POSMRTNI MAR KLOVNOVA

POSMRTNI MAR KLOVNOVA

Miroslav Anti

Kad umrembar sam siguran:niko se nee dovui da mi pljune u lice.

Svi ete mi odjednom biti prijateljii ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:mrtvi ljudi nisu zloinci,nisu gadovi,nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nain da se odebez pozdrava,bez obeanja,na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanjei nesanica pepela u kojoj due trava vetrove itu.

Odlaskom se znatno dobija:plakatiraju ovekovo ime i prezime po uglovimana malo finijem papirui svako vas ita,ita,kao da ste odjednom postali vrlo vana izlobaili premijera u pozoritu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,- neka bude.Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.Zemlja uvek mirie samo na presne ljudeuporno,metar po metar,

uporno,grudvu po grudvu,zemlja je gluvonemo zgruano veesasueno i tamno kao pokojne lude.Zemlja je veliki san o pticama krticai zvezdama crvaoteen,i ako sve to ba mora da bude u nekakvu jesen,- u redu,neka bude.

Gledau kako sunce nagriza drveu rukepa su dlanovi lia ranjavi i krti,a mostovi tegle na leima topli vetarto prve kie najavljuje.

I ako ve svi odlazepo nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,uiniu to odjednom,ne potujui priglupe i svakodnevne smrti,nestpljiv da doivim taj mrakto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smekajui se,a neu objasniti zato se smekami ta oseamdok mi se u raznobojnim klikerima oijuhiljadu svetlosti menja.

Morate ve jednom shvatiti:ja samo na sebe podseamovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno diitei visa rukama od crepa,i visa rukama od kolaa.

I prelamajte se u bezbroj nijansiod crneod bele,- nikad me neete stiijer bio sam drukija prizma.

Ja samispred nosa svih vrlo potovanih pronalazaaprvi uspeo da patentirampod istim rednim brojem osmeh zanosai cinizma.

Ja samispred nosa svoje vrlo cenjene generacijeprvi iao da onjuim oblakei prvi se namrten vratio.

I sad znamda je mudrije uiniti korak van sebenego proi milione kilometarau svojim grudima.

Inae,bio sam pomalo vanbrano zaljubljenu vetrenjaei stanine restoracijei poteno sam,ini mi se,platio,kiriju to sam iveo me ljudima.

Nije mi aoto sam ispao naivankao dimnjak - sanjalicakoji za ivota eka da ga proglase za vulkan,iako nisam bljuvao ni pepeo ni arput oblaka i ptica.

Ja sam veito cvetao plavoi to bez razloga plavokao jorgovanu blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:dobro,razmrskajmo usijane elenke o zid,moda e se iz toga izlei nekakvi dani.

Ja sam mislio:dobro,sve grobare na batovanski kurs,moda emo nauitina kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vie niega nije aoi neu urlatini sliniti u rukav ako sutra nekoko bude pozvan da niani- na mene prstom ne naniani.

Pljujem ja pomalo na vas,nadmeni budui.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarilii sanjarili,voleo bih da vidim na ta bi liiova okupani,puderom posuti,razmaeni svet.

Kad umrem,samo e mi biti zao ptica,jer sve vreme sam sanjao letove,pa ono drugo za mene nije imalonaroitog smisla i znaenja.

A vi se nasmejtekad spuste u raku velikog klovnai njegove nerazumljive svetoveumorne od ivotnog egaenja.

I neka sve proe bez molitvii rodoljublja.Uliarkamadonji ve od kaluerikih riza!

Nisam bio ni ikona,ni vojnik,ni gradonaelnik u provincijikome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najvea ljubavi moj najvei patriotizam,i raao sam se kad su ginuli,a umro kad vaskrsavaju.

Vi moda shvatate:bio sam tuda vam prstom na usni napiem osmehi na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta elina icaizmeu bivih koji sve lepo verujui buduih koji u svemu trae trik.

Po meni je igralabalerina sa amputiranom nogomi kiobranom u ruci,i svima vam je zastajao dah.

Kaite hvala to se nisam prekinuoi zgruao vreme u crven krik.

Hou da ujem taj aplauzkojim ste dlanove raskrvarilipod ogromnim atorima nebanaduvenim od riih vetrova to oluju obeavaju.

Jer poteno je,na kraju krajeva,razumeti komedijae koji su se zbog vas izmotavali,iako su mogli da siu u publikui da za svoje pare psuju i oboavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolee,- neka bude.Belo od kiaprolee je tek okreena fabrika etiketana granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na elo jedan listi nita vie,- ako se razumemo.

Ostalo moe da ostane kao i kad sam disao.Neka se lepraju suknje i marame.Nek neko nekom zariva no u vrat,i neko nekom i dalje apue: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo utivoi diskretno udaljioi u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:ne umivajte me, molim vas.Maramicom mi pokrijte liceako vam smeta moja budalasta maska.

I egrtaljke u ake,a onda:

orkestar,molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve uline svetiljke i reklameneka grad izgleda kao arenapre mog odlaska.

Zar ne primeujete,gospodo i dame,da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama e od naeg poslednjeg kikotautrnuti rskavica u zglobovima,a to je,ustvari,naa poslednja naivna ala,poslednja salva crnog snegapo vaim licima sivim.

I ko zna,mozda emo samo svoju prazninu dati na uvanjegrobovima,a mi emo ostati da se cerimo i nariemoovde negde u travi,ovde negde u liu,ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno ivi.