pseu cela ni-džo rmx

7/28/2019 PSEU Cela ni-džo RMX

http://slidepdf.com/reader/full/pseu-cela-ni-dzo-rmx 1/94

1. Obeležja političkog sistema EU

Evropska Unija je rezultat procesa obrovoljne ekonomske i političke integracije izmeđunacionalnih ržava Evrope. EU je otpočela sa 6 ržava, i proširila se na 27 ržava o 2007.goine. Početak EU je bila Evropska Zajenica za ugalj i čelik ustanovljena Pariskom

ugovorom iz 1952. A konačni oblik je obila ugovorom iz Mastrihta1993. Evropska integracijaproizvela je i oređene institucije lasti na evropskom nivou sa značajnim ovlašdenjima ubrojnim oblastima javne politike. Političke nauke poseuju objašnjenja glavnih procesa kojisu zajenički svim političkim sistemima, kao što su javno mnjenje, međupartijskonametanje, mobilizacija interesnih grupa, pogađanje u zakonoavnom procesu,poveravanje poslova nosiocima izvršnih funkcija i birokratama, kreiranje ekonomske politike,onosi između građana i ržave, kao i međupartijski politički i ekonomski onosi. Zašto je EUpolitički sistem, a ne i ržava.

Gabrijel Almond i Dejvid Iston prvi su razvili formalne okvire za definisanje i analiziranje

političkih sistema. Njihova osnovna karakterizacija emokratskih političkih sistema sastoji seo četri elemenata:

1. Postoje stabilne i jasno efinisane institucije koje služe za kolektivno onošenjeoluka, kao i oređena pravila koja uređuju onose između tih institucija i unutarnjih;

2. Građani i ruštvene grupe nastoje a ostvare svoje političke želje kroz političkisistem;

3. Kolektivne oluke u političkom sistemu imaju značajan uticaj na istribucijuekonomskih resursa i alokaciju društvenih i političkih vrenosti;

4. Postoji stalna interakcija između tih političkih ishoa.

Evropska unija ima sve ove elemente. Ali ima i neke specifičnosti po kojim se razlikuje opolitičkog istema ržavnog tipa. EU ima necentralizovani politički sistem, nema legitiman

monopol na primenom fizičke sile, i nema atribute suverenosti.

Politički sistem EU čini:

1. Sistem vlasti (government) – institucije, njihova ovlašdenja i pravila raa. 2. Politički proces (učesnici, akteri) – građani, političke partije i interesne grupe.

3. Donošenje oluka i njihovo spovođenje – oblast javne politike

Oblas javne politike EU: regulatorna, monetarna, bužetska, politika prava građana ispoljapolitika.

2. Evropska unija i politički sistem ržavnog tipa

Gabrijel Almond i Dejvid Iston prvi su razvili formalne okvire za definisanje i analiziranje

političkih sistema. Njihova osnovna karakterizacija emokratskih političkih sistema sastoji seo četri elemenata:

Postoje stabilne i jasno efinisane institucije koje služe za kolektivno onošenjeoluka, kao i oređena pravila koja uređuju onose između tih institucija i unutar

njih;



Građani i ruštvene grupe nastoje a ostvare svoje političke želje kroz političkisistem;

Kolektivne oluke u političkom sistemu imaju značajan uticaj na istribuciju

ekonomskih resursa i alokaciju ruštvenih i političkih vrenosti;

Postoji stalna interakcija između tih političkih ishoa.

Evropska unija poseuje sve ove elemente. Prvo, nivo stabilnosti i složenosti institucija u EU je aleko vedi nego u bilo kom rugom međunaronom režimu. Osnovni institucionalnikvartet – Evropska Komisija, Evropski Parlament, Savet ministara i Sud pravde – osnovani su

pedesetih godina. Institucionalne reforme proizvele su visoko razvijen sistem pravila i

postupaka koji uređuju korišdenje izvršnih, zakonoavnih i suskih ovlašdenja o straneinstitucija EU. Drugo, kako su institucije EU preuzimale ova ovlašdenja u vršenju vlasti, sve jevedi broj grupa pokušavao ostvari svoje interese preko sistema – počevši o pojeinačnihkorporacija i poslovnih uruženja o sinikata, grupa za zaštitu životne sreine, uruženjapotrošača i političkih partija. Grupe sa najuticajnijim i u najvedoj meri institucionalizovanijim

položajem u sistemu EU jesu vlae ržava članica EU i političke par tije od kojih se te vladesastoje. Zahtevi unutar EU nasatju iz složene mreže javnih i privatnih grupa, o kojih se svakanamede u uticanju na proces kreiranja i izvršavanja javnih politika, kako bi promovisala ilizaštitila sopstvene intererse i želje.

Trede, oluke EU su veoma značajne i njihove posleice se osedaju širom EU. Na primer:Politike Eu pokrivaju gotovo sve oblasti javne politike(Uređenje tržišta, socijalnu politiku,zaštitu životne sreine, poljoprivreu, regionalnu politiku, istraživanje i razvoj, aktivnosti

policije i re i zakon, ržavljanstvo, ljuska prava, međunaronu trgovinu, spoljnu politiku,odbranu, transport...). EU postavlja preko 80% pravila koja upravljaju proizvodnjom,

istribucijom, i razmenom roba, usluga i kapitala na tržištu ržava članica. Više o 100zakonoavnih tekstova prođe kroz institucije EU svake goine, primarna i sekunarna aktaEU čine e3o omadeg prava ržava članica. Regulatorne i monetarne politike Eu imajusnažan posrean uticaj na raspoelu modi i resursa između pojeinaca, grupa i ržava uEvropi.

Politički proces političkog sistema EU je stalna olika političkog života u Evropi. Prava suštinapolitike EU ležiu stalnoj interakciji unutar i između institucija EU, između EU i ržava članica,između različitih resora u nacionalnim vlaama, u bilateralnim sastancima između vlaa, kaoi između privatnih interesnih grupa i zvaničnika nacionalnih vlasti u Briselu i na nacionalnomnivou. EU ipak ne rži monopol na zakonitom upotrebom prinue. Zbog toga ona nije

ržava. Ovlašdenje za upotrebu prinue, preko policije i snaga bezbenosti i alje je urukama nacionalnih vlasti ržava članica EU. Politički sistem EU je veoma ecentralizovan,zasnovan na dobrovoljnom obavezivanju članica.

3. Kako funkcioniše politički sistem EU

Pri osnovi nalaze se građani EU, ržavljani 27 ržava članica. Oni upuduju zahteve ka sistemuEU kroz nekoliko kanala. Na nacionalnom izborima građani biraju članove svojih nacionalnihparlmenata, koji zatim formiraju lade koje su predstavljene u Savetu ministara. Na evropskim

izborima građani biraju članove Evropskog parlamenta. Učlanivanjem u političke partije iinteresne grupe, građani ovim posreničkim organizacijama pružaju srestva za učešde upolitici EU. Pokretanjem postupaka pred nacionalnim sudovima i pred Sudom pravde oni



utiču na razvoj i primenu prava EU. Političke partije su centralne političke organizacije u svimmoernim emokratskim sistemima. Partije su organizacije političkih vođa sličnihopredeljenja, koji ujedinjuju snage da bi promovisali oređeni program javnih politika, tražiliporšku javnosti za taj program i osvojili političke funkcije u cilju sprovođenja te agene.Nacionalne partije se takmiče za nacionalne političke funkcije, a pobenici tog nametanja

su predstavljeni u Savetu ministara. Evropski komesari takođe imaju oređenu političkuorijentaciju – proveli su karijere u nacionalnim političkim partijama, a na ovo mesto su ošlizahvaljujudi nominovanju i poršci o strane nacionalnih partijskih vođa, i obično žele a se

vrate u političku borbu. Interesne grupe su obrovoljna uruženja pojeiačnih građana, kaošto su sinikati, poslovna uruženja, grupe potrošača, i grupe za zaštitu životne sreine. Oveorganizacije se formiraju a bi promovisale i štitile interese svojih članova u političkomprocesu. Nacionalne interesne grupe lobiraju ko nacionalnih vlaa ili se obradaju irektnoinstitucijama u lobiranju ko Komisije, ranih grupa Saveta ministara i članova EP. Interesnegrupe takođe aju finansijska srestva političkim partijama kako bi one prestavljale njihovestavove u nacionalnoj i evropskoj politici. Prestavnici interesnih grupa formiraju mreže

javnih politika.

Savet ministara okuplja vlae ržava članica i organizovan je u nekoliko sektorskih savetanacionalnih ministara. On obavlja kako izvršenjetako i zakonoavne funkcije: utvrđujesrenjoročni i ugročni program javnih politika i on je ominantan om zakonoavnomprocesu EU. Savet obično olučuje jenoglasno, ali koristi i sistem glasova kvlalifikovanomvedinom za izvestan broj važnih pitanja. Evropski parlament se sastoji o *** poslanika, kojise biraju na izborima širom Evrope koji se oržavaju na 5 goina. EP ima različita ovlašdenjakonsultovanja, izmena i dopuna i veta u zakonodavnom postupku EU. EP može a ajeamanmane na bužet EU. On nazire korišdenje izvršnih ovlašdenja o strane Komisije i

Saveta ministara, i može a svojim negativnim glasom opozove Komisiju. Evopsku komisijučii politički kolegiju 27 komesara (po jean iz svake ržace članice) i birokratija od **

generalnih irektorata i rugih aministrativnih službi. Komisija je ogovorna za pokretanjepreloga javnih politika i pradenje sprovođenja javnih politika nakon njihovog usvajanja, testoga prestavlja glavni izvršni organ EU. Najviši suski organ je Evropski su prave, kojitesno sarađuje sa nacionalnih suovima u nagleanju sprovođenja prava EU. EU imanezavisnu monetarnu vlast – Evropski sistem centralnih banaka – koji se sastoji od Evropske

centralne banke i centralnih banaka država članica Ekonomske i monetarne unije.

4. Koje su glavne oblasti javnih politika EU

Evropska unija proizvodi pet vrsta javnih politika:

1. Regulatorne politike: pravila o slobodnom protoku roba, usluga, kapitala i ljudi na

jeinstvenom tržištu i tiču se harmonizacije mnogih nacionalnih standarda

proizvonje, kao što su ekološke i socijalne politike i zajeničke politike zaštitekonkurencije;

2. Budžetske politike: onose se na transfer finansijskih srestava putem bužeta EU iobuhvataju Zajeniču poljoprivrednu politiku, socioekonomske i regionalne

kohezione politike i politike istraživanja i razvoja; 3. Makroekonomske politike: ostvaruju se unutar Ekonomske i monetarne unije, pri

čemu Evropska centralna banka upravlja ponuom novca i politikom kamatne stope ,



dok se savet bavi politikom deviznog kursa i koordinacijom i nadzorom nad

naionalnim poreskim politikama i politikama zapošljavanja.4. Građanske politike: pravila kojima se porširuju i štite ekonomska, politička i socijalna

prava građana EU; one obuhvataju saranju u oblasti pravosuđa i unutrašnjihposlova, zajeničkih politika azila i imigracije, policijske i suske saranje;

5. Spoljne politike: imaju za cilj da obezbede da Eu govori jedinstvenim glasom nasvetskoj sceni, a obuhvataju trgovinske politike, ekonomske odnose sa

inostranstvom, Zajeničku spoljnu i bezbenosnu politiku i Evropsku bezbenosnu iodbrambenu politiku.

U EU postoje dva osnovna procesa kreiranja javnih politika. Prvi je nadnacionalni metod.

U njega spaaju vedina regulatornih i bužetskih politika, kao i neke građanske imakroekonomske politike. Drugi je međuvlain meto. U njega spaaju vedinamakroekonomskih, građanskih i spoljnih politika, koje se usvajaju kroz među vlaine

procese. Bitno je i to što postoje povratne informacije između javnih politika kojeproizlaze iz sistema EU i novih zahteva građana usmerenih ka sistemu.

5. Teorije Evropskih integracija

Prva i najstarija teorija evropske integracije je neofunkcionalizam. Osnovni argument

neofunkcionalizma , koji je prvi put razvio Ernst Has, jeste da je evropska integracija

eterminisan proces, što znači a oređeni postupak, koji je u vezi sa oređenim ciljem,stvara situaciju u kojoj se prvobitni cilj može obezbeiti samo preuzimanjem aljih mera,koje ponovo stvaraju takav uslov, te i potrebu za novim merama. Domadi ruštveni interesi

poput raničkih sinikata, poslovnih uruženja i političkih partija vrše pritisak ka aljojintegraciji a bi promovisali svoje ekonomsk ili ieološke interese, ok evropske institucijetvre a je potrebno poveriti više ovlašdenja nanacionalnim isntitucijama, kako bi povedalesvoj uticaj na utvrđivanje javnih politika.

Druga teorija je teorija međuvladinih odnosa. Ona je izveena iz realističke škole i tvri aevropksu integraciju pokredu interesi i elovanje evropskih naionalnih ržava. U ovojinterpretaciji glavni cilj vlaa je a zaštite svoje geopolitičke interese, kao što su naionalnabezbenost i suverenost. Olučivanje na evropskom nivou smatra se igrom nultog zbira ukojoj gubici nisu kompenzovani obicima u rugim pitanjima: niko ne želi a bue prevaren.

Enrju Moravček je ravio liberalnu teoriju međuvladinih odnosa. Ova teorija deli procese

olučivanja u EU na ve setape. U prvoj etapi postoji potražnja omadih ekonomskih idruštvenih učesnika za javnim politikama na nivou EU, kao u neofunkcionalizmu, ti učesniciimaju svoje ekonomske interese i namedu se u tome a nacionalne vlae promovišu tenjihove interese u procesu onošenja oluka na nivou EU. U rugoj etapi javne politike EU se

snabevaju nagobama između vlaa, kao što su reforme ugovora i bužetski sporazumi.Kao i u teoriji međuvlainih onosa, onos prema ržavama je kao prema neeljivimučesnicima, a nanacionalne institucije imaju ograničeni uticaj na krajnje ishoe.Moravčektvri a ržavne preferencije zavise pre o ekonomskih nego o geopolitičkih interesa, aržavne preferencije nisu nepromenjive i a se razlikuju o slučaja o slučaja.



Geri Marks, Alek Stoun Svit, Pol Pirson, Markus Jahtenfuhs i Bit Koler-Koh azvili su set

objašnjenja po oznakom nadnacionalne vladavine. Oni ele zajenički stav o EU kaokopleksnoj sreini u pogleu njenih institucija i javnih politika, u kojoj su interesi i učesnicibrojno i stalno promenjivi, a informacije o ugoročnim impl ikacijama reformi ugovora ili o

posleicama svakonevnih oluka u zakonooavnoj ili izvršnoj vlasti ograničene. (T0 –vlade

ržava članica se ogovaraju o skupu institucionalnih pravila ili oluka o javnim politikamakoje poveravaju ovlašdenja nekoj o institucija EU; T1- pojavljuje se novo okružeje zapogađanje sa novim preferencijama ržava članica, nvim ovlašdenjima inovim pravilimaolučivanja; T2- bira se nova javna politika ili skup institucionalnih pavila.)

Džorž Cebelis, Džef Garet, Mark Polak, Džeral Šnajer, Fabio Frankino se zalažu za viđenjepolitike EU koje pripada institucionalizmu racionalnog izbora. Počinje se o formalnihmoela oređene nagobene situacije. Iz tih moela se generišu previđanja o verovatnojravnoteži između različitih opcija javne politike, stepenu poveravanja naležnsti inanaionalnim institucijama, količini iskrecije koju de nanacionalne institucije uživati u

poređenju sa ržavama člaincama.

6. Raspoela naležnosti u EU

U EU javne politike treba da budu u rukama različitih nivoa a bi se proizveo najbolji ukupnirezultat. Ukianje unutrašnjih repreka trogovini može se obavljati samo iz centra ukoliko jecilj formiranje unutršnjeg tržišta. Zatim, javnim politikama ge ržvne oluke mogu imajunegativan uticaj na susednu zemlju, kao što su ekološki stanari ili stanariproizvonje,najbolje se upravlja iz centra. Javnim politikama ge su preferencije među građanima izrazličitih sreina homogene, poput socijalnih i građanskih prava, može se takođe upravljati izcentra.U fiskalnoj politici centar treba a bue naležan za postavljanje kamatnih stopa, kao

i za istribuciju prihoa o bogatih pema siromašnim ržavama na osnovu toga a centralnamonetarna politika neizbežno ograničava porsku i socijalnu politiku ržava. Centar bi tebalo

a ecentalizuje regulatorne i bužetske politike, a bi se postakla konkurencija i inovacijeizmeđu različitih režima. Do kraja eveesetih goina XX veka olučivanje o vediniregluatornih i monetarnih politika prešlo je na nivo EU, ok su vedina oluka o javnojpotrošnji, građaskim politikama i spoljnoj politici kontrolisale ržave članice. U oblasitsocijalne politike EU poseuje zajeničke stanare za rano vreme, za prava povremeno iprivremeno zaposlenih, za konslutovanje zaposlenih. EU je harmonizovala porez na dohodak.

Evropski nivo vlasti naležan je za kreiranje i utvrđivanje tržišta, a omadi nivo vlasti jenaležan za oporezivanje i reistribuciju; nacionalne vlae s kolektivno ogovorne za politiku

unutrašnje bezbenosti i spoljne bezbednosti.

Teorije o izvršnoj vlasti, elegiranju naležnosti i iskrecionim pravima

U klasičnom okviru zakonoavna vlast olučuje, izvršna sprovoi a sustvo presuđuje.Moerne vlae imaju više vrsta izvršnih ovlašdenja: politička ovlašdenja (predlaganje javnih

politika i zakona) i aministrativna ovlašdenja ( sprovođenje zakona, istribucija javnihprrihoda i usvajanje sekundarnih i tercijalnih propira i uredbi ).

U nekim sstemima ova ovlašdenja su koncentrisana u rukama jene grupe onosilaca

funkcija. U EU izvršne naležnosti su poeljene između različitih učesnika i tela. Jean o

načina a se konceptualizuju onisi između različitih izvršnih učesnika je principal-agentanaliza. U ovom pristupu principali – početni ržaoci izvršne vlasti – olučuju a prenesu



oređene naležnosti na agente. Priciplai izražavaju potrebu za vršenjem oređenihzaataka koje agenti nue. Prilikom elegiranja naležnosti agentima, principali običnozahtevaju a te naležnosti nepristrasno obavljaju. Agenti imaju sopstvene interese i

opreeljenja u onosu na pravac vođenja javnih politika, što proizlazi iz nekoliko izvora. Prvo, jedno kada je birokratija ili regulatorna agencija ostvarila izvestan stepen autonomije, ona

postaje meta lobiranja od strane privatnih interesnih gurpa. Interesne grupe na čije elovaneutiče biroktatska aktivnost agencije imaju interes a zarobe agenciju. Drugo, jenomustanovljene agencije zainteresovane su za uvedanje svog uticaja na proces kreiranja isprovođenje javnih politika. U klasičnoj teoriji javnog izbora, javni funkcioneri su oni koji težea što više uvežaju bužet. Oni zahtevaju vede bužete kako bi uvedali sopstvena primanja,zaposlili više osoblja, obezbeili vedu patronažu. Agenti se međusobno namedu kako bi zasebe osigurali što više o ograničenih javnih resursa. Trede, težnja agencija a oblikujusopstvenu subinu. Razne agencije imaju različite bužetske potrebe: uslužnim agencijama,koje pružaju irektna slebovanja i subvencije, potrebni su vedi bužeti a bi istribuirali višeobara, ok bi regulatorne agencije trebalo a pokriju jeino troškove osoblja, istraživanja i

aministracije. Funkconeri srenjeg nivoa običnotraže više srestava koje de raspoeljivati.Visoki funkcioneri imaju malo lične koristi o uvedanog bužeta, a uvedan bužet običnoznači i vedi pritisak. Implikacije ovoga su a agenti obično žele a ostupe o početnenamere principala. Problem za principale je prenošenje naležnosti obično rezultirabirokratskim ostupanjem, u kojem je agent u mogudnosti da iskoristi svoje diskreciono

pravo kako bi približio konačan isho javne politike svojoj iealnoj poziciji. Iealnapreferencija Komisije leži van polja preferencije vlaa. I vlae i Komisija de pokušati aobezbede usvajanje javne politike koja se nalazi što je mogude bliže njihovim iealnimtačkama. Vlae postiže ogovor oko oređenog zakonoavnog akta. Komisija je ogovornaza sporvođenje ovog akta i u toku sprovođenja im mogudnosti a oblikuje konačan isho,

ualjujudi javnu politiku ka svojoj iealnoj preferenciji. Principali mogu a ograničebirokratsko ostupanje. Prvo, imaju nekoliko vrsta naležnosti na raspolaganju kako binagleali ponašanje agenta. Mogu prikupljati informacije o učinku agenta i naterati ga aobjavi informacije na javnim raspravama, što je poznato kao strategija policijske patrole. Alitrošak prikupljanja informacija može namašiti koristi elegiranja naležnosti. Drugo,principali mogu kreirati pravila i procedure tako da minimiziraju diskreciona prava agenata.

Mogu biti ustanovljena pravila koja specifikuju šta to agent može a urai pre nego što usvojioluku. Rezultat ovih kontrola je umanjenje mogudnosti agenta a se ualji o prvobitnenamere principala.

7.Principi evropske integracije

Sam osaašnji rezultat stvaranja EU je tipološki jeinstven: on se ne može svrstati ni u jean ro poznatih političkih oblika,ni u jean tip socijalnih i političkih integracija. Postojodapolitička tvorevina nema ni jeinstveno ime, što je posleica njene neovršenevišeimenzionalne strukture, ali i neoumica u pogleu buudeg načelnog uobličenja testrukture. U podlozi njenog dvostrukog imena - evropska zajednica / evropska unija - nalaze

se tri zajednice i jendna unija, pozevane istom institucionalnom strukturom , ali i odvojene

formalno različitim ugovrima , oblastima regulacije i proceurama olučivanja. Prirou ikarakter ove tvorevine lakše je oreiti negativnim nego pozitivnim kvalifacijama. Ona nijesamo savez sa reverzibilnim pravima ržave , ali nije ni ržava sa suverenim ovlašdenjima

njenih centralnih organa.Ona se ne bazira na ustavno utvrđenim načelima svoje politike ,pravne i institucionalne konstrukcije , ali je dvrsto ukorenjena u oređena konstitutivna



načela , koja su nepsina i prestavljaju proukt samog razvoja.Njene osnonvne principe

možemo a izveemo iz razvojnog procesa i procesa integracije čiji je ona proizvo. Četiriprincipa EU su: asocijativnost, kontraktualnost, funkcionalnost i evolutivnost.

8. Principi EU

Asocijativnost - U osnovi stvaranja i razvoja saveza evropskih drzava (3 zajednica i unije),

nalazi se princip dobrovoljnog udruzivanja. EZ/EU podseca na predfederalnu istoriju SAD ili

Svajcarsku. Uluzak u savez ultimativno je odredjen voljom naroda politicki organizovanog u

sopstvenim drzavama. Na koji ce se nacin ta volja izraziti, uslovljeno je postupkom koji je

prethodno uredjen ustavom svake od drzava - referendumom ili odlukom nacionalnog

parlamenta. Ovako izrqazen princip asocijativnosti vazi za sve normativne i institucionalne

promene koje zadiru u karakter saveza. Zajednica se nije samo prosirivala, povecavajuci broj

svojih clanica, vec se i produbljivala stvarajuci sve tesnje veze medjuzavisnosti i saradnje.

Sirenje i produbljivanje zasnivaju se na volji i interesima drzavno organizovanih naroda.

Zajednica u osnovi predstavlja asocijaciju drzava. Pocev od Sumanove Deklaracije, koja seodnosila na Francusku i Nmeacku 1950 i Zajednica za ugalj i celik 1951 (Italija, Holandija,

Belgija, Luksemburg, Franc i Nem), dalji proces sirenja zajednice predstavljao je dobrovoljno

pristupanje drzava koje su bile spremne da prihvate postojece ugovorne obaveze:

ustavno-demokratski postupak u drzavi koje su bile spremne da prihvate postojece

ugovorne obaveze

clanice zajednice da prihvate dobrovoljnog kandidata u svoje redove

Ova dva uslova su tokom istorije EU imala i nepovoljne rezultate. Tako je tokom 60tih u dva

navrata (1963. i 1967)Francuska stavljala veto na pristup Velike Britanije u EEZ. Razvojem

zajednice poostravali su se uslovi za ulazak u EU, sto se odrazilo na otezan ulazak mnogih

drzava u EU. Postoje primeri drzava koji ispunjavaju sve uslove, kao npr. Svajcarska i

Norveska, ali nisu prihvatile inicijative svojih vlada da pristupe. Ovo nam pokazuje da su

drzave glavni akateri ove zajednice.

Fleksibilnost dolazi zajedno sa nacelom asocijativnosti. Ona se izrazava ili u vidu izuzetaka i

presedana, ili u vidu formiranja politike jezgra koju praktikuju samo neke drzave. Primer za

prvi slucaj je ugovorno izostavljanje Danske iz trece faze monetarne unije (1999). Time se

postuje nespremnost ovih drzava da slede pojedine akcije ostalih drzava. Primer za politiku

jezgra je Sengenski sporazum koji treba da regulise potpunu slobodu kretanja unutar

zajednice, bez pasoske i carinske kontrole. Naravno ova dva primera fleksibilnosti trebadozirano primenjivati.

Kontraktualnost - komplementaran je principu asocijativnosti. Stupajuci dobrovoljno u

savez, drzave sklapaju ugovor kojim utvrdjuju nacela i ciljeve saveza, uredjuju nacin njegovog

sprovodjenja i postupak izmene ugovora. U tom konstitutivnom smislu ugovor predstavlja

okvir delovanja saveza i merilo ponasanja svih njegovih aktera. Ugovor je osnovni instrument

utemeljenja i funkcionisanja zajednice. Injem,u su sadrzani ciljevi, nacela, norme kojima se

ona rukovodi u svom svakodnevnom funkcionisanju. Ugovor se nalazi u temeljima pravne

konstrukcije zajednice, a njen pravni sistem doprinosi njenoj legitimnosti i funkcionalnosti.

Ugovorne clanice EZ/EU dosad su sklopile pet takvih ugovora:



Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i celik (1951)

Ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (1957)

Ugovor o osnivanju Rvropske zajednice za atomsku energiju (1957)

Jedinstveni evropski akt (1986) - utemeljena zajednica visokih politickih ciljeva,

utemeljena slozena pravno-institucionalana struktura

Ugovor o Evropskoj uniji (1992) Mastriht - ojacao ugovorna obelezija i drzave su i

dalje gospodari ugovora, ali su neki poslovi drzava preneti na zajednicu

Poslednja dva sadrze klauzulu o izmeni, sto ilustruje dinamiku razvoja same zajednice (1997.

usvojena revizija Ugovora o EU). Prva tri ugovora imala su karakter medjudrzavnih ugovora o

osnivanju saveza.

Funkcionalnost - Danas EU vise nije povezana samo ekonomskim interesima, vec se njena

paznja usmerila i na neke druge vrednosti. Postala je zajednica koja samostalno formira

vrednosti i zajednica koja prosiruje domene integracije. Pitanja evropskog gradjanstva,

ljuskih prava, iidentiteta postala su deo normativnog i institucionalnog sistema. Zajednica seefektivno razvijala samo u pravcu povecanja medjusobne saradnje. To su najpre bile oblasti

kao sto je privreda, zajednicko trziste, monetarna politika, zajednicka politika saobracaja,

tehnoloski razvoj, a vremenom se to prosirilo i na kulturu, ekologiju, energiju, socijalnu

zastitu... Sve ove oblasti bile su regulisane u okviru jedinstvenog pravnog sistema zajednice

sa direktnim implikacijama na pitanja pravosudja i unutrasnjih poslova, bezbednosti, spoljnih

poslova i odbrane. Funkcionalni pristup obezbedio je generalnu saglasnost izmedju interesa

brojnih aktera u okviru zajednice i visokih nacela pravde, slobode, sigurnosti i mira. Ovaj

princip je omogucio i postepenu realizaciju globalistickih projekcija zajednice.

Evolutivnost - evropska integracija svedoci o jednom ireverzibilnom procesu evolucije EU

kroz dva pravca razvoja: prosirivanje i produbljivanje. Posle pocetnih uspeha 50tih godina,usledio je period stagnacije tokom 60tih. 70te dale su novi zamah, da bi 80tih zajednica

dozivela najvecu dinamiku. Taj zamah je rezultirao sa dva ugovora kojima je ona dostigla

kvalitet nadnacionalne zajednice. Nakon Ugovora u Mastrihtu, uocavaju se elementi krize

rasta zajednice, koja se izrazava u strateskim nedoumicama i sprovima clanica (Medjuvladina

konf. 1996/97). Iz ovog zakljucujemo da EU nema linearan tok razvoja.

9. Akteri evropske integracije

Danas na evropskoj politickoj sceni deluje mnostvo javnih aktera. Kako je zajednica jacala,

tako je rastao i broj ucesnika u sve slozenijem spletu interesa, komunikacija, formalnih i

neformalnih cvorista odlucivanja. Vremenom je stvorena Evro -sfera (Sidjanski) koja

prevazilazi puke medjudrzavne odnose i njihove delatne i institucionalne izraze.

Drzave - od ekskluzivnih aktera u vidu nacionalnih vlada, drzave su postale samo najvaznije

politicko-organizacione jedinice evropske integracije. Njihovi politicki interesi i ciljevi postali

su odlucujuci samo u prvoj i poslednjoj instanci, a nikako u celokupnom slozenom zivotu

zajednice. Zbog toga je EU u pravom smislu nadnacionalna zajednica. Ucesce drzave se

obicno ostvaruje kroz delovanje njihovih vlada. Vlade najvise odlucuju o pitanjima strategije i

politike EU. To rade na dva nacina:

neposredno - formulisanje nacionalne politike i izvrsavanje zadataka koje nalazezajednica



posredno - delegacijom vladinih predstavnika u tela zajednice (Savet i komisija i

Evropski savet)

Pored vlada i nacionalni parlamenti ostvaruju formalni i stvarni uticaj na formiranje i

funkcionisanje zajednice. Njihova delatnost usmerena je i prema nacionalnoj i prema

evropskoj politici. Parlamenti ucestvuju u sklapanju novih ugovora i reformi postojecihugovora. Druga uloga parlamenta je kontrola politickog i izvrsnog delovanja sopstvenih vlada

u organima zajednice.

U okviru EU jos uvek nisu stvorene autenticne evropske stranke, one cija bi glavna tema bila

formiranje unutrasnje organizacije EU. Ova "praznina" moje slucajna i nju nadoknadjuju

evropske parlamentarne frakcije, koje se formiraju na programsko-politickoj, a ne na

nacionalnoj osnovi. To su: Unija socijaldemokratskih pratija Evrope (221mesto; rezultati iz

1994), Evropska narodna partija (173), Federacaija liberalno-demokratskih partija (52),

Ujedinjena levica (31), Evropska demokratska alijansa (26), Frakcija zelenih (25), Radikalna

alijansa (19), Evropa nacija (19).

10. Institucionalni sistem EU - opsti osvrt

Sam sklop institucija predstavlja slozen hibridan nadnacionalan politicki sustem EU. Komisija

i Savet su ustanove koje postoje od trenutka utemeljenja prve zajednice kao iskljucivo

delegirana tela drzava. Savet ministara ima funkciju odlucivanja, a Komisija sprovodi te

odluke. Osnivackim aktom Zajednice za ugalj icelik (1951) ustanovljen je i Sud pravde, koji je

1958.godine postao zajednicki sud za sve tri zajednice. Pored pomenutrih institucija postoje i

Evropski savet (1974), Parlament (1975), Privredni i socijalni odbor (1957) i Reginalni odbor

(1992).

Specificnost zajednice je ta sto njena struktura nije nastajala po uzoru principa podele vlasti.

To je posledica cinjenice da je znacajnija vertikalna podela vlasti (odnos zajednice i drzava)

nego horizontalna (odnos organa zajednice). Horizontalna vlast nije rasp0odeljena po

pojedinim ustanovama. Evropski savet raspolaze autoritetom opsteg politickog usmerenja

zajednice. Savet ministara ima najveci udeo u zakonodavnoj i izvrsnoj vlasti, kao i Komisija,

koja ima i pravo podnosenja predloga zakona. Sud raspolaze sudskom vlascu, ali je ogranicen

nacionalnim sudovima drzava clanica. Finansijski sud ima strucne, a ne politicke obaveze.

Privredni i socijalni odbot, i Regionalno odbor imaju konsultativnu ulogu.

11. Institucije EU međuržavnog karaktera

-su Savet i Evropski savet

Pre Lisabona

Savet su o početka činili prestavnici ržava članica na ministarskom nivou ovlašdeni apreuzimaju obaveze u ime svojih vlaa u oblastima koje se nalaze u njihovoj naležnosti.Postoji sektorski Savet i Savet ministara inostranih poslova i njemu je povereno razmatranje

pitanja o opštegznačaja i svih ostalih pitanja koja ne spaaju u elokrug sektorskih saveta.Važnu ulogu saveta je uvek igrao Komitet stalnih prestavnika ržava članica COREPER ukome su se razmatrala sva pitanja koja de odi pre Savet. Do usvajanja ugovora iz Lisabona

ostao glavni zakonoavac i onosio olike koje obavezuju ržave članice, fizička i pravna lica.Savetu je poverena i izvršna funkcija kao i f - ja usklađivanja ekonomslij politika. Ima pravo



utvrđivanja preloga bužeta i prestavljanja Unije na međunaronom planu. Savet je glavniolučilac u EU.

2 principa olučivanja u savetu su:

1. princip poštovanja suverene jenakosti (tren zamene jenoglasnosti kvalifikovanomvedinom)

2. ponderacija glasova

U oblastima ZSBP i PJC Savet je sledio princip suverene jednakosti u vidu jednoglasnosti

Posle Lisabona

Ugovorom su propisane 2 obavezne formacije:

1. Savet za opšte poslove obezbeđuje usklađenost u rau razl.formacija i uspostavlja

hijerarhiju u odnosima.

2. Savet za spoljne poslove čine ministri inostranih polslova ržava članica, visoki prestavnikUnije za spolj. poslove i bezbe. politiku (koji preseava ovim Savetom). Treba a razrađujespolj. politiku na osnovu strateških smernica koje utvrđuje Evropska komisija.

Ostalim formacijama saveta preseavaju ministri rž.članica na osnovu sis. jenake rotacije.Poverava se prethoono ustanovljenim grupama o 3 ržave i traje 18 meseci. (svaka po 6meseci uz pomod ruge 2)

Kvalifikovana vedina glavni način olučivanja(1 ržava= 1 glas). Napuštanje ponerisanja o

2017.

Ka Savet onosi pravni akt na prelog Komisije kvalifikovana vedina porazumeva 55%članova Saveta-15 ržava članica-65% stanovništva Unije.

Sistem vostruke vedine jer porazumeva i br.ržava članica i % stanovništva.

Blokirajuda mnjina mora a uključi 4 ržave i sprečava usvajanje akta.

Kada Savet donosi akt bez predloga Komisije ili Visokog predstavnika kvalifikovanu

vedin(supervedinu) čini 72% članova Saveta i 65% stanovništva.

Lisabonski ugovor vrada Jonina kompromis ukinut ugovorom iz Nice, koji se primenjuje kaamanji broj ržava o onih koji čine blokirajudu manjinu najavi protivljenje olučivanjukvalifikovanom vedinom.

Evropski savet pre Lisabona

Okuplja ševove ržava članica ili vlaa, zajeno sa presenikom Komisije. U rau pomažuministri inostr.poslova kao i 1 potpresenik. Ne onosi obavezujude akte, utvrđuje načela ipravce aktivnosti EU. Olučuje o širanju integrativnih tokova u svakom smislu. Funkcionišekao organ u kome se rešavaju sporovi između članica i same EU. Vrhovni politički arbitar.

Posle Lisabona



Neto dobitnik Lisabonskog ugovora. Ustanovljava se f-ja predsednika Evropskog saveta

umesto preseavajudeg koji se menjano na 6 meseci sa promenom ržave koja predsedava

Savetom. Predsednika bira iz svojih redova ES na 2,5 godine (reizbor) kvalifikovanom

vedinom glasova. Dužnost je nespojiva sa bilo kojom nacionalnom f -jom.

Novina je i učešde Visokog prestavnika Unije za spolj. i bezb. politiku na sastancima ovogorgana. Njega postavlja i razrešava ES. ES se sastaje na 6 meseci. Po slovu Lisab.ug. ne onosiakte zakonoavnog karaktera ali onosi oluke koje su obavezujude u celini i neposreno zaonoga kome su upudene. Važna novina je i pravo a menja ugovorom propisan zakonodavni

postupak kao i način olučivanja u savetu.

12. Institucije EU nadnacionalnog karaktera

1.Evropski parlament

Lisabonski ugovor nastavlja tren jačanja evropskog parlamenta u onosu na Savet,

Komisiju, a i na Evropski Savet na izvesta način. Najznačajnije novine su proširenja njegovihovlašdenja u zakonoavnoj i bužetskoj oblasti (ugovor previđa a evropski parlamentzajeno sa savetom vrši zakonoavne i bužetske funkcije). Takođe, parlament vrši političkukontrolu i aje mišljenja u sklau sa uslovima previđenim Ugovorom. Najznačajniji pomak uzakonodavnoj oblasti- inaugurisanje osaašnjeg postupka saolučivanja u reovnizakonoavni postupak (zajeničko usvajanje urebi, irektiva i oluka o strane Parlamenta iSaveta, na predlog Komisije, učinjeno je pravilom u slučaju usvajanja obavezujudih akata, a upreostalim slučajevima koristi se poseban zakonavni postupak). Lisabonski ugovor je ojačaoulogu Parlamenta i time što je proširio omen primene reovnog zakonoavnog postupka nanove oblasti (zajenička poljoprivrena politika, tržišna pitanja, pogranična kontrola, azil,

imigracija, pravosuna saranja u građanskim i krivičnim stvarima i policijska saranja). Štose tiče bužeta, Lisabonskim ugovorom je previđeno a celokupni goišnji bužet usvajajuzajeno Parlament i Savet. Pozicija Parlamenta je ojačana u onosu na Evropski Savetprvenstveno u pogleu izbora presenikia Komisije. Parlament se izjašnjava ’za’ ili ’protiv’kaniata kog preloži Evropski Savet. Uz to, Ugovor obavezuje Evropski Savet da prilikom

prelaganja kaniata za presenika Komisije voi računa o rezultatima izbora za EvropskiParlament.

2. Evropska Komisija

Lisabonski ugovor donosi izmene u pogledu sastava, uslova za imenovanje i postupka izbora

njenih članova, kao i kaniovanja i ovlašdenja presenika Komisije. Novinu prestavljapozicioniranje Visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. Broj

članova Komisije- pošto je Komisija bila preglomazna ok ju je činilo onoliko komesara koliko je i ržava članica, postigla se saglasnost kako a se taj broj smanji. Primena ove orebeoložena je za 2014. goinu. Nakon oktobra 2014 broj komesara bide ve tredine o brojaržava članica (osim ako Evropski savet ne oluči a izmeni takav sastav). Svaka članica deimati svog ržavljanina na poziciji komesara va o tri petogoišnja perioa. Postavljanječlanova Komsije vrši Evropski savet, kvalifikovanom vedinom. Presenika Komisije prelažeEvropski savet, Parlamentu, kvalifikovanom vedinom. Ukoliko ovaj kaniat ne obije vedinuu parlamentu, Evropski savet je užan a u roku o mesec ana preloži novog kaniata.

Što se tiče Visokog prestavnika EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku, on u Komisijiima funkciju potpresenka koji je zaužen a obezbei koheziju spoljnih aktivnosti Unije.



Kaa se rai o zakonoavnoj inicijativi, Komisija je ekskluzivni prelagač svih zakonskih akataEU. U slučajevima koji su izričito previđeni Ugovorom, zakonski akti mogu se oneti nainicijativu grupe ržava članica ili Parlamenta, na preporuku Evropske centralne banke ili nazahtev Sua prave ili Evropske investicione banke. U oblasti zajeničke spoljne i

bezbenosne politike, naležnost inicijative poeljena je između ržava članica i Visokog

prestavnika. Visoki prestavnika tako može preloge ponositi samostalno ili zajeno saKomisijom (ove se, međutim, onose samo oluke, ok je onošenje zakonskih akata

isključeno). Kaa je u pitanju policijska i pravosuna saranja u krivičnim stvarima, pravozakonoavne inicijative imaju paralelno Komisija i ržave članice, ali ne ravnopravno. Državečlanice to pravo ne mogu koristiti pojeinačno, ved prelog može poneti grupa rž. članica(najmanje jena četvrtina o svih ržava članica).

3. Sud pravde Evropske Unije

Lisabonski Ugovor pre svega unosi novinu u sam naziv Suda. Sud pravde je preimenovan u

Sud pravde Evropske Unije. Samo on ima status institucije Unije. U njegov sastav ulaze sud

prave, Opšti su i specijalizovani suovi, kao posebni pravosuni organi. Su prave čini po jean suija iz svake ržave članice, kojima pomod u rau pruža osam pravobranilaca. Statutsua EU previđa takođe mogudnost imenovanja pomodnika izvestioca (koji se biraju iz realica čija je nezavisnost izvan svake sumnje i koji poseuju sve neophone pravničkekvalifikacije. Imenuje ih Savet, prostom vedinom). Opšti su je sastavljen o najmanje po

jenog suije iz svake ržave članice. Ovaj su olučuje o prethonom pitanju.Specijalizovani suovi zamenjuju suske panele. Specijalizovani suovi bide prioatiOpštem suu i imade naležnost a postupaju u prvom stepenu u oređenim oblastima.Osnivaju se uredbom koju donose Savet i Evropski Parlament po redovnom zakonodavnom

postupku.

13. Teorije o izvrsnoj vlasti, iskustvo EU

Kako je EU napreovala vlae ržava članica su elegirale Komisiji značajne naležnostipolitičkog vođstva, sprovođenja i uređivanja javne politike.Rezultat toga je vojna izvršnavlast ge Savet i Komisija ele užnosti vlae.Da ovo razvajanje ne bi ovoilo o zastoja,konsenzus i stabilnost su obezbeđeni kroz poelu posla,pa Senat upravlja ugoročnimpitanjima, a Komisija kratkoročnim,takođe iskreciona prava Komisije su ograničenamehanizmima kao što je „komitologija“ onosno konsultovanje stručnih obora presprovođenja zakona EU.

Da bi smo bolje razumeli kako je o ove poele ošlo i kako ona funkcioniše potrebno jeistražiti neke o Teorija o izvršnoj vlasti elegiranju naležnosti i iskrecionim pravima

U klasičnom ustavnom okviru zakonoavna vlast olučuje,izvršna vlast sprovoi, a sustvopresuđuje.Moerne vlae rae anas više o sprovođenja zakona.Imaju ve vrsteovlašdenja:politička ovlašdenja(vođenje ruštva putem prelaganja javnih poltitika i zakona)i aministrativna ovlašdenja (sprovođenje zakona,istribucija javnih prihoa i usvajanjesekundarnih i tercijarnih propisa i uredbi).

Ova ovlašdenja mogu biti koncentrisana u rukama jene grupe nosilaca funkcija a u mnogim

sistemima kakav je i EU,izvršne naležnosti su poeljene između različitih učesnika itela.Jean o načina a objasnimo onos između različitih izvršnih učesnika je principal-

agent analiza.U ovom pristupu principali-početni ržaoci izvršne vlasti-olučuju a prenesu



oređene naležnosti na agente..Ovakav onos postoji između vlaa ržava članica EU iKomisije EU.

Principali obično o agenata zahtevaju a naležnosti nepristrasno obavljaju.Agenti imajusopstvene interese i opredeljenja koji proizilaze iz nekoliko izvora.

Prvo jednom kada je birokratija ili regulatorna agencija ostvarila izvestan stepen autonomije

ona postaje meta lobiranja od strane privatnih ineteresnih grupa.One imaju interes da

„zarobe“ agenciju a rukovoilac agencije može biti privučen ponuama obro pladenog poslanakon isteka mandata u agenciji koje dolaze od interesnih grupa.

Drugo jenom ustanovljene agencije zaintresovane su za uvedanje svog uticaja na kreiranje isprovođenje javne politike.U klasičnoj teoriji javnog izbora javni funkcioneri teže a uvedajubužet,a bi uvedali sopstvena primanja,zaposlili više osoblja,uvedali svoju važnost ireputaciju.Agenti se međusobno namedu kako bi za sebe osigurali što više ograničenih

javnih resursa pa precenjuju namerno svoje bužetske potrebe trošedi što je više mogude a

bi sprečili egrairanje u onosu na konkurente.To ovoi o stalnog rata zahtevabirokratije za javnim resursima.

Trede alternativno shvatanje jeste težanja agencija a oblikuju sopstvenu subinu.Razne

agencije imaju različite bužetske potrebe:uslužnim agencijama koje pružaju npr.subvencijepotrebni su vedi bužeti a bi istribuirali više obara,ok regulatorne treba a pokriju samotroškove osoblja istraživanja i aministracije.U okviru svake agencije visoki i funkcioneri

srenjeg ranga obično imaju različite interese.Ovi srenjeg nivoa traže srestva koja deraspoeljivati a ovi visoki imaju malo lične koristi o uvedanog bužeta koji im obično onosii vedi pritisak.Zato su oni pre svega zaintresovani za obezbeđivanje uticaja na javne

politike,sigurnost posla i slobou o ogovornosti prema naređenima.Oni de tražitimaksimizaciju sopstevene nezavisnosti o kontrole i a oređuju ishoe javne politike prenego maksimiziranje bužeta.

Imlikacije ovih teorija su iste agenti žele a ostupe o početne namere principala.

Ključno pitanje je na koji način agenti ovo mogu a urae.

Problem za principale je u tome što prenošenje naležnosti obično rezultira birokratskimodstupanjem(agencijskim gubitkom) u kojem je agent u mogudnosti a iskoristi svojeiskreciono pravo kako bi približio konačan isho javne politike svojoj iealnoj poziciji.Akozamislimo a postoje 3 vlae sa svojim ielanim pozicijama sa tačkama A,B,C ona možemoa kažemo a iealana preferncija Komisije leži izvan polja preferencija Vlaa koje činetačke A,B,C spojene u trougao.

I vlae I Komisija de pokušati a obezbee usvajanje javne politike koja je najbliža njihovimielanim tačkama. Ako vlae postignu neki sporazum u tački X Komisija koja je odgovorna za

sprovođenje ovog akta de ga pomeriti ka svojim ielanim preferencijama o tačke Y koja deogovarati I vlaama A I B pa de one blokirati vlau C u pokušaju a omete Komisiju u tojnameri ali de zaustaviti svako alje pomeranje ka idealnoj poziciji Komisije jer bi im to bilo

manje privlačno o pozicije Y.

Principali mogu a ograniče birokratsko ostupanje,oni imaju mehanizme a nagleajuponašanje agenata, prikupljaju informacije o učinku agenata I teraju ih a objave informaci je



na javnim raspravama,to je strategija poznata kao nadzor policijske patrole. Principali za

ovo mogu koristiti privatne I javne interesne grupe za ovaj posao i taa a čekaju pritužbepre nego krenu u akciju I ta strategija se zove nazor požarnog alarma.

Principali mogu kreirati pravila I procedure tako da minimiziraju diskreciona prava agenata

što smanjuje mogudnost agenata a se ualjuju o prvobitne namere principala.Tako a uovom slučaju ostupanje o tačke X ne bi moglo a ie o tačke Y jer bi bilo ograničenooatnim proceurama ved bi ono bilo manje ostupanje prema iealnoj poziciji Komisije ato bi bila tačka Z.

Stepen autonomije koji principali daju agentima zavisi od prirode njihovih

zaataka,institucionalnih pravila,stepena konflikta među principalima I količine I kvalitetainformacija koji principali imaju o rau agenata.To su ključni elementi za onos Saveta IKomisije unutar EU.

14. Uloga Evropskog saveta u kreiranju javnih politika EU

Glavni zadaci Evropskog saveta su da postavi smernice i ciljeve za Komisiju, nadgleda rad

Komisije u izvršavanju ovih smernica, a oeljuje Komisiji kratkoročna zauženja, izvršavazajeničku spoljnu i bezbenosnu politiku, pravosuđe i unutrašnje poslove i politikuekonomske i monetarne unije i da ustanovi naležnosti Evropske unije u novim javnimpolitikama.

Na vrhu političkog sistema EU su samiti šefova vlaa EU, koji su formalno postali eo procesaolučivanja 1975. go, kaa je ustanovljen Evropski savet. Na sastancima se postižu konačnidogovori i kompromisi u vezi sa reformama ugovora. Sastaje se najmanje četiri putagoišnje. Zauzima centralnu ulogu političkog vođstva jer usmerava ra sastanaka na nižem

nivou Saveta, poziva Komisiju a razvija inicijative u pojeinačnim oblastima i nagleaunutrašnje javne politike ržava članica. Prema Ugovoru o EU „Evropski savet de obezbeitiUniji neophoan posticaj za razvoj i efinisati opšte političke smernice“. Sva pitanja okojima se onosi oluka su prethono pripremljena i ogovorena na nižim sastancimaSaveta i Komiteta stalnih prestavnika (COREPER). Kao međuvlaina institucija ES jeangažovan u zajeničkoj spoljnoj, bezbenosnoj i obrambenoj politici, nekim oblastimamakroekonomske politike i elimično politici prava građanstva.

Oblasti javnih politika u kojima je Evropski savet angažovan :

• Ekonomska i monetarna politika - otvoreni metod koordinacije

Oblast makroekonomskih politika, ali i u rugim politikama (zapošljavanje, socijalna politika,obrazovanje..) ; Razmatra nacrt opštih smernica koji mu Savet olukom kvalifikovane vedinena prelog Komisije ponosi na razmatranje; onosi zaključke na osnovu kojih Savet utvrđujepreporuke o smernicama ekonomskih politika ržava članica i Unije.

• Zajenička spoljna i bezbenosna politika

Definiše principe i opšte smernice; onosi zajeničke strategije; Savet onosi oluke zautvrđivanje i sprovođenje ZSBP na osnovu smernica Evropskog saveta.

• Doatne naležnosti



nezavisnu monetarnu vlast – Evropski sistem centralnih banaka – koji se sastoji od Evropske

centralne banke i centralnih banaka ržava članica Ekonomske i monetarne unije.

16. Izvršna vlast Saveta i ržava članica

Savet je sastavljen o ministara iz vlaa ržava članica i istovremeno vrši i zakonoavnu iizvršnu vlast. Imajudi to u viu Savet prestavlja centar olučivanja u Evropskoj uniji.

Izvršnu vlast vrši na četiri osnovna načina:

1. Prilikom reformi ugovora, Savet postavlja ugoročne ciljeve javnih politika EU i prenosinaležnosti Komisiji kako bi ovi ciljevi bili ostvareni;

2. Evropski savet(šefovi vlaa) postavlja srenjoročne prioritete javnih politika EU i preko“otvorenog metoa koorinacije” naglea nacionalnu makroekonomsku politiku ržavačlanica;

3. Države članice su ogovorne za sprovođenje zakonoavstva EU kroz svoju sopstvenubirokratiju;

4. Vlae ržava članica u saranji sa Komisijom upravljaju svakonevnim aministriranjem javnih politika EU putem sistema komitologije.

Prva va načina se onose na političke aspekte izvršne vlasti, a tredi i četvrti na njeneaministrativne aspekte. U Savetu se olučuje konsenzusom (što je mogude bliže

jenoglasnosti) i svaka vlaa može blokirati onošenje oluke ukoliko je ona protivna njenim

interesima.

Posle Ugovora u Lisabonu kvalifikovana vedina postaje osnovni način olučivanja, a novina jenapuštanje sistema ponerisanog glasanja, tj. omeravanja glasova. Umesto toga koolučivanja kvalifikovanom večinom uveeno je načelo jena ržava- jedan glas. Predvidjeno

je a ovaj sistem počne a se primenjuje 2014. goine.

Ugovori i reforme ugovora: nameravano i nenameravano elegiranje naležnosti

Potpisivanje ugovora i njihova kasnija reforma rezltat su pažljivog pogađanja i sporazuma

među vlaama ržava članica na međuvlainim konferencijama. Proces evropske integracije je uspešno nastavljen jer su razna pitanja bila o različite važnosti za razne vlae pa su onebile spremne da izgube na nekim pitanjima u zamenu za dobitak na rugim, važnijim za

njihove nacionalne interese. Tako su postepeno oavane nove naležnosti EU i prenošenaveda izvršna ovlašdenja na Komisiju.

Primeri takvih ugovora:

Ugovor iz Pariza( potpisan 1951, stupio na snagu 1952)

Njime je osnovana Evropska zajenica za ugalj i čelik, to je u suštini bio ogovor izmejuFrancuske i Nemačke. Za posticanje rekonstrukcije i ponovne inustrijalizacije Nemačke,Francuska je tražila okvir za proizvonju i istribuciju koju je planirala u sopstvenoj inustrijiuglja i čelika. Kako bi postigle ove ciljeve vlae članica su elegirale oređena ovlašdenja na

novo nanacionalno telo: Visoku vlast, prethonika Komisije. Kombinacija međuvlainog



naležnosti, vlae su sve manje bile vol jne da se odreknu prava postavljanja prioriteta u

novim ili veoma osetljivim oblastima javnih politika što se primeduje u ugovorima Mastriht,Amsteram, Nica. Slei reformisanje zakonoavnih proceura kako bi ograničile pravaKomisije.

Funkcije 2, 3, 4 ob

17. Nacionalna koordinacija javnih politika EU

Nacionalne aministracije su naležne za koorinaciju kreiranja javnih politika EU i naevropskom i na unutrasnjem nivou. Na evropskom nivou, službe ržava članica igrajucentralnu ulogu i u predzakonodavnim i u postzakonodavnim fazama kreiranja javnih politika

EU. Prilikom izrae nacrta zakonoavnih preloga, nacionalni zvaničnici su članoviekspertskih komiteta i konsultativnih komiteta koje ustanovljava Komisija. Nacionalni

službenici su angažovani unutar ranih grupa COREPER-a na kontrolisanju predloga Komisije.

Dalje, nakon usvajanja zakonoavnog akta, nacionalni službenici unutar komiteta

komitologije nagleaju sprovođenje zakonoavstva EU.

Na unutrašnjem nivou, nacionalni službenici imaju glavnu ulogu u sprovođenjuzakonodavstva EU. Svaka nacionalna aministracija organizuje koorinaciju i sprovođenje

javnih politika na različit način. Na primer, u Nemačkoj je 1963. ustanovljen Evropski komitetržavnih sekretara, kao i Komitet kabineta za evropsku politiku 1973. Goine.

Angažovanje nacionalnih aministracija istovremeno u fazi prelaganja i sprovođenja javnihpolitika, kako na evropskom tako i na nacionalnom nivou, za nacionalne vlade stvara

probleme u koordinaciji.

Kontinuirana priroa procesa kreiranja i sprovođenja javnih politika EU postavlja st alnezahteve nacionalnim administracijama, a aktivnosti na jednom nivou sistema EU ili pak u

jednoj fazi procesa, nerazdvojno su povezane sa aktivnostima na drugom nivou i u kasnijoj ili

ranijoj fazi. Ponekad administracije ovo mogu upotrebiti u svoju korist. Vlade se mogu

pravati “problemima koje imaju ko kude” kaa se protive nekom prelogu ili sprovođenjumera u procesu komitologije, ok de prilikom nametanja nepopularnih mera omadimbiračima tvriti ” a ih je na to naterao Brisel”. Ovo na kraju ovoi o toga a je u vediniržava članica veoma nesređen okvir za javne politike, sa često neoslenim postupcimanacionalnih vlaa. Rastuda interakcija nacionalnih aministracija prilikom svakonevnogupravljanja sistemom vlasti EU navela je Volfganga Veselsa a razvije ono što on naziva

“tezom o stapanju”. Zatim, ova konstantna interakcija javnih funkcionera iz različitih ržavačlanica, zajeno sa istim pritiscima koji olaze o EU, naveli su mnoge politikologe aukazuju na evropeizaciju nacionalnih praksi i načina kreiranja javne politike. Evropeizacija uovom kontekstu znači približavanje ka zajeničkoj javnoj politici. Uprkos sve vedim okazimaevropeizacije, ipak ostaju značajne razlike u veličini efekata koje javne politike EU i procesnjihovog kreiranja i sprovođenja ostvaruju na unutrašnje aministrativne procese. Najvedibroj istraživanja ukazuje na va glavna faktora koja objašnjavaju ove razlike:

1) Stepen kompatibilnosti javnih politika i institucionalne kompatibilnosti između ržavačlanica i EU

2) Stepen o koje mere javne politike EU i mogudnosti na nivou EU menjaju unutrašnjestrukture mogudnosti i onose interesa



Vlae ržava članica, akle, poseuju ključne izvršne funkcije u EU. Vesels opisuje ovo kaotredi put između čistog principa međuvlainih onosa , ge nikakve naležnosti nisuprenesene na nanacionalne institucije, i čistog feeralizma ge su naležnosti u feeralnojizvršnoj vlasti. No, o EU se,takođe može misliti kao o obliku izvršnog feeralizma u kojemvlade federalnih jedinica igraju ominantnu ulogu u političkom sistemu.

18. Sastav i naležnosti Evropske komisije i 19. Način raa Evropske Komisije: kolegijum ikabinet

Izvršna vlast komisije

Komisija ima nekoliko naležnosti: * Prelaže ieje javnih politika za srenjoročni razvoj EU

* Prelaže zakonoavne akte i arbitrira u zakonoavnom procesu

* Predstavlja EU u bilateralnim i multilateralnim trgovinskim pregovorima

* Donosi pravila i uredbe

* Upravlja bužetom EU * Kontroliše sprovođenje primarnih orebi ugovora i sekundarnih zakonodavnih akata

Da bi obavljala ove užnosti Komisija je organizovana veoma slično nacionalnoj vlai, tako aobuhvata izvršno jezgro (kolegijum komesara) koje je usmereno na političke zaatke,birokratiju koja izrađuje nacrte zakonoavnih akata, obavlja administrativne poslove i neke

regulatorne zaatke kao i mrežu kvaziautonomnih agencija koje obavljaju različiteregulatorne i zadatke nadgledanja.

Kabinet: jezgro izvršne vlasti EU

Na političkom nivou, komesari EU čine kolegijum komesara. Prema ugovoru iz Rima, iz svake

ržave članice olazila su po va komesara, a iz srenjih i malih ržava po jean. Međutimprema ugovoru iz Nice i nakon proširenja EU u maju 2004. goine, iz svake ržave članicedolazi po jedan komesar. U osnovi, velike države su prihvatile a igube po jenog o svojihkomesara u zamenu za više glasova u Savetu u zakonoavnom postupku.

Kolegijum komesara sastaje se najmanje jenom neeljno (obično sreom), asastancima preseava preseenik Komisije. Dokle go je mogude kolegijum olučujekonsenzusom, ali svaki komesar može zatražiti glasanje. Kaa se pristupi glasanju, za olukuse zahteva apsolutna vedina, a presenik komisije de ati olučujudi glas u slučajevimaizjenačenih glasova. Ovo pravilo o apsolutnoj vedini znači a su uzržavanja ineprisustvovanje glasanju jenaki glasanju protiv. Glasanje se najčešde obavlja aklamacijom(dizanjem ruke).

Funkcionisanje političkog vođstva Komisije ima još nekoliko sličnosti sa kabinetskomvlaom. Prva sličnost je raspoela portfelja svakom komesaru. Najvažniji portfelji su atipotpredsednicima Komisije i onima koji su bili komesari u prethodnoj administraciji.

Presenik Komisije utvrđuje celokupan program Komisije, tako što priprema goišnjiprogram raa, utvrđuje nevni re, preseava sastancima kolegijuma i zaužen je zageneralni sekretarijat, koji naglea ra generalnih irektorata. Vlae ržava članicanominuju komesare. Presenik Komisije može zatražiti o pojeinačnih komesara apodnesu ostavku.

Sleedi aspekt kabinetske vlae je sistem kabineta komesara. Njih čine timovi pažljivooabranih političkih savetnika. Kabinetski sistem je preuzet iz francuskog sistema vlae.



Kabineti imaju četiri osnovne funkcije: a služe kao političke antene i filteri za zahtevepolitičkih partija i interesnih grupa, kao savetnici za pojeine javne politike koje čineprotivtežu savetovanju službenika u generalnim irektoratima, kao mehanizmi zakoorinaciju i rešavanje sporova među komesarima i kao supervizori i kontrolori raageneralnih direktorata koji su odgovorni komisiji.

Članovi komisije de u opštem interesu zajenice biti potpuno nezavisni o obavljanjusvojih užnosti. Oni nede tražiti niti primati instrukcije o bilo koje vlae ili bilo kog rugogtela.

19. Način raa Evropske komisije: kolegijum i kabinet

Komesari EU čine Kolegijum komesara. Nekaa je prema ugovoru iz Rima bilo 20 komesara iz15 ržava(pet najvedih su imale po va) ali o ugovora iz Nice i proširenja EU svaka članicaima po jenog komesara(velike ržave su ovo kompenzovale u zamenu za više glasovausavetu, zakonodavnom postupku). Kolegijum komesara je sastaje jednom nedeljno a

sastancima predsedava predsednik Komisije. Kada se pristupi glasanju za odluku se zahteva

apsolutna vedina, a presenik Komisije de ati olučujudi glas u slučajevima izgubljenihglasova. Ovo pravilo o apsolutnoj vedini znači a su uzržavanje i neprisustvovanje glasanju jednaki glasanju protiv. Rezultati glasanja su poverljivi ali u zapisnicima sa sednica tacno stoji

koji je komesarkako glasao. Ipak komesari su vezani principom kolektivne odgovornosti.

Funkcionisanje političkog vođstva Komisije ima još nekoliko sličnosti sa kabinetskom vlaomo kojih izvajamo raspoelu portfelja svakom komesaru. Presenik utvrđuje celokupanprogram Komisije, tako što priprema goišnji program raa, utvrđuje nevni re, preseavasatancima Kolegijuma i zaužen je za generalni sekreterijat. Presenik Komisije možeizvršiti pritisak na nacionalne vlae kako bi one preložile važnije i kompetentnije ličnosti za

komesare. Politički uticaj prvog među jenakima zavisi takođe o ličnih karakteristika i ieja

u javnim politikama. Dva najuticajnija presenika Komisije bili su Valter Halštajn i Žak Delor.

Sleeda stvar značajna sa aspekta kabinetske vlae je sistem kabineta komesara. Njih činetimovi pažljivo ooabranih političkih savetnika. Kabineti imaju četiri glavne funkcije: a služekao političke antene i filteri za zahteve političkih partija i interesnih grupa; kao savetnici zapojedine javne politike koje čine protivtežu savetovanju službenika u generalnimirektoratima; kao meanizmi za za koorinaciju i rešavanje sporovameđu komesarima; kaosupervizori i kontrolori raa generalnih irektorata koji su ogovorni Komisiji. Šrfovi kabinetasastaju se svake nedelje (ponedeljkom) da bi pripremili dnevni red nedeljnog sastanka

Kolegijuma komesara.

Presenici komisije ( Žak Santer i Romano Proi)

20. Birokratija-službenički sistem EU

Ispod kolegijuma komesara, hijerarhijski se nalazi birokratija EU, sastavljena od 36

generalnih irektorata (DG) i rugih službi. Generalni irektorati su u organizacionom smislu jenaki vlainim ministarstvima u nacionalnim aministracijama i vrše niz istih funkcija:

razvoj javnih politika, pripremu zakonoavstva, raspoelu prihoa, nagleanje sprovođenjazakonoavnih akata, kao i savetovanje i pružanje porške političkom elu izvršne vlasti.

Svaki DG je zaužen za iniciranje i upravljanje javnom politikom u oređenoj oblasti, analežnosti generalnig irektorata su uglavnom usklađena sa naležnostima komesara.

Naležnosti generalnih irektorata poeljene su tako a su uže nego u vedini nacionalnihaministracija. Na primer, naležnosti DG za unutrašnje tržište, DG za preuzetništvo, DG za



informaciono ruštvo i DG za istraživanja objeinjene su u jenom ministarstvu inustrije uvedini nacionalnih aministracija, po vođstvom jenog ministra. Ovo često ovoi okonkurentskih onosa među generalnim irektoratima pod istim komesarom.

Komisija zapošljava blizu 28.000 ljui, ali postoje značajne ralike u broju zaposlenihmeđu generalnim irektoratima.

Funckioneri na hijerarhijski nižim pozicijama u onosu na politički imenovanefunkcionere, bili su nezadovoljni. Stoga je jean o ciljeva unutrašnje reforme birokratijekomisije, kojom je upravljao Nil Kinok, bio a se okonča sistem nacionalnih kvota za visokefunkcionere, a a napreovanje osoblja unutar svakog DG i između DG više zavisi o zasluga.

21. Regulatorna tela u izvršnoj vlasti EU: Kvango-i

Zajenička karakteristika izvršne vlsti u prestavniškim sistemima vlasti je upotreba izvršnihinstrumenata za sprovođenje zakonoavnih akata. Ovi instrumenti se neka nazivajutercijarnim, s obzirom na to da u hijerarhiji zakonodavnih akata, slede nakon primarnih

konstitutivnih odredaba i sekundrarnih zakonodavnih akata.Ovi izvršni instrumenti su traicionalna karakteristika prestavničkos sistema vlasti izt

va razloga. Prvo izvršna vlast ima ovlašdenje a eluje kao surogat zakonodavac u oni

oblastima ge zakonoavna vlast nema niti vremena niti mogudnosti a eluje. Drugo, nekeizvršne agencije imaju mogudnosti a spreče uključivanje parlamentarnih institucija ukreiranje pravila i urebi. Po oređenim okolnostima često je u javnom interesu a javnupolitiku kreiraju nezavisne izvršne agencije s obzirom na to a one ugoročnije sagleavajustvari nego što to čine izabrani parlamenti i vlae. Ove agencije mogu biti nezavisnaregulatorna tela u oblasti konkurencije, tela koja regulišu privatizovana obra ili nezavisnecentralne banke. Delegiranje regulatornih javnih politikaovakvim kvaziautonomnim

nevlainim organizacijama (kvango) je klasična karakteristika američkog sistema vlasti irazvijana je u nacionalnim sistemima u Evropi.

Komisija na neki način prestavlja ovakvu vrstu organizacije. Na primer Komisija usklau sa oređenim elovima ugovora kreira pravila u oblastima konkurencije i ržavnepomodi i za regulisanje spajanja preuzeda. Komisija takođe nagleda rad mnogih nezavisnih

evropskih agencija.

Nijena o agencija nema potpunu regulatornu naležnost koja porazumevaovlašdenja za usvajanje i sprovođenje javne politike. Naležnosti agencija se svrstavaju učetiri široke kategorije: * Agencije koje olakšavaju funkcionisanje jeinstvenog tržišta tako što pružaju usluge

pojedinim industrijskim sektorima.* Agencije koje kroz mrežu nacionalnih partnera prikupljaju i istribuiraju informacije upojedinim oblastima javnih politika.

* Agencije koje promovišu saranju između privree i sinikata sa ciljem a se u pojeinimoblastima postignu kolektivni ugovori na evropskom nivou.

* Agencije koje izvršavaju po jedine programe i zadatke za EU

22. Izvršna funkcija komitologije i vrste komiteta

Prilikom sprovođenja zakonodavnih akata EU, Komisija nema potpunu slobodu u

oblikovanju konačnih rezultata. Savet je kreirao jean složen sistem komiteta sastavljenih ofunkcionera nacionalnih vlaa koji kontrolišu izvršne mere Komisije. Ovo je poznato kao



komitologija. Prema nekim od procedura sistema komitologije postoji podela vlasti, gde

zakonoavci (vlae) mogu a kontolišu izvršnu vlast (Komisiju). Prema rugim proceurama,komitologija je kreirala fuziju vlasti, ge vlae ržava članica namedu svoje želje Komisiji i na

taj način vrše i zakonoavnu i izvršnu vlast. Sistem komitologije je ustanovljen odlukom Saveta u julu 1987. a reformisan

odlukom saveta 1999. godine. Olukama su usvojene tri vrste komiteta – savetodavni,upravljački, regulatorni – kao i set pravila kojima se uređuje njihovo funkcionisanje.

Sastav komiteta zavisi od njihove uloge: komiteti koji su sastavljeni od nacionalnih

službenika nagleaju sprovođenje zakonoavnih akata; privremeni komiteti sastavljeni opredstavnika privatnih interesnih grupa razmatraju pitanja za koja Komisija smatra da su

neophone šire konsultacije; komiteti sastavljeni o naučnika i stručnjaka savetuju otehničkim pitanjima.

Procedure u komitetima

Sa uvedanjem broja proceura, autonomija Komisije u onosu na nacionalne vlade opada.

Prema savetoavnoj proceuri (proceura I), Komisija ima najvedi stepen sloboe: iako jobavezna a sa najvedom pažnjom uzme u ubzir mišljenja nacionalnih stručnjaka ona

jenostavno može ignorisati njihov savet. Ova proceura se koristi u vedini oblasti kojespaaju po politiku konkurencije EU. Upravljačka proceura (II) se najčešde koristi u oblastizajeničke poljoprivrene politike i vedini rugih oblasti javne potrošnje. Regulatornuproceuru (III) je razvio Savet u kasnim šezesetim goginama u oblastima izvan

poljoprivrene politike, ge su vlae ržava članica htele a imaju vedu kontrolu naKomisijom. Na kraju izmenam 1999.goine ustanovljene nu još ve proceure kojima Savetima konačno pravo veta. Prvo, Komisija može preuzeti zaštitne mere kako bi zaštitilainterese EU ili ržave članice, ali za to mora obezbeiti prethoni pristanak Saveta. Ovaproceura (IV) obično se koristi za pitanja koja spaaju u oblast zajeničke trgovinskepolitike. Drugo, u pojeinim slučejevima Savet ima pravo a samostalno obavlja izvršnefunkcije (V)

23. Demokratska kontrola izvršne vlasti EU-politička ogovornost: izbor i opoziv Komisije

Pri kolektivnom vršenju političkog vođstva kakvo postoji u Savetu, vlae ržava članica moguse pozvati na legitimitet obijen putem nacionalnih opštih izbora. Međutim legitimitet ulogpolitičkog vođstva Komisije je problematičniji. Do 1994. presenik Komisije je birankolektivnim sporazumom između šefova vlaa u Evropskom savetu. Na poziciju preenikaKomisije se glealo kao na jeno o mesta u celokupnom paketu mera šefova brojnihmeđunaronih agencija, o kojima se ogovaraju vlae, kao što je na primer generalnisekretar STO i NATO.

Ugovor iz Mastrihta uveo je novu proceuru pri čemu je užina manata Komisije

izjenačena sa užinom manata EP. EP de takođe o saa biti konsultovan o tome kog suvlae ržava članica imenovale za presenika Komisije, a členovi Komisije de u celini biti

premet oobravanja EP. EP je uveo postupak ,,saslušanja Komisije“, prilikom čega sunominovani morali a pruže razjašnjenja komitetima EP naležnim za njihov portfelj.



Konačno nakon što se saslušanja okončaju EP pristupa rugom glasanju o Komisiji u celini.Prema ugovoru iz Amsterama EP je mogao a uloži veto na nominovan og predsednika

Komisije i tim komesara. Nakon toga ugovor iz Nice uveo je glasanje kvalifikovanom vedinomu Savetu prilikom nominovanja predsednika i Komisije u celini.

O ugovora iz Rima EP je imao pravo a opozove Komisiju vostrukom vedinom,

apsolutnom vedinom članova EP i votredinskom vedinom atih glasova. Pokretanje opozivaprelagano je nekoliko puta, ali nije sproveeno. EP strahuje a bi raspuštanje Komisijeizazvalo negtivnu reakciju, jer bi vlae i javnost optužili EP za neogovorno ponašanje.Proceure za raspuštanje Komisije postale su hibrina meševina parlamentarnog ipreseničkog moela. 24. Demokratska kontrola izvršne vlasti EU-administrativna odgovornost: parlamentarna

kontrola i transparentnost

Administrativni i regulatorni poslovi Komisije i Saveta su predmet parlamentarne kontrole na

veoma sličan način kakav postoji i ko nacionalnih birokratija i regulatornih agencija. Prvo,

presenik Komsije prestavlja goišnji program raa Komisije Evropskom parlamentu.Drugo, komesari i službenici u generalnim irektoratima reovno pružaju razjašnjenjakomitetima EP, a oređeni komiteti EP su uveli proceurupostavljanja pitanja komesarimanaležnim za oblasti javne politike koju oni nagleaju. Trede preseavajudi Savetapredstavlja EP-u šestomesečni program raa Saveta. Konačno, ministri iz vlae ržave članicekoja trenutno rži mesto preseavajudeg, često se pojavljuju pre komitetima EP -a dok se

presenik ECB i šefovi agencija EU reovno pojavljuju pre komitetima EP -a. EP ima

razvijen sistem postavljanja usmenih i pismenih pitanja Savetu i Komisiji. Suprotno pravilu u

vedini nacionalnih aministracija, u EU ne postoji sistem ministarske ogovornosti. Pojeinikomesari se često okrivljuju za neoslenosti unutar generalnih irektorata, međutim nema

načina a se pojeinačni komesar natera a ponese ostavku.

25. Zašto ržave članice i Savet elegiraju izvršnu vlast Komisiji(potražnja za izvršnomvlašdu)

Stvorivši jeinstveno tržiste vlae ržava članica EU suočile su se sa problemom kakoupravljati tim tržištem. Brojni su razlozi zašto je u interesu vlaa a Komisiji oeleovlašdenja za upravljanje. Prvo, protreban je neko a formuliše zakonoavne ieje.Upravljanje tržištem o 450 miliona potrošača i usklađivanje 27 postojedih regulatornih

režima zahtevalo bi zakonoavnu specijalizaciju. Svaka vlaa je mogla a se specijalizuje uoređenoj oblasti i na taj način promoviše samo sopstvene ekonomske i sektorske interese.

Da bi se to izbeglo, svaka vlada bi mogla da daje svoj predlog za svaki z akonoavni akt što jepreskupo. Alternativa – ovlašdenja a prelaže zakonoavne akte moglo je biti oeljeno

jenom nezavisnom autoritetu koje bi voilo računa o pojeinačnim ikolektivnim(evropskim) interesima. Drugo, vladi je potreban agent koji bi izvr šavao iaministrirao akte pošto bi bili usvojeni. Ovo bi mogle a rae ržave pojeinačno, ali oklego nema poverenja među vlaama EU u njihovom je interesu a Komisiji poveravajunagleanje transponovanja i sprovođenja zakonoavnih akata EU. Trede prenošenjeoređenih funkcija prelaganja i sprovođenja akata na nanacionalnog agenta, olakšano ječinjenicom a su vlae prvenstveno zainteresovane a buu reizabrane. Vlae tu mogunapraviti oređenu ograu o Komisije: ako je akt „popularan“ vlae mogu tvrditi da je to

njihova zasluga, a ako je „nepopularan“ mogu tvriti a ih je naterao Brisel.



27. Razvoj zakonodavnog sistema EU

Klasični voomi zakonoavni sistem :

1.Savet prestavlja ržave,

2.Evropski parlament prestavlja građane.

Složen sistem koji se pokazao efikasnim u proceurama stvaranja, menjanja i usvajanjapropisa. 90. – ih godina : u proseku 120 propisa goišnje. Vrhunac zakonaavne aktivnosti(1987. – 1993.) → 300 propisa usmerenih na završavanje stvaranja jeinstvenoh tržišta.

Rimski ugovor

Zakonoavstvo kao rezultat interakcije Saveta vlae ržava članica, Komisije i Evropskogparlamenta (EP).

Ugovorom nije previđena jeinstvena proceura koja bi regulisala međusobne onosenaveenih institucija, ved je članovima ugovora efinisana proceura koja de se koristiti.

Članovima je regulisan i način glasanja u Savetu, kao i situacije kaa mora konsultovati EP.

Luksemburški kompromis

De Gol se nije slagao sa mogudnošdu a Savet onosi kvalifikovanom vedinom oluke koje su

o značaja za zemlje članice. Prelagao je a svaka o njih obije pravo veta kojim bi moglaa stopira onošenje oluke sa kojom se nije slagala. Povukao je francuske predstavnike iz

Saveta – politika prazne stolice.

Nakon toga je ustanovljen princip : ukoliko članica proglasi oređeno pitanje o vitalnognacionalnog interesa, Savet treba da obezbedi jednoglasnost kako bi se odluka usvojila. Nije

bio zakonski obavezan, koristio se za opstruiranje procesa usvajnja oluka. Ukoliko bi čalnicaviela a de biti preglasana, pozivala se na Luksemburški kompromis. Iz ovih razloga Komisijanije pokretala oređena pitanja i njihovo zakonsko uobličenje (npr. širenje slobonogprotoka kapitala) .

Presuda Evropskog suda pravde iz 1980.

Juna 1979. goine članovi EPa su prvi put birani na opštim, neposrenim izborima. Savet jeiskoristio perio između raspuštanja starog saziva i formiranja novog i oneo oređenipropis. Ovakvo postupanje Saveta razmotrio je Evropski su prave što je imalo sleedeposledice :

a) Isoglukose presua → Evropski su prave poništio propis koji je Savet oneo bezkonsultovanja EP – a (osnov : kršenje pravila proceure efinisanih Ugovorom),

b) Presuda ESP naložila je Savetu konsultovanje sa EP – om kao osnovni činilac

institucionalnog balansa previđenog ugovora.



Jedinstveni evropski akt (SEA) , 1986.

Ovim aktom su uvedene :

(A) Proceura saranje → A.1. omogudeno EP rugo čitanje propisa, nakon što Savetusvoji zajenički stav,

A.2. Umanjena sposobnost Saveta da zanemari amandmane EP stavljene nakon drugog

čitanja.

- Orebama SEA ova proceura se primenjivala na 10 članova Ugovora ( = 1/3

zakonodavstva).

(B) Proceura saglasnosti → B.1. propisuje pristanak EP a bi Savet mogao a usvojiodluku.

- Ova proceura se primenjivala na ugovore o priruživanju sa ržavama nečalnicama

evropskih zajenica i na pristupanje novih ržava članica.

Ugovor iz Mastrihta : Saolučivanje I

Proširena primena proceura saglasnosti,

Uveena četvrta zakonoavna proceura – proceura saolučivanja → usle neostatkasaglasnosti između Saveta i EP, oformide se komitet za pomirenje (Komisija zausaglašavanje),

Po oluci komiteta, EP može samo u potpunosti obaciti prelog propisa.

Proceura saolučivanja se primenjivala na najvedi broj oblasti jeinstvenog tržišta (pre :proceura saranje), i oblasti uveene Ugovorom iz Mastrihta (zaštita zravlja ljui, zaštitapotrošača, obrazovanje i kultura).

Ugovor iz Amsterama : Saolučivanje II

Reforma proceure saolučivanja : povedana mod EP u okviru ove proceure,

Proširivanje polje proceure saolučivanja : na oblasti koje su ranije bile pokriveneprocedurom saradnje.

Ratifikovanjem Ustava ova procedura bi se primenila na sve oblasti prava EU.

Ugovor iz Nice

Proširena primena proceura saolučivanja na oatne oblasti → politike zaštite životnesredine, zdravlja, bezbednosti, socijalne politike i harmonizacije stanara .Posle onošenjaugovora u Nici, jednoglasnost se zahteva u oblasti socijalnog osiguranja radnika migranata, i

u oblasti regulisanjaa slobonih profesija. Politika saranje napuštena, ograničena napojeine orebe koje reguliše Ekonomska i monetarna unija.

Proceura konsultacije u širokom spektru oblasti

Proceura saglasnosti se koristi za međunarone ugovore.



Savet onosi oređene propise bez učešda EP (pitanja kojima se reguliše Zajeničkatrgovinska politika) .

Ocena Šulca i Keninga (2000. go.) : analizirajudu perio 1984. – 1994. zakonodavni sistem

EU pokazao se kao efikasan i uspešan. Postignuta je izvesna ravnoteža u zakonavnom

sitemu : sa jene strane povedana je uloga EPa, a sa ruge povedan je broj oblasti u kojimaSavet može a onese oluke kvlifikovanom vedinom.

28. Učenici u zakonoavnom postupku (29 zakonska inicijativa?)

Prema Ugovoru iz Rima zakonodavstvo se u Evropskoj uniji donosi u interakciji Komisije,

Evropskog parlamenta i Saveta vlaa ržava članica. ugovorom nije previđena jeinstvenaproceura koja ce regulisati njihov međusobni onos. Takođe, oređene promene su nastaleusvajanjem Lisabonskog ugovora.

1. KOMISIJA

Još i pre nego je usvojen Lisabonski ugovor 2009. goine Komisija je imala ulogu jeinogovlašdenog prelagača oluka. U par izuzetaka mogla je a prelaže usvajanje obavezujudiholuka u okviru Evropske zajenice. Zaržavala je punu kontrolu preloga sve o njegovogusvajanja ili obacivanja. Prelog prosleđuje na olučivanje samo Savetu ili na saolučiva nje

Savetu i Evropskom parlamentu, i može ga menjati sve o konačnog izjašnjavanja o njemu.Nakon usvajanja Lisabonskog ugovora Komisija dobija monopol inicijative na postupak

onošenja svih zakonskih akata. Ona je isključivi prelagač u reovnom zakonoavnom

postupku, jer se regulative, direktive i odluke usvajaju samo na njen predlog.

Sam zakonoavni postupak započinje prelaganjem propisa o strane Komisije Evropskom

parlamentu i Savetu. Nakon razmatranja propisa u EP ona usvaja mišljenje EP u viuizmen jenog preloga propisa ili obija amanman EP i prosleđuje izmenjeni prelog Savetu.Prilikom rugog čitanja u proceuri saolučivanja ukoliko se EP negativno izjasni povoompreloga Komisija moze povudi prelog, može a usvoji mišljenje, tj. a uključi odnosno

odbaci amandmane EP, kao ida usvoji ili odbije nove amandmane EP.

2. EVROPSKI PARLAMENT

I o usvajanja Lisabonskog sporazuma EP je bio učesnik u zakonoavnom postupku, ali uvekzajeno sa Savetom i u ograničenom broju slučajeva. Nakon 2009. goine dolazi do

inaugurisanja otaašnjeg olučivanja EP u reovne zakonoavne postupke. Dolazi o

zajeničkog usvajanja regulativa, irektiva i oluka o Strane EP i Saveta i to postaje pravilou procesu usvajanja obavezujudih akata. Učestvuje u reovnom zakonodavnom postupku u

oblastima: zajeničke poljoprivrene politike, tržišnih pitanja, pogranične kontrole, azila,imigracije, pravosune saranje u građanskim i krivičnim stvarima i policijske saranje.

Prilikom prvog čitanja u zakonoavnom postupku mehanizm ima konsultacije, saradnje i

suolučivanja Evropski parlament usvaja mišljenje koje uobičajeno uključuje serijuamanmana na prelog komisije(plenarna senica). Takođe ved taa može usvojitineizmenjen tekst - prostom vedinom. Dalje u rugom čitanju EP može prema proceurisaranje(rok 3 meseca) menjati, obiti ili usvojiti prelog propisa i to apsolutnom vedinom.

Prema proceuri saolučivanja(rok 3 meseca) ako EP prihvati jeinstveni stav Savetaneizmenjen ili propusti da donese akt predlog je usvojen. Ukoliko odbije jedinstveni stav



Saveta predlog propada(ranije prema Ugovoru iz Mastrihta EP je morao objaviti nameru da

obije, pa se prelog vradao Savetu). Ako EP oluči a izmeni stav Saveta proceura senastavlja. Ukoliko ođe o sazivanja Komiteta za pomirenje. Nakon efinisanja zajeničkogteksta preloga olazi o tredeg čitanja na kojem EP u roku o 6 neelja prostom vedinommora usvojii taj tekst, u suprotnom predlog propada.

3. SAVET

Do poslenjih promena zakonoavnih procesa Savet je uživao ulogu glavnog zakonodavca.

On onosi oluke koje obavezuju ržave članice, institucije EU i fizička i privatna lica i to samili u saolučivanju sa EP. Poštuje 2 principa a to su princip suverene jenakosti ržava članicai princip odmeravanja glasova(ponderacije).

U prvom čitanju on razmatra ved izmenjeni prelog Komisije(sa preloženim amanmanimaEP). Savet može a usvoji prelog kvalifikovanom vedinom, a ga izmeni(jenoglasno) iliobije a onese oluku u kom slučaju prelog i ostaje samo u viu preloga. Prema

proceuri saranje Savet usvaja jeinstven stav, potvrđujudi ili menjajudi prelog komisije.Prema proceuri saolučivanja ako i EP i Savet usvoje prelog bez amanmana propis seusvaja u ovoj fazi. Ako Savet ne usvoji sve amandmane EP onda usvaja jedinstven

stav(kvalifikovanom vedinom) i efinise svoju poziciju u viu izmenjenog preloga Komisije.U rugom čitanju ukoliko EP ne usvoji jeinstven stav Saveta prelog propaa. Komisijaodlucuje da li ce predlog povuci ako Ep odbije da usvoji stav Saveta i olučuje a li ce opetslati prelog Savetu. Prema proceuri saranje Savet u ovom čitanju može usvojiti prelogako nije bilo amandmana EP ili ako prihvati amandmane Parlamenta koje je prihvatila

Komisija(kvalifikovana vedina). U suprotnom Savet moze(jednoglasno) da zanemari odbijanje

EP ili obije njegove amanmane koje je prihvatila Komisija. Prema proceuri saolučivanja

ako Savet prihvati sve amandmane EP predlog je usvojen. Ako odbije u roku od 6 mesecisaziva se Komitet za pomirenje. Nakon definisanja zajeničkog teksta preloga olazi otredeg čitanja na kojem Savet mora usvojiti zajenički tekst kvalifikovanom vedinom, usuprotnom prelog propaa. Ukoliko Komitet ne usvoji zajenički tekst Savet bi na tredemčitanju mogao a potvri svoj jeinstveni stav kvalifikovanom vedinom. On postaje propisukoliko EP ne glasa protiv apsolutnom vedinom.

4. Komitet za pomirenje

Čine ga 25 članova Saveta i 25 članova EP-a i 1 predstavnik Komisije bez prava glasa. Komisija

ima 6 neelja a usvoji zajenički tekst kvalifikovanom vedinom članova Saveta i prostom

večinom članova EP-a. Ako ne uspe a efiniše prelog propaa. Ako uspe prelazi se na tredečitanje.

30. Zakonoavna politika Saveta ministara: oređivanje prioriteta

Ministri u Savetu ministara imaju iste funkcije kao članovi nacionalnih parlamenata, i kaotakvi oni procenjuju potencijalne opšte koristi za celo ruštvo EU, u onosu na potencijalnespecifične gubitke biračkog tela, tj. pojeinih ržava članica EU. To može ovesti o sukobainteresa ministara iz iste ržave članice:

-U slučaju koalicionih vlaa, što jeste slučaj u najvedem broju ržava, ministri olaze iz

različitih stranaka i imaju različita biračka tela, što može ovesti o situacije a prelogpolitike ogovara interesima jenog, ugrožavajudi interese rugog biračkog tela



za ostvarenje nekog interesa je pripadanje nekoj od partijskih grupa u Evropskom

parlamentu, a posebno ako je eo jene o ve najvede partijske grupe. To su danas

Evropska narodna partija ili EPP ( European Peoples Party) i Partija evropskih socijalista PES.

Postoji opasnost od velike fragmentacije partijskih grupa u Evropskom parlamentu zbog

dominacije nacionalnih tema u kampanji pred izbore, ali postoje strukturni podsticaji koji

utiču na sprečavanje velike fragmentacije. Disciplina poslanika prilikom glasanja obezbeđena je sistemom opomena u kojem glas poslanika usmeren protiv njegove partijske grupe dobija

jednu, dve ili tri opomene, zavisno od teme o kojoj se raspravlja.

3. Treda instanca su obori Evropskog parlamenta. Uloga obora je jako bitna uzakonoavnom procesu. Obori prelažu amanmane na preloge propisa u obliku izveštajaili nacrta rezolucije, koji se potom iznose na plenarnoj senici po principu ’uzmi ili ostavi’.Poela naležnosti između obora Evropskog parlamenta zasnovana je na potrebi zaspecijalizacijom u zakonoavnom procesu. Članstvo poslanika u oborima je više vezano zanjihovu pripanost oređenim interesnim grupama ili za njihovu prethodnu profesionalnu

aktivnost nego za pripanost nacionalnoj partiji. Na početku i na sreini manata se vrširaspoela mesta preseavajudih obora, po proporcionalnom principu u zavisnosti o brojamesta u Evropskom parlamentu. Mesta koja svaka partija dobije dele se interno nakon

unutarpartijskih pregovora i ceo paket se predstavlja Evropskom parlamentu. Partijske grupe

su razvile i mehanizam uticaja na rad odbora i koordinaciju aktivnosti predstavnika iste

partijske grupacije u različitim komitetima. Ovo je omogudeno postojanjem partijskihkoordinatora u svakom komitetu, koji se redovno sastaju kako bi razmatrali nastup grupe.

35. Odnosi Saveta i Evropskog parlamenta u zakonodavnom postupku

EU ima klasičan voomi zakonoavni sistem u kojem Savet prestavlja ,,ržave”, a Evropski

parlament ,,građane“. Nasuprot mnogim rugim zakonoavnim sistemima, u slučaju EU, uprocesu onošenja propisa Savet ima jaču ulogu o EP. Ipak u slučaju usvajanja propisa poproceuri ,, saolučivanja” EP i Savet zajenički usvajaju propis.

Odnos Saveta i EP u zakonodavnom postpuku se vidi kroz glavne zakonodavne procedure EU

(kosultacija, saranja i saolučivanje 1/ saolučivanje 2*) kao i kroz različite fazezakonoavnog procesa (prvo čitanje, rugo čitanje, pomirenje-Komitet za pomirenje*, tredečitanje).

Ono što olakšava posmatranje ovog složenog procesa su teorijski moeli kojima ga svoimona par jenostavnih pretpostavki. Jean o najpoznatijih moela je razvio Džorž Cebelis.

Ove pretpostavke predviđaju različite ishoe u zavisnosti o toga koja se proceuraprimenjuje. Po proceuri konsultacije Savet olučuje a li a prihvati prelog kvalifikovanomvedinom ili ga jenoglasno obaci. Slično je i po proceuri saranje ge Savet olučuje a lida prihvati amandmane EP koje je prihvatila Komisija ili da jednoglasno odbaci. Cebelis i

njegovi koautori dalje tvrde da je za Komisiju (po proceduri konsultacija) i za EP (po

proceuri saranje) lakše a utiču na isho procesa prelažudi amanmane koje je Savetu

lakše a prihvati nego a obaci tj. a Komisija i EP ,, uslovno oređuju nevni re” , uz uslovda je Savet podeljen i da je trenutno stanje dovoljno blizu idealnoj poziciji najmanje

integracionističkih ržava članica , kako bi ,, ključnim” članicama bilo lakše a usvoje prelogKomisije/ EP kvalifikovanom vedinom nego a ga obace jenoglasno.



Ova analiza voi ka kontraintuitivnom zaključku o onošenju oluka putem saolučivanja 1,u sklau sa Ugovorom iz Mastrihta. Na prvi pogle EP ima veda prava po ovoj proceduri nego

prema proceuri konsultacije buudi a može blokirati jeinstven stav Saveta međutimCebelisov moel pokazuje a de mod oređivanja plana zakonoavnih aktivnosti ležati uSavetu, pre nego u EP. Savet je stimulisan da dovede do neuspeha Komitet za pomirenje,

kako bi mogao da potvrdi svoj prethodni jedinstevni stav. U takvoj situaciji EP posedujesamo bezuslovno pravo veta ( ili de prihvatiti bilo kakav prelog Saveta ili de ga obiti iprihvatiti status quo, a kako je EP prointegracijski orijentisana više o bilo koje članice raijede prihvatiti prvu opciju). Cebelis iz toga izvoi zaključak a je Ugovor iz Mastrihta praktičnosmanjio mod EP.

Ne slažu se svi sa ovim moelom naročito po pitanju uloge Komisije u proceuri saranej ikonsultacije (bez čijeg oobrenja EP ne može poneti prelog Savetu). Takođe, Krombe,Moser i Skali tvre a EP ima više modi , prema proceuri saolučivanja.Ako Komitet zapomirenje ne uspe, rezervna pozicija Saveta (jeinstveni stav) bide usvojena , ali na osnovu

preloga Komisije koji saa sarži amanmane EP koji su prihvatljiviji za Komisiju.

Ono oko čega postoji jenoglasnost među teoretičarima je a je reforma proceuresaolučivanja , usvoje Ugovorom iz Amsterama, iz osnove promenila onos snaga između

Saveta i EP. Ključna razlika je u tome što je uklonjena mogudnost Saveta a elujeunilateralno nakon neuspeha Komiteta za pomirenje sprečavajudi situaciju ,,uzmi ili ostavi”.Ova izmena je praktično pretvorila Komitet za pomirenje u poslenju fazu voomog načinaolučivanja umesto tredeg čitanja u Savetu.

Ova promena znači a nijena oluka ne može biti usvojena bez porške Saveta i EP. Premaproceuri saolučivanja ii Savet i EP imaju istinski poeljenu zakonoavnu naležnost.

Ugovor iz Nice je blago uvedao mod Saveta u onosu na EP.

Konačno, stalna atmosfera suprotstavljanja, vođena institucionalnim interesima i političkimciljevima, oličena je u voomoj interakciji Saveta i EP.O prvog trenutka kaa je prvi put EPizabran na direktnim izborima, EP pokušava a maksimalizuje svoj uticaj na zakonoavniproces: npr. pretnjom a de sprečiti svaki pokušaj Saveta eluje unilateralno prema verzijiproceure saolučivanja. EP nije uvek pobeđivao ali u poređenju sa mnogim nacionalnimparlamentima u Evropi, bio je vrlo uspešan u nastojanjima a Savet i Komisija prihvateamanmane na preloge propisa i u nastojanju a postepeno ojača sopstvenu mod i poziciju.

36. Procedura konsultacije (savetovanja) u zakonodavnom postupku

- Ova procedura je ustanovljena Ugovorom o osnivanju EEZ i Ugovorom o osnivanju

EURATOM-a 1957. godine.

- To je zapravo bio jeini postupak usvajanja obavezujudih akata u koji je Parlament biouključen.

- Obaveza Saveta a pre konačnog usvajanja previđene mere konsultuje EP bila jepreviđena u 22 člana Ugovora o EEZ i 11 članova Ugovora o EURATOM-u.



proširivanja glasanja kvalifikovanom vedinom u Savetu. Ova proceura je bila previđena zaeset članova o posebnog značaja, kao što su onošenje mera usmerenih na stvaranjezajeničkog tržišta, usklađivanje zakonoavstva i oluke o Evropskom fonu za regionalnirazvoj.

Proceura se sastojala iz va čitanja. Na početku Komisija ostavlja prelog Savetu iParlamentu. EP upuduje mišljenje Savetu koji usvaja zajenički stav kvalifikovanom vedinom.U rugom čitanju postoji nekoliko mogudih varijanti (iako konačnu oluku u svakom slučajudonosi Savet) :

1) EP oobrava zajeničku poziciju Saveta ili ne onosi oluku u roku o tri meseca.Taa Savet usvaja svoj zajenički stav kao konačni akt

2) EP usvaja izmene zajeničkog stava apsolutnom vedinom svojih članova. PotomKomisija olučuje o ovim izmenama. Ako ih K. prihvati, Savet može a ih usvojikvalifikovanom vedinom ili obije jenoglasno, a ako ih K. obije, Savet može a ih usvoji

samo jednoglasno.

3) EP obija zajenički stav Saveta apsolutnom vedinom. Taa Savet može usvojitizajenički stav jenoglasnom olukom svojih članova.

38. Proceura saolučivanja u zakonoavnom postupku

Proceura saolučivanja spaa u jenu o četiri osnovne proceure onošenjaodluka u zakonodavnom sistemu EU (pored procedure konsultacije, saradnje i saglasnosti).

Ugovor iz Mastrihta iz 1993. goine, proširio je primenu proceure saglasnosti i uveo

četvrtu zakonoavnu proceuru, “proceuru saolučivanja”, koja je takođe bila efinisanaposebnim članom Ugovora (član 251). Uvođenjem ove proceure onemogudeno je a Savetnadglasa Evropski parlament, za razliku od do tada standardne procedure saradnje, dok sa

ruge strane proceura ne omogudava Evropskom parlamentu a natera Savet da usvoji

njegove preloge i amanmane. Ukratko, kao što i ime ukazuje, Savet i palament morajuzajeno a usvoje pravnoobavezujudi akt, imaju jenaku mod.

Proceura započinje ostavljanjem preloga Komisije Savetu i Evropskom parlamentu.

Prvo čitanje

EP usvaja stav na prvom čitanju i upuduje ga Savetu. Ako Savet oobri stav EP, akt de bitiusvojen u obliku koji je preložio EP. Za ovakvu oluku je potrebna kvalifikovana vedina uSavetu, izuzetak su članovi za koje se izričito traži jenoglasnost. Ako Savet ne odobri stav EP,

usvojide zajenički stav i prosleiti ga Parlamentu, Savet de stav obrazložiti EP, a komisija deinformisati EP o svom stavu.

Drugo čitanje

Saa je tema razmatranja zajenički stav Saveta. EP ima tri mogudnosti a u roku od tri

meseca:

1. Oobri zajenički stav Saveta ili ne usvoji nikakav stav, u kom slučaju de akt bitiusvojen u obliku koji je preložio Savet,



organa. EP se uvek pojavljivao zajedno sa Savetom i to u ogranicenom broju slucajeva.

Modaliteto odlucivanja su bili saradnja saodlucivanje konsulatcija i odobravanje kao

prethodni uslov. 2009. Lisabonskim ugovorom nasravlja se ranije zapoceti trend jacanja

uloge EP u zakonodavnom postupku. Znacajan mozda i sustinski pomak za EP u

zakonodavnoj oblasti je ucinjen inaugurisanjem postupka saodlucivanja u redovni

zakonodavni postupak. Time je bar kada je rec o slovu ugovora zajednicko usvajanjeregulativa direktiva i odluka od strane Parlamenta i Saveta. Druga procedura je postupak pri

kojem pravne akte donosi Savet uz ucesce Parlamenta ili obrnuto. Lisabonski ugovor je

ojacao poziciju EP u odredenim zakonodavnim oblastima:zajednicka poljoprivredna politika,

trzisna politika, pitanja azila, imigracije, medjunarodne saradnje u krivicnim i gradanskim

stvarima kao i u policijskim stvarima. Ipak Lisabon dopusta suspendovanje redovne

zakonodavne procedur .ukoliko se radi o posebno teskim krivicnim delima koja mogu ugroziti

drzave. EP je jacao svakim ugovorom pocevsi od Mastrihta 93. do 1997 u Amsterdamu kada

je najveci broj odluka koji je donet bio putem procedure saodlucivanja. Nakon uvodjenja

procedure saradnje EP je ostavri znatan uticaj u brojnim oblastima uticuci na donosenje

veoma bitnih propisa: amandmani na uputstvo o masinama, displejima. U oblasti zastitezivotne sredine. U vezi sa ovim predlozima nekoliko nacionalnih parlamenata je bilo protiv ali

Savet je bio skloniji da podrzi EP. Procedura saodlucivanja je prvi put iskoristila veto kod 3.

citanja 1994. na predlogu uputstva o otvorenim mrezama . EP je bio uspesniji u proceduri

saodlucivanja nego u proceduri saradnje. kAKO Ami Krapel kaze EP je imao vise uspeha u

predlaganju amandmana kada su oni dopunjavali pozicije Saveta i Komisije. Deo uspeha EP u

saodlucivanju rezultat je uvodjenja pravila 78( kada je EP suocen sa jedinstvenim stavom

prilikom treceg citanja on ce radije stati na stanoviste status quo nego se sloziti. Zato je

reseno da se ukoliko se ne moze postici dogovor stvar zavrsava u Komitetu za pomirenja.)

Ovim strateskim potezom EP je postao ravnopravam sa Savetom.

40. Promene u zakonodavnoj proceduri posle Ugovora iz Lisabona

Ugovorom iz Lisabona (potpisan 2007., stupio na snagu 2009.) uvedene su znacajne

promene u nacinu donosenja odluka u bivsem komunitarnom stubu Evropske Unije. Kroz

istoriju razvoja evropskog politickog sistema uloga Saveta u zakonodavnom postupku se nije

znacajno menjala, ali je Evropski parlament svakim novim ugovorom dobijao sve vece

nadleznosti. Vrhunac ovog procesa predstavlja Lisabonski ugovor, po kome EP (Evropski

parlament) dobija ulogu zakonodavnog organa po pravilu, a ne po izuzetku. Lisabonski

ugovor je doneo tri osnovne grupe promena u oblasti zakonodavstva, i to:

• povecanje broja oblasti u kojima Savet odluke donosi kvalifikovanom vecinom(umesto apsolutnom kao do tada)

• prosirena upotreba redovne zakonodavne procedure

• uvodjenje uloge za nacionalne parlamente drzava clanica

Savet:

Savet zadrzava kljucno mesto u zakonodavnom procesu. Lisabonskim ugovorom izmenjen

je postupak glasanja kvalifikovanom vecinom. Dosadasnji sistem ponderisanja glasova (u

kome su clanice imale broj glasova srazmeran broju stanovnika) od 01. novembra 2014. bice

zamenjen sistemom „jena rzava- jean glas”, pri cemu ce biti potrebno 15 o 27 glasovadrzava koje pritom pokrivaju barem 65% stanovnistva EU kako bi odluka bila doneta.



Prosiren je, takodje, broj oblasti u kojima se trazi kvalifikovana vecina u Savetu (umesto

apsolutne kao do sada) na 114.

Procedure donosenja odluka:

Ugovorom u Lisabonu smanjen je broj procedura sa dosadasnjih sest na pet, i uvedene su

novine (pre svega u oblastima primene):

1. Komisija sama donosi odluku: primenjuje se veoma retko, bez znacajnijih izmena

Ugovorom iz Lisabona

2. Savet donosi odluku na predlog Komisije: vodjenje zajednicke trgovinske politike, sto

je bila oblast u kojoj su odluke donosene po ovoj proceduri, prebacena je na redovnu

zakonodavnu proceduru

3. Procedura konsultacije: prosirena na 40 novih oblasti

4. Procedura saglasnosti: bez izmena u Lisabonu

5. Procedura saradnje: ukinuta Ugovorom u Lisabonu (najveci deo oblasti u kojima su

odluke donosene ovom procedurom presao na proceduru saodlucivanja pa je procedura

saradnje izgubila svrhu)

6. Procedura saodlucivanja: Ugovorom iz Lisabona postaje redovna zakonodavna

procedura i prosirena je na 40 novih oblasti; ovo predstavlja veliku pobedu EP jer je konacno

izjednacen sa Savetom po znacaju u zakonodavnom postupku

*u ovo pitanje spada i pitanje broj 41 koje ce obraditi kolega.

41. Uloga nacionalnih parlamenata ržava članica

Ugovor iz Lisabona po prvi put uvoi parlamente ržava članica irektno u procesonošenja oluka u EU. Do saa je kontrola prestavničkog tela na raom izvršne vlasti iprestavljanjem interesa ržave članice u Briselu bila ostavljena unutrašnjim pravilima koje

je svaka ržava članica utvrđivala.

Kako bi ojačali emokratski legitimitet Evropske unije, Ugovorom iz Lisabona je previđenoa nacionalni parlamenti ržava članica buu obaveštavani o svim prelozima akata kojinose zakonoavnu snagu, o goišnjem zakonoavnom planu Komisije, kao i o konsultativnim

okumentima Komisije. Parlamenti de imati osam neelja a razmotre predlog aktra. Ako jena tredina parlamenata (u oblasi prave, sloboe i bezbenosti jena četvrtina) bue bilaprotiv preloga akta, Komisija de morati a taj prelog akta povuče na orau. Ako se višeo polovine parlamenata ržava članica usprotivi prelogu akta koji se usvaja redovnod

zakonoavnom proceurom zakonoavni organi EU (vedina u EP i kvalifikovana vedina uSavetu) morade a se izjasne a li de nastaviti sa postupkom usvajanja atog preloga.

Parlamenti ržava članica takođe mogu ukazati presenicima Evropskog parlamenta,

Saveta i Komisije a se preloženim aktom narušava princip supsiijarnosti. Ukoliko se satakvim stavom saglasi tredina nacionalnih parlamenata, prelog akta de biti vraden nadoradu. Nacionalni parlamenti mogu pokrenuti postupak za ocenu kršenja principasupsidijarnosti pred Sudom pravde EU.



• Princip političkih prava, uveen eklaracijama ržava članica i onosi se na UoEUpoput «transparentnosti» i supsidijarnosti

43. Sastav I funkcionisanje Evropskog suda pravde

Sediste Evropskog suda pravde je u Luksembrgu.

Evropski sud pravde ima po jednog sudiju iz svake drzave clanice I osam opstih

pravobranilaca. Broj opstih pravobranilaca se moze povecati jednoglasnom odlukom saveta,

na osnovu zahteva Evropskog suda pravde. Sudije I pravobranioci se imenuju sporazumom

vlada drzava clanica (svaka clanica predlaze sudiju, ciju nominaciju zatim odobravaju druge

clanice) na period od sest godina. Svake tri godine, vrsi se delimicna zamena sudija I opstih

pravobranilaca. Sudije biraju predsednika suda iz svojih redova na period tri godine. on moze

biti ponovo biran..

Vece drzave clanice daju opste pravobranioce, dok ostala mesta putem rotacije, popunjavaju

manje drzave.

Kada slucaj dodje pred Evropski sud , prati se definisana procedura

-imenuju se opsti pravobranilac I sudija izvestilac

-odrzava se javna rasprava na kojoj pravni yastupnici iznose svoje stavove

-imenovani op.pravobranilac predaje izvestaj sudiji izvestiocu

-sudija izvestilac sacinjava predlog presude sudskom vecu

-svaki sudija iznosi svoj stav, donosi se konacna odluka prostom vecinom glasova

U odnosu na staz u sudu, prvo glasaju mladje sudije, poslednje glasaju starije sudije.. Sve

sudije se zaklinju da ce cuvati tajnu o tome kako se glasalo

1988.-stvoren Sud prve istance (Court of first instance), posto se obim posla Evrop.suda

pravde dramaticno povecavao.

Evropski sud pravde uveo proceduru koja omogucava da se slucaj resava u vecima od tri I pet

sudija, umesto u plenarnom vecu. Ugovor iz Nice je ovu proceduru prosirio uvodeci kao

pravilo sudjenje u vecu, a Veliko vece od 11 sudija, sastaje se samo u izuzetnim slucajevima.

Ugovor iz Nice doneo odluku o stvaranju specijalizovanih sudskih panela.

Ugovorom iz Nice, Sud prve instance moze da odbije zahtev nacionalnog suda za davanjem

prethodnog pitanja, ako smatra da zahtev ne potpada pod clan 234. Ugovora o stvaranju

Evropske zajednice.

Prosecno vreme trajanja postupka je 21 mesec za direktne tuzbe I 18 mesece za proceduru

prethodnog pitanja.

44. Nadleznost Evropskog suda pravde

Ugovorom o stvaranju Evropske unije odredjeno je da Evropski sud pravde ima nadleznosti u

3 glavne oblasti:



1.Sprovodi postupak protiv drzava clanica u vezi sa tuzbama zbog propustanja da ispostuju

obaveze preuzete iz Ugovora o osnivanju EU i obaveza proisteklih iz sekundarnog

zakonoavstva EU.”Tuzbe za nepostovanje” moze poneti Komisija ili ruga clanica. Sve oUgovora iz Mastrihta Komisija je jedino mogla da podnese jos jednu tuzbu za nepostovanje

protiv doticne drzave kako bi je naterala na poslusnost.Ugovor iz Mastrihta je ovlastio

Evropski sud pravde da izrice finansijske sankcije clanicama ako Komisija pokrene novu tuzbuza ne izvrsenje prethodne presude po osnovu nepostovanja Ugovora.

2.Evropski sud pravde,kao i mnogi nacionalni sudovi,ima ovlascenje da sprovodi sudsku

kontrolu zakonodavnih i izvrsnih akata.Evropski sud pravde moze vrsiti kontrolu zakonitosti

akata(izuzev preporuka I misljenja) Saveta,Evropskog parlamenta,Komisije i Evropske

centralne banke i akte Evropskog parlamenta koji proizvode pravni efekat na treca lica.Tuzbu

mogu podneti Komisija,|Savet ili bilo koja lica, na osnovu nenadleznosti ili na osnovu krsenja

odredbi Ugovora ili pravila procedure.Gradjani takodje mogu pokrenuti tuzbe ali samo protiv

akata institucije EU koji na njih uticu direktno.Jos jedna dimenzija nadleznosti Evropskog

suda pravde jeste razmatranje tuzbi protiv institucija EU u slucaju njihovog propustanja dadeluju kada su na to obavezane osnivackim ugovorima ili sekundarnim zakonodavstvom.Ove

tuzbe mogu pokrenuti bilo koja clanica ili institucija EU.

3.Evropski sud pravde ima nadleznost da daje odgovore na prethodna pitanja koja su mu

uputili sudovi drzava clanica.Nacionalni sudovi imaju odredjeni nivo diskrecije kako ce

primeniti odluku Evropskog suda pravde u vezi sa pitanjem koje su mu uputili u slucaju koji

vode.U praksi, omogucavanjem da nacionalni sudovi sprovode presude Suda, postupak

davanja prethodnog misljenja pretvara ih u sudove nize instance jedinstvenog sudskog

sistema EU a Evropski sud pravde dobija status kvazivrhovnog suda koji stoji na vrhu sudske

piramide.

Evropski sud pravde ima nadlzenosti i u drugim oblastima u kojima se godisnje pojavi mali

broj slucajeva,to su: tuzbe za nadokndadu stete koje pokrece drzava clanica ili privatno lice

protiv institucije EU i radne sporove izmedju institucije EU i zaposlenih koji cine 8 posto svih

slucajeva pred Evropskim sudom pravde.

45. Princip neposrednog dejstva komunitarnog prava

Neposredno dejstvo prava EU znaci da gradjani imaju prava koja proisticu iz pravnog sistema

EU,a koja se moraju postovati pred sudom. Ovo cini pravo EU bazicnim pravom u drzavama

clanicama. Evropski sud pravde je prvi put potvrdio neposredno dejstvo prava EU u slucaju iz

1963. Van Gend en Loos 26/63. ESP je presudio da pojedinci imaju pravo pozivanja na pravoEU jer zajednica predstavlja novi pravni poredak ciji su subjekti drzave I njihovi drzavljani.

Nepodredno dejstvo se drugacije primenjuje na uredbe I uputstva. Uredbe imaju

horizontalno I vertikalno neposredno dejstvo, sto znaci da gradjani mogu da stite svoja prava

I protiv drzave(v)I protiv pravnih i fizickih lica (h). Uputstva imaju samo vertikalno dejstvo, jer

I h drzave clanice moraju uneti u svoj pravni system. Usled nedostatka horizontalnog

neposrenog ejstva, ESP razvio je oktrinu “ogovornost rzave”, sto znaci da je drzava

odgovorna za svako nepostovanje uputstava EU. Najbitnija posledica neposrednog dejstva je

da je pravo EU vise nalik domacem pravu nego medjunarodnom. Nasuprot medjunarodnom

prava gde su subjekti drzave, subjekti domaceg prava I prava EU su privatna lica koja mogu

braniti svoja prava pred sudom. Prema Vajleru, doslo je do efekta das u privatna lica postalicuvari integriteta komunitarnog prava EU.



46. Princip nadredjenosti komunitarnog prava

Za razliku od Ustava SAD, Rimski Ugovor nije sarzao “klauzulu o narejenosti” koja bi, uslucaju sukoba zakona, definisala nadredjenost prava EZ u odnosu na nacionalna prava

drzava clanica. Ipak ubrzo nakon utvrdjivanja doctrine neposrednog dejstva, ESP je potvrdio

nadredjenost prava EZ I ojacao je I doktrinu neposrednog dejstva, u potonjim presudama.Kljucna presua za stvaranje ove octrine je slucaj “Kosta protiv Enela” iz 1964. ESP jesmatrao da je doktrina nadredjenosti implicitno ugradjena u prenos nadleznosti na nivo EZ, I

neposredno dejstvo prava EZ. Pravo EU je nadredjeno nacionalnom pravu, samo u onim

oblastima u kojima se njeno pravo primenjuje. ESP je potvrdio nadredjenost svih normi I

prava EU, bilo da su definisana ugovorima, sekundarnim zakonodavstvom ili se nalaze u

okviru opstih principa prava EU kako ih je definisao ESP. Rezultat doctrine nadredjenosti je

udaljavanje pravnog sistema EU od medjunarodnog prava.

Kada se medjunarodne konvencije unesu u domaci pravni system, pojedinci se mogu pozivati

na njih pred domacim sudom. Ali ako domaci zakonodavac uscoji zakon koji je u suprotnosti

sa medjunarodnim konvencijama, odredbe medjunarodne konvencije se ne primenjuju.

Nadredjenoscu prava EU, domaca zakonodavna vecina je stalno vezana odredbama EU.

Stvaranjem doctrine neposrednog dejstva I nadredjenosti prava EU, ESP je transformisao EU

u kvazifederalni entitet. Primenom ovih osnovnih principa, omogucila je da ESP igra glavnu

ulogu u ekonomskoj politickoj integraciji EU. Godine 1964. u presudi Dasonvil, ESP je

proglasio nezakonitom svaku nacionalnu meru koja moze da ugrozi trgovinu unutar

zajednice. Implikacija ovakvog tumacenja su postale jasne sa presudom Kasis de Dizon iz

1979. Posledica ovog je stvaranje posebne vrste ekonomskog ustava gde je konkurencija

razlicitih nacionalnih rezima stvorila mogucnost otpocinjanja trke do dna.

47. Evropski su prave I “spoljna suverenost” EU

EU nije drzava. Ona nema spoljni suverenitet, ne poseduje unutrasnji monopol primene sile,

ali uprkos tome ESP je bio instrument za stvaranje kvazidrzavnih atributa EU u sledece dve

oblasti:

U spoljnim odnosima EU, ima formalno ovlascenje da sklapa ugovore sa trecim

stranama u skladu sa clanom 133 (Zajednicka trgovinska politika), I clanom 301.

(Ugovori o pridruzivanju). Vecina drzava je smatralo da ovi clanovi ovlascuju Komisiju

da pregovara u ime drzava clanica, ali ipak 1991. ESP je utvrdio princip da EU kad

pregovara sa trecim drzavama, ima suverenitet nad svim postojecim I buducimsporazumima izmedju clanice I trece drzave. (primer 130.str. o EEA)

Na unutrasnjoj strani EZ nalaze clanicama da preduzmu sve potrebne mere za

ispunjenje svih njihovih obaveza koje proizilaze iz ugovora. ESP je presudio da drzave

clanice moraju uskladiti sve svoje propise zahtevima proisteklim iz prava EU.

ESP je prosirio definiciju vrsta aktivnosti koju drzava mora da preduzme da bi sprovela pravo

EU. Primer je da je ESP presudio 1997. Da Francuska upotrebi efikasnije snage bezbednosti

da bi obezbedila Slobodan protok roba na unutrasnjem trzistu. Drugim recima, EU ne treba

sopstvena policija da bi sprovodila prinudne mere. Prema ESP, drzave clanice su obavezne

da preduzmu sve razumne mere kako bi primenile pravo EU.



48. Sudski nadzor sporova oko nadleznosti

Kljucno oruzije u vrhovnih sudova je sposobnost odredjivanja granica nadleznosti izmedju

drzava I centralne vlade, ono sto nemacno pravo naziva Kompetenz-Kompetenz. Ugovor o

EU ne daje formalno pravo da ESP preuzme ovu ulogu. Ugovor se poziva na princip

supsidijarnosti, sto znaci da EU moze da deluje samo u onim oblastima u kojima nije boljedelovati na nacionalnom nivou. Evropski savet je dogovorio kriterijume na osnovu kojih

treba primenjivati ovaj princip (pr. Komisija mora da dokaze u nacrtu svakog propisa da se

tim propisom ne krsi ovaj princip). Ugovor ne sadrzi eksplicitan katalog nadleznosti sto znaci

da vlade drzava clanica mogu staviti bilo koju oblast delovanja u nadleznost EU, a da odluka

ne bude osporena pred nacionalnim sudom ili ESP.

Ipak ESP je postepeno izgradio ovlascenje da uredjuje vertikalnu podelu nadleznosti (bitna je

odluka iz 2000. O ponistavanju uputstva o reklamiranju duvana I sponzorstva). Clan 95.

Govori o harmonizaciji zakona u cilju stvaranja jedinstvenog evropskog tzsista. Ovaj clan

moze da se koristi kao pravni osnov u slucaju da postoje krupne prepreke za primenu

osnovnih sloboda, I gde je znacajno narusavanje konkurencije. Presuda se moze tumaciti kao

strateski signal vladama clanica, da se ESP moze verovati I kada resave sukob nadleznosti.

Konvencija o budicnosti Evrope je predlozila da u nacrtu Ustava postoji catalog nadleznosti

gde su oblasti definisane kao: iskljuciva nadleznost EU, podeljena nadleznost I iskljuciva

nadleznost EU. Cak Iako predlog Ustava iz 2004. Nije ratifikovan, Ustav EU postoji u

formalno-pravnom smislu.

49. Institut misljenja ESP o prethodnom pitanju

Prodor prava EU u nacionalni pravni system, se razvio I kvantitativno I kvalitativno. U

kvantitativnom, doslo je do znacajnog porasta upotrebe procedure trazenja prethodnog

pitanja (kada nac.sud pita Esp za misljenje). A na kvalitativnoj strani nacionalni sudovi su

postepeno prihvatili postojanje I nadredjenost pravnog sistema EU nad nacionalnim pravnim

sistemima I nacionalnim ustavima.

Nagli porast prethodnih pitanja usledio je nakon ustanovljenja doctrine neposrednog dejstva

I nadredjenosti. Ove doctrine su ohrabrile nacionalne sudove da ojacaju svoje pozicije u

domacem politickom sistemu. Izvoren clanice postavljaju vise pitanja nego nove clanice.

Stoun Svit I Brunel tvrde da je jedan od kljucnih faktora koji objasnjava razlicitu upotrebu

prethodnog pitanja, je otvorenost drzave u ekonomskom smislu. Prosecan broj slucajeva koji

su pokrenuti zbog povrede prava EU, ukazuje da su juzne drzave manje sklone efikasnomsprovodjenju prava EU u odnosu na sever. Mbaje je utvrdio da veca ekonomska I politicka

snaga severnih drzava I njihov uticaj u EU, smanjuje verovatnoce d ace protiv njih biti

pokrenuta tuzba za krsenje prava EU.

50. Unosenje komunitarnog prava u domaci pravni system

Nisus vi nacionalni sudovi u isto vreme prihvatili nadredjenost prava EU. Drzave Beneluksa su

prihvatile momentalno nakon ustanovljavanja ovih doktrina. Belgijski sudovi su prihvatili da

je medjunarodno I EU pravo neraskidivi deo domaceg prava. Holandski sudovi su sa

reformom ustava iz 1983. Predvideli nadredjenost prava EU. Nemacki ustavni sud je

prvobitno priznao nadredjenost prava EU, a onda sa odlukom iz 1974. Povukao je tostanoviste. To je odluco jer EU nije zasnovana na demokratskim principima. Tako je on



ovo de gleati kao prenost ok slabo obučeni manuelni ranici na ovo gleaju kao napretnju svom zaposlenju.

Četvrto , Zajenička poljoprivrean politika jer jedina nesumnjivo distributivna javna politika

EU . Koristi od subvencija ZPP ( ili kako bi oni to rekli CAP)su koncentrisane na jednu

specifičnu ekonomsku grupu ,ok su troškovi preraspoeljeni među poreskim obveznicima ipotrošačima EU. Poaci iz tabeli 5.2 pokazuju a su pojeinci u višim profesionalnimkategorijama skloniji evropskoj integraciji nego oni u nižim . Stručnjaci kojima znanjeomogudava visoku pokretljivost na jeinstvenom tržištu najviše poržavaju integraciju. . Beliokovratnici izražavaju najmanju poršku ali ipak vedu o vlasnika malih preuzeda .Poljoprivrenici su nekaa avali vedu poršku nego u poslenjih esetak goina što jerezultat zabrinutosti za tekude reforme CAP. Kvalifikovani ranici aju vedu poršku omanuelnih ranika ali manju nego što su avali u periou o 1991 -1999.godine .Studenti

aju veliku poršku integraciji (usle organizovanja programa Socrates i Erasmus ).Nezaposleni aju najmanju poršku evropskoj integraciji , jer je mogude a su posao izgubi li

zbog konkurentskih pritisaka u okviru jeinstvenog tržišta. . Tabela 5.2 nam pokazuje a višinivo prihoa pojeinca pretpostavlja : za posloavce više kapitala za investiranje ;zastručnjake i kvalifikovane ranike zanimanje koja se bolje proaju na jeinstvenom tržištu ;zabele okovratnike veda verovatnoda zaposlenja u privatnom pre nego u javnom sektoru ;zapoljoprivrenike vede koristi o CAP ,za manuelne ranike bolja zaštita kao rezultatorganizovanja sinikata i kolektivnog pregovaranja. . Porška evropskoj uniji de rasi ukolikobuu rasli prihoi . Ko manuelnih ranika (za razliku o rugih grupa ge vedi priho ajevedu poršku ) vedu poršku aje efikasnija zaštita plata . Sveukupno posmatranotransnacionalne pozicije ruštvenih klasa oblikuju stavove prema evropskoj integraciji .

Profesionalne organizacije u kojima su prestavljeni irektori imaju interes a zaštite ono što

su obile o jeinstvenog tržišta . Ranička klasa je poeljena na taj način što kvalifikovaniradnici i manuelni radnici sa malim primanjima imaju koristi od ekonomske integracije ,dok

su manuelni ranici sa visokim primanjima ugroženi ekonomskom integracijom .

58. Generacijske ,obrazovne ,polna i verske podele u javnom mnjenju EU

Ronald Inglhart tvrdio je da je kao rezultat mira i ekonomskog prosperiteta nastupila „tiharevolucija“:klasno zasnovane materijalističke vrenosti ekonomske i političke bezbenostizamenjene su kroz generacijsku promenu postmaterijalističkim vrenostima ,kakve su brigaza očuvanje životne sreine ,prava žena i manjina ,emokratsko učešde i nuklearnorazoružanje. Evo još nekih izuzetno zanimljivih tvrnji gospon Ingelharta iz njegove teorije

postmaterijalizma:

O postmaterijalista se očekuje a imaju više kosmopolitski a manje parohijalnih poglea u

poređenju sa materijalstima. Oni su pre svega manje nego materijalisti zaokupljenineposrenim konkretnim potrebama . S obzirom a vedinu postmaterijalista čine mlaiporška evropskoj integraciji bi trebala a bue jača ko mlaih građana ržava članica .

Inglhart smatra pojeinci sa vedim stepenom obrazovanja kao i pojeinci koji su obroinformisani o EU više poržavaju EU. Ovaj argument nije okazan jer bi se moglo tvriti isuprotno( veda informisanost o EU značila bi i vedu svest o njenim neuspesima i

neostacima). Polna pripanost je još jena o transnacionalnih ruštvenih poela kojemogu uticati na poršku EU. Žene se više o muškaraca zapošljavaju na manje pladenimposlovima ,zatim u javnom sektoru i privremenim poslovima. Kao posledica toga na njih ne

utiču proporcionalno paovi u ekonomiji i otpuštanja sa posla ,koja su posleica privatizacije



zastupaju levi slobodari (zeleni i socijaldemokrate) i esni autoritaristi. U politici EU očekujuse pojeinci iz levice koji zastupaju prenošenje naležnosti u javnim politikama na EU usleedim oblastima:

1. Ekonomske intervencije ,kakve su socijalna politika EU ,poreski sistem, politika protiv

nezaposlenosti ,pomod EU siromašnim regionima 2. Društvenopolitičke sloboe kakve su politika EU u oblasti zaštite životne sreine

,veda emokratska ogovornost ,prava građanstva ,ljuska prava, prava potrošača i jednakost polova.

Za očekivati je a pojeinci iz esnog spektra zagovaraju prenošenje naležnosti na EU kakobi se:

1. Ustanovilo ekonomsko slobono tržište ,kakvo je jeinstveno tržište eregulacije i jedinstvena valuta

2. Društvenopolitičke modi kakve su politike EU za borbu protiv trgovine rogom,organizovanog kriminala , politike imigracije i azila i politike bezbednosti i odbrane

Tabela 5.5 pokazuje za koje javne politike su građani , svrstani u različite pozicije ose levoesno, smatrali a treba a bue prenesene na evropski nivo u ve vremenske tačk e.

Građani na levom spektru su više nego oni na esnom bili generalno za to a se na EUprenesu naležnosti u svim oblastima javne politike . No ujenačenost ogovora istanarna ostupanja prikazana u tabeli .otkrivaju a su postojala veda neslaganja užpoltičkog spektra oko politike zaštite životne sreine EU , politike imigracije i politikebezbenosti i obrane nego oko politike eviznog kursa ,politike zapošljavanja ,politikezravlja i blagostanja. .Tokom vremena oigrale su se neke značajne promene :

Prvo, između 1991-1999.goine už celog poltičkog spektra zabeleženo je značajno opaanje

u poršci za naležnosti EU u javnim politikama ,osim za avanje naležnosti EU politicieviznog kursa. Ovo nije bilo iznenađujude imajudi u viu pokretanje EMU 1999.godine ,a u

sklau je i sa logikom političke ekonomije feeralizma koja tvri a postoji visok nivohomogenosti u preferencijama už čitavog političkog spektra kaa je u pitanju politikadeviznog kursa .

Drugo ,1999. goine postojale su vede razlike u stavovima levice i esnice u vedini oblasti javne politike nego što je to bio slučaj 1991.goine uključujudi i politiku eviznog kursa.

Bez obzira na njihove proevropske ili antievropske stavove ,građani EU su poeljeni oko togačime bi EU trebalo a se bavi. . Društvene grupe sa zajeničkim interesima mogu uruživati

snage kako bi lobirale za naležnost EU u pojeinoj oblasti. Ali jenom kaa se ovo ogoi,ovaj proevropski savez de se poeliti na levičarske i esničarske pozicije ,ge de levicaporžavati socijalnu i ekološku regulativu u jeinstvenom tržištu ,a esnica politikederegulacije.

Na kraju vam se izvinjavam zbog svih grešaka u kucanju i slova koje sam pojeo . poz;)

60. Izborno povezivanje kao činilac javnog mnjenja EU

Slika 5.3 pokazuje okvirno pozicioniranje izbornog tela u prostoru pitanja o EU,ge sreištakrugova obeležavaju prosečne pozicije različitih grupa zanimanja prilikom ogovora na va

pitanja iz istraživanja Eurobarometra 1999.goine :



1) gde vide svoju poziciju u dimenziji levica desnica

2) a li poržavaju članstvo svoje ržave u EU

Stavovi po grupama zanimanja ilustruju a je političko tržište EU fragmentirano: intraklasnisavezi ,kakvi su savezi manuelnih radnika sa kvalifikovanim radnicima, belih okovratnika sa

stručnjacima i posloavaca sa vlasnicima malih preuzeda mogu se oržat i zajedno oko

pitanja levih i desnih pozicija ali ukoliko se posmatra pro/antievropska dimenzija, ovakvi

savezi najverovatnije de se raspasti.

Ovo prestavlja probleme za političke partije. Primer su socijalemokratske partije koje sunakon osipanja tradicionalnog biračkog tela sklopile saveze sa grupama koje su im bliskekada je u pitanju dimenzije levica-esnica. Međutim međuklasni savezi ovog tipa nisu orživipo pitanju pro/antievropske imenzije. Konzervativne i emohrišdanske partije traicionalnoprivlače poršku malih biznismena, poljoprivrenika stručnjaka koji su bliski u imenzijilevica-esnica a ualjeni u shvatanju a li je potrebno a evropska unija manje ili više

upravlja.

Kao rezultat političke partije su primorane a zastupaju jenu o ve strategije, kako bi

osigurali a nemaju koknurenciju neke ruge političke partije:

Političke partije mogu obijati a se razlikuju jena o ruge o pitanju ove imenzijetako što de zauzeti ientične stavove.

Političke partije mogu potcenjivati međusobne razlike o pitanju ove dimenzije

obijanjem a se suoče sa pitanjem evropske integracije u omadem izbornomnadmetanju .

Slika 5.4 nam govori a su se pojavila tri obrasca političke utakmice u prostoru pitanja o EU .

Prvi, levi centar i desni centar su proevropski dok su ekstremna levica i ekstremna desnica

antievropske. U ovim sistemima političke partije umerene levice i esnice mogu zastupatiprvu strategiju kako bi što je mogude više umanjile međupartijsku konkurenciju, što značipribližavanje u poimanju pitanja Evrope i ozvoljavanje ekstremističkim pokretima azagovaraju antievropske stavove. . Međutim u ovu grupu trenutno možemo svrstati samosleedih 5 zemalja ( Irska, Austrija, Danska, Holanija, Portugal )

Drugo u Španiji, Grčkoj, Šveskoj i Finskoj esnica je više proevropski orijentisana nego levica

. U Skaninaviji npr na evropsku integraciju se glea kao na pretnju ržavi blagostanja.

Trede u Luksemburgu, Italiji, Belgiji, Nemačkoj, Ujenjenom Kraljevstvu i Francuskoj, levica jeviše proevropski orijentisana nego esnica. U rugom i tredem moelu pitanje Evrope imapotencijal a preraste u raskol u unutrašnjem partijskom sistemu. Ove se partijski lierisuočavaju sa ilemom između pritiska za međupartijskom utakmicom oko pitanja Evrope iteškode u izgranji međuklasnog saveza koji bi mogao oržati osleno proevropsko iliantievropsko stanovište. U ovoj situaciji verovatno je a de biti usvojena ruga strategija : ase umanji značaj Evrope u unutrašnjoj partijskoj utakmici.

61. EU kao pluralističko ruštvo



emokratski eficit U svakom slučaju istinska višestranačka emokratija ne može zaživetiisključivo usle postojanja ogovarajudih pravila.

Potrebno je da :

- političke partije bi trebalo a se takmiče na izborima na EP oko pitanja koja su na političkojageni EU i/ili za političke funkcije EU

- birači bi trebalo a se opreeljuju na osnovu suprotstavljenih političkih platformi ikandidata

- Pobenička opcija bi trebalo a prevee biračke preferencije u konkretne zakonoavne iizvršne mere na evropskom nivou pre svega jeinstvenom elovanju vlaajudih političkihpartija. Saašnja konstrukcija EU ostavlja prostora za napredak i dalji razvoj institucionalnih

mehanizama u promovisanju istinske pluralističke emokratije u EU.

63. Pitanje „emokratskog eficita“ u EU

Prvi članci o emokratskom eficitu su se pojavili 80-ih godina, no mi demo se baviti samostanarnom opšteprihvadenom verzijom emokratskog eficita (Vajler) koja prestavlja setargumenata iz koje izdvajamo 5 osnovnih tvrdnji:

1-Uvedana mod izvršne vlasti/umanjena kontrola nacionalnih parlamenata. Odluke EU pre

svega donose prestavnici izvršne vlasti, akle evropska komisija i ministri vlaa ržavačlanica. Na ovaj način je oslabljena uloga nacionalnih parlamenata

2-Slab Evropski parlament – jačanje značaja evropskog parlamenta nije u ovoljnoj merinadoknadilo pomenuti gubitak nacionalne parlamentarne kontrole, pošto Savet nastavlja a

najačava EP u zakonoavnom postupku kao i prilikom usvajanja bužeta, a treba istadi i agrađani nisu u ovoljnoj meri povezani sa članovima evropskog parlamenta .

3- Nema evropskih izbora – Građani EU nisu u prilici a se izjašnjavaju o politikama EU, osimna perioičnim referenumima o članstvu EU ili reviziji osnivačkih akata. Nacionalni izbori sedobijaju nacionalnim a ne evropskim pitanjima a ni izbori za evropski parlament nisu

evropski.

4-EU je predaleko -Građani nisu u prilici a razumeju EU. Evropska komisija nije ni vlaa niaministracija, a pritom se bira na veoma komplikovan i nerazumljiv način umesto a je bira

narod ili parlament. Savet je jedini zakonodavac u celom demokratskom svetu koji odlukedonosi tajno.

5-Neprincipijelna raznolikost u kreiranju javnih politika.- EU usvaja javne politike koje ne

poržava vedina građana ili čak i vedina ržava članica. Primeri u neprincipijelne raznolikostiu kreiranju javnih politika variraju od neoliberalnog regulatornog koncepta jedinstvenog

tržišta preko monetarne unije i monetarističke evropske ekonomske unije.

Ove tvrnje oštro kritikuju Đanomeniko Majone i Enrju Moravčik. Majone tvri a je EUpre svega regulatorna tvorevina pa se prema tome ne bavi distributivnim politikama ili onim

koje se bave raspoelom vrenosti. Buudi a su sa ekonomskog stanovišta regulatorne

politike pareto-korisne (politike u kojima u krajnjem zbiru dobijaju svi), proces kreiranjapolitika EU treba da bue izvojen u onosu na uobičajen način u sistemima vedinske



Transnacionalne federacije partija su napredovale od osnivanja 70-ih goina. Najznačajnijapromena je institucionalizacija samita liera političkih partija. Ovi sastanci 80 -ih postaju

centralno telo za onošenje oluka o okviru svake feeracije. Sastanci liera partija seorganizuju kad i sastanci Evropskog saveta, oko iste agene, a često i na istom mestu i takolieri partija zauzimaju jeinstven stav pre šefovima ržava ili vlaa. Ovakvo organizovanje,

iako ne ostvaruje veliki uticaj na oluke Evropskog saveta, može poslužiti kao voič uorganizaciji izbora kandidata za predsednika Komisije. Sve u svemu, partijska organizacija na

nivou Evrope je relativno nerazvijena u onosu na nacionalne stranačke sisteme, a partije izčlanica su ključni učesnici evropskih partijskih organizacija. Partije EP se ponašaju poputnacionalnih partija: poslanici EP u sve vedoj meri glasaju po partijskoj lini ji, a sve manje po

nacionalnoj.

66. Izbori za Evropski parlament: nacionalno ili evropsko takmičenje

Prvi opšti i neposreni izbori za EP su oržani juna 1979. i o taa se oržavaju na svaki h 5

goina. Svi su mislili a de ovi izbori ati novi legitimitet EU. Valter Halštajn (Bivši presenikKomisije) je smatrao kako de ovi izbori pospešiti nastanak pravih evropskih političkih partija ia de kampanja za izbore za EP naterati birače a izaberu pravu opciju o kojoj de EPolučivati. Ali, je stvarnost rugačija o ovog optimizma. Razlog tome je što se izbori za EPsmatraju rugorazrenim nacionalnim takmičenjem. Po Rif -u i Šmit-u, izbori za EP teže a seoigravaju oko nacionalnih političkih pitanja, nacionalnih političkih partija, a sve u sklopuborbe za formiranje nacionalne vlae. Nacionalne partije žele a pobee na ovim izborimada bi potvrdile svoj legitimitet uprave nad egzekutivom. Posle nacionalnih izbora svi ostali

izbori (EP, preds. republike, lokalni i regionalni izbori…) su čista kozmetika. Drugorazrenikarakter evropskih izbora ima dva efekta:

1. Zbog manjeg značaja izbora za EP („rugorazreni izbori“) manja je izlaznost građana 2. Pošto se na izborima za EP glasa o učinku i rau nacionalnih vlaa, građani iz inata

glasaju rugačije nego što bi glasali a se izbori za nacionalne vlae i EP oržavajuistovremeno. Za ovakav ishod glasanja bitna su dva razloga:

- Izbori za EP pružaju građanima priliku a glasaju iskreno i iz srca nego strateški ipragmatično. Zato glasaju za manju partiju koje je bliža njihovim uverenjima nego zaveliku partiju koja ima vedi koalicioni potencijal i u mogudnosti je a obrazuje vlau

- Izbori za EŠ omogudavaju građanima a izraze nezaovoljstvo partijom ili partijama u

vladi glasanjem za neku od stranaka opozicije.

U oba navedena razloga su posledice preorijentacija u glasanju takve, da velike partijegube glasove na izborima za EP, ok opozicione i male partije obijaju više glasova.

Ove pretpostavke potvrđuju rezultati izbora za EP. Prvo, procenat građana koji su glasalina izborima za EP opao je sa 70% 1984., na 59% 1994., i 45% 2004. goine. Povedala se irazlika u izlaznosti na nacionalnim u odnosu na izbore za EP. Tabela 6.4 (192 str),

pokazuje a u članicama ge su nacionalni izbori paralelni sa izborima za EP ili ge jeglasanje obavezujude, prosečna razlika u izlaznosti između nacionalnih i EP izbora jeuvedana sa 25% 1989., na 29% 1999. Drugo, analize potvrđuju a građani glasa jurugačije na izborima za EP ukoliko se nacionalni izbori ne oržavaju istovremeno.

Glasači menjaju opreeljenje na izborima za EP ukoliko se ti izbori najčešde oržavajuusre nacionalnog izbornog ciklusa koji u vedini ržava članica traje 4 goine. Ovi



pokazatelji međutim nemaju veze sa Evropom per se. Ljui zaista misle a je EP bitan, alimisle a ovi izbori nisu toliko značajni za nacionalnu politiku i ljui žele a time„opomenu“ vlaajudu vedinu u svojoj ržavi. Ipak moel rugorazrenih izbora ni jeopšteprihvaden: 1. Frenklin dokazuje da u odnosu na izlaznost nema ozbiljnijeg pada izlaznosti za izbore

za EP zbog manjeg broja ržava ge je ovo glasanje obavezujude, paa izlaznosti i nanacionalnim izborima, proširenjem EU ržavama ge je izlaznost inače slabija.Blonel, Sinot i Svenson, se usresređuju na motivaciju za glasanje i olaze opoataka a se ne smeju zanemariti ni stavovi glasača o Evropi kaa se pojeiniprotive članstvu svoje zemlje u EU, kaa imaju negativan stav prema EP ili ne znajudovoljno niti o EP ili EU uopšte.

2. Privrženost glasača pitanjima evropske integracije ima uticaja na izbor partije koju debirači poržati. Na primerima Danske, Francuske i VB se pokazuje a antievropskepartije uzimaju glasove velikim „integracijski“ nastro jenim partijama. Ferara i Vajsupt

pokazuju a nije bitno a li je partije evropska ili antievropska ved a li ima jasnu i

koherentnu politiku prema EU.

Iako smo videli tvrdnje protiv modela o drugorazrednim izborima, ipak tvrdnje ovog modela

ostaju nedodirljive. Ovo utiče na kapacitet evropskih izbora u smanjenju emokratskogeficita EU. Uprkos uvedanim naležnostima EP kako zakonoavnim (protiv Saveta) tako iizvršnim (protiv izbora i ogovornosti Komisije), ovi izbori se obijaju takmičenjemnacionalnih partija. Kao što Rif kaže, nacionalna izborna scena je i alje prvorazrena sve oknacionalne stranke ove izbore koriste kao sredstvo u osvajanju vlasti na nacionalnom nivou.

67. Referenumi oko „evropskog pitanja“

Postavlja se pitanje da li su referendumi o problemima u stanju a bolje iskažu uverenjabirača nego što to može EP? Tabela 6.5 (str 195) pokazuje a je u 22 ržave oržano 40referenuma o EU pitanjima. 30% ovih referenuma je oržano u Danskoj i Irskoj. Iakoproevropska strana teži a pobeđuje na ovoj vrsti takmičenja, to nije slučaj u poslenjevreme. Varira izlaznost na ovim referenumima, kao i učestalost pobea antievropske opcijena njima. Batler i Rejni napominju da referendumi dovode do rezultata koji su u nesaglasju

sa istraživanjima javnog mnjenja oržanim nekoliko meseci pre glasanja. Razlog za to možebiti u činjenici a su stavovi o kompleksnim pitanjima najčešde nešto mekši, te je na njihmogude lako uticati argumentima u poslenjim neeljama kampanje, pošto birači reaguju na

„mig“ partija ili interesnih grupa. Frenklin i rugi sugerišu a referenumi funkcionišu sličnosa izborima za EP. Posmatrajudi irske,anske i francuske referenume o potvrđivanjuUgovora iz Mastrihta oni olaze o zaključka a u ovim slučajevima nije bio presu dan stav o

EU, ved porška ili protivljenje stranci ili strankama u vlai (Francuska glasala za EU, zato štone voli Miterana :D, moroni). Sjun i Svenson smatraju da individualni nivo znanja o EU nema

nikakvog uticaja na učešde ili način na koji su pojeinci glasali na referendumu u Danskoj

1992. (Danci potvrili Mastriht, zato što je referenum oržan u toku „meenog meseca“popularnosti socijalemokrata posle pobee na opštim izborima). U svakom slučaju,potvrđeno je a stavovi prema EU igraju oređenu ulogu u ishodu referenduma. Sjun i drugi

okazuju a u anskom slučaju, partije protiv EU pre bile u stanju a mobilišu glasače nego

one koje su bile za EU. Oni tvrde i da je promena stava medija o EU, (koja je pratilakompromis o ugovoru postignut na edinburškom Evropskom savetu u ecembru 1992), bila



krucijalna prilikom uveravanja 47.000 građana a promene mišljenje u pauzi između ova vaizjašnjavanja (btw. ovaj referenum u Danskoj je oržan va puta zareom, prvi je propaopošto su konzervativci i liberali pukli, a drugi su one medeni mesec socijaldemokrate dobile).

Dauns nui slično objašnjenje obijanja građana Danske a se uvee euro 2000. PopularnostPola Nirupa Rasmusena (premijera Danske), nije pomogla. Negativna kampanja i

antievropski mediji su pokrenuli raspravu zaštite nacionalne suverenosti, pokvarivši pokušajvlae i opozicije a se raspravlja o ekonomskim aspektima uvođenja evra. Sali, sličnimputem, tvri a je percepcija EU bila o presunog značaja prilikom glasanja na referenumuo članstvu Norveške u EU 1994. Prvi negativni referenum o potvrđivanju Ugovora iz Nice2001. je nateralo Sinota a tvri kako je uprkos ogromnoj poršci EU, o strane irskih birača,negativna kampanja bila uspešnija o pozitivne. Prema tome, referenumi u EU se bave i

omadom i evropskom politikom. Šnajer i Vajtsmen pružaju objašnjenje ovom stavu. Poštobirači nisu svesni promena koje nosi revizija osnovnih ugovora ili članstvo u EU, oni de glasatipo poverenju nosiocima negativne ili pozitivne kampanje. Ako podjednako veruju obema

stranama, manje su šanse a de se referenum baviti popularnošdu vlae. Ipak, ukoliko vlaa

ne uživa poverenje, birači ovo mogu kazniti na referenumu. U oba slučaja, birači su u ilemida li da kazne ili nagrade vladu i glasaju iskreno o pitanju pred njima. Sajmon Hag na tragu

prethone vojce, previđa kako institucionalni kontekst u kojem se referenum ovija utičena glasače a li de glasati strateški ili prema uverenjima:

1. Izvesno je a ukoliko ustavom bue previđeno oržanje referenuma u sreištutakmičenja između vlae i opozicije. Drugačija je situacija kaa referenum pokreneopozicija sa medijima. Za vladu je manje opasno da izgubi na zakonski obaveznom

referenumu nego na onom koji je zatražila opozicija. 2. Referenum de se manje baviti političkim akterima na nacionalnom nivou, kaa su

njegovi rezultati obavezujudi za elite, ok na rugoj strani prosta ili namodna vedinamože u potpunosti izmeniti referenumski rezultat. Kaa glasanje nije obavezno,građani mogu glasati protiv vlaa ili što su iskreno protiv pitanja na referenumu ilizato što su protiv vlae, a uprkos tome se naali preokretu referenumskog rezultatau parlamentu. Birači zato mogu manje kazniti vlau na obavezujudem nego naneobavezujudem referenumu.

3. Referendumi u EU utiču na stavove vlaa i birača prema EU, što samim tim imakonsekvencije po javne politike u EU :

- Oržavanje referenuma o reviziji osnivačkih ugovora, povedava rizik o obacivanjarevizije (ojačava se ovim pregovaračka pozicija onih ržava koje moraju oržavatireferenum, ge su birači kritični prema EU, nego u onim zemljama ge se revizija ougovorima EU izglasava u parlamentu

- Referenumi imaju „vedu mod ubeđivanja“ nego izbori za EP. To zahteva veduinformisanost birača o revizijama ugovora. Referenumi u EU utiču na porškuintegraciji u meri u kojoj javnost prihvata oluke vlaa iz omena EU, čime seuvedava legitimnost cele EU. Više referenuma, više legitimne porške EU integraciji.

- Postojedi evropski izborni mehanizmi ne omoguduju građanima da izraze svoja uverenja o

evropskoj integraciji. Izbori za EP nemaju i alje ovakvu mogudnost, ok referenumi imaju,ali građani na njima glasaju strateški. Referenumi o EU se i alje voe oko velikih ustavnihpitanja, pre nego o levoj ili desnoj orijentaciji politike unije. Uzimajudi u obzir autentično

evropsko izborno takmičenje, između evropskih pokreta, a ne nacionalnih partija, opitanjima kontrole evropske egzekutive ili o priroi i saržaju evropskog zakonoavnog



plana, birači de se postaviti na isti način prema ovim pitanjima. Stoga, je izazov stimulisatipartije a se takmiče a birače a se opreeljuju za pitanja iz omena EU, a ne za omadupolitiku i političare.

68. Pravci i prelozi jačanja emokratije u EU: uticajniji Parlament

EU je od 80-ih stalno u stanju reformisanja. Lieri EU su tvrili, pre svake pregovore o vedinireformi, a de pokrenuti pitanje ogovornosti EU (kao i u slučaju Deklaracije Evropskogsaveta iz Lakena ecembra 2001) sazivanjem Konventa o buudnosti Evrope. Ovo pitanje je

ubrzo bilo potisnuto na rugo mesto. Pregovarači su se fokusirali na pitanja naležnosti iefikasnosti EU, ko de biti obitnik, a ko gubitnik ovih reformi. Prva oblast ge su planiranereforme o emokratskoj ogovornosti EU su naležnost i uticaj EP. Mod EP, a utiče narezultate javnih politika je uvedana suštinski o 1980. goine. Više naležnosti koje ima EP,ovoi o vede inicijative a se izvrši poela raa unutar njega, i nametanja prilikomoblikovanja rezultata javnih politika. Meijska pažnja je povedana (polit. borba oko smeneSanterove komisije 1999. i odbijanje direktive o preuzimanju 2001.). Zbog sistema kontrole i

ravnoteže u EU ovakav razvoj ogađaja u EP imao je ograničen omašaj. Onaj ko pobei iliizgubi na izborima za EP ima zanemarljiv uticaj na pravac razvoja javnih politika EU. Ova

situacija se može izmeniti:

1. Čak i bez revizije osnivačkih ugovora, rezultati izbora za EP bi bili značajniji kaa bi onbio rugačije organizovan. Kaa bi se ključne parlamentarne pozicije elile poproporcionalnoj osnovi (svaka partija obije po preseavajudeg obora i upravljanjeprocesom izveštavanja) u sklau sa brojem osvojenih mesta na poslenjim izborima.Ukoliko su mod i resursi poeljeni po principu winner takes all ili winer takes mostbasis ona de najveda grupacija de imati najvedu kontrolu na raom EP. Ovako je

ulog na izborima vedi.2. Dalje jačanje uloge EP povedade uloge na izborima za njega. Preloženi Ustav de

proširiti proceuru saolučivanja na sve oblasti prava EU i pružide mogudnosti vediniu Parlamentu a utiče na izmene svih bužetskih stavki, a ne samo „neobaveznih

troškova“ prilikom usvajanja bužeta. Trenutno EP nije u mogudnosti a se otaknezajeničke poljoprivrene politike (CAP), s obzirom a su srestva za sprovođenje ovepolitike obuhvadene stavkom „obaveznih troškova“ iz bužeta EU.

Ukoliko rezultati izbora nisu o marginalnog uticaja na kreiranje politike u EU, birači i strankede ove izbore smatrati šansom za uticaj. Još jean način izmene saašnjeg stanja, pore

prethona va jeste i ovođenje u vezu izbora za EP sa izborom Evropske komisije.

69. Izbor Evropske komisije: parlamentarni ili presenički moel

Na nacionalnim izborima, glavna borba se voi za mesto šefa izvršne vlasti, buudi a on imanajvedi uticaj na njen program raa.. U slučaju EU ovu osobu prestavlja presenikEvropske komisije. Sporazumni izbor predsednika Evropske komisije koji zahteva

jenoglasnost među šefovima vlaa, sličniji je izboru šefa neke međunarone agencije negouobičajenom izboru šefa vlae. Ugovori iz Mastrihta i Amsterama približili su način izborapredsednika Komisije traicionalnom, parlamentarnom, moelu ajudi EP mogudnost vetaprilikom izbora kaniata za presenika Komisije kojeg su preložile vlae ržava članica.

Međutim i ovakav postupak omogudava vlaama a nametnu svoj izbor. Ugovor iz Niceuvodi postupak izbora presenika kvalifikovanom vedinom u Savetu. Ova izmena, iako se



inustrijskih i trgovinskih uruženja, u cilju irektnog pristupa biznisa EU institucij ama.

Organizacije koje zastupaju ifuzne interese su malobrojnije, ali prisutne. Više o 300interesnih grupa zastupa javne interese (potrošače, ekološke grupe, feministkinje – dobro

aje prava žena…), sinikate i javni sektor. Ima i velikog broja strukovnih uruženja kojaprestavljaju zanimanja poput računovođa, lekara, avokata, prosvetara i novinara…Ima i

interesnih grupa za teritorijalno definisane interese i to preko svojih kancelarija (lokalne iliregionalne uprave), uruženja regiona i interesnih grupa u Briselu. EU je priznala, što se tičeinteresa poslovne zajednice, grupe kao npr. Evropsku konfederaciju industrije i sindikata.

Druge grupe su sektorskog tipa (npr. hemijska inustrija), a one trede specifičnog tematskogokvira (životna sreina i ženska prava). Članstvo u ovim grupama je korporativnog karaktera(članovi subjekti koji zastupaju organizacije a ne hiljae i hiljae građana). Pošto i u okviruovih organizacija postoji sukob interesa, to pokazuje da su one manje koherentne.

Procenjuje se da u EU ima o 10 o 30.000 zaposlenih u interesnim grupama „civilnogruštva“. Inikator aktivnosti ovih grupa se oglea u famoznom izavanju 3.400 goišnjihpropusnica koje je izao EP (čime se ovaj čovek bavi…gospoe). To znači a se na kreiranje

politika EU utiče kako spolja tako i iznutra.

72. Organizacija privatnih i poslovnih interesa u EU

Lobiranje privatnih firmi u političkom procesu je premešteno sa nacionalnog nivoa.Uvođenjem jeinstvenog evropskog tržišta, tržišni stanari i ekonomska i socijalna

regulativa se uvoe na evropskom nivou, pa se težište lobiranja prebacuje na evropskuravan. Subjekti poslovnih interesa su aktivno promovisali pojavu novih regulatornih

ovlašdenja u Briselu i otvoreno nastupale za uklanjanje prepreka slobonom protoku roba,

usluga i kapitala među članicama. Ovaj pristup se nalazi u srcu neofunkcionalističkih teorijaevropske integracije 50-ih godina, kada su interesi poslovne zajednice bili prvi koji su se

orekli lojalnosti svojoj ržavi u korist evropske naležnosti u sektorima koji nisu bili

obuhvadeni osnivačkim ugovorima (Haas). Multinacionalne kompanije su vršile pritisak nasvoje vlade i Evropsku komisiju da se sa integracijom nastavi zbog izlaska iz recesije 70-ih

goina. Najveda grupa po broju zaposlenih je Savet evropske hemijske industrije (CEFIC) koji

zapošljava više o 80 ljui. Mnoge o poslovnih grupa su nacionalna uruženja,prestavništva privatnih preuzeda ili evropska uruženja u pojeinim sektorima poputCEFIC, Konfederacije strukovnih poljoprivrednih organizacija u Evropskoj zajednici (COPA).

Prisutno je i nekoliko modnih međusektorskih uruženja: Unija inustrijalaca i posloavaca(UNICE), Centralna asocijacija nacionalnih poslovnih uruženja, Uruženje privrenih komora(EUROCHAMBRES); Evropski okrugli sto inustrijalaca (ERT), obor američke privrene

komore (AMCHAM-EU), i Evropsko uruženje zanatskih malih i srenjih preuzeda (UEAPME)(naučiti par ovih i bide kul). UNICE – konfederacije 32 nacionalne poslovne federacije iz 22

evropske ržave. Osnovana 1958. Kancelarija UNICE u Briselu ima 30 stalno zaposlenih, a ima

još oko 1.000 službenika u mreži obora i ranih grupa. Ima zapaženu ulogu u procesukreiranja javnih politike EU. Prestavnici UNICEa se svakonevno sastaju sa službenicimaEvropske komisije i UNICE reovno šalje preloge okumenata EU institucijama. UNICE imaproblem što njeni članovi imaju alternativne kanale zastupanja, ako provale a preko nje nemogu ostvariti interese. Jean o tih kanala je ERT (osnovan 1983). Članstvo u ERTu seostvaruje pozivom, 2004. je obuhvatala 45 preuzeda iz različitih sektora. Njene članice suimale zajenički promet o 850 milijari evra i 4.000.000 zaposlenih širom sveta. To je

„krem“ evropskog biznisa. ERT je prvo svoju pažnju fokusirao na projekat je instvenogevropskog tržišta. On je još o 80ih goina elovao sa AMCHAM -EU i UNICE u sklopu „velike



prestavljene u Briselu još o 70-ih, ali su kasnije tek 80ih počeli a se organizuju i okupljajuu korak sa reformom regionalne politike EU. Reforma strukturnih fondova iz 1988. vodila je

ka tome da Komisija i regiona svesno „zaobilaze“ nacionalne vlae. S jene strane, Komisija je tražila a regioni buu uključeni u postupak prelaganja, usvajanja, i primene regionalnepolitike. S druge strane, oni koji su zastupali regionalne interese su koristili svaku priliku da

zaobiđu svoje vlae, koje su najčešde bile opozicionog političkog stanovišta ili su težile sasmanje nacionalna finansijska izvajanja za regione. Voedi princip EU politike za regione

jeste partnerstvo Komisije i regionalnih uprava. Regionalna tela podnose predloge

finansiranja irektno Komisiji, a srestva se prosleđuju irektno regionalnim vlastima, prekovlainog trezora ili uprave za javna pladanja. Regionalna uprava je ogovorna za primenusvojih okvirnih programa, uz nazor službenika Evropske komisije

75. Nastanak i uloga Komiteta regiona (ovo i prethono pitanje pričati u paru pošto sukratka)

Zvanično učešde regiona u kreiranju politike EU je institucionalizovano stvaranjem Komitetaregiona, usvajanjem Ugovora iz Mastrihta. Komitet regiona je zamenio Konsultativni savet

regionalnih i lokalnih vlasti (CCLRA) koji je osnovala Evropska komisija 1988., kao deo novog

režima regionalne politike. Članove konsultativnog saveta su imenovale 2 evropskesupranacionalne asocijacije: Skupština evropskih regiona (AER) i Savet evropskih opština iregiona (CEMR). U kasnije stvorenom Komitetu regiona, ova 2 uruženja zamenjena suprestavnicima regionalnih i lokalnih uprava iz ržava članica. Neke je imenovala nacionalnavlaa (V.Britanija), ali je vedina nezavisna u odnosu na centralnu upravu i predlagala su ih

subnacionalna tela.( francuske regionalne skupštine ili nemački leneri). Ugovor iz Mastrihta je precizirao da Komitet regiona treba da bude konsultovan ne prilikom usvajanja i primene

regionalne politike EU, ved i u svim politikama i oblastima koje su umešane u evropsku

ekonomsku i socijalnu koheziju. (Zajenička poljoprivrena politika i Zajenička saobradajnapolitika). Ovaj eo saa se više uklapa uz prethono pitanje: Postojanje EU naležnosti uoblasti regionalne politike i plansko finansiranje, kao i činjenica a Komisija poržavaregionalno prestavljanje, nisu jeino objašnjenje različitih nivoa mobilizacije regionalnihinteresa. Drugi činilac jeste postojanje traicije privatnog/pluralističkog ili o ržavefinansiranog korporativnog interesnog prestavljanja u ržavama čiji su regioni sastavni eo.Regioni koji hode kancelariju pri EU ne žele to zbog EU naležnosti, ved zbog svojenaležnosti prema nacionalnoj vlai ržave iz koje su. Zato nemački leneri ili belgijskifeeralni regioni imaju svoje kancelarije u Briselu. Ti regioni su čak, primorali vlae a ihuključe u elegacije u Savetu EU, ako se nevni re tiče regionalnih aktivnosti. Francuska i

V.Britanija imaju više regionalnih interesnih grupa kao centralizovane ržave nego ostale.Konačan isho ovoga je nastanak sistema upravljanja na više nivoa – multilevel governance –

u okviru kojeg javne politike nastaju u interakciji regionalne, nacionalne i evropske instance

olučivanja. Upravljanje na više nivoa je zato prvo razvijeno u istraživanju regionalne EUpolitike. Ovaj moel nivoa je postepeno prerastao u opšti moel olučivanja u EU. Ali teškodemo neku teoriju o EU zasnovati na primeru regionalnih politika pošto je Komitet regionamarginalizovan u odnosu na ostale javne politike. Biznis grupe, radnici i socijalne grupe imaju

u vedini slučajeva vedi uticaj na stvaranje javnih EU politika. Sa ruge strane mnogi tvrekako je ovaj moel upravljanja na više nivoa uticao na stvaranje vedeg broja instanci za

pogađanje prilikom kreiranja EU politika, a istovremeno ne prestavljaju ni sistem EU,

shvaden kao sistem na 3 nivoa. Da zaključim, najvedi eo aktivnosti lobiranja preuzimajupojenačna preuzeda, nacionalna i evropska uruženja koja zastupaju interese poslovne



manjoj meri pluralističke i korporativne olike. Da li de pomeranje sukoba interesa nanacionalni nivo imati uticaja na javni ili privatni interes na EU nivou, zavisi isključivo opristupa nadnacionalnih udruženja nacionalnim onosiocima oluka. Šnajer i Balc pokazujua privatni interesi teže buu uticajniji o javnih u postupku oblikovanja nacionalnepregovaračke pozicije u pregovorima o konačnom Komisijinom prelogu propisa. To znači a

zastupanje interesa na nacionalnom nivou ne mora uvek imati vede izglee a zaštiti javniinteres, nego da se zastupa direktno na EU nivou.

77. Interesne grupe u procesima globalizacije i evropeizacije – Aleksanar Lazovid

Javni i privatni interesi u Evropi s aspekta tražnje, suočeni su sa transformacijom ekonomskihi političkih institucija, koja traje o 60-tih godina XX veka. Prvo, globalizacija privrede sa

ekspanzijom prekogranične trgovine i kretanjem kapitala promenila je traicionalne moeleodnosa rada i kapitala u Evropi. Ukidanje carinskih prepreka koje je dovelo do globalizacije

robnih tržišta, primoralo je preuzeda a se takmiče na međunaronim tržištima i a teženovim strategijama za postizanje konkurentnosti. Ove strategije uključuju prekograničnitransfer, integrisanje, zajenički kapital, specijalizaciju i iversifikaciju. Da bi preživelapreuzeda moraju a se formiraju na multinacionalnom nivou.

To je proizvelo nove onose između privrenih učesnika i vlae. MK su manjezainteresovane za obezbeđivanje nacionalne sigurnosti za svoje proizvoe i tržišta nego zatransnacionalne politike koje de im omoguditi a povedaju prouktivnost. Pojeinačnapreuzeda u Evropi postala su manje zainteresovana za političke procese na nacionalnomnivou, a nacionalna poslovna uruženja sve više su zainteresovana za iniviualan I irektanpristup regulatorima tržišta, bez obzira a li su oni na regionalnom, evropskom ilimeđunaronom planu. Zbog toga evropska integracija (evropeizacija) I globalizacija

porivaju sposobnost ržava a uključe poslovne učesnike u konsesualni moel zastupanjainteresa u nacionalnom sistemu.

Drugo, mogudnosti za socijalne i ekonomske interese u Evropi transformisane suakumulacijom I koncentracijom funkcija regulacije tržišta na evropskom nivou, posebno u

Komisiji. Preuzeda su zainteresovana za pravila u oblasti proizvonje, istribucije I razmeneroba, proizvoa I usluga na tržištu. Ona nisu zainteresovana za glavne prioritete u javnojpotrošnji, poput zravstva, prosvete I socijalna pitanja, koja ostaju ržavi. MK su brzoshvatile a centralizacija regulisanja tržišta u institucijama EU znatno smanjuje transakcionetroškove poslovanja u Evropi, zato su one bile najglasniji zagovarač jeinstvenog tržišta Iučvršdivanja pozicije Brisela kao centra lobiranja.

Opreeljenost preuzeda za regulisanje tržišta na evropskom nivou razlikuje se poinustrijskim sektorima. Ona zavisi o toga kolika je pretnja o konkurencije preuzeda izvanEU, kao I o troškova transakcije prenosa srestava. Inustrije sa jakom konkurencijom I

visokim troškovima transakcije (automobilska I avioinustrija) prve su počele a propagirajuevrointegracije.

Sa ruge strane, sa jeinstvenim političkim centrom koji reguliše evr.tržište, i cenamobilisanja neposlovnih interesa se smanjila. Oni su takođe irektno usmereni ka Briselu,umesto ka svojim nacionalnim ržavama. Npr.kao ogovor na eregulativne politike

britanske konzervativne vlade tokom 80-tih, brit.sindikalni pokret postao je jedan odnajvedih sponzora ETUC aktivnosti.



Zona bezbenosti je označena kao skup zajeničkih politika za borbu protiv kriminala,

posebno terorizma, trgovine ljuima, oružjem i rogom i protiv korupcije i pronevere.

Zona prave je efinisana kao jenak pristup pravi za sve građane EU, porazumevala jesaranju između vlasti ržava članica u građanskim stvarima i ustanovljavanje minimuma

zajeničkih pravila koja su obuhvatala kriminalne ranje, krivične proceure i kazne.

U planu je naveen niz konkretnih pitanja javne politike kojima de se EU baviti usvakoj od ovih oblasti i okvirni vremenski raspored za postizanje dogovora o javnim

politikama koje su s tim vezi. Ogovarajudi na akcioni plan, Komisija je 2000. formirala,,tabelu rezultata’’, kojom je želela a informiše građane EU o razvoju u ovoj oblasti i a ržipo kontrolom vlae rž.članica, iznosedi poatke šta je preuzeto o kog atuma i šta joštreba uraiti. Do 2004. napreak ržava prema istinskoj zoni sloboe, bezbenosti i pravde

bio je neujenačen.

81. Sloboa kretanja lica; uloga Sporazuma iz Šengena

Ugovor iz Rima ustanovio je slobodu kretanja ljudi kao osnovni cilj EEZ, ali je ova

oreba izvorno primenjivana samo na ekonomsku prekograničnu aktivnost. Državljani jene rž.članice EU imaju pravo a traže posao, borave i pružaju ili primaju usluge nurugoj rž.članici. Sekunarnim zakonoavstvom i presudama Evropskog suda pravde ta

prava su proširena i na one koji nisu ržavljani EU, a koji zavise o ržavljana EU (supružnici ieca ržavljana EU), kao i na neka ekonomski nezavisna lica koja nisu ržavljani EU (ljui kojiimaju para i nisu na teretu ržavi prijema, poput stuenata (ne znam što nas),samozaposlenih it.). Postoje va ograničenja ovih prava. Prvo, ne primenjuju se upotpunosti na ržavljane tredih zemalja, čak i ka su u braku. Drugo, ržave mogu a

zabrane ulazak ržavljaninu ruge rž.članice EU (još o Rimskog ugovora),ako onpredstavlja potencijalnu pretnju nac.bezbednosti, javnom zdravlju i javnoj politici. Na

osnovu ovih oreaba rž.članice su zaržale svoje unutrašnje granične kontrole.

Ukianje fizičkih barijera slobonom kretanju roba i lica kasnije je postalo centralni

eo programa jeinstvenog tržišta. U beloj knjizi Komisije (1985) ,,Kompletiranjeunutrašnjeg tržišta’’ (Completing the Internal Market) naveeno je potpuno uklanjanjeunutrašnjih graničnih kontrola i granica do 31.12.1992. U uklanjanju kontrole na slobodno

kretanje lica nije napravljen veliki napreak, jer vedina rž.članica nisu bile voljne a ukloneove unutrašnje kontrole bez prethonog usklađivanja pravila o prelasku spoljnih granica EU,poput zajeničkih pravila o izdavanju viza i politike azila. Savet nije uspeo da postigne

dogovor o ovim pitanjima zbog njihove osetljivosti.

U međuvremenu,1985. Francuska, Nemačka i zemlje Beneluksa su potpisaleSporazum iz Šengena. Ovo je bio sporazum o međuvlainoj sa radnji, izvan okvira ugovora

EU, o potpunom ukianju graničnih kontrola između potpisnica. Konvencija o primeni jeusvojena 1990. Italija, Španija, Portugal i Grčka su potpisale 1992. a Danska, Šveska, Finskai Norveška (Norijska pasoška unija) 1995. Šengenska konvencija je stupila na snagu

26.marta 1995. a Francuska je obijala a ukloni sve svoje granične kontrole po izgovoromda Belgija i Holandija nisu formalno usvojile javne politike za prevenciju trgovine drogama.

Ugovor iz Amsterdama uveo je dve glavne izmene kada je u pitanju slobodno kretanje

lica. Prvo, o Saveta je traženo a ukine kontrole za ljue koji prelaze unutrašnje granice,bilo a su ržavljani EU ili ne, u roku o 5 goina o stupanja na snagu Ugovora. Drugo,



protokolom koji je pripojen Ugovoru o EU, Ugovor iz Amsterama je inkorporisao Šengenskisporazum u pravni okvir EU. Savet je, uz jenoglasno olučivanje, postao glavnozakonoavno telo prema pravilima Šengena,a sekretarijat Šengena je postao eogeneralnog sekretarijata Saveta. Olučivanje je veoma tajanstveno. ESP ima pravo

jurisikcije u nekim olukama (nema u pitanjima rea i zakona ili unutrašnje bezbenosti

proisteklih iz Sporazuma), a EP nema formalno pravo da bude konsultovan.

Orebe se ne primenjuju na sve članice EU. VB, Irska i Danska su dogovorile niz

rezervi. VB i Irska (koje su u pasoškoj uniji) ostale su izvan svih aspekata novog Naslova IV (izprethonog pitanja) i Šeng.sporazuma, ali se mogu uključiti u pojeinačne preloge na ahoc osnovi. Danska ne učestvuje u Naslovu IV i orekla se mogudnosti a učestvuje upojeinačnim prelozima, ali Danska je članica Šengena (zaržala pravo a ne učestvuje ubilo kojim novim prelozima javne politike) i učestvuje u orebama o zajeničkimpolitikama viza.

Nakon proširenja EU 2004. građani tih zemalja nisu omah obili potpunu sloboukretanja po EU. Zbog straha starih članica o imigracije, at je prelazni perio o 2006. ukojem de kretanje biti ograničeno, nakon čega bi se ta oluka preispitala. Sličan prelazniperiod je nametnut Španiji i Portugalu 80-tih, ali se ubrzo odustalo, jer se nisu ispunila

previđanja o povedanju njihovih imigranata, čak su se i smanjila zbog povedanja stanarau matičnim zemljama. Danas vlae nekih starih članica pokušavaju a privuku kvalifiko vane

ranike migrante, zbog neostatka njihovog mlađeg stanovništva. Mnoge zemlje su najavileuklanjanje prelaznih sporazuma 2006. (što su i učinile).

82. Građanstvo EU (osnovna prava i sloboe)

Osim slobode kretanja, Ugovor iz Rima ustanovio je nekoliko ekonomskih prava zagrađane članica EU. Ugovor je postavio ograničenja na stepen ržavne intervencije uprivatne ekonomske onose, putem pravila o ržavnoj pomodi, zajeničkom tržištu i politicikonkurencije. Stavljena je van zakona ekonomska diskriminacija po nacionalnosti i polu.

Ientifikacija građana sa EU ne može a se garantuje samo ekonomskim pravima. Nasamitu u Parizu 1974. prvi put je raspravljano o ieji oavanja političkih i građanskih prava.U pripremama JEA 1984. u Aonino izveštaju, istaknuto je a ,,narona Evropa’’ treba abude postignuta razvijanjem kulturnih, obrazovnih i politika identiteta, uz finalizaciju

jeinstvenog tržišta. 1990. na sastanku Evropskog saveta u Rimu, španski premijer FelipeGonzales uz poršku ostalih šefova vlaa dogovorili su da ugovor o EU treba da ustanovi

građanstvo EU. Ono se efiniše ovako:

Građani EU su ržavljani rž.članica EU (Građanstvo EU de opunjavati, a ne zamenitinacionalno ržavljanstvo)

Građani EU imaju pravo a se nastane bilo ge u EU

Građani EU imaju pravo da glasaju ili budu kandidovani na lokalnim ili izborima za EP

bilo gde da su nastanjeni u EU

Građani EU u tredim zemljama imaju pravo na konzularnu zaštitu o ambasae bilokoje rž.članice EU

Građani EU imaju pravo peticije u EP, pravo a se žale ombusmanu EU, a pišu bilo

kojoj instituciji EU na bilo kom zvaničnom jeziku EU



Mora postojati zajenička politika azila koja u potpunosti poštuje orebe Ženevskekonvencije i obaveze rž.članica koje proizlaze iz međunaronih ugovora

Tokom 2000.i 2001. Komisija je usvojila više kominikea, uz obilje zakonodavnih

preloga o položaju ržavljana tredih ržava koji rae u EU, pravu ržavljana tredih lica naspajanje poroica, statusu ugoročnog boravka za strance koji borave u rž.članici uže o 5

goina, prijemu stuenata, osoba na stručnoj obuci i volontera, program finansijske itehničke pomodi tredim ržavama u vezi sa migracijama i azilom.

Savet je 2001. usvojio uputstva o minimalnim stanarima za privremenu zaštitu licaraseljenih na osnovu ekonomskih, političkih ili prironih nepogoa, a koji nemaju pravo na

status azilanata. 2003. je usvojio uputstvo o minimalnim standardima za prijem azilanata

(zahtevana zravstvena zaštita, smeštaj, obrazovanje i pristup tržištu rane snage)

EU saa oređuje kako rž.članice oeljuju azil, vize i privremenu zaštitu za strana

lica. Članice još uvek kontrolišu vedinu aspekata politike imigracije npr. ko može obitiržavljanstvo. Međutim, javlja se pritisak za zajeničkim imigracionim politikama, zbognedostatka radne snage.

84. Policijska i pravosudna saradnja + 85. Evolucija Instrumenti vođenja politike u Tredemstubu

Evropski savet je 1975. ustanovio Trevi grupu (po fontani) za saranju izmeđuministara unutrašnjih poslova i policijskih agencija, koja bi se bavila borbom protiv terorizma.Ona formalno nije bila deo institucija EU. Glavne aktivnosti bile su joj razmena informacija o

teroristickim aktivnostima, bezbenosni aspekti sistema vazušnog saobradaja, nuklearneelektrane i saradnja u razvoju taktike i opreme za borbu protiv terorizma, da bi 80-tih bile

proširene na borbu protiv huliganstva na tekmama i teških međunarono organizovanihkrivičnih ela (trgovine rogom, oružjem, pljački banaka). 1988. pokrenut je Trevi projekat1992, kako bi se proučile posleice programa jeinstvenog tržišta na prekogranična

bezbednosna pitanja.

Ugovorom iz Mastrihta institucionalizovana je Trevi grupa putem odredbi o saradnji u

oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova (JHA)(tredi stub EU). Osim orebi o imigracijama iazilu, ove odredbe su obuhvatile i pravosudnu saradnju u građanskim i krivičnim stvarima,carinsku saradnju u prevenciji terorizma, trgovine drogom i dr, kao i formiranje Evropske

policijske službe (EUROPOL). Ovo je bila institucionalizacija postojede prakse međuvlainogdelovanja. Komiteti Trevi grupe postali su radne grupe COREPER-a (olučivanje jenoglasno,

Komisija, EP i ESP isključeni).

Napreak je bio spor, uglavnom putem neobavezujudih instrumenata. Ministripravosuđa i untrašnjih poslova usvojili su akcione planove (obavezujude) za borbu protivzavisnosti o roge, organizovanog kriminala, trgovine ljuima, iskorišdavanja ece ifubalskih huligana (poput Steva), ali oni nisu stvorili zajeničku evropsku praksu. Savet je1991. usvojio Konvenciju o EUROPOL-u, ali je on počeo a rai (u Hagu) tek 1998. Upr kos

sporom napretku, članice ove politike nisu premestile u prvi stub, za razliku o politikaimigracije i azila. Ove politike su ostale u preuređenom tredem stubu: u Naslovu VI Ugovorao EU.

Prema ovim orebama, članice usvajaju zajeničke politike u ovim oblastima:



89. Razvoj saranje ržava članica EZ u oblasti spoljne politike

Politička integracija ržava članica EU je za razliku od ekonomske integracije tekla mnogo

sporije. Tek je 1969. na samitu u Hagu ošlo o uspostavljanja Evropske političke saranje(EPC), tela koje nije uvršdeno u Rimski ugovor (stoji van pravne strukture ugovora o EZ),

putem kojeg su šefovi vlaa i ministri spoljnih poslova mogli intenzivnije a raspravljaju opolitičkim i bezbenosnim pitanjima u Savetu za opšte poslove(na nivou šefovaržava/vlaa). Evropska politička saranja funkcioniše kroz onošenje neobavezujudihzajeničkih stavova pomenutih funkcionera .Svakodnevnim radom ovog tela je upravljala

mreža komiteta sastavljenih o visokih zvaničnika iz ministarstva spoljnih poslova ržavačlanica i nacionalnih birokrata.. U Lononskom izveštaju iz 1981. vlae ržava članica EU suse ogovorile a se uloga Saveta ojača, uvođenjem rotirajudeg preseavanja iuspostavljanjem konsultativne uloge Komisije za pitanja spoljne politike. Jedinstveni evropski

akt (SEA) iz 1987. je uneo u ugovor EPC, čime je formalizovan njegov onos sa Savetom za

opšte poslove a Parlament obio mogudnost a nazire postupke nacionalnih zvaničnika i

ministara spoljnih poslova. Ovim Ugovorom je i uveeno pravilo a ržave oluke ospoljnopolitičkim i bezbenosnim pitanjima onose konsenzusom, a ukoliko je konsenz us

nemogud a ržave ne stavljaju svoj veto ved a ostanu uzržane, tzv. „konstruktivnouzržavanje“.

90. Ciljevi Zajeničke spoljne i bezbenosne politike

Ugovor iz Mastrihta ili Ugovor o EU iz 1992. transformiše Evropsku političku saranju u IIstub EU- Zajeničku spoljnu i bezbenosnu politiku (CFSP).

Oređeno je 5 ciljeva CFSP :

1. jačanje zajeničkih vrenosti, osnovnih interesa i nezavisnosti EU;

2. jačanje bezbenosti EU i njenih ržava članica;

3. očuvanje mira i jačanje međunarone bezbenosti, u sklau sa načelima Povelje UN;

4. unapređenje međunarone saranje;

5. razvijanje i konsolidacija demokratije i vladavine prava, kao i ljudskih prava.

Za ostvarivanje tih ciljeva reformisane su naležnosti institucija: spoljnopolitička pitanja supostali normalan eo raa Saveta; politički komitet je postao eo COREPER-a; sastanci

ministara spoljnih poslova samo kroz Savet za opšte poslove; sekretarijat EPC priključensekretarijatu Saveta. Komisija nema pravo inicijative u ovoj oblasti, ali joj Savet delegira

sprovođenje nekih oluka. U okviru Komisije oformljen Generalna irekcija zaspoljnopolitička pitanja. Ima pravo a prelaže ieje za vođenje CFSP. Evropski Parlament jeisključen u onošenju oluka iz oblasti CFSP, ali je Savet užan a uzme u obzir mišljenje EP(procedura konsultacije) . U Parlamentu stvoren Odbor za spoljne poslove, bezbednost i

odbrambenu politiku.



po Lisabonskom ugovoru biti jena ličnost sa jenostavnim nazivom Visoki prestavnik EU zaCFSP i potpresenik Komisije zaužen za spoljne onose (znači imade ve funkcije), voideposlove kao o saa V.Prestavnik + preseavade sastancima ministara spoljnih poslova.Lisabonskim ugovorom EU de postati jeinstveni pravni subjekt- sad i do sada je samo I stub-

Ekonomska zajenica subjekt međ.onosa. Umesto rotirajudeg preseavanja o 6 meseci

postojade Presenik Evropskog saveta, popularno presenik EU, sa manatom o 2,5goine, koji de između ostalog prestavljati Uniju u svetu i obavljati poslove nekaašnjeržave preseavajude (znači imade Kisinžer koga a okrene) .

93. Elementi odbrambene politike EU

Ugovor iz Mastrihta je takođe po prvi put uveo u pravni okvir i obrambenu politiku. Time jestvoren kompromis između ržava EU koje traicionalno imaju različite stavove u onosu na„savezništvo“ sa SAD ( Velika Britanija, Holanija), u onosu na NATO (francuska politikanezavisnosti) i vojnu neutralnost (Šveska, Irska, Austrija, Finska). Tako su pitanja obranepostala redovna tema na sastancima Saveta EU(ministarskim sastancima).

Ugovor iz Amsterdama uvodi Evropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku (vidi iznad).

Obrambena inicijativa iz Svetog Maloa (St.Malo) 1998. između Francuske i Velike Britanije,imala je za cilj stvaranje operativnog obrambenog kapaciteta EU(što znači a de EU biti

sposobna da u roku od 60 dana razmesti snage od 60 000 ljudi-raspoređivanje snaga za brzoejstvo), koji je prihvaden na sastanku Evropskog saveta u Kelnu 1999. EU bi tako postalaevropski stub NATO alijanse. Eu bi imala pristup nacionalnoj imovini koja je stavljena NATO-u

na raspolaganje i mogla bi a eluje bez učešda SAD -a. Nakon neuspeha oko postizanja

zajeničkog stava EU vezanog za kosovsku krizu 1999., onošenje „petersburških zaataka“-

ržave se složile a glavne olike obrambenih kapaciteta EU treba da budu humanitarne i

spasilačke operacije; oržavanje mira- peacekeeping i vojno upravljanje krizama-petersberškizadaci.

2000. su stvorene nove „vojne“ strukture u Savetu: Politički i bezbenosni komitet (nekaasamo Politički komitet) kojem pomažu u rau političko-vojna radna grupa, Komitet za civilne

aspekte upravljanja vojnim krizama,vojni komitet i vojno osoblje. 2003. prva vojna operacija

EU, u Makeoniji, preuzimanjem ogovornosti za oržanje mira o NATO. Posle Bosna, DRKongo...

**Lisabonski ugovor: „klauzula o soliarnosti“ – ržave članice se pozivaju a sve eluju ipomognu ukoliko je jena o članica meta terorističkih napaa.

Primena-Rešavanje sukoba:

1. na Bliskom istoku (deo Kvarteta)

2. Africi (misija Artemis u DR Kongo)

3. Misije na Balkanu (Konkordija u Makedoniji, Altea u BiH).

4. Učestvuje u rekonstrukciji Avganistana.

5. Politikom susestva pokušava a reši sukob u Molaviji.



6. Vrši pritisak zajeno sa SAD na Iran, s ciljem a trajno obustavi svoj nuklearniprogram.

94. Onos između ciljeva, sposobnosti i rezultata ZSBP EU

Istorija elovanja EU u oblasti spoljne i bezbenosne politike nije ni približno konzistentna.Kaa je EC pokušala a kroz EPC ispregovara širok politički i ekonomski sporazum sa SAD,neadekvatnost EPC je postala očiglena. Prvo EPC nije ovoljno fleksibilna a omogudi SAD-u

a učestvuje u pregovorim. Henri Kisinžer, tvrio je a je to antiteza osnovnoj pretpostavciAtlantskog saveza- a Sa u zamenu za pružanje vojne zaštite imaju pravo a učestvuju u

olučivanju o evropskoj bezbenosti. rugo, EPC je sprečavala Evropsku zajenicu a sasvojim partnerima pregovara o jeinstvenom stavu. Kisinžer je napravio taa svojulegendarnu primedbu Ko govori u ime Evrope?

Ekonomske sankcije protiv režima apartheja U Južnoj Africi. EC je 1977. usvojila koekskojim su regulisana prava pri zapošljavanju u evropskim filijalama u JA. Pre kraj 80ihunutrašnje nesuglasice potkopale su status Evrope kao vođe globalnog pokreta protivaparthejda

Samo za nekoliko meseci implementacije Ugovora iz Mastrihta, Savet je dogovorio usvajanje

niza zajeničkih akcija. No to je bio pre rezultat konsensualnog karaktera pitanja o komimase railo. Vedina preostalih zajeničkih akcija onosilo se na meka pitanja spoljne politike.

Kaa se railo o tvrim pitanjima, EU je bila vino nesposobna a eluje na jasan i olučannačin. Jugoslavija- ok su se članice slagale oko slanja humanitrne pomodi one su bile

poeljene oko priznavanja suverenosi Hrvatske, blokae na ostavljanje oružja bosanskimmuslimanima, da li da reaguju na srpsko ugnjetavanje. CFSP je mogla da se koristi kako bi

sprečila neku ržavu članicu a upotrebi neku vojnu silu, ali nije mogla a se koristi zaogovor o zajeničkoj vojnoj strategiji. Eu se zato našla u neprijatnom položaju jer jeprvobitno rekla SAD-u a se rži alje o vorišta evrope , a zatim se oslanjala na SAD uprimoravanju strana u konfliktu da sednu za sto.

Nesposobnost EU se ispoljila još jasnije za vreme iračke krize o 2002. o 2004. goine.Nakon 9/11 ržave članice su objavile svoju soliarnost sa SAD, tako što su se pozvale naklauzilu o samoodbrani iy povelje NATO. Odnosno objavile su da je napad na SAD

istovremeno napa na Evropu. Ovaj ujeinjeni front se srušio kaa se Bušova aministracijausresreila na promenu režima u Iraku i bila spremna a upotrebi vojnu silu kako bi svrglaSaama Huseina. Imamo sa jene strane UK, Španija, Italija, Poljska, Portugal i Danska, bilesu spremne a porže američku vojnu akciju, čak i bez oobrenja Un. Dok su Francuska,

nemačka i belgija- stara evropa, kako ih je D. Ramsfeld nazvao- insistirale a je preožen ratnezakonit po mp.

Najvedi problem EU u oblasti spoljnopol i bezbe onosa je jaz između sposobnosti iočekivanja ( Kristofer Hil). Javnost i SAD zahteva da EU pruyme aktivniju ulogu u svetskim

zbivanjima- umanjivanje konflikta, posredovanje, nadzor na svetskom ekonomijom. S druge

strane EU nema ni institucionalne resurse ni politički legitimitet za ovu ulogu. reforme jesu

smanile institucionalna ograničenja za zajeničku akciju, ali politički i storijski rivalski interesiržava članica to koče.



EU nije usamljeni primer. I SAD – jaz između vojne sposobnosti i upotreba te modi u ciljupostizanja sp ciljeva SAD- širenje emokratije na Srenjem istoku.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

---------------

*Najvedi problemi koji se mogu uočiti na osnovu osaašnjeg iskustva u saranji ržavačlanica u spoljnoj i bezbenosnoj politici su uspostavljanje „Evrope jenog glasa“ ineostatak institucija koje bi pouprle zajeničke politike i poigle je na nivo obaveznosti zaržave članice- ukratko neostatak institucionalnih resursa i političkog legitimiteta. Ougovora iz Mastrihta i osnivanja II stuba, ržave EU nisu uspele a uspostave jeinstvenonos prema režimu apartheja u Južnoj Africi, raspau Jugoslavije i građanskom ratu (najpre su rekle Sjeinjenim ržavama a rešavanje ove krize prepuste EU, a bi na kraj u

mirovni sporazum bio postignut posrestvom SAD), pitanju rata u Iraku ( ržave poput VB,Španije, Italije it su poržavale američki preventivni napa ok su Francuska,Nemačka iBelgija bile protiv; posle terorističkog napaa u Mariu i ova prva grupa menja stav iz straha

od napada...) vidi detaljnije str.366-367 Znači, postoji jaz između sposobnosti i očekivanja.SAD zahtevaju o Evrope a aktivnije učestvuje u svetskim zbivanjima. Američki politikologRobert Kejgan govori o dvostrukom moralu Evropljana: „Еврпљани хпће да живе упстмпдернпм рају, у кпјем је уптреба силе ствар рпшлпсти, а ритпм не желе даризнају да је на тај начин мпгуће живети самп укпликп вам некп ретхпднп гарантујебезбеднпст и дебелп лати за оу; ...Лакп је ричати п људским равима и другимкпваницама из „пстмпдернпг речника“, кад вас пд Ал Kаиде и других актера кпјима јеубијаое и даље саставни деп живпта штите америчке „легије“ и амерички сателити;другим речима лакп је гпвприти п „држави благпстаоа“ кад имате „државу рата“ кпјавам такав један свет чини мпгућим. Амерички и еврпски пгледи разилазе се п

вепма важнпм итаоу п сили – п итаоу оене делптвпрнпсти, мпралнпсти ипжељнпсти. Еврпа наушта ринци силе, или га, другим речима, ревазилази,пвлачећи се у свпј затвпрени свет закпна и равила, међунаципналних регпвпра исарадое. Она стуа у пстистпријски рај мира и релативнпг благпстаоа, пстварујући„вечни мир“ Имануела Канта. САД, међутим, пстају зарпбљене у истприји и римеоујусилу у анархичнпм хпбспвскпм свету у кпм су међунарпдни закпни и равиланепуздани, а рава безбеднпст, пдбрана и утемељеое либералнпг претка јпш зависепд пседпваоа и уптребе впјне силе. Тп је разлпг збпг кпјег су, кад се ради п главнимстратешким и међунарпдним итаоима данашоице, Американци са Марса аЕврпљани са Венере: све се маое слажу и разумеју једни друге.“ Na osnovu

osaašnje prakse može se zaključiti a EU nastoji a ostvari globalni uticaj pretežno krozmehanizme „meke“ modi – trgovinskim politikama, politikama pomodi zemljama u razvoju,

upravljanjem kriznim situacijama i oržavanjem mira it.

*ovaj eo o zvezice se ne nalazi u knjizi, ali ovo je bilo u originalnoj skripti. pošto ne znama li je moža sa preavanja ja du ga ostaviti, pa vi viite.

95. Uticaj globalne ekonomske i geopolitičke međuzavisnosti na spoljnu politiku EU



onesposobljen. Jeina naa a de EU razviti sopstveni ientitet i sposobnost na globalnojsceni je kroz alju reformu CFSP i koorinacijom politika kroz mreže i institucij e poput

Stručne službe i Jeinice za vojno osoblje. Teoretičari realizma sumnjaju a de se to jenomdesiti.

Ima okaza a su globalne ekonomske politike oređene bezbenosnim potrebama ržavačlanica. Dč ozvoljavaju postojanje nanacionalnih institucija i zajeničkih politika u slučajuspoljnoek pitanja zato što ele zajeničke interese. Ali ka su bezbe interesi različitirazlikuju se i preference u vezi sa spoljnotrg politici. što pokazuju kroz sleedi primer: oneržave članice koje nastoje a zarže nezavisne vojne kapacitete de se truiti a spreče aevropska ekonomija postane zavisna o transatlantske; one koje su za tešnje veze sa NATOžele širu transatlantsku ekonomsku zajenicu (a liberali tvre suprotno- da ekonomski

interesi oblikuju bezbednosne, primer Francuske i VB u onosu na bivše kolonije i WTO,str.372).

U slučaju upravljanja kriznim situacijama, č bile su voljne a pristanu na glasanje kvedine,zato što je ove potrebno a se brzo ođe o oluka, što je važnije o očuvanja nacsuverenosti.

Manje i slabije ržave su raspoloženije a pitanja bezbenosti prenesu na nanacionalninivo, jer smatraju da bi se tako unapredili njihovi nacionalni interesi. Francuska i VB nasuprot

tome se najviše zalažu za međuvlain karakter olučivanja u spoljnoj poltici. Vede ržave deraije neka sporna pitanja poveriti EU jer bi rešenja teško izejstvovala u omademokruženju. One koje imaju koalicionu vlau de pre poveriti oblasti spoljne politike EU(Nemačka Italija) nego jenopartijske ( Španija, VB, Francuska).

Uočeno je a se preference č u vezi sa sp menjaju usle njihovog učešda u kreiranju s i bpolitika na evropskom nivou.

Primer toga je razvoj politike EU prema centalnoj i isočnoj evrop i oluka a se ozvoli esetnovih ržava pristupi Evropskoj uniji u isto vreme tzv pristup velikog praska. Mnoge koje su

neto korisnici bužeta plašile su se a de izgubiti subvencije, ok se Nemačka zalagala zaograničeno proširenje, UK i skaninavske zemlje brže proširenje i ved broj novih članica. okraja 1999,goine vlae svih 15 ržava č su poržavale pristup velikog praska.

97. Spoljna ekonomska politika EZ i uloga multinacionalnih kompanija

S liberalne tačke gleišta utvrđivanje prefencija jp – bezbednosi interesi se izvode iz

ekonomskih interesa. Ti interesi mogu a se efinišu na nacionalnom nivou, vlaepoešavaju kako bi zaovoljile prosečnog birača. Druga je mogudnost a privatni ekonomskiinteresi koji nemaju oređenu nacionalnu pripanost, kao što su mult korporacije, intereseefinišu na evropskom nivou.

Ekonomski interesi su igrali olučujudu ulogu u oblikovanju spoljnih ekonomskih politika EU.Npr multi korporacije, ne samo č EU ved i rugih ržava EU, oprinele su oblikovanjuagende EU u Urugvajskoj rundi pregovora o GATT. One su ubedile vlade ržava EU koje su seprotivile slobonoj trgovini, a porže trgovinsku liberalizaciju. Grupa evropskih i američkihkorporacija formirala je Transatlanski poslovni dijalog (TABD) 1994. da bi spovele kampanju

za vedu transnacionalnu slobonu trgovinu. TABD je izradio predloge za uzajamno



trgovinski tretman siromašnim zemljama koje uglavnom imaju a izvoze samo hranu, ok sruge strane čuva svoju poljoprivrenu politiku kroz subvencionisanje. Zbog toga je njenaspoljnoekonomska politika nedosledna. Sve u svemu, EU ima najvede svetsko učešde utrgovini, njeni najvedi spoljnotrgovinski partneri su SAD, zatim Švajcarska, Japan, Kina Rusijait. a o trgovinskih blokova to su EFTA, OPEC, ACP... EU pretežno uvozi sirovine za

proizvodnju a izvozi gotove proizvode i usluge.

*ovaj eo o zvezice se ne nalazi u knjizi, ali ovo je bilo u originalnoj skripti. pošto ne znama li je moža sa preavanja ja du ga ostaviti, pa vi viite.

98.Uloga Komisije u sprovođenju ukupne spoljne politike EU.

Postoji argument da se globalne politike EU utvrđuju zavisno o institucionalnog kontekastana nivou EU. liberalni institucionalisti rže a nanacionalni institucionalni okvir oblikujeglobalne politike EU na tri načina.

1.Putem postojanja nanacionalnog učesnika –komisije koji utvrđuje nevni re jačapolitičku integraciju i kolektivnu politiku.

2.Preko rešenja za kreirenje trgovinske politike koja ograničava a ržave koje se protiveslobonoj trgovini blokiraju olaženje o liberalnih politika.

3.Preko olučivanja i institucionalnih normi u oblasti zsbp.

Prvo komisija s jene strane ima institucionalne interese alja ekonomska i političkaintegracija oeljivanje ovoljno ovlašdenja za utvrđivanje nevnog rea i ovoljnuiskreciju. Komisija ima političke preferencije- da u kolegijumu komesara postoji vecina koja

poržava slobonu trgovinu, ali i zagovara vecu ulogu za EU u globalnim poslovima.

Promocijim multilateralnih i bilateralnih sporazuma o slobonoj trgovini komisija je uspešnoprisvojila spoljnotrgovinsku politiku EU.

Ali ošlo je o negativne reakcije ržava članica. One su obile a se komisiji povereovlašdenja a pregovara o novim pitanima trgovine, umesto toga omogucile su savetu aoluči a li i kaa a joj poveri ta ovlašdenja.

U spoljnoj i bezbednosnoj politici nema iste mogucnosti a utvrđuje nevni ra kao što ima utrgovinskoj. Ipak ona ima mogudnost neformalnog utvrđivanja nevnog raa-izrada ideja za

politike. Komisija koristi svoja ovlašdenja u spoljnotrgovinskoj politici kako bi promovisalaotvoreno političke ciljeve kao u slučaju EU prema meiteranu.

Drugo u oblasti spoljnoekonomskih politika Hanson tvrdi da liberalizacija trgovinske politike

rezultat institucionalne promene kreiranja trgovinske politike. Poveravanjem tp politike

nivou EU i pregovora otp komisiji č su ograničile obim opcija politike koje im stoje naraspolaganju i trajno zacementirale liberalnu trgovinsku politiku. Pravila za usvajanje t.

politika otežavaju ržavama članica a obiju sporazume koje je ispregovarala komisija.Komisija daje savetu prelog tipa uzmi ili ostavi, tako a č ili prihvataju paket ili stavljajuveto-koji sam iziskuje jednoglasnu odliku.

Trede, način na koji se onose oluke u si b politikama promoviše približavanje politika ikonsenzus i ograničavanje konkurencije. npr. Bulmer tvri a je politička saranja stvorila



onos izmeju č nalik ko operativnom feeralizmu, što znači a kreiranje spoljne politiketreba da dele evropski nacionalni nivo. Majkl Smit smatra da razvoj spoljne politike EU

pokazije a se međuvlaini sistemi još uvek mogu izmeniti pravilima, i a evropski suprave ni komisija nisu neophoni kako bi se ona razvila i ojačala.

99. Evropska unija kao meka super-sila

Evropska unija ima potencijal a postane velika sila u oblikovanju velikih svetskih ešavanja,

ali EU je iskoristila taj potencijal više u ekonomskoj nego političkoj i bezbenosnoj. EU jenajvedi svetski učesnik u trgovini. EU je oigrala ključnu ulogu u WTO i rai na jačanju iodbrani njegovog legitimiteta.

Ona je manje sposobna da govori jedinstvenim i konzistentni glasom o globalnim

bezbenosnim političkim i bezbenosnim pitanjima. Vlae ržave su postpeno ojačavaleinstitucionalne sposobnosti a ogovara i sprovoi spoljnopoltičke aktivnosti. Eu ni o anasnije sposobna da deluje dosledno i olučno u situacijama kaa je suočena sa osnonim

izazovima o pitanju bezbednosti EU npr Jugoslavija i kriza u Iraku.

Otku ova ihotomija? Ogovor leži mešavini liberalne, realističke i konstruktivističke teorijemeđunaronih onosa. Liberalna teorija objašnjava globalne ekonomske politike EU. Politikepokredu pre ekonomski nego bezbenosni interesi.Ukupna svetska slobona trgovina je uinteresu EU, iako je ona više posleica organizacione modi multinacionalnih kompanija. Inadnacionalne institucije su imale ulogu u tome-Komisije.

Realistička teorija je u vedoj pomodi za objašnjavanje spoljnih i bezbenosnih politika.Duboki istorijski i kulturni koreni bezbe interesa ssu potkopali sposobnost EU a efiniše

jedinstvenu evropsku sp politiku. Pajner Tenk gubitak ekon suvereniteta usled ekonomske

integracije i yajen trgovinskih politika ojačao rešenost ržava članica a orže svojsuverenitet u sp i bezbe politikama. mešavina nanacionalnih i međuvlainih pravilaolučivanja, može a omogudi usvajanje zajeničkih politila, ali nije ovoljna a proizveeolučne akcije.

Konstruktivistička teorija pomaže u objašnjavanjuu zbog čega ržave članice, čak i ka suuboko poeljenje oko nekog ključnog pitanja, pokušavaju a pomire svoje nacionalneinterese sa kolektivnim interesima EU kao celine. npr. kriza u Iraku, borba između francuskonemačke osovine i britansko špansko italijanske .

Ono što je vreno zapažanja jeste to a su se one ogovorile a sproveu zajeničke spoljne

pseu cela ni-džo rmx

Documents