PAULO KOELJO

VERONIKA JE ODLUILA DA UMREPrevod s portugalskog Jasmina Nekovi

PAIDEIA Beograd, 2000.

Dana jedanaestog novembra hiljadu devetsto devedeset i sedme godine, Veronika je odluila da je - konano! - kucnuo as da se ubije. Paljivo je oistila svoju sobu iznajmljenu u samostanu asnih sestara, iskljuila grejanje, oprala zube i legla. Sa nonog stoia uzela je etiri kutije pilula za spavanje. Umesto da ih sve zajedno razdrobi i pomea sa vodom, reila je da ih popije, jednu po jednu, budui da od namere do njenog ostvarenja uvek postoji veliki razmak, a ona je htela sebi da ostavi slobodu da se predomisli na pola puta. Meutim, sa svakom pilulom koju bi progutala, oseala je kako njena odlunost raste: za pet minuta kutije su bile prazne. Poto nije znala koliko e tano potrajati dok ne izgubi svest, ostavila je na krevetu najnoviji broj francuskog asopisa Homme, koji je nedavno stigao u biblioteku u kojoj je radila. Iako je informatika nije naroito zanimala, listajui asopis otkrila je lanak o nekoj kompjuterskoj igri koju je zamislio Paulo Koeljo, brazilski pisac koga je imala prilike da upozna na konferenciji za tampu u kafani hotela Grand Union. Razmenili su nekoliko rei i njegov izdava ju je pozvao na veeru. Ali tamo je bilo mnogo sveta i nije bilo mogunosti za razgovor. Medutim, sama injenica da je upoznala autora navela ju je na pomisao da je on, na neki nain, postao deo njenog sveta, a citanje napisa o njegovom radu moglo bi da joj prekrati vreme. I dok je ekala smrt, Veronika poe da ita o informatici, oblasti koja je nimalo nije zanimala, to se, uostalom, savreno slagalo sa svim drugim to je u ivotu radila, birajui uvek laki put ili9

poseui samo za onim to joj je nadohvat ruke. , na primer, taj asopis. Meutim, na njeno iznenadenje, ve prvi proitani redak uspeo je da je prene iz njene uobiajene pasivnosti (sedativi se jo nisu bili rastvorili u njenom elucu, ali Veronika je bila pasivna po prirodi) i podstakao da, prvi put u ivotu, poveruje u jednu izreku koju su svi njeni prijatelji esto ponavljali: Nita se na ovom s svetu ne dogaa sluajno". Otkud taj prvi redak upravo u asu kad je ivot poeo da je naputa? Kakva se to skrivena poruka ukazala pred njenim oima, ako uopte postoje skrivene poruke u pozadini pukih sluajnosti? Ispod crtea koji je predstavljao pomenutu kompjutersku igru, novinar je zapoinjao svoj lanak pitanjem: Gde je Slovenija?" Niko ne zna gde je Slovenija", pomisli. ak ni to." Ali Slovenija je, svejedno, postojala i nalazila se tamo, napolju, i tu, unutra, u planinama na rubu obzora i na trgu ispod njenog prozora; Slovenija je bila njena otadbina. Odloila je asopis; nije bila raspoloena da se zgraava nad svetom koji nema pojma da Slovenci postoje; ast naroda kome je pripadala nije je se vie ticala. Nastupio je trenutak da se ponosi samom sobom, znajui da je uspela, da je napokon smogla hrabrosti da napusti ovaj ivot: kakva radost! I uinila je to upravo onako kako je oduvek prieljkivala - pomou pilula koje ne ostavljaju tragove. Veronika je skoro est meseci traila te pilule. Ubedena da ih nikad nee nabaviti, poela je da razmatra mogunost da preree vene. Iako je znala da bi, u tom sluaju, soba bila puna krvi a sestre zbunjene i zgranute, samoubistvo je in koji zahteva od poinioca da najpre misli na sebe, a tek onda na druge. Bila je spremna da da sve od sebe kako bi njena smrt izazvala to manju pometnju, ali ako je seenje vena jedini nain, onda nema kud neka sestre oiste sobu i to pre zaborave celu priu, jer e, u protivnom, teko nai novog stanara. Uostalom, ak i na izmaku dvadesetog veka, ljudi su jo uvek verovali u duhove.10

Naravno, mogla je i da se baci s neke od malobrojnih visokih zgrada u Ljubljani, ali kako da se pomiri s dodatnom patnjom koju bi taj postupak naneo njenim roditeljima? Pored oka koji bi pretrpeli saznavi za erkinu smrt, bili bi prinueni i da identifikuiu jedan unakaeni le: ne, to bi bilo jo gore reenje nego iskrvariti do smrti, jer bi ostavilo neizbrisive tragove kod dvoje ljudi koji su joj eleli samo dobro. ,,Na gubitak keri na kraju bi se nekako i navikli, ali razmrskanu lobanju mora da je nemogue zaboraviti." Pitolj, skok sa zgrade, konopac, nita od toga nije bilo primereno njenoj enskoj prirodi. Kad se ene ubijaju, obino biraju znatno romantinije naine -kao to je seenje vena ili prekomerna doza pilula za spavanje. Naputene princeze i holivudske zvezde dokazale su to mnogobrojnim primerima. Veronika je znala da je za svako delanje u ivotu najvanije saekati pravi trenutak. Tako je i bilo: dva prijatelja, koje je uspela da dime alei se da ve due vremena pati od nesanice, nabavili su joj svaki po dve kutije jakog uspavljujueg sredstva, koje su koristili muziari iz lokalne diskoteke. Veronika je ostavila etiri kutije na stoiu kraj uzglavlja i tu su stajale nedelju dana, dok se ona udvarala smrti koja se bliila, i opratala - bez i trunke aljenja - od onog to se zove ivot. I sad je bila tu, zadovoljna to je izdrala do kraja, ali je oseala izvesnu nelagodnost jer nije znala ta da radi s to malo vremena to joj je preostalo. Ponovo pomisli na besmislicu koju je upravo proitala: kako jedan napis o kompjuterima moe zapoinjati tako idiotskom reenicom: Gde je Slovenija?" Poto nije nala nita zanimljivije to bi joj zaokupilo panju, reila je da proita lanak do kraja i ustanovila da je dotina igra proizvedena upravo u Sloveniji - toj udnoj zemlji koju izgleda niko nije umeo da pronae na karti sveta, izuzev onih koji su u njpj iveli - zbog jeftinijeg procesa izrade. Pre nekoliko meseci, prilikom predstavljanja novog proizvoda, francuski proizvoa je priredio prijem za novinare iz itavog sveta, u zamku na Bledu.11

Veronika se seti da je ula neto o toj sveanosti, koja je u gradu primljena kao prvorazredni dogaaj, i to ne samo zato to je zamak za tu priliku preureen da bi to uspenije doarao srednjovekovni ambijent pomenutog CD-Rom-a, ve i zbog polemike koja je izbila u lokalnoj tampi: promociji su prisustvovali novinari iz raznih krajeva sveta, Nemci, Francuzi, Englezi, Italijani, panci - ali nije pozvan ni jedan jedini Slovenac. Novinar asopisa Homme - koji je prvi put boravio u Sloveniji, o troku domaina, provodei vreme u saletanju drugih novinara, trudei se da bude zanimljiv i duhovit, jedui i pijui u zamku, na tud raun - reio je da svoj lanak zapone aljivom dosetkom sraunatom da se dopadne prefinjenim intelektualcima u njegovoj zemlji. Mora da je, uzgred, ispriao svojim kolegama u redakciji jo poneku izmiljenu priu o lokalnim obiajima, ili moda o staromodnom odevanju slovenakih ena. Njegova stvar. Veronika je umirala i trebalo je da bude zaokupljena dragim pitanjima, na primer, ima li ivota posle smrti ili kada e pronai njeno telo. Pa ipak - ili moda upravo zbog stanja u kome se nalazila, zbog znaajne odluke koju je napokon donela - taj lanak joj nije davao mira.

Pogleda kroz prozor samostana koji je gledao na mali ljubljanski trg. ,,Ako ne znaju gde je Slovenija, onda je i Ljubljana samo mitska tvorevina", pomisli. Kao Atlantida, ili Lemurija ili iezli kontinenti koji naseljavaju ljudsku matu. Niko, nigde na svetu, ne bi zapoeo neki lanak pitanjem gde se nalazi Mont Everest, iako tamo nikad nije kroio. Meutim, usred Evrope, novinar jednog uglednog asopisa nije se stideo da postavi takvo pitanje, jer je znao da veina njegovih italaca zaista i ne zna gde je Slovenija. A jo manje Ljubljana, njen glavni grad. I tad Veroniki sinu kako da prekrati vreme - budui da je ve prolo deset minuta a ona jo nije zapazila nikakve promene u svom organizmu. Poslednje delo u njenom ivotu bie pismo upueno tom asopisu, u kojem e objasniti da je Slovenija jedna12

od pet novih nezavisnih drava nastalih raspadom bive Jugoslavije. . . To e ujedno biti 1 njeno oprotajno pismo. Naravno, u njemu nee biti ni pomena o pravim razlozima njene smrti. Kad budu pronali telo, zakljuie da se ubila zato to u jednom asopisu nisu znali gde je njena domovina. Nasmejala se pri pomisli na polemiku u tampi, s izjanjavanjima za i protiv njenog samoubistva, poinjenog u odbranu nacionalne asti. I zaudila se kako tako brzo menja raspoloenja, kad je do pre nekoliko trenutaka mislila upravo suprotno -da je se svet i geografski problemi vie uopte ne tiu. Napisala je pismo. Trenutak dobrog raspoloenja umalo nije pobudio u njoj sasvim drukije poglede na neophodnost samoubistva, ali ve je progutala one pilule i bilo je prekasno za povratak. Uostalom, trenuci dobrog raspoloenja, poput ovog sada, nisu joj bili strani, i ona nije reila da oduzme sebi ivot zato to je bila turobna, ogorena, potitena ena. Mnoge je veeri provela vedra i vesela, etajui ulicama Ljubljane ili posmatrajui - s prozora svoje sobe u samostanu - sneg koji pada na mali trg s pesnikovim spomenikom. Jcdnom je gotovo mesec dana lebdela u oblacima jer joj je neki neznanac, na istom tom trgu, poklonio cvet. Smatrala je sebe savreno normalnom osobom. Njena odluka da umre zasnivala se na dva vrlo jednostavna razloga i ona je bila ubeena da bi se, kad bi ostavila pismo s objanjenjem, mnogi ljudi s njom sloili. Prvi razlog: sve je u njenom ivotu bilo isto, a kad mladost jednom proe, nastupa dekadencija, starost koja ostavlja neizbrisive tragove, dolaze bolesti, a prijatelji odlaze. Na kraju krajeva, nastavljanjem ivljenja nita se ne dobija; naprotiv, otvaraju se samo neve mogunosti za patnju. Drugi je razlog bio vie filozofske prirode: Veronika je itala novine, gledala televiziju, pratila zbivanja u svetu. Sve je ilo13

naopako, a ona tu nita nije mogla da popravi - zato je imala utisak da je potpuno beskorisna. Za koji tren, medutim, doivee i poslednje ivotno iskustvo, koje bi trebalo da bude potpuno razliito od svih preanjih iskustava: smrt. Napisala je ono pismo asopisu i vie mu se nije vraala, usredsredivi se na vanije stvari, primerenije onome to je proivljavala - ili zauvek prestajala da proivljava - u tom trenutku. Pokuala je da zamisli kako izgleda umiranje, ali bez ikakvog uspeha. Uostalom, ne treba ni da se tradi, ionako e saznati za koji minut. Koliko minuta? Nije imala predstavu. Ali uivala je pri pomisli da e saznati odgovor na pitanje koje mui sve ljude: Postoji li Bog? Meutim, za razliku od veine ljudi, to nije bila velika unutranja rasprava njenog ivota. U bivem komunistikom reimu, prema zvaninom uenju koje se predavalo u kolama, ivot se zavravao smru, i ona se na kraju pomirila s tom idejom. S druge strane, generacija njenih roditelja, i njihovih roditelja, odlazila je u crkvu, molila se Bogu i ila na hodoaa, s vrstim uverenjem da Bog slua njihove rei. S dvadeset i etiri godine, poto je proivela sve to joj je bilo doputeno da proivi - a to ba i nije bilo tako malo! - Veronika je bila gotovo ubeena da se sve okonava smru. Zato je i izabrala samoubistvo: sloboda, napokon! Veni zaborav. Ipak, u dubini due, jo uvek je tinjala sumnja: a ta ako Bog postoji? Hiljade godina civilizacije uinile su od samoubistva tabu, ogreenje o sve verske zakone: ovek treba da se bori za opstanak, a ne da se preda.s Ljudska rasa mora da se mnoi. Zajednici je potrebna radna snaga. Brani par mora nai razloga da ostane zajedno, ak i kad ljubav prestane, a dravi su potrebni vojnici, politiari i umetnici. ,,Ako Bog postoji, u ta ja, ruku na srce, ne verujem, razumee da je ljudska mo poimanja ograniena. On je stvorio svu tu14

zbrku bedu, nepravdu, pohlepu, samou. Imao je, nesumnjivo, naibolje namere, ali rezultati su nikakvi; ako Bog postoji, bie milostiv prema stvorenjima koja ele pre vremena da napuste ovaj Svet a mogao bi ak i da nas zamoli za oprotaj to nas je primorao da tuda prolazimo." Nek idu dodavola tabui i predrasude. Njena pobona majka je govorila: Bog poznaje prolost, sadanjost i budunost. Ako je tako onda je on nju i poslao na ovaj svet znajui da e se ona ubiti, pa ga taj postupak nimalo nee sablazniti. Veronika poe da osea blagu muninu koja je brzo rasla. Kroz nekoliko minuta vie nije mogla da se usredsredi na mali trg ispod svog prozora. Znala je da je zima, da bi moglo biti oko etiri sata popodne, i sunce je brzo zalazilo. Znala je da e drugi ljudi nastaviti da ive; u tom trenutku neki mladi je prolazio pored njenog prozora i spazio je, i ne slutei da ona umire. Grupa bolivijskih muziara (gde je Bolivija? Zato lanci u novinama ne postavljaju to pitanje?) svirala je ispred spomenika Francu Preernu, velikom slovenakom pesniku, koji je duboko obeleio duh svoga naroda. Da li e uspeti da odslua do kraja melodiju koja je dopirala s trga? Biln bi to lepa uspomena iz ivota: sumrak, muzika koja ispreda snove s druge strane sveta, topla i ututkana soba, zgodan mladi, pun ivota, koji je prolazio, odluio da zastane i zagledao se u nju. Poto je ve poela da osea dejstvo lekova, on je verovatno poslednja osoba koja je vidi ivu. Mladi se nasmei. Ona mu uzvrati osmeh - nije imala ta da izgubi. On joj mahnu; ona odlui da se pravi kao da gleda u neto drugo, mladi je, ipak, otiao suvie daleko. Obeshrabren, on produi svojim putem, zaboravivi zauvek to lice na prozoru. Ali Veronika je bila zadovoljna to je, jo jedanput, probudila neiju udnju. Nije se ubijala zbog nedostatka ljubavi u porodici, niti zbog, fmansijskih problema, ili neke neizleive bolesti. Veronika je odluila da umre tog lepog ljubljanskog predvecerja, dok su bolivijski muziari svirali na trgu, a neki mladi prolazio pokraj njenog prozora, i umirala je zadovoljna onim to15

u tom asu videla i ula. Bila je jo zadovoljnija pri pomisli da nee morati to isto da gleda jo sledeih trideset, etrdeset ili pedeset godina - jer bi ti prizori izgubili svaku dra novine i preobratili se u tragediju jednog ivota u kojem se sve ponavlja, i gde je minuli dan uvek jednak danu sutranjem. eludac je sad ve poeo da joj se gri i oseala se vrlo loe. Zanimljivo, mislila sam da e me prekomerna doza sedativa odmah uspavati." A umesto toga, oseala je neko udno zujanje u uima i nagon za povraanjem. ,,Ako se ispovraam, neu umreti." Odluila je da ne obraa panju na greve, trudei se da se usredsredi na no koja se naglo sputala, na Bolivijance, na Ijude koji zatvaraju duane i izlaze. Zujanje u uima postajalo je sve izotrenije i, prvi put otkako je popila pilule, Veronika oseti strah, uasan strah od nepoznatog. Ali to nije dugo potrajalo. Uskoro je izgubila svest.

Kad je otvorila oi, Veronika nije pomislila: Ovo mora da je nebo". Na nebu sigurno ne bi bilo fluorescentne lampe, a bol, koji se javio ve u sledeem deliu sekunde, bio je tipian za Zemlju. Ah, taj zemaljski bol - tako jedinstven i upeatljiv, ni sa im drugim se ne moe pobrkati. Htela je da se pomeri, ali bol se pojaao. Pred oima joj zasvetluca bezbroj svetlih takica, ali Veroniki je ponovo bilo jasno da te takice nisu rajske zvezde ve posledica njenih nepodnoljivih patnji. - Doli ste svesti - zau neki enski glas. - Sad ste s obe noge kroili u pakao, pa nek vam je sa sreom. Ne, to je nemogue, taj glas je obmanjuje. To nije mogao biti pakao, jer je oseala strahovitu hladnou, a primetila je i neke plastine cevice koje su joj izlazile iz usta i nosa. Jedna od tih cevica - ona koja se sputala niz grlo - guila ju je. Htela je da se pomeri i da je ukloni, ali ruke su joj bile vezane.16

- alim se, ovo nije pakao - nastavi glas. - Ovo je gore od nakla u kome, uzgred reeno, nikad nisam bila. Ovo je Vilet. TJprkos bolu i oseanju guenja, Veronika je - u tren oka shvatila ta joj se desilo. Pokuala je samoubistvo, a neko je stigao na vreme da je spase. Mogla je to biti neka asna sestra, neka priiateljica koja je reila da bane bez najave, ili neko trei ko se setio da joj donese neto to je jo ko zna kada zatraila, pa zaboravila. Bilo kako bilo, izgleda da je preivela i da se nalazi u Viletu. Vilet, uveni i zloglasni azil za umobolne, otvorenl991, u godini kada je Slovenija stekla nezavisnost. U to vreme, verujui da e se raspad stare Jugoslavije odigrati mirnim putem (uostalom, u Sloveniji je rat i trajao svega jedanaest dana), jedna grupa evropskih preduzetnika dobila je dozvolu da otvori kliniku za duevne bolesti u jednoj staroj kasarni koja je stajala naputena zbog visokih trokova odravanja. Ubrzo, ipak, poee da izbijaju ratovi: najpre u Hrvatskoj, zatim i u Bosni. Preduzetnici su bili zabrinuti: novac uloen u bolnicu poticao je od kapitalista iz raznih krajeva sveta, kojima ni imena nisu znali - tako da je bilo nemogue sresti se s njima, navesti im neko izvinjenje i zamoliti ih za malo strpljenja. Problem su reili tako to su pribegli praksi nimalo preporuljivoj za jednu psihijatrijsku ustanovu, i Vilet je - za mladu slovenaku naciju - postao olienje svega najgoreg to kapitalizam podrazumeva: da bi se obezbedilo mesto u bolnici bilo je dovoljno samo jedno - imati novca. Mnogi su tako, kad bi poeleli da se oslobode nekog lana porodice koji stvara neprilike u sporu oko naslea, ili se, jednostavno, nedolino ponaa, davali itavo bogatstvo da bi pribavili lekarsko uverenje koje je omoguavalo da se nepoeljni roak zatvori u bolnicu. Drugi bi, pak, da bi izbegli plaanje dugova ili opravdali pojedine postupke koji bi ih mogli odvesti na dugogodinju robiju, provodili izvesno vreme u azilu i izlazili odatle osloboeni svih zakonskih obaveza i optubi.17

Vilet, mesto iz kojeg jo niko nije uspeo da pobegne. Mesto gde su se meali pravi ludaci - upueni tamo na osnovu nalaza sudskih vetaka ili premeteni iz drugih klinika - s onima koji su bili nepravedno optueni za ludilo ili su glumili da su mentalno poremeeni. Rezultat je bila prava-pravcata zbrka, a tampa je svaki as objavljivala stravine prie o zloupotrebama i zlostavljanjima bolesnika, iako nikad nijedan novinar nije dobio dozvolu da ue na kliniku i da se lino uveri ta se tamo zaista deava. Vlada je sprovodila istrage na osnovu prijava, ali nije uspevala da pribavi dokaze, akcionari su pretili da e razglasiti vest da je Slovenija nepogodna za strana ulaganja i tako je ustanova opstajala i jaala svoju mo. - Moja tetka se ubila pre nekoliko meseci - nastavi enski glas. - Skoro punih osam godina nije imala volje da izade iz sobe i sve vreme je samo jela, gojila se, puila, gutala sedative, a najvie spavala. Imala je dve kerke i mua koji ju je voleo. Veronika pokua da okrene glavu prema glasu, ali to je, u njenom poloaju, bilo neizvodljivo. - Samo jednom sam je videla da reaguje: kad je mu naao ljubavnicu. Tada je pravila skandale, oslabila nekoliko kilograma, razbijala ae - i nedeljama niko u susedstvu nije mogao ni da trene od njene vike i dreke. Ma koliko to besmisleno zvualo, uverena sam da je to bio najsreniji period u njenom ivotu: napokon se borila za neto, oseala da je iva i sposobna da odgovori na izazov koji se ispreio pred njom. ,,Kakve ja veze imam s tim", pitala se Veronika, nesposobna da prozbori i re. Ja nisam vaa tetka, a nemam ni mua!" - Mu je na kraju ostavio ljubavnicu - produi glas. - A moja tetka je, malo-pomalo, ponovo zapala u svoju uobiajenu letargiju. Jednog dana mi je telefonirala i saoptila mi da je spremna da promeni svoj ivot: prestala je da pui. Iste te nedelje, poto je poveala broj sedativa jer su joj nedostajale cigarete, objavila je svima da namerava da se ubije. Niko joj nije poverovao. Jednog jutra, ostavila mi ju na telefonskoj sekretaricie poruk, opratajui se od mene, i guila se, plinom. Presluavala sam tu poruku nebrojeno puta: nikada je18

aniie nisam ula tako smirenu, spokojnu, pomirenu sa sudbinom. Kazala ie da nije ni srena ni nesrena, i da upravo zato ne moe vie da izdri. Veronika oseti sauee prema eni koja joj je ispriala ru priu, i koja se, izgleda, trudila da razume smrt svoje tetke. Kako opravdati - u jednom svetu gde svi nastoje da preive, po svaku cenu - osobe koje same odlue da umru? Niko o tome ne moe da sudi. Svako, sam, najbolje zna dokle see njegova patnja, i da li mu je ivot postao lien svakog smisla. Veronika je htela to da objasni, ali cevica u njenim ustima poe da je gui, i ena prie da joj pomogne. Videla je kako se naginje nad njeno telo, vezano, izbodeno cevicama, zatieno od njene volje i slobodne odluke da ga uniti. Uspela je da okrene glavu na drugu stranu, preklinjui pogledom da joj izvuku tu cevicu i puste je da na miru izdahne. - Uzrujani ste - ree ena. - Ne znam da li ste se moda pokajali, ili jo uvek elite da umrete, ali to me i ne zanima. Jedino mi je vano da ispunim svoju dunost: u sluaju kad je pacijent uznemiren, pravilnik nalae da mu se da sedativ. Veronika prestade da se buni, a bolniarka joj je ve ubrizgavala injekciju u ruku. Za tili as ponovo je utonula u jedan neobian svet, bez snova, gde se seala jedino jo lica ene koje je malopre videla: zelene oi, smea kosa, i potpuno tup izraz - izraz nekoga ko slepo ispunjava svoju dunost, nikad se ne pitajui zato pravilnik nalae ovo ili ono.

Paulo Koeljo je uo za priu o Veroniki tri meseca kasnije, dok je veerao u jednom alirskom restoranu u Parizu, s jednom prijateljicom Slovenkom, koja se takoe zvala Veronika, a bila je kerka lekara, upravnika Vileta. Kasnije, kad je ve odluio da napie knjigu o tome, pomislio je da svojoj prijateljici Veroniki promeni ime, da ne bi zbunjivao citaoca. Pomiljao je da je prekrsti u Blaku, Edvinu, ili Marjancu, da joj nadene bilo koje drugo slovenako ime, a onda je ipak

________________ __________________

odustao od te namere. Kad bude pominjao Veroniku, svoju prijateljicu, zvae je jednostavno prijateljicom Veronikom. to se, pak druge Veronike tie, njoj nisu bili potrebni nikakvi atributi, jer ona je zamiljena kao glavna junakinja romana, pa bi pisac nepotrebno zamarao itaoca ponavljajui neprestano ,,luda Veronika" ili Veronika kojaje pokuala da izvri samoubistvo". Uostalom, i on i njegova prijateljica Veronika uplee se u priu samo u jednom kratkom pogavlju - ovom koje upravo itate. Prijateljica Veronika bila je uasnuta onim to je njen otac uradio, imajui pre svega u vidu njegov poloaj upravnika jedne ustanove koja je teila za ugledom i naunika koji je radio na tezi koju e morati da verifikuje komisija najuglednijih strunjaka iz te oblasti. - Zna li odakle potie re azil"? - pitala ga je. - Potie iz srednjeg veka, kada su ljudi imali prava da potrae utoite u crkvama, na svetim mestima. Pravo na azil, svaka civilizovana osoba zna ta to znai! Pa kako je onda moj otac, upravnik jednog azila, mogao tako da postupa s nekim? Paulo Koeljo eleo je da sazna sve pojedinosti onog to se desilo, jer je bio i lino motivisan da se zainteresuje za Veronikinu priu. A njegov motiv bio je sledei: i on je boravio u jednom slinom azilu, ili ludnici, kako se ee naziva taj tip bolnice. I to ne jedanput, ve triput - 1965, 1966, i 1967. godine. Ustanova u kojoj je bio smeten nalazila se u Rio de aneira i zvala se Dom zdravlja Doktora Ejrasa. Razlog njegove hospitalizacije ostao mu je i do dan-danas nerazjanjen; moda je njegove roditelje zabrinjavalo i bunilo njegovo neobino ponaanje, ponekad suvie stidljivo, a katkad, naprotiv, previe napadno, ili moda elja da postane umetnik", neto to je cela porodica smatrala najboljim nainom da se ivi na margini drutva i skona u bedi. Kad je o tome razmiljao - a, uzgred reeno, to se retko deavalo - istinski ludim smatrao je jedino lekara koji je pristao da ga smesti u ludnicu, bez ikakvog konkretnog povoda (kao to to obino biva u svakoj porodici, i on je bio sklon da svu krivicu20

li na nekoga izvan nje, odluno tvrdei da roditelji nisu znali "t^ine kad su donosili tako drastinu odluku). paulo se nasmejao kad je uo za neobino pismo upueno novinama koje je Veronika ostavila, protestujui u njemu to jedan ugledni francuski asopis ne zna gde je Slovenija. - Niko se ne ubija zbog toga. - Upravo zato pismo nije ni imalo nikakvog odjeka - ree, snebivljivo, Veronika, prijateljica. - Eto ba jue, kad sam se prijavljivala u hotel, mislili su da je Slovenija neki grad u Nemakoj. Ta mi je pria dobro poznata, pomisli on, jer mnogi stranci smatraju da je argentinski grad Buenos Ajres prestonica Brazila. Meutim, pored toga to je sretao strance koji su na sva usta hvalili lepotu brazilskog glavnog grada (koji se zapravo nalazio u susednoj zemlji) Paulo Koeljo je sa Veronikom delio jo jednu slinost, koju smo ve pomenuli, ali nije na odmet da je ponovimo: i on je boravio u duevnoj bolnici, ,,odakle nikad nije ni trebalo da izade", kako je jednom primetila njegova prva ena. Ali ipak je izaao. I kad je poslednji put naputao Dom zdravIja Doktora Ejrasa, reen da se nikada vie tamo ne vrati, obeao je sebi dve stvari: a) zarekao se da e napisati knjigu o tome; b) zarekao se da nee javno progovoriti o toj temi, dogod mu roditelji budu bili ivi - jer nije eleo da ih povredi, tim pre to je oboje godinama muila gria savesti zbog onog to su uinili. Njegova majka je umrla hiljadu devetsto devedeset i tree. Ali zato je otac, koji je hiljadu devetsto devedeset i sedme navrio osamdeset i etiri godine, uprkos enfizemu plua od kojeg je patio lako nikada nije puio, uprkos smrznutoj hrani koju je jeo, jer nije uspeo da nae kunu pomonicu koja bi udovoljila njegovim hirovima, jo bio iv, ouvanog psihikog i fizikog zdravlja. Tako mu se pria o Veroniki ukazala kao pogodna prilika da progovori o toj temi, a da time ne prekri svoje obeanje. Iako nikad nije ni pomiljao na samoubistvo, svet azila za umobolne bio mu je veoma blizak - tretrnani, odnosi izmeu lekara i paci-jenata, pomeana oseanja lagodne neodgovrnosti i teskobe koja obuzimaju oveka na takvom mestu.21

Dakle, pustimo Paula Koelja i prijateljicu Veroniku da konano izadu iz ove knjige, a mi nastavimo nau priu.

Veronika nije umela da oceni koliko dugo je spavala. Seala se samo da se u jednom trenutku probudila, jo uvek s aparatima za vetako disanje prikopanim na nos i usta, zauvi jedan glas kako govori: Jesi li za jednu masturbaciju?" Ali sada, dok je irom otvorenih oiju posmatrala sobu oko sebe, nije znala da li se to stvarno desilo ili joj se samo priinilo, u bunilu. Osim tog utiska, nije uspevala nieg da se seti, apsolutno niega. Cevice su bile uklonjene. Ali po itavom telu i dalje su joj bile zabodene igle, gajtani prikopani u predelu srca i glave, ruke vezane. Bila je gola, pokrivena samo jednim aravom, i bilo joj je hladno - ali je odluila da se ne ali. Skueni prostor, ograen zelenim zavesama, bio je zakren aparatima Odeljenja za intenzivnu negu, posteljom na kojoj je leala i jednom belom stolicom na kojoj je sedela bolniarka zadubljena u itanje knjige. Ova ena je imala tamne oi i smeu kosu, ali i pored toga, Veronika je bila u nedoumici da li je to ista osoba s kojom je razgovrala pre nekoliko sati - ili moda dana? - Moete li da mi odveete rake? Bolniarka podie pogled, odgovori jednim suvim ,,ne" i vrati se knjizi. iva sam, pomisli Veronika. Sve e poeti jovo-nanovo. Morau da provedem neko vreme ovde unutra, dok ne ustanove da sam savreno normalna. Onda e me otpustiti, i ja u ponovo videti ljubljanske ulice, okragli gradski trg, mostove, ljude koji hitaju na posao ili se vraaju kui. A kako ljudi uvek nastoje da pomognu jedni drugima - samo zato da bi se osetili boljima nego to zapravo jesu - vratie me na posao u biblioteci. Vremenom, poeu ponovo da navraam u22

kafane i klubove, askati s prijateljima o svetskim prpblemi-1S i nepravdama, odlaziti u bioskop i u etnje pored jezera. Budui da sam izabrala pilule, nisam se izobliila: jo uvek m mlada, lepa, pametna i nee mi biti teko - kao to nikada i bilo - da privuem mukarce. Vodiu s njima ljubav u njihovim stanovima, ili u umi, to e mi priiniti izvesno zadovoljstvo, ali ubrzo posle orgazma vratie se oseaj praznine. Vie neemo imati bogzna ta da priamo, i oboje emo biti toga svesni: onda e nastupiti trenutak da se jedno drugom izvinjavamo reenicama kasno je", ili sutra moram rano da ustanem" - i rastaemo se na brzu brzinu, izbegavajui da se pogledamo u oi. Ja u se vratiti u svoju sobu iznajmljenu u samostanu. Pokuau da itam neku knjigu, ukljuiu televizor da gledam uvek isti program, naviu budilnik da me probudi u isto vreme kao i prethodnog dana, ponavljau mehaniki dunosti koje su mi poverene u biblioteci. Pojeu sendvi u parku ispred pozorita, sedei na istoj klupi, zajedno s dragim ljudima koji takode uvek uinaju na istoj klupi i zure ispred sebe istim praznim pogledom, pretvarajui se da su zaokupljeni bogzna kako vanim stvarima. Onda u se vratiti na posao, sluati opaske o tome ko s kim izlazi, ko zbog ega pati, kako je ta i ta osoba plakala zbog svog mua - i imau utisak da sam povlaena jer sam lepa, jer imam posao i mogu da budem s kim kod poelim. Krajem dana evo me ponovo u kafanama, i sve kree ispoetka. Moja majka - koja mora da je izludela od brige zbog mog pokuaja samoubistva - oporavie se od tog oka i nastavie da me ispituje ta nameravam sa svojim ivotom, zato nisam ista kao sav ostali svet, budui da stvari, na kraju krajeva, i nisu tako komplikovane kao to se meni ine. Uzmi, na primer, mene: godinama ivim u braku s tvojim ocem i oduvek sam se tradila da ti pruim najbolje obrazovanje i najbolje mogue primere." Jednog dana dojadie mi da je sluam kako neprestano ponavAja jednu te istu priu i, da bih joj uinila po volji, udau se za nekog mukarca primoravajui sebe da ga zavolim. On i ja emo naposietku ipak nai neki nain da zajedniki sanjamo o buduno23

sti, vikendici, o deci i budunosti nae dece. Prve godine emo stalno voditi ljubav, drage ve ree, a poev od tree godine braka pomiljaemo na seks tek svakih petnaestak dana, a tu emo pomisao sprovoditi u delo moda samo jednom meseno. A to je jo gore, skoro da emo prestati i da razgovaramo. Ja u se upinjati svim silama da prihvatim tu situaciju, pitajui se ta to nije u redu sa mnom - zato vie ne uspevam da pobudim njegovo interesovanje, zato vie ne obraa panju na mene, ve neprestano pria o svojim prijateljima, kao da su oni njegov pravi i jedini svet. Kad brak bude visio o koncu, ostau trudna. Dobiemo dete, za neko vreme emo se ponovo zbliiti, ali sve e ubrzo opet krenuti po starom. Onda u poeti da se gojim kao tetka one bolniarke od jue - ili je to moda bilo pre vie dana, ne znam tano. I prei u na dijetu, ali e me iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, sistematski poraavati teina koja neumitno raste, uprkos svim merama predostronosti. U to vreme poeu da gutam i one udotvorne lekove, da ne bih pala u depresiju, i izrodiu jo dece, zaete u ljubavnim noima koje suvie brzo prolaze. Govoriu svima da su deca smisao mog ivota, a zapravo bi trebalo da kaem da je moj ivot preduslov njihovog postojanja. Ipak, ljudi e nas smatrati srenim parom, i niko nikad nee saznati koliko se usamljenosti, gorine, odricanja krije iza tog privida sree. Sve dok jednog dana, kad moj mu nade prvu ljubavnicu, ja moda ne napravim skandal kao bolniarkina tetka, ili ponovo ne pomislim na samoubistvo. Ali tad u ve biti jedna stara kukavica, s dvoje ili troje dece kojima je potrebna moja pomo, koju moram da odkolujem, izvedem na put - pre no to se usudim da napustim sve. Neu se ubiti; napraviu skandal, zapretivi muu da u otii od kue zajedno sa decom. On e, kao svaki mukarac, ustuknuti, zaklinjati se da me voli i da se tako neto vie nee ponoviti. A nijednog trenutka mu nee pasti na pamet da bih se ja, ako zaista reim da napustim kuu, mogla jedino vratiti roditeljima, i ostati tamo do kraja ivota, prinuena da iz dana u dan24

m majine jadikovke o tome kako sam prokockala jedinu Tku da budem srena, jer je on, uprkos svim svojim sitnim prl! a 0 uzoran mu, a moja e deca silno patiti zbog naeg razvoda. .... Nakon dve-tri godme, neka druga zena ce se pojaviti u njegogivotu. Ja u to otkriti - ili u ih negde videti, ili e mi neko doiaviti - ali ovoga puta u se praviti da nita ne znam. Poto sam svu energiju istroila borei se protiv prethodne ljubavnice, nita ne(5e preostati; bolje mi je da prihvatim ivot onakvim kakav zaista jeste, a ne da zamiljam kakav bi trebalo da bude. Majka je bila u pravu. On e i dalje biti ljubazan prema meni, ja u i dalje raditi u biblioteci, uz neizostavne sendvie na trgu ispred pozorita, knjige koje nikad ne uspevam da proitam do kraja, televizijske programe koji e i kroz deset, dvadeset, pedeset godina biti isti kao i danas. Jedino to u te sendvie jesti s oseanjem krivice, jer nastavljam da se gojim; i neu vie izlaziti u kafane, jer me kod kue eka mu, da preuzmem brigu o deci. Od tog trenutka, sve se svodi na ekanje da deca porastu i na svakodnevno pomiljanje na samoubistvo za koje nikad neu smoi dovoljno hrabrosti. A jednog lepog dana doi u do zakljuka da je ivot takav, da je ionako sve svejedno, da se nita ne moe promeniti. I pomiriu se sa tim.

v

l Veronika zakljui svoj unutranji monolog. Zarekla se sebi da nee iva izai iz Vileta. Bolje je da sa svime raskrsti sad, odmah, dok jo ima dovoljno hrabrosti i zdravlja da umre.Zaspala je i vie puta se budila, primeujui da se broj aparata oko nje smanjuje, da joj telesna temperatura raste i da se lica bolniarki menjaju, ali da sve vreme neko deura pored nje. Kroz zelene zavese probijali su se zvuci neijeg plaa, bolni jauci ili glasovi koji su se saaptavali smirenim i izvebanim tonom. S vremena na vreme zaulo bi se zujanje nekog udaljenog aparata 1 uz urbani koraci na hodniku. U tim trenucima glasovi su gubili25

svoju profesionalnu hladnokrvnost i postajali napeti, izdajui hit. na nareenja. U jednom momentu, kad je dola svesti, bolniarka ju je upi. tala: - Zar ne elite da saznate kakvo je vae stanje? -Znam ja kakvo je -odgovori Veronika. -I nema veze s onirn to vidite na mom telu, ve s onim to se zbiva u mojoj dui. Bolniarka je htela jo malo da popria, ali se Veronika pravila da spava.

Kad je ponovo otvorila oi, primetila je da su je premestili sada se nalazila u nekoj velikoj bolnikoj sobi. Jo uvek je primala infuziju, ali su svi drugi gajtani, cevice i igle bili uklonjeni. Jedan visok lekar, u tradicionalnom belom mantilu od kojeg su otro odudarali kosa i brkovi ofarbani u crno, stajao je kraj njene postelje. Pored njega, neki mlad staista drao je belenicu i zapisivao podatke. - Koliko sam dugo ovde? - upita ona, osetivi da oteano govori, da ne uspeva razgovetno da izgovori rei. - Dve nedelje u ovoj sobi, posle pet dana na intenzivnoj nezi - odgovori stariji. -1 zahvalite Bogu to ste jo uvek ovde. Mlai lekar delovao je iznenadeno, kao da ta poslednja reenica nije odgovarala istini. Veronika je istog trenutka zapazila njegovu reakciju i njeni se instinkti izotrie: da li to znai da je prolo vie vremena? Da li je i dalje u opasnosti? Poela je pomno da prati svaki gest, svaki pokret dvojice lekara; znala je da je izlino postavljati pitanja, jer joj nikad ne bi rekli pravu istinu ali, ako bude lukava, moi e nekako da dokui ta se zapravo deava. - Recite svoje ime, adresu, brano stanje i datum roenja nastavi stariji. Veronika je znala svoje ime, brano stanje i datum roenja, ali je otkrila praznine u pamenju: nije uspevala da se seti adrese.26

kar joj uperi neku lampicu u oi i pregleda ih, natenane, bez * Mladi na stau uini to isto. Zatim razmenie poglede koji Sznailibanita. Rekli ste nonoj bolniarki da mi ne umemo da prodremo u vauduu?-upitamladi. Veronika se toga nije seala. Nije joj bilo sasvim jasno ni ko ie ni ta zapravo radi na tom mestu. _ Vi ste sve vreme uspavljivani sedativima, a to moe da se odrazi na vae pamenje. Ali molimo vas da ipak pokuate da odgovorite na sve to vas budemo pitali. I lekari otpoee s jednim besmislenim ispitivanjem, traei da odgovori koje dnevne novine izlaze u Ljubljani, iji spomenik stoji na glavnom trgu (ah, to ne bi nikad mogla da zaboravi, svaki Slovenac nosi Preernovu sliku urezanu u dui), kakve je boje kosa njene majke, kako joj se zovu kolege sa posla, koje se knjige u biblioteci najvie trae. U prvi mah, Veronika se nosila milju da odbije da odgovara, jer joj je pamenje bilo zamagljeno. Meutim, kako je ispitivanje odmicalo, ona je uspevala da se priseti onog to je bila zaboravila. U jednom trenutku, setila se da se nalazi u duevnoj bolnici, a, kao to je poznato, ludaci nemaju nikakvu obavezu da govore suvislo; ali, za svoje dobro, a i da bi lekare to due zadrala pored sebe ne bi li uspela da otkrije neto vie o svom stanju, odluila je da uini mentalni napor. Dok je navodila imena i injenice, nije joj se vraalo samo pamenje, ve i svest o vlastitoj linosti, eljama, pogledu na svet. Ideja o samobistvu, koja je tog jutra izgledala zatrpana ispod gomile sedativa, sad je ponovo izbijala na povrinu. - U redu - ree stariji lekar, zavrivi ispitivanje. - Koliko u jo ostati ovde? Mlai spusti pogled, i ona oseti da je neto vano ostalo da visi u vazduhu, kao da bi pravi odgovor na to pitanje oznaio Pocetak novog poglavlja u njenom ivotu, koji vie niko ne bi uspeo da preinai. - Moete slobodno da kaete - primeti stariji. - Mnogi su Pacijenti ve uli glasine, i ona e to u svakom sluaju saznati,27

pre ili kasnije. Na ovom mestu nije mogue sauvati nijed, tajnu. - Pa eto, vi ste sami odredili svoju sudbinu - uzdahnu mladj,; odmeravajui svaku re. -Dakle, upoznajte se s posledicama svog' ina: u stanju kome izazvanom narkoticima, vae je srce ozbiljno oteeno. Dolo je do ventrikularne nekroze... - Kaite to prostijim reima - ree stariji.- Preite na ono to je bitno, bez uvijanja. - Vae srce je teko oteeno. I uskoro e prestati da kuca. - Sta to znai ? - upita Veronika, prestravljena. - Kad srce prestane da kuca to moe znaiti samo jedno; fiziku smrt. Ne znam kakva su vaa verska ubeenja, ali... - A kada e moje srce stati? - Za pet, najvie nedelju dana. Veronika je prozrela, iza profesionalne spoljanjosti i ponaanja, iza brinog izraza lica, skriveno zadovoljstvo s kojim joj je mladi saoptio tu vest. Kao da ona zasluuje kaznu koja e posluiti kao primer ostalima. Otkad zna za sebe, bilo joj je jasno da mnogi Ijudi koje poznaje govore o nesreama svojih blinjih kao da se brinu kako da im pomognu, a zapravo se naslauju tudom patnjom, jer im to prua iluziju da su sreni i da je ivot prema njima bio dareljiv. Prezirala je tu vrstu ljudi: nee ovom momku pruiti priliku da uiva u njenom stanju samo da bi time prikrio vlastite frustracije. Pogleda ga drsko, pravo u oi. I nasmei se. - Znai nisam omanula. - Niste - glasio je odgovor. Ali njegovo uivanje u saoptavanju traginih vesti potpuno je splasnulo.

U toku noi, medutim, poe da je hvata strah. Jedno je kad ovek podlegne brzom dejstvu pilula, a neto sasvim drugo kad mora da eka smrt pet dana, ili celu sedmicu -poto je ve proao kroz sva mogua ivotna iskustva.28

r'tavog ivota samo je neto ekala; oca da se vrati s posla, o antobus, stizalo, ispite na kraju godine, ; 0d mladia koje nikako nije> r tramvaj, auiuuu telefonski poziv, raspust, kraj raspusta. A sada , _r morala da eka 1 smrt, koja ce doci zakazanog dana. To samo meni moe da se desi. Ljudi obino umiru onda kad setomenajmanjenadaju." Morala je nekako da izae odatle i da se dokopa novih pilula. Ako ne uspe, ne preostaje joj nita drugo nego da se baci s vrha neke zgrade u Ljubljani, i ona e to uiniti: dala je sve od sebe da svoje roditelje potedi te dodatne patnje, ali sad vie nema drugog izlaza.pIS

Pogleda uokolo. Svi kreveti su bili zauzeti, bolesnice su spavale, neke su ak glasno hrkale. Prozori su imali reetke. U dnu spavaonice gorela je neka priguena svetlost, ispunjavajui prostor udnim senkama; to je ipak bilo dovoljno da se cela prostorija dri pod neprestanim nadzorom. Pored lampe, neka ena je itala knjigu. Ove bolniarke mora da su vrlo obrazovane. Ko ta radi, one samo itaju." Veronikin je krevet bio najudaljeniji od vrata - izmeu nje i ene bilo je dvadesetak postelja. Jedva je uspela da ustane iz kreveta, jer - ako je verovati doktorovim reima - ve tri nedelje nije hodala. Bolniarka podie pogled i spazi devojku kako joj prilazi nosei svoju bocu s infuzijom. - Moram u klozet - proaputa, da ne bi probudila druge bolesnice. Zena, jednim nehajnim pokretom, pokaza na neka vrata. Veromkin mozak brzo je radio, traei po svim okovima neki izlaz, pukotinu, bilo kakav nain da se izbavi odatle. ,,To mora biti to Pre, dok jo misle da sam isuvie iznurena, nesposobna da reagujem." Paljivo osmotri prostor oko sebe. Klozet je bio obina kabina vrata. Kad bi htela da izae odatle, morala bi da epa nad29

ez

zornicu i da je savlada kako bi se domogla kljua - ali bila je isuvie slaba za to. - Je li ovo zatvor? - upita bolniarku koja je prekinula itanje i pomno pratila svaki njen pokret. - Nije. Ovo je ludnica. - Ali ja nisam luda. ena se nasmeja. - To je upravo ono to ovde svi tvrde. - U redu. Onda sam luda. ta znai biti lud? ena ree Veroniki da ne bi smela dugo ostati na nogama, i posla je natrag u krevet. - ta znai biti lud? -navaljivala je Veronika. - Piatajte sutra lekara. I idite da spavate, inae u morati protiv svoje volje - da vam dam sredstvo za smirenje. Veronika poslua. Dok se vraala zau neki apat s jednog kreveta: Ne zna ta znai biti lud?" U prvi mah, pomisli da se ne osvre; nije elela da sklapa poznanstva, da iri krug, niti da trai saveznike za masovnu pobunu. Imala je samo jedan cilj pred sobom: smrt. Ako ne uspe da pobegne, nai e ve naina da se ubije tu, na licu mesta, i to bez odlaganja. Ali ena ponovi pitanje koje je ona maloas postavila bolniarki. - Ne zna ta znai biti lud? - Ko ste vi? - Zovem se Letka. Vrati se u svoj krevet. A onda, kad sestra bude mislila da si zaspala, spusti se na pod i dopuzi ovamo. Veronika se vrati na svoje mesto i saeka da se bolniarka ponovo udubi u itanje. Zaista, ta znai biti lud? Nije imala nikakvu predstavu o tome, jer se ta re koristila krajnje proizvoljno: govorilo se, na primer, za neke sportiste da su ludi jer hoe da obaraju rekorde. Ili da su umetnici ludi zato to ive nesigurno, nepredvidivo, mimo normalnog" sveta. S druge strane, Veronika je ve videla mnoge ljude kako tumaraju ljubljanskim ulicama,30

obueni usred zime, i proriu smak sveta, gurajui kolica iz sTmoposlugapunavreaiprnja ' Niie joj se spavalo. Prema doktorovim recima, spavala je tovo nedelju dana, bez prestanka, to je isuvie dugo za nekog \ ie navikao na ivot bez velikih potresa, sa strogo odreenim remenom za odmor. ta je zapravo ludak? Moda bi bolje bilo pitati nekog od njih. Veronika skliznu na pod, izvue iglu iz svoje ruke i otpuza do Letkinog kreveta, pokuavajui da ne obraa panju na eludac koji je poeo da je mui; nije znala da li je munina posledica oslabljenog srca ili napora koji ini. - Ne znam ta znai biti lud - proapta Veronika. - Ali ja to nisam. Ja sam promaeni samoubica. - Ludak je onaj ko ivi u svom posebnom svetu. Kao izofreniari, psihopate, manijaci. Drugim reima, ljudi koji se razlikuju od ostalih. - Kao ti? - Meutim - nastavi Letka, pravei se da nije ula tu opasku sigumo si ula da je Ajntajn smatrao kako vreme i prostor ne postoje kao zasebne kategorije ve kao jedinstvo jednog i drugog. Ili da je Kolumbo upomo tvrdio kako se s drage strane mora ne nalazi bezdan nego drugi kontinet. Ili da je Edmond Hilari jemio da ovek moe savladati vrhove Mont Everesta. Svi oni - i jo hiljade i hiljade drugih - iveli su u svom svetu. Ova maloumnica govori stvari koje imaju smisla", pomisli Veronika, prisetivi se pria koje joj je majka nekad priala, o svecima koji su tvrdili da razgovaraju s Isusom ili Devicom Manjom. Znai li to da su i oni iveli u nekom zasebnom svetu? - Jednom sam videla enu u crvenoj haljini, s dubokim izrez om, staklastih oiju, kako eta ulicama Ljubljane - na temperatun od minus pet stepeni. Pomislila sam da je pijana i prila sam dajoj pomognem, ali ona je odbila moj kaput. -Moda je, u njenom svetu, bilo leto. Moda je njeno telo bilo v relo od elje za nekim ko ju je ekao. Pa ak i ako ta osoba postoji samo u njenoj bolesnoj mati, ona ima pravo da ivi i umre kako joj se prohte, zar ne?31

Veronika nije znala ta da kae, ali rei te ludae zvuale su sasvim suvislo. Ko zna, moda je ba ona ta polugola ena koju je videla na ulicama Ljubljane? - Ispriau ti jednu priu - ree Letka. - Neki moni arobnjak, koji je eleo da uniti neko kraljevstvo, prosuo je arobni napitak u bunar iz kojeg su svi zahvatali vodu. Ko god da je okusi poludeo bi. Ve sutradan svi stanovnici kraljevstva pili su tu vodu i svi su poludeli, izuzev kralja -koji je imao zaseban bunar za sebe i svoju porodicu, do kojeg arobnjak nije mogao da dospe. Zabrinut, kralj pokua da dri stanovnitvo pod kontrolom, uvodei itav niz bezbednosnih i higijenskih mera; ali i andari i nadzornici pili su zatrovanu vodu pa im se zato inilo da kraljeve odluke nemaju nikakvog smisla, i oni reie da ih uopte ne sprovode. Kad su stanovnici tog kraljevstva saznali za nove zakone, bili su ubeeni da je njihov vladar siao s uma i poeo da izdaje sumanute naredbe. Razjarena gomila opkoli dvorac i zatrai od kralja da se odrekne krune. Kralj je, sav oajan, bio ve spreman da ode s prestola, ali kraljica ga sprei, rekavi: Hajdemo i mi, sad odmah, na taj bunar da se napijemo vode. Tako emo postati isti kao i oni." Reeno - uinjeno: kralj i kraljica popie vodu ludosti i poee i sami da govore kojekakve gluposti. Cim su to uli, njihovi se podanici predomislie: sad, kad kralj pokazuje toliku mudrost, zato ga ne bi pustili da i dalje vlada zemljom? I tako je kraljevstvo nastavilo da ivi u miru, iako su se njegovi stanovnici ponaali sasvim drugaije od svojih suseda. I kralj je nesmetano vladao do kraja ivota. Veronika se nasmeja. - Ti uopte ne izgleda luda - ree. - Ali jesam, iako u uskoro biti izleena, jer je moj sluaj jednostavan: treba samo nadoknaditi nedostatak odreene hemijske supstance u mom organizmu. Meutim, nadam se da e ta supstanca reiti samo problem moje hronine depresije; hou da ostanem luda, da ivim svoj ivot u skladu sa svojim snovima, a32

jig sa i""

tudim eljama. Zna ta se nalazi napolju, izvan zidina

1 Ljudi koji su pili s istog bunara. __ gag tako - ree Letka. - Smatraju da su normalni jer svi rade te stvari. I ja u se pretvarati da sam pila s tog bunara. _ A ja sam stvarno pila, i u tome je moj problem. Nikad nisam iskusila depresiju, ali ni velike radosti ili alosti koje bi due ootrajale. Ja imam iste porbleme kao i svi obini ljudi. Letka je neko vreme utala. _ Ti e uskoro umreti, tako su nam rekli. Veronika je oklevala na trenutak: moe li se pouzdati u tu nepoznatu enu? Ali morae da rizikuje. - Da, ali tek kroz pet, est dana. Razmiljam da li postoji neki nain da ubrzam smrt? Kad bi ti, ili neko ovde, unutra, uspeo da mi nabavi nove pilule, ubedena sam da moje srce ovog puta ne bi izdralo. Pomisli samo koliko se muim to moram ovako, skrtenih raku, da ekam smrt, i pomozi mi, ako ikako moe... Pre no to je Letka uspela da odgovori, pred njima se stvorila bolniarka s injekcijom u ruci. - Mogu ja sama da vam je dam - ree. - Ali mogu pozvati i uvare da mi pomognu, pa vi birajte. - Ne rasipaj energiju uludo - ree Letka Veroniki. - tedi svoje snage, ako eli da postigne ono to si me zamolila. Veronika ustade, vrati se u svoj krevet i pusti bolniarku da izvri svoju dunost.

, Bio je to njen prvi normalan dan u azilu za umobolne. Izala Je iz spavaonice, dorukovala u velikoj trpezariji gde su mukarci 1 zene obedovali zajedno. Izgledalo joj je kao da je sve, za razliku od onog to se obino prikazuje u filmovima - skandali, vika i , osobe koje se sumanuto ponaaju - obavijeno aurom neke ^ucne i teke tiine; kao da niko nije eleo da podeli svoj unutarn J! svet s neznancima.33

Posle doraka (sasvim pristojnog, jer Vilet nije izbio na rav glas zbog loe hrane) - svi izaoe na sunanje. Istinu govorei od sunca nije bilo ni traga - temperatura je bila ispod nule, a' bolniki vrt pokriven snegom. - Nisam dola ovamo da uvam svoj ivot, ve da ga izgubirn - ree Veronika jednom bolniaru. - Bez obzira, morate da izadete na sunanje. - Ako je neko lud, to ste vi: nema ni traka sunca. - Ali ima svetlosti, a ona deluje umirujue na bolesnike. Naalost, naa zima dugo traje; da nije tako, imali bismo manje posla. Nije imalo smisla da se dalje raspravlja; izala je, malo proetala, posmatrajui pomno sve oko sebe i traei, kriom, neki nain da pobegne. Zid je bio visok, kao to su zahtevali graditelji starinskih kasarni, ali straarnice su bile prazne. Vrt je bio opasan vojnim zgradama, u kojima su danas smetene muke i enske spavaonice, upravne kancelarije i pomone prostorije za osoblje. Pri prvom, brzom i letiminom pregledu, zapazila je da je jedino mesto koje se zaista strogo nadzire glavni ulaz, gde su dva straala proveravala sve koji izlaze ili ulaze. Izgledalo je da se u njenoj svesti sve vratilo na svoje mesto. Da bi proverila pamenje, pokuala je da se seti nekih beznaajnih pojedinosti - recimo mesta na kojem je drala kljueve od sobe, najnovije ploe koju je kupila, poslednje knjige koju je izdala u biblioteci. - Ja sam Letka - ree jedna ena, prilazei joj. Prole noi nije mogla da vidi njeno lice -ena je uala pored kreveta za sve vreme razgovora. Mogla je imati oko trideset i pet godina, i delovala je savreno normalno. - Nadam se da ti injekcija nije mnogo naudila. Vremenom, organizam se navikne, a sedativi gube dejstvo. - Dobro sam. - Ono o emu smo sino razgovarale... ono to si me zamolila, sea se? - Naravno.34

etka uhvati pod ruku i one krenue zajedno u etnju, Aa ogolelog drvea u dvoritu. Iznad zidova, videle su se olSine iji su se vrhovi gubili u oblacima. Hladno je, ali jutro je lepo - ree Letka. - Neverovatno i ali moja se depresija nikad ne javlja u ovakvim danima, blanim sivim, hladnim. Po takvom vremenu uvek sam oseala A ie prir'oda sa mnom u skladu, kao da odslikava moju duu. S druge strane, kad bi granulo sunce i deca poela da se igraju na ulici kad su svi bili raspoloeni to je vreme lepo, ja sam se oseala oajno. Kao da je nepravedno to se priroda pokazuje u svoj svojoj raskoi, a ja u tome ne mogu da uestvujem. Veronika se, neosetno, oslobodi enine ruke. Nije volela fizike kontakte. - Skrenula si sa teme. Pomenula si moju molbu. - Ovde unutra postoji jedna grapa. To su mukarci i ene koji su ve davno mogli biti otputeni, otii kui - ali ne ele da izau odavde. I to iz raznoraznih razloga: Vilet nije tako straan kao to se pria, iako je daleko od hotela sa pet zvezdica. Ovde svi mogu da govore ta god im padne na pamet, da rade ta im se prohte, a da im niko nita ne prigovori; na kraju krajeva, nalaze se u ludnici. Meutim, kad naie neka vladina inspekcija, oni se ponaaju kao da su opasno poremeeni, budui da su neki ovde o troku drave. Lekari sve to znaju, ali izgleda da postoji odobrenje vlasnika koji ne ele nita da menjaju, jer i dalje ima vie kreveta nego bolesnika. - Oni bi mogli da nabave lekove? - Pokuaj da se povee sa njima; svoju grupu zovu Bratstvo". Letka pokaza na jednu enu sede kose koja je neto ivo razgovarala s nekolicinom mlaih ena. - To je Mari i ona je lan Bratstva". Pitaj nju. Veronika poe prema Mari, ali Letka je zadra. - Ne sada; vidi da je sva zaneta razgovorom. Nee hteti da Kvari sebi uivanje samo da bi bila ljubazna prema nekoj neznan\ A^ ako bude loe reagovala, nikad vie nee uspeti da joj Pne. Ludaci" uvek veruju prvom utisku.35

f

Veromka se nasmeja tonu kojim je Letka lzgovonla re ,> daci". Ali bila je uznemirena, jer joj je sve to delovalo normaln0 isuvie dobro. Posle tolikih godina koje je provela idui utabaninj stazama, od posla do kafane, od kafane do neijeg kreveta, \z kreveta u svoju sobu, od sobe do roditeljskog doma, sada prolazi kroz jedno neverovatno iskustvo - zatoenitvo, ludilo, ludnicu Mesto gde se niko ne stidi da prizna da je lud. Gde niko ne kvari sebi ugodaj samo da bi bio ljubazan prema dragima. Poela je da sumnja da li Letka govori ozbiljno ili je to sarno lukavstvo kome duevni bolesnici pribegavaju da bi se pretvarali kako ive u boljem svetu nego ostali. Ali, na kraju krajeva, kakve to ima veze? Doivljava neto zanimljivo, drugaije, neto to nikad nije iskusila: zamislite samo mesto gde ljudi izigravaju ludilo samo zato da bi radili sve to im se prohte! I ba u tom trenutku, Veronika oseti probadanje u predelu srca. Najednom se priseti razgovora sa lekarom i uhvati je strah. -Hou da etam sama -ree Letki. Uostalom, i ona je ,,luda" i ne mora da se trudi da ikome ugaa. ena se udalji, a Veronika ostade na mestu da posmatra planine koje su trale iznad zidina Vileta. Uini joj se da se u njoj lagano budi neka volja za ivotom, ali Veronika je potisnu bez oklevanja. Moram to pre da nabavim pilule." Razmotrila je situaciju u kojoj se nala; bila je daleko od idealne. ak i ako bi joj pruili priliku da proivi sve ludosti koje joj padnu na um, ne bi znala ta da radi. Nikad u njoj nije bilo ni trunke ludosti. Poto su proveli neko vreme u dvoritu, vratie se u trpezariju na raak. Zatim su ih bolniari poveli u ogromnu salu za dnevni boravak, koji je nudio razne pogodnosti za razonodu - bilo je tu stolova, stolica, divana, jedan klavir, televizor i veliki prozori kroz koje se videlo sivo nebo i niski oblaci. Svi su prozori bili bez reetaka, jer je prostorija imala izlaz na dvorite. Vrata su bila zarvorena, zbog hladnoe, ali bilo je dovoljno samo pritisnuti kvaku pa ponovo izai napolje, meu drvee.36

Veina pacijenata sela je ispred televizora. Dragi su zurili u neki su, pak, tiho priali sami sa sobom, ali ko to nije ^T^ bar iednom u ivotu? Veronika primeti da se najstarija ena, S ri' sad nalazi u oveoj grapi koja se okupila u jednom uglu mne prostorije. Neki su pacijenti etkali pored njih i Veronika dlui da im se pridrui: htela je da uje o emu priaju. Trudila se, to je bolje mogla, da prikrije svoje namere. Meutim cim im je prila, svi uutae i svi se u isti mah upiljie u - ta elite? - upita jedan stariji gospodin, koji je liio na vou Bratstva" (ako takvo dratvo uopte postoji, i ako Letka nije bila lua nego to je izgledala). - Nita, samo prolazim. Svi se zgledae i stadoe da se krevelje kao ludi. Neko ree, podrugljivo: Ona samo prolazi!" Dragi ponovi, samo glasnije, a zatim zagrajae, svi u glas, izvikujui istu reenicu. Veronika nije znala ta da radi; ukoila se od straha. Jedan bolniar, krupan i nabusit, prie i upita je ta se deava. - Nita - odgovori jedan iz grape. - Ona je samo prolazila. Sad se tu ukopala, ali nastavie da prolazi! Cela grupa prasnu u smeh. Veronika napravi ironinu grimasu, nasmeja se, a onda se okrete i udalji da niko ne bi primetio da su joj oi pune suza. Izala je pravo u dvorite, i ne ogrnuvi se. Jedan bolniar pokua da je ubedi da se vrati unutra, ali mu ubrzo prie drugi, neto mu doapnu - i obojica je ostavie na mira, na cii zimi. Besmisleno je brinuti o zdravlju osobe koja je osuena nasmrt. Bila je smuena, napeta, ljuta na samu sebe. Nikad nije nasedala na provokacije; nauila je, od malih nogu, da u svakoj novoj situaciji treba ostati uzdran i hladnokrvan. Pa ipak, ti ludaci su uspeli da u njoj izazovu stid, strah, gnev, elju da ih smodi, da Povredi reima koje se nije usudila da izrekne. Moda su je lekovi - ili terapija kojom su je izvukli iz kome ~ Preobrazili u ranjivu enu, nesposobnu da samu sebe titi. U ra noj mladosti suoavala se i sa mnogo gorim siruacijama, ali sad37

prvi put nije uspela da zadri suze! Mora to pre ponovo postati onkva kakva je oduvek bila, kadra da se odbrani ironijom, da se pretvara kako je uvrede uopte i ne dotiu, jer je nadmonija od svih. Ko bi se, iz cele te grupe, ikad usudio da dobrovoljno poe u smrt? Zar bi iko od njih mogao da je naui bilo emu u ivotu, kad se svi oni kriju iza zidova Viletal Ni za ta na svetu nee dozvoliti sebi da zavisi od pomoi tih spodoba -pa makar morala da eka svih pet ili est dana dok smrt sama ne doe. Jedan dan je ve proao. Ostalo je jo samo etiri ili pet." Malo je proetala, putajui da joj mraz prodre do kostiju i ohladi krv koja je bila i previe uzavrela, da smiri srce koje je tuklo kao ludo. Ba lepo, dozvolila sam sebi, sada, kad su mi dani bukvalno izbrojani, da me pogode komentari ljudi koje nikad nisam videla, niti u ih, od skora, ikad vie videti. I ja ovde patim, uzrujavam se, smiljam napad i odbranu. Kako mogu da traim vreme na takve gluposti?" I zaista, troila je to malo preostalog vremena da bi se izborila za svoj prostor u jednoj udnoj sredini, gde ovek mora umeti da se odupre, inae e mu drugi nametnuti svoja pravila. Prosto neverovatno. Ja nikad nisam bila takva. Nikad se nisam borila za gluposti." Zastade usred zaleenog- dvorita. Upravo zato to je sve u ivotu smatrala glupim i besmislenim, poela je da prihvata sve to joj je ivot nametao. Kao devojica, mislila je da je jo suvie rano da bira; sada, kao zrela devojka, samu sebe je ubedila da je ve prekasno da ita menja. I na ta je straila svu svoju energiju? Na nastojanje da sve u njenom ivotu ostane isto. rtvovala je mnoge svoje elje da bi njeni roditelji nastavili da je vole kao to su je voleli dok je bila dete, iako je znala da se prava ljubav vremenom menja, razvija i nalazi nove naine da bi se iskazala. Jednoga dana, kad joj je majka - sva uplakana - priznala da joj se brak raspao, Veronika je otila kod oca, plakala, pretila, i naposletku iskamila od njega obeanje da nee naputati kuu - a da pritom nije ni slutila koliku su cenu njeni roditelji za to platili. 38

Kad je odluila da se zaposli, odbila je primamljivu ponudu edne inostrane firme koja je otvorila predstavnitvo u novoosnovanoj slovenakoj dravi, da bi prihvatila posao u gradskoj biblioteci, gde je plata bila mala, ali sigurna. Ila je na posao svakoga dana u isto radno vreme, trudei se da svojim pretpostavljenima iasno stavi do znanja da ih niim nee ugroavati, da je zadovoljna, da ne namerava da se bori za napredovanje u slubi: sve to eli to je redovna plata krajem meseca. Iznajmila je sobu u samostanu jer su asne sestre zahtevale od svih stanara da se uvee vrate kui do odreenog vremena, a posle toga su zakljuavale vrata: ko je ostao napolju, ima da spava na ulici. Tako je uvek imala uverljivo opravdanje pred mladiima, da ne bi morala provoditi no u hotelu ili u tuem krevetu. Kad je matala o udaji, uvek je zamiljala sebe u nekoj maloj poljskoj kui izvan Ljubljane, s mukarcem koji bi bio suta suprotnost njenome ocu, koji bi zaraivao tek toliko da izdrava porodicu, i koji bi bio srean time to su zajedno u kuici s vatrom u kaminu, s pogledom na planine prekrivene snegom. Samu sebe je izvetila da prui mukarcima tano odmerenu dozu uivanja - ni vie ni manje, samo onoliko koliko je neophodno. Ni na koga se nije ljutila, jer to bi zahtevalo od nje da neto preduzme, da se sukobi s neprijateljem - pa da posle toga mora da snosi nepredvidive posledice, za osvetu. Kad je postigla gotovo sve to je elela u ivotu, zakljuila je da taj ivot nema smisla, jer su svi dani jednaki. I odluila je da umre. Veronika se vrati unutra i poe ka grupi okupljenoj u jednom uglu prostorije. Ljudi su ivo razgovarali, ali im je ona prila, svi naglo uutae. Uputila se pravo prema najstarijem mukarcu, koji je izgledao kao voa. Pre no to je iko uspeo da je sprei, oamarila ga je iz sve snage. - Hoete li uzvratiti? - upita glasno, da je svi u sali uju. Hoete li neto preduzeti?39

- Ne. - ovek pokri lice dlanom. Tanki mlaz krvi curio je iz nosa. - Neete nas jo dugo ometati. Ona napusti dnevni boravak i krenu ka svojoj sobi, s pobedonosnim izrazom na licu. Upravo je uradila neto to nikad u ivotu nije ni pomiljala da uradi. Prodoe tri dana od izgreda s grupom koju je Letka nazivala Bratstvom". Pokajala se zbog amara -ne iz straha od ovekove reakcije, ve zato to je postupila drugaije. Malo je nedostajalo pa da poveruje da se isplati iveti, ali bila bi to izlina patnja, jer ionako mora da napusti ovaj svet. Jedini izlaz za nju bio je da se povue od svega i od svih, da uloi sav napor da bude onakva kakva je uvek bila, da se pridrava naredbi i pravila koja vae u Viletu. Prilagodila se kunom redu koji je nametala ustanova: rano ustajanje, doruak, etnja po dvoritu, ruak, dnevni boravak, ponovo etnja po dvoritu, veera, televizija i krevet. Pre spavanja, redovno se pojavljivala bolniarka s lekovima. Sve ostale ene primale su pilule, samo je ona dobijala injekcije. Nikad se nije pobunila; jedino je htela da zna zato je toliko kljukaju sedativima, kad nema nikakvih problema sa spavanjem. Objasnili su joj da to nije sedativ ve lek za srce. I tako, dok je pratila ustaljeni red, dani u bolnici postadoe svi jednaki. Kad postanu jednaki, bre prolaze; jo dva-tri dana i nee vie morati da pere zube ili da se elja. Veronika je primeivala kako joj srce naglo slabi: esto bi joj ponestajalo daha, osealaje bolove u grudima, nije imala apetita, a pri najmanjem naporu hvatala bi je nesvestica. Posle onog ispada sa Bratstvom", deavalo joj se da pomisli: Da sam imala izbora, da sam ranije shvatila da su moji dani jednaki zato to sam sama tako elela, ko zna, moda bi..." Ali odgovor je bio uvek isti: Nema tu nikakvog moda, jer nema ni izbora". I unutranji mir bi se vraao jer je sve bilo predodredeno. U to vreme uspostavila se izvesna bliskost (ne prijateljstvo, jer ono zahteva dugo druenje, a to je u ovom sluaju bilo nemoguce)40

izrn

u nje i Letke. Igrale su karte - jer to pomae da se prekrati _ a ponekad su zajedno, utke, etale po dvoritu.

Toe dana, izjutra, odmah posle doruka, svi su izali na sunv ;e" _ kao to nalae kuni red. Jedan bolniar, meutim, pozva Letku da se vrati u sobu, jer je to dan za njen tretman". -Kakavjetotretman"? - To je jedna stara metoda, iz ezdesetih godina, ali lekari smatraju da moe da ubrza oporavak. Hoe da gleda? _ Ti si rekla da pati od depresije. Zar lekovi koje uzima nisu dovoljni da nadoknade onu supstancu koja ti nedostaje? - Hoe da gleda ? - navaljivala je Letka. Izai u iz koloteine, pomisli Veronika. Otkriu neto novo, sad kad vie nita ne treba da otkrivam - treba samo jo malice da se strpim. Ali radoznalost je prevagnula, i ona potvrdno klimnu glavom. - Nije to predstava - bunio se bolniar. - Ona e umreti. A nita nije proivela. Pusti je da poe sa nama.

Veronika je gledala kako enu vezuju za krevet, dok se ona neprestano smekala. - Priaj joj ta se deava - ree Letka bolniaru. - Inae e se prepasti. Covek se okrete i pokaza injekciju. Delovao je zadovoljno to ga tretiraju kao lekara koji objanjava staistima pravilan postuPak i adekvatan tretman. - U ovom pricu je doza insulina - ree, ozbiljnim i profesi0n amim tonom. - Daje se dijabetiarima da bi smanjio nivo eera " krvi. Meutim, ako je doza znatno jaa od uobiajene, nagli pad s ecera izaziva stanje kome. K-Ucnuo je iglu, izvukao vazduh iz prica i zabo injekciju u en u na Letkinoj desnoj nozi.41

- upravo to e se sada desiti. Ona e zapasti u vetaki izazvanu komu. Nemojte da vas uplai ako joj oi p0, stanu staklaste i ne oekujte da e vas prepoznati sve dok bude pod dejstvom insulina. - To je uasno, nehumano. Ljudi se bore da izau iz kome, a ne da u nju zapadnu. - Ljudi se bore za ivot, a ne ubijaju se sami - uzvrati boniar, ali Veronika se nije obazirala na tu provokaciju. - U stanju kome organizam se odmara, sve funkcije su mu drastino redukovane, a napetosti nestaje. Dok je govorio, ubrizgavao je tenost, a Letkine oi su gubile sjaj. - Budi mirna - govorila joj je Veronika. - Ti si potpuno normalna, ona pria koju si mi ispriala, o kralju... - Samo gubite vreme. Ona vie ne moe da vas uje. ena na krevetu, koja je do maloas delovala potpuno prisebno i puna ivota, sada je ukoenim pogledom zurila u jednu taku, a nekakva pena joj je izlazila iz usta. - ta ste to uinili? - viknu Veronika na bolniara. - Svoju dunost. Ona poe da zove Letku, da vie, da preti policijom, novinama, ljudskim pravima. - Smirite se. ak i u sanatorijumu treba potovati neka pravila. Shvatila je da se ovek ne ali, i uplaila se. Ali poto nije imala vie ta da izgubi, nastavila je da vie.?

S mesta na kojem se nalazila, Letka je mogla da vidi celu sobu; svi kreveti su bili prazni, izuzev jednog, gde je lealo njeno svezano telo u koje je, zgranuto, piljila jedna devojka. Devojka nije znala da to telo i dalje besprekorno obavlja sve bioloke funkcije, iako je dua lebdela u vazduhu, gotovo dotiui tavanicu, u stanju savrenog spokojstva. Letka je doivljavala astralno putovanje - neto to joj se, sasvim neoekivano, desilo jo u toku prvog insulinskog oka. N142

razgovarala; dola je tu da bi izleila depresiju, ravala j e da zauvek napusti to mesto, im j oj se zdravstveno 1 a ' nobolja. Ako bi nekome poverila da je izala iz tela, mislili 'e io lua nego to je bila kad je ula u Vilet. Meutim, im vratila u telo, trudila se da to vie sazna o te dve pojave: s uiinslcom oku i neobinom oseaju lebdenja u prostoru. O samom tretmanu nije bilo mnogo podataka: primenjen je prvi put negde poetkom tridesetih godina, ali su ga psihijatrijske klinike potpuno odbacile, zbog opasnosti od trajnih tetnih posledica po zdravlje pacijenta. Jednom je, za vreme insulinskog oka, posetila, u astralnom telu, ordinaciju doktora Igora, i to upravo u trenutku dok je o toj metodi raspravljao s nekolicinom vlasnika azila. To je zloin!", rekao je on. Ali je jeftino i efikasno!", odgovorio je jedan od deoniara. A osim toga, koga se jo tiu prava ludaka? Niko se nee aliti." Ipak, bilo je i lekara koju su smatrali da je to brz i uspean metod leenja depresije. Letka je iz biblioteke pozajmila svu moguu literaturu o insulinskom oku, a najvie su je zanimala svedoenja pacijenata koji su proli kroz to iskustvo. Pria se uvek ponavljala: strahote i jo gore strahote; niko od njih nije iskusio nita ni priblino njenom doivljaju. Zakljuila je - s punim pravom - da ne postoji nikakva uzrono-posledina veza izmeu insulina i oseaja da svest naputa telo. Naprotiv, cilj tog tretmana bilo je umanjivanje mentalnih sposobnosti pacijenta.S3 tome nije

Poela je da se bavi pitanjima postojanja due, nabavila je i neke knjige o okultizmu, sve dok jednog dana napokon nije otknla obimnu literaturu koja je opisivala upravo ono to se poklaPalo s njenim iskustvom; to se nazivalo ^astralno putovanje0' i ^nogi su ga ve doiveli. Neki su odluili da opiu ta su u tom stanju oseali, a drugi su ak uspeli da usavre tehnike kojima se Postie odvajanje duha od telai Letka je sad ve poznavala sve te e hnike do tanina, i koristila ih je svake noi; mogla je da ode ku d god poeli.43

Izvetaji o iskustvima i vizijama su se razlikovali, ali neke kljune pojedinosti su se podudarale: udna, neprijatna buka koja prethodi razdvajanju duha i tela, zatim ok, gubitak svesti, a onda spokojstvo i ushienje koje ispunjava duu dok lebi u vazduhu vezana za telo samo jednom tankom srebrnom niti - niti koja je mogla beskonano da se razvlai, iako su pojedine knjige upozoravale da bi ovek mogao da umre ukoliko se ta srebrna nit prekine. Ali to je bila puka izmiljotina. Njeno iskustvo je pokazalo da se moe udaljavati od tela koliko god poeli a da ta nit nikad ne pukne. Ipak, knjige su joj mnogo pomogle jer su je poduile kako da to bolje iskoristi svoja astralna putovanja. Nauila je, na primer, da kad poeli da se premesti s jednog mesta na drugo, mora prethodno poeleti da sebe projektuje u prostoru, predstavivi sebi u svesti mesto na koje eli da dospe. Za razliku od leta aviona - koji uzleti s jednog mesta i prevaljuje odredenu razdaljinu dok ne stigne na odredite - astralno putovanje se odvijalo kroz nekakve tajanstvene tunele. ovek najpre zamisli izvesno mesto, a zatim prolazi kroz tunel neverovatnom brzinom i nae se, u tren oka, na eljenom odreditu. Uz pomo knjiga oslobodila se i straha od nevidljivih bia koja naseljavaju prostor. Danas, recimo, nije bilo nikog u njenoj bolnikoj sobi, ali kad je prvi put napustila telo, susrela je mnoge ljude koji su je posmatrali, podsmevajui se njenom zaprepaenju. U prvi mah je pomislila da su to pokojnici, duhovi koji tu borave. Kasnije je, na osnovu knjiga i vlastitog iskustva, saznala da meu tim bestelesnim biima, osim duhova umrlih, ima i mnogo ljudi jednako ivih kao i ona, koji su ovladali tehnikom izlaska iz tela, ili pak nisu ni bili svesni ta im se zapravo dogada, jer su, negde na svetu, spavali vrstim snom, dok su im due slobodno lutale prostorom. Tog dana, znajui da e to biti njeno poslednje astralno putovanje uz pomo insulina, jer joj je doktor Igor upravo saoptio da namerava da je otpusti, Letka je odluila da obide ceo Vilet. Od44

tka kad bude izala na glavna vrata, nikad se vie tamo nee r ak ni duhom, pa je zato htela na taj nain da se oprosti. ^Oorostiti se. To je bilo najtee od svega; kad ovek jednom ' u takav azil, navikne se na slobodu koja vlada u svetu ludila, kraiu vie ne moe bez nje. Ne mora vie da preuzima nikakve 1 dgovomosti, da zarauje hleb svoj svagdanji, da brine o stvari a koie su mune i dosadne, jer se stalno ponavljaju; moe satima satima da bulji u jednu sliku, ili pak da crta najbesmislenije vrljotine. Sve mu je dozvoljeno jer -na kraju krajeva -u pitanju duevni bolesnik. Kao to se i sama osvedoila, kod veine pacijenata nastupa osetno poboljanje, im kroe u sanatorijum: vie ne moraju da se napreu da prikriju svoje simptome, a ,,porodino" okruenje im pomae da prihvate svoje neuroze i psihoze. U poetku, Letka je bila oarana Viletom pa je ak pomiljala da se, kad bude ozdravila, pridrui Bratstvu". Ali uvidela je da, uz malo mudrosti, moe i napolju da radi sve to poeli, a da u isto vreme udovolji zahtevima svakodnevice. Dovoljno je samo zadrati, kako je neko rekao, kontrolisano ludilo. Plakati, brinuti, ljutiti se kao svako normalno ljudsko stvorenje, ali pritom nikad ne zaboravljati da se tamo negde, visoko, tvoj duh smeje svim tekim situacijama. Uskoro e se vratiti kui, deci, muu; i taj deo ivota ima svojih ari. Svakako e joj biti teko da nae posao *- uostalom, u jednom tako malom gradu kao to je Ljubljana, glasovi se brzo sire, i sigumo su mnogi ve uli da je smetena u Viletu. Ali njen mu je zaraivao dovoljno za izdravanje porodice, a ona bi u slobodno vreme mogla da nastavi sa svojim astralnim putovanji - bez opasnog dejstva insulina. Samo jedno ne bi elela nikad vie da iskusi - ono to ju je i dvelo u Vilet. Depresiju. Lekari su tvrdili da je jedna nedavno otkrivena supstanca, ^rotonin, u velikoj meri odgovorna za stanje ljudskog duha. ^Sdosiatak serotonina radnujposobnost, kvalitet sna, -3?1_ mo uivanja u prijatnim ivotnim trenucima. U slutren

45

ajevima potpunog odsustva te tvari u organizmu, osobu obuzirna oajanje, pesimizam, oseanje beskorisnosti, preterani umor, teskoba, neodlunost, da bi na kraju utonula u stanje trajne uruenosti koje vodi u potpunu apatiju ili u samoubistvo. Drugi lekari, malo konzervativniji, smatrali su da su glavni uzroci depresije drastine promene u ivotu pojedinca - kao to su preseljenje u drugu zemlje, gubitak voljene osobe, razvod, preterani zahtevi koje namee posao ili porodica. Neke savremene studije, zasnovane na broju registrovanih klinikih sluaja u toku leta i u toku zime, ukazivale su na nedostatak suneve svetlosti kao na jedan od inilaca koji izazivaju depresiju. U Letkinom sluaju, medutim, uzroci su bili jednostavniji nego to je iko pretpostavljao: ovek koji se krio u njenoj prolosti. Ili, tanije, njene vlastite fantazije vezane za jednog mukarca koga je davno upoznala. Kakva budalatina. Depresija, ludovanje za jednim ovekom kome vie nije znala ni mesto stanovanja, a u koga se smrtno zaljubilajo u mladosti -jer je i Letka, poput svih ostalih devojaka njenog uzrasta, bila savreno normalna osoba, i morala je da proe kroz iskustvo Nemogue Ljubavi. Samo to je, za razliku od svojih prijateljica, koje su samo sanjarile o Nemoguoj Ljubavi, Letka odluila da ide dalje: pokuala je taj svoj san da ostvari. On je iveo s druge strane okeana, a ona je prodala sve da bi otila k njemu. On je bio oenjen, a ona je prihvatila ulogu ljubavnice, kujui potajne planove da se jednog dana uda za njega^.On je jedva imao vremena i za samog sebe, ali ona je pristajala da eka, danima i noima, u sobi jeftinog hotela, na njegove retke telefonske pozive. Iako je bila spremna da sve podnese, u ime ljubavi, veza nije uspela. On joj to nikad otvoreno nije rekao, ali jednog dana Letka je sama uvidela da vie nije poeljna, i vratila se u Sloveniju. Nekoliko narednih meseci gotovo nita nije okusila, proivljavajui iznova svaki trenutak koji su proveli zajedno, oivljavajui u seanju bezbroj puta asove radosti i zadovoljstva u krevetu, trudei se svim silama da otkrije bilo kakav trag koji bi joj omoguio da veruje u budunost te veze. Njeni prijatelji su se zabri46

ali Letki je neki unutranji glas govorio da je to prolazno: ' s sazrevanja jedne osobe uvek ima svoju cenu, i ona ju je ^f^ la bez pogovara. Tako je i bilo: jednog jutra se probudila s me'rnom voljom za ivotom, najela se kao to odavno nije i Lla da trai posao. I uspela je ne samo da nae posao, ve 1 da osvoji naklonost ' dnog zgodnog, pametnog mladia, koga su mnoge ene saletale. Niie prolo ni godinu dana, a ona je ve bila udata za njega. Izazvala je zavist i divljenje prijateljica. Njih dvoje su se oreselili u udobnu kuu, s dvoritem koje se prostiralo sve do reke koja protie kroz Ljubljanu. Dobili su decu i putovali svakog leta u Austriju ili Italiju. Kad je odlueno da se Slovenija otcepi od Jugoslavije, on je mobilisan. Letka je bila Srpkinja - odnosno neprijatelj" -i njen ivot se pretvorio u komar. Za deset dana krajnje napetosi koji su usledili, kad je vojska bila u pripravnosti - a niko nije mogao da predvidi kakve e biti posledice proglaenja nezavisnosti i koliko e krvi zbog toga morati da se prolije - Letka je prvi put postala svesna svoje ljubavi prema muu. Sve vreme se molila Bogu koji joj je do tada bio tud i dalek, ali je sad u njemu videla jedini spas; obeavala je svecima i anelima sve na svetu, samo da joj se mu vrati. I elja joj se ispunila. On se vratio, deca su mogla da pohaaju nastavu na slovenakom, a ratni vihor se preselio u susednu Hrvatsku. Prole su tri godine. Rat se iz Hrvatske premestio u Bosnu, odakle su sve ee stizale vesti o krvoproliima za koja su optuivani Srbi. Letka je smatrala da je to nepravedno - proglasiti krivim ceo jedan narod zbog zloina koje je poinila nekolicina manijaka. Njen ivot je dobio neoekivani smisao: hrabro i ponosno branila je svoj narod -piui lanke u novinama, nastupajuci na televiziji, organizujui javna predavanja. Ali nita od toga nije urodilo plodom, pa ak i danas stranci jo uvek misle da su * Srbi odgovorni za svireposti, no Letka je znala da je ispunila ^vju dunost i da nije izdala svoju brau u najteim trenucima. ntom je mogla da rauna na bezrezervnu podrku mua Sloven47

, dece, i ljudi koji nisu nasedali propagandnim izmiljotinarria s obe strane. Jedne veeri, prola je pored spomenika Preernu, najveern slovenakom pesniku, i poela da razmilja o njegovom ivotu. U trideset i etvrtoj godini, uao je jednog dana u crkvu i ugtedj|Fml^^ bio. Po ugkdiTnTtafe trubadure, poeo^e~a joj pie pesme, u nadi da e se njome oeniti. Meutim, Julijina porodica je pripadala visokom graanskom sloju i - posle tog iznenadnog susreta u crkvi - nikad vie nije uspeo da joj se priblii. Ipak, taj dogaaj je nadahnuo njegove najbolje stihove, i ispleo legendu oko njegovog imena. Oi pesnika na glavnom ljubljanskom trgu uperene su u jednu taku: ko prati njegov pogled, otkrie -na drugoj strani trga -jedan enski lik isklesan na fasadi jedne zgrade. Tamo je stanovala Julija; Preernu je, ak i posle smrti, ostala pred oima njegova nemogua ljubav, da je posmatra, za veita vremena. Letki najednom srce zalupa tako jako, kao da e iskoiti moda je to predoseanje neke nesree, moda se njenoj deci neto desilo. Odjurila je kui ali sve je bilo u najboljem redu: deca su gledala televiziju i jela kokice. Oseanje teskobe, medutim, nije prolazilo. Letka je legla, spavala skoro dvanaest sati, a kad se probudila, nije imala volje da ustane. Preernova pria oivela je u njenom seanju lik oveka koji je*bio njena prva ljubav i o ijoj sudbini nije imala nikakvih vesti. I Letka se pitala: da li sam bila dovoljno uporna? Da li je moda trebalo da se pomirim s ulogom ljubavnice, umesto to sam elela po svaku cenu da se stvari odvijaju prema mojim oekivanjima? Jesam li se borila za svoju prvu ljubav s istim arom s kojim sam se borila za svoj narod? Ubedila je sebe da jeste, ali tuga nije prolazila. Ono to je ranije doivljavala kao pravi raj - kua pored reke, mu koga je volela, deca to jedu kokice ispred televizora - poelo je da se pretvara u pakao.

Danas, posle mnogih astralnih putovanja i mnogih susreta s vetlienim duhovima, Letka je znala da je sve to bila besmiPr0 jskoristila je svoju Nemoguu Ljubav kao opravdanje, kao S ovor da raskine veze sa ivotom koji je vodila i koji je bio daleko od onog to je od sebe zaista oekivala. Pre dvanaest meseci, meutim, sve je izgledalo drugaije; oela ie grozniavo da trai izgubljenog mukarca, potroila itavo bogatstvo na meunarodne telefonske pozive, ali on vie niie iveo u istom gradu i niko nije mogao da mu ude u trag. Slala ie hitna, preporuena pisma, koja su se redovno vraala. Nazvala je sve prijatelje i prijateljice koji su ga poznavali, ali niko nije imao pojma ta se s njim desilo. Njen mu nita nije znao i to ju je dovodilo do ludila - jer, morao je barem neto da posumnja, da napravi scenu, da se ali, da zapreti da e je izbaciti na ulicu. Poela je da veruje da je on, prividno ravnoduan, zapravo potkupio sve - telefoniste na meunarodnim centralama, potare, prijatelje. Prodala je nakit, brane poklone, i kupila kartu za put preko okeana, ali je neko uspeo da je ubedi da je Amerika ogromno prostranstvo i da nema smisla da ide ako ne zna tano kuda ide. Jedne veeri je legla u krevet, patei zbog ljubavi kao nikada pre - ak ni onda kad je morala da se vrati u umalu ljubljansku svakodnevicu. Tu no i ceo naredni dan provela je u sobi. I sledei. Treeg dana njen mu pozva lekara - kako je samo dobronameran! Kako se samo brine za nju! Zar je mogue da taj covek ne shvata da ona pokuava da pronae drugog mukarca, da poini preljubu, da zameni svoj ivot uvaene supruge za ivot obine tajne ljubavnice, da napusti Ljubljanu, kuu, decu, i to zauvek? Lekar je doao, ona je dobila nervni napad, zakljuala se u sobu - i otvorila vrata tek kad je otiao. Posle nedelju dana nije miala volje da ode ni do klozeta i poela je da obavlja svoje hzioloke potrebe u krevetu. Vie nije bila kadra ni da misli, glava JJ je bila prenatrpana odlomcima seanja na oveka koji je - bila Je ubeena u to - takoe traio nju, ali nije uspevao da je nae.49

Mu je - razdraujue velikoduan -menjao posteljinu, milo. vao je po kosi, govorio da e se sve dobro zavriti. Deca vie nisn ni ulazila u sobu, otkako je sina iamarala, iz ista mira, da bi se zatim bacila na kolena, ljubila mu noge i preklinjala ga da joj . oprosti, cepajui spavaicu da bi pokazala svoj oaj i kajanje. Nakon jo jedne sedmice - kadje pljuvala sve to bi joj doneli da jede, gubila svaku vezu sa stvarnou, i na mahove ponovo dolazila svesti, kad je ostajala budna po itavu no, a po ceo dan spavala - dva mukarca banue u njenu sobu, bez kucanja. Jedan od njih je epa, drugi joj ubrizga injekciju, a kad se probudila, ve je bila u Viletu. Depresija", ula je kako lekar govori njenom muu. ,,Ponekad je izazivaju najbanalnije stvari. Njenom organizmu nedostaje jedan hemijski sastojak, serotonin."

Dok joj je duh lebdeo u visini tavanice, Letka je videla bolniara kako prilazi s injekcijom u ruci. Devojka je stajala u mestu kao ukopana, pokuavajui da zapodene razgovor s njenim telom, oajna zbog njenog praznog pogleda. Na trenutak, Letka je razmotrila mogunost da joj ispria sve to joj se deavalo, ali se predomislila; ljudi nita ne mogu da naue iz pria, moraju sve sami da otkriju. Bolniar joj zabode iglu u ruku i ubrizga glikozu. Kao da ju je povukla neka snana, dinovska ruka, njen duh se sjuri s tavanice, prolazei munjevitom brzinom kroz crni tunel, i vrati se u telo. - Zdravo, Veronika. Devojka je izgledala prestraeno. - Jesi li dobro? - Jesam. Sreom, uspela sam da se izvuem iz ovog opasnog tretmana, ali to se vie nee ponoviti. - Otkud zna? Ovi ovde nemaju obzira ni prema kome. Letka je to pouzdano znala jer je, u toku astralnog putovanja, obila ordinaciju doktora Igora.50

Znam ali ne umem da ti objasnim. Sea se prvog pitanja . Ovog puta odgovoriu ti bez uvijanja: ludilo je nesobnost da iskae svoje misli. Kao kad se nade u nekoj T noi zemlji - vidi sve, shvata sve to se oko tebe deava, a S ume da se izrazi i da zatrai pomo, jer ne razume jezik koji se tamo govori. - Svi mi smo to ve iskusili. - Svi mi smo, na ovaj ili onaj nain, ludi.

Izvan prozora sa reetkama nebo je bilo osuto zvezdama, a mladi mesec se uzdizao povrh planina. Pesnici su oduvek voleli pun mesec i posvetili mu na hiljade stihova, ali Veronika je bila prosto zaljubljena u taj polumesec, zato to je jo imao prostora da raste, da se iri, da ispuni svetlou celu svoju povrinu, pre no to ponovo nasrupi neizbeno opadanje. Poelela je da ode do klavira u dnevnom boravku, i pozdravi taj mesec jednom divnom sonatom koju je nauila u muzikoj koli; gledajui nebo, oseala je neopisivo blaenstvo, kao da bezmerje Vaseljene odraava i njenu vlastitu venost. Ali izmeu nje i njene elje ispreila su se elina vrata i jedna ena koja je itala uvek istu knjigu. A osim toga, niko jo nije svirao klavir u to gluvo doba noi - probudio bi itavo susedstvo. Veronika se zasmeja. Susedsrvo" su u ovom sluaju inile sobe pune ludaka, i to ludaka koji su bili nakljukani pilulama za spavanje. Dobro raspoloenje, meutim, nije je naputalo. Ustala je i Pnla Letkinom krevetu, ali ona je spavala dubokim snom, moda 2a to da bi se to pre oporavila od jezivog iskustva kroz koje je Prola. - Vratite se u krevet - ree bolniarka. - Dobre devojice uveliko spavaju i sanjaju anelie ili svoje momie.51

-Nemojte da me tretirate kao dete. Nisam ja neka pitoma luda koja se plai svega i svaega. Ja sam besna, imam histerine napade, ne dajem ni pet para za svoj ivot, ali ni za tui. Eto, ba$ sad me je neto spopalo. Videla sam mesec i poelela s nekim da porazgovaram. Bolniarka je pogleda, iznenaena njenom reakcijom. - Vi se mene plaite? - navaljivala je Veronika. - Za dva-tri dana u umreti, ta imam daizgubim? - Zato se ne proetate, malecka, a mene pustite da zavrim knjigu? - Zato to postoji zatvor i jedna tamniarka sa kljuevima, koja se pretvara da ita knjigu, samo da bi se napravila pametna pred drugima. A zapravo samo pomno prati svaki pokret u sobi, i uva kljueve vrata kao najvee blago. To je sigurno propisano pravilnikom, a ona potuje propise, jer tako moe da pokae ' autoritet koji nema u privatnom ivotu, nad svojim muem i decom. Veronika je sva drhtala, ne shvatajui ni sama od ega. - Kljuevi? - upita bolniarka. - Vrata uvek stoje otvorena. Zar mislite da bih sedela ovde zakljuana s gomilom ludaka! Kako to da su vrata otkljuana? Pre neki dan htela sam da izaem, a ova ista ena me je pratila do klozeta, da bi me drala na oku. O emu ona'to govori?" - Nemojte me ozbiljno shvatiti - ree bolniarka.- Ludacima i nije potreban neki stroiji nadzor, jer uzimaju lekove za spavanje. Drhtite od hladnoe? - Ne znam. Mislim da je to od srca. - Ako hoete, proetajte malo. - Iskreno govorei, najradije bih svirala klavir. - Dnevni boravak je odvojen i vaa muzika nikome ne bi smetala. Uradite ono to vam je po volji. Veronikina drhtavica najednom se preobrati u tihe jecaje, stidljive, priguene. Klekla je na kolena, poloila glavu u enino krilo i briznula u pla. Bolniarka odloi knjigu i stade da je miluje po kosi, putajui da talas tuge i plaa proe sam od sebe. Dve ene ostadoe tako52

tovo pola sata: jedna je plakala ne govorei zbog ega plae, a Ttu& ju je teila, ne znajui ta je po sredi. Tecaii napokon utihnue. Bolniarka je podie, uhvati za ruku i povede prema vratima. Imam erku vaih godina. Kad ste doli ovamo, sa svim jglama i cevicama, pokuavala sam da dokuim zato jedna Hevoika, tako lepa i mlada, koja ima itav ivot pred sobom, odluuje da se ubije. Odmah su poele da kolaju prie: o pismu koje ste ostavili a ia nikad nisam poverovala da je to pravi razlog - i o danima koii su vam izbrojani zbog neizleive bolesti srca. Slika moje keri nije mi izbijala iz glave: a ta ako njoj padne na pamet da uini neto slino? Zbog ega jedna aica ljudi uvek pokuava da se suprotstavi prirodnom poretku stvari, a to je borba da se opstane u ivotu, i to po svaku cenu? - Zato sam i plakala - ree Veronika. - Kad sam progutala one pilule, htela sam da ubijem nekoga koga sam prezirala. Nisam znala da se moe i drugaije iveti. - ta navodi jednu osobu da samu sebe prezre? - Verovatno kukaviluk. Veiti strah da neprestano greite, da neete postupiti onako kako to dragi od vas oekuju. Malopre sam bila vesela, zaboravila sam na svoju smrtnu presudu; kad sam ponovo postala svesna ta me eka, prepala sam se. Bolniarka otvori vrata i Veronika izae. Nije smela to da me pita. ta bi ona htela, da razume zato sam plakala? Zar ne uvia da sam ja jedna savreno normalna soba, sa eljama i strahovima koji su zajedniki svim ljudima, i da me od takvih pitanja - sad kad je ve kasno za sve - moe uhvatiti panika? v Ali dok je prolazila hodnicima, osvetljenim istom onakvom CKiljavom svetiljkom kakvu je videla i u bolesnikoj sobi, Vero*"ki postade jasno da je ve daleko zabrazdila, i da vie ne moe ua obuzda svoj strah. ,,Moram da se priberem. Uvek sam uspevala da izvedem do sve to bih naumila."53

Istina, lzvela je do kraja mnogo tota u svom ivotu, ali sam0 ono to nije bilo vano - istrajavala je u svaama koje bi se u tren oka razreile jednim obinim izvinjenjem, ili bi naglo prestajala da se javlja nekom mladiu u koga je inae bila zaljubljena, sarno zato to bi umislila da ta veza ne vodi niemu. Bila je nepokoleb-ljiva upravo u onome to je bilo najlake: da uveri samu sebe u snvlastiru snagu i ravnodunost. A, zapravo, bila je samo krhka i slaba ena, koja nikad nije uspela da se istakne ni u koli, ni na sportskim takmienjima, niti da ouva sklad u sopstenom domu. Prevladala je svoje sitne nedostatke da bi pretrpela poraz u j/anim, sutinskim stvarima. Uspevala je da ostavTTrtisak nezavisne ene, onda kad je oajniki vapila za drutvom. Navraala je u kafane gde bi privlaila optu panju, ali je noi uglavnom provodila sama, u samostanu, zurei u televizor iako nije umela ni kanale da namesti kako valja. Svi njeni prijatelji doivljavali su je kao uzor kome treba zavideti - i troila je svoju najdragoceniju energiju nastojei da se ponaa u skladu sa slikom koju je o sebi stvorila. I upravo zato, nikad joj nije preostajalo snage da bude ono to jeste: osoba kojoj u, kao svim ljudima na svetu, potfebm drugi da bi bila srecna. AirtT^mgTliirbiTi tako~lekiTT^eagovali su *~ lTe^redvidljivo, bili okrueni odbrambenim zidovima, ponaali se isto kao i ona, glumei ravnodunost prema svemu. Jedno vreme uspela je da se posveti poslu i da zaboravi na prave izazove. Kad bi se pojavio neko ko je bio otvoreniji prema ivotu, ili bi ga odmah odbacili, ili bi ga ismejali, smatrajui ga slabiem i ,,na-ivinom". U redu: uspela je mnoge da zavara i opini svojom snagom i odlunou, ali gde je dospela? U prazninu. U potpunu samou. U Vilet. U predvorje smrti. Oseanje grie savesti zbog pokuaja samoubistva se povratilo i Veronika ga je ponovo odagnala bez oklevanja. Zato to je sada oseala neto to nikada pre sebi nije dozvolila: mrnju. Mrnja. Neto gotovo jednako opipljivo kao zidovi, ili klaviri, ili bolniarke - skoro da je mogla da dotakne ruilaku energiju koja je izbijala iz nje. Pustila je da to oseanje nesputano navire,54

ii da H je to dobro ili loe - dosta je bilo samokontrole, ^ranja, vetakih poza.Veronika je elela da ta dva-tri pre Jana' ivota provede ponaajui se to je nedolinije mo^UPo5ela je tako to je oamarila starijeg oveka, zatim je napala 1 iara odbila je da bude prijazna i proaska sa drugima kad se prohtelo da bude sama, a sad je bila dovoljno slobodna da J e orepusti oseanju mrnje - ali ipak dovoljno razumna da ne bi oela da razbija sve oko sebe i bude primorana da provede noslednje trenutke ivota pod sedativima, u bolesnikoj postelji. Mrzela je sve to joj je tog trenutka padalo na pamet. Samu sebe, ceo svet, stolicu koja je stajala ispred nje, pokvareni radijator u jednom od hodnika, savrene osobe, zloince. Bila je smetena u ludnicu i mogla je da osea stvari koje ljudska bia sebi uskrauju - jer vaspitavaju nas samo da volimo, prihvatamo, pokuavamo da otkrijemo neki izlaz, izbegavamo sukobe. Veronika je mrzela sve, a najvie nain na koji je vodila svoj ivot ne otkrivi nikad stotine drugih Veronika koje su obitavale u njoj, i bile zanimljive, aave, radoznale, hrabre, pustolovne. U jednom trenutku poela je da osea mrnju ak i prema osobi koju je volela najvie na svetu: svojoj majci. Besprekorna supruga koja je danju radila a nou prala sudove, rtvujui itav svoj ivot da bi njena ki stekla pristojno obrazovanje, nauila da svira violinu i klavir, da bi se odevala kao princeza, kupovala patike i pantalone uvenih marki, dok je ona krpila i prepravljala staru haljinu koju je nosila godinama. Kako mogu da mrzim nekoga ko mi je pruio samo ljubav?", pitala se Veronika, sva zbunjena, elei da malo ublai svoja oseanja. Ali ve je bilo isuvie kasno, mrnja se razularila, a ona Joj je sama otvorila vrata svog linog pakla. Mrzela je ljubav koja JJ je bila pruena - jer nije traila nita za uzvrat, a to je bilo oesmisleno, nerealno, protivno prirodnim zakonima. Ljubav koja ne trai nita za uzvrat uspela je da joj usadi secanje krivice, elju da udovoljava njenim zahtevima, ak i ako 0 zn ai odustati od svih svojih snova. Bila je to ljubav koja je uastojala, godinama, da je zatiti od izazova i pokvarenosti sveta * 55

- ne vodei rauna o tome da e se jednog dana ona suoiti njima sama, a nee imati snage da im se suprotstavi. A otac? Mrzela je i oca, takoe. Jer, za razliku od majke koja je sve vreme radila i samo radila, on je umeo da ivi, vodio je u kafane i pozorite, zabavljali su se zajedno, a kao sasvim mlada devojka volela ga je, kriom, ne kao oca ve kao mukarca. Mrzela ga je jer je uvek bio tako zavodljiv i otvoren prema svima - izuzev prema njenoj majci, jedinoj osobi koja je zaista zasluivala svu njegovu ljubav i panju. Mrzela je sve. Biblioteku s hrpama knjiga punih tumaenja " ivota, gimnaziju u kojoj je bila prinuena da noima okapava uei algebru, iako to znanje nikada nije primenila u ivotu, a nije poznavala nijednu osobu - izuzev profesora i matematiara -koju bi algebra mogla da usrei. Zato su je terali da toliko ui algebru, ili geometriju, ili sijaset drugih, savreno nepotrebnih stvari? Veronika gurnu vrata dnevnog boravka, prie klaviru, otvori poklopac i - iz sve snage - udari po dirkama. Jedan besni akord, nepovezan,