U nastojanju da pronađe apsolutno izvestan način za saznanje svih stvari koje se

mogu saznati Dekart dolazi do intuicije: ona je proizvod zahteva za izvesnošću.

Izvođenje zaključaka iz intuitivno saznatih premisa je intuitivno, samo po sebi jasno.

Time se vrši prelaz na deduktivni oblik saznanja. Razlika je u tome što ovde postoje

koraci iz kojih se izvodi zaključak : pristup je posredan, a ne neposredan kao kod intuicije

ali samo zaključivanje je intuitivno. Drugi način saznanja, dedukciju, Dekart formuliše

kao svo nužno zaključivanje koje se izvodi iz svega drugog što je sa izvesnošču

saznato. 1

Dedukcija se javlja zbog toga što se mnoge stvari sa izvesnošću znaju, mada

same nisu očigledne, pod uslovom samo da se iz istinitih i poznatih principa dedukuju

postupno i ničim neprekinutim kretanjem misli koja pojedinačnosti očigledno neposredno

intuicijom sagledava : ne saznajemo mi drukčije nego tako vezu koja u drugome lancu

spaja krajnju alku sa prvom, mada je jedan jedini pogled nesposoban da intuitivno

sagleda sve srednje alke, od kojih zavisi ova povezanost, dovoljno je da ih sukcesivno

prođemo i da se složimo da se sve pojedinačno od prve do poslednje međusobno

povezuju. Ovde, dakle, razlikujemo duhovnu intuciju (intuitum mentis) od dedukcije,

koja je izvesna time što se u njoj izvesno kretanje ili sukcesija shvata, a u onoj nije tako;

a osim toga, i time što dedukciji nije nužna aktuelna očiglednost kao intuiciji, već zajmi

na izvestan način svoju izvesnost pretežno od pamćenja. Iz ovoga može se reći, prozilazi

to da se stavovi, koji su neposredno zaključci iz prvih principa, saznaju sa raznih

stanovišta čas intuicijom, čas dedukcijom; sami prvi principi samo intuicijom; dok

naprotiv, daleki zaključci samo dedukcijom.2 Međutim, baviti se istraživanjem istine,

postaviti to sebi kao cilj nužno zahteva metodu, inače sve što se otkrije, otkriveno je

slučajno: zbog toga je važna sprega intuicije i metode jer bez metode i sama intuicija

postaje na neki način beskorisna. Metoda fokusira intuiciju: daje joj sadržaj.

1 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo III2 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo III

Pod metodom razumem izvesna i laka pravila čije tačno primenjivanje može

svakom pomoći da nikad lažno umesto istinitog ne pretpostavi, i da, ne trošeći uludo

napore duha svoga, već postupno, uvek razvijajući nauku, postigne istinsko saznanje

svega što je sposoban da sazna.3 Do zablude, stavljanja lažnog na mesto istinitog, a

samim tim i do ne-postizanja svega što se može saznati dolazi, odnosno za svoj uzrok ima

uočavanje pogrešnog puta ili neuočavanje puta uopšte koji bi nas do tog saznanja odveo.

Sama metoda sastoji se od pravila čijom se ispravnom primenom na intuiciju i dedukciju

dolazi do saznanja. Pogrešna primena pravila metode vodi u zabludu, nezavisno od same

formalne valjanosti, izvesnosti, intuicije i dedukcije.

Metoda, dakle, zauzima centralno mesto u saznanju stvari i u Dekartovom sistemu

uopšte. Međutim, koja je to nauka na koju Dekart primenjuje svoju metodu, koju on

nauku izlaže predstavljajući svoju metodu? Odgovor je : univerzalnu matematiku

(mathesim universale). Ova disciplina treba da sadrži prve rudimente ljudskog uma i da

proširi svoju delatnost na izbijanje istina iz svih i svakog predmata; i, slobodno govoreći,

ona je bolja od svih ljudskih prenošenih saznanja, pošto je izvor svih drugih.4

Suština Dekartove metode jeste u tome da se složeni stavovi redukuju na prostije,

do najprostijih, i da se zatim neposrednim intuitivnim sagledavanjem najprostijih stavova

dođe do saznanja svih ostalih. Da bi se najprostije stvari razlikovale od složenih i da bi

se redom ispitivale, treba u svakom redu stvari, u kojem smo jedne istine iz drugih

neposredno dedukovali, osmotriti ono što je najprostije, i na koji je način od njega sve

ostalo više ili manje, ili podjednako udaljeno.5 Ovim pravilom se uspostavlja kriterijum

na osnovu kog se ono najprostije i najočiglednije, a to je nivo intuicije, razlikuje od sveg

drugog. Ovo previlo je po Dekartovom mišljenju praktično najkorisnije jer se njegovom

primenom sve stvari mogu razvrstati u izvesne redove, tako da se stvari jednog reda

mogu saznati putem nekog drugog reda, jedan red može biti izražen preko drugog, može

se svesti na drugi. U tom smislu Dekart razlikuje apsolutne (absolutum) od relativnih

(respectivum) stvari.

3 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo IV, u originalu ne stoji kurziv4 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo IV5 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo VI

Apsolutno zovem sve ono što sadrži čistu i prostu prirodu o kojoj se i postavlja

pitanje: kao što je sve ono što se smtra nezavisno, uzrok, prosto, opšte, jedno, jednako,

slično, pravo i sl; i zovem ga pre svega najprostijim i najlakšim da bismo se njime

koristili u našem rešavanju pitanja.6 Apsolutno je, dakle, ono što je samom sebi

dovoljno, bezodnosno i neposredno, kao i intuicija. Relativno je, naprotiv, ono što ima

istu prirodu ili njen delić, po kome se može odnositi na apsolutno i po čemu se iz njega

izvesnim redom može dedukovati; ali povrh toga sadrži u svom pojmu nešto drugo što

zovem odnosima; tako sve ono što se zove zavisno, efekat, složeno, posebno, mnoštvo,

nejednako, neslično, koso, itd.7 Odnos apsolutnog i relativnog jeste odnos prostog i

složenog, odnos intuicije i logike; složeno, relativno redukuje se na prosto, apsolutno.

Apsolutno i prosto konstituišu relativno i složeno- intucija izgrađuje dedukciju. Što neka

stvar ima više relacija time je ona više udaljena od apsolutnog, relativnija je. Saznanje

svih relacija, to znaši njihovo međusobno razlikovnje i njihovu međusobnu povezanost i

prirodni red pada ujedno sa saznanjem onoga što je najapsolutnije (maxime absolutum)

polazeći pritom od onog što je poslednje (ultimo). Redukovanje relativnog na apsolutno

podrazumeva se pritom pređu, upoznaju, svi međustepeni. Svaki naredni korak u

nepredovanju od relativnog ka apsolutnom apsolutniji je od svog prethodnika, tj. Manje

je relativan. Dolazak do apsolutnog podrazumeva upoznavanje svih relacija, to implicira

poznavanje svih relata koji neku stvar konstituišu. Relati su upravo ono apsolutno. A

tajna svekolike ove metode je da se u svemu brižljivo zapaža ono što je najapsolutnije. 8

Na nivou apsolutnog nalazi se proste prirode (naturas simplices): one su predmet

intuicije, premet čistog razuma. Proste prirode su ono što je u svakoj seriji najprostije

(maximes simplex), a sve ostalo iz njih se dedukuje, bilo neposredno bilo posredno

(putem dva ili više različitih ali međusobno povezanih zaključaka); od broja tih

zaključaka zavisi i udaljenost krajnjeg zaključka od najprostijeg stava. Upravo na ovome

se temelji razlika između dedukcije i intuicije- intuicija je neposredno zaključivanje,

dedukcija pak ima premise na osnovu kojih se podsredstvom intuicije izvodi zaključak.

Razlika u tome što se dedukcija za razliku od intuicije moše formalno- logički predstaviti,

6 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo VI7 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo VI8 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo VI

u obliku silogizma. Dedukcija po svom obiku spada u domen ligike dok intuicija to nije.

Deduktivni zaključci imaju formu dokaza ( demonstratio ): intuicija to nema, međutim

sama izvesnost intuicije time se ni najmanje ne dovodi u pitanje. Ako nešto nije logično

to ne znači da nije istinito. Misliti samo u skladu sa logikom znači ograničiti svoje

mišljenje više nego što to ono treba da bude. Jednostavno, intuicija po svo obliku nije

svodiva na obrazac zaključivanja formalne logike, več se naprotiv logika redukuje na

intuiciju. Intuitivne istine transcediraju logiku: nesvodljive su na logičku formu. Pored

toga i sama dedukcija shveta se dvoznačno, odnosno Dekart uvodi razliku između

neposredne (directe) i posredne (indirecte) dedukcije. Neposredna dedukcija vezu između

premise i zaključka uviđa intuitivno, bez dodatnih međukoraka; dok posredna dedukcija

zaključak izvodi takođe intuitivno, s tom razlikom što postoji međustepen, još jedan

korak između premisa i zaključka koji je čini posrednom. Posredna dedukcija ima formu

silogizma, dokaza; dok kod neposredne dedukcije dolazi do kongruencije sa intuicijom.

Neposredna dedukcija apsolutnija je od posredne; štaviše, neposredna dedukcija

(intuicija) je ono apsolutno, dok je posredna relativna. Logika se može izreziti preko

intuicije, jer je intucija od nje apsolutnija: posredna dedukcija se redukuje na neposrednu,

indirektna se redukuje na direktnu, apsolutno na relativno, formalna logika na intuiciju.

Redukcija indirektne dedukcije na nivo intuitivne očiglednosti vrši se tako što se

sukcesija sagledava simultano; intuitivno sagledavanje svakog člana lanca posrednih

posledica jednog deduktivnog izvođenja daje samoj toj dedukciji, krajnjem zaključku,

stepen intuitivne izvesnosti. Ako se ceo lanas posledica ne sagleda u potunosti dolazi do

prekidanja lanca: time se uništava izvesnost zaključka. Verifikacija indirektne, posredne

dedukcije (koja se obično sastoji od dugih lanaca posledica), i zbog slabosti pamćenja

koje često nije u stanju da taj lanac obuhvati, zahteva pored pamćenja i stalno kretanje

misli ili imaginacije9. Imaginacija (imaginationis) se trudi da simultano sagleda svaki

singularni intuitivni član niza, lanca posledica, a svaki mora imati taj stepen izvesnosti;

sve dok sam duh ne bude u stanju da sam, bez pomoći pamćenja, ceo lanac odjednom

neposredno intuitivno sagleda. Posredna dedukcija podrazumeva sukcesiju: to implicira

samu razliku intuicije i dedukcije. Izvesnost dedukcije temelji se na shvatanju sukcesije.

9 Stalno kretanje misli i stalno kretanje imaginacije: prilikom sagledavanja svih posrednih veza jednog deduktivnog lanca dolazi do sažimanja ova dva termina s obzirom na njihovu funkciju.

Intuicija je naprotiv neposredna: ne postoji konsekucija zaključaka koje treba shvatiti.

Imaginacija i mišljenje ne prelaze okvir dedukcije: ne uzimaju u obzir nista sto nije

upotrebljeno u donosenju zaključaka – predmet njihovog posmatranja su posredni članovi

lanca, niza medjuzaključaka koji prethode krajnjem zaključku. Njihovom upotrebom

dedukcija se svodi na intuiciju.

U slučaju kada se neko određeno saznanje ne može redukovati na intuiciju, zbog

nemogućnosti našeg razuma da odjednom intuitivno obuhvati i razlikuje sve alke nekog

drugog lanca primenjuje sa indukcija (inductio) ili dovoljno nabrajanje (sufficient

enumeration). Indukcija po Dekartovom mišljenju predstavlja samo ono nabrajanje, ili

način zaključivnja koji u odsustvu intuicije ili nemogućnosti da se ona primeni,

predstavlja najizvesniji oblik saznanja ili dokazivanja. Ona je jedini ispravan način

zaključivanja koji se može primeniti onda kada se sve veze silogizma odbace: idukcija se

javlja onda kada se ne uviđa, intuitivno, da postoji nužna veza između premisa i

zaključka, odnosno kada ne postoji neposredna intuitivna očiglednost koja spaja premise i

zaključak. Onda kada razum nije sposoban da, zbog velike dužine lanca, sve alke

singularno i simultano intuicijom obuhvati, a uviđa pritom vezu svake alke sa njom

susednom, može se po Dekartovom mišljenju tvrditi da smo shvatili kako se poslednja

alka sa prvom povezuje. Upravo ta nemogućnost da se sve alke istovremeno intuicojom

obuhvate i sposobnost da se uvidi veza između svih alki jednog lanca jeste indukcija.

Izvršiti indukciju znači znati nabrajati sve posredne zaključke jednog izvođenja. Razlika

između intuicije i indukcije implicira, prema do sada rečenom, i različitu ulogu pamćenja

(memoria) u donošenju zaključaka. Indukcija se temelji na pamćenju, dok intuicija u

potpunosti ne zavisi od pamćenja. Indukcija ne može u svojoj celini biti shvaćena od

razuma...njena izvasnost zavisi na neki način od pamćenja, u kojem se moraju zadržati

sudovi po pojedinim delovima koji su nabrojani, da bi se iz svih njih izveo jedan

jedinstven zaključak. 10 Dedukcija nesvodiva na intuiciju jeste indukcija. Razlika između

dedukcije i indukcije je u tome sto se kod dedukcije zaključivanje temelji na intuiciji, dok

se kod indukcije zaključak bazira na nabrajanju (koje u potpunosti zavisi od pamćenja).

Indukcija je dakle prepreka koja se nameće intuiciji da bi tu prepreku savladao Dekart je

10 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XI

sintetizovao indukciju i intuiciju u jednu operaciju: Kretanje misli koja pažljivo

razmatra neposrednim intuitivnim sagledavanjem svaki pojedinačni predmet i

istovremeno prelazi na drugu. 11 Pored poboljšanja izvesnosti induktivnog zaključka duh

poznaje sbosobniji za pronalaženje drugih, tj. povećava se njegov domašaj.

Sjedinjavanjem intuicije i indukcije smanjuje se uticaj pamćenja na izvesnost zaključka

dobijenog indukcijom: to implicira usavršavanje same indukcije, a postiže se stalnim i

ponovljenim kretanjem misli: stalnim ponavljanjem deduktivnog postupka misao sve brz

že i lakše obuhvata ceo niz operacija koje povezuju (razdvajaju) zaključak i početni stav.

Na kraju se duh više ne služi pamćenjem već ceo postupak sagledava intuitivno. Na taj

način se dedukcija svodi na intuiciji, tj. otklanja se njegova sporost i širi njegov

domašaj.12

Uloga metode zauzima centralno mesto u odredjivanju opsega ljudskog saznanja.

Metoda se primenjuje na razum tako da od premene metode zavisi i stepen erudicije. U

tom smislu, a i u skladu sa proučavanjem treba da bude sve širi tj. treba proučavati što

veći broj posebnih nauka – time se i naše znanje dopunjuje. Opredeljenost za jednu nauku

npr. matematiku direktno smanjuje opseg našeg saznanja, jer da bi se rešio jedan problem

( a sam problem je složen i relativan, a rešiti ga znači redukovati ga na najprostije i

apsolutno, jer jedino tako na nivou intuicije, stiče se izvesno saznanje) koji za to zahteva

poznavanje i matematike i fizike, poznavanje samo jedne od ove dve nauke nedovoljno je

da se teškoća savlada. Fokusiranost na jednu nauku ograničava i naše saznanje samo na

oblast te nauke, jer samo probleme te nauke možemo neposredno intuitivno sagledati,

dok onaj ko se bavi većim brojem nauka i ko istinu traži u svemu što se zbiva poseduje

više znanja; jer veći broj problema može redukovati na intuitivnu očiglednost. U tom

smislu Pravilo VIII Dekartove metode nalaže prekid istraživanja o slučaju kada se neki

problem ne može neposredno intuitivno sagledati.13

Intuicija se ovde javlja kao kriterijum na osnovu kog se postavlja granica ljudskog

saznanja: sve što se ne može svesti na intuiciju, odnosno, što se ne može neposredno

11 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XI12 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XI13 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo VIII

intuitivno sagledati izvan je domašaja ljudskog saznanja. Intuicija je demarkaciona linija

između ljudskog saznanja i stvari koje to saznanje transcedentiraju. Intuicija je, dakle,

kriterijum izvesnosti, 14 tj. sve što se ne može intuicijom obuhvatiti (svesti na intuitivnu

očiglednost) ne treba dalje ispitivati.15

Pored toga, Dekrt je zainteresovan i za pitanje šta je ljudsko saznanje i dokle se

ono proteže. Jer ispitati sve istine za čije saznanje je ljudski um dovoljan ... jeste ono

što treba da jednom u svome životu učini svako ko iole voli istinu, pošto se u

produbljenom ispitivanju ovoga nalaze istinsa oruđa saznanja i čitava metoda.16 Istinsko

oruđe saznanja po Dekartovom mišljenju jeste čist razum (intellectus purus) : Nikakvo

saznanje ne moze prethoditi razumskom, pošto od njega zavisi saznanje svega ostalog, a

ne obratno.17 Do istog rezultata, čistog razuma,18 Dekart dolazi i u Meditacijama.

Oslobađajući razum, odnosno duh čulnosti, principom metodske sumnje, Dekart takođe

dolazi do čistog razuma. Nivo čistog razuma jeste nivo intuicije; predmeti mišljenja tada

su jasni i razgovetni, nesumnjivi, izvesni, pojmovi koji se mogu neposredno intuitivno

sagledati. To je osnova za dedukciju, čijom primenom nastaje strog logički svet- svet

izvesnosti. Međutim, ukoliko se sam razum ispravnom metodom valjano ne usmeri dolazi

do zablude ili se sužava oblik saznanja. Istina ili laž jesu predmet razuma a često svoje

poreklo imaju i u drugim instrumentima saznanja.

Ujedno sa pojmom čistog razuma javlja se i pojam urođenih ideja ( ideae

innatae). Do urođenih ideja Dekart dolazi metodskom sumnjom. Hipotezom o zlom

demonu, zloduhu (genium malignum) Dekart uspostavlja univerzalnu sumnju, sumnju

koja potire sve ono što je do tada smatrano kao apsolutno izvesno: osnovne stavove

matematike i logike; sumnja ima ulogu metode koja to ostvaruje. Genium malignum ruši

svo ljudsko saznanje uopšte. Međutim, ma koliko on bio moćan, jedan stav je nužno

14 Saznati nešto jasno i razgovetno znači saznati to nešto intuitivno. Stavovi koji imaju vrednost clare et distinete jesu intuitivni stavovi i prethode svakom znanju.15 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo VIII, II16 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo VIII17 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo VIII18 Pored čistog razuma Dekart utvrđuje još tri oruđa koja mogu biti korisna prilikom saznaja : mašta (phantasia, imagination), čula (sensus) i pamćenje (memoria).

istinit; jer da bi me prevario, naveo da posumnjam, ja moram postojati. Sumnjati ynači

misliti, a misliti znači postojati: Mislim, dakle jesam (Cogito, ergo sum; je pense, donc je

suis). Ovaj stav se ne može odstraniti iz razuma- on je urođen. Mišljenje je supstancija,

ono je suštinska odlika moga bića. Sve dok mislim, egzistencija je od mene neodvojiva.

Ne mogu misliti o sebi kao o nepostojećem, u trenutku dok mislim. Genium malignum je

logiku učinio sumnjivim, i upravo na tom mestu se pojavljuje intuicija koja jasno i

razgovetno formuliše jeda nužan iskaz koji je izvan opsega metodske sumnje: Cogito,

ergo sum. Ovaj iskaz Dekart postavlja za prvi princip svoje filozofije: on sadzi sve što

jedan stav treba da ima da bi bio istinit. Cogito, ergi sum je kriterijum izvesnosti i

istinitosti: Smatrao sam da mogu usvojiti kao opšte pravilo da su sve stvari koje shvatam

vrlo jasno i razgovetno, istinite.19 Cogito, ergo sum se shvata jasno i razgovetno i shvata

se prvi: zato i jeste prvi princip i kriterujum izvesnosti.

Dekarta sada interesuje da li postoji još ovakvih iskaza. Time dolazi do drugog

principa- Jesam, dakle Bog postoji ( Sum, ergo Deus est).20 Dokazi za egzistenciju Boga

koje Dekart iznosi su intuitivni upravo tbog zlog demona koji je isključio logiku.

Intuitivni dokaz za postojanje Boga pored neposrednog uvida u njegovu egzistenciju

otvara i uvid u samu prirodu Boga. Znanje o Božijem postojanju pada istovremeno sa

znanjem o njegovoj prirodi: iskaz Bog postoji podrazumeva iskaz Bog nije varalica.

Proroda svršenog bića podrazumeva postojanje: Ne mogu misliti o Bogu, imati ideju o

njemu, a da sam Bog pritom ne postoji- Deus cogitatur, ergo est. Bog je drugi princip

Dekartove filozofije jer se jedino tako može verifikovati logika. Intuitivni dokaz Boga

otvara put ka logičkom, i ka primeni logike uopšte. Bog je dovoljan razlog da se sumnja

otkloni: Bog ukida zlog demona. Pored toga, Bog je nužan uslov za saznanje istine: Kad

ne bismo znali da sve što je u nama stvarno i istinito dolazi od savršenog i beskrajnog

bića, ma koliko jasne i razgovetne bile naše ideje, ne bismo imali nikakva razloga koji bi

nam garantovao da zaista imaju savršenstvo da su istinite.21

19 Dekart, Reč o metodi , Deo IV20 Ovde dolazi do sprege epistemologije i ontologije: cogito, ergo sum i sum, ergo Deus est; iz cogita izvire Deus. Samosvest i egzistencuja idu zajedno.21 Dekart, Reč o metodi , Deo IV

Ideja Boga i ideja o samom sebi jesu dve najviše intuitivne istine. One su predmet

čistog razuma, koji je princip saznanja, one su urođene. Cogito, ergo sum implicira

urođenost. Genium malignum kao princip iz razuma može da uline sve osim samog

razuma: sumnja se iscrpljuje u intuiciji. Urođene ideje su ono što je Dekart u razumu

zatekao, našao: nije ih sam stvorio i ne može ih odstraniti. Cogito je samosvest,

apercepcija; shvata se jasno i razgovetno, isto kao i Bog , a sve jasne i razgovetne ideje su

urođene. One su prvi principi, nivo intuicije iz kojih se sve ostalo dedukuje. Urođene

ideje u čoveka usadio je Bog, njihovim otkrivanjem širi se opseg intuicije, a smanjuje

opseg sumnje. Razmatranje urođenih ideja jeste najekstremniji oblik čistog razuma jer su

sve ostale odstranjene. Urpđene ideje i intuicija sprečavaju nastanak saznajnog vakuuma

koji Genium malignum treba da ostvari.

Utvrditi granice čistog razuma, granice intuicije, znači ispitati za koja je saznanja

ljudski um sposoban. Ovo po Deakartovom mišljenju predstavlja preduslov svakog

istraživanja- da se ne bi trudili da saznamo ono što se saznati ne može. Postavljanjem

granica22 odnosno sami m pitanjem dokle se ljudsko saznanje proteže javlja se

distinkcija koja referira mna saznajni subjekt – nas koji smo sposobni saznavati i objekt

saznanja same stvari koje se mogu saznati. Što se tiče nas koji smo sposobni spoznavati

razum je vrhovni instrument saznanja; jer je jedino on sposoban da gradi nauke. Mašta,

cula i pamćenje mogu mu koristiti ali isto tako mogu mu i smetati. Upravo zbog toga je

neophodno da se ispita kako svaka od ovih moći može biti korisna ili štetna po saznanje,

da bismo ono što je štetno izbegli, a korisno upotrebili.

Time Dekert prelayi na ispitivanje ostale tri moći: mašte, čula i pamćenja.

Spoljašnja čula samo pasivno učestvuju u saznanju stvari; kao vosak koji prima lik

pečata. Figura koju je primilo spoljašnje čulo prenosi se u jedan drugi deo tela – opšte

čulo( sensus communis). Opšte čulo ima ulogu pečata i u mašti kao i u vosku obrazuje

iste likove ili ideje koje dolaze od spoljašnjih čula. Likovi koji su utisnuti u maštu i u njoj

se duže zadržavaju nayivaju se pamćenjem. Mašta pokreće nerve kao ćto spoljašnje čulo

pokreće opšte; tako da može uzrokovati mnoge pokrete u nervima, nejajući pritom

22 U stvari, Dekart samo daje uputstva kako da se ta granica odredi

njihove slike, već neke druge iz kojih ovi pokreti mogu nastati. Međutim sila kojom

saznajemo same stvari jeste čisto duhovna ( pure spirituale).23 Ona je jedinstvena, jedna

te ista, nezavisna od toge da li likove prima iz opšteg čula istovremeno sa maštom ili

razmatra one u pamćenju, ili obrazuje nove. Ako se ove duhovna sila sa maštom usmeri

na opšte čulo dolazi do čulne percepcije, dalje ako se uperi na memoriju, pamćenje,

dolazi do pri – sećanja (reminisci). Ako izmislja nove likove zove se poimanje

(concipere) ili izmišljanje stvaralačkom maštom. Na kraju ako sama deluje zove se

razumevanje ( intelligere). Tako se ista sila po raznim svojim funkcijama zove ili čist

razum (intellectus), ili mašta (imaginatio, phantasia), ili pamćenje(memoria), ili čula

(sensus); ali se njoj samoj daje ime duha (ingenium).24 Iz svega ovoga Dekart zaključuje

da razum, ako se bavi stvarima koje u sebi ne sadrže ništa telesno ne može biti pomognut

od ove tri moći. Treba dakle da se oslobodi svega čulnog prilikom takvog istraživanja

ako pak istražuje nešto telesno onda ideju tog tela treba da što je to moguće razgovetnije

obrazuje u svojoj mašti.

Prevlast čistog razuma nad ostalim moćima duha rezultat je toga što je samo on

sposoban da izvodi dedukciju, da iz prostog, apsolutnog, izvodi složeno, relativno. Pored

izvođenja dedukcije, razum je taj koji složeno i relativno redukuje na prosto i apsolutno. I

u jednom i u drugom slučaju samo čist razum ima pristup neposredne intuitivne

očiglednosti. Samo čist razum je u sprezi sa intuicijom. Opseg čistog razuma

koekstenzivan je sa opsegom intuicije. Ljudski razum može sa izvesnošću znati samo ono

što može neposredno intuitivno sagledati. Sa intuicijom prestaje i damašaj čistog razuma

kao najizvesnijeg saznajnog instrumenta ljudskog duha. Intuicija i čist razum (sposobnost

da se nešto sa izvesnosnošću sazna) imaju iste granice.

Naspram oruđa stoji materijal koji treba obraditi, tako da naspram razuma stoje

stvari koje treba istražiti, ali samo ukoliko je razum sposoban da do njih dopre. Stvari

koje mogu biti predmet istraživanja dele se na proste prirode (ono predstavljaju ono

najapsolutnije u svojoj vrsti) i prirode koje su nastale kompozicijom prostih- složene,

23 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XII24 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XII

kompleksne prirode. Proste i složene prirode su dakle objekt saznanja i treba ih

međusobno jasno razlikovati i utvrditi koji pojmovi se mogu saznati da bi se jedini njima

bavili. U tu svrhu Dekart uvodi pretpostavke pomoću kojih može u svakom pitanju

razlikovati koje saznanje stvari je istinito, a koje lažno. Same pretpostavke se odnose na

proste prirode, na ono najapsolutnije- one su najneposrednije vezane sa intuicijom.

1) Ako je razum neke stvari sagledao, nazivamo ih prostim, samo ako je njihovo

saznanje toliko jasno i razgovetno da ih razum ne može deliti u još veći broj delova koji

bi bili još razgovetnije saznati: figura (figura), protega (extensio), kretanje (modus).

Prosto je dakle apsolutno, ono je predmet neposredne intuitivne očiglednosti.

2) One stvari koje su prema našem razumu nazvane prostim, jesu ili čisto

razumske ili čisto materijalne (materiales), ili zajedničke (communes). 25 i) čisto

razumske su one koje saznajemo samo razumom bez pomoći ikakve telesne slike:

saznanje (cognito), sumnja (dubium), neznanje ( ignoratia). ii) čisto materijalne su one

koje postoje jedino u telima: figura, protege, kretanje. iii) zajedničke su one koje se

pripisuju i telesnim i razumskim stvarima: postojanje( existentia), jedinstvo (unitas),

trajanje(duratio).

3) Sve proste prirode su same sobom saznate i ne sadrže u sebi ničeg lažnog.26

Sposobnost neposrednog intuitivnog sagledavanja razlikuje se od sposobnosti kojom

razum donosi sudove. Ako se neka stvar neposredno intuitivno sagleda to znači da je

sagledano u celosti. To implicira zaključak da o njoj ne možemo doneti lažan sud, jer

upravo na osnovu intuicije ona se može zvati prostom prirodom, inače bi bila složena od

onog što u njoj sagledavamo i onog što tvrdimo da nam je nepoznato. Intuicija isključuje

složenost. Prosta priroda se može zvati prostom prirodom samo na osnovu intuicije-

intuicija je garant apsolutnosti neke stvari.

25 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XII26 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XII

4) Uzajamna veza prostih priroda je ili nužna ( necessariam) ili kontingentna

(contingenten).27 nužna kada je jedna tako obuhvaćena pojmom druge da se ne mogu

razgovetno pojmiti odvojeno. Kontingentna je kad stvari nisu povezane nerazdvojivim

odnosom.

5) Ne možemo nikad ništa saznati što bi bilo van ovih prostih priroda i svakojake

njihove mešavine i međusobnih slaganja, često je lako razmotriti više njih međusobno

povezanih, nego jednu jedinu od ostalih izdvojenih.28

6) Složene prirode (naturas compositas) saznajemo bilo iskustvom koje imamo o

tome kakve su, bilo time što ih sami konstruišemo.29

I) Iskustvom saznajemo sve što čulima percipiramo ili iz refleksne kontemplacije

o sebi. Razum ne može biti prevaren iskustvom ako preciznom intuicijom sagledava stvar

koju ima kao predmet i ako čulne utiske ne smatra za apsolutne izvesne reprezente samih

stvari.

II) Konstrušemo stvari koje razumemo a da pritom sam razum nema nikakvo

neposredno iskustvo o njima.

7) Konstruisanje se može vršiti na tri načina: impulsom (impulsum),

pretpostavkom (conjecturam), i dedukcijom (deductione).30

I) Impulsno konstruisanje sudova javlja se u slučaju kada duh naginje izvesnom

verovanju bez racionalnog ubeđenja.

II) Konstruisanje koje se sluđi pretpostavkama ne vara nas samo ukoliko te

konstrukcije smatramo kao verovatne, to znači da za njih nikada ne možemo tvrditi da su

istinite.

III) Deduktivne konstrukcije pružaju potpunu izvesnost i istinu o stvarima koje

konstruišu. Nedostatak deduktivne konstrukcije i dedukcije uopšte, pojavljuje se onda 27 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XII28 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XII29 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XII30 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo XII

kada se iz posebne ili kontingentne stvari dedukuje nešto opšte ili nužno. Zabluda se

izbegava tako što se nikad ništa ni sa čim ne povezuje, a da pritom ne postoji neposredna

intuitivna očiglednost koja tu vezu čini nužnom. Samo ono zaključivanje koje je

intuitivno čini dedukciju valjanom.

Neposredna intuitivna očiglednost i nužna dedukcija jesu jedini putevi koji vode

izvesnom saznanju. Intuicija obuhvata sve prosre prirode i sve njihove uzajamne veze.

I ovde se intuicija javlja kao granica: Razum istražuje samo ono do čega može

dopreti, a može dopreti samo do onih stvari koje se mogu redukovati na svoje apsolutne

komponente; na nivo neposredne intuitivne očiglednosti. Sa nestankom neposredne

intuitivne očiglednosti nestaje i svaka izvesnost uopšte. Takođe i sa nemogućnošću da se

kompleksno razloži na apsolutno, a to znači da se sazna intuitivno, utvrđuje se granica

koja razdvaja stvari podložne istraživanju, stvari koje se mogu saznati, od stvari koje ne

mogu biti predmet istraživanja- koje se ne mogu neposredno intuitivno sagledati.

Izvesnost je determinisana intuicijom.

Ljudski razum je, dakle, dvostruko ograničen. Prvi put samim sobom, drugi put

stvarima koje se ne mogu saznati. U prvom slučaju razum je ograničen samim sobom

onda kada on nije usmeren na odgovarajući način- tako se sužava opseg saznanja, ili se

sprečava njegovo širenje. U drugom slučaju, nezavisno od toga da li razum usmeren na

odgovarajući način, postoje stvari koje su van domašaja ljudskog razuma. U prvom

slučaju granica se može pomerati, u drugom slučaju ona je fiksna. Područje stvari na koje

je razum ograničen, koje može saznati, jeste istovremeno maksimalno moguće područje

na koje se intuicija može primeniti. Opseg intuicije je manji od maksimalno mogućeg, ali

se može povećati, u zavisnosti od toga kakva se metoda primenjuje(kojim se putem ide).

Granice ljudskog saznanja Dekart postavlja gledano iz ugla razuma tako da sve

ono što ne može biti svedeno na razumske operacije nema zadovoljavajuči stepen

izvesnosti. Međutim, sama nesvodivost na razum ne impicira nužno nesaznativost. Iz

pozicije razuma implicira, ali po Dekartovom mišljenju, otkrivene istine, istine

otkrovenja nadilaze moć našeg razuma i da bi se ispitale neophodna je moć nekog višeg

bića. Istine otkrovenja spadaju u ono područje koje je izvan ljudskog razuma i kojim je

on ograničen. One ne protivreče razumu, one ljudski razum nadilaze. Ljudsko znanje

jeste uopšte suma razumskih i istina otkrovenja. Istine otkrovenja nadilaze ljudski razum,

pa ih Dekart upravo zbog toga ne ispituje jer jedino razumom raspolaže, već nastoji da do

utvrđenog maksimuma proširi svoje razumsko saznanje, odnosno, domašaj duha.

Postavlja se pitanje kako povećati moć intuicije. Jer, ako je intuicija determinanta

izvesnosti, jačanje intuicije nužno implicira veći opseg saznanja. Čist razum i intuicija

idu zajedno. Intuicija i dedukcija su dve glavne moći ljudskog duha: intuiciju Dekart još

naziva i pronicljivost (perspicactitatem); a dedukciju oštroumnost (sagacitatem). Postati

pronicljiviji znači uvećati moć intuicije, a to se potiže tako što se misao usredsređuje na

ono što je najprostije i najlakše, a ne tako što će se ono istovremeno rasejati na mnoštvo

stvari. Treba uperiti svu oštricu duha na manje i lakše stvari i na njima se duže zadržati

sve dok se ne stekne navika razgovetnog i jasnog neposrednog intuitivnog sagledavanja

istine.31 Tek nakon što se ovo savlada i uvežba, mogu se kao predmeti intuicije pojaviti i

složene stvari. Kako je dedukcija derivat intuicije- jer intuitivni iskazi su polazište

dedukcije, a i samo izvođenje zaključaka je intuitivno- usavršiti dedukciju znači proširiti

opseg saznanja koje iz intuicije izvire. Dedukciji odgovara oštroumnost, a da bi se duh

učinio oštroumnim, treba ga vežbati istraživanjima onog što su drugi već pronašli i

metodičnim prelaženjem svih ljudskih veština i zanata, čak i najmanje važnih, ali naročito

onih koji red izražavaju i pretpostavljaju.32

Dakle usavršavanje oštroumnosti se postiže metodičnim vežbanjem u onom što je

najlakše, tako da se pri tome u njemu i na prvom mestu red zapaza: na taj način se stiče

navika da se uvek i sa lakoćom dolazi do same suštine stveri. Nakon što duh stekne

naviku i ovlada onim najlakšim postaje mu i ono za šta je pre vežbanja mislio da je teško

i konfuzno mnogo jasnije i jednostavnije, i mnogo lakše uviđa red, odnos, u svim

stvarima koje ispituje. Kako je samo zaključivanje prilikom dedukcije intuitivno, sa

povećavenjem opsega dedukcije širi se i opseg intuicije; a učiniti duh oštroumnijim nije

ništa drugo do povećati domašaj dedukcije, a samim tim i intuicije.

31 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo IX32 Dekart, Praktična i jasna pravila, Pravilo X

Literatura

1. Dekart, R. Reč o metodi, Praktična i jasna pravila. Prevod Radmila Šajković i Dušan Nedeljković. Valjevo, Beograd: KUIZ Estetika, 1990.

2. Dekart, R Meditacije o prvoj filozofiji. Prevod Tomislav Ladan. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost, 1975.