Семинарски рад

Полицијска психологија-превод-

Садржај

Полицијска психологија...........................................................................................................2

Увод............................................................................................................................................3

Регрутација и слекција.............................................................................................................3

Полицијска култура..................................................................................................................3

Кантинска/пандурска култура..............................................................................................3

Објашњења полицијских пристраности..............................................................................3

Култура саслушања...............................................................................................................3

Примењена форензичка психологија......................................................................................3

Форензичка лингвистика и различити искази испитаника...............................................3

Разлика између писане и изречене изјаве...........................................................................3

Побољшање полицијског посла..............................................................................................3

Когнитивни интервју................................................................................................................3

Форензичка хипноза.................................................................................................................3

Полицајци као очевидци, колико су добри?...........................................................................3

Употреба смртоносне силе.......................................................................................................3

Утицај трауме на полицајце.....................................................................................................3

Полицијска упозорења.............................................................................................................3

Закључак....................................................................................................................................3

2

Полицијска психологија

Пошто je полиција организацијa у оквиру правосудног система, рад полиције као и селекција и регрутација припадника полиције може се посматрати као део надлежности организационе психологије.

Организациона култура полиције је јако карактеристична наглашавајући хетеросексуалност и ставове белаца. Наведне карактеристике утичу на рад полиције а посебно на део који се односи на прикупљање личних доказа односно интервјуисање сведока, због чега су психолози посветили посебну пажњу проучавању техника интервјуисања. Током година идентификован је велики број лоших пракси, као што је застрашивање кроз пренаглашавање озбиљности ситуације, оптуживање саговорника да лаже или манипулација у којој полицајац смањује одговорност лица које испитује и тежину догађаја о којем је реч да би га опустио и прикупио што више информација. Због наведеног постоји значајна сумња у кредибилитет и вредност доказа који су ови путем прикупљени. Са друге стране постоји велики број чињеница које указју на већи квалитет доказа добијених когнитивним интервјуима, чак и од оних добијених форензичком методом или другим сличним техникама.

Когнитивни интервју се састоји од техника осмишљених да побољшају квантитет и квалитет исказа, а засноване су на психолошким истраживањима о памћењу. Једна од препоручених техника хе техника слободног излагања, техника којом се испитаник охрабрује да пружи што више информација без обзира на њихов значај, како би се кроз излагање испитаник присетио што више детаља односно створио психолошку слику о предмету испитивања. У технике когнитивног интервјуа уврштене су и неке конвенционалне, често коришћене технике којима се остварује поверење на нивоу сведок-испитивач. Криминалистички и форензички психолози, поборници когнитивног интервјуа не придају већу пажњу форензичкој хипнози, иако се сматра да хипноза може да пружи велики број информација.

До недавно се сматрало да полицијски службеници нису ништа бољи сведоци од грађана, али истраживања показују да се полицајци много боље носе са стресним ситуацијама те се стога од њих добијају много квалитетнији искази.

И поред горе наведеног бити сведок кривичног догађаја такође утиче стресно и треуматично на полицајце. Ношење са последицама присуства самоубиству је посебно трауматично искуство, а стрес рада у строго бирократској организацији такође зна да узме свој данак.

3

Увод

Од свих чинилаца правосудног система за јавност је полиција на првом месту без обзира на објективне доказе учинка њиховог рада. У једном од истраживања о криминалитету у Британији (2000/2001), 53% јавности се изјаснило да полиција ради свој посао сасвим добро или чак беспрекорно. Када су у питању казнене институције 31% британске јавности изјаснио се да оне добро обављају своју функцију, 21% јавности сматра да судије за прекршаје такође добро обављају свој посао, 23% јавности исказало је своје поверење према комисијама за условне казне, 23% јавности такође сматра да Државно тужилаштво обавља добар посао, 21% јавности има поверења у судије, а 12% у судове за малолетнике. Истраживања у Америци показују сличне резултате, али са друге стране, рад полиције често је критикован од стране форензичких и криминалистичких психолога.

С обзиром да је полиција организација, попут осталих организација и у њој је изражена јака улога психологије. Према Аинсворту психолози који раде са полицијом имају исте улоге као психолози у било којој другој организацији, између осталог, они у сарадњи са полицијским руководиоцима учествују у процени и селекцији регрута. Друга врста психолога, попут профајлера нису толико типични у полицијској средини јер они раде искључиво ад хок тј. када постоји потреба за њиховим стручним знањима. Међутим, у другим државама попут Сједињених Америчких држава профајлери имају стално радно место у полицији.

Битно је направити разлику између психологије коју користи полиција, која се односи на испитивање сведока и профилирање учинилаца, и полицијске психологије чији је предмет полиција као организација.

Регрутација и слекција

Један од основних циљева полицијске психологије је регрутовање и квалитетан избор кадра. Ово се, између осталог обавља кроз низ тестова које је дизајнирао Ainsvort 1995 године. Квалитетан избор кадра елиминише трошкове додатне едукације и обуке кадрова и растерећује буџет полиције. Психолошки тестови чест су метод селекције у свим организацијама, јер драстично олакшавају избор правих људи, са друге стране сама израда тестова за различите потребе тежак је задатак.

Полицијски рад подразумева различите врсте задатака, од саобраћајних патрола до саопштавања тешких вести породицама жртава. Због наведеног постоји потреба за пријем различитих врста „личности“ у полицију, што додатно отежава осмишљавање универзаланог теста којим би се извршила права селекција.

Детаљне студије о томе какав профил личности мора имати полицијски службеник нису честе. Према неким изворима, полицијски официри сматрају да полицајац мора имати како здрав разум тако и смисао за хумор што је концепт који је тешко свести на познате психонометријске тестове.

Према истраживањима полицијски службеници често подлежу стресу и склони су разводима и самоубиствима.

4

Занемарујући проблем полицијске личности јасно је да током процеса постајања полицајца долази до драстичних промена личности којих ни они сами нису свесни. Garner је 2005 године спровео лонгитудинално истраживање са полицијским приправницима. Истраживањем су оцењивани њихови ставови о полицији и полицијским пословима у тренутку обуке и годину касније. Примећене су велике промене у њиховим ставовима иако они тога нису били свесни.

Полицијска култура

Skolnik (1966) је први указао на утицај полицијске културе на полицајце. Релативно је лако приметити разлике у културама различитих организација. С обрзиром да је култура скуп заједничких ставова, понашања и праксе, могуће је одредити специфичности културе сваке организације.

Полицијски посао који дефинише саму полицијску културу обухвата велики број мање или више сличних послова. Према Ainsvortu (1995) не постоје два иста полицијска посла. Он наводи различите случајеве са којима се полиција сусреће током дана као што су саобраћајне незгоде, тинејџерски вандализам, привођење алкохоличара и слично. Полицајац мора бити добар познавалац закона да би у складу са њим мога исправно да поступа, тиме промовишући добар имиџ полиције.

Квалитет рада полиције делимично је условљен обуком и усавршавањем. Обука полицајаца мора да направи добар спој између теорије и праксе. Док су раније генерације обучаване више практично, а мање теоријски, обука новијих генерација заснива се првенствено на теорији. Ainsvort (1995) сматра да полицијска обука треба да се фокусира на законску теорију и полицијска овлашћења. Поред тога што се обука нових генерација првенствено заснива на теорији део обуке се спроводи кроз праксу са старијим и искуснијим колегама, међутим овим методом рада прирпавници често усвајају како позитивне тако и негативне особине полицијских субкултура, јер је примењена пракса често пука супротност од теорије којом су учени. Често се дешава да приправници доживе негативна искуства покушавајућу да у пракси примене оно што су научили кроз теоријску обуку те тако долазе у сукоб са постојећом полицијском културом.

Кантинска/пандурска култура

Како је полицијска култура скуп особености полиције у оквиру ње постоји велики број подврста односа које карактеришу уобичајена размишљања обичних полицајаца. Оваква врста субкултуре могла би се назвати кантинска и може се драстично разликовати од генералне полицијске културе. Voton и Braun (2000) дефинисали су неке од вредности које карактеришу ову субкултуру, а то су:

цинизам; конзерватизам; песимизам; прагматизам; солидарност; карактеристичне предрасуде.

5

Списак може бити продужен на: расизам, сексизам, хомофобије, хетеросексуалност и остале карактеристичне предрасуде. Наведене „вредности“ увелико одређују начин и ефикасност вршења полицијских послова. Као пример може се навести део геј популације која је присутна у редовима полиције, а чије се вредности често занемарују те они не могу остварити добар ниво сарадње са осталим колегама.

Voton и Baraun (2000) извршили су истраживање о вредносном систему полиције. У истраживању су учествовале две мањинске групе, у једној су биле жене полицајци, а другу су чиниле црнкиње или хомосексуалци. Током интервјуа учесницима су постављана питања везана за систем вредности у полицији, и однос других полицајаца према њима као мањини, прикупљени подаци анализирани и графички приказани. Графикон је показао сличности и разлике међу одговорима две испитиване групе, иако дискриминисане, жене у полицији биле су много боље прихваћене од хомосексуалаца. На основу резултата Вотон и Браун дошли су до закључка да полицијски службеници често пропагирају дискриминацију како према колегама тако и према криминалцима или жртвама криминала који су припадници мањина. Овакве предрасуде често негативно утичу на сам рад полицијских службеника.У другом делу истраживања пред полицајце су постављена два сценарија, према првом извршилац кривичног дела је био хетеросаксуалног, а према другом, хомосексуалног опредељења. Сценарио је био следећи, један партнер краде лекове из апотеке јер нема новца да их купи, а преко су му потребни за спашавање свог партнера чији је живот угрожен. Резултати овог истраживања показали су већи степен осуђивања извршилаца који су били хомосексуалног опредељења.

Постоји и други аспект полицијске културе који захтева пажњу, наиме полицијски службеници се различито односе према мушкарцима а различито према женама извршиоцима кривичних дела.

Horn и Holin (1997) су направили анкету у којој су учествовали полицијски службеници и обични грађани, а анкету су чинила питања о ставовима поводом преступника. Анализом прикупљених података истраживачи су успели да групишу све ставове у три основне категорије.

Према првој преступници су неморални, а њихова рехабилитација је бацање пара, према другој карегорији сматра се да су преступници људи као и остали и да је потребно дати им шансу, док се према трећој људи осећају јако нелагодно у присуству преступника и да их не би желели у својој колини. Лако је закључити да је први став баш онај карактеристичан за припаднике полиције.

Иако готово свугде слична, полицијска култура се различито испољава у различитим земљама, а то углавном зависи од степена контроле којој полиција подлеже.

Објашњења полицијских пристраности

С обзиром на окружење у и саме послове које полиција обавља у неку руку лако је разумети њихове пристрасности и негативне стереотипе које имају.

6

Smit и Alpert (2007) сматрају да услови у којима полицајци раде доводе до несвесног расног профилисања због чега полицајци често прекорачују своја овлашћења и примењују непотребну силу у раду са криминалцима из мањинских група. Као пример могу се узети хиспанци и црнци јер се према полицијским евиденцијама види да су припадници ових група често предмет, ничим изазване, примене неких овлашћења попут заустављања, легитимисања, прегледања, претресања и на крају хапшења. Али зашто је ово случај?

Smit и Alpert (2007) сматрају да расизам није корен овог проблема, али да дела ипак говоре о предрасудама према мањинама попут црнаца. Вођени феноменом илузионе корелације полицајци често верују како црнци имају тенденцију да буду криминалци, због чека су црнци диспропорционално предмет полицијских активности. Аутори такође сматрају да сама илузиона корелација није настала у полицији, бећ у друштву, да је то колективна појава, а да су настали стереотипи у полицији плод различитих како друштвених тако и личних процеса.

Последице оваквих девијација могу бити јако озбиљне. Према статистици, шансе да црнац изгуби живот у окршају са полицијом су четири пута веће него белцу.

Култура саслушања

Према истраживањима спроведеним у Енглеској само 30% преступника бива формално саслушано, и то од стране младих и неискуслних полицајаца. Оваква пракса често доводи до грешака раду полиције.

Саслушање је основа за даљу истрагу и њему се мора тактички приступити, онај који врши саслушање мора имати ауторитативан став, чија наглашеност варира од случаја до случаја, као и све могуће информације прикупљене а приори, а од којих зависи квалитет саслушања.

Због неједнаке примене закона у бројним случајевима Уједињено Краљевство је донело Закон о полицијским и криминалистичким доказима. Донешени закон променио је дотадашњу праксу прописавши нове принципе у проналажењу и извођењу доказа. Ово је довело до битних разлика у систему УК и Сједињених Америчких Држава.

Разлике су следеће:

УК:o Функција испитивања је трагање за истином, а не оправдање за кривично

гоњење;o Испитивању треба приступити без предрасуда;o Службеници који врше саслушања морају знати да процене о каквој је

личности реч. САД:

o Другачија законска регулатива омогућила је примену обмањивања, вршење психолошког притиска на испитанике, суштина је да није битно средство већ циљ, док год се њиме не крше елементарна људска права. Криминалистички полицајци чак пролазе и обуке где их уче различитим

7

методама обмане и психолошог притиска како би добили потребне информације од испитаника.

Део стратегије коју американци користе је оправдавање осумњичених, саосаећање са њима као и умањивање значаја дела, а све са циљем да се осумњичени опусти и да признање, које полицајци често погрешно виде као најбитнији доказ. Чериман, Бул и Вриј (2000) су указали разлоге за америчку праксу:

Признања су често уверљив и довољан доказ за неке судове;

Многи осумњичени признају дело током интервјуа па је створена слика о томе како је циљ сваког саслушања призање, посебно ако има недовољно материјалних доказа;

Због притиска да реше што више случајева полицајцима признање од осумњиченог преставља сламку спаса, омогућава им да случај препусте тужилаштву и посвете се следећем;

Ако полицајац сматра да је испитаник заиста крив може да примени било коју методу да до призања дође.

На основу истраживања спроведеног над полицијским службеницима који су вршили саслушања састављен је списак карактеристика које једно саслушање чине квалитетним, полицајца компетентним, а признање њиме добијено валидним.

Неке од карактристика су:

Испитанику све информације о делу и доказима саопштити одмах по почетку саслушања;

Правилно коришћење пауза у говору; Правилно коришћење притиска; Вешта комуникација; Успостављање односа испитивач-испитаник; Саосећање са испитаником; Правовремено излагање до тада прикупљених информација; Саслушање мора имати структуру; Држати се битних ствари; Познавање закона; Приступ без предрасуда; Планирање и добра припрема; Потребно је саопштити испитанику разлог саслушања; Квалутетно сумирање добијених информација.

Са друге стране, ово су карактеристике лошег интервјуа: Очигледно коришћење тактике; Затворена питања; Затвореност; Неприкладно прекидање у излагању; Сугестивна питања; Превише приче; Превише сложена или дуга питања; Непотребно коришћење притиска.

Према истраживању Pirsa и Gudejensena (1999) све тактике којима се полицајци користе приликом саслушања могу се сврстати у шест категорија:

8

Застрашивање: се постиже преувеличавањем озбиљности догађаја, дугим ћутањем и унакрсним испитивањем од стране два или више полицајаца;

Навођење: навођењем се више пута у току саслушања врши притисак на испитаника да призна дело;

Манипулација: се остварује смањењем озбиљности преступа, кривице испитаника, намећући могућа објашњења за учињено дело;

Чврст стил испитивања: обухвата питања која се често користе, обједињавање одговора и питања у једном;

Приступ: може бити непријатељски или пријатељски, пријатељско предлагање испитанику да призна јер је то у његовом интересу;

Благ стил испитивања: манифестује се кроз пријатељски тон, поистовећивање са ставовима и емоцијама испитаника.

Примењена форензичка психологија

Форензичка лингвистика и различити искази испитаника

Протеклих година било је доста сумњихив пресуда, неке од најпознатијих везане су за тероризам. Овакве пресуде донете су на основу доказа сакупљених од стране полиције што даље имплицира да је неквалитетан полицијски рад директно одговоран за њих. Под неквалитетним радом мисли се на фалсификовање доказа. Разлог за ово често се проналази у политичком притиску на полицију да што пре реши слчајеве високог приоритета.

Како контролисати рад полиције на расветљавању кривичних дела? У случају саслушања, као предлог намеће се видео или аудио снимање. С обзиром на њихову једноставност и објективност ови методи усвојени су широм света.

Задатак форензичке лингвистике кроз примену низа метода је анализа снимљених саслушања и процена њихове валидности. Као пример навешћемо Kultardovu (1994) анализу признања Vilijama Pauera, припадника групе Бирмингем шест који је оптужен за бомбашки напад на две јавне зграде у Бирмингему1974. Puer је тврдио да је снимак монтиран, а Kultard је своју анализу предао суду. Pauer и остали припадници групе Бирмингем шест пуштени су 1991. због недостатка доказа. Добар пример је још једна Kultardova (1999) анализа признања Dereka Bentlija у којој је приказао разлику између писане и изречене изјаве.

Разлика између писане и изречене изјаве

Ако узмемо следеће реченице из признања Dereka Bentlija бићемо у могућности да уочимо разлике.

«Одвезао сам се до зграде и видео сам га како стоји на крову, дозвао сам га и он је рекао да ће сићи за пар минута».

«У даљем тексту описаћу моје учешће у крађи возила Форд Ескорт, понедељка 28. маја 1987. које је у вечерњим часовима истог дана коришћено у убиству три лица у Њутону».

9

Лингвисти су током свог рада дошли до одређених специфичности писане и изречене изјаве. Они сматрају да су изречене изјаве често граматички неисправне, да се током говора често користе фразе, и да су изречене реченице јако кратке, и делови изјаве често се понављају.

Са друге стране писане изјаве граматички су исправније, пуне именица, описних придева, у њима се не користе фразе као у говору, а делови изјаве се не понављају. Друга реченица је била она дискутабилна, полицајац који је писао изјаву признао је како није слагао речи баш како их је осумњичени изговарао. Због наведених разлика у писаним и изреченим изјавама често се јављају грешке приликом свођења изреченог на папир. Полицајци често греше записујући оно што су чули, намерно или не, у погрешном контексту.

Побољшање полицијског посла

Циљ полицијске психологије је проналажење за побољшање полицијског рада, посебно оног поводом истраге. На основу различитих емисија, серија, новинских чланака, личних искустава и сл. у друштву влада мисао да полиција често неадекватно и неефикасно обавља свој посао, али да ли је то заиста тако? Farington и Lambert (1997) су извршили анализу рада полиције кроз два случаја, а њене резултате приказали су корз пар фактора.

У првом случају било је реч о лишењу слободе пљачкаша, а као фактори јављају се следећи:

o Извршиоци лишени слободе оперативним радом – 15%;o Извршиоци лишени слободе на основу информација доушника – 13%;o Извршиоци лишени слободе у близини места извршњеа – 12%;o Докази изгубљени или уништени од стране извршиоца – 11%;o Извршиоци лишени слободе на основу сумњивог понашања – 8%o Извршиоци лишени слободе због другог дела – 7%;o Извршиоци пронађени на основу описа очевидаца – 6%

У другом случају било је реч о насилним преступницима:

o Извршиоци лишени слободе на месту догађаја – 16%;o Извршиоци пронађени на основу описа оштећеног – 15%;o Извршиоци пронађени на основу описа очевидаца – 13%;o Извршиоци лишени слободе приликом извршења к.д. – 11%;o Извршиоци пронађени на основу описа возила – 11%;o Извршиоци пронађени на основу регистарских ознака возила – 11%.

Когнитивни интервју

10

Већи део литературе о тредиционалним методама испитивања ствара слику да полицијски службеници не користе адекватне технике како би добили што више информација од испитиваног. Са друге стране литература психолошких истраживања открива како се врши добро испитивање и пружа савете о најбољем коришћењу техника. Vrajt и Alison (2004) су извршили анализу изјава одраслих очевидаца у Канади. Анализа је открила бројне недостатке:

Током испитивања очевидци су често прекидани у свом излагању; Испитивачи су користили затворена питања на која су добијали кратке одговоре,

најчешће ДА или НЕ; Психолошке технике, о којима ће у даљем тексту бити речи, често су

занемариване.

Током испитивања полицијски службеници говорили су 1/3 времена, испитаници 2/3, а адвокати само 1/3 једног процента укупног времена. Питања су постављана високом стопом учестлости, у просеку једно питање на сваких 16 секунди, питања су се понављала у просеку на сваких четири минута. Испитивач је парафразирао све што је испитаник рекао на сваких седам минута у просеку. Током сваког минута испитивања испитивач би поставио 0,3 питања ради разјашњења неких нејасноћа, 0,3 сугестивна питања и 1,2 затворена питања опет ради разјашњења неких нејасноћа.

Постојала је заједничка структура тих испитивања, при чему полицијски службеник помаже испитанику да изгради след догађаја.

Основна сврха когнитивног интервјуа је да побољша квалитет и повећа квантитет информација добијених од испитаника. Примарна идеја о когнитивном испитивању заснивала се на два принципа:

Обнављање и оживљавање контекста одгађаја; И чињенице да је меморија комплексна ствар и да мозак не складишти све

искуствене информације.

Когнитивни интервју се састоји од четири технике:

Као прво испитанику треба дозволити да каже све информације којих може да се сети;

Треба омогућити испитанику да направи комплетну психолошку слику о догађају, да обнови и оживи емоције и контекст догађаја;

Испитанику треба омогућити да на догађај гледа из других перспектива;

Потребно му је омогућити да мења редослед догађаја, како би се што боље присетио свих детаља.

На овај начин остварује се бољи однос на нивоу испитивач-испитаник, што омогућава испитавачу да добије много више информација. Иако је сама техника когнитивног интервјуа прилично једноставна понекад ни она није довољна за остваривање осећаја поверења и сигурности код испитаника. Често се догађа да су испитаници нервозни, уплашени, не знају шта се од њих очекује. Због наведеног Fišer и Gejsman (1992) су у технике когнитивног интервјуа уврстили неке од техника комуникативне психологије и тако дошли до побољшаног когнитивног интервјуа. Комбинацијом наведених техника остварује се најбољи могући однос између испитивача и испитаника, и то тако што се испитивач прилагођава ситуацији, саосећајући се са испитаником, чинећи да се он осећа сигурно тј. смањујући притисак

11

под којим је. У оквиру обуке за примену ових техника полицијски служебници, између осталог уче и:

Како да приступе сведоку, како вербално тако и гестикулативно; Како да конструишу адекватна питања; Како да користе паузе у говору, своје и испитаника.

Фишер (2000) је објаснио да когнитивни интервју треба да се састоји од пет целина:

Упознавање; Отворен разговор; Постављање питања; Преглед добијених информација; Завршетак испитивања.

Когнитивни интервју без сумње обавља своју функцију. Постоји велики број научних доказа о квалитету когнитивне технике испитивања, као и да је она прилично добро прихваћена од стране полиције.

Сам позитиван утицај когнитивног интервјуа на меморију испитаника доказан је више пута. Међу бројним истраживањима поменућемо оно које је спровео Konken (1999). Он је извршио поређење информација добијених когнитивним и традиционалним техникама испитивања, а резултати су били следећи:

Когнитивним техникама прикупљен је како већи број тако и много квалитетније информације;

Фактори који нису ишли у прилог когнитивним техникама су временски интервал између догађаја и саслушања, и ниво корелације испитаника са темом;

Није било значајних разлика и информацијама добијеним традиционалним и побољшаним когнитивним техникама;

Когнитивним техникама долазило се и до већег броја грешака.

Форензичка хипноза

Примена форензичке хипнозе изазвала је различите контроверзе, резултати њоме добијени нису били ни близу добри као они добијени когнитивним интервјуом. Форензичка хипноза је највише била заступљена током шездесетих година, али с обзиром да тада није дала веће резултате, а и да је правна регулација њене примене била крајње нејасна она је убрзо изгубила на значају. Лин (2002) је користећи Орнова (по познатом психологу Мартину Орну) правила конструисао основна упутства за коришћење хипнозе, а која су:

Хипнозу може вршити само квалификован стручњак; Који је у потупности независан у свом раду; Прикупљене информације се записују или чувају на аудио или видео снимку; Пре хипнозе потребно је прикупити све битне информнације; У току хипнозе није дозвољено присуство трећег лица. Постоји велики број истраживања поводом валидности изјаве добијене хипнозом. Иако практичари хипнозе дубоко верују у њу, научници сматрају да су резултати њоме добијени крајње дубиозни и да се хипноза не може поредити са осталим методама попут когнитивног интервјуа, а разлози за то су следећи:

12

Иако се хипнозом укупни број добијених информација повећава, тако се повећава и број оних нетачних;

Иако велики број судова има поверење информацијама добијеним хипнозом за то не постоји конкретно оправдање;

Са друге стране морамо узети у обзир да су хипнотичка испитивања често технички боља од полицијских, али то опет не значи да је то због хипнозе, већ само због професионалности оног који испитивање обавља, техничка страна.

Битно је нагаласити да су наведени разлози изведени на основу генералисања података добијених лабораторијским испитивањима.

Иако се исказима прикупљеним хипнозом не верује превише, ипак постоји велики борј научника који се за њу интересује. Vagstaf и Kol (2006) су проучавали две технике за које сматрају да могу побољшати квалитет исказа добијених од испитаника. Једна се ослања на когнитивни интервју, а друга на хипнозу иако се њоме испитаник не доводи у стање хипнотичности. Поред тога што се хипноза није показала као најбоља техника често је боље користити њу него ниједну. У појединим случајевима испитаници су затворени услед страха или трауме које су преживели, па зато неће добро реаговати на технике когнитивног интервјуа, али психозом им се може лакше прићи, и доћи до потребних информација.

Са друге стране битно је напоменути технику освежавања памћења која се индиректно ослања на хипнозу. Овом техником испитанику се саветује да замисли догађај пред својим очима, да сам себи постави питања попут Како је изгледао први пљачкаш? и да тако рекреирају догађај у својој глави. Ова техника показала се као добра из разлога што је сачувала индукциони део хипнозе а избацила стање хипнотичности.

Полицајци као очевидци, колико су добри?

С обзиром на обуку коју полицајци пролазе и чињеницу да се свакодневно срећу са различитим проблемима некако је логично да су они бољи очевидци од обичних грађана, ипак су они професионалци. Међутим намеће се питање да ли они одговорни за доношење пресуда верују у супериорност изјава полицајаца као очевидаца. Иако већи део јавности можда даје глас у корист полицајаца, форензичари и психолози тврде другачије.

Kristjensen, Karlson и Pirson (1998) извршили су истраживање у којем су учествовали студенти, професори, полицајци, и полицајци приправници. Групи су приказане слике гнусних призора, рука која држи крвав нож, жена са пресеченим гркљаном, удаљена слика жене како лежи и крвари и сл. У следећем делу истраживања групи су приказане слике лица међу којима су они требали да идентификују жртву и извршиоца. Истраживање је показало да су полицајци лакше идентификовали извршиоца, студенти су имали сличне резултате у идентификовању жртве и извршиоца, а професори су били најслабији у групи. Истраживање је показало да полицајци немају супериорну меморију у односу на друге две групе, већ по аутоматизму памте одређене детаље на које представници других група нису обраћали пажњу, као што је на пример средство извршења или неке друге детаље који би били битни касније у току истраге и кривичног поступка.

13

Употреба смртоносне силе

Према истраживању Blaua (1994) у Америци годишње на дужности погине око 100 полицајаца, али са друге стране чак 300 лица изгуби свој живот у ватреном обрачуну са полицијом. Blau је запазио да убице полицајаца нису психолошки поремећени или на било који други начин неурачунљиви изрвршиоци, већ криминалци који отворе ватру с циљем бекства са места одгађаја. На основу свог запажања Blau је саставио списак ситуација у којима полицајци треба да буду посебно опрезни:

Ако је осумњичени лице које има криминални досије;

Ако је осумњичени лице које нема криминални досије али је у криминалном окружењу;

Ако је осумњичени лице које живи и ради у таквим околностима које га могу учинити неурачуљивим.

Истраживање спорведено 1980. показало је да је готово 800 полицајаца изгубило живот на дужности те године. Истраживање је још показало и:

да је 40% полицајаца убијено приликом хапшења; да је око 90% полицајаца убијено ватреним оружјем; да је 15% полицајаца убијено сопственим оружјем након што им је било

отето.

Једно од бројних истраживања показало је да 4/5 полицајаца који су учествовали у ватреним окршајима након тога напусте службу.

У неким државама постоје посебне јединице чији је задатак решевање опасних ситуација. Barton, Vrij и Bul (2000) су уочили да припадници ових јединица често долазе на место догађаја у групама, службеним возилима која се крећу великим брзинама. Они даље смартрају да ово у комбинацији са другим емоцијама драстично повећава њихову агресивност што директно погоршава последице окршаја између полиције и криминалаца.

Према њиховом запажању извршено је неколико истраживања, а једно од њих показало је следеће:

Због брзине којом се возило са полицајцима креће и могуће опасности која их очекује долази до повећања адреналина, агресивности и полицајци тако често употребљавају оружје без размишљања;

Околина у којој се окршај одиграва такође драстично утиче на агресивност полиције.

Утицај трауме на полицајце

Пракса је од државе до државе различита, али у Британији постоји обичај да полицајци одлазе барем два пута годишње на терапије код психијатара, зато што се сматра да стрес драстично утиче на рад полиције.

14

Karlson и Kristjensen (1999) направили су анкету међу шведским полицајцима како би прикупили информације о томе које су то ситације настресније за полицајца. Између осталог полицајци су навели следеће:

Претња ватреним оружјем;Саобраћајне незгоде, посебно са смртним исходом;Убиства и самоубиства;Саопштавање родбини да је неко њихов убијен;Сложене истраге тешких дела;Лишење слободе малолетника.

Поред наведеног полицајци често трпе стрес зато што немају подршку својих надређених, те тако морају да правдају свој рад.

Инциденти са употребом ватреног оружја генерално остављају највеће последице по психу полицајца. Након ицидента типично је да полицајци плачу, да су депресивни, бесни, да имају ноћне море и да губе вољу за рад због чега неки полицајци имају пуно проблема да се врате својим дужностима.

Због наведеног јако је битно упутити полицајце на неки вид терапије након преживљене трауме. Ralings је дао два предлога како помоћи полицајцима:

Упућивање на терапију, како би се психолошки утврдило какве је последице траума оставила на полицајца;

Разумевање проблема који постоји од стране других колега и околине у којој полицајац живи и ради.

Полицијска упозорења

Приликом примене неких од овлашћења полиција често издаје упозорења и наредбе и обавештава лица над којим се овлашћење примењује о његовим правима.

Према истраживању спроведеном у Великој Британији које су спровели Šepard, Mortimer и Mobaseri (1995) полицајци најчешће употребљавају следећа упозорења, али њих они којима се саопштавају најчешће не разумеју:

Имате право да ћутите! – ово упозорење разуме око 27% лица; Али то може да вам касније угрози одбрану на суду! – ово разуме 14% лица; Све што кажете може се употребити против вас као доказ! – ово

упозорење разуме 34% лица. На основу већег броја истраживања дошло се до закључка да су полицијска упозорења неразумљива и двосмислена, они који их слушају често имају погрешну представу о ономе што им се саопштава.

Закључак

Психолози из разних области могу допринети нашем разумевању полиције и полицијског посла. Важно је напоменути да полиција као организација има своју

15

културу што понекад отежава рад психолога. Обично се сматра да полицајци имају мачо ставове који им помажу у раду, тако смањују стрес и одређене потешкоће са којима се срећу.

Главни задатак полцијске психологије је усавршавање истражних технихника полиције, под овим се наравно мисли на технике сакупљања исказа. Један од задатака полицијске психологије је проналажење решења за превазилажење стреса и траума које полицајци доживљавају током свакодневног рада.

Литература

Howitt, D., (2009). Forensic and Criminal Psychology. Harlow: Pearson Education.

16