PREDMET: Uvod u psihologijuTEMA: Prikaz knjige po izboru studenta

SEMINARSKI RAD

FILOZOFSKI FAKULTET

NOVI SADDECEMBAR 2004.

Naslov knjige: Rozmeri Šekspir – Psihologija ometenih u razvoju, Beograd, izdavačko

preduzeće Nolit, 1979. godina, 153 stranice.

Struktura knjige: Knjiga se sastoji iz devet poglavlja i dodatka koji sadrži opis

pojmova. Poglavlja su sledeća:

1) Kontekst izučavanja

2) Psihološke posledice

3) Sredina

4) Porodica

5) Saznajne, motoričke i obrazovne smetnje

6) Ličnost i poremećaji u ponašanju

7) Psihološka procena

8) Obrazovanje i rana obuka

9) Specijalna nega dece ometene u psihofizičkom razvoju

U okviru svakog poglavlja postoje posebni delovi koji će kasnije biti navedeni i

razmatrani.

Tema (problem): Tema kojom se knjiga bavi su različiti aspekti psihičkog života

ometenih ljudi. Ona takođe pokušava da otkloni razne vrste predrasuda koje postoje

vezane za njihov život, i bavi se problemom vraćanja psihofizičko ometenih u svet

normalnih osoba. Knjiga daje i neke sugestije kako ometenim ljudima što više olakšati

život. Pisac nas kroz ovu njigu upoznaje i sa nekim od bolesti i nedostataka koje ometeni

poseduju i kako se oni manifestuju i utiču na mentalnu strukturu ovih ljudi.

Prikaz poglavlja:

1. poglavlje – Kontekst izučavanja:

Na početku ovog poglavlja pokreće se pitanje značenja reči nedostatak, i tu nam

je rečeno da postoje nedostaci u širem i užem smislu te reči, i da će se ova knjiga baviti

onim užim značenjem. Ono obuhvata psihofizičke nedostatke koje možemo grubo

podeliti na senzorne, mentalne i motoričke nedostatke. Osnovna ideja je ovde da postoji

korelacija između stepena psihofizičkog nedostataka neke osobe i uspešnosti

ispunjavanja zahteva koje sredina postavlja toj osobi. Tako da to može biti jedan od

1

kriterijuma da bi neku osobu proglasili ometenom. Takođe pisac ovde naglašava da

postoje velike individualne razlike između različitih grupa ometenih ljudi, i da neke

osobe koje pate od potpuno istog nedostatka mogu veoma različito da reaguju na svoj

hendikep, što zavisi od brojnih faktora. Pisac dalje ukazuje da ne možemo osobe

ometene u razvoju da svrstavamo u različite grupe gde će u jednoj grupi ometenih svi

patiti samo od jednog nedostatka. To je zbog toga što često dolazi do preklapanja

nedostataka, odnosno veliki broj ometenih imaju dva pa i više nedostataka. Ta

preklopljenost nedostataka često stvara probleme lekarima koji ne mogu da postave tačnu

dijagnozu jer se čini da su neka nenormalna ponašanja rezultat samo jednog nedostatka, a

tek se kasnije uviđa da postoje i drugi nedostaci.

Takođe postoji opasnost i od pojave sekundarnih nedostataka. To su nedostaci

koji su najčešće uslovljeni slabom aktivnošću i interakciji sa okolinom individue koja se

javlja usled primarnih nedostataka. Sekundarni nedostaci mogu biti različiti socijalni

poremećaji ali i usporen mentalni razvoj iako dete ima sve predispozicije da se razvije u

mentalno normalu osobu.

Uticaj kulture je takođe značajan. U zavisnosti u kakvom društvu živi neki

nedostatak ometene osobe će biti više ili manje značajan. Neki nedostaci se brđe uoče u

dinamičnijim i takmičarskim društvima nego u onim manje zahtevnim po pojedinca.

Osim društva porodica je značajan činilac jer od njenih zahteva prema svom članu

najviše zavisi koliki će se značaj pridavati nekom nedostatku. Pisac knjige ističe i treći

faktor – straost ometene osobe.

I na kraju ovog poglavlja predstavljena su nam tri osnovna cilja izučavanja

psihofizičkih nedostataka, a to su prvo dejstvo nekih nedostataka na ličnost ometene

osobe, ali i na porodicu i društvo uopšte. Drugi cilj je dobijanje što tačnijih podataka

putem različitih metoda, kao i upoznavanje stava neke grupe ljudi o ometenim osobama. I

terći, osnovni cilj koji je sadržan u prva dva je da sve te podatke iskoristimo da bi smo

život neke ometene osobe učinili što lakšim za nju i i njenu porodicu kao i društvo u

celini.

2. poglavlje – Psihološke posledice:

Prvi deo ovog poglavlja nosi naziv «razvoj pojma o sebi» i u njemu saznajemo da se

taj razvoj znatno razlikuje kod normalnih i kod ometenih osoba. Taj razvoj je kod

2

ometenih znatno usporen bez obzira na vrstu hendikepa. Ovde se preporučuje da se za

ometenu decu koriste prilagođene igračke i da se radi na tome da se njihovo iskustvo što

više približava iskustvu normalne dece, da bi ova deca što brže razvila svest o sebi i svom

nedostatku, što je najčešće najveći problem kod dece ometene u razvoju. Do te spoznaje

svojih nedostataka ometena deca najčešće dolaze u interakciji sa normalnom decom,

mada to uviđanje može da se javi veoma kasno. Tu postoji značajna razlika između ljudi

koji su rođeni sa nekim nedostatkom i onih koji steknu neki nedostatak u toku života.

Činjenica je da ovi drugi znatno teže prihvataju svoj nedostatak što opet zavisi od uloge

koje su igrali proteklom delu života. Ovde se navode anksioznost i depresija kao osnovne

reakcije ljudi na gubitke nekih svojih sposobnosti.

Može se reći da je jedna od posledica ometenosti kod dece veoma slabo korišćenje

pojmova. U prilog ovoj tvrdnji pisac nam prikazuje jedan eksperiment u kome su

upoređivani normalni i ometeni srednjoškolci i nađeno je da ometena deca ne uspevaju da

naprave neke finije razlike između pojmova.

Što se tiče nivoa očekivanja ometene dece otkriveno je u odnosu na normalnu decu

oni gaje veoma visoka očekivanja i često precenjuju neka svoja postignuća.

Kod odraslih ometenih ljudi psihološke posledice njihove ometenosti su znatno

složenije i brojnije. Kod onih koji imaju neki manji nedostatak veoma često se javlja

sindrom «marginalne ličnosti», jer oni imaju poteškoća da se uklope i u grupu normalnih

ljudi i u grupu ometenih. Oni često pokušavaju da prikriju taj svoj mali nedostatak i

dolaze u mnoge stresne situacije. Značajan je i problem privatnosti ometenih osoba, jer

oni često moraju da traže pomoć u nekim intimnim situacijama. Takođe često dolazi do

problema komunikacije između ometenih i normalnih osoba , i to ne samo zbog fizičkog

nemogućstva govora, već i zbog slabog snalaženja normalnih osoba u razgovoru sa

ometenima. Obično im je neprijatno i ne znaju kako na pravi način da se odnose prema

ometenom licu. Pisac takođe navodi i neke pozitivne psihološke posledice. Tu je veoma

značajan kompezatorni razvoj, odnosno razvoj nekoh drugih sposobnosti usled

nedostatkajednih. To je veoma izraženo kod ljudi sa senzornm oštečenmjima.

3. poglavlje – Sredina:

U ovom poglavlju dat je neko okvir kako se to ometena lica uklapaju u sredinu i

kako ih ta sredina prihvata. Posebno je razmatrana definicija prilagođavanja. Neki

3

osnovni uslovi koje neka osoba, bilo da je ometena u razvoju ili ne, mora da ispuni su:

samostalnost koja obuhvata finansijsku kao što je zaposlenje, ali i druge vidove

samostalnosti. Bitna je takođe realnost u ambicijama, gde ne treba biti nerealan već se

treba prilagoditi svojim mogućnostima. Da bi se neka osoba smatrala prilagođenom ona

mora biti i emocionalno zrela i da ima odgovarajuće interpersonalne odnose. Za ometenu

osobu je posebno važno da ima neku osobu na koju može se osloni, ali da ne bude na

teretu drugim ljudima već da se trudi da većinu poslova obavlja sama.

Pisac ovde naročito ističe faktor zaposlenja. Zaposlenje ne utiče samo kao finansijski

momenat, nego pruža ometenoj osobi i različite vrste socijalnih kontakata, kao i

izbegavanje dosase. Ometena lica se jednim delom zapošljavaju u normalnim

preduzećima, jednim delom dobijaju nešto lakše i manje zahtevne poslove, a jedan deo

njih radi u tzv. zaštitnim radionicama. To su radionice namenjene samo ometenim licima

koje su u potpunosti prilagođene njihovim potrebama i koje su nešto manje produktivne

nego klasične radionice. U ovim radionicama se često obavljaju različiti kursevi kao i

zavavne delatnosti. Zaštitine radionice su veoma značajne jer ometenim osobama pružaju

različite aktivnosti a i rasterećuju se njihove porodice koje mogu da se posvete drugim

stvarima. Međutim teško ometena lica ne mogu da se zaposle u ovim radionicama, pa se

one upućuju u ustanove za specijalnu negu.

Veoma su različiti stavovi poslodavaca povodom primanja osobe na neko radno

mesto. Često se dešava da poslodavci zbog slabe produktivnosti ne žele da prime

ometenu osobu. Poslodavci su u globalu najmanje spremni da prime mentalno zaostale

osobe kao i osobe obolele od epilepsije.

Što se tiče stavova društva uopšte prema ometenim osobama, oni se iz godine u

godinu sve više popravljaju. Postoji tendencija među ljudima da ako imaju predrasude

nekoj manjinskoj grupi ljudi, onda imaju predrasude prema svim manjinskim grupama pa

i prema ometenima. Takođe obično se nešto lakše prihvataju fizički, nego mentalno

ometena lica. Može se reći da za nijansu žene bolje prihvataju ometene osobe od

muškaraca a takođe mlađi to bolje rade nego stariji. Stepen inteligencije ne utiče značajno

na ovu pojavu.

Ovde je posebno bitno kako uticati na stavove društva prema ometenim u

psihofizičkom razvoju. Ispitivanja pokazuju da se kao najbolja pokazala metoda

4

istovremenog pružanja informacija o životu ometenih i organizovanje susreta sa

ometenima. Ovo se najbolje potvrđuje u brojnim kampovima u kojima je korišćena ova

metoda i kao rezultat kod mnogih ljudi je došlo do promene stava na bolje i razbijene su

brojne predrasude o ometenim osobama.

U pozitivnom smeru se ide i kada je u pitanju terminologija.Zbog emocionalne

obojenosti i zloupotrebe nekih termina koji označavaju ljude sa nekim nedostacima

dolazi do promena termina. Tako da se sve ređe upotrebljava reč bogalj veće se za tu

osobu kaže da je fizički ometena. Isto tako umesto termina idiot, kreten, imbecil

upotrebljavaju se termini kao što su mentalna zaostalost. To je posebno bitno kod

menjanja stavova društva, a i izrazi su manje uvredljivi po ometene.

4. poglavlje – Porodica:

Na početku ovog poglavlja pokreće se problem prvih reakcija porodice na neki

nedostatak svog člana. Taj nedostatak može biti uočen kod dece na samom rođenju, ali i

posle izvesnog vremena. Kada je nedostatak uočljiv već na rođenju, veoma je teško

saopštiti lošu vest majci i porodici. Ipak najbolje je što ranije saopštiti istinu roditeljima

bez odugovlačenja i laganja. Što se tiče nedostataka koji se otkrivaju postupno tu mogu

postojati znatno teže psihičke posledice po članove porodice. Često se javljaju različiti

oblici anksioznosti i straha kao i prebacivanje krivice na druge ljude.

Što se tiče načina podizanja ometenog deteta, ono se po mišljenju pisca ove knjige

ne razlikuje naročito od načina podizanja normalnog deteta. Međutim roditelji ometenog

deteta se susreću sa znatno više poteškoća. Ovde je posebno značajan problem

odlučivanja. Roditelji ometenog deteta moraju da donose znatno veći broj odluka, a

obično su u pitanju veoma teške odluke gde se čini da ni jedna opcija nije u potpunosti

odgovarjuća za dete. Jedan od primera za to je da li dete treba da pređe u neku posebnu

instituciju ili da ostane kući. Ovo je veoma teška odluka koja može da dovede do pojave

stresa i anksioznosti kod roditelja. Ipak zajedničko za roditelje ometene dece je da oni

obično kada se pomire sa nedostatkom svog deteta pružaju znatno veću potporu njemu i

osećaju mnogo veću radost kada dete razvije neku novu sposobnost, nego što to čine

roditelji normalne dece.

Postoji mogućnost da dođe i do odbijanja prema detetu od strane roditelja. Čak i

njihovo prihvatanje obuhvata nekoliko segmenata. Najpre to je prihvatanje detetovog

5

nedostatka i stvaranje realne slike o njihovim pravim sposobnostima. Veoma su opasne

nerealne ambicije porodice za ometeno dete. Sa druge strane postoji mogućnost i

preterane zaštite deteta, što takođe može da dovede do problema u njegovom razvitku.

Što se tiče problema oko negovanja ometenog deteta oni su brojni. Autor knjige tu

navodi kao najznačajnije fizičku brigu oko deteta, koja je razumljivo znatno veća u

odnosu na normalnu decu pa i zahteva više vremena i zanemarivanje ostalih obaveza od

strane roditelja. Posebno je teško odgajivanje ometenog deteta za mlade bračne parove

koji nemaju mnogo iskustva. Jedan od najvećih problema odgajivanja deteta je i

disciplina, jer tu roditelji obično padaju u nedoumicu da li ometeno dete kažnjavati isto

kao i normalno. Ipak različita istraživanja kazuju da velika većina roditelja nemaju

poseban tretman prema ometenom detetu osim ako je u pitanju težak psihofizički

nedostatak. Značajan problem je i odmor. I tu se može reći da nema značajne razlike

između normalnih porodica i porodica sa ometenim detetom, samo je obično kod ovih

drugih taj odmor znatno skraćen. Posebnu teškoću u negovanju ometenog deteta

predstavlja zahtev za brojnim posećivanjima različitih klinika koja su obično neprijatna i

zahtevaju od roditelja da zanemare druge obaveze tokom tih poseta. Na kraju krajeva i

novac može da bude problem, jer je podizanje ometenog deteta znatno skupo i iziskuje

znatno veće troškove u odnosu na normalne porodice. Pisac još ovde navodi kao

relevantne otežavajuće okolnosti za podizanje ometenog deteta i osećanje neadekvatnosti,

stanovanje, kontakt sa drugom decom, izlazak sa detetom i mnoge druge. Zaključak koji

se može izvesti iz svega ovoga je da je porodicama sa ometenim članom znatno teže u

svim segmentima života i da je potreban poseban napor kao i pozitivno stanje duha da bi

se sve postiglo hendikepiranoj osobi olakšalo život.

Što se tiče pitanja koliko rođenje ometenog deteta utiče na odnose među

supružnicima, može se reći da utiče samo na one već poljuljane brakove, ali da na većinu

ne utiče. Ali kada utiče, najčešće je tu sporno pitanje brige i načinu vaspitanja ometenog

deteta. Takođe zanimljivi su stavovi roditelja o planiranju drugog deteta posle rođenja

ometenog. Najčešće taj faktor ne utiče naročito na stavove roditelja, mada stvara neku

vrstu straha od toga da bi i drugo dete moglo da ima neki nedostatak.

Posebno je bitno i to kako prisustvo ometenog deteta može da utiče na ponašanje

njegovih braće i sestara. Može se reći da se često dešava da deca koja imaju ometenog

6

brata ili sestru pokazuju niz neprilagođenosti, mada ova pojava varira od istraživanja do

istraživanja. Ali u svakom slučaju ova deca su često izložena brojnim pritiscima od strane

ostalih članova porodice pa i društva u celini.

Da bi se olakšao život ovakvim porodicama potrebno je stvaranje što više

organizacija koje bi sa jedne strane razgovorom i davanjem instrukcija, a sa druge

konkretnim finansijskim sredstvima pomogli ovim porodicama da što bolje odgaje

ometenu ali i drugu svoju decu.

5. poglavlje – Saznajne, motoričke i obrazovne smetnje:

U ovom poglavlju autor nam daje podatke iz različitih istraživanja o tome kako

različiti oblici psihofizičkih nedostataka utiču na pojavu saznajnih, obrazovnih i

motoričkih smetnji. Ovde se takođe opisuju različiti činioci koji utiču na saznajne

smetnje, kao i nekoliko vrsta postupaka kojim utvrđujemo stepen saznajnih i motoričkih

smetnji.

Kao osnovni postupci ovde se navode skale inteligencije, skale za procenu

mentalnog uzrasta, kategorizacija ispitanika u dve grupe i na kraju eksperimentalni

metod. Od ovih postupaka nijedan nije potpuno savršen, već se svaki koristi u zavisnosti

od potreba ispitivanja.

Što se tiče činioca koji uslovljavaju saznajne smetnje oni su mnogobrojni. Ipak

osnovna ideja je da je najvažniji činilac postojanje bilo kakvog oblika moždanog

oštećenja, jer se ovi oblici ometenosti najviše odražavaju na saznajne smetnje. Osim toga

činioci mogu biti nedovoljno iskustvo ometenih, koje dovodi do određenih smetnji iako

osoba ima potencijal da se razvije u potpuno mentalno normalnu. Tu je takođe kulturna

sredina i stepen njene stimulacije na ometenu osobu. Takođe u ove činioce spadaju i česti

izostanci ometene dece iz škole zbog posete klinikama i bolnicama.

Što se tiče pojedinih vrsta nedostataka možemo reći da senzorni nedostaci, kao što su

slepilo i gluvoća, ne dovode do saznajnih i obrazovnih smetnji osim ako pored ovih

nedostataka postoji i neko moždano oštećenje. Jedino se javlja kao problem kod ovih

ljudi nemogućnost apstraktnog mišljenja. Sa druge strane najviše poteškoća imaju kao što

je već rečeno ometeni sa moždanim oštećenjem kao i mentalno zaostali. U ovim

slučajevima se nužno javljaju razlišiti saznajni nedostaci ali i motorički jer se osobe

veoma teško kreću zbog slabog snalaženja u prostoru, a može doći i do pojave senzornih

7

smetnji. Problem sa motorikom često imaju i oboleli od cerebralne paralize, ali pored

ovoga kod njih se javljaju i oštećenje sluha kao i niža inteligencija. Za razliku od njih

epileptičari najčešće imaju normalnu inteligenciju, ali se često javljaju obrazovne

smetnje. I na kraju autistične osobe veoma često imaju nižu inteligenciju, ali se pored

toga javljaju i usporen razvoj govora kao i nemogućnost osmišljavanja i apstraktnog

mišljenja.

6. poglavlje – Ličnost i poremećaji u ponašanju:

U ovom poglavlju se govori o tome kakva je struktura ličnosti ometene osobe i kako

se ona razlikuje u odnosu na normalne osobe. Takođe ovde se govori o poremećajima

ličnosti kod ljudi sa različitim psihofizičkim nedostacima i brojnosti tih poremećaja.

Pisac nam ovde govori i o različitim aspektima lečenja poremećaja ličnosti.

Što se tiče metoda koje se koriste u ispitivanju ličnosti tu su upitnik za ispitanika,

upitnik o ispitaniku, neposredno posmatranje ponašanja i eksperimentalno posmatranje u

zavisnosti od tipa ometenosti osobe.

Kada govorimo o ličnosti u globalu moramo reći da se ličnost ometene osobe znatno

razlikuje od ličnosti osobe bez nedostatka. Ometene osobe su prosečno mnogo

depresivnije , slabijeg raspoloženja, emocionalno napetije, stidljivije itd. Osim samog

hendikepa na ove rezultate može da utiče i činjenica da ometene osobe često dolaze iz

razorenih porodica.

Kada govorima o poremećajima u ponašanju ometenih osoba oni su različito

rasprostranjeni kod različitih oblika ometenosti. Kod obolelih od cerebralne paralize

češće se javljaju poremećaji posebno su izraženi napadi gneva. Kod epileptičara se

najčešće javljaju anksioznost i agresija, mada može doći do pojava mentalnih teškoća. To

je najvećim delom tako zato što epileptičari prikrivaju svoju bolest i usled te stalne

napetosti javlja se anksiznost i stres. I mentalno zaostali takođe pokazuju različite

poremećaje u ponašanju. Kod onih sa višom inteligencijom obično se javlja neurotično i

antisocijalno ponašanje, a kod onih sa nižom su obično u pitanju različizi oblici psihoza.

Takođe kod mentalno zaostalih čest oblik poremećaja u ponašanju je i šizofrenija. Na

kraju, kod ljudi sa senzornim oštećenjima se najčešće javljaju povlačenja u sebe, s tim da

je neuroza čest tip poremećaja ličnosti kod slepih osoba.

8

Lečenje ovih poremećaja ličnosti kod ometenih osoba su slična lečenjima kod

normalnih osoba. Najčešće se organizuju grupne diskusije, savetovanja, ali često se mogu

koristiti i različite tehnike psihoterapije kao i bihejvioralne terapije.

7. poglavlje – Psihološka procena:

U ovom poglavlju dati su nam standardi koji se koriste u psihološkoj proceni,

metode psihološke procene kao i različiti problemi psihološke procene.

Što se tiče standarda oni mogu biti IQ, mentalni uzrast, druge osobe kao standard i

ličnost kao standard za sebe. Metode koje se koriste su raznovrsne. Psihometrijskom

metodom se vrši merenje različitih sposobnosti i to tako što se odgovori ispitanika porede

sa normama datog testa. Te norme su u stvari rezultati ispitanika koji su bili testirani u

fazi pravljenja testa. Ovom metodom se najčešće mere različiti oblici intelektualnih nivoa

ispitanika. U zavisnosti od vrste nedostataka koje osoba poseduje test ima različite oblike.

Neki od testova psihometrijske metode su sledeći: Hiski – Nebraska test u kome se od

ispitanika očekuje samo sprovođenje nekih prostih aktivnosti, bez verbalnih reakcija.

Ravenov test progresivnih matrica je test koji može da se koristi i kod ispitivanja osoba

normalne inteligencije. On je veoma prost, daje se verbalno, ali odgovori mogu da se daju

i neverbalnim putem. Sličan je i Pibodijev slikovni test rečnika osim što on zahteva

verbalni odgovor. Osim psihometrijske, može se koristiti i procena na osnovu

eksperimenta, kao i procena na osnovu posmatranja, a u nekim slučajevima se koristi i

intervju.

Postoje mnogobrojni problemi psihološke procene. Često se govori o tome da neke

ometene osobe odbijaju da rešavaju zadatak pošto se nalaze u nepoznatoj situaciji, pa

postoji opasnost od toga da se njihove sposobnosti potcene. Takođe se smatra daje

ometeno dete u mnogo nepovoljnijem položaju od normalne dece pri rešavanju testa,

pošto ima ograničeno iskustvo o nekim stvarima iz svakodnevnog života. Mnogi testovi

nisu najpouzdaniji jer se pri njihovoj primeni nekoliko puta dobijaju nejednaki rezultati.

Zato se preporučuje korišćenje većeg broja različitih testova pri ispitivanju sposobnosti

ometene osobe. Osim brojnih testova kojima se meri inteligencija, postoje i oni testovi

kojima se meri nivo adaptiranosti i socijalnog ponašanja.

9

8. poglavlje – Obrazovanje i rana obuka:

U ovom poglavlju se, kao što i sam pisac knjige kaže, govori o postupcima koji se

koriste u cilju poboljšanja postignuća kod dece ometene u razvoju.

Smatra se da je potrebno što ranije da se počne sa obukom ometenog deteta. Ta

obuka se odnosi na organizovanje posebnih škola i zabavišta za ometenu decu ali i na

pružanje pomoći majkama ometene dece. Ovo drugo je veoma bitno jer se mnoge majke

koje imaju ometeno dete ne snalaze dobro u brojnim situacijama, najviše zbog toga što

nemaju mnogo kontakta sa drugim majkama koje imaju ometeno dete. Zbog toga je ovo

važan aspekt gde treba majkama pružati što više informacija i korisnih saveta da bi

pravilno odgajile ometeno dete. Druga mogućnost je da se dete da u zabavište gde bi o

njemu brinuli obučeni ljudi, što bi znatno rasteretilo roditelje.

Ovde se spominje i jedan fenomen koji se javlja u porodicama gde i majke imaju

nizak IQ, a to je «supkulturalna mentalna zaostalost». Ona se javlja kao posledica

nepovoljnih činilaca sredine, odnosno nemogućstva majke da normalno podiže dete.

Tako da se povodom ove pojave organizuju brojni programi obuke, gde se i majke i deca

podvrgavaju toj obuci. Mnogobrojni primeri ukazuju da ova vrsta obuke daje značajne

rezultate.

Kada dođe trenutak kada ometeno dete treba da pođe u školu, obično se postavi

pitanje u koju školu ono treba da ide, specijalnu ili normalnu. Postoje brojni argumenti i

za jednu i za drugu opciju, ali ipak je činjenica da su se ona ometena deca koja su išla u

normalnu školu slabije socijalno prilagođavala od ovih drugih. Kod neke ometene dece

može da se napravi kompromis, pa da pohađaju obe vrste škola.

Što se tiče postupaka koji se koriste za menjanje nepoželjnih oblika ponašanja, bilo

kod školske dece ili tokom rane obuke, utvrđeno je da je najbolje koristiti princip

potkrepljenja, odnosno nagraditi pozitivne aktivnosti ometene dece, a ne nagraditi ili

kazniti negativne. Utvrđeno je da potkrepljenje putem slatkiša mnogo više utiče na

ponašanje ometene dece nego kada se ono nagrađuje nekom vrstom socijalne nagrade.

Treba reći da ovaj princip ima znatno uspeha i da deluje kod većine ometene dece, pa se

koristi u suzbijanju mnogih oblika neprilagođenog ponašanja.

10

9. poglavlje – Specijalna nega dece ometene u psihofizičkom razvoju:

Ovo poglavlje se bavi problemom institucionalizacije ometene dece i različitim

razlozima zašto do nje dolazi. Takođe ono nam nudi i različite nove metode koje se

primenjuju u institucijama za zbrinjavanje ometene dece.

Kao moguće razloge smeštanja ometene dece u različite domove i druge institucije,

pisac nam navodi intelektualni nivo, problem u ponašanju ometenih, porodičnu situaciju

kao i pomoć različitih službi.

Jedan od najvažnijih problema ovih institucija je znatno sporiji razvoj dece koja tu

borave, u odnosu na ometenu decu o kojima brine porodica. To je naročito upečatljivo

kada govorimo o razvoju verbalnih veština ometene dece, koji je mnogo brži u

porodicama. To je najverovatnije zbog toga što porodice više podstiču razvoj govora kod

ometene dece nego što se to čini u domovima. Takođe deca u domovima češće razvijaju

socijalno neprihvatljiv oblik ponašanja od ostale dece. To je naročito bilo izraženo ranije

dok su domovi bili slabo opremljeni i predstavljali mnogo loša mesta za vaspitanje dece.

Takođe deca u domovima slabije rukuju nekim igračkama i često ih kvare. Na kraju

utvrđeno je da ometena deca koja odrastaju u porodicama ređe imaju neki od poremećaja

ličnosti u odnosu na decu iz domova.

Poslednjih godina postoji tendencija da se domovi za ometenu decu moderniziju i

koriste neke nove tehnike u podizanju dece. Posebno je značajno to da se ometenoj deci

pruži puna pažnja kao i da se stvori ona prava porodična atmosfera. Ovde su posebno

značajni eksperimenti izvedeni u Bruklendsu gde se upravo potvrdilo to da se manje

grupe dece kojima se poklanja veća pažnja brže i normalnije razvijaju u odnosu na

ometenu decu u klasičnim domovima.

Kritički osvrt na sadržaj knjige:

Moje mišljenje je da ovu knjigu ne treba da pročita samo onaj ko se bavi ovom

oblasti, već svako ko ne poznaje dovoljno kako izgleda život ometenih osoba. Knjiga je

data veoma sažeto, ali misli u njoj su sadržajne i jezgrovite. Tako da za njeno čitanje ne

treba izdvojiti mnogo vremena ali ipak nam daje mnoge značajne informacije i činjenice.

Tema kojom se bavi ova knjiga je veoma bitna, posebno na našim prostorima gde ne

postoji još uvek svest o problemima sa kojim se suočavaju ometeni u psihofizičkom

razvoju. Ona daje brojne savete i primere dobrog organizovanja podizanja ometene dece

11

koji bi mogli da se iskoriste, posebno kod nas gde postoji mali broj modernih institucija

za odgoj ovakve dece. Takođe ova knjiga otklanja brojne predrasude, pa bi svako ko je

pročita mogao malo da se suživi sa ometenima.

Iz ove knjige saznajemo da su problemi ometenih brojni, čak i u razvijenijim

zemljama, ali da se ipak ide ka nekom progresu i izjednačavanju njihovih prava sa

pravima običnih građana.

Opšte je poznato da se u mnogobrojnim primitivnim sredinama ometeni «sakrivaju

po plakarima» od strane njihovih bližnjih, umesto da im se pruži odgovarajuća nega , kao

i upoznavanje sa sličnim ljudima, i time da se kod njih razvije samozadovljstvo i brojni

socijalni kontakti. Činjenica je da ometene osobe koje imaju veći broj socijalnih

interakcija lakše prihvataju svoj nedostatak i više se osećaju kao normalni članovi

društva.

I na kraju treba reći da bi to trebao biti svačiji cilj da pomognemo ometenima na sve

moguće načine, a najbolje tako što čemo ih prihvatiti kao ravne sebi, što u najvećem

broju slučajeva oni to i jesu, i tako im omogućiti da vode normalan život bez opterećenja

svojim nedostatkom.

:

12

REZIME:

1. Poglavlje:- Pitanje značenja reči nedostatak;- Sekundarni nedostaci;- Ciljevi izučavanja psihofizičkih nedostatka.2. Poglavlje:- Uviđanje nedostataka kod ometene dece;- Psihološke posledice nedostataka kod dece i odraslih osoba.3. Poglavlje:- Definicija prilagođenosti;- Zaposlenje kao najvažniji faktor socijalne prilagođenosti;- Stavovi sredine prema ometenom licu i metode menjanja negativnih stavova.4. Poglavlje:- Razlike između podizanja normalnog i ometenog deteta;- Problemi podizanja ometenog deteta;- Odnosi u porodici po rođenju ometenog deteta.5. Poglavlje:- Postupci za utvrđivanje stepena zaostalosti ometenog deteta;- Činioci koji izazivaju saznajne smetnje;- Odnosi između pojedinih vrsta nedostataka i stepena obrazovnih, saznajnih i motoričkih smetnji .6. Poglavlje:- Tipovi i poremećaji ličnosti ometene osobe;- Lečenje različitih tipova poremećaja ličnosti.7. Poglavlje:- Standardi i metode psihološke procene;- Problemi psihološke procene.8. Poglavlje:- Tipovi obuke kod ometene dece;- Supkulturalna mentalna zaostalost;- Problem polaska u školu;- Menjanje nepoželjnih oblika ponašanja.9. Poglavlje:- Razlozi institucionalizacije ometene dece;- Razlike između dece koja se odgajaju u porodicama i koja odrastaju u domovima;- Nove metode u institucijama za zbrinjavanje ometene dece.Kritički osvrt:- Važnost teme kojom se knjiga bavi;- Današnji odnos prema ometenima i perspektive za budućnost.

KLJUČNE REČI:

nedostatak, porodica, obuka, institucije, prilagođenost.

13