Rene Dekart – život i dela

René Descartes

SADRŽAJ

Život ………………………………………………………………….. 3Filozofija ……………………………………………………………... 4Rasprava o metodi …………………………………………………. 5Res cogitans i res extensa …………………………………………. 6O bogu ......................................................................................... 7Razum ……..…………………………………………………………. 7Pravila ……………………………………………………………….. 8Intuicija, dedukcija i indukcija ……………………………………… 8O strastima duše ……………………………………………………. 9Matematika ………………………………………………………….. 10Nauka ………………………………………………………………... 10Značaj ……………………….……………………………………….. 11Literatura ......................................................................................12

2

Život

Dekart Rene (Descartes René, latinski Renatus Cartesius) rođen je 31. marta 1596. u La Eju (La Haye) u Francuskoj. Bio je član imućne građanske porodice koja je dala nekoliko učenih ljudi. Otac mu je bio advokat i sudija, pa nije imao mnogo vremena za porodicu. Majka mu je umrla godinu dana posle njegovog rođenja, pa je njega, brata i sestru podizala baka u La Eju. 1604. godine, kada je imao osam godina, poslat je u jezuitsku školu u La Flesu (La Flèche) gde se učila aristotelovska filozofija prirode, logika, fizika, metafizika i matematika. Zapravo, nastava se svodila na komentarisanje Aristotelovih dela. Imao je problema sa zdravljem, pa je dobio dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tamo je učio do 1612. Zatim se upisao na Univerzitet u Puatijeu (Poitiers) gde je učio prava i godinu dana kasnije diplomirao. Ipak, nikada se nije bavio pravom. 1618. je postao član armije princa Morisa od Nassaua, vođe Ujedinjenih Holandskih Provincija sa namerom da nastavi vojnu karijeru. Iako postoje razlozi za mišljenje da je mogao biti vojnik, većina biografa raspravljaju o tome da je više verovatno da su njegove dužnosti bile orijentisane prema obrazovanju ili inžinjerstvu. Sledećih godina Dekart je služio i u drugim armijama, ali su njegovu pažnju već privukli problemi matematike i filozofije kojima je posvetio ostatak života. Bio je u Italiji od 1623. do 1624, a godine od 1624. do 1628. proveo je u Francuskoj. Dok je bio u Francuskoj posvetio se proučavanju filozofije i ekspermentisao u oblasti optike. 1628. godine, pošto je prodao svojinu u Francuskoj, odselio se u Holandiju, gde je proveo veći deo ostatka života. U to vreme je radio na delu “Pravila za rukovođenje umom” (Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraživanju istine; De rugulus utilibus et claris ad ingenii directionen in veritatis inquisitione). Verovatno je tokom prvih godina boravka tamo napisao svoje prvo veliko delo “Filozofski eseji” (Essais philosophiques) koje je objavljeno 1637. Delo je imalo četiri dela: esej o geometriji “Geometrija” (La Geometrie), esej o optici “Dioptrija”(La Dioptrique), esej o meteorima “Meteori” (Les Meteores) i “Rasprava o metodi” (Rasprava o metodi – pravilnog upravljanja umom i traženja istine u naukama; Discours de la Méthode – pour bien conduire sa raison et chercher la vérité dans les sciences) koja je opisivala njegove filozofske pretpostavke. Delovi o optici i meteorima je trebalo da budu u okviru većeg dela “Svet” (Le Monde), međutim kada je “Svet” 1633. bio spreman za štampanje, čuvši za osuđenje Galileja na kućni zatvor od strane crkve iste godine, Dekart je mudro odlučio da ne rizikuje objavljujući svoj rad tako da delo nije bilo štampano. Ovo delo pratili su drugi filozofski radovi, među kojima su “Razmišljanja o prvoj filozofiji” (Meditationes de Prima Philosophia) iz 1641. i “Principi filozofije” (Principia Philosophiae) iz 1644. godine. Njegova dela su i “Rasprava o muzici” (Compendium Musicae) iz 1618. i “O strastima duše” (Des Passions de l’Ame) iz 1649. godine. 1649. godine Dekarta je u Stokholm pozvala švedska kraljica Kristina da bi je podučavao. Dvadesettrogodišnja kraljica je želela da crta tangente u pet sati ujutru, tako da je Dekart razbio svoju životnu naviku ustajanja u jedanaest sati. Želeći da svojim savetima utiče na ćudljivu vladarku tada moćne zemlje kako bi time učinio nesto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u zemlji stena i glečera i svako jutro hodao do palate. Iako se kraljica dobro brinula o njemu, on nije bio naviknut na hladnoću švedskih zima i umro je 11. februara 1650. godine od zapaljenja pluća.

3

FILOZOFIJA

Dekartova filozofija se smatra početkom i osnovom novovekovne evropske filozofije, posebno modernog razionalizma. Zato ga često nazivaju ocem moderne filozofije. Stojeći na raskršću dva društvena sistema, feudalizma i kapitalizma, a kao misaoni predstavnik još mlade buržoaske klase u prvim počecima njenog formiranja i uspona, Dekart je u sebi i u svom učenju ujedinio i izrazio sva ona nastojanja, težnje, pozitivne momente, kao i slabosti, kolebanja, protivrečnosti i bespomoćnosti, koje su toliko karakteristične za ovo početno razdoblje buržoaske priče ne samo u Francuskoj, nego i u ostalim razvijenijim zemljama Evrope. Pored svetovnog plemstva, glavni predstavnik srednjevekovnog feudalizma bila je crkva, moćna politička organizacija, koja je u svojim rukama imala trećinu evropskog veleposeda, pa je prema tome bila jedan od glavnih i najmoćnijih feudalnih veleposednika. Svojim bogatstvom, društvenim i ekonomskim pozicijama i privilegijama, inkvizicijama i lomačama duž čitave Evrope, podvrgavanjem filozofije i nauke religiji i teologiji katolička crkva sa papom na čelu je udarila pečat hiljadugodišnjem duhovnom ropstvu i ekonomskom izrabljivanju naroda, a svojom crkvenom hijerarhijom se uvukla u pore kako političkog, tako i društvenog života. Zato je borba, koju je povela buržoazija protiv društvenih okvira feudalizma, počela na ideološkom području borbom protiv osnove i glavnog predstavnika tog sistema, to jest protiv crkve, teologije, religije i njenih vekovnih autoriteta i crkvenih dogmi. I Dekart je pored sve svoje duhovne i misaone veličine bio žrtva te ideološke stihije, religioznog vaspitanja, feudalnih okvira i srednjevekovnih oblika života, iako je sâm toliko i uz najveće napore doprineo rušenju vekovima ukorenjene zablude. Bog je bio apsolutna istina i najveće dobro. Postaviti tu istinu, tog boga, taj apsolut kao predmet svog naučnog i kritičkog razmatranja značilo je pridržavati se u svemu učenja, dogmi i autoriteta crkve, kao “božjeg predstavnika” na zemlji. Ići mimo tog određenog i posvećenog puta, značilo je rušenje tih dogmi i autoriteta. Rušiti te dogme i verska učenja da bi se bez posredništva došlo do istine, značilo je negirati crkvu, to jest crkvenu hijerarhiju, dakle feudalnu hijerarhiju, jednom rečju rušiti postojeći red, sam društveni sistem. To je bila jedina moguća posledica svakog pojedinog pokušaja da se bilo teorijski, bilo praktično, postavi osnovno pitanje istine, da se izbegne tradicionalni tutor i posrednik, to jest crkva, da se oslobodi ljudska misao i delovanje ili da se slobodno i direktno filozofira i izađe iz tog zatvorenog kruga. Ali, tada se postavlja pitanje zamene starog feudalnog poretka nečim novim. Šta je to novo i gde je? Osnovni zadatak koji se postavljao pred filozofiju tog vremena proizilazio je iz zahteva da se sve stavi u pitanje, i bog i čovek, njegovi odnosi i mogućnosti spoznaje, šta jeste, a šta nije, šta je istinito, a šta lažno, zakoni svemira i čovekovo mesto u njemu, crkva i njene dogme, pa tako i sam društveni poredak. Jedino rešenje je bilo početi sve iznova. Tim je putem pošao Dekart, ali mu je posao bio olakšan jer je već mnogo mislilaca pre njega, od kojih su neki i životom platili svoja naučna i filozofska uverenja, kao Đordano Bruno, pokušavali da reše taj problem. On je hteo da postavi zahtev za odvajanjem filozofije od skolastike i teologije, pa da time udari temelje novoj novovekovnoj filozofiji i nauci, a to je moralo početi obaranjem svih dotadašnjih zabluda, kojih je žrtva bio u svojoj mladosti i sam Dekart kao đak u jezuitskoj školi.

4

Rasprava o metodi

Tako Dekart počinje sa motodskom sumnjom – “u početku valja u sve sumnjati” kao osnovnom polaznom tačkom. Treba, dakle, sve srušiti, kako bi se počelo potpuno iznova i stvorila takva naučna metoda, pomoću koje će se pronaći i spoznati istine tako evidentne, da u njih više nećemo moći sumnjati. Dekart je smatrao da je pronašao takvu metodu. U “Raspravi o metodi” on je izložio i objasnio tu svoju metodu. Ona se sastoji od četiri pravila: sumnja, analiza, sinteza i provera.

“Prvo je pravilo bilo, da nikad ništa ne prihvatam kao istinito, a da jasno ne spoznam da je takvo, to znači, da najbrižljivije izbegavam svako prenagljivanje i neprovereno donošenje suda, i da u svojim sudovima obuhvatam jedino ono, što je za moj duh jasno i razgovetno, da nema nikakvog povoda u to sumnjati.” Dakle, u prvom planu je krkritičko-skeptičko prilaženje svemu što se proučava i razmatra, utemeljeno na sumnji kao osnovnom elementu metode i spoznavanja uopšte. To je polazna tačka spoznajnog procesa.

“Drugo, da svaku od teškoća, koju bih proučavao, podelim na onokolo delova na koliko je to moguće i koliko je potrebno radi njihovog najboljeg rešenja.”To je analitički momenat metode. Novi čovek se odvaja od Starog i Srednjeg veka i sve više postaje stvaralac svog objekta, svog sveta i samoga sebe. Obejekt spoznaje postaje predmet čovekovog rada, preobražavanja i osmišljavanja i zato on više nema karakter otuđenosti, već se lomi, kida, razara, rekonstruiše, stvara, dakle analizira.

“Treće, da svoje misli upravljam izvesnim redom, polazeći od najjednostavnijih i najrazumljivijih predmeta, da bih se postepeno uzdizao do spoznaje najsloženijih, pretpostavaljajući red čak između onih, koji po prirodi ne prethode jedni drugima.”Ovo je predstavljalo sintetički metodski momenat. Dekart se još kao đak oduševljavao matematikom i smatrao da je to jedina nauka koja svojim unutrašnjim redom, sistemom razloga, dokaza i argumenata, kao i svojim jasnim, povezanim i razložnim izvođenjem zaključaka, od najjednostavnijih do najsloženijih istina, može zadovoljiti ljudski duh, i da samo takav ili sličan metodski postupak može dovesti do prave i istinite spoznaje stvari. Zato je on i odlučio da stvori filozofsku metodu po uzoru na matematiku i goemetriju, odnosno da primeni racionalne induktivne metode nauke na filozofiju. Dekart je rekao: “U našoj potrazi za direktnim putem do istine ne bi trebalo da se bavimo predmetima za koje ne možemo naći ubeđenje jednako demonstraciji aritmetike i geometrije.”

Četvrto pravilo metode je dopuna prvim trima i njegov sastavni deo koji je nophodan u svakom naučnom istraživanju kao momenat proveravanja postignutog i kao garancija sigurnosti, sređenosti i potpunosti razmatranog materijala.“I poslednje, da posvuda sve tako potpuno pobrojim i načinim opšte preglede, da mogu biti siguran kako nisam ništa izostavio.”

Metodskim skeptičkim raščišćavanjem svega nejasnog i nesigurnog i izdvajanjem i odbacivanjem nepouzdanog, Dekart dolazi do svoje osnovne istine, koja je po njegovom mišljenju potpuno pouzdana, i iz koje će, u skladu sa svojom metodom, nastojati da izvede čitav svoj filozofski sistem. Ta istina je sadržana u njegovoj poznatoj rečenici “Mislim, dakle jesam” (Cogito, ergo sum). Mi možemo sumnjati u podatke naših čula, u postojanje spoljašnjeg sveta, pa i nas samih kao telesnih bića, ali istovremeno dok sumnjamo, dok to razmatramo, dok odbacujemo sve što smatramo samo verovatnim, mi mislimo, pa je to naše mišljenje apsolutno evidentna činjenica, a ako mislimo, onda nužno i postojimo. Po Dekartu je sve ovo jasno i razgovetno i prema tome pouzdano i istinito, pa se od izrečenog čuvenom rečenicom može početi metodski postupno traženje ostalih istina. Time je postavljen i

5

kriterijum istine koji Dekart nalazi u evidentnosti, to jest u jasnoći i razgovetnosti postavki.

Upravo time što se verodostojnost i kriterijum naših spoznaja prenosi sa teoloških autoriteta na sam individualni čovekov razum i utvrđuje njegova samostalnost i sposobnost u pronalaženju istina, javlja se oštar raskid sa teologijom i Srednjim vekom. Filozofija se osamostaljuje i traži svoje nezavisno područje istraživanja, ona više neće da bude “sluškinja teologije”, kakvom je smatrana do tada.

Res cogitans i res extensa

Protivno aristotelovsko-skolastičkom deljenju duše na vegetativnu, čulnu i razumnu, Dekart utvrđuje jedinstvo subjektivne svesti. Sva svojstva i moći duše on smatra neodvojivim i celovitim, pa ih uvrštava u pojam mišljenja u najširem smislu te reči. Tu ulazi i sumnjanje, negiranje, potvrđivanje, osećanje, pamćenje, shvatanje, ljubav, mržnja, maštanje, htenje, čulni utisci...

Njegov “cogito”, međutim, ne predstavlja svest kao takvu, kao prosto mišljenje, odnosno misaoni sadržaj, već refleksiju o tom mišljenju, znanje da mislim, spoznajnu delatnost, to jest upravo samosvest. Ukoliko se svaka psihička radnja ili kompleks sadržaja svesti naziva svešću ili mišljenjem, utoliko je samosvest , tj. “cogito”, refleksija o tom mišljenju.

Konkretno “ja” , koje misli određeno nešto kao svoj predmet i koje taj predmet kreira u realnom procesu ljudske misli i prakse, u dinamici i bogatstvu ljudskog odnosa sa svetom, podrezuje svoje živo korenje, postaje “univerzalno ja” i pojavljuje se kao čista apstrakcija, kao “ja mislim uopšte”, formalni akt svesti i napokon “stvar koja misli” (res cogitans). Tako jedan od momenata odnosa sa svetom konkretnog individuuma, njegova svesna i spoznavalačka manifestacija kao instrument savladavanja prirode, postaje hipostazirana svest uopšte, apsolut i metafizička supstancija. S druge strane, i sam predmet spoznaje postaje apsolut. Iz osnovnog stava metode da je istinito sve ono što je tako jasno i razgovetno kao samosvest, proizilazi da se i tela i sve konačne stvari utoliko mogu spoznati, ukoliko se jasno i razgovetno predočuju. Ali, kvalitativne osobine spoljašnjeg objekata po Dekartu su samo nešto subjektivno, što realno ne pripada objektima, pa je sve čulno kvalitativno za njega samo nešto haotično, mutno i nejasno, dakle samo privid i zabluda, kao priozvod naše mašte, čega razum treba da se oslobodi upravo svojom metodom. Stoga ono što se jasno i razgovetno može spoznati na spoljašnjim stvarima jesu samo njihova kvantitativna određenja i njihovi matematički, geometrijski odnosi. Ti su odnosi tako jasni i razgovetni, kao i matematička određenja, i razum ih može konstruisati i rekonstruisati, ta su tela upravo proizvod razuma i zato se samo na njemu osniva prava naučna spoznaja. Očišćeni od svih čulnih kvaliteta, predmeti postaju geometrijske tačke u prostoru, a materija nije prema tome ništa drugo, nego taj i takav geometrijski prostor. Taj materijalni prostor ili prostorna materija ima jednu jedinu osobinu, a to je protežnost. Materija je poistovećena sa protežnošću, a to je kvantitativno jedino njeno razumsko određenje, pa dakle i naučno određenje. Bogatstvo sveta sa svojom čulnom i pojavnom raznolikošću je redukovano jednim apstraktnim misaonim, upravo matematičkim zahvatom i svedeno na jednu njegovu odredbu, koja je samo jedan od njegovih konstitutivnih momenata, na prostor, koji kao razumska apstrakcija i nije drugo nego produkt razuma, čista misao, konstrukcija. Ali, pošto postojanje prostora ne može biti samo realnost misli, jer bi misao onda mislila samo sebe, a spoznaja bi ostala bez svog objekta spoznavanja,

6

prostor postaje nešto po sebi postojeće, izvan mišljenja, on postaje “protežna stvar” (res extensa), supstancija, apsolut, nešto potpuno odvojeno od subjekta spoznaje. Dakle, prostor kao protežna stvar razlikuje se potpuno od stvari, koja misli, tj. postoje dve supstancije: materijalna supstancija, kojoj je glavni atribut protežnost i duhovna supstancija sa glavnim atributom mišljenjem. Pod supstancijom Dekart podrazumeva ono što postoji tako, da za njegovo postojanje nije potrebno ništa drugo, a pod atributima, bitna i opšta svojstva supstancija ili ono što na njoj shvatamo kao nepromenljivo. Ali, među osobinama koje sačinjavaju neku stvar postoji jedna osnovna i samo ona se naziva atributom, dok su sve ostale osobine samo modusi tog atributa, tj. njegova stanja, pa dakle i stanja supstancije.

O bogu

Dekartov ontološki dokaz za postojanje boga, spoznajno-teorijski zasnovan, izvodi se iz naše ideje o bogu. Uzrok te ideje može biti ili u nama ili izvan nas. Ali, kako je bog po Dekartu večna, svemoguća, sveznajuća, beskrajna, nepokretna, nezavisna supstancija, a mi smo samo ograničena bića, koja nijedno od tako velikih svojstava ne posedujemo, jasno je da mi ne možemo biti tvorci i uzrok te naše ideje o bogu. Prema tome njen uzrok je izvan nas, to jest u samom bogu koji nam je tu ideju usadio, a to znači da bog postoji. Dakle, bog je stvorio “protežnu stvar” i “stvar koja misli”. Time je iz naše ideje o bogu, po Dekartu, utvrđena i dokazana njegova egzistencija (Deus cogitatur, ergo est). Dok skolastika i teologija počinju od boga da zaključe i potvrde postojanje stvorenog čoveka, Dekart u skladu sa svojom metodom i samog boga stavlja u pitanje da bi ga tek kasnije “izveo” i počinje od pojedinca, pa iz sebe, iz svog mišljenja i postojanja zaključuje o egzistenciji boga. Prema tome, nije više čovekova egzistencija opravdana egzistencijom boga, već se egzistencija boga opravdava, izvodi i garantuje idejom o njemu. Zato, koliko god da se Dekart trudi da taj red okrene, bog logički ipak dolazi naknadno. Na kraju bog objektivno egzistira izvan čoveka i sveta i sa one strane sveta i biće materijalistički i naučno interpretiran kao jedino i samo naša ideja, misao, slika, imaginarno, nepostojeće, upravo naše subjektivno stanje – antropomorfizam. Sama egzistencija boga je dovoljan razlog da ne možemo da sumnjamo u ono što jasno i razgovetno spoznajemo, jer nam je bog usadio “prirodno svetlo uma” (lumen naturale), kojim se neposredno, intuitivno uveravamo u istinitost i pouzdanost naših osnovnih spoznaja, a sve to proizilazi iz savršenstva i dobrote boga, koji nas kao takav ne može varati.

Razum

“Raspravu o metodi” Dekart počinje ovim rečima: “Nijedna stvar na svetu nije bolje raspodeljena nego zdrav razum, jer svako smatra da ga ima u tolikoj meri, te čak i oni koje je teže zadovoljiti u svemu drugom nemaju običaj da ga žele više negoli ga imaju. U tome se verovatno svi ne varaju; štaviše, to pre svedoči da je sposobnost pravilnog suđenja i razlikovanja istine od zablude – a to se zapravo i zove zdrav ljudski razum ili um – od prirode kod svih jednaka i da stoga raznovrsnost naših shvatanja ne dolazi od toga, što su jedni pametniji od drugih, već jedino od toga što mislimo na različite načine i nemamo u vidu iste predmete. Nije naime dosta imati zdrav duh, nego je glavno pravilno ga primenjivati.” Nešto dalje kaže: “U ogledu uma ili zdravog razuma mogu pretpostaviti da ga ima u potpunosti i celovito svaki čovek, jer je to jedino što nas čini ljudima i što nas razlikuje od životinja, te se slažem u tome

7

s opštim mišljenjem filozofa koji kažu da oznake više ili manje postoje samo među akcidencijama, ali nikako među formama i prirodama pojedinaca iste vrste.”

Pravila

Dekart je tvrdio da um nije neki nadprirodni dar, niti je istina privilegija i posao odabranih, već je svaki pojedinac i mimo crkvenog autoriteta sposoban razlikovati istinu od zablude. Time se utvrđuje široko područje istraživanja, sposobnosti ljudskog uma u pronalaženju istina i njegova praktična primena, a u vezi sa tim i opšta povezanost i jedinstvo svih nauka. “Jer kako sve nauke nisu ništa drugo do mudrost ljudska, koja ostaje uvek jedna i ista, ma koliko različiti bili predmeti na koje se ona primenjuje i koja se zbog njihove različitosti ne menja, baš kao ni svetlost Sunca zbog raznolikosti stvari koje osvetljava, ne može se raditi o tome da se duhovima propisuju ma kakve granice; i daleko od toga da nas spoznaja jedne istine, kao u praktikovanju jedne veštine, od pronalaženja druge istine odvraća, naprotiv, ona nas u pronalaženju ove druge pomaže.” Koliko je Dekartu prvobitno bila na umu praktična primena nauke vidi se najbolje po njegovom prvom filozofskom delu “Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraživanju istine”. Tako u prvom pravilu piše: “Svakako treba misliti da su nauke tako međusobno povezane da ih je mnogo lakše sve zajedno proučavati nego i jednu jedinu od ostalih izdvojiti. Ako, dakle, neko ozbiljno hoće da istinu stvari istražuje, ne treba da bira nikakvu posebnu nauku: sve su one međusobno povezane i uzajamno zavisne; nego neka misli na to da jača prirodnu svetlost uma, ne radi toga da bi rešio ovu ili onu školsku teškoću, već da bi u pojedinačnim slučajevima života razum volji ukazao na ono što treba odabrati…” Ta “Pravila”, kao prvo Dekartovo filozofsko delo, su karakteristična za odvajanje i oslobađanje njegove misli od teoloških i skolastičkih, po njegovim vlastitim rečima, okova, i obračunavanje sa aristotelovskom logikom kao teorijskom osnovom skolastičke filozofije. Dekart, dosledan svojoj osnovnoj filozofskoj poziciji, daje oštru kritiku te formalističke logike, koja nam u spoznajnom pogledu ne donosi ništa novo, već besplodno i prazno kretanje u krugu starog i poznatog.

Intuicija, dedukcija i indukcija Suprotno tome, Dekartova metoda će biti osnovana na svojim trima glavnim

spoznajnim momentima: intuiciji, dedukciji i indukciji, i po njegovom shvatanju svaki od tih momenata podjednako doprinosi savršenosti te metode i međusobno su usko povezani. Intuicija kao neposredno i jedinstveno sagledavanje stvari po duhu tako da o njima imamo apsolutno jasnu i razgovetnu spoznaju, daje nam potpuno očevidne i sigurne osnovne istine, koje postaju principi, iz kojih dedukcija, kao razumska operacija izvodi postupno, jedno iz drugog sve ostale moguće zaključke, držeći se matematičkog demonstrativnog reda. Ali, kada se radi o složenim i zamršenim stvarima i kombinacijama, nužno se nameće potreba nabrajanja ili indukcije, a ona nije ništa drugo nego iskustvo i eksperiment. Tako je indukcija postupak koji se upotrebljava onda kad spoznaju, da bude sigurna i pouzdana, ne možemo svesti na intuiciju. Te tri spoznajne radnje se po Dekartu vrše pomoću četiri moći duha: čistim razumom, maštom, pamćenjem i čulima, koje sve zajedno čine jednu i istu spoznajnu moć. Međutim, ipak je samo čisti razum, koji izvodi dedukciju, sposoban da odredi šte je istinito, a šta lažno, štaviše, postoje u ljudskom duhu takozvane “urođene ideje” (ideae innatae), koje predstavljaju osnovu Dekartovog racionalizma. Pod “urođenim idejama” Dekart podrazumeva one ideje koje nisu produkt ni spoljašnjeg ni

8

unutrašnjeg iskustva, jer nisu sam sadržaj svesti, već određena, našem umu pripadajuća i svojstena sposobnost, koja je opšti formalni akt svesti. Tako se te ideje razlikuju i od onih koje nam dolaze od spoljašnjih predmeta, kao i od onih koje proizilaze iz određenja naše volje, to jest koje smo mi proizveli. Time se postavlje razlika između svesti i samosvesti, između mišljenja i refleksije o tom mišljenju.

O strastima duše

U svom poslednjem delu “O strastima duše” Dekart pokušava da objasni odnos psihičkog i fizičkog, duše i tela u samom čoveku. Iz prirode samih supstancija, duhovne i materijalne, proizlazi po Dekartu da se one međusobno apsolutno isključuju, to jest mišljenje, misao, svest, duh se ne da objasniti iz materije, čija su jedina obeležja i osobine protezanje u dužinu, širinu i dubinu, prostornost, deljivost u beskonačnost i njeno mehaničko kretanje. Znači, čovek se sastoji iz dva bića koja se uzajamno isključuju, jer telo ne može delovati na dušu, niti duša na telo, i ta razdvojenost se naziva dualizam. Tako ne samo da je totalitet ljudskog bića u sebi protivrečan, nego se on uopšte ne da shvatiti. Dekart je to tačno uvideo i on ide čak tako daleko, da dopušta uzajamno delovanje duše i tela, ali samo kao svakodnevnu empirijsku činjenicu, dok mu njegova opšta filozofska pozicija nikako ne dopušta da to i teorijski konsekventno zaključi. Zato se Dekart stalno koleba između povezanosti, jer mu se to neophodno i stalno nameće kao činjenica proste svesti, i nepovezanosti, što najviše dolazi do izražaja upravo u njegovoj fiziologiji i na njoj zasnovanoj psihologiji, dakle u onim područjima gde se psihičko i fizičko najočevidnije i najtesnije dodiruju, to jest upravo na planu afektivnog, osećajnog i čulnog, jednom rečju emocionalnog u najširem smislu, što sve Dekart tretira pod zajedničkim određenjem – strasti. U srednjevekovnom načinu života strasti su smatrane kao nešto nedostojno čoveka, kao tabu, greh i đavolska stvar, koja se razmatra samo kao negativnost, kao ono što treba izbeći. Dekart se toga pokušao osloboditi. Pored toga što je želeo da pronađe fiziološku osnovu strasti, uslovnost i povezanost, on je želeo da utvrdi i način da se one nadvladaju, a to se može postići njihovom spoznajom i aktivnim, voljnim upravljenjem njima i njihovim svesnim usmeravanjima. Ipak, po Dekartu strasti nisu ni dobre ni zle. On u njima pronalazi mogućnost korisne primene koju vidi na primer u tome “da one podstiču dušu na htenje stvari koje nam priroda nameće kao korisne i da ona istraje u toj volji”, a osim toga strasti podstiču životne duhove na kretanja tela u pravcu izvršenja tih stvari, pa one preuzimaju na sebe odlučni životni zadatak snalaženja i prilagođavaja čoveka u određenim prilikama i situacijama. Tu dolazi do izražaja veza i delovanje psihičkog na fizičko, duše na telo i obrnuto. Centar u kome dolazi do uzajamnog delovanja duše i tela Dekart stavlja u malu žlezdu u sredini mozga epifizu (glandula pinealis) koju je pronašao u svojim anatomskim istraživanjima i seciranjem, čime se on mnogo i često bavio. Pošto je nešto ranije otkriven krvotok, Dekart je smatrao vene i živce malim kapilarnim cevčicama kroz koje se terani krvlju iz srca u mozak, a iz mozga u sve organe tela kreću takozvani “životni duhovi” (spiritus animales) koji dodirujući i pokrećući tu žlezdu, preko nje pokreću telo izazivajući istovremeno u duši odgovarajuća kretanja u oblicima različitih strasti i uzbuđenja. Dekart razlikuje šest osnovnih ili jednostavnih strasti, a to su čuđenje, želja, ljubav, mržnja, radost i žalost, iz kojih se u različitim nijansama i prelazima oblikuju sve ostale složene, i o svakoj od njih on daje njihovu fiziološku osnovu i uslovljenost, kao i detaljan opis njihovog ispoljavanja.

9

MATEMATIKA

U delu “Geometrija” Dekart predstavlja analitičku geometriju kao metod pomoću koga se geometrijske figure prikazuju pomoću algebarskih jednačina, dakle predstavlja primenu i uvođenje algebre u geometruju, što niko pre njega nije učinio. Algebra je u njegovom prikazu omogućila prepoznavanje tipičnih geometrijskih problema i dovela u vezu neke probleme koji sa geometrijske tačke gledišta nemaju ništa zajedničko. Takođe, algebra je u geometriju uvela najprirodnije proporcije i hijerarhije metoda. Ne samo da su se geometrijski problemi rešavali elegantno, brzo i potpuno, nego se bez odgovarajuće algebre ti problemi i ne bi mogli rešiti.

On je bio prvi matematičar koji je pokušao da klasifikuje krive prema tipu jednačina koje ih opisuju. Takođe je doprineo teoriji jednačina.

Dekart je bio prvi koji je upotrebio poslednja slova alfabeta da označi nepoznate veličine, odnosno promenljive (npr. x,y,z), a prva slova da označi poznate, odnosno konstante (npr. a,b,c). O značenju tog otkrića Engels je rekao: “Dekartova promenljiva veličina bila je prekretnica u matematici. Zahvaljujući tome ušli su u matematiku kretanje i dijalektika, a isto se tako odmah nužno došlo do diferencijalnog i integralnog računa, koji se odmah i javlja, te su ga Njutn i Lajbnic uglavnom dovršili, a nisu ga otkrili.” Izmislio je i metod indeksiranja, kao što je x², za stepene funkcije sa eksponentima. Formulisao je pravilo koje je poznato kao Dekartovo pravilo znakova za pronalaženje broja pozitivnih i negativnih korena bilo koje algebarske jednačine.

NAUKA

Dekartova proučavanja optike odvela su ga do nezavisnih otkrića fundamentalnog zakona refleksije da je ugao upadnog zraka jednak uglu reflektujućeg zraka. Njegov esej o optici je predstavljao prvi štampani iskaz ovog zakona. Dekartovo smatranje svetlosti kao vrste pritiska u čvrstom telu utrlo je put talasnoj teoriji svetlosti.

“Meteori” je delo o meteorologiji i značajno je po tome što je to prvi pokušaj da se sa naučne strane priđe proučavanju vremenskih prilika. Iako je većina Dekartovih tvrdnji bila pogrešna, posle objavljivanja ovog dela meteorologija je počela da se razvija kao nauka.

Ono što je, obzirom na nauku, najpozitivnije u Dekartovom učenju, upravo je primena matematike na fizička zbivanja u stvarnosti, uočavanje i spoznavanje njenih kvantitativnih promena, jedinstvo matematike i fizike u novoj naučnoj disciplini - matematičkoj fizici. Time je udaren temelj modernoj fizici novog vremena, matematičko-mehanističkoj eksperimentalnoj fizici, utemeljenoj na analitičkoj geometriji. Dekartova filozofija, koja se nekada naziva Kartezijanizam vodila ga je u komplikovana i pogrešna objašnjenja nekoliko fizičkih fenomena. Iako je Dekart u početku prihvatao Kopernikovu teoriju univerzuma sa konceptom sistema planeta koje se kreću oko Sunca, napustio je ovu teoriju kada ju je katolička crkva proglasila jeretičkom. Umesto toga on je razvio teoriju vrtloga u kojoj je univerzum potpuno popunjen materijom koja se pomoću nekog prvobitnog kretanja pretvorila u sistem vrtloga koji drži planete, zvezde, komete i Sunce na svojim putanjama. Tek je nakon sto godina Njutn pokazao da je takav dinamički sistem nemoguć.

10

ZNAČAJ

Mnogi naucnici su se protivili Dekartovim idejama. Medju njima i Arno, Hobs i Gasendi. Ali, treba naglasiti da je Dekart u naučnim istraživanjima u svojoj mehanističkoj biologiji, fiziologiji i psihologiji došao do vrednih rezultata koji, iako u mnogo čemu pogrešni i sa gledišta današnjih naučnih dotignuća bezvredni, svojim pozitivnim elementima predstavljaju temelj kasnijih proučavanja u tim područjima.

11

LITERATURA

1. Rene Dekart: Rasprava o metodi. Matica Hrvatska, Zagreb,

1951.

2. Rene Dekart: Pravila za usmjeravanje duha. Oktoih, Beograd,

1997.

3. Radmila Šajković: Descartes i njegovo delo l. Filozofsko društvo

Srbije, Beograd, 1978.

4. Radmila Šajković: Descartes i njegovo delo ll. Filozofsko društvo

Srbije, Beograd, 1979.

5. Milan Kangrga: Racionalistička filozofija. Nakladni zavod Matice

hrvatske, Zagreb, 1979.

6. Microsoft: Encarta Encyclopedia Deluxe 2003. Washington,

2003.

12