prirucnik za polaganje strucnog upravnog ispita sr

Приручник за полагање стручног управног испита

1


2

П Р И Р У Ч Н И К ЗА ПОЛАГАЊЕ СТРУЧНОГ УПРАВНОГ

ИСПИТА


3

П Р И Р У Ч Н И К

ЗА ПОЛАГАЊЕ СТРУЧНОГ УПРАВНОГ ИСПИТА Припремили: Нико Грубешић, замјеник министра правде БиХ Јусуф Халилагић, секретар Министарства правде БиХ Милана Попадић, помоћник министра правде БиХ Никола Сладоје, помоћник министра правде БиХ Садета Шкаљић, помоћник министра правде БиХ Лектор: Лејла Нухоџућ Штампа: Издавач: Министарство правде Босне и Херцеговине Трг БиХ 1, Сарајево


4

УВОДНА РИЈЕЧ

Желећи олакшати полагање стручног управног испита кандидатима са средњом, вишом, а у будућности и високом школском спремом, Министарство правде БиХ одлучило је да изда овај приручник.

Приручником је у потпуности обухваћено градиво за спремање стручног управног испита за све степене стручне спреме. Као полазна основа за израду приручника коришћен је Програм стручног управног испита за приправнике и запосленике на нивоу Босне и Херцеговине.

На крају приручника приложени су: Одлука о условима и начину полагања стручног управног испита приправника и запосленика на нивоу Босне и Херцеговине (''Службени гласник БиХ'', број 46/04 и 50/05), Програм стручног управног испита за приправнике и запосленике на нивоу Босне и Херцеговине (''Службени гласник БиХ'', број 46/04 и 50/05) и образац захтјева за полагање стручног управног испита, са објашњењем.

Кандидатима напомињемо да је потребно учити оне дијелове приручника

који су обухваћени Програмом полагања стручног управног испита за приправнике и запосленике на нивоу Босне и Херцеговине, за стручну спрему за коју припремају полагање стручног испита.

Приручник може послужити и као подсјетник државним службеницима и запосленим у свакодневном раду те за припремање других испита.

Министарство правде БиХ искрено се захваљује УСАИД – ЈСДП, који је финансирао издавање овог приручника. Сарајево, 6. децембра 2006. године

МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ БиХ


5

ОСНОВЕ УСТАВНОГ СИСТЕМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1. Уводне напомене

Уставни систем представља цјелину уставних принципа и правила којима се

уређује државна, привредна и политичка организација. С обзиром да је устав правни акт са највишом правном снагом, уставна правила представљају основна правила цјелокупног правног система једне државе. Уставни систем Босне и Херцеговине (у даљем тексту: БиХ) чине: Устав БиХ, Устав Федерације БиХ са уставима кантона и Устав Републике Српске. Устав БиХ чини основ и има предност у односу на уставноправна правила ентитета. Исто тако, Устав Федерације БиХ надређен је уставима кантона.

БиХ је сложена држава која се састоји од два ентитета са високим степеном аутономије: Федерације БиХ и Републике Српске, те Брчко Дистрикта БиХ. Уставом БиХ нису утврђене основе унутрашње организације ентитета и нижих јединица власти у ентитетима. Овим ентитетима дата је могућност да самостално уреде своје моделе организовања власти и управљања, тако да се институције и облици унутрашње организације власти између два ентитета БиХ у великој мјери разликују. У оквиру Федерације БиХ, кантони су својим уставима предвидјели одређене специфичности, углавном прихватајући модел организације и институција власти идентичан оном у Федерацији БиХ.

Устав БиХ, закони и прописи органа БиХ, у оквиру њених уставних права и овлашћења, обавезујући су за ентитете. Тако су у расподјели надлежности између БиХ и ентитета институцијама БиХ дате изричите изворне надлежности у одређеним областима. Изворна надлежност значи доношење, извршавање и примјену закона и утврђене политике у одређеној области на цијелој територији БиХ, што у оквиру ових надлежности подразумијева: да органи БиХ доносе законе, као и друге прописе за извршавање закона из ових области (ако је то овлашћење утврђено законом); да ентитети могу доносити законе из ових области само на основу изричитог и прецизног преноса датог у закону БиХ и да ови закони имају судску заштиту од Уставног суда БиХ.

БиХ није обичан збир ентитета и три конститутивна народа. У оквиру њених институција усклађују се појединачни, често противрјечни интереси, са општим интересом у демократској процедури, уз онемогућавање превласти или привилегија ентитета, конститутивних народа и др. Овим се указује на још два аспекта бх. федерализма: први, упућеност на међуентитетску сарадњу засновану на принципу добровољности, и други који није заснован на основама искључивости власти, присиле и наредбодавним односима, већ на односима сарадње и равноправности, на основу консензуса.

Општи оквирни споразум за мир у БиХ, парафиран 21. новембра 1995. године у Дејтону и потписан 14. децембра исте године у Паризу, садржи 11 анекса, којима су договорени основни принципи државноправне организације те цивилног и војног аспекта мировног споразума. Анекс IV Споразума садржи Устав БиХ, као највиши правни и политички акт једне државе. Саставне дијелове Устава БиХ чине и Анекс I: Додатни споразуми о људским правима који ће се примјењивати у БиХ и Анекс II: Прелазне одредбе. Устав БиХ ступио је на снагу послије потписивања Општег оквирног споразума за мир у БиХ, као уставни акт којима се амандмански мијења и надређује Устав Републике БиХ. Уставом БиХ утврђена је обавеза ентитета да, у року


6

од три мјесеца од његовог ступања на снагу, амандмански измијене и ускладе своје уставе са Уставом БиХ.

У уводу Устава БиХ наведено је да: ослањајући се на поштовање људског дигнитета, слободе и једнакости; посвећени миру, правди, толеранцији и помирењу; увјерени да демократске структуре власти и праведни поступци најбоље стварају мирне односе унутар плуралистичког друштва; у жељи да промовишу општу добробит и привредни развој кроз заштиту приватног власништва и промоцију тржишне економије; вођени принципима и сврхама Повеље Уједињених нација; опредијељени за суверенитет, територијални интегритет и политичку независност БиХ у складу са међународним правом; одлучни да обезбиједе пуно поштовање међународног хуманитарног права, инспирисани Универзалном декларацијом о људским правима, међународним уговорима о грађанским и политичким правима и о економским, социјалним и културним правима и Декларацијом о правима лица која припадају националним или етничким, вјерским и језичким мањинама, као и другим инструментима људских права; подсјећајући на Основне принципе усаглашене у Женеви и Њујорку, Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи (у заједници са осталима) и грађани БиХ овим утврђују Устав БиХ.

У 12 чланова Устава БиХ утврђени су: континуитет, демократски принципи, састав, кретање робе, услуга, капитала и лица, главни град, симболи и држављанство БиХ, људска права и основне слободе, надлежности и односи између институција БиХ и ентитета, Парламентарна скупштина БиХ, Предсједништво БиХ и Савјет министара БиХ, Уставни суд БиХ, Централна банка БиХ и измјене и допуне Устава БиХ, те прелазне одредбе. 2. Континуитет, демократски принципи и састав

Република БиХ, чије је службено име од ступања на снагу Општег оквирног споразума за миру у БиХ Босна и Херцеговина, наставила је своје правно постојање по међународном праву као држава, са унутрашњом структуром измијењеном Уставом БиХ и у постојећим међународнопризнатим границама. Она остаје држава чланица УН-а и може задржати чланство или се пријавити за чланство у организацијама система УН-а и другим међународним организацијама.

БиХ је демократска држава која функционише у складу са законом и на основу слободних и демократских избора.

БиХ се састоји од два ентитета: Федерације БиХ и Републике Српске, те Брчко Дистрикта БиХ.

Уставом БиХ гарантује се слобода кретања широм БиХ, те да БиХ и ентитети неће ометати пуну слободу кретања лица, робе, услуга и капитала широм БиХ и да ниједан ентитет неће спроводити било какву контролу на међуентитетској граници.

Главни град БиХ је Сарајево. БиХ ће имати оне симболе које својом одлуком одреди Парламентарна

скупштина БиХ и потврди Предсједништво БиХ. 3. Држављанство

Постоји држављанство БиХ, које регулише Парламентарна скупштина БиХ, и држављанство сваког ентитета, које регулишу ентитети под условом да су сви држављани било којег ентитета самим тим и држављани БиХ.

Ниједно лице не може бити арбитрарно лишено држављанства БиХ или држављанства ентитета или на други начин остављено без држављанства. Нико не


7

може бити лишен држављанства БиХ или ентитета по било којем основу као што су: пол, раса, боја, језик, вјера, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, повезаност са националном мањином, имовина, рођење или било који други статус.

Сва лица која су била држављани Републике БиХ непосредно прије ступања на снагу Устава БиХ су држављани БиХ. Држављанство лица која су рођена послије 06. априла 1992. године, а прије ступања на снагу Устава, регулисаће Парламентарна скупштина БиХ.

Држављани БиХ могу имати држављанство друге државе, под условом да постоји билатерални уговор између БиХ и те државе којим се то питање уређује, а који је одобрила Парламентарна скупштина БиХ у складу са Уставом БиХ. Лица са двојним држављанством могу гласати у БиХ и у ентитетима само ако је БиХ држава њиховог пребивалишта.

Држављанин БиХ у иностранству ужива заштиту БиХ. 4. Људска права и основне слободе

Демократски карактер уставног уређења може се цијенити степеном гаранције људских права и слобода. Овим правима штите се тјелесни, духовни, политички, културни, економски и социјални интегритет и људско достојанство сваког лица, посебно у поступку пред органима власти. У остваривању прописаних гаранција основно је то у којем су степену створене практичне претпоставке (политичке, правне, економске, културне и др.) да се прокламирано и остварује. Уставом БиХ загарантовано је да ће БиХ и оба ентитета обезбиједити највећи ниво међународнопризнатих људских права и основних слобода. У ту сврху постоји Комисија за људска права за БиХ, као што је предвиђено Споразумом о људским правима. Уставом БиХ утврђено је да се права и слободе у конвенцијама и у њиховим протоколима директно примјењују у БиХ и имају приоритет над свим осталим законима.

Све надлежне власти у БиХ обавезале су се да ће сарађивати са организацијама и обезбиједити неограничен приступ организацијама утврђеним у овом споразуму; било којем међународном механизму надгледања људских права успостављеном за БиХ; надзорним органима успостављеним било којим међународним споразумом или наведеним у Конвенцији о заштити и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, Међународним судом за бившу Југославију и било којом другом организацијом коју је овластио Савјет безбједности УН-а.

Сва лица на територији БиХ уживају људска права и слободе, што укључује: a) право на живот, б) право лица да не буде подвргнуто мучењу, нити нечовјечном или понижавајућем третману или казни, ц) право лица да не буде држано у ропству или потчињености, или на присилном или обавезном раду, д) право на личну слободу и безбједност, е) право на праведно саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком, ф) право на приватни и породични живот, дом и преписку, г) слободу мисли, савјести и вјере, х) слободу изражавања, и) слободу мирног окупљања и слободу удруживања са другима, ј) право на брак и заснивање породице, к) право на имовину,


8

л) право на образовање, м) право на слободу кретања и пребивалиште. Сва лица у БиХ биће слободна од дискриминације по било којем основу као што

су: пол, раса, боја, језик, вјера, политичко и друго мишљење, национално и социјално поријекло, повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други статус. Уставом БиХ гарантовано је уживање наведених права и слобода као и оних предвиђених у међународним споразумима наведеним у Анексу I Устава БиХ.

Уставом БиХ посебно се истиче право свих избјеглица и расељених лица да се слободно врате у своје домове. Они имају право, у складу са Анексом VII Општег оквирног споразума за миру у БиХ, да им се врати имовина које су били лишени за вријеме непријатељстава од 1991. године и да добију компензацију за сву такву имовину која им не може бити враћена. Све обавезе и/или изјаве у вези са таквом имовином које су дате под присилом ништавне су. БиХ и сви судови, установе, органи власти, те органи којима посебно управљају ентитети или који дјелују унутар ентитета дужни су да поштују основна људска права и слободе наведене у Уставу БиХ.

БиХ ће остати или постати странка уговорница међународних споразума побројаних у Анексу I Устава.

Уставом БиХ предвиђа се обавеза свих надлежних органа власти у БиХ да сарађују и обезбиједе неограничен приступ: свим међународним посматрачким механизмима људских права који се успоставе за БиХ; надзорним органима који се успоставе било којим међународним споразумом наведеним у Анексу I Устава; Међународним судом за бившу Југославију и било којој другој организацији овлашћеној од Савјета безбједности УН-а са мандатом који се тиче људских права или хуманитарног права. 5. Надлежности институција Босне и Херцеговине

Уставом БиХ наведене су сљедеће области које су у надлежности институција БиХ:

а) спољна политика, б) спољнотрговинска политика, ц) царинска политика, д) монетарна политика, као што је предвиђено одредбама Устава БиХ о Централној банци БиХ, е) финансирање институција и међународних обавеза БиХ, ф) политика и регулисање имиграције, избјеглица и азила, г) спровођење међународних и међуентитетских кривичноправних прописа, укључујући и односе са Интерполом, х) успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникационих средстава, и) регулисање међуентитетског саобраћаја, ј) контрола ваздушног саобраћаја.

6. Надлежности ентитета

Важно је истаћи да је Уставом БиХ изричито дата пресумпција надлежности ентитетима, тако да су они надлежни за све владине функције и овлашћења који нису Уставом БиХ повјерена институцијама БиХ.

Ентитети имају право да успостављају посебне паралелне односе са сусједним државама, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом БиХ. Сваки


9

ентитет може такође склапати споразуме са државама и међународним организацијама уз сагласност Парламентарне скупштине БиХ, која такође може законом предвидјети да за одређене врсте споразума таква сагласност није потребна.

Сваки ентитет пружиће сву потребну помоћ БиХ како би јој се омогућило да поштује међународне обавезе БиХ, с тим да ће финансијске обавезе у које је ушао један ентитет без сагласности другог, а прије избора Парламентарне скупштине БиХ и Предсједништва БиХ, остати обавеза тог ентитета, осим ако је та обавеза неопходна за наставак чланства БиХ у некој међународној организацији.

Ентитети ће испунити све услове за правну сигурност и заштиту лица под својом јурисдикцијом, одржавањем цивилних установа за примјену правних прописа, које ће функционисати у складу са међународнопризнатим стандардима уз поштовање међународнопризнатих људских права и основних слобода утврђених Уставом БиХ и предузимањем осталих одговарајућих мјера.

Уставом је предвиђено да ће БиХ преузети надлежност у оним стварима у којима се о томе постигне сагласност ентитета, које су предвиђене анексима Општег оквирног споразума за миру у БиХ (Споразум о арбитражи, Споразум о људским правима, Споразум о избјеглицама и расељеним лицима и Споразум о Комисији за очување националних споменика) или које су потребне за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета БиХ, у складу са подјелом надлежности између институција БиХ. Додатне институције могу бити успостављене према потреби за вршење ових надлежности.

Такође, Предсједништво БиХ може одлучити да сугерише међуентитетску координацију у стварима које се налазе у оквиру надлежности БиХ предвиђених Уставом БиХ, осим ако се у конкретном случају један ентитет томе успротиви.

Ентитети и све њихове административне јединице у потпуности ће се придржавати Устава БиХ, којим се стављају ван снаге законске одредбе БиХ и уставне и законске одредбе ентитета које му нису сагласне, као и одлука институција БиХ. Општи принципи међународног права су саставни дио правног поретка БиХ и ентитета.

У периоду од шест мјесеци од ступања на снагу Устава БиХ ентитети ће почети преговоре с циљем уврштавања и других питања у надлежност институција БиХ, укључујући коришћење извора енергије и заједничке привредне пројекте. 7. Парламентарна скупштина БиХ

Парламентарна скупштина БиХ има два дома: Дом народа и Представнички дом, који се састају у Сарајеву.

Дом народа има 15 делегата, од којих су двије трећине из Федерације БиХ (укључујући пет Хрвата и пет Бошњака) и једна трећина из Републике Српске (пет Срба).

Номиноване хрватске, односно бошњачке делегате из Федерације БиХ бирају хрватски, односно бошњачки делегати у Дому народа Парламента Федерације БиХ. Делегате из Републике Српске бира Народна скупштина Републике Српске.

Девет чланова Дома народа чини кворум, под условом да су присутна најмање три бошњачка, три хрватска и три српска делегата.

Представнички дом има 42 посланика, од који се двије трећине бирају са територије Федерације БиХ, а једна трећина са територије Републике Српске.

Посланици у Представничком дому бирају се непосредно из свог ентитета, у складу са Изборним законом БиХ.


10

Чланови оба дома Парламентарне скупштине БиХ имају посланички имунитет, што значи да не могу бити позвани на одговорност у оквиру дужности у Парламентарној скупштини БиХ.

Парламентарна скупштина БиХ надлежна је за: а) доношење закона потребних за спровођење одлука Предсједништва БиХ или за вршење функција Парламентарне скупштине БиХ по овом уставу, б) одлучивање о изворима и износу средстава за рад институција БиХ и за међународне обавезе БиХ, ц) одобравање буџета за институције БиХ, д) одлучивање о сагласности за ратификацију уговора, е) остала питања која су неопходна за спровођење њене дужности или која су јој додијељена заједничким споразумом ентитета. Да би биле усвојене, све законодавне одлуке морају одобрити оба дома. Одлуке

Парламентарне скупштине БиХ неће ступити на снагу прије него што буду објављене. Све одлуке оба дома доносиће се већином оних који су присутни и гласују. Ако већина гласова не укључује једну трећину гласова делегата или посланика са територије сваког ентитета, предсједавајући и његови замјеници ће се комисијски састати настојећи да, у року од три дана од дана гласања, постигну сагласност. Ако та настојања не успију, одлуке ће донијети већина оних који су присутни и гласају, под условом да гласови против одлуке не укључују двије трећине или више делегата или посланика изабраних из сваког ентитета. Предложена одлука Парламентарне скупштине БиХ може бити проглашена деструктивном по витални интерес бошњачког, хрватског или српског народа већином гласова из редова бошњачких, хрватских или српских делегата. Такву предложену одлуку мораће одобрити у Дому народа већина бошњачких, хрватских и српских делегата који су присутни и гласају. Када већина бошњачких, хрватских или српских делегата стави примједбу на позивање на витални интерес, предсједавајући Дома народа одмах ће сазвати заједничку комисију која се састоји од три делегата, по једног из реда бошњачких, хрватских и српских делегата, с циљем рјешавања тог питања. Ако комисија не успије да ријеши питање у року од пет дана, предмет се преноси на Уставни суд БиХ, који ће у хитном поступку преиспитати процедуралну исправност случаја.

Дом народа може се распустити одлуком Предсједништва БиХ или сопственом одлуком о самораспуштању, под условом да је одлуку о самораспуштању одобрила већина која укључује већину делегата најмање два народа, бошњачког, хрватског или српског. 8. Предсједништво БиХ

Предсједништво БиХ састоји се од три члана: једног Бошњака, једног Хрвата, од којих се сваки бира непосредно са територије Федерације БиХ, и једног Србина, који се бира непосредно са територије Републике Српске (тако да сваки гласач гласа за попуњавање једног мјеста у Предсједништву БиХ), у складу са Изборним законом БиХ. Било које упражњено мјесто у Предсједништву БиХ попуњава се из одговарајућег ентитета, у складу са законом.

Мандат чланова Предсједништва БиХ изабраних на изборима траје четири године. Чланови Предсједништва БиХ могу се кандидовати још једном, након чега се не могу кандидовати четири године.

Чланови Предсједништва БиХ именују између себе једног члана за предсједавајућег. Послије тога, начин избора предсједавајућег одређен је ротацијом.

Предсједништво БиХ надлежно је за:


11

а) вођење спољне политике БиХ, б) именовање амбасадора и других међународних представника БиХ, од којих највише двије трећине могу бити изабране са територије Федерације БиХ, ц) представљање БиХ у међународним и европским организацијама и институцијама и тражење чланства у оним међународним организацијама и институцијама у којима БиХ није чланица, д) вођење преговора за склапање међународних уговора БиХ, отказивање и, уз сагласност Парламентарне скупштине БиХ, ратификацију међународних уговора, е) извршавање одлука Парламентарне скупштине БиХ, ф) предлагање годишњег буџета Парламентарној скупштини БиХ, уз препоруку Савјета министара БиХ, г) подношење извјештаја о расходима Предсједништва БиХ Парламентарној скупштини БиХ на њен захтјев, али најмање једном годишње, х) сарадњу, по потреби, са међународним и невладиним организацијама у БиХ, и) вршење других дјелатности које могу бити потребне за обављање дужности које му пренесе Парламентарна скупштина БиХ или на које пристану ентитети. Предсједништво настојаће да све одлуке усваја консензусом. Одлуке Предсједништва БиХ могу усвојити два члана ако сви покушаји да се

постигне консензус пропадну. Али, члан Предсједништва БиХ који се не слаже са одлуком може прогласити одлуку Предсједништва БиХ деструктивном по витални интерес ентитета за територију са које је изабран, под условом да то учини у року од три дана након њеног усвајања. Таква одлука биће одмах упућена Народној скупштини Републике Српске, ако је ту изјаву дао члан са њене територије, бошњачким делегатима у Дому народа Парламента Федерације БиХ, ако је ту изјаву дао бошњачки члан, или хрватским делегатима у Дому народа Парламента Федерације БиХ, ако је ту изјаву дао хрватски члан. Ако такав проглас буде потврђен двотрећинском већином гласова у року од 10 дана након упућивања, оспоравана одлука Предсједништва БиХ неће имати учинка.

Предсједништво БиХ обавља дужност цивилног команданта Оружаних снага. 9. Савјет министара БиХ

Предсједништво БиХ именује предсједавајућег Савјета министара БиХ, који преузима дужност након што Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ одобри именовање. Предсједавајући ће именовати министре и замјенике министара, који ће преузети дужност након одобрења Представничког дома.

Предсједавајући и министри чине Савјет министара БиХ и одговорни су за спровођење политике и одлука БиХ у областима из уставних надлежности БиХ, додатних надлежности или надлежности Предсједништва БиХ у координацији међу ентитетима, о чему подносе извјештај Парламентарној скупштини БиХ, укључујући најмање једанпут годишње извјештај о расходима БиХ.

Највише двије трећине свих министара могу бити именовани са територије Федерације БиХ. Савјет министара БиХ подноси оставку ако му Парламентарна скупштина БиХ изгласа неповјерење.


12

10. Уставни суд БиХ

Уставни суд БиХ има девет чланова. Четири члана бира Представнички дом Парламента Федерације БиХ, а два члана Народна скупштина Републике Српске. Преостала три члана бира предсједник Европског суда за људска права, након консултација са Предсједништвом БиХ. Судије које бира предсједник Европског суда за људска права не могу бити држављани БиХ или било које сусједне државе. Судије се у првом мандату именују на период од пет година, осим ако поднесу оставку или буду са разлогом разријешени на основу консензуса осталих судија и не могу бити поново именовани. Након тог периода, Парламентарна скупштина БиХ може предвидјети законом другачији начин избора троје судија странаца, с тим што ту дужност могу обављати до 70. године живота, осим ако поднесу оставку или буду са разлогом разријешени на основу консензуса осталих судија.

Уставни суд БиХ подржава Устав БиХ и штити уставност и законитост. Уставни суд БиХ једини је надлежан да одлучи о било којем спору који се јавља

по Уставу БиХ између два ентитета, или између БиХ и једног или оба ентитета, те између институција БиХ, укључујући, али не ограничавајући се на то да ли је одлука ентитета да успостави посебан паралелан однос са сусједном државом у складу са Уставом БиХ, укључујући и одредбе које се односе на суверенитет и територијални интегритет БиХ и да ли је било која одредба устава или закона једног ентитета у складу са Уставом БиХ.

Уставни суд БиХ такође има апелациону надлежност у питањима која су садржана у Уставу БиХ када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у БиХ.

Уставни суд БиХ надлежан је у питањима која су му прослијеђена од било којег суд у БиХ у вези с тим да ли је закон од чијег важења његова одлука зависи усаглашен са Уставом БиХ, Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама и њеним протоколима, са законима БиХ или у погледу постојања или домашаја неког општег правила међународног јавног права које је значајно за одлуке Уставног суда БиХ. Одлуке Уставног суда БиХ су коначне и обавезујуће. 11. Централна банка БиХ

Први Управни одбор Централне банке БиХ чине: гувернер, којег именује Међународни монетарни фонд након консултација са Предсједништвом БиХ и три члана које именује Предсједништво БиХ, од којих су два из Федерације БиХ (један Бошњак, један Хрват, који заједно имају један глас) и један из Републике Српске, на мандат од шест година. Гувернер неће бити држављанин БиХ ни било које сусједне државе. У случају истог броја гласова, глас гувернера је одлучујући. Након тога, Управни одбор Централне банке БиХ имаће пет чланова, које именује Предсједништво БиХ на мандат од шест година. Одбор ће између својих чланова именовати гувернера на мандат од шест година.

Централна банка БиХ је једина институција овлашћена за штампање новца и монетарну политику на цијелој територији БиХ.

Надлежност Централне банке БиХ одређује Парламентарна скупштина БиХ. У првих шест година послије ступања на снагу Устава БиХ, Централна банка БиХ неће моћи давати кредите штампањем новца, нити функционисати као валутна комисија. Након тог периода, Парламентарна скупштина БиХ може ову надлежност повјерити Централној банци БиХ.


13

12. Финансије

Парламентарна скупштина БиХ сваке године, на предлог Предсједништава БиХ, усваја буџет који покрива издатке неопходне за извршавање надлежности институција БиХ и међународних обавеза БиХ. Ако се такав буџет не усвоји благовремено, буџет за претходну годину биће коришћен на привременом основу. 13. Опште одредбе

У општим одредбама Устава БиХ утврђено је да ниједно лице које се налази на издржавању казне изречене пресудом Међународног суда за бившу Југославију и ниједно лице које је под оптужницом суда, а које се није повиновало наредби да се појави пред овим судом, не може бити кандидат или имати било коју именовану, изборну или другу јавну дужност на територији БиХ. 14. Амандманска процедура

Уставом БиХ утврђена је амандманска процедура за његове измјене. Устав БиХ

може бити мијењан или допуњаван одлуком Парламентарне скупштине БиХ, укључујући двотрећинску већину оник који су присутних и гласају у Представничком дому. Уставом БиХ утврђено је ограничење, тако да се нити једним амандманом на Устав БиХ не може елиминисати нити умањити било које од права и слобода наведених у Уставу БиХ, нити измијенити ова одредба о ограничењу. Овим се уводи уставна забрана било какве ревизије Устава БиХ у вези са загарантованим људским правима и слободама. 15. Ступање на снагу и прелазне одредбе

Устав БиХ ступио је на снагу послије потписивања Општег оквирног споразума за мир у БиХ, као уставни акт којим се амандмански мијења и надређује Устав Републике Босне и Херцеговине.


14

ОСНОВЕ СИСТЕМА ДРЖАВНЕ УПРАВЕ БиХ

У Општим одредбама Закона о управи («Службени гласник БиХ», број 32/2002) уређено је да су органи управе БиХ, министарства и друге институције БиХ одређене законом, а оснива их законом Парламентарна скупштина БиХ.

Одређени послови управе могу се законом повјерити институцијама са јавним овлашћењима (јавне корпорације, коморе, јавна предузећа-друштва, агенције и слично).

Основни принцип рада органа управе БиХ у оквиру њихове надлежности је: ефикасно и потпуно остваривање права и слобода грађана предвиђених Уставом БиХ и Анексом I Устава БиХ.

У органима управе БиХ службени језици су: босански, хрватски и српски, а службена писма су: латиница и ћирилица. Странке се могу служити и другим језицима на трошак органа управе.

У органима управе БиХ обезбјеђује се одговарајућа национална заступљеност државних службеника и запосленика у складу са посљедњим пописом становништва у БиХ.

Рад органа управе доступан је јавности, осим изузетака утврђених законом. БиХ је одговорна за штету коју органи управе БиХ нанесу трећим лицима, али

има право надокнаде од државних службеника и запосленика када је штета учињена намјерно или крајњом непажњом.

Средства за рад органа управе и институција са јавним овлашћењима обезбјеђују се у буџету институција БиХ и међународних обавеза БиХ. 2. Послови управе а) Спровођење закона и других прописа

Органи управе, у оквиру својих надлежности, спроводе законе и друге прописе њиховом непосредном примјеном, затим рјешавањем управних ствари у управном поступку, вршењем управног надзора и других управних послова из своје надлежности.

У обављању ових послова органи управе дужни су да прате стање у области за коју су надлежни и одговорни су за то стање.

Одговорност се састоји од подношења извјештаја и информација Предсједништву БиХ, Савјету министара БиХ и Парламентарној скупштини БиХ, по њиховом програму или захтјеву, као и када орган управе процијени да треба мијењати стање у појединој области или када треба предузети посебне мјере, те у другим случајевима.

б) Вршење управног надзора над спровођењем закона и других прописа

Приликом вршења управног надзора, органи управе надзиру спровођење закона и других прописа, те законитост рада и поступање органа управе и институција које имају јавна овлашћења.

Управни надзор обухвата: a) надзор над законитошћу аката којима се рјешава у управним стварима, b) надзор над законитошћу рада институција које имају јавна овлашћења, c) инспекцијски надзор. За сваки од ових сегмената користе се различити инструменти с циљем

ефикасније реализације појединих врста надзора. Надзор над законитошћу аката у управним стварима реализује се:


15

a) рјешавањем по жалбама у другостепеном управном поступку, b) надзором над законитошћу рада институција којима је повјерено вршење

јавних овлашћења, такође у другостепеном управном поступку, и то: рјешавањем по жалбама у другостепеном управном поступку када орган управе из чије области се повјерава вршење јавних овлашћења рјешава у другом степену.

Надзор над законитошћу рада институција са јавним овлашћењима реализује се

давањем сагласности на акте које доносе институције са јавним овлашћењима од органа управе из чије се области повјерава вршење јавних овлашћења.

Инспекцијски надзор, као најауторитативнији облик управног надзора, врши се посредством инспекцијских органа у оквиру надлежности органа управе и садржи посебна овлашћења, те ћемо бити посебно обрађен при крају овог дијела.

Инстанцијски надзор је ефикасно средство с циљем законитог поступања јер се у жалбеном поступку могу отклонити евентуални пропусти првостепеног органа, односно правног лица којем је повјерено вршење јавних овлашћења.

Када су законом овлашћени, органи управе у вршењу управног надзора могу надзирати законитост управних аката органа управе и институција којима је повјерено вршење јавних овлашћења и предузимати мјере за које су овлашћени законом.

О надзору над законитошћу управних аката детаљна правила разрађена су у Закону о управном поступку.

ц) Доношење прописа о спровођењу

За већину закона потребно је донијети прописе о спровођењу, а то се врши тако да се у закону утврди обавеза руководиоца органа управе да донесе прописе о спровођењу како би се омогућила примјена закона из његове надлежности. Руководилац органа управе доноси прописе о спровођењу и када треба омогућити спровођење и других прописа (нпр. одлука) из своје надлежности када је тим прописом за то овлашћен.

Дакле да би се реализовала ова функција органа управе, услов је да је у пропису (закон, одлука и др.) руководилац органа управе овлашћен, али и обавезан да донесе пропис о спровођењу (правилник, упутство и др.).

Прописом о спровођењу поједини институти из закона и другог прописа детаљније се и прецизније уређују јер је нерационално и тешко изводљиво из нормативно-правних и разлога примјене номотехнике све правне институте уредити основним прописом.

Законом и другим прописом потребно је прописати и рок у којем руководилац органа управе треба да доносе пропис о спровођењу (нпр. 30 или 60 дана).

д) Предлагање и давање препорука у вези са законима и другим прописима

У оквиру надлежности органа управе којима управљају, руководиоци органа управе обавезни су да предлажу и дају препоруке у вези са прописима из надлежности органа управе или према закључку Савјета министара БиХ.

С обзиром да органи управе израђују прописе из оквира своје надлежности, они истовремено предлажу и доношење прописа, односно дају препоруке из своје надлежности или према закључку Савјета министара БиХ.

У поступку израде прописа органи управе обавезни су да прибаве мишљења заинтересованих органа власти, стручних институција и других правних лица о


16

нацртима прописа које предлажу, која за обрађиваче нису обавезна, али су у образложењу дужни да наведу разлоге због којих одређене предлоге и сугестије нису прихватили.

е) Одговарање на питања органа законодавне и извршне власти

Органи управе обавезни су да припремају и дају одговоре на питања Парламентарне скупштине БиХ, Предсједништва БиХ и Савјета министара БиХ у вези са извршавањем закона и других прописа из своје надлежности као и о стању и проблемима у областима за које су ти органи основани.

Наведена обавеза органа управе извршава се на начин да се одговара на посланичка или делегатска питања у Парламентарној скупштини БиХ или давањем извјештаја и информација на захтјеве Предсједништва БиХ или Савјета министара БиХ. ф) Обављање других управних и стручних послова

Поред до сада наведених основних функција, органи управе дужни су да у оквиру своје надлежности прате стање у областима за које су основани, а нарочито спровођење закона и других прописа, те да предузимају мјере за које су овлашћени или дају препоруке надлежним органима ради спровођења закона и других прописа.

Органи управе прате стање у областима за које су основани на начин да непосредно прикупљају податке за праћење стања када су за то овлашћени законом, као и на основу података које им доставе други органи управе или правна лица на њихов захтјев, те на основу тих података израђују аналитичке, информативне и друге материјале о питањима из своје надлежности. За потребе израде наведених материјала може се остварити сарадња са другим органима управе и стручним и научним институцијама.

Приликом израде закона и других прописа, те израде аналитичких, информативних и других материјала за чије спровођење је потребно обезбиједити финансијска средства, органи управе дужни су да у образложењу наведу износ и изворе из којих треба обезбиједити та средстава. 3. Повјеравање јавних овлашћења

Институтом повјеравања јавних овлашћења поједини послови из оквира основних функција органа управе (управни и стручни послови) повјеравају се јавним корпорацијама, коморама, јавним предузећима – друштвима, агенцијама и другим правним лицима која у оквиру своје дјелатности одлучују о појединачним стварима о одређеним правима и обавезама грађана, јавних предузећа и других правних лица.

Једино се послови инспекцијског надзора не могу повјерити наведеним институцијама, осим стручних послова који су од значаја за вршење инспекцијског надзора (експертизе, техничка испитивања и сл.).

На рад институција са јавним овлашћењима на одговарајући начин примјењују се принципи Закона о управи.

Ако институције са повјереним јавним овлашћењима не обављају повјерене послове у складу са законом и другим прописом, орган управе који врши управни надзор над радом те институције обавезан је да писмено упозори овлашћени орган те институције и наложи му мјере за рјешавање тог питања, те, по потреби, да предузме и друге мјере у оквиру својих права и дужности како би се јавна овлашћења примјењивала у складу са законом и другим прописима.


17

Управни надзор над радом институција са јавним овлашћењима, у обављању послова управе који су пренесени на те институције, врше органи управе из управне области за коју су ти органи основани, у складу са законом. Приликом вршења управног надзора над радом институција са повјереним јавним овлашћењима, надлежни орган управе има права и дужности да:

спроводи инспекцијски надзор и у оквиру своје надлежности обезбиједи законито и благовремено обављање послова,

рјешава по жалбама изјављеним против донесених управних аката у примјени повјерених јавних овлашћења када је то утврђено законом,

по потреби, даје стручна упутства и објашњења за примјену закона и других прописа који се односе на примјену повјерених јавних овлашћења,

предузима и друге мјере и остварује друга права која по закону има другостепени орган управе у управном поступку.

Институција са јавним овлашћењима дужна је да надлежном органу управе који

врши управни надзор над њеним радом најмање једанпут годишње поднесе извјештај о примјени повјерених јавних овлашћења и да на тражење органа управе доставља одређене податке и исправе који су од значаја за вршење надзора.

Наведени извјештај садржи податке о стању управног рјешавања у области за коју су пренијета јавна овлашћења са исказаним подацима о остваривању права грађана и правних лица у управном поступку, односно броју предмета, року у којем су ријешени, начину рјешавања и др., као и податке о стручној спреми и броју лица која су радила на овим пословима.

Надлежни орган управе који врши управни надзор може тражити подношење извјештаја и у краћим роковима ако то оцијени потребним. 4. Однос органа управе према органу законодавне власти БиХ, органу извршне власти БиХ, међусобни односи органа управе, односи органа управе према извршним органима и органима управе ентитета и Брчко Дистрикта БиХ, односи органа управе према Омбудсмену за људска права БиХ а) Однос органа управе према Парламентарној скупштини БиХ

Органи управе одговорни су Парламентарној скупштини БиХ за законито, потпуно, ефикасно и професионално обављање послова из своје надлежности.

Органи управе имају овлашћења и обавезе да, ради разматрања, Парламентарној скупштини БиХ износе поједина значајнија питања из своје надлежности и дају препоруке у вези са спровођењем и извршавањем закона и других прописа.

Органи управе обавезни су да на захтјев Парламентарне скупштине БиХ подносе извјештаје о свом раду, о стању у области за коју су основани, о извршавању закона и других прописа, одговарају на питања посланика или делегата Парламентарне скупштине БиХ и, у складу са програмом рада или на захтјев Парламентарне скупштине БиХ, припремају предлоге закона и других прописа, аналитичке, информативне и друге материјале.

Органи управе обавезни су да на захтјев Парламентарне скупштине БиХ предузму одговарајуће организационе, персоналне и друге мјере којима се обезбјеђује ефикасно извршавање послова.


18

б) Однос органа управе према Савјету министара БиХ

С циљем обезбјеђења спровођења закона и других прописа, Савјет министара БиХ усмјерава и усклађује рад органа управе, с обзиром да су послови органа управе стални и оперативни, а веза између органа управе и Савјета министара БиХ непосреднија и редовнија него према Парламентарној скупштини БиХ.

Савјет министара БиХ обезбјеђује извршавање закона и других прописа давањем упутстава и смјерница органима управе о начину извршавања закона и другог прописа, давањем налога да у одређеном року донесу прописе или предузму мјере за које су овлашћени, утврде рокове за извршавање појединих задатака и наложе органима управе да испитају стање у областима из своје надлежности и поднесу Савјету министара БиХ извјештај са одговарајућим предлозима.

Органи управе обавезни су да Савјету министара БиХ достављају извјештај о свом раду и о стању у областима из њихове надлежности, као и информације, објашњења, податке, списе и другу документацију потребну за рад Савјета министара БиХ.

Органи управе могу од Савјета министара БиХ тражити упутства и смјернице о одређеним питањима у вези са извршавања закона и других прописа, на шта је Савјет министара БиХ обавезан да одговори.

Органи управе могу Савјету министара БиХ предлагати разматрање појединих питања из своје надлежности и давати предлоге за предузимање појединих мјера.

Према Закону о Савјету министара БиХ, Савјет министара БиХ је орган извршне власти БиХ који остварује своја права и врши дужности као владине функције, у складу са Уставом БиХ, законима и другим прописима БиХ.

Савјет министара БиХ чине: предсједавајући и министри који управљају министарствима, од којих су два министра из различитих конститутивних народа у односу на предсједавајућег уједно и замјеници предсједавајућег, са мандатом који је исти као и мандат Парламентарне скупштине БиХ.

Предсједавајућег Савјета министара БиХ именује Предсједништво БиХ. Парламентарна скупштина БиХ одобрава именовање.

Предсједавајући Савјета министара БиХ именује министре и замјенике министара који су из различитих конститутивних народа одмах након ступања на дужност те одмах тражи потврду именовања од Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ.

Укупни састав Савјета министара БиХ током цијелог мандата обезбиједиће једнаку заступљеност конститутивних народа, као и одговарајућу заступљеност осталих, у складу са Уставом БиХ.

Свако министарство има и секретара, којег именује Савјет министара БиХ у складу са принципима утврђеним Законом о Савјету министара БиХ.

ц) Међусобни односи органа управе

Међусобни односи органа управе заснивају се на овлашћењима утврђеним Уставом БиХ и законом, као и на сарадњи и међусобном информисању и договарању.

У остваривању међусобне сарадње, органи управе дужни су да једни другима достављају податке и информације потребне за обављање послова, размјењују информације и искуства и именују заједничке радне групе и друга радна тијела те да остварују друге облике међусобне сарадње.


19

д) Однос органа управе према извршним органима, органима ентитета и Брчко Дистрикта БиХ

Односи органа управе према извршним органима и органима управе ентитета и Брчко Дистрикта БиХ заснивају се на овлашћењима утврђеним Уставом БиХ и законом, као и на сарадњи, међусобном информисању и договарању.

Органи управе имају право да од извршних органа, органа управе и других органа ентитета и Брчко Дистрикта БиХ траже податке, извјештаје и осталу документацију потребну за примјену својих надлежности утврђених Уставом БиХ и законом.

Органи управе дужни су да извршним органима, органима управе и другим органима ентитета и Брчко Дистрикта БиХ доставе податке потребне за њихово дјеловање.

е) Односи органа управе према Омбудсмену за људска права БиХ

Однос органа управе према Омбудсмену за људска права БиХ заснива се на обавезама органа управе утврђеним Уставом БиХ и законом, као и на међусобној сарадњи, информисању и договарању.

Органи управе обавезни су да омогуће омбудсмену, на његов захтјев, несметано испитивање њихове дјелатности, односно рада државних службеника органа управе.

Органи управе обавезни су да омбудсмену обезбиједе све службене документе, укључујући и тајне, као и управне списе и да обезбиједе сарадњу сваког државног службеника посебно у прибављању потребних информација, докумената и списа.

Органи управе обавезни су да омбудсмену, на његов захтјев, обезбиједе присуство при рјешавању управних ствари. У противном, омбудсмен може да затражи од Савјета министара БиХ да предузме потребне мјере против руководиоца органа управе. 5. Однос органа управе према јавним корпорацијама, коморама, јавним предузећима (друштвима), агенцијама и другим правним лицима БиХ и странкама а) Односи органа управе према јавним корпорацијама, коморама, јавним предузећима (друштвима), агенцијама и другим правним лицима БиХ

Органи управе имају према јавним корпорацијама, коморама, јавним предузећима (друштвима), агенцијама и другим правним лицима БиХ овлашћења и обавезе предвиђене законом.

Сарадња се остварује по питањима од интереса за рад органа управе и наведених правних субјеката међусобним достављањем података и информација, у складу са Законом о слободи приступа информацијама БиХ.

б) Однос органа управе према странкама

Када се говори о односу органа управе према странкама, то се првенствено односи на рјешавање захтјева грађана и правних лица у управном поступку у прописаним роковима.


20

Такође, органи управе дужни су да по службеној дужности прибаве потребне податке о чињеницама о којима се води службена евиденција код тих органа или институција које имају јавна овлашћења.

Посебно треба истаћи обавезу органа управе да странци надокнаде трошкове у управном поступку у случају када се она одазове позиву, а службене радње због којих је позвана нису обављене без њезине кривице.

Трошкови се исплаћују на терет средстава за рад органа управе, а ако службена радња није обављена намјерно или из крајње непажње службеног лица, орган управе има право накнаде према службеном лицу за исплаћену накнаду трошкова.

Органи управе обавезни су да без одгађања размотре представке и предлоге странака које се односе на неправилан однос државних службеника органа управе када се њихови захтјеви рјешавају код органа управе у управном поступку.

Руководилац органа управе обавезан је да испита поднесене представке и предлоге и ако их оцијени основаним, предузеће законом утврђене мјере према државном службенику на чији се рад представка односи.

Обавеза руководиоца органа управе је да у року од осам дана од дана пријема представке писмено одговори странци о предузетим мјерама у вези са њеном представком.

Орган управе обавезни су да успоставе пријемну канцеларију (писарницу) ради пријема поднесака и пружања стручне помоћи грађанима у вези са поднесеним захтјевима.

Из истих разлога потребно је одредити радно вријеме органа управе, а ако то потребе захтијевају, радно вријеме органа управе може бити и двократно.

Исте обавезе имају и институције са повјереним јавним овлашћењима. 6. Основе организације органа управе а) Принципи организације органа управе

Рад органа управе заснива се на сљедећим принципима: рационално организовање рада, ефикасно обављање послова и успјешно

управљање органом управе, груписање послова у складу са њиховом природом и начином њиховог

обављања, потпуније обједињавање заједничких и општих послова ради њиховог

рационалног обављања и коришћења услуга заједничких служби основаних за потребе свих или појединих органа управе,

остваривање пуне сарадње органа управе са другим органима, а посебно са оним органима и институцијама које су основане за пружање експертне и техничке помоћи.

Основна разлика између органа управе и управних организација у правној теорији заснива се на пословима које обављају.

Тако се органи управе оснивају првенствено за обављање управних послова, а управне организације за обављање одређених стручних и других послова из надлежности БиХ који претежно захтијевају примјену одређених стручних и научних метода рада и с њима повезаних управних послова.

Важно је напоменути да важећа рјешења у Закону о управи нису консеквентно спровела ове ставове правне науке јер у органе управе сврставају и управне организације.


21

Сљедећи проблем у Закону о управи је дефинисање врста управних организација. У правној теорији уобичајено је да се као управне организације дефинишу заводи и дирекције. С обзиром да су на нивоу БиХ успостављене и друге врсте управних организација, које често носе називе неадекватне пословима које обављају, потребно је дефинисати и у пракси спровести називе који се уклапају у дефиницију да су управне организације: канцеларије, службе, заводи, дирекције, институти и комисије.

Управне организације могу бити самосталне или у саставу одређених органа управе зависно од тога да ли је потребно послове из надлежности управне организације, односно стручне и с њима повезане управне послове због специфичности и узајамне повезаности са пословима органа управе, поставити у оквир органа управе или они због свог карактера захтијевају да их обавља самостална управна организација.

За обављање стручних и других послова за потребе органа законодавне и извршне власти и органа управе, могу се формирати одређене стручне, техничке и друге службе, као заједничке или самосталне службе, о чему одлучује Парламентарна скупштина БиХ, Предсједништво БиХ, односно Савјет министара БиХ.

Важно је напоменути да се у надлежност ових служби не могу давати послови из дјелокруга органа управе, а да се у вези са унутрашњом организацијом, начином управљања, финансирањем и другим на ове службе примјењују одредбе закона које се односе на органе управе.

б) Унутрашња организација органа управе

Унутрашња организација органа управе утврђује се правилником. Правилник о унутрашњој организацији доноси руководилац органа управе уз

потврду Савјета министара БиХ и мора бити усаглашен са надлежностима органа управе, као и са Одлуком о принципима за утврђивање унутрашње организације управе институција БиХ.

Правилником о унутрашњој организацији органа управе утврђују се: организационе јединице и њихова надлежност, начин управљања, програмирање и извршавање послова, овлашћења и одговорности државних службеника у обављању послова, укупан број државних службеника и запосленика за обављање послова, назив и распоред послова по организационим јединицама, са описом послова за

сваког државног службеника и запосленика или групу државних службеника и запосленика са потребним условима у погледу стручне спреме и других услова за рад на одређеним пословима,

број приправника који се примају у радни однос и услови за њихов пријем. У правилницима о унутрашњој организацији потребно је детаљно разрадити сва

напријед наведена питања на принципима Закона о управи и прописаним принципима кроз Одлуку о принципима за утврђивање унутрашње организације управе институција БиХ, те груписање послова, одређивање степена сложености и услова за њихово обављање у складу са Одлуком о пословима основних дјелатности и помоћно-техничким пословима и условима за њихово обављање у органима управе институција БиХ.

Такође, потребно је правилнике о унутрашњој организацији усагласити и са одредбама Закона о Савјету министара БиХ, Законом о министарствима и другим органима управе БиХ, Законом о државној служби у институцијама БиХ и Законом о раду у институцијама БиХ.


22

ц) Управљање органима управе

У складу са новим законским рјешењима, потребно је измијенити постојеће одредбе Закона о управи.

Према новим рјешењима, министарством управља министар, а управном организацијом директор, који има статус секретара са посебним задатком, у складу са Законом о државној служби у институцијама БиХ. Министар има једног замјеника, који није из истог конститутивног народа као министар, који га замјењује у случају његовог одсуства или спријечености. У управљању министарством министар сарађује са својим замјеником и секретаром министарства.

По новим рјешењима, директор управне организације може имати једног замјеника који не може бити из истог конститутивног народа као директор.

Директора самосталне управне организације именује Савјет министара БиХ на предлог предсједавајућег, а управне организације у саставу министарства на предлог министра, након спроведене процедуре по Закону о државној служби у институцијама БиХ.

У министарствима се могу постављати сљедећи руководећи државни службеници: секретар, помоћник министра, главни инспектор и секретар са посебним задатком, а у управној организацији: замјеник директора и помоћници директора.

Правилником о унутрашњој организацији утврђују се радна мјеста, послови и овлашћења руководећих државних службеника. 7. Овлашћења, обавезе и одговорности руководиоца органа управе а) Руководилац органа управе, његов замјеник, руководећи државни службеници и државни службеници са посебним овлашћењима

Права и обавезе управљања органом управе има руководилац органа управе. У оквиру наведених права и обавеза, руководилац представља орган и: a) организује рад органа управе и обезбјеђује законито, правилно,

благовремено и економично извршавање послова, односно ефикасно функционисање органа управе као цјелине,

b) доноси прописе и друге акте из надлежности органа управе и предузима друге мјере за које је овлашћен,

c) одлучује у складу са законом о правима, дужностима и одговорностима државних службеника и запосленика у обављању службе.

Руководиоца органа управе, као и његовог замјеника, именује и разрјешава орган одређен Уставом БиХ и законом.

Руководилац органа управе обавезан је да на основу и у оквиру Устава БиХ, закона, других прописа и смјерница Савјета министара БиХ савјесно обавља повјерену дужност и лично је одговоран за то, као и за рад органа управе којим управља.

Надлежности руководећих државних службеника регулисане су Законом о државној служби у институцијама БиХ.

Послове инспекцијског надзора и друге значајније управне и стручне послове обављају државни службеници са посебним овлашћењима и одговорностима, које поставља и разрјешава руководилац органа управе, ако законом није другачије одређено.

Руководилац органа управе и руководећи државни службеници не смију обављати дужност, активност или бити на положају који доводи до сукоба интереса са њиховим службеним дужностима, у складу са законом.


23

б) Одговорност руководиоца органа управе и његовог замјеника

Руководилац органа управе и његов замјеник одговорни су ако се у примјени својих овлашћења и извршавању обавеза не придржавају закона, смјерница Парламентарне скупштине БиХ и Савјета министара БиХ.

У случају постојања одговорности руководиоца органа управе и његовог замјеника они се смјењују са дужности, што не искључује кривичну одговорност ни одговорност за накнаду штете.

Предлог за смјењивање подноси орган одређен Уставом БиХ и законом. У поступку смјењивања омогућиће се руководиоцу органа управе односно

његовом замјенику да се изјасни о чињеницама због којих је покренут поступак смјењивања као и да даје обавјештење и потребне податке значајне за утврђивање те одговорности.

Поводом предлога за смјењивање, орган надлежан за смјењивање доноси одлуку којом се утврђује постојање разлога за смјењивање или одлуку којом се одбија предлог за смјењивање.

Поводом предлога за смјењивање, орган надлежан за смјењивање може и када нема основа за доношење одлуке о смјењивању указати на неправилности у раду руководиоца и његовог замјеника.

Док траје поступак смјењивања орган надлежан за смјењивање може удаљити од примјене овлашћења и извршавања обавеза руководиоца органа управе, односно његовог замјеника.

Против одлуке о предлогу за смјењивање руководиоца органа управе и његовог замјеника, као и одлуке о удаљавању од обављања дужности, док се води поступак за смјењивање, не могу се користити правна средства.

Руководилац органа управе, односно његов замјеник, ако сматра да не може успјешно да примјењује повјерена овлашћења и извршава обавезе те не може да преузме одговорност за то, има право да поднесе оставку.

Руководилац, односно његов замјеник остају на дужности до рока одређеног законом или рока који одреди орган надлежан за одлучивање о оставци.

Поднијета оставка не искључује вођење поступка смјењивања. На руководиоце и замјенике руководилаца управних организација, који су

државни службеници, приликом утврђивања њихове одговорности примјењују се одредбе Закона о државној служби у институцијама БиХ. 8. Државни службеници и запосленици

Најсложеније послове основних дјелатности у органима управе обављају државни службеници.

Остале послове за потребе органа управе обављају запосленици. Пријем државних службеника у радни однос у орган управе, права, обавезе и

одговорности, друга статусна питања, плате и друга материјална примања државних службеника, као и спречавање сукоба интереса у обављању дужности државних службеника уређује се Законом о државној служби у институцијама БиХ.

Пријем запосленика у радни однос у орган управе, права, обавезе и одговорности и друга статусна питања, као и плате и друга материјална примања запосленика уређују се Законом о раду у институцијама БиХ. 9. Инспекцијски надзор


24

а) Заједничке одредбе о инспекцијском надзору

Послове инспекцијског надзора врше органи управе у складу са законом. Послове инспекцијског надзора врше инспектори. Када то потреба службе захтијева, руководилац органа управе може овластити и

другог државног службеника органа управе који има одговарајућу стручну спрему за обављање одређених послова инспекцијског надзора, односно да инспектору помаже у вршењу надзора, о чему се доноси рјешење.

Инспектор има исказницу, којом доказује своје службено својство, идентитет и овлашћења предвиђена законом.

Министар правде прописује облик и садржај исказнице, а исказницу инспектору издаје руководилац органа управе у којем инспектор ради.

Поступак инспекцијског надзора покреће се и води по службеној дужности, а свако има право да поднесе захтјев инспектору да изврши одређен инспекцијски преглед и да предузме управне мјере за које је овлашћен законом.

По овом захтјеву инспектор је обавезан да изврши инспекцијски надзор, састави записник и предузме одговарајуће мјере и о томе писмено извијести подносиоца захтјева у року од осам дана од дана пријема захтјева.

Сваки орган чији рад подлијеже инспекцијском надзору дужан је да инспектору омогући вршење надзора и да му потребна обавјештења и податке значајне за вршење надзора.

У вршењу инспекцијског надзора инспектор има право и обавезу да непосредно прегледа пословне просторије и друге објекте, процес рада, производе и другу робу, документе, као и да врши друге радње у складу са сврхом инспекцијског надзора (утврђивање идентитета лица, саслушавање, узимање узорака ради анализе и сл.).

Ако се инспектору у вршењу инспекцијског надзора онемогућава вршење прегледа, или пружа физички отпор, или ако се тај отпор основано очекује, инспектор може да затражи помоћ надлежне полиције, која је обавезна да му пружи потребну заштиту и омогући да изврши инспекцијски надзор.

У вршењу инспекцијског надзора инспектор је обавезан да поступа тако да се не угрози законом и другим прописом одређена службена тајна.

О сваком инспекцијском надзору инспектор је обавезан да састави записник и у њему наведе утврђено чињенично стање.

Записник се саставља по правилима управног поступка, а доставља се одговорном лицу код којег је извршен инспекцијски надзор.

Када приликом вршења инспекцијског надзора утврди да је повријеђен закон или други пропис чије извршење надзире, инспектор има овлашћења и обавезу да:

a) нареди да се утврђени недостаци и неправилности отклоне у одређеном року,

b) нареди предузимање одговарајућих управних радњи које је правно лице, орган управе и институција са јавним овлашћењима обавезна да предузме,

c) забрани предузимање радњи за које сматра да су у супротности са законом или другим прописом над чијим спровођењем врши надзор,

d) изрекне и наплати новчану казну на лицу мјеста, ако је за то законом овлашћен,

e) предузме друге управне мјере и радње за које је овлашћен. Ако инспектор утврди да је повредом закона или другог прописа учињена

повреда радне дужности, прекршај, привредни преступ или кривично дјело, дужан је да без одгађања поднесе захтјев за утврђивање одговорности због повреде радне дужности


25

или почињеног прекршаја, односно пријаву због почињеног привредног преступа или кривичног дјела.

О предузимању управних мјера инспектор одлучује рјешењем. Основ за доношење рјешења представља чињенично стање наведено у

записнику. Овлашћено лице има право да изјави жалбу на рјешење надлежном органу у

року од осам дана од дана пријема рјешења. Рјешење по жалби мора се донијети најкасније у року од 15 дана од дана њеног

пријема. Против рјешења денесеног по жалби може се покренути управни спор код Суда

БиХ. О извршеном инспекцијском надзору и предузетим управним мјерама инспектор

води евиденцију. Садржај и начин вођења евиденције прописује министар правде. Инспектор може привремено одузети документе и предмете које у прекршајном

или судском поступку могу послужити као доказ, о чему је дужан да изда потврду. Инспектор је обавезан да прати спровођење управних мјера наложених

рјешењем и да, у границама својих овлашћења, обезбиједи њихово спровођење. Ако инспектор не може да обезбиједи спровођење управних мјера на начин и у

року како је одређено рјешењем, дужан је да о томе без одгађања извијести руководиоца органа управе који је обавезан да предузме мјере ради обезбјеђења спровођења наложених мјера.

Инспектор може да предузима и одговарајуће превентивне активности ради спречавања штетних посљедица због недостатака и неправилности у спровођењу закона и других прописа чије извршење надзире, као што су: упозорење физичким и правним лицима на обавезе из прописа, указивање на штетне посљедице, предлагање мјера за отклањање њихових узрока и слично.

Јавна корпорација, комора, јавно предузеће (друштво), агенција и друга правна лица и институција са јавним овлашћењима, односно органи управе код којих је извршен инспекцијски надзор, обавезни су да поступе по рјешењу инспектора.

б) Управна инспекција

Послове управне инспекције над извршавањем закона који се односе на државне службенике и намјештенике органа управе, управни поступак и посебне управне поступке, као и канцеларијско пословање у органима управе обавља Министарство правде БиХ.

Послове управне инспекције непосредно обављају управни инспектори. На мјесто управног инспектора може се поставити дипломирани правник који

има положен стручни испит за државне службенике у органима управе и најмање три године радног искуства на најсложенијим управним пословима.

Управни инспектор у вршењу инспекцијског надзора над извршавањем закона и других прописа врши надзор нарочито у вези са:

a) остваривањем права и правних интереса и извршавањем обавеза грађана, јавних корпорација, комора, јавних предузећа (друштава), агенција и других правних лица у управном поступку,

b) примјеном прописа који се односе на организацију и начин рада органа управе,


26

c) радним односима у органима управе и испуњавањаем услова државних службеника који раде на пословима управног рјешавања у институцијама са јавним овлашћењима,

d) рјешавањем управних ствари у прописаним роковима, e) правилном примјеном прописа у управном поступку, f) начином прикупљања доказа у управном поступку, а нарочито оних који се

прибављају по службеној дужности, g) спровођењем административног извршења, h) пружањем правне помоћи грађанима, јавним корпорацијама, коморама,

јавним предузећима (друштвима), агенцијама и другим правним лицима у управном поступку,

i) вођењем евиденције о управним предметима, j) примјеном прописа о канцеларијском пословању. Ако управни инспектор утврди да неправилности и недостаци у раду произилазе

из нестручности државног службеника у обављању послова на које је распоређен, предложиће руководиоцу органа управе да тог државног службеника распореди на друге послове.

Током инспекцијског надзора управни инспектор саставља записник о извршеном инспекцијском надзору, који посебно садржи утврђено чињенично стање и неправилности и недостатке у раду, те примјерак записника доставља руководиоцу органа управе или управне организације, а по потреби и Савјету министара БиХ.

Ако управни инспектор приликом инспекцијског надзора утврди да је повријеђен закон или други пропис, дужан је да донесе рјешење и њиме наложи потребне мјере.

Против овог рјешења руководилац органа управе и институције са јавним овлашћењима може у року од осам дана од дана пријема рјешења изјавити жалбу министру правде.

Жалба на рјешење одгађа његово извршење. Против рјешења министра правде може се покренути управни спор код Суда

БиХ. Ако управни инспектор утврди да се повредама закона и других прописа

грађанима, јавним корпорацијама, коморама, јавним предузећима (друштвима), агенцијама и другим правним лицима онемогућава остваривање њихових права и правних интереса у прописаним роковима, или на други начин, обавезан је да о томе, без одгађања, писмено упозна Савјет министара БиХ, укаже на посљедице које су из тога проистекле или би могле проистећи и предложи предузимање одговарајућих мјера.

Грађани, јавне корпорације, коморе, јавна предузећа (друштва), агенције и друга правне лица, ради заштите својих права утврђених законом и другим прописима, имају право да се усмено или писмено обрате управном инспектору у свим случајевима кад им се на било који начин отежава да брзо и једноставно остварују своја права и правне интересе или извршавају своје обавезе код органа управе, агенције или институције са јавним овлашћењима, а нарочито ако:

a) им се у законом прописаном року не рјешавају захтјеви и жалбе у управном поступку,

b) се од њих тражи да у управном поступку доказују чињенице увјерењима и другим јавним исправама које је по службеној дужности обавезан да прибавља државни службеник који води управни поступак,

c) им се не извршавају управни акти донијети ради остваривања права и правних интереса у управном поступку,


27

d) им се не пружа правна помоћ у остваривању права и правних интереса и у извршавању обавеза у управном поступку.

Управни инспектор обавезан је да одмах поступи по овим захтјевима. 10. Средства за рад органа управе

Средства за рад органа управе исказују се у буџету, који доноси Парламентарна скупштина БиХ, на предлог Предсједништва БиХ, а на препоруку Савјета министара БиХ.

Средства за рад органа управе чине: средства за плате и накнаде, средства за материјал и услуге, капитални издаци и програми посебне намјене.

Приходи које органи управе остваре својом дјелатношћу чине буџетска средства.

а) Средства за плате

Органи управе стичу средства за плате државних службеника и запосленика, у складу са правилником о систематизацији послова и зависно од броја и структуре запослених.

Плате државних службеника и запосленика у органима управе уређује се посебним прописом донесеним на основу закона.

б) Средства за материјал и услуге

Средства за материјал и услуге служе за: a) набавку потрошног материјала, ситног инвентара и исплату трошкова

гријања, b) исплату трошкова за електричну енергију и одржавање чистоће у радним

просторијама, c) исплату трошкова за поштанско-телефонске услуге, закуп и редовно

одржавање просторија, d) набавку стручних публикација, литературе и штампање службених

материјала, e) исплату путних и других трошкова који представљају лична примања, а који

се по посебним прописима признају органима управе, f) исплату других трошкова потребних за вршење дјелатности органа управе, g) исплату накнаде за покриће издатака за исхрану државних службеника и

запосленика током рада, накнаде за превоз државних службеника и запосленика на посао и са посла, накнаде за коришћење годишњег одмора и друго,

h) исплату трошкова осигурања и других капиталних издатака. Средства за материјал и услуге који су заједнички за два или више органа управе

(гријање, електрична енергија, одржавање радних просторија и сл.) додјељују се, у правилу, органу или служби у чијем је дјелокругу обављање послова који чине заједничке трошкове, о чему одлучује Савјет министара БиХ на предлог министра правде. ц) Програм посебне намјене


28

Програм посебне намјене служи за подмирење одређених посебних потреба у вези са радом органа управе.

Средства за програм посебне намјене могу се користити непосредно из буџета или пренијети на посебан рачун органа управе.

д) Капитални издаци

Капитални издаци: a) инвентар и друге покретне ствари, b) издаци намијењени за набавку опреме. Орган управе може средства за капиталне издатке користити заједно са другим

органима управе и другим институцијама. Савјет министара БиХ може утврдити да се поједина средства обавезно

заједнички користе за све органе управе или за два или више органа управе и одредити начин заједничког коришћења тих средстава.

Министарство финансија и трезора БиХ доноси прописе и опште акте о материјално-финансијском пословању органа управе. 11. Прописи и други акти органа управе

Органи управе доносе опште акте из своје надлежности ради омогућавања спровођење закона, те доносе појединачне акте.

Органи управе могу доносити акте само кад су за то изричито овлашћени законом. Општи акти објављују се у «Службеном гласнику БиХ».

Општи акти у складу са овим законом су упутства, инструкције и наредбе (у даљем тексту: општи акти).

Упутством се прописује начин рада у обављању одређених послова управе из надлежности органа управе.

Инструкцијом се утврђују ближа правила за спровођење и примјену одређених закона и других прописа.

Наредбом се наређује или забрањује поступање у одређеној ситуацији која има општи значај. 12. Надзор над спровођењем закона

Надзор над спровођењем Закона о управи врши Министарство правде БиХ, путем управне инспекције. 13. Примјена одредаба Закона о управи на одређене органе и службе у БиХ

Одредбе Закона о управи о средствима за рад органа управе сходно се примјењују на Парламентарну скупштину БиХ, Предсједништво БиХ, Савјет министара БиХ и њихове службе и правосудне институције ако за поједине од тих органа, служби и институција законом није другачије одређено.

Одредбе Закона о управи о руководиоцима органа управе, њиховим замјеницима и руководећим државним службеницима на одговарајући начин се примјењују на руководиоце, њихове замјенике и руководеће државне службенике у службама органа управе и других органа, ако законом није другачије одређено. 14. Казнене одредбе


29

Новчаном казном казниће се за прекршај јавна корпорација, комора, јавно

предузеће (друштво), агенција и друго правно лице, као и институција са јавним овлашћењима ако:

a) на захтјев органа управе не достави извјештај, податке и информације из области своје дјелатности,

b) захтјеве странака не рјешавају у прописаним роковима, c) не поступе по поднесеној представци, предлогу или притужби странке и у

прописаном року не дају писани одговор, d) по службеној дужности не прибављају увјерења и друге јавне исправе о

чињеницама о којима се води службена евиденција или ако захтијевају да странке прибављају та увјерења и јавне исправе,

e) инспектору онемогућавају вршење инспекцијског надзора и не дају му потребне податке и обавјештења,

f) не поступе по превентивним мјерама инспектора или по рјешењу инспектора,

g) се грађанима, јавним корпорацијама, коморама, јавним предузећима (друштвима), агенцијама и другим правним лицима онемогућава или отежава остваривање њихових права и правних интереса.

За прекршај из овог закона казниће се новчаном казном и одговорно лице у органу управе, агенцији или институцији са јавним овлашћењима.

Новчаном казном казниће се управни инспектор ако се не поступи по захтјеву из овог закона.

Новчаном казном из овог закона казниће се за прекршај јавна корпорација, комора, јавно предузеће (друштво), агенција и друго правно лице, ако органу управе не достави у прописаном року тражене податке или акте у вези са поступањем у управном поступку, вршењу управног надзора или праћењем стања у одређеној области.

За прекршај из овог закона казниће се новчаном казном и одговорно лице у јавној корпорацији, комори, јавном предузећу (друштву), агенцији, органу управе и другом правном лицу.

Одговорним лицем у органу управе у смислу одредаба овог закона сматра се руководилац органа управе, инспектор, као и државни службеник који је задужен за непосредно извршавање одређеног посла, а није га извршио или је извршио радњу супротно датој обавези.

Поступак за прекршаје по одредбама овог закона спроводи институција одређена законом.

Средства која органи из овог закона наплате изрицањем новчаних казни у прекршајном поступку који спроведу на основу овог или другог закона приход су буџета институција БиХ.


30

УПРАВНИ ПОСТУПАК И УПРАВНИ СПОР I - ОСНОВЕ УПРАВНОГ ПОСТУПКА

Закон о управном поступку («Службени гласник БиХ», број 29/02 и 12/04), усвојила је Парламентарна скупштина БиХ на сједници Представничког дома, одржаној 20.06.2002. године и сједници Дома народа, одржаној 25.06.2002. године. Закон је објављен 12.10.2002. године, а ступио је на снагу 20.10.2002. године.

По овом закону дужни су да поступају органи управе БиХ и други органи када у управним стварима, непосредно примјењујући прописе, рјешавају о правима, обавезама или правним интересима грађана, правних лица или других странака, као и предузећа (друштва), установе и друга правна лица, када на основу примјене јавних овлашћења која су им повјерена законом рјешавају у управним стварима. У даљем тексту користићемо заједнички назив: органи који воде управни поступак. 1. Основни принципи управног поступка

Сви органи који воде управни поступак обавезни су да у примјени материјално-правних правила и одговарајућих одредаба Закона о управном поступку (ЗУП), које регулишу поједина процесна питања, полазе од његових основних принципа. Они су основ и правац за тумачење и примјену појединих одредаба ЗУП-а.

Петнаест је основних принципа управног поступка који су утврђени ЗУП-ом, и то:

принцип законитости; принцип заштите права грађана и заштите јавног интереса; принцип транспарентности; принцип јавности; принцип ефикасности; принцип материјалне истине; принцип саслушања странке; принцип економичности поступка; принцип помоћи неукој странци; принцип оцјене доказа; принцип самосталности у рјешавању; принцип двостепености; принцип коначности рјешења; принцип правоснажности рјешења; принцип употребе језика и писма.

а) Принцип законитости

Принципом законитости утврђује се да су органи који воде поступак, када поступају у управним стварима, дужни да те ствари рјешавају на основу закона и других прописа, као и општих аката институција које имају јавна овлашћења и које оне доносе на основу јавних овлашћења.

У управним стварима у којима је орган који води управни поступак овлашћен да рјешава по слободној оцјени, рјешење мора бити донесено у границама овлашћења и у складу са циљем са којим је овлашћење дато.

Правила поступка утврђена одредбама овог закона важе и за случајеве у којима је тај орган овлашћен да у управним стварима рјешава по слободној оцјени.


31

Инструменти за заштиту овог принципа су жалба у управном поступку и тужба у управном судском поступку, као и систем ванредних правних лијекова. б) Принцип заштите права грађана и заштите јавног интереса

Овај принцип утврђује обавезу органима који воде управни поступак, када воде поступак и рјешавају, да:

a) странкама омогуће што лакшу заштиту и остваривање права, водећи при томе рачуна да остваривање њихових права не буде на штету права других лица нити у супротности са законом утврђеним јавним интересом;

b) када службено лице које рјешава неку управну ствар, с обзиром на постојеће чињенично стање, сазна или оцијени да одређена странка има основа за остварење неког права, дужно је да на то упозори странку;

c) ако се на основу закона странкама налажу неке обавезе, према њима треба примијенити оне мјере предвиђене прописима које су за њих повољније, ако се таквим мјерама постиже циљ закона.

ц) Принцип транспарентности

Принцип транспарентности утврђује обавезу органима који воде управни поступак да омогуће грађанима и правним лицима право приступа информацијама управног поступка, у складу са законом.

д) Принцип јавности

Принцип јавности значи да службено лице које води управни поступак омогући присуство јавности, осим ако је то искључено законом.

е) Принцип ефикасности

Принцип ефикасности обавезује органе који воде управни поступак, када рјешавају у управним стварима, да обезбиједе ефикасно остваривање права и интереса грађана, предузећа (друштава), установа и других правних лица, што обухвата добру организацију у извршавању послова органа, која обезбјеђује брзо, потпуно и квалитетно рјешавање управних ствари у управном поступку, уз свестрано разматрање тих ствари.

Примјеном овог принципа не може се занемарити значај других принципа, већ он треба да омогући, заједно са принципом економичности, рационално, брзо и ефикасно, са што мање трошкова, поступање органа који воде управни поступак.

ф) Принцип материјалне истине

Принцип материјалне истине обавезује органе који воде управни поступак да у поступку утврде право стање ствари.

Да би се утврдило право стање ствари, орган који води управни поступак дужан је да спроведе све доказе и утврди све чињенице које су важне за доношење законитог и правилног рјешења.


32

г) Принцип саслушања странке

Принцип саслушања странке гарантује да се у управном поступку не може донијети рјешење прије него што странка које се то тиче не буде саслушана, односно прије него што јој се пружи могућност да се изјасни о свим чињеницама и околностима које су важне за рјешавање.

Изузетно, рјешење у управном поступку може се донијети без претходног изјашњења странке, али само у случајевима када је то законом дозвољено.

х) Принцип економичности поступка

Принцип економичности поступка утврђује обавезу органа пред којима се води управни поступак да поступак воде брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног рјешења.

и) Принцип помоћи неукој странци

Овај принцип значи да је орган управе дужан да пружи помоћ странци која је неука.

ј) Принцип оцјене доказа

Принцип оцјене доказа овлашћује службено лице које води управни поступак да само оцјењује доказе у управном поступку. Које ће чињенице узети као доказане одлучује овлашћено службено лице по свом увјерењу, на основу савјесне и брижљиве оцјене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата цјелокупног поступка.

к) Принцип самосталности у рјешавању

Овај принцип подразумијева да орган који води управни поступак доноси рјешење самостално у оквиру овлашћења датих законом, другим прописима и општим актима.

Овлашћено службено лице самостално утврђује чињенице и околности и на основу њих примјењује прописе, односно опште акте на конкретан случај.

л) Принцип двостепености

Принцип двостепености или принцип права жалбе значи да против рјешења донесеног у првом степену странка има право жалбе.

Ово такође значи да странка има право да уложи жалбу и када првостепени орган није у одређеном року донио рјешење о њеном захтјеву.

Само законом се може прописати да у појединим управним стварима жалба није дозвољена и то ако се на други начин обезбиједи заштита права и законитости.

Ако нема дрогостепеног органа управе, жалба против првостепеног рјешења може се изјавити само када је то законом предвиђено. Тим законом биће одређен орган који ће рјешавати по жалби.

Против рјешења донесеног у другом степену жалба није дозвољена.


33

м) Принцип коначности рјешења

Принцип коначности рјешења у управном поступку значи да је рјешење против којег се може изјавити редовни правни лијек (жалба) у управном поступку, а којим је странка стекла неко право, односно којим су странци одређене неке обавезе, коначно у управном поступку.

Против њега може се покренути судски (управни) спор, али се о њему више не може водити управни поступак.

Ово рјешење може се поништити, укинути или измијенити само у случајевима које предвиђа ЗУП или други закон.

н) Принцип правоснажности рјешења

Рјешење против којег се не може изјавити жалба нити покренути управни спор, а којим је странка стекла одређена права, односно којим су странци одређене неке обавезе јесте правоснажно рјешење.

Ово рјешење може се поништити, укинути или измијенити само у случајевима које предвиђа ЗУП или други закон.

о) Принцип употребе језика и писма

С обзиром да су службени језици у БиХ босански, хрватски и српски, овим принципом утврђено је да се управни поступак води на босанском, хрватском и српском језику, а да се као средства комуницирања могу користити и остали језици.

Орган које води управни поступак обезбјеђује равноправну употребу босанског, хрватског и српског језика.

Ако је законом као службени језик одређен и додатни језик, тај језик ће се користити у складу са законом.

Ако се поступак не води на језику странке, орган који води поступак дужан је да јој омогући да прати ток поступка на свом језику. Орган ће поучити странку, односно другог учесника о могућности коришћења његовог језика у поступку, а у записник ће забиљежити да је странка, односно други учесник поучен о том праву и његова изјава у вези са датом поуком унијеће се у записник.

Странка и други учесници у поступку који нису држављани БиХ, а не знају језик на којем се води поступак, имају право да ток поступка прате посредством тумача (преводиоца).

У управном поступку службена писма су латиница и ћирилица. 2. Стварна и мјесна надлежност за рјешавање у управном поступку

Под надлежношћу једног органа подразумијева се његово право и дужност да ради по одређеним управним стварима и на одређеном подручју.

Стварна надлежност је врста управног посла или више врста сродних послова чије је обављање стављено у дужност једног органа или већег броја истоврсних органа. Она се одређује прописима којима се уређује одређена управна област или прописима којима се одређује надлежност појединих органа.

Генерално, мјесна надлежност подразумијева одређено подручје државне територије на којој одређени орган може обављати послове из своје стварне надлежности. Она се одређује по прописима о организацији органа управе.


34

Надлежни орган за рјешавање у управном поступку је орган који је стварно и мјесно надлежан за рад по одређеној управној ствари.

Ниједан орган не може преузети одређену управну ствар из надлежности другог органа и сам је ријешити, нити пренијети ствар на рјешавање другом органу, осим ако је то прописано законом.

Стварна и мјесна надлежност не могу се мијењати договором странака, договором органа и странака, ни договором органа, осим ако законом није другачије одређено.

Сваки орган током цијелог поступка пази по службеној дужности на своју стварну и мјесну надлежност и ако уочи да није стварно или мјесно надлежан, упутиће управну ствар на рјешавање надлежном органу. 3. Странка

Странка је лице: a) по чијем је захтјеву покренут поступак; b) против којег се води поступак; c) које ради заштите својих права и правних интереса има право да учествује у

поступку. Странка у управном поступку може бити свако физичко или правно лице. Органи управе и други органи, пословне јединице предузећа, насеље, група лица

и др. који нису правна лица, могу бити странке у поступку ако могу бити носиоци права и обавеза о којима се рјешава у управном поступку.

Странка може бити и синдикална организација, ако се управни поступак односи на неко право или правни интерес државних службеника и запосленика.

Физичко лице које је потпуно пословно способно може само обављати радње у управном поступку (процесна способност). За процесно неспособно физичко лице радње у поступку обавља његов законски заступник.

Правно олице обавља радње у поступку преко свог представника, односно законског заступника.

Током цијелог поступка орган по службеној дужности пази да ли лице које се појављује као странка може бити странка у управном поступку и да ли странку заступа његов представник, односно законски заступник. 4. Поднесци

Под поднесцима се подразумијевају: a) захтјеви; b) обрасци који се користе за аутоматску обраду података; c) предлози; d) пријаве; e) молбе; f) жалбе; g) приговори; h) друга саопштења којима се појединци или правна лица обраћају органима

управе. Поднесци се, у правилу, предају: a) непосредно или поштом писмено; b) усмено саопштавају на записник код органа управе; c) факсом или телеграфски, ако није другачије прописано;


35

d) телефоном, ако се ради о кратким и хитним саопштењима и ако је то по природи ствари могуће.

Поднесак мора бити разумљив и садржавати све што је потребно да би се у вези с њим могло поступити.

Поднесак мора посебно садржавати: a) означавање органа којем се упућује; b) предмет на који се односи захтјев, односно предлог; c) ко је заступник, односно пуномоћник странке, ако га има; d) име, презиме и адреса подносиоца, односно заступника или пуномоћника. Поднесак мора бити својеручно потписан. Изузетно, поднесак може умјесто

подносиоца потписати његов супружник, један од родитеља, син или кћи или адвокат који је по овлашћењу странке саставио поднесак, те то лице мора на поднеску потписати своје име и адресу. Ако је подносилац неписмен или није у стању да се потпише, поднесак ће потписати друго писмено лице и ставити на поднесак своје име и адресу.

Поднесак се предаје органу надлежном за пријем поднесака, који је дужан да га прими, а подносиоцу, на његово тражење, изда потврду о пријему поднеска.

Ако поднесак садржи неке формалне недостатке, орган који је примио поднесак извршиће све прописане радње које ће обезбиједити да се недостаци отклоне и одредити подносиоцу рок за њихово отклањање. Ако се недостаци не отклоне у одређеном року, сматраће се да поднесак није ни поднесен. 5. Позивање

Орган који води поступак овлашћен је да позива лица чије је присуство у поступку потребно, а која бораве на његовом подручју.

У правилу, позивање се не може вршити ради достављања писмених отправака рјешења и закључака или ради саопштења која се могу извршити поштом и на други начин погоднији за лице којем се саопштење треба доставити.

Изузетно, на усмену расправу може бити позвано лице које борави ван подручја органа које води поступак, ако се тиме поступак убрзава или олакшава, а долазак не проузрокује веће трошкове или веће губљење времена за позваног.

Позивање се врши писменим путем, ако посебним прописима није превиђен други начин позивања.

У писменом позиву назначиће се: a) назив органа који позива; b) име, презиме и адреса лица које се позива; c) мјесто, дан, а када је то могуће, и сат доласка позваног; d) предмет због којег се позива и у којем својству (као странка, свједок,

вјештак итд.); e) која помоћна и доказна средства позвани треба да понесе. У позиву се мора навести да ли је позвано лице дужно да дође лично или може

послати пуномоћника који ће га заступати, а затим ће се упозорити да је у случају спријечености да се одазове позиву дужно да извијести орган који је издао позив. Позвани ће се исто тако упозорити да може бити приведен ако се из неоправданих разлога не одазове позиву, или не извијести да је спријечен да дође, односно да може бити новчано кажњен.

У позиву на усмену расправу странка се може позвати да поднесе писмене и друге доказе, а може се упозорити да може повести свједоке на које се намјерава позвати.


36

Када то допушта природа ствари, може се оставити на вољу позваном лицу да умјесто личног доласка преда, до одређеног дана, потребну писмену изјаву.

Приликом позивања, орган ће водити рачуна да лице чије је присуство потребно буде позвано да дође у вријеме које ће га најмање ометати у обављању његовог редовног посла. Нико не може бити позван да дође у току ноћи. Позивање за долазак ноћу може се извршити само изузетно, ако је то предвиђено посебним прописима и ако се ради о извршењу хитних и неодгодивих мјера које у позиву морају бити наведене, као и пропис на основу којег се врши то позивање.

Позвано лице дужно је да се одазове позиву, а ако је због болести или неког другог оправданог разлога спријечено да дође, дужно је да одмах по пријему позива о томе извијести орган који је издао позив, а ако је разлог спријечености настао касније, онда одмах послије сазнања тог разлога.

Ако се лице којем је позив лично достављен не одазове позиву, а изостанак не оправда, може бити приведено ако је његово присуство потребно, а поред тога и кажњено новчаном казном. Ове мјере примијениће се само ако је у позиву то било назначено. Ако су због неоправданог изостанка позваног лица настали трошкови у поступку, може се одредити да те трошкове сноси лице које је изостало.

Ако се позиву није одазвало војно лице или припадник полиције, орган ће се обратити надлежном војној команди односно органу полиције тог лица, са захтјевом да се он доведе, а може га и казнити, односно одредити да сноси трошкове. 6. Записник и службена забиљешка а) Записник

О усменој расправи или другој важнијој радњи у поступку, као и важнијим усменим изјавама странака или трећих лица у поступку, саставља се записник.

У записник се уноси: назив органа који обавља радњу, број, датум и мјесто гдје се обавља радња, дан и сат када се обавља радња и предмет у којем се она обавља, имена службених лица, присутних странака и њихових заступника или пуномоћника и других лица која су присутна извођењу радње.

Записник треба да садржи тачно и кратко наведен ток и садржај у поступку извршене радње и датих изјава и да се те радње и изјаве ограниче на оно што се тиче саме ствари која је предмет поступка. У записнику се наводе све исправе које су у било коју сврху употријебљене при извођењу радње, те се, по потреби, прилажу записнику.

Изјаве странака, свједока, вјештака и других лица који учествују у поступку, а које су значајне за доношење рјешења, уписују се у записник што тачније, а по потреби и њиховим ријечима. У записник се уписују и сви закључци који се током службене радње донесу.

Ако се неко саслушање обавља преко тумача (преводиоца), означиће се на којем је језику саслушани говорио и ко је био тумач (преводилац).

Записник се води током обављања службене радње. Ако се радња не може истог дана завршити, унијеће се сваког дана посебно у исти записник оно што је тог дана урађено и то ће се потписати.

Ако се радња о којој се води записник није могла обавити без прекида, у записнику ће се навести да је било прекида.

Ако су током радње израђени или прибављени планови, скице, цртежи, фотографије и сл., те акте ће својим потписом овјерити службено лице и прикључити их записнику, а у записнику ће констатовати који су акти узети.


37

Прописима се може одредити да се записник у одређеним стварима може водити у форми књиге или других средстава евиденције.

Записник мора бити вођен уредно и у њему се не смије ништа брисати. Мјеста који су прецртана до закључења записника морају остати читљива, и њих својим потписом овјерава службено лице које руководи радњом поступка.

У већ потписаном записнику не смије се ништа додавати ни мијењати. Допуна у већ закљученом записнику уноси се у додатак записника.

Прије закључења записник ће се прочитати саслушаним лицима и осталим лицима која учествују у радњи поступка. Ова лица имају право да и сама прегледају записник и стављају своје примједбе, а службено лице је обавезно да то омогући. На крају записника навешће се да је записник прочитан и да нису стављене никакве примједбе, а ако јесу, укратко ће се уписати њихов садржај. Те примједбе ће потписати лице које их је дало. Затим ће се приступити потписивању записника тако што ће се прво потписати лица која су саслушана, односно давала изјаве у поступку, а на крају записник ће својим потписом овјерити службено лице које је руководило радњом, као и записничар, ако га је било.

Странка, свједок, вјештак и друго лице које је саслушано у поступку потписаће се испод оног дијела записника гдје је уписана његова изјава.

Ако су вршена суочавања, дио записника о томе потписаће лица која су суочена. Ако се записник састоји од више листова, они ће се означити редним бројевима,

а сваки лист ће на крају својим потписом овјерити службено лице које руководи радњом поступка и лице чија је изјава уписана на крају листа.

Допуне већ закљученог записника поново ће се потписати и овјерити. Ако лице које треба да потпише записник није писмено или не може да пише,

потписаће га једно писмено лице које ће ставити и свој потпис. Ово не може да буде службено лице које руководи радњом поступка, као ни

записничар. Ако неко лице неће да потпише записник, или се удаљи прије закључења

записника, то ће се уписати у записник и навести разлог због којег је потпис ускраћен. Записник је јавни документ. Записник је доказ о току и садржају радње поступка

и датих изјава, осим оних дијелова записника на које је саслушано лице ставило примједбу да нису правилно састављени.

Дозвољено је доказивати нетачност записника.

б) Службена забиљешка

О мање важним радњама и изјавама странака и трећих лица које битно не утичу на рјешење ствари, о управљању током поступка, о саопштењима, службеним запажањима, усменим упутствима и налазима, као и околностима које се тичу само унутрашњег рада органа код којег се води поступак, неће се, у правилу, састављати записник, већ ће се у самом спису саставити службена забиљешка, коју потписује службено лице које ју је саставило, уз ознаку датума. Не мора се састављати записник ни о оним усменим захтјевима странке о којима се одлучује по скраћеном поступку, а којима се удовољава. 7. Достављање

Достављање је посебна радња органа којом се врши предаја писменог акта – писмена (позив, рјешење, закључак и други службени акт) лицу којем је акт намијењен (адресату), уз овјеравање саме предаје.


38

С обзиром да се за достављање акта вежу врло важне правне посљедице, а посебно у односу на рокове за жалбу и дјеловање акта, правни значај достављања је веома велики. Циљ достављања је да писмено стигне на вријеме лицу којем је намијењено, јер је дјеловање писмена везано за вријеме када је уручено. У правилу, писмена који нису уручена не могу произвести правно дејство.

С обзиром на значај достављања писмена у управном поступку, предвиђено је више правила достављања. Основно правило је да се писмено доставља лицу којем је намијењено (лично достављање), а само када то није могуће, достављање се врши на други начин (посредно достављање). Поред тога, у управном поступку предвиђени су и посебни случајеви достављања писмена (законском заступнику и пуномоћнику за пријем писмена, органима власти, предузећима - друштвима, установама и другим правним лицима, преко органа управе БиХ надлежног за спољне послове и установе за извршење затворских казни и јавним обавјештењем). 8. Начин достављања писмена

Достављање писмена (позива, рјешења, закључака и других службених списа) врши се, у правилу, тако што се оно предаје лицу којем је намијењено.

Достављање се врши путем поште или га врши орган преко свог службеног лица. Лице којем писмено треба доставити може бити позвано ради пријема писмена само изузетно, када то захтијева природа или значај писмена које се има уручује, ако је такво достављање предвиђено посебним прописом.

Начин достављања одређује орган чије се писмено доставља, у складу са одредбама ЗУП-а.

Достављање се врши само радним даном, и то дању, али орган чије се писмено доставља може изузетно, из нарочито важних разлога, одредити да се достављање изврши у недјељу или другог нерадног дана државног празника, када се може вршити и достављање поштом.

Достављање се, у правилу, врши у стану или на радном мјесту гдје је запослено лица којем се достављање треба извршити, а адвокату у његовој адвокатској канцеларији. Достављање се може извршити и ван ових просторија, ако лице којем се писмено доставља пристане да га прими, а ако тих просторија нема, таквом лицу може се извршити достављање гдје се оно затекне. 9. Обавезно лично достављање писмена

Достављање се мора извршити лично ономе коме је писмено намијењено, у случајевима када:

a) је такво достављање одређена ЗУП-ом или другим прописом; b) од дана достављања почиње тећи рок који се по закону не може продужити; c) то одреди орган који је наредио достављање. Сматра се да је извршено лично достављање адвокату и предајом писмена лицу

запосленом у адвокатској канцеларији. Када се лице којем достављење треба лично извршити не затекне у стану,

односно на радном мјесту или се у адвокатској канцеларији не затекне лице које је у њему запослено, достављач ће га обавијестити када и на којем мјесту писмено може наћи, па ће му код неког од лица преко којих се може извршити посредно достављање (одрасли члан његовог домаћинства, сусјед који на то пристаје, лице запослено са лицем којем писмено треба доставити, лице запослено у оадвокатској канцеларији, заступник за пријем писмена којег одреди орган који води поступак), оставити писмено


39

обавјештење да у одређени дан и сат буде у свом стану, односно на радном мјесту, ради примања писмена. Ако и послије тога писмено не буде могло бити уручено, достављач ће предати писмено надлежном органу општине боравишта лица или пошти његовог боравишта, а на вратима стана ће прибити писмено обавјештење о томе гдје се писмено налази и тада се сматра да је достављање извршено.

Достављањем писмена законском заступнику или пуномоћнику за примање писмена сматра се да је достављање извршено самој странци. 10. Посредно достављање писмена

Када се лице којем се достављање треба извршити не затекне у свом стану, достављање се врши предајом писмена неком од одраслих чланова његовог домаћинства, а ако се ни они не затекну у стану, писмено се може предати сусједу, ако он на то пристане.

Ако се достављање врши на радном мјесту лица којем писмено треба доставити, а то лице се ту не затекне, достављање се може извршити лицу које је на истом мјесту запослено, ако оно пристане да прими писмено. Достављање адвокату може се извршити и предајом писмена лицу запосленом у адвокатској канцеларији.

Достављање се не може извршити лицу које у истом поступку учествује са супротним интересом.

Ако се утврди да је лице којем достављање треба извршити одсутно и да му се на раније наведени начин писмено не може на вријеме предати, писмено ће се вратити органу које га је издало, уз назнаку гдје се одсутно лице налази.

Ако је боравиште лица којем треба извршити достављање и поред истраживања остало непознато, орган који је издао писмено поставиће том лицу привременог заступника и њему ће предати писмено.

Ако се достављање не може извршити ни на овај посредан начин, а није утврђено да је лице којем достављање треба извршити одсутно, достављач ће предати писмено надлежном органу општине на чијем се подручју налази боравиште лица којем се достављање врши, или пошти у мјесту његовог боравишта, ако се достављање врши путем поште. На вратима стана лица којем достављање треба извршити достављач ће прибити писмено саопштење у којем је назначено гдје се писмено налази. На саопштењу и на самом писмену које је требало доставити достављач ће назначити разлог оваквог достављања, као и датум када је саопштење прибио на врата, и ставити свој потпис. Достављање се сматра извршеним када је саопштење прибијено на врата, с тим да оштећење или уништење овог саопштења након прибијања на вратима не утиче на ваљаност достављања.

О достављању извршеном на овај начин обавјештава се орган који је наредио достављање. 11. Посебни случајеви достављања писмена

Посебни случајеви достављања писмена су: a) достављање писмена законском заступнику и пуномоћнику; b) достављање писмена пуномоћнику за примање писмена; c) достављање писмена органима власти, предузећима (друштвима),

установама и другим правним лицима; d) достављање писмена путем органа управе БиХ надлежног за спољне

послове; e) достављање писмена јавним објављивањем.


40

а) Достављање писмена законском заступнику и пуномоћнику

Достављање писмена законском заступнику и пуномоћнику, ако их странка има, врши се на начин прописан за лично - непосредно и посредно достављање.

Ако више странака имају заједничког законског заступника или пуномоћника у истом предмету, достављање се за све њих врши том законском заступнику, односно пуномоћнику. Ако странка има више пуномоћника, довољно је да се достављање изврши само једном од њих.

б) Достављање писмена пуномоћнику за примање писмена

Странка може овластити одређено лице за примање писмена.којем треба вршити сва достављања за њу. Када странка писмено обавијести о том овлашћењу орган који води поступак, он је обавезан да сва достављања врши овом пуномоћнику (пуномоћник за примање писмена).

Пуномоћник за примање писмена дужан је да сваки акт без одгађања пошаље странци.

Ако би непосредно достављање странци, пуномоћнику или законском заступнику знатно одуговлачило поступак, службено лице које води поступак може наложити странци да по одређеном предмету, а у одређеном року, постави у сједишту органа пуномоћника за примање писмена. Ако странка не поступи по овом налогу, орган може одредити странци привременог заступника за примање писмена.

Када се странка или њен законски заступник налазе у иностранству, а немају пуномоћника у БиХ, при достављању првог писмена позваће се да у одређеном року поставе пуномоћника или пуномоћника за примање писмена, те ће се упозорити да ће им се, ако у остављеном року не поставе пуномоћника, поставити по службеној дужности пуномоћник за примање писмена, односно привремени заступник.

Достављањем писмена пуномоћнику за примање писмена сматра се да је доставаљање извршено странци којој је писмено требало да буде достављено.

Када више странака које у поступку заједнички учествују са идентичним захтјевима немају заједничког пуномоћника, дужне су да при првој радњи у поступку пријаве органу заједничког пуномоћника за примање писмена, по могућности таквог који станује у мјесту у којем је сједиште органа. Док не пријаве заједничког пуномоћника за примање писмена, таквим пуномоћником сматраће се она странка која је на првом заједничком поднеску прва потписана или означена. Ако се на такав начин не може одредити пуномоћник, службено лице које води поступак може одредити за пуномоћника било коју од тих странака. Ако је број странака велик или су из разних мјеста, странке могу пријавити, а и само службено лице може одредити и више таквих пуномоћника и означити коју ће од странака сваки од њих заступати.

Заједнички пуномоћник за примање писмена дужан је да без одгађања обавијести све странке о писмену које је за њих примио и омогући им да прегледају, препишу и овјере писмено које, у правилу, он треба да чува.

У писмену које се доставља пуномоћнику за примање писмена означиће се сва лица за која се достављање врши.

ц) Достављање писмена органима власти, предузећима (друштвима), установама и

другим правним лицима


41

Достављање писмена органима власти, предузећима (друштвима), установама и другим правним лицима врши се предајом писмена службеном лицу односно лицу одређеном за примање писмена тих органа односно правних лица, ако за поједине случајеве није другачије прописано, а ако у поступку учествују пословне јединице, насеља, групе лица и др., достављање се врши предајом писмена лицу које су они одредили за примање писмена.

Ако достављач током радног времена не нађе лице одређено за примање писмена, предају писмена може извршити било којем лицу запосленом у том органу, односно правном лицу које се затекне у њиховим просторијама.

д) Достављање писмена преко органа управе БиХ надлежног за спољне послове и установе

Физичким и правним лицима у иностранству, као и страним државама, међународним организацијама и лицима у БиХ која уживају дипломатски имунитет, достављање писмена врши се преко органа управе надлежног за спољне послове БиХ, ако међународним уговорима није другачије одређено.

Држављанима БиХ који се налазе у иностранству достављање извода из матичних књига, свједоџби, диплома, увјерења, потврда и других писмена издатих на захтјев странке може се обављати непосредно. Достављање ових и других писмена може се обављати и преко дипломатских и конзуларних представништава БиХ у иностранству.

Војним лицима, припадницима полиције, лицима запосленим у сувоземном, ријечном, поморском и ваздушном саобраћају, достављање писмена може се вршити и преко њихове команде, односно органа у којем су запослени или правног лица.

Лицима који су лишени слободе достављање писмена врши се преко управе установе у којој се налазе.

е) Достављање писмена јавним обавјештењем

Ако се ради о једном или више лица који органу нису познати или који се не могу одредити, достављање писмена извршиће се јавним обавјештењем на огласној табли органа који је писмено издао. Сматра се да је достављање писмена извршено послије истека 15 дана од дана истицања обавјештења на огласној табли, ако орган који је писмено издао не одреди дужи рок. Осим објављивања на огласној табли, орган може објавити обавјештење у новинама, односно другим средствима јавног информисања или на неки други уобичајен начин. Одбијање пријема писмена

Ако лице којем је писмено упућено, односно одрасли члан његовог домаћинства без законског разлога одбије да прими писмено, или то учини лице запослено у органу, предузећу (друштву), установи или другом правном лицу или у адвокатској канцеларији, односно лице одређено за примање писмена, достављач ће писмено оставити у стану или на радном мјесту гдје је то лице запослено, или ће писмено прибити на врата стана или просторије гдје је запослено.

Када је достављање писмена извршено на наведени начин, достављач ће забиљежити на доставници датум, сат и разлог одбијања пријема, као и мјесто гдје је писмено оставио и тиме се сматра да је достављање извршено.


42

Промјена стана

Када странка или њен законски заступник током поступка промијене пребивалиште или стан, дужни су да о томе одмах обавијесте орган који води поступак. Ако то не учине, а достављач и поред истраживања не може да сазна гдје су се одселили, орган ће одредити да се сва даља достављања писмена у поступку за ту странку врше прибијањем писмена на огласној табли органа који води поступак.

Достављање се сматра извршеним послије истека 15 дана од дана прибијања писмена на огласној табли органа који води поступак.

Када пуномоћник, односно пуномоћник за примање писмена током поступка промијени своје пребивалиште или стан, а не обавијести о томе орган који води поступак, достављање ће се извршити као да пуномоћник није ни постављен. 12. Доставница

Потврда о достављању (доставница) је доказ да је извршено достављање писмена.

Доставница садржи: назив органа који доставља, број и датум, назив писмена које се доставља, име странке односно лица којем се писмено доставља и његова адреса.

На доставници се уписује датум достављања и потписују је прималац и достављач. Прималац ће на доставници сам словима назначити датум пријема, а ако је прималац неписмен или не може да се потпише, достављач ће на доставници назначити његово име и датум предаје и ставити напомену зашто прималац није ставио свој потпис.

Ако прималац одбије да потпише доставницу, достављач ће то забиљежити на доставници и исписати словима датум предаје и тиме се сматра да је достављање извршено. 13. Рокови

За предузимање појединих радњи у поступку могу бити одређени рокови. Ако рокови нису одређени законом или другим прописом, одређује их, с

обзиром на околности случаја, службено лице које води поступак. Рок који је одредило службено лице које води поступак, као и рок одређен

прописима за који је предвиђена могућност продужења, може се продужити на молбу заинтересованог лица која се подноси прије истека рока или три дана по истеку рока, ако постоје оправдани разлози за продужење, о чему се сачињава службена забиљешка у спису.

Рокови се одређују на дане, мјесеце и године. Када је рок одређен по данима, дан у који је достављање или обавјештавање

извршено, односно у који пада догађај од којег треба рачунати трајање рока, не урачунава се у рок, већ се за почетак рока узима први наредни дан.

Рок који је одређен по мјесецима, односно по годинама, завршава се истеком оног дана мјесеца, односно године, који по свом броју одговара дану када је достављање или обавјештавање извршено, односно дану у који пада догађај од којег се рачуна трајање рока. Ако нема тог дана у посљедњем мјесецу, рок истиче посљедњег дана тог мјесеца.

Крај рока може се означити и неким календарским датумом.


43

Почетак и ток рокова не спречавају недјељни дани, односно дани када се не ради и дани државних празника.

Ако посљедњи дан рока пада у недјељу или на дан државног празника, или у неки други дан када орган код којег се радња поступка треба предузети не ради, рок истиче истеком првог наредног радног дана.

Поднесак је поднесен у року ако је прије него што рок истекне стигао органу којем је требало да буде предат.

Када је поднесак упућен поштом препоручено или телеграфски, дан предаје пошти сматра се даном предаје органу којем је упућен.

За лица која се налазе у Оружаним снагама БиХ, дан предаје поднеска војној јединици, односно војној установи или штабу сматра се даном предаје органу којем је упућен.

За лица лишена слободе, дан предаје поднеска управи установе у којој се та лица налазе сматра се даном предаје органу којем је упућен. 14. Покретање управног поступка

Управни поступак покреће надлежни орган по службеној дужности или поводом захтјева странке.

Надлежни орган ће покренути поступак по службеној дужности када то одређује закон или на закону заснован пропис, или када утврди или сазна да, с обзиром на постојеће чињенично стање, или ради заштите јавног интереса, треба покренути управни поступак.

При покретању управног поступка по службеној дужности, надлежни орган узима у обзир и евентуалне представке грађана, правних лица и упозорења органа.

Управни поступак је покренут чим је надлежни орган извршио ма било коју радњу ради вођења поступка.

Ако надлежни орган поводом стављеног захтјева странке нађе да по важећим прописима нема услова за покретање поступка, донијеће се о томе закључак којим ће се поднесени захтјев одбацити као преурањен. Против тог закључка дозвољена је посебна жалба.

У стварима у којима је по закону или по природи ствари за покретање и вођење управног поступка потребан захтјев странке, надлежни орган може да покрене и води поступак само ако постоји такав захтјев. 15. Измјена захтјева

Након што је поступак покренут, странка може до доношења рјешења у првом ступену да прошири стављени захтјев или умјесто ранијег захтјева да стави други, без обзира да ли се проширени или измијењени захтјев заснива на истом правном основу, под условом да се такав захтјев заснива на битно истом чињеничном стању.

Ако орган који води поступак не дозволи проширење или измјену захтјева, донијеће о томе закључак против којег је дозвољена посебна жалба. 16. Одустајање од захтјева

Странка може да одустане од свог захтјева током цијелог поступка. Када је поступак покренут поводом захтјева странке, а странка одустане од свог

захтјева, орган који води поступак донијеће закључак којим се поступак обуставља. О томе ће бити обавијештена противна странка, ако је има.


44

Ако је даље вођење поступка потребно у јавном интересу или ако то захтијева противна странка, надлежни орган ће продужити вођење поступка.

Када је поступак покренут по службеној дужности, орган може обуставити поступак. Ако је поступак у истој свари могао бити покренут и по захтјеву странке, поступак ће се наставити, ако странка то захтијева.

Против закључка којим се обуставља поступак дозвољена је посебна жалба. Странка одустаје од свог захтјева подношењем писмене изјаве коју даје органу

који води поступак или усмено на записник. Док орган који води поступак не донесе закључак о обустављању поступка и не достави га странци, странка може опозвати своје одустајање од захтјева.

Поједина радња или пропуштање странке може се сматрати њеним одустајањем од захтјева само када је то законом одређено.

Ако је странка одустала од свог захтјева послије доношења првостепеног рјешења, а прије истека рока за жалбу, закључком о обустављању поступка поништава се првостепено рјешење, ако је њиме захтјев странке био позитивно или дјелимично позитивно ријешен.

Ако је странка одустала од свог захтјева послије изјављене жалбе, а прије него што јој је достављено рјешење донесено поводом жалбе, закључком о обустављању поступка поништава се првостепено рјешење којим је захтјев странке био усвојен, било у потпуности било дјелимично, ако је странка у потпуности одустала од свог захтјева.

Странка која је одустала од захтјева дужна је да сноси све трошкове који су настали до обустављања поступка, осим ако посебним прописима није другачије прописано. 17. Усмена расправа

Службено лице које води поступак одређује, на своју иницијативу или на предлог странке, усмену расправу у сваком случају када је то корисно за разјашњење ствари, а мора је одредити:

a) у стварима у којима учествују двије или више странака са противним интересима;

b) када треба извршити увиђај или саслушање свједока или вјештака. Усмена расправа је јавна. Службено лице које води поступак може искључити јавност за цијелу усмену

расправу или само за један њен дио, ако: a) то захтијевају разлози морала или јавне безбједности; b) постоји озбиљна и непосредна опасност ометања усмене расправе; c) треба да се расправља о односима у некој породици; d) треба да се расправља о околностима које представљају службену, пословну,

професионалну, научну или умјетничку тајну. Предлог за искључење јавности може ставити и заинтересовано лице. О

искључењу јавности доноси се закључак који мора бити образложен и јавно објављен. Приликом саопштавања рјешења, јавност се не може искључити. Искључење јавности не односи се на странке, њихове пуномоћнике и стручне

помагаче. Службено лице које води поступак може дозволити да усменој расправи са које

је јавност искључена присуствују поједина службена лица, научни и јавни радници, ако је то од интереса за њихову службу, односно научни рад. Службено лице које води поступак упозориће ова лица да су дужна да чувају као тајну оно што буду на расправи сазнала.


45

Орган који води поступак дужан је да предузме све што је потребно да се усмена расправа обави без одуговлачења и по могућности без прекидања и одгађања.

Лицима која се позивају на усмену расправу мора се оставити довољно времена да се припреме за расправу и да на њу дођу на вријеме и без ванредних трошкова. Позваним лицима оставиће се, у правилу, осам дана од достављања позива до дана расправе.

Када је за расправљање на усменој расправи потребно извршити увид у одређене планове, списе или друге предмете, ове предмете треба ставити на увид позваним лицима истовремено са одређивањем расправе, а у позиву за расправу треба назначити вријеме и мјесто, када и гдје се они могу разгледати.

Орган који води поступак дужан је и да јавно објави одређивање усмене расправе када:

a) постоји опасност да се појединачни позиви неће моћи на вријеме доставити, b) постоји вјероватноћа да има заинтересованих лица која се још нису појавила

као странка; c) то налажу други слични разлози. Јавно објављивање усмене расправе треба да садржи све податке који морају

бити наведени у појединачном позиву, као и позив да на расправу дође свако ко сматра да се ствар тиче његових правно заштићених интереса.

Мјесто одржавања Усмена расправа одржаће се, у правилу, у сједишту органа који води поступак. Ако је потребан увиђај у мјесту ван сједишта тог органа, усмена расправа се

може одржати на том мјесту . Орган који води поступак може одредити за усмену расправу и друго мјесто кад

је то потребно због знатног смањења трошкова и због темељитијег, бржег или једноставнијег расправљања ствари.

Ток јавне расправе Службено лице које води поступак дужно је да на почетку усмене расправе

утврди која су од позваних лица присутна, а за одсутне да провјери да ли су им позиви правилно достављени.

Ако нека од странака која још није саслушана не дође на расправу, а није утврђено да јој је позив правилно достављен, службено лице које води поступак одгодиће расправу, осим у случају када је усмена расправа на вријеме објављена јавним објављивањем.

Ако на усмену расправу не дође странка по чијем је захтјеву поступак покренут, мада је уредно позвана, а из цјелокупног стања ствари може се претпоставити да је захтјев повукла, службено лице које води поступак обуставиће поступак. Против закључка о томе дозвољена је посебна жалба. Ако се не може претпоставити да је странка сама повукла захтјев, или ако би се поступак у јавном интересу морао наставити по службеној дужности, службено лице ће зависно од околности случаја спровести расправу без тог лица или ће је одгодити.

Ако странка против које је покренут поступак неоправдано изостане мада је уредно позвана, службено лице које води поступак може спровести расправу и без ње, а може на њен трошак и одгодити усмену расправу, ако је то потребно ради правилног рјешења ствари.


46

Ако присутна странка и поред упозорења на посљедице не стави током саме расправе примједбу на рад, сматраће се да нема примједаба. Ако та странка касније стави примједбу на рад обављен на расправи, орган који рјешава о ствари цијениће ту примједбу ако она може утицати на рјешавање ствари и ако није дата послије расправе да би се одуговлачио поступак.

Ако странка која је позвана јавним објављивањем позива није дошла на расправу, а примједбе на рад обављен на расправи стави послије расправе, ове примједбе узеће се у обзир под условом да нису дате ради одуговлачења поступка, односно да могу утицати на ток ствари.

На усменој расправи треба да се расправи и утврди оно што је предмет испитног поступка.

Ако се предмет не може расправити на једној расправи, службено лице које води поступак прекинуће расправу и заказати што прије њен наставак. За овај наставак службено лице ће предузети све мјере које су прописане за одређивање расправе, а присутним лицима може усмено саопштити те мјере, као и вријеме и мјесто наставка расправе. Приликом наставка усмене расправе службено лице које води поступак изнијеће у главним цртама ток дотадашње расправе.

За извођење писмених доказа који се накнадно поднесу не мора се поново одређивати усмена расправа, али ће се странци дати могућност да се о њима изјасни. 18. Исправе

Јавна исправа је писмено које је у прописаном облику издао орган у границама своје надлежности, а која може бити прилагођена електронској обради података, као и писмено које је у таквом облику издала институција која има јавна овлашћења, односно друго правно лице и која доказује оно што се у њој потврђује или одређује.

У поступку доказивања, микрофилмска копија исправе, односно репродукција те копије, изједначава се са јавном исправом ако је такву микрофилмску копију, односно репродукцију те копије, издао орган у границама своје надлежности, односно институција која има јавна овлашћења или друго правно лице.

Дозвољено је доказивати да су у таквој исправи, односно микрофилмској копији исправе или репродукције те копије чињенице неистинито потврђене или да је сама исправа, односно микрофилмска копија исправе или репродукција те копије неисправно састављена, те да микрофилмска копија, односно репродукција те копије није вјерна оригиналу.

Ако је на исправи нешто прецртано, остругано или избрисано, уметнуто, или ако постоје неки други спољни недостаци, службено лице које води поступак оцијениће према свим околностима да ли је тиме и у којој мјери умањена доказна вриједност исправе или је исправа потпуно изгубила доказну вриједност за рјешавање ствари о којој се води поступак.

Исправе које служе као доказ подносе странке или их прибавља службено лице које води поступак. Странка подноси исправу у оригиналу, микрофилмској копији исправе или репродукцији те копије или у овјереном препису или овјереној фотокопији, а може је поднијети и у простом препису. Када странка поднесе исправу у овјереном препису, службено лице које води поступак може тражити да странка покаже оригиналну исправу, а када поднесе исправу у простом препису, службено лице ће утврдити да ли је прости препис вјеран оригиналу. Микрофилмска копија исправе или репродукција те копије коју је на прописан начин издао орган у границама своје надлежности или институција која има јавна овлашћења, односно друго правно лице,


47

има у управном поступку доказну вриједност оригиналне исправе за рјешавање ствари о којој се води поступак.

Ако је неке чињенице или околности орган који је за то био надлежан већ утврдио или су посвједочене у јавној исправи (као лична карта, извод из матичне књиге и др.), орган који води поступак узеће ове чињенице и околности за доказане. Када је у питању стицање или губљење права, а постоји вјероватноћа да су се те чињенице и околности накнадно измијениле или их на основу посебних прописа треба посебно доказати, службено лице ће тражити да странка поднесе посебне доказе о тим чињеницама и околностима или ће их орган сам прибавити.

Службено лице које води поступак може позвати странку која се позива на неку исправу да је поднесе, ако њом располаже или ако је може прибавити.

Ако се исправа налази код противне странке, а та странка неће добровољно да је поднесе или покаже, службено лице које води поступак позваће ту странку да поднесе или покаже исправу на расправи, да би се друге странке могле о њој изјаснити.

Ако странка која је позвана да поднесе, односно покаже исправу не поступи по позиву, службено лице које води поступак цијениће, с обзиром на све околности случаја, од каквог је то утицаја за рјешавање ствари.

Ако се исправа која треба да послужи као доказ у поступку налази код органа или институције која има јавна овлашћења, односно другог правног лица, а странка која се позвала на ту исправу није успјела да је прибави, орган који води поступак прибавиће ову исправу по службеној дужности. Ти органи, институције и правна лица дужна су да поступе по тражењу надлежног органа.

Ако се исправа налази код трећег лица, а оно неће добровољно да је покаже, орган који води поступак позваће закључком то лице да покаже исправу на расправи, да би се странке могле о њој изјаснити.

Против трећег лица које без оправданог разлога одбије да покаже исправу поступиће се као против онога који одбије да свједочи. Против закључка којим му се наређује показивање исправе, као и против закључка о казни због непоказивања исправе, треће лице има право жалбе, која одгађа извршење закључка.

Странка која се позива на исправу која се налази код трећег лица дужна је да надокнади трошкове које је то лице имало у вези са показивањем исправе.

Странка има право да подноси исправе на једном од службених језика, односно на језику чија је употреба предвиђена ЗУП-ом.

Исправе које су издате на страном језику подносе се у овјереном преводу, ако је то потребно.

Исправе које је издао страни орган, које у мјесту гдје су издате важе као јавне исправе, имају под условима реципроцитета исту доказну снагу као домаће јавне исправе, ако су прописно овјерене. 19. Свједоци

Свједок може бити свако физичко лице које је биле способно да опази чињеницу о којој треба свједочити и које је у стању да то своје опажање саопшти.

Лице које у поступку учествује у својству службеног лица не може бити свједок. Свако лице које се као свједок позива дужно је да се одазове позиву, а и да

свједочи. Не може се испитати као свједок лице које би својом изјавом повриједило

дужност чувања службене, државне или војне тајне, док га надлежни орган не ослободи те дужности.

Свједок може ускратити свједочење:


48

a) на поједина питања на која би одговор изложио тешкој срамоти, значајној имовинској штети или кривичном гоњењу њега, његовог сродника по крви у правој линији, а у побочној линији до трећег степена закључно, његовог супружника или сродника по тазбини, до другог степена закључно и онда када је брак престао, као и његовог стараоца или штићеника, усвојиоца или усвојеника;

b) на поједина питања на која не би могао одговорити а да не повриједи обавезу чувања пословне, професионалне, умјетничке или научне тајне;

c) ономе што је странка повјерила свједоку као свом пуномоћнику; d) ономе о чему се странка или друго лице исповиједало свједоку, као вјерском

исповједнику. Свједок се може ослободити дужности свједочења и о појединим другим

чињеницама када изнесе важне разлоге за то. Ако је потребно, он треба те разлоге да учини вјероватним.

Свједок не може због опасности од неке имовинске штете да ускрати свједочење о правним пословима којима је присутвовао као свједок, писар или посредник, о радњама које је у вези са спорним питањем предузео као правни претходник или заступник једне од странака, као и о свакој оној радњи о којој је на основу посебних прописа дужан да поднесе пријаву или да изјаву.

Свједоци се саслушавају појединачно, без присуства свједока који ће касније бити саслушани. Саслушани свједок не смије да се удаљи без дозволе службеног лица које води поступак. Службено лице које води поступак може већ саслушаног свједока поново да саслуша, а свједоке чије се изјаве не слажу може да суочи.

Лице које због болести или физичке неспособности не може да дође по позиву, биће испитано у свом стану.

Свједок ће претходно бити упозорен да је дужан да говори истину, да не смије ништа прећутати и да се може заклети на своју изјаву, па ће му се предочити и посљедица давања лажне изјаве.

Од свједока ће се узети општи лични подаци овим редом: име и презиме, занимање, боравиште, мјесто рођења, године живота и брачно стање. Ако је потребно, свједок ће се испитати и о околностима које се тичу његове вјеродостојности као свједока у предмету о којем је ријеч, а нарочито о његовим сродничким односима према странкама.

Службено лице које води поступак указаће свједоку на која питања може да ускрати свједочење. Након тога свједоку ће се постављати питања о самом предмету и биће позван да изнесе шта му је о томе познато.

Није дозвољено постављати таква питања која указују на то како би требало одговорити.

Поред тога, свједоку ће увијек бити постављено питање откуд му је познато оно што свједочи.

Ако свједок не зна језик на којем се води поступак, биће испитан уз помоћ тумача (преводиоца). Ако је свједок глув, питања ће му се постављати писмено, а ако је нијем, позваће се да писмено одговара. Ако се испитивање не може обавити на овај начин, позваће се као тумач лице које се са свједоком може споразумјети.

Пошто саслуша свједока, службено лице које води поступак може одлучити да свједок положи заклетву на своју изјаву. Неће се заклињати свједок који је малољетан или који не може довољно да схвати значај заклетве.

Заклетва се полаже усмено, изговарањем сљедећих ријечи: «Заклињем се да сам о свему о чему сам овдје питан говорио истину и да ништа што о овој ствари знам нисам прећутао.»


49

Нијеми свједоци који знају читати и писати заклињу се тако што потписују текст заклетве, а глуви свједоци ће прочитати њен текст. Ако нијеми или глуви свједоци не знају читати ни писати, положиће заклетву преко тумача.

Ако свједок који је уредно позван не дође, а изостанак не оправда, или се без одобрења или оправданог разлога удаљи са мјеста гдје треба да буде саслушан, орган који води поступак може наредити да се присилно доведе и да сноси трошкове довођења, а може га и казнити новчано.

Ако свједок дође, па без оправданог разлога одбије да свједочи и ако је упозорен на посљедице одбијања, може се казнити новчано, а ако и послије тога одбије да свједочи, може се још једанпут новчано казнити.

Ако свједок накнадно оправда свој изостанак, службено лице које води поступак поништиће закључак о казни или трошковима. Ако свједок накнадно пристане да свједочи, службено лице може да поништи закључак о казни.

Против закључка о трошковима или новчаној казни дозвољена је посебна жалба. 20. Изјава странке

Изјава странке може у управном поступку послужити као доказ, и то у случајевима:

a) ако за утврђивање одређене чињенице не постоји непосредан доказ или се таква чињеница не може утврдити на основу других доказних средстава;

b) у стварима малог значаја, ако би се одређена чињеница морала утврђивати саслушањем свједока који живи у мјесту удаљеном од сједишта органа или би иначе, усљед прибављања других доказа, било отежано остваривање права странке.

Законом се може прописати да се и у другим случајевима одређене чињенице могу доказивати изјавом странке.

Прије узимања изјаве странке, службено лице које води поступак дужно је да упозори странку на кривичну и материјалну одговорност за давање лажне изјаве. 21. Увиђај

Увиђај је радња у поступку која се врши када је за утврђивање неке чињенице или за разјашњење битних околности потребно непосредно опажање службеног лица које води поступак.

Странке имају право да присуствују увиђају, а службено лице које води поступак одређује која ће лица, осим странака, присуствовати.

Увиђај се може извршити и уз учествовање вјештака. Увиђај ствари која се без тешкоће може донијети на мјесто гдје се поступак

води, извршиће се на том мјесту, а иначе увиђај се врши на мјесту гдје се ствар налази. Власник или посједник ствари, просторија или земљишта која треба да се

разгледају или у којима се налазе ствари увиђаја или преко којих је потребно прећи, дужан је да дозволи да се увиђај изврши. Ако власник или посједник не дозволи да се изврши увиђај, на одговарајући начин ће се примијенити одредбе овог закона о ускраћивању свједочења. Према власнику или посједнику који без оправданог разлога не дозволи да се увиђај изврши могу се примијенити исте мјере које се примјењују према свједоку који одбије да свједочи.

Штета која је нанесена приликом увиђаја спада у трошкове поступка и надокнадиће се власнику или посједнику.


50

Службено лице које руководи увиђајем пазиће да он не буде злоупотријебљен и да не буде повријеђена ничија пословна, професионална, научна или умјетничка тајна. 22. Рјешење

Рјешење је управни акт којим се одлучује о предмету поступка, односно о главној ствари.

Рјешење доноси орган односно руководилац органа или службено лице овлашћено за рјешавање.

Рјешење је, у правилу, у писменој форми. Орган надлежан за рјешавање у управном поступку доноси рјешење на основу

утврђених чињеница у поступку у управној ствари која је била предмет поступка. Доношење рјешења је најважнија фаза управног поступка. Рјешењем се удовољава општим (јавним) и интересима странке. Оно је

конкретан, појединачан (индивидуални или генерални) управни акт, ауторитативни акт који правно дјелује за одређена лица или ствари.

Орган који доноси рјешење Рјешење доноси орган надлежан за рјешавање, а то може бити: орган управе (у

општини је то јединствени орган управе, који се састоји од служби за управу), владе кантона, ентитетска влада, Парламентарна скупштина БиХ, домови ентитетских парламената, скупштина кантона, градско, односно општинско вијеће (скупштина општине) и институције које имају јавна овлашћења. Надлежност органа за рјешавање је стварна и мјесна.

Стварна надлежност за рјешавање у управном поступку одређује се по

прописима којима се уређује одређена управна област или по прописима којима се одређује надлежност појединих органа. То значи да захтјев треба поднијети тачно одређеном органу надлежном за одређену област. Нпр., законом о просторном уређењу утврђено је да се захтјев за издавање дозволе за изградњу породичне стамбене зграде подноси општинском органу управе - служби надлежној за просторно уређење и урбанизам. Дакле, захтјев се може поднијети органу-служби надлежној за те послове.

Мјесна надлежност се одређује по прописима за уређење федералне јединице

(кантона), ентитета, као и по прописима о територијалној подјели општина и по прописима о организацији државних, ентитетских и кантоналних органа управе, односно по градским и општинским прописима о организацији градских и општинских служби за управу.

Из претходног примјера, мјесна надлежност припада служби општине на чијем подручју подносилац захтјева намјерава да гради породичну стамбену зграду.

Орган који води поступак по службеној дужности пази на стварну и мјесну надлежност. 23. Облик и саставни дијелови рјешења

Свако рјешење мора се као такво означити. Изузетно, ако је то неопходно, посебним прописима може се предвидјети да се рјешењу може дати и други назив (нпр. одобрење).


51

Рјешење се доноси писмено. Изузетно, у случајевима предвиђеним овим законом, рјешење се може донијети и усмено.

Писмено рјешење садржи: назив органа, број и датум, увод, диспозитив, образложење, поука о правном лијеку, потпис овлашћеног службеног лица и печат органа.

У случајевима предвиђеним законом или прописом донесеним на основу закона, рјешење не мора садржавати поједине од ових дијелова. Ако се рјешење обрађује механографски, умјесто потписа, може да садржи факсимил овлашћеног службеног лица.

И када се рјешење објави усмено, мора се издати написмено. Рјешење се мора доставити странци у оригиналу или у овјереном препису. Диспозитив Диспозитивом се рјешава о предмету поступка у цјелини и о свим захтјевима

странака о којима током поступка није посебно ријешено. Диспозитив мора да буде кратак и одређен, а када је потребно, може се подијелити на више тачака.

Диспозитивом се може ријешити и о трошковима поступка, ако их је било, одређујући њихов износ, ко је дужан да их плати, коме и у којем року. Ако се у диспозитиву не рјешава о трошковима, навешће се да ће се о њима донијети посебан закључак.

Ако се рјешењем налаже извршење неке радње, у диспозитиву ће се одредити и рок у којем та радња треба да се изврши.

Када је прописано да жалба не одгађа извршење рјешења, то мора да буде наведено у диспозитиву.

Образложење У једноставним стварима у којима учествује само једна странка, као и у

једноставним стварима у којима у поступку учествују двије или више странака, али ниједна не приговара постављеном захтјеву, а захтјев се уважава, образложење рјешења може да садржи само кратко излагање захтјева странке и позивање на правне прописе на основу којих је ствар ријешена. У оваквим стварима рјешење се може издати и на прописаном обрасцу.

У осталим стварима образложење рјешења садржи: кратко излагање захтјева странака, изведене доказе и утврђено чињенично стање, разлоге који су били одлучујући приликом оцјене доказа, разлоге због којих није уважен неки од захтјева странака, разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на онакво рјешење како је дато у диспозитиву и правне прописе на основу којих је ријешена управна ствар.

Када је надлежни орган законом или другим прописом заснованим на закону овлашћен да ријеши ствар по слободној оцјени, дужан је да у образложењу наведе и пропис у којем је предвиђено рјешавање по слободној оцјени, те да изложи разлоге којима се при доношењу рјешења руководио. Ови разлози се не морају навести када је то у јавном интересу законом или другим прописом изричито предвиђено.

Ако је законом или другим прописом посебно предвиђено да се у рјешењу донесеном по слободној оцјени не морају навести разлози којима се орган при доношењу рјешења руководио, у образложењу рјешења наводе се општи подаци које по овом закону садржи образложење, пропис којим је орган овлашћен да ријеши ствар по


52

слободној оцјени и пропис којим је овлашћен да не мора навести разлоге којима се при доношењу рјешења руководио.

Поука о правном лијеку Поуком о правном лијеку странка се обавјештава да ли против рјешења може

изјавити жалбу или покренути управни спор или други поступак пред судом. Када се против рјешења може изјавити жалба, у поуци се наводи назив органа

којем се жалба изјављује, назив органа којем се, у којем року и са коликом таксом жалба предаје, с тим да се наведе и да се жалба може изјавити и на записник код органа који је донио рјешење.

Када се против рјешења може покренути управни спор, у поуци се наводи назив и сједиште суда којем се тужба подноси, у којем року и са коликом таксом, а када се може покренути други поступак пред судом, наводи се суд којем може да се обрати и у којем року.

Када је у рјешењу дата погрешна поука, странка може да поступи по важећим прописима или по поуци. Странка која поступи по погрешној поуци не може због тога да има штетне посљедице.

Када у рјешењу није дата никаква поука или је непотпуна, странка може да поступи по важећим прописима, а може у року од осам дана да тражи од органа који је рјешење донио да допуни рјешење. У таквом случају рок за жалбу односно судску тужбу тече од дана достављања допуњеног рјешења.

Када је против рјешења могуће изјавити жалбу, а странка је погрешно упућена да се против тог рјешења не може жалити или да се против њега може покренути управни спор, рок за жалбу тече од дана достављања рјешења суда којим је тужба одбачена као недозвољена, ако странка није већ прије тога поднијела жалбу надлежном органу.

Када против рјешења није могуће изјавити жалбу, а странка је погрешно упућена да се против тог рјешења може жалити, па је изјавила жалбу и због тога пропустила рок за покретање управног спора, овај рок јој тече од дана достављања рјешења којим јој је жалба одбачена, ако није већ прије тога покренула управни спор.

Поука о правном лијеку, као посебан саставни дио рјешења, ставља се послије образложења.

Рјешење потписује лице које је овлашћено да доноси рјешење. Рјешење које је донио колегијални орган потписује предсједавајући, ако овим

законом или посебним прописом није другачије одређено. Када је колегијални орган донио потпуно рјешење, странкама се издаје овјерен

препис рјешења, а када је ствар ријешио закључком, рјешење се израђује у складу са тим закључком и овјерен препис таквог рјешења издаје се странкама.

Када је ријеч о ствари која се тиче већег броја одређених лица, може се за сва та лица донијети једно рјешење, али она морају да буду именована у диспозитиву, а у образложењу рјешења морају да буду изложени разлози који се на сваког од њих односе. Овакво рјешење мора се доставити сваком од тих лица, осим у случају предвиђеним законом.

Када је ријеч о стварима које се тичу већег броја лица која органу нису познати, може се за све њих донијети једно рјешење, али оно мора садржавати такве податке да се из њих може лако утврдити на која се лица рјешење односи.

У стварима мањег значаја у којима се удовољава захтјеву странке, а не дира се у јавни интерес нити интерес другог лица, рјешење се може састојати само од диспозитива у облику службене забиљешке у спису, ако су разлози за такво рјешење


53

очигледни и ако није другачије прописано. Такво рјешење се, у правилу, саопштава странци усмено, а написмено јој се мора издати ако она то тражи. Такво рјешење, у правилу, не садржи образложење, осим ако је оно по природи ствари потребно. Овакво рјешење може се издати на прописаном обрасцу.

Усмено рјешење Када је ријеч о предузимању изузетно хитних мјера ради обезбјеђења јавног

мира и безбједности или отклањања непосредне опасности по живот и здравље људи или имовине, надлежни орган, односно овлашћено службено лице надлежног органа може донијети и усмено рјешење и наредити његово извршење без одгађања, с тим што је дужно да донесе писмено рјешење најкасније у року од осам дана од дана доношења усменог рјешења. Садржај писменог рјешења мора одговарати садржају усменог рјешења. 24. Дјелимично, допунско и привремено рјешење

Дјелимично рјешење је рјешење којим се рјешава само о неким питањима из цјелокупног поступка о једној управној ствари. Наиме, када се о једној ствари рјешава у више тачака, а само су неке од њих дозреле за рјешавање и када се покаже сврсисходним да се о тим тачкама ријеши посебним рјешењем, надлежни орган може донијети рјешење само о тим тачкама.

Што се тиче правних лијекова и извршења, дјелимично рјешење сматра се самосталним рјешењем.

Допунско рјешење је рјешење којим надлежни орган који није рјешењем одлучио о свим питањима која су била предмет поступка, на предлог странке или по службеној дужности, рјешава о питањима која већ донесеним рјешењем нису обухваћена. Ако предлог странке за доношење допунског рјешења буде одбијен, против закључка о томе дозвољена је посебна жалба. Ако је предмет већ довољно расправљен, допунско рјешење може се донијети без поновљеног спровођења испитног поступка. Што се тиче правних лијекова и извршења, допунско рјешење сматра се самосталним рјешењем.

Привремено рјешење је рјешење којим се привремено уређују спорна питања

или односи, када је према околностима случаја неопходно прије окончања поступка донијети такво рјешење. Привремено рјешење доноси се на основу података који постоје у вријеме његовог доношења. У таквом рјешењу мора бити изричито назначено да је привремено. Доношење привременог рјешења на предлог странке надлежни орган може условљавати давањем осигурања за штету која би усљед извршења тог рјешења могла настати за противну странку, у случају да основни захтјев предлагача не буде уважен. Што се тиче правних лијекова и извршења, привремено рјешење сматра се самосталним рјешењем. Рјешењем о главној ствари које се доноси након окончања поступка укида се привремено рјешење донесено током поступка. 25. Закључак

Закључком се одлучује о питањима која се тичу поступка, као и о оним питањима у којима је овим законом предвиђено да се доноси закључак и другим питањима у вези са спровођењем поступка, а која се не рјешавају рјешењем.


54

Закључак доноси службено лице које обавља ону радњу поступка при којој се појавило питање које је предмет закључка, ако овим законом или другим прописима није другачије одређено.

Ако се закључком налаже извршење неке радње, одредиће се и рок у којем та радња треба да се изврши.

Закључак се сачињава у форми службене забиљешке у спису и саопштава заинтересованим лицима усмено, а написмено се издаје када се против закључка може изјавити посебна жалба, или када се може одмах тражити извршење закључка.

Закључак који се издаје писмено садржи увод, диспозитив, образложење и поуку о правном лијеку.

Против закључка може се изјавити посебна жалба само када је то овим или другим законом изричито предвиђено. Жалба се изјављује у истом року, на исти начин и истом органу као и жалба против рјешења, те садржи исте елементе као и жалба против рјешења.

Закључке против којих није дозвољена посебна жалба заинтересована лица могу побијати жалбом против рјешења, осим ако је жалба против закључка овим законом искључена.

Жалба не одгађа извршење закључка, осим ако је овим или другим законом или самим закључком другачије одређено. 26. Жалба

Жалба је редовно правно средство против првостепених управних аката у управном поступку – против рјешења, као и против закључка, ако је то изричито законом дозвољено.

Ко има право жалбе? Против рјешења донесеног у првом степену право жалбе има странка, а

тужилац, правобранилац и други орган, када су законом овлашћени, могу изјавити жалбу против рјешења којим је повријеђен закон у корист појединца или правног лица, а на штету јавног интереса.

Право жалбе против првостепених рјешења органа управе и установа уређује се законом из одговарајуће управне области.

Приликом одлучивања о праву на жалбу против рјешења, треба водити рачуна да се против свих првостепених рјешења предвиди жалба и да се тиме обезбиједи принцип двостепеног рјешавања у управном поступку, а да се жалба може искључити само из нарочито оправданих разлога. Законима којима се уређује право на жалбу одређује се и орган који ће рјешавати по жалби.

Против рјешења домова Парламентарне скупштине БиХ и ентитетског или кантоналног законодавног органа, односно градског и општинског вијећа, као и рјешења Савјета министара БиХ и ентитетских и кантоналних влада донесеног у првом степену (колегијални органи) не може се изјавити жалба, али се непосредно може покренути управни спор код надлежног суда.

Жалба мора бити дозвољена против свих првостепених рјешења у којима је законом искључен управни спор.

Рок за подношење жалбе


55

Рок за подношење жалбе против рјешења је 15 дана, ако законом није другачије одређено. Рок се рачуна од дана достављања рјешења.

Током рока за жалбу рјешење се не може извршити, осим ако је то законом предвиђено или ако је ријеч о предузимању хитних мјера или ако би усљед одгађања извршења некој од странака била нанесена штета која се не би могла надокнадити.

Садржај жалбе У жалби се мора навести рјешење које се побија, назив органа који је донио

рјешење и датум рјешења. Жалба се не мора посебно образложити, довољно је да подносилац наведе у жалби због чега је незадовољан рјешењем.

У жалби се могу износити нове чињенице и нови докази, али је подносилац дужан да образложи због чега их није изнио у првостепеном поступку. У случају да у поступку учествују двије или више странака са супротним интересима, жалби се прилаже и довољно преписа за све странке у поступку, којима орган који води поступак доставља жалбу ради изјашњења о новим чињеницама и доказима и одређује им рок за изјашњење, који не може бити краћи од осам ни дужи од 15 дана.

Предавање жалбе Жалба се предаје непосредно или поштом органу који је донио првостепено

рјешење. Ако је предана или послана другостепеном органу, он је дужан да је одмах пошаље првостепеном органу, а што се тиче рока, сматра се да је предата првостепеном органу. 27. Извршење рјешења

Рјешење донесено у управном поступку извршава се када постане извршно. Првостепено рјешење постаје извршно: a) истеком рока за жалбу, ако жалба није изјављена; b) достављањем странци, ако жалба није дозвољена; c) достављањем странци, ако жалба не одгађа извршење; d) достављањем странци рјешења којим се жалба одбацује или одбија. Другостепено рјешење којим је измијењено првостепено рјешење постаје

извршно када се достави странци. Ако је у рјешењу одређено да се радња која је предмет извршења може

извршити у остављеном року, рјешење постаје извршно истеком тог рока. Ако рјешењем није одређен рок за извршење, рјешење постаје извршно у року

од 15 дана од дана доношења. Рјешењем остављени рок за извршење рјешења, односно прописани рок од 15 дана за извршење почиње тећи од дана када рјешење постане извршно.

Извршење се може спровести и на основу склопљене нагодбе, али само против лица које је учествовало у склапању нагодбе.

Ако се рјешење односи на двије или више странака које у поступку учествују са идентичним захтјевима, жалба коју поднесе било која од тих странака спречава извршност рјешења.

Апсолутни рок застаријевања извршења је пет година од дана када је рјешење постало извршно.

Извршење рјешења донесеног у управном поступку спроводи се ради остваривања новчаних потраживања или неновчаних обавеза.


56

Када постоји могућност да се извршење спроведе на више начина и примјеном разних средстава, извршење ће се спровести на онај начин и примјеном оног средства које доводи до циља, а које је по извршеника најблаже. Недјељом и у дане празника када се не ради, као и ноћу, радње извршења могу се спроводити само изузетно и то ако постоји опасност од настанка значајне штете и ако је орган који спроводи извршење издао за то писмени налог.

Извршење се спроводи против лица које је обавезно да испуни обавезе (извршеник), односно његових насљедника или правних сљедника.

Извршење се спроводи по службеној дужности или на предлог странке. По службеној дужности извршење се спроводи када то налаже јавни интерес.

Извршење које је у интересу странке спроводи се на предлог странке (тражилац извршења).

Извршење рјешења ради испуњења неновчаних обавеза извршеника спроводи се административним путем (административно извршење), а ради испуњења новчаних потраживања спроводи се судским путем (судско извршење).

Административно извршење спроводе органи управе по одредбама ЗУП-а, односно посебног закона, а судско извршење - надлежни суд по прописима који важе за судско извршење.

Изузетно, извршење ради испуњења новчаних потраживања из примања на основу радног односа може се спровести административним путем по пристанку извршеника.

Административно извршење спроводи орган управе који је о ствари рјешавао у првом степену, ако посебним прописом није за то одређен други орган. Ако је прописано да административно извршење не може да спроводи орган управе који је о ствари рјешавао у првом степену, а посебним прописима није одређен орган који је за то овлашћен, извршење спроводи општинска односно градска служба за управу надлежна за послове опште управе на чијем се подручју налази пребивалиште, односно боравиште извршеника, ако законом није одређена надлежност другог органа.

Административно извршење рјешења која донесу институције које имају јавна овлашћења које нису законом овлашћене да саме извршавају своја рјешења дозвољава и спроводи општинска односно градска служба за управу надлежна за послове опште управе на чијем подручју се налази пребивалиште, односно боравиште извршеника, ако законом није одређена надлежност другог органа.

Органи унутрашњих послова дужни су да органу надлежном за спровођење извршења, на његов захтјев, пруже помоћ у спровођењу извршења.

Административно извршење које спроводи орган који је о ствари рјешавао у првом степену, спроводи се на основу рјешења које је постало извршно и закључка о дозволи извршења.

Административно извршење које спроводи други орган спроводи се на основу рјешења на које је стављена потврда извршности и донесен закључак о дозволи извршења.

Наиме, да би се могло приступити извршењу рјешења, потребно је да орган надлежан за спровођење административног извршења донесе по службеној дужности или на захтјев тражиоца извршења закључак о дозволи извршења. Закључком се утврђује да је рјешење које треба извршити постало извршно и одређује начин извршења. Против овог закључка дозвољена је жалба надлежном другостепеном органу. Закључак о дозволи извршења рјешења које је донесено у управној ствари по службеној дужности орган надлежан за спровођење административног извршења дужан је да донесе без одгађања када је такво рјешење постало извршно, а најкасније у року


57

од 30 дана од дана када је рјешење постало извршно, ако посебним прописима није другачије одређено, с тим да се тај рок може продужити још 30 дана.

Када административно извршење не спроводи орган који је рјешавао у првом степену, већ други орган одређен посебним прописом, тражилац извршења подноси предлог за извршење том органу или институцији која има јавна овлашћења, ако је та институција донијела рјешење које треба извршити. Ако је рјешење постало извршно, овај орган односно институција ставља на рјешење потврду да је постало извршно (потврда извршности) и доставља га ради извршења органу надлежном за извршење, с тим што обавезно истовремено мора предложити и начин извршења.

Када по службеној дужности треба спровести извршење рјешења органа односно институција које имају јавна овлашћења, а нису овлашћени за спровођење извршења, они се ради извршења обраћају органу надлежном за извршење на исти начин.

У поступку административног извршења може се изјавити жалба која се односи само на извршење, а њоме се не може побијати правилност рјешења које се извршава.

Жалба се изјављује надлежном другостепеном органу и он не одгађа започето извршење.

Орган надлежан за административно извршење обавезан је да по службеној дужности обустави започето извршење и спроведене радње поништи, ако се утврди да је:

a) обавеза извршена; b) извршење било недозвољено; c) извршење било спроведено према лицу која није у обавези; d) тражилац извршења одустао од свог захтјева; e) извршно рјешење поништено или укинуто. Административно извршење ће бити одгођено ако се утврди да је: a) у вези са извршењем обавезе дозвољен почек; b) умјесто привременог рјешења које се извршава донесено рјешење о главној

ствари које се разликује од привременог рјешења. Одгађање извршења одобрава орган који је донио закључак о дозволи извршења. Новчане казне изречене по овом закону извршавају органи надлежни за

извршење новчаних казни изречених за прекршаје. Када треба спровести судско извршење рјешења донесено у управном поступку,

орган чије рјешење треба извршити ставља на рјешење потврду извршности и доставља га ради извршења суду надлежном за извршење.

Рјешење донесено у управном поступку које садржи потврду извршности је основ за судско извршење. То извршење спроводи се по прописима који важе за судско извршење.

Неосновану потврду извршности укинуће рјешењем орган који је потврду доставио и то рјешење одмах доставити суду надлежном за извршење.

Извршење неновчаних обавеза Извршење ради остварења неновчаних обавеза извршеника спроводи се преко

других лица или принудом. a) Извршење преко других лица Ако се извршеникова обавеза састоји у извршењу радње коју може извршити и

друго лице, а извршеник је не изврши уопште или је не изврши у потпуности, ова


58

радња ће се извршити преко другог лица, на трошак извршеника. Извршеник мора бити на то претходно писмено опоменут.

У таквом случају орган који спроводи извршење може закључком наложити извршенику да унапријед положи износ који је потребан за подмирење трошкова извршења, а да се обрачун накнадно изврши. Закључак о полагању овог износа је извршан.

b) Извршење присилом Ако је извршеник дужан да нешто дозволи или да трпи, па поступа противно тој

обавези или ако је предмет извршења извршеникова радња коју умјесто њега не може да изврши друго лице, орган који спроводи извршење принудиће извршеника на испуњавање обавезе изрицањем новчаних казни.

Орган који спроводи извршење најприје ће запријетити извршенику примјеном присилног средства ако своју обавезу не изврши у остављеном року. Ако извршеник током тог рока предузме неку радњу противно својој обавези или ако остављени рок безуспјешно протекне, запријећено присилно средство ће се одмах извршити, а уједно ће се одредити нови рок за извршење радње и запријетити новом, строжом присилном мјером.

Принудна новчана казна која се изриче први пут не може бити већа од 50,00 КМ. Свака каснија принудна новчана казна може бити поново изречена у истом износу. Наплаћена новчана казна се не враћа.

Ако се извршење неновчане обавезе не може уопште или не може благовремено спровести примјеном ових средстава, извршење се, према природи обавезе, може спровести и непосредном присилом, ако прописима није другачије одређено.

Када је на основу рјешења спроведено извршење, а то рјешење се касније поништи или измијени, извршеник има право да тражи да му се врати оно што му је одузето, односно да се врати у стање које произлази из новог рјешења, о чему рјешава орган који је донио закључак о дозволи извршења.

Извршење ради обезбјеђења и привремени закључак Ради обезбјеђења извршења може се закључком дозволити извршење рјешења и

прије него што је оно постало извршно, ако би без тога могло бити осујећено или знатно отежано извршење након што постане извршно.

Ако је ријеч о обавезама које се принудно извршавају само на предлог странке, предлагач мора опасност од спречавања или отежавања испуњења учинити вјероватним, а орган може извршење условљавати давањем обезбјеђења.

Против закључка донесеног на предлог странке за извршење ради обезбјеђења као и против закључка донесеног по службеној дужности, дозвољена је посебна жалба, која не одгађа спровођење извршења.

Извршење ради обезбјеђења може се спроводити административним или судским путем.

Када се извршење ради обезбјеђења спроводи судским путем, суд поступа по прописима који важе за судско извршење.

Извршење привременог рјешења може се спроводити само у оном обиму и у оним случајевима када је дозвољено извршење ради обезбјеђења.

Ако постоји или је учињена бар вјероватном обавеза странке, а постоји опасност да ће обавезана странка располагањем имовине, договором с трећим лицима или на други начин осујетити или знатно отежати извршење те обавезе, орган надлежан за


59

доношење рјешења о обавези странке може прије доношења рјешења о тој обавези донијети привремени закључак ради обезбјеђења извршења обавезе.

Ако је правоснажним рјешењем утврђено да правно не постоји обавеза странке за чије је обезбјеђење био донесен привремени закључак или је на други начин утврђено да је захтјев за доношење привременог закључка био неоправдан, предлагач у чију је корист привремени закључак донесен накнадиће противној странци штету која јој је узрокована донесеним закључком, о чему рјешава орган који је донио привремени закључак. Ако је очигледно да је привремени закључак био испослован из обијести, предлагач ће бити кажњен новчаном казном.

Против закључка о казни дозвољена је посебна жалба која одгађа извршење закључка. II - УПРАВНИ СПОР А. ПОЈАМ И СВРХА УПРАВНОГ СПОРА

Управни спор је у одређеном смислу продужетак управног поступка. Када надлежни орган оконча управни поступак, а то је онда када донесе коначан управни акт, против којег незадовољна странка нема могућности да употријеби редовно правно средство (жалба), настаје спор између ње и надлежног органа. Тада странка има право да, под одређеним условима, затражи да тај спор ријеши надлежни суд, односно да суд испита законитост донесеног управног акта којим она није задовољна. Према томе, управни спор је спор о законитости управног акта, настао између странака и надлежних органа након окончања управног поступка. У овом случају странка сматра да јој је управним актом повријеђено неко право или непосредан лични интерес заснован на закону. Управни спор може настати и ако законом овлашћени државни орган (а то је тужилац или правобранилац) сматра да је управним актом повријеђен закон у корист странке, а на штету јавног интереса, на штету територијалне заједнице или установе, па затражи од надлежног суда да то испита. Управни спор може покренути и надлежни омбудсмен, те интервенисати у поступку који је у току када у обављању послова из своје надлежности нађе да је управним актом повријеђено људско достојанство, права и слободе грађана загарантоване Уставом БиХ. Б. ВРСТЕ УПРАВНОГ СПОРА

Наш закон о управним споровима познаје двије врсте управног спора, и то: 1. спор о законитости управног акта; 2. спор пуне јурисдикције. Међутим, у теорији се помињу и друге подјеле управног спора, као што су

објективни и субјективни спорови или претходни и накнадни. 1. Управни спор о законитости управног акта

Општи принцип је да сви појединачни акти органа државне управе и других државних органа који врше управне послове, као и појединачни акти које доносе институције у примјени јавних овлашћења, морају бити засновани на закону (принцип законитости). Овај принцип имао је одраза у свим нашим законима којима се регулише материја о поступцима, па према томе и у управном поступку, гдје је прокламирано да су сви органи и институције које поступају у управним стварима дужни да рјешавају на основу закона, других прописа органа и општих аката институција које они доносе на


60

основу јавних овлашћења. Управни акт донесен у складу са овим прописима, било да су они формалне или материјалне природе, јесте законито донесен управни акт.

Али, и поред овог принципа, дешава се да органи и институције донесу незаконите појединачне управне акте којима рјешавају о правима, обавезама или правним интересима појединаца, правних лица и других странака у управном поступку.

Незаконити акти могу се донијети и у првостепеном и у другостепеном управном поступку. Зато је дато право надлежном суду да на тужбу странке испита законитост управног акта, односно да заштити права грађана и других странака која су им загарантована прописима. Свакако да треба правити разлику у вези са покретањем управног спора против првостепених управних аката, јер је против њих могуће покренути управни спор само онда када су коначни, односно када се против њих не може изјавити редовни правни лијек.

Према томе, у управном спору о законитости управног акта предмет је оцјена законитости тог акта, а не и рјешавање управне ствари. Када суд оцијени да управни акт није законито донесен, поништиће га и вратити надлежном органу или одређеној институцији на поновно рјешавање ради уклањања незаконитости. 2.Управни спор пуне јурисдикције

За разлику од управног спора о законитости управног акта, гдје је предмет спора законитост управног акта, у управном спору пуне јурисдикције предмет је утврђивање индивидуалне правне ситуације у цјелини. Дакле, у овој врсти управног спора суд се не ограничава само на оцјену законитости управног акта, него има шира овлашћења, улази и у његову сврсисходност.

Приликом утврђивања одређене индивидуалне правне ситуације, суд може да је утемељи, измијени или укине, односно не ограничава се само на поништавање управног акта и његово враћање ради понављања поступка органу који га је донио, него управну ствар рјешава сам у меритуму. Пресуда суда донесена у управном спору пуне јурисдикције у свему замјењује управни акт који је поништен.

Али, треба истаћи да се управни спор пуне јурисдикције не може водити у свим управним стварима и да за то у ЗУП-у постоје одређени услови. Тако, нпр., када суд сматра да оспорени управни акт треба поништити, може, ако то природа ствари дозвољава или ако подаци поступка пружају поуздану основу за то, пресудом ријешити управну ствар. Таква пресуда у свему замјењује поништени управни акт. Суд ће након поништења незаконитог акта одлучити и о захтјеву тужиоца за поврат ствари или накнаду штете, само ако подаци поступка пружају поуздану основу за такву одлуку, јер ће у противном тужиоца поучити да овакав захтјев остварује у парници код другог надлежног суда.

Из овог произлази да су услови за рјешавање у спору пуне јурисдикције: a) да природа ствари то дозвољава; b) да подаци поступка пружају поуздану основу за то. Закон о управном спору (у даљем тексту: ЗУС) познаје више врста управног

спора пуне јурисдикције. Први је онај у којем суд, осим што оцјењује законитост управног акта, одлучује и о накнади штете нанесене извршењем управног акта или о поврату ствари одузетих извршењем управног акта. У том случају суд, када поништи управни акт због његове незаконитости, дужан је да расправи и захтјев тужиоца о накнади штете или о поврату одузетих ствари. Али, да би суд могао расправити о овом захтјеву тужиоца, потребно је да подаци поступка пружају поуздану основу за то, јер ће суд у противном тужиоца упутити да такав захтјев оствари у грађанској парници код другог суда. Према томе, у случају ове врсте спора пуне јурисдикције, суду је само дата


61

могућност да, након поништења управног акта због његове незаконитости, одлучи о другом захтјеву тужиоца. То значи да суд није обавезан да одлучује и о захтјеву тужиоца за накнаду штете или поврат ствари ако за такво одлучивање нема поуздане податке, јер је ова материја у надлежности других судова. Суд ће о таквом захтјеву тужиоца одлучити само када му подаци спроведеног поступка поуздано говоре да о таквом захтјеву може одлучити. Овај спор пуне јурисдикције везан је за спор о законитости управног акта, што значи да као самостална цјелина не може постојати.

Друга врста спора пуне јурисдикције је она у којој суд сам рјешава управну ствар (мериторно рјешавање). Ради скраћивања односно економичности поступка, суду је дата могућност да након поништења управног акта пресудом сам ријеши управну ствар и таква пресуда у свему замјењује поништени акт. И у овом случају постоје одређени услови да би суд могао тако поступати, и то:

a) да природа ствари то дозвољава; b) да подаци поступка пружају поуздану основу за такво рјешавање. Најчешћи случајеви када природа ствари не дозвољава овакво поступање суда

јесу рјешавање управних ствари по слободној (дискреционој) оцјени органа (нпр. дозвола за набавку и ношење оружја и др.), а о подацима као поузданом основу за овакво одлучивање суд цијени у сваком конкретном случају. Пресуда донесена у овом спору пуне јурисдикције представља основ за извршење на исти начин као и управни акт. Треба истаћи да је ова врста управног спора много ефикаснија од спора који се ограничава само на испитивање и одлучивање о законитости управног акта, јер странка брже долази до својих права, с обзиром да се управна ствар окончава на суду и не враћа се поново надлежном органу на рјешавање.

Суд у управном спору може сам ријешити управну ствар (мериторно рјешавање) и у случају «ћутања управе». Наиме, када надлежни орган по захтјеву странке не донесе одговарајући управни акт у одређеном року који би требало да буде коначан (нема мјеста жалби), странка може покренути управни спор као да је њен захтјев ријешен негативно. Тада суд доноси пресуду и одређује рок у којем надлежни орган треба да донесе управни акт. Али ако тај орган ни у овом накнадном року не поступи по пресуди, суд ће, уз испуњење одређених услова, на захтјев странке донијети рјешење које у свему замјењује управни акт тог органа.

И на крају, случај спора пуне јурисдикције познаје и Закон о управном поступку. Тако, нпр,. странка може због ванредног укидања рјешења које је извршено претрпјети одређену штету. Тада она има право на накнаду, али само стварне штете, о чему одлучује, такође, суд у управном спору. 3. Остале врсте управних спорова

Осим подјеле управних спорова на спор о законитости управног акта и спор пуне јурисдикције, која је направљена с обзиром на овлашћења суда у вези са одлучивањем у управном спору, у нашој правној теорији постоје и подјеле на: објективне и субјективне управне спорове или на претходне и накнадне управне спорове.

Субјективним управним спором називамо онај који покреће физичко лице (појединац) или правно лице, због повреде свог субјективног права, а објективни управни спор је онај који се води због повреде објективног права, односно ради испитивања законитости управног акта, без обзира о чијем је праву ријеч. Тако, нпр., када тужилац или други овлашћени орган иступа у управном спору тражећи да се испита да ли је управним актом повријеђен закон у корист појединца, испитује се, у ствари, повреда објективног права, па ће то бити и објективни спор.


62

Претходним управним спором називамо онај у којем суд рјешава управни спор, а да прије тога о тој управној ствари није поступао надлежни орган (нпр. «ћутање управе»), а накнадни управни спор је онај када суд рјешава у управном спору, након донесеног управног акта у управном поступку. Према томе, спор о законитости управног акта је увијек накнадни управни спор, док спор пуне јурисдикције може бити и накнадни и претходни. Ц. ПРЕДМЕТ УПРАВНОГ СПОРА И ЊЕГОВЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Предмет управног спора је, како је већ наглашено, испитивање законитости управног акта, при чему треба имати у виду да се законитост управног акта може испитивати и са аспекта примјене материјалног права и са аспекта примјене формалног права. Испитујући законитост управног акта, суд се ограничава само на испитивање законитости његовог диспозитива, што значи да се законитост образложења не испитује, с обзиром да се оно и не побија.

Законитост управног акта испитује са аспекта правилне примјене прописа који су примијењени у конкретном случају (материјалних и формалних), односно прописа који су важили у времену када је одређени управни акт донесен, са изузетком да неки прописи донесени касније имају ретроактивну (повратну) снагу.

Испитивањем законитости управног акта са аспекта примјене материјалног права суд, у ствари, испитује да ли је акт, који се тужбом оспорава, уопште правилан односно да ли је правилно примијењен закон, пропис заснован на закону или други законито донесен пропис или општи акт. Али, испитивањем законитости управног акта са аспекта примјене формалног права, суд испитује правилност спровођења поступка који је претходио доношењу управног акта, а нарочито у вези са правилношћу утврђеног чињеничног стања или правилношћу изведеног закључка из већ утврђених чињеница. Осим тога, у оквиру испитивања законитости управног акта суд испитује и правилну примјену прописа о надлежности за рјешавање управних ствари, било да је у питању стварна или мјесна надлежност.

Када је ријеч о управним актима које надлежни органи доносе по слободној (дискреционој) оцјени, не може се говорити о неправилној примјени прописа, али само под условом да је орган своју слободну оцјену користио у границама овлашћења датих правним прописима и у складу са циљем са којим му је то овлашћење дато. Према томе, ако надлежни орган прекорачи границе овог овлашћења или ако то овлашћење није користио у складу са поменутим циљем, суд би могао испитивати законитост управног акта. Д. ОРГАНИ НАДЛЕЖНИ ЗА РЈЕШАВАЊЕ У УПРАВНОМ СПОРУ

Као што је већ наведено, у нашем правном систему вођење управних спорова повјерено је судовима. Тиме се, у ствари, у пуној мјери остварује судска контрола рада управних институција у рјешавању управних ствари. Полазећи од врсте органа и других институција чији управни акт се оспорава, као и од карактера управног акта, ЗУС разграничава надлежност судова за вођење управног спора.

Управне спорове на нивоу БиХ рјешава Суд БиХ. Е. ПОКРЕТАЊЕ УПРАВНОГ СПОРА 1. Могућност покретања управног спора


63

Управни спор могуће је покренути само против управних аката и то коначних управних аката, а то су најчешће управни акти донесени у другом степену. Управни спор може се покренути и против управних аката донесених у првом степену, али само под условом да се против таквих аката не може изјавити жалба у управном поступку, односно против којих нема мјеста жалби.

ЗУС познаје и изузетак од правила да се управни спор може покренути само против управних аката на исти начин као изузетак за могућност изјављивања жалбе против управних аката донесених у првом степену. Наиме, у управном поступку један од главних услова да се жалба може изјавити против управних аката у првом степену је и постојање управног акта. Али ЗУС, као и ЗУП, предвиђа могућност покретања управног спора и када нема управног акта, односно када надлежни орган не донесе одговарајући управни акт поводом захтјева странке у првом степену, као и жалби у другом степену, свакако под условима предвиђеним у ЗУС-у.

Од правила да се управни спор може покренути против свих управних аката постоје изузеци када се он ипак не може водити, и то:

a) против управних аката донијетих у стварима у којима је судска заштита обезбијеђена ван управног спора;

b) против управних аката донесених у стварима у којима је по изричитој законској одредби искључен управни спор, осим када је орган при доношењу управног акта прекорачио границе у надлежности;

c) против управних аката које донесу домови Парламентарне скупштине БиХ, Предсједништва БиХ и Савјета министара БиХ.

2. Разлози побијања управног акта

Управни акт може се побијати када: a) у акту није никако или није правилно примијењен закон, пропис заснован на

закону или општи акт; b) је акт донио ненадлежни орган; c) у управном поступку који је претходио доношењу акта није поступано по

правилима поступка, а нарочито када чињенично стање није потпуно и правилно утврђено или када је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак у вези са чињеничним стањем;

d) је орган прекорачио границу која му је дата прописима и одлучио супротно циљу датог овлашћења.

3. Странке у управном спору

Странке у управном спору су тужилац и туженик, а под одређеним условима и друго заинтересовано лице (интервенијент).

Тужилац у управном спору је, у правилу, оно лице које није задовољно коначним управним актом донесеним у управном поступку. Тужилац може бити појединац или правно лице, а може бити и орган, предузеће, пословна јединица, насеље и сл. или друга лица, иако немају својство правног лица, ако могу бити носиоци права и обавеза којим се рјешава у управном поступку.

Тужилац појединац у управном спору је свако физичко лице које може бити странка у управном поступку, а то су сва физичка лица, без обзира на године старости (правна способност), односно без обзира да ли имају способност да у управном спору иступају пред судом (процесна способност). Као и у управном поступку, процесно


64

неспособна физичка лица (малољетнике и друга пословно неспособна лица) заступају њихови законски заступници - родитељи, стараоци и усвојиоци.

Тужилац као правно лице у управном спору је свако лице којем правни поредак признаје својство правног лица, као носиоца одређених права и обавеза. То су у ствари сва лице која су уписана у регистар код надлежног суда, свакако уз испуњење одређених услова (нпр. предузећа), као и друга лица којима правни поредак признаје својство правног лица самим установљењем без уписа у судски регистар, као што су територијалне јединице.

Одређени органи, као што су тужилац и правобранилац, сваки у својој улози и под одређеним условима могу покренути управни спор. Тужилац – када је у улози заштитника општих интереса, а то ће бити у случају када је управним актом повријеђен закон у корист појединца или предузећа или друге организације или заједнице. Правобранилац – када је у улози заштитника територијалних јединица односно установа које по закону заступа, а то ће бити у случају када је управним актом повријеђен закон на њихову штету.

Управни спор може покренути омбудсмен, те интервенисати у поступку који је у току када у обављању послова из своје надлежности нађе да је управним актом повријеђено људско достојанство, права и слободе грађана згарантоване Уставом БиХ и инструментима наведеним у aнексима Устава БиХ.

Туженик у управном спору је онај субјект који је донио управни акт који је могуће тужбом оспоравати. То су прије свега управни органи, као и установе које имају јавна овлашћења за рјешавање одређених управних ствари.

У нашем правном систему под органима се подразумијевају прије свих органи управе, с обзиром да у њихову функцију спада, прије свега, вршење управних послова односно рјешавање о правима, обавезама и правним интересима грађана и других лица у управном поступку (управно рјешавање), као и вршење управног надзора (нпр. инспекцијски надзор). Остали органи рјеђе се појављују као доносиоци управних аката, јер у извршавању њихове функције то није примарно. Према томе, као тужени у управном спору могу се појавити органи свих територијалних заједница. Од овога постоје и одређени изузеци, о чему је већ било говора.

Заинтересовано лице у управном спору (интервенијент) јесте оно лице којем би поништење оспореног управног акта непосредно било на штету. Таквом лицу, као супротној странци у управном спору, даје се својство странке, односно сва права странке у управном спору. Ово лице у управном спору има интереса да се оспорени управни акт одржи на снази. Према томе, оно се увијек налази на страни органа односно установе чији се акт оспорава. Тако, нпр., ако тужилац покрене тужбом управни спор против управног акта којим је повријеђен закон у корист неког лица, то лице је заинтересована странка у управном спору, јер ће настојати да се такав акт одржи на снази ради очувања свог права стеченог таквим актом. 4. Начин покретања управног спора – тужба

Управни спор покреће се тужбом, која се подноси у року од 30 дана од дана достављања управног акта странци која подноси тужбу. Овај рок важи и за органе овлашћене за подношење тужбе у управном спору ако им се управни акт достави, а ако им се управни акт не достави, тужбу могу поднијети у року од 60 дана од дана достављања управног акта странци у чију је корист донесен.

Без тужбе нема управног спора, што значи да се он може покренути само по тужби странке, а не и по службеној дужности. Према томе, за разлику од управног


65

поступка у којем важи и страначки и службени принцип, у управном спору важи само страначки принцип.

Тужба се може предати непосредно или послати поштом. Ради олакшања предавања тужбе, ЗУС предвиђа (као и ЗУП) могућност да се тужба може изјавити и усмено на записник, било којем суду надлежном за одлучивање у управном спору или било којем другом суду. Ово је у ствари начин непосредног предавања тужбе суду, али тужба се непосредно суду може предати и у писаној форми. Када се тужба предаје путем поште предаје се препоручено, јер се као дан предаје тужбе препоручено сматра дан предаје суду непосредно, било усменим путем у записник или писмено. Међутим, ни ЗУС није ригорозан у вези са означавањем органа којем се тужба треба предати. Као и други поступци, и он штити неуку странку која из незнања или очигледне грешке преда тужбу неком другом органу, јер прописује да ће тужба предата другом органу, а суду стигне послије истека прописаног рока, ипак бити благовремена. Тако, нпр., ЗУП утврђује обавезу свих субјеката који рјешавају управне ствари да без одгађања доставе тужбу за покретање управног спора надлежном суду када је добију путем поште и да о томе обавијесте њеног подносиоца. За лица која се налазе у оружаним снагама на обавезној служби, као и остала лица у оружаним снагама на служби у војним јединицама или војним установама и штабовима, гдје не постоји редовна пошта, дан предаје тужбе војној јединици, односно војној установи или штабу сматра се даном предаје суду.

Тужба мора садржавати: a) име и презиме, занимање и мјесто становања тужиоца ако је у питању

појединац, односно назив и сједиште ако је у питању правно лице или други овлашћени орган;

b) управни акт против којег се тужба подноси, односно број и датум акта, као и назив органа који је акт донио;

c) кратко излагање због чега се тужба подноси; d) у којем правцу и обиму се тражи поништење управног акта; e) одређен захтјев у вези са ствари или висином штете, ако се тужбом тражи и

поврат ствари или накнада штете. Уз тужбу се обавезно прилаже и акт који се оспорава, оригинал или препис.

Тужба са прилозима предаје се у онолико примјерака колико има заинтересованих лица у спору. 5. Одустајање од тужбе

Тужилац може одустати од тужбе све до доношења одлуке и у том случају суд рјешењем обуставља поступак. Поступак ће се обуставити и у случају када орган током управног спора донесе нови управни акт (нпр. измијени или поништи управни акт у вези са управним спором) којим се мијења или ставља ван снаге управни акт, или када у случају ћутања управе доносе нови управни акт, а тужилац изјави да је тим или накнадно донесеним актом задовољан. У случају да тужилац не буде задовољан тим актом, суд ће наставити поступак.

За разлику од управног поступка, у управном спору није дата могућност суду да одлучује о томе да ли ће продужити вођење спора и поред одустајања странке од тужбе, ако је то у општем интересу. Ово због тога што се управни спор може покренути и водити само по тужби странке, а не и по службеној дужности. 6. Дјеловање тужбе на извршење управног акта


66

За разлику од жалбе у управном поступку, тужба у управном спору, у правилу, не спречава извршење оспореног управног акта. Међутим, ЗУС предвиђа и случајеве, као изузетке, у којима ипак тужба има одгођено дјеловање у вези са извршењем оспореног управног акта. Одгођено дјеловање тужбе у вези са извршењем управног акта може бити обавезно, а може бити и факултативно. Обавезно дјеловање тужба има у случају када би извршење оспореног управног акта тужиоцу нанијело тешко поправљиву штету, а одгађање није противно интересу, нити би се одгађањем нанијела већа ненадокнадива штета противној странци. Тада је орган чији се акт извршава, односно орган надлежан за извршење (ако је у питању акт институције која није овлашћена за извршење) дужан да на захтјев тужиоца, уз који ће приложити доказ о поднесеној тужби, одгоди извршење оспореног управног акта. На захтјев тужиоца за одгађање извршења орган мора донијети рјешење најкасније у року од три дана од дана пријема таквог захтјева.

Орган чији се акт извршава, односно орган надлежан за извршење, може (факултативно) и из других разлога које ће цијенити у сваком конкретном случају одгодити извршење оспореног управног акта, ако то дозвољава јавни интерес. И у једном и у другом случају одгађање извршења оспореног управног акта траје све до коначне судске одлуке. Ф. ПОСТУПАК ПО ТУЖБИ

Полазећи од специфичности појединих фаза поступка по тужби, разликујемо претходни и редовни поступак. 1. Претходни поступак

У овом поступку испитује се формална исправност тужбе, односно да ли је уредна, те да ли је благовремена, дозвољена и поднесена од овлашћеног лица.

Према томе и претходни поступак по тужби има, у ствари, двије фазе. У првој фази претходног поступка испитује се садржај тужбе, односно да ли је она потпуна и разумљива, а у другој фази претходног поступка испитује се да ли је тужба благовремена, дозвољена и да ли ју је поднијело овлашћено лице.

По неуредној тужби у погледу њеног садржаја поступа се на исти начин као и по неуредним поднесцима у управном поступку. Наиме, када суд установи да је тужба непотпуна или неразумљива, дужан је да позове тужиоца и поучи га како треба да отклони недостатке, те да му укаже и на посљедице које ће настати ако не поступи по тражењу суда. Ако тужилац не отклони недостатке тужбе, а они спречавају рад суда по тужби, суд ће рјешењем одбацити тужбу као неуредну. Али, када суд закључи да је оспорени управни акт ништаван, тада тужбу и поред њене неуредности неће одбацити, него ће такав акт огласити ништавним (непостојећим). Ово због тога што је суд дужан да по службеној дужности пази на ништавност управних аката, па чак и у претходном поступку, било да је у питању испитивање исправности тужбе у погледу уредности, или њене благовремености, допуштености и подношења од овлашћеног лица. Случајеви ништавности управног акта предвиђени су у Закону о општем управном поступку.

Благовременост тужбе испитује се и у случају њеног подношења у прописаном року и у случају њеног подношења прије времена. Благовремена тужба је она која је поднесена у року од 30 дана од дана пријема управног акта који се оспорава. Према томе, неблаговремена је свака тужба која је поднесена послије истека овог рока. Преурањена тужба је она која је поднесена прије истека рока прописаног за доношење коначног управног акта, а то је било најчешће у случају «ћутања управе». Тако, на


67

примјер, ако другостепени орган није у року од 60 дана или у краћем року одређеним посебним прописом донио рјешење по жалби странке против првостепеног органа, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор, као да је њена жалба одбијена («ћутање управе»). Међутим, ако странка прије ових рокова поднесе такву тужбу, она се сматра преурањеном, односно тужбом поднесеном прије времена. Према томе, када суд наиђе на тужбу поднесену послије истека прописаног рока или прије рока у поменутом случају «ћутања управе», дужан је да тужбу одбаци као неблаговремену, односно преурањену.

Допуштеност тужбе испитује се у вези са карактером акта који се њоме оспорава. Већ је наглашено да се управни спор, са мањим изузецима, може покренути само против управног акта, а то је управни акт који се доноси у управном поступку у форми рјешења или закључка. Управни акт има своје одређене карактеристике, које произлазе из његове дефиниције у ЗУС-а (члан 9), а то је онај акт којим орган, предузеће или друга институција у примјени јавних овлашћења рјешава о извјесном праву или обавези одређеног појединца или организације у некој управној ствари. Према томе, најважније карактеристике управног акта су:

a) да је акт донио орган, установа или друга институција у примјени јавних овлашћења;

b) да је акт донесен у некој управној ствари; c) да је актом одлучено о извјесном праву или обавези одређеног појединца

или организације. Ако акту недостаје неки од ових елемената, онда се он не би могао сматрати

управним актом, те против таквог акта није могуће ни покренути управни спор. То значи да је суд, ако наиђе на овакав акт, дужан да одбаци тужбу

Допуштеност тужбе испитује се у погледу коришћења редовног правног лијека (жалбе) у управном поступку. Ту се прије свега испитује да ли се против управног акта који се тужбом оспорава могла изјавити жалба, па ако није или није изјављена благовремено, суд ће такође тужбу одбацити, јер такав управни акт не сматра се коначним управним актом.

Допуштеност тужбе даље се испитује и у погледу законских препрека за могућност вођења управног спора против одређеног управног акта. И сам ЗУС ставио је одређену препреку да се управни спор може водити против одређених управних аката, о чему је већ било говора.

Према томе, када суд наиђе на акт против којег се не може водити управни спор зато што је искључен, било у случајевима који су наведени у ЗУС-у или другим законом, он ће тужбу одбацити као недозвољену.

И на крају, допуштеност тужбе суд треба да испита и у погледу постојања већ донесене правоснажне пресуде у управном спору по истој ствари (res iudicata). И у том случају ће тужбу одбацити као недозвољену.

Како је већ наведено, управни спор не може покренути свако лице, него само одређена лица о којима је већ било говора. Али, исто тако лице које жели да покрене управни спор, осим страначке легитимације, треба да има и активну легитимацију, односно да се актом који оно тужбом оспорава вријеђа неко његово право или непосредни лични интерес заснован на закону. Ову легитимацију тужиоца у управном спору није тешко утврдити када је у питању повреда неког његовог права. Много теже је ту легитимацију утврдити када сматра да му је управним актом повријеђен непосредни лични интерес заснован на закону.

Непосредним интересом сматра се само онај који је у директној вези са управним актом који се оспорава.


68

Лични интерес постоји када је управни акт у непосредној вези са личношћу тог, а не неког другог лица.

Интерес заснован на закону (легитимни интерес) јесте онај који произлази из неке правне норме, било да је она из закона, другог прописа или општег акта. Према томе, када се утврди да је тужилац, и поред тога што има страначку легитимацију, односно да се актом који се тужбом оспорава не дира у његово неко право или непосредан лични интерес заснован на закону, он ће такву тужбу одбацити као изјављену од неовлашћеног лица. 2. Редовни поступак

Поступак до доношења пресуде За разлику од претходног поступка у којем се испитује формална исправност

тужбе у управном спору, у редовном поступку се поступа по тужби и испитује законитост управног акта, односно оправданост захтјева из тужбе и доноси одговарајућа одлука.

Међутим, и у овој фази поступка по тужби суд може рјешавати о одређеним питањима која се иначе рјешавају у претходном поступку, ако за такво рјешавање нису у то вријеме били сазрели услови. Осим тога, у овој фази поступка суд може поништити управни акт и без достављања тужбе на одговор противној странци, ако у акту нађе такве недостатке који спречавају оцјену о његовој законитости. Према томе, ако узмемо да редовни поступак по тужби почиње достављањем тужбе на одговор туженој странци, онда би испитивање суда о постојању битних недостатака у управном акту који спречавају оцјену законитости акта била међуфаза у поступку по тужби између претходног и редовног поступка. Битни недостаци у управном акту су они који су суду довољни да без спровођења поступка нађе да је управни акт незаконит, односно да ти недостаци чине акт незаконитим. Тако је, нпр., ЗУП прописао форму и саставне дијелове рјешења, а осим тога и неке неопходне дијелове, па ако у управном акту недостаје, на примјер, диспозитив, онда то представља битан недостатак у управном акту, што га чини незаконитим.

Након што испита формалну исправност тужбе и њених евентуалних битних недостатака који би спречавали оцјену законитости оспореног управног акта, суд по један препис тужбе са прилозима доставља на одговор туженој странци и заинтересованим лицима, ако их има. Туженој странци, у сваком конкретном случају, даје се рок у којем треба да одговори на тужбу. Тај рок не може бити краћи од осам нити дужи од 30 дана. Достављајући туженој странци препис тужбе са прилозима ради давања одговора на тужбу, суд ће затражити да му се уз одговор доставе и сви списи који се односе на предмет. Међутим, ради ефикаснијег спровођења поступка по тужби, суду је дата могућност да ствар ријеши и без списа, ако тужена странка и послије другог тражења не пошаље списе предмета, или ако изјави да их не може послати. Према томе, право тужене странке је да одлучи да ли ће дати одговор на тужбу, што ће цијенити у сваком конкретном случају, али када је ријеч о достављању списа предмета, онда је то обавеза тужене странке, јер у противном суд ствар рјешава и без списа, што у већини случајевима њој неће одговарати. Ово због тога што ће суд, у правилу, немајући у виду одговарајуће чињенице, управни акт поништити и вратити га на понављање поступка.

У управним споровима суд рјешава у нејавној сједници, а изузетно може одлучити да се одржи усмена расправа, ако нађе да је то потребно ради бољег разјашњења стања ствари. Из овога произлази да је ствар суда да у сваком конкретном


69

случају, што ће свакако зависити од сложености управне ствари, оцијени да ли је потребно одржати усмену расправу. Међутим, ради досљедније заштите странке у управном спору, ипак је омогућено да и странка предложи да се одржи усмена расправа, нарочито када сматра да ће се ствар боље разјаснити. О предлогу странке суд одлучује по слободној оцјени, што значи да га може усвојити или одбацити. Ако надлежно судско вијеће одлучи да се одржи усмена расправа, било самоиницијативно или на предлог странке, предсједник вијећа одређује дан одржавања расправе, као и лица која расправи треба да присуствују (странке и заинтересована лица ако их има). Заказану расправу суд може одгодити само из важних разлога, које у сваком конкретном случају цијени надлежно вијеће. Расправом руководи предсједник судског вијећа и о њој се води записник у који се уносе све битне чињенице и околности које су одлучујуће – релевантне за правилно и законито рјешавање управног спора. Осим тога, у записник се обавезно уноси и диспозитив одлуке суда. Записник потписује предсједник вијећа и записничар.

За разлику од правила управног поступка, у управном спору изостанак странке са усмене расправе не може се цијенити као одустајање од захтјева, јер то не задржава рад суда. У том случају на усменој расправи приступа се читању њихових поднесака. Међутим, ако са расправе изостану и тужилац и тужена странка, суду је дата могућност да може одгодити усмену расправу, а може и без усмене расправе, односно без присуства странака расправити спор и о њему донијети одговарајућу одлуку. Свакако да ће суд приликом оцјене о потреби одгађања усмене расправе или расправљања ствари и без присуства странака имати у виду прије свега основни принцип о материјалној истини, а потом и принципе ефикасности и економичности, који не би смјели утицати на правилност и законитост рјешавања спора.

Прије одржавања расправе вијеће одређује извјестиоца као члана вијећа, који на расправи први добија ријеч да би изложио стање и суштину спора, али му је ускраћено право да изложи и своје мишљење о спору. Затим се ријеч даје тужиоцу да образложи тужбу, а након тога иступа заступник тужене странке, односно органа или установе, као доносиоца управног акта који се побија, и заинтересовано лице (ако га има) које има интереса да се управни акт одржи на снази, па иступа на страни тужене странке.

Начин рјешавања спора Законитост оспореног акта суд испитује у границама захтјева из тужбе, али при

томе није везан разлозима наведеним у тужби. У испитивању законитости оспореног управног акта, суд може тужбу уважити и оспорени управни акт поништити, или тужбу одбити као неосновану.

Тужба може бити уважена и управни акт поништен из свих разлога који су наведени као разлози за побијање управног акта, а то су:

a) неправилна примјена закона, односно прописа заснованог на закону или другог законито донесеног прописа или општег акта приликом његовог доношења. Ту се мисли на прописе материјалног карактера, којим се уређују поједине управне области, односно одредбе тих прописа које су материјалног карактера. Међутим, када је управни акт донесен по слободној оцјени, на основу и у границама овлашћења датих правним прописима, у складу са циљем давања овлашћења, нема неправилне примјене прописа, те се акт не може ни побијати;

b) доношење управног акта од ненадлежног органа. Овај разлог за побијање управног акта протеже се почевши од поступања по жалби, што је у складу


70

са принципом да органи морају по службеној дужности пазити на своју стварну и мјесну надлежност;

c) неправилна примјена правила поступка прије доношења управног акта, а нарочито неправилно утврђеног чињеничног стања или неправилно изведеног закључка из утврђених чињеница у погледу чињеничног стања.

Према томе, управни акт може се побијати због неправилне примјене материјалног права и због неправилне примјене формалног права (правила поступка).

Када поништи управни акт, суд предмет може вратити органу на понављање поступка, или сам ријешити управну ствар.

Суд ће предмет вратити органу на понављање поступка када: a) у вези са утврђеним чињеницама постоји противрјечност у списима; b) су чињенице о битним тачкама непотпуно утврђене; c) је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак у вези са

чињеничним стањем, d) се у управном поступку није водило рачуна о правилима поступка која би

утицала на рјешење ствари. Суд ће сам ријешити ствар (мериторно рјешавање) када: a) би поништење оспореног управног акта у наведеним случајевима и враћање

ствари надлежном органу на поновљање поступка тужиоцу изазвало тешко поправљиву штету;

b) је на основу јавних исправа или других доказа у списима предмета очигледно да је чињенично стање другачије од онога које је утврђено у управном поступку;

c) је у истом управном спору већ једном поништен управни акт а надлежни орган није у потпуности поступио по пресуди.

Суд ствар рјешава у меритуму тако што сам утврђује чињенично стање, а може га утврдити на расправи, преко једног од чланова вијећа, преко другог суда или другог органа. Тада се на расправу позива и странка. 3. Одлуке суда у управном спору

Управни спор рјешава се пресудом која се објављује одмах по завршеној расправи усмено са навођењем најважнијих разлога којима се при одлучивању руководило. У сложенијим стварима суд може одустати од усменог објављивања пресуде, па ће је донијети накнадно, а најкасније у року од осам дана. Такође, када суд треба да утврди неку чињеницу за чије расправљање није потребна нова усмена расправа, а усмену расправу је већ завршио, тада може донијети пресуду и без расправе, у прописаном року од осам дана, који тече од дана када суд ту чињеницу утврди.

Осим пресуда, суд у управном спору доноси одлуке и у форми рјешења, нарочито када одлучује о споредним питањима током поступка (одбацивање тужбе, обустављање поступка и др.). За рјешења важе иста правила која важе и за пресуде, што је случај и у управном поступку у погледу рјешења и закључака.

Пресуда, односно рјешење садржи: a) ознаку суда који доноси пресуду, односно рјешење; b) име и презиме предсједника и чланова вијећа и записничара; c) ознаку странака и њихових заступника, ако их има; d) кратко излагање предмета спора; e) дан изрицања и објављивања пресуде, односно рјешења; f) диспозитив који мора бити одвојен од образложења;


71

g) образложење и поуку о жалби ако је дозвољена. Оригиналну пресуду, односно рјешење потписује предсједник вијећа и

записничар, а странкама се издаје у форми овјереног преписа. Г. УПРАВНИ СПОР У СЛУЧАЈУ ЋУТАЊА УПРАВЕ

На исти начин на који ЗУП штити странку у случају када надлежни орган или установа са јавним овлашћењима за рјешавање одређених управних ствари у прописаном року не доносе одговарајући управни акт поводом уредног захтјева странке и даје јој право да може изјавити жалбу другостепеном органу, као да је њен захтјев одбијен, тако и ЗУС омогућава странци да може покренути управни спор. Наиме, ако надлежни орган у одређеном року не донесе управни акт који би требало да буде коначан, односно против којег нема мјеста жалби, странци је дата могућност да због овакве инертности управе тужбом покрене управни спор. У пракси су најчешћи случајеви примјене овог института када другостепени орган поводом жалбе странке не донесе одговарајући управни акт у року од 30 дана од дана његове предаје, а не донесе га ни у накнадном року од седам дана након интервенције странке. Међутим, могуће је да до примјене овог института дође и када «ћути» првостепена управа, али само онда када против првоступепеног управног акта жалба није дозвољена. То су у ствари они изузеци који искључују право странке на жалбу против првостепених аката, што је могуће учинити само законом и под условом да је заштита права и законитости странци обезбијеђена на други начин (нпр. путем управног спора). У том случају странка може покренути управни спор зато што првостепени управни акт није донесен у прописаном року, јер је против таквог акта искључено право на жалбу. Зато сви они закони који искључују право на жалбу у себи садрже и одредбе које странке упућују на заштиту права и законитости на други начин, а то може бити путем управног спора.

Као што је већ наведено, управни спор најчешће се покреће када «ћути» другостепена управа. Међутим, могућа је ситуација да се он покреће и када «ћути» и првостепена и другостепена управа, а то ће бити случај када се против првостепеног управног акта може изјавити жалба. Тако, нпр., ако првостепени орган не донесе управни акт по захтјеву странке у прописаном року, странка има право да изјави жалбу другостепеном органу и од њега затражи да нареди првостепеном органу доношење одговарајућег управног акта или да сам другостепени орган донесе управни акт ако разлози за недоношење акта првостепеног органа нису оправдани. Међутим, може се десити, што је показала и пракса, да ни другостепени орган не предузима никакве мјере по тражењу странке. У том случају она може покренути управни спор тражећи интервенцију надлежног суда. Али, да би странка могла покренути управни спор у оваквим случајевима, ЗУС је обавезује да, након протека рока у коме је другостепени орган требало да предузме одговарајуће мјере (30 дана), мора поново да се обрати том истом органу, тражећи да предузме потребне мјере (да нареди првостепеном органу доношење управног акта или да сам ријеши ствар). Ако другостепени орган не донесе управни акт по жалби странке ни у накнадном року од седам дана након поновљеног тражења, она има право да покрене управни спор, као да је њена жалба одбијена. Х. ПРАВНИ ЛИЈЕКОВИ У УПРАВНОМ СПОРУ

Правни лијекови у управном спору су редовни правни и ванредни правни лијекови. Једини редовни правни лијек је жалба, а ванредних правних лијекова има више и о њима ће бити више говора у наставку.


72

Ванредни правни лијекови Ванредни правни лијекови су: a) понављање поступка; b) захтјев за ванредно преиспитивање судске одлуке; c) захтјев за заштиту законитости. Понављање поступка може се тражити најкасније у року од 30 дана (субјективни

рок) од дана сазнања за разлог понављања, а ако се за разлог сазнало прије него што је поступак код суда окончан, понављање се може тражити у року од 30 дана од дана достављања одлуке суда, под условом да се тај разлог није могао употријебити током поступка. По истеку пет година од правоснажности одлуке, понављање се не може тражити (објективни рок). Понављање поступка странка може тражити тужбом, коју подноси суду надлежном за одлучивање по тужби за понављање, а то је онај суд који је донио одлуку.

Суд ће поновити поступак окончан пресудом или рјешењем на захтјев странке ако:

a) странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употријеби нове доказе на основу којих би спор био повољније ријешен за њу да су те чињенице односно докази били изнесени у ранијем судском поступку;

b) је суд донио одлуку због кривичног дјела судије или запосленог у суду или је одлука испослована преварном радњом заступника или пуномоћника странке, његовог противника или противниковог заступника или пуномоћника, а таква радња представља кривично дјело;

c) је одлука суда заснована на пресуди донесеној у кривичној или грађанској ствари, а та пресуда је касније укинута другом правоснажном судском одлуком;

d) је исправа на којој се заснива одлука лажна или лажно преиначена, или ако је странка, свједок или вјештак приликом саслушања пред судом дао лажну изјаву а одлука се заснива на тој изјави;

e) странка нађе или стекне могућност да употријеби ранију одлуку донесену у истом управном спору;

f) заинтересованом лицу није била пружена могућност да учествује у управном спору.

Међутим, због околности наведених под тачкама а) и е), понављање поступка може се дозволити само ако странка без своје кривице није била у стању да те околности изнесе у ранијем поступку.

Одлуку о понављању поступка суд доноси у нејавној сједници, а по тужби за понављање поступка поступа на исти начин као и по редовној тужби у погледу њене благовремености, допуштености и изјављивања од неовлашћеног лица.

Тужба којом се тражи понављање поступка мора садржавати: a) одлуку суда донесену у поступку чије се понављање тражи; b) законски основ за понављање и доказе, односно околности које чине

вјероватним постојање тог основа; c) околности из којих произлази да је тужба поднесена у законском року, и

чиме се то доказује; d) у којем правцу и обиму се предлаже измјена одлуке донесене у поступку

чије се понављање тражи. Након што испита исправност, тужбе у погледу њеног садржаја,

благовремености, допуштености и изјављивања од овлашћеног лица, суд се упушта у


73

испитивање разлога за понављање поступка, с тим што претходно тужбу доставља противној странци и заинтересованим лицима на одговор. По исправној тужби суд може дозволити понављање поступка, и у том случају ставља ван снаге ранију одлуку у цјелини или дјелимично. Ако суд нађе да странка није учинила бар вјероватним постојање законског основа за понављање поступка, тужбу ће одбацити, односно поступити на исти начин као и са благовременом, недопуштеном или тужбом изјављеном од неовлашћеног лица. Захтјев за ванредно преиспитивање судске одлуке може се поднијети против правоснажних одлука суда

РАДНИ ОДНОСИ А. ЗАКОН О РАДУ У ИНСТИТУЦИЈАМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Законом о раду у институцијама Босне и Херцеговине („Службени гласник БиХ“, бр. 26/04, о7/05 и 48/05) уређују се права, обавезе, одговорност, плате и друге накнаде, као и друга питања из уговора о раду: запосленика у институцијама БиХ и њиховим тијелима који нису државни службеници; запосленика у институцијама БиХ који су изричито изузети из Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине; запосленика који су запослени у јавним предузећима БиХ, удружењима и фондацијама БиХ, међуентитетским корпорацијама и другим институцијама за обављање додатних надлежности у БиХ, ако другим законом није другачије одређено и на државне службенике, ако није у супротности са Законом о државној служби у институцијама БиХ.

Изрази који се користе у овом закону имају сљедеће значење: a) послодавац - институције БиХ и њихова тијела и друга правна лица и друге

институције које запошљавају одређена лица на основу уговора о раду; b) запослени – физичко лице које је запослено код послодавца на основу

уговора о раду; c) уговор о раду - писмени уговор између послодавца и запосленог у којем се

наводе услови запослења, права, обавезе и остала питања која произлазе из радног односа, у склада са одредбама овог закона и општег акта послодавца;

d) приправник – лице запослено први пут у професији за коју је образовано, са сврхом стручне обуке или самосталног рада.

Запослени имају право да, по свом слободном избору, организују синдикат, у њега се учлане, тј. удружују у сложеније облике, бирају своја репрезентативна тијела, сагласно закону, статуту или правилима тог синдиката. Синдикат се може основати без икаквог претходног одобрења. Запослени не може бити стављен у неповољнији положај због чланства или нечланства у синдикату.

Послодавцима који дјелују у своје име или преко неке другог лица, члана или представника забрањује се: мијешање у оснивање, функционисање или управљање синдикатом; заговарање или пружање помоћи синдикату са циљем његове контроле. Законита дјелатност синдиката не може се трајно или привремено забрањивати.

Лице које тражи запослење код послодавца, као и запослени, не може бити дискриминовано због расе, боје коже, пола, језика, вјере, политичког или другог мишљења или опредјељења, националног или социјалног поријекла, сексуалне оријентације, имовног стања, рођења или неке друге околности, чланства или нечланства у политичкој партији, физичих потешкоћа или на осову неког другог разлога супротног основним људским правима и слободама утврђеним Уставом БиХ и законом.


74

Одлуком Савјета министара БиХ, актом послодавца или уговором о раду, не могу се прописати мања права и неповољнији услови рада од права и услова прописаних овим законом. II - ПРИЈЕМ У РАДНИ ОДНОС

Одлуку о потреби пријема у радни однос запосленог доноси послодавац. На основу ове одлуке расписује се јавни оглас који се објављује најмање у једном високотиражном дневном листу који се дистрибуира на цијелој територији БиХ. Јавни конкурс садржи: назив и сједиште послодавца, назив радног мјеста, опште, посебне и пожељне услове за пријем у радни однос, односно за то радно мјесто, кратак опис послова и задатака радног мјеста, да ли се радни однос заснива на одређено или неодређено вријеме, да ли је утврђен пробни рад као посебан услов за заснивање радног односа и трајање пробног рада те рок за подношење пријава на расписани јавни оглас. Рок за подношење пријава не може бити краћи од осам дана. Послодавац именује комисију за избор кандидата, која разматра пријаве и оцјењује кандидате и утврђује да ли испуњавају услове наведене у огласу. Послодавац доноси одлуку о пријему кандидата у радни однос. Кад год постоји упражњено радно мјесто, послодавац ће га покушати попунити екстерним премјештајем запосленог који је вишак, а који ради на сличној позицији код другога послодавца. Поступак пријема запосленог у радни однос детаљније се уређује Правилником о унутрашњој организацији послодавца (у даљем тексту: Правилник) или другим актом послодавца. Структура запослених код послодавца оквирно одражава националну структуру становништва у БиХ према посљедњем попису.

Јавни оглас се не расписује за: запосленог који се распоређује на слободно радно мјесто код истог послодавца; запосленог који се распоређује од једног послодавца на рад код другог послодавца, на основу споразума послодавца и уз сагласност запосленог; пријем у радни однос запосленог на одређено вријеме до три мјесеца, када због хитног обављања послова није могуће благовремено спровести јавни оглас; запосленог који је проглашен као вишак код послодавца код којег је запослен због престанка рада послодавца, смањења обима послова, укидања раднога мјеста и слично; као и у другим случајевима одређеним законом. Интерни премјештај и распоређивање обавља се у складу са Правилником, којим ће се детаљније регулисати ова материја.

У радни однос код послодавца може се примити лице које испуњава сљедеће опште услове: да има навршених 18 година живота; да је држављанин БиХ, што се доказује увјерењем које није старије од шест мјесеци; да против њега није покренут кривични поступак за кривично дјело за које је предвиђена казна затвора у трајању од три и више година или да му није изречена затворска казна за кривично дјело почињено са умишљајем, у складу са кривичним законима у БиХ; да није обухваћено одредбом члана IX став 1. Устава БиХ; да је физички и психички способно за обављање послова радног мјеста на које се пријавило код послодавца. Осим ових услова законом и другим прописом или Правилником могу се прописати посебни услови за пријем у радни однос запослених на поједино радно мјесто (стручна спрема, радно искуство, посебна психофизичка способност, стручни испит, знање рада на рачунару, знање страног језика и др.).

Не може се примити у радни однос нити бити у радном односу лице које у мјесту у којем живи обавља самосталну професионалну дјелатност, односно које има занатску радњу или сопствену фирму. О овим околностима лице које се прима у радни однос даје писмену изјаву приликом пријема у радни однос. Када се ове околности стекну током запослења код послодавца, запослени је дужан да се у року од петнаест


75

дана од дана настанка тих околности изјасни о томе да ли ће отклонити разлоге сметње или напустити радни однос код послодавца. Ако је запослени приликом пријема у радни однос прећутао ову чињеницу или није отклонио сметњу у одређеном року, послодавац доноси одлуку о престанку радног односа запосленог, без права на отказни рок. Запослени може ван редовног радног времена и по претходно прибављеном писменом одобрењу послодавца радити код другог правног или физичког лица само ако такав рад није забрањен посебним законом. III - ПРАВА, ОБАВЕЗЕ И ОДГОВОРНОСТИ ЗАПОСЛЕНИХ 1. Закључивање уговора о раду а) Садржај уговора о раду

На основу одлуке послодавца, између запосленог и послодавца закључује се уговор о раду. Уговор о раду закључује се у писаној форми. Уговор о раду садржи, податке о: називу и сједишту послодаваца; имену, презимену, пребивалишту, односно боравишту запосленог; трајању уговора о раду; дану почетка рада; мјесту рада; радном мјесту на којем се запослени запошљава и кратак опис послова; дужини и распореду радног времена; одмору током радног дана; плати, додацима на плату, другим накнадама, те периодима исплате; трајању годишњег одмора; отказним роковима којих се морају придржавати запослени и послодавац; друге податке, права и обавезе у вези са радом и условима рада утврђеним колективним уговором. Умјесто података, права и обавеза, може се у уговору о раду назначити одговарајући закон, одлука Савјета министара БиХ, колективни уговор, правилник или акт којим су уређена та питања. Права, обавезе и одговорности из радног односа настају на дан када запослени почне да ради на основу закљученог уговора о раду.

Ако се запослени упућује на рад у иностранство, прије његовог одласка у иностранство, са запосленим се мора постићи писмена сагласност о сљедећим условима уговора: трајање рада у иностранству; валута у којој ће се исплаћивати плата и друга примања у новцу и натури на која запослени има право за вријеме боравка у иностранству; услови враћања у земљу, односно на рад код послодавца.

б) Подаци који се од запосленог не могу тражити

Приликом закључивања уговора о раду, послодавац не може тражити од запосленог податке који нису у непосредној вези са природом радних активности које запослени обавља. Од жене која се пријавила на расписани јавни оглас послодавца или која је већ запослена код послодавца забрањено је тражити да уради тест за утврђивање трудноће.

Лични подаци запосленог не могу се прикупљати, обрађивати, користити или достављати трећим лицима, осим ако је то одређено законом или ако је то потребно ради остваривања права и обавеза из радног односа.

ц) Уговор о раду на неодређено и одређено вријеме

Уговор о раду може се закључити на неодређено или одређено вријеме. Осим ако законом није другачије регулисано, уговор о раду закључује се на неодређено вријеме. За обављање ванредних, привремених или повремених послова или послова чији се обим привремено и непредвиђено повећао, а који нису трајнијег карактера, као


76

и ради замјене дуже вријеме одсутног запосленог, може се склопити уговор о раду на одређено вријеме док трају потребе за обављањем тих послова, односно до повратка одсутног запосленог, а најдуже двије године. Ако запослени изричито или прећутно обнови уговор о раду на одређено вријеме са истим послодавцем, односно изричито или прећутно закључи са истим послодавцем узастопне уговоре о раду на одређено вријеме на период дужи од двије године без прекида, такав уговор сматраће се уговором о раду на неодређено вријеме.

Прекидима уговора о раду не сматрају се прекиди рада настали због: годишњег одмора; боловања; породиљског одсуства; одсуства са рада сагласно закону или уговору о раду; периода између отказа уговора о раду и дана повратка на радно мјесто на основу одлуке Суда БиХ или другог органа, сагласно уговору о раду и закону; плаћеног одсуства са посла уз сагласност послодавца; временског периода до пет дана између уговора о раду са истим или другим послодавцем.

д) Пробни рад

Приликом закључивања уговора о раду може се уговорити пробни рад. Пробни рад не може трајати дуже од шест мјесеци. Ако запослени не задовољи на пробном раду, послодавац му отказује уговор о раду и прије истека пробног рока на начин утврђен овим законом, а отказни рок је 15 дана. Док је на пробном раду, запослени има права из радног односа која се односе на послове које обавља током пробног рада. 2. Радно вријеме

Просјечно радно вријеме запосленог је 40 сати недјељно. Уговор о раду може се склопити и за рад са непуним радним временом.

Запослени који је закључио уговор о раду са непуним радним временом може закључити више таквих уговора и на тај начин остварити пуно радно вријеме, ако то не штети интересима послодавца и ако не ствара сукоб интереса, о чему ће послодавац и запослени склопити писмени споразум. Запослени који ради непуно радно вријеме остварује сва права из радног односа као запослени са пуним радним временом, осим права која зависе од дужине радног времена (плата, накнада и сл.), сагласно закону или уговору о раду. У том случају таква права се заснивају на пропорционалној основи.

У случају више силе (пожар, земљотрес, поплава и сл.), изненадног повећања обима посла, као и у другим сличним случајевима пријеке потребе, запослени, на захтјев послодавца, обавезан је да ради дуже од пуног радног времена (прековремени рад), а највише до 10 сати недјељно. Ако прековремени рад запосленог траје дуже од три недјеље без прекида или више од 10 недјеља током календарске године, о прековременом раду послодавац писмено обавјештава Управни инспекторат Министарства правде БиХ. Запослени може добровољно радити прековремено и то највише још 10 сати недјељно. Трудница не може радити прековремено, а мајка са дјететом до три године живота и самохрани родитељ до шест година живота дјетета може радити прековремено ако да писмену изјаву о добровољном пристанку на такав рад. Управни инспекторат забраниће прековремени рад уведен супротно закону.

Ако природа посла то захтијева, пуно радно вријеме може се прерасподијелити тако да током једног периода траје дуже, а током другог периода краће од пуног радног времена, с тим да просјечно радно вријеме не може бити дуже од 40 сати недјељно. Ако је уведена прерасподјела радног времена, просјечно радно вријеме током календарске године не може бити дуже од 40 сати недјељно. Ако је уведена прерасподјела радног


77

времена, такво радно вријеме не сматра се прековременим радом. Рад у времену између 22.00 часа увече и 6.00 часова ујутру наредног дана сматра се ноћним радом. 3. Одмори и одсуствовања а) Одмори

Запослени који ради пуно радно вријеме има право на одмор у току радног дана у трајању од најмање 30 минута. Одмор у току радног дана биће наведен у уговору о раду, који не може бити на почетку нити на крају радног дана. Дневни одмор између два узастопна радна дана износи најмање 12 сати.

Запослени има право на недјељни одмор у трајању од најмање 24 сата непрекидно, а ако је неопходно да ради на дан свог недјељног одмора, обезбјеђује му се један слободан дан у периоду одређеном према договору послодавца и запосленог.

У свакој календарској години запослени има право на плаћени годишњи одмор у трајању од најмање 18 радних дана, а најдуже 30 радних дана. Актом или одлуком послодавца утврђују се критеријуми трајања годишњег одмора дужег од 18 радних дана.

Запослени који се први пут запосли или који има прекид рада између два радна односа дужи од пет дана, стиче право на годишњи одмор након шест мјесеци непрекидног рада. Ако запослени није стекао ово право, има право на најмање један дан годишњег одмора за сваки навршени мјесец дана рада, сагласно закону и уговору о раду. Одсуство са рада због привремене неспособности за рад, породиљског одсуства, војне вјежбе и друго одсуство које није условљено вољом запосленог не сматра се прекидом рада из овог закона.

У годишњи одмор не урачунава се вријеме привремене неспособности за рад, вријеме празника у које се не ради, као и друго вријеме одсуства са рада које се запосленом признаје у стаж осигурања. Ако је рад организован у мање од шест радних дана у недјељи, при утврђивању трајања годишњег одмора сматра се да је радно вријеме распоређено на пет радних дана, ако законом или уговором о раду није другачије уређено.

Годишњи одмор се може користити у једном или два дијела. Ако запослени користи годишњи одмор у два дијела, први дио користи без прекида у трајању од најмање 12 радних дана у току календарске године, а други дио најкасније до 30. јуна наредне године. Запослени писмено обавјештава послодавца о времену када жели да користи годишњи одмор, најмање 30 дана прије коришћења годишњег одмора. Послодавац одобрава коришћење одмора издавањем рјешења о годишњему одмору. Временски период коришћења годишњега одмора одобрава послодавац. Запослени има право да користи један дан годишњег одмора кад год он то жели, уз обавезу да о томе обавијести послодавца најмање три дана прије његовог коришћења.

Запослени се не може одрећи права на годишњи одмор, нити му се може ускратити право на годишњи одмор, а не може му се извршити ни исплата накнаде умјесто неискоришћеног годишњег одмора.

б) Одсуство са рада

Запослени има право на одсуство са рада уз накнаду плате до пет радних дана у једној календарској години - плаћено одсуство у случају: ступања у брак, порода супруге и теже болести или смрти члана уже породице. Чланом уже породице сматра се: брачни и ванбрачни друг, дијете (брачно, ванбрачно, усвојено, пасторче и дијете без


78

родитеља узето на издржавање), отац, мајка, очух, маћеха, усвојилац, деда и бака (по оцу и мајци), брат и сестра. Запослени може имати право на плаћено одсуство и у другим случајевима и за вријеме утврђено актом послодавца, а посебни случајеви морају бити дефинисани. Изузетно, послодавац је дужан да омогући запосленом одсуство до шест радних дана у једној календарској години, ради задовољавања његових вјерских, односно традицијских или других потреба, с тим да се одсуство од два дана користи уз накнаду плате - плаћено одсуство. Ако запослени не искористи ово одсуство, нема право да у замјену искористи неке друге дане као и да тражи новчану накнаду за оне дане које није искористио.

Послодавац може запосленом, на његов захтјев, одобрити одсуство са рада без накнаде плате - неплаћено одсуство, у случајевима и у трајању утврђеном у акту послодавца. За вријеме одсуства, права и обавезе запосленог које се стичу на раду и на основу рада мирују. 4. Заштита запосленог

Послодавац је дужан да омогући запосленом да се упозна са прописима о радним односима и прописима из области заштите на раду у року од 30 дана од дана ступања запосленог на рад. Послодавац је дужан да оспособи запосленог за рад на начин који обезбјеђује заштиту живота и здравља запосленог, те спречава настанак несреће. Послодавац је дужан да обезбиједи потребне услове за заштиту на раду којима се обезбјеђује заштита живота и здравља запосленог, као и сваког другог лица са којим дође у додир током трајања уговора, сагласно закону.

Запослени има право да одбије да ради на свом радном мјесту или да обавља своје уобичајене дужности ако му директно пријети опасност по живот и здравље због тога што нису спроведене прописане мјере заштите на раду и о томе је дужан да одмах обавијести Управни инспекторат и послодавца. У том случају послодавац може запосленог распоредити на друге послове, док се не потврди да су мјере заштите на раду на задовољавајућем нивоу.

а) Заштита жене и материнства

Послодавац не може одбити да запосли жену због њене трудноће или јој због тог стања отказати уговор о раду, или је, осим у случајевима из члана 36. став 1. овог закона, распоредити на друге послове.

Жена за вријеме трудноће, односно дојења дјетета, може бити распоређена на друге послове ако је то у интересу њеног здравственог стања које је утврдио овлашћени љекар. Ако послодавац није у могућности да обезбиједи распоређивање, жена има право на одсуство са рада уз накнаду плате. Привремени распоред не може имати за посљедицу смањење плате жене. Жену за вријеме трудноће послодавац може премјестити на друго мјесто рада, само уз њен писмени пристанак.

За вријеме трудноће, порода и његе дјетета, жена има право на породиљско одсуство од дванаест мјесеци непрекидно. На основу налаза овлашћеног љекара, жена може почети породиљско одсуство 28 дана прије порода. Жена може користити краће породиљско одсуство, али не краће од 42 дана послије порода.

Отац дјетета може користити неискоришћено право жене на породиљско одсуство у случају: смрти мајке дјетета, ако мајка напусти дијете или ако је из оправданих разлога спријечена да користи то право.

Након истека породиљског одсуства, жена са дјететом до једне године живота има право да ради половину пуног радног времена ако дијете, према налазима


79

овлашћене здравствене институције, захтијева интензивну његу. Ово право може да користи и запослени - отац дјетета, ако жена за то вријеме ради у пуному радном времену или лице које се брине о дјетету у случају смрти оба родитеља, ако родитељи напусте дијете или ако нису у стању да се брину о дјетету.

Жена која након коришћења породиљског одсуства ради пуно радно вријеме, има право на одсуство са посла једном дневно у трајању по сат времена ради дојења дјетета, на основу налаза овлашћеног љекара. Ово право жена може да користи до навршене једне године живота дјетета. У том случају вријеме одсуства рачуна се у пуно радно вријеме.

Ако жена роди мртво дијете или ако дијете умре прије истека породиљског одсуства, има право да продужи породиљско одсуство за онолико времена колико је, према налазу овлашћеног љекара, потребно да се опорави од порода и психичког стања проузрокованог губитком дјетета, а најмање 45 дана од порода, односно од смрти дјетета, и за то вријеме јој припадају сва права на основу породиљског одсуства.

Након истека породиљског одсуства један од родитеља може одсуствовати са рада до треће године живота дјетета, ако је то предвиђено актом послодавца. За вријеме одсуства са рада, права и обавезе из радног односа запосленог мирују. За вријеме коришћења породиљског одсуства, запослени има право на накнаду на име породиљског одсуства, у складу са важећим законом. За вријеме рада са половином пуног радног времена запослени има право да прими накнаду плате за половину пуног радног времена за које не ради, сагласно закону. Један од родитеља дјетета са тежим сметњама у развоју (теже хендикепираног дјетета) има право да ради половину пуног радног времена, ако се ради о самохраном родитељу, под условом да дијете није смјештено у институцију социјално-здравственог збрињавања, на основу налаза надлежне здравствене институције. Родитељу који користи ово право припада право на накнаду плате, сагласно закону. Родитељу који користи ово право не може се наредити да ради ноћу, прековремено и не може му се промијенити мјесто рада, ако за то није дао свој писмени пристанак.

б) Заштита запосленог привремено или трајно неспособног за рад

Запосленом који је претрпио повреду на раду, или који је оболио од професионалне болести, за вријеме док је привремено неспособан за рад, послодавац не може отказати уговор о раду независно од тога да ли има склопљен уговор о раду на одређено или неодређено вријеме.

Повреда на раду, болест или професионална болест не могу штетно утицати на остваривање права запосленог из радног односа. Запослени који је привремено био неспособан за рад због повреде или повреде на раду, болести или професионалне болести, а за којег након лијечења и опоравка надлежна здравствена институција или овлашћени љекар утврде да је способан за рад, има право да се врати на послове на којима је радио прије наступања привремене неспособности за рад или на друге одговарајуће послове. Запослени је дужан да у року три дана од дана наступања неспособности за рад писмено обавијести послодавца о привременој неспособности за рад, у складу са уговором о раду.

Ако надлежна здравствена институција оцијени да код запосленог постоји смањена радна способност или непосредна опасност од настанка инвалидности, послодавац је дужан да му у писаној форми понуди друге послове за које је запослени способан. Додатно и свеобухватно ће се размотрити могућност одговарајућих облика образовања, обуке и програма усавршавања запосленог који је претрпио повреду на


80

раду или оболио од професионалне болести, а што би му омогућило реинтеграцију његове радне способности.

Послодавац може само уз претходну сагласност Управног инспектората отказати уговор о раду запосленом код којег постоји смањена радна способност због повреде на раду, инвалидности или професионалне болести или који је изложен непосредној опасности од настанка инвалидности или професионалне болести. 5. Плате и накнаде а) Плате

Запослени има право на плату радног мјеста на које је распоређен у складу са уговором о раду, која зависи од сложености послова које обавља, степена стручне спреме, одговорности за извршење послова и других критеријума утврђеним одлуком Савјета министара БиХ или актом послодавца. Плате се одређују тако што се основа за обрачун плате множи са коефицијентом, те се укупан износ увећава за 0,5% за сваку годину започетог радног стажа, а највише 20%. Плате запослених који су буџетски корисници одређује Савјет министара БиХ, а плате осталих запослених одређују се актом послодавца, ако законом није другачије одређено. Запослени имају право на додатак на основну плату за: прековремени и ноћни рад; рад недјељом и празником или неким другим даном за који је законом одређено да се не ради. Висину овог додатка на основну плату за запослене који су буџетски корисници одређује Савјет министара БиХ, а за остале запослене одређује се актом послодавца, ако законом није другачије одређено.

Законом, актом послодавца или уговором о раду одређују се периоди исплате плата, који не могу бити дужи од 30 дана. Приликом исплате плате послодавац је дужан да запосленом уручи писмени обрачун плате. Појединачне исплате плате нису јавне.

б) Накнаде

Запослени има право на накнаду плате за период у којем не ради због оправданих случајева предвиђених законом и актом послодавца (годишњи одмор, привремена неспособност за рад због болести до 30 дана, породиљско одсуство, плаћено одсуство и слично). Висина накнаде за овај период за који се накнада исплаћује на терет послодавца утврђује се актом Савјета министара БиХ, законом, актом послодавца или уговором о раду. Запослени има право на накнаду плате за вријеме прекида рада до којег је дошло због околности за које запослени није крив. Запослени има право на накнаду за: трошкове превоза на посао и са посла; исхрану за вријеме рада; регрес за годишњи одмор; случај смрти, тешке инвалидности или болести запосленог или члана његове уже породице; трошкове образовања; јубиларне награде; отпремнину приликом одласка у пензијуу. Запослени има право на накнаду трошкова у вези са службеним путовањем, као што су: дневнице, трошкови превоза и слично. Висина накнаде утврђује се актом Савјета министара БиХ, актом послодавца или уговором о раду.

Послодавац не може без сагласности запосленог или коначне одлуке надлежног суда своје потраживање према њему наплатити ускраћивањем исплате плате или неког њеног дијела, ускраћивањем исплате накнаде плате или дијела накнаде плате запосленог.


81

Највише половина плате или накнаде плате запосленог може се присилно обуставити ради испуњења обавезе судски наређеног издржавања, а за остале обавезе може се присилно обуставити највише једна трећина плате запосленог. 6. Образовање, оспособљавање и усавршавање за рад

Послодавац може, у складу са потребама рада, омогућити запосленом образовање, оспособљавање и усавршавање за рад. Запослени је обавезан да се у складу са својим способностима и потребама рада образује, оспособљава и усавршава за рад, на начин који послодавац сматра неопходним за обављање његових задатака на задовољавајућем нивоу. Послодавац је обавезан да приликом промјена или увођења новог начина или организовања рада омогући запосленом образовање, оспособљавање или усавршавање за рад које сматра неопходним за обављање његових задатака на задовољавајућем нивоу. Начин стручног образовања, оспособљавања и усавршавања за рад запосленог, вријеме трајања, накнада, обавезе запосленог као и остала питања утврђују се актом послодавца. 7. Приправници

Одредбе овог закона које се односе на пријем запосленог у радни однос примјењују се и на пријем приправника. Након спроведене процедуре пријема приправника, послодавац закључује уговор о раду са приправником. Уговор о раду са приправником закључује се на одређено вријеме, а најдуже годину дана, осим ако законом није другачије регулисано. Права, обавезе и одговорности приправника утврдиће се актом послодавца или уговором о раду између послодавца и приправника. 8. Волонтерски рад

Ако је стручни испит или радно искуство утврђено законом или правилником о радним односима или другим правилником услов за обављање послова одређеног занимања, послодавац може лице које заврши школовање за такво занимање примити на стручно оспособљавање за самостални рад, без заснивања радног односа (волонтерски рад). Трајање волонтерског рада рачуна се у приправнички стаж и радно искуство као услов за рад на одређеним пословима. Волонтерски рад може трајати најдуже годину дана. Уговор о волонтерском раду закључује се у писаној форми. Начин и трајање волонтерског рада уређује се правилником. Лицу за вријеме обављања волонтерског рада обезбјеђује се одмор током рада под истим условима као и за запосленог у радном односу и права на основу осигурања за случај повреде на раду и професионалне болести, сагласно прописима о пензијском и инвалидском осигурању. 9. Стручни испит

Запослени који има високу, вишу или средњу стручну спрему и којем је послодавац дужан да понуди уговор о раду на неодређено вријеме, а који нема положен стручни управни испит, дужан је да га положи у року од шест мјесеци од дана склапања уговора о раду. Запосленом који не положи стручни управни испит у року престаје уговор о раду. Начин полагања стручног управног испита утврђује се одлуком Савјета министара БиХ. 10. Изуми и техничка унапређења запосленог


82

Запослени је дужан да обавијести послодавца о изуму, односно техничком

унапређењу или другом открићу које је остварио на раду или у вези са радом и понуди му да то откупи у складу са правом пречег откупа, осим ако уговором о раду није другачије одређено. Ако послодавац не понуди откуп изума у року од 60 дана или ако не да изјаву да нема интереса за изум, запослени може слободно располагати изумом уз услов да изум чува као пословну тајну у том периоду и током преговора са послодавцем. 11. Забрана такмичења запосленог са послодавцем

Послодавац и запослени могу закључити уговор којим се запослени обавезује да не може без одобрења послодавца, за свој или туђи рачун, склапати послове из дјелатности коју обавља послодавац.

Послодавац и запослени могу уговорити да се одређено вријеме након престанка уговора о раду, а најдуже двије године од дана престанка тог уговора, запослени не може запослити код другог лица које је у тржишној утакмици са послодавцем и да не може, за свој или за рачун трећег лица, склапати послове којима се такмичи са послодавцем. Овај уговор може бити саставни дио уговора о раду. Уговорена забрана такмичења обавезује запосленог само ако је послодавац уговором преузео обавезу да ће запосленом за вријеме трајања забране исплаћивати накнаду најмање у износу половине просјечне плате исплаћене запосленом у периоду од три мјесеца прије престанка уговора о раду. Ову накнаду послодавац је дужан да исплати запосленом крајем сваког календарског мјесеца. Висина накнаде усаглашава се на начин и под условима утврђеним законом или уговором о раду. 12. Дисциплинска одговорност а) Повреде службене дужности

Запослени ће дисциплински одговарати за повреду једне или више службених дужности прописаних овим законом када је повреда резултат његове личне кривице. Повреде службених дужности могу бити теже и лакше. Теже повреде службених дужности су: вршење радње која је дефинисана као кривично дјело против службене дужности, или друго кривично дјело, односно прекршај, којим се наноси штета угледу послодавца, што чини запосленог неподобним за рад код послодавца; одавање државне, војне и службене тајне, односно повреда прописа о чувању тих тајни; злоупотреба или прекорачење службених овлашћења; неизвршавање или несавјесно и немарно обављање повјерених послова; бављење дјелатностима којима се онемогућава или отежава грађанима или другим лицима да остварују своја права код послодавца; бављење дјелатностима или радом који је директно или индиректно у супротности са интересима послодавца; веће материјалне штете на имовини или активи проузроковане послодавцу намјерно или из крајње непажње, неоправдан изостанак са посла више од два дана у мјесецу; кршење правила радне дисциплине; неблаговремено и неуредно обављање повјерених послова; непримјерено понашање према грађанима, сарадницима и другим лицима у обављању службене дужности; свака друга повреда која се посебним законом утврди као тежа повреда. Правилником о дисциплинској и материјалној одговорности запослених (у даљем тексту: Правилник о дисциплинској одговорности) утврђују се лакше повреде службене дужности. Правилник доноси Савјет министара БиХ за буџетске кориснике, а послодавац за остале запослене.


83

Одговорност за извршење кривичног дјела, односно прекршаја, не искључује дисциплинску и материјалну одговорност запосленог, под условом да такво дјело истовремено представља и повреду службене дужности.

б) Дисциплински поступак

Сваки запослени може послодавцу поднијети дисциплинску пријаву против било којег запосленог, како би иницирао дисциплински поступак. Пријава мора бити потписна, образложена и, по могућности, поткријепљена доказима. На основу поднесене пријаве, послодавац или лице које он одреди одлучује о покретању дисциплинског поступка против запосленог. Покретање дисциплинског поступка за лакшу повреду службене дужности застаријева за шест мјесеци од дана чињења, односно сазнања за повреду и починиоца, а за тежу повреду службене дужности за 12 мјесеци од дана чињења, односно сазнања за повреду, односно починиоца. Првостепену дисциплинску комисију именује послодавац на одређени период који не може бити дужи од четири године, а састоји се од предсједника и два члана и исто толико замјеника. Послодавац не може бити члан дисциплинске комисије. Првостепена дисциплинска комисија спроводи дисциплински поступак на начин и у складу са поступком регулисаним Правилником о дисциплинској одговорности. Комисија изриче дисциплинске казне прописане Правилником о дисциплинској одговорности. Сви дисциплински поступци морају бити праведни и транспарентни. У току цијелог дисциплинског поступка запослени има права која су му загарантована законским и подзаконским актима, а нарочито право: на благовремено обавјештење о наводима о повреди службене дужности, те доказима који то поткрепљују као и право на писмени одговор или усмену изјаву која ће се онда писмено евидентирати; на праведно и јавно саслушање у разумном року пред органима који се успостављају овим законом. Јавност може бити искључена из цијелог или дијела саслушања у интересу морала, јавног реда или националне безбједности у демократском друштву, када су у питању интереси малољетника или ако то захтијева заштита личног живота странака, или јавност може бити искључена до нужне мјере у посебним околностима када би јавно саслушање сметало интересима правде према мишљењу органа утврђених овим законом; на привилегију против самоинкриминисања и појављивања на сваком саслушању и право одбране против оптужби преко правног заступника по свом избору; на јавно изрицање одлуке; на жалбу против сваке штетне одлуке дисциплинске комисије основане према овом закону.

ц) Дисциплинске казне

Због повреде службене дужности, запосленом се могу изрећи сљедеће дисциплинске казне: писмена опомена; писмени укор; казнена суспензија са радног мјеста и плате у трајању од два дана до тридесет дана; деградирање на ниже радно мјесто; престанак радног односа. За лакшу повреду службене дужности запосленом се може изрећи дисциплинска казна: писмена опомена или писмени укор, а за тежу повреду службене дужности запосленом се може изрећи дисциплинска казна: суспензија са радног мјеста и плате у трајању од два дана до тридесет дана, деградирање на ниже радно мјесто или престанак радног односа.

Запослени против којег је покренут дисциплински поступак због теже повреде службене дужности може се суспендовати до коначности дисциплинског поступка, што у сваком конкретном случају цијени послодавац. Одлуку о суспензији доноси послодавац. За вријеме суспензије запосленик има право на 70% плате коју је остварио


84

у мјесецу који је претходио суспензији. Ако запосленом буде изречена дисциплинска казна за лакшу повреду службене дужности, или буде ослобођен, има право на разлику до пуног износа плате. Против одлуке о суспензији запослени има право на жалбу другостепеној дисциплинској комисији у року од осам дана од дана пријема одлуке. Жалба уложена на одлуку о суспензији не одгађа извршење одлуке о суспензији.

Против одлуке првостепене дисциплинске комисије запослени и послодавац имају право да уложе жалбу другостепеној дисциплинској комисији у року од осам дана од дана пријема одлуке. Другостепену дисциплинску комисију именује послодавац, а састоји се од предсједника и четири члана и исто толико замјеника. Послодавац не може бити члан другостепене дисциплинске комисије. Мандат комисије не може бити дужи од четири године. Другостепена дисциплинска комисија спроводи поступак и доноси одлуку у складу са Правилником о дисциплинској одговорности. Послодавац извршава коначне одлуке дисциплинске комисије.

Сви покренути дисциплински поступци обустављају се у случају ако је против запосленог покренут кривични поступак због истих разлога. У случају да запослени буде ослобођен оптужби, биће враћен на своје радно мјесто и његов лични досије не смије садржавати никакву информацију о кривичном поступку или релевантној превентивној суспензији. У случају да оптужбе против запосленог буду одбачене, послодавац може покренути дисциплински поступак због истих чињеница.

Када се покрене кривични поступак послодавац одмах суспендује запосленог са дужности у случају ако је: покренут кривични поступак против запосленог за дјело учињено на дужности и ако је запослени у притвору. Када се покрене кривични поступак, послодавац може суспендовати запосленог са дужности ако је: кривични поступак покренут против запосленог за дјело за које је предвиђена казна затвора у трајању од најмање пет година; или запослени затечен у чињењу кривичног дјела за које је предвиђена казна затвора у трајању од најмање пет година. У случају суспензије, запослени прима 60% плате коју је остварио у мјесецу који је претходио суспензији. 13. Накнада штете

Запослени који на раду или у вези са радом намјерно или због крајње непажње проузрокује штету послодавцу, дужан је да ту штету надокнади. Ако штету проузрокује више запослених, сваки запослени одговара за дио штете коју је проузроковао. Ако се за сваког запосленог не може утврдити дио штете коју је он проузроковао, сматра се да су сви запосленици подједнако одговорни и штету надокнађују у једнаким дијеловима. Ако је више запослених проузроковало штету кривичним дјелом са умишљајем, за штету одговарају солидарно.

Ако се накнада штете не може утврдити у тачном износу или би утврђивање износа проузроковало несразмјерне трошкове, Правилником о дисциплинској одговорности може се предвидјети да се висина накнаде штете утврђује у паушалном износу, као и начин утврђивања паушалног износа и орган који ту висину утврђује те друга питања у вези са овом накнадом. Ако је проузрокована штета много већа од утврђеног паушалног износа накнаде штете, послодавац може да захтијева накнаду у висини стварно проузроковане штете.

Запослени који на раду или у вези са радом намјерно или због крајње непажње нанесе штету трећем лицу и ако је штету надокнадио послодавац, обавезан је да послодавцу надокнади износ накнаде исплаћене трећем лицу. Висину причињене штете, околности под којима је она настала, намјеру или крајњу непажњу запосленог који је причинио штету, као и остале околности, утврђује првостепена комисија за штете. Првостепену комисију за штете именује послодавац на мандатни период не


85

дужи од четири године, а састоји се од предсједника и два члана и исто толико замјеника. Против одлуке првостепене комисије за штете запослени и послодавац имају право да уложе жалбу другостепеној комисији за штете. Другостепену комисију за штете именује послодавац на мандатни период не дужи од четири године, а састоји се од предсједника и четири члана и исто толико замјеника. Начин и поступак рада првостепене и другостепене комисије за штете, доношење одлуке, извршење одлуке, услови смањења или ослобађања запосленог од обавезе накнаде проузроковане штете и остало регулише се Правилником о дисциплинској одговорности. Ако запослени претрпи штету на раду или у вези са радом, послодавац је дужан да запосленом надокнади штету по општим прописима обавезног права. 14. Престанак уговора о раду а) Начин престанка уговора о раду

Уговор о раду престаје: писменим споразумом између послодавца и запосленог; када запослени наврши 65 година живота и 20 година стажа осигурања или 40 година стажа осигурања, независно од година живота; даном достављања правоснажног рјешења од надлежног органа о утврђивању губитка потпуне способности за рад; отказом послодавца, односно запосленог; истеком времена на које је склопљен уговор о раду на одређено вријеме; ако запослени буде осуђен на издржавање казне затвора у трајању дужем од три мјесеца - даном ступања на издржавање казне затвора; ако запосленом буде изречена мјера безбједности, васпитна или заштитна мјера у трајању дужем од три мјесеца - почетком примјене те мјере; коначном одлуком дисциплинске комисије којом је изречена мјера престанка радног односа; одлуком Суда БиХ која има за посљедицу престанак радног односа; у случају вишка радне снаге; у случају неоправданог изостанка са посла дуже од пет радних дана; ако запослени не положи стручни испит у утврђеном року; ако запослени не задовољи на пробном раду; ако се утврди да је запослени приликом заснивања радног односа доставио фалсификоване документе. Запослени прекида радни однос: од тренутка када је потврђен као кандидат за јавну дужност за коју се избор врши директно или индиректно у било којем законодавном органу власти и на било којем нивоу власти, од тренутка када је именован на дужност у било којему извршном органу власти на било којем нивоу власти.

б) Отказ уговора о раду

Послодавац може отказати уговор о раду запосленом уз прописани отказни рок у случају престанка потребе за обављањем одређеног посла због економских, техничких или организационих разлога; или када запослени није у могућности да извршава своје обавезе из уговора о раду. Отказ због настанка ових околности могућ је само ако послодавац, имајући у виду величину, капацитет и економску ситуацију послодавца и радне способности запосленог, не може запосленог распоредити на друго радно мјесто или га не може образовати, односно оспособити за рад на другим пословима.

Послодавац може отказати уговор о раду запосленом без обавезе поштовања отказног рока у случају када је запослени одговоран за тежи преступ, или за тежу повреду службене дужности, односно ако су испуњени услови из члана 95. став 4. овог закона, или повреду радних обавеза из уговора о раду, које су такве природе да не би било оправдано очекивати од запосленог да настави радни однос. Уговор о раду не може се отказати запосленом без претходног писменог упозорења. Писмено упозорење


86

запосленом садржи опис преступа или повреде радне обавезе за које се запослени сматра одговорним и изјаву о намјери да се откаже уговор о раду без давања предвиђеног отказног рока у случају да се такав преступ или повреда радне обавезе из уговора о раду понови. Колективним уговором или правилником о раду могу се утврдити врсте преступа или повреда радних наведених обавеза.

Запослени може отказати уговор о раду без давања предвиђеног отказног рока у случају да је послодавац одговоран за преступ или повреду обавеза из уговора о раду, а који су такве природе да не би било оправдано очекивати од запосленог да настави радни однос код послодавца. У овом случају отказивања уговора о раду запослени има сва права у складу са законом, као да је уговор незаконито отказао послодавац. Уговор о раду, у случају из чл. 72. и 73. овог закона, може се отказати у року од 15 дана од дана сазнања за чињеницу због које се даје отказ, односно од дана пријема претходног писменог упозорења. Ако послодавац отказује уговор о раду због понашања или рада запосленог, обавезан је да омогући запосленом да изнесе своју одбрану. У случају отказивања уговора о раду у смислу члана 72. ст. 1. и 2. овог закона, послодавац је дужан да, у случају спора пред Судом БиХ, докаже постојање разлога за отказ.

ц) Форма и трајање отказног рока

Отказ се даје у писаној форми, а може га дати послодавац и запослени. Послодавац је обавезан да у писаној форми образложи отказ запосленом. Отказ се доставља запосленом, односно послодавцу којем се отказује.

Отказни рок не може бити краћи од 15 дана у случају да запослени отказује уговор о раду, нити краћи од 30 дана у случају да послодавац отказује уговор о раду. Отказни рок почиње тећи од дана уручења отказа запосленом, односно послодавцу. Актом послодавца може се утврдити дуже трајање отказног рока. У случају да је запослени затечен у вршењу кривичног дјела, послодавац му може одмах отказати уговор о раду.

Ако запослени, на захтјев послодавца, престане да ради прије истека прописаног отказног рока, послодавац је обавезан да му исплати накнаду плате и призна сва остала права као да је радио до истека отказног рока. Ако Суд БиХ утврди да је отказ незаконит, може послодавца обавезати да: врати запосленог на посао, на његов захтјев, на послове на којима је радио или друге одговарајуће послове и исплати му накнаду плате у висини плате коју би запослени остварио да је радио и надокнади му штету; или исплати запосленом: накнаду плате у висини плате коју би запослени остварио да је радио; накнаду на име претрпљене штете; отпремнину на коју запослени има право у складу са актом послодавца или уговором о раду; друге накнаде на које запослени има право у складу са актом послодавца, или уговором о раду. Запослени који оспорава отказивање уговора о раду може тражити да Суд БиХ донесе привремену мјеру о његовом враћању на рад, до окончања судског спора.

д) Отказ са понудом измијењеног уговора о раду

Одредбе овог закона које се односе на отказ примјењују се и у случају када

послодавац откаже уговор и истовремено понуди запосленом склапање уговора о раду под измијењеним условима. Ако запослени прихвати ову понуду послодавца, задржава право да пред Судом БиХ оспорава допуштеност такве измјене уговора. 15. Права и обавезе из радног односа запослених


87

а) Одлучивање о правима и обавезама из радног односа Запослени има сва права и обавезе из радног односа утврђене овим законом,

одлуком Савјета министара БиХ, колективним уговором, правилником или другим актом послодавца или колективним уговором, у складу са законом. О правима и обавезама запослених одлучује послодавац или друго овлашћено лице, односно орган, у складу са законом и актима послодавца.

б) Заштита права из радног односа

Запослени који сматра да му је послодавац повриједио неко право из радног

односа може захтијевати од послодавца остваривање тог права. Послодавац је обавезан да ријеши захтјев писмено, у року од 30 дана од дана када је захтјев поднесен. Подношење захтјева не спречава запосленог да тражи заштиту повријеђеног права пред Судом БиХ. Запослени може поднијети тужбу пред Судом БиХ због повреде права из радног односа, као и у случају ако послодавац није ријешио захтјев у року. Застарјелост наступа у року од једне године од дана достављања одлуке којом је повријеђено његово право, односно од дана сазнања за повреду права из радног односа.

Рјешавање насталог радног спора странке у спору могу споразумно повјерити арбитражи. Законом, актом послодавца, односно споразумом уређује се састав, поступак и друга питања значајна за рад арбитраже.

У случају промјене послодавца или његове правне позиције, уговори о раду преносе се на новог послодавца, уз сагласност запосленог. Нови послодавац и запослени могу отказати уговор на начин и у роковима утврђеним овим законом, актом послодавца или уговором о раду закљученим са претходним послодавцем.

Апсолутна застарјелост потраживања из радног односа је три године од дана настанка потраживања. 16. Стављање запосленог на располагање

Запослени може бити стављен на располагање у случају укидања послодавца

или у случају када се правилником послодавца, из било којих разлога, укине радно мјесто и у другим случајевима одређеним законом. Ако други послодавац преузима послове укинутог послодавца, преузима запослене од укинутог послодавца са даном доношења одлуке о укидању и распоређује их на радна мјеста која одговарају њиховој стручној спреми. Ако је правилником послодавца укинуто радно мјесто, запослени који је радио на том радном мјесту, без јавног огласа, поставља се на друго упражњено радно мјесто које одговара његовој стручној спреми код другог послодавца на истом нивоу.

Запослени који не буде постављен на друго радно мјесто ставља се на располагање на вријеме од: два мјесеца, до навршених 15 година радног стажа; четири мјесеца, до навршених од 15 до 25 година раднога стажа; шест мјесеци, преко навршених 25 година радног стажа. Одлуку о стављању запосленог на располагање доноси послодавац. За вријеме трајања располагања, запослени има право на плату у висини коју би остварио као да ради код послодавца. Ако запосленог на располагању не преузме други послодавац, или ако не буде распоређен на упражњено радно мјесто код другог послодавца, престаје му радни однос, уз отказни рок од 15 дана. Вријеме проведено на располагању и отказном року сматра се као вријеме проведено у радном односу.


88

17. Правилник о раду Послодавац доноси правилник о раду, којим се уређују плате, организација рада

и друга питања значајна за запосленог и послодавца, у складу са законом. О доношењу правилника о раду послодавац се консултује са синдикатом. Правилник се објављује на огласној табли послодавца. 18. Колективни уговор

Колективни уговор може се закључити за одређену дјелатност једног или више

послодаваца или удружења послодаваца. На страни запосленог приликом закључивања колективног уговора може бити синдикат, или више синдиката, а на страни послодавца може бити један или више послодаваца или удружење послодаваца. Ако је у преговарању и закључивању колективног уговора заступљено више синдиката, односно више послодаваца или удружења послодаваца, о закључивању колективног уговора могу преговарати само они синдикати, односно послодавци који имају пуномоћ од сваког појединачног синдиката, односно послодавца, у складу са њиховим статутом. Колективни уговор закључује се у писаној форми.

Колективним уговором уређују се права и обавезе странака које су га закључиле, те права и обавезе из радног односа, или у вези са радним односом, у складу са законом и другим прописима. Колективним уговором уређују се и правила о поступку колективног преговарања. Колективни уговор обавезујући је за странке које су га закључиле или које су му накнадно приступиле. Измјене и допуне колективног уговора обављају се на начин и по поступку утврђеном за његово доношење. Колективни уговор доставља се Савјету министара БиХ и Управном инспекторату. 19. Репрезентативни синдикат

Репрезентативни синдикат је синдикат регистрован на нивоу БиХ, или два и

више синдиката који заједнички наступају, чије чланство чини већина запослених једног послодавца у сједишту послодавца. Репрезентативни синдикат може заступати запослене једног или више послодаваца.

Савјет министара БиХ потврђује репрезентативни синдикат на предлог Министарства правде БиХ. Против потврде или одбијања потврде репрезентативног синдиката може се уложити жалба Суду БиХ.

Репрезентативни синдикат запослених, у складу са законом, има право да: буде консултован прије доношења општег акта који се тиче радног статуса и плата његових чланова; прати да ли послодавац поступа у складу са овим законом и другим прописом који се тиче радних односа; пријави сваку повреду прописа Управном инспекторату; помаже и заступа запосленог на његов захтјев у случајевима повреде његових права или дисциплинског поступка или поступка за накнаду штете. Права и обавезе, предлагање, избор, мандат и смјењивање представника синдиката и остало уређују се подзаконским актима. 20. Штрајк

Сваки репрезентативни синдикат, у складу са Законом о штрајку и другим

прописима који су на снази, има право да позове на штрајк и спроведе га с циљем заштите и остваривања економских и социјалних права и интереса запослених ако је: спорно питање упућено послодавцу; истекао рок од 15 дана од дана када је спорно


89

питање упућено послодавцу; до тога дана није ријешено спорно питање; послодавцу дато писмено обавјештење о почетку штрајка, најкасније 48 сати унапријед.

Изузетно од одредаба овог закона, запослени не може да учествује у штрајку ако се: ради о запосленом са којим је постигнут споразум да се спорно питање ријеши арбитражом или се ради о запосленом који је запослен у основним службама или служби одржавања. Послодавац одређује своје основне службе и службе одржавања након консултације са репрезентативним синдикатима.

Учествовањем у штрајку запослени не врши повреду службене дужности. Запослени не може бити стављен у неповољнији положај од других запослених због организовања или учествовања у штрајку. Запослени не може бити ни на који начин присиљаван да учествује у штрајку. Ако се запослени понаша супротно члану 96. став 1. овог закона или ако за вријеме штрајка, организованог у складу са чланом 95. овог закона, намјерно или крајњом непажњом нанесе штету послодавцу, чини тежу повреду службене дужности и на основу тога му се може дати отказ уговора о раду без поштовања отказног рока, у складу са овим законом, а послодавцу је дужан да надокнади проузроковану штету у цјелокупном износу. IV - НАДЗОР НАД ПРИМЈЕНОМ ПРОПИСА О РАДУ

Управни надзор и инспекцију над примјеном овог закона и прописа и аката

донесених на основу њега врши Управни инспекторат. Одлуке Управног инспектората доносе се самостално.

Запослени, послодавац или репрезентативни синдикат могу захтијевати управни надзор и инспекцију од Управног инспектората.

Управни инспекторат може: вршити преглед општих и појединачних аката, евиденцију и другу документацију; саслушати и узети изјаве запослених, послодавца или представника репрезентативног синдиката; извршити контролу радног мјеста и других просторија послодавца; узети узорке робе и других ствари ради анализе, експертизе и слично; предузети и друге мјере и радње предвиђене законом. Управни инспекторат сачињава записник о извршеном прегледу, и на основу њега доноси рјешење. Против рјешења Управног инспектората послодавац и запослени могу уложити жалбу Министарству правде БиХ у року од 15 дана од пријема рјешења. Одлука Министарства је коначна и обавезујућа, али се против ње може поднијети тужба Управном одјељењу Суда БиХ.

Управни инспекторат обавијестиће послодавца и запосленог о свакој повреди прописа донесених на основу овог закона. Управни инспекторат може дати послодавцу и запосленику препоруке за исправљање повреде из овог закона. Ако послодавац или запослени не исправи повреду, Управни инспекторат има право да покрене судски поступак код Управног одјељења Суда БиХ, или надлежне институције или органа. V - КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ

Ако законом није другачије прописано, новчаном казном у износу од 600 КМ до

1.500 КМ казниће се послодавац за прекршај ако: ставља у неповољнији положај од запосленог лице које тражи запослење код послодавца (члан 6); прими у радни однос лице супротно утврђеној процедури или општим и посебним условима и ограничењима (чл. 8, 10. и 11); закључи уговор о раду који не садржи податке прописане чланом 12. овог закона; упути запосленог на рад у иностранство без прописаних услова (члан 13); од запосленог тражи податке који нису у директној вези са радним односом (члан 14); поступа супротно члану 15. овог закона; закључи уговор о раду са запосленим у којем


90

је пуно радно вријеме уговорено у трајању дужем од 40 сати недјељно (члан 19); уведе прековремени рад када то није дозвољено, или не обавијести надлежни орган о увођењу прековременог рада (члан 21); запосленом не омогући право коришћења годишњег одмора, или му плати накнаду на име неискоришћеног годишњег одмора (члан 29); не поштује утврђена права жене за вријеме трудноће и породиљског одсуства (чл. од 34. до 43); откаже запосленом уговор о раду супротно члану 44. овог закона; не врати запосленог на послове на којима је радио прије наступања неспособности за рад или на друге одговарајуће послове (члан 45. став 2); запосленом не понуди друге послове (члан 46. став 1); откаже уговор о раду запосленом супротно члану 47. овог закона; поступи супротно члану 52. овог закона; закључи уговор о раду са приправником на период дужи од једне године (члан 54); уговор о волонтерском раду не закључи у писаној форми (члан 55); донесе одлуку о престанку радног односа запосленог супротно чл. 71. и 88; не омогући запосленом да изнесе своју одбрану (члан 76); не уручи отказ запосленом у писаној форми (члан 78); запосленом откаже уговор о раду без прописаног отказног рока (члан 79); не испуни обавезе према запосленом из члана 80. став 1. овог закона; запосленом онемогући право на штрајк (члан 95); запосленог стави у неповољнији положај због организовања или учествовања у штрајку (члан 97. став 2).

Ако законом није другачије прописано, новчаном казном у износу од 300 КМ до 800 КМ казниће се одговорно лице код послодавца ако учини ове прекршаје. VI - ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

У року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона: сви послодавци дужни

су да обезбиједе да се њиховим правилницима не утврђују неповољнији услови под којим се заснива радни однос од услова предвиђених овим законом; сви послодавци који нису набројани у члану 4. Закона о државној служби у институцијама БиХ дужни су да у својим правилницима утврде радна мјеста на којима ће запослити запослене. У року од 90 од дана ступања на снагу овог закона: сваки послодавац дужан је да понуди запосленом закључивање уговора о раду под условима који не могу бити неповољнији од услова под којима је радни однос заснован, осим ако одредбама овог закона нека питања нису другачије уређена; сви послодавци који нису набројани у члану 4. Закона о државној служби у институцијама БиХ нарочито ће понудити уговор на неодређено вријеме запосленом који се налази на радном мјесту на одређено вријеме, у складу са овим законом, запосленом који се налази на радном мјесту, а тренутно је запослен по уговору о раду на одређено вријеме, а ако је такав запослени у непрекидном радном односу по уговору о раду на одређено вријеме који траје дуже од двије године код послодавца, послодавац ће му понудити уговор о раду на неодређено вријеме, у складу са овим законом, запосленом који се налази на радном мјесту, а тренутно обавља послове по уговору о обављању повремених и привремених послова у непрекидном трајању дуже од двије године код послодавца, послодавац ће му понудити уговор о раду на неодређено вријеме. На раднике који обављају послове према уговору о пружању услуга овај закон неће имати утицаја. Ако запослени не прихвати понуду послодавца да закључи уговор о раду, престаје му радни однос у року од 30 дана од дана достављања уговора о раду на закључивање. Запосленима који се појављују као вишак отказује се уговор о раду у складу са одредбама овог закона. Ако запослени прихвати понуду послодавца, а сматра да уговор који му је понудио послодавац није у складу са овим законом, може пред Судом БиХ оспорити ваљаност понуде послодавца у року од 30 дана од дана прихватања понуде.


91

Док се здравствена заштита запослених не уреди законима БиХ, закони и други прописи Федерације БиХ, Републике Српске и Брчко Дистрикта БиХ којима је прописана социјална заштита запослених примјењују се и на запослене код послодавца на које се односи овај закон, према мјесту пребивалишта запослених. Друга питања која су у вези са радним односом и уговором о раду (радна књижица и остало), а која нису регулисана овим законом, Министарство ће уредити подзаконским актом.

Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о основним правима из радног односа ("Службени лист РБиХ", број 2/92 и 13/94), Закон о радним односима ("Службени лист СРБиХ", број 20/90), те сви подзаконски акти донесени на основу наведених закона. Б. ЗАКОН О ДРЖАВНОЈ СЛУЖБИ У ИНСТИТУЦИЈАМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ I - ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Законом о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине („Службени

гласник БиХ“, бр. 19/2002, 35/2003, 4/2004, 17/2004, 26/2004, 37/2004, 48/2005 и 02/2006) уређује се правни статус државних службеника у институцијама БиХ. Државни службеник је лице постављено управним актом на радно мјесто у државној служби, у складу са законом.

Запошљавање и унапређење професионалне каријере државног службеника заснива се на јавном конкурсу и професионалној способности. Структура државних службеника у државној служби оквирно одражава националну структуру становништва БиХ према посљедњем попису становништва. Национална припадност државног службеника заснива се на добровољном изјашњавању у складу са овим законом.

Државна служба обезбјеђује поштовање и примјену сљедећих принципа: законитости; транспарентности и јавности; одговорности; ефикасности и економичности; професионалне непристрасности.

Чланови Парламентарне скупштине БиХ, чланови Предсједништва БиХ, Савјета министара БиХ, министри и замјеници министара, чланови Сталног комитета за војна питања, судије Уставнога суда БиХ, судије Суда БиХ, Омбудсмен БиХ, главни тужилац, замјеници главног тужиоца и тужиоци БиХ, правобранилац и замјеници правобранилаца БиХ, чланови Високог судског и тужилачког савјета БиХ, чланови Централне изборне комисије БиХ, професионална војна лица у институцијама БиХ, гувернер и вицегувернери Централне банке БиХ, генерални ревизор и замјеници генералног ревизора Канцеларије за ревизију финансијског пословања институција БиХ нису државни службеници и њихов правни статус уређује се другим прописима. Секретари домова Парламентарне скупштине БиХ, секретар Заједничке службе Парламентарне скупштине БиХ, лица запослена као савјетници чланова Парламентарне скупштине БиХ, чланова Предсједништва БиХ, предсједавајућег Савјета министара БиХ, министара и замјеника министара, гувернера и вицегувернера Централне банке БиХ нису државни службеници. На секретаре домова и секретара Заједничке службе Парламентарне скупштине БиХ примјењују се чланови закона: 14, 15.1.ф) и г), 18, 22. ст. л, 42.а), 44. и 45.

На савјетнике се примјењују чланови закона: 14.2.а), 14.5, 15.1.ф), 18, 22, 43., 44. и 45.

Овај закон примјењује се на државне службенике, дипломатске и конзуларне службе, Државне агенције за истраге и заштиту и Државне граничне службе. Изузев одредаба из чланова 1, 2. и 3. овог закона, Савјет министара БиХ може одлуком, уз


92

претходно прибављено мишљење Агенције за државну службу БиХ (у даљем тексту: Агенција), утврдити да се у односу на поједине одредбе овог закона другачије регулишу питања која се односе на дипломатско-конзуларну службу. Овај закон не примјењује се на лица запослена у Централној банци БиХ и у Канцеларији омбудсмена за људска права БиХ. Овај закон се не примјењује на полицијске службенике дефинисане Законом о полицијским службеницима Босне и Херцеговине. II - РАДНА МЈЕСТА У ДРЖАВНОЈ СЛУЖБИ

Државни службеник поставља се на једно од сљедећих радних мјеста:

руководећи државни службеници (секретар и секретар са посебним задатком; помоћник министра, помоћник директора и главни инспектор) и остали државни службеници: (шеф унутрашње организационе јединице; стручни савјетник; виши стручни сарадник; стручни сарадник). Категорије у оквиру ових радних мјеста одлуком утврђује Савјет министара БиХ.

Секретар обавља послове руководног карактера и координира радом сектора. Одговоран је за коришћење финансијских, материјалних и људских потенцијала додијељених одређеној институцији. Секретар за свој рад и управљање одговара руководиоцу институције. Секретар са посебним задатком обавља послове руководног карактера и одговоран је за обављање посебних задатака утврђених одлуком Савјета министара БиХ или другим прописима. На секретара са посебним задатком примјењују се исти услови као и за секретара, осим ако овим законом није другачије утврђено. Секретар са посебним задатком за свој рад и управљање одговара Савјету министара БиХ. Помоћник министра, помоћник директора и главни инспектор обављају послове руководног карактера унутар основне организационе јединице, односно сектора и одговорни су за коришћење финансијских, материјалних и људских потенцијала додијељених основној организационој јединици. Помоћник директора руководи одређеном области рада или одређеном организационом јединицом и обавља друге послове из одређене области које му одреди директор. Главни инспектор непосредно организује и руководи радом инспектората у одређеној области инспекцијског надзора. За свој рад и управљање помоћник министра, помоћник директора и главни инспектор одговарају руководиоцу институције.

Шеф унутрашње организационе јединице обавља сложеније послове и одговоран је за коришћење финансијских, материјалних и људских потенцијала додијељених унутрашњој организационој јединици. Шеф унутрашње организационе јединице за свој рад и управљање одговара помоћнику министра, односно секретару ако у тој институцији нема помоћника министра.

Стручни савјетник је државни службеник чија дужност подразумијева одговорност, висок степен стручности и независности у одређеним областима рада у оквиру организационе јединице. Стручни савјетник подноси извјештај руководиоцу организационе јединице.

Виши стручни сарадник обавља одговорне послове у одређеној организационој јединици. Виши стручни сарадник подноси извјештај руководиоцу организационе јединице.

Стручни сарадник је специјализован за одређену област рада. Стручни сарадник подноси извјештај руководиоцу организационе јединице. III - ДУЖНОСТИ И ПРАВА ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА


93

Државни службеник извршава задатке предвиђене описом радног мјеста и примјењује и обезбјеђује поштовање уставноправног поретка и закона у БиХ. Ако државни службеник прими наредбу за коју се претпоставља да је незаконита, поступа на сљедећи начин:

a) скреће пажњу издаваоцу наредбе на њену незаконитост; b) ако издавалац наредбе понови наредбу, државни службеник ће затражити

писмену потврду у којој се наводи идентитет издаваоца наредбе и њен прецизан садржај;

c) ако је наредба потврђена, државни службеник извјештава о наредби непосредно надређеног издаваоца наредбе и принуђен је да је изврши, осим ако наредба не представља кривично дјело. У том случају, државни службеник одбија да је изврши и пријављује случај надлежном органу. Државни службеник је непристрасан, те нарочито:

a) избјегава активности или пропусте у вршењу своје професионалне дужности које крше или су неспојиве са дужностима утврђеним овим законом и уздржава се од јавног испољавања својих политичких увјерења;

b) не тражи и не прихвата за себе или своје сроднике било какву добит, бенефицију, накнаду у новцу, услугама и слично, осим оних дозвољених овим законом.

Државни службеник се у вршењу својих дужности руководи општим интересом, те нарочито:

a) служи и помаже јавности; b) пружа јавности, заинтересованим странама и јавним институцијама

информације затражене у складу са Законом о слободи приступа информацијама у БиХ.

Државни службеник не смије заузимати некретнину у власништву избјеглице или расељеног лица нити заузимати стан за који је избјеглица или расељено лице поднијело захтјев за поврат станарског права, нити заузимати стан који би требало да буде под управом општинског органа управе задуженог за стамбена питања или одговорног тијела Министарства за избјеглице и расељена лица Републике Српске за коришћење у сврху алтернативног смјештаја. Државни службеник испуњава и друге дужности утврђене овим законом.

Државни службеник има право: a) на стални радни однос до стицања услова за пензију, осим ако овим законом

није другачије утврђено; b) на одсуство утврђено законом, као и на наставак рада на истом или сличном

радном мјесту послије истека одсуства; c) да буде награђен на основу задатака и резултата рада како је утврђено у

Глави V овог закона; d) на плату и накнаду на начин утврђен у Глави V овог закона; e) на подршку и помоћ у стручном образовању и професионалном

усавршавању ради напредовања у каријери путем обуке и на друге начине; f) на заштиту свог физичког и моралног интегритета од државе током

обављања службених дужности; g) да се надређени према њему односе поштујући његово људско достојанство; h) да оснује или се учлани, али не и да буде обавезан да се учлани у синдикат

или професионалну удружење у складу са законом; i) да штрајкује у складу са законом. Државни службеник има право на поштен и праведан третман у свим аспектима

кадровске политике, без обзира на националност, социјално поријекло, ентитетско


94

држављанство, пребивалиште, религију, политичка и друга увјерења, пол, расу, рођење, брачни статус, старосну доб, имовинско стање, хендикепираност или други статус. Државни службеник након постављења ослобађа се свих војних обавеза предвиђених законом.

Државни службеник не смије обављати дужност, дјелатност или бити на положају који доводи до сукоба интереса са његовим службеним дужностима, а нарочито:

a) државни службеник не смије обављати додатну дјелатност за коју се плаћа накнада, осим у случају када је то одобрио министар или руководилац институције. Подзаконски акти прописују случајеве у којима се може дати овакво одобрење;

b) државни службеник који је разријешен дужности у року од двије године од дана разрјешења са дужности не може се запослити код послодавца којем је био редовни надређени, односно не може се запослити у фирми над чијим је радом спроводио редовни надзор. Он такође не смије примати било какву накнаду од тог послодавца или фирме у року од двије године од дана разрјешења са дужности;

c) са изузетком руководећег државног службеника, сматраће се да је државни службеник у одсуству из државне службе од тренутка када је потврђена његова кандидатура за јавну дужност на коју се бира директно или индиректно, или од тренутка када је именован на положај у било којем законодавном или извршном органу на било којем нивоу власти у БиХ. У том случају, руководећи државни службеник подноси оставку на мјесто у државној служби;

d) државни службеник из члана 16. став 1. тачка ц), са изузетком руководећих државних службеника, враћа се на исто или слично радно мјесто најкасније у року од мјесец дана од наступања сљедећих случајева: неуспјеха на изборима, завршетка мандата и престанка функције у законодавном или извршном органу на било којем нивоу власти у БиХ;

e) државни службеник не може бити члан управних и других одбора политичких партија и не смије слиједити инструкције политичких партија.

У складу са овим законом, приликом постављења на мјесто државног службеника, државни службеник предочиће све информације о имовини коју на располагању имају он или чланови његове уже породице као и о дјелатностима и дужностима које обављају државни службеник и чланови његове уже породице. Сви подаци чувају се у евиденцији Регистра државне службе у складу са прописима о заштити података који су на снази у БиХ.

Секретар са посебним задатком који је претходно имао статус државног службеника враћа се на исто или слично радно мјесто у случају:

a) неправилног постављења; b) незадовољавајућег пробног рада; c) завршетка посебног задатка; d) добровољне оставке са положаја. Секретари домова, секретару Заједничке службе и савјетнику не гарантује се

сигурност уживања позиције: a) секретари домова, секретар Заједничке службе и савјетник могу бити

разријешени дужности у било које вријеме од органа који их је именовао, на предлог овлашћеног предлагача;

b) мандат секретара домова и секретара Заједничке службе не може бити дужи од мандата сазива Парламентарне скупштине БиХ, с тим што иста лица могу


95

бити поново бирана на исту дужност, а њихова права и обавезе уређују се актом о организацији Секретара Парламентарне скупштине БиХ;

c) мандат савјетника не може бити дужи од мандата лица које савјетује; d) именовање секретара домова, секретара Заједничке службе и савјетника не

може се преиначити у позицију државног службеника са сигурношћу уживања позиције.

Ако државни службеник, са изузетком руководећег државног службеника, буде именован на позицију секретара дома, секретара Заједничке службе и савјетника сматраће се да је у одсуству од тренутка када је именован. У том случају руководећи државни службеник подноси оставку на мјесто у државној служби. Државни службеник из члана 18. став 2, са изузетком руководећих државних службеника, враћа се на исто или слично радно мјесто најкасније у року од мјесец дана од када престаје његово именовање. Секретар дома, секретар Заједничке службе и савјетник дају оставку од тренутка када је потврђена њихова кандидатура за изборни положај или од тренутка када су именовани на положај у било којем законодавном или извршном органу на било којем нивоу власти у БиХ. Подзаконски акти одређују специфичне случајеве неспојивости са радним мјестом секретара дома, секретара Заједничке службе и савјетника. IV - УПРАЖЊЕНА РАДНА МЈЕСТА, ПРЕМЈЕШТАЈ, ЗАПОШЉАВАЊЕ, ОЦЈЕНА РАДА, УНАПРЕЂЕЊЕ

Ако у институцији постоји упражњено мјесто државног службеника,

институција прво интерно оглашава то радно мјесто. Институција разматра да ли се то радно мјесто може попунити интерним премјештајем државног службеника запосленог на сличном радном мјесту у институцији. Ако овакав интерни премјештај није могућ, Агенција покушава попунити упражњено радно мјесто екстерним премјештајем прекобројног службеника који је на сличном положају у другој институцији. Ако овакав екстерни премјештај није могућ, упражњено мјесто оглашава се путем јавног конкурса који се спроводи у складу са овим законом.

У случају када је основана нова институција БиХ на основу преноса надлежности са ентитета на БиХ или када БиХ, у складу са Уставом БиХ, преузме надлежности које су до тада обављали ентитети, упражњено мјесто се може попунити интерним или екстерним премјештајем државног службеника из одговарајућег органа државне службе/управе ентитета у ту институцију БиХ или отвореним јавним конкурсом.

Агенција оглашава упражњено мјесто. Интерни оглас објављује се најмање осам дана прије крајњег рока за пријаве у институцији у којој се упражњено мјесто појавило. Интерни оглас садржи:

a) опис упражњеног радног мјеста; b) опис врсте конкурса; c) попис најважнијих области конкурса; d) списак потребних докумената, рок и мјесто њиховог подношења; e) посебне академске и професионалне услове за радно мјесто које се

попуњава; f) друге услове који се могу сматрати примјереним за одговарајуће радно

мјесто. Агенција оглашава упражњено мјесто. Јавни оглас објављује се у три домаћа

средства јавног информисања која су доступна на цијелој територији БиХ и на службеној интернет страници Агенције. У тексту јавног огласа назначава се крајњи рок


96

пријаве, који не може бити краћи од 21 дана од дана упућивања текста огласа институцији. Институција је обавезна да објави оглас у дневним листовима у року не дужем од седам дана од дана пријема текста огласа од Агенције. Јавни оглас садржи опште услове за постављење државног службеника те услове наведене у овом закону.

Да би било постављено на мјесто државног службеника, лице мора испуњавати сљедеће опште услове:

a) да је држављанин БиХ; b) да је старије од 18 година; c) да има универзитетску диплому и друге образовне или академске

квалификације најмање ВИИ степена стручне спреме; d) да је здравствено способно за обављање одређених послова предвиђених за

ово радно мјесто овом позицијом; e) да је регулисало војну обавезу у складу са законом; f) да није отпуштено из државне службе као резултат дисциплинске мјере на

било којем нивоу власти у БиХ у року од три године прије дана објављивања упражњеног радног мјеста;

g) да има увјерење да се против њега не води кривични поступак; h) да није обухваћено одредбом члана IX 1. Устава БиХ.

Изузетно од ових услова, државни службеници раније постављени на радно мјесто стручног сарадника могу бити лица са завршеном вишом стручном спремом (ВИ степен) у периоду не дужем од четири године од ступања на снагу овог закона.

Приликом спровођења јавног конкурса, Агенција обезбјеђује да се код избора државног службеника неће вршити дискриминација.

Агенција именује посебне комисије за избор које су независне и непристрасне у спровођењу јавног конкурса. На начин утврђен подзаконским актима, комисију за избор чини пет чланова, од којих су два члана државни службеници из институције на коју се јавни конкурс односи и који имају академско и професионално искуство у областима обухваћеним процесом јавног конкурса, док се остала три члана именују са листе експерата коју утврди Агенција. Комисије за избор бирају предсједавајућег међу својим члановима и усвајају пословник о раду већином гласова свих чланова.

Ако постоји сукоб интереса који се односи на члана комисије за избор, тај члан даје оставку на чланство у комисији. Сваки пријављени кандидат може тражити и добити од Агенције имена чланова комисије за избор. Сваки пријављени кандидат може од Одбора државне службе за жалбе (у даљем тексту: Одбор) затражити изузеће било којег члана и комисије за избор на основу:

a) сукоба интереса; b) очигледног ризика од предрасуда и пристрасности; c) недостатка неопходног искуства.

Процес запошљавања неће се обуставити током испитивања навода за изузеће члана комисије за избор. У случају да Одбор или надлежни суд то затраже, цјелокупни процес пријема кандидата биће проглашен неважећим. У том случају, Агенција поново организује поступак јавног конкурса, у складу са овим законом.

Агенција утврђује карактер и садржај јавног конкурса. Јавни конкурс садржи: a) јавни испит; b) стручни испит.

Савјет министара БиХ, на предлог Агенције, подзаконским актом утврђује начин и програм полагања испита.

Комисија за избор провјерава и бира кандидате на основу професионалних способности процијењених путем јавног конкурса који је идентичан за све кандидате који се пријављују за исто радно мјесто. Такав јавни конкурс одржава се најмање 30


97

дана након крајњег рока за пријаве. Подзаконски акти одређују систем додјеле бодова за сваког кандидата у складу са законом. Агенција објављује резултате јавног конкурса и писмено обавјештава све кандидате о резултатима које су постигли, у складу са овим законом.

Државног службеника поставља Агенција у складу са резултатом који је кандидат постигао у изборном процесу. Руководеће државне службенике именује надлежна институција, по претходно прибављеном мишљењу Агенције, са листе успјешних кандидата који су прошли јавни конкурс. Ако се не изврши именовање у року од 30 дана од дана њиховог пријема, ако посебним прописом није одређен краћи рок, Агенција ће по службеној дужности поставити, односно именовати најуспјешнијег кандидата Резервна листа успјешних кандидата чува се до истека пробног рада постављеног државног службеника. Постављање се врши управним актом објављеним у "Службеном гласнику БиХ". Прије преузимања дужности, постављени државни службеник прима писмени опис свог радног мјеста и опис услова службе. Акт о постављењу садржи:

a) име и презиме државног службеника; b) назив институције у којој је државни службеник постављен; c) назив радног мјеста и платни разред.

Постављени државни службеник преузима дужност полагањем заклетве вјерности. Текст заклетве утврђује Агенција. Потписани текст заклетве саставни је дио личног досијеа државног службеника.

Након преузимања дужности, државни службеник пролази период пробног рада. Период пробног рада државног службеника обухвата период увођења у посао и период обављања дужности и укупно траје дванаест мјесеци, осим ако овим законом није другачије утврђено. Непосредно надређени државни службеник одређује се као супервизор одговоран за давање оцјене рада на крају пробног периода. Оцјењивање пробног рада секретара и помоћника министра врши министар и замјеник министра. Ако је оцјена рада:

a) задовољавајућа, институција потврђује постављење државног службеника; b) незадовољавајућа, институција разрјешава дужности државног службеника,

који тиме губи свој статус без примања накнаде због отпуштања. Разријешени државни службеник има право да затражити од Одбора преиспитивање свог предмета.

Државном службенику може се продужити пробни рад у трајању до шест мјесеци у складу са основаним захтјевом поднесеним институцији. Ако је државни службеник разријешен дужности или из било којег законског разлога, сљедећи успјешни кандидат са резервне листе поставља се на упражњено радно мјесто државног службеника.

Оцјена рада државног службеника подразумијева надзор и оцјену његовог вршења дужности утврђених радним мјестом за вријеме трајања службе. Државни службеник равноправно сарађује током датог периода са њему директно надређеним. Оцјену рада руководећих државних службеника утврђује руководилац институције. Оцјену рада секретара и помоћника министра у Савјету министара БиХ утврђују министар и замјеник министра на предлог органа надлежног за постављење. Оцјену рада секретара са посебним задатком у Савјету министара БиХ утврђује Савјет министара БиХ на предлог органа надлежног за постављење. Директно надређени оцјењује рад свих државних службеника најмање сваких дванаест мјесеци уз потврду руководиоца институције, а ако институција има само руководиоца, онда он доноси оцјену. Оцјена рада заснива се на резултатима постигнутим у реализацији послова предвиђених описом радног мјеста и циљевима које за дати период утврди директно


98

надређени. Резултати оцјене рада узимају се у обзир приликом унапређења и интерних премјештаја. Сви државни службеници:

a) имају несметан приступ оцјенама свог рада које се налазе у личном досијеу; b) имају могућност да у одговарајућем временском року приложе писмене

информације уз оцјену свог рада и могућност преиспитивања свог предмета од Одбора.

Ако је оцјена рада негативна, државни службеник, ради побољшања ситуације, пролази посебан програм који уз консултације с њим одреди његов директно надређени. Ако су двије узастопне оцјене рада негативне, Агенција, по прибављеном мишљењу надлежне институције, разрјешава дужности државног службеника. Ако су двије узастопне оцјене рада негативне за руководеће државне службенике, надлежна институција разрјешава их по прибављеном мишљењу Агенције. Државни службеник може од Одбора тражити преиспитивање разрјешења.

Унапређење државног службеника на више радно мјесто у истој или у другој институцији БиХ обавља се искључиво путем јавног конкурса. Унапређење државног службеника у вишу категорију заснива се на позитивној оцјени рада и о њему одлучује орган надлежан за његово постављење.

Интерни премјештај са радног мјеста државног службеника на слично радно мјесто у истој институцији може бити добровољан или наметнут државном службенику у складу са објективно утврђеним потребама државне службе. За добровољни премјештај неопходно је постојање упражњеног радног мјеста. Ово упражњено радно мјесто попуњава се интерним оглашавањем и на основу одговарајућих заслуга државног службеника који се пријавио за радно мјесто. Ако премјештај подразумијева и промјену пребивалишта, државни службеник има право на одговарајућу накнаду. Агенција правилником прописује услове и начин обављања интерних и екстерних премјештаја државних службеника, уз претходно прибављену сагласност Савјета министара БиХ.

У случају када је основана нова институција на основу преноса или преузимања надлежности, институција БиХ одлучиће да ли ће се радно мјесто попунити интерним или екстерним премјештајем државног службеника или отвореним јавним конкурсом. Институција БиХ може одлучити да спроведе било који од ових поступака истовремено или један за другим. Агенција спроводи сљедећи поступак: одмах оглашава упражњено радно мјесто односно мјеста на својој службеној интернет страници или на било који други начин који институција БиХ у којој је упражњено радно мјесто сматра прикладним, најмање осам дана прије крајњег рока за подношење пријава. Оглас за упражњено радно мјесто садржи податке наведене у закону, а у случају отвореног јавног конкурса, опште услове за постављење државног службеника. Агенција именује комисију за избор, која спроводи поступак избора кандидата за ново радно мјесто односно мјеста у наведеној институцији БиХ. Комисију за избор сачињава пет чланова. Два члана комисије су државни службеници из институције БиХ у коју се врши избор, а ако то није могуће, из других институција БиХ. Једног члана именује Агенција, а Агенција за државну управу Републике Српске и Агенција за државну службу Федерације БиХ именују по једног члана. Комисија за избор доставља Агенцији листу кандидата који испуњавају услове за премјештај или постављење у институцију БиХ. Постављење државног службеника врши се на основу препоруке комисије за избор. Након тога изабрани државни службеници премјештају се или постављају у институцију БиХ и на њих се примјењују одредбе овог закона. Ако се поступком екстерног премјештаја не обезбиједи довољан број кандидата за премјештај у институцију БиХ, институција у коју се врши премјештај може одлучити да приступи распоређивању државних службеника умјесто оглашавања радног мјеста путем


99

отвореног јавног конкурса. Комисија за избор предлаже руководиоцу одговарајућег органа државне управе Републике Српске или органа државне службе Федерације БиХ листу државних службеника из одговарајућег органа државне службе/управе ентитета за распоређивање у институцију БиХ, у складу са законом ентитета. Приликом предлагања листе комисија за избор води рачуна о пословима и задацима свих државних службеника из одговарајућег органа државне службе/управе ентитета као и природи надлежности пренијетих на БиХ или надлежности које преузима БиХ, у складу са Уставом БиХ, које су до тада обављали ентитети. Агенција детаљније уређује поступак премјештаја или постављења државних службеника. Да би државни службеник могао бити изабран за премјештај или постављење мора испуњавати услове из овог закона и додатне услове утврђене правилником о унутрашњој организацији институције БиХ. Поступак унапређења не односи се на премјештај или распоређивање који се спроводе на основу овог дијела закона.

Прекобројност настаје искључиво као посљедица реорганизације или смањења обима послова институције. Агенција проглашава државног службеника прекобројним на предлог институција. Државни службеник који је проглашен прекобројним искључиво се распоређује на слично упражњено радно мјесто државног службеника у другој институцији:

a) ако је ово распоређивање немогуће, државном службенику који је проглашен прекобројним нуди се пријевремено пензионисање у складу са законом;

b) ако је пријевремено пензионисање немогуће, орган надлежан за постављење разрјешава дужности прекобројног државног службеника који може од Одбора затражити преиспитивање свог разрјешења у складу са чланом 63. овог закона;

c) државни службеник који је проглашен прекобројним има право на отпремнину у складу са чланом 42. овог закона те на накнаду за случај незапослености у складу са законом;

d) ако се огласи упражњено слично радно мјесто у року од годину дана од дана разрјешења са дужности, државни службеник има предност приликом поновног запослења у државној служби.

Сва радна мјеста секретара са посебним задатком објављују се на јавном конкурсу за запошљавање. Секретара са посебним задатком именује институција, на одређени временски период који није дужи од пет година. Најдужи период постављења на исто радно мјесто је десет година. Посебним задатком утврђују се дужности и циљеви које секретар треба да испуни. Садржај посебног задатка објављује се у "Службеном гласнику БиХ" у исто вријеме када и постављење секретара са посебним задатком. Реализација циљева дефинисаних његовим мандатом процјењује се кроз годишњу оцјену рада. Поновна додјела мандата заснива се на позитивној оцјени рада. Чланови 19, 31, 32. и 33. овог закона не односе се на секретара са посебним задатком. V - ПЛАТЕ И НАКНАДЕ

Државни службеник има право на плату која одговара радном мјесту државног

службеника. Полазна основа за обрачун плате за све државне службенике у институцијама је

иста и утврђује је Савјет министара БиХ. Државни службеници су сврстани у шест платних разреда: први платни разред су стручни сарадници, други платни разред су виши стручни сарадници, трећи платни разред су стручни савјетници, четврти платни разред су руководиоци организационих јединица, пети платни разред су помоћници


100

министара и шести платни разред су секретари и секретари са посебним задатком. Коефицијенте који се односе на платне разреде и унутар платних разреда утврђује Савјет министара БиХ.

Плата се одређује тако да се основа помножи са коефицијентом платног разреда и повећа за додатак ради унапређења те укупан износ повећа по основу радног стажа. Државни службеник који је унапријеђен има право на повећање плате у износу највише до 30% од висине плате утврђене за то радно мјесто. Савјет министара БиХ утврђује износе повећања плата. Плата се повећава за 0,5% за сваку започету годину радног стажа, а највише до 20%.

У случају да се у некој од институција не могу попунити радна мјеста државних службеника због немогућности обезбјеђивања кадрова, државним службеницима који привремено обављају тај посао повећава се плата до 50%, зависно од насталог повећања обима посла. Агенција даје мишљење да ли су у конкретном случају испуњени услови потребни за примјену ове одредбе. Државни службеник има право на накнаду плате до висине једне плате за вријеме годишњег одмора и плаћеног одсуства и за првих 30 дана одсуства са посла због болести или инвалидности.

Државни службеник има право на накнаду за: a) трошкове превоза на посао и са посла; b) исхрану за вријеме рада; c) регрес за годишњи одмор; d) случај смрти, тешке инвалидности или болести државног службеника или

члана уже породице; e) трошкове селидбе из мјеста сталног пребивалишта у мјесто гдје има

службени стан и назад; f) трошкове за образовање; g) јубиларне награде; h) отпремнину при одласку у пензију.

Руководећи државни службеници чије је мјесто пребивалишта удаљено више од 60 километара од мјеста обављања службених задужења имају право на накнаду трошкова одвојеног живота и смјештаја у мјесту рада. Државни службеници примљени у радни однос путем екстерног премјештаја, а чије је мјесто пребивалишта удаљено више од 60 километара од мјеста у које се премјештају ради вршења службених задужења имају право, у трајању од годину дана од дана премјештаја, на накнаду трошкова за одвојени живот и смјештај у мјесту рада. Висина накнаде утврђује се актом институције БиХ, односно Савјета министара БиХ ако га институција није донијела у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона.

Државни службеник има право на накнаду трошкова у вези са службеним путовањима као што су дневнице, трошкови превоза и слично. Савјет министара БиХ подзаконским актом утврђује врсту и висину ових трошкова.

У случају разрјешења са дужности насталог због прекобројности, разријешени државни службеник има право на отпремнину у висини износа шестомјесечне плате. Висина отпремнине повећава се на 12 мјесеци код државних службеника који имају најмање 15 година радног стажа. Плата секретара домова и секретара Заједничке службе Парламентарне скупштине БиХ утврђује се општим актом Парламентарне скупштине БиХ.

Плата и накнада савјетника веже се за плату и накнаду помоћника министра из петог платног разреда. Плате и накнаде утврђују се буџетом институција БиХ и међународних обавеза БиХ, који одобрава Парламентарна скупштина БиХ. VI - УСЛОВИ РАДА


101

На државног службеника примјењују се Закон о раду у институцијама БиХ и

други закони који регулишу права и обавезе из радних односа, осим ако овим законом није другачије утврђено.

Државни службеници од првог до трећег платног разреда имају право на годишњи одмор у трајању од најмање 20 радних дана и на плаћено одсуство од пет дана у једној календарској години. Државни службеници од четвртог до шестог платног разреда имају право на годишњи одмор у трајању од најмање 25 радних дана и на плаћено одсуство у трајању од пет дана у једној календарској години. Годишњи одмор за државне службенике у дужем трајању може се утврдити подзаконским актом.

Подзаконским актом утврђују се услови у складу са којим државни службеник може узети неплаћено одсуство, и када се дужност државног службеника може обављати са скраћеним радним временом.

Секретару са посебним задатком не дозвољава се рад са скраћеним радним временом.

Државни службеници обавезни су да се непрестано стручно образују и усавршавају. Државник службеник има право и обавезу да учествује на савјетовањима и другим облицима образовних активности. О учешћу државних службеника на савјетовањима и другим облицима образовних активности одлучује руководилац институције, односно лице одређено подзаконским актом, водећи при томе рачуна о подједнаком учешћу свих државних службеника. О учешћу државних службеника на савјетовањима и другим облицима образовних активности које организује Агенција, по претходно прибављеном мишљењу институције, коначну одлуку доноси Агенција. Учешће државних службеника на савјетовањима и другим облицима образовних активности право је и обавеза сваког државног службеника, које институција не може онемогућити, осим у оправданим случајевима везаним за тренутне обавезе институције. Планирање, услови, начин и поступак одређивања учешћа државних службеника на савјетовањима и другим начинима њиховог образовања које организује Агенција, као и одређивање посебних кредита за то, утврђују се одлуком Агенције. VII - ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА

Државном службенику престаје радни однос у државној служби у случајевима: a) добровољног иступања из државне службе; b) испуњавања законски прописане старосне доби за пензионисање; c) трајне неспособности за обављање његове радне дужности због здравственог

стања, под условом да државни службеник не може да буде премјештен на друго одговарајуће радно мјесто у државној служби;

d) губитка држављанства БиХ; e) стицања држављанства друге државе супротно Уставу БиХ и њеним

законима; f) прекобројности; g) истека периода на који је секретар са посебним задатком постављен, у

случајевима када секретар са посебним задатком није прије постављења био државни службеник;

h) одбијања полагања заклетве и/или потписивања текста заклетве; i) незадовољавајућег пробног периода; j) двије узастопно негативне оцјене рада; k) ако је осуђен за кривично дјело и због издржавања казне затвора мора

одсуствовати са рада у државној служби дуже од шест мјесеци;


102

l) на основу изречене дисциплинскее мјере престанка радног односа у државној служби.

Државног службеника разрјешава Агенција, по прибављеном мишљењу надлежне институције, са изузетком члана 50.1.и) овог закона. Руководеће државне службенике разрјешава орган надлежан за постављење уз прибављено мишљење Агенције, са изузетком члана 50.1.и) овог закона. Државни службеник у овим случајевима може тражити од Одбора преиспитивање одлуке о разрјешењу.

Државни службеник не остварује право на отпремнину ако изгуби свој статус, осим у случају из члана 50.1.б) и ф) овог закона.

Одбор ће поништити запошљавање и постављење државног службеника који је постављен супротно одредбама овог закона, што ће се детаљније уредити подзаконским актом. VIII - ДИСЦИПЛИНСКА ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВНОГ СЛУЖБЕНИКА

Државни службеник може се сматрати дисциплински одговорним због кршења

службених дужности утврђених овим законом, насталих као резултат његове кривице. Повреде службених дужности могу бити:

a) извршење радњи које представљају кривично дјело против службене дужности или друго кривично дјело, односно прекршај, којим се наноси штета угледу државне службе, што чини запосленика неподобним за рад у државној служби;

b) одавање државне, војне и службене тајне, односно повреда прописа о чувању тих тајни;

c) злоупотреба и прекорачење службених овлашћења; d) неизвршавање или несавјесно и немарно обављање повјерених послова и

задатака; e) одбијање извршења законитих наређења непосредно надређеног; f) бављење дјелатностима којима се онемогућава или отежава грађанима или

другим лицима да остварују своја права у поступцима пред органима државне службе;

g) бављење дјелатностима или радом који је у супротности са интересима државне службе;

h) проузроковање веће материјалне штете намјерно или из крајње непажње; i) неоправдан изостанак са посла; j) кршење правила радне дисциплине у државној служби; k) неблаговремено и неуредно извршење повјерених послова и задатака у

државној служби; l) непримјерено понашање према грађанима, сарадницима и другим лицима у

вршењу државне службе. Одговорност за извршење кривичних дјела и прекршаја не искључује дисциплинску одговорност државног службеника, под условом да такво дјело истовремено представља повреду дужности. Одлуком Савјета министара БиХ детаљније ће се уредити повреде службених дужности, дисциплинске мјере и дисциплински поступак

Државни службеници и запосленици институција имају право да против државног службеника за којег постоји претпоставка да је прекршио члан 54. овог закона, уз дискрецију, поднесу захтјев за дисциплински поступак институцији. Ова права припадају министру и замјенику министра. Приликом примања захтјева за дисциплински поступак против државног службеника, институција:


103

a) издаје, по пријему информације, писмену потврду лицу које је захтјев предало, а истовремено се писмена потврда шаље и Агенцији;

b) може прослиједити случај омбудсмену; (Омбудсмен сачињава извјештај и доставља га лицу које је захтјев предало, лицу против којег је захтјев предат и органу надлежном за постављање. Омбудсмен може дати препоруке и/или предложити мјере органу надлежном за постављење).

c) обезбјеђује лицу које је предало захтјев дискрецију поступка пред омбудсменом;

d) након спроведеног поступка изриче дисциплинске мјере писмене опомене или писмени укор, а у случају да сматра да повреда дужности државног службеника заслужује строжу мјеру, предмет ће прослиједити Агенцији, уз претходно прибављено мишљење органа надлежног за постављење.

Агенција је надлежна за утврђивање дисциплинске мјере за своје државне службенике и може изрећи дисциплинску мјеру. Ако извјештај омбудсмена не садржи задовољавајућу препоруку или ако институција или Агенција не донесе одговарајућу мјеру у случају државног службеника против којег је покренут захтјев за дисциплински поступак, државни службеник може тражити од Одбора и надлежног суда преиспитивање извјештаја и/или мјере, те:

a) имати приступ административном досијеу који се налази пред органом надлежним за постављење, Агенцијом и Одбором;

b) остварити право да буде саслушан и добије правног заступника пред органом надлежним за постављење, Агенцијом и Одбором.

Поступак за утврђивање дисциплинске одговорности државног службеника за повреде радних дужности спроводи се у складу са принципима кривичног поступка, ако овим законом није другачије одређено.

У случају да државни службеник учини повреду из члана 54. овог закона, могу се изрећи сљедеће дисциплинске мјере:

a) писмена опомена; b) писмени укор; c) суспензија права учешћа на јавним конкурсима у државној служби у периоду

од највише двије године; d) казнена суспензија са послова и плате током периода од два дана до 30 дана; e) деградирање на нижу категорију у оквиру радних мјеста; f) престанак радног односа у државној служби. У случају да се против државног службеника покрене кривични поступак на

основу истих чињеница које су разматране у дисциплинском поступку, сви покренути дисциплински поступци се суспендују, са изузетком члана 58. овог закона, док надлежни суд не донесе правоснажну пресуду у кривичном поступку. Ако државни службеник који је окривљен буде ослобођен:

a) враћа се на своје раније радно мјесто и његов лични досије не смије да садржава информације о кривичном поступку и/или превентивној суспензији у вези с тим поступком;

b) дисциплинске мјере не могу се предузети на основу истих чињеница по којима је државни службеник ослобођен.

Ако оптужба против државног службеника буде одбијена, дисциплински поступак може се покренути на основу истих чињеница. Ако државни службеник против којег је покренут кривични поступак буде проглашен кривим, институција се обавезује чињеницама које је утврдио надлежни суд.

Када се против државног службеника донесе наредба о спровођењу истраге за кривична дјела корупције или кривична дјела против службене и друге одговорне


104

дужности, или се државни службеник налази у притвору, институција у којој је државни службеник запослен одмах га суспендује. Када се покрене поступак у складу са чланом 57. овог закона, институција у којој је државни службеник запослен суспендоваће га у случајевима:

a) ако је против државног службеника покренут кривични поступак за кривично дјело за које се изриче казна затвора у трајању од најмање пет година ;

b) ако је државни службеник затечен у извршењу кривичног дјела за које се изриче казна затвора у трајању од најмање пет година;

c) ако постоје озбиљни разлози који указују на извршење кривичног дјела. За руководеће државне службенике суспензију изриче орган надлежан за постављење. У случају превентивне суспензије:

a) државни службеник који је суспендован прима пуни износ плате; b) дисциплински поступак суспендује се до доношења правоснажне пресуде

надлежног суда. IX - УПРАВЉАЊЕ ДРЖАВНОМ СЛУЖБОМ

Надлежна институција утврђује опште смјернице за вођење кадровске политике

у тој институцији и доноси подзаконске акте који произлазе из овог закона. Свака институција оснива јединицу која је задужена за имплементацију

одредаба овог закона (у даљем тексту: јединица). Јединица у институцији обезбјеђује управљање кадром институције и води досије за сваког државног службеника, те обезбјеђује да сваки државни службеник који обавља дужности у институцији има несметан приступ свом административном досијеу. Јединица институције усклађује активности институције и сарађује са Агенцијом. По претходном одобрењу руководиоца институције, орган надлежан за постављење подноси Агенцији годишњи извјештај о раду и план рада за наредну годину. У случају оснивања нове институције на нивоу БиХ, Савјет министара БиХ или друга одређена институција доставља Агенцији оперативни план кадровског попуњавања у тој институцији. Агенција је дужна да, најкасније 15 дана од дана пријема оперативног плана кадровског попуњавања новоосноване институције, објави први јавни конкурс за попуњавање односне институције.

Омбудсмен помаже у реализацији и поштовању принципа утврђених у овом закону и, у складу са одредбама овог закона, дјелује као посредник у питањима која се односе на статус државног службеника. Сви државни службеници и запослени у институцији бирају на мјесто омбудсмена једног државног службеника. Омбудсмен не смије бити члан органа надлежног за постављење у институцији у којој обавља своју дужност. Исто лице може бити постављено за омбудсмена двије или више институције. Избор омбудсмена потврђује орган надлежан за постављење.

Савјет министара БиХ оснива Агенцију за државну службу и именује њеног директора. Директор Агенције налази се на радном мјесту секретара са посебним задатком, а бира се и поставља на период од пет година. Агенција: обезбјеђује реализацију процеса запошљавања државних службеника на захтјев институција; помаже институцијама у реализацији њихове кадровске политике, организационог развоја као и при успостављању централног регистра персонала; обуку и развој државне службе; подноси Савјету министара БиХ на одобравање годишњи извјештај о раду и план рада за наредну годину, а на својој службеној страници Агенције објавиће тромјесечни извјештај о свом раду, а скраћену верзију извјештаја понудити и


105

средствима јавног информисања; спроводи анкете у оквиру институција на захтјев Савјета министара БиХ; обавља остале послове и задатке утврђене овим законом. Агенцијом руководи њен директор, који доноси правилник о унутрашњој организацији Агенције уз претходну сагласност Савјета министара БиХ.

Одбор државне службе за жалбе је, у складу са овим законом и његовим подзаконским актима, одговоран за разматрање свих коначних одлука, предузетих или пропуштених радњи институције и/или Агенције које се односе на статус државних службеника и то на захтјев: државног службеника на којег се спорна одлука, предузета или пропуштена радња односи; институције у којој службеник обавља своју дужност; Агенције.

Одбор: саслушава подносиоца жалбе, ако је то примјерено ситуацији; позива свједоке и експерте када је то неопходно; тражи и добија све релевантне информације од надлежних органа; усваја пословник који се објављује у "Службеном гласнику БиХ".

Одлуке Одбора морају бити донесене на законским основима и правилно и потпуно утврђеном чињеничном стању. Одлуке Одбора:

a) су коначне и подлијежу сваком преиспитивању од надлежног суда, у складу са законима БиХ;

b) достављају се подносиоцу у року од осам дана од дана доношења. Савјет министара БиХ успоставља Одбор, који се састоји од три члана.

a) Јавни конкурс за попуњавање слободних радних мјеста у Одбору оглашава се у "Службеном гласнику БиХ", дипломатским и конзуларним представништвима и у најмање три дневна листа која се дистрибуирају на цијелој територији БиХ, најмање тридесет дана прије рока за предају молби. Оглас садржи исте услове који су наведени у члановима 20.3 и 22. Закона.

b) Независна комисија за избор кандидата, коју именује Савјет министара БиХ, бира чланове Одбора на основу њиховога радног искуства и показане способности да обављају дужност у Одбору. Чланови 24.2, 24.3, 25.1 и 26.2 овог закона односе се и на комисију за избор кандидата и на поступак избора;

c) Савјет министара БиХ именује чланове Одбора на рок од четири године, са могућношћу поновног избора.

d) Члан Одбора је: независан и непристрасан; није на јавној дужности на коју је изабран директно или индиректно, односно није именован на радно мјесто у било којем законодавном или извршном органу на било којем нивоу власти у БиХ; повлачи се са дужности прије истека мандата само на иницијативу Савјета министара БиХ, која је покренута због изузетних околности и консензусом осталих чланова Одбора;

e) Чином именовања, чланови Одбора остварују бенефиције на основу статуса који одговара статусу секретара. Подзаконским актима које усвоји Савјет министара БиХ даље се регулише статус чланова Одбора.

Изузетно, по одредбама овог закона и његовим подзаконским актима, рок за изјављивање жалбе је осам дана, а рок за подношење тужбе суду је 15 дана. X - ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Законски статус запослених у постојећим институцијама остаје исти даном

ступања на снагу овог закона, све док Агенција за њихова радна мјеста не обави комплетан поступак ревизије. Агенција доноси рјешење о престанку радног односа запослених који су запослени противно одредбама Закона о државној управи или не испуњавају услове из члана 22. овог закона. За упражњена радна мјеста организује се


106

јавни конкурс. Рјешење о престанку радног односа ступа на снагу након окончања комплетног поступка јавног конкурса у складу са овим законом. Искуство кандидата који је претходно био на радном мјесту на које се односи јавни конкурс може бити узето у обзир за вријеме трајања процеса јавног конкурса. Ови запослени који су запослени у складу са Законом о државној управи, који је био на снази у тренутку постављења и који испуњавају услове из члана 22. овог закона, пролазе поступак оцјењивања у трајању од 12 мјесеци. Поступак оцјењивања уређује Агенција, узимајући у обзир принцип оцјене рада из овог закона. Орган надлежан за постављење потврђује постављење оних запослених који су успјешно прошли поступак оцјењивања, а отпушта оне који нису успјешно прошли тај поступак или не испуњавају услове из члана 22. овог закона. За упражњена мјеста организује се јавни конкурс.

Запослени којем у смислу овог закона престане радни однос има право на отпремнину у висини просјечне мјесечне плате исплаћене у институцији у мјесецу који је претходио мјесецу у којем ступи на снагу овај закон. Отпремнина се исплаћује запосленом за укупан радни стаж осигурања, а утврђује се тако што се просјечна плата помножи са коефицијентом, и то за радни стаж осигурања коефицијент: до 5 година 1,33; од 5 до 10 година 2,00; од 10 до 20 година 2,66; преко 20 година 3,00.

Истовремено са доношењем рјешења о престанку радног односа, орган надлежан за постављење одлучује по службеној дужности и о праву на отпремнину запосленог. Отпремнину по основу рјешења исплаћује Министарство финансија и трезора БиХ. Запослени који сматра да је орган надлежан за постављење повриједио неко његово право може у року од 15 дана од дана пријема таквог рјешења упутити жалбу Одбору.

Савјет министара БиХ ће на првом засједању након ступања на снагу овог закона: објавити јавни конкурс за руководиоца Агенције; објавити јавни конкурс за чланове Одбора; именовати петочлану радну групу која ће: обављати дужност комисије за избор руководиоца Агенције; обављати дужност комисије за избор чланова Одбора; помагати руководиоцу Агенције и члановима Одбора у процесу организовања и успостављања Агенције и Одбора.

Савјет министара БиХ ће у року од мјесец дана од дана ступања на снагу овог закона поставити чланове Одбора. Руководилац Агенције ће у року од мјесец дана од дана ступања на снагу овог закона донијети правилник о унутрашњој организацији Агенције. По доношењу правилника о унутрашњој организацији, Агенција ће објавити јавни конкурс за попуњавање радних мјеста у Агенцији. У року од два мјесеца од дана ступања на снагу овог закона, институције на које се односи овај закон дужне су да имплементирају чл. од 7. до 13. овог закона у правилницима о унутрашњој организацији. До успостављања Агенције и Одбора и доношења подзаконских аката на основу овог закона примјењиваће се одредбе Закона о државној управи и подзаконски акти донесени на основу њега, којима се уређује радноправни статус државних службеника ако нису у супротности са одредбама овог закона, а најдуже 12 мјесеци након ступања на снагу овог закона. Савјет министара БиХ може посебном одлуком уредити оснивање органа/институција које ће спроводити обуку државних службеника.


107

КАНЦЕЛАРИЈСКО ПОСЛОВАЊЕ У ОРГАНИМА УПРАВЕ, УПРАВНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА И СЛУЖБАМА БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ I - УОПШТЕНО О КАНЦЕЛАРИЈСКОМ ПОСЛОВАЊУ 1. Појам, садржај и значај канцеларијског пословања

Канцеларијско пословање је помоћна дјелатност органа управе, управних

организација и служби (у даљем тексту: органи управе и службе) која обухвата низ радњи које се морају предузимати у руковању актима и другом документацијом, одређеним редом све од тренутка пријема поднеска у том органу и служби, па до њиховог окончања и одлагања у архиву.

Посматрано по садржају, разликујемо канцеларијско пословање у ужем и канцеларијско пословање у ширем смислу.

Канцеларијско пословање у ширем смислу обухвата пословање актима, и то: пријем, отварање, прегледање и распоређивање поште, односно аката, завођење аката, њихово здруживање и достављање у рад, административно-техничко обрађивање аката, отпремање поште, развођење аката, као и њихово стављање у архиву (архивирање и чување).

Канцеларијско пословање у ширем смислу обухвата, осим послова који спадају у канцеларијске послове у ужем смислу, све административне и административно-техничке послове који су у непосредној вези с њима, као што су, нпр., организовање пријема странака, истицање на видним мјестима у просторијама органа управе разних обавјештења и упутстава који су у вези са остваривањем одређених права или извршавањем одређених обавеза грађана и правних лица и слично.

Значај канцеларијског пословања је изузетно велик, с обзиром да је оно присутно и незаобилазно у свакодневном раду и функционисању свих органа управе. Прописима о канцеларијском пословању утврђена је обавеза да органи управе воде разне евиденције којима је обезбијеђено праћење кретања аката и друге документације, преглед свих аката који се налазе у раду, гдје и у којој се фази рјешавања налазе и да ли су ријешени и када. Тиме је омогућен потпун увид у квантитет и квалитет рјешавања управних и других предмета, па се на основу тога могу предузимати и потребне мјере за унапређење рада у рјешавању тих предмета. 2. Принципи канцеларијског пословања

Основни принципи у канцеларијском пословању су: принцип тачности, принцип

експедитивности, принцип једноставности, принцип јединствености или једнообразности, принцип економичности и принцип будности.

Сви ови принципи усмјерени су ради обезбјеђивање организованог, прегледног и ефикасног рада органа управе.

а) Принцип тачности

Принцип тачности налаже обавезу да се сваки канцеларијски посао мора

обављати искључиво на начин и по редослиједу како је прописано. То произлази из чињенице што је свака радња у канцеларијском пословању, од прве – пријема аката до посљедње - архивирања аката, прецизно и детаљно регулисана, па је збот тога


108

неопходно да се те радње обављају тачно онако како је за сваку од њих предвиђено. Само ако се ради на такав начин, могуће је у сваком тренутку знати гдје се акт налази, шта је урађено и шта даље треба радити, а то и јесте основна функција канцеларијског пословања. То подразумијева тачно уношење и развођење података и архивирање и чување списа предмета, одговарајућу стручност и обученост запосленика, односно одређено искуство за рад на тим пословима.

б) Принцип експедитивности

Према принципу експедитивности, сваки посао у канцеларијском пословању

мора бити на вријеме започет и у одређеном року завршен. То подразумијева да се сви послови морају обавити благовремено и без одгађања. За остваривање овог принципа у пракси потребно је да запосленици који раде на тим пословима морају, прије свега, добро познавати прописе о канцеларијском пословању и поступити у складу с њима. Томе свакако доприноси осавремењивање метода рада коришћењем рачунара и друге савремене опреме, коришћењем разних образаца за захтјеве и евиденције итд.

ц) Принцип једноставности

Сваки посао у канцеларијском пословању треба да се обави што једноставније,

па остваривање овог принципа подразумијева свођење појединих радњи на најмањи могући број и њихово вршење на најједноставнији начин, али под условима да се то не одрази неповољно на квалитет и правилност обављеног посла.

д) Принцип јединствености или једнообразности

Ради обезбјеђења спровођења овог принципа за све органе управе канцеларијско

пословање утврђено је прописима на јединствен и једнообразан начин. е) Принцип економичности

Принцип економичности налаже да се при извршењу сваке врсте канцеларијског посла и у свакој фази његовог обављања, а уз што мање улагање средстава, психофизичког напора и за што краће вријеме, постигне што бољи резултат у обављању одређеног канцеларијског посла. ф) Принцип будности

Канцеларијско пословање организује се тако да се цјелокупна документација

налази и чува на сигурном мјесту и да не дође у посјед неовлашћених лица. То се првенствено односи на употребу и чување службених печата, штамбиља, строго повјерљивих и повјерљивих аката и друге документације, за вријеме и послије радног времена.

Поступајући у складу са овим принципом, послије радног времена све акте и другу документацију, а посебно повјерљиву и строго повјерљиву пошту и печате, треба обезбиједити тако да се онемогући неовлашћеним лицима да дођу у њихов посјед. 3. Основни појмови у канцеларијском пословању


109

Ради правилног обављања канцеларијског пословања неопходно је познавати основне појмове у канцеларијском пословању, а то су: акт, прилог, предмет, досије, фасцикла, архивска грађа, регистратурски материјал, писарница и архива. а) Акт

Акт је сваки писани састав којим се покреће, допуњује, мијења, прекида или завршава нека службена радња органа управе.

Акти се дијеле по различитим основима, а уобичајено разликујемо: примљене и сопствене акте, обичне и повјерљиве, односно строго повјерљиве, као и управне акте и акте пословања.

Под примљеним актима подразумијевају се акти које орган управе прими од других органа, правних и физичких лица, а сопствени акти су они којима орган управе, на по сопствену иницијативу, први пут покреће једну службену радњу.

Повјерљиви и строго повјерљиви акти су они који садрже одређене тајне податке различитих степена тајности.

Обични акти су примљени и сопствени акти чији садржај могу знати сви запослени у органу управе.

Управни акти су, као што је већ речено, они којима орган управе рјешава о некој управној ствари у управном поступку.

Акти пословања представљају акте којима се не рјешава у управном поступку. б) Прилог

Прилог је писани састав (документ, табела, графикон, цртеж и слично) или физички

предмет, који се прилаже уз акт ради допуњавања, објашњења или доказивања садржаја аката. ц) Предмет

Предмет је скуп свих аката и прилога који се односе на исто питање или задатак

и чине посебну и самосталну цјелину. На примјер, сви акти који се тичу питања издавања неког одобрења на захтјев једне странке чине један предмет.

д) Досије

Досије представља скуп више предмета који се односе на исту материју или на

исто правно или физичко лице и који се као једна Досије по материји постоји када се на једном мјесту држе предмети свих лица

која су се обраћала органу управе по истом питању. Досије по правном, односно физичком лицу постоји када се на једном мјесту

скупе сви предмети који се односе на исто правно или физичко лице, без обзира што се у тим предметима расправљају различита питања. е) Фасцикла

Фасцикла је омот, кутија, сандук, регистратор, корице и слично, у којима је

сложено више предмета или више досијеа који се послије завршеног поступка чувају сређени у тим фасциклима.


110

ф) Архивска грађа Архивска грађа је сав изворни и репродуковани (писани, цртани, штампани,

фотографисани, филмовани, фонографисани или на други начин забиљежен) документацијски материјал значајан за историју, културу и остале друштвене потребе, који је настао у раду органа управе, без обзира када и гдје је настао. г) Регистратурски материјал

Регистратурски материјал чине списи (акти и предмети), фотографски и

фонографски снимци и на други начин састављени записи и документи, као и књиге и картотеке о евиденцији тих списа, записа и докумената примљених и насталих у раду органа управе, од значаја за њихов текући рад или док из тог регистратурског материјала није одабрана архивска грађа која ће се трајно чувати. х) Писарница

Писарница је организациона јединица или радно мјесто у органу управе гдје се

обављају сљедећи послови: пријем, отварање, прегледање и распоређивање поште, евидентирање и здруживање аката, достављање аката у рад, отпремање поште, развођење аката и њихово стављање у архиву (архивирање и чување). и) Архива

Архива је саставни дио писарнице гдје се чувају завршени (архивирани)

предмети и акти, евиденције о актима и предметима и остали документацијски материјал из надлежности органа управе, до њихове предаје надлежном архиву или до њиховог уништења. 4. Пријем, отварање, прегледање и распоређивање поште, односно аката а) Пријем поште

Пријем поште обухвата пријем аката и поднесака (захтјева, молби, жалби и др.),

дописа, телеграма, пакета, новчаних писама и др., упућених органу управе, а врши се, у правилу, на једном одређеном мјесту у саставу писарнице, која може бити организована као самостална или као заједничка за све или за одређени број органа управе.

Службена пошта у органу управе може бити примљена поштом или непосредно од странке или од достављача (курира). Пошту прима овлашћени запослени у писарници током цијелог радног времена. Начин пријема службене поште ван радног времена и у дане када се не ради одређује руководилац органа управе, зависно од конкретних прилика и потреба.

Запослени који прима пошту непосредно од странке не смије одбити пријем, осим ако је поднесак без таксе, а подлијеже плаћању таксе. У овом случају запослени је обавезан да објасни странци да је дужна да плати прописани износ таксе за поднесак и прилоге поднесака, а ако странка то одбије, то треба да констатује у виду кратке забиљешке поред отиска пријемног штамбиља на поднеску, а поднесак да прими.

Ако се приликом непосредне предаје поднеска утврди да није потписан или није овјерен печатом, да нема прилога наведених у поднеску, да нема адресе странке или


111

садржи неки други формални недостатак и сл., запослени овлашћен за пријем поште дужан је да укаже странци на те недостатке и објасни јој како да их отклони. Ако странка и поред тога захтијева да се поднесак прими, запослени је дужан да га прими, с тим што на поднеску или посебном папиру треба сачинити службену забиљешку о датом усменом упозорењу и приложити је уз поднесак.

Пријем поште од другог органа управе, или правног лица, која се доставља преко достављача (курира), запослени потврђује тако што уписује датум и свој читак потпис у доставној књизи, на доставници, на повратници или на копији акта чији се оригинал прима. Осим датума и потписа, ставља се и отисак печата органа управе које прима пошту. Отисак печата се не ставља у доставној књизи.

Пријем поште која се органу управе доставља преко поштанске службе, као и подизање поште из поштанског прегратка, врше се по прописима којима је уређен начин рада у поштанском саобраћају.

Приликом пријема односно подизања поште из поштанског прегратка, овлашћени запослени у писарници не смије подићи пошиљку на којој је означена вриједност или је у питању препоручена пошиљка ако утврди да је пошиљка оштећена. У том случају он ће захтијевати од одговорног запосленог у пошти, односно од надлежне јединице поштанске службе, да се обим и врста оштећења комисијски утврди, о чему треба сачинити записник, па тек тада преузети ту пошиљку.

Пошиљке примљене у вези са надметањем, конкурсом и слично, запослени у писарници не отвара већ је дужан да на коверти уз отисак пријемног штамбиља упише датум и вријеме њиховог пријема и одмах достави државном службенику задуженом за обављање даљих послова у вези с тим.

Ако је уз коверту или акт приложена доставница, овлашћени запослени у писарници дужан је да на доставници упише словима датум пријема, потпише доставницу и стави отисак печата органа управе и одмах је врати пошиљаоцу.

Ако странка лично предаје поднесак и тражи да јој се изда потврда о пријему поднеска, запослени који прима поднесак дужан је да изда потврду након што ју је потписао и овјерио печатом органа управе. Ова потврда се мора издати ако се по поднеску мора донијети рјешење или закључак у управном поступку. У потврду се мора уписати законски рок у којем поднесак треба да буде ријешен. Потврда се издаје на прописаном обрасцу. б) Поступак са актима на којима је обавезна такса и са актима за чије рјешавање није надлежан орган управе

Запослени који прима пошту непосредно од странке дужан је да нарочито води

рачуна о томе који акти и исправе подлијежу плаћању таксе, колика је висина таксее предвиђена за поједине врсте аката, исправа или радњи у управном поступку и у којим случајевима постоји законски основ за ослобађање од плаћања таксе.

Са актима без таксе или актима са недовољном таксом или неисправношћу у уплати таксе треба поступити по важећим прописима о таксама. У овим случајевима запослени који прима пошту од странке треба да јој укаже на те недостатке и да је поучи како да их отклони, а ако је поднесак примљен преко поштанске службе, а нема таксу, или је недовољна такса треба то констатовати кратком службеном забиљешком на поднеску, која се уписује поред отиска пријемног штамбиља.

Ако запослени који прима пошту утврди да орган управе није надлежан за пријем аката (поднесака), треба на то да упозори странку и упути је да се обрати надлежном органу управе. Ако странка захтијева да се њен поднесак прими, запослени


112

је дужан да поднесак прими, с тим што треба сачинити забиљешку на већ наведени начин. ц) Отварање и прегледање поште

Овлашћени запослени у писарници дужан је да цјелокупну примљену пошту,

неотворену, достави руководиоцу органа управе или државном службенику овлашћеном за отварање и прегледање поште.

Отварање и прегледање цјелокупне службене поште (обичне, повјерљиве и строго повјерљиве, вриједносне пошиљке и др.) врши, у правилу, руководилац органа управе или државни службеник којег он за то посебним рјешењем овласти.

Пошиљке које се односе на расписана надметања, конкурсе и сл. отвара комисија или друго тијело успостављено за те послове, ако руководилац органа управе не одреди другачије.

Хитну пошту која је примљена ван редовног радног времена и у дане када се не ради, отвара дежурни запослени ако у органу управе постоји служба дежурства, а повјерљиву и строго повјерљиву пошту дежурни запослени може отворити само ако је за то посебно писмено овлашћен.

Пошта која гласи на име одређеног државног службеника или запосленог у органу управе уручује се неотворена том лицу. Ако прималац након отварања пошиљке утврди да пошиљка представља службени акт, дужан га је, најкасније у року од 24 сата након пријема, вратити писарници ради евидентирања.

Приликом отварања поште мора се пазити да се не повриједе поштански жигови и печати или друге ознаке на омоту (адреса пошиљаоца, поштанске наљепнице, ознаке писмена и др.), као и акти и прилози који се налазе у коверти. Нарочито треба провјерити да ли се ознаке и бројеви написани на коверти слажу са ознакама и бројевима примљеног акта. Ако неки од аката назначених на коверти недостаје, или су примљени прилози без пропратног акта и обрнуто, или се не види ко је пошиљалац, о томе треба сачинити службену забиљешку која ће се приложити уз коверту. Овлашћени запослени у писарници је у оваквим случајевима дужан да о томе, ако за то постоји могућност, обавијести пошиљаоца.

Уз поднесак примљен у коверти обавезно се прилаже и коверта кад год датум предаје пошти може бити важан за рачунање рокова (рок за подношење захтјева или жалби, рок за учествовање на конкурсу и сл.), или кад се из поднеска не може утврдити мјесто одакле је послан или име подноиоца, а ти подаци су означени на коверти.

Прије отварања препоручених пошиљака и пакета или друге службене поште која је примљена оштећена, а за коју постоји сумња да је неовлашћено отварана, треба у присуству још двоје запослених сачинити службену забиљешку у којој ће се констатовати врста и обим оштећења пошиљке и ту забиљешку приложити уз пошиљку.

Ако се након отварања поште утврди да постоје одређени недостаци, те недостатке треба на акту констатовати кратком забиљешком која се исписује непосредно уз отисак пријемног штамбиља (нпр. ако акту недостају прилози наведени у акту, уписује се: «Примљено без прилога», а ако акту недостају само поједини прилози, онда се уписују називи тих прилога и сл.).

Ако се у коверти нађе акт адресиран на неки друг орган управе или правно или физичко лице, на том акту се уписује забиљешка «Погрешно достављен» и на најпогоднији начин, преко курира или поштом, доставља ономе коме је упућен, без завођења у основне књиге евиденција.


113

Ако се приликом отварања поште утврди да је уз акт приложен новац или нека друга вриједност, на примљеном акту треба кратком забиљешком констатовати њихову врсту и износ (на примјер «Примљено 10 КМ», или «Примљено поштанских марака у вриједности од 3 КМ», итд.) д) Распоређивање (сигнирање) поште, односно аката

Да би се могло приступити распоређивању поште, руководилац органа управе

рјешењем утврђује организационе јединице, односно радна мјеста у оквиру којих је обављање појединих послова из функционалне надлежности тог органа управе, те арапским бројевима одређује њихове бројчане ознаке. Тим рјешењем, ознаке организационих јединица, односно радних мјеста, одређују се према правилнику о унутрашњој организацији органа управе.

У правилу, рјешењем се за руководиоца органа управе одређује број 01, за замјеника руководиоца 02 (ако постоји замјеник), а након тога слиједе бројчане ознаке за организационе јединице редослиједом којим су оне утврђене у правилнику о унутрашњој организацији органа управе. Ако према том правилнику не постоје организационе јединице, онда се у рјешењу одређују бројчане ознаке за радна мјеста којима ће се пошта достављати у рад. Према томе, рјешење садржи: називе организационих јединица, односно називе радних мјеста и њихову бројчану ознаку.

Сигнирање поште значи да се акти, односно предмети распоређују на организационе јединице, односно на радна мјеста којима предмети и акти треба да буду достављени у рад.

Сигнирање поште врши руководилац органа управе или државни службеник који је овлашћен за сигнирање поште, након што отвори и прегледа пошту.

Сигнирање поште врши се тако што се на сваки акт и предмет, послије отварања и прегледања поште, на првој страници акта, односно предмета, на слободном простору уписује број организационе јединице, односно број радног мјеста (у правилу, у десни горњи угао прве странице акта) којем се пошта треба доставити у рад, и датум отварања и прегледање поште (нпр. 03/26.04.2006. године). Сигнирање се врши у складу са рјешењем о одређивању организационих јединица, односно радних мјеста којима се пошта доставља у рад.

Када се заврши сигнирање поште, акти, односно предмети, предају се овлашћеном запосленом у писарници на даљи поступак. 5. Појам и значај класификационих ознака предмета и аката

Класификационе ознаке предмета и аката служе за разврставање предмета и

аката који се појављују или настају у раду органа управе. Класификационе ознаке разврстане су у одговарајуће групе по принципу да

предмети и акти из исте или сличне области представљају једну групу. На тај начин утврђено је укупно 50 група, које су обиљежене арапским двоцифреним бројевима од 01 до 50.

Циљ разврставање предмета и аката на класификационе ознаке је да се одреди област у коју предмет и акт спада (нпр. област финансија, комуникација и саобраћаја, итд.). Након утврђивања у коју област акт спада, одређује се класификациона ознака која је предвиђена за ту област. Разврставање се врши увидом у садржај предмета и аката, а онда увидом у класификационе ознаке које су утврђене за сваку управну област.


114

Разврставање предмета и аката на класификационе ознаке врши запослени у писарници, а непосредно се спроводи тако што се класификациона ознака одређеног предмета уписује у одговарајућу рубрику пријемног штамбиља.

На примјер, ако се из садржаја акта види да се тај акт односи на организацију и рад органа управе класификациона ознака биће 07 или ако се акт односи на неко питање из области организације и рада омбудсмена, класификациона ознака биће 12, итд.

Посљедња класификациона ознака предмета и аката обиљежена је бројем 50 и ова ознака је резервног карактера, јер се под њу сврставају они предмети и акти који се не могу разврстати у неку од групаа од 01 до 49. 6. Основне књиге евиденције у канцеларијском пословању

Основне књиге евиденције у канцеларијском пословању воде се у форми

уписника, дјеловодника и књига. Постоје сљедеће основне књиге евиденције:

а) Уписник првостепених предмета управног поступка УП-1 У уписник првостепених предмета управног поступка УП-1 заводе се предмети

у којима се мора водити управни поступак и донијети рјешење. Подаци се уписују у одговарајуће колоне, које су предвиђене у уписник, а према упутствима која се налазе уз уписник.

Уписник воде сви органи управе који у својој надлежности имају предмете који се рјешавају у првостепеном управном поступку. б) Уписник другостепених предмета управног поступка УП-2

Уписник другостепених предмета управног поступка УП-2 воде органи управе

која у својој надлежности имају другостепено управно рјешавање. У овај уписник заводе се предмети који се, поводом изјављене жалбе или другог правног лијека, рјешавају у другостепеном управном поступку. ц) Дјеловодник предмета и аката

У дјеловодник предмета и аката заводе се предмети и акти по којима се не води

управни поступак нити се окончавају доношењем управног акта (рјешења, закључка). То значи да се у овај дјеловодник уписују сви акти и предмети који се односе на информације, извјештаје, анализе, објашњења, упите, увјерења и друге поднеске за које су надлежни органи управе. д) Дјеловодник за повјерљиву и строго повјерљиву пошту

Дјеловодник за повјерљиву и строго повјерљиву пошту служи за евиденцију

повјерљиве и строго повјерљиве поште. Ради се о пошти која је означена као повјерљива и строго повјерљива или државна тајна или службена тајна и она је, у правилу, доступна само руководиоцу органа управе, или државним службеницима које он за то овласти. У заглављу овог акта и пријемног штамбиља, испред броја акта, уписује се ријеч «пов.» или «стр. пов». е) Архивска књига


115

Архивска књига служи за уписивање аката који су завршени и који се морају

одложити и чувати у архиви. 7. Завођење аката а) Начин и вријеме завођења аката

Када овлашћени запослени у писарници прими сигнирану пошту, приступа

њеном завођењу (уписивању) у одговарајућу основну књигу евиденције. Завођење се врши истог дана када су акти примљени, с тим што телеграме и акте са одређеним роковима и друге хитне акте треба завести прије осталих аката и одмах их доставити у рад надлежном државном службенику.

Ако се због великог броја примљених аката или других оправданих разлога акти не могу завести истог дана када су примљени, ти акти морају се завести најкасније првог наредног радног дана, прије завођења нове поште и то под датумом када су акти примљени у органу управе.

У књиге евиденције не заводе се пошиљке које не представљају службену преписку (рачуни, службене новине, часописи и др.)

Ако се за одређене акте воде посебне евиденције, а не евиденције предвиђене Упутством о начину вршења канцеларијског пословања, у том случају подаци о том акту уписују се у посебну евиденцију, у складу са прописом о тој евиденцији.

Завођење аката у одговарајућу основну књигу евиденције врши се тако што се прво мора одредити број класификационе ознаке у коју групу акт спада. При томе треба нарочито водити рачуна да се одвоје предмети управног поступка од аката пословања и осталих службених аката. Својство предмета управног поступка одређује се према томе да ли ће се поступак по тим предметима окончати доношењем управних аката (рјешења и закључка). Ако се не доноси управни акт, онда предмет има својство акта пословања, односно располагања. б) Пријемни штамбиљ

Након што се акт заведе акта у одговарајућу основну књигу евиденције,

приступа се стављању отиска пријемног штамбиља на акт. Отисак тог штамбиља ставља се, у правилу, у горњи десни угао прве странице акта, а ако ту нема довољно мјеста, ставља се на друго погодно мјесто на првој страници, водећи при томе рачуна да текст акта остане потпуно читак и разумљив. У случају да на предњој страни акта нема довољно мјеста, отисак пријемног штамбиља треба ставити у горњи лијеви угао полеђине акта.

Ако су све странице акта у цјелини попуњене текстом, отисак пријемног штамбиља треба ставити на једну половину или једну четвртину посебног папира и причврстити га уз акт. Отисак пријемног штамбиља не ставља се на прилоге достављене уз акт. 8. Уписивање података у основне књиге евиденција а) Уписници предмета управног поступка УП-1 и УП-2


116

Уписник првостепених предмета управног поступка (УП-1) и Уписник другостепених предмета управног поступка (УП-2) воде се на јединственом обрасцу водоравног формата 50x40 цм.

У ове уписнике заводе се акти по хронолошком реду предмета, који се означавају редним бројевима, а у вези са попуњавањем осталих рубрика дата су упутства на самом обрасцу. Уписници се закључују на крају календарске године (31. децембра), службеном забиљешком написаном испод посљедњег редног броја. Ова забиљешка садржи: укупан број првостепених, односно другостепених предмета управног поступка који су заведени у тој години, датум и потпис службеног лица овлашћеног за вођење канцеларијског пословања и отисак печата органа управе.

б) Дјеловодник предмета и аката

Дјеловодник предмета и аката води се на прописаном јединственом обрасцу

водоравног формата А3. У овом дјеловоднику акти се заводе по хронолошком реду предмета и аката који

се означавају редним бројевима, а у вези са попуњавањем осталих рубрика дата су упутства на самом обрасцу.

Дјеловодник предмета и аката закључује се на крају календарске године (31. децембра), службеном забиљешком написаном испод посљедњег редног броја. ц) Дјеловодник за повјерљиву и строго повјерљиву пошту

Дјеловодник за повјерљиву и строго повјерљиву пошту води се на прописаном

јединственом обрасцу водоравног формата А4. Овај дјеловодник води се и закључује на исти начин као и дјеловодник предмета

и аката. д) Архивска књига

Архивска књига води се на обрасцу који је утврђен посебним прописом о

архивској књизи. е) Рачунарско вођење основних књига евиденције

Подаци основних књига евиденцију могу се водити и у рачунару.

ф) Омоти за предмете и акте

Сваки предмет и акт мора се уложити у одговарајући омот, у који се одлажу и

прилози који се односе на исти предмет. Евиденција у омоту за предмете и акте води се на првој унутрашњој страници омота и треба да садржи називе свих прилога који се налазе у омоту. Уписивање тих података врши запослени у писарници, након што поднесак са прилозима уложи у одговарајући омот. Евиденција на предњој и унутрашњој страници омота је обавезна.

Омоти за предмете и акте су израђени према врстама предмета и аката на јединственом обрасцу формата А4, у пет боја и то:

a) у омот бијеле боје улажу се предмети и акти који се заводе у дјеловодник предмета и аката,


117

b) у омот означен зеленом бојом улажу се првостепени предмети управног поступка у којима се поступак покреће на захтјев странке,

c) у омот означен плавом бојом улажу се првостепени предмети управног поступка у којима се поступак покреће по службеној дужности,

d) у омот означен жутом бојом улажу се другостепени предмети управног поступка,

e) у омот означен црвеном бојом улажу се предмети и акти који су заведени у дјеловодник за повјерљиву и строго повјерљиву пошту.

На првој страници омота у горњи лијеви угао ставља се отисак пријемног штамбиља и он се попуњава предвиђеним подацима. Код ознаке «Предмет» уписује се назив акта о којем се ради, а у горњем десном углу уписује се редни број интерне доставне књиге под којим је акт евидентиран у тој књизи. 9. Здруживање аката

Прије него што се акти доставе у рад организационој јединици, односно

државном службенику надлежном за рад на тим предметима и актима, мора се извршити здруживање свих аката са предметом на који се односе. То се чини тако да се сви акти и прилози који се односе на исти предмет стављају у исти омот. Здруживање аката врши овлашћени запослени у писарници. Послије здруживања аката у јединствен предмет, предмет се доставља у рад надлежном државном службенику преко интерне доставне књиге.

Акте истог предмета који накнадно стигну треба уложити у омот предмета на који се достављени акти односе. Ако се предмет којем треба придружити нови акт налази у раду код организационе јединице, односно државног службеника, тај акт се доставља тој организационој јединици, односно државном службенику који је дужан да га уложи у одговарајући омот предмета, с тим што овлашћени запослени у писарници треба на примљеном акту да упише само датум пријема акта. 10. Попис аката

Попис аката служи за завођење аката исте или сличне врсте који се често

појављују, по којем се води исти поступак (нпр. поднесци за издавање разних увјерења, а може се водити и за предмете за које се предвиђа да ће их у току календарске године бити већи број). За које врсте ће се водити попис аката одређује се рјешењем руководиоца органа управе на почетку календарске године. Ако се у вези са неким актом уписаним у попис аката покрене посебан поступак, такав акт мора се изузети из пописа и завести у дјеловодник под наредним бројем.

Попис аката може се водити само ако руководилац органа управе донесе рјешење на основу овлашћења из Закона о управи. 11. Достављање предмета и аката у рад а) Интерна доставна књига

Интерна доставна књига служи за завођење аката и предмета који се достављају

у рад организационим јединицама, односно државним службеницима задуженим за обраду. Достављање предмета у рад врши се истог, а најкасније наредног радног дана, у правилу, прије завођења нове поште.


118

Руководилац организационе јединице својим потписом у интерној књизи потврђује пријем акта, а по завршеној обради предмета и његовог враћања у писарницу то врши овлашћени запослени у писарници, који својим потписом потврђује пријем враћеног акта. У оба случаја ставља се датум пријема, односно датум када је акт враћен писарници. б) Књига за личну пошту

Преко ове књиге врши се достављање поште која гласи на име службеног лица

које ради у органу управе. Прималац те поште дужан је да се потпише у књизи и упише датум када је пошту примио.

Препоручене пошиљке, новчана писма и друге пошиљке које гласе на име, чији је пријем у писарници писмено потврђен, предају се примаоцу тако што прималац те поште треба да на потврди о пријему пошиљке стави свој читак потпис и датум пријема, ако је то потребно. ц) Картон за службена гласила и часописе

Достављање литературе, часописа, службених гласила и других публикација

врши се државним службеницима који су одређени за њихов пријем, преко картона за службена гласила и часописе. У правилу, свако гласило, часопис или публикација уводи се у посебан картон. д) Пријем и отпремање рачуна

Пријем и отпремање рачуна врши се путем посебних књига које су за то

одређене. Књига за отпремање рачуна користи се за достављање рачуна и других финансијских аката у рад организационој јединици, односно државном службенику надлежном за финансијско-материјално пословање у органу управе. У књигу за отпремање рачуна уписују се рачуни и друга финансијска документација која се отпрема надлежним органима. 12. Рад државних службеника овлашћених за рјешавање предмета и аката а) Прикупљање података

Ако је за рјешавање неког предмета потребно прикупити одређени доказ или

податке, државни службеник који је овлашћен за рјешавање предмета дужан је да те доказе и податке прикупи у што краћем року и са што мање трошкова и да се при томе избјегне непотребно дописивање или други контакти. Ако се ради о прибављању података од организационих јединица, односно других државних службеника истог органа управе, то се, у правилу, треба вршити најкраћим путем (усмено, телефоном, е-mailom, факсом). О томе се саставља службена забиљешка на посебном папиру који се ставља у омот предмета.

Ако се по поднеску странке не може донијети и доставити рјешење у року предвиђеном у Закону о управном поступку, државни службеник који је овлашћен за рјешавање предмета дужан је да обавезно о томе писмено обавијести странку и упозна је са разлозима који су до тог довели, упућујући је уједно на могућност коришћења средстава због «ћутања управе».


119

б) Саставни дијелови службеног акта Сваки службени акт који доноси орган управе има одређене основне и помоћне

дијелове. Основни дијелови службеног акта су: a) заглавље са прописаним садржајем, b) назив и адреса примаоца акта (пише се испод заглавља акта), c) ознака «Предмет» и кратак садржај питања на коју се предмет односи (пише

се одмах испод назива и адресе примаоца акта), d) садржај текста акта (пише се испод ознаке «Предмет»), e) потпис овлашћеног лица (пише се на крају иза текста садржаја акта, са десне

стране), f) отисак печата органа управе, (отисак печата се ставља са лијеве стране

потписа руководиоца органа управе, односно овлашћеног државног службеника).

Помоћни дијелови службеног акта су: a) веза акта (Ваш акт бр. ____ од ____ или Наш акт бр. ____ од) која се пише

испод ознаке «Предмет», b) прилог, ако га има (пише се иза садржаја текста акта, са лијеве стране), c) начин отпремања, који указује да ли је акт отпремљен препоручено,

авионом, поштом или преко курира (пише се иза текста са лијеве стране). ц) Садржај основних елемената акта

a) Заглавље акта садржи сљедеће податке који се пишу један испод другог: Босна и Херцеговина, пуни назив органа управе, број акта (арапски бројеви), сједиште органа управе и датум доношења акта.

b) Босна и Херцеговина и пуни назив органа управе пише се на језицима у службеној употреби и на оба писма и то тако да се са једне стране грба Босне и Херцеговине, који је у средини, пише једним, а са друге стране другим писмом у службеној употреби.

c) Број акта се обиљежава арапским бројевима и садржи сљедеће бројчане податке: ознаку организационе јединице, класификациону ознаку предмета или акта, редни број акта узет из одговарајуће основне књиге евиденције и годину завођења, што чини структуру броја акта (нпр. 01-32-175/2006. године). Испод се пише сједиште органа управе и датум писања акта.

d) Назив и адреса примаоца акта садржи пуни назив, односно име и презиме примаоца акта, назив сједишта и поштански број, уз назнаку улице и броја (поштанског прегратка) примаоца.

e) Ознака ''Предмет'' садржи кратак садржај питања или материје на који се предмет односи, а исписује се испод назива и адресе примаоца. Приликом одређивања предмета акта треба се придржавати сљедећих

правила: а) за стварне предмете, односно предмете који се не односе на физичка ни правна лица наводи се само кратак садржај ствари о којој се у акту расправља (на примјер: канцеларијско пословање, објашњење и сл.), б) за личне предмете (укључујући све предмете управног поступка) који се односе на физичка или правна лица наводи се име, презиме и пребивалиште (за физичка лица), односно назив и сједиште (за правна лица) и кратак садржај питања која се односе на акт (на примјер: Берислав


120

Борић, Високо, стручни испит или Болница Кошево, Сарајево, Додјела средстава за набавку болничке опреме), ц) ако се предмет односи на више лица наводи се само прво лице и ријеч «и др.».

f) Садржај текста акта мора бити јасан, сажет и читак. У тексту се могу употребљавати само оне скраћенице које су уобичајене и лако разумљиве. Законе и друге прописе који се наводе у акту треба, у правилу, написати њиховим пуним називом, уз навођење назива, броја и године службеног гласила у којима су ти прописи објављени.

g) Назив дужности и име и презиме лица овлашћеног за потписивање акта пише се иза садржаја текста акта са десне стране. Име и презиме потписника акта исписује се без заграде, непосредно испод назива његове дужности.

h) Отисак печата органа управе ставља се на сваком службеном акту који се отпрема. Отисак печата ставља се са лијеве стране потписа овлашћеног службеног лица органа управе и то тако да отисак печата не захвати текст назива дужности нити потпис овлашћеног лица.

д) Садржај помоћних дијелова акта

Помоћни дијелови акта, у правилу, обухватају сљедећа питања, и то: a) Испод ознаке ''Предмет'' може се ради лакшег здруживања уписати:

број и датум примљенога акта на који се одговара (Веза: Ваш акт број ____ од _______) или

број и датум раније отпремљених аката, нарочито код рекламације, ургенција или накнадних пошиљака (Веза: Наш број ____ од ____).

b) Ако се уз акт достављају прилози, у том случају ознака о томе ставља се испод завршетка садржаја текста акта са лијеве стране. Прилози се означавају њиховим укупним бројем ако се у тексту акта наводе њихови називи (на примјер: ПРИЛОГ: 3), односно њиховим пуним називом ако се у тексту не наводе њихови називи (на примјер, ПРИЛОГ: Увјерење о држављанству).

c) Ако се акт не отпрема обичном поштом или преко курира, на акту треба означити начин отпремања (на примјер: препоручено, авионом, факсом и сл.). Ова ознака уписује се испод садржаја текста акта са лијеве стране.

d) На крају садржаја текста акта, са лијеве стране, испод ознаке Прилог уписује се ознака ''Достављено'' испод које се редним бројевима означавају називи органа или физичких или правних лица којима акт треба доставити. На овај начин треба поступити и у случају када се примљени акт доставља на рјешавање надлежном органу управе, па се о томе обавјештава пошиљалац акта ради знања.

e) Ради ефикаснијег рјешавања, односно поступања по акту, пожељно је навести контакт телефон и факс пошиљаоца акта, што може бити и стални дио подножја акта.

е) Враћање ријешених предмета писарници Државни службеник који је овлашћен за рјешавање предмета и аката, дужан је да све ријешене предмете и акте врати писарници, преко интерне доставне књиге.


121

При томе, на примјерку акта који остаје у архиви (копија акта), испод садржаја текста акта са његове лијеве стране, тај службеник мора обавезно да напише упутство писарници како даље са актом треба поступати.

Упутство садржи сљедеће: a) начин отпремања (препоручено, преко курира, факсом и сл.), b) ако се акт треба уступити другој надлежној организационој јединици или

другом државном службенику истог органа управе, уписује се број организационе јединице, односно државног службеника којима акт треба уступити на рјешавање,

c) ако акт треба ставити у роковник предмета, уписује се ознака Р и датум до када акт треба да буде у роковнику,

d) ако акт треба архивирати, уписује се ознака а/а и слична упутства, e) на крају, упутство потписује обрађивач акта и уписује датум. Ако је донесено заједничко рјешење за више посебних предмета, државни

службеник који је био обрађивач предмета дужан је да на видном мјесту у горњем дијелу примјерка акта који се одлаже у архиву упише бројеве свих предмета који су заједно ријешени (на примјер: Заједно ријешени предмети број: 01-25-114/2006, 01-25-237/2006 и 01-25-537/2006).

Када запослени у писарници прими ријешене предмете, дужан је да одмах провјери да ли акт садржи све податке који су важни за правилно развођење аката и предмета и њихово отпремање и архивирање. Та провјера односи се првенствено на податке који су прописани за саставне дијелове акта, затим да ли је адреса примаоца потпуна и читка, да ли је наведена веза броја акта на који се одговара, да ли су приложени наведени прилози, да ли је јасно упутство писарници о даљем поступању са актом (нпр. а/а, Р итд.) и да ли постоји потпис обрађивача и датум испод ових налога.

Запослени у писарници је дужан да упозори обрађивача акта на уочене неправилности и када обрађивач отклони те неправилности, запослени у писарници је дужан да прими тражени акт и даље с њим поступа на прописан начин. 13. Развођење аката и предмета

Када запослени у писарници прими завршени предмет односно акт и утврди да нема никаквих недостатака, приступа његовом развођењу које се врши на сљедећи начин:

a) у одговарајуће рубрике основне књиге евиденције (уписник или дјеловодник) у коју је предмет односно акт заведен, уписује како је предмет, односно акт ријешен. Ови подаци уносе се према томе како је управним актом (рјешењем или закључком) ријешена одређена управна ствар, односно шта је садржано у обичном акту, ако се ради о другим предметима и актима (удовољено захтјеву, одбијен захтјев, достављени подаци итд.),

b) ако је на предмету, односно на акту уписана ознака а/а, то подразумијева да је потпуно завршен и на прописан начин одлаже се у архиву,

c) ако је на предмету, односно акту уписана ознака Р и наведен рок чувања, тада се предмет, односно акт ставља у роковник и чува до истека тог рока,

d) ако је на предмету, односно акту дато упутство да се уступи другој организационој јединици или другом државном службенику истог органа управе, у том случају у подацима који се налазе у пријемном штамбиљу мијења се уписана ознака организационе јединице, односно радног мјеста и уписује се ознака организационе јединице, односно радног мјеста којој се предмет, односно акт треба доставити у рад,


122

e) ако је у пропратном акту написано да цијели предмет, односно изворни акт, треба доставити неком другом органу управе или другој институцији која је надлежна за рјешавање тог предмета односно акта, након тога што се то констатује у одговарајуће рубрике основне књиге евиденције, пропратни акт са цијелим предметом, односно изворним актом, треба доставити органу или институцији која је назначена у пропратном акту, а један примјерак пропратног акта архивира.

14. Роковник предмета

Роковник предмета је посебна помоћна евиденција у коју се стављају предмети, односно акти, када је потребно да се након одређеног времена поново узму у рад, јер се из објективних разлога нису могли одмах ријешити. У роковник предмета стављају се сви предмети и акти на којима су њихови обрађивачи ставили ознаку Р и назначили рок до којег предвиђају да ће предмет, односно акт бити могуће узети у рад (нпр. Р- 25.04.2006. године).

Иако је првенствено утврђено да роковник предмета представља фасциклу, дата је могућност да се умјесто фасцикле, као роковник, користе ормари са преградама из практичних разлога па је уобичајено да се за роковнике користе ормари. Сваки роковник има 32 фасцикле, односно 32 преграде, који су означени датумима у мјесецу, тако да сваки датум има своју фасциклу, односно преграду. Фасциклa, односно преграда означена бројем 32 служи за одлагање оних предмета и аката чији рок ће услиједити у наредном мјесецу.

Запослени у писарници који је задужен за вођење роковника предмета дужан је да свакодневно на почетку радног времена, изврши увид у фасциклу, односно прегледа одговарајући преградак у ормару и да предмете и акте који се налазе у њима изузме и одмах достави обрађивачу у рад, преко интерне доставне књиге.

Ако тражени документ стигне прије истека предвиђеног рока, запослени у писарници је дужан да одмах по пријему тог документа изузме предмет из фасцикле, односно преграде и доставити га у рад обрађивачу предмета, без обзира што рок још није истекао. 15. Отпремање поште а) Начин отпремања поште

Отпремање поште врши овлашћени запослени у писарници, у правилу, преко поштанске службе или преко курира.

Отпремање поште врши се тако да сви предмети преузети током радног времена треба да буду отпремљени истог дана. Предмети преузети послије склапања отпремних књига, ако нису хитни, биће отпремљени наредног радног дана прије новопристигле поште.

Предмети или акти који се истог дана упућују на исту адресу стављају се у једну коверту. Ако се један од тих предмета шаље препоручено, треба у заједничку коверту ставити остале предмете који би се отпремали као обичне пошиљке.

Ако се на исту адресу истовремено отпрема велики број аката или неки други материјали који не могу стати у коверту, треба их упаковати и отпремити по важећим поштанским прописима.

Уколико нема посебног штамбиља за ове намјене, читким рукописом, рачунаром или писаћом машином, у горњем лијевом углу прве стране коверте, уписује се: тачан


123

назив и адреса пошиљаоца и назив акта који се доставља, а на средини коверте уписује се име и презиме, односно назив примаоца, затим мјесто, односно сједиште примаоца, а испод тога његова ближа адреса (поштански број, мјесто, улица и број).

Коверте са повјерљивим и строго повјерљивим актима морају бити запечаћене или на други погодан начин обезбијеђене. Печаћење коверата врши се тако што се на средини полеђине коверте утисне жиг (метални печат) преко растопљеног печатног воска, а на саставцима, у сваком углу полеђине коверте, отисак печата органа управе или на други погодан и безбједан начин.

б) Књига за отпремање преко курира

У ову књигу уносе се подаци о отпремању докумената, предмета, аката и других пошиљака, које се због хитности достављају другим органима управе или правним и физичким лицима у истом мјесту преко курира. Прималац својим потписом у књизи потврђује да је примио пошту и уписује датум пријема, без обавезе да пријем пошиљке овјери и печатом.

ц) Књига за отпремање поште преко поштанске службе

У књигу за отпремање поште преко поштанске службе уписују се подаци о

обичним и о препорученим пошиљкама, које се отпремају преко поштанске службе. Ако за отпремање препоручених пошиљака постоје посебне отпремне књиге прописане од поштанске службе, обавезно је коришћење тих књига.

Према томе, прије уписивања пошиљака у одговарајуће књиге, треба их разврстати на обичне и на препоручене пошиљке. 16. Организација пријема странака, радне просторије и њихово коришћење

Организација пријема странака, радне просторије и њихово коришћење, као и

радно вријеме органа управе, треба да буду такви да се омогући што лакше, брже и једноставније остваривање права и извршавање обавеза странака у одговарајућим поступцима пред органима управе и што организованији и успјешнији рад тих органа управе.

Пријем странака треба организовати тако да се странке примају свакодневно током цијелог радног времена, а изузетно и ван њега ако за то постоје оправдани разлози. Пријем странака ради давања потребних обавјештења и упутстава у вези са њиховим захтјевима за остваривање права и извршавање обавеза врши се, у правилу, у одговарајућој просторији која служи као пријемна канцеларија или на други одређени начин. Странку може, зависно од потребе, примити и државни службеник органа управе који је надлежан за рјешавање њеног захтјева, ради давања ближих објашњења о томе.

Радне просторије органа управе распоређују се тако да странке могу на брз и организован начин, без непотребног задржавања, обавити посао због којег су дошле у орган управе.

За писарницу треба одредити просторију која се, у правилу, налази близу улаза у зграду, односно на мјесту које је приступачно за долазак странака, без ометања рада у другим радним просторијама.

Радне просторије једне организационе јединице, ако је могуће, треба да буду повезане и на истом спрату. Спратови и радне просторије морају бити обиљежене редним бројевима ради лакшег сналажења странака које се обраћају органу.


124

На вратима радних просторија треба написати назив органа управе, назив и број организационе јединице, ознаку послова који су у надлежности те јединице, име и презиме државних службеника или запослених који раде у тој просторији.

У ходнику зграде, код улазних врата, треба на видном мјесту истаћи распоред органа управе и њихових организационих јединица, ради лакшег сналажења странака које долазе у орган управе.

Такође, у ходницима зграде, на одговарајућим огласним таблама треба истаћи потребна обавјештења и упутства о начину остваривања одређених права, односно извршавања обавеза странака и списак докумената које треба приложити уз одређени захтјев. II - АРХИВСКО ПОСЛОВАЊЕ

Органи управе, у оквиру канцеларијског пословања, обављају и одређене архивске послове, што се прописује одговарајућим прописима.

У оквиру тога, орган управе обавља послове које се односе на: a) архивирање ријешених предмета и аката, те њихово чување, b) вођење и коришћење архивске књиге, c) чување регистратурског материјала и архивске грађе настале у њиховом

раду, d) одабирање архивске грађе и регистратурског материјала, e) доношење листе категорија регистратурског материјала са роковима чувања, f) предају архивске грађе надлежном архиву. Циљ обављања наведених послова је да се регистратурски материјал и архивска

грађа која настане у раду органа управе заштити од нестајања, уништења те да се сачува регистратурски материјал, у сређеном и сигурном стању, у архивама органа управе до преузимања у надлежни архив.

Надлежни архив за органе управе Босне и Херцеговине је Архив Босне и Херцеговине.

а) Архивирање и чување завршених предмета и аката

Завршну фазу у вршењу канцеларијског пословања представља архивирање

предмета и аката. Сваки орган управе у оквиру своје писарнице има архиву. У архиву се одлажу

завршени (ријешени) предмети и акти. Предмете и акте у архиву одлаже овлашћени запослени у писарници. Прије одлагања предмета у архиву, тај запослени дужан је да изврши одређене провјере чији је циљ да се утврди да ли је одређени предмет или акт у потпуности окончан тј. завршен, без обзира на околности што је то дужан да учини и државни службеник који је био обрађивач предмета. Поред тога, запослени у писарници треба да провјери да ли се у спису налази документ који треба вратити странци, да ли у спису има докумената из другог предмета или недостаје акт који је уписан на првој унутрашњој страни омота за акте, односно да ли су уписани сви прилози који се налазе у предмету.

Прије стављања предмета у архиву врши се њихово сређивање тако што се слажу по класификационим ознакама, а унутар тих ознака по редним бројевима из одговарајуће књиге евиденције (уписник, дјеловодник и др.) у коју су заведени.

Предмети и акти са истом класификационом ознаком одлажу се, у правилу, у посебну фасциклу намијењену само за те предмете и акте. Према томе, треба


125

формирати онолико фасцикли колико има класификационих ознака, а као фасцикл може служити омот, кутија, сандук, и сл.

Запослени у писарници задужен за послове архивирања непосредно се стара о руковању и чувању предмета и аката који су стављени у архиву. Руковање подразумијева да се архивирани предмети не могу произвољно и самостално узимати и користити, већ се то може вршити само на прописан начин.

Ако се неки предмет или акт треба изузети из архиве, то се може учинити само уз издавање реверса. Када се изузети предмет или акт врати, реверс се поништава. Реверси су, према томе, својеврсна привремена евиденција о руковању архивираним предметима. Реверс се чува у фасцикли, а по повратку предмета, реверс се поништава и враћа државном службенику који га је потписао.

Када постоји потреба да се предмет или акт који се налази у архиви разгледа или препише, те радње могу се вршити у складу са одредбом ЗУП-а. Ако заинтересовано лице које има одређени правни интерес треба да разгледа или препише неки предмет или акт може, писмено или усмено, поднијети одговарајући захтјев да јој се то дозволи уз истовремено подношење доказа о постојању тог правног интереса.

О актима, документима, увјерењима, потврдама и сл. које се налазе у архиви органа управе могу се издавати њихови преписи на начин регулисан прописима о овјеравању потписа, рукописа и преписа.

б) Вођење и коришћење архивске књиге

Архивску књигу, у коју се евидентира укупни регистратурски материјал који

настане у раду органа управе у току једне године, дужни су да воде сви органи управе. Регистратурски материјал уписује се у архивску књигу на крају сваке године. Предмет уписа у архивску књигу су регистратурске јединице у којима се, по

одговарајућим предметним цјелинама, одлаже регистратурски материјал. Предмети и акти уписују се по годинама, класификационим ознакама, врсти и количини материјала. Упис се врши по систему архивирања који се примјењивао у вријеме настајања регистратурског материјала.

Када се регистратурска јединица упише у архивску књигу, на регистратурској јединици уписују се сљедећи подаци: редни број из архивске књиге под којим је јединица заведена, класификациона ознака предмета или акта који су одложени у регистратурску јединицу и рок чувања. Рок чувања се одређује према листи категорија регистратурског материјала са роковима чувања.

Након што се у архивску књигу упише комплетан регистратурски материјал, органи управе дужни су да најкасније до 30. априла наредне године доставе надлежном архиву препис или фотокопију оног дијела архивске књиге у којем је уписан регистратурски материјал за протеклу годину.

ц) Услови за чување регистратурског материјала и архивске грађе

Органи управе дужни су да регистратурски материјал и архивску грађу из своје

надлежности чувају у сређеном стању и на безбједном мјесту, све до њихове предаје надлежном архиву.

Регистратурски материјал и архивска грађа морају се чувати у посебно обезбијеђеним просторијама са одговарајућим климатским, хемијско-биолошким и физичким условима који се редовно контролишу, и одговарајућом архивском опремом. Под архивским просторијама подразумијева се писарница и архивски депо. У писарници се чувају ријешени предмети и акти најдуже годину дана од дана када су


126

ријешени. Након истека тог рока, регистратурски материјал и архивска грађа треба да буду пренесени из писарнице и смјештени у архивски депо. У том депоу чува се до предаје надлежном архиву.

У вези са архивском опремом и одржавањем климатских, хемијско-биолошких и физичких услова прописани су конкретни стандарди, с циљем да се регистратурски материјал и архивска грађа заштите и чувају од оштећења и пропадања. То је посебно важно и неопходно због дугих рокова чувања регистратурског материјала и архивске грађе, а нарочито оне која се мора чувати трајно.

д) Листа категорија регистратурског материјала са роковима чувања

Ради одабирања архивске грађе из регистратурског материјала и правилног

архивирања и чувања регистратурског материјала и архивске грађе органа управе, израђује се и доноси листа категорија регистратурског материјала са роковима. Ову листу доноси руководилац органа управе, а може се примјењивати тек када на њу да сагласност надлежни архив.

Листу категорија израђује комисија коју чине стручна лица која познају врсту и значај предмета и аката из надлежности органа управе и која су способна да оцијене значај тих аката и предмета за научне, историјске и друге друштвене потребе.

Основни задатак листе је утврђивање категорија регистратурског материјала и рокова чувања тог материјала. Категорије регистратурског материјала одређују се у оквиру класификационих ознака у коју спадају поједини акти и предмети, а рокови чувања могу бити одређени на мјесеце, године и трајно. Рок чувања одређује се према процјени од каквог је значаја регистратурски материјал за историју, науку и друге друштвене потребе, а узимају се у обзир и потребе самог органа управе.

е) Поступак одабирања архивске грађе из регистратурског материјала

Архивска грађа бира се из регистратурског материјала и то тако што се из

регистратурског материјала издвоје они дијелови за које се оцијени да им је престала важност за текући рад (безвриједни регистратурски материјал), а немају својство архивске грађе. Сваки орган управе дужан је да одабира архивску грађу из регистратурског материјала који је настао у његовом раду или се код њега налази на чувању по било којем основу.

Одабирање архивске грађе и издвајање безвриједног регистратурског материјала врши се, у правилу, из сређеног регистратурског материјала који је уписан у архивску књигу. Издвајање безвриједног регистратурског материјала врши се на основу листе категорија.

Одабирање архивске грађе и издвајање безвриједног материјала врши комисија коју именује руководилац органа управе. Комисија саставља списак безвриједног регистратурског материјала. Тај списак саставља се на основу листе категорија и доставља надлежном архиву. Представник надлежног архива, заједно са том комисијом, разматра списак и провјерава да ли је материјал предложен за издвајање правилно одређен. Након тога, представник архива и комисија састављају записник на основу којег архив издаје рјешење за отпис безвриједног регистратурског материјала.


127

ф) Примопредаја архивске грађе између органа управе и надлежног архива Сваки орган управе дужан је да надлежном архиву преда архивску грађу из своје

надлежности. Та грађа мора се предати најкасније по истеку 30 година од њеног настанка. Овај рок може се у договору са надлежним архивом скратити или продужити.

Архивска грађа предаје се архиву у регистратурски сређеном стању. То значи да грађа мора бити одложена у архивске кутије, у складу са листом категорија регистратурског материјала и уписана у архивску књигу.

Ако орган управе престаје са радом, архивску грађу тог органа управе треба да преузме орган управе који преузима послове органа управе који престају са радом. О примопредаји се сачињава записник, чији се један примјерак мора доставити надлежном архиву.

Примопредају архивске грађе врши комисија. Камисија је састављена од представника надлежног архива и органа управе који предаје архивску грађу. Комисија има задатак да прегледа архивску грађу и да сачини записник о примопредаји. Записник се саставља у пет примјерака и садржи све податке битне за преузету архивску грађу. Тако сачињен записник о примопредаји архивске грађе овјерава се печатом архива и печатом органа управе који предаје грађу. Попис архивске грађе који је поднио орган управе саставни је дио записника о примопредаји.

Заједно са архивском грађом, надлежном архиву се морају предати и основне евиденције о кретњу предмета и аката које се односе на преузету грађу. II - ОВЈЕРА ПОТПИСА, РУКОПИСА И ПРЕПИСА

Сва питања која се односе на поступак овјере потписа, рукописа и преписа у Босни и Херцеговини регулисана су на сличан начин. Да би се нека приватна исправа могла користити у правном промету као правно ваљана, мора претходно бити овјерена од надлежног органа. Само под тим условима таква исправа може послужити као доказ о ономе што се њоме треба потврдити, односно доказати. Поред тога, веома често је потребно преписе или копије јавних исправа које посједују поједина лица овјерити, како би се у разним поступцима пред надлежним органима, установама и службама на основу њих могло доказати постојање одређених чињеница значајних за остваривање појединих права или правних интереса.

Према томе, предмет овјере може бити потпис, рукопис и препис, при чему се: a) код овјере потписа или рукописа потврђује њихова аутентичност, b) код овјере преписа исправе потврђује њена истовјетност са изворном

исправом Аутентичност потписа значи да овјерени потпис стварно потиче од лица чији је

потпис овјерен, а аутентичност рукописа значи да рукопис потиче од лица које је означена као његов аутор.

Важно је напоменути да се овјером потписа, односно рукописа не потврђује истинитост садржаја исправе на којој је извршена овјера потписа и рукописа, већ само аутентичност потписа и рукописа. а) Надлежност органа за овјеру потписа, рукописа и преписа

Према важећим прописима, послове овјере потписа, рукописа и преписа врше:

надлежне општинске службе за управу, с тим да оне не могу овјеравати потписе на исправама које се односе на земљишнокњижне ствари, него надлежни судови.


128

Овјера потписа и преписа исправа потребних за регулисање радних односа лица у радном односу може вршити и овлашћено лице у органу, односно у другој институцији или правном лицу у којем се то лице налази на раду или је радило. б) Овјера потписа и рукописа

Приликом овјере потписа и рукописа овлашћени запослени дужан је да прво

утврди истинитост потписа, односно истинитост рукописа, па тек након тога може овјерити потпис, односно рукопис.

Утврђивање истинитости потписа, односно рукописа обухвата поступак у којем треба да се утврди да ли потпис, односно рукопис стварно припада лицу чији се потпис, односно рукопис треба овјерити.

Истинитост потписа утврђује се на редован и посебан начин. Редован начин утврђивања истинитости потписа може се вршити на два начина,

и то да подносилац исправе пред овлашћеним службеним лицем: a) својеручно потпише исправу, b) изјави да је потпис који се налази на исправи његов потпис. Овјера потписа на посебан начин постоји у случају када се: a) овјерава потпис или отисак прста слијепих или лица које не знају читати,

тада службено лице мора прво подносиоцу исправе прочитати исправу на којој се овјерава потпис или отисак прста,

b) овјерава потпис или отисак прста глувих који не знају читати, тада службено лице мора прво подносиоцу преко тумача прочитати исправу на којој се овјерава потпис или отисак прста,

c) овјерава потпис или отисак прста лица које не разумије језик на којем је исправа написана, тада се подносиоцу мора прво превести садржај исправе, што чини службено лице која врши овјеру ако разумије тај језик, а ако не, онда то врши судски тумач.

Утврђивање истинитости рукописа врши се тако да подносилац исправе, пред овлашћеним службеним лицем, изјави да је та исправа написана његовом руком.

Када се утврди истинитост потписа или отиска прста, односно рукописа на наведени начин, приступа се њиховој овјери. Овјера се врши тако што се на изворну исправу уписује текст потврде о овјери. Та потврда може бити израђена у облику штамбиља у који се уписују датум овјере и број под којим је исправа заведена у уписник за овјеру. Након тога, потврда о овјери се потврђује печатом органа и потписом овлашћеног службеног лица.

Текст потврде о овјери потписа и рукописа утврђује се посебним упутством о овјери потписа, рукописа и преписа.

Прије него што се стави отисак штамбиља о овјери потписа, односно рукописа (потврда о овјери), мора се утврдити идентитет подносиоца исправе који тражи овјеру потписа или рукописа, односно преписа. Ако службено лице лично не познаје подносиоца исправе, његов идентитет утврдиће на основу личне карте, пасоша, а ако нема ових исправа, свједочењем два пунољетна свједока.

У потврди о овјери мора се навести начин на који је утврђен идентитет подносиоца исправе. ц) Овјера преписа

Овјера преписа неке исправе врши се ради потврђивања да је тај препис

истовјетан са својим оригиналом.


129

Тако је и у овом случају потребно прво утврдити да ли је текст преписа истовјетан са текстом оригиналне исправе, па тек онда извршити овјеру само преписа.

У овим случајевима није потребно утврђивати идентитет лица које тражи овјеру преписа исправе.

Истовјетност преписа текста исправе са текстом оригималне исправе утврђује се тако што се цијели текст преписа мора брижљиво упоредити са текстом оригиналне исправе. При томе се мора обратити пажња не само на текст већ и на то да ли на препису има каквих исправака (преиначење текста, брисање, прецртавање, уметање или додавање новог текста и сл.).

Поред тога, препис се мора слагати са текстом оригиналне исправе и у правопису, интерпункцији и скраћивању ријечи. То значи да текст преписа исправе мора по свим питањима бити истовјетан тексту оригиналне исправе.

На исти начин утврђује се истовјетност фотокопије исправе са оригиналном исправом, јер се и фотокопија сматра преписом.

Када се на наведени начин утврди истовјетност текста преписа исправе са текстом оригиналне исправе, приступа се стављању потврде, односно отиска штамбиља о овјери на препис исправе. Потврда (штамбиљ) о овјери преписа ставља се иза текста на крају исправе чији се препис овјерава.

Потврда (штамбиљ) о овјери преписа исправе треба да садржава сљедеће податке:

a) да ли се ради о препису оригиналне исправе или препису овјереног преписа оригиналне исправе,

b) да ли је на препису било оштећења и која су, c) да ли је оригинална исправа писана руком, или неким другим механичким

или хемијским средством, оловком или пером, d) број листова оригиналне исправе и гдје се исправа налази, e) број и датум овјере преписа. На крају, потврду о овјери преписа исправе потписује овлашћено службено лице

и ставља отисак печата органа који врши овјеру. У случају када се треба извршити овјера само једног дијела исправе или извода

из исправе, такав препис мора бити тако сачињен да се из њега може јасно видјети који су дијелови изворне исправе остали непреписани.

Ако овлашћено службено лице које врши овјеру преписа исправа не разумије језик на којем је исправа сачињена, затражиће од судског тумача да утврди истовјетност преписа са оригиналном исправом. Након тога, извршиће се овјера преписа исправе. д) Посебни случајеви овјере исправа

Посебан поступак овјере односи се на исправе које су намијењене за употребу у

иностранству. Овјеру ових исправа врше надлежни судови и Министарство правде БиХ.

Поступак овјере тих исправа спроводи се тако што исправу прво овјерава надлежни суд. Након тога, тај суд овјерену исправу треба да достави Министарству правде БиХ. Ово министарство врши овјеру потписа службеног лица суда које је извршило овјеру печатом суда у којем је овјера исправе извршена.

Постоје одређени изузеци у којима није потребно вршити овјеру исправа које су намијењене за употребу у иностранству. Тај изузетак предвиђен је за исправе које издају органи управе у БиХ. Ови изузеци важе само ако законом БиХ или


130

међународним уговором није другачије одређено. Такве исправе се користе у иностранству без овјере. е) Овјера исправа према Хашкој конвенцији

Поред наведеног начина овјере исправа, постоји и посебан начин овјере

одређених исправа. Ради се о исправама које су наведене у Хашкој конвенцији о укидању потребе легализације страних јавних исправа. Ову конвенцију ратификовала је наша држава 19. маја 1992. године. У њој је наведено које се јавне исправе сачињене на територији једне државе могу употребљавати на територији друге државе уговорнице, која је такође прихватила (ратификовала) ту конвенцију. Код тих исправа легализација се састоји у томе што се на исправу треба ставити потврда утврђена у Конвенцији. Ова потврда назива се Apostille и њоме се потврђује вјеродостојност потписа, затим својство у којем је потписник исправе поступио и, у случају потребе, истовјетност аутентичност печата или жига на исправи. Потврда (Apostille) се ставља на саму исправу или на њен додатак, а може бити састављена на службеном језику оне државе која исправу издаје, с тим да наслов ″Аpostille (Convention da la Haye du 5 octobre 1961)″ мора бити на француском језику.

Овјеру исправа предвиђених наведеном конвенцијом врши надлежни суд, ако законом БиХ није предвиђено да ту овјеру врши Министарство правде БиХ. Важно је указати да суд овјерава само оних исправа које су издате од органа са подручја мјесне надлежности суда. ф) Евиденција и мјесто овјере потписа, рукописа и преписа

О извршеним овјерама потписа, рукописа и преписа морају се водити прописане

евиденције у виду уписника. Уписник се води у форми књиге, прописаних димензија и утврђеног садржаја.

Овјера потписа, рукописа и преписа врши се у службеним просторијама. Али, постоји један изузетак када се овјера потписа и рукописа може извршити

изван службених просторија. То се може учинити у случају када се утврди да је странка којој треба овјерити потпис или рукопис из објективних разлога (болест, непокретност и сл.) спријечена да дође у службене просторије гдје се овјера врши.

За овјеру потписа, рукописа и преписа које се врши у службеним просторијама није потребан писмени поднесак већ се то врши на усмено тражење. Али, овјера потписа и рукописа изван службених просторија може се вршити само на писмени захтјев странке. У захтјеву се морају навести разлози због којих се тражи да се овјера изврши изван службених просторија. Одобрење за овјеру изван службених просторија издаје, на основу поднесеног захтјева, руководилац органа управе, односно предсједник надлежног суда. IV - ПЕЧАТИ 1. Намјена печата

Печат органа власти служи за потврђивање аутентичности службених аката. Аутентичност службеног акта значи да акт потиче од органа власти чијим је

печатом овјерен. Према томе, сваки службени акт мора бити овјерен печатом органа власти који је тај акт издао. Само такав акт је правно ваљан и може послужити у сврху у коју је издат.


131

Отисак печата ставља се на службени акт са лијеве стране поред потписа лица овлашћеног за потписивање службених аката и дјеломично га захвата, ако законом или другим прописом није другачије одређено.

Полазећи од намјене печата органа власти и значаја печата органа власти, сва питања у вези са печатом морају бити регулисана одговарајућим прописима. Тим прописима обавезно се мора утврдити:

a) који органи власти имају право на печат, b) облик, величина и садржај печата, c) поступак издавања одобрења за израду печата и поступак израде печата, d) чување и употреба печата, e) евиденција о печатима, f) поступак о оштећењима, изгубљеним, односно несталим печатима, g) поступак замјене, односно израде новог печата. Наведена питања у БиХ нису регулисана јединственим прописом, него је то

препуштено појединим нивоима власти, па се тако питања у свези са: a) печатом БиХ који користе органи власти БиХ, уређују прописима БиХ, b) печатом ентитета БиХ који користе ентитетски органи власти, уређују

ентитетским прописима, а Брчко Дистрикта БиХ његовим прописима, c) печатом кантона који користе кантонални органи власти, уређују прописима

кантона, d) печатом општине, односно града, који користе њихови органи власти,

уређује прописима опшинског, односно градског вијећа. 2. Облик и садржај печата

Печат органа власти у БиХ је округлог облика различито прописане величине.

Обично се печати дијеле на тзв. велике и мале печате, зависно од њиховог промјера. Печати мањег промјера израђују се из практичних разлога (нпр. за потврђивање финансијских докумената, здравствених књижица и слично).

Сваки печат органа власти у БиХ садржи у средини текст Босна и Херцеговина, а за државни ниво и грб БиХ. Ако се ради о ентитетском и нижем нивоу, печат садржи и назив ентитета, а за ентитетски ниво и грб ентитета. Од кантоналног и нижег нивоа у Федерацији БиХ печат садржи и назив кантона, као и грб кантона. На општинском нивоу печат садржи грб кантона и назив општине у Федерацији БиХ, а грб Републике Српске у Републици Српској. Сви наведени печати садрже и назив и сједиште органа управе о чијем се печату ради. Текст у печату се уписује око грба у концентричним круговима један испод другог. Текст се исписује на три језика која су у службеној употреби у БиХ, с тим да је у печату обезбијеђена и равноправна употреба писама латинице и ћирилице, у складу са одлуком о конститутивности три народа у БиХ. 3. Израда печата

Поступак израде печата, у правилу, обухвата двије фазе које се састоје у

сљедећем: a) рјешавање о захтјеву за одобравање израде печата, b) израда печата. Печати органа власти, било којег нивоа власти, не могу се израдити прије него

што то одобри надлежни орган. С тим циљем захтјев за добијање одобрења за израду печата подноси се надлежном органу који, у даљем поступку, на одговарајући начин утврђује да ли подносилац захтјева има право на печат или не.


132

За одлучивање о овим захтјевима на нивоу БиХ надлежно је Министарство правде БиХ, а на нивоу ентитета, Брчко Дистрикта БиХ, кантона, односно општине и града, орган одређен прописом о печату тих нивоа власти. Након одобравања израде печата, печат се израђује у печаторезници која је за то посебно овлашћена од надлежног органа. Овлашћена печаторезница може бити једна, или више њих, а печате израђује само на основу рјешења којим се одобрава израда печата, при чему се у потпуности мора придржавати тог рјешења, што значи да не смије одступати од рјешењем утврђеног облика, димензије и садржаја. Посебним прописом утврђује се рад овлашћене печаторезнице, обавеза вођења евиденције о израђеним печатима и начин обезбјеђивања печата у поступку њихове израде, злоупотребе и доступности неовлашћеним лицима. 4. Употреба и чување печата

Правило је да печатом рукује и да га употребљава руководилац органа.

Међутим, постоји могућност да тај руководилац може посебним рјешењем овластити друго службено лице за чување и употребу печата. То рјешење треба да садржи личне податке службеног лица, овлашћење том лицу да рукује, чува и употребљава печат и мјесто гдје се печат чува. Према томе, печат се не може дати на руковање и чување службеном лицу док се претходно не донесе наведено рјешење.

С обзиром на значај печата, неопходно је да се чувању печата мора посветити посебна пажња. С тим циљем неопходно је да се печат у току радног времена чува на таквом мјесту да не може доћи у посјед неовлашћених службених и других лица, и тиме онемогући злоупотреба печата. Послије завршетка радног времена, печат се мора чувати на безбједном мјесту, које треба да одреди руководилац органа управе. Обавезе у вези са руковањем и употребом печата уређује се прописом о печату, а одређена питања у вези са руковањем и употребом печата уређена су и у прописима о канцеларијском пословању органа власти.

Печат, у правилу, треба да се чува и употребљава у службеној просторији коју одреди руководилац органа. Печат се може, изузетно, ако је то неопходно ради обављања неке службене радње, изнијети и употријебити и изван службене просторије, али само по одобрењу руководиоца органа управе. Све те мјере имају за циљ да се спријечи могућност злоупотребе печата и његово коришћење од неовлашћених лица. 5. Евиденција о печатима

О печатима се воде прописне евиденције чији је циљ контрола над израђеним

печатима, њиховим корисницима и стању употребљивости израђених печата. Те евиденције омогућавају надлежним органима да у сваком тренутку могу утврдити који печати су израђени на појединим нивоима власти, који печати су у употреби и од када, и ко је овлашћен за њихово чување и употребу.

Према постојећим прописима утврђена је обавеза вођења сљедећих евиденција: a) евиденција о израђеним печатима у овлашћеној печаторезници, коју је

обавезна да води свака овлашћена печаторезница, b) евиденција о свим израђеним печатима, без обзира у којој овлашћеној

печаторезници су израђени (која је веома значајна јер садржи и датум предаје печата на употребу),

c) евиденција о печатима органа у свим органима којима је одобрена израда тих печата,


133

d) евиденцијама о уништеним печатима која садржи податке о уништеним печатима свих органа.

Све наведене евиденције воде се на прописаним обрасцима. Одговарајуће евиденције воде се и о печату других нивоа власти у БиХ.

6. Уништавање печата

Печат органа власти који због истрошености или других разлога постане

неупотребљив, као и у случају промјене назива или сједишта органа или престанка рада органа, мора бити уништен.

Уобичајено се прописује да се такви печати достављају на уништавање уз посебан писмени захтјев органу које је и одобрило израду тих печата.

Према томе, органи БиХ су дужни да свој печат који треба уништити доставе Министарству правде БиХ.

Уништавање печата врши комисија коју оснива министар правде, по поступку који је посебно прописан.

Поступак за уништавање печата других нивоа спроводи се по њиховим прописима. 7. Проглашавање неважећим несталог печата и израда новог умјесто несталог печата

Ако печат било којег органа власти нестане (изгуби се или на било који други

начин нестане), постоји обавеза да се у вези с тим нестанком одмах предузму одговарајуће мјере с циљем да се нестали печат пронађе или прогласи неважећим.

Проглашавање неважећим несталог печата врши се тако што су ти органи дужни да нестанак свог печата одмах пријаве надлежном органу и да тај печат прогласе неважећим у ″Службеном гласнику БиХ″, након чега, од дана објављивања тог огласа, печат постаје неважећи.

Циљ оглашавања неважећим несталог печата је да се печат стави ван снаге и тиме отклони могућност његовог коришћења од неовлашћених лица. Наиме, у случају да се након оглашавања печата неважећим појави службени акт овјерен тим печатом, тај акт не може произвести никакво правно дејство, јер је овјерен неважећим печатом.

Обавезу пријављивања несталог печата има сваки орган чији је печат изгубљен, односно нестао, о чему се непосредно брине руководилац органа чији је печат нестао.

Ако се нестали печат накнадно пронађе, мора се уништити на начин утврђен за уништавање печата.

Кад се спроведе поступак о оглашавању неважећим несталог печата, орган о чијем се печату ради подноси писмени захтјев надлежном органу за давање одобрења за израду новог печата.

Печат израђен умјесто несталог печата мора бити посебно означен, да би се направила разлика између несталог печата и новог печата и тиме отклонила могућност злоупотребе несталог печата. То се, уобичајено, чини на начин да се у садржај печата уносе посебне ознаке резервисане само за обиљежавање печата израђених умјесто несталог печата.

На примјер, ако је израђено више печата исте димензије и истог садржаја, сваки од њих се означава посебним арапским бројем, а у случају кад се умјесто несталог печата израђује нови печат, он обавезно мора садржавати и посебну, за то одређену ознаку (римски број, звјездицу или др.).


134

На основу члана 56. став 3. Закона о раду у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 26/04) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03 и 42/03), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 65. сједници, одржаној 16. септембра 2004. године, донио је

О Д Л У К У О УСЛОВИМА И НАЧИНУ ПОЛАГАЊА СТРУЧНОГ УПРАВНОГ ИСПИТА ПРИПРАВНИКА И ЗАПОСЛЕНИКА НА НИВОУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

(„Службени гласник БиХ“, број 46/04) I - ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

I Овом одлуком уређују се услови, програм и начин полагања стручног управног

испита (у даљем тексту: стручни испит) пред Комисијом за полагање стручног управног испита Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Државна комисија) приправника и запосленика у министарствима и другим органима управе Босне и Херцеговине, службама, тијелима и институцијама Савјета министара Босне и Херцеговине (у даљем тексту: органи управе БиХ, службе, тијела и институције Савјета министара).

II Стручни испит, сагласно Закону о раду у институцијама Босне и Херцеговине и

овој одлуци, пред Државном комисијом дужни су да полажу приправници и запосленици са средњом и вишом школском спремом у органима управе БиХ, службама, тијелима и институцијама Савјета министара и у предузећима (друштвима) и другим правним лицима којима је законом Босне и Херцеговине повјерена примјена јавних овлашћења (у даљем тексту: институције које имају јавна овлашћења).

Стручни испит из става 1. ове тачке полаже се ради стицања услова за рад на управним и другим стручним пословима из основне дјелатности органа управе и других органа на нивоу Босне и Херцеговине, односно на управним пословима у институцијама које имају јавна овлашћења, сагласно пропису о пословима из основне дјелатности, односно помоћно-техничким пословима Босне и Херцеговине.

III Приправници у органима управе БиХ, службама, тијелима и институцијама

Савјета министара и у институцијама које имају јавна овлашћења полажу стручни испит по истеку приправничког стажа од једне године за приправнике са вишом школском спремом, односно шест мјесеци за приправнике са средњом школском спремом.

Ради стицања услова за рад на управним и другим стручним пословима у органима управе БиХ, службама, тијелима и институцијама Савјета министара и институцијама које имају јавна овлашћења, стручни испит могу полагати и лица која се налазе на раду у другим органима власти и институцијама, односно у предузећима (друштвима) и другим правним лицима на територији Босне и Херцеговине (у даљем тексту: БиХ).

Ова лица могу полагати стручни испит када по завршеној вишој школској спреми проведу на раду у тим органима, институцијама, предузећима (друштвима) и


135

другим правним лицима најмање једну годину, а по завршеној средњој школској спреми најмање шест мјесеци. II - ПРОГРАМ СТРУЧНОГ ИСПИТА

IV Стручни испит обухвата сљедеће предмете: 1. Основи уставног система, 2. Основи управе у БиХ, 3. Управни поступак и управни спор, 4. Радни односи, 5. Канцеларијско пословање у органима управе БиХ, службама, тијелима и

институцијама Савјета министара.

V Програм стручног испита садржи градиво, правна врела и литературу за сваки

предмет из тачке IV ове одлуке. Програм стручног испита прописује министар правде БиХ. Програм стручног испита објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

III - САСТАВ ДРЖАВНЕ КОМИСИЈЕ И НАЧИН ПОЛАГАЊА СТРУЧНОГ ИСПИТА

VI Државна комисија састоји се од предсједника и четири члана, који имају своје

замјенике, које именује рјешењем министар правде БиХ. Предсједник и чланови Државне комисије и њихови замјеници су дипломирани

правници који су се истакли у раду на нормативно-правним, управним и другим стручним пословима у државним органима управе и другим државним институцијама, као и у раду на управним пословима у судским и другим институцијама.

Државна комисија именује се на период од двије године.

VII Рјешењем о именовању Државне комисије одређују се испитивачи за сваки

предмет из тачке IV ове одлуке. Рјешењем из става 1. ове тачке одређује се и записничар на стручном испиту и

његови замјеници и утврђују њихови послови и задаци.

VIII Полагање стручног испита обавља се на писмени захтјев кандидата. Кандидати из тачке II ове одлуке захтјев за полагање стручног испита подносе

Министарству правде БиХ. Уз захтјев се прилаже: 1. увјерење о завршеној школској спреми, 2. увјерење о приправничком стажу, односно о радном стажу.

Министарство правде БиХ доноси рјешење којим одобрава полагање стручног испита за кандидате који испуњавају прописане услове, односно рјешење којим се одбија захтјев за полагање стручног испита за кандидате који не испуњавају прописане услове.

IX


136

У рјешењу којим је кандидату одобрено полагање стручног испита одређује се вријеме полагања стручног испита.

У рјешењу којим се одбија захтјев за полагање стручног испита наводи се разлог због којег се захтјев одбија.

Против рјешења из ст. 1. и 2. ове тачке може се изјавити жалба министру правде БиХ у року од 15 дана од дана пријема рјешења.

X Стручни испит се полаже у сједишту Министарства правде БиХ. Изузетно, по одобрењу министра правде БиХ, стручни испит пред Државном

комисијом може се полагати и ван сједишта из става 1. ове тачке, ако за то постоје оправдани разлози.

XI Стручни испит се састоји из писменог и усменог дијела. Задатак из писменог дијела стручног испита даје члан Државне комисије којег

одреди комисија, а састоји се од рјешавања практичног питања из области управних и других стручних послова основне дјелатности органа управе.

При избору задатака за писмени дио стручног испита кандидату са вишом школском спремом даје се писмени задатак из сложених послова, а кандидату са средњом школском спремом, у правилу, из области канцеларијског пословања.

XII При изради писменог задатка кандидат се може служити само законским и

подзаконским прописима. Израда писменог задатка може трајати најдуже два сата. Писмени задатак ради се прије приступања полагању усменог дијела стручног

испита.

XIII На усменом дијелу стручног испита провјерава се оспособљеност кандидата за

практичну примјену прописа из области предмета из тачке IV ове одлуке, а у оквиру материје која је садржана у програму сваког предмета из тачке V ове одлуке.

На усменом дијелу стручног испита испитивачи су дужни да кандидате испитују само о материји која је обухваћена програмом испита за вишу, односно средњу стручну спрему који се доноси на основу тачке V ове одлуке.

Усмени дио стручног испита је јаван.

XIV По завршеном усменом дијелу стручног испита, Државна комисија одлучује о

успјеху кандидата, без присуства јавности. Коначан успјех кандидата оцјењује се према укупно показаном знању на

писменом и усменом дијелу стручног испита. Комисија одлучује о успјеху кандидата оцјеном "положио стручни испит", или

"није положио стручни испит", или "упућен на поправни испит из једног предмета", или "упућен на поправни испит из два предмета".

XV


137

Кандидат који на усменом дијелу стручног испита не покаже задовољавајуће знање из једног или највише два предмета, има право да из тих предмета полаже поправни испит.

Приправник и други кандидати који на стручном испиту не положе један или два предмета поправни испит из тих предмета полажу најраније у року од 30 дана, а најкасније у року од 90 дана од дана полагања стручног испита.

Кандидат, односно приправник који није приступио полагању поправног испита у року из става 2. ове тачке, сматра се да стручни испит није положио.

Ако кандидат, односно приправник, у року из ставка 2. ове тачке не положи поправни испит, сматра се да стручни испит није положио.

Кандидат, односно приправник који на стручном испиту покаже незадовољавајуће знање из три или више предмета, сматра се да стручни испит није положио.

XVI Ако кандидат не приступи полагању стручног испита у дан који му је одређен за

полагање стручног испита, или прије почетка полагања стручног испита изјави да одустаје од испита, сматра се да испит није полагао.

Ако кандидат одустане од полагања већ започетог стручног испита, или не преда рад из писменог дијела стручног испита, сматра се да испит није положио.

XVII Започето полагање стручног испита може се, изузетно, одгодити на писмени

захтјев кандидата, ако кандидат докаже да због болести или из других оправданих разлога није способан да настави полагање испита.

О одгађању полагања започетог испита из става 1. ове тачке одлучује Државна комисија већином гласова, о чему се у спису сачињава службена забиљешка која садржи одлуку повјеренства о одгађању испита, разлог одгађања и датум кад кандидат треба да приступи полагању испита.

XVIII Започето полагање стручног испита може се одгодити до десет дана, а у

изузетно тешким здравственим случајевима и мјесец дана од дана одгађања полагања испита.

Ако кандидат не приступи полагању стручног испита на дан одређен према ставу 2. тачке XVII ове одлуке, сматра се да испит није положио.

У посебно тешким здравственим случајевима кандидата Државна комисија може рок из става 1. ове тачке, на писмени захтјев кандидата, продужити највише до два мјесеца од дана одгађања полагања испита.

Приликом полагања наставка одгођеног стручног испита, кандидат не полаже оне предмете које је положио до тренутка одгађања полагања испита.

XIX Кандидату који је положио стручни испит Министарство правде БиХ издаје

увјерење о положеном стручном испиту. Увјерење о положеном стручном испиту садржи: заглавље које обухвата: назив

органа, назив Државне комисије, број и датум издавања увјерења, име и презиме кандидата, годину и мјесто рођења, школу коју је завршио и када, датум положеног стручног испита, печат и потпис министра правде БиХ.


138

У увјерењу, у дијелу који се односи на оцјену о положеном стручном испиту, наводе се ријечи: "положио стручни испит за вишу школску спрему", односно "положио стручни испит за средњу школску спрему".

XX Кандидат који није положио стручни испит може поново приступити полагању

стручног испита по истеку рока од 60 дана од дана полагања испита.

XXI Трошкове полагања стручног испита за приправнике и кандидате из тачке II ове

одлуке сноси орган, служба, односно институција која има јавна овлашћења у којима се ти кандидати налазе у радном односу.

Трошкове полагања стручног испита за кандидата из става 2. тачке III ове одлуке сноси кандидат, уколико органиа, институције, предузећа (друштва) и друга правна лица наведена у тим одредбама не одлуче да они сносе те трошкове.

XXII Висину накнаде за трошкове полагања стручног испита пред Државном

комисијом рјешењем одређује министар правде БиХ. Предсједнику, члановима комисије и њиховим замјеницима, као и

записничарима припада накнада за рад у Државној комисији, што се одређује рјешењем из става 1. ове тачке.

XXIII О полагању стручног испита води се записник у који се уноси посебно: састав

комисије, датум и мјесто одржавања испита, име и презиме кандидата, постављена испитна питања и оцјена успјеха кандидата.

Записник из става 1. ове тачке потписује предсједник, чланови комисије и записничар.

Записник о полагању стручног испита чува се у спису кандидата који је полагао стручни испит са осталом документацијом која се односи на испит.

XXIV Административно-техничке послове за рад Државне комисије и евиденцију о

кандидатима који су полагали стручни испит води Министарство правде БиХ. Евиденција из става 1. ове тачке води се у форми књиге и садржи сљедеће

податке: име и презиме кандидата, година рођења, назив школе, односно факултета који је завршио, датум полагања стручног испита, оцјену успјеха на испиту и број, датум и мјесто издавања увјерења о положеном стручном испиту.

Евиденцијска књига из става 2. ове тачке чува се трајно. IV - ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

XXV Лице које је положило стручни испит у оквиру других струка ослобађа се

обавезе полагања стручног испита предвиђеног овом одлуком, под условом да програм тог испита у основи одговара садржају програма стручног испита из тачке IV ове одлуке, с тим што је обавезно да полаже оне предмете из тачке IV ове одлуке који нису положени у оквиру испита других струка.


139

XXVI Лице које је послије положеног стручног испита стекло виши степен школске

спреме од степена школске спреме за који је положило стручни испит, за обављање послова и задатака чије је вршење условљено вишим степеном школске спреме мора имати положен стручни испит школске спреме коју је накнадно стекло, сагласно Програму о стручном испиту.

XXVII Лица која су положила стручни испит за запослене у органима управе по

прописима који су се примјењивали на територији БиХ до дана ступања на снагу ове одлуке, сматра се да имају положен стручни испит предвиђен овом одлуком.

XXVIII О признавању стручног испита лица која су тај испит положила по прописима

ентитета, након ступања на снагу ове одлуке, одлучује министар правде БиХ узимајући у обзир програм по којем је испит положен и програм предвиђен овом одлуком.

Признавање испита из става 1. ове тачке врши се на писмени захтјев заинтересованог лица са одговарајућом документацијом, о чему се доноси рјешење.

XXIX Одредбе ове одлуке примјењују се и на приправнике и запосленике у

канцеларијама и службама органа законодавне власти, органа извршне власти, органа судбене власти, тужилаштвима, правобранилашттвима, установама за извршење казнених санкција и другим органима и институцијама БиХ код којих је, сагласно закону, као услов за обављање послова предвиђен положен стручни испит.

XXX Министар правде БиХ донијеће програм стручног испита из тачке В ове одлуке,

у року од 15 дана од дана њеног ступања на снагу .

XXXI Ова одлука ступа на снагу даном доношења и биће објављена у "Службеном

гласнику БиХ". СМ број: 210/04. 16. септемра 2004. године С а р а ј е в о

Предсједавајући Савјета министара БиХ Аднан Терзић, с. р.


140

На основу члана 56. став 3. Закона о раду у институцијама Босне и Херцеговине

("Службени гласник БиХ", број 26/04 и 7/05) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 30/03 и 42/03), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 85. сједници, одржаној 07. јула 2005. године, донио је

О Д Л У К У О ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О УСЛОВИМА И НАЧИНУ ПОЛАГАЊА СТРУЧНОГ УПРАВНОГ ИСПИТА ПРИПРАВНИКА И ЗАПОСЛЕНИКА НА НИВОУ БОСНЕ

И ХЕРЦЕГОВИНЕ („Службени гласник БиХ“, број 50/05)

I

У Одлуци о условима и начину полагања стручног управног испита приправника и запосленика на нивоу Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 46/04) у наслову и тачки I, иза ријечи "приправника" додају се запета и ријечи: "лице са високом школском спремом".

II У тачки II став 1. иза ријечи "средње" брише се везник "и" и додаје запета, а иза

ријечи "више" додају се ријечи: "и високе".

III У тачки III став 1. испред ријечи "вишом" додају се ријечи: "високом и", а у

ставу 3. испред ријечи "вишој" додају се ријечи: "високој и".

IV У тачки VI став 1. умјесто тачке на крају реченице ставља се запета и додају

ријечи: "за приправнике и запосленике са средњом и вишом школском спремом". У истој тачки иза става 1. додаје се нови став 2, који гласи: "Државна комисија за полагање стручног управног испита високе школске

спреме састоји се од предсједника и четири члана, који имају своје замјенике, које именује рјешењем Савјет министара БиХ на усаглашен предлог министра правде, директора Канцеларије за законодавство Савјета министара БиХ и директора Агенције за државну службу БиХ.

Досадашњи ст. 2. и 3. постају ст. 3. и 4.

V У тачки XI став 3. испред ријечи "вишом" додају се ријечи: "високом и".

VI

У точки XIII став 2. испред ријечи "вишу" додају се ријечи: "високу и".

VII У тачки XIX став 3. иза ријечи "ријечи:" додају се ријечи: "положио стручни

испит за високу школску спрему".

VIII У тачки XXII иза ријечи "стручни" додају се ријечи: "или јавни".


141

IX Програм стручног управног испита за високу школску спрему донијеће

министар правде БиХ, допуном постојећег програма стручног управног испита за средњу и вишу школску спрему, у сарадњи са Канцеларијом за законодавство Савјета министара БиХ и Агенцијом за државну службу БиХ, у року од 15 дана од дана ступања на снагу ове одлуке.

X Ова одлука ступа на снагу даном доношења и биће објављена у "Службеном

гласнику БиХ". СМ број: 112/05 07. јула 2005. године С а р а ј е в о

Предсједавајући Савјета министара БиХ Аднан Терзић, с. р.


142

На основу члана 56. став 3. Закона о раду у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 26/04) и тачке В став 2. Одлуке о условима и начину полагања стручног управног испита приправника и запосленика на нивоу Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 46/04), министар правде Босне и Херцеговине прописује

П Р О Г Р А М СТРУЧНОГ УПРАВНОГ ИСПИТА ЗА ПРИПРАВНИКЕ И ЗАПОСЛЕНИКЕ НА

НИВОУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ („Службени гласник БиХ“, број 46/04)

I - ОПШТЕ ОДРЕДБЕ 1. Овим програмом прописују се: садржај, градиво и правна врела за стручни управни испит (у даљем тексту: стручни испит) приправника и запосленика на нивоу Босне и Херцеговине (у даљем тексту: БиХ). 2. По овом програму стручни испит полажу приправници и запосленици из одредбе тачке II Одлуке о условима и начину полагања стручног испита приправника и запосленика на нивоу БиХ (у даљем тексту: Одлука о стручном испиту). 3. Приликом испитивања кандидата на усменом дијелу стручног испита, испитивачи су дужни да воде рачуна о томе да кандидату постављају само питања која су овим програмом утврђена за вишу, односно за средњу школску спрему. II - ПРОГРАМ СТРУЧНОГ ИСПИТА ЗА ПРИПРАВНИКЕ, ЗАПОСЛЕНИКЕ И ДРУГА ЛИЦА СА ВИШОМ ШКОЛСКОМ СПРЕМОМ 4. Програм стручног испита за приправнике, запосленике и друга лица са вишом школском спремом, у оквиру предмета из тачке IV Одлуке о стручном испиту, садржи сљедеће градиво и правна врела и то: 1) Основи уставног система а) Градиво Уставни систав БиХ према Уставу БиХ (Општи оквирни споразум за мир у БиХ - Анекс 4), који обухвата:

• људска права и основне слободе (људска права, међународни стандарди, каталог права, избјеглице и расељена лица),

• надлежност институција БиХ, • надлежност ентитета, • додатне надлежности БиХ, • Парламентарна скупштина БиХ (Дом народа и Представнички дом - избор,

мандат, надлежност), • Предсједништво БиХ (избор, мандат, овлашћења – надлежности), • Савјет министара БиХ (састав, избор, овлашћења – надлежности), • Уставни суд БиХ (састав, јурисдикција - надлежност).

б) Правна врела • Устав БиХ (Општи оквирни споразум за мир у БиХ - Анекс 4), • Споразум о људским правима - Општи оквирни споразум за мир у БиХ - Анекс

6. 2) Основe управе БиХ а) Градиво (1) Основe управе БиХ


143

• послови органа управе (спровођење утврђене политике и извршавање закона и других прописа, обављање управног надзора, доношење прописа о спровођењу, предлагање и давање препорука из области законодавства, одговарање на питања органа законодавне власти),

• повјеравање јавних овлашћења (коме се повјеравају, начин повјеравања, управни надзор над радом институција које имају јавна овлашћења),

• међусобни односи органа управе (овлашћења и обавезе органа управе у међусобним односима, међусобна сарадња органа управе на истом и различитом нивоу власти),

• односи органа управе према омбудсменима, • однос органа управе према странкама (грађанима и другим странкама), • правилник о унутрашњој организацији органа управе (садржај и начин

доношења), • руководилац органа управе и његов замјеник (именовање, смјењивање и

овлашћења), • руководећи државни службеници и државни службеници са посебним

овлашћењима (постављење, смјењивање и овлашћења), • средства за рад органа управе (врсте средстава), • инспекцијски надзор (ко обавља инспекцијски надзор, покретање поступка,

овлашћења и обавезе инспектора, врсте управних мјера). (2) Органи управе и управне организације БиХ

• оснивање и врсте органа управе и управних организација, • управљање органима управе и управним организацијама (министар и његов

замјеник - именовање и овлашћења, директор и замјеник директора самосталне управне организације и управне организације у саставу - именовање и овлашћења),

• руководећи државни службеници у органима управе и управним организацијама (врсте - постављење и овлашћења),

• прописи и други акти органа управе и управних организација. б) Правна врела

• Закон о управи ("Службени гласник БиХ", број 32/02). 3) Управни поступак и управни спор а) Градиво (1) Управни поступак (а) Опште одредбе

• основни принципи, • надлежност, • странка и њено заступање (појам странке, процесна способност и законски

заступник, врсте заступника), • комуницирање органа и странака (поднесци, позивање и записник), • достављање (начин достављања, посредно и обавезно лично достављање,

посебни случајеви достављања, доставница и грешке у достављању), • рокови (врсте и рачунање рокова), • трошкови поступка (трошкови органа и странака и ослобађање од плаћања

трошкова). (б) Првостепени поступак

• покретање поступка (покретање поступка, одустајање од захтјева), • поступак до доношења рјешења (заједничке одредбе, скраћени поступак и

посебан испитни поступак), • доказивање (исправе, увјерења, свједоци, изјава странке, вјештаци и увиђај),


144

• рјешење (орган који доноси рјешење, форма и саставни дијелови рјешења, рок за издавање рјешења, исправљање грешака у рјешењу),

• закључак. (ц) Правни лијекови

• жалба (право на жалбу, надлежност органа за рјешавање по жалби, рок за жалбу, садржај жалбе, предавање жалбе, рад првостепеног органа по жалби, рјешавање другостепеног органа по жалби, жалба када првостепено рјешење није донесено, рок за доношење рјешења по жалби),

• врсте ванредних правних лијекова (називи и када се могу користити и орган који рјешава по њима).

(д) Извршење рјешења • извршења рјешења (када првостепено и другстепено рјешење постаје извршно), • административно извршење (услови и начин извршења и закључак о дозволи

извршења). (2) Управни спор

• ко може покренути управни спор, • рок за покретање спора, • тужба за покретање спора, • управни акти против којих се може покренути управни спор, • управни акти против којих се не може покренути управни спор, • обавезност пресуде.

б) Правна врела • Закон о управном поступку ("Службени гласник БиХ", број 29/02), • Закон о управним споровима ("Службени гласник БиХ", број 19/02).

4) Радни односи а) Градиво Радни односи запосленика у органима управе и управним организацијама БиХ, који обухватају:

• пријем у радни однос (општи и посебни услови за пријем у радни однос), • садржај уговора о раду, • уговор о раду на неодређено и одређено вријеме, • пробни рад, • одмори и одсуства, • заштита запосленика, • плате и накнаде, • образовање, оспособљавање и усавршавање, • приправници, • волонтерски рад, • изуми и техничка унапређења, • забрана такмичења са послодавцем, • дисциплинска одговорност, • престанак уговора о раду, • права и обавезе из радног односа запосленика, • стављање запосленика на располагање, • колективни уговор, • репрезентативни синдикат, • надзор над примјеном прописа о раду.

б) Правна врела • Закон о раду у институцијама БиХ ("Службени гласник БиХ", број 26/04).

5) Канцеларијско пословање у органима управе


145

а) Градиво (1) Канцеларијско пословање

• појам, садржај и значај канцеларијског пословања, • принципи канцеларијског пословања, • значење појединих израза у канцеларијском пословању (акт, прилог, предмет,

досије, фасцикла, архивска грађа, регистратурски материјал, писарница, архива), • основне књиге евиденције у канцеларијском пословању, • појам и значај класификационих ознака предмета и аката, • примање, отварање, прегледање и распоређивање (сигнирање) поште, односно

аката, • поступак са актима који подлијежу таксирању, • завођење аката (начин и вријеме завођења, пријемни штамбиљ), • евиденција о предметима и актима (уписник првостепених предмета управног

поступка, уписник другостепених предмета управног поступка, дјеловодник предмета и аката, дјеловодник за повјерљиву и строго повјерљиву пошту),

• здруживање аката, • достављање предмета и аката у рад (интерна доставна књига, пријем и

отпремање рачуна), • рад запосленика овлашћених за рјешавање предмета и аката (прикупљање

података, саставни дијелови службеног акта, враћање ријешених предмета у писарницу),

• развођење аката и предмета, • роковник предмета, • отпремање поште (начин отпремања поште, књига отпремања поште преко

курира и књига отпремања поште путем поште). (2) Архивско пословање

• архивски послови органа управе (архивирање и чување завршених предмета и аката, вођење и коришћење архивске књиге, услови за чување регистратурског материјала и архивске грађе, листа категорија регистратурског материјала са роковима чувања, поступак одабирања архивске грађе из регистратурског материјала и начин примопредаје архивске грађе надлежном архиву).

(3) Печати органа власти • печати органа власти (намјена, облик, садржај, израда, чување и употреба,

евиденције, нестанак и израда новог умјесто несталог печата). б) Правна врела

• Одлука о канцеларијском пословању министарстава, служби, институција и других тијела Савјета министара БиХ ("Службени гласник БиХ", број 21/01 и 29/03),

• Напутак о начину вршења канцеларијског пословања министарстава, служби, институција и других тијела Савјета министара БиХ ("Службени гласник БиХ", број 15/03),

• Закон о печату институција БиХ ("Службени гласник БиХ", број 12/98 и 14/03), • Напутак о начину израде, чувања, вођења евиденције и уништавања печата

институција БиХ ("Службени гласник БиХ", број 22/98). НАПОМЕНА: До доношења аката о спровођењу неће се испитивати градиво везано за архивско пословање. III - ПРОГРАМ СТРУЧНОГ ИСПИТА ЗА ПРИПРАВНИКЕ И ЗАПОСЛЕНИКЕ И ДРУГА ЛИЦА СА СРЕДЊОМ ШКОЛСКОМ СПРЕМОМ


146

5. Програм стручног испита за приправнике и запосленике са средњом школском спремом из државних органа управе и других државних институција у оквиру предмета из тачке IV Одлуке о стручном испиту, садржи сљедеће градиво и правна врела, и то: 1) Основе уставног сустава а) Градиво Уставни сустав БиХ према Уставу БиХ (Општи оквирни споразум за мир у БиХ - Анекс 4), који обухвата:

• људска права и основне слободе (људска права и каталог права), • надлежност институција БиХ, • Парламентарна скупштина БиХ (Дом народа и Представнички дом - састав и

начин избора), • Предсједништво БиХ (избор, мандат и овлашћења), • Савјет министара БиХ (састав, избор и овлашћења).

б) Правна врела • Устав БиХ (Општи оквирни споразум за мир у БиХ - Анекс 4).

2) Основе управе БиХ а) Градиво (1) Основе управе БиХ

• послови органа управе (спровођење утврђене политике и извршавање закона и других прописа, вршење управног надзора, доношење прописа о спровођењу, предлагање и давање препорука из области законодавства, одговарање на питања органа законодавне власти),

• односи органа управе према омбудсменима, • однос органа управе према странкама (грађанима и другим странкама), • правилник о унутрашњој организацији органа управе (садржај и начин

доношења). (2) Органи управе и управне организације

• оснивање и врсте државних органа управе и управних организација, • управљање органима управе и управним организацијама (министар и његов

замјеник-именовање и овлашћења), • директор и замјеник директора управне организације, • руководећи државни службеници у органима управе и управним

организацијама, • прописи и други акти органа управе и управних организација.

б) Правна врела • Закон о управи ("Службени гласник БиХ", број 32/02).

3) Управни поступак а) Градиво (1) Управни поступак (а) Опште одредбе

• комуницирање органа и странака (поднесци, позивање и записник), • достављање (начин достављања, посредно и обавезно лично достављање), • рокови (врсте и рачунање рокова), • трошкови поступка (трошкови органа и странака и ослобађање од плаћања


• покретање поступка (покретање поступка, измјена захтјева, одустајање од захтјева),


147

• поступак до доношења рјешења (скраћени поступак и посебан испитни поступак),

• доказивање (исправе, увјерења, свједоци, вјештаци и увиђај), • рјешење (орган који доноси рјешење, форма и саставни дијелови рјешења, рок за

издавање рјешења). (ц) Правни лијекови

• жалба (право жалбе, надлежност органа за рјешавање по жалби, рок за жалбу, садржај жалбе, предавање жалбе, рад првостепеног органа по жалби, рјешавање другостепеног органа по жалби, жалба када првостепено рјешење није донесено, рок за доношење рјешења по жалби),

• ванредни правни лијекови (само називи и против којих се рјешења користе). б) Правна врела

• Закон о управном поступку ("Службени гласник БиХ", број 29/02). 4) Радни односи у органима управе а) Градиво Радни односи запосленика у органима управе и управним организацијама БиХ, који обухватају:

• пријем у радни однос (општи и посебни услови за пријем у радни однос), • садржај уговора о раду, • уговор о раду на неодређено и одређено вријеме, • пробни рад, • одмори и одсуства, • заштита запосленика, • плате и накнаде, • образовање, оспособљавање и усавршавање, • приправници, • волонтерски рад, • изуми и техничка унапређења, • забрана такмичења са послодавцем, • дисциплинска одговорност, • престанак уговора о раду, • права и обавезе из радног односа запосленика, • стављање запосленика на располагање, • колективни уговор, • репрезентативни синдикат, • надзор над примјеном прописа о раду.

б) Правна врела • Закон о раду у институцијама БиХ ("Службени гласник БиХ", број 26/04).

5) Канцеларијско пословање у органима управе а) Градиво (1) Канцеларијско пословање



аката, • поступак са актима који подлијежу таксирању,


148

• завођење аката (начин и вријеме завођења, пријемни штамбиљ), • евиденција о предметима и актима (уписник првостепених предмета управног


• здруживање аката, • достављање предмета и аката у рад (интерна доставна књига, пријем и

отпремање рачуна), • рад запосленика овлашћених за рјешавање предмета и аката (прикупљање

података, саставни дијелови службеног акта, враћање ријешених предмета у писарницу),

• развођење аката и предмета, • роковник предмета, • отпремање поште (начин отпремања поште, књига отпреме поште преко курира

и књига отпреме поште путем поште). (2) Архивско пословање



евиденције, нестанак и израда новог умјесто несталог печата). б) Правна врела


• Упутство о начину вршења канцеларијског пословања министарстава, служби, институција и других тијела Савјета министара БиХ ("Службени гласник БиХ", број 15/03),

• Закон о печату институција БиХ ("Службени гласник БиХ", број 12/98 и 14/03), • Упутство о начину израде, чувања, вођења евиденције и уништавања печата

институција БиХ ("Службени гласник БиХ", број 22/98). НАПОМЕНА: До доношења аката о спровођењу неће се испитивати градиво везано за архивско пословање. IV - ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ 6. Овај програм ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Број: 01-02-723/04 21. септембра 2004. године С а р а ј е в о

Министар Слободан Ковач, с. р.


149

На основу члана 56. став 3. Закона о раду у институцијама Босне и Херцеговине

("Службени гласник БиХ", број 26/04) и тачке В. став 2. Одлуке о условима и начину полагања стручног управног испита приправника и запосленика на нивоу Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 46/04 и 50/05), министар правде Босне и Херцеговине прописује

ДОПУНУ ПРОГРАМА СТРУЧНОГ УПРАВНОГ ИСПИТА ЗА ПРИПРАВНИКЕ И ЗАПОСЛЕНИКЕ НА

НИВОУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ („Службени гласник БиХ“, број 50/05)

1. У Програму стручног управног испита за приправнике и запосленике на нивоу Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 46/04) у наслову, тачки 1. и Глави II иза ријечи "приправника" додаје се запета и ријечи: "државних службеника", а у тачки 2. иза ријечи "приправници" додаје се запета и ријечи: "државни службеници", док се у тачки 3. испред ријечи "вишу" додаје ријеч "високу". 2. Иза тачке 3. додаје се нова глава II која гласи: "II - Програм полагања стручног испита за приправнике и друга лица са високом школском спремом", а испред тачке 4. додаје се нова тачка 4. која гласи: "4. Програм стручног испита за приправнике и друга лица са високом школском спремом, у оквиру предмета из тачке IV Одлуке о стручном испиту, садржи сљедеће градиво и правна врела и то: 1) Основе уставног сустава а) Градиво Уставни сустав Босне и Херцеговине према Уставу БиХ (Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини - Анекс 4), који обухвата:

• опште карактеристике Босне и Херцеговине као државе (демократски принципи, састав, кретање робе, услуга, капитала и лица, главни град, симболи и држављанство),

• људска права и основне слободе (људска права, међународни стандарди, каталог права, избјеглице и расељена лица и Комисија за људска права),

• надлежности институција Босне и Херцеговине, • надлежности ентитета, • додатне надлежности Босне и Херцеговине, • Парламентарна скупштина БиХ (Дом народа и Представнички дом - избор,

мандат и овлашћења), • Предсједништво БиХ (избор, мандат и овлашћења), • Савјет министара БиХ (састав, избор и овлашћења), • Уставни суд БиХ (састав, надлежност и одлуке), • Централна банка БиХ (састав и надлежност).

б) Правни извори • Устав БиХ (Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини - Анекс 4), • Споразум о људским правима (Општи оквирни споразум за мир у Босни и

Херцеговини - Анекс 6). 2) Основе управе БиХ а) Градиво (1) Основе управе БиХ

• принципи организовања и рада органа управе (принципи законитости, самосталности, ефикасности, јавности, употребе језика и писма),


150

• послови управе (спровођење утврђене политике и извршавање закона и других прописа, вршење управног надзора, доношење прописа о спровођењу, предлагање и давање препорука из области законодавства, одговарање на питања органа законодавне власти, обављање других управних и стручних послова одређених законом и другим прописима),

• повјеравање јавних овлашћења (коме се повјеравају, начин повјеравања и управни надзор над радом институција које имају јавне овлашћења),

• однос органа управе према органу законодавне власти (одговорности и овлашћења),

• однос органа управе према органима извршне власти (овлашћења органа извршне власти),

• међусобни односи органа управе (овлашћења и обавезе органа управе у међусобним односима, међусобна сарадња органа управе на истом и различитом нивоу власти),

• односи органа управе према омбудсменима, • односи органа управе према предузећима (друштвима) и другим правним

лицима, • однос органа управе према странкама, • принципи организације органа управе, • правилник о унутрашњој организацији органа управе (садржај и начин

доношења), • руководилац органа управе и његов замјеник (именовање и смјењивање,

овлашћења и одговорности), • руководећи државни службеници и службеници са посебним овлашћењима

(постављање, смјењивање и овлашћења), • средства за рад органа управе (врсте средстава), • инспекцијски надзор (ко врши инспекцијски надзор, покретање поступка,

овлашћења и обавезе инспектора, врсте управних мјера). (2) Државни органи управе

• односи Савјета министара БиХ и државних органа управе према Предсједништву БиХ,

• однос државних органа управе према Савјету министара БиХ, • оснивање и врсте државних органа управе, • управљање државним органима управе (министар и његов замјеник -

именовање, овлашћења и обавезе, директор и замјеник директора управне организације - именовање, овлашћења и обавезе),

• руководећи државни службеници у државним органима управе (врсте, постављење, овлашћења и одговорност),

• одговорност министра и његовог замјеника и директора управне организације, • прописи и други акти државних органа управе, • односи државних органа управе према ентитетским органима управе и Брчко

Дистрикта БиХ, • инспекцијски надзор (заједничке одредбе, управна инспекција).

(3) Основе локалне самоуправе • садржај послова локалне самоуправе, • управни надзор над радом органа локалне самоуправе, - право општина на

међусобну сарадњу и удруживање у савезе и друге облике удруживања. б) Правни извори

• Закон о управи Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 32/02), • Закони о основама локалне самоуправе ентитета.


151

3) Управни поступак и управни спор а) Градиво (1) Управни поступак (а) Опште одредбе

• Основни принципи, • надлежност (стварна и мјесна надлежност, просторно ограничење надлежности,

сукоб надлежности, службено лице овлашћено за вођење поступка и за рјешавање, правна помоћ, изузеће),

• странка и њено заступање (појам странке, процесна способност и законски заступник, врсте заступника - привремени заступник, заједнички представник и пуномоћник),

• општење органа и странака (поднесци, позивање и записник), • достављање писмена (начин достављања, обвезно лично достављање, посредно

достављање, посебни случајеви достављања, доставница и грешке у достављању),

• рокови (врсте и рачунање рокова), • поврат у пријашње стање (услови, рокови и одлучивање о поврату у пријашње

стање), • трошкови поступка (трошкови органа и странака и ослобађање од плаћања


• покретање поступка и захтјеви странака (покретање поступка, измјена захтјева, одустајање од захтјева и нагодба),

• поступак до доношења рјешења (заједничке одредбе, скраћени поступак, посебан испитни поступак, претходно питање, усмена расправа),

• доказивање (опште одредбе, исправе, увјерења, свједоци, изјава странке, вјештаци, тумачи и увиђај),

• рјешење (орган који доноси рјешење, форма и саставни дијелови рјешења, врсте рјешења, рок за издавање рјешења, исправљање грешака у рјешењу),

• закључак. (ц) Правни лијекови Редовни правни лијекови

• жалба (право жалбе, надлежност орган за рјешавање по жалби, рок за жалбу, садржај жалбе, предавање жалбе, рад првостепеног органа по жалби, рјешавање другостепеног органа по жалби, жалба када првостепено рјешење није донесено у законском року, рок за доношење рјешења по жалби).

Ванредни правни лијекови: • понављање поступка (покретање и рјешавање о понављању поступка), • мијењање и поништавање рјешења у вези са управним спором, • захтјев за заштиту законитости, • поништење и укидање по праву надзора, • укидање и мијењање правоснажног рјешења уз пристанак или на захтјев

странке, • ванредно укидање рјешења, • оглашавање рјешења ништавним, • правне посљедице поништавања и укидања.

(д) Извршење рјешења и закључка • извршно рјешење (кад рјешење постаје извршно), • административно извршење (услов и начин извршења - закључак о дозволи

извршења),


152

• извршење неновчаних обвеза, • извршење ради обезбјеђења, • привремени закључак о обезбјеђењу.

(2) Управни спор • право на покретање управног спора (ко може покренути управни спор), • надлежност суда за рјешавање управног спора, • управни акти против којих се може покренути управни спор, • управни акти против којих се не може покренути управни спор, • побијање управног акта (разлози за побијање), • покретање управног спора (тужба, рок и садржај тужбе), • одлуке суда у управном спору (пресуде и рјешења), • ванредни правни лијекови, • обвезност пресуда, • поступак заштите слобода и права грађана загарантованих Уставом БиХ.

б) Правни извори • Закон о управном поступку ("Службени гласник БиХ", број 29/02 и 12/04), • Закон о управним споровима ("Службени гласник БиХ", број 19/02).

4) Радни односи а) Градиво

• склапање уговора о раду (уговор и услови за склапање уговора), пробни рад и уговор на неодређено и одређено вријеме,

• приправници и волонтерски рад, • радно вријеме, • одмори и одсуства, • заштита запосленика (малољетника, жена и материнства, привремено или трајно

неспособних за рад), • плате и накнаде плате, • накнада штете, • престанак уговора о раду (начин престанка уговора, отказ уговора, отказни рок,

отпремнина, програм збрињавања вишка запосленика), • остваривање права и обавеза из радног односа (одлучивање о правима и заштита

права из радног односа), • колективни уговори (појам и питања која се уговором уређују), • мирно рјешавање колективних радних спорова (мирење и арбитража), • радна књижица, • штрајк (појам и услови за штрајк). • пријем у радни однос (општи и посебни услови за пријем у радни однос), • спровођење конкурса и огласа (садржај, рок за подношење пријава и избор

кандидата), • пријем у радни однос, • пробни рад, • радни однос на одређено вријеме, • права и обавезе државних службеника, • стручна спрема државних службеника, • стручна наобразба и усавршавање, • приправници у органима управе, • стручни испит (особе које полажу испит и услови за полагање испита), • државни службеници са посебним овлашћењима, • оцјењивање и унапређење државних службеника, • службена звања државних службеника,


153

• радно вријеме, одмори и одсуства државних службеника, • одговорност државних службеника за повреде службене дужности, • врсте повреда службене дужности (лаке и тешке повреде), • дисциплинске мјере и казне за повреде службене дужности, • поступак због повреде службене дужности, • удаљење из службе, • смјењивање са положаја, односно дужности, • извршење изречених дисциплинских мјера, односно казни, • одговорност за штету, • стављање државних службеника на располагање, • престанак радног односа, • право на штрајк државних службеника органа управе, • рјешавање о правима и дужностима државних службеника.

б) Правни извори • Закон о раду у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ",

број 26/04), • Закон о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени

гласник БиХ", број 19/02, са каснијим измјенама и допунама), 5) Канцеларијско пословање у органима управе а) Градиво (1) Канцеларијско пословање



аката, • завођење аката (начин и вријеме завођења, пријемни штамбиљ), • евиденција о предметима и актима (уписник првостепених предмета управног


• достављање предмета и аката у рад (интерна доставна књига и пријем и отпремање рачуна),

• рад државних службеника овлашћених за рјешавање предмета и аката (прикупљање података, саставни дијелови службеног акта, враћање ријешених предмета у писарницу),

• развођење аката и предмета, • роковник предмета, • отпремање поште (начин отпремања поште, књига отпремања поште преко

курира и књига отпремања поште путем поште). (2) Архивско пословање


(3) Послови овјере потписа, рукописа и преписа


154

• поступак овјере потписа, рукописа и преписа (надлежност за овјеру, овјера потписа и рукописа, овјера преписа и посебни случајеви овјере).


евиденције, нестанак и израда новог умјесто несталог печата). б) Правни извори


• Упутство о начину вршења канцеларијског пословања министарстава, служби, институција и других тијела Савјета министара БиХ ("Службени гласник БиХ", број 15/03),

• Закон о печату институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 12/98 и 14/03),

• Упутство о начину израде, чувања, вођења евиденције и уништавања печата институција БиХ ("Службени гласник БиХ", број 22/98).

НАПОМЕНА: До доношења аката о спровођењу неће се испитивати градиво везано за архивско пословање." Досадашње главе II., III и IV постају главе III, IV и V. Досадашње тачке 4, 5. и 6. постају тачке 5, 6. и 7. 3. Овај програм ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Број: 01-02-365/05 08. јула 2005. године С а р а ј е в о

Министар Слободан Ковач, с. р.


155

Пријава стручног управног испита

З А Х Т Ј ЕВ ЗА ПОЛАГАЊЕ СТРУЧНОГ УПРАВНОГ ИСПИТА

У МИНИСТАРСТВУ ПРАВДЕ БиХ Подносилац захтјева

Адреса, поштански број и мјесто

Завршена школа односно факултет, мјесто и датум

Запослење, гдје, од када и на којим пословима

Досадашње радно искуство

Прилози уз захтјев:

1. Овјерена копија дипломе о завршеној школи - факултету, број _______ од _______ године,

2. Увјерење о радном искуству, број _______ од _______ године.

НАПОМЕНА: Лица код којих је дошло до промјене презимена у односу на презиме у дипломи дужна су доставити и

овјерени извод из матичне књиге рођених.

� УПОЗОРЕЊЕ:

1. Испит се полаже по Одлуци о условима и начину полагања стручног управног испита приправника и запосленика на нивоу Босне и Херцеговине (''Службени гласник БиХ'', број 46/04 и 50/05)

2. Испит се припрема по Програму стручног управног испита за приправнике и запосленике на нивоу Босне и Херцеговине (''Службени гласник БиХ'', број 46/04 и 50/05).

____________________. године ЗАХТЈЕВ ПОДНОСИ

________________________


156

Испит се полаже по Одлуци о условима и начину полагања стручног управног испита приправника и запосленика на нивоу Босне и Херцеговине (''Службени гласник БиХ'', број 46/04 и 50/05)

Испит се припрема по Програму стручног управног испита за приправнике и запосленике на нивоу Босне и Херцеговине (''Службени гласник БиХ'', број 46/04 и 50/05).

Уз Захтјев за полагање стручног управног испита, кандидат је дужан доставити: 1. овјерену копију дипломе о завршеној школи/факултету; 2. увјерење о радном искуству; 3. овјерени извод из матичне књиге рођених за лица код којих је дошло до промјене

презимена у односу на презиме у дипломи

Захтјеви се предају: 1. Писарница Министарства правде БиХ, Обала Кулина бана 1/В - зграда Дома

синдиката, Сарајево или 2. поштом на адресу: Министарство правде БиХ, Трг БиХ 1, 71 000 Сарајево, уз

назнаку "Комисија за полагање стручног управног испита"

Приликом приступања полагању стручног управног испита кандидат је дужан донијети доказ о уплаћеној накнади за трошкове полагања стручног управног испита и издавање увјерења о положеном стручном управном испиту.

Накнада за трошкове полагања стручног управног испита и издавање увјерења о положеном стручном управном испиту у износу од 400,00 КМ уплаћује се Министарству правде БиХ на примаоца ЈРТ Трезор БиХ-Таксе, број рачуна примаоца: 1291011000570718 отворен код Централ Профит банке д.д. у Сарајеву, врста уплате: 0, врста прихода: 722830, прорачунска организација: 9999999, позив на број: 0000000000, сврха дознаке: «Трошкови полагања и издавања увјерења о положеном стручном управном испиту».

prirucnik za polaganje strucnog upravnog ispita sr

Documents