OSNOVNI RAD

 

PRIHRANJIVANJE PČELINJIH DRUŠTAVA

U savremenom načinu gajenja pčela, prihranjivanje pčelinjih društava je neizostavna i veoma značajna tehnološko-tehnička mera, bez koje se ne mogu očekivati visoki prinosi meda i ostalih pčelinjih proizvoda. Zato je šećer vrlo važan reprodukcioni materijal bez kojeg se praktično ne može uspešno, odnosno ekonomično pčelariti.

Osnovni principi prilikom prihranjivanja

  Prilikom svakog prihranjivanja obavezno je pridžavati se sledećih osnovnih principa:

- kad god je to mogućno, hranu treba dodavati uveče pošto prestane izletanje pčela;

- prilikom prihranjivanja strogo voditi računa da se hrana ne prosipa po pčelinjaku, a naročito sa spoljne strane košnica, jer bi to moglo izazvati grabež. Ako se dodaje tečna hrana, treba imati u vidu da je opasnost od grabeži mnogo veća, pri istom stepenu opreznosti, ako je tečna hrana kuvana;

- kad god se pčelinja društva prihrunjuju iz nužde, odnosno kad im treba obezbediti veće količine meda u košnici, treba nastojati da se u jednom obroku da što veća količina tečne hrane, odnosno onoliko koliko svako društvo može tokom noći da preuzme i razmesti u košnici. To, praktično, znači da za prihranjivanje iz nužde treba redovno davati tečnu hranu, jer je pčele brže uzimaju, razmeštaju i preprađuju, a to omogućuje da prihranjivanje traje kraće, što ima mnoge prednosti. Samo u izuzetnim slučajevima prihranjivanja iz nužde daje se čvrsta hrane;

- prilikom prihranjivanja iz nužde koristi se sirup jače koncentracije, najbolje u srazmeri dva dela šećera u kristalu i jedan deo vode;

- za nadražajno prihranjivanje koristi se sirup ređe koncentracije, najčešće tri dela šećera u kristalu i dva dela vode, a u određenim slučajevima može i 1 : 1. Za nadražajno prihranjivanje svako veče treba dodavati oko 200 do 300 grama sirupa. Kada ne postoje uslovi da se hrana dodaje svake večeri, može se dodavati svake druge ili svake treće večeri, ali veća količina hrane, oko 500 grama sirupa;

- za nadražajno prihranjivanje može se uspešno koristiti i čvrsta hrana: šećerne pogače i šećerno medno testo. Uostalom, čvrsta hrana dobija sve veću afirmaciju u prihranjivanju pčela. Nadražajno prihranjivanje vrši se sve dotle dok u prirodi ne bude toliko paše da dnevni unos bude najmanje 200 do 300 grama po košnici;

- kad se obavlja prihranjivanje čvrstom hranom, ili tečnom hranom jače koncentracije, na pčelinjaku redovno treba da ima u pojilicama dovoljno zdrave, čiste, pijaće vode, jer pčele u takvim uslovima troše veće količine vode radi razređivanja hrane;

- kad se pčele prihranjuju većim količinama šećera u bilo kojem obliku, radi obezbeđenja rezervne hrane za prezimljavanje, najbolje je to uraditi pre nego što se izvedu mlade pčele radilice koje će prezimiti. Kad ove mlade pčele prerađuju veće količine šećera, one se iznuravaju i tako gube vitalnost - životnu snagu, što se naročito štetno odražava u proleće kad počne da se razvija leglo u većem obimu. Zato ovo prihranjivanje treba obaviti ranije, tako da šećer prerade starije pčele radilice, koje i tako neće dočekati zimu, jer im to životni vek ne dozvoljava;

- jesenje nadražajno prihranjivanje radi izvođenja mladih pčela radiljca koje će prezimiti, može se obaviti i kasnije, pa će šećer delimično preraditi starije pčele radilice koje će do zime uginuti, a delimično mlade pčele radilice koje će prezimiti. To im neće ništa smetati, jer su to male količine šećera.

Stimulisanje izvođenja mladih pčela radilica koje će prezimiti treba završiti najkasnije do polovine oktobra, kako bi se posle izvođenja celokupnog legla pčele mogle uspesno tretirati protiv varoe;

- čist prirodni pčelinji med, posebno od ranije paše, najbolja je hrana za pčele, ne samo zato što se šećer u njemu nalazi u najpogodnijem obliku za ishranu pčela već i zato što u njemu ima još preko 70 raznovrsnih sastojaka, veoma korisnih za pčelinji organizam. Naročito je pogodno to šta u medu uvek ima polenovih zmaca, koji mnogim sastojcima, a u prvom redu belančcvinama i vitaminima, blagotvorno deluju u ishrani pčela. Zato se med kao pčelinja hrana, praktično, ne može zameniti, te u košnici naročito pred zazimljavanje treba uvek da ima bar 50 odsto čistog prirodnog meda, najbolje od rane pčelinje paše;

- pčelinja društva uvek trebaju da imaju u dovoljnim količinama rezervne hrane - meda i polena. Društva sa dovoljnim količinama rezervne hrane mnogo se brže i skladnije razvijaju, ostvaruju znatno veće prinose meda i ostalih pčelinjih proizvoda, otpomija su od bolesti i štetočina itd. Normalne količine rezervne hrane pred zazimljavanje iznose od 16 do 25 kilograma meda, što zavisi od jačine društva, dužine zimskog perioda u mestu gde se košnice nalaze, jačine zime itd. Prilikom izimljavanja treba da bude najmanje 7 do 10 kilograma meda. Kad ne postoje rezerve tih količina meda, treba obavljati prihranjivanje iz nužde sve dok se ne obezbede minimalne količine;

- kad pčelinja društva iz bilo kojih razloga troše velike količine hrane naročito čvrste, ili šećernog sirupa jače koncentracije, onda im je istovremeno potrebna i veća količina vode za razređivanje meda i polena. Zato u takvim slučajevima treba aktivirati pojilicu na pčelinjaku ili dodati vodu u košnicu ako je napolju suviše hladno da pčele ne mogu izletati iz košnice. Uostalom, na pčelinjaku posle izimljavanja uvek treba da se nalazi pojilica sa čistom pijaćom vodom, da pčele ne bi odletale daleko po vodu, dangubile i izlagale se raznim opasnostima da budu uništene;

- pred početak proizvodnje i lagerovanja meda, koji će se upotrebiti za ljudsku ishranu, obavezno treba prekinuti prihranjivanje šećerom u bilo kojem obliku i obimu, jer će se u suprotom u medu naći više saharoze od dozvoljenih količina, što je strogo zabranjeno i kažnjivo. Takav medje lošeg kvaliteta i nije čist prirodni pčelinji med;

- kada je to neophodno, odnosno kad to preporuči odgovarajuća veterinarska služba, pčelinjim društvima se mogu davati lekovi pomešani sa hranom. Međutim, pčelari treba strogo da vode računa da ti lekovi ne dospeju u med namenjen ljudskoj ishrani;

- pčelinja hrana koja je prilikom pripreme zagorela, ne sme se davati pčelinjim društvima, jer je takva

hrana otrovna za pčele;

- ako se za ishranu pčela koristi med u bilo kakvom obliku, onda to treba da bude med isključivo iz sopstvene proizvodnje. Med nabavljen sa strane ne sme se upotrebljavati za ishranu pčela, jer mogu da se prenesu razne bolesti;

- ukiseljen med se, takođe, ne sme upotrebiti za ishranu pčela, jer veoma škodi pčelama;

- zimi se pčelinja društva, po pravilu, ne prihranjuju. Treba im krajem leta uvek obezbediti dovoljne količine hrane za prezimIjavanje, pretprolećni i rani prolećni razvoj. Međutim, ako se ipak ukaže potreba za tim, onda se to čini na poseban način, koji ćemo kasnije opisati;

- kad god je to mogućno, šećer pre upotrebe za prihranjivanje treba invertovati (pretvoriti saharozu u fruktozu i glukozu voćni i grožđani šećer);

- pčelinja društva troše velike količine polena, pa kad se vrši kontrola potreba pčelinje hrane u košnici, treba gledati i polen, a ne samo med. Tokom godine treba obezbediti potrebne količine polena za rezervu, jer nikakva dopuna ne može zameniti polen.

Zašto je prihranjivanje poslednjih godina sve aktuelnije

Ukoliko se uslovi za gajenje pčela permanentno pogoršavaju, utoliko prihranjivanje pčelinjih društava sve više dobija na značaju. Razoravanjem prirodnih livada i pašnjaka i zasnivanjem veštačkih, razoravanjem i aktiviranjem neplodnih i neobrađenih površina, intenzivnijom obradom obradivih površina, naročito odmah posle žetve, arondacijom, komasacijom i drugim oblicima uređivanja zemljišnih površina nestaju međe, sporedni putevi, potoci, rečice, šumarci i tome slično, a sa njima nestaje brojno medonosno bilje. Zatim, upotrebom herbicida potpuno se uništavaju korovske biljke, među kojima i mnoge medonosne. Sve ovo i mnoge druge mere koje se preduzimaju s ciljem povećavanja proizvodnje hrane neminovne su ako se želi brži i uspešniji razvoj našeg društva u celini. Međutim, sve one čine da se pčelinja paša znatno smanjuje, u prvom redu podsticajna, pa proizlazi zaključak da je prihranjivanje pčelinjih društava zaista neizostavna mera u savremenom načinu gajenja pčela.

S druge strane, širenje opasnih bolesti i štetočina pčela i pčelinjeg legla, posebno varoe, i sve veća i šira upotreba hemijskih sredstava za zaštitu bilja koja su otrovna za pčele, čine da veliki broj pčela radilica u pčelinjem društvu ugine, pa društva, više ili manje, oslabe. U takvim slučajevima treba preduzimati mere da se društva ponovo razviju u jaka proizvodna. Među ovim merama, svakako, najznačajnija je prihranjivanje. Prema tome, možemo konstatovati da su prošla vremena kada je pčelinje paše bilo u izobilju, osobito podsticajne, i kada se za najopasnije bolesti i štetočine pčela i pčelinjeg legla, kao i za pesticide, praktično, nije znalo, pa prihranjivanje nije bilo potrebno u tolikoj merijsticanjem izloženog, želja nam je da ukažemo pčelarima na to da prihranjivanje u tehnološkom procesu gajenja pčela treba da dobije ono mesto koje mu pripada, odnosno da je u borbi za visoke prinose meda i ostalih pčelinjih proizvoda, ova mera jedna od najznačajnijih i da se mora primenjivati pravilno na savremen način, kompleksno, a nikako parcijalno i nestručno. Takođe, ukažemo da je ova mera, kako sa tehnološko-tehničkog, tako i sa ekonomskog aspekta veoma opravdana, bez obzira da li se šećer nabavlja po nižim - fabričkim cenama ili po maloprodajnim. Uostalom, u praksi je nepobitno potvrđeno da svi pčelari koji na ovaj način rade ne samo da postižu visoke prinose nego i mnogo povoljnije ekonomske efekte.

Spravljanje i načini korišćenja hrane

  Postoje, u osnovi, dve vrste hrane za prihranjivanje pčela: tečna i čvrsta. Od tečne hrane koristi se: medni i šećerni sirup. Od čvrste hrane koristi se: medno-šećerno testo, šećerne pogače, šećer u kristalu ili u prahu, polen i razne dopune polena. U određenim uslovima za prihranjivanje mogu se veoma uspešno koristiti i ramovi čije je saće napunjeno medom i polenom (pčelinjim hlebom), razumljivo ako postoje u rezervi. Rezervni ramovi s medom i polenom mogu se čuvati do jeseni, pa i do proleća u hladnoj, suvoj, čistoj provetrenoj prostoriji, u kojoj se temperatura ne podiže iznad 100C i ne pada ispod 00C. Ramove treba razmaći jedan od drugog i čuvati od napada moljaca. Medni sirup daje izvanredne rezultate pri prihranjivanju pčelinjih društava, ali se ipak retko koristi. U prvom rcdu zato što nema ekonomskog opravdanja. Međutim, događa se da pojedini pčelari koriste oplavljeni med za prihranjivanje pčela. To je onaj deo meda koji se skida sa sudova u koje se med stavlja odmah posle ceđenja. Na površini tih sudova isplivaju pena i sve čestice koje se u medu nalaze, kao što su delovi saća, pčelinje i trutovsko leglo, poneka uginula pčela i slično. Taj med se filtrira, pa se može koristiti u vidu sirupa, a može se od njega spravljati medno-šećerno testo ili medne pogače. Medni sirup spravlja se na taj način što se prirodnom medu doda 20 odsto zagrejane vode, pa se ta masa dobro izmeša i, zatim, dodaje pčelinjim društvima. Za ovu svrhu koristi se med samo iz sopstvene proizvodnje. U suprotnom, mogu se preneti bolesti i štetočine. O spravljanju šećernog sirupa postoje različita mišljenja. Jedni smatraju da je dovoljno da se šećer izjutra rastopi u vodi, bolje toploj, i da se tokom dana više puta meša da bi se do uveče, kada ga treba davati pčelama, potpuno rastopio. Drugi smatraju da sirup treba kuvati, na taj način što se u sud stavi odmerena količina vode, zagreje, pa se šećer postepeno dodaje uz stalno mešanje sve dok ne provri, a zatim se skida sa vatre, još izvesno vreme meša i ostavi da se ohladi do upotrebe. Prvi način je brži, jednostavniji i jevtiniji od drugog, a pri istom stepenu pažnje, manja je opasnost od grabeži. Drugi način, odnosno kuvanjem sirupa, pčele lakše prerađuju šećer, manje se iznuravaju na tom poslu, ali su zato troškovi, zbog kuvanja veći, a opasnost od grabeži veća, mada se uz više pažnje može potpuno sprečiti. U pčelarskim časopisima i knjigama nalazi se veliki broj recepata za spravljanje hrane za prihranjivanje pčela. Međutim, ovom prilikom iznećemo samo najsavremenije načine objavljene u Pčelarskom priručniku "Uzimljavanje i prolećni razvoj pčelinjih društava i iskorišćavanje bagremove paše", od grupe autora, među kojimaje i autor ove knjige.

Zimska i oplemenjena pogača

Do pogače se dolazi etapno. Prvo se sačini veštački med, a zatim, koristeći veštački med, pravi se navedena pogača. Ta pogača se može praviti kao neoplemenjena, za zimsko dodavanje pčelama - od novembra do januaru, i tokom bcspašnog perioda, i oplemenjenja, za dodavanje u februaru i martu, i prilikom uzgoja matica.

Najpre se napravi veštački med na sledeći način:

U lonac veličine 7-8 litara, najpre se stave dva litra vode i lagano se zagreva. Sa zagrevanjem vode, uz mešanje, lagano se doda pet kilograma šećera u kristalu ili u prahu i pet grama vinske kiseline (po jedan gram na jedan kilogram šećera). Dobijena smeša zagreva se, uz povremeno mešanje, tačno 30 minuta (računajući od početka vrenja), na relativno tihoj vatri. Posle toga, smeša se lagano ohladi i ostavi da odstoji najbolje 7-10 dana da se šećer potpuno razgradi. To je veštački med.

Oplemenjena pogača se pravi na sledeći način:

U lonac veličine oko 10 litara najpre se naspe jedan litar vode i sve to se lagano zagreva. U toplu, odnosno vruću vodu rastopi se pet kilograma šećera u kristalu ili prahu, i dobijena masa se zagreva na jačoj vatri. Dok se rastopljeni šećer zagreva, sa ciljem da se dostigne tačno + 118° C, u taj rastop se ubacuje: dva grama morske soli; pet mililitara rastvora kobalt-hlorida (jedan mililitar rastvora kobalt-hlorida pojedan kilogram šećera). Rastvor kobalt-hlorida koji služi kao stimulativno sredstvo će se dobiti na sledeći način: 24 grama kobalt-hlorida razmutiti u jedan litar destilovane vode. U toku dana više puta promućkati rastvor, da bi se sav kobalt-hlorid što pre rastvorio. Dobijeni rastvor se procedi (kroz vatu) i stavi u tamniju flašu. Rastvor se koristi, kao što je već rečeno, na sledeći način: jedan mililitar rastvora kobalt-hlorida (koji sadrži 0,024 grama, tj. 24 miligrama kobalt-hlorida) dodaje se na jedan kilogram šećera. Sve se to kuva na jačoj vatri, uz povremeno mešanje i praćenje rasta živinog stuba na termometru. Čim se dostigne + 118oC zagrevanje mase (smeše) u loncu, u lonac se doda 250 grama prethodno pripremljenog kvasca (5% kvasca na jedan kilogram šećera). Kvasac se priprema tako što se prethodno razdrobi viljuškom i pospe šećerom (2-3 supene kašike) i dobro izmeša da bude kao masa, koja prelazi u tečno stanje, slično jogurtu. Čitava masa se kuva samo da baci jedan ključ, uz mešanje i oprez da ne iskipi. Tada se doda 1,250 kg veštačkog meda. Sve to dobro se promeša i pusti da vri 1 -2 minuta. Zatim se skida sa vatre i odmah stavlja u neki pogodan veći sud, u kome se pusti da cirkuliše hladna voda, čime se postiže odgovarajuća i potrebna brzina hlađenja mase - buduće pogače, uz stalno mešanje iste, do na oko +40 do +50° C. U tako rashlađenu masu dodaje se prethodno pripremljena:

- 1 tableta oligovita ili 15 kapi forsaptina. Ako se dodaje oligovit, on se najpre dobro isitni i rastvori uz povremeno mešanje, u malo mlake vode;

- pet grama urotropina (jedan gram na jedan kilogram šećera), kao lek protiv nozeme. Urotropin se nabavlja u veteri.,narskim apotekama. I on se postepeno rastopi u malo mlake vode, i

- pet grama natrijum sulfatiazola ili geomicina (jedan gram na jedan kilogram šećera) u krajevima gde ima američke kuge, kao preventivna mera. I ovaj medikament se priprema i dodaje kao urotropin. Sve se to dobro izmeša, a zatim se u polietilenske kese stavlja po 1-2 kilograma dobijene mase. Kese se dobro zatvore. Dobijena pogača u kesi se stanji na debljinu od oko 6-7 mm. Tako dopogače stavljaju se preko novinske hartije na pod, da se hlade. Veoma je bitno da se pogače bar 2-3 puta okreću, dok su na podu i dok se hlade, da bi bile elastičnije. Pogača će biti elastičnija ako se pri kraju njenog hlađenja protrlja o ćošak nekog tvrdog predmeta (stola i sl.).

Kad i kako dodati pogaču?

Navedenu pogaču treba dati oko 20. februara i to na satonoše. Preko pogače obavezno staviti 2-3 lista novinske hartije, a preko toga zbeg, sa 2-3 kompleta novina. Čak i više novina ispod krova, kao dodatno utopljavanje u ovo doba godine, je korisno i potrebno. Ovakvu pogaču treba dati još 2-3 puta, u toku marta, odnosno do kraja marta. Pogaču spravljenu bez kobalta, dopune cvetnog praha i medikamenata, treba dodati u zimskom periodu i u letnjim bespašnim periodima.

Priprema sirupa za upotrebu u toku avgusta, u toku septembra i u proleće (od 25. 3. do 25. 4)

1) Priprema sirupa za stimulisanje matice u avgustu

Krajem jula, početkom avgusta iskusni pčelari dodaju svakom pčelinjem društvu oplemenjenu pogaču, i počnu da daju šećerni sirup, sa dodatkom rastvora kobalt-hlorida (jedan mililitar rastvora na jedan kilogram šećera), i to u odnosu 1:2 (na jedan kilogram šećera dva litra vode), ili 1:3, što zavisi od toga da li u pčelinjem društvu ima više ili manje polena. Što je šećerni sirup vodeniji, pčele će više unositi polen. Ako se u to vreme ide sa gušćim sirupom (1:1, i gušći) pčele će obavezno blokirati maticu medom koji će deponovati u predelu legla. U ovom periodu dobro je davati pčelinjim društvima i sledeći oplemenjeni sirup: U jedan litar šećernog sirupa 1:1,5 (na jedan kilogram šećera 1,5 litar vode) doda se po 1-1,5 grama sveže sakupljenog polena (dobro samlevenog i najpre rastopljenog u malo vode), kao i rastvor kobalt-hlorida (jedan mililitar rastvora na jedan kilogram šećera).

2) Priprema invertovanog sirupa radi dopune zalihe hrane u septembru

Ukoliko je potrebno dopuniti zalihe rezervne hrane u septembru, tada je preporučljivo da se koristi invertovani sirup, (naravno bez podsticajnog rastvora kobalt-hIorida) koji se pravi na sledeći način: Pet kilograma šećera rastvori se u 2,5 litra vode, doda se 10 grama mlečne kiseline, i sve se to kuva oko 30-50 minuta.

3) Priprema sirupa za stimulativno prolećno prihranjivanje društava

Od oko 25. 3, odnosno, čim cveta džanarika, do oko 25. 4, odnosno, do na oko 20 dana do bagremove paše, bez obzira da li je voćna paša dobra (tim pre ako nije), preporučuje se dodavanje svakom pčelinjem društvu stimulativni šećerni sirup (1: 1), sa dodatkom rastvora kobalt-hlorida, i to u količinama od po oko jedan litar svakih sedam dana, odnosno ukupno četiri litra šećernog sirupa (oko dva kg šećera).

Polenova pogača

1) U jedan l šećernog sirupa 2: 1 (na dva kilograma šećera jedan litar vode) doda se 200 grama prethodno samlevenog polena, 50 grama kvasca i obezmašćenog sojinog brašna (masnoće ispod 8%), do potrebne gustine. Ukoliko nema sojinog brašna, može se koristiti obezmašćeno mleko u prahu.

Ukoliko nema ni mleka u prahu, onda se dobijena masa gusti.ne poput jogurta nanosi pogodnom lopaticom na ram sa izvučenim saćem u količni do oko 300 grama. Takav ram sa polenovim sirupom stavlja se do rama sa leglom.

2) Pomeša se jedan deo suvog polena, tri dela obezmašćenog sojinog brašna i dva dela šećernog sirupa 2:1, i od toga se naprave pogače težine oko 500-600 grama.

3) Dobro izmešati 60 grama suvog polena potopljenog u 150 mililitara vruće vode, i 300 grama šećera. Kada se sve to rastopi dodati još i 180 grama obezmašćenog sojinog brašna i sve dobro izmešati.

Iz knjige "Radovi na pčelinjaku po mesecima".

Medno-šećerno testo se spravlja od zagrejanog meda i šećera u prahu na sledeći način: med se zagreje na temperaturi najviše do 45° C pa se, zatim, u njega stavlja šećer u prahu i meša dok ne dobije približnu gustinu malo ređeg testa za hleb. Zatim se ta masa mesi onako kako se mesi testo za hleb, ali se stalno dodaje šećer u prahu, sve dok ga masa prima. Ako se pravilno radi, na kilogram meda utroši se tri do četiri kilograma šećera u prahu.Tada medno-šećerno testo ima gustinu testa pripremljenog za pečenje hleba.

Recept Ivana Venera iznet, na savetovanju pčelara u Novom Sadu održanom 3. marta 1990. godine:

Jedan deo meda pomeša se sa oko četiri dela šećera u prahu. Ovo je, kako je autor rekao, odlična pogača koja se stavlja i u kavez za transportovanje matica. Umesto meda može se koristiti invertovan šećer ili šećerni sirup, ali on preporučuje da se za manji broj košnica koristi med, jer je, kako je Vener rekao, razlaganje saharoze u voćni i grožđani šećer prilično komplikovan i težak posao.

Recept iz knjige "Pčelarenje za početnike" od Popovića i Antića - "Pogača za početak aprila (dopuna polena):"

U lonac određene veličine sipa se 0,2 l vrućeg obranog mleka, a zatim jedan kg šećera u kristalu, uz postepeno mešanje, dok se šećer ne rastopi. Rastopljeni šećer zagreva se na tihoj vatri, uz stalno mešanje, a naročito kad rastop počne da ključa. Rastop treba da vri sve dok se ne dobije masa koja se, ohlađena u posebnom tanjiriću radi probe, ne lepi za prste. To vreme (vreme ključanja rastopljenog šećera u mleku) traje 10 do 15 minuta.

U ovu masu na kilogram šećera dodaje se 50 g kvasca (koji je prethodno prokuvan), 1/2 tablete C vitamina ili 1/2 limuna, 1/2 tablete bevipleksa, 10 kapi forsapina, nozecid i jedno sveže jaje. Gotova masa se izruči na pleh na čije dno je stavljen staniol. Kad se masa stegne, pogača se oklagijom rastanji na debljinu 0,5 do 1 cm, težine oko jedan kg, zatim stavi u plastičnu kesu, kesa se zatvori i čuva na hladnom mestu do upotrebe. Pogača se stavlja iznad proreza na hranilici ili direktno na satonoše okvira, i to tako što se izbuši kesa sa pogačom ili iseku tanke trake plastične kese na donjoj strani, odnosno na strani koja se stavlja na prorez na hranilici, odnosno na satonoše okvira. Preporučujemo pčelarima da, kad izaberu recept za proizvodnju šećerno-mednog testa ili šećernih pogača, konsultuju odgovarajuću veterinarsku službu o dodavanju lekova ili stimulativnih sredstava.

Nerafinisani šećer u ishrani pčela

Neki pčelari nabavljaju nerafinisani šećer za prihranjivanje pčela, jer smatraju da je on jevtiniji i bolji za prihranjivanje. Međutim, treba znati da su nerafinisani šećer od šećerne repe, žuti šećer, melasa i slično nepogodni za prezimljavanje pčelinjih društava, odnosno u vremenu kada nije omogućeno normalno izletanje pčela iz košnice u prirodu. U ovakvim slučajevima nesvarljive materije iz spomenute hrane nagomilavaju se u debelom crevu pčela, pa ubrzo posle toga nastupa proliv sa svim štetnim posledicama, kao što su nozemoza, uginuće većeg broja pčela radilica, a u težim slučajevima i uginuće celog pčelinjeg društva. Ove pojave su posledica nemogućnosti pčela da blagovremeno izleću iz košnice radi pročišćavanja.

Invertovanje šećera (saharoze)

Invertovanje šećera je proces pri kome se molekul saharoze (šećer iz šećerne repe ili šećerne trske) pod uticajem fermenta invertaze, odnosno saharaze vezuju sa jednim molekulom vode i razlaže na dva molekula prostih šećera - molekul grožđanog šećera (glikoze) i molekul voćnog šećera (fruktoze). Dobijena mešavina jednakih količina groždanog i voćnog šećera naziva se invertni šećer. Glikoza i fruktoza imaju istu hemijsku formulu, samo se razlikuju po skretanju polarizovane svetlosti. Glikoza je skreće desno a fruktoza levo. Invertovanje se može izvršiti zagrevanjem rastvora saharoze u prisustvu neke kiseline (mlečne, vinske, limunske, jabučne i druge). Postupak je sledeći:

Odmerena količina vode sipa se u sud u kojem se kuva i ljudska hrana, najbolje emajlirani, pa se na vatri zagreva dok voda ne počne da ključa. Zatim se sud skine sa vatre i u njega stavlja količina šećera, na svakih deset kilograma šećera stavse 1 do 1,8 grama mlečne, vinske, limunske ili jabučne kiseline, pa se ta masa meša sve dotle dok se šećer ne rastvori. Umesto pomenutih kiselina, neki autori preporučuju da se na svakih kilograma šećera stavi po jedna supena kašika vinskog, a još bolje jabukovog sirćeta. Kad se šećer rastopi, sud se stavlja na vatru i zagreva uz stalno mešanje, sve dok ne provri. Masa vri 25-30 minuta, a zatim se skida sa vatre i dalje meša dok se malo ne ohladi. Time je proces invertovanja završen. Prisustvo kiselina u invertovanom šećeru, a kad se sa njima hrane pčele, onda i u medu, odličan su pokazatelj za utvrđivanje falsifikovanog meda.

Pri preradi nektara u med saharoza, koje ima u manjim količinama i u nektaru, invertuje se dejstvom fermenta invertaze, koji se nalazi u pljuvački koju luči grudna žlezda i u sekretu mednog želuca pčela. Još u letu pri povratku sa paše, pčele sakupljenom nektaru dodaju ferment invertazu, čijim uticajem dolazi do pretvaranja saharoze u glikozu i fruktozu. Isti proces odvija se pri ishrani pčela šećernim sirupom ili šećernim pogačama. Međutim, ako bi se pčelinja društva prihranjivala šećernim sirupom u vreme intenzivne pčelinje paše, kada pčele sakupljaju i preraduju nektar u med i slažu ga u medište odakle će se cediti za ljudsku ishranu, onda ostaje znatan deo saharoze neinvertovan. Saharoze će u medu biti više nego što je dozvoljeno, a to je zabranjeno i kažnjivo. Takav med isključuje se iz prometa, jer nije čist prirodni med, već falsifikovan. Isto tako ako se, prilikom priprema pčelinjih društava za prezimljavanje, zakasni sa prihranjivanjem, veliki deo saharoze ostaje neinvertovan, brzo kristališe, a takva hrana nije pogodna za zimovanje pčelinjih društava. Postoje i drugi načini na koje se saharoza invertuje, ali za pčelare je ovoliko dovoljno

Korišćenje čvrste hrane

Poslednjih desetak godina čvrsta hrana dobija sve više u značaju pri prihranjivanju pčelinjih društava. Najviše je koriste, uglavnom, napredni pčelari, posebno oni sa velikim brojem pčelinjih društava. Oni su veoma zadovoljni rezultatima i efektima korišćenja ove pčelinje hrane. Na osnovu toga, sopstvenih iskustava i drugih saznanja, biće korisno da ukažemo na neke značajne pojedinosti.

Čvrsta hrana upotrebljava se za prihranjivanje pčelinjih društava kao i tečna, a to znači za prihranjivanje iz nužde kad u košnici nema dovoljno rezervne hrane i za nadražajno prihranjivanje. Prihranjivanje čvrstom hranom iz nužde, kad god je to mogučno, treba izbegavati, jer je za te svrhe tečna hrana znatno pogodnije (pčele u kraćem roku mogu mnogo više da preuzmu i razmeste tečne hrane, brže je prerađuju, manje se iznuravaju ako je tečna hrana dobro pripremljena, potrebne su manje količine vode koje pčele donose sa strane). Čvrsta hrana je skuplja, pogotovu ako se kupuje, itd. Međutim, u određenim uslovima čvrsta hrana, odnosno medno šećerno testo i šećerne pogače mogu odlično da posluže i za prihranjivanje iz nužde. Na

primer, ako nisu obezbeđene dovoljne količine hrane za prezimljavanje ili je, zbog posebnih uslova, hrana iz košnice u većem obimu potrošena nego što je to normalno, a još toliko otoplilo da se pčelinja društva mogu prihranjivati tečnom hranom, onda se sa čvrstom hranom pčelinja društva spašavaju. Ne moraju se unositi u prostoriju da bi se prihranjivala tečnom hranom, odnosno dodavali ramovi sa medom iz rezerve.

Isto tako, kada su klimatski uslovi takvi da u januaru, na primer, bude više dana sa temperaturom koja u toku dana dostigne i do 15° C, pa i više, onda se pčelinja društva aktiviraju, životni procesi se u košnici intenziviraju, počinje da se razvija leglo, a sve to čini da se naglo povećava potrošnja hrane. Pčelinje klube najčešće se nalazi na sredini košnice i prvo potroši hranu u vencima saća koji se nalaze iznad klubeta. Pošto se u ovakvim slučajevima u sredini nalazi i novo razvijeno leglo, to se pčelinje klube ne premešta na dtugi kraj košnice, gde meda ima u izobilju, već kad zahladni, ostaje tamo gde se nalazi, čuvajući i negujući leglo. Kad je dovoljno toplo, pčele uzimaju hranu iz drugih delova košnice. Međutim, kad zahladni, one to ne mogu da čine pa mogu i da uginu. Eto, u takvim slučajevima čvrsta hrana može da odigra izvanrednu ulogu i da spase pčelinja društva od uginuća. Praktikuje se da se pred kraj zime pčelinjim društvima dodaje čvrsta hrana, pogotovu ako se oceni da je u košnicama ponestalo hrane i ako tokom jeseni, iz ma kojih razloga, nije obezbeđeno dovoljno rezervne hrane za prezimljavanje, pretprolećni i rani prolećni razvoj.

Čvrsta hrana za nadražajno prihranjivanje

Za nadražajno prihranjivanje čvrsta hrana ima veliki značaj, posebno u pretprolećnom i ranom prolećnom periodu, kada je temperatura toliko niska da se prihranjivanje ne može obavljati sirupom. Poznato je da svako unošenje hrane u košnicu, bilo prihranjivanjem, bilo unošenjem nektara, deluje na pčelinje društvo, a ono na maticu da polaže veći broj jaja i da se tako vrši ubrzaniji razvoj pčelinjeg društva. Ne bi bilo racionalno čekati da vreme toliko otopli da se može dodavati tečna hrana, pa tek onda da se počne sa nadražajnim prihranjivanjem. Ovo naročito nekih godina sa posebnim klimatskim uslovima. U takvim slučajevima ne bi se stiglo da se do prve glavne paše pčelinja društva razviju u jaka proizvodna. U ovo vreme čvrsta hrat1a je dobra i zato što se sa njom ne podstiče intenzivan razvoj legla, kao što se podstiče tečnom hranom, a tada nije ni pđtreban intenzivan razvoj legla, već znatno laganiji.

Čvrsta hrana je, takode, dobra za nadražajno prihranjivanje i u slučaju kada su pčelinjaci udaljeni od mesta stanovanja pčelara. Jednom dodata čvrsta hrana: može da traje, za nadražajno prihranjivanje do desetak dana što zavisi od količine dodate hrane i od jačine pčelinjeg društva. Čvrsta hrana je isto tako dobra za nadražajno prihranjivanje i u slučaju kada su pčelari u određeno vreme mnogo zauzeti drugim opslovima, pa nemaju mogućnosti da češće prihranjuju pčelinja društva tečnom hranom. Zanimljivo je da kad u prirodi ima dovoljno paše, pčele neće da uzimaju šećerne pogače ili ih uzimaju u neznatnoj količini. Međutim, šećerno medno testo, odnosno pogače spravljene uz dodatak meda, pčele uvek uzimaju, bez obzira ima li unosa ili nema. Ove pogače se ne saslušuju i ne plesnive.

 Prihranjivanje pčelinjih društava u jesen

  Prilikom priprema pčelinjih društava za prezimljavanje i za uspešno iskorišćavanje paše u narednoj godini, jesenje prihranjivanje je, svakako, najznačajnija mera. Tri su osnovna razloga zbog kojih se pčelinja društva s jeseni prihranjuju:

Prvi, da se obezbede dovoljne količine hrane za prezimljavanje, pretprolećni i rani prolećni razvoj;

Drugi, kad u plodištu ima dosta medljikovca - šumskog meda, meda od voćnih sokova i slično, taj med treba izvrcati, jer nije pogodan za prezimljavanje pčelinjih društava, onda se prihranjivanjem nadoknadi nedostajuća količina hrane;

Treći, da bi se u tom periodu izveo što veći broj mladih pčela radilica koje će prezimiti, vrši se nadražajno prihranjivanje.

Prethodno treba proveriti koliko ima hrane u košnici - meda od ranije pčelinje paše i polena, pa ako se proceni da nema dovoljno, onda se prihranjivanjem nadoknadi nedostajuća količina.

Postoje različita mišljenja o količini hrane koju treba obezbediti pčelinjim društvima za prezimljavanje, pretprolećni i rani prolećni razvoj. Na osnovu mišljenja najistaknutijih naučnika i stručnjaka i sopstvenog iskustva iz dugogodišnje prakse, može se sa sigumošću tvrditi da je količina od oko 16 do 25 kilograma po pčelinjem društvu dovoljna. Razumljivo da to zavisi, u prvom redu, od jačine pčelinjeg društva, dužine zimskog perioda, odnosno dužine mirovanja pčelinjih društava u mestu gde se nalaze, zatim od visine temperature tokom perioda prezimljavanja, da li se one često menjaju, odnosno da povremeno naglo zahladni, a povremeno naglo otopli, i drugog. Treba računati s tim da pčelinja društva veoma retko stradaju od hladnoće, a znatno češće od gladi ili od bolesti i štetočina. Međutim, uvek je bolje i sigurnije po život, rad i razvoj pčelinjih društava ako se obezbedi više, nego ako se obezbedi manje hrane.

Veća količina hrane u košnici poboljšava toplotni režim i mikroklimu u košnici, uslove za brži razvoj pčelinjih društalvu u vreme kada je to najpotrebnije, veću aktivnost pčelinjih društava za sakupljanje nektara i polena iz prirode u najranijim prolećnim danima i drugo. Ono što je najbitnije, ako se hladni dani produže i u rano proleće, ne sme se dogoditi da hrane ponestane i da pčelinja društva gladuju. Štetne posledice tog gladovanja mogu dovesti i do uginuća, jer zbog nepoznavanja stanja sa hranom u košnici, intervencije u to vreme mogu i da zakasne. Kada se na letu košnice u proleće primete izbačene larve, ili da pčele jure trutove i ne dozvoljavaju im da se vrate u košnicu, siguran je znak da društvo gladuje i da je neophodna hitna intervencija. To je, u stvari, posledica propusta učinjenog prethodne jeseni, jer nisu obezbeđene dovoljne količine hrane za prezimljavanje. Zato treba znati da hrana ostavljena u većim količinama za prezimljavanje nikad neće biti izgubljena.

Kad obavljati jesenje prihranjivanje

Ako se društva prihranjuju šećerom u bilo kojem obliku, radi stvaranja rezervi hrane za prezimljavanje, onda je to najbolje učiniti pre nego što se izvedu mlade pčele radilice koje će prezimiti, jer ako bi te mlade pčele radilice prerađivale veće količine šećera, smanjila bi im se vitalnost - životna snaga a to bi se najštetnije odrazilo, u vreme pretprolećne i rane prolećne aktivnosti, na obnavljanje pčelinjih društava. S druge strane, ako bi se pčele kasnije prihranjivale većim količinama šećernog sirupa, ne bi stigle da ga potpuno prerade, smeste u ćelije saća i zatvore voštanim poklopcima, a takva hrana nije pogodna za prezimljavanje pčelinjih društava. Treba računati s tim da pčele prerađivanjem hrane sprečavaju njenu kristalizaciju u saću. Međutim, što se više približava zima, to sve više opada moć lučenja fermenata i drugih sekreta od strane pčela radilica, pa zato neprerađena hrana do određenog vremena pogoduje kristalizaciji. Ako se u košnici nalazi šumski med - medljikovac, ili med od voćnih sokova, onda ga treba u celosti izvrcati, pošto ni je pogodan za ishranu pčela preko zime, jer sadrži nesvarljive materije. Kako pčele ne mogu zimi da izleću normalno na pročišćavanje, javljaju se prolivi i oboljenja organa za varenje. U težim slučajevima pčelinje društvo može i da ugine

Da bi se nadoknadila izvrcana količina medljikovca, pčelinja društva treba prihranjivati šećernim sirupom, vodeći računa da u košnici uvek ima najmanje 50 odsto čistog prirodnog meda od cvetnica, i to po mogućstvu od ranije pčelinje paše. Ovaj posao, takođe, treba obaviti ranije s jeseni iz već navedenih razloga. Dodajmo još i to da neki autori pišu da pčelinja društva prihranjivana rano u jesen, naročito u krajevima gde nema kasnije paše, u proleće se brže razvijaju, pa je i to jedna od prednosti ranijeg jesenjeg prihranjivanja. Pčele treba da imaju dovoljno vremena da razgrade saharozu, koja im služi samo kao sirovina za dobijanje voćnog i groždanog šećera, i da tu hranu smeste u ćelije saća i zatvore ih voštanim poklopcima. Samo u tom slučaju uspeh je obezbeđen. Pčelinja hrana proizvedena od šećernog sirupa, odnosno od šećera u bilo kojem obliku, odlična je za prezimljavanje pčelinjih društava. Ne sadrži nesvarljive materije, pa je i zato šećer nezamenljiv reprodukcioni materijal u pčelarstvu i bez njega nema naprednog pčelarstva, visokih i rentabilnih prinosa pčelinjih proizvoda. Da bi prihranjivanje radi obezbeđenja dovoljnih količina hrane za prezimljavanje trajalo što kraće, a tako treba da bude, koncentracija spravljenog sirupa treba da bude jaka, najčešće tri kilograma šećera u kristalu i dva litra vode. Neki autori preporučuju da bude još jača, i to dva kilograma šećera i jedan litar vode. Mi ne preporučujemo jaču koncentraciju sirupa od odnosa šećera i vode 3:2.

Prilikom određivanja količine sirupa koju treba dodati u jednom obroku, treba imati u vidu da manje količine omogućuju pčelama da potpuno prerade sirup, smeste hranu u ćelije saća i zatvore je voštanim poklopcima. Sa većim količinama to se ne može postići, što ostavlja štetne posledice. Obezbeđenje hrane za prezimljavanje pčelinjih društava može se osigurati razmeštanjem ramova napunjenih medom između pojedinih košnica. Naime, ako u nekim košnicama sa zdravim pčelinjim društvima ima hrane napretek, iz tih košnica treba uzeti po koji ram sa zatvorenim medom i dodati ih onim društvima kojima nedostaje hrane. Neki pčelari praktikuju da od ranije pčelinje paše ostave izvestan broj ramova napunjenih medom i zatvorenih voštanim poklopcima u rezervu i u vreme priprema za prezimljavanje, ako je to potrebno, dodaju ih onim pčelinjim društvima koja nemaju dovoljno hrane. Ako u početku priprema pčelinjih društava za prezimljavanje u košnicama ima znatno više meda nego što je potrebno za prezimljavanje, neki autori preporučuju da se taj višak izvrca, pa čak i polovina od potrebne količine, a da se prihranjivanjem, pos1e toga, nadoknadi potrebna količina. Ovo bi se moglo prihvatiti ukoliko u tom medu nema antibiotika, ili ma kakvih drugih ostataka sredstava sa kojima su društva tretirana protiv bolesti i štetočina pčela i pčelinjeg legla. U suprotnom, to se ne sme učiniti, jer se takav med ne sme koristiti za ljudsku ishranu. Dugogodišnje iskustvo pokazuje, posebno u današnjim uslovima zaštite i lečenja pčelinjih društava različitim sredstvima, da je najbolje da tokom celog pašnog perioda do pred zazimljavanje, u plodištu ima dosta meda od cvetnica, odnosno od ranije pčelinje paše, i da se taj med ne vrca, već da se sav ostavi pčelinjim društvima za prezimljavanje.

Poslednjih godina izvestan broj pčelara prilikom uzimljavanja stavlja pčelinjim društvima po kilogram-dva šećernih pogača. Međutim, to nije potrebno ako su u košnici obezbeđene dovoljne količine. hrane. Ovo naročito zbog toga što su pčelama, koje koriste šećerne pogače, potrebne znatne količine vode, koje u zimskom periodu ne mogu obezbediti sa strane. Međutim, ako iz ma kojih razloga nisu obezbeđene dovoljne količine hrane u košnici za prezimljavanje, onda radi svake sigumosti treba staviti kilogram-dva šećernih pogača, i to, po mogućstvu onih u kojima je saharoza razgrađena u voćni i grožđani šećer - fruktozu i glikozu.

Jesenje nadražajno prihranjivanje

Kada su obezbeđene dovoljne količine hrane za prezimljavanje, pretprolećni i rani prolećni razvoj, onda treba preduzeti mere da se počev od druge polovine avgusta pa do uzimljavanja izvede što veći broj mladih pčela radilica koje će prezimiti. Velike su prednosti ovih pčela nad njihovim sestrama izvedenih u ranijem

periodu, o čemu je u prethodnom izlaganju delimično bilo reči. Neće biti suvišno da ponovimo. One su krupnije, znatno duže žive, sposobnije su da žive i rade pod težim uslovima, uspešnije proizvode, koriste i čuvaju toplotu, uspešnije hrane, neguju i čuvaju leglo pod težim uslovima, i drugo. Međuitm, ono što je, takode, veoma važno, pčele radilice izvedene posle druge polovine avgusta pa do početka zime imaju znatno razvijenije masno tkivo (telo). Da bi bilo jasnije, objasnićemo šta je to masno telo.

Pored ostalih organa, pčele radilice, matice i njihove larve imaju masno tkivo - telo koje se nalazi u trbušnoj dušlji, a služi im za odvijanje metabolizma (razmene materija) i za smeštaj rezervne hrane. Sadržaj rezervnih materija u masnom telu je različit i zavisi od starosti pčela i larvi, njihovog fiziološkog stanja i doba godine. Pčele radilice, u toku sezone sakupljanja nektara i polenovog praha, u masnom telu imaju dosta masti. Međutim, pčele koje prezimljavaju imaju veoma malo masti u masnom telu, a dosta proteina. Proteini, pored ostalog, služe za proizvodnju mleča, a od mleča pčele spravljaju hranu za leglo koje se najranije pojavi, dok još pčele ne mogu da donose polenov prah iz prirode, a isto tako i hranu kojom pčele radilice tokom zime hrane maticu.

Larve imaju najrazvijenije masno telo kad su potpuno oformljene, odnosno posle prestanka njihove ishrane i zatvaranja ćelija u kojima se nalaze. Rezervna hrana iz masnog tela služi kao hrana za vreme stadijuma lutke. Da bi se u ovom periodu izvelo više mladih pčela radilica treba da ima dovoljno bar nadražajne paše, a to znači da dnevni unos nektara bude najmanje 200 do 300 grama. Ako takva paša ne postoji, onda već od početka avgusta društva treba nadražajno prihranjivati šećernim sirupom ili, pak, šećernim pogačama i šećerno-mednim testom. Ako se za nadražajno prihranjivanje koristi šećerni sirup, onda se svake večeri, kad prestane izletanje pčela iz košnice, u hranilicu pažljivo sipa oko 200 do 300 grama sirupa. Ako se nadražajno prihranjivanje vrši šećernim pogačama ili šećerno-mednim testom, onda se obično jedan kilogram ove hrane dodaje na satonoše, ispod poklopne daske. Kad je reč o košnicama koje imaju zbeg, a na poklopnoj dasci postoji otvor za prihranjivanje i ventilaciju, onda se čvrsta hrana može stavljati na poklopnu dasku odozgo, oko otvora za ventilaciju i prihranjivanje.

Prednosti nadražajnog prihranjivanja suvom hranom su u tome što se pčelinja društva ne moraju prihranjivati svake večeri, već svakih desetak dana, stavljajući po kilogram do kilogram i po ove hrane u jedan obrok. Opasnost od grabeži je znatno manja, ima manje posla, što je posebno značajno za pčelare čiji su pčelinjaci udaljeni od njihovog mesta stanovanja. Međutim, sa tečnom hranom se postižu mnogo veći efekti, odnosno pčele za jedno veče mogu da uzmu više hrane, a time se matica podstiče da polaže veći broj jaja i da se izvodi veći broj mladih pčela radilica koje će prezimiti.

Samo ona pčelinja društva koja uđu u zimu sa oko 35.000 mladih pčela radilica, izvedenih od početka avgusta do zazimljavanja, mogu naredne godine da se razviju u izrazito jaka proizvodna društva i da ostvare visoke prinose meda i ostalih pčelinjih proizvoda. Ovo nadražajno prihranjivanje treba podesiti tako da se izvođenje mladih pčela radilica koje će prezimiti, završi do druge polovine oktobra. Posle toga pčelinja društva tretiraju se protiv varoe, jer kad nema zatvorenog legla, ovo tretiranje je neuporedivo uspešnije.

Zimsko prihranjivanje pčela

U odeljku o prihranjivanju pčela, možda ne bi trebalo pisati o zimskom prihranjivanju pčela, jer se one tokom zime, praktično i ne prihranjuju. Kao što je u prethodnim izlaganjima istaknuto, pčelinjim društvima tokom priprema za prezimljavanje, a i pre toga, treba obezbediti dovoljne količine hrane, tako da je imaju u izobilju tokom zime. U pretprolećnom i ranoprolećnom razvoju. Međutim, pošto se ponekad, iz više razloga,

može ukazati potreba da se pčelinja društva, ili bar poneko od njih na pčelinjaku, prihranjuju i tokom zime, to smo odlučili da i ovo pitanje ukratko obradimo; a namenjujemo ga, u prvom redu, pčelarima sa manjim pčelarskim stažom i početnicima. Potreba da se pčelinja društva prihranjuju i tokom zime može se ukazati, uglavnom, iz sledećih razloga: kad se učini propust prilikom priprema pčelinjih društava za prezimljavanje, pa se ne obezbede dovoljne količine kvalitetne hrane svim društvima na pčelinjaku, kad uđu miševi u košnicu i oštete saće i pojedu veće količine hrane, a preostalu zagade, kad u zimskom periodu, ponekad, povremeno bude prilično toplo, pa ponovo zahladni i to se više puta naizmenično ponavlja. U danima kada je toplo pčelinja društva se aktiviraju i tako troše znatno više hrane, pa je zato ponekad može i ponestati. Dalje, kad tokom dužeg perioda bude dosta hladno, pa pčele potroše hranu iznad klubeta i u njegovoj neposrednoj blizini, a zbog velike hladnoće klube ne može da se pomeri prema hrani, problem se rešava prihranjivanjem.

Kako pčele zimuju

Da bi se lakše shvatila potreba i načini prihranjivanja pčelinjih društava tokom zime, neophodno je ukratko se podsetiti kako pčele zimuju, ali samo onoliko koliko to ima veze sa prihranjivanjem. Čim se temperatura spusti ispod 10°C, pčelinja društva formiraju klube u kome prezimljavaju. Pčele su veoma osetljive na hladnoću. Na temperaturi ispod 7°C pčele se ukoče i praktično postaju nepomične, a ubrzo posle toga uginu. Međutim, u pčelinjem klubetu one mogu da izdrže veliku hladnoću i da obavljaju osnovne životne funkcije sve dok se ne stvore povoljniji uslovi za njihov normalan život i rad. Pčelinje klube ima oblik neznatno izdužene lopte, a unutra postoji izvesna šupljina. Na klubetu su pčele pribijene jedna uz drugu i na taj način proizvode, koriste i čuvaju toplotu. Pčele u klubetu ne miruju, kako to neki misle. Postoje tri vrste pokreta pčela u vreme njihovog boravka u klubetu:

Prvi nastaje zbog promene temperature u košnici. Kad je temperatura niža, klube se steže i postaje manje, a što je temperatura viša, klube se, srazmemo povećanju toplote, širi. Isti je princip kao kod živinog stuba u termometru.

Drugi pokret pčela u klubetu je da se pčele koje se nalaze na spoljašnosti klubeta, stalno i lagano kreću ka unutrašnjosti klubeta i obratno, one iz unutrašnjosti kreću se ka spoljašnosti klubeta. Na taj način pčele ravnomemo uzimaju hranu, proizvode, čuvaju i koriste toplotu.

Treći pokret je pokret celoga klubeta prema hrani. Kad se na mestu gde se nalazi klube potroši sva hrana, celo klube se polako pomera na drugo mesto prema hrani gde je ima. Međutim, dok se prethodna dva pokreta mogu vršiti i po najvećoj hladnoći, treći se ne može obavljati u vreme niskih temperatura, tako da klube ostaje tamo gde se nalazi sve dok ne otopli. Kada hladnoća dugo potraje, može se desiti da pčele potroše svu hranu koja se nalazi iznad klubeta i iz neposredne blizine sa strane. Pošto klube zbog hladnoće ne može da se pomeri i približi hrani, iako je ima dovoljno na drugom kraju košnice, nastupa gladovanje pčela, koje ako duže potraje, može imati veoma štetne posledice, pa i da dovede do uginuća celokupnog pčelinjeg društva. Kretanje klubeta prema medu i u povoljnim zimskim uslovima je veoma sporo. Ono je, praktično, neprimetno, toliko koliko iznosi potrošnja meda u pravcu u kome se klube kreće. Tokom celog zimskog perioda klube se može pomeriti svega 8 do 10 centimetara. Kad se klube steže, udaljava se od meda, a kad se širi, približava se. Zanimljivo je da razlika između toplote u šupljini klubeta i toplote van klubeta na rastojanju od svega desetak centimetara od klubeta, može da bude i preko 30°C. Međutim, na površini samoga klubeta i u ovim uslovima toplota je zadovoljavajuća za pčele.

U hladnom periodu, dok su u klubetu, pčele troše veoma malo hrane, znatno manje nego u pašnom

periodu, odnosno u periodu izletanja i normalnog razvoja i rada. Radi toga, u dužem zimskom periodu pčele mogu da provedu prilično dugo bez pročišćavanja, samo pod uslovom daje za zimu ostavljena kvalitetna hrana. Razumljivo, čim nastupi po koji topliji sunčan dan, pčele izleću iz košnice da se pročiste. Međutim, ako je za zimovanje ostavljena loša hrana, na primer, šumski med-medljikovac, med od voćnih sokova i slično, u kojima ima dosta nesvarljivih materija, nastaju ozbiljni problemi, jer se u debelom crevu pčela te nesvarljive materije ne mogu dugo zadržavati, pa nastupa proliv kod pčela, koji izaziva veoma štetne posledice, pa može doći i do uginuća pčelinjih društava.

Kako se pčele zimi prihranjuju

  U lakšim slučajevima pčelinjim društvima dodaju se šećerne pogače a, još bolje, šećerno medno testo. Ova čvrsta hrana može se dodavati.na dva načina. Ako košnica ima zbeg i otvor na poklopnoj dasci za ventilaciju i prihranjivanje, onda je dodavanje čvrste hrane sasvim jednostavno, a može se obavljati i kad je napolju prilično hladno. Skine se krov sa košnice i žičana mreža sa zbega, pa se jednom rukom podigne utopljavajući materijal sa poklopne daske, a drugom rukom stavi se čvrsta hrana na poklopnu dasku, i to oko otvora za ventilaciju i prihranjivanje. Utopljavajući materijal se, zatim, brzo vrati na svoje mesto i košnica ponovo pravilno zatvori. Time je posao završen. Pošto se dodata hrana, uglavnom, nalazi iznad klubeta, pa i ako je na poklopnoj dasci, u tom predelu je zbog utopljavajućeg materijala toplo, pčele radilice izlaze kroz spomenuti otvor, uzimaju hranu i odnose je u košnicu.

Kod košnica koje nemaju zbeg i otvor za ventilaciju i prihranjivanje na poklopnoj dasci, čvrsta hrana se dodaje ispod poklopne daske na nosače ramova iznad klubeta. Za ovaj način dodavanja čvrste hrane potrebno je da vreme bude toplije i da se posao obavi što pažljivije i što je mogućno brže, da hladnoća ne prodre u košnicu. U težim slučajevima, pčelinjim društvima i zimi treba dodavati tečnu hranu, šećerni ili medni sirup, ili ramove napunjene medom ako ih ima u rezervi, što je i najefikasniji način. Dodavanje tečne hrane obavlja se na sledeći način:

Košnice se unesu u zatvorenu prostoriju u kojoj temperatura ne sme da bude viša od 8°C. Hrana se zatim priprema za dodavanje. Ako je to medni ili šećerni sirup, onda se uzmu dva rama sa praznim saćem i sa jedne strane napune sirupom koji treba da bude zagrejan na oko 30°C. Tada se košnica pažljivo, ali vrlo brzo otvori i s obe strane pčelinjeg klubeta stavi po jedan ram, tako da strana napunjena sirupom bude okrenuta prema klubetu. Gnezdo se, zatim, ponovo dobro utopli i kos vnica pažljivo zatvori, a prostorija ponovo zamrači. Prostorija se posle toga zagreje dok pčele ne preuzmu i razmeste dodatu hranu, a onda ostavi da se postepeno ohladi. Tokom približno 24 sata pčele preuzmu i razmeste dodatu hranu i tada prostoriju treba sasvim rashladiti, a posle toga košnicu veoma pažljivo izneti i staviti na svoje mesto. Na isti način dodaju se i ramovi napunjeni medom, ako ih ima u rezervi. Šećerne pogače i medno šećerno testo mogu se, takođe, dodavati u zatvorenoj prostoriji ako su vremenske prilike takve da se ovaj posao ne može obaviti napolju.

Pretprolećno i prolećno prihranjivanje pčelinjih društava

  Pretprolećno i prolećno prihranjivanje pčelinjih društava ima poseban značaj i izvesne specifičnosti, u prvom redu zato što pčele tada izlaze iz perioda mirovanja, njihovi životni procesi se aktiviraju, pa se i potrošnja hrane znatno povećava. Dalje, ovim prihranjivanjem koriguju se svi propusti koji su učinjeni prilikom pripreme pčelinjih društava za prezimljavanje, i to u pogledu obezbeđenja dovoljnih količina kvalitetne hrane. Takođe, tokom mirovanja mogu da nastanu nepredviđene pojave koje mogu izazvati veću potrošnju, odnosno gubitak hrane, pa se ona može smanjiti. Pored toga u ovom periodu počinje naglo da se

razvija leglo, a sa njegovim povećanjem progresivno se povećava potrošnja hrane.

U članku pod naslovom "Značaj prolećne hrane", objavljenom u "Pčelovodstvu" broj 5/1979. godinu, A. M. Rajmova ukazuje na mnoge prednosti u razvoju pčelinjih društava koja u ovom periodu imaju veće zalihe hrane, od onih koja je imaju manje. Pozivajući se na veći broj naučnika i stručnjaka (Neviskij 1914, Jevdokimov 1927, Snežnjevskij 1927, Muzalevskij 1929, šalagin 1939, Bižejeva 1963, Harsun 1976. i drugi), a posebno na svoja istraživanja i oglede, autor jasno ukazuje na to da obezbeđenost hranom pčelinjih društava u proleće, bitno utiče kako na razvoj društava u celini, tako i na razvoj jedinki. Izležene pčele su teže, vitalnije, duže žive, pčele hraniteljice imaju razvijenije ždrelne žlezde i masno telo, kao i mnoge druge prednosti. Pčele izvedene u društvima sa većim zalihama hrane živele su šest dana duže od onih koje su izvedene u društvima sa manjim zalihama.

Sve ovo čini, kako autor iznosi u članku "Značaj prolećne hrane" , da su pčelinja društva dobro snabdevena hranom u proleće odgajila 24,3 odsto više legla do glavne paše i da je njihova produktivnost bila 50,6 odsto veća od društva sa manje hrane. Ovo smo naveli samo zato da bi bilo jasno šta znači pravilno pretprolećno i prolećno prihranjivanje pčelinjih društava.

Iz ovoga proizlazi da u to vreme, ako se pokaže potreba, treba pčelinja društva prihranjivati iz nužde, kako bi se obezbedile dovoljne količine rezervne hrane, jer bi se na taj način ostvarile sve izložene prednosti u pčelinjem društvu. U prethodnim izlaganjima detaljno je izneto kako se vrši ovo prihranjivanje. Ovoga puta želimo samo da podsetimo, da se ovo prihranjivanje može vršiti čvrstom i tečnom hranom, a koja će se hrana koristiti najviše zavisi od vremenskih prilika i od količine hrane koja u rezervi nedostaje, odnosno koju treba obezbediti pčelinjim društvima.

Čvrsta hrana-šećerne pogače i šećerno-medno testo počinju se dodavati, uglavnom, još krajem januara i početkom februara, često nešto kasnije, što zavisi od klimatskih uslova, a hrana se dodaje svim pčelinjim društvima, bez obzira da li imaju ili nemaju dovoljne količine rezervne hrane. Društva koja nemaju dovoljne količine rezervne hrane, uzimaće brže dodatu hranu, pa im odmah treba dodavati narednu. Međutim, čim vremenske prilike omoguće, da bi se obezbedile dovoljne količine rezervne hrane prihranjivanje treba otpočeti tečnom hranom-šećernim ili mednim sirupom, jer se sa njima brže i efektnije postiže cilj. Treba, kao što je to u ranijim izlaganjima izneto, dodavati sirup veće koncentracije, prihranjivanje vršiti intenzivno, kako bi se što pre nadoknadila nedostajuća količina rezervne hrane. To znači, svake večeri svakom društvu dodavati onoliko sirupa koliko ga mogu tokom noći preuzeti iz hranilice i razmestiti u košnici, vodeći računa da ne dode do pojave grabeži. Ovo prihranjivanje treba obavljati toliko dugo dok se u košnici ne stvori potrebna zaliha hrane. Polovinom februara, na primer, svako osrednje društvo treba da ima najmanje osam kilograma rezervne hrane, a ako je više, bolje je. Razumljivo je da jaka društva treba da imaju više.

Prolećno nadražajno prihranjivanje

Nadražajno prihranjivanje vrši se kod svih pčelinjih droštava, bez obzira na količine rezervne hrane, mada je ono znatno neophodnije društvima sa manjim rezervama hrane. Zato se ovo prihranjivanje ne obavlja na isti način društvima sa malim i društvima sa velikim rezervama hrane.

Prolećno nadražajno prihranjivanje ima izraženije specifičnosti, o kojima se mora voditi računa, kako ne bi došlo do štetnih posledica. Pre svega, treba pravilno odrediti vreme kada treba početi s ovim prihranjivanjem. Nije dobro ako se počne suviše rano, uglavnom, iz dva osnovna razloga. Prvi, što može

prerano da se razvije leglo u većem obimu, a zatim da zahladni, da pčele ponovo formiraju klube pa ne mogu da pokriju i zagrevaju celokupno, već razvijeno leglo, pa će larve u ćelijama uginuti, leglo truliti, sa svim štetnim posledicama.

Drugi razlog je što se pčele preranim prihranjivanjem i pod nepovoljnim uslovima jako iznuravaju preradom šećera, pogotovu ako u šećeru nije saharoza invertovana u glikozu i fruktozu. Iznuravanje pčela je utoliko štetnije ukoliko se u ovo vreme dodaje više hrane i ukoliko je društvo slabije - sa malim brojem pčela radilica. Za preradu šećernog sirupa, šećernih pogača i šećerno-mednog testa u pčelinju hranu, troši se više energije, pčele treba da proizvedu i utroše više fermenata za razgrađivanje šećera sa složenijom građom - disaharida u monosaharide (glikozu i fruktozu). Pčele dodaju sirupu i druge materije prilikom njegove prerade, prebacuju ga sa ćelije na ćeliju, što takođe iziskuje napor i iznuravanje. Na kraju, za pretvaranje šećera u pčelinju hranu potrebne su i prilične količine belančevina, koje pčele koriste iz polena. Ako u to vreme u košnici nema dovoljno polena, pčele troše belančevine iz svog organizma, u prvom redu iz masnog tela. Kad se i te mogućnosti iscrpe, onda pčele troše belančevine iz trutovskog legla, a pošto njega u to vreme, uglavnom nema, onda iz legla pčela radilica, razumljivo u znatno manjem obimu. Svi ovi procesi, pojedini ili više njih, različito se pojavljuju u različitim uslovima, a naročito kada je temperatura još uvek niska i kada su pčelinja društva sa malim brojem pčela radilica, pa to može da nanese znatne štete. Iz izloženog je jasno da je pretvaranje šećera u pčelinju hranu dosta komplikovan proces, naročito ako se obavlja u nepovoljnim uslovima, pa o tome treba voditi računa pre početka ovog veoma važnog posla.

Kada početi sa prolećnim nadražajnim prihranjivanjem

Kad je sve prethodno izloženo poznato i kada se zna da se nadražajnim prihranjivanjem podstiče matica da polaže veći broj jaja, odnosno da se ubrzava razvoj pčelinjeg društva, onda se postavlja pitanje, kada treba početi sa nadražajnim prihranjivanjem. Utvrđivanje ovog roka je važno, ne samo iz već iznetih razloga, nego i zato što ovo prihranjivanje traje prilično dugo, posebno u poređenju s prihranjivanjem iz nužde, koje traje sasvim kratko. Kalendarski se nikad ne može odrediti kada treba početi sa nadražajnim prihranjivanjem. To se određuje prema klimatskim uslovima, odnosno s razvojem pčelinje paše, što, uglavnom, nije isto svake godine. Kad vreme otopli, priroda oživi i kad počne da cveta najranije medonosno bilje: iva, vrba, maslačak, kajsija, dženerika i slično, to je vreme za početak intenzivnog nadražajnog prihranjivanja. Do početka cvetanja ovog medonosnog bilja vreme otopli, broj pčela radilica u pčelinjem društvu se neznatno poveća, a to su dva značajna faktora za uspešnije nadražajno prihranjivanje. Uz to, do tog vremena se, uglavnom, izvrši prvi detaljan pregled pčelinjih društava, izvrši uređenje pčelinjeg gnezda i saniranje onih pčelinjih društava kojima je to potrebno. Eto, to je najpogodnije vreme za početak nadražajnog prihranjivanja. Ovome ide u prilog i tu što od cvetanja kajsije i dženerike do početka cvetanja bagrema kao prve glavne paše, prođe oko 45 dana, često i nešto više, pa se u tom periodu mogu stvoriti jaka proizvodna društva, pogotovu ako su normalno izimila Sa početkom pretprolećnog i prolećnog prihranjivanja, treba aktivirati pojilicu na pčelinjaku, ako to ranije nije učinjeno, jer su pri preradi šećernih pogača, šećerno-mednog testa i sirupa jače koncentracije, potrebne znatne količine vode. Istina, nadražajnim prihranjivanjem sirupom sa manjom koncentracijom šećera vrši se istovremeno i pojenje pčela, ali uvek je bolje da na pčelinjaku u pojilici ima dosta sveže čiste vode, o čemu je u prethodnim izlaganjima bilo više reči. Ovde posebno naglašavamo da uz ovo prihranjivanje, treba blagovremeno i pravilno preduzimati i sve ostale mere koje bitno utiču na brži razvoj pčelinjih društava. Na primer, zaštita od bolesti i štetočina, naročito od varoe i nozemoze, zatim proširivanje pčelinjeg gnezda, zamena starog i dotrajalog saća mladim, obezbeđenje potrebnog mira pčelinjim društvima i drugo. Tek tada će ovo prihranjivanje postići pun efekata

Kako obavljati prolećno nadražajno prihranjivanje?

Kad god to uslovi dozvoljavaju, prolećno nadražajno prihranjivanje treba obavljati tečnom hranom, koja daje bolje i brže efekte od čvrste hrane.Da bi se leglo brže razvijalo, što i jeste osnovni cilj nadražajnog prihranjivanja, potrebno je da društvo normalno uzima dodatnu hranu. Ako neko društvo na pčelinjaku ne uzima normalno hranu, kao ostala pčelinja društva, znak je da je to društvo bolesno ili da je izgubilo maticu, ili da je u društvu veoma malo pčela radilica. Može da bude i neki defekt kod hranilice, pa pčele ne mogu da priđu hrani. Kad se tako nešto dogodi, treba odmah proveriti koji je razlog da pčele ne preuzimaju hranu i preduzeti odgovarajuće mere. Dalje, da bi nadražajno prihranjivanje dalo željene efekte, odnosno da bi se leglo brže razvijalo, potrebno je da u košnici postoje dovoljne količine rezervne hrane, o čemu je detaljnije bilo reči u prethodnom izlaganju. Isto tako, bez dovoljnih količina polena ne može se razvijati leglo, pa nadražajno prihranjivanje u tom slučaju nema nikakvog efekta. Ako se preduzmu sve mere za brži razvoj legla, a u košnici nema dovoljno prostora, odnosno praznog saća sa ćelijama koje su pogodne da matica polaže jaja, leglo se opet ne može normalno razvijati. Na sve izložene i druge faktore treba obratiti osobitu pažnju, da bi nadražajno prihranjivanje dalo željene efekte.

Ako se dogodi da radi obezbeđenja rezervi u hrani istovremeno treba obavljati i nadražajno prihranjivanje, onda se daju veće količine hrane u obrocima, i to sa većom koncentracijom šećera. U početku, dok se pčele ne naviknu, u jednom obroku daje se najviše po pola kilograma sirupa, pa se onda postepeno ta količina povećava. Kad se pčele naviknu, onda svake večeri dodavati toliko sirupa koliko pčelinja društva mogu tokom noći da preuzmu i razmeste u košnici. Prema potrebi, ovakvo prihranjivanje može da traje samo nekoliko dana, odnosno dok se u košnici ne obezbede dovoljne zalihe hrane, a onda se pravi prekid nekoliko dana dok pčele ne prerade unetu hranu i dok se iz postojećeg legla ne izvede izvestan broj mladih pčela radilica da bi se oslobodile ćelije u koje će matica ponovo polagati jaja. Ako u košnici postoje dovoljne količine rezervne hrane, nadražajno prihranjivanje se obavlja sa znatno manjim količinama hrane i sa sirupom manje koncentracije šećera, koja može biti u razmeri 1 : 1. Kad se nadražajno prihranjivanje obavlja svake večeri, onda je dovoljno da se dodaje 200 do 300 grama sirupa, a ako se ovo prihranjivanje vrši svake druge ili svake treće večeri, onda treba dodati i više sirupa - pola do jednog kilograma u jednom obroku. Veće količine hrane za ovu svrhu ne treba dodavati, da se pčele ne bi opterećivale preradom šećera, jer su naznačene količine sasvim dovoljne da podstiču maticu da polaže veći broj jaja. Ovakvo nadražajno prihranjivanje treba obavljati šest do osam dana. Za to vreme matica će položiti toliko jaja da će zauzeti znatan deo ćelija na praznom saću. Zatim treba napraviti prekid u prihranjivanju, kako bi pčele radilice (tada ih još uvek nema mnogo u društvu) mogle uspešno da ishrane prošireno leglo. Istovremeno će se izvesti izvestan broj pčela radilica, pa će se njihov broj u društvu povećati, što će delovati da naredno prihranjivanje bude efektnije. Međutim, čim pčelinja paša pristigne toliko da dnevni unos u košnicu bude oko 300 grama, ovo prihranjivanje treba prekinuti. Postoje i drugi načini da se matica podstiče na polaganje većeg broja jaja. Kod pčelinjih društava koja imaju normalne količine rezervne hrane i još veće, mogu se svaki drugi dan sa krajnjih ramova sa zatvorenim medom skinuti poklopci sa površine koja je jednaka jednoj polovini čovečje šake. Pčele uzimaju med iz otvorenih ćelija, prenose ga bliže centru košnice i razmeštaju ga u prazne ćelije saća. Tako se stvara utisak da je i unos spolja povećan, što deluje da matica polaže veći broj jaja. Matica se može podsticati da polaže veći broj jaja i na taj način što se ramovi sa medom okreću tako da se ona strana rama i koja je do leta okrene unutra. Pčelama ne odgovara da im med bude blizu leta, pa ga postepeno prenose na drugu stranu stranu - unutrašnju. To, takođe, stvara utisak da se povećava unos iz prirode, pa se ceo proces u društvu aktivira u pravcu da matica polaže veći broj jaja.

Kod Langstrot-Rutovih košnica matica se može podsticati da polaže veći broj jaja i na taj način što se vrši zamena tela košnice tako da se gornje telo stavi na podnjaču, a donje gore. Ako se ukaže potreba, tela košnice mogu se još jednom, pa i dva puta menjati. Ovo je detaljnije opisano u delu pod naslovom "Uzimljavanje pčelinjih društava", pa se treba podsetiti. U većem delu kontinentalnog područja naše zemlje, u kojima je bagrem prva glavna paša, između voćne i bagremove paše nastaje bespašan period, ili paše ima veoma malo. Zbog nedovoljnog unosa nektara matica polaže manji broj jaja, što stvara poremećaj u starosnoj strukturi pčela radilica, i to baš u periodu kad pristigne bagremova paša. To nepovoljno deluje na visinu prinosa, jer se podela rada u pčelinjem društvu bazira na starosnoj strukturi pčela radilica. Da do ovoga ne bi došlo i u ovom periodu obavlja se nadražajno prihranjivanje, ali sa većim obrocima hrane. Tada je pčelinje društvo jako, sa velikim brojem pčela radilica, koje razumljivo, troše velike količine hrane, a to se štetno odražava na visinu prinosa. Naime, kad pristigne bagremova paša, pčele zbog nedostatka meda prvo pune plodište, umesto da odmah slažu med u medište. Ovo prihranjivanje vrši se u slučaju kada s proleća nastupe dugotrajne hladnoće i kiše, pa pčele ne mogu da izleću na pašu.

Oba ova prihranjivanja obavljaju se samo pod uslovom ako na košnice nisu stavljena medišta ili ako se može sprečiti da pčele ne unose sirup u medišta. U suprotnom, pčele bi prerađivale sirup u medištima i tamo smeštale "med" od sirupa, pa bi med za ceđenje imao znatno više saharoze, što nije dozvoljeno, a med bi bio i lošeg kvaliteta. U slučaju nedostatka polena treba ga dodavati iz rezerve, što se čini samo dok ga u prirodi ne bude u zadovoljavajućim količinama. Najbolje je da se polen dodaje na taj način što se stavlja u posude koje se postavljaju u neposrednoj blizini pčelinjaka, ali tako da se zaštite od kiše ili od bilo kakvog vlaženja. Kad u prirodi bude polena, pčele će radije sakupljati polen sa cvetova nego iz posuda, pa tada posude treba skloniti. Ako se u neposrednoj blizini nalaze pčelinjaci drugih vlasnika, onda se polen dodaje u košnice.