Visoka poslovna škola strukovnih studija

Leskovac

Specijalističke strukovne studije

S E M I N A R S K I R A D

Predmet: Strategijsko upravljačko računovodstvo

Tema: Poslovno odlučivanje i informacione potrebe preduzeća

Mentor: Student:

mr Dragana Ranđelović, prof. Marija Mitić

Indeks br. 238/2016

Leskovac, 2017. godine

Sadržaj Uvod ..................................................................................................................................................... 1

1. Poslovno odlučivanje ....................................................................................................................... 2

1.1. Vrste odluka .............................................................................................................................. 2

1.2. Aspekti poslovnog odlučivanja ................................................................................................. 2

1.3. Vrste odlučivanja ....................................................................................................................... 5

1.4. Okolnosti odlučivanja ............................................................................................................... 6

2. Informacije ....................................................................................................................................... 6

2.1. Interna i eksterna komunikacija ................................................................................................ 8

2.2. Informacioni sistem preduzeća ................................................................................................ 10

2.3. Osnovne grupe informacionih sistema .................................................................................... 11

3. Računovodstvo i računovodstveni informacioni sistem ................................................................. 13

4. Primer ............................................................................................................................................. 16

Zaključak ............................................................................................................................................ 22

Literatura ............................................................................................................................................ 23

1

Uvod

Odlučivanje je jedan od osnovnih zadataka svakog menadžera, bez obzira na kom se

menadžerskom nivou ili funkciji nalazi. Menadžeri su stalno suočeni sa problemima odlučivanja.

Svaka menadžerska aktivnost započinje odlukom. Odluka uvek predstavlja reakciju na neko

stanje, na nešto što treba preduzeti ili promeniti. Na primer u uslovima velike neizvesnosti i rizika

veoma je teško donositi efikasne odluke, i u takvim uslovima, veoma često, okruženje je nemirno

i turbulentno. Da bi menadžer doneo pravilnu odluku, on se koristi kako klasičnim metodama

(baziraju se na iskustvu i intuiciji) tako i savremenim metodama odlučivanja. Danas savremeno

menadžersko odlučivanje se zasniva na naučnim principima, kvalitetnim informacijama i

efikasnom procesu prosuđivanja. Najpoznatija podela odluka je na operativne (javljaju se na

prvom menadžerskom nivou; menadžeri odlučuju kako da realizuju dnevne radne obaveze

odeljenja), taktičke (karakteristične za drugi nivo menadžmenta; menadžeri odlučuju o

funkcionisanju pojedinih sektora; na primer direktor proizvodnje odlučuje kako da efikasno

funkcioniše celina procesa proizvodnje) i strateške (javljaju se na najvišem nivou menadžmenta;

izvršni menadžer odlučuje o globalnoj politici organizacije i strategijama za njeno sprovođenje).

U radu će biti više reči o aspektima poslovnog odlučivanja, vrstama odlučivanja i okolnostima

odlučivanja.

Informacija je znanje na kome se bazira donošenje odluka, ili preciznije, informacije su

obaveštenja i podaci koji u pravom momentu u odgovarajućoj formi stoje na raspolaganju organu

ili pojedincu, tako da donošenju odluke i preduzimanju akcije može da se pristupi pri optimalnom

stepenu informisanosti. U drugom delu rada će biti reči o internoj i eksternoj komunikaciji,

informacionom sistemu preduzeća i osnovnim vrstama informacionih sistema. Informacioni

sistem mora biti adekvatan, efikasan, funkcionalan. Preduzeće da bi ostvarilo što bolje rezultate,

raspolagalo što kvalitetnijim informacijama i donosilo pravilne odluke, treba pratiti razvoj tehnike

i tehnologije, pored ostalog. Važno je spomenuti da su osnovni informacioni sistemi u preduzeću:

informacioni sistem proizvodnje, informacioni sistem marketinga, kadrovski informacioni sistem

i finansijski informacioni sistem. Na samom kraju rada će biti reči o računovodstvu,

računovodstvenim informacijama i njihovim korisnicima (interni i eksterni korisnici) i

računovodstvenom informacionom sistemu. Inače u osnovne finansijske izveštaje, koji

predstavljaju izvor informacija prilikom donošenja poslovnih odluka, svrstavaju se: bilans stanja,

bilans uspeha, bilans tokova gotovine, izveštaj o promenama na kapitalu i napomene uz

finansijske izveštaje.

2

1. Poslovno odlučivanje

Odlučivanje je kognitivni (saznajni) proces koji se sastoji od prepoznavanja problema i biranja

mogućih rešenja koja vode do nekog željenog stanja. Poslovno odlučivanje je odgovoran i težak

posao, jer odluke osim što treba da se donesu, moraju se i sprovesti. Menadžersko poslovno

odlučivanje zavisi od nivoa menadžmenta na kome se donosi odluka, te zbog toga su najzahtevnije

strategijske i inovativne odluke, potom taktičke i na kraju operativne (rutinske) odluke.

1.1. Vrste odluka

Postoje sledeće vrste odluka, ukoliko se nivo odlučivanja uzme kao kriterijum:1

1) strateške,

2) taktičke i

3) operativne.

Strateške odluke donose najviši poslodavni organi u preduzeću. Ova vrsta odluka su dugoročne

odluke, kojima se uređuje misija preduzeća na tržištu, tj. određuje se odnos preduzeća prema

okruženju u smislu proizvoda ili usluga koje će preduzeće pružati. Za jedno preduzeće je bitna

vizija i misija. Vizija je inspirativna izjava koja definiše smer u kojem se preduzeće želi razvijati.

Vizija mora biti jednostavna, razumljiva svima, realna ali istovremeno mora biti uzbudljiva i

predstavljati izazov. Za razliku od vizije, misija je način na koji će preduzeće ostvariti svoju viziju.

Strateške odluke se uglavnom odnose na planiranje razvoja. Pod razvojem preduzeća se

podrazumevaju promene koje su nastale u njegovoj organizacionoj strukturi i strukturi delatnosti

preduzeća. Osnovni kriterijum uspešnosti strateških odluka je efektivnost sistema.

Taktičke odluke donosi srednje rukovodstvo. Taktičke odluke obezbeđuju sprovođenje strateških

odluka. Kriterujum vrednovanja taktičkih odluka je efikasnost sistema. Ove odluke su

kratkoročne. Taktičkim odlukama se često definišu aktivnosti u pojedinim fazama ostvarivanja

strateške odluke. Prosto rečeno, ostvarenjem taktičkih odluka dolazi se do ostvarenja strateškog

cilja preduzeća.

Operativne odluke obezbeđuju realizaciju taktičkih odluka. Ove odluke se donose svakodnevno

od strane operativnog rukovodstva.

1.2. Aspekti poslovnog odlučivanja

Što se tiče aspekata poslovnog odlučivanja, razlikujemo:2

- programirano i neprogamirano odlučivanje,

- pojedinačno i grupno odlučivanje.

Programirano odlučivanje znači donošenje odluka koje su vezane za svakodnevne (rutinske)

probleme, koji se često ponavljaju te zbog toga njihovo rešavanje ima poznatu proceduru. Ova

1 Marjanović, M. i Mihailović, I., 2009, Strategijski menadžment drugo dopunjeno izdanje, Visoka poslovna škola

strukovnih studija Leskovac, Leskovac, str. 22. 2 https://hr.wikipedia.org/wiki/Poslovno_odlu%C4%8Divanje, viđeno 22.04.2017. godine u 11:00.

3

vrsta odlučivanja se koristi na svim nivoima menadžmenta, ali najviše je prisutna na nižim

nivoima menadžmenta.

Neprogamirano odlučivanje označava donošenje odluka u novim i nepoznatim situacijama. Ove

odluke se takođe nazivaju inovativnim, zbog prethodno navedenog. Ove odluke se javljaju na

višim nivoima menadžmenta (misli se na top menadžment). Kod ove vrste odlučivanja zahteva se

i subjektivno odlučivanje, naročito kada su u pitanju nesigurne situacije ili kada su problemi, o

kojima se odlučuje, slabo definisani.

Pojedinačno odlučivanje je brzi proces odlučivanja i izbegava problem grupnog mišljenja, ali

upravo zbog toga nosi sa sobom veliku odgovornost ukoliko su odluke koje se donesu pogrešne.

Odluka pojedinca koja se donese na ovaj način, može biti rezultat trenutnog emotivnog stanja ili

osećaja pojedinca.

Glavna obeležja pojedinačnog odlučivanja su sledeća:3

- sve što pojedinac svesno radi, radi zato jer je motivisan da tako postupa,

- konačna odluka pojedinca je posledica nekoliko faktora, a ne samo koliko ga neki cilj

privlači,

- u konačnoj odluci, pojedinac je izabrao onaj cilj za koji je relativno najviše motivisan,

- prilikom pojedinačnog odlučivanja treba se voditi računa da se ono ne razvije u autokratski

stil odlučivanja, koji je prihvatljiv stil samo u određenim situacijama jer pojedinac tada

ima manji broj ideja i mogućnosti za rešenje problema.

Postoje četiri tipa donosioca pojedinačnih odluka, to su:4

- iracionalna osoba,

- kreativna osoba,

- klasični (administrativni) tip,

- administrativni (bihevioristički) tip.

Iracionalna osoba predlaže odluku uprkos strahovima. Kod kreativne osobe odluke se temelje na

željama za vlastitim razvojem. Što se tiče klasičnog (administrativnog) tipa donosioca

pojedinačne odluke, reč je o potpuno informisanim osobama. I na kraju administrativni

(bihevioristički) tip donosioca pojedinačne odluke, odluke se donose u uslovima ograničene

racionalnosti.

Grupno odlučivanje je način poslovnog odlučivanja u kome učestvuje veći broj menadžera i/ili

zaposlenih u preduzeću. Grupno odlučivanje ima svoje prednosti ali i probleme, odnosno

negativne strane. Prednosti grupnog odlučivanja su, na primer, što grupa raspolaže sa velikim

brojem alternativa, što je rezultat raspolaganja s velikim brojem informacija i znanja te grupe.

Jedna od prednosti jeste što se putem komunikacije, ali i raspravljanja, u grupi smanjuju nejasnoće

i nesigurnosti u načinu rešavanja problema. Na drugoj strani, što se tiče negativnosti grupnog

odlučivanja, uzrok problema u grupi može biti status i moć pojedinih članova te grupe, što može

3 https://hr.wikipedia.org/wiki/Pojedina%C4%8Dno_odlu%C4%8Divanje, viđeno 22.04.2017. godine u 11:30. 4 Isto.

4

veoma da utiče na konačnu odluku. Svaka odluka koja se donosi, nosi sa sobom odgovornost, ali

i rizik. Prethodno pomenuto se vezuje za sledeći problem koji može nastati u grupi, prilikom

grupnog odlučivanja. Te tako do problema u grupi, može doći i prilikom podele rizika

odgovornosti za odluku, na primer, postoje neke nejasnoće u vezi toga. Proces grupnog

odlučivanja je dug i skup proces, ali to ne predstavlja prepreku da se primenjuje i koristi grupno

odlučivanje.

Oblici grupnog odlučivanja su:5

- brainstorming,

- nominalna grupa,

- delphi tehnika.

Brainstorming je veoma moderna tehnika odlučivanja, u kojoj učestvuje veliki broj ljudi. Sama

reč brainstorming vodi poreklo od reči brain (srp. mozak) i storming (srp. oluja, bura), pa bi

izvorno značenje ovog pojma bilo moždana oluja. Međutim ako se uzme u obzir šta predstavlja

pojam brainstorming u stvari, onda bi se termin brainstorming mogao prevesti na srpski kao

“borba mišljenja” ili “borba ideja”. Znači brainstorming je grupna metoda za rešavanje problema,

putem koje se dolazi do velikog broja ideja u jednoj grupi. Vođa grupe iznosi problem i traži

predloge članova. Komentarisanje i kritikovanje svih iznetih predloga je moguće tek kad svaki

član grupe da svoj predlog. Nakon toga kreće diskusija između članova, a potom sledi analiza i

ocenjivanje predloga koji će rešiti problem, o kojem se i odlučuje. Naravno vođa grupe mora

voditi računa da ne dominira pojedinac u grupi, kao i njegov predlog, jer svi trebaju biti

ravnopravni.

Što se tiče nominalne grupe, svaki član daje ideju, a potom cela grupa bira najbolju ideju. Ovakav

oblik grupnog odlučivanja se sprovodi u sledećim fazama:6

1) vođa definiše problem,

2) svaki član grupe ima svoju ideju i prezentuje je grupi,

3) sve prezentovane ideje se popisuju, i svaki član na popisu dodaje još po jednu svoju ideju,

4) vodi se rasprava o idejama,

5) glasanje za najbolju ideju, gde svaki član rangira nekoliko najpovoljnih ideja,

6) o rang listama se raspravlja sve dok se ne postigne konsenzus oko konačne rang liste,

7) ideja koja je na taj način stigla na vrh predstavlja konačnu ideju.

Delphi tehnika se primenjuje kada treba ispitati više osoba nego da se to isto uradi direktnim

kontaktom licem u lice ali i kada se želi izbeći dominantan uticaj jedne osobe. Grupa se sastoji od

stručnjaka (eksperata) a idealno je kada je članovima grupe nepoznato ko je sve uključen u rad.

Postizanje sporazuma oko konačne odluke stručnjaka i donosioca odluke sprovodi se upotrebom

upitnika. Koraci u delphi tehnici su:7

1. prezentovanje problema (upitnik),

5 https://hr.wikipedia.org/wiki/Grupno_odlu%C4%8Divanje, viđeno 22.04.2017. godine u 12:00. 6 Isto. 7 https://hr.wikipedia.org/wiki/Grupno_odlu%C4%8Divanje, viđeno 22.04.2017. godine u 12:00.

5

2. popunjavanje upitnika,

3. prikupljanje i distribucija rezultata,

4. popunjavanje drugog (i idućeg) upitnika,

5. konsenzus (opšta saglasnost).

Delphi tehniku čine tri faze. U prvoj fazi se biraju eksperti za određenu oblast. U drugoj fazi se

tačno preciziraju zahtevi prema ekspertima, na koje će oni odgovoriti pismenim putem. U trećoj

fazi, analizu primljenih ideja vrši poslovni odbor, ili koordinatorski tim, s ciljem da se izdvoje

istovetne ideje. Pošto se veći deo ideja usaglasi, ekspertima (čije se mišljenje bitno razlikovalo od

većinskog) se predlaže da svoje ideje usaglase sa idejama većine, u smislu modifikacije i

poboljšanja. Ova faza se ponavlja dok ne dođe do potpunog usaglašavanja ideja.

Delphi tehnika ima i svoju modernu varijantu, a to je elektronska delphi tehnika. Razmena

informacija i ideja se vrši pomoću kompjuterskih modemskih veza, a ne pisanim putem, što je

primer kod klasične delphi tehnike. Prednost elektronske delphi tehnike je brža razmena

informacija, dok je njena velika slabost u mnogo manjem broju mogućih učesnika.

1.3. Vrste odlučivanja

Menadžer stiče iskustvo donošenja odluka unutar i van preduzeća u kojem radi, a okolnosti pod

kojima odlučuje menadžer međusobno se razlikuju. Razlikuju se zadovoljavajuća, optimalna i

idealna rešenja. Za selektiranje zadovoljavajućih rešenja koriste se nekvantitativne i subjektivne

metode. Za selekciju optimalnih rešenja koriste se metode naučnog posmatranja i kvantitativna

merenja. Dok kod selekcije idealnih rešenja se koriste kombinacije tehnika nekvantitativnih i

kvantitativnih metoda.

Vrste poslovnog odlučivanja su:8

1. intuitivno odlučivanje (Intuitivno odlučivanje, kao što mu i samo ime kaže, se bazira na

intuiciji donosioca odluke. Prosto rečeno, intuicija je neka vrsta predosećanja. Intuicija se

može definisati kao percepcija istine bez svesnog razmišljanja. Prema ovoj vrsti

odlučivanja, donosilac odluke ne zna da objasni zašto je postupio na određeni način.

Intuitivno odlučivanje je najviše prisutno u privatnom životu, dok u poslovnom svetu ova

vrsta odlučivanja daje male mogućnosti za izbor optimalnih (povoljnih) rešenja. Putem

intuitivnog odlučivanja se donose operativne odluke, reč je o odlukama kojima se rešavaju

svakodnevni (rutinski) problemi i pitanja.),

2. odlučivanje na temelju prosuđivanja (Odlučivanje na temelju prosuđivanja se temelji na

iskustvu menadžera i primenjuje se u onim situacijama koje se stalno ponavljaju.

Menadžer prema nekom svom sistemu procene da li je neko rešenje dobro ili štetno za

preduzeće. Putem ove vrste odlučivanja se donose taktičke odluke, gde su poznati zahtevi

i situacije, a naravno ove odluke trebaju podići efikasnost na što veći nivo. Inače efikasnost

je način da se pravi posao obavi najkvalitetnije, dok efektivnost je bavljenje pravim

poslom.),

8 https://hr.wikipedia.org/wiki/Poslovno_odlu%C4%8Divanje, viđeno 22.04.2017. godine u 11:00.

6

3. racionalno odlučivanje (Racionalno odlučivanje se primenjuje kod donošenja strateških

odluka i povezano je sa naučnim metodama odlučivanja. Strateške odluke su najvažnije

jer one određuju strategiju preduzeća i ciljeve u budućnosti. Top menadžment donosi

strateške odluke. Prilikom racionalnog odlučivanja donosilac odluke se koristi analitičkim

metodama i mora biti veoma dobro informisan.).

Kada menadžer donosi odluku, može doći do ograničenja, kao što su: nejasne okolnosti

odlučivanja, nepotpunost informacija, lična ograničenja donosioca odluke i nedovoljno sredstava

za ostvarenje rizika.

1.4. Okolnosti odlučivanja

U zavisnosti od okolnosti u kojima se odlučuje, razlikuju se tri vrste uslova odlučivanja, to su:9

- sigurnost,

- rizik,

- nesigurnost.

Uslovi sigurnosti omogućavaju donosiocu odluke da zna šta će se dogoditi s odlukom, nezavisno

od izbora varijante. Vera u odluku u uslovima sigurnosti je veoma visoka. U uslovima rizika

donosilac odluke zna mogućnost rešavanja problema, ali ne zna posledicu izbora svake

mogućnosti. Vera u odluku, od strane donosioca, opada jer donosilac ne zna sve informacije. U

uslovima rizika donosilac odluke se koristi stepenom verovatnoće i stepenom koristi određene

mogućnosti. Stepen verovatnoće se računa matematičkim modelima i procenom. U uslovima

nesigurnosti vera donosioca u ispravnost odluke je na veoma niskom nivou, jer ne postoje nikakve

informacije o verovatnoći mogućih rešenja ili se ne raspolaže dovoljnim znanjem o mogućnostima

za rešavanje problema.

2. Informacije

Donošenje odluka je jedna od svakodnevnih aktivnosti u jednom preduzeću. Svaka doneta odluka

se bazira na informacijama. Informacija je primljena i shvaćena poruka (Prinston). Reč

informacija je latinskog porekla (in formare) i izvorno je značila stavljanje u određenu formu,

odnosno davanje oblika nečemu. Informacija ima više definicija, neke od njih su:10

- „Ljudi su tvorci i nosioci informacija“,

- „Informacija mora imati određeni smisao i mora biti nosilac značenja“,

- „… svesna ili ciljna organizovanost podataka“,

- „Informacije su saznanja koja postaju dostupna pomoću sredstava komunikacija, a

poseduju obaveštajnu vrednost“,

- „Informacije su oni delovi vesti koji za primaoca imaju vrednost novosti i koji mu

omogućavaju da bolje izvrši svoje zadatke“,

9 https://hr.wikipedia.org/wiki/Poslovno_odlu%C4%8Divanje, viđeno 22.04.2017. godine u 11:00. 10https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%98%D0%BD%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0%D1%86%D0%

B8%D1%98%D0%B0, viđeno 22.04.2017. godine u 12:30.

7

- „Informacija je sve ono što daje nove podatke, ili nova obaveštenja o nekoj činjenici ili

nekom događaju, koji nisu bili ranije poznati“...

Veoma često se termin informacija i podatak poistovećuju, što nije poželjno. Informacija je

značenje koje dodeljujemo podatku. Još jedna definicija informacije je da je ona skup podataka u

nekom kontekstu. Na drugoj strani podaci su brojke i činjenice, neobrađene informacije. Pojedini

autori smatraju da su podaci vrsta informacije, dok drugi smatraju da su informacije jedna vrsta

podataka. Na primer, broj 6 je samo podatak i nema nikakvo značenje, ali ako se kaže „Sada je 6

časova“ onda je reč o informaciji, jer je, konkretno ovde u ovom primeru, broju šest dodeljeno

neko značenje. Na osnovu ovog se može zaključiti da se informacija sastoji iz podatka i značenja

koje mu je dodeljeno.

Da bi poslovno odlučivanje bilo što uspešnije, informacije koje se koriste prilikom donošenja

odluka moraju biti pravovremene i prikladne, i moraju se pravilno primeniti. U obzir, prilikom

odlučivanja, se uzimaju informacije koje su neophodne za pripremanje i donošenje neke poslovne

odluke ali i one informacije koje su potrebne da bi se ta odluka sprovela u delo. Na osnovu

prethodno navedenog, razlikuju se:11

- prvobitne odluke (baziraju se na relevantnim informacijama za njihovo donošenje) i

- korektivne odluke (zasnivaju se na informacijama o sprovođenju prvobitne odluke).

Informacije koje se koriste prilikom poslovnog odlučivanja trebaju biti i ispravne. Ispravnost

informacija zavisi od adekvatno organizovanog informacionog sistema u preduzeću. Pod

organizovanim informacionim sistemom se podrazumeva sistem dobijanja i obrade podataka ali i

sistem ocene o poslovnim pojavama.

Informacije su dakle više od podataka. Informacija uključuje i ocenu o pojavi za koju postoji

podatak, odnosno informacija mora izražavati bonitet i pravilnost neke poslovne akcije.

Preduzeće raspolaže resursima, kao što su: resursi materijala, energetski resursi, ljudski resursi,

finansijski resursi itd. U resurse jednog preduzeća se ubrajaju i informacije, koje stoje na

raspolaganju menadžeru, pored gore ostalih navedenih resursa. Informacioni resursi su veoma

značajni jer oni reprezentuju sve ostale resurse. Pošto se informacije smatraju resursima jednog

preduzeća, onda je moguće upravljati njima. Treba napomenuti da se osoblje u preduzeću, čiji je

zadatak upravljanje informacionim resursima, fokusira na veštine koje će rezultirati efektivnim i

efikasnim upravljanjem, a da se pažnja ne pridaje samo tehničkim veštinama i znanju. Takođe

osim što se usredsređuje na široku politiku, koja se razvija na nivou vrhovnog upravljanja i

primenjuje na preduzeće kao celinu, potrebno je usredsrediti se na niže slojeve u hijerarhijskoj

strukturi preduzeća, u kojima se informacioni sistemi razvijaju, kao i na kreiranje takvih sistema

koji će proizvoditi kvalitetne informacije. Takve informacije će biti relevantne za adekvatno

donošenje poslovnih odluka u preduzeću. Da bi preduzeće bilo uspešnije od konkurencije, da bi

ostvarivalo bolje rezultate, da se bolje donose i sprovode operativni, taktički i strategijski ciljevi,

11 Marjanović, M. i Mihailović, I., 2009, Strategijski menadžment drugo dopunjeno izdanje, Visoka poslovna škola

strukovnih studija Leskovac, Leskovac, str. 20.

8

ljudi koji se bave informacionim resursima moraju biti proaktivni, sarađivati sa svim ostalim

delovima preduzeća.

2.1. Interna i eksterna komunikacija

Pod internom komunikacijom se podrazumeva razmena informacija i ideja unutra jednog

preduzeća. Poruke se razmenjuju putem ličnog kontakta, telefonom, faksom, e-mailom itd. Ova

vrsta komunikacije pomaže radnicima preduzeća u obavljanju njihovih poslova, razvijanju jasnog

osećaja misije preduzeća i identifikovanju i brzom reagovanju na potencijalne probleme. Interna

komunikacija se može ostvariti u formalnom i neformalnom vidu.

Formalna interna komunikacija se ostvaruje u vertikalnom, horizontalnom i dijagonalnom smeru.

Vertikalna komunikacija ima dva smera: silazni (top-down) i uzlazni (bottom-up). Silazna

vertikalna komunikacija počinje od top menadžera, teče kroz sve niže rukovodeće nivoe do

izvršnih radnika, koji se nalaze na dnu hijerarhijske lestvice. Cilj ove komunikacije je vođenje i

upravljanje pojedincima na nižim hijerarhijskim strukturama. Sadržaj vertikalne silazne

komunikacije obuhvata: opise poslova, naredbe, uputstva, instrukcije, ocene poslovnih rezultata

zaposlenih itd. Uzroci slabe silazne vertikalne komunikacije mogu biti: nedostatak jasno

definisanih ciljeva, nekontrolisanje tehnika postojeće komunikacije, nerazumevanje hijerarhijskih

nivoa uprave u pogledu iznošenja informacija, razdvojenost između zaposlenih koji obavljaju

nadzor i onih koji ga ne obavljaju itd. Vertikalna uzlazna komunikacija se ostvaruje od nižih ka

višim hijerarhijskim strukturama. Prosto rečeno, ovom vrstom komunikacije se pojedinci na višim

nivoima obaveštavaju, informišu o tome šta se dešava na nižim nivoima. Osnovni tip informacija

koje se prenose uzlazno jesu informacije o izvršavanju zadataka. Sadržaj vertikalne uzlazne

komunikacije obuhvata: razne vrste izveštaja o obavljenom poslu, odgovore na pitanja, predloge,

zahteve, molbe, žalbe itd. Uzroci slabe vertikalne uzlazne komunikacije su: veličina i

kompleksnost organizacionog sistema, nerealne pretpostavke, strah od iznošenaj loših vesti,

osećanje konkurencije, uska grla itd. U toku komunikacije uska grla mogu predstavljati: čuvar

(obično desna ruka rukovodioca; to može biti sekretar ili administrativni pomoćnik; filtrira

informacije i direktoru prosleđuje samo one za koje misli da on treba da ih zna; podređeni moraju

da veruju da je čuvar prosledio njihovu poruku), sakupljač (sakuplja korisne informacije i koristi

ih u lične svrhe da bi stekao prednost u odnosu na druge), rival u napredovanju (zadržava

informacije koje bi drugima u organizaciji pomogle da napreduju), konkurent u sektoru/odeljenju

(teži tome da njegova grupa bude produktivnija i bolja nego druge; zbog toga, zadržava korisne

informacije koje bi drugima mogle biti od koristi).

Horizontalna komunikacija podrazumeva komunikaciju između pojedinca koji se nalaze na istom

hijerarhijskom nivou, te je zbog toga sama komunikacija lakša i prijateljski nastrojena, prosto

rečeno. Ova vrsta komunikacije se najčešće sprovodi putem neformalnih sastanaka, telefonskih

razgovora, poruka, narudžbina itd. Međutim kada su u pitanju neki složeni zadaci, tada se mogu

formirati specijalni odbori ili timovi ili se mogu angažovati posebni rukovodioci čija će funkcija

biti uspostavljanje efikasne horizontalne komunikacije.

9

Što se tiče dijagonalne komunikacije, ona se najmanje primenjuje, ali se primenjuje na primer u

situacijama kada se trebaju dopuniti vertikalni kanali (silazni i uzlazni) ili kada se kroz druge

tokove ne može efikasno komunicirati (misli se na najmanji utrošak vremena i energije). Na

primer, ukoliko rukovodilac proizvodnje želi da sprovede analizu strukture troškova, deo

potrebnih podataka može direktno da traži iz odeljenja prodaje, umesto da ide uobičajenim putem

kroz sektor marketinga.

Od velikog značaja je i neformalna interna komunikacija u preduzeću. Zaposleni prenose

informacije onima sa kojima dolaze u dodir. Zaposlenima je neformalna komunikacija glavni

izvor informacija jer ljudi na ovakav način dobijaju čak oko 70% informacija o svojoj organizaciji.

Neke od metoda neformalnog komuniciranju su: neobavezni razgovori zaposlenih na svim

nivoima, tajni pisani materijali koji kruže organizacijom (vicevi, karikature i sl.), tajni znakovi

(tipa "pazi šef dolazi", "šef te gleda" i sl) itd. Prema nekim istraživanjima neformalnom

komunikacijom: informacije koje se prenose su 75% tačne, informacije se brže šire za razliku od

formalne komunikacije itd.

Putem eksterne komunikacije, informacije se unose u preduzeće i iznose van njega. Do eksterne

komunikacije dolazi kada preduzeće razmenjuje poruke sa kupcima, dobavljačima,

distributerima, konkurentima, investitorima, novinarima itd. Eksterna komunikacija se može

ostvariti na formalan i neformalan način.

Formalna eksterna komunikacija se ostvaruje putem pisma, e-maila, veb sajta, telefona, faksa i

slično, a sve to utiče na imidž preduzeća. Pažljivo kreirana pisma, izveštaji, prezentacije, ili veb

strane, pružaju eksternom okruženju važnu poruku o kvalitetu organizacije. Poruke kakve su, na

primer: oglasi, izveštaji za štampu, obaveštenja o povećanju cena, pisma investitorima, spadaju u

nadležnost osoblja zaposlenog u sektoru marketinga ili zaduženog za odnose sa javnošću. Takođe

treba spomenuti da se formalna eksterna komunikacija često pažljivo priprema.

Neformalna eksterna komunikacija se ostvaruje kao deo rutinskih poslovnih operacija. Svi

zaposleni u preduzeću predstavljaju važan neformalni kanal komunikacije sa spoljnim svetom. U

toku svakodnevnih radnih aktivnosti oni nesvesno upijaju informacije koje povećavaju njihovo

ukupno znanje koje imaju o svojem preduzeću. Šta više, svaki put kada neko od zaposlenih govori

o svojem preduzeću, on šalje poruku. Mnogi ljudi iz eksternog okruženja formiraju svoje mišljenje

o organizacijama na osnovu suptilnih, nesvesnih signala koje zaposleni emituju tonom svog glasa,

izrazom lica i svojom celokupnom pojavom. Top menadžeri se često oslanjaju na neformalne

kontakte s osobama iz spoljašnjeg okruženja kako bi prikupili informacije koje bi mogle biti

korisne njihovim firmama. Veliki deo njihovih neformalnih mreža uključuje interakcije sa top

menadžerima iz drugih kompanija. Ovakav oblik komunikacije najčešći je vid razmene

informacija i pregovora u okviru dve organizacije. Takođe, mnogi menadžeri u vrhu hijerarhijske

strukture shvataju značaj održavanja kontakata sa "stvarnim svetom", stvaranjem mogućnosti za

razgovore i za dobijanje povratnih informacija od kupaca i zaposlenih koji sa njima dolaze u

direktan kontakt. Dobijanje povratne informacije je ključna faza komunikacionog procesa koja

omogućava da se steknu saznanja o potrebama potrošača i ostvari optimalnije pozicioniranje

organizacije u poslovnom okruženju.

10

2.2. Informacioni sistem preduzeća

Samo postojanje i funkcionisanje adekvatnog informacionog sistema u preduzeću je osnov za

efikasno upravljanje, a samim tim i za uspešno poslovanje, gde se uključuje rast i razvoj

preduzeća. Pod rastom preduzeća se podrazumevaju promene u njegovoj veličini. Dok se pod

razvojem preduzeća podrazumevaju promene koje su nastale u njegovoj organizacionoj strukturi

i strukturi delatnosti preduzeća. Informacioni sistem obuhvata procese formiranja informacija i

procese njihovog korišćenja za potrebe preduzeća kod odlučivanja. Sadržinu informacionog

sistema čini skup informacija koje se koriste u određenom preduzeću. Za informacioni sistem se

kaže da je to vitalni deo preduzeća i da je to funkcionalna celina preduzeća, gde su aktivnosti

ljudskog rada vezani za: projektovanje, izgradnju, primenu i razvijanje procesa stvaranja i

korišćenja odgovarajućih informacija. Taj proces se sastoji iz: prikupljanja podataka, obrade

podataka, memorisanja podataka i informacija, distribucije i prenosa informacija korisnicima,

korišćenje informacija za odlučivanje i emitovanje daljih podataka.

Informacioni sistem preduzeća je podrška efikasnom radu preduzeća, jer obezbeđuje brzu i tačnu

obradu i korišćenje podataka i poslovnih informacija, koje su osnova za unapređenje njegovog

poslovanja.

Poslovne informacije su informacije koje cirkulišu u preduzeću, a odnose se na efikasnost

njegovog poslovanja. Znači poslovne informacije su obaveštenja o poslovanju preduzeća, bilo da

se radi o tekućim zbivanjima ili o naknadnom utvrđivanju ili upoređivanju tih zbivanja. Na osnovu

poslovnih informacija dobija se slika o ostvarenoj vezi između ulaganja u poslovne procese i

rezultata tih ulaganja, čime se stvara mogućnost kvantitativnog iskazivanja efikasnosti poslovanja

preduzeća. Takođe treba reći da se informacije u preduzeću trebaju shvatiti kao skup određenih

podataka koji su sadržani u nekoj poruci ili obaveštenju. To su, u osnovi, osmišljene poruke ili

obaveštenja o pojavama u preduzeću kao sistemu, koje su prouzrokovane bilo spoljnim, bilo

unutrašnjim faktorima.

Poslovne informacije su ekonomske informacije, jer predstavljaju ukupnost različitih obaveštenja

ekonomskog karaktera koja moraju pratiti sve poslovne aktivnosti u preduzeću i koja se mogu:

prenositi, menjati, čuvati i koristiti na različitim nivoima upravljanja i za različite potrebe u

preduzeću. Tako posmatrane poslovne informacije imaju dve osnovne namene: dokumentacionu

i upravljačku. Informacije su osnova upravljanja i odlučivanja u preduzeću. One, kao instrument

za upravljanje u preduzeću, daju mogućnost za formiranje slike o njegovom stanju i poslovanju

odnosno slike o konkretnoj ekonomskoj stvarnosti. Za oslikavanje te stvarnosti potrebno je da su

informacije: precizne i vremenski usklađene. Na osnovu informacija o stanju ili promeni stanja u

poslovanju preduzeća, kao segmentu njegove ekonomske stvarnosti, stvaraju se uslovi za praćenje

efikasnosti upravljanja i praćenja realizacije upravljačkih odluka.

Takođe informacioni sistem se može definisati kao celina u kojoj se veze između njegovih delova

(podsistema i elemenata) ostvaruju prenosom informacija. Sa ovog aspekta, informacioni sistem

se ispoljava kao sređen i organizovan sistem, koji se formira i funkcioniše sa ciljem da u pravo

vreme snabdeva organe upravljanja u rukovođenja preduzeća svim značajnim informacijama, koje

služe kao osnova za donošenje poslovnih odluka.

11

Informacioni sistem u preduzeću je veoma važan. Zbog dinamičnosti, složenosti i otvorenosti

preduzeća kao sistema, neophodno je da se informacije brzo i efikasno obrađuju, kako bi se

aktivnosti preduzeća usmeravale u onom pravcu koji obezbeđuje najbolje (optimalne) rezultate

uz najmanja ulaganja za ostvarenje tih rezultata.

Efikasnost funkcionisanja informacionog sistema u preduzeću treba posmatrati kao njegovu

sposobnost da zadovolji definisane ciljeve i utvrđene potrebe za ažurnim, tačnim i relevantnim

informacijama, kao i za njegovim korišćenjem. To je, u osnovi, sposobnost informacionog sistema

da podrži nivo planirane tekuće i razvojne politike preduzeća. Te zbog toga analizu funkcionisanja

informacionog sistema preduzeća treba vezivati sa sadržajem njegovog rada. Specifičnost

funkcionisanja informacionog sistema preduzeća, u odnosu na druge zaokružene sisteme ili

podsisteme tog preduzeća, je u tome što se kvalitet njegovog funkcionisanja sagledava u stepenu

njegove sposobnosti da prati sve aktivnosti, odnosno sve radne procese u preduzeću.

Struktura informacionog sistema preduzeća, tj. podela informacionog sistema na podsisteme i

elemente, zavisi od organizacione i tehnološke strukture određenog preduzeća. Zaključak je da

informacioni sistem, sa svojom strukturom, prati organizacionu strukturu preduzeća za čije

potrebe se formira i funkcioniše.

2.3. Osnovne grupe informacionih sistema

Sami nastanak tj. formiranje informacionih sistema u preduzeću se vezuje za sami nastanak

odnosno formiranje preduzeća. Informacioni sistemi se mogu svrstati u dve osnovne grupe, u

zavisnosti od načina njihove organizovanosti i od toga kakvu tehničko-tehnološku osnovu koriste,

to su:12

1. tradicionalni tip informacionog sistema i

2. savremeni tip informacionog sistema.

Tradicionalni tip informacionog sistema se bazira na ručnoj obradi podataka i on je karakterističan

za tradicionalnu strukturu preduzeća.

Savremeni tip informacionog sistema se razvijao i razvija se u skladu sa razvojem elektronskih

računara (misli se na kompjutere). U savremene tipove informacionog sistema se ubrajaju

automatizovani i kibernetsko-elektronski informacioni sistemi. Zaključuje se da su osnova

savremenog tipa informacionog sistema kompjuteri i telekomunikacioni sistemi (telefaks,

internet, satelitska televizija itd.). Kod savremenog tipa informacionog sistema obrada podataka

je automatizovana. Uvođenje i primena savremene tehnike i tehnologije u informacione sisteme

preduzeća ima više prednosti, neke od njih su:13

- povećava se efikasnost upravljanja sredstvima, kao i efikasnost preduzeća u celini,

- obezbeđuje se brže i potpunije komuniciranje sa okruženjem,

- stvoreni su uslovi za organizovanje racionalnih tokova informacija, kao i savladavanje

velikog broja masovnih evidencija,

12 Bogdanović, M., 2006, Poslovna ekonomija, Viša ekonomska škola – Leskovac, Leskovac, str. 263. 13 Bogdanović, M., 2006, Poslovna ekonomija, Viša ekonomska škola – Leskovac, Leskovac, str. 263.

12

- stvorena je mogućnost za formiranje blagovremenih, tačnih i obuhvatnih i odgovarajućih

informacija o svim poslovnim promenama u preduzeću.

Savremeni tip informacionog sistema mora biti:14

1) jedinstven,

2) integralan i

3) automatizovan.

Jedinstvenost savremenog informacionog sistema se ogleda u tome što za osnovu ima jedinstveni

fond podataka i informacija i jedinstveni sistem parametara. Savremeni informacioni sistem je

integralan zato što svojim informacijama prožima celo preduzeće i podmiruje potrebe svih nivoa

preduzeća. I na kraju savremeni informacioni sistem je automatizovan zato što istovremeno pruža:

prikupljanje, selekciju, klasifikaciju, čuvanje, obradu, prenos i saopštavanje informacija.

Pored osnovne podele informacionih sistema na tradicionalni i savremeni tip, treba spomenuti da

u okviru informacionog sistema u jednom preduzeću se javljaju njegovi podsistemi. Osnovni

informacioni podsistemi u preduzeću su:15

- informacioni sistem proizvodnje,

- informacioni sistem marketinga,

- kadrovski informacioni sistem,

- finansijski informacioni sistem.

Informacioni sistem proizvodnje je jedan od najvažnijih informacionih sistema preduzeća, i on se

bavi informacijama o fizičkom toku dobara, ili njihovom proizvodnjom. Ovaj sistem obuhvata:

aktivnosti planiranja i kontrole proizvodnje, kontrolu i upravljanje zalihama, naručivanje,

distribuciju i transport.

Informacioni sistem marketinga je jedan od najznačajnijih informacionih sistema za bilo koje

preduzeće, bez obzira kojom delatnosti se ono bavilo. Informacioni sistem marketinga treba da

pruži informacije menadžerima, koje su im neophodne kada donose odluke u oblasti politike cena,

reklamiranja, promocije proizvoda, kao i za druga vitalna pitanja marketinga. Informacioni sistem

marketinga treba da obezbedi tok informacija od njihovog prikupljanja, smeštaja i čuvanja,

prerade prema vrsti odluke koju treba doneti, do njihove distribucije organima u preduzeću koji

su kompetentni za donošenje odluka. Koliko će biti efikasan informacioni sistem marketinga

zavisi od povratne sprege tržište-preduzeće, na osnovu koje preduzeće može suditi o adekvatnosti

njenih dostignuća u prošlosti i ocenjivati mogućnosti za novu aktivnost.

Kadrovski informacioni sistem se bavi protokom informacija o ljudima koji rade u preduzeću, kao

i o budućim potrebama za kadrovima. Ovaj sistem u sebi sadrži pet podsistema: regrutovanje,

raspoređivanje, obuka, nagrađivanje i održavanje. Kadrovski informacioni sistem daje

informacije o opisima poslova, zahtevima radnih mesta, programima obučavanja i usavršavanja,

14 Bogdanović, M., 2006, Poslovna ekonomija, Viša ekonomska škola – Leskovac, Leskovac, str. 263. 15 Mihailović, I., 1999, Računovodstvene informacije kao podloga menadžmentu za donošenje poslovnih odluka,

Ekonomika, Niš, str. 54.

13

radnim karakteristikama zaposlenih, kao što su: radno iskustvo, znanje, veština i drugo, kao i o

radnoj uspešnosti zaposlenih. Osnovna svrha ovog informacionog sistema jeste da pruža

informacije ostalim sistemima u preduzeću (proizvodnja, marketing, finansije, računovodstvo) ali

i eksternom okruženju.

Finansijski informacioni sistem je najstariji i najbolje razvijen informacioni sistem u preduzeću.

Osnova ovog sistema jeste gotovinski tok kroz organizaciju, i ako je on dobro oblikovan onda

računovodstveni sistemi profitabilnosti i odgovornosti prate organizacionu strukturu. Finansijski

informacioni sistem obuhvata veliki broj podataka, koji se pre svega odnose na istorijske i interne

informacije, mada u nekim oblastima finansijskog planiranja sistem daje planiranju futuristički

izgled, kao što je slučaj s budžetiranjem koje je potpuno okrenuto budućnosti. Finansijski

informacioni sistem utiče na sve ostale informacione sisteme u preduzeću, ukoliko se uzme u

obzir da je novac najčešći zajednički imenilac mnogih odluka.

Na kraju, pored prethodno navedenih vrsta informacionih sistema, treba spomenuti i: menadžment

informacioni sistem (MIS), sisteme za podršku u odlučivanju i ekspertske sisteme.

Menadžment informacioni sistem je razvoj i upotreba efektivnih informacionih sistema u

organizaciji. Menadžment informacioni sistem se sastoji iz menadžmenta, informacija i sistema.

Za menadžment informacioni sistem se kaže da je to formalni metod koji upravljanju stavlja na

raspolaganje tačne i pravoremene informacije neophodne za olakšavanje procesa odlučivanja i za

omogućavanje da planiranje, kontrola i operacionalne funkcije budu efektivno izvedene.

Sistemi za podršku u odlučivanju su informacioni sistemi koji su slični i komplementarni

standardnim informacionim sistemima i imaju za cilj da podržavaju, uglavnom poslovne procese

donošenja odluka. Za ove sisteme se kaže da su integrisani sistem, koji kombinuje podatke,

modele i interaktivni, korisniku naklonjeni softver, u moćan sistem pod kontrolom korisnika, od

samog početka do konačne implementacije i svakodnevne upotrebe.

Ekspertski sistem je računarski program koji oponaša postupke čoveka eksperta u specifičnom

okruženju domenskog znanja. Ovaj sistem može jednostavno pomagati pri odlučivanju, tako što

će postaviti relevantna pitanja i objasniti razloge za prihvatanje određenih akcija. Glavne

karakteristike ekspertskog sistema su: kontaktiraju sa ljudima; koriste znanja u obliku pravila ili

okvira; rešavaju probleme podjednako dobro, ili bolje od ljudskih eksperata; mogu istovremeno

razmatrati više hipoteza.

3. Računovodstvo i računovodstveni informacioni sistem

Pojam knjigovodstvo potiče čak iz srednjeg veka kada se knjigovodstvena evidencija vodila u

povezanim knjigama. Međutim danas, knjigovodstvena evidencija se vodi na računima, te se

koristi termin računovodstvo. Opšta definicija računovodstva bi bila da je računovodstvo proces

u kome se prikupljaju, sređuju, obrađuju i čuvaju podaci i oblikuju, prenose i čuvaju informacije

koje su problemski usmerene na donošenje odluka u preduzeću.

14

U osnovne finansijske izveštaje se ubrajaju: bilans stanja, bilans uspeha, bilans tokova gotovine,

izveštaj o promenama na kapitalu i napomene uz finansijske izveštaje.

Bilans stanja je pregled celokupne imovine preduzeća na tačno određeni dan. Bilans uspeha je

finansijski izveštaj na osnovu koga korisnici finansijskih izveštaja mogu steći uvid u zarađivačku

sposobnost preduzeća, a takođe mogu dobiti informacije o dobitku/gubitku poslovanja preduzeća.

Iz bilansa tokova gotovine se mogu dobiti informacije u vezi priliva i odliva gotovine, koji su

izvori gotovine i na koji način je korišćena gotovina. Izveštaj o promenama na kapitalu pruža

informacije u vezi promena koje se tiču neto imovine preduzeća koje su nastale u toku poslovne

godine, i te promene mogu nastati usled: obračuna u bilansu uspeha, transakcija koje nemaju

karakter prihoda ili rashoda, promena računovodstvenih politika ili korekcija po osnovu

fundamentalnih grešaka. Napomene uz finansijske izveštaje treba da omoguće: bolju

interpretaciju i razumevanje finansijskih izveštaja, rasterećenje finansijskih izveštaja, dopunu

dodatnim informacijama koje mogu biti veoma važne za donosioca odluke.

Računovodstvo prati i proučava osnovne funkcijske procese, na primer investiciona, kadrovska,

nabavna, proizvodna i finansijska delatnost. Računovodstvene odluke su na primer, odluke u vezi

s tim kako organizovati knjigovodstvenu evidenciju i razne obračune u njenom okviru, kakva

treba da budu knjigovodstvena dokumenta, kakva treba da bude obrada knjigovodstvenih

podataka i prikazivanje rezultata te obrade. Pored računovodstvenih odluka, valja spomenuti i

računovodstvene informacije. Ono što je specifično za računovodstvene informacije jeste da se

one upotrebom ne troše i mogu se ponovno upotrebljavati. Jedan od razloga je što se

računovodstvene informacije dobijaju iz finansijskih izveštaja.

Korisnici računovodstvenih informacija mogu biti interni i eksterni. Najvažniji interni korisnik

računovodstvenih informacija jeste uprava preduzeća. Menadžment preduzeća je odgovoran za

prezentovanje istinitih i poštenih finansijskih izveštaja i sam se nalazi u ulozi korisnika

informacija iz finansijskih izveštaja. Menadžment je najviše zainteresovan za one informacije iz

finansijskih izveštaja putem kojih može sagledati profitabilnost i likvidnost, preduzeće posmatra

sledeće stavke u finansijskim izveštajima: struktura kapitala, stepen zaduženosti, novčani tokovi,

zarada po akciji, efikasnost upravljanja imovinom i izvorima itd. Uprava ima prednost u odnosu

na eksterne korisnike jer pored ovih zvaničnih finansijskih izveštaja, može koristiti i informacije

iz informacionog materijala internog karaktera (na primer interni bilansi uspeha, operativne

evidencije itd.). U eksterne korisnike se ubrajaju: investitori, poverioci, država i njene institucije

itd. Javnost je zainteresovana za rad preduzeća, na primer, ukoliko efikasno poslovanje preduzeća

utiče na razvoj određenog područja zemlje, zaposlenost i slično, te zbog toga javnost o poslovanju

preduzeća sagledava pomoću računovodstvenih informacija iz finasijskih izveštaja. Investitori,

putem računovdstvenih informacija, sagledavaju rentabilnost poslovanja određenog preduzeća.

Zaposleni pomoću računovodstvenih informacija sagledavaju sopstvenu sigurnost, izvesnost

zadržavanja postojećih radnih mesta, mogućnost napredovanja i slično. Poverioci na osnovu

računovodstvenih informacija sagledavaju finansijsku situaciju preduzeća, odnosno da li će ono

moći vratiti pozajmljena sredstva sa kamatom. Kupci žele dugoročnu i stabilnu saradnju i sigurne

kanale snabdevanja, te zbog toga su zainteresovani za rentabilnost preduzeća. Takođe kupci će

tražiti informacije na osnovu kojih mogu da steknu uvid u sposobnost preduzeća da izađe u susret

iskazanoj tražnji. Država i njene institucije zanimaju informacije koje se tiču aktivnosti preduzeća,

15

kako bi se: bolje definisala fiskalna politika, vodila statistička evidencija o nacionalnom dohotku

itd. Naravno za vladu i njene institucije računovodstvene informacije su bitne: prilikom procene

prihoda po osnovu poreza, kod kreiranja poreske politike.

Računovodstveni informacioni sistem je deo informacionog sistema preduzeća u kome se slivaju

podaci i informacije o svim funkcijskim procesima, a koje on primenom odgovarajuće

računovodstvene analitičke aparature prezentuje u vidu jedinstvenog paketa merila sačinjenog od

informacija o poslovnom životu preduzeća. Računovodstveni informacioni sistem integriše četiri

podsistema, to su: 1) podsistem koji se odnosi na evidentiranje svakodnevnih poslovnih operacija,

a koji je usmeren na donošenje svakodnevnih rutinskih odluka; 2) podsistem glavne knjige i

finansijskog izveštavanja koji proizvodi tradicionalne finansijske izveštaje, kao što su bilansi,

izveštaj o dobiti, izveštaj o novčanom toku i slično; 3) podsistem fiksne imovine i kapitalnih

ulaganja koji obrađuje transakcije koje se odnose na fiksnu imovinu; 4) podsistem izveštavanja

menadžmenta koji je usmeren na različite nivoe upravljanja i koji priprema informacije u obliku

prihvatljivom za menadžment.

Postoje dve različite komponente u računovodstvu jednog preduzeća, to su: 1. upravljačko

računovodstvo (management accounting) i 2. finansijsko računovodstvo (financial accounting).

Upravljačko računovodstvo je računovodstvo koje se sprovodi u okviru same kompanije i služi

za internu upotrebu, a koje pomaže menadžmentu da kontroliše poslovanje i donosi poslovne

odluke. Finansijsko računovodstvo treba da pruži sliku imovinskog, finansijskog i prinosnog

položaja preduzeća, što je veoma važno za efikasno upravljanje. Finansijsko računovodstvo je

eksterno orjentisano, jer mu je osnovna uloga da pruža informacije eksternim korisnicima o

poslovanju preduzeća. Takođe predmet finansijskog računovodstva jesu poslovno-finansijski

odnosi preduzeća sa okruženjem. Upravljačko i finansijsko računovodstvo se razlikuju u smislu

korisnika, stila i sadržaja, u njima se često koriste isti izvori podataka, a isti računovodstveni

sistem može da se koristi da obazbedi veliki deo informacija. Na primer postoji veliki broj

korisnika (stejkholdera-pojedinci koji imaju interes u aktivnostima preduzeća) zanimaju

finansijski izveštaji, o čemu je već bilo reči (interni i eksterni korisnici). Dok informacije iz

izveštaja upravljačkog računovodstva zanima isključivo menadžment, i veoma retko se

distribuiraju van organizacije bilo kome u poslovnom okruženju. U sledećoj tabeli se mogu videti

karakteristike finansijskih izveštaja i izveštaja upravljačkog računovodstva.

Tabela 1. – Karakteristike finansijskih izveštaja i izveštaja upravljačkog računovodstva

Karakteristika Finansijski izveštaji Izveštaji upravljačkog

računovodstva

učestalost obično na godišnjem nivou javljaju se koliko god je često

potrebno za svrhe upravljanja

pravovremenost

obično se javlja znatan

vremenski period kašnjenja

između perioda koji je

mogu da se kreiraju sa

minimalnim odlaganjem, pod

16

obuhvaćen izveštajem i

datuma objavljivanja

izveštaja

uslovom da postoje adekvatni

sistemi

orijentisanost ka prošlosti

ili budućnosti

sumiraju transakcije i

događaje koji su se već

dogodili; nisu orijentisani ka

budućnosti

mogu biti orijentisani ka

prošlosti ili budućnosti, u

zavisnosti od toga kakve

informacije zahtevaju

menadžeri

detaljnost

informacije nisu detaljne:

transakcije su sumirane u

nekoliko rubrika

mogu biti detaljni ili sažeti

koliko god je potrebno

informacije o

nefinansijskim

performansama

veća je verovatnoća da će biti

uključene u izveštaje većih, a

ne manjih organizacija, ali su

često ograničene u obimu i

sadržaju

informacije i/ili indikatori o

nefinansijkim performansama

često su njegovi važni

sastavni elementi

U tabeli je prikazana učestalost izveštaja finansijskog i upravljačkog računovodstva. Kod

finansijskog računovodstva učestalost je na godišnjem nivou, dok kod upravljačkog

računovodstva izveštaji se sastavljaju kad god je to potrebno menadžmentu preduzeća, a sve u

svrhu upravljanja. Pored učestalosti, glavne karakteristike izveštaja finansijskog i upravljačkog

računovodstva jesu: pravovremenost, orijentisanost ka prošlosti ili budućnosti, detaljnost i

informacije o nefinansijskim performansama.

4. Primer

Preduzeće svakodnevno donosi odluke. Međutim da bi jedno preduzeće moglo doneti odluku,

mora raspolagati određenim informacijama. Do tih neophodnih informacija preduzeće dolazi

internim i eksternim putem. Što se tiče eksternog puta pribavljanja informacija, preduzeće

informacije prikuplja iz svog poslovnog okruženja, sa tržišta. Eksterne informacije su na primer:

kakva je pozicija konkurenata na tržištu na kome posluje i naše preduzeće, da li nas ugrožava,

kakve su prodajne cene konkurentskih proizvoda/usluga, kakvo je stanje u zemlji itd. Na drugoj

strani, što se tiče internog puta dobijanja informacija, da bi se mogla doneti poslovna odluka,

preduzeća najčešće koriste finansijske izveštaje kao što su bilans stanja, bilans uspeha i ostali

osnovni finansijski izveštaji, o čemu je već bilo reči.

U nastavku sledi godišnji izveštaj o poslovanju građevinskog preduzeća "Srem" A. D. Navedeno

preduzeće se nalazi u Staroj Pazovi. Matični broj je 08011010, dok je PIB (poreski identifikacioni

broj) 101241961. Kada je u pitanju pravna forma reč je o otvorenom akcionarskom društvu.

Preduzeće je osnovano 27.09.2002. godine. Nalazi se u ulici Ćirila i Metodija 44. I što se tiče

statusa ovog preduzeća, trenutno je u stečaju (privredno društvo u stečajnom postupku). Godišnji

izveštaj o poslovanju čine opšti podaci, podaci o upravi društva, podaci o poslovanju društva.

Podaci o poslovanju društva čine pokazatelji na bazi podataka iz bilansa uspeha i bilansa stanja.

GODIŠNJI IZVEŠTAJ O POSLOVANJU

17

I OPŠTI PODACI

Poslovno ime, sedište i adresa, matični broj i Građevinsko preduzeće «Srem» A.D, Stara PIB akcionarskog društva Pazova, Ćirila i Metodija 44, MB: 08011010,

PIB: 101241961

web site i e-mail adresa gpsrem@neobee.net Broj i datum rešenja o upisu u registar BD 7297/2005. godine od 31.03.2005. godine

privrednih subjekata

Delatnost ( šifra i opis ) 45210 – grubi građevinski radovi

Broj zaposlenih 41

Broj akcionara 178 10 najvećih akcionara ( ime i prezime, sa 1. Penić Predrag 11708 kom ( 85,87% ) broje akcija i učešćem u osnovnom kapitalu ) 2. Ostali akcionari sa pojedinačnim

učešćem ispod 10% ( 14,13%)

Vrednost osovnog kapitala 6.817.000,00 din Broj izdatih akcija ( sa ISIN brojem i CIF 13.634 kodom ) CFI kod: ESVUFR

ISIN broj: RSGPSME73380 Poslovo ime, sedište i adresa revizorske kuće «Revizija Plus Pro» koja je revidirala poslednji fiansijski izveštaj Vojvode Dobrnjca

Beograd

Poslovno ime organizovanog trzišta na koje Beogradska berza organizovano trzište su uključene akcije Omladinskih brigada 1,

Novi Beograd

II PODACI O UPRAVI DRUŠTVA

1. Članovi uprave 1. Predrag Penić - predsednik upravnog odbora

adresa: Majke Jevrosime 39, Beograd

JMBG: 2501952173517

direktor u GP «Sremu» Stara Pazova i

Hidropromet inzenjeringu Beograd ,

poseduje 11708 akcija ili ( 85,87% ) u

18

akcionarskom društvu.

2. Milijana Bunjac - član

adresa: Cvetna 22, Beograd

JMBG: 1409976715313

3. Marica Jovićević

adresa: Bulevar Kralja Alesandra 460,

Beograd

JMBG: 2706958185852

19

III PODACI O POSLOVANJU DRUŠTVA

POKAZATELJI NA BAZI PODATAKA

IZ BILANSA USPEHA I Prikaz ostvarenih prihoda i rashoda preduzeća A. Struktura prihoda i rashoda i rezultat

R.b. Kategorija Prihodi Rashodi Razlika+ dobit

- gubitak

1. Poslovni 69.604 67.191 +2.413

2. Finansijski 556 502 +54

3. Ostali 2.920 2187 +733 4. Ukupno iz redovnog 73.080 69.880 +3.200

poslovanja

5. Porez na dobit 301 -301

6. Ukupno ( 4 – 5 ) 73.080 70.181 +2.899

1) Poslovni prihodi su u 2006 godini veći od prihoda u 2005. godini za 3,71% 2) Poslovni rashodi su u 2006 godini su veći od rashoda u 2005. godini za 7,19% 3) Ostali prihodi su u 2006. godini u odnosu na 2005 za 173,41% veći 4) Ostali rashodi su u 2006. godini u odnosu na 2005. za 43,02% manji 5) Bruto dobit iznosi 3.200 dinara u odnosu na 2005 godinu je veća za 155,79% 6) Neto dobit iznosi 2.899 dinara u odnosu na 2005 godinu je veća za 163,07%

B.Pokazatelji poslovanja na bazi ostvarenih prihoda opšti 1) Učešće poslovnih prihoda u ukupnim prihodima iznosi 95,24% 2) Učešće prihoda od prodaje ukupnim prihodima iznosi 106,22% 3) Profitabilnost ukupnih prihoda neto dobit/ ukupne prihode iznosi 3,97% 4) Koeficijent poslovne dobiti (poslovna magina) Poslovna dobit/ Polovne priode iznosi

0,035

5) Koeficijent pokrića kamata ( poslovna dobit / troškove kamata ) iznosi 5,52 6) Koeficijent prinosa kapitala ( poslovna dobit / kapital) iznosi 0,2064 7) Stopa dobiti iz redonog poslovanja ( dobit iz redovnog poslovanja / prihode iz

redovnog poslovanja) iznosi 0,04378

8) Kamatno opterećenje ( dobit pre oporezivanja/ poslovna dobit ) iznosi 1,3262 9) Stopa neto dobiti ( neto dobit / ukupne prihode) iznosi 0,03966 10) Poresko opterećenje ( neto dobit / dobit pre oporezivanja) iznosi 0,9059 Pokazatelj profitabilnosti r.b. 3govori da na svakih sto dinara ukupnog prihoda predezeću

ostaje 3,97 dinara za raspodelu.

20

II Pokazatelji izvršenja plana ekonomičnosti

A. Koeficijent ekonomičnosti E1

1. Koeficijent ekonomičnosti Po Ro 100,66 : 99,84 1,008

zbirni ---- : ------

Pp Rp

Zbirni koeficijent ekonomičnosti iznosi 1,008 i pozitivan

B. Koeficijent dobiti E3 iz proizvodnje i ukupne poslovne dobiti

R.b. Opis pokazatelja formula za Postupak Iznos

izračunavanje koeficijenta 1. Koeficijent dobiti zbirni Do Ro 103,92 : 99,84 1,041

Dobit iz proizvodnje u ---- : ----

odnosu na rashode iz Dp Rp

proizvodnje 2. Ukupna poslovna dobit Do Ro 116,51 : 100,19 1,163

prema ukupnim poslovnim ---- : ----

rashodima Dp Rp

Uprava preduzeća konstatuje da je planirana poslovna politika ostvarena.

III Pokazatelji finansijske efektivnosti preduzeća

Prinos na kapital = Neto dobit/ prosečna pasiva= 3,395% Neto prinos na sopstveni kapital neto dobit / Prosečan sopstven kapital = 28,30%

POKAZATELJI NA BAZI BILANSA STANJA

I. OCENA FINANSUJSKOG POLOZAJA PREDUZEĆA 1) Stalna imovina je smanjena u 2006 u odnosu na 2005 za 12,24%

2) Obrtna imovina je u 2006 godini manja u odnosu na 2005 za 17,6% 3) Zalihe Nedovršene proizvodnje i gp su za 15,73% manje u odnosu na 2005. godinu 4) Kratkorčna potrazivanja, plasmani i gotovina su u 2006. godini u odnosu na 2005.

su manji za 31,49%

5) Ukupan kapital je u 2006 godini u odnosu na 2005 godinu veći za 32,97%, usled

povećanja dobiti za 2.899.000,00 dinara

6) Ukupne obaveze su u 2006 godini manje u odnosu na 2005. godinu za 22,20% 7) Kratkoročne obaveze su u 2006. godini manje u odnosu na 2005 godinu za 26,66%

8) INDIKATORI VERTIKALNE STRUKTURE AKTIVE

a) Učešće stalne imovine u ukupnoj aktii iznosi 11,76% b) Učešće obrtne movine u ukupnoj aktivi iznosi 88,24%

9) INDIKATORI VERTIKALNE STRUKTURE PASIVE

a) Učešće kapitala u ukupnoj pasivui iznosi 15,08% b) Učešće osnovnog kapitala u kapitalu iznosi 58,31% c) Učešće obaveza u ukupnoj pasivi iznosi 81,41% d) Učešće dugoročnih obaveza u ukupnoj pasivi iznosi 4,395%

21

e) Učešće kratkoročnih obaveza u pasvi iznosi 77,01% f) Učešće kapitala, dugoročnih rezervianja i dugoročnih obaveza u pasivi 22,93%

g) Učešće kredita u ukupnoj pasivi 11,81% 10. POKAZATELJI ZADUZENOSTI PREDUZEĆA 1)Učešće obaveza opterećenih kamatama u ukupnim obavezama je 13,91%

2)Stepen zaduzenosi preduzeća u % = Ukupne obaveze/ Ukupna pasiva = 84,92%

3)Stepen samostalnosti = 100% - Stepen zaduzenosti= 100% –84,92% = 15,08% 11. Neto obrtbna sredstva i neto obrtni fond 1) racio neto obrtnih sredstava = Neto obrtna sredstva (obrtna imovina – kratkoročne obaveze)= 0,11116 -------------------------------------

Ukupna aktiva 2) Neto obrtni fond

Trajni kapital + dugoročne obaveze 17.777

- Stalna imovina 9.120

Neto obrtni fond 8.657

3) Racio neto obrtnih sredstava = Obrtna imovina / kratkoročne obaveze = 1,1457

11. POKAZATELJI LIKVIDNOSTI 1. Likvidnost I stepena

a. Gotovinski ekvalenti i gotovina u odnosu = 7,618% na

kratkoročne obaveze

2. Likvidnost II stepena obrtna imovina – zalihe/ kratkoroče obaveze = 11,32%

12. POKAZATELJI FINANSIJSKE STABILNOSTI a Sopstveni kapital/ Poslovna pasiva = 15,08%

13.OSTALI POSEBNI POKAZATELJI POSLOVANJA

a. Zarada po akciji po finansijskom izveštaju za 2006. godinu

Prosečan broj običnih akcija sa 31.12.2006. godine = 13.634

Dobit po akciji = 212,03 dinara Dividenda po završnom računu nije isplaćivana Nije bilo trgovanja akcijama na berzi od početka uključenja na trzište.

Generalni direktor: Penić Predrag

22

Zaključak

U procesu odlučivanja menadžer nastoji da pronađe najbolje moguće rešenje, odnosno da izabere

optimalnu akciju, koja uz data ograničenja, maksimizira njegovu procenu situacije. Svaki problem,

koji rešava menadžer ima određeni značaj, složenost i vreme u kome treba da se reši. Odluke se odnose

na funkcije, organizacione segmente ili menadžerske nivoe. Neke odluke su važnije, a neke manje

važne, neke se odnose na strategijske, a neke na operativne probleme u preduzeću. Prilikom

odlučivanja veoma je važan kvalitet odluka. Kvalitet odluka zavisi od informacija, koje menadžer ima

o određenoj situaciji i njegovih ličnih sposobnosti da konvertuje informacije u odluku. Ograničavajući

činilac menadžerskog odlučivanja je opšta poslovna orijentacija i razvojna politika organizacije.

Menadžer, koji u donošenju odluka ne poštuje poslovnu orijentaciju, opšta pravila i razvojnu politiku,

ne može dugo ostati na svojoj funkciji. O stepenu uklapanja menadžera u okruženje organizacije treba

voditi računa kod delegiranja menadžerskih obaveza i ovlašćenja.

Da bi jedno preduzeće uspešno poslovalo mora postojati neraskidiva veza između efikasnog

upravljanja i kvalitetnog informisanja. Upravo zbog toga menadžeri su naglašeno informaciono

zavisni i oni osećaju kontinuiranu "glad" za kvalitetnim informacijama. Informacije, na kojima se

baziraju poslovne odluke, moraju biti istinite, pravovremene, pouzdane, prikladne. Unutar preduzeća

se uspostavlja interna komunikacija, koja podrazumeva razmenu informacija i ideja u preduzeću. Dok

kada se informacije unose u preduzeće i iznose van njega, reč je o eksternoj komunikaciji preduzeća

sa okruženjem. Interna i eksterna komunikacija mogu biti formalnog i neformalnog karaktera. Prema

nekim istraživanjima, informacije koje se prenose neformalnim putem su brojnije i imaju veću brzinu

prenosa, za razliku od formalne komunikacije.

Informacioni sistem obuhvata procese formiranja informacija i procese njihovog korišćenja za potrebe

preduzeća kod odlučivanja. Sadržinu informacionog sistema čini skup informacija koje se koriste u

određenom preduzeću. Na primer, od svih informacionih sistema koji se danas koriste u svim sferama

društva, najznačajniji su informacioni sistemi koji služe za upravljanje proizvodnjom u preduzećima.

Važnost ovih informacionih sistema odgovara značaju koji materijalna proizvodnja ima u sadašnjem

stepenu razvoja ljudskog društva. Takođe svakog dana dolazi do razvoja informacione tehnologije.

Najbrži rast zabeležen je u industriji mikrokompjutera i razvoju softverske podrške. Tome je značajno

doprineo paralelan razvoj novih tehnologija i orijentacija industrije na primenu računara u svom

poslovanju. Informacije su nešto što je prisutno i potrebno čoveku kako u poslovnom životu, tako i u

poslovnom životu. Broj informacija raste iz dana u dan, što ukazuje na veći broj mogućnosti, na primer

za rešavanje nekog problema u poslovanju preduzeća. Informacije utiču na poslovnu odluku, odnosno

poslovna odluka zavisi od informacija.

23

Literatura

1. Mihailović, I. i Ranđelović, D., 2011, Računovodstvo, Visoka poslovna škola strukovnih

studija Leskovac, Leskovac,

2. Mihailović, I., 1999, Računovodstvene informacije kao podloga menadžmentu za donošenje

poslovnih odluka, Ekonomika, Niš,

3. Milićević, V., 2003, Strategijsko upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet Beograd,

Beograd,

4. Malinić, D., Milićević, V. i Stevanović, N., 2015, Upravljačko računovodstvo treće izdanje,

Univerzitet u Beogradu Ekonomski fakultet Centar za izdavačku delatnost, Beograd,

5. Gowthorpe, C., 2009, Upravljačko računovodstvo, DATA STATUS, Beograd,

6. Marjanović, M. i Mihailović, I., 2009, Strategijski menadžment drugo dopunjeno izdanje,

Visoka poslovna škola strukovnih studija Leskovac, Leskovac,

7. Stojanović, Ž., 2003, Osnove menadžmenta, Leskovac,

8. Bogdanović, M., 2006, Poslovna ekonomija, Viša ekonomska škola – Leskovac, Leskovac,

9. https://hr.wikipedia.org/wiki/Poslovno_odlu%C4%8Divanje, viđeno 22.04.2017. godine u

11:00,

10. https://hr.wikipedia.org/wiki/Pojedina%C4%8Dno_odlu%C4%8Divanje, viđeno 22.04.2017.

godine u 11:30,

11. https://hr.wikipedia.org/wiki/Grupno_odlu%C4%8Divanje, viđeno 22.04.2017. godine u

12:00,

12. https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%98%D0%BD%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0

%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0, viđeno 22.04.2017. godine u 12:30.