GLAVA

II

BORBE ZA PRELAZAK U SRBIJU. PRIHVAT 6. LIKE PROLETERSKE DIVIZIJE. MAR DO CRNE GORE I HERCEGOVINE. BORBE ZA OSLOBOENJE ZAPADNE SRBIJE. BEOGRADSKA OPERACIJA I BORBE NA SREMSKOM FRONTU (MAJ 1944NOVEMBAR 1944).

PRVE BORBE SA 13. SS HANDAR DIVIZIJOM Oekujui prelazak 13. SS Hadar divizije iz Srema u Semberiju i na Majevicu, Prva vojvoanska brigada je nastavila borbe protiv etnikih snaga, zelenog kadra i sa ustakom Muslimanskom milicijom. U to vreme veze sa Sremom bile su redovne, pa su veoma brzo stizala obavetenja o neuvenim zloinima ove nemake jedinice fesaroa kako su ih Sramci nazvali. Samo u etiri sela izmeu Save i Bosuta, na najzverskiji nain ubijeno je ili zaklano oko 750 odraslih mukaraca, ena i dece, pobijena je stoka, zapaljene kue i druga imovina zajedno sa leevima ubijenih i zaklanih. Sa jedinicama odreda iz Srema u Semberiju preao je jedan deo preivelog stanovnitva oevidaca poinjenih zloina. Saznanja o tim nedelima, posebno kazivanja oevidaca, prepriavana su meu borcima. To ih je posebno motivisalo na nepotednu borbu protiv novih snaga okupatora i njegovih ve postojeih slugu. Po zapovesti taba 16. divizije, etvrta vojvoanska brigada je posela obalu Save od ua Drine do sela Crnjelova. Druga brigada zapadno od nje do sela Brezovo Polje. Prva brigada bila je sa teitem odbrane aia poloajima sela Miroslave!, Pukovac, Tutnjevac, radi spreavanja prodora fesaroa na pravcima eli, Koraj, Suho polje i eli, Lopare, Tuzla. tab Divizije je od svih brigada zahtevao ilavu manevarsku i aktivnu odbranu sa smelim zabacivanjem i udarima u pozadinu i bokove nadiruih kolona esesovaca. estoke borbe od reke Save vodile su etvrta i Druga brigada od noi 1314. marta. U te borbe ukljuila se Prva brigada spreavajui protivnika da prodre ka Tuzli i posebno109

prema Suhopolju i Bijeljini. Borbe su bile veoma otre. Napadi i protivnapadi smenjivali su se. Od tih dejstava posebno se pamte uspeno borbe Druge vojvoanske brigade/Njeni bataljoni i ete su dejstvovali smelo, samoinicijativno i najee samostalno, a i u sadejstvu sa drugim jedinicama. Neprekidno se nastojalo da se neprijatelj doeka u zasedi, da ga smelo napadaju, ali i da odbiju svaki njegov iznenadni napad i da mu nanesu to vee gubitke. Tokom ovih borbi jedinice su zaplenile vee koline municije, puaka, nekoliko araca, tovarnih i jahaih konja. O tim samostalnim borbama bataljona i eta najuverljivije, ushieno nam je priao komandant Drugog bataljona Druge brigade Glia Opai, uesnik bitaka na Neretvi i Sutjesci. Njegove prie svakog su plenile istinitim i narodskim kazivanjem. Zahvaljujui upornim borbama Druge, etvrte i Prve brigade, 13. SS divizija je uz velike gubitke uspela za 14 dana da ovlada prostorom od Save do elia, Koraja, Suhopolja i Bijeljine i da spoji snage svojih napadnih kolona na prostoru ZabreTutnjevac tek 28. marta i osvoji prostor dubine oko 16 km. Zbog pretrpljenih gubitaka, zamorenosti i potrebe sreivanja jedinica, pukovi 13. SS divizije su bili neaktivni punih 15 dana. Obnovili su ofanzivu dejstva tek 12. aprila. Za uspehe u tim borbama, vrhovni komandant maral Josip Broz Tito pohvalio je borce, komandire, komandante i politike komesare Druge vojvoanske brigade. Bio je to jo jedan poseban podsticaj svim vojvoanskim jedinicama. Borbe Druge i etvrte brigde na navedenom prostoru predstavljale su veliki podstrek da i Prva vojvoanska brigada iskae sve svoje moralne i borbene vrednosti. Na njenom sektoru odbrane fesaroi su znatno nadmonijim snagama 15. marta krenuli u napad na eli i prema Koraju ka Suhopolju. Prvi i Drugi bataljon sa poloaja zapadno od Koraja odlunim protivnapadima naterali su protivnika na povlaenje. U to vreme jedna posebna kolona od nekoliko stotina esesovaca upala je u Koraj sa severa iz pravca Babetino brdo. Posle toga neprijatelj je neprekidno dovlaio nove snage, tako da je na tim poloajima imao vie od 1.500 vojnika, nekoliko oklopnih borbenih vozila, a peadiju je podravao snanom artiljerijskom vatrom. Borbe na poloajima oko Koraja voene su tri dana. Smenjivali su se jurii i protivnapadi sa obe strane. Fesaroki110

28. SS puk nastojao je po svaku cenu da se probije na istok i spoji sa jedinicama 27. puka, koji je nadirao iz Bijeljine preko Suhog polja. Trebalo je spreiti taj prodor po svaku cenu. Posebno zbog toga to je na taj nain neposredno bila ugroena partizanska bolnica u Trnovi. Na poloajima oko Koraja uspeno je primenjivana taktika pruanja otpora na uzastopnim poloajima sve do vrha grebena, kombinovana sa protivnapadima. Tada bi usledio opti juri i protivnik vraan na polazne poloaje. Na meuprostoru, iza poslednjeg poloaja Prvog i Treeg bataljona, na posebnom uzvien ju bio je postavljan teki mitraljez kojim je rukovao komandir voda Milan Iikra. U bivkoj vojsci bio je odlian -mitraljezac. U trenutku kada su umorni fesaroi savlaujui strmu kosu i na njoj uzastopne poloaje, izbijali na greben iz ume na istinu i gomilali se, mitraljez je stupao u dejstvo. Bili su to kolski primeri koenja mitraljezom. U borbama za Koraj i oko Tutnjevca naroito se istakao Peti bataljon Prve vojvoanske brigade. Formiran tek 12 dana pre ovih dogaaja, ispoljio je sve odlike starih iskusnih jedinica. A bila mu je ovo stvarno prva borba. Boraki sastav inili su uglavnom Banaani, mladii i devojke lanovi SKOJ-a, koji su u Bosnu krenuli iz severnog Banata, preli nekoliko stotina kilometara, savladali vodene prepreke: Stari i Novi Begej, Dunav, Bosut i Savu da bi se borili za slobodu svoje zemlje i svog kraja. Na tom dugom, tekom putu niko od njih se nije pokolebao, odustao ili zaostao. Stigli su svi na Majevicu. Predvoen iskusnim komandantom urom Radoem i komandirima i komesarima eta starini borcima, Peti bataljon se na najnepovoljnijem pravcu sa istoka, uspeo probiti u dobro branjeni Koraj i u samom mestu vodio estoke uline borbe sa brojano nadmonijim esesovcima. Pod pritiskom neprijatelja i zbog neuspeha drugih jedinica, Bataljon je bio prinuen da se po danu povlai iz naselja. Bez obzira na to to je bio potiskivan jakim neprijateljskim snagama, potpomognutim oklopnim borbenim sredstvima, Bataljon se organizovano povlaio u skokovima na prihvatne poloaje uz neprekidan otpor, bez ikakve panike, iako je sva vatra bila usredsreena na njega. Zaista je delovao kao najbolja iskusna partizanska jedinica.111

U ovim borbama gubici u ljudstvu su bili dosta veliki na obe strane. Ipak, i po najrealnijim procenama faisti su imali znatno vie mrtvih i ranjenih. Iz Prve brigade poginuo je i tek postavljeni komandant prvog bataljona Milan Krompi elik, a ranjen je isto tako novi komandant Petog bataljona uro Rado, kao i politiki komesar ete Silvi je Filipovi, oko 30 boraca ovog bataljona i 5 bolniarki. Ranjeni su jo i komandir ete Vukain Lajbenperbeg, zamenik komandira Pera Babi, vodnici Milivoje Hai, Draga Kordi i Hangodi Luka, zatim bolniarke Mira Drakuli, Marija Prega i jo neke. U tim borbama Prva brigada je zaplenila vie puaka, nekoliko araca, izvesne koliine municije i uniformi, obue i posebno dobro pripremljenih zdravih i snanih tovarnih konja. Tako je u to vreme naj redovni ji snabdeva svim navedenim i drugim potrebama postala brojano i po opremljenosti vrlo jaka 13. SS Handar divizija, a njoj se kasnije prikljuila u tom pogledu i 7. SS divizija Princ Eugen. Trajalo je to od tih martovskih dana pa sve do prelaska 12. vojvoanskog korpusa u Srbiju, poetkom septembra 1944. Jovan BORBE NA KORAJU U ranu zoru 18. marta 1944. otpoela je otra i jednovremena borba na elom frontu Prve vojvoanske brigade. Svaka jedinica dobila je odreeni pravac, konkretne zadatke i krajnji cilj unitenja neprijatelja. Pre poetka napada objanjeno nam je da se pred nama nalaze delovi 13. SS divizije Handar, poznate jo kao plava, zbog plavih fesova. Mi smo je zvali jo i fesaroika ili Mujina divizija, jer je bila sastavljena od jugosilovenskih Muslimana pod komandom nemakih stareina, ija su nareenja revnosno izvravali. Po dolasku sa obuke iz Nemake, ovi zloinci su uz molitvu pred hodom dali zavet da sevenno od reke Save u Sremu nema zarobljenika i da treba poklati sve to ne nosi fes, a sela pretvoriti u zgarita. To su i uinili u jugozapadnom Sremu poetkom 1944. godine.112

tokovac

Kada su sasluali ovu informaciju svojih stareina, o emu su i ranije neto nauli, borci Brigade tek sada su postali ogoreni i spremni da po svaku cenu osvete rtve zloina ove do tada najkrvolonije faistike vojne formacije u Sremu i istonoj Bosni. I zaista, u toj borbi nai borci su ispoljili dotle nevienu borbenost i junatvo protiv daleko nadmonijeg neprijatelja. Zlikovcima su naneti teki gubici kako u ljudstvu, tako i u tehnici. Jedinice su im skoro desetkovane d u tim borbama dobro su zapamtili vojvoanske borce. Neprijatelj se ilavo branio u Koraju, dovlaei stalno svea pojaanja sa oiglednom namerom da pree u protivofanzivu. Na Peti bataljon uz sadejstvo ostalih jedinica Prve vojvoanske brigade, naroito Prvog bataljona, uspeo je da sa severoistone strane na juri potisne neprijatelja i upadne u selo. Razvile su se teke troasovne uline borbe koje su se esto vodile prsa u prsa. U jednom trenutku je uveo u borbu prispele rezerve i usmerio svoj protivnapad na pravcu naeg Petog bataljona, koji je jedva odolevao ovom udaru. Izloen uniiavajuoj vatri i trpei velike gubitke, Peti bataljon se morao povui iz sela. Na to su ubrzo bili prisiljeni i ostali bataljoni zauzimajui zatim poloaje oko sela. U jutru, narednog dana, uz jaku i vrlo preciznu artiljerijsku i minobacaku podrku, neprijatelj je preuzeo opti napad. eleo je da deblokira Koraj i produi dalja napadna dejstva. Dolo je do ogorenog sudara. Pod pritiskom nadmonijih snaga neprijatelja, teko smo odolevali. Gubici su postajali sve vei a municije smo imali sve manje. U cilju da izbegnemo jo vee gubitke, kao komandir 1. ete Petog bataljona otiao sam kod komandira susedne ete ora Alimpijevia olje iz Ledinaca da se dogovorimo ta dalje da radimo u ovoj skoro bezizlaznoj situaciji. Dok smo se dogovarali i prikupljali municiju za pukomitraljesce koji je vie nisu imali, stiglo je i nareenje da se postupno povlaimo. Odluili smo da se pod zatitom pukomitraljeza vei broj boraca povlai uvalom koja je vodila u nau pozadinu, koja ih je zaklanjala od oka a time i puane i mitraljeske vatre. Da bismo zatitili svoje borce pri povlaenju i izbegli velike gubitke, na olj in predlog, mi komandiri eta sa jo nekolicinom boraca odluili smo da ostanemo u zatitnici. Seam se, samo to smo krenuli, ol ja je dograbio jedan pukomitraljez iji je pukomitraljezac ostao smrtno pogoen, i osuo ra113

fai po fesaroima, dovikujui meni i ostalim drugovima iz zatitnice: Drugovi, udrite po ovima koji su nam najblii da nas ne pohvataju ive! Zastali smo i otvorili estoku vatru koja je pokosila one najblie, a ostale prikovala za zemlju. Time smo usporili njihovo kretanje i omoguili svojim drugovima da se povuku jarugom. Na kraju, u odstupnici ostali smo samo nas dvojica ol ja i ja. im su se nai borci odvojili od neprijatelja, poeli smo i mi da se povlaimo. Ali poto nam je neprijatelj bio u neposrednoj blizini, bili smo prinueni umesto uvalom da se povlaimo uz brdo i preko istine gde je bio tu i tamo po neki bun ili drvo. Bio je to najgori pravac za povlaenje, ali drugog izbora nismo imali jer nam je neprijatelj za petama. Ubrzo nam je ponestalo i municije, tako da smo dejstvovali kraim rafalima i to samo kada je bilo najnunije. Prebacujui se od buna do buna podravali smo jedan drugoga. U jednom trenutku uo sam koljae za nama kako dovikju: Hvataj ih ive. Imaju torbice. To mora da su komandiri! olji je, izgleda, bilo lake. Onako visok i krakat, kad doe do buna on ga preskoi, a ja mali pa moram da optravam okolo, gubei pri tome vreme, a time sam ostajao i vie na meti neprijatelju. Ni danas ne znam kako smo kroz kiu metaka stigli itavi do vrha brda, gde smo na ivici ume zauzeli dobar zaklon. Zastali smo da malo odahnemo. Posmatrajui bojite i gledajui jedan u drugog, ne verujui sebi da smo ostali ivi, olja mi ree: Ih bre, Uroe, pa tvoj injel je sav izreetain mecima! Kao da su samo u njega gaali! Pogledam i ja, a moj injel zaista izbuen kao sito. Na sreu, na telu nisam imao nijednu ogrebotinu. Osetih neku jezu kako me proima i da bih je odagnao odgovorih olji: Izgleda da nee grom u koprive. Nae uenje iznenada je prekinula jedna naa drugarica. Trala je preko one iste istine na kojoj smo malopre nas dvojica predstavljali niansku metu fesaroima. A mi smo mislili da smo bili poslednji! I nju su vitlali i gaali kao i nas pokuavajui da je uhvate ivu. E, neete vala, zlikovci jedni odgovorili smo iz estokom vatrom iz mitraljeza. Brzo smo ih naterali da potrae zaklone i pomogli naoj drugarici da stigne do nas. Tek kada je dola blie, videli srno da je to bila etna bolniarka iz nae 3. ete Zora Ljubii Zoja iz Dea. Onako zadihana pala je na zemlju i jedva je uspela da nam procedi kroz zube: Umalo da114

me stignu. Ove mujage . . . Kada se malo pribrala, objasnila nam je da je kraj jednog buna previ jala ranjenog borca koji joj je umro na rukama. Rekao joj je samo: Pozdravi mi brata ivana u Prvom bataljonu. Dok je previ jala druga, nije ni primetila da od naih boraca nema nikoga. Videla je da smo mi poli u ovom pravcu i krenula za nama. Izvukla je i puku poginulog borca, jer trebae nam za nekog novog borca, koji doe iz Srema i nema oruja... Uro uljm,anac KRVAVA DRINJAA U drugoj polovini aprila 1944. godine trebalo je da se dve divizije iz istone Bosne prebace preko Drine u Srbiju. Bile su to 16. vojvoanska i 17. istonobosansika divizija. Naa Prva vojvoanska brigada se ve razmestila na sektoru Bratunca, a njen etvrti bataljon u selu Kravice. Zadatak nam je bio: forsirati Drinu, zauzeti Ljuboviju, dalje produiti napad i zauzeti Valjevo. Posle topljenja snega Drina je jako nadola i stravino je huala. Ja nisam znao da plivam, plaio sam se vode, a sumnjao sam u znanje naih Sremaca oko pravljenja splavova. Jo vie me je uhvatio strah od vode kada sam saznao za nareenje da se ako se neko pone daviti da se ne spasava kako se ne bi otkrio prelazak ostalih. Bio sam tada politiki komesar 4. ete i borci su bili politiki pripremljeni za borbu protiv novog neprijatelja (ljotievci, nedievci, Bugari i dr.), a u meni se i dalje taloio strah samo od Drine. Pred sam polazak na Drinu, jo za videla, pojavio se bataljonski kurir ore Budimirovi iz Jakova. Doneo nam je nareenje da se odustaje od prelaska u Srbiju jer je dolo do okruenja cele nae grupacije od strane Nemaca. Iako su se oekivale teke borbe za proboj iz okruenja, lake mi je palo ovo saznanje nego i sama pomisao na prelazak preko Drine. Tada je usledio manevar naih jedinica. esto smo se ukrtali jedni s drugima. Kod crkve u s. Milii, u Biru, na reci Jadru, koja je jako nabujala, bio je sruen most a trebalo je prei na drugu stranu. Prvi je pokuao jedan drug da prepliva, ali ga j voda odnela. Utopio se. Bio j^ Bosanac i zvali smo ga Proleter. Drugi se uhvatio konju za rep i preao je. Zora iv115

kovi Mala Bratana, referent saniteta Bataljona, uspela je da prepliva. Ostali deo Bataljona kenuo je uzvodno. Posle dueg hoda naili smo na jedno brvno. Tu smo preli reku i krenuli na zadatak. Hladnoa je bila prilina a u toku noi pao je i mraz. Posle dueg mar a Bataljon je dobio zadatak da smeni jedan na bataljon koji je taj poloaj drao od ranije. U borbu smo stupili iz pokreta i uspeli smo da zadrimo Nemce do poslepodne. Ozbiljnost nae situacije postala je jo vea kada nam je naelnik Brigade Peria Gruji saoptio da od naeg bataljona i dve ete Drugog bataljona zavisi sudbina osam hiljada ljudi (bolesnih, ranjenih, terenaca i drugih zbegova). Nismo dozvolili Nemcima da nas potisnu. Od oruja najvie su radille rune bombe, a neprijatelj nas je neprestano zasipao artiljerijskom i minobacakom vatrom. Dogodilo se to krajem aprila 1944. godine. Padala je neka susneica. Tu nam je od minobacaa poginuo obavetajac ete. Bio je to divan, miran, staloen, stariji drug milog pogleda. Zvao se Duan ovi Soko, ro. 1911. g., iz Ugrinovaca. Iza njega su ostale tri maloletne erkice. Na poloaj je obilazio u toku tog kritinog prepodneva komandant Divizije sa svojim tabom i tabom Brigade. Oko 16 ili 17 asova poslepodne, po prestanku kie i snega, jedan bataljon Druge vojvoanske brigade sa naelnikom taba Bokom Nikiem u besprekornom streljakom stroju proao je kroz na stroj, sudario se sa Nemcima i uz strahovitu tutnjavu bombi i drugog oruja izvrio proboj preko druma i reke Drinjae. Mi smo ga sledil. Na bataljon je tad preuzeo obezbeenje prelaska ostalih jedinica kroz stvorenu breu prema s. Podbetanj i planini Betanj. Kue pored druma su jo gorele, a Drinjaa je tekla mutna i krvava jer je u njoj ostalo mnogo naih i neprijateljskih leeva, ba kao reka Sitnica za vreme kosovskog boja. Proboj je dakle, uspeo. Ranjenici i zbegovi su evakuisani. Brigada je upuena na odmor u okolinu Tuzle (Banovii Ozren). Naeg druga Sokola sahranili smo u s. Rudite. Momir Bugarski Moa}1 Momir Bugarski Moa, ro. 1918. u Tovarievu, Baka Palanka, bio je komesar ete i bataljona i rukovodilac OZN-e u 1. vojvoanskoj brigadi.

116

NAPAD NA ZAJEDNICE I LOPARE Krajem maja 1944. god. 16. vojvoanska divizija nalazila se na padinama Konjuha i u dolini Spee, gde se pripremala a ponovo krene za Majevicu. estog juna oko 16 asova prei smo komunikaciju TuzlaZvornik i ponovo se nali na Majevici. Prva vojvoanska brigada, koja se kretala u prvom e salonu, zaposela je poloaje na Busiji i Ploama, ulevo od Prve kretala se Druga vojvoanska, dok je etvrta vojvoanska brigada ostala kao zatitnica i rezerva. Od taba Treeg udarnog korpusa, 16. vojvoanska divizija je dobila nareenje da napadne nemako uporite na Zajednicama i Loparama, istono od Tuzle. Nemaka komanda otkrila je nae namere im smo preli put TuzlaZvornik. To smo saznali neto kasnije kad smo zaplenili njihovu arhivu. Imali su tane izvetaje o jaini naih jedinica i kuda smo se uputili. Pred zalazak sunca 8. juna poeli smo da se sputamo prema nemakim poloajima. Nemaka artiljerija zasula je nae kolone jakom vatrom. tab Divizije (a tabovi brigda i bataljona jo manje) imao je, izgleda, malo podataka o pravoj snazi i brojnosti neprijateljskih snaga i njihovim utvrenjima na Zajednicama, Busovai i Loparama. Lopare se nalaze na samoj cesti BrkoTuzla gde se u to vreme nalazila glavnina jednog puka 13. SS divizije a na Zajednicama tab jednog artiljerijskog diviziona i jedna baterija sa etiiri topa 152 mm. Tu su se fortifikacijski tako utvrdili da se dobij ao utisak da e tu i veito ostati. Na uzvien ju iznad taba i topova bio je ureen i trei rov, gde im se nalazila rezerva. Na susednom brdu Brezovai bila je utvrena jo jedna baterija od 105 mm. Za vreme dok je njihova artiljerija tukla kolone naih Druge i etvrte brigade, bataljoni Prve vojvoanske, koristei poumljene potoke, podilazili su poloajima na Zajednicama. Prvi bataljon, nalazei se na levom krilu, pod zatitom noi u razvijenom streljakom stroju u najveoj tiini, sasvim se pribliio nemakim mitraljeskim gnezdima i prvim rovovima. Sada su na red doli nai bombai i pukomitral jeci. Zahvaljujui iznenaenju isturena nemaka mitraljeska gnezda savladana su ve u prvom naletu. Otpoela je estoka borba za prve rovove. Nemci su odmah intervenisali svojim rezervama i potisnuti nae prve delove od njihovih rovova. Za to vreme,117

ostali bataljoni Prve i Druge brigade produili su svoje napade na poloaje na Zajednicama i Brezovai. Poto je sredio svoje redove, Prvi bataljon je ponovio juri na prve rovove, uspeo da osvoji samo deo rovova i zapleni cev jednog topa. Nemci su nas ponovo odbacili na nae stare poloaje. tab Bataljona je tada napravio novi plan napada i u sam cik zore izvrio juri sa svim raspoloivim snagama Bataljona na neprijateljska utvrenja na vrhu Zajednica. U silovitom juriu pada prvi a zatim odmah i drugi rov. Zamenik komandanta Prvog bataljona Muhamed Kahri upao je sa svojini borcima meu topove, brzo dohvatio cev jednog orua i prvo zrno ispalio prema dominiraj uem visu S ve til j ka i nemakim rezervama. Sve se to deavalo u velikoj brzini. Nemci, iznenaeni topovskom vatrom po svojim rovovima, bezglavo naputaju preostale topove i bee. Tada je usledio opti juri obe nae brigade za neprijateljem koji se povlaio u neredu prema Brkom i Tuzli. U tom naletu osloboene su i Lopare. U nae ruke pada cela pozadina 13. SS divizije. Zatekao sam se kod taba nemake artiljerijske brigade. Tu se nalazio veliki broj kamiona i atora. Ispod jednog kamiona spazih vabu sa pukom uperenom prema meni. Dreknem na njega da izlazi inae u ga ubiti. On izlazi, die ruke plaui i na srpskom jeziku poe moliti da ga ne ubijem. Tvrdi da je Bosanac, da je rnobilisan u vojsku i da bi ostao kod nas i borio se protiv okupatora. Posle dogovora sa mojim drugovima, reili smo da ovog nemakog vojnika, Muslimana iz 13. SS divizije, primimo u nae jedinice. Zaduili smo nekoliko lanova Partije i SKOJ-a da pripaze na njega. U sledeim borbama nosio je ak nemaki arac i pokazao da je dobar borac. Ipak, prevarili smo se, prvom prilikom je dezertirao i ponovo prebegao Nemcima. Na Zajednicama, Brezovai i Loparama nae brigade su dole do velikog ratnog plena. U toj borbi neprijatelj je imao, samo na sektoru Prve vojvoanske brigade, oko 150 mrtvih i ranjenih stareina i vojnika i tridesetak zarobljenih etnika. Prva vojvoanska brigada u toj tekoj borbi imala je 20 poginulih, 83 ranjena i pet nestalih boraca. Ratni plen Prve brigade bio je ogroman: etiri velika dalekometna topa 152 mm i vagon granata, 6 araca, dva laka minobacaa, 50 puaka, 8 radio-stanica, 200.000 metaka, 5 revolvera, 34 kamiona, 6 luk118

suznih automobila, 2 motocikla, 4 dvogleda, sto pari cipela, sto pari vojnikih odela, oko dvesta tovamih konja, vei broj ranaca, uturica i hrane. Na brdu Brezovaa zapleaijene su baterije haubica 105 mm. Kada su saznali da smo zauzeli Zajednice, Nemci su se dali u beg, ostavljajui nam neoteene topove i svu municiju, to samo govori u kakvoj su panici napustili bojite. Na sektoru Prvog bataljona Prve vojvoanske brigade u toj tekoj borbi ranjeni su komesar Bataljona Triva Nedi, komandir ete Sava Mijatovi i jo dosta drugova i drugarica. U momentu juria zatekao sam se u tek osvojenom drugom rovu, tu naiem na teko ranjenog druga Mou. Izvuem ga u jedan ugao i brzo pozovem bolniarku da mu ukae prvu pomo. Njemu je granata odnela lakat desne ruke. Ruka mu je visila o pare tu koe. Posle previjanja predloio sam da mu dva borca pomognu da doe do brigadnog saniteta. Odgovorio mi je: Drue komesare, vama je potreban svaki borac, a ja u pokuati sam do saniteta. To je bila ne samo hrabrost, ve i velika svest i herojstvo. Tom prilikom bio sam svedok kako nae drugarice Sremice od esnaest do dvadeset godina, u zaista tekoj borbi, uspevaju da izvuku sve nae pogiinule i ranjene drugove i jo stignu da pukomitraljescima kad su ostali bez municije donose iz rovova municiju, koju su Nemci ostavili u bekstvu. Uspevale su brzo da dohvate tu municiju i naniu je u redenike, kako bi nai drugovi mogli da nastave da tuku neprijatelja. Uskoro na Zajednice dolazi i deo taba 12. korpusa a sa njima pristie engleska vojna misija. Kad je video teke topove 152 mm i nas borce i stareine od baruta i zemlje zamazane, drug Leki, komandant Korpusa, stao je da nas ljubi. Engleska vojna misija se udila ta su to jugoslovenski partizani napravili od nemake vojne sile. Za uspeno izvedeni napad na Zajednice i Lopare maral Tito je pohvalio upornost i borbenost boraca 16. vojvoanske divizije. Poto smo oslobodili i Lopare a municije je bilo dosta, nai artiljerci na Zajednicama su gaali topovima Brko, Tuzlu i Bijeljinu. Posle podne Nemci su prikupili svoje trupe i izvrili jai protivudar. Kako nismo mogli da evakuiemo sav taj veliki plen na Zajednicama, zapalili smo kamione i automobile. Topovima smo u cev ugurali dosta eksploziva i razneli119

ili. Kasnije smo saznali od metana: kada je nemaka divizija vukla unitene topove kroz Brko, pripadnike ISS divizije i ustae zahvatila je velika alost. Ante VELIKA POBEDA KOD LOPARA I ZAJEDNICA Nalazilo smo se u rejonu sella Ploe, Tobut i Petkovii kada smo dobili nareenje da 8. juna izvrimo izvianje u pravcu Priboja, Lopara i Zajednica. Na tom prostoru nalazila se 13. SS Handar divizija i o njenom naoruanju i namerama malo se znalo. Prema podacima koje smo prikupili, u Loparama se nalazilo oko 400 vojnika zgloglasne 13. SS nemake divizije sa 4 brdska topa. Zajednice je zaposelo oko 300 pripadnika ove iste divizije sa 2 brdska topa, dok su se u ostalim mastima nalazile manje neprijateljske snage. Pokazalo se da ovi podaci nisu bili tani i da su neprijateljske snage bile jae a posebno u artiljeriji i drugom tekom naoruanju. U Loparama se nalazilo sedite jednog puka ove divizije sa oko 1.000 a u Zajednicama oko 400 pripadnika ove divizije. tab 16. divizije odredio je da Druga vojvoanska brigada zajedno sa Drugim bataljonom Prve vojvoanske brigade napadne Lopare, etvrti i Peti bataljon nae Prve vojvoanske brigade dobile zadatak da napadnu Zajednice sa severoistone strane pravcem ZlatovoTrnjaci. Na kosama Svia i Privela u meuvremenu, saznavi za nae prikupljanje, postavilo se oko 300 Nemaca i 300 etnika vojvode Kerovia. Oni su zadrali nastupanje naeg etvrtog i Petog babataljona. Levu kolonu sainjavali su Prvi i Trei bataljon Prve brigade koji su krenuli iiz Gornje Lipovice preko sela Labucka sa zadatkom da napadnu Zajednice sa jugoistone strane. Zbog zadravanja nae desne kolone (etvrtog i Petog bataljona) na kosama iznad Priboja, ceo teret napada na Zajednice pao je na levu kolonu, tj. na na Prvi i Trei bataljon. Ako se2 Ante B r a l i , ro. 1915. u Kosu kod Splita, bio je komesar bataljona u 1. vojvoanskoj brigadi.

Brali1

120

ima u vidu da su Zajednice jedan plato, zaravan visine oko 400 metara, koji dominira svojom okolinom i veoma je pogodan za odbranu, onda se moe shvatiti da je zadatak Prvog i Treeg bataljona bio veoma delikatan. Pokret preko Labucke izveli smo 8. juna i u 19 asova izbili iznad sela Mitrovi. Dok je kolona silazila u dolinu reice Labucka, neprijatelj nas je otkrio i zasuo snanom artiljerijskom vatrom sa poloaja na Zajednicama. To nas je natezalo da ubrzamo pokret da bismo izili iz zone artiljerijske vatre, ali smo se u 23 asa nali u zoni efikasne mitraljeske vatre. Tu je Trei bataljon krenuo desnom obalom reice Labucke, dok je Prvi bataljon produio pravo napred penjui se uz brdo u pravcu artiljerijskih poloaja. Iskoristivi umu kao zaklon, oko pola noi na bataljon je izbio neposredno pred neprijateljske rovove. Za to vreme Trei bataljon na naem desnom krilu vodio je estoku borbu i zbog jake neprijateljske mitraljeske vatre sa dominirajuih poloaja Svetljike nije uspeo da se dokopa nekih znaajnijih pozicija. Ispred nas, od ivice ume do neprijateljskih rovova delilo nas je samo 70 metara brisanog prostora. Razvijeni u strelce nai borci krenuli su u estoki juri, ali su jo ee saekani ubitanom mitraljeskom vatrom i bombama. Zbog osetnih gubitaka Bataljon se povukao na ivicu ume da bi sredio svoje redove i pronaao nove, pogodnije pravce napada. Ni drugi napad nije dao bolje rezultate. Tada sam pozvao komandire eta i naredio da rukovodioci i komunisti pou napred i da trei napad mora uspeti. Od boraca su prikupljene rune bombe i formirane bombake grupe od najboljih skojevaca. Mitraljesci su napunili redenike i dobili konkretne zadatke da svojom brzom paljbom neutraliu uoena neprijateljska mitraljeska gnezda. ekalo se jo samo nareenje za juri. Odluujui juri usledio je u svanue 9. juna. Munjevitom brzinom borci su savladali brisani prostor i upali meu unezverene fesaroe. U rovovima je nastalo oajniko guanje i kundaenje, borba za goli ivot. Taj juri ostao je u seanju svakog borca i stareiine naeg bataljona kao jedna od naih najveih pobeda i primer hrabrosti i portvovanja. Posle zauzimanja peadijskih rovova, noeni nezadrivim juriem, krenuli smo prema vatrenim poloajima artiljerije i topovima uda121

ljenim oko 50 metara. im smo osvojili prvi top-haubicu, kraj njega se naao moj zamenik Muhamed Kahri, koji je zavrio obuku za artiljerijskog oficira i dobro poznavao haubicu 152 mm. Zadivljujuom brzinom i vetinom on je okrenuo cev haubice prema neprijateljskim poloajima na Svetljiki, iznad Zajednica, sa kojih je neprijatelj uspeno odolevao napadima naeg Treeg bataljona. Nakon prve, zauzete su i ostale tri haubice izmeu kojih je zaplenjeno i na stotine artiljerijskih granata tekog kalibra prekrivenih vojnikim ceradama. Dejstvom iz ovih haubica neprijatelj je potpuno zbunjen i demoralisan. To je omoguilo 1 Treem bataljonu da u odluujuem juriu razbije nemaku posadu na Svetljiki pa smo sa oba bataljona krenuli u ienje platoa na Zajednicama. Pred naim nezadrivim juriem esesovci su panino pobegli u pravcu Lopara i elia. Ispraeni vatrom iz zaplenjenih topova, svoje povlaenje pretvorili su u pravu beaniju. Mnogi od njih, a meu njima i nekoliko oficira, nisu uspeli da se izvuku i potraili su zaklone ispod kamiona, putnikih automobila, u magacinima razne tehnike robe i zemunicama. Na Zajednicama u borbama sa Prvim i Treim bataljonom nae brigade neprijatelj je imao vie od 90 ubijenih i ranjenih oficira i vojnika a zarobljeno je 19. Ratni plen bio je veliki. Pored 4 haubice 152 mm, zaplenjeni su i vagon granata, 2 minobacaa 81 mm sa 300 mina, dva laka minobacaa, takoe sa 300 mina, est pukomitraljeza araca, 50 puaka, 4 automata, 200.000 metaka, 5 revolvera, 8 radio-stanica, 34 kamiona, 6 luksuznih automobila, 2 motocikla, 4 dvogleda, 100 pari cokula, 100 pari uniformi, 200 atorskih krila, vei broj ranaca i uturica, 200 konja i razne druge opreme. Zaplenjeni kamioni, putniki automobili i motocikli su spaljeni a top haubica unitena. Bataljoni su imali 20 poginulih i 83 ranjena. Svi borci iz Prvog i Treeg bataljona zasluuju najvea priznanja i pohvalu za ispoljenu izuzetnu hrabrost koju su pruili u borbi na Zajednicama. uro Rado

122

NA LOPARAMA Krajem tzv. este neprijateljske ofanzive, neprijatelj je doveo prvo u Srem a zatim i u istonu Bosnu zloglasnu 13. SS Handar diviziju. Ve posle njenog prvog nastupa u jugozapadnom Sremu, gde je izvren strahoviti masakr nad nedunim civilnim stanovnitvom i gde je poklano sve to ne nosi fes, pa ak i deca u kolevci, videlo se da je neprijatelj reio po svaku cenu da likvidira NOP u ovim krajevima. Po prelasku u istonu Bosnu, ova slugeranjska divizija sastavljena od najgoreg oloa iz muslimanskog ivlja, nastavila je sa neuvenim zloinima u Semberiji i Posavini otpoela sistematski da isti ove krajeve od simpatizera NOP-a. Jedan od glavnih zadataka koji je u tom trenutku dobila od svojih nemakih oficira, bio je da vrsto posedne Majevicu, ikoja je dotle bila najvanija spona i most izmeu slobodne teritorije Srema i istone Bosne. Sa oko 20.000 dobro naoruanih i za specijalni rat obuenih vojnika ova divizija je posela najvanije take i komunikacije na Majevici, pa je ak izgradila svoja uporita i tamo gde ih do tada nije bilo na poumljenim kotama i grebenima, pri emu je obilno koristila i postojee odrede majevikih etnika. Gubitak Majevice najtee je padao 'nama Vojvoanima. Od marta pa nadalje prestali su da stiu do nas transporti hrane i dobrovoljaca za popunu naih jedinica iz Srema. Retko smo dobij ali ak i potu od svojih porodica, pa smo prosto goreli od nestrpljenja da ponovo krenemo na Majevicu, u Posavinu i Semberiju i uspostavimo vezu sa naim najmilijim u Sremu. Otud nije ni udo to smo nareenje za napad na fesaroka uporita na Loparama i Zajednicama doekali sa najveim oduevljenjem. Bio sam tada komesar ete u Drugom bataljonu Prve vojvoanske brigade i seam se da nikad lake nismo izvrili politike pripreme kao za ovaj napad. Ozlojeeni na sve to su uli o neuvenim zloinima pripadnika ove divizije u jugozapadnom Sremu i na Majevici, Sremci su prosto goreli od nestrpljenja da dohvate za gue ove zlikovce, proteraju ih sa Majevice i priblie se Sremu. Moja eta dobila je zadatak da napredujui udesno od puta PribojLopare napadne utvrenje u korne se prema naim podacima nalazilo samo 300400 neprijateljskih vojnika sa jednom bateri123

jom brdskih topova. Brzo smo se uverili da ti podaci nisu bili tani d da je u Loparama bilo daleko vie neprijateljskih vojnika. Posle dueg lomatanja preko umskih proplanaka i vododerina i tekih nonih okraja, u ranim jutarnjim asovima upali smo u Lopare. Na napad bio je toliko silovit da je neprijatelj ostao prosto oamuen. Osetivi ve u prvom naletu (koliko smo bili ogoreni na njihove zloine, zbunjeni fesaroi iskakati su iz zapaljenih kua poluodeveni i ogoreno branili svoje gole ivote. Bila je to jedna od najstravinijih nonih borbi, prsa u prsa, koju sam doiveo u ratu. Na sve strane gorele su kue, vozila, nastrenice u rovovima. Centar Lopara pretvoren je u pravo razbojite. Najvie su radili kundaci i noevi. Iz jednog takvog udara i makljae izaao sam oguljenog obraza. Neki dugajlija esesovac zakaio me je kundakom nemake mauzerke, ali je ve u sledeem trenutku i on pao proboden bajonetom borca do mene. Nedaleko od mene, u juriu preko nekog polusuvog potoka pao je i moj zamenik i najblji drug Lazar Grgur, gimnazijalac iz Sremske Kamenice. Imao je samo 20 godina. Neto kasnije, u snanom protivnapadu koji su izveli svojim rezervama, od neprijateljske artiljerije poginuo nam je i desetar Pera Bai iz Iiiinaca. On je bio jo mlai. Jedva da je imao 18 godina. Poginula nam je i bolniarka Cica i jo nekoliko drugova iz nae ete, ijih se imena, na alost, ne mogu seti ti. Prilikom prvog naeg povlaenja na polazne poloaje u onoj guvi i borbi prsa u prsa, desio mi se i jedan maler. Ne znam kako i kada u tom meteu otkinula mi se komesarka torbica sa poverijdvim politikim materijalom i spiskovima boraca nae ete. To saznanje me je vie ozlojedilo i zabolelo nego rana na zguljenom obrazu. Oseajui veliku odgovornost i gniu savesti, poem nazad da je traim. Drugovi su me uzalud pokuali da odvrate i zadre od takve besmislene namere. Brzo sam se i sam u to uverio. Ve na nekoliko stotina metara od naih poloaja naleteo sam na zalegli neprijateljski streljaki stroj. Dri ga, Mujo! . . . Hvataj ga, Alaga! zauo sam i ugledao istovremeno nekoliko fesaroa kako iskau pred mene i pokuavaju da me uhvate iva. Jedva sam uspeo da im se izmigoljim uskoivi u neku vododerinu i ponovo se124

vratim meu svoje drugove. Tek sutradan priao mi je jedan vodnik iz Prvog bataljona i pruio mi moju komesarsku torbicu. Naao ju je tamo, u centru Lopara, posle borbe gde smo se guali sa fesaroima i gde umalo da nisam ostao bez oba obraza... Tu u Loparama, pored ova dva malera sa obrazom i sa torbicom imao sam i trei. Iako mi ni on ne ide u prilog, ispriau ga radi pouke i iskustva drugima. Desilo se to jo u prvom naem juriu. Neko od metana ukazao mi je da se u jednoj kui kraj puta na spratu nalazi nemaki oficir. Tu je imao kvartir i nije uspeo da se izvue na poloaj svoje jedinice. Ne razmiljajui ni trenutka, potrao sam sa jo jednim borcem u sobu i ugledao nemakog oficira sa zlatnim iri tima na injelu. Nije izgledao mnogo uplaen, ali nije se ni protivio kad smo ga pozvali na predaju. Oduzeo sam mu pitolj. Bio je to mali oficirski valter. Uzeo sam mu i naliv pero, koje mi je toliko nedostajalo. Borac koji je bio sa mnom oduzeo mu je sat i pokupio jo neke stvari iz njegove sobe. Zadovoljni ovako lakim i bogatim plenom, poterali smo ga ispred sebe onako leerno, kako se i on ponaao. Na samom izlazu iz kue on je malo zastao, razmahnuo rukama i nekim munjevitim zahvatom udario nas po grudima i iskoio napolje izgubivi se u nonoj guvi... Tek poto smo doli sebi od iznenaenja i povratili vazduh istisnut udarom u grudi, istrali smo napolje. Dogovorili smo se da o naoj bruci ne priamo u eti i da smo u oficirskom kvartiru nali samo pitolj i opremu nemakog oficira, koji je pobegao pre naeg dolaska. Bili smo ipak obogaeni jednim iskustvom vie i, naravno, neoekivanim plenom... Milenko Novakovi Brale3

SEDAMNAEST DRAMATINIH DANA U PODZEMNIM BAZAMA NA BIRU U prolee 1944. godine, pri tabu 1. vojvoanske brigade formirana je Omladinska pionirska eta. Ona je formirana od3 Milenko N o v a k o v i Brale, ro. 1925. godine u Deu, bio je politiki komesar ete u 1. vojvoanskoj brigadi. Posle ranjavanja na Durmitoru, prebaen je na leenje u Italiju, a po izleenju rasporeen je u IV armiju sa kojom uestvuje u borbama sve do Trsta.

125

20 deaka i 3 devojie, starih od 12 i 16 godina i bila je prava vojnika formacija. Imali smo svog komandira Jovicu Kerkeza i komesara Simu Joviia. Za bolniarku je postavljena drugarica Smiljka. Na glavni zadatak bio je obezbeenje taba, divizije i brigade, kao i brigadnog saniteta. Time je tab brigade hteo da zatiti nas, male borce dajui nam lake borbene zadatke. Nismo se mirili sa tim, povlaenim poloajem i hteli smo i mi sa starijim drugovima u borbu. U julu mesecu 1944. godine naa divizija, dobila je zadatak, da napadne ekovie, koje su bile zaposele jake nemake i ustake snage. Te veeri, 22. jula, naa brigada je pola da uniti jako neprijateljsko uporite na kosi Petrovi gaj. Saznavi za ovu akciju, nas nekoliko omladinaca, na elu sa komesarom ete Simom Jovii bez znanja taba brigade odluili smo da krenemo u borbu zajedno sa 1. bataljonom kojim je tada komandovao nama omiljeni komandant uro Rado. Borba za ekovie trajala je itavu no. Bila je veoma estoka, ali nismo uspeli da zauzmemo ekovie. U toj borbi imali smo velike gubitke, dosta poginulih i jo vie ranjenih. Poginuo je i jedan na omladinac, Rajko Bundalo, a komesar Simo i ja smo teko ranjeni. Nastupili su teki dani. Sedma neprijateljska ofanziva bila je u punom jeku. Pod pritiskom brojano jaeg neprijatelja nae se snage povlae prema reci Bosni, a neto kasnije probijaju prema Crnoj Gori. Iako nerado, drugovi su bili prinueni da nas, teke ranjenike, koje nisu mogli poneti sa sobom, ostave u bazama koje su ranije iskopali u umi zvanoj Biina. Duboko mi se urezala u seanje ta lietnja no, kada smo se morali rastati od nae jedinice. Drugovi su nas doneli na nosilima i ostavili u bazama. Meu njima je bio i komesar brigade Doja, omiljen meu naim borcima. Prilazio nam je i hrabrio reima da nas ostavljaju na kratko vreme i da e doi po nas im situacija to bude dozvolila. Ne znam koliko nas je te noi ostalo ukupno u bazama. Znam samo da je u mojoj bazi bilo 15 ranjenika i jedna bolniarka koju smo zvali Crnogorka. Prva no je protekla relativno mirno. uo se samo tihi jauk ranjenika i dozivanje bolniarke da nam olaka muke. Meutim, ve prvi jutarnji sati uneli su nemir u nau bazu. U naoj blizini zauli su se povici neprijatelja i pucnjava. Oe126

Rivali smo najgore. Nemci, ustae i etnici ili su u streljakom stroju, otkrivali jednu po jednu bazu i ubijali bolniarke i nae ranjene drugove. Svakog trenutka oekivali smo da otkriju i nau bazu i otponu masakr. U jednom trenutku, preli su preko same baze. Daske su zakripale, zemlja se poela osipati, a mi smo sa runim bombama bili reeni da ivi ne saekamo neprijatelja. Onda je opet nastala tiina. Neprijatelj nas je toga dana preskoio. Verovatno su poto se ve spustilo vee, urili nazad u svoj logor u Osmacima, udaljen oko 3 km od nas. Negde oko ponoi zauli smo razgovore u naoj blizini. Pomislili smo da se neprijatelj vratio. Na sreu, bili su to nai drugovi, zadueni da brinu o nama za vreme dok se nalazimo u bazama. Jednog od njih se seam. Bio je krajinik, i preivao se Bursa. Doao je sa jo trojicom boraca i sa nekoliko terenaca iz ekovia, da saznaju ta se prethodnog dana desilo sa nama, ranjenicima. Videvi da su sve baze, izuzev nae, bile otkrivene, drugovi su odmah doneli odluku da nas premeste na otvoreni prostor u istoj umi, kilometar dalje od baze. To premetanje je trajalo itavu no. Nosili su nas jednog po jednog i maskirali po bunovima guste bukove ume. Obeali su nam da e dolaziti nou i donositi nam hranu i zavoje. Danju su se skrivali u jednoj peini u naoj blizini. To je tako trajalo 56 dana, dok ih neprijatelj nije otkrio. Neke je ubio odmah na licu mesta. Preivele je odveo u Osmake, u svoj logor, gde je nastavio sa muenjem. Posle ovoga to se desilo sa naim drugovima ostali smo preputeni sami sebi, etiri dana bez hrane, vode i sanitetskog materijala. Mislili smo da je to kraj. Halucinirali smo od gladi, a po ranama, koje su nas uasno pkle, gmizali su crvi. Iznenada u toku jedne noi doao nam je drug Bursa, koji je uspeo da pobegne iz logora. Doneo je svakom po aku kuvanog kukuruza. inilo nam se da je to neto najbolje to smo ikada u ivotu jeli. Bio je to spas od oaja. Bursa je organizovao da nam ponovo nou donose hranu i men jaju zavoje. Kako smo se i dalje nalazili u neprijateljskom obruu, svakodnevno smo preivljavali neprijatnosti. Njihove patrole su stalno krstarile oko nas. Jednog dana ponovo je neprijatelj, u streljakom stroju preao preko terena na kome smo se nalazili. Naavi se pred neposrednom opasnou, pet pokretni jih drugova i bolniarka, poelo je beati ispred nepri127

jatelja. To se na nesreu zavrilo tragino. Neprijatelj ih je uhvatio i ubio, na licu mesta. Nastupili su jo tei trenuci. Ostali smo i bez jedine bolniarke, koja se brinula o nama vezanim za nosila. Ne mogu zaboraviti prizor kada nas teko ranjeni drug moli da ga ubijemo, kako nas ne bi svojim jaucima otkrio. Moram spomenuti svoga druga Simu Joviia, komesara ete. Bili smo zajedno u borbi, zajedno ranjeni i zajedno preivljavali teke trenutke. Simo mi je, u tim tekim danima, bio velika podrka. Umeo je uvak da se naali i da ohrabri ne samo mene, ve i starije drugove. Ta borba za na ivot trajala je punih 17 dana. A onda je dola jedna eta mavanskog odreda, izvukla nas iz neprijateljskog obrua i prebacila u bolnicu 3. korpusa. arko Radoevi4

POSLE KRAEG ODMORA PRELI SMO U OFANZIVU Po povratku sa Majevice posle nae velianstvene pobede nad esesovcima 13. SS Handar divizije, brigade 16. vojvoanske udarne divizije rasporedile su se na severne predele Javornika. Razbakarili smo se leei grupsani po etama i prepriavali utiske o naoj brzoj pobedi na Zajednicama, gde smo napravili pravo Kosovo na neprijateljskoj strani. Kako smo na ovim terenima sutradan tueni haubicama iz Tuzle, Prva brigada j e otpeaila na Konj uh i rasporedila se juno od Banovia na nekoliko kilometara. Na ovim prostorima ostali smo do 19. juna, kada smo zapoeli ofanzivu u dolini rake Krivaje. Sve dane boravka na ovom terenu proveli smo pod vedrim nebom. Dani i noi bili su lepi, sunani, a noi vedre. Imali smo este politike asove. Komesari su se trudili da ublae u borcima gnev i al to nismo stigli do Save da primimo nove vojvoanske borce i prihvatimo elu estu vojvoansku brigadu. Kakva bismo tek tada sila bili! ao nam je bilo to4 arko R a d o e v i , 14 godina, Bos. Krajina bio borac Omladinske ete 1. vojvoanske brigade.

128

nismo uspeli da prebacimo u Srem vie stotina naih boraca onesposobljenih za borbene zadatke od rana i bolesti. U meuvremenu pristizale su nam pojedine grupe za popunu eta. Meu njima je bilo i Bosanaca, a bilo ih je i opavih i kljakavih i malo nakrivljenih, na levu ili desnu stranu, pogrbljenih i si. Naao se i jedan sa povreoim levim okom. On je pripao 3. eti. U nau 2. etu pripao je Miladin iz jednog sela kod ekovia, ranjeni borac iz 15. majevike brigade. On je pri koraanju trzajem iskoraavao desnom ranjenom nogom. Na raun ovih naih drugova ponekad su pravljene nedrugarske ale. Tako npr. drugu sa povreendm levim okom neki ereti kau: Blago tebi, ti kada gaa ne mora da zamuri na levo oko. Ili onom pogrbljenom da je srean to sad predstavlja manju metu pred neprijateljem. Za one opave da su sad sigurniji kao borci jer mogu da doekaju neprijatelja na no i ne mogu da se povlae itd. Nisu se ovi drugovi ljutili, i oni su se alili na svoj raun i govorili: More, neka je samo iva glava na ramenima.... Taj Miladin ekovianin poginuo je ubrzo od topovske granate na obroncima Zvijezde planine 2. ili 3. avgusta 1944. godine. Na ovim terenima juno od Banovia vebali smo na slepo da rasklapamo i sklapamo pukomitraljeze: brno, brengal, arac. A zauzimali smo mesta kao niandije i na tekim mitraljezima maksim i varc loze. Upoznavali smo se i sa nainom dejstva minobacaa i rukovanjem njegovim nianskim spravama. Pred celim Treim bataljonom ispaljena je jedna bojeva mina. U divnom vedrom danu posmatrali smo uzlet mine i na dobar mladalaki vid uoavao ju je na njenoj maksimalnoj visini, kada je bila veliine jajeta. Videli smo i kada je mina stizala u horizontalu i kada se sve vie glavom obruavala prema zemlji i pratili njen pad sve dok nije dobila najvee ubrzanje, kada je vie nismo mogli pratiti. Eksplodirala je pred nama u dolini na oko 350 metara. neprijateljskih uporita i pruge u dolini reke Kriva je Posle kraeg odmora, sve tri brigade 16. vojvoanske udarne divizije dobile su zadatak da u dolini reke Krivaje129

Unitenje

to tee otete elezniku prugu OlovoZavidovii, koju faisti koriste za prebacivanje trupa u borbi sa partizanima, a Nemci za izvlaenje velike koliine drvne grae. Levo i desno od pruge koja vijuga uz Kriva ju naikana su uglavnom manja naselja, zaseooi, u kojima ive Hrvati, Srbi i Muslimani. Muslimani su najbrojniji i dobar deo ih je pripadao tzv. zelenom kadru. Zelenokadrovci su uglavnom uvali i branili prugu i sve objekte i graevine uz nju. Samo u veim naseljima bilo je meanih faista. Uz zelene, bilo je ustaa i domobrana i, naravno, Nemaca. etnici su drali teritorije dela zapadnog Konj uha i na donjem Ozrenu. Naa Prva brigada imala je nakrau stazu do doline Krivaje. U isto vreme, u poslepodnevnim asovima 19. juna, sve tri brigade, sa po dva i tri bataljona jednovremeno napale su na vee uporite faista u Ribnici i Vozui i njihove poloaje u okolini ovih mesta. Iako je u Ribnici bilo i vie od 500 faista, kapitulirali su za nepuna dva sata borbi. Zarobljeno je 40, a vei broj ih je poginuo. Tri bataljona etvrte brigade i dva Prve prosto su pregazili garnizon u Ribnici priao nam je tada Slobodan Taleki iz etvrte brigade. Svi zarobljeni su puteni jer nisu bili obeleeni ustaki ili esesovski... Istovremeno i Druga brigada na Vozui i njenoj okolini uspeno je razjurila vie od 200 faista. Kada su grupe zelenokadrovaca saznale kako su proli njihovi isusedi, zahvatila ih je takva panika da su bezglavo pobegli iz doline Krivaje. Beali su od nas kao avo od krsta. Najvei broj ih je pobegao na obronke Ozren planine. Na bataljon nije silazio u dolinu. On je zadran na obroncima Konjuha kao obezbeenje za nae borce u dolini. Bataljon nije dolazio u sukob sa jaim neprijateljem. Jedino smo se prepucavali sa grupicama sa Zvijezde planine. Puna tri dana jedinice 16. divizije ruile su prugu i potpuno onesposobile njena postrojenja u duini od dvadesetak kilometara. Neto veu borbenost ispoljili su faisti pred selom Zavidovii. Oni su isplanirali da zadre vojvoanske borce na poloajima koji su odabrali da ih zapree brzometnom artiljerijom. A ta se desilo?130

Nai minobacai su ih preduhitrili i svojom preciznom vatrom pokrili liniju njihovog borbenog stroja. Nastala je velika pometnja kod faista. U tom trenutku artiljerija je poela da dejstvuje pa smo mi morali to pre da krenemo napred. Izvrili smo silovite jurie uz gromoglasne uzvike: Ura! Faisti nam okretoe lea i mi se ubrzo naosmo na njihovim poloajima. Meutim, njihova artiljerija je brzometno i dalje tukla terene gde je trebalo da se jo nalazimo. Odmah je Brigada krenula na sever, na donji Ozren, radi borbe sa etnicima. im smo krenuli, nau kolonu, sa udaljenih kosa i sa levog boka zasuli su vatrom svi oni razbijeni faisti koji su kukaviki pobegli iz doline Krivaje. Bili smo prinueni da zauzmemo poloaje i da se tako odbranimo. Uinili smo to veoma uspeno, posle krae borbe ponovo smo ih razbili. Brigada je zatim nastavila pokret ispraena svetleim raketama i tektanjem faistikih mitraljeza. Izgledalo je to kao ona narodna psi laju a karavani prolaze... Borbe sa etnicima na Ozrenu Samo to se otkaila od faista kod Krivaje, Prva brigada suelila se sa etnicima na padinama junog Ozrena u selima Posij elovi, Petrovii i Hajderovii. Drugi bataljon, koji se nalazio u prethodnici, prihvatio je borbu sa etnicima. Na Trei bataljon marevao je iza Drugog. Hladnokrvno smo pratili tok borbe i ocenili da neemo morati i mi da interveniemo. etnici su ubrzo odstupali i sve rede pucali. Levo od nae kolone takoe je dolo do pucnjave. Ne znam koje su se jedinice tamo nalazile, ali je i na toj strani zavladao tajac. Kod pomenutih sela zauzeli smo borbene poloaje, ali poto nismo bili napadani od etnika, ujutro smo nastavili pokret. Ujutro 24. juna brigade nae divizije nastavile su pokret ka visovima Ozrena. Petnaest bataljona 16. divizije u petnaest bataljonsikih kolona na irokim prostorima proeljavali su detaljno june padine Ozrena. etnici su se nalazili samo po naseljima i im bi ugledali nae kolone, trudili su se da postignu to vea rastojanja131

izmeu nas i njih i tako izbegnu da ih ne pronae neko partizansko zrno. Postalo nam je jasno da ozrenski etnici izbegavaju da nam prue ozbiljan otpor. U brzim izmicanjima, neke grupe ni metka nisu ispalile. Napredovali smo preko Ozrena, bez urbe, zastajali u selima i nastojali da uspostavimo kontakt sa narodom. Predvee poela je da rosi kia. Proneo se glas da emo te noi prenoiti po kuama i da emo se poteno odmoriti. Usput do naeg prenoita svaka desetina trebalo je da se snae i pronae naramak-dva slame ili sena. Ja sam bio zaduen da obezbedim prostirku za svoju desetinu. Zanoili srno u jednom ratrkanom zaseoku od desetak kua. U njemu se smestio ceo na bataljon. Moja desetina sa polovinom boraca iz 3. desetine, ukupno nas 13, smestili smo se u jednu kuicu od dve sobe. Kuica je bila najisturenija prema vrhu Ozrena. U potpuno praznoj sobi raspostrli smo seno i ebadi i ekajui veeru askali sa domaicom. Domaica nam je skuvala kaamak ali od brana iz naeg brigadnog ekonomata. U kaamak pomela je i njen sir, pa ak i poslednju litru mleka. Domaica je imala oko 40 godina i bila je mrava, visoka i otresita. ivela je sama u kuici. Mu joj je bio etnik i stalno se nalazio na vrhu planine. Povremeno su on i oko dvadeset etnika iz sela dolazili da prespavaju kod svojih kua. Rei ta i prostoduna, naa domaica nije nita krila o etnicima. Ona ih je ak kudila i ismejavala kao neborbene, kukavice, koji bee kao zeevi ak i kad ih neko iz ale prevari da su partizani u blizini. Tada se svi sjate na vrhu Ozrena, gde se sakupi po hiljadu njih, i tek kada se malo okurae, oseaju bezbednije. Na nae pitanje kada su poslednji put njen mu i drugi metani noili kod kua, odgovorila je da tima pet dana i, kae, ba noas mogu doi. Zabrinula se da joj mu ne pogine uludo jer nikoga nije ubio i ubeivala nas da bi on bio najsreniji kada bi mogao ive ti u svojoj kui ikao pravi domain... I zaista, kada smo posle dobre veere prepustili svoja umorna tela zasluenom odmoru, etnici su upali u zaselak. Zaustavio ih je Panta Dean, koji se nalazio na strai. Nji132

ho va pucnjava probudila je sve moje drugove, koji su brzo istrali iz kue i prihvatili borbu. Jedino sam ja ostao ophrvan mrtvim snom. Niko od mojih drugova nije uspeo da me probudi. Prepucavanje sa etnicima potrajalo je oko pola sata. U isto vreme naa 1. i 3. eta vodile su borbu sa drugom grupom etnika. Obe grupe etnika bile su odbijene. ete su ostale i dalje na poloaju, ali su me moji drugovi ostavili da i dalje spavam. U zoru, kada sam se razbudio, upitao sam domaicu gde su moji drugovi. Ona mi je ispriala da su noas bili etnici, da se pucalo i da moji drugovi nisu mogli da me razbude... Ovo saznanje me je porazilo. Osetio sam neki stid i pred sobom i pred domaicom, a tek kako u se pokazati pred drugovima! Izaao sam i prikljuio se drugovima na poloaju. Nisam smeo da ih pogledam u oi. A o n i . . . Pravili su se kao da nisu ni primetili moj izostanak iz borbe i mrvaki san koji me te noi uhvatio. Pobegao nam je vojvoda Kerovi ispred nosa...

Jo se nije bilo dovoljno razdanilo kada smo dobili zadatak da po vodovima proeljamo terene prema vrhu Ozrena. Posle itavog sata nastupanja stigli smo do prve kue jednog zaseoka od desetak kua. Moj desetar Mia ispali u vazduh nekoliko metaka iz automata i uzviknu: Gde ste, etnici, majku vam vau! Na njegovu viku i pucnjavu, liz jedne kue, na pedesetak metara od nas, jedan za drugim istrae etnici, njih sedmorica. Onako u panici svi su drali kape, obuu i jo poneto, a pod mikama oruje ii drugu opremu. Meu nama neko je tada uzviknuo: Ne pucajte! ive emo ih pohvatati! i svi smo potrali za etnicima. Teren je bio pregledan, travnat i inilo nam se da je sve ravno do ume koja ise nalazila na oko 200 metara. Trei taiko za beguncima, opet neko ree: Ako ih ne stignemo pred umom, poubijaemo ih s lea. Ali tog istog trena svi sedmorica kao da su u zemlju propali... U stvari, etnici su uskoili u jedan uski usek (kolski put do ume) i tako se izgubili ispred naih niana u oblinjoj umi ostavljajui nas onako besne i zbunjene. itav sat i due, ostali smo tako prikovani za tie i133

netremice osmatrali ivicu ume u elji da bar jednog ugledamo i ustrelimo. Takvu priliku nismo doekali. Dok smo tako leali i osmatrali ivicu ume, vodnik Talijan sav pozeleneo od besa saoptio nam je da je to bio tab komandanta C. Todia. Videli ste onog u belom mantilu koji je pod mikom i u rukama imao automat, izme... To je bio C. Todi. ivotom to mogu garantovati! Uh, to ih ne pokokasmo iz prvih njihovih stopa... Pozvali smo domaina kue iz koje su panino istrala ova sedmorica etnika. ta vas interesuje drugovi?! Javila nam se domaica. Da H je ovo bio tab C. Todia. upitao je vodnik Talijan. Jeste! odgovorila nam je domaica. Pa, kako nemaju vojniku pratnju? Kakva pratnja, oni se ve etvrti dan kartaju. Sa njima je i moj mu ree domaica. U elji da je ohrabri neko je od naih rekao domaici da su svi ostali ivi. Domaica nas na sve to dobro pogledom okrznu: Pa, ja to znam! Nisam ula nijedan pucanj. Veliki ste mi i vi ratnici, kao i ovi nai etnici koje svi zovu gibaniari? .. To nam je bio dobar amar pa smo onako pokunjeni i neraspoloeni produili dalje prema vrhovima Ozrena.. . Bogomir U BORBI KOD REKE BOSNE Nisam dugo bio u Prvoj vojvoanskoj brigadi i njenom Drugom bataljonu, samo pet meseci, aid od svih mareva, akcija i borbi najvie mi je u seanju ostala borba protiv Nemaca na desnoj strani reke Bosne, nedaleko od Zenice. Na ovaj teren Drugi bataljon, u kome sam tada bio zamenik politikog komesara, doao je iz pravca ehovia, preko umovitih i besputnih visova planine Konjuh i doline Krivaje.5 B o g o m i r Grbi Bata, ro. 1927. u Belegiu, bio je borac 1. vojvoanske brigade do 16. VIII 1944.

Grbi Bata5

134

Koliko se seam, u toku ovog jako napornog i dugog mara borci su bili gladni, premoreni i iscrpljeni. Kao invalid sa kraom desnom nogom, sporo i teko sam se kretao. U tome mi je pomogao drug Boko Markovi, komandant Bataljona. Jahalii smo na smenu konja kojeg je on imao. Ipak, svi borci i rukovodioci Bataljona smogli su snage, svesni ciljeva nae borbe, da istraj u svim ovim tekoama. Vladalo je veliko drugarstvo meu nama, razumevanje i meusobna pomo u svim situacijama. Komunisti i skojevci bili su primer u tome, posebno omladinski rukovodioci u Bataljonu drug Milan ivoj inovi, zatim Proka ilas, zamenik komandanta, drugarica Rua Boi, referent saniteta i drugi. Posle tog mara krajem jula 1944. godine na Drugi bataljon Prve vojvoanske brigade naao se na poloaju zvanom Ruda glava. Iznenada, oko 16 sati, Bataljon je napadnut od pravca eleznike stanice Nemila. Nemci su ispaljivali jednu za drugom minobacake i artiljerijske granate, koje su padale po terenu gde se nalazio Bataljon. Komandant Boko Markovi dobro je rasporedio ete i povremeno ih obilazio. Bodrio je borce da bi izdrali nemaki pritisak. Leali smo kao prikovani za zemlju. Niko nije pokuao a ni hteo da napusti poloaj u tako tekoj situaciji. Nismo se osvrtali mnogo na granate, ve smo nastavili sa osmatranjem strmog terena ispod nas u pravcu reke i stanice Nemila. Nemci su as jae as slabije tukli iz pomenutih oruja, a mi smo spremno oekivali napad njihove peadije. Kada su nam se Nemci pribliili, otvarali smo jaku puanu i mitraljesku vatru. Poneko je bacao i runu bombu. Tako su zadravani njihovo nadiranje i jurii. Bili smo na grebenu iznad reke i imali bolje poloaje od njih, ali su oni bili u prednosti po naoruanju. I dalje su nas zasipali granatama. Od njihove eksplozije leteli su ne samo komadi metala ve i veliki levkovi zemlje i kamena. U jednom takvom momentu ranjen sam u glavu, u eonu kost iznad levog oka. Tu mi je ostao geler od granate. (Od tog sam imao ee bolove, koji su prestali tek marta 1945. godine, kada mi je geler izvaen u bolnici u apcu). Po nailasku noi, Nemci su obustavili paljbu i svoje napade. Drugi bataljon je po naredbi promenio poloaj i otiao na novi zadatak. Ja sam tu no proveo u brigadnom sanitetu.135

Tek sutradan uo sam da je poginuo Boko Markovi, komandant naeg baaljona. Bio je to odlini komunista i vojni rukovodilac. Bilo mi je mnogo ao to se rano ugasio ivot tako divnog i hrabrog druga. Posle nekoliko dana saznao sam i da su ovaj usiljeni mar i teke borbe od strane jedinica 12. vojvoanskog korpusa na reci Bosni voeni kako bi se omoguilo da se iz centralne Bosne prebace krajike i like jedinice u istonu Bosnu, koje su prilikom prelaska reke nanele Nemoiima znatne gubitke. Tako su vojvoanski borci svoj zadatak prihvata ovih jedinica u potpunosti izvrili. Sa Lianima smo nastavili dalje kretanje i borbe protiv Nemaca i domaih izdajnika, u cilju prelaska Drine i to breg prodora u Srbiju. Milenko TEKE BORBE NA RUDOJ GLAVI Posle prijatnog dnevnog obroka i odmora na Rudoj glavi, jula bataljoni Prve i Druge brigade sa pesmom su produmar ka r. Bosni. Na Rudoj glavi ostali su tab Korpusa, taba Divizije, komora Korpusa, Divizije i delovi komora brigade i saniteta. Za njihovo obezbeenje ostavljeni su bataljona, Prvi iz Prve i Trei iz Druge brigade. Postojalo je uverenje da ni u daljoj okolini nema faista te su borci bataljona u obezbeenju lekarili, askali, a mnogi istili oruja. Tako su u Treem bataljonu Druge brigade skoro sva automatska oruja bila rasklopljena jer su se borci takmiili u rasklapanju mitraljeza. To mi je svojevremeno ispriao Rajko Dura posle borbe na Rudoj glavi. Esesovci, njih vie od 500, uvereni da e doi do lakog plena, izvrili su iznenadan juri prvo na konje koji su bili na pai neposredno do ume, ubili nekoliko (konja i tri konjovoca koji su ih uvali i poeli da hvataju konje odvodei ih u umu. Ta esesovska nepromiljenost dobro je dola naim borcima, jer su dobili u vremenu da se priberu i zaspu ih mecima. Padali su i konji i vojnici. U ovom sukobu poginulo je 28. ili deo obe dva6 Milenko G r b i , ro. 1924. u Kosjeriu, bio je zamenik politikog komesara 2. bataljona 1. vojvoanske brigade.

Grbi6

136

devet boraca Prvog bataljona i deset Treeg iz Druge brigade. Meu poginulima bio je i Ilija Pecinjaki iz Belegia. Ilija je bio ranjen na Tuzla kao borac Pete vojvoanske brigade. Po zaleenju rane uao je u sastav Prvog bataljona Prve brigade. Komandant Korpusa panac angaovao je sve pozadinske borce, kurire i pisare i oformio etu kojom je neposredno komandovao. Ocenivi da je neprijatlj mnogo jai i da ga napada sa svih strana, panac je radio-depeom zatraio od komandanta 16. divizije Kamenjara jo jedan bataljon da se vrati to pre na Vraniu. Taj zadatak dobio je na bataljon. Taman smo stigli na pola puta do reke Bosne kada je pala komanda: Trei bataljon, nalevo krug! Poli smo odmah treim korakom: Ubrzo smo poeli padati na nos od premora. Tada smo dobijali malo odmora i ponovo nastavljali treim koracima. Nikakva objanjenja nismo dobili. Za vreme predaha zakljuili smo da se vraamo na Vraniu i ubrzo zauli silovitu pucnjavu sa Rude glave. To je bio ve drugi ponovljeni esesovski napad na bolnicu i na borce bataljona. Na prilazima Rudoj glavi sa zapada esesovci su ve zapoeli i trei juri, ali su ih nai i ovog puta odbili. Brzo su se povukli. Izgubili su nekoliko vojnika na levom krilu. Na bataljon jo nisu primeivali. Stigli smo pravo na bok njihovog streljakog stroja. Najblii esesovac bio je udaljen samo tridesetak metara. Leali u stepenastom usponu pred nama, na otvorenom prostoru, izloeni bokovima u svoj veliini. Zamenik komandanta Blani pozvao je tiho sve pukomitraljesce napred i svima odredio ciljeve: za one najblie po jedan, za one dalje po dva i za najdalje po tri pukomitraIjesca. Kada su svi dobili svoje mete, Blani je samo rekao Sad I svih 17 arera iz 17 pukomitraljeza ostali su prazni, a dvadesetak faista ni sa mesta se nisu pomerili. Na to je prestala svaka pucnjava naih bataljona u okruenju. Prva i 3. eta trei su zaobile ulevo, a moja eta je nastavila put pored pobijenih esesovaca i izbila na bak faistikog streljakog stroja. Nemac koji je verovatno poao u njihovu pozadinu, natrao je pravo na mene oi u oi. Zbunjen kada me ju ugledao sa uperenom pukom pokuao je da se okrene i obavesti o137

naem nailasku. Nije u tome uspeo. Tada su zapucali i moji drugovi. Neprijatelj je bio toliko iznenaen da se njegov juri prema Rudoj glavi ubrzo pretvorio u panino bekstvo. Izbrojali smo osam poginulih Nemaca... Na protivnapad sa jednog vlisa iznad ume zaustavila je druga grupa esesovaca estokom vatrom. Potrali smo prema umi i tako se zaklonili. Ipak, poginuo nam je jedan Vojanin i jedan Kuzminac je bio ranjen. Zaklonjeni umom spustili smo se u jednu dolinu i zaobilazno stigli u sastav svoga bataljona. Faisti su imali velike gubitke. Povukli su se na visove koji su bili pristojno udaljeni. Ruda glava ostala je do sutradan niija teritorija jer smo se i mi povukli neto severnije i na povoljnijim terenima organizovali krunu odbranu... Komandant Korpusa u streljakom stroju

Na Trei bataljon zauzeo je poloaj s pogledom na Rudu glavu. Do mraka, kao i elu no 28/29. jula, neprijatelj se nije usudio da nas ponovo napadne. Zadrao se na zauzetim poloajima i povremeno se oglaavao mitraljeskim rafalima. Te noi nisu se odmarali ni lanovi taba naeg Korpusa, meu kojima je bio i komesar 16. divizije Pako Romac. Pako i komandant Danilo Leki panac su cele noi obilazili borce i hrabrili nas. Intersovali su se kako se ko osea i kakve su nam potrebe. Svi smo bili edni pa vodonoe nisu mogle da predahnu. Komandant panac nas je upozoravao da ne obraamo panju na faistike pucnje iz daljine i da tek u rano jutro moemo oekivati napad. Metke treba pucati samo nasigurno, pravo u metu. Interesovao se kako stojimo sa municijom i sa bombama. Naredio je da se izvre nadopune. U rano jutro 29. jula neprijatelj je na svim sektorima nae krune odbrane navalio nesluenom estinom. Prvo su to bila nasilna izvianja manjih grupa. Stigli su na pedeset metara od poloaja nae ete u nisko poumljeni teren. Za ovim izviakim grupama naili su gusti streljaki strojevi. Zaostali su do linije svojih izviakih odeljenja. Na poloaj naeg voda bacili su pet bombi, ali su eksplodirale desetak metara ispred nas. Ibacivali su rakete i pucali nasumce i to vrlo estoko.138

A borci naeg voda su mirovali. Da pucamo uludo nije bio uputno. ekali smo ih na cevi svoga oruja. A to je mesto gde su jue u treem juriu ostavili svoje poginule. Tu je bilo i podosta konja ubijenih. Esesovce je, izgleda, hrabrost izdala. Glave nisu smeli da promole. Nae uporno utanje jo vie ih je razorualo. Meutim, tako nije bilo na ostalim poloajima ete i Bataljona. Svuda unaokolo vrilo je kao u kotlu. Strahovita pucnjava i gromki uzvici. Teke borbe trajale su do podne, kada se neprijatelj povukao. Ostavio je u panici poginule i ranjene. Seam se da su nai borci ushieno uzvikivali da smo zbrisali sa zemlje stotinu faista. Kada je nastao tajac, Danilo Leiki panac, Pako Romac i drugi mai rukovodioci rastrali su se oko boraca oduevljeni postignutim uspehom i junakim dranjem naih boraca u ovoj tekoj borbi. Bogomir Grbi Bata DO POSLEDNJEG DAHA General bez pompe, seljak to je kola deljao dok je bio mir, bomba i mitraljezac u ratu, vojnik to i dip natera da se bei poput paradnih konja kad preovlada seljaka krv, Sremac to ise ne predaje, ovek sa dubokim korenima u narodu, otvoren, neposredan i kad pria o lovu na jelene i kad se sea rata to je proarao njegovu crnu kosu sedima takav je narodni heroj Marko Periin Kamenjar uvek. I eto, takav sedi sa nama, bez generalskih epoleta, gnjei cigaretu meu prstima. I ta da vam priam? Mnogo se toga zaboravilo, detalji su ieznuli iz seanja... Bar da je sad kafe, valjda bi uz nju mozak bolje radio. U nezgodan ste dan doli, danas na oficirski klub ne radi. Da pokuamo i bez kafe. Pripreme za odlazak u Srbiju No, pa eto, da priamo o naem putu u Srbiju sredinom 1944. godine. Taj mi se put urezao duboko u seanje.139

Marta 1944. Kamenjar, koga je Vrhovni tab triput pohvaljivao za linu hrabrost i umeno komando van je jedinicama, postavljen je za komandanta 36. vojvoanske divizije. Na toj je dunosti ostao do formiranja 12. korpusa, kada je postao komandant 16. vojvoanske divizije i ,to ostao do kraja rata. U Operativnoj grupi koja je trebalo da poe u Srbiju nalazio se i na Korpus. esnaesta i 36. divizija, Jedanaesta krajika i 6. lika sainjavale su jednu grupaciju. Na je zadatak bio: preko Romanije i Foe prei u Srbiju. Danas se ne daju ni sagledati sve tekoe koje su nas oekivale. Teak put

Svuda okolo neprijatelj, ako nisu bili tu bradati etnici, sigurno bi skakali muslimanski policajci, ustae, Nemci oseajui bliski kraj faistika zver se oajniki borila. A mi smo nastavlja Kamenjar nosili i ranjenike sa sobom, bili smo gladni, iscrpljeni, taj kraj od Bira preko Konjuh-planine do reke Bosne slabo je naseljen, hrane nigde, borci jedva koraaju.. . Kad smo izbili na reku Bosnu, susreli smo borce 6. like. Jedanaesta krajika nije uspela: nemaka divizija Princ Eugen ju je odbila, samo manji deo je preao reku, glavnina je ostala u centralnoj Bosni. Vojvodani i Liani uhvatili su se u kotac sa elitnim jedinicama Princ Eugen. Dobar deo neprijateljskih snaga je uniten, a nae jedinice su krenule preko Varea ka Romaniji, stalno vodei borbe s neprijateljem koji je po svaku cenu hteo da ih sprei da preu u Srbiju. Neprijatelj je bio u daleko boljem poloaju, jer je bio i motorizovan, pripremljen za brdsko ratovanje, a stalno je smenjivao vojsku, bacajui u borbu odmorne jedinice. Nama je pretila opasnost da budemo opkoljein i uniteni. Svaki as smo morali da se probijamo kroz obrue, a u isto vreme da vodimo teke borbe iza lea. Pokuaj naih jedinica da se prebace u Srbiju kod Foe bio je osujeen, jer je neprijatelj ve ranije oklopnim jedinicama zaposeo sve prilaze. Ostalo je da se pokua prko besputnog terena Zelengore, gde hrane uopte nije bilo.140

Ogromni

napori

Kad smo stigli na cestu KalinovikFoa, zapanjili smo se: svuda tenkovi i streljake jedinice. Ipak smo odluili da se probijemo. Iako iscrpljeni, uspeli smo! Posle smo klali konje iz komore i jeli ih da ne umremo od gladi. Ali to nam je jo otealo pokret, jer smo komoru, municiju, ranjenike morali nositi sami na rukama. To su bili najtei trenuci. Kolona se lagano kree, obilazim ljude, hrabrim ih, a i sam oseam da mi snage nestaje. U toku noi naiem tako na etiri vojnika. Nosili su ranjenika na nosilima. Trojica su stalno grdila i psovala etvrtog to poputa, to se na njih svalio teret. Ukorio sam ih to se svaaju i posle sto pedeset metara, na jednoj visoravni, dao sam mali odmor. Kad sam posle dvadeset minuta naredio pokret, onaj borac to su ga grdila ona trojica ostao je na zemlji, nije vie ustao. Bio je mrtav. Kako je straan i jeziv rat! Vidim borca pred sobom, jedva ide, iznemogao je, izgladneo. Doem do njega i kaem mu: Hajde jo malo, drue, pa emo se odmoriti, potkrepiti jelom, tu je i lekar, dae ti neto za jaanje. A on mi kae: Drue Kamenjaru, ta vredi da idem. Evo, nokti su mi ve poplavili, a pogledaj kako mi srce kuca. Ja ga uzmem za ruku i povedem 3040 koraka, on je (teko disao, vukao je noge i odjednom je pao mrtav. Pozovem dva borca da ga sahrane. I tako na svakom zastanku po nekoliko mrtvih. Ljudi su ili do poslednjeg daha! Hoemo li belati, ili se tui? I takve jedinice, na jedan korak od smrti, nanosile su neprijatelju udarce. To su mogli samo ljudi koje je tenja za slobodom gonila u rat. Na Konjskim vodama nastavlja svoja seanja general-potpukovnik Kamenjar neprijatelj je uspeo da izbaci iz stroja obe nae brigade, samo je jo jedan bataljon drao poloaj. Kad su mi to javili upravo sam bio malo zadremao, umor me je savladao skoio sam uzbueno: ta je ovo, drugovi pitam hoemo li beati, ili se tui? Uglas su141

mi borci odgovorili: Tui emo se, drue Kamenjaru. Poemo odmah na juri, pobijemo oko sto pedeset neprijateljskih vojnika. Neki, to smo ih bili opkolili, poskakae u provaliju, niz liticu. Zarobili smo nekoliko mitraljeza. Neprijatelj je bio zadran, a mi nou produisno prema Sutjeci. Jedinice su ile ka svom cilju. Strana slika

U kanjonu Pive nova prepreka. Visoko, strmo se uzdiu litice nebu pod oblake, a treba se popeti do vrha i prei na drugu stranu. to se due penje, ini ti se da je vrh dalje. Nisu mogli svi borci da se popnu, trebalo je dobra dva sata hoda. Komandant Prve brigade Ilija Bogdanovi ia poslao mi je cedulje: Dozvoli mi pisao je da zakoljemo i poslednjih nekoliko konja, da nahranim ljude, jer se ovako iscrpljeni nee moi izvui iz kanjona. Dozvolio sam, a on je pred zoru izaao gore na Barni do i spreio prodor neprijatelja na tom pravcu. Kad smo se uspeli uz kanjon i stigli na Barni do, Pako Romac on je bio komesar Divizije i ja vidimo neku grupu vojnika koja se gura oko neeg. Pomislih da su navalili na vodu, jer je ovaj kraj bezvodan, pa postoje neke rupe oblepljene ilovaom gde se sakuplja kinica. Valjda je to takva nekakva rupa, a voda je sigurno ustajala. Potrovae se, pomislih i pooh da vidim ta je. Zaprepastio sam se: tamo je pao jedan konj, crkao, a vojnici noevima seku meso i halapljivo ga jedu onako presno. To je bio rat na granici ivota i smrti. Ali vojvoanska divizija je izvrila zadatak. Kod Viegrada je prela preko Drine u Srbiju... Duan Popov7 SLUAJNO SU ME POKUPILI RANJENOG U maru prema Crnoj Gori izbili smo na komunikaciju KalinovikFoa. Pratei pokrete i namere naeg 12. korpusa, Intervju novinara i publiciste Duana Popova sa Markom Periinom Kamenjarom, objavljen u Dnevniku, Novi Sad, 4. jula 1959. (str. 2).1427

faisti su poseli ovu komunikaciju jakim snagama. Negde pred smiraj sunca, na Trei bataljon izbio je neposredno pred neprijateljske poloaje. Odmah smo preli na juri. Razvila se estoka bitka za otvaranje prelaza na putu. Bio sam tada niandija na protivtenkovskoj puci. Pomonik mi je bio jedan Dalmatinac zvani Kalauz. Prebacujui se od vrtae do vrtae, komandiri eta su nam celo vreme dovikivali traei od nas da tuemo pojedine vatrene take neprijatelja. Sve dok je bilo dnevne vidljivosti i dok smo se nalazili na nadviavajuim poloajima, dejstvo nae protivtenkovke bilo je efikasno. Neutralisali smo nekoliko mitraljeskih gnezda i jedno neprijateljsko vozilo. Tada smo dobili nareenje da se i mi prebacimo preko puta i poemo za Bataljonom. Tek to smo preli na drugu stranu, zagluila me je snana eksplozija. Detonacija mine nemakog minobacaa odbacila me je u stranu i prekrila slojem zemlje i kamenja. Izubijan kamenjem, kontuzovan i bez svesti, ostao sam u jednoj uvalici dok su pored mene izmicali i poslednji borci nae brigade. Mislei da sam poginuo, moj pomonik Kalauz dograbio je protivtenkovsku puku i potrao za Bataljonom... Probudili su me nona hladnoa i bolovi po elom telu. U glavi sam oseao nesvesticu a na leima i rukama vlanu usirenu krv. Pridiem se polako i pipam po elom telu. Sa zadovoljstvom konstatujem da, sem lakih ogrebotina, nemam teih rana i preloma. Pedesetak metara ulevo od mene ujem neko taibananje i konjski topot. Oslanjajui se vie na ruke nego na izran javi jene i posustale noge, pribliavam se koloni koja prolazi u noi. Po odlomcima razgovora koji dopiru do mene zakljuujem da su to nai borci. Drugovi, koja je to jedinica!? pitam sa strepnjom u srcu. Sanitet 36. divizije, drue! odgovara mi neko iji glas mi se ini poznat odnekuda. A ko si ti? I ta radi tamo? Ja sam Sima Teodorovi, borac Prve vojvoanske brigade. Ostao sam ranjen i kontuzovan odgovaram obradovan to sam naiao na svoje drugove i to to nisu bili Nemci ili etnici koji su nas pratili u stopu i kupili i ubijali nae ranjenike. .. U toj stravinoj noi dogodila mi se jo jedna udna sluajnost. Borac koji mi se prvi odazvao i iji sam glas prepoznao bio je Milo Lazi Broa, rodom iz mog mesta, koji je143

tada bio politiki delegat u sanitetu 36. divizije. Odmah je naredio da me previju i prime u sanitet. Podelio je sa mnom poslednje zalogaje pogae. Posle nekoliko dana gladovanja to mi je malo povratilo snagu i nadu u preivljavanje. Sledeeg dana preuzeo me je brigadni sanitet Prve vojvoanske, gc^e sam ostao oko dva meseca do zaleenja r a n a . . . Sima DANI NAJVEIH ISKUENJA Sa severnih padina Konj uh planine otpratili smo ranjenike i bolesnike na aerodrom Osmaci i predali ih saveznicima na leenje. Bilo i e to veliko olakanje ispunjeno uverenjem da su oni potpuno bezbedni. Ali borbe su nastavljene i broj novih ranjenika i bolesnika je stalno rastao. Zdravih i fiziki sposobnih bivalo je sve manje. Nastao je peti mesec od kada su nam 13. SS divizija, ustae, etnici, Legija i zeleni kadar udruenim snagama presekli veze sa Sremom i Vojvodinom. Prestali su da dolaze transporti dobrovoljaca koji bi popunjavali upranjena mesta ranjenih, bolesnih, poginulih i umrlih. Posle 20. jula u borbi sa etnicima i Nemcima na Ozrenu i u dolini Krivaje, Brigada je nosei 16 ranjenika i bolesnika krenula na zapad preko Vran-planine, ili Vranie kako je narod zove, da bi zajedno sa Drugom brigadom na reci Bosni doekala 6. liku diviziju. I na tom besputnom prostoru snage okupatora i njihove sluge ne daju nam da predahnemo. Otkaili smo 13. SS diviziju, ali su se umesto nje na nas nakopistile jedinice 7. SS divizije Princ Eugen. Ovoga puta pratile su na pokret, dole istim stazama sa lea i iznenada napale tab Korpusa, pritapske jedinice i bolnicu. Od tada ova divizija prati svaki na pokret, angauje lokalne ustae i domobranske posade, zeleni kadar i etnike i zajedniki u zasedama doekuju nau gladnu, umornu i is8 Sima T e o d o r o v i , ro. 1923. u Maloj Remeti, Irig, bio je protivtenkista, desetar i komandir voda i ete u 1. vojvoanskoj brigadi.

Teodorovi8

144

crpljenu kolonu. Pratili su nas i doekivali na putu od Vranie preko Zvijezde, Romanije, Jahorine, Zelengore, Sutjeske, Pivske planine do Durmitora, da bi nas oajnikim pokuajem u spreavanju prelaska preko Drine ispratili u Srbiju. U to vreme nismo znali da su Nemci otkrili nau ifru i da deifruju sve depee taba 12. korpusa upuene Vrhovnom tabu sa naznaenim narednim marrutama, namerama, tekoama zbog gladi i premorenosti od stalnih pokreta i noenja ranjenika i bolesnika. O otkrivanju radio-ifre saznali smo tek u Crnoj Gori od taba Prvog korpusa NOV, od koga je dobijena nova radio-ifra. Tada je razjanjeno kako to da nas pri gotovo svakom narednom prelasku preko neke komunikacije saekuju iste jedinice okupatora i lokalne snage ustaa i etnika. Motorizovane jedinice 7. SS divizije koristile su drumske komunikacije da bi bile prebacivane na najpogodnije poloaje na oznaenim pravcima naeg kretanja, a na prostorima predanaka naih jedinica obino su nas uznemiravale artiljerijom. Na posednutim poloajima doekivani smo na drumu SokolacHan Pijesak, s tim to smo uoi pokreta tueni artiljerijom. Iz nama nepoznatih razloga na takav nain nismo doekivani na putu i pruzi SarajevoRenovica. Kolona SS jedinica naila je peke grebenom Jahorine tek tokom noi i sukobila se sa Prvom brigadom, koja je u to vreme iz prethodnice preuzela ulogu zatitnice Korpusa. Prilazi na Drini oko druma KalinovikFoa bili su dobro posednuti. Jedinice faista su bile ojaane artiljerijom u tenkovima. Bfla je to poslednja ali i najtea borba Prve brigade u ulozi prethodnice na putu od Konj uh planine do Goli je u Crnoj Gori. Kao i ranije, taj zadatak su bataljoni Brigade uspeno izvrili. Najtee borbe u obezbeivanju prelaza preko ceste vodio je Peti bataljon na levom krilu sa snagama koje su uporno napadale iz pravca Foe. Na Zelengori od Konjskih voda i na narednim poloajima do Sutjeske, u pokretu ka Vuevu, Pivi i Pivskoj planini, Brigada je u zatitnici Korpusa. Sada vie nije pretila opasnost od manevara SS jedinica koje bi ponovo izbijale ispred ela kolone i otvarale vatru iz zaseda. U dolinama reka Sutjeske i Pive nisu postojale odgovarajue komunikacije za motorizoyane jedinice. I pored toga, Nemci su pratei stanje u jedinicama Korpusa i mogunost njihovog povezivanja sa snagama NOV145

u Crnoj Gori pokuali da grebenom planina Volujak, Maglie i Vuevo spree ove namere. U toku poslednjih zatitnih borbi Brigade na Vuevu, neposredno pred pokret ka dolini Pive, na krevitom, besputnom Magliu primeeno je svetlucanje nemakih lemova na podnevnom suncu. I u borbama od Vranie do Sutjeske Brigada je imala teke i nenadoknadive gubitke. U juriima na Nemce poginuli su: komandant Drugog bataljona Boko Markovi; etvrtog bataljona Milan Marinko; komandir kurira i najbolji bomba u Brigadi ika Markovi Kurjak; komandir ete Branko Selakovi Zeka i drugi. Meu ranjenicima su bili i zamenici komesara bataljona Petar Jeremi Husa i Petar Momilovi, komandir ete u treem bataljonu ika Simin kome je zbog preloma odseena noga iznad kolena; desetar Svetozar Mandra i vie drugih rukovodilaca i boraca. U vreme polaska iz doline Sutjeske, neposredno na njenoj desnoj obali poginuo je od topovske granate veoma vredan, hrabar, odgovoran i uvek tih i nasrne j an zamenik efa Obavetajnog odseka Brigade Janko Radanovi, do rata slubenik kriminalistikog organa zagrebake policije. Na popritu bitaka u petoj ofanzivi

Nastupali su najkritiniji dani. Opti umor, iznemoglost, bezvoljnost, neka vrsta apatije sve vie su obuzimali ljude. Osipanje kolone dobijalo je sve vee razmere. U pustoj dolini Sutjeske nije se moglo ostati. Pokuaj da se zauzme Popov most i urevo nije uspeo. Otpala je mogunost da se Piva pree kod epan-polja i najpogodnijim pravcem izae na Pivsku planinu. Hrane nije bilo ve nekoliko dana a moralo se preko visokog nenaseljenog Vueva na kome su naputene kolibe katuni zvrjali prazni bez stoke i pastira. Nigde kao na Vuevu, ni na jednom popritu ratnih sukoba nije vieno toliko tragova prethodnih borbi. Uz staze i izvan njih rasute ljudske kosti, razbacane gas-maske, porcije, pancerfausti, mitraljeske cevi, puke, vojniki teleaci. Sve to i drugo to se moglo videti govorilo je da u petoj ofanzivi nikome nje bilo lako, pa ni Nemcima. Umorna kolona sporo je odmicala a esesovci su sve vie pristizali. Zbog toga su okraji Brigade sa njihovim prednjim delovima bili sve ei.146

Ipak, ti premoreni, gladni i iscrpljeni borci nisu klonuli. Naprezali su se do krajnjih granica, pa i vie od mogunosti. Iz doline Sutjeske trebalo je krivudavom stazom, nosei ranjene i bolesne, popeti se do vrha Vueva visokog preko 1.580 m i sa te visine spustiti se skoro 1000 metara jo veom strminom do Pive. Ni konji nisu mogli izdrati bez pomoi ljudi. Vodnik Mia

Na zastanku kolone radi kraeg odmora, kraj staze usamljen stajao je naslonjen na puku. Izrazito mrav, ispijenog bledog lica i zakrvavljenih oiju, niskog rasta, liio je na nekog od deaka iz Omladinske ete. Na pitanje iz koje je jedinice, zauen je odgovorio: Pa ja sam Mia, vodnik Mia. Zar me ne poznaje?. Bio je to Milan Rankovi Mia iz sela Stejanovaca poznat kao mladi okruglog, bucmastog, rumenog lica, mladolik, pravi Frukogorac, ljubimac ete. Ne razmiljajui poeo sam da pretraujem po depovima, jer sam imao obiaj da po neki poslednji zalogaj pro je ostavim za svaki sluaj. Naao se grumeni osuenog hleba, tvrdog kao kamen. Dok sam razmiljao ta da radim, Mia ga je uzeo, obrisao i strpao u u s t a . . . ikan U koloni Omladinske ete marovali su njeni borci devo j ie i deaci od 1416 godina. Njima je sigurno bilo najtee. U toj koloni meu najmanjima rastom bio je ivko Ruo ji, koga smo iz milota zvali ikan. Od oktobra 1943. godine nalazi se u Brigadi. Tada smo ga sreli na Trebavi. etnici su mu na smrt pretukli oca i majku a njega prisilili da uva njihova goveda. Odmah je stupio u Brigadu. uti i koraa, ne ali se ni na glad, ni na umor. Na njemu uniforma odraslog oveka, naravno, samo sa skraenim nogavicama i rukavima. Na tankim mravim nogama vojnike cokule, nekoliko brojeva vee. Na neumivenim obrazima su osueni tragovi suza. Znali smo, bile su to suze besa i prkosa. Tako su se bez albe, zahteva i jauka ponaali i ostali omladinci iz ove ete.. ..147

Mra iz Sasa Nadimak je verovatno dobio u Brigadi. Bio je to mladi srednjeg rasta, neto kotunjaviji i mraviji od ostalih boraca, kao i slabije fizike snage. Na nogama je imao okovane planinske cipele, gojzerice, korak mu je bio kratak i spor, pa ga je kolona obilazila. Nije traio niti prihvatao niiju pomo. Koraao je ujednaenim ritmom od poetka do kraja puta bez zastanaka. Za vreme zastanaka i kraih odmora kolone on je produavao pokret, stizao one koji su ga obili da bi se ponekad naao i na elu kolone. Tako je Mra do kraja izmoren i iscrpljen, bez iiie neposredne pomoi savladao taj najtei deo puta sve do aerodroma na Bajevom polju kod Brezne... Umirali su nosei ranjenog druga

Noenje ranjenika i bolesnika je najvie iscrpljivalo ljude, grupe nosilaca i ako su se uredno smenjivale. Pojedincima fiziki slabijim i neotpornim pomagali su rukovodioci, smenjivali su ih vrlo esto drugarice ili su preuzimale njihove pukomitraljeze i opremu da bi im omoguile da se odmore ili da lake nose ranjenike. Najtee je bilo nositi ljude uz brdo, posebno ako je staza uska i na kosini pa svi nosioci nisu u istoj ravni. Isto tako neopisivo je teko sputati nosila niz veliku i dugu strminu. Do Vueva nestali su nam svi domobrani zarobljeni u Renovici, a koristili smo ih samo za noenje ranjenika. Nisu mogli izdrati. Beali su rizikujui vlastiti ivot. Na usponu blizu vrha Vueva, poslednji desni nosa poeo je da se povija i posre. Prihvaen je njegov kraj nosila. Za trenutak je zastao i potom pao. Spustili smo nosila i utvrdili da ne die i da mu je srce prestalo da radi. Nastupila je trenutna s m r t . . . Pukomitraljezac Slovake ete

Na toj stazi najveeg uspona ka vrhu Vueva vien je borac bez bluze, u koulji, krvavih mravih ramena. On se nije ni trenutka odvajao od svog arca, osim kad je nosio ranje148

nike. U tim prilikama drugarice su redovno pomagale borcima, smenjivale ih u noenju ranjenika, a najee uzimajui od njih oruje i opremu, pukomitraljeze ili mitraljesku municiju. U toj situaciji one su bile fiziki i duhovno nojotporniji deo kolone. Pojedinci su za vreme noenja nepokretnih drugova davali domobranima svoje arce, to nije bilo dozvoljeno. Ali to ovaj pukomitraljezac nije inio. Dok je koraao u smeni pod nosilima, arac je nosio samo njegov pomonik koji se nije smeo odvajati od njega. Pri sledeoj smeni nosilaca uzimao je svoj arac na ta krvava ramena i nastavljao pokret bez rei odbijajui svaku ponudu da mu se pomogne. "Bio je to jedan od poslednjih hrabrih boraca iz stroja Slovake ete, kojom smo se ponosili. Zvao se Dura Lamo iz Iloka. Komandant Brigade na zaelju kolone

I pored nastojanja svih da bez obzira na premorenost i na glad koraaju u koloni svojih jedinica i stignu na odredita ili uestvuju u borbama, najiscrpljeniji i najneotporniji su zastajali obino nou, gubili neposrednu vezu ili nastavljali pokret pogrenom stazom i tako zalutali. Neki su prilegli, van staze, nou, da bi se odmorili, u elji da kasnije stignu kolonu. Takvi su ili lutali ili postajali plen ustaa, etnika, Nemaca. Njihov broj se stalno poveavao. Zbog toga su po dogovoru na zaelju jedinica ili politiki komesari i fiziki otporniji kuriri i drugi borci. Nije se pitalo iz koje je ko jedinice, ako je zastajao, ve se svakom predoavalo da iza nas nastupaju kao leinari Nemci i njihove sluge. Pojedincima je trebalo i pomoi da ustanu, povesti ih, poneti im puku, toifoicu ili slino da bi im bilo lake kretanje. Takvom zaelju protiv svoje volje prikljuio se i komandant Brigade Ilija Bogdanovi ia. On je, na nesreu, oboleo od crnog prita, a pored toga, i njegov i svi drugi jahai konji dati su ranjenicima i bolesnicima. A ii je peta nabubrila kao osrednja jabuka i pocrnela kao umur. Nije mogao da obuje izmu pa su mu u intendaturi napravili zepu. Gazio je tako komandant Brigade, jediiom elom stopalom i na prstima druge noge, od Sutjeske do vrha Vueva, sputao se u dolinu Pive i uspinjao na Pivsku planinu. Sve to vreme pratila ga je visoka temperatura. Tako je poslednji iz kolone Brigade stigao na mesto razmetaja taba po mrkloj noi zajedno sa ko149

mesarom Brigade i kurirom Jovicom Gazibariem. U tabu ispod vrha Vueva svi su ve spavali osim straara i njegove supruge Simke Bogdanovi, koja ga je nestrpljivo ekala i bila uvek sa njim u svim njegovim najteim trenucima, pre rata i u ratu. Krasili su je veliko drueljublje i humanost. Oko nje su se okupljale drugarice kao oko svoje majke ili starije sestre, domaice. Bez ijedne rei Simka je prebacila iinu ruku preko svojih ramena i povela ga da se odmori na leitu od trave koju je sama naupala... Stravina staza do Pivske visoravni

Sa najvie topografske take na koju se Brigada do tada penjala Vueva, trebalo se spustiti u korito reke Pive. Brigade, tabovi i pritapske jedinice korpusa i divizija krenule su napred. Prva brigada nastavlja borbe kao zatitnica. Treba zadrati Vuevo sve dotle dok se jedinice, bolnice i tabovi ne spuste do reke, preu je i krenu na Pivsku visoravan. Borbe sa esesovcima traju neprekidno sve do popodne. Ispred bataljona kreu snabdevaki delovi, brigadni sanitet i previjalita. Intendantima je nareeno da zakolju po jednog konja na bataljon i spreme prvi obrok posle toliko d a n a . . . Pogled na strminu i Pivu delovao je stravino. Tako otra i duga strma strana do tada nije viena. Zemljite, bolje rei kamenjar je bez drvea, sa retkim niskim ibljem. Staza se prua u izlomljenoj cik-cak liniji. Na njoj i oko nje sitnije kamenje koje se kotrlja ispod nogu i preti da oveka pa i konja odnese u ponor. Zbog toga je teko, skoro nemogue zaustaviti se. Zglobovi na kukovima, kolenima i stopalama podnose velik, do tada nepoznat teret, u njima se oseaju neizdrivi bolovi. Pa i pored svega, borci su savladali tu i takvu stazu. Konji daleko tee. Najee je trebalo da konja vode dva borca, da ga pridravaju da se ne otisne niz strminu. I pored sve panje, nekoliko se konja otisnulo u provaliju uz zagulujuu jeku kazana i buradi za parenje koje su nosili. Brigada se poela sputati ka Pivi popodne, kada su jedinice Korpusa izlazile na Pivsku visoravan, gde su ih Nemci saekivali vatrom topova sa Vueva. Na potoku ispod sela Mratinja, Draginja Badanjac i Marija Draar, referent sani150

teta Treeg bataljona i njena zamenica, savijale su oprane i ve prosuene zavoje... Leva obala Pive je pristupana. Reka nije iroka a duboka je do grudi visokog oveka i dosta brza. Pored vode na desnoj obali su radni vodovi bataljona sa spremljenim obrokom. lan Politodela Divizije Ljubica orevi upozorava da su se utopili neki borci i da radi sigurnosti treba rasporediti drugove tako da izmeu dvojice visokih idu dvojica nieg rasta, s tim da se izmeu sebe vrsto dre za opasae. Tako je plahovita Piva odnela samo jednog konja koji se spotakao. Posle obroka i nekoliko asaka odmora, Brigada je po mraku krenula najstrmijom stranom na svom ratnom putu, ne bi li je savladala pre svanua. Trebalo je pod uglom neto manjim od 90 stepeni savladati vie od 800 metara visinske razlike i izbiti na deo kamenite visoravni na visini od 1.200 metara. Stanovnik Mratinja, 30-godinjak, tvrdio nam je da je njemu za to potrebno 2,5 asa. Naoj umornoj koloni trebalo je dvostruko vie jer je na kamenitoj stazi esto zaostajao po neki konj koji nije mogao dalje pa ga je trebalo ukloniti sa puta. Veina tih konja nosila je opremu, naoruanje i ranjenike. Osim konja, pored staze zaostajali su i premoreni borci i bolesnici. Trebalo je neto uiniti, a snaga vie nije bilo. Zbog toga je od komesara Divizije Paka Romca Zdravka, koji nas je saekao na izlasku iz kanjona, traeno da niz strminu vrati zatitnu etu Divizije sa komandirom Dimitrijom Lazarevim Raom i komesarom Radovanom Baburskim ajom. Meu 30-tak zaostalih koji su peke ili na konjima izvedeni iz kanjona bilo je i boraca iz Prve brigade ali i iz ostalih jedinica. Komandir bez noge na konju Iz te kolone posebno se izdvajao jedan konjanik koji je izazvao veliko iznenaenje, zaprepaenje i na kraju neopisivu radost. Oni koji su saekivali da se Raa i aja vrate sa etom nisu mogli da ga prepoznaju. Gledali su u njega totalno iscrpljenog, neverovano izmenjenog i izmuenog lika, bez noge odseene ispod kuka, umotanog patrljka sa krvavim zavojima. Po tom patri jaku noge prepoznali su ilku Simina ikicu, mladok, visokog, lepo graenog komandira ete Treeg bataljona kome je pre nekoliko dana odseena slomljena noga. Na prelazu puta SokolacHan Pijesak Nemci su otvorili veoma gustu ar151

tiljerisku i minobacaku vatru kojoj su bili izloeni nosioci ranjenog komandira i on sam. tab Brigade je obaveten da su neki nosioci ranjenika ranjeni a da je komandir poginuo na nosilima. Meutim, poto je Prva brigada odbacila Nemce sa puta i napravila prolaz, naila je Trea brigada i stavila ga na nekog od svojih konja. Tako je na komandir bez ikakvih sredstava za umirenje od najveih moguih bolova pre jahao taj veliki i izuzetno teak i mukotrpan put jaui na konju. Otud je i radost zbog pojave ovog ivog a ve prealjenog komandira u Bataljonu i Brigadi bila velika. Jovan tokovac Doja NA GRANICI LJUDSKE IZDRLJIVOSTI Kada se danas, posle etrdeset i pet godina priseamo slavnog borbenog puta Prve vojvoanske proleterske brigade, ne moe se nikako zanemariti glad kao jedan bitan ratni faktor, kao skoro stalni saputnik i negativne posledice na borbenu sposobnost jedinice. Sve to se danas kae i napie, predstavlja samo bledu sliku onoga to se odigralo, posebno u leto 1944. Mi koji smo to preiveli, imamo moralnu obavezu da pokuamo doarati bar samo neke fragmente iz te ratne epopeje naih boraca. Gladovali smo mesecima, skoro celog rata, naroito u brdsko-planinskim predelima u kojima je hrane bilo vrlo malo, ak nedovoljno za normalnu ishranu stan