino stanje nije poboljšavalo.Tađudin je za trenutak zaklopio oči i nasmešio se, odmah potom govoreći: ˝Tvoja kćerka je sada sasvim dobro. Idi kod nje.˝Čovek se vratio kući i zaprepastio se kada je video svoju devojčicu kako sedlu krevetu i večera. Kada je zapitao ženu kako se tako brzo oporavila, ona mu je odgovorila: ˝Samo nekoliko minuta pre nego što ćeš ti stići, neki prosjak je zakucao na naša vrata i zamolio za malo hrane, koju sam mu ja i dala. Raspitivao se o našoj kćerci i ja sam ga uvela u njenu sobu. Bio je sa njom samo na kratko, i kada je izašao, rekao mi je: ˝Nemojte više da brinete, ona će se oporaviti.˝ Kasnije je ova porodica otišla da vidi Tađudina, i žena je potvrdila daje to bila ista ona lutalica koja je došla u njenu kuću.Prošlo je skoro deset godina, a Tađudin je još uvek živeo na ulicama Kamptija, Često spavajući na mostu pored železničke stanice. Tokom dana ili noći bi obično lutao po gradu. Iako je strancima izgledao kao luđak, a onima koji su ga poznavali kao fakir, Tađudin je zapravo već u to doba bio Savršeni Učitelj.Onda se 26. avgusta 1892. desio incident koji je nagnao britanske vlasti da ga zatvore i pošalju u mentalnu bolnicu, iako se medu građanima podigao talas protesta, posebno medu muslimanima. Pa ipak, pošto je jedna od britanskih dama pretrpela zaista jak šok kada je ugledala nagog čoveka u teniskom klubu, njen muž je zato bio posebno uvređen, i koristeći svoj uticaj, prisilio je vlasti da uhapse ovog muslimana. Tađudinovo suđenje je izazvalo primetnu pažnju u javnosti i tokom procesa, sudija mu je postao izuzetno naklonjen. Iako je Tađudin bio obučen u krpe, sudija ga je stalno video obučenog kao kralja! Sudiju je ceo tok suđenja veoma dirnuo. Uprkos oklevanju, britanske vlasti su ga prisilile da osudi Tađudina na duševnu bolnicu do kraja života.Tađudin je imao trideset jednu godinu kada je odveden medu zidove bolnice nekoliko milja izvan Nagpura. Danas je ovo zvanična mentalna bolnica, ali onda je to bilo mesto u kojem su svi bili osuđeni doživotno - mesto u kojem se kada se jednom lanci zaključaju, ključevi bacaju. To je bila ludnica! U njoj nije bilo nikakvog lečenja pacijenata koje je poznato u današnjim institucijama.Obučen u dugačku zelenu halju, Tađudin je obavljao sve fizičke poslove zajedno sa ostalima; ali kada su čuvari naslutili njegovo pravo stanje, pokušali su da ga zaštite od ponižavajućeg rada - lomljenja kamenja i Čišćenja. Tađudin je to odbio i istrajao u tome da obavlja sve naporne zadatke koje su radili i drugi zatvorenici,

39

Jednom je Tađudin nosio na glavi metalnu kantu punu zemlje. Načelnici u toj instituciji su bili zaprepašćeni kada su videli da kanta ne počiva na njegovoj glavi, već da lebdi nekoliko inča iznad! Tađudin se kretao ležerno, dok su svi ostali bili zaprepašćeni prizorom. S vremena na vreme bi ispoljavao okultne moći i kada bi se neki takav događaj desio, to je samo pojačavalo ubeđenje zatvorenika i nadređenih o njegovoj stvarnoj spiritualnoj veličini.Kako su godine odmicale, kad god bi Tađudin poželeo da napusti ludnicu, čuvari su pronalazili otključane brave! Napustiti ludnicu je bilo strogo zabranjeno, ali kako su oni mogli da ga spreče?Tađudin je imao posebno drvo pod kojim je primao ljude, ali pošto nije imao nikakvu privatnu sobu, spavao je u velikoj spavaonici sa ostalim zatvorenicima, koji su se smirivali u njegovom prisustvu. Jednog dana otkrilo se da je jedan zatvorenik pobegao. Abdul Madid Kan, glavni doktor u bolnici, bio je strašno zabrinut, ali mu je Tađudin prišao i rekao: ˝Nemojte se uzbuđivati; on će se vratiti koliko sutra˝Već sledećeg dana, čovek se vratio. Kada su ga upitali zašto je to učinio, on je ispričao; ˝Otišao sam kući, ali me je tamo sačekao Tađudin Baba. Pošto me je dva puta dobro ošamario, naredio mi je da se odmah vratim ovde. Tako sam ja došao.˝Posle ovog događaja, dr Madid je počeo da veruje Tađudinu, i često gaje pozivao kući i konsultovao u vezi svih pitanja. Tako je čovek koji je nadgledao ludnicu, postao Tađudinov posvećeni učenik.Jednom, kada je dr Madid imao zakazan sastanak, zapitao je Tađudina da li da ide za Bombaj. Tađudin je odbio da mu to dozvoli govoreći: ˝Put je opasan˝, ali je doktor navaljivao. Mada nerado, Tađudin mu je to odobrio, ali mu je na rastanku dao list sa obližnjeg drveta i rekao: ˝Nosi ovo sa sobom dok si odsutan.˝Doktor je napustio Nagpur vozom i stigao u Bombaj naizgled sigurno. Ali, kada je voz stao, on je krenuo u žurbi preko šina do stanice, umesto preko mosta, i stao na njih baš kada je voz krenuo. Pravim čudom, voz se zaustavio tik ispred njega, i svi na stanici su bili zaprepašteni kako je izbegao sigurnu smrt. Tako je shvatio zastoje Tađudin onako oklevao da mu dozvoli da ode iz Nagpura.Posle nekoliko godina provedenih u bolnici, počelo je da se govorka o Tađudin Babi u svim krajevima Indije i ljudi su počeli

40

da pristižu sa svih strana po njegov blagoslov. Spiritualna atmosfera oko Tađudin Babe bila je opijajuća! Ludnica se iznenada pretvorila u vinaru gde su ljudi mogli da se napiju koliko god to njihovo srce želi. Proširilo se novo ludilo; ljudi su postali ludi za Bogom u društvu Tađudin Babe.Njihov broj se povećavao kako su dani prolazili, što je stvaralo sve veće probleme zvaničnicima u mentalnoj bolnici. Prvo je otvoren poseban ulaz koji je vodio do drveta gde je Tađudin sedeo. Zatim su gomile ljudi postale isuviše velike; da bi smanjili gužvu, vlasti u Nagpuru su počele da izdaju određen broj ulaznica, ali je ovaj sistem propao. Miris Tađudinovog vina se širio Indijom izluđujući ljude u želji da ga vide - čoveka koji je postigao Božansku Svest. Gradske vlasti kao ni oni u bolnici nisu znali kako da drže situaciju u svojim rukama. Konačno, angažovana je policija kako bi usmeravala masu.Tađudin Baba je postao vodeća Spiritualna veličina u toj oblasti. Medu onima koji su dolazili zbog njegovog daršana, našla se i devojka koja je imala isto ime kao i njegova majka -Mariambi. Ova devojka je prišla Tađudinu sa takvom spiritualnom žeđi koja je mogla da isuši svaku prodavnicu vina! Mariambi je došla po stvarni učiteljev daršan, u nameri da sve napusti kod njegovih stopala.Kada je Mariambi prišla Tađudinu, on joj je uzeo ruku i slomio brazletnu kamenom. Ovim spoljašnjim činom ju je oslobodio svih unutrašnjih ograničenja i vezanosti za svet. Učitelj ju je onda zagrlio i ona je zaista iznutra napustila ovaj svet! Postala je ćela Tađudin Babina. Oči Tađudina i

41

oči devojke su sjajile! ˝Ja sam te čekao, moja draga, svih prošlih dvanaest godina˝, rekao joj je, ˝i ti si mi konačno došla.˝Mariambi je onda dostigla realizaciju. Posle ovog dubokog kontakta sa Tađudinom, ona ga je svakodnevno posećivala u ludnici. Kasnije, kada je bio oslobođen, svuda ga je pratila. U njenom društvu, on je uvek izgledao srećan. Ovu devojku je posebno voleo; svo svoje vino je izlio u njenu čašu! Ona je bila u njegovom izabranom krugu.U stvari, po uputstvu Savršenog Učitelja Hazrat Daud Čistija, Mariambi je i otišla Tađudinu. Daud Cisti joj je rekao: ˝Kod Tađudinovih stopala, a ne mojih, moći ćeš sve da predaš!˝ Kada je to uradila, dobila je Sve!** Mariambi se smatra sveticom u muslimanskom društvu. Njen samad! ili grob još uvek posećuju muslimani iz grada Vaki, nedaleko od Tađudinovog centra u Vaki Šarifu.Tađudin nije posedovao ništa od materijalnih stvari; učitelj je bio savršeni fakir. Jednom dok je još bio u Sudnici, doveli su mu ženu koja je patila jer ju je opsedao neki duh. Tađudin ju je osmotrio, a zatim povikao: ˝Kako se samo usuđuješ da budeš tako drska prema fakirima?˝ Čim je izgovorio ove reći, žena se onesvestila. Kada je povratila svest, izraz olakšanja je obuzeo njeno lice - duh se oslobodio uz pomoć učitelja.Kralj koji je takođe postao posvećen Tađudinu, bio je jedan od maharada u oblasti po imenu Rada Raghudi Rao Bosle, i on je na najmanji znak bio spreman da sve što poseduje preda Tađudinu. Iako je imao status kralja u Nagpuru, često je dolazio u ludnicu po Tađudinov daršan. Jednog dana rađa je shvatio da je gužva u ludnici postala nemoguća i da Tađudina mora osloboditi po svaku cenu. Izgledalo je daje Tađudin završio svoj rad u ludnici, i da želi da promeni mesto; ovo je preneo radi.Rađa je molio vlasti da oslobode Tađudina. U prve vreme, oni su to grubo odbijali zbog toga što je grad napredovao usled dolaska mnogih hodočasnika; Tađudin Babaje bio najveća turistička atrakcija Nagpura. Septembra 1908, pošto je dao kauciju od 2000 rupija, rada je doveo Tađudina u svoju palatu, ˝Šakerdir˝, u centru Nagpura. Rada je Tađudinu dao posebnu kuću po imenu ˝Lal Koti˝ (Crvena Kuća), udaljenu nekoliko stotina jardi od palate. Tađudin je Tađa imao četrdeset sedam godina. Posle šesnaest godina provedenih u mentalnoj bolnici, Tađudin se sada udobno smestio u palati kralja od Nagpura. Ali fakir uvek ostaje fakir - ne poseduje nikakve svetovne stvari izuzev onoga stoje neophodno - i Tađudin nije počeo da živi kao kralj, nego je nastavio da vodi računa o onima kojima je bio spiritualno potreban.U svojoj palati, rada je jednu sobu odvojio za svoje dnevne molitve i ceremonije služenja. Kada se Tađudin prvi put preselio kod rade, odlazio je u tu sobu, i tri puta dnevno, ispred hinduisličkog idola kome se rada molio, vršio nuždu. Ova soba koja je trebala da bude sveta, postala je učiteljev klozet! Ali radina vera u Tađudinovo savršenstvo je bila toliko duboka da je on ponizno sve sam čistio, ne smatrajući to uvredom za svoju religioznu praksu.Pošto je ostao u Nagpuru u rađinoj Crvenoj Kući neko vreme, Tađudin je premestio svoj centar u Vaki, predgrađe udaljeno oko osamnaest kilometara od Nagpura. Tu je živeo u domu hinduističkog učenika po imenu Kašinat Rao Patel. Rao Patel je imao veliko imanje i ono je potpuno odgovaralo Tađudinu, zato što se svakodnevno okupljalo veoma mnogo

42

ljudi zbog daršana - u tolikom broju da se na imanju formiralo novo naselje. Tađudin je i zvanično dao ime gradu ˝Ćota Nagpur˝, što znači ˝Mali Nagpur˝.U Ćota Nagpuru Tađudin je podelio imanje na određene delove radi svojih aktivnosti. Poseban deo zemlje koji je ostao nenaseljen on je nazvao ˝ Vaki Sarif, ˝ Uzvišeni Grad˝. Tako je podelio Vaki Šarif na pet oblasti koje su okruživale njegovo prebivalište.Na zapadnoj strani imanja Tađudin je imao svoj ˝Dispanzer˝ udaljen oko milju. Ovaj čudan dispanzer nije imao nikakvu medicinsku opremu ili doktora. To je bilo usamljeno mango drvo pod koje bi Tađudin smeštao bolesne. Ostajući ispod tog mango drveta, Tađudinovi pacijenti bi bili automatski izlečeni.Dovoljan je bio pogled ili nazar ovog spiritualnog lekara da ih izleči.Pored mango dispanzera Tađudin je izabrao još jedno mesto i nazvao ga ˝Madresa ˝ - Škola. Učenici su dolazili po Tađudinovu pomoć u vezi polaganja svojih ispita i on im je savetovao da samo sednu u njegovu Madresu. Svi koji su dolazili prošli su svoje ispite.Još jedno pusto mesto nazvano je ˝Sud˝. U Tađudinov Sud su dolazili oni koji su imali problema u poslu ili finansijama, ili koji su imali problema sa zakonom. Vremenom, svi ovi biznismeni su rešili svoje probleme.Još jedno mesto pored Tađudina nazvano je ˝Džamija˝. Ova džamija je bila namenjena onima koji su dolazili Kutubu zbog spiritualnosti i koji su žudeli za spiritualnim iskustvima ili čak vizijama Boga. U ovoj džamiji ova iskustva su se ostvarila.Prema severu se nalazilo otvoreno polje koje je Tađudin nazvao ˝Vežbalište˝. Ovde je učitelj slao ljude zbog fizičkih vežbi koje su imale spiritualni značaj. Vežbanjem, ili hodanjem napred-nazad, učitelj je pripremao ove ljude da pobede u bici života - bici sa svojim egoima ili nižim jastvima. I oni su se vremenom usmerili ka ispravnom izboru.Izgledalo je kao da je Vaki Šarif postao zemlja čuda za spiritualne tragaoce. Tokom dana se dešavao pravi karneval. Svaka bolest ili svetovni problem je lečen vinom Tađudin Babinog pogleda. Njegov nazar je bio jedini lek i niko nije odlazio iz Vaki Šarifa praznih ruku ili srca.Jednog kišnog dana Tađudin je posmatrao kretanje ljudi u Vakir Šarifu. Dok je hodao, napustio je imanje i krenuo putem. Odjednom je naišao na psa koji je pored puta ležao mrtav već tri dana. Tađudin je prišao lešini i dodirujući je rekao: ˝Zašto tu ležiš, moj prijatelju? Ustani i idi.˝ Pas se odmah vratio u život i otrčao.Kako se Tađudinova spiritualna slava pročula, i njegovi rođaci su počeli da ga prihvataju kao ˝nekog poznatog˝. Jednom je Tađudinova tetka napravila čaj. On je odbio da ga proba i pokazujući na njenu levu stranu rekao je: ˝Odnesi ovaj čaj lisici koja leži mrtva u ovom polju.˝ Starica je učinila kao što joj je rečeno. Kada je sipala malo čaja niz grlo mrtve životinje, lisica se stresla, ustala i otišla.Čudo koje je prouzrokovalo veliku senzaciju u Nagpuru bilo je povezano sa profesionalnom pevačicom po imenu Surdi. Ona je bila poznata po izuzetno lepom glasu i često je zabavljala Tađudina. Priča se da je ozbiljno obolela i uprkos svom naporu da se izleči, umrla. Čuvši te vesti, rada Bosle je obavestio Tađudina da je Surdi umrla.

43

Tađudin se veoma potresao i ljutilo rekao: ˝Ti lažeš! Ona je živa! Ako je umrla, ko će doći da mi peva?... Idi i reci njenim rođacima da joj ne diraju telo.˝Rada je otišao u kuću gde su telo pripremali za spaljivanje i preneo Tađudinovu poruku. Pošto su imali vere u učiteljeve reči, rođaci su odgodili pogrebnu ceremoniju i kao što je Tađudin predvideo, žena je otvorila svoje oči sledećeg jutra. ˝On podiže iz mrtvih!˝ govorilo se u Nagpuru nedeljama.Jednog dana tokom 1915, jedan mladić posebnog izgleda, u društvu prijatelja, došao je da vidi Tađudin Babu u Vaki Šarif. Kada je taj prijatan mladić ušao u sobu, Tađudin je ustao i njihove oči su se susrele. Niko u grupi nije znao za skrivenu poruku ili unutrašnju komunikaciju koju su njihovi pogledi preneli. Tađudin je zatim prišao mladiću, i sa nekoliko ruža koje su mu bile u ruci, zamahao iznad mladićeve glave i lica. Posle ovoga, stranac i njegov prijatelj su se poklonili Kutubu i otišli.Nekoliko trenutaka pre nego što će mladić doći, Tađudin se naljutio i počeo da vređa sve one koji su bili u njegovom prisustvu. Ali kada je ugledao mladića, njegovo raspoloženje je odjednom postalo izuzetno prijatno. Tađudin je ustao sa svog mesta odmah, i hramajući prišao mladiću. Vatreno raspoloženje Kutuba se promenilo po dolasku mladića; izgledalo je kao da je Učitelju doneo neke radosne vesti.Tađudinu ovaj mladić ipak nije bio stranac. On je bio isti onaj mladić koga je poljubila Babađan, i koga je Narajan Maharad kraljevski dočekao. Mladić je zaista Tađudinu tog dana doneo dobre vesti - da je spreman da prihvati spiritualni naboj Tađa, i da preuzme krunu kreacije! Kasnije ga je Tađudin uvek pominjao kao ˝Nebesku Ružu˝. Zauzvrat, taj mladić ga se sećao kao ˝ Tađa˝ - Krune.Negde oko 1920, Tađudin se vratio u kuću rade Boslea, Šakerdari, mada je i dalje posećivao Vaki Šarif. U to doba on je obično obilazio predgrađa Nagpura, pošto mu je rada obezbedio sve što mu je bilo potrebno na njegovim putovanjima u lakim dvokolicama. Rada Bosle se uvek trudio da zadovolji svog Učitelja do samog kraja.Tađudin je uživao u kavalijima - persijskim devocijskim pesmama Bogu. Jednom prilikom u radinoj palati, poznata pevačica iz Delhija, Danaki, došla je u Nagpur i poželela da nešto otpeva ˝svecu˝. Slavnu pevačicu su odveli do palate, ali čim ju je video, Tađudin je povikao: ˝Odvedite ovu drolju Sklonite mi je sa očiju!... Ona misli da može da me šarmira kao ostale svetovne ljude lepotom svog glasa. Sklonite je!˝Žena je bila šokirana i Rada ju je odmah udaljio. Tađudin je besneo; naredio je da mu dovedu kola i odvezao se do obale reke. Padala je jaka kiša i zemlja se pretvorila u blato. Ne primećujući sve to, Tađudin je sišao i počeo da hoda po obali. Zatim je smireno seo pored vode, dok je i dalje padala kiša. Tađudinov glas se zatim obratio učenicima: ˝Idite i recite pevačici iz Delhija da ako hoće, može da dođe i da mi ovde nešto otpeva.˝Odmah su obavestili Danaki i ona je bez oklevanja poslušala, zahvalna zbog neočekivane mogućnosti za koju je mislila da je zauvek izgubljena. U kočijama su je odveli do reke gde je, iako je bila obučena u skupi sari, prošla kroz blato i sela pored Kutuba. Na tom mestu, u blatu, ona je pevala Tađudinu skoro tri sata na mesečini. Tađudin ju je onda blagoslovio i tako su se rastali.*

44

* Posle prvog neprijatnog susreta sa Tađudin Babom, kavali pevačica Danaki je znala da drugi poziv da dođe na reku znaci test, ali i poruku da treba da se oseća počastvovana što peva u njegovom prisustvu.Tađudin je svoje poslednje dane proveo u radinoj Crvenoj Kući. Unapred je odredio svoj grob na drugom kraju Nagpura. Izabrao je posebno mesto na kojem je jednom podigao grumen zemlje i pomirisavši ga rekao: ˝Ova zemlja Hazrata - Velikog - je dobra. Ako mi ovde sagradite kuću, ja ću ostati u njoj.˝Tađudin Babaje napustio svoje telo 17. avgusta 1925, dok je boravio u radinoj Crvenoj Kući. Poslednji put je osmotrio ovaj naš ludi svet i zauvek zaklopio oči na ovom materijalnom planu. Ludilo njegovog vina pretvorilo je Nagpur u izbezumljeni grad. Vino je teklo ulicama, ludnicom i radinom palatom skoro četrdeset pet godina. Vest o njegovoj smrti se proširila, i sledbenici su osećali kao da su im srca iščupana zauvek. Ceo grad je jadikovao zbog gubitka njihovog najsvetijeg krčmara. Tamo gde je sipao vino, sada su tekle suze.Oko 30 000 do 40 000 ljudi svih religija - muslimani, hindusi, siki, zoroastrijanci, hrišćani - hodali su u ogromnoj pogrebnoj povorci od jednog kraja grada do drugog. Suze ljubavi su tekle iz njihovih očiju i svako srce se cepalo od bola, pokajanja i zahvalnosti.Grob Tađudin Babe je sada sveto mesto za muslimane. Tađudin je pokopan u skladu sa muslimanskim običajem na mestu koje je sam izabrao. Ova oblast je kasnije nazvana Tađabad u njegovu Čast.** Radina Crvena Kuća sada se zove Tađ Darbar - Tađova Kuća. To je drugo glavno svetilište posvećeno Tađudinu u Nagpuru. Tađudinov grob, Tađabad, jeste glavno mesto hodočašća.Tu je pokopano telo Tađudin Babe; ali zapravo, on je sada u dubokom snu. Ovaj duboki san je istinsko probuđenje, u kojem srce ispija svoje sopstvene suze - kada čovek postane svestan svoje večne beskonačnosti!Oh, Tađudin Baba, ti si Hazrat - veliki!Klanjamo ti se, tvoje vino još uvek teče u našim srcima!Ti si našeg Kralja obasuo ružama i krunisao! SAVRŠENI UČITELJI - GLAVA VI   Sai Baba, Alahov Fakir  ˝Alah je Zaštitnik siromašnih. Ne postoji niko van Njega. Alahovo ime je večno: Alah je Sve-u-svemu!˝Ove reči je jedan čovek sa bradom, odeven u krpe, svakodnevno uzvikivao po ulicama sela Širdi. On je pušio lulu opijuma - ćilam sedeći u džamiji dok su ljudi dolazili da mu odaju poštovanje; umesto blagoslova, svakome je govorio: ˝Daj mi svoj novac. Daj mi sve što imaš u džepovima.˝ Ljudi su mu davali sav svoj novac, a on im često nije ostavljao ni toliko da mogu da plate voznu kartu za put kući. Čudan je bio ovaj asketa koji je od ljudi uvek tražio novac, jer je sav novac koji bi sakupio, na kraju dana delio siromašnima, a on sam lutao ulicama prošeci hranu. Prosio bi samo bakri - slatki beskvasni hleb od prosa - i živeo samo na njemu.Ovom prosjaku-asketi obično su se obraćali sa ˝fakir˝. Jednom, kada je golo dete stalo pred fakira, on je bezazleno zapitao detetovu majku: ˝Kćerko, je li to dečak ili devojčica?˝

45

Takva je bila faktrova čednost, i izgledalo je kao da je često u nedoumici oko takvih stvari.Kada bi ga bilo ko nešto zamolio, fakir bi odgovarao: ˝Alah malik hai˝ - ˝Bog je veliki!˝Ovakvo fakirovo ponašanje se ni u kom slučaju ne bi moglo nazvati normalnim. Bilo je licemerno i uvredljivo da fakir traži od ljudi novac. Međutim, ljudi se nisu ustezali da daju sve onome koje to kasnije poklanjao siromašnima. Verovali su mu i davali šta god bi tražio; čak su se smatrali blagoslovenim ako bi njih izabrao da im nešto traži.Ljudi su ga slušali dok je govorio: ˝Ja tražim samo od onih koje Fakir izabere. U zamenu, ja im dajem deset puta više nego što oni meni daju.˝ Fakir o kojem je govorio nije bio niko drugi do Veliki Bog!Da li je ovaj fakir bio hindus ili musliman? Pripadnici svih religija i kasta iz Indije dolazili su kod njega. Ovaj svetac je bio jedinstven i poseban, jer nije pripadao nijednoj kasti, religiji ili nekom drugom izmu. Ovaj fakir je bio suviše siromašan i suviše veliki da bi pripadao bilo čemu.Zbog čega su ljudi prevaljivali stotine milja sa svih strana indijskog potkontinenta, samo da bi ga videli? Zbog njegovih očiju! Za oči ovog fakira se govorilo da su samo svetlo. Neki su govorili: ˝Te oči!... Njegove oči sijaju jače od samog Sunca!.,. One su magnetične!... Njegove oči mora da su sačinjene od same svetlosti!˝ Bez obzira na opis ovih očiju, one su bile te koje su privukle hiljade. Kada bi ih ugledao, čovek bi morao da se pokloni u znak poštovanja.

46

U ovom neobičnom fakiru krio se Kutub-e-lršad tog doba. Ovaj fakir je bio poglavar spiritualne hijerarhije, i vodeći Savršeni Učitelj svog doba. On, koji je u svojim rukama držao ključeve svih svetova, izgledao je kao otrcani prosjak iz malog sela zvanog Širdi. U rukama ovog prosjaka agonija univerzuma se primirila! Svetovnom materijalisti je možda teško da u to poveruje, ali je to spiritualna činjenica. Ako biste ljudima rekli da je ovaj mudrac odgovoran za tok i događaje prvog svetskog rata, teško da bi vam poverovali. Ali u unutrašnjem svetu spiritualne stvarnosti, Kutubi ili Sadgurui su Gospodari univerzuma i tu se ništa ne dešava van njihove božanske volje.** Jednom kada je pominjao Sai Babu, Meher Baba je rekao: ˝Sai Baba je kontrolisao prvi svetski rat.˝ Rat se nije mogao odigrali bez volje i vođstva pet savršenih Učitelja. Meher Baba je u svojim sećanjima pominjao Sai Babu sa velikom naklonošću kao ˝dadu˝, i opisivao je Saijevu veličinu kao ˝Personifikovano Savršenstvo˝.Izgled ovog prosjaka je zaista bio obmanjujući. On je bio najveličanstveniji kralj na Nebu ili Zemlji, a nije mario što su ga ljudi smatrali običnim prosjakom. Sunce njegove božanstvenosti bilo je visoko uzdignuto. On je obavio svoju dužnost, kao što svako mora svoju. Da bismo ga razumeli moramo biti pažljivi - jer ga onaj koje pažljiv, može spoznati.Istraživati život onoga ko je postao Bog, ili Sadguru, ili Kutub, je teško, zato što kada se jednom otelotvori, kada njegovo sunce zasija jako, naše oči ostaju usmerene ka pojavi, na njemu. Jedino posle zalaska sunca, naša pažnja može da se prebaci na njegovu priču.Ako sam ne postane fakir, čovek teško da može da razume život takvog učitelja. Sve ono što on otkriva svetu samo je par zraka njegove večne svetlosti. Zato se istina o životu bilo kog Savršenog ne može znati do najsitnijih detalja. Ovaj fakir, koga je svet upoznao, nikada nikome nije saopštio ime svoje porodice ili svoje ime. Naše doba ga je prozvalo ˝Sai˝, što znači ˝Bog˝ ili ˝Sveti˝.Ništa pouzdano se ne može reći u vezi njegovog rođenja. Neki veruju daje Sai rođen u brahminskoj porodici, i da su mu roditelji umrli, a da gaje tada podigao neki muslimanski asketa. Neki, opet, veruju daje rođen u muslimanskoj porodici i mnogi biografi se slažu sa ovom pretpostavkom. Kakve god bile okolnosti njegovog rođenja i detinjstva, one su nepoznate. Moramo se baviti Saijem ne kao čovekom, već kao Učiteljem u čijim su očima svi Jedno!Govori se da je Sai rođen 1838. u selu Sailu, u oblasti Dintur u Indiji. Ali skorašnji dokazi potvrđuju da je rodom iz sela Patrija, oblast Farbani, kao i daje svoje detinjstvo proveo pored Aurangabada u Maharaštri. Sigurno je da su mu roditelji bili veoma, veoma siromašni. Posle očeve smrti, dok je još bio mali, majka je morala da se oda prosjačenju kako bi mogla da ih nahrani.Čovek se može zamisliti nad ovakvom vrstom drame. Onaj kome je bilo suđeno da bude Gospodar univerzuma, morao je da provede svoje detinjstvo medu odbačenima - beskućnicima, prošeci na ulici. Kakva nedokučiva sudbina za Boga! Čovek koji je trebao da odredi sudbinu sveta, odrastao je u najžalosnijim uslovima.

47

Naše doba je čulo krik dečaka: ˝Majko, hodaj sporije. Ne mogu tako brzo... Ne mogu dalje.˝ Majka je onda podigla dečaka u naručje sa suzama u očima. ˝Majko, ja sam gladan... Kada će nam neko dati malo hrane?˝A majka mu je onda drhtavim glasom odgovorila: ˝Sine, budi strpljiv. Bog je milostiv. Evo, skoro smo stigli do sela gde će nam možda neko dati nešto da pojedemo.˝Osećajući majčino stanje, dečak je nastavio: ˝Majko, nisam više tako gladan... Evo, već mogu i da hodam.˝ On je sišao iz njenog naručja i, mada umoran i slab, polako krenuo za njom.Ovako su majka i sin pet godina išli od vrata do vrata, od sela do sela. Prijatnim razgovorom, dečak je nastojao da oraspoloži svoju majku. Nikad posle nije od nje zatražio hranu ili nešto drugo. Plikovi na tabanima su ga mučili sve dok se tabani nisu stvrdnuli kao don, kako su išli sve dalje i dalje. Majka nije znala kuda su se uputili. Prosili su, i kretali se da bi preživeli.Božja milost uvek se krije u trenutnim teškoćama. Sudbina je paradoksalna misterija; surovost Boga je na neki način zapravo Njegova milost! Niko ne može izbeći saosećanje, bez obzira na okolnosti. Priroda Boga je milostiva, i On sam je milost. U njegovim očima, niko nije bespomoćan ili ostavljen bez nade. Ali, samo oni koji postanu Bog, razotkrivaju ovu misteriju.Iako su majka i sin patili, ne može se ni zamisliti staje posle tih pet godina dečak trebalo da primi. Pošto su pokucali na sva vrata sela Šelvadi, i ostali praznih ruku, majka i sin su pokucali na vrata slepog čoveka koji ih je ljubazno primio. A ovaj slepac je bio mudrac!Gopal Rao Deskmuk bio je čuveni svetac u toj oblasti, i on je zagrlio dečaka tako žarko, kao da se posle dugih godina razdvojenosti dva stara prijatelja ponovo sreću. Zaista, svetac je čekao na ovu ženu i njenog sina, i sa velikim poštovanjem i ljubavlju smestio ih u jednu odaju u njegovoj kući, da žive sa njim za stalno. U kući slepog sveca nije bilo ničega - ni nameštaja niti bilo kakvih ukrasa - izuzev velike statue Vjankateše* - Boga Višnua - koga je služio danju i noću.* Vjankateša je drugo ime za Višnua - Onoga koji održava celu kreaciju. Reč potiče od sanskritske reči Vaikunl - Božje Prebivalište. Onaj koji se nalazi u ovom prebivalištu zove se Vjankateš.Otac sveca se zvao Kešav Pant. Iako je bio siromašan hindus, Kešav je bio veoma religiozan, i to je bila osnova Gopal Raove spiritualnosti. Inspirisan svojim ocem od detinjstva, u srcu je lako podigao plamen spiritualnosti. Kada je došlo vreme da Gopal Rao zarađuje za porodicu, on nije uspeo da pronađe posao u svom rodnom mestu Damb, tako da se preselio u Selvadi. Pošto je živeo neko vreme u Šelvadiju, seljani su počeli da se prema njemu odnose sa poštovanjem. Iako je i sam bio veoma siromašan, šta god bi imao delio je sa drugima koji su bili još nesrećniji, i negovao bolesne. Zbog ovakvog nesebičnog služenja, grad mu je dodelio parče zemlje na kojoj je mogao da živi i uzgaja hranu.Gopal Rao je podnosio mnoga uzdržavanja. Jednog dana je ugledao prelepu ženu i u njemu su se javile pohlepne misli koje nisu bile dobrodošle. On je bio toliko iznenađen izopačenošću svojih misli da se odmah vratio kući, i dok je stajao pred statuom Vjankateše, iskopao je sebi oba oka gvozdenim šiljkom! Svetlost spoljašnjeg sveta je zauvek nestala, ali se njegova unutrašnja svetlost sada rasplamsala!

48

Svetlost je postala vatra i slava se proširila i do udaljenih mesta u Indiji. Pričalo se: ˝Sam Bog Vjankateš priprema i arati ceremoniju za Gopal Raoa. Tek onda, Gopal Rao izvodi arati pred Bogom.˝ Tako je ovaj slepi_svetac obožavao idol Vjankateše, i zbog prisustva Gopal Raoa, Selvadi se od mirnog sela pretvorilo u sveto mesto hodočasnika.U skromnoj kući ovog slepog sveca, Sai je odrastao uz pažnju i ljubav - i mnoge petogodišnje rane su se zacelile. Ljubav sveca prema dečaku je bivala sve jača i jača; majka je služila slepog čoveka sa dubokim poštovanjem, jer joj je omogućio da ima dom za svog sina, i zbog toga mu je bila večno zahvalna. Kada je imao dvanaest godina, majka mu je umrla. I posle prekidanja roditeljske veze, dečak i slepi svetac su nastavili da žive u istoj kući nekoliko godina. Tokom ovog perioda, svetac je dečaku otkrio spiritualni svet, i on je postao njegov glavni učenik.Kada su primetili njihov blizak odnos, učenici sveca, i to brahmini, postali su zavidni i kivni na dečaka, pitajući se zbog čega se njihov učitelj tako zainteresovao za muslimanskog mladića. Njihova zavist je kulminirala kada su pokušali na nekoliko načina da naude dečaku, ali je on sve to tolerisao zbog ljubavi prema Gopal Raou. Situacija se pogoršavala; ljubomora im je probudila nasilje i podlost, i neki od njih su čak odlučili da ubiju dečaka! Počeli su da planiraju kako da to izvedu, ali:Onome koga Bog želi da zaštiti, niko ne može skinuti ni vlas sa glave. Čak i ako se ceo svet podigne protiv njega –on je siguran!Šta je sve ljubomora u stanju da učini! Grupu posvećenika je pretvorila u potencijalne ubice! Konačno, jednom prilikom dok je Gopal Rao hodao kroz džunglu u društvu dečaka, neki posvećenici su ih pratili krišom. Kada su svetac i dečak seli ispod visokog drveta da se odmore, jedan od ljudi se kradomice privukao i hitnuo kamen na dečaka. Ali umesto da pogodi dečaka u glavu, kamenje pogodio Gopal Raoa!Priča se da je videvši kako je njegov učitelj ozbiljno povređen, Sai zaplakao krvavim suzama! Tada je rekao Gopal Raou: ˝Učitelju, posle toliko godina provedenih zajedno, moje prisustvo više nije dobrodošlo. Dopusti mi da odem.˝Svetac je odgovorio: ˝ Ne možeš da odeš... Danas sam odlučio da te proglasim svojim jedinim naslednikom. Jednog dana ćeš naslediti svo moje bogatstvo!˝Čovek koji je pokušao da ubije dečaka, razboleo se i mnogo propatio pre nego što je izdahnuo. Učenici iz sela su bili iznenađeni njegovim iznenadnim odlaskom, i poverovali su da ga je Gopal Rao kaznio zbog njegovog postupka. Jedan od rođaka umrlog je otišao da zatraži svečev oproštaj, a ostatak posvećenika je počeo da se moli u nadi da će oživeti mrtvaca. Kada je začuo ovaj zahtev, Gopal Rao je rekao rođaku: ˝Zašto me moliš da ga vratim u život? Ja sam samo običan čovek kao i ti. Nemam takvu moć. Ne mogu to da uradim.˝ A zatim pokazujući na dečaka, Gopal Rao je dodao: ˝Možda muslimanski dečak to može da uradi.˝Na znak sveca, dečak se podigao, uzeo malo prašine sa stopala Gopal Raoa, i protrljao les njom. Posle nekoliko minuta, mrtvac je oživeo i ustao!Seljani su bili zaprepašćeni. Shvatili su da je ovakvo ispoljavanje božanske moći dokaz jedinstvenog odnosa dečaka i Gopal Raoa, i da ga treba kao

49

glavnog učenika njihovog učitelja poštovati, a ne mrzeti. Tokom proslave ovog vraćanja iz mrtvih, seljani su formirali dugu povorku, sa dečakom i Gopal Raom u nosiljkama, dok su ih sa obe strane pozdravljale hiljade ljudi, obasipajući ih cvećem.Gopal Rao je predosećao da će za nekoliko dana napustiti svoje telo, ali niko od sledbenika nije shvatao te reči ozbiljno. Jednog dana je sakupio samo najbliže, i rekao im: ˝Moje vreme je došlo.˝ Slepi svetac je zatim dozvolio svojim učenicima da ga poslednji put okupaju. Dao je da se očitaju molitve i da se navede jedan deo Bagavad Gite. Pozvao je dečaka i vrlo nežno mu dao svoj doti - belu tkaninu koja se obmotava od ramena do stopala. Nju je Sai s poštovanjem prihvatio. Gopal Rao je preneo neka konačna uputstva svojim učenicima i legao, tiho prekidajući svoju vezu sa fizičkim telom.Prenoseći ovu halju mladiću, Gopal Rao je preneo svoj spiritualni naboj sa celokupnom odgovornošću i teretom, na mladića; i Sai je potpuno razumeo značaj svega toga. Od tkanine učiteljevog dotija, mladić je sašio kafii i košulju i turban koje je uvek nosio. Ovaj muslimanski mladić, koga zovemo ˝Sai˝, tada je imao samo šesnaest godina.Odmah nakon smrti Gopal Raoa, mladić je napustio Šelvadi i potražio sklonište u šumi. Jednog dana čovek po imenu Čand Patil je prolazio kroz šumu kada je odjednom naišao na mladog fakira pod jednim drvetom. Bez ikakvog upoznavanja, mladić je odmah zapitao Čand Patila: ˝Jesi li ti izgubio dva konja?˝Zbunjen, čovek je odgovorio: ˝Jesam, ali ne mogu nikako da ih nađem.˝˝Idi do potoka˝, rekao mu je fakir,˝ i pronaći ćeš ih tamo.˝ Čand je ustao i sav radostan pronašao ih tačno na onom mestu koje je mladi asketa opisao.Kada se vratio da zahvali fakiru, video je da mladić puni ćilam duvanom. Želeći da mu ga pripali, potražio je šibice, ali je na žalost otkrio da ih nema. Odmahujući mu, mladić je nekim štapom razgrnuo zemlju i odatle izvadio komad užarenog uglja, podigao ga i njime zapalio svoju lulu!Ovaj izuzetan događaj je ubedio Čand Patila daje mladi fakir bio ˝neko poznat i svet˝. Zamolio je sveca da pođe s njim do sela Širdi, gde je imao nameru da učestvuje u svadbi svog rođaka, i mladi fakir se složio sa tim.Širdi tada nije bilo veliko naselje. Ćelo selo je izašlo da dočeka goste, ne sluteći kakav se čudan posetilac nalazi medu njima. Kada je svadbena povorka prolazila pored Kandoba hrama, hinduistički sveštenik po imenu Bagat Malsapatife spazio pogled mladog fakira i povikao po prvi put: ˝Hah, Sai, hah!˝ - ˝Dobrodošao, Sveti, dobrodošao!˝ Od tada pa nadalje, mladi fakir od samo šesnaest godina, čije pravo ime niko nije znao, postao je poznat kao Sai.Mladi fakir, međutim, nije ostao u Širdiju dugo, nego je počeo da luta od mesta do mesta po Maharaštri, prošeci celim putem. Konačno je stigao do Elora pećina kod Aurangabada, gde je ušao u malu pećinu na vrhu brda poznatog kao Kuldabad.U podnožju ovog brda se nalazi grob muslimanskog Kutuba po imenu Zarzari Bakš*. Grob ovog Kutuba je bio omiljeno mesto muslimanskih hodočasnika skoro sedamsto godina. Zar-zari Bakš je bio učitelj mladog fakira u prošlom životu i privučen time da bude blizu svog pređašnjeg učitelja, Sai je počeo da živi u pećini koja je gledala na ovaj grob. Sai je

50

realizovao Boga tokom ovog perioda i nekoliko godina ostao u pećini u stanju Majzoobijata, ne napuštajući je ni zbog hrane ni zbog vode! Tokom ovih nekoliko godina zdravo i jako fizičko telo fakira se pretvorilo u skelet. Ovaj skelet je, ipak, posedovao beskonačno svetio - kao da su se Saijeve kosti i meso pretvorile u samu* Muslimanski Savršeni Učitelj Zarzari Bakš je verovatno bio odgovoran za realizaciju mladića, kasnije poznatog kao Sai, koja se desila tokom ovih četiri ili pet godina, koliko je mladić ostao u pećini pored groba Zarzari Saksija. Odnos učitelja i učenika je u ovom slučaju posebno zanimljiv, posto je započeo otprilike sedamsto godina ranije. Kaže se da je Sai Baba učinio nešto Sto je toliko zadovoljilo Zarzari Bakša da je on morao da mu pruži Realizaciju (iako Sai nije za to bio predodređen u tom životu). Međutim, Saijeva Realizacija Boga se desila uz pomoć milosti ovog muslimanskog Kutuba, mada je on napustio svoje telo mnogo vekova pre. Ovaj događaj je ispričao Meher Baba.

svetlost! Ali isto tako, ovaj ispijeni svetac je izgubio svaku svest o grubom planu. Sada je imao telo odraslog čoveka, ali je bio čovek koji nema svest o telu! Postao je Bogoostvareni Majzoob. Sai je bio savršeno svestan sebe kao Boga - ˝Anal Hak!˝ - ali je bio potpuno nesvestan svog ljudskog tela i sveta oko sebe pune četiri godine. Saiju je bilo potrebno da napusti pećinu; morao je da povrati grubu svesnost kako bi mogao da ispuni svoju sudbinu - da obriše suze našeg Doba - da Drevnog spusti u formu.Kada je Sai konačno napustio pećinu, ličio je na hodajućeg mrtvaca. Podstaknut da iznutra traga za još jednim Savršenim Učiteljem, lutao je ka istoku kako bi sreo Svami Akalkota, i uz pomoć milosti tog hinduističkog

51

Sadgurua, Sai je povratio normalnu ljudsku svest. U ovom selu Akalkot, u planinskim predelima Adante, fakir je sada postao Sai - Gospodar Univerzuma - živi Kutub - i njegov božanski rad na Zemlji je započeo. Tada je imao dvadeset godina.Sai Baba se vratio ka Širdiju 1858, i tu ostao, stvarajući od ovog skromnog sela svoj centar. Isprva je izgledalo kao da se novi fakir smestio u Širdiju; držao se po strani od seljana, i provodio noći ćele godine ispod nim drveta. Njegove fizičke potrebe su bile minimalne - prosio je ili uzimao bilo koju hranu ili duvan. Fakir je više voleo da bude sam i ovo je saopštio svima koji su remetili njegov mir; očigledno, seljani mu se nisu dopadali.Pošto je nekoliko meseci proveo odvojeno ispod nim drveta, Sai se preselio u skromni limeni zaklon koji je služio kao lokalna džamija u ovom veoma siromašnom selu. Sai je džamiju nazvao Dvarkamai Masdid - džamija Milostive Majke. Tu su dva čoveka već počela da ga služe, jedan hinduistički sveštenik, Malsapati, koji ga je zvao ˝Sai˝, i drugi po imenu Tatja Kote. Mnogi seljani su ih sarkastično zvali ˝trio Masdida˝.U to doba, Širdi je bilo tiho zemljoradničko selo, ali nekoliko godina po dolasku Saija, pojavila se kuga i desetkovala stanovništvo. Vlasti su pokušavale sve kako bi zaustavile epidemiju, ali ništa nije pomagalo. Konačno, nekoliko ljudi je posetilo Saija i uz priču o njihovoj nesreći, zamolilo ga da im pomogne dok cela populacija Širdija ne bude zbrisana.Pakira su pogodile njihove priče i on je otišao do obližnje kuće, podigao neki žrvanj, zatim se vratio do džamije Milostive Majke i počeo da drobi žito. Onda je sakupio brašno i dao ga jednoj ženi sa uputstvom da ga pospe po granicama sela. Žena je uradila kako joj je rečeno, i za kratko vreme, uz olakšanje svih, epidemija je počela da jenjava, oboleli da se oporavljaju i Širdi se potpuno oslobodio prokletstva kuge.Invalidi i oboleli iz okolnih sela su dolazili kod fakira da ih leči travama. Posle tretmana, Sai je sedao sa ovim nesrećnim ljudima, da posluša devocijsku muziku koju su pevali. Svakoga je privlačilo samo jedno - svetlost njegovih očiju !Svi Savršeni su jedinstveni. Ako je postojala neka fizička karakteristika koja gaje odvajala od ostalih ljudi, onda su to bile njegove oči. Oči ovog Savršenog Učitelja su bile toliko sjajne, moćne i duboke, da niko nije mogao dugo da izdrži njihov pogled. Čovek bi se osećao kao daje nag, jer ništa nije moglo da se sakrije pred tim pogledom. Ako bi vas makar jednom te oči pogledale, nikada to ne biste zaboravili. Kada biste videli njegovo lice i oči, ljudi su mogli samo da mu se poklone i služe kao obožavanog Boga.Sai Baba je prosio hranu svakoga dana; obično je prosio samo hleb u pet različitih kuća u Širdiju. Na svakom pragu bi progovarao: ˝Majko, daj mi malo bakrija˝, ili ˝majko, daj mi rotija˝. Nastavio je da prosi sve do kraja svog života, 1918. Sai je jeo samo dva ili tri hlepčića, a ostatak je uvek delio sirotinji.** Sai Babino prošenje je bilo delo spirituaine misterije. Prema Meher Babi: ˝Sai Baba je predstavljao svet. Pet kuća (iz kojih je prosio hranu) predstavljale su pet Savršenih Učitelja koji su uvek prisutni na svetu, i pred čijim stopalima svi mole za spiritualni ili materijalni napredak.˝Sai Baba je imao nekoliko neobičnih navika, pored toga što je često i puno pušio. Dok je prosio, često je zastajao bilo gde na putu - na izdvojenim

52

mestima ili usred prepunog bazara, i bez ikakvog stida podizao svoj doti da bi mokrio; kada bi završio, uvek bi istresao svoj penis sedam puta! Onda bi nastavljao sa prošenjem. Kada su ga videli da se ponaša na ovaj način, mnogi seljani su ga smatrali pre ludim nego - svetim.Sai Babi su takođe bili potrebni sati da isprazni svoja creva. Kako se broj sledbenika povećavao, ove prirodne potrebe su se pretvorile u ceremoniju sa pompom i obožavanjem. Ceremoniju koja je nastala oko pražnjenja creva, Sai je nazvao lendi. On bi odlazio, da isprazni creva svakog dana u određeno vreme, obično kasno ujutro na obližnje polje, praćen paradom sledbenika - neki su čak i svirali muziku. Pa ipak, ova lendi ceremonija je imala neku spiritualnu misteriju. Sai Baba je jednom objasnio: ˝Dok vršim nuždu, ja upućujem svoje abdalije - spiritualne posrednike na unutrašnjim planovima - u njihove dužnosti u vezi sveta. Prizivam ih muzikom tokom parade.˝** Sai Babina lendi ceremonija je bila povezan Sa njegovim radom na grubom planu. Mada spoljašnje ponašanje Savršenih Učitelja može izgledati zagonetno, ono je, iznutra gledano, puno značenja, zato Sto je svaka njihova akcija za dobrobit sveta. Čak i onda kada obavljaju nuždu ili mokre, oni univerzalno delaju, i to posebno na grubom planu, a ne toliko na unutrašnjim planovima.Jednom je u uzvišenom stanju izjavio: ˝Ja sam Onaj koji je bez Atributa - Apsolut!Univerzum je moje prebivalište.Brahma je moj otac, a Maja moja majka.Njihovim spajanjem, ja sam dobio ovo telo.Oni koji misle da seja nalazim u Širdiju ne poznaju pravog Saija, jer ja sam besforman i sveprisutan! ˝Jednom drugom prilikom, Sai Baba je objasnio svojubožanstvenost:˝Ja sam Bog. Ja sam Mahalakšmi, Ja sam Vitoba... Ganeša... Datatreja...Ja sam Narajan!**** ˝Lakšmi...Narajan˝, i ostali, su različita božanstva hinduističkog Panteona bogova i boginja (anđela). U ovom slučaju, Sai Baba je mislio na razne božanske atribute svoje personalnosti ili Božanskosti; tako npr. Ganesa predstavlja univerzalni um.Zašto idete do Ganga u Benaresu?Poklonite se pred mojim stopalima -ovde teče istinski Gangl˝Sai Baba je bio gous tip spiritualne osobe. Ovakav tip je veoma redak. Jednom je neki čovek otišao u džamiju gde je Sai Baba spavao i pronašao sve učiteljeve udove razbacane po podu! U jednom uglu su bile učiteljeve ruke i šake, u drugom noge i

53

stopala, a u trećem njegova glava! Svaki ud je bio odvojen od trupa! Jadni čovek je bio zaprepašćen. Uplašen, pomislio je kako treba da obavesti lokalnu policiju da je fakir ubijen - mučki raskomadan. Ali se uplašio da bi policija mogla njega da optuži za zločin, i tako je otišao kući ne znajući šta da radi.Sledećeg jutra zabrinuti čovek je ponovo otišao do džamije. Na njegovo šokantno iznenađenje, ugledao je Sai Babu živog, kako priča sa nekim sledbenicima; pitao se da lije ono stoje video prethodne noći bila noćna mora.Ovaj čovek nije znao da fakir poseduje ovu retku osobinu. Ponekad, zbog svog unutrašnjeg rada, Savršeni ulaze u gous stanje i delovi njihovog fizičkog tela se razdvajaju. Kada se neka određena faza rada završi, njihovo telo se automatski ponovo spaja, vraćanjem u grubu (telesnu) svest.** Gous, izgovara se i goul, je spiritualni termin. Onaj ko je gous poseduje okultnu moć da raskomada svoje telo i kasnije vrati udove na njihovo mesto. Ova gous karakteristika takođe se javlja u nekim osobama koje su opijene Bogom -mastima (božanskim ludacima). Zanimljivo je pomenuti da je Sai Baba posedovao ovu gous karakteristiku. Pošto je odlučivao o prvom svetskom ratu, možda je ovo imalo veze sa svim onim telima koja su raskomadana na bojištima.

54

Postoji još jedna priča o čoveku koji je prisustvovao Sai Babinom samozaboravu. Fakir je uvek spavao sam. Svake noći, Sai je ulazio u gous stanje. Priča se daje spavao na krevetu koji je bio otprilike visok metar i po, ali da se na njega nije peo nikakvim stepenicama. Jednom kada se Sai povukao u svoju sobu, neki čovek se krišom privukao prozoru da vidi kako Sai lebdi do svog kreveta. Ali se zaprepastio kada je ugledao telo bez ruku, nogu i bez glave! Istog trenutka čovek je oslepeo i to slepilo mu je bilo kajanje do kraja života.Sai Baba nije bio osoba bez humora. Često se šalio sa svojim sledbenicima i čak ismevao njihove slabosti. Međutim, sve do svoje smrti, zadržao je uzdržani asketski život fakira. Nazivao bi Boga ˝jadnikom˝, - takođe i Fakirom. ˝Pošto je Bog siromašan, i ja sam siromašan.˝Nosio je jednu istu kafhi košulju sve dok se nije toliko iscepala i poderala, da je jedan od njegovih učenika morao silom da je skine sa njega i da mu da novu. Čak i posle toga, Sai je često sedeo sa iglom i koncem, strpljivo je krpeći. To je bilo isto parče tkanine koje mu je u mladosti dao Gopai Rao. Kasnije, kada se potpuno pocepala, zašio je delove i sačinio turban koji je nosio oko glave.Sai Baba je u svojoj jedinstvenoj ličnosti spojio hinduističke i muslimanske karakteristike, i imao je sledbenike obe vere. Nikada nikome nije zabranjivao da jede meso, nego je čak naređivao nekim braminskim sveštenicima da napuste vegetarijanstvo i jedu šta god im je volja. Jednom retkom prilikom, on sam je skuvao meso i podelio ga onima koji su se sakupili.Iako je njegov pogled bio uvek sjajan i prodoran, priroda mu je bila srdačna. Njegove lične navike su uvek bile stroge, ali je njegov ašram bio neformalan i živ. Ličnost mu je bila tolerantna i prijatna, mada je ponekad postajao dalali ili besan i ljut zbog nečijih neuspeha. Taj dalali vid Sai Babine prirode bio je izražen u ljubimcu koga je gajio - tigru. Jedno vreme tigar je živeo sa Sai Babom i pratio ga pri šetnjama. Tigar je bio njegov ljubimac, kao stoje to običnom čoveku pas ili mačka. Kada je tigar umro, Sai ga je lično sahranio u njegovom grobu.Kada su posetioci dolazili po daršan Sai Babe, bilo je uobičajeno da on od njih traži da isprazne svoje novčanike ili džepove, i da sav novac daju njemu kao daksinu - novčani poklon učitelju. Ali ako bi mu bilo ko prišao sa željom za nečim materijalnim, Sai bi govorio: ˝Alah malik hai!˝ - što u ovom slučaju znači ˝Bog je taj koji daje!˝ Sai Baba je držao gomilu manjeg kamenja pored svog velikog kamena na kojem je sedeo, i gađao bi tim kamenjem skoro svakoga ko bi dolazio po njegov daršan. Iako su se mnogima dešavala čuda, oni koji su bili pogođeni kamenom, primili bi njegov blagoslov i postali istinski Saijevi sledbenici.1886, Sai Baba je imao nekoliko astmatičnih napada; svom učeniku Malsapatiju je rekao: ˝Sačuvaj mi telo tri dana. Ako se vratim, sve će biti u redu... Ako se moje telo ne povrati u život, sahrani ga i postavi dve zastave na humci.˝ Sai je onda zaklopio svoje oči i ušao u stanje samadija, u kojem je njegovo telo bilo kao mrtvo. Njegovo disanje i puls su potpuno stali i telo mu je, sasvim beživotno, ležalo tri dana i noći.Neki od učiteljevih sledbenika su bili skrhani bolom, i svesni jedino toga daje njihov učitelj umro. Hteli su da izvedu poslednje ceremonije, ali ih je verni učenik Malsapati u tome sprečio, zagrlivši telo Sai Babe. Tačno onako

55

kako je Sai predvideo, posle sedamdeset dva sata njegove oči su se polako otvorile i on je ponovo ušao u svoje telo, ali nije nijednu reč rekao u vezi rada kojeg je obavljao u tom stanju, ili o razlogu zbog kojeg je ušao u ovakav samadi.*Blizak učenik koji se uvek nalazio kod Sai Babe, bio je čovek po imenu Bara Baba, što znači ˝Veliki Baba˝. Rastom je bio je ogroman i debeo. Sai Baba je Bari svakoga dana davao po 100 rupija za hranu koju bi ovaj jeo i jeo, a zatim ispočetka jeo i jeo. Sai Baba je jeo jedino hleb i sirov luk koje bi isprosio, dok je Bara Babi kupovao najfiniju hranu koja je mogla da se nade.Zbog čega je Sai Baba vodio računa da se ovom učeniku da velika svota novca za enormnu količinu hrane, dok je on sam živeo na onome što bi isprosio? Ovaj ogromni čovek je bio skladište samskara svih onih koji su dodeljivali svoj novac Sai Babi tokom daršana, i samskare svih tih ljudi su bile potpuno uništene kada je Bara Baba dostigao Mukti - Oslobođenje -fizičkom smrću.Jednom se desilo da je nekog lopova uhvatila policija sa vrećom punom dragulja. Lopov je u policiji rekao daje sve te dragulje dobio od Sai Babe. Jedan inspektor je zatim posetio Širdija kako bi istražio okolnosti i na kraju optužio fakira.Policajac je popunjavao svoj formular dok je ispitivao učitelja. ˝Kako ti je ime?˝, zapitao je.˝Zovu me Sai Baba.˝˝Kako ti se zove otac?˝˝Isto Sai Baba.˝˝Kako ti se zvao guru?˝˝Venkuša!˝˝Koje si vere ili religije?˝˝Kabir!˝˝Kojoj kasti pripadaš?˝Samadi je stanje spiritualnog zanosa ili privremenog zaustavljanja mentalnih i fizičkih životnih snaga.˝Parvardigar!˝˝Koliko si star?˝˝Stotine hiljada godina.˝˝Da li ćeš se zakleti na sudu daje ovo što govoriš istina?˝˝Ja sam Istina.˝˝Da li poznaješ optuženog?˝˝Da, poznajem ga... ja poznajem svakoga.˝˝Optuženi tvrdi daje tvoj sledbenik i da živi sa tobom. Da li je to tačno?˝˝Jeste, svi su sa mnom...Svi su moji.˝˝Da li si optuženom dao neke dragulje kao što on tvrdi?˝˝Da, dao sam mu... Ko daje šta i kome?˝˝Ako si optuženome dao dragulje, kako si ih ti dobio?˝˝Sve je moje... Sve mi je dato.˝Policajac je bio savladan. Konačno je lopov oslobođen optužbi, a slučaj zatvoren.Sai Baba je palio duhni (vatru) svake noći u džamiji Milostive Majke. U džamiji je takođe neprekidno gorela uljana lampa, za koju je ulje uvek prosio od različitih trgovaca u Širdiju. Jednog dana, međutim, nijedan

56

trgovac nije hteo da mu da ulje. Sai se vratio do džamije, napunio lampu vodom i zapalio je! Lampa je gorela bez ulja i kada su sledećeg jutra seljani saznali za ovo ˝čudo˝, zaista su mu poverovali; tako je Sai Baba postao istinski centar pažnje u Širdiju.Savršeni Učitelj vidi sve one koji su sa njim povezani. Jednog dana 1910.god, Sai Babaje sedeo pored duhni kada je odjednom, umesto da spusti drva na vatru, spustio svoju ruku u plamen. Neki sledbenik je potrčao da mu izvuče ruku, ali je ona sva već bila u opekotinama.Kada su ga zapitali zastoje to učinio, Sai je objasnio: ˝Jedan od mojih sledbenika je grnčar nedaleko odavde. Njegova žena je upravo tada radila u sušnici, sa kćerkom u naručju. Kada je čula daje njen muž doziva iznenada je ustala i dete je upalo u peć. U tom trenutku, ja sam ubacio svoju ruku u vatru. Ne smetaju mi opekotine, važno je da je dete spašeno. Da to nisam uradio, devojčica bi izgorela.˝Posle nekoliko godina boravka u Širdiju, Sai Baba je sagradio hram pored džamije u znak sećanja na svog gurua Gopal Raoa. Podizanjem ovog novog hrama u čast hinduističkog sveca, odmah pored stare muslimanske džamije, moglo se videti daje deo Sai Babinog spiritualnog rada postizanje spiritualnog jedinstva hindusa i muslimana. U stvari, Sai Baba je često džamiju Milostive Majke nazivao ˝Braminskom džamijom˝.Ponekad su u džamiji Sai Babi čitali Kuran muslimanski sledbenici, a ponekad bi prisustvovao arati ipuda ceremonijama, zajedno sa pevanjem Gite i Ramajane, koje su obavljali njegovi hinduistički sveštenici. Sai Baba je bio neuobičajeni Savršeni Učitelj, jer je u sebi spajao hinduističke i muslimanske spiritualne karakteristike, i njegov rad sa pripadnicima obe religije je dokazivao da između njih zapravo nema velike razlike, jer je Onaj kojeg obožavaju jedan te isti.Niko nije sa sigurnošću znao da li je Sai Baba rođeni hindus ili musliman, ali je očigledno da je njegov spiritualni rast bio direktno povezan sa oba, zato što je imao i hinduističke i muslimanske učitelje. Sai je bio jedinstven: oblačio se kao musliman, ali je nosio znakove svoje kaste na čelu kao hindus. Proslavljao je praznike i festivale obe religije sa jednakim oduševljenjem. Citirao bi Kuran na zadovoljstvo muslimana, ali je isto tako dobro poznavao hindu Sastre ili spise.Nekome kao što je to bio Sai Baba, sopstveni ljudski identitet i religijske razlike nisu ništa predstavljale. Kada ga je jednom prilikom neko upitao gde je rođen, on je odgovorio: ˝Nemam mesto rođenja.˝Preko deset godina, hiljade ljudi se okupljalo oko Sai Babe - mnogi sa idejom materijalne koristi. Sai Baba je jednom rekao za one koji su tražili njegov blagoslov: ˝Ja sam taj koji traga za njima i koji ih dovodi ka meni; oni ne dolaze svojom voljom. Mogu biti udaljeni stotinama milja, ja ih opet privlačim ka sebi kao da su na koncima.˝Često je ponavljao svojim sledbenicima:˝Ja vam dajem ono što želite, da biste počeli da želite ono što ja želim da vam dam. Moj učitelj mi je rekao da dajem velikodušno svima onima koji mi nešto zatraže; ali mi niko od vas ne traži mudrost... Moja riznica je otvoren,-. Ipak, niko od vas ne dovozi kola kako bi odvukao pravo blago. Posegnite duboko i uzmite ono što vam istinski pripada... ali niko ne želi da se potrudi.Kažem vam, svi vi koji dolazite, ovakva prilika se ne ponavlja! Ja sam Jedini, ja sam Bog˝

57

On je upravljao prvim svetskim ratom. Kada bi Sai Baba prelazio iz džamije do hrama Gopal Raoa, pevao se arti. U to doba, kada je hodao između džamije i hrama, na njegovom licu se moglo videti čudno svetio. Takođe je činio čudne pokrete prstima u vazduhu. Ovakvo ponašanje se nastavljalo svakog dana pune četiri godine, od početka prvog svetskog rata do njegovog završetka.Tokom ratnih godina, Sai Baba je često govorio: ˝Ja sam bezobličan i sveprisutan. Ja nisam ovo telo koje vi zovete Sai... ja sam Vrhovna Duša - celokupna kreacija. Ja sam sve i ja sam u svakome. Ja sam u svecima, kriminalcima, životinjama, i u svemu ostalom... Ništa se ne dešava bez moje volje. Moje svetio

58

je od Boga; moja religija je Kabiri - Savršeno Gospodarenje - a moje bogatstvo leži u blagoslovima koje jedino ja mogu da dam.˝Jednog dana, dok je rat bio još uvek u toku, kada se Sai Baba vratio sa lendi ceremonije, pogled mu je pao na jednog mladića kao ni na kog drugog nikada do tada. PARVARDIGAR Ovu jednu reč, snažnu kao okean, Sai je izgovorio dok je mladić pao pred njegova stopala.** Parvardigar je termin sufija za Onoga koji održava kreaciju. To je isti Onaj koji je pozna i kao Višnu u misticizmu Vedanle. Onaj koji sve prožima je Svemoćni Održavatelj.Kome se Sai Baba obraćao? Oči koje su uhvatile pogled Sai Babe pripadale su zoroastrijskom mladiću koga je poljubila Babađan, krunisao Narajan Maharad i okitio Tađudin Baba. Pogled starog fakira kao daje bio prikovan, i velika reč je ponovo skliznula sa njegovih usana: ˝PARVARDIGAR˝. Zatim je po treći put sveta reč izronila iz dubina Učiteljeve božanstvenosti, kada je izjavio: ˝PARVARDIGAR!˝, i pao ničice pred mladićem.Sledbenici koji su bili svedoci ovog nesvakidašnjeg događaja, behu zapanjeni. Skriveno je i duboko njegovo značenje, mada se odigrao na prašnjavoj ulici siromašnog sela u Maharaštri, u Indiji, decembra 1915. Kada je gomila okružila Sai Babu, mladića su potisnuli u stranu. Sai Baba se vratio na svoje mesto, dok je mladić nastavio svoj put. Naše Doba je povikalo gomili, ali ga niko nije čuo: ˝Zar ne prepoznajete onoga kome se Sai poklonio? I vi treba da mu se poklonite i predate!... Ne ostavljajte ga iza sebe! On je Drevni!˝

59

Sa završetkom rata, tačnije 28. septembra 1918, Sai Baba, tada osamdesetogodišnjak, oboleo je od groznice koja je trajala dva dana. Posle toga stari fakir više nije ništa jeo; očigledno je bio svestan bliske smrti. Sai Baba je neku staru ciglu upotrebljavao godinama kao uzglavlje. Jednog dana dečak koji je čistio džamiju ispustio je ciglu i ona se prelomila na dva dela. Kada je Sai Baba naišao, videvši ciglu, rekao je:˝ Nije se slomila cigla, već moja sudbina. Cigla je bila moj životni saputnik i asistirala mi je u mom radu. Bila mi je draga kao sam život. Sada, kada je slomljena, zemljani sud mog života takođe će biti uskoro slomljen.˝Posle sedamnaest dana bez hrane, Sai Baba je izdahnuo u 2:30, rano ujutro, uz reci: ˝Ah, Deval˝ - ˝On, Bože!˝ Glavu je naslonio na rame najbližeg učenika. Bio je to 15.oktobar 1918, u ranu zoru važnog hinduističkog praznika Daseraha.I na samom kraju je bilo gorkog razlaza između njegovih učenika - hindusi su hteli da se telo kremira, a muslimani da se sahrani. Posle tri dana žučne rasprave, telo je sahranjeno u hramu koji je on sam nešto ranije podigao u čast Boga Krišne. Dok se telo Sai Babe spuštalo u vertikalnu raku, izgledalo je kao daje živo. Jadno fakirovo telo je i dalje sadržavalo Nesadrživog Boga!Sai Baba je jednom rekao: ˝Ja ću biti aktivan i živ čak i u svom grobu. Čak i posle mog mahasamadija*:, ja ću biti sa vama onog trenutka kada pomislite na mene.˝ Do današnjeg dana ove reči su se pokazale kao istinite, budući daje Sai Babin grob u Širdiju postao najpopularnije mesto hodočašća bilo kom savremenom spiritualnog učitelju Indije.* Savršeni Učitelj svesno umire kada završi svoj univerzalni rad. Mahasatnadi znači napuštanje sadguruove fizičke forme, i predstavlja svesno napuštanje svela ili nivoa materije, energije i uma.O, Bezimeni! O, ti koji se zoveš Sai!Kako ti se možemo odužiti za sve ono što si učinio za nas?Ti si besformnog Boga spustio u formu i dao Mu moć! SAVRŠENI UČITELJI - GLAVA VII   Upasni Maharađ, Kralj Jogija  Jedino je Sai Baba znao ko je zaista on bio: ˝Ne postoji niko ko mu je ravan. Njegovu vrednost poznaje jedino Bog. Njegova veličina je tolika da kada biste stavili svet na jednu stranu, a njega na drugu, on bi bio veći!˝U okolini Nasika, u Indiji, tragalac po imenu Kašinat je očajavao, i u svojoj patnji i bespomoćnosti, odlučio je da umre! Prošao je pored grada i uputio se ka džungli, gde je naišao na nekoliko pećina. One su pripadale strmoj Borgad planini koja se uzdizala usred džungle i bila idealno mesto za dočekivanje smrti, pošto nije bilo nikoga u okolini, niti bilo kakve hrane ili vode miljama unaokolo.Kašinat je ušao u malu pećinu i u njoj proveo dva dana i noći bez hrane, vode ili sna, žudeći za smrću - izazivajući je da dođe, a ako se ne pojavi, mislio je, baciće se sa stene. Trećeg dana se zapitao zbog čega traći svoj život prizivajući smrt, kada može da misli o Bogu! I tako je počeo tiho da ponavlja Božje ime danima.

60

Kašinat se vremenom apsorbovao u svoju božansku kontemplaciju na Boga i zaboravio sve - svoj očaj, svoju porodicu, svoj život u svetu. Ušao je u veoma dubok samadi i u tom stanju blaženstva i ushićenja ostao nekoliko meseci.Međutim, Kašinat nije mogao da provede ostatak svog života tako apsorbovan; ovaj dvadesetogodišnji mladić je bio predodređen za nešto mnogo više od ostajanja u nepoznatoj izolovanoj pećini, utopljen u božansku kontemplaciju.Kašinata je iz samadija vratila senka nekog čoveka koji se nadvio nad njim. Zaprepastio se kada ga je figura zgrabila i počela da mu dere kožu sa tela - a odmah potom nestala! Zastrašujuća prikaza vratila je Kašinata u telesnu svest. Opipao je telo i sa olakšanjem otkrio da mu je koža nedirnuta.Kašinatova sledeća fizička senzacija je bila jaka žeđ; osećao je kao da mu je jezik iščupan iz usta! Mislio je da će umreti od žeđi, ali nije mogao ni da vikne, a čak i daje mogao, ko bi ga čuo u tom udaljenom mestu? Nalazio se u pustoj pećini, bez imalo vode. Da se negde u okolini i nalazila voda, ne bi uopšte mogao da se pomeri, pošto mu je telo bilo ukočeno usled neprekidnog devetomesečnog sedenja u jednom položaju. Umirući od žeđi, um mu je prešao u polusvesno stanje i u sledećoj viziji je video sebe kako umire! Smrt koju je tražio kada je ušao u pećinu, sada je bila neizbežna. Pomirio se sa sudbinom, utešen što će se uskoro sjediniti sa duhom Boga.

61

Ali, neko je nadgledao ovog mladića. To je bio fakir iz Širdija, Sai Baba, koji se nalazio udaljen oko sto milja; fakir je imao drugačije planove - nameravao je da ubije Kašinata na drugi način, a da ga ipak sačuva u životu.Dok je Kašinat ležao bez svesti u pećini, Sai Baba je poslao svoje abdalije - spiritualne posrednike - da nadviju tamne oblake i spuste bujice kiša na planinu. Voda! Potoci života - uticali su u pećinu gde je Kašinat ležao umirući i sakupljali se u bazen tik pored njega. Probuđen grmljavinom i bljeskovima munja, Kašinat je otkrio da mu je voda došla sama do usana i da mu nežno kapije na jezik. Ostao je da leži dopuštajući vodi da oživi njegovo izmrcvareno telo.Oh, Kašinat! Poželeo si da umreš, a opet piješ vodu! Zašto je piješ? Zar se ne sećaš da si hteo da umreš? Moraš da piješ, moraš da preživiš. Neko je hteo da je popiješ, i sada zgrćeš rukama vodu. Konačno, tvoja žeđ je utoljena.Fakir iz Širdija je bdio nad tobom; Sai, čiju si riznicu ljubavi trebao da naslediš, ali to tada nisi znao.Bez obzira koliko se trudio, Kašinat nije mogao da umre po sopstvenoj volji. Koje bio ovaj predodređeni hindus po imenu Kašinat? On je kasnije postao poznat kao Upasni Maharađ - kralj jogija!Iako mu je rođenje proteklo sasvim normalno, za njegov život se to ne može reći. Dečak se rodio u braminskoj hinduističkoj porodici sveštenika u selu Satana, u Indiji, u oblasti Nasik, 15. maja 1870. Otac mu se zvao Govinda Šastri, a majka Rukmini. Njegov deda, Gopal Šastri, bio je učeni pandit (obrazovani bramin), sa temperamentom jednog sveca. Pre nego što će umreti, napustio je porodicu i svet i postao sanjasin u potrazi za Bogom - ne znajući da će se božanskost manifestovati u njegovom unuku, Kašinatu.Kašinat je bio drugi po redu od petoro braće, i od detinjstva je pokazivao potpuno drugačiju prirodu od njihove. Dečak je mrzeo školu i jedva da je uspeo da stigne do trećeg razreda. Roditeljima je bio problem, ali se dedi veoma dopadao, i on ga je učio Šastrama (braminskim spisima), koje je Kašinat pamtio sa velikim interesovanjem, iako je prezirao svoje školske lekcije, kao i lekcije hramskih sveštenika.U to doba, u Satani je živela starija hinduistička žena, koja se smatrala veoma posebnom. Iako je bila udovica, i dalje je nosila narukvice na rukama, uprkos običaju koji obavezuje ženu da kada joj muž umre skine sve narukvice i nikada ih više ne vrati. Ljudi su je ismejavali, a deca uznemiravala, vičući za njom:˝ Veštica!˝. Kašinat je i sam bio nevaljao, i često bi kinjio staricu, vičući za njom dok je prolazila: ˝Stara veštice, zašto i dalje nosiš sve te ukrase? Zar ne znaš da ti je muž umro?˝Pored svog lošeg ponašanja, dečak je bio problem svojim roditeljima i zato što je bio često bolestan. Kašinat je bolovao zbog slabog stomaka dok je bio manji, i pored svih različitih lekova, njegovo varenje se nije poboljšalo. Zdravlje mu se konačno sasvim pogoršalo, i doktori su postavili dijagnozu neizlečive bolesti, bez ikakve nade da će se oporaviti.Njegovi roditelji se nisu potpuno pomirili sa dečakovom neizbežnom smrću, i kada medicina više nije davala nikakvu nadu, dete su odveli do ˝vračare˝. Međutim, kada ga je ugledala, ona je počela da besni, i umesto

62

da ga izleči, proklela gaje:˝ Neka umre! On mi uvek dosađuje, zato boluje, i zato će umreti!˝Kašinat se iznenadio reakcijom, ali je i zamolio staricu za oproštaj. Ona ga je oštro izgrdila, a zatim rekla: ˝Ako misliš da ozdraviš, moraćeš da me posećuješ svaki dan.˝ Kašinat joj je obećao i počeo daje posećuje u njenom domu, gde bi oboje sedeli svakoga dana neko vreme, sami u zatvorenoj sobi.Vremenom se Kašinat oslobodio svoje hronične bolesti, zahvaljujući uputstvima ove udovice, ali se u njemu sada javio novi bol - bol žive vatre koja se zapalila u njegovom srcu dok je bio u društvu starice, jer je uskoro otkrio da ona nije bila veštica, nego zaljubljenik u Boga. Dečakova ličnost je poprimila oblik intenzivne odbojnosti prema svim svetovnim stvarima koje su ga ophrvale. Povukao se u sebe i njegovo srce se otisnulo u tajnu potragu.** Kasnije je Upasni Maharad govorio o sebi: ˝Od kada znam za sebe, svet mi je bio odvratan. Zato sam provodio dane u pećinama i džunglama utopljen u božansku kontemplaciju.˝Dečak je odbio da ide u školu i držao se podalje od nje, bežeći u šumu da meditira. Jednom kada je imao deset godina, njegov ujak Damodar ga je pronašao kako plače u svojoj sobi i zapitao ga za razlog. Kašinat, posle mnogo navaljivanja, odgovori: ˝Žalosti me kada pomislim da moram da živim od tvog rada. Ja ništa ne radim. Ja ništa ne doprinosim porodičnom održanju.˝Ujaka su ovakva dečakova osećanja veoma pogodila, i on je pokušao da ga uteši, govoreći: ˝Tvoja dužnost je da paziš na našu decu i da im pomažeš sve dok ne odrastu.˝Godinu dana je Kašinat živeo u Duliji sa svojim roditeljima, ali ideja da on njima predstavlja teret, uvek je mučila njegovu savest. Dečak je postao potišten, i odlučio je da napusti dom kako bi vodio život beskućnika; ali je bilo predodređeno da se to ne desi dugi niz godina.Iako se Kašinatovo srce bunilo protiv svih svetovnih ograničenja, njegova porodica je uredila sve neophodne pripreme za njegovo venčanje. Protiv svoje volje, Kašinat je morao da se pokori njihovoj želji, i oni su ga tako oženili za hinduističku devojku koja se zvala Durga. U to doba, po hinduističkom običaju, novopečeni mladenci su bili veoma mladi - Kašinat je imao četrnaest, a Durga samo osam godina.Očajan, Kašinat se nije interesovao za zaposlenje ili kućne poslove, i svojoj ženi je poklanjao malo pažnje. Prolazio je kroz moćna unutrašnja iskustva. U njegovom srcu je pevao neko koga on nije poznavao. Želeo je da sazna čiji je to glas slušao, i da vidi tog Pevača, ali se nalazio u užasno zbunjujućoj situaciji. U sveopštoj pometnji svog uznemirenog srca, jednog dana je napustio svoju ženu i dom, bez ijedne reči pozdrava, i pešice počeo da luta do Nasika.Kašinatov deda je nekako uspeo da sazna njegovo mesto boravka, i poslao mu pismo u kojem ga je obavestio da mu je majka ozbiljno bolesna, preklinjući ga da se vrati, tako da je mladić bio prisiljen da ga posluša. Zatim, godinu dana posle svog venčanja, njegova mlada žena je iznenada umrla. Međutim, njegova porodica ga je ponovo nagovarala da se složi sa drugim venčanjem.

63

1885, Kašinat je oženio drugu hinduističku devojku, ali svetovan život je za njega bio još uvek nezamisliv. I njoj je poklanjao veoma malo pažnje, i sav uznemiren slušao eho Pesme koja je neprestano odzvanjala u njegovom srcu. Još uvek je bio zbunjen onim što je osećao, što je čuo, i opet je pobegao. Ali, pred njegovim očima se nije pojavio niko, iako je njegovo srce neprestano zapitkivalo: ˝Ko mi to peva?˝ Odgovora nije bilo. Kašinat nije mogao da objasni ono što mu se dešava, i po drugi put se vratio kući.Iskustva su se pojačala, a samim tim i njegova zbunjenost. U srcu je bez prestanka slušao pitanje, sve dok ono nije ostavilo trag: ˝Ko to peva?... Ko to peva?˝ Pitanje mu je razdiralo um, pojačavajući nemir. Sam nemir gaje izjedao: ˝Čuješ pitanje, zar ne? Zar ne?.. .Zašto onda ne pokušaš da pronađeš odgovor? Zašto se ne potrudiš?˝ Ali mladić je bio toliko zbunjen da nije imao pojma šta se sa njim dešava. ˝Kako mogu ja da pronađem odgovor?... Gde da se uputim? Ko mi može pomoći?˝ pitao se.Konačno, Kašinat više nije mogao da podnese tu situaciju i pod izgovorom da odlazi kako bi proučavao neku medicinsku knjigu, napustio je i ženu i dom. Lutajući, zbunjene mladićeve oči su tražile odgovor gde god bi pošao.Bog je izvan ljudskog shvatanja. Da On nije toliko težak za poimanje, kako bi Kašinatov um mogao da bude toliko uznemiren? Bog je shvatio mladićevo srce, ali Kašinatov um nije mogao da shvati Njega.Kašinat je putovao sve do Pune, ali je i tamo postao nezadovoljan, pa je nastavio da hoda do Kalajan džungli izvan Nasika. Na svom putu nazad ka Satani, obuzeo ga je očaj. Tu je naišao na džungle Kajlana i strmu planinu koju su seljani nazvali Borgad, a koja se nalazila oko deset milja izvan Nasika. Smrt mu je izgledala kao jedino rešenje. Mladi Kašinat je odlučio da se ubije, bilo iznurivanjem glađu, ili bacanjem sa litice. Njegova zbrka je bila potpuna; očajavao je za Bogom. Iako je u pećini ostao devet meseci bez vode i hrane, nije umro! Kada je ispio lokve kiše, i spasio se smrti, mladi Kašinat, sav izmršaveo, bio je toliko slab da nije imao snage ni da izađe iz pećine, a kamoli da side niz planinu. Otpuzao je iz pećine i povikao:˝O bože, Ti si taj Pevač!Gde si?Želeo si da te pronađem, ali mi nije ostala nikakva snaga da dođem do Tebe.˝U podnožju Borgad planine nalazilo se malo selo po imenu Gavalvadi. Kada su seljaci spazili Kašinata kako četveronoške jedva silazi sa planine, odmah su mu prišli, i pogođeni njegovom nemoći, počeli da ga neguju sve dok nije postao sasvim zdrav. Posle otprilike mesec dana, Kašinat se vratio svom domu u Satanu. Bio je 22. jul 1890. godine, i Kašinat je imao dvadeset godina. ** Meher Baba je jednom prokomentarisao da je bilo Čudesno to što je Upasni Maharad živeo godinu dana bez hrane i vode u Borgad pećini, mnogo godina pre nego što je ostvario Boga. Kasnije, kada je Upasni postao svestan Boga, nije više bilo toliko neverovatno što je godinu dana opstao bez hrane i vode.Za godinu dana od povratka u Satanu, Kašinatov otac, deda, i druga žena su umrli. Veoma brzo nakon toga, on je napustio još jednom svoj dom, znajući da će ga majka nagovarati da se oženi i po treći put.

64

Kašinat je lutao neko vreme pre nego što se vratio u Satanu. Povratio je svoju normalnu težinu i snagu, ali mu je iz očiju i dalje zračila ista neprijatnost i uznemirenost. Pevač je sada još razgovetnije pevao u njegovom srcu - ali je još uvek bio nevidljiv. Zbunjeni Kašinat je razmišljao:˝O Pevaču, kakvo je tvoje značenje? Ako želiš da ostaneš skriven,zašto pevaš? Tvoja pesma me izluđuje!˝Za Kašinata je još uvek postojala porodična veza koju je tek trebalo da slomi. Da nije bilo tog karmičkog razrešenja, kako bi Pevač mogao da otkrije sav sjaj Svog lica? Još jednom su Kašinatovi rođaci pripremili treće venčanje. Ipak, njegove blistave oči su i dalje tragale za Pevačem, i nevidljivi glas mu uopšte nije davao mira. Pesma je neprestano odjekivala, i njena muzika je slamala Kašinatovo srce.Međutim, da bi mogao da zarađuje za život i obezbedi svoju porodicu, 1892. godine se Kašinat preselio u Sangli,gde je počeo da proučava Ajurvedičku medicinu. 1895. je postao vaid (lekar) i vratio se u Satanu kako bi mogao da počne da radi. Ali, u njemu je plamtela Pesma, i on je napustio Satanu 1896. radi Amraotija, gde je počeo da radi u svojoj bolnici. Takođe je u to doba počeo da izdaje na Maratiju ajurvedski mesečnik koji se zvao Besad Ratnamala, i koji je izlazio tri godine. Profesionalno je Kašinat postao veoma uspešan, bogat i dobro poznat lekar u ajurvedičkim krugovima, i naizgled se sredio, kako na planu zaposlenja, tako i na planu braka. Kada je imao dvadeset devet godina, rodio mu se sin, ali je beba za nekoliko meseci umrla.** Veoma retko Savršeni Učitelji imaju neko potomstvo. Za Tukarama, hinduističkog sveca se zna da je imao porodicu.Godinama je njegova patnja bila skrivena. Niko nije poznavao Kašinatovo unutrašnje stanje - iznutra je bio strašno i bolno nemiran. Pevač ga nije napuštao; Pesma nije prestajala! Ponekad se ponašao neobično, a kada bi ušao u stanje izuzetnog nemira, žena bi mu ispunjavala svaku želju, strpljivo sve podnoseći u pokušaju da mu olakša patnju.

65

Kada neko postane uspešan, on obično počne da misli o sticanju bogatstva i Kašinat tu nije bio izuzetak. Pojavila se izuzetna prilika da se u Gvalioru dobije neobrađena zemlja, ako se neko složi sa tim da je obrađuje. Tokom 1906, Kašinat je uložio hiljade rupija i dobio stotine ari, a onda počeo da provodi većinu vremena na svom posedu. Postao je mudavir, zemljoposednik.Međutim, uskoro mu je sreća okrenula leda i za dve godine je izgubio mnogo zemlje na parnicama, kao i novac i ugled; i zdravlje mu je bilo narušeno. Osiromašen, Kašinat se vratio u Amraoti 1908. da obnovi svoju medicinsku praksu, ali je vrlo brzo u video da je izgubio svako interesovanje - nije više sanjario, a unutrašnja žudnja se pretvorila u očajanje. Uz ženino dopuštenje, Kašinat je napustio lekarsku praksu i zatvorio svoju bolnicu 10.aprila 1910. i njih oboje su krenuli na hodočašće.Tokom putovanja, par je posetio Omkarešvar pored Mandate u severnoj Indiji, hinduističke sveto mesto hodočašća uz Narbada reku. Jednog dana, dok je Kašinat bio apsorbovan u nekoj šumi u dubokoj koncentraciji, doživeo je snažni šok i pao u nesvest. Disanje mu je stalo i izgledalo je kao da je mrtav. Kašinatova žena se uplašila i počela da ga poliva vodom. Posle nekog vremena je povratio svest, ali iako je njegovo telo preživelo iskustvo okultne moći, pojavili su se problemi sa disanjem.Eho pesme se pojačao i glas je zapitao: ˝O Kašinate, ko to peva?...Ko to peva u tvom srcu?˝ Ali zbunjeni Kašinat i dalje nije znao odgovor na ovo pitanje. Postao je još nezadovoljniji u potrazi za odgovorom; sada je izgledalo kao da zaista umire, dok se stalno borio sa dahom.Uz mnogo poteškoća, Kašinat i njegova žena su napustili Omkarešvar i krenuli ka Nagpuru gde je lečen od svojih respiratornih problema; ali lečenje nije dalo nikakve rezultate. Kašinatova intenzivna žudnja da konačno ugleda Pevača, bila je toliko duboka daje zapravo u njoj ležao

66

uzrok njegovog gušenja; nijedan doktor mu nije mogao pomoći. Kašinat je jecao:˝O Pevaču, zašto si toliko okrutan?Zar mi je zabranjeno da ti vidim lice?Zašto me mučiš ovom vatrom odvojenosti?Moj um je pretvoren u pepeo na plamenu Tvoje ljubavi. Zar nećeš sada otkriti Svoje lice mom pepelu?˝Nekako baš u to vreme, Sadguru Narajan Maharad je posetio Nagpur, i Kašinat je želeo da ima njegov daršan. Program još uvek nije bio počeo i mnogo ljudi je Čekalo u redu. Kašinat im se pridružio, i kada je daršan trebao da počne, Narajan Maharad je dozvao jednog od svojih učenika da mu dovede Kašinata.Kašinat je pao pred stopala Narajana Maharada. Kada je ustao, Narajan je skinuo venac koji mu je visio oko vrata i stavio ga oko Kašinata, pred mnoštvom ljudi. Kašinat je prihvatio venac kao milostivi Narajanov poklon, a zatim se izgubio u gužvi.Da li je pevač bio pronađen? Kašinat, međutim, nije ugledao Njegovo lice. Osetio je dodir Pevača, i eho njegove Pesme je postao jači. Neodoljiva melodija ga je uništavala, dok su njegove suze nestajale na vatri ljubavi.Kašinat i njegova žena su zatim nastavili svoj put do Dulije i tamo ostali sa njegovim bratom Bal Krišna Raoom. Kašinatovo gušenje se pogoršalo do te mere da je odlučio da, ako sledeći tretman ne uspe, sebi oduzme život.Zatrovan samoubilačkim mislima, napustio je Duliju sam tokom aprila 1911. Međutim, njegova bolest se mogla odstraniti samo u znatno slabijem obliku. Ali šta je očajan Kašinat mogao da radi do tada? Nije mogao ni da diše, niti da prestane da diše. Avaj, kakav je postao njegov život! Okean Boga je trebalo preći, ali to je bio okean vatre. Avaj, vatra je bila na svakom koraku! Kašinat se nalazio usred ove vatre, eto zašto nije mogao da diše! Šta je mogao da preduzme ovaj utučeni čovek? Niko, izuzev onoga koje prešao ovaj okean vatre, nije imao predstavu o tome od čega on boluje - niko nije mogao ni da zamisli njegovu pravu patnju.Sasvim sam, Kašinat je lutao kroz grad Ahmednagar na svom putu za Paitan. U Ahmednagaru je čuo za jogija Kulkarni Maharada, koji je živeo u Rahuriju, oko pedeset kilometara daleko. Kulkarni Maharad se smatrao velikim jogijem, i Kašinat je pomislio kako bi bilo mudro da ga poseti, i tako je on umesto da ode u Paitan, otišao za Rahuri.Kada je Kašinat stigao, jogi ga je primio sa velikim poštovanjem, izmasirao Kašinatovo telo sa uljem, okupao ga, a zatim poslužio hranom. Dok su jeli, jogi mu je rekao da ode u Širdi i sretne Sai Babu. Shvatajući da je Sai Baba muslimanski učitelj, Kašinatu se nije dopala ideja da od muslimana traži pomoć, i on je u sebi odbacio jogijev savet.Kašinat je napustio jogija, ali dok se još uvek nalazio u gradu Rahuri, potražio je nekog starijeg lekara. Pošto mu je objasnio svoje probleme sa disanjem, lekar mu je savetovao da pije samo toplu vodu, a ne hladnu ili normalne temperature. Postepeno se Kašinatovo zdravlje popravilo, ali to nije bilo zbog pijenja tople vode, već zbog dolaska Pevača koji je očekivao njihov susret i konačno ispoljavao svoju milost.Mada su se problemi sa disanjem postepeno smanjivali, Kašinat je nastavio da luta rešen da se sretne sa Pevačem. Juna 1911, Kašinat je poželeo da ponovo vidi Narajan Maharada, pa je otputovao za Bombaj.

67

Narajan je Kašinata primio sa puno ljubavi i topline, a zatim ga pozvao da sedne sa njim. Narajan je Kašinatu dao da žvaće pan list sa betel orahom, i rekao: ˝Danas sam te potpuno obojio i spolja i iznutra! Sada više ništa nije preostalo... Nema potrebe da se dalje srećemo ili razgovaramo. Tvoj posao je ovde završen.˝Ali Kašinat je bio zbunjen: ˝Kada ću te opet susresti?˝Narajan je odgovorio: ˝Ja ću doći sam da te vidim, a kada dođem, videću te tako da ću uvek biti sa tobom!˝Kašinat se zatim vratio jogiju Kulkarni Maharadu u Rahuri, koji mu je ponovo rekao da treba da sretne Sai Babu. Jogi je dalje nastavio da je on sreo fakira iz Širdija i da on nije bio običan guru, već da je bio iznad svih kasti i vera. Ubeđivao je Kašinata da je Sai Baba bio Sat Puruša - Savršeni Čovek - kao Narajan Maharađ. Ovaj put se Kašinat složio. Unutrašnji rad koji je Narajan Maharađ obavio, sada je dao svoje plodove.Fakir iz Širdija je tada bio već veoma star, imao je oko sedamdeset godina; on je oduvek bio taj Pevač koji je vodio Kašinata. Taj susret je fakir strpljivo čekao punih četrdeset godina.Kašinat je došao u Širdi rano ujutro, 27.juna 1911, i krenuo direktno kod Sai Babe po njegov daršan. Zatim je učestvovao u arti ceremoniji za Sai Babu i ručao sa ostalim posvećenicima. Uveče je prišao starom fakiru i zatražio njegovu dozvolu da ode. Sai Baba se nasmejao i uzvratio: ˝Za tebe je najbolje da ostaneš ovde - da ostaneš sa mnom. Zašto si u tolikoj žurbi da odeš?˝ Kašinat je odgovorio da ima neka neodložna posla koja mora da obavi. Sai Baba je zatim rekao: ˝Ako hoćeš da ideš, idi, ali se vrati za osam dana.˝˝ Ne mogu da obećam da ću se vratiti za osam dana˝, glasio je odgovor, ˝možda neću uspeti.˝Sai Baba ga je ubeđivao da hoće, dodavši: ˝Videću Šta mogu da učinim.˝ I uz pristanak starog fakira, Kašinat je tada otišao iz Širdija. Kašinat nije prepoznao Pevača! Napustio je Onoga koji mu je pevao celog njegovog života! Nije shvatio da je glas Sai Babe zapravo glas Pevača!Kašinat je nastavio prema Kopargaonu, gde je sreo Bramaćari Maharada, hinduističkog gurua. Ali kada su se sreli, Bramaćari gaje zapitao: ˝Jesi li bio u Širdiju?˝Kašinat mu je iznenađeno odgovorio: ˝Da, skoro sam bio tamo. Video sam Sai Babu.˝Bramaćari mu onda reče: ˝Ali nisi ispunio svoju svrhu. Najbolje je da se tamo vratiš što pre!˝Kašinat se sa tim nije složio, jer nije želeo da se vrati u Širdi, pošto mu se tamo nije sviđalo. Ostao je u hinduističkom hramu u Kopargaonu, svakodnevno posećujući Bramaćari Maharada. Jednog dana, dok se Bramaćari trudio da ubedi Kašinata kako je za njega važno da se vrati ponovo kod Sai Babe, naišla je grupa ljudi u konjskim kolima koja je putovala do Širdija po guruov daršan. Kada su saznali da je Kašinat već bio tamo, i da zna put, insistirali su da im se pridruži. Protiv svoje volje, Kašinat se sa njima uputio do sela Širdi.U Širdi su stigli popodne, i odmah otišli u džamiju po daršan Sai Babe. Stari fakir je bio zadovoljan što ponovo vidi Kašinata, i posle daršana ga je zapitao: ˝Kašinat, koliko je dana prošlo od kada sam te poslednji put video?˝

68

Kašinat se za trenutak zamislio, pa je odgovorio: ˝Osam dana.˝Sai Baba je nastavio: ˝Da li se sećaš da sam ti rekao da ćeš morati da se vratiš za osam dana?˝Shvatajući istinitost njegovih reci, Kašinat je uzvratio: ˝U pravu si, Sai, tvoji metodi su izvan mog razumevanja.˝U tom času Kašinat je konačno prepoznao Pevača! Odlučio je da ostane pored Sai Babe u Širdiju, kako bi mogao svakodnevno da posećuje arti ceremoniju i da ima fakirov daršan. Iako je sada znao ko je stvarno bio Pevač, Njegovo božansko lice je još uvek bilo skriveno i on je jače nego ikada žudeo da ga ugleda. Oči starog fakira su tek trebale da zasijaju Božjom milošću i ljubavlju!Posle nekoliko dana, Sai Baba je zapitao Kašinata: ˝Da li imaš neke pare da mi daš za dakšinu?˝Pošto je imao malo novca, Kašinat je izabrao staru potamnelu rupiju i dao je starom fakiru. Uzimajući ga u ruku, Sai Baba je pogledao novčić i rekao: ˝Pogledajte kakav mi je novčić dao! Ovaj čovek je namerno izabrao ovaj tamni novčić za mene!˝Kašinatu je bilo neprijatno, pa je zamolio: ˝Sai, vrati mi taj novčić da ti dam drugi.˝Ali, stari fakir je odgovorio: ˝Hoću samo ovaj novčić. Neka mi ostane ova crna rupija.˝ Kasnije je dodao: ˝Iako si mi dao jedino ovaj bezvredni novčić, ja ću se postarati da ostvariš Istinu!˝Tokom večere, Kašinat je i dalje bio duboko uznemiren prethodnim događajem, pa je izabrao novi rupi i vratio se u džamiju. Pružio je novčić starom fakiru, govoreći: ˝Sai, bila je to strašna greška što sam ti dao onaj crni rupi. Doneo sam ti novi. Molim te, prihvati ga i oprosti mi.˝Sai Baba je uzeo novčić i dok gaje stavljao u maramu, pojavio se čovek po imenu Hairbau Čaubal i pružio gomilu rupija Saiju. Stari fakir se naljutio i zatražio još novca od Čaubala, ali se ovaj branio da je dao sve što je imao. Sai Baba je zatim rekao Čaubalu da se vrati odmah kući i da donese sav novac koji ima. Čovek je bio zadovoljan zato što mu se pružila mogućnost da sve što poseduje preda Sai Babi. Videvši ovo, Kašinat je uzeo sav novac koji je imao i predao ga Sai Babi.Svakog dana pre artija, Sai Baba je držao predavanja o spiritualnim temama, tako da su samo oni kojih su se one ticale, mogli da ga prate. Kašinat je otkrio daje većina onoga što je Sai Baba govorio upućeno lično njemu, kao i onome što mu se tokom života dešavalo. Kako je vreme odmicalo, Kašinat je postajao ubeđen da starom fakiru ništa nije nepoznato.Ovako su prošla dva meseca. Kašinat nije hteo nikoga da opterećuje, a pošto nije imao novca, poželeo je da napusti Širdi i da prestane da živi na onome što mu je Sai Baba davao. Zamolio je jednog bliskog učenika po imenu Madav Rao Despande da govori sa Sai Babom o njegovom slučaju, i da dobije blagoslov. Kada je Madav to i učinio, Sai Baba je odgovorio: ˝Kaži Kašinatu da će dobiti odobrenje da ide tek kada svi računi budu sređeni.˝ Sai Baba je mislio na Kašinatovu karmu.Nešto kasnije, dok je Kašinat masirao jedno stopalo Sai Babe, a Madav Rao drugo, Madav je ponovo počeo priču u vezi Kašinatovog odlaska. Sai Baba ga je potpuno ignorisao. Kasnije, međutim, Sai Baba je rekao Madav Raou: ˝Slušaj dobro ono Što ću ti reći u vezi Kašinata. On ne treba ovde da

69

ostane godinu dana, ili godinu i po, nego četiri godine. Za četiri godine, Bog će mu se smilovati i svi njegovi računi biće sređeni.Kašinat treba da provede svoje dane sam u Vitoba hramu. Odvedi ga tamo. Ne treba da bude uznemiravan; provodiće svoje dane u hramu sam i u tišini.Budućnost će mu biti senzacionalna. Ne postoji niko ko mu je ravan. Njegovu vrednost poznajem jedino ja. Njegova veličina je tolika, da kada bi stavili ceo svet na jednu stranu, a njega na drugu, on bi bio veći. Tolika je njegova vrednost!Neka ostane izdvojen i sam u Vitoba hramu. Šta god treba da uradim za Kašinata, uradiću.˝Madav Rao je ovo preneo Kašinatu, koji je namah pomislio: ˝Kako je to moguće? Ne mogu ja biti tolike sreće! Kako to može biti istina?˝ Zatim je otišao direktno kod Sai Babe i zamolio ga za dozvolu da napusti Širdi.Ali stari fakir je odbio da mu je da. Pripremao je Kašinata iznutra za samoću u napuštenom hramu posvećenom Krišni, nazvanom i Kandoba hram- što znači hram Sadgurua. Sai Baba je ohrabrivao Kašinata: ˝Sada više ni o čemu ne moraš da brineš. Znam ko si ti. Znam koliko si vredan.Tražio sam te toliko godina. Sve ono što si do sada uradio, bilo dobro ili loše, u stvari je bilo urađeno kroz mene. Ti mene ne znaš; ali ja tebe vrlo dobro poznajem. Godinama sam u svom srcu gajio misli o tebi. Nema potrebe da oklevaš. Ostani ovde sa mnom.Ako nisi u stanju da izvršiš ono što sam ti rekao, nije važno. Ja ću ti lično kupiti kartu i proveriti da li si u vozu. Neću dozvoliti da voz igde stane; voz će te odvesti direktno tamo gde ja želim da stigneš.˝Kašinat se smirio dok je ovo slušao. Neki sledbenik iz Bombaja, koji je bio prisutan, zapitao je: ˝Sai, da li si mu ti dao sve?˝

70

˝Da˝, odgovorio je Sai Baba˝ dao sam mu sve. Ono što je moje i njegovo je! Između nas nema odvojenosti ili razdvajanja... Potpuno odgovaram za njega.˝Kašinat je uskoro otišao da živi u Kandoba hramu, udaljenom oko tri milje od Sai Babine džamije. Tako su otpočele četiri godine najstrožeg uzdržavanja. Po ceo dan bi boravio u hramu - prepunom škorpija i zmija - a odlazio bi jedino na Sai Babine artije. Posle nekog vremena, Sai Baba mu je zabranio da i njima prisustvuje.Dada Seb G.S. Karparde, Sai Babin sledbenik, bio je poslat da mu čita knjige Panč Dasi (Pet Robova), ali Kašinat nije bio nešto posebno zainteresovan da čuje ezoteričnu mudrost.* Tada je prekinuto sa čitanjem. Apsorbovan u svoje unutrašnje iskustvo, Kašinat se otisnuo, sada je on postao Pevač, ali sva veličanstvenost Pesme još uvek nije bila otkrivena.

71

* Ezoterična knjiga Panč Dasi (Pet Robova) možda se odnosi na pet Savršenih Učitelja koji u svakom trenutku postoje negde na svetu.U februaru 1912, pristigle su vesti o smrti treće Kašinatove žene, ali on nije ispoljavao nikakvo žaljenje. Svetovne veze nisu više mogle da ga ograniče. Asketa je bio utopljen samo u svoju Pesmu i polako je zadobijao tajno znanje kako bi i drugima mogao preneti zvuke Pesme.Jednog dana, Sai Baba ga je posetio u hramu i rekao: ˝Ostani ovde. Ja prožimam celokupno postojanje. Ne postoji niko izvan mene. Pronaći ćeš me svuda.˝ Ove reči starog fakira su ohrabrile Kašinata koji je često bio neraspoložen i čak pomišljao na samoubistvo.Po uputstvima Sai Babe, hranu je Kašinatu donosio u hram određeni sledbenik. Ali posle nekoliko dana, Kašinat mu je rekao da se hrana više ne donosi, pošto nije bila spremljena sa ljubavlju. Tako je Kašinat prestao da jede, odbijajući bilo koju drugu hranu, i počeo da posti. Ovaj post je trajao čitavih godinu dana! Tokom tog vremena, potpuno je smršao, ali i postao dostojan poštovanja. Iz poštovanja je nazvan Upasni Maharađ; zbog svoje upasne i upase - služenja i posta - postao je poštovan kao onaj koji je najviše posvećen Bogu. Dolazio je dan kada će biti prozvan ˝ Kralj jogija˝ .** Ime Upasni Maharađ su mu verovatno dodelili seljaci koji su ga posećivali u Kandoba hramu. Meher Baba je kasnije Upasni Maharada nazivao kraljem svih jogijaUsled ovakvog produženog posta, zdravlje mu se znatno pogoršalo, a puls oslabio. Ali, Upasnijevo zadovoljstvo uvek je bilo jasno i sveže. Sledbenici Sai Babe su mu donosili hranu, ali je on nije jeo; ostavljao bi je psima i pticama.Tokom jednogodišnjeg posta, Upasni je bio grub i naprasit prema svakome ko bi ga posetio u Kandoba hramu, koji je postao njegov hram - hram Sadgurua! Ali ovakvo neprijatno ponašanje i odbijanje bilo kakvih poklona, bilo je samo izgovor. Konačno je ugledao lice Pevača! On sam je postajao Pesma! U ovoj neopisivoj ekstazi, nije ni pomišljao na hranu jer je izgubio svaku vezu sa sopstvenim telom; realizovao je Boga! Njegove želje su se ostvarile; Kašinat, čovek, bio je konačno mrtav.Kandoba hram je u to doba bio veoma prljav i zapušten i Upasni je sedeo nag, u prljavštini dok su škorpije i zmije gamizale po njemu. Bio je imun na

72

njihove otrovne ujede i ubode. Zaista je morao da bude nesvestan svog tela kako bi preživeo takve uslove! Zbog Sai Babine zapovesti, Upasni je sve vreme ostao u ovom čudnom hinduističkom hramu dok je silazio iz božanskog stanja do svesti o kreaciji, potpuno nesvestan svega izuzev Pevača -Sai Babe.** Kandoba hram mora da je bio napušten nekoliko godina pre nego što se Upasni nastanio u njemu i pošto je bio oronuo i napušten, bio je idealno skrovište za mnoge zmije i Škorpije.Za to vreme, Upasnijevo ponašanje je bilo zaista posebno. Povremeno je obavijao svoje telo nekom krpom, napuštao hram i lutao okolo. Ponekad bi smatrao da ima telo žene, pa se ponašao i govorio kao da je žena. Ponekad bi se pridružio čistačima ulica ili krojačima. Takođe bi vukao plug umesto bivola u polju. Jednom je okupao obolelog od lepre i oprao mu odeću, a zatim popio tu vodu! Onda je jednom legao pored mrtvog konja i počeo da ga ljubi dok su vrane uživale u lešini.Dok je boravio u Kandoba hramu, Upasni je imao mnoga okultna iskustva i vizije. Jednom prilikom, tokom faze realizacije, odjednom je otkrio dva diva u hramu i uplašen, pokušao da pobegne. Ali, oni su ga zgrabili, i dok mu je jedan otkinuo glavu i razbio lobanju, drugi mu je izvadio mozak i bacio ga u stranu. Zatim mu je taj drugi u lobanju usuo svetlost. Ovo je bila svetlost Sat-Ćit-Anande - Beskrajnog Znanja, Moći i Blaženstva! To je bila Kašinatova smrt i Realizacija Upasni Maharađa kao Večitog Jednog.Tokom te jedne godine, Pevač je stekao znanje i moć da prenosi ovo raspevano blaženstvo Pesme. Upasni se vraćao u svest kreacije i kada je povratio svest o telu, Sai Baba mu je poslao posvećenika sa kafom i hranom; post od godinu dana se završio. Od tada, Upasni je jeo i pio redovno u malim količinama, sve dok nije povratio punu telesnu svest.Između 1912. i 1914, Upasni je prolazio kroz period vraćanja svesti o kreaciji. Nag kao jogi asketa, živeo je u tom hinduističkom hramu uznemiravan škorpijama i zmijama. Tokom 1914. potpuno je povratio normalnu ljudsku svest. Uz milost Sai Babe, povratio je svest o tri sveta - mentalnom, suptilnom i grubom - pošto je dostigao Božju Svest. Sada je Pevač bio savršen i mogao je drugima preneti zvuke Pesme! Zvali su ga Upasni Maharađ -Sadguru - živi Savršeni Učitelj. Sai Baba je objavio svim svojim sledbenicima da je Upasni savršen i slao mu ljude da čuju Božansku Melodiju. Pevač je dostigao znanje o Sahadu - Svemu. I postao svemoćan.Doktor Ćidamba Ram Pilai je tokom tih godina pratio Upasnija u Kandoba hramu. Jednog dana 1913, Upasni je predvideo početak Prvog svetskog rata u društvu dr Pilaija, i kada je rat otpočeo godinu dana kasnije, doktorova vera u Upasnija se pojačala; kasnije je dolazio kod Upasnija i brinuo o njemu.Dr. Pilai je imao prijatelja koji se zvao Dr. Ganapat Rao iz Sindija, i koji je živeo u jednom gradu pored Nagpura u centralnoj Indiji. Upasni je rekao Pilaiju da bi želeo da napusti hram i Pilai mu je savetovao da odsedne u Ganapatijevom domu. Upasni se složio, ali ih je upozorio da nikome ne saopštavaju njihov plan.U ponoć, 25.jula 1914, Upasni i Dr. Pilai su seli u voz za Sindi. To je bio prvi put da je Upasni napustio Širdi posle tri godine i seljaci su se iznenadili kada su otkrili da je Upasni otišao iz hrama. Kada su neki otišli kod Sai

73

Babe i zapitali ga šta se desilo sa Upasnijem, on im je odgovorio: ˝Dr. Pilai gaje sakrio.˝Upasni je upozorio Dr. Pilaija da nikome ništa ne govori u Sindiju, i tako je Sai Babina izjava protumačena kao šala. Durgabai Karmakar je bila posebno iznenađena Upasnijevim nestankom, jer je svakodnevno donosila u hram hranu i obraćala mu se kao ˝spiritualnoj majci˝. Na njenu veliku radost, Upasni je poslao dr Pilaija natrag u Širdi da dovede Durgabai sa njim u Sindi, gde je ona ostala da mu priprema hranu.Upasni je proživeo strašnu fizičku patnju u Kandoba hramu što je posebno uticalo na njegov probavni sistem; pojavili su mu se nekoliko puta hemoroidi koji su zahtevali hitnu operaciju. Mada je odbio svaki anestetik tokom operacije, prošao ju je sasvim mirno, bez ikakvog grča. Posle ove operacije, Upasni se odrekao obične odeće i počeo da se zaogrće jutanom vrećom, i tu skromnu odeću je nosio do kraja života.Iz Sindija, Upasni je otputovao do Nagpura i tamo ostao u dr Pilaijevoj kući. Mnogi su dolazili po njegov daršan i Upasni je sa njima razgovarao na veoma fin ali i dubokouman način. Dok je bio u Nagpuru odbijao je da jede u domu Dr. Pilaija; preko dana je lutao ulicama grada proseci hranu i posećujući mnoge kuće. (Nije zabeleženo da lije Upasni imao bilo kakav kontakt sa Tađudin Babom, koji se takođe nalazio u Nagpuru u to doba.)Brat Dr. Pilaija, Ćina Svami odveo je Upasnija za Karagpur u prvim danima oktobra 1914. Mada niko nije znao za Upasni Maharađovu realizaciju, ljudi su automatski dolazili zbog njegovog daršana, privučeni sjajem jedinstvene ličnosti.Tokom ovog perioda Upasni je bio sasvim nemaran prema čistoći tela ili udobnostima. Ležao bi u prljavim straćarama i molio za hranu sa zemljanom posudom. Vršio bi nuždu u toj istoj posudi, i kada bi je oprao, jeo je i molio za hranu iz nje! Ponekad bi čak i pomešao svoj izmet sa hranom! Međutim, ljudi su bili privučeni njegovom božanskom lepotom, jer je uprkos svim spoljašnjim manifestacijama, nagi čovek bio Savršeni Učitelj prepun spiritualnog vina koje je moglo da utoli svačiju unutrašnju žeđ.Pošto je neko vreme ostao u Ćinijevom domu tokom februara 1915, Upasni se preselio u siromašnu kuću čoveka po imenu Namdeo Mahar i njegove žene Bagu. Tu je Upasni ostao u štali, koja se naslanjala na njihovu skromnu kuću. Ovaj siromašni par je gajio duboku ljubav prema Upasniju i mada su pripadali jednoj od najnižih kasti haridana - Nedodirljivih - ortodoksni bramani iz najviše kaste su ih posećivali radi Maharađovog daršana. Očigledno je kakvu je moć posedovala božanska personalnost Upasni Maharada, inspirišući čak i najindoktriniranije bramine, pune predrasuda, da zaborave na uska ograničenja njihovog religioznog vaspitanja. Jer, bramini nikada ne ulaze u kuću Nedodirljivih.Kada bi bogati hindusi dolazili pred Upasnija u kuću siromašnih Haridana, on bi pred njih stavljao nešto od Namdeovog skromnog nameštaja i govorio: ˝Obožavajte ovo, zato što je Bog u svemu!˝Jednom je Upasni pomagao nekom kovaču kada su neki bogati posetioci došli kod njega. Upasni im je pokazao čekić i rekao: ˝Poklonite se njemu, zato što je Bog u svemu!˝ Oni su to i uradili i on je bio veoma zadovoljan.Nekom drugom prilikom, Upasni je postavio iznošenu cipelu na sto i zapovedio jednoj ženi: ˝Izvedi arti pred ovom cipelom, zato što je Bog u

74

svemu!˝ Ona ne samo da je to uradila, već je i ponela sa sobom cipelu kao Sadguruov prasad da ga obožava i kod kuće.Iako je u to doba bio Sadguru, Upasnijeva spoljašnja pojava u Karagpuru bila je slična Brahmi-Bhootu. Izgledao je odsutan i nije pokazivao nikakve znake grube telesne svesnosti. Jednom su ga neki anglo-indijski dečaci sreli u odsutnom stanju, i obesili venac od starih cipela oko vrata, čak pokušali da ga maltretiraju, stavljajući mu pseći izmet u usta, pošto su mislili da je običan luđak. Danima je Upasni lutao sa ovim vencem, odbijajući svaki pokušaj da mu se venac skine sa vrata. Konačno ga je neko od starijih skinuo i zamenio vencem cveća.Upasni se strogo obraćao ljudima: ˝Sve dok ne budete bili u stanju da jedete đubre, nećete moći da napredujete u spiritualnosti!˝ Ovim je mislio da svako treba da ode izvan zadovoljstva i bola, dobrog i lošeg, čistoće i prljavštine.Upasni je uvek podučavao da Bog prebiva u svemu - dobrom, lošem, lepom, ružnom, čistom i nečistom. Jednom je neki čovek doneo rukom rađenu stolicu od skupog sandalovog drveta za Upasnija. On ga je strogo ukorio, govoreći: ˝Spali ovu stolicu i izvedi svoju puđu pred vatrom!˝ Čovek je prihvatio pepeo kao prasad.Ovaj nagi Sadguru nosio je samo jutanu vreću preko sebe, a opet je prihvatao sve vere i kaste. Jednom, kada je ušao u džamiju, seo je da prijatno porazgovara sa grupom muslimana o Muhamedu. Takođe je posećivao domove hrišćana i zoroastrijanaca i govorio o Isusu i Zaratustri.U Karagpuru je živeo čovek po imenu Ćandu Baba, koji se smatrao Sida-Purušom, i koji je takođe išao svuda nag sa pamučnom tkaninicom oko sebe. Bilo gde i bilo kad, Ćandu bi skidao svoju krpu i hodao potpuno nag. Jednom su se Upasni Maharađ

i Ćandu Baba sreli na ulici. Oba naga čoveka su gledala jedan u drugog nekoliko trenutaka, a zatim se Ćandu sklonio. Ćandu Baba je bio asketa suptilnih planova i često je slao ljude kod Upasnija po njegov daršan.Pošto je proveo deset meseci među Nedodirljivima u Karagpuru, 4.avgusta 1915, bez ikakve najave, Upasni je otišao za Nagpur. Sledbenici su bili zaprepašćeni, i mnogi su jadikovali zbog njegovog iznenadnog nestanka. Kada je stigao u Nagpur, Upasni je poslao telegram da ih uteši, ali budući da su mu bili veoma odani, osećali su i dalje bol zbog njegovog odlaska.

75

Britanske vlasti, međutim, nisu volele da nagi sadui ili sveti ljudi hodaju po Nagpuru, pa je tako jednom Upasnija na ulici presreo neki policajac zajedno sa svojim narednikom. Oni su ga upozorili: ˝Moraćeš da obučeš nešto ako želiš da hodaš javno ovim ulicama, ili ćemo te uhapsiti!˝Upasni je sasvim nevino zapitao: ˝Zar već ne hodam u odeći, gospodine?˝ Policajac ga je ponovo pogledao i zaprepastio se kada je video daje Upasni obučen u dugačku, žutu halju od svile zvanu pitamber. Poklonio se Upasniju i zamolio za izvinjenje. Tokom ovog događaja, narednik je sve vreme video da Upasni ima samo vreću prebačenu preko sebe; ali se plašio da ga uhapsi.Nakon kratkog ostanka u Nagpuru, Upasni se vratio u Širdi i ponovo nastanio u Kandoba hramu. Ozbiljan ton uzdržavanja je nestao na neko vreme. Hram je poprimio razdraganu atmosferu uz sledbenike koji su se sakupljali u sve većem broju.Od 1915. do 1917. mnogi od onih koji su dolazili u Širdi po Sai Babin daršan, takođe su odlazili do Kandoba hrama da vide i Upasni Maharađa. Bez obzira na vrućinu ili hladnoću, ljudi su sedeli izvan hrama slušajući predavanje, i jednom čak dok pljusak nije prestao, do kraja saslušali Sadgurua.Jednog određenog dana, religiozni učitelj, sa izgledom svamija, došao je Sai Babi i arogantno sebe izjednačio sa starim fakirom. Nadmeno se razmećući, zapitao je: ˝Kako ste?˝˝Dobro sam˝, odgovorio je fakir, ˝dobro ja da si došao. Treba mi neko kome ću moći da poverim veoma važan posao. Hoćeš li to uraditi za mene?˝˝Da˝, odgovorio je svami, ˝ako je to nešto važno˝.˝Otiđi u Vitoba hram i donesi mi 400 rupija˝, rekao je Sai Baba.Svami je zapitao: ˝Od Upasni Maharađa?˝˝Da, od njega˝, glasio je odgovor. ˝Idi i odmah mi donesi taj novac.˝Svami je otišao do Upasni Maharađa koji je sedeo nag ispod drveta pored hrama. Svami je oholo povikao: ˝Sai Baba me je specijalno poslao da uzmem 400 rupija od tebe. Odmah da si mi ih dao!˝Čuvši ovo, Upasni je odjednom ustao, dograbio čoveka i počeo da ga udara pesnicom. Posle nekoliko udaraca, Upasni ga je zapitao: ˝Jesi li primio svojih 400 rupija? Gubi se odavde!˝Svami je bio sav modar i slomljen, i ipak je uspeo da se vrati Sai Babi i ispriča mu šta se desilo. Stari fakir se nasmejao: ˝On mi nije dao 400 rupija; pa ipak, dobro je da ih je dao tebi!˝Svamijev ponos je bio slomljen, i on je znao da je sam kriv za kaznu koju je dobio. Skrušeno je napustio Sai Babu.

76

Upasni Maharađ je postao čuven kao Sai Babin spiritualni naslednik ili glavni učenik, a njegova slava se proširila toliko da su neki od Sai Babinih sledbenika postali ljubomorni i počeli da smišljaju mnoge načine kako da mu naude, i čak skovali zaveru da ubiju Upasnija. Kako bi olakšao celu neprijatnu situaciju, Upasni je pod izgovorom da ide na drugu operaciju hemoroida i uz dozvolu Sai Babe, otišao u grad Mirad, gde je operacija i izvršena. Kada se oporavio, Upasni se nije neko vreme vraćao u Širdi, nego je putovao po Indiji i pričao sa ljudima o raznim spiritualnim temama. Kada se tenzija u Širdiju smanjila, on se vratio.

77

Bilo je to tokom decembra 1915, kada je mladi zoroastrijanac, kome se Sai Baba obratio sa ˝Parvardigar˝, lutajući u odsutnom stanju, naišao na Kandoba hram. Upasni Maharađ je u to vreme ponovo postio i izgubio je dosta na težini. Sasvim nag je sedeo na stepenicama hrama kada je mladić ušao sklopljenih ruku. Gledajući ga direktno, Upasni je podigao kamen i bacio ga na mladića, udarajući ga tako da je rana odmah prokrvarila.Dali je Upasni bio ljut na ovog mladića? Ne! Njegovo lice je zračilo prijatnim pobedničkim smeškom, kao i mladićevo okrvavljeno lice! Osmesi pobede su se videli na licu obojice.Mladić nije pobegao nego se još više približio Upasniju; konačno su se zagrlili. Upasni je celivao ranu, uveo ga u hram, gde su ostali dva dana sami, a zatim poslao nazad kući. Niko ne zna šta se zapravo desilo, osim toga da je Upasni mladiću otkrio njegov sopstveni identitet jednosti sa Drevnim!

78

U julu 1917, čovek zvani Šankar Patil odveo je Upasnija u Sakori, siromašno selo oko pet kilometara udaljeno od Širdija. On je zatražio od Upasnija da se iseli iz Kandoba hrama i da se trajno premesti u Sakori. Sai Baba se složio sa ovim premeštajem, ali se Upasni ipak premestio samo na obod sela, na mesto gde su se nalazile hinduističke lomače za spaljivanje mrtvih. Tada su mu seljani sagradili zemljanu kolibu i sledbenici su počeli da pristižu.Groblje se pretvorilo u mesto daršana. Posle nekog vremena, podignut je mali hram nasuprot kolibe, u kojem su postavljene fotografije i slike Sai Babe i Upasnija. Izgrađen je poseban oltar gde su se nalazile Upasnijeve drvene sandale.Za vreme različitih hinduističkih praznika groblje je postajalo mesto veselja. Veliki broj hindusa se sakupljao u Sakoriju i Upasni im je dozvoljavao da ga obožavaju u skladu sa njihovim religioznim običajima. Muškarci i žene su sedeli danju i noću, neprekidno izvodeći dapu - ponavljanje Božjeg imena. Upasni je povremeno razgovarao sa njima o različitim aspektima Vedantizma i ovi razgovori su zapisani i objavljeni na Maratiju - a kasnije prevedeni na engleski.Čak i kao Sadguru, Upasni je izvodio neka uzdržavanja. Uveče, 25. decembra 1921., kada su sledbenici došli po svoj uobičajeni daršan u njegovu kolibu, iznenadili su se kada su otkrili da se Upasni zaključao u mali kavez od bambusa. Upasni je tajno sastavio kavez i postavio ga kada nikoga nije bilo u blizini, i tog dana ušao u njega. Sledbenici su počeli da plaču i mole za objašnjenje, zato što je kavez bio veoma mali - Upasni je u njemu bio sav zguren i nije mogao uopšte da se uspravi.Da bi ih smirio, Upasni je odgovorio: ˝To je Božja volja, što radi vašeg dobra ja moram da se zatvaram. U uobičajenim zvaničnim poslovima, kriminalac može biti oslobođen samo ako neko garantuje za njega. Slično tome, ja garantujem za oslobođenje svojih sledbenika, ovde na božanskom sudu.Kavez je mesto razrešenja svih vaših grehova! Ovo nije običan kavez, već okean blaženstva i ko god bude umirao misleći na njega, bez sumnje će dostići stanje Mukti-Anande˝ (Oslobođenja ili Večnog Blaženstva).Upasni Maharađ je samovoljno zatočio sebe u bambusov kavez skoro trinaest meseci i za to vreme nije nijednom izašao! Jeo je (uglavnom bakri i čatni), urinirao i vršio nuždu, kupao se, i sve to unutar uskih zidova kaveza. Sledbenici su održavali kavez čistim koliko su mogli pod takvim okolnostima, i služili ga svim što mu je bilo potrebno izvan kaveza. Arati se izvodio svakog dana, praćen devocijskim pesmama koje su pevale device - one su postale njegove konje - monahinje. Upasni je u to doba iz kaveza održao dosta predavanja o spiritualnosti.Konačno, uveče, 31 .januara 1924, Upasni je pozvao stolara i rekao mu da napravi otvor između šipki. Upasni je izašao iz kaveza na zadovoljstvo svojih sledbenika. Došlo je vreme kada je trebao da se upozna sa cvetom iz svoje bašte. Ime deteta je bilo Godavri.Privučena spiritualnošću još od malena, Godavri Vasudev Hatavalikar je imala samo devet godina kada je 1923. prvi put došla u Sakori sa svojim roditeljima da oda poštovanje Sadguruu. Istog trenutka, na čuđenje svih prisutnih, videvši devojčicu, Upasni joj je rekao: ˝Dete, uskoro ćeš moći da brineš o svemu što ovde vidiš. Sve ovo pripada tebi.˝

79

Neko vreme Godavrina porodica je ostala u Sakoriju. Jednog dana za vreme te prve posete, devojčica je sama došla da vidi Upasnija i popela se u njegovo krilo. Neko je bio upravo završio puda ceremoniju i okitio Upasnija. Upasni je skinuo venac, i stavio ga oko devojčicinog vrata, što je iznenadilo sledbenike.Godavri je bila dete-nevesta, ali se posle nekoliko godina Godavrijev muž dramatično odrekao sveta i ponudio je Upasnijevim stopalima - tako joj je omogućio da se trajno pridruži Upasnijevom ašramu, gde je postala najvažnija žena-učenik.** Godavri Vasudev Hatavalikar, sada poznata kao Godavri Mai, još uvek upravlja Sakori ašramom i nadgleda sve ženske učenike - kan je (monahinje). Kaže se da Savršeni Učitelji uvek imaju po dve glavne žene-učenice u svom užem krugu. Jedna ima ulogu spiritualne majke, kao Durgabai Karmakar, a druga spiritualne sestre - Što je u ovom slučaju bila Godavri. Kanje imaju ulogu spiritualnih tena i Upasni se prema njima odnosio kao prema svojim ženama, naravno bez ikakvog fizičkog kontakta, pošto je odavno transcendirao svoje telo i pol.Uskoro po napuštanju bambusovog kaveza, Upasni je otišao u Širdi sa nekim svojim sledbenicima tokom marta 1925. To je bilo prvi put daje Upasni Maharad posetio Širdi od kada je Sai Baba umro nekoliko godina ranije. Tu je Upasni primljen sa velikim poštovanjem i čašću, dok su ga vodili do Sai Babinog groba.

Upasni se prisećao doživljaja sa Sai Babom sa suzama na licu. Obišao je Sai Babin duni i vratio se u džamiju Milostive Majke. U džamiji su ljudi dolazili po Upasnijev daršan, i pevali arti iz doba kada je Sai Baba bio živ. Upasni se poklonio pred grobom Sai Babe i sam započeo pevanje još jednog artija.

80

Upasni je obišao svako mesto koje je bilo povezano sa radom i sećanjem na Sai Babu. Konačno je seo pod drvo pored Kandoba hrama i dugo plakao. Niko nije mogao da shvati razlog tolikog žaljenja, ali za one koji su prisustvovali ovoj dirljivoj sceni, njegove suze su bile vino u kojem su okupali svoja srca.Iako je Upasni Maharad bio poznat kao Sai Babin glavni učenik, on je posetio Širdi još samo jednom, deset godina kasnije, 14. aprila 1936, kada je ponovo bio dočekan uz krajnje poštovanje.

Oko Upasnijevog centra su nikli mnogi hinduistički hramovi, veliki i mali, i Sakori je postalo trajno mesto prebivanja Upasnija, iako je on često putovao širom Indije, posećujući Hajderabad, Bombaj, Kolapur, Indor, Benares, Surat, Nagpur, Dabulpur, Ahmednagar, Punu i mnoga druga. Tako je ovaj Sadguru imao

81

sledbenike širom Indije, i vršio je veliki uticaj na tadašnju hinduističku kulturu. Posebno je uticao na Mahatma Gandija.** Kada je Mahatma Gandi sreo Upasni Maharada, bio je zgranut njegovim odricanjem. Gandi je prišao Upasniju uz dužno poštovanje, a da bi odstranio Gandijev spiritualni ponos, Upasni je skinuo jutanu vreću ne skrivajući svoje genitalije i rekao mu:˝Ti si veliki čovek, ali šta to meni znači?˝ Upasni se nije ponašao prema Gandiju sa poštovanjem, niti kao prema važnom političaru i vođi zemlje. Mnogo godina kasnije, 1931, kada je Gandi sreo Meher Babu, bio je iznenađen sličnošću sa Upasni Maharađem, kao i dubokom spiritualnom povezanošću. Meher Baba je objasnio Gandiju da je Upasni Maharađ zaista bio savršen.Mladi zoroastrijanac koga je Upasni gađao kamenom, dolazio je s vremena na vreme punih sedam godina. Priča se da su sledbenici Upasnija, kada su videli mladića kako neutešno plače, pomislili da se kaje. Upasni nije ništa objašnjavao u vezi njega. 1921. mladić je ostao u Sakoriju punih šest meseci i onog dana kada je otišao Upasni mu se poklonio izjavljujući: ˝Ti si Adi Šakti, što znači:˝Ti si Primalna Energijal˝Tokom 1922. mladić je dolazio dva puta u posetu Upasniju u Sakori, i oba puta ostao po otprilike šest meseci, ali posle toga više nije video Upasnija čitavih dvadeset godina. Međutim, Upasni je često pominjao ovog mladića. 1936, Upasni je otišao u Ahmednagar zbog služenja artija pred fotografijom ovog mladića. Kasnije je Upasni zapitao ljude koji su bili prisutni: ˝Da li vi uopšte znate koje on? On je Avatar!˝Upasni Maharad je spustio Primalnu Energiju u ljudsku formu. Taj mladić je postao njegov vodeći učenik i spiritualni naslednik, a i sam Učitelj sa Svešću Boga. Obojica su se poslednji put sreli u pustoj oblasti Dahigaon, 17.oktobra 1941. Sreli su se sami, i bez ikoga drugog, ostali zajedno u

82

nekoj kolibi. Nikome nije poznato šta su tamo radili, ali se priča da je Upasni opet ponovio: ˝Adi Šakti!˝ i odmahnuo u znak odlaska sa ovog sveta.Posle ovog susreta u Dahigaonu, Upasni Maharađ je počeo da nagoveštava svoj skori odlazak. Želeo je da otputuje u severnu Indiju, i baš pred odlazak za Hajderabad iz Sakorija, zajedno sa Godavri i ostalim monahinjama, 24. novembra 1941. izjavio je:˝Sve će se završiti za mesec dana.˝12. decembra 1941. Upasni je posetio Punu, ali je odbio da dozvoli bilo kome da mu se pokloni ili ima njegov lični daršan.

83

Umesto toga je na zemlju postavio kokos i rekao svima da mogu pred njim da se isto tako poklone. Tom prilikom su ga čuli kako nerazgovetno izgovara: ˝Umoran sam... Umoran sam od svega... Sve ću da završim... Sve ću da završim vrlo brzo.˝ Prisutni su pomislili da se to odnosi na drugi svetski rat.Sadguru se vratio u Sakori 19. decembra i davao daršan dva dana, ali se sve vreme žalio na bol u grudima. 22. decembra je otišao za Satanu, gde se upravo završavala izgradnja hrama, podignutog u čast njegovog rođenja. Požurujući radnike da što pre završe svoj posao, rekao im je zagonetno: ˝Sunce se spušta... Sunce se spušta.˝Upasni je proveo jednu besanu noć u Satani, a sledećeg dana je pozvao glavnog radnika na izgradnji hrama i rekao mu: ˝Moj zadatak je obavljen. Ti se moraš pobrinuti za ostalo. Sada, hoćeš li mi dopustiti da odem? Možeš li sve obaviti u mom odsustvu?˝ Radnik, nesvestan ironije Upasnijevih pitanja, otpozdravio mu je i Upasni je stigao u Sakori uveče 23.decembra.Obično je Upasni, Čim bi došao iz nekog mesta van Sakorija odlazio da se pokloni kavezu od bambusa, ali je ovaj put otišao direktno u svoju kolibu.Rano ujutro 24.decembra 1941, Upasni se požalio na jake bolove u srcu. Godavri, koja je spavala u istoj sobi, probudio je glas: ˝Zar još uvek spavaš? Došlo je vreme kada si potrebna!˝ Uplašena, probudila se i videla Upasnija u bolovima.

84

Upasni je zatražio melem od slačice, i legavši, rekao: ˝Biću u redu za petnaest minuta.˝ Izgledalo je kao da spava, dok su se ostali koji su se nalazili oko njega, trudili da mu ne smetaju. Onda su, posle dva ili tri sata, kada su primetili da se uopšte ne pomera, sledbenici pozvali doktora koji je samo mogao da potvrdi da je Upasni Maharad napustio telo.** Interesantno je pomenuti da su se, dok se Upasni Maharad Spremao da napusti telo, Japanci spremali da bombarduju Perl Harbur, što je bio direktan povod za ulazak Sjedinjenih Država u drugi svetski rat.Pogrebne ceremonije su se izvele u Sakoriju sledećeg dana u skladu sa hinduističkim običajima. Kremacija i mimohod sledbenika koji su prolazili pored lomače, trajao je satima. Pevačevu Pesmu sada su pevali plamenovi. Pepeo je sačuvan u Sakoriju, ali njegovo svetio i dalje obasjava naše Doba.O Upasni Maharađ, upućujemo ti naše pozdrave! Tvoje ime će se tek poštovati u vekovima koji dolaze!Ti si spustio Drevnog i dao mu znanje kojim je obrisao suze našeg Doba!

85