otmica u Štrpcimabijeg. kasnije, dok su sredoje lukić i mitar vasiljević sta-analiza suđenja za...

Edicija: Dokumenta

OTMICA U ŠTRPCIMAAnaliza suđenja za ratni zločin

Činjenice, pravna pitanjai političke implikacije

Fond za humanitarno pravo

Strpci analiza.qxd 18.2.2003 11:46 Page 1

Pred Višim sudom u Bijelom Polju u Republici CrnojGori 9. septembra 2002. godine izrečena je i objavljenapresuda Nebojši Ranisavljeviću za krivično delo ratnizločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZSRJ, kojom je osuđen na 15 godina zatvora, zbog učešćau otmici i likvidaciji 19 građana SR Jugoslavije 27. febru-ara 1993. godine.

Iz voza 671, koji je saobraćao na relaciji Beograd – Bar,u stanici Štrpci, 27. februara 1993. godine, oteti susledeći građani Savezne Republike Jugoslavije:

Halil Zupčević (1944), Senad Đečević (1975), EsadKapetanović (1954), Iljaz Ličina (1947), Fehim Bakija(1950), Rifat Husović (1958), Ismet Babačić (1963), ŠećoSoftić (1945), Adem Alomerović (1935), Rasim Ćorić(1953), Fikret Memović (1939), Fevzija Zeković (1939),Džafer Topuzović (1938), Muhedin Hanić (1966), SafetPreljević (1971), Nijazim Kajević (1963), ZvjezdanZuličić (1960), Jusuf Rastoder (1938) i Tomo Buzov(1940).

Krivica Nebojše Ranisavljevića u potpunosti jedokazana. Njegov iskaz dat pred istražnim sudijomBranislavom Joksimovićem je autentičan, dokumento-van i sadrži podatke, opise, događaje i činjenice o koji-ma policajci, koji su uhapsili Ranisavljevića, nisu ništaznali, niti su mogli znati. Prema tome, policajci, istražnisudija ili bilo ko drugi nisu mogli da prisile Ranisavlje-vića da prizna činjenice koje njima nisu bile poznate.To, što je Ranisavljević u većem delu iskaza predistražnim sudijom rekao nije u trenutku davanja iskazamoglo biti poznato policiji, istražnom sudiji, tužiocu ilibilo kom drugom ko je učestvovao u istražnom postup-ku protiv Ranisavljevića.

Analiza suđenja za ratni zločin

3


Iskaz okrivljenog na glavnom pretresu o tome da mu jeiskaz iz istrage iznuđen, da je fizičkim i psihičkim maltre-tiranjem prisiljen da prizna i da je pred istražnim sudijompričao ono što su mu rekli u policiji, a da je istražni sudi-ja diktirao kao njegov iskaz, tekst koji je već imaonapisan, sračunat je na izbegavanje krivične odgovornos-ti, na pokušaj da se priznanje iz istrage opovrgne i kom-pletna stvar prikaže drugačije, povoljnije po njega.

Da je iskaz Ranisavljevića, koji je dao istražnom sudiji 22.oktobra 1996. godine, autentičan, istinit, dokumentovan ipotkrepljen drugim materijalnim dokazima, egzaktnim iempirijski proverljivim činjenicama, izjavama neutralnih inezavisnih svedoka, koji su o činjenicama iz Ranisavlje-vićevog priznanja došli na osnovu različitih izvora saz-nanja od Ranisavljevićevih, kao i da o nekim činjenicamaiz Ranisavljevićevog iskaza niko od učesnika u Ranisavlje-vićevom privođenju, hapšenju i ispitivanju nije mogaoznati u momentu kada je Ranisavljević davao iskazistražnom sudiji, proizlazi iz sledećeg:

11.. Sam Ranisavljević u svojim iskazima na glavnom pretre-su tvrdi da pred istražnim sudijom nije fizički maltretiran,niti je prisiljavan da nešto izjavi. Izjavio je čak da je predistražnim sudijom ponuđen kafom dok je davao iskaz.

Na glavnom pretresu 7. juna 2000. godine, Ranisavljevićje rekao:

Kod istražnog sudije u Bijelom Polju ja nijesam fizičkimaltretiran niti sam prisiljavan...

Ja sam tada bio prvi put kod sudije tako da sam bioneuk i nijesam se kasnije protivio, kada je trebalo dapotpišem tu izjavu...

Otmica u Štrpcima

4


Dakle, uslovi prilikom davanja iskaza pred istražnimsudijom, 22. oktobra 1996. godine, bili su potpuno re-gularni i okrivljeni je mogao da stavi primedbu u vezi sabilo kojim pitanjem vezanim za saslušanje.

22.. U, svojom rukom pisanoj žalbi, 25. oktobra 1996.godine, ponavlja navode iz iskaza pred istražnim sudi-jom i to ključne delove iskaza gde opisuje način organi-zovanja akcije i otmice i način likvidacije otetih putnika.U toj, svojeručno pisanoj, žalbi ne negira, niti na bilokoji način osporava ili dovodi u sumnju bilo šta, bilo kojidetalj, bilo koju činjenicu iz iskaza pred istražnim sudi-jom od 22. oktobra 1996. godine, već samo iznosi i po-navlja tvrdnju iz iskaza istražnom sudiji da on nikoga odputnika nije ubio, već je samo jednog ranio.

U pomenutoj žalbi Ranisavljević piše:

...Kao prvo priznao sam sve ali nemojte da mi stavljatena teret da sam ovog putnika ubio – ja jesam rekao dasam pucao u njega, da je on pao a posle jaukao i zvaomajku u pomoć. Kada je Milan Lukić izašao iz kuće ipitao je ko je pucao ja sam mu rekao da sam pucao ipokazao u pravcu ovog ranjenog putnika on mu jeprišao i nožem tojest vojničkim bajonetom ( 48 ) pre-rezao grkljan i rekao tako se to radi.

To tvrdim i da se nisam sa njima dogovarao u vezi teotmice da sam to jutro stigo iz Srbije i posedujem doku-ment da sam bio kući 24. II 1993. godine do 27. II 1993.godine i da su me pokupili da idem u akciju. Kao što samrekao da sam znao na pola puta gde idemo. Ali poštosam znao već ko vodi akciju tu nema odustajanja...

Iz žalbe se vidi se da on ne negira ništa iz iskaza datogistražnom sudiji, već ga ponavlja i čak produbljuje ibliže objašnjava.


5


Ranisavljević u žalbi reaguje na rešenje o sprovođenjuistrage, preciznije na formulaciju iz dispozitiva rešenjakoja glasi:

“...a kada su dva putnika počela da bježe, okrivljeniRanisavljević Nebojša je u pravcu jednog putnika ispaliorafal iz automatske puške i ubio ga na licu mjesta...“

Pored toga što žalbom potvrđuje odbranu iznetu predistražnim sudijom, okrivljeni Ranisavljević, podnosećižalbu, pokazuje da je uočio da ga terete da je ubio put-nika koji je pokušao da pobegne, a on ga je samo raniona način kako je objasnio istražnom sudiji. Sadržajemžalbe Nebojša Ranisavljević potpuno negira navodesvoje odbrane na glavnom pretresu od 7. juna 2000.godine, o tome da on nije govorio to što je istražni sudi-ja unosio u zapisnik, već da je sudija to diktirao iz nekihspisa koje je imao kod sebe. Iz žalbe se vidi da Ranisa-vljević zna šta piše u izjavi, što dalje znači da ju je onizlagao i na osnovu njegovog izlaganja sudija upisivao uzapisnik. Da je to sudija diktirao iz nekih svojih spisaRanisavljević ne bi uočio razliku između ranjavanja iubijanja o kojoj piše u žalbi, a koja postoji između izjavei rešenja.

Okrivljeni je rekao da se sam odlučio da piše žalbu, damu niko nije sugerisao šta da piše, niti ga je bilo koprisiljavao da piše.

Postavlja se logično pitanje zbog čega to piše, zbog čegaponavlja odbranu, ako to nije tačno. Ako ima opravda-nje da je pod fizičkim i psihičkim maltretiranjem polici-je, bio prinuđen da prizna pred istražnim sudijom, zbogčega to priznanje ponavlja po sopstvenoj inicijativi užalbi koju sam svojom rukom piše i to tri dana nakon štoje dao iskaz istražnom sudiji.

Otmica u Štrpcima

6


Ova situacija sa žalbom okrivljenog je izuzetan dokazda je iskaz pred istražnim sudijom autentičan i istinit usvakom pogledu i u svakom svom segmentu.

U vezi sa pomenutom žalbom relevantno je istaći da jeRanisavljević zaista pred istražnim sudijom rekao da suu tom spaljenom selu, u jednoj kući koja je bila udaljenaod reke Drine 10 – 15 metara, čiji je gornji sprat spaljen,u prizemlju ( ili garaži ) koja je bila očuvana, likvidiraniputnici. Putnici su iz kamiona izvođeni u grupama odpo 3 – 4 vezani žicom, zatim uvođeni u garažu gde su ihubijali Lukić i Inđić. Ranisavljević je objasnio da jegrupa ljudi uvedena u garažu, zatim su u nju ušli Lukić iInđić. Čulo se samo: „Lezi dolje“ i pucnji iz pištolja. Čulose onoliko pucnjeva koliko je ljudi bilo u garaži. Lukić jeRanisavljevića odredio da čuva stražu i da puca akoneko pokuša da beži, što je on i uradio na način kako jeopisao u žalbi.

Ovo pucanje u one koji pokušaju da beže iz prostora ukoji su zatvoreni, specijalnost je Milana Lukića u njego-voj akciji etničkog čišćenja Višegrada i okoline. Tako uoptužnici pred Haškim tribunalom, koju je protiv Lu-kića i drugih podigao tužilac Tribunala u predmetu BR– IT – 98 – 32 – I piše:

“Otprilike sredinom juna 1992. godine, Milan Lukić, Sre-doje Lukić, Mitar Vasiljević i drugi prisilili su otprilike 65žena, djece i starijih muškaraca bosanskih Muslimana,od kojih je većina bila iz sela Koritnik, da uđu u jednusobu u kući Adema Omeragića u Pionirskoj ulici u Više-gradu, u naselju Nova Mahala...

Milan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević zaključali sui zabarikadirali ove ljude u kuću kako bi spriječili njihovbijeg. Kasnije, dok su Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević sta-


7


jali iza njega, Milan Lukić je otvorio vrata, na pod staviozapaljivu napravu i zapalio fitilj. Cijelu kuću je za neko-liko sekundi zahvatio plamen i ona je nastavila gorjetisljedećih sat vremena.

Neki ljudi pokušali su iskočiti kroz prozor, ali MilanLukić i Sredoje Lukić stajali su vani i pucali na njih dokje Mitar Vasiljević osvetljavo žrtve.

Povici i vrisak ljudi u kući mogli su se čuti još otprilikedva sata nakon što je započeo požar. Svi ljudi zaključaniu kući, osim njih šestoro, su izgubili život. Žrtve su ilipoginule u požaru ili su ustreljene pokušavajući pobeći.Među žrtvama je bilo nekoliko male djece i beba...“

Ovaj karakterističan način „rada“ Lukića i u ranijimslučajevima, pre ubijanja putnika koji opisuje Ranisa-vljević i koji se poklapa sa Ranisavljevićevom pričom,ukazuje da je ono što je Ranisavljević izložio istražnomsudiji i napisao u žalbi tačno.

33.. Na dan 1. novembra 1996. godine, Ranisavljević jeponovo ispitan pred istražnim sudijom, dakle, devetdana nakon davanja prvog iskaza istražnom sudiji. Natom ispitivanju ne menja svoj prvi iskaz. Iz ovogsaslušanja se vidi da on ostaje u celini kod prvog iskaza.Naime, u ovom iskazu on kaže da ne može da se seti dali je među otetim putnicima bio i Fevzija Zeković čija muje fotografija pokazana, pa je on doslovno izjavio uzapisnik:

... ne mogu da se sjetim da li je to lice bilo u ovoj grupiotetih putnika.

Dakle, on ostaje pri priči da je učestvovao u otmici, ali,samo ne može da se seti tog Zekovića.

Otmica u Štrpcima

8


Zbog čega nakon devet dana, okrivljeni ne kaže ono štoje rekao na glavnom pretresu, da mu je naređeno iiznuđeno priznanje na saslušanju 22. oktobra 1996.godine. To se može objasniti samo time da je na prvomsaslušanju okrivljeni govorio istinu, a na glavnom pre-tresu pokušava da se opravdava, da prikriva istinu da biizbegao odgovornost.

44.. Treći put Ranisavljević je ispitan pred istražnim sudi-jom 8. novembra 1996. godine. Ovom saslušanju prisu-stvovali su branioci okrivljenog, Goran Krasić i SlavišaJovanović, advokati iz Beograda, koje je angažovala nje-gova supruga, a koje je on prihvatio i koji su ga branilido okončanja sudskog postupka, punih šest godina. Ina ovom, trećem, saslušanju i, pred braniocima, Rani-savljević je u potpunosti, bez ikakvih izmena ili dopuna,ostao pri svim navodima iznetim na ispitivanju predistražnim sudijom šesnaset dana ranije-22. oktobra1996. godine.

Ako nešto u iskazu od 22. oktobra nije bilo tačno unetou zapisnik i ako je u njega upisano nešto što okrivljeninije rekao, ovo je bila prilika da, nakon šesnaest dana toispravi, negira, ukaže na psihičko i fizičko maltretiranje,jer tu nema policije, nema pretnji, pritisaka i slično, većizjavu daje u prisustvu svoja dva izabrana advokata.Međutim, ništa od svega, Ranisavljević u celini ostaje priizjavi od 22. oktobra i time taj svoj iskaz po četvrti put(tri iskaza i jedna žalba) overava. Postavlja se vrlo suvi-slo pitanje: Kako verovati nekome ko u 16 dana, četiriputa ostane kod jedne priče, a nakon godinu i šestmeseci je izmeni. To u sudskoj praksi nije zabeleženo.

55.. U svom iskazu u prethodnom postupku, koji je naglavnom pretresu porekao, okrivljeni je izjavio da jemeđu otetim putnicima bio i jedan student. Iz iskaza


9


oštećenih i drugih dokaza nesumnjivo proizlazi da jemeđu otetim putnicima zaista bio i jedan student. Izvoza je izveden i likvidiran student Zvjezdan Zuličić odoca, sada pokojnog, Muja, i majke Milke, rođene Đika-nović, rođen 28. decembra 1969. godine u Sarajevu. Tepodatke je pred sudom iznela njegova majka MilkaZuličić koja je saslušana u svojstvu oštećene.

Da nije bio učesnik akcije otmice putnika okrivljeni nebi mogao znati da je jedan od otetih putnika student.

66.. Okrivljeni je izjavio da je jedan oteti putnik imaoskupocen zlatan lančić i da je taj lančić, krišom od ostalih,Boban Inđić stavio u svoj džep. Otac, iz voza izvedenog ikasnije likvidiranog putnika Ismeta Babačića, MujoBabačić rekao je da je njegov sin imao zlatan lančić navratu i napravio je njegovu skicu koja se nalazi u predme-tu. Ismetov brat, Sahret Babačić opisao je detaljnije tajlančić napominjući da se radi o zlatnom lančiću marke„Cartier “ sa tri male alke, pa nakon toga jedna velika alka.Na lancu je bio zlatni privezak u vidu savijenog pantera.

Okrivljeni ne bi mogao da zna ništa o postojanju togzlatnog lančića da nije bio učesnik akcije otmice i kasni-jih ubijanja otetih putnika.

77.. U svom prvom iskazu pred istražnim sudijom okriv-ljeni je rekao da je među otetim putnicima bio i jedancrnac. Tu činjenicu potvrđuju još tri svedoka, očevidcaotmice na licu mesta:

Slobodan Ičegić otpravnik vozova u stanici Štrpci:

Među putnicima sam zapazio jednog crnca, odnosnoviše je ličio na meleza, kao Egipćanin. Bio je krupan inosio je sako preko ruke i torbu.

Otmica u Štrpcima

10


Vladimir Tucović pomoćnik mašinovođe voza 671:

Video sam jedno lice crne puti na platou stanice koje jeišlo prema parkiranom teretnom vozilu. Usput ga jejedno vojno lice tapšalo rukama po ramenu. To vojnolice se smijalo. Ne sjećam se šta je od odjeće taj crnacimao na sebi i da li je šta nosio sa sobom.

Okrivljeni Ranisavljević na ispitivanju 22. oktobra 1996.godine:

U jednom trenutku jedno lice znam da se radilo o crncukoje je Milan zadnje izveo iz voza i sjećam se kad ga jeizvodio Milan je kazao – evo ga moj bratko – i poljubioga je. Taj crnac je iz torbe izvadio nevažeći jugosloven-ski novac i govorio je da tim novcem hoće da plati svojživot i svi smo se tome smijali...

Poredeći iskaze Ičegića i Tucovića na glavnom pretresui Ranisavljevića pred istražnim sudijom Joksimovićem,uočava se frapantna podudarnost i identičnost iskaza ito u najsitnijim detaljima i nijansama.

Kad se radi o crncu i opisu njegovog slučaja koji dajeRanisavljević, vrlo je karakterističan detalj da je crnac zaotkup svog života nudio nevažeći jugoslovenski novac.U tom periodu, krajem februara 1993. godine, uJugoslaviji je harala do tada u svetskim razmerama neza-pamćena inflacija. Novac je stalno menjan, pa čak nigrađani Jugoslavije nisu znali koje novčanice važe, akoje ne važe, jer su se novčanice menjale u kratkim vre-menskim razmacima. To pogotovo nisu mogli znatistranci. Upravo ova činjenica sa nevažećim novcem,možda, najupečatljivije pokazuje da je Ranisavljevićeviskaz iz istrage autentičan. U momentu kada Ranisavlje-vić daje iskaz 22. oktobra 1996. godine inflacije nema,


11


problem nevažećeg novca nije aktuelan pune 3 godine,jer od 1. januara 1994. godine nema štampanja novcatako učestalo kao 1993. godine. Prema tome, tu epizodumogao je da ispriča samo neko ko je bio prisutan kadase ona dogodila, a to je Ranisavljević.

88.. Nebojša Ranisavljević je izjavio da su se vojnici koji suučestvovali u otmici iz voza, na stanicu Štrpci dovezlijednim teretnim vozilom - kamionom koji je imaociradu. Radilo se o vojnom kamionu sivo-maslinasteboje. Na stanici Štrpci, za vreme dok je voz stajao i iznjega izvođeni putnici, kamion je bio parkiran izmeđustanične zgrade i pomoćne zgrade. Ove činjenice u vezisa kamionom, njegovim izgledom i mestom gde je bioparkiran potvrđene su izjavama više svedoka, koji su sveto videli, bilo iz voza, bilo, kao što je slučaj saotpravnikom vozova, sa perona stanice Štrpci.

Opis kamiona i mesta gde se on nalazio koji je daookrivljeni i veliki broj svedoka u potpunosti i u najsitni-jem segmentu se poklapa i podudara. Ovde je značajnonapomenuti da je okrivljeni u svom iskazu vrlo pre-cizno opisao stanicu Štrpci, staničnu zgradu, pomoćnuzgradu, njihov raspored, međusobnu udaljenost ipoložaj u odnosu na tunel, što je potvrđeno uviđajemsuda na licu mesta i snimanjem video kamerom.

99.. Između ostalog, okrivljeni Ranisavljević je pred istraž-nim sudijom, iscrpno sa mnogo pojedinosti i preciznimvremenskim određenjima opisao dolazak naoružanihotmičara na stanicu Štrpci i ulazak voza u tu stanicu.Naveo je da su došli u stanicu, da su Lukić i Inđić otišli uprostorije stanice, da su se zadržali 10-15 minuta i izašli,zatim ponovo ušli kod otpravnika baš u trenutku kada jevoz ušao u stanicu. Sve je to potvrdio otpravnik vozovaSlobodan Ičegić ispitan pred sudom kao svedok.

Otmica u Štrpcima

12


Ranisavljević i Ičegić su potvrdili:

- da su naoružani ljudi ušli u kancelariju otpravnikavozova;

- da su iz kancelarije isti izašli, a zatim ponovo ušli; - da je od dolaska kamiona sa naoružanim vojnicima

u stanicu Štrpci, pa do ulaska voza u stanicu prošlo10-15 minuta.

U tim opservacijama iskazi Ranisavljevića i Ičegića supotpuno identični. Ičegić navodi, čak i neke objektivneparametre za svoju vremensku orijentaciju. Naime, kažeda su naoružani ljudi ušli u njegovu prostoriju kada suna radiju počinjale vesti u 15 časova, a da je voz ušao ustanicu u 15 časova i 12 minuta. Videli smo da je Ra-nisavljević rekao da je voz ušao u stanicu 10-15 minutanakon što su oni došli.

Takva podudarnost i saglasnost u izjavama Ranisavljevićai Ičegića u svim detaljima, pa čak identična i u minutimakojima su i jedan i drugi procenjivali vreme, moguća jesamo i isključivo ako su obojica akteri događaja kojegopisuju. Ne može niko prisiliti Ranisavljevića da priznadetalje, minutažu i ostale okolnosti dolaska kamiona nastanicu, kontaktiranja sa otpravnikom i ulaska voza ustanicu, kada to znaju samo otpravnik i vojnici izkamiona među kojima je bio i Ranisavljević. I ovoupoređivanje iskaza otpravnika Ičegića i okrivljenogRanisavljevića predstavlja dokaz prvog reda o istinitostiRanisavljevićevog iskaza datog istražnom sudiji Joksi-moviću 22. oktobra 1996. godine.

1100.. Pažljivom analizom iskaza nekoliko desetina očevi-daca otmice koji su saslušani pred sudom i to otpravni-ka vozova, mašinovođe, njegovog pomoćnika, konduk-tera, policajaca-pratilaca voza i velikog broja putnika,


13


formira se jedna slika o tome kako su oteti putniciizvođeni iz voza i sprovođeni preko perona i kolosekado kamiona. Tu nema nikakvih protivrečnosti, odstu-panja ili na bilo koji način različitog i drugačijeg opisi-vanja tog čina izvođenja iz voza i sprovođenja dokamiona. U tu sliku u celini, apsolutno i bez ikakvih raz-lika uklapa se opis izvođenja i sprovođenja putnika kojije Ranisavljević dao u svom iskazu pred istražnim sudi-jom. Suština tog sprovođenja putnika je da su izvođeni isprovođeni potpuno mirno, bez ikakvih incidenata,opiranja, vezivanja, držanja za ruku, rame i slično. Jed-nostavno svi su normalno izlazili, normalnim hodom sekretali ka kamionu, a za njima je išao vojnik koji je u rucidržao pušku, a nije je uperio prema licu koje sprovodi.

Ranisavljevićev opis navedenog događaja u potpunostise poklapa sa opisom koji su dali više desetina svedoka-očevidaca. Nije moguće ni logički, ni životno niti bilokojim tumačenjem ljudskih izjava i zapažanja, zaključitida neko opiše jedan događaj tako precizno i takoistovetno kako ga opisuje preko 30 nespornih očevida-ca tog događaja, a da njemu nije prisustvovao. To je je-dnostavno nemoguće. Dakle, i ovo je jedan vrlo bitan irelevantan dokaz da je Ranisavljević pred istražnimsudijom govorio punu istinu.

1111.. Pred istražnim sudijom Ranisavljević je naveo i tačanbroj otetih putnika (19). On je taj broj mogao znati, jerje pratio izvođenje putnika iz voza, bio zajedno ukamionu sa putnicima, bio u fiskulturnoj sali kada suputnici postrojeni uz zid i tučeni i pretresani, bio ispredgaraže kada su putnici po grupama vezani uvođeni ugaražu. Dakle, Ranisavljević je više puta mogao da pre-broji putnike koji su oteti i da zna njihov tačan broj.Navođenjem preciznog broja otetih putnika Ranisavlje-vić takođe potvrđuje da je učestvovao u akciji otmice

Otmica u Štrpcima

14


putnika i da je to učešće objektivno prikazao u svomprvom iskazu pred istražnim sudijom.

Kada se radi o broju otetih putnika postoji jedna ne-doumica. Naime, sam Ranisavljević i još nekoliko očevi-daca kojima se mora verovati, jer su identično opisalidogađaj kao i Ranisavljević sa karakterističnim detaljimai nijansama, izjavili su da je iz voza izveden i jedan crnac.To bi bio dvadeseti putnik koji je izveden iz voza. Među-tim, sudeći po tome da je Lukić tog crnca poljubio, da gaje tapšao po ramenu, da su te detalje potvrdili i Ranisav-ljević i ostali očevidci koji su primetili crnca, verovatnoga je Lukić pustio, ali nije jasno u kom trenutku.

Jedini propust istražnog sudije Joksimovića, prilikomispitivanja Ranisavljevića je, taj što ga nije pitao šta sedesilo sa crncem, da li je i on ubijen u garaži kao i ostaliputnici ili je možda pušten, kao i kada je i na koji načinoslobođen.

1122.. Okrivljeni je u iskazu pred istražnim sudijom naveoda su otete putnike odveli u selo Prelovo kod Višegrada,da su u fiskulturnoj sali u osnovnoj školi u tom selu onipostrojeni uz zid, pretresani, oduzimane su im ličnestvari, nakit, novac, zatim su udarani rukama, nogama,nožem i na drugi način. Zatim je izjavio da su otetivezani žicom, ponovo ubačeni u kamion, odveženi ujedno selo u pravcu Višegrada u kome su skoro sve kućebile spaljene i u tom selu u jednoj garaži spaljene kuće,u neposrednoj blizini obale Drine, Lukić i Inđić su lik-vidirali putnike otete iz voza. Kasnije su se vratili u seloPrelovo i u svlačionici fiskulturne sale osnovne školepodelili opljačkani plen od otetih i ubijenih putnika.

U svrhu provere odbrane okrivljenog iz prethodnogpostupka, sud je izvršio uviđaj na licu mesta u okolini


15


Višegrada i elektronskom tonskom kamerom zabeležiokompletan uviđaj. Tim uviđajem je utvrđeno da postojiselo Prelovo i u njemu osnovna škola sa fiskulturnomsalom koja ima svlačionicu, zatim istim uviđajem sud jeutvrdio da iz sela Prelovo idući prema Višegradu posto-je sela Kurtalići, Mušić i Sase koja su spaljena. Takođe jeuviđajem potvrđeno da u selima Kurtalići, Mušić i Saseima kuća čiji su gornji delovi spaljeni, a donji su bili ufunkciji. Utvrđeno je da ima kuća čiji su gornji delovispaljeni, a prizemlja očuvana, koje se nalaze uneposrednoj blizini obale Drine.

Imajući u vidu repere za pronalaženje mesta gde sustreljani oteti putnici koje je u svom iskazu od 22. okto-bra 1996. godine dao Ranisavljević (selo idući od Prelo-va prema Višegradu, potpuno spaljeno, kuća čiji jegornji deo spaljen, a prizemlje-koje bi moglo biti igaraža-očuvano i u funkciji i koja se nalazila 10-15 me-tara od obale reke Drine) sud je, vršeći uviđaj, identi-fikovao jednu takvu kuću, snimio je video kamerom isnimio unutrašnjost prizemne prostorije gde su se vrlojasno mogla uočiti imena ispisana kao grafiti na zidovi-ma: Boban, Ranko, Brane, Boča, Nebojša, Goran. Nijeteško zaključiti da većinu tih imena nose otmičari kojisu pod komandom Milana Lukića oteli i likvidirali put-nike iz voza 671 dana 27. februara 1993. godine u stani-ci Štrpci: Boban Inđić, Ranko Drekalo, Nebojša Ranisav-ljević. U Lukićevoj jedinici, po svedočenju Duška Petro-vića, bio je i izvesni Rom po imenu Goran.

Ovim uviđajem suda potvrđen je iskaz okrivljenog izprethodnog postupka skoro u detaljima i nijansama.

Branioci okrivljenog Ranisavljevića prigovorili supredsedniku veća Vukomanu Goluboviću što je vršiouviđaj i snimao kamerom selo Sase i objekte u tom selu.

Otmica u Štrpcima

16


Isticali su da im nije jasan povod zbog čega se u fokusuutvrđivanja materijalne istine u ovom krivičnom pred-metu našlo selo Sase i kuće u njemu. Ovaj potez veća,kome predsedava Golubović, potpuno je logičan i uskladu sa izvedenim dokazima u ovom postupku.Naime, okrivljeni Ranisavljević u svom iskazu kaže da sunakon vezivanja žicom otetih putnika u Prelovu, krenuliprema Višegradu i u jednom potpuno spaljenom selu, uprizemlju jedne poluspaljene kuće, na 10 – 15 metaraod obale reke Drine, po grupama likvidirali putnike. Naosnovu tih podataka sudija Golubović je, vršeći uviđaj,došao do sela Sase i objekta u njemu. Selo Sase bilo jepredmet sudskog uviđaja i na osnovu iskaza svedokaŠefka Alomerovića, koji je izneo svoje saznanje da suoteti putnici ubijeni u selu Sase.

Zanimljivo je da je u optužnici protiv Lukića predHaškim tribunalom naveden jedan zločin koji je Lukićizvršio takođe u selu Sase i to takođe u neposrednojblizini obale reke Drine. Kada se zna za ovaj podatakonda se može osnovano pretpostaviti da je kućaneposredno pored obale reke Drine u selu Sase služilaza likvidacije koje je obavljao Lukić. Tako postajelogično i potpuno razumljivo što se u prostoriji koju jesnimio sudija Golubović u selu Sase na 10 – 15 metaraod obale reke Drine nalaze imena nekih Lukićevihbojovnika, što ukazuje da su oni tu često boravili i udokolici između dva zločina po zidovima pisali svojaimena.

U haškoj optužnici stoji:

“…Milan Lukić i Crnogorac zatim su odvezli sedmoricumuškaraca bosanskih Muslimana do hotela Vilina vlasvan Višegrada gdje im se pridružio Mitar Vasiljević.


17


Nakon što su proveli kratko vrijeme u hotelu, MilanLukić, Mitar Vasiljević i Crnogorac vratili su se u crveniVolkswagen Passat i Yugo i odvezli sedmoricu muškara-ca bosanskih Muslimana do rijeke Drine u selu Sase.

Milan Lukić, Mitar Vasliljević i Crnogorac odveli su sed-moricu muškaraca bosanskih Muslimana do obalerijeke i naredili im da se postroje. Milan Lukić, MitarVasiljvić i Crnogorac zatim su otvorili vatru i pucali nasedmoricu muškaraca bosanskih Muslimana iz auto-matskog oružja. Nakon pucnjave, Lukić, Vasiljević iCrnogorac vratili su se do svojih vozila i otišli. Petoricaod muškaraca su ubijeni, ali dvojica su preživjela.“

1133.. Svedok Duško Petrović, koji je iz istog mesta kao i Ra-nisavljević - Despotovca, koji ga poznaje više od petnaestgodina, za koga je bila udata njegova sestra, Jadranka, sakojim je kao dobrovoljac ratovao u Slavoniji i sa kojim jeistog dana u istoj grupi otišao kao dobrovoljac da ratuje uVišegradu, u više identičnih izjava u ovom postupku izja-vio je da mu je Ranisavljević rekao da je sa jedinicom ko-jom je komandovao Milan Lukić učestvovao u akciji otmi-ce putnika na stanici Štrpci i da mu je od plena iz te akcijedao jedne zelene pantalone od debljeg materijala, jednekožne plitke cipele sa zelenim đonom i sat marke „Rolex“.

Iskaz Ranisavljevića u prethodnom postupku i svi pot-puno identični iskazi Duška Petrovića, kojih je bilo višeu ovom postupku i koje Petrović nije menjao, razlikujuse u opisu ubijanja putnika. Ranisavljević kaže da suoteti putnici ubijeni u garaži jedne spaljene kuće uneposrednoj blizini obale reke Drine, u selu u okoliniVišegrada, a Petrović kaže da je sedam putnika otetih izvoza ubijeno tako što su, dok su stajali na zidu braneiznad jezera HE „Višegrad“ pokošeni rafalom koji jeispalio Mićo Jovičić zvani Crni.

Otmica u Štrpcima

18


Tačan je i odgovara istini iskaz Ranisavljevića o ubijanjuvećeg broja otetih putnika na način koji je opisao uiskazu pred istražnim sudijom. Takođe, istinit je i tačan iiskaz Duška Petrovića o egzekuciji sedmorice otetihputnika na brani HE „Višegrad“. O ubijanju putnika nabrani HE „Višegrad“ Ranisavljević ćuti i neće da govorizbog toga što mu je Mićo Jovičić prijatelj, što je sa njimdošao u Višegrad, pa iz tog razloga neće da ga tereti iizlaže odgovornosti za težak ratni zločin u kome je ubi-jeno sedam civila. Moguće da Ranisavljević neće da odaJovičića i zbog straha od njega, ali nema razloga da sene poveruje u vrlo ubedljiv iskaz Duška Petrovića.

Rekonstrukcija događaja obavljena je na HE „Višegrad“,13. maja 2002. godine u vremenu od 22-24 časa. Na tojrekonstrukciji svedok Duško Petrović je na terenu, uambijentu HE „Višegrad“ objasnio i praktično na licumesta ilustrovao svoje iskaze date u sudnici. Rekonstruk-ciji, kojom je rukovodio predsednik veća Golubović, kojusu tehnički organizovali pripadnici MUP-a Bijelo Polje uzprisustvo rukovodioca HE „Višegrad“ i uz aktivno učešćeobojice branilaca okrivljenog, lično sam prisustvovao.Učešće na rekonstrukciji svedoka Duška Petrovića, njego-va objašnjenja, pokazivanja i odgovaranja na direktnapitanja suda i odbrane u svrhu pojašnjenja njegovogiskaza u sudnici, treba posmatrati u kontekstu značajne i,moglo bi se reći, drastične promene na terenu u odnosuna događaj u februaru 1993. godine.

Naime, na osnovu dva pismena izveštaja direktora HE„Višegrad “ Milovana Marijanovića, dostavljenih sudu nazahtev predsednika veća, vidi se da je u odnosu na sta-nje iz februara 1993. godine došlo do sledeće izmene:

“…na desnoj obali nizvodno od brane HE „Višegrad “izgrađen je novi hangar, proširena ograda u cilju ograđi-


19


vanja novog hangara i ista kapija na istom putu pomjer-ena nizvodno za 216, 50 metara...“

Navode iz pomenutih izveštaja potvrđuje i Mirko Osto-jić, građevinski inženjer, šef Sektora za investicije irazvoj u HE „Višegrad “, koji je saslušan kao svedok, odstrane predsednika veća, nakon što ga je veće na toovlastilo. Dakle, u tom iskazu Ostojić navodi:

Jedini radovi na prostoru brane hidrocentrale odnjenog puštanja u rad 1989. godine pa sve do danasizvedeni su na pristupnom putu koji vodi prema branisa desne strane rjeke Drine. Naime, tada je jedino me-talna kapija koja se nalazila na udaljenosti od 127,30metara od mosta koji se nalazi na ispustima vode izhidrocentrale pomjerena nizvodno niz Drinu za216,50 metara tako da je sad udaljena od mosta 343,80metara...Pored te kapije napravljen je hangar dimenzi-ja 38,2 X 20,4 metara...

Dakle, na tom pristupnom putu prema brani, sa desnestrane Drine, kojim su se, po svedočenju Duška Petro-vića, kretali automobilom on, Ranisavljević i drugi, umeđuvremenu desile su se vrlo krupne, izuzetno znača-jne i važne promene koje u potpunosti menjaju slikutog terena. Pre svega, tu je izgrađen ogroman hangar aograda pomerena da i njega obuhvati u krug HE „Više-grad“. Zatim, ulazna kapija je pomerena, od brane niz-vodno, sa desne strane Drine, za dve dužine fudbalskogigrališta. Kada se ima u vidu da je od događaja kojiopisuje Duško Petrović, koji se dogodio 27. februara1993. godine, pa do rekonstrukcije, koja je održana 13.maja 2002. godine prošlo skoro deset godina, onda jeopažanje, opisivanje terena i orijentacija koju je poka-zao Duško Petrović na rekonstrukciji zaista impresivna.Petrović je odmah primetio sve promene i jasno ih

Otmica u Štrpcima

20


izrekao. Potpuno je razumljivo što je opisujući tepromene naveo i druge pojedinosti koje nisu bile tačne,nisu odgovarale pravom stanju stvari. Kod tako velikihpromena i tolikog proteka vremena nepreciznosti inetačnosti u iskazu su potpuno normalne i razumljive.

Činjenica da su celom dužinom betonskog zida sadesne strane Drine, ispod brane, pa i dela zida, na komesu po tvrđenju Petrovića stajale žrtve pre egzekucije,bile postavljene oble u obliku cevi) metalne šipke navisini od 35 santimetara od betona, sve vreme od 1989.godine pa do rekonstrukcije, kako kaže Ostojić ne utičena autentičnost Petrovićevog iskaza u kome kaže da tihšipki nije bilo. Ovo iz razloga što su žrtve mogle stajatipored tih šipki i preko njih nakon rafala pasti u Drinu izbog toga što je životno moguće da ih u toj atmosferiubijanja sedam ljudi Petrović i ne primeti.

Znači, rekonstrukcija događaja na HE „Višegrad“ potvrdi-la je verodostojnost, istinitost i autentičnost iskaza DuškaPetrovića datog u svojstvu svedoka u sudnici.

Što se tiče navoda šefa Sektora za investicije i razvoj HE„Višegrad“ Mirka Ostojića u iskazu predsedniku većaGoluboviću i direktora HE „Višegrad“ Milovana Mari-janovića u dopisu upućenom Višem sudu u BijelomPolju, da su u februaru 1993. godine HE „Višegrad“, kaoobjekat od posebnog intresa za Republiku Srpsku,obezbeđivale specijalne jedinice Vojske RepublikeSrpske i policija Ministarstva unutrašnjih poslova i da naobjekat nije mogao doći niko bez posebne propusnice,ističemo da za Milana Lukića to nije važilo. Za ubistva,premlaćivanja, pljačkanja i paljenja Lukiću i njegovojjedinici nije bila potrebna propusnica. Oni su ubijalisvugde i na svakom mestu. Iz haške optužnice protivLukića vidi se:


21


“Svakog dana su muškarci, žene i djeca ubijani načuvenom mostu na Drini, a njihova tijela bacana urijeku.“

U optužnici protiv Lukića pred Haškim tribunalom daljese navodi:

“U više navrata počevši od avgusta 1992. pa do oktobra1994. godine, Milan Lukić, Sredoje Lukić i drugi pripadni-ci jedinice Milana Lukića, okrutno su premlaćivalimuškarce bosanske Muslimane zatočene u pritvo-reničkom logoru u vojnoj kasarni Uzamnica u Višegradu.

Milan Lukić, Sredoje Lukić i drugi pripadnici jediniceMilana Lukića ulazili su u logor, obično kasno noću iopetovano udarali zatočenike pesnicama, kundacima idrvenim štapovima i šutirali čizmama...

...Hotel Vilina vlas, bivše odmaralište, i obližnja Banja,jedan manji hotel, služili su kao objekti za zatvaranje ukojima su zatvorenici tučeni, mučeni i seksualnonapastvovani...“

Dakle, Lukiću su za mučenja i ubijanja Bošnjaka u Više-gradu i okolini otvorena sva vrata, svi prostori i tereni,reke i mostovi, kasarne i fabrike, hoteli, banje i odmaral-išta, pa nema nikakvog logičnog objašnjenja da mu je zaubijanje na brani HE „Višegrad“ bila potrebna specijalnapropusnica. Zbog toga argumenti rukovodilaca HE„Višegrad“ o čuvanju HE „Višegrad“, zabranjenom pris-tupu i specijalnim propusnicama su neuverljivi, naivni ipotpuno suprotni svim saznanjima o krvavom mahni-tanju Milana Lukića i njegovih ratnika na prostoruVišegrada i okoline od 1992. godine do 1994. godine.Sam, Nebojša Ranisavljević u svom prvom iskazu predistražnim sudijom navodi:

Otmica u Štrpcima

22


Dragana (radi se o devojci sa nadimkom Medicinskasestra, koja je uvela Ranisavljevića u Višegrad -objašn-jenje D.T.) mi je ispričala da je Milan Lukić strah itrepet za Višegrad, da je glavni za grad, kazala je –Milan je očistio Višegrad od Muslimana – pod tim jasam podrazumjevao kako je Dragana kazala da je ondosta Muslimana pobio...

U optužnici podignutoj protiv Milana Lukića predMeđunarodnim krivičnim tribunalom za bivšuJugoslaviju stoji:

“Počevši od maja 1992. pa sve do 10. oktobra 1994.godine Milan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljevićhotimično su ubili značajan broj civila bosanskih Musli-mana, među kojima i žene, djecu i starije osobe...

Počevši od maja 1992. pa do 10. oktobra 1994. godineMilan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević počinili su,planirali, poticali, naredili ili na drugi način pomagali iučestvovali u planiranju, pripremi ili izvršenju zločinaprotiv čovječnosti, to jest, progonu civila na politič-kim, rasnim ili vjerskim osnovama na cijeloj teritorijiopštine Višegrad i drugdje na teritoriji Bosne i Herce-govine.“

Navodi Mirka Ostojića, šefa Sektora za investicije i razvojHE „Višegrad“ da je brana stalno bila osvetljena zavreme rata u BiH, te i u vreme kritičnog događaja 27.februara 1993. godine, u potpunosti su identični saizjavom svedoka Duška Petrovića na glavnom pretresu6. maja 1998. godine koja glasi:

...Brana je bila osvijetljena iako grad nije imao svijetla.Većinom je to tako bilo a ja ne znam kako se toobezbeđivalo. Ističem da su brana i hidrocentrala


23


dobro obezbeđivani tako da je osvijetljenje bilo kao daje bio dan...

Izloženi argumenti nedvosmisleno ukazuju na auten-tičnost i istinitost iskaza svedoka Duška Petrovića.

1144.. Ujak otetog Senada Đečevića, Đorđije Vujović, čija jerođena sestra Đorđina, Senadova majka, odmah nakonotmice (isto veče) otišao je u Priboj i preko svojih vezauspeo da se nakon tri dana u Višegradu sastane saMilanom Lukićem. Vujović je kao svedok saslušan naglavnom pretresu u ovom postupku i izjavio je da se saMilanom Lukićem sastao u jednom kafiću u Višegradu,da je njihovom susretu, pored ostalih, prisustvovao ibeogradski književnik i novinar Nebojša Jevrić, i da muje Lukić rekao da je čuo za otmicu u Štrpcima, da on sanjom nema nikakve veze, ali da smatra da su je izvršilipripadnici jedinice „Garavi sokak“.

Ovo Vujovićevo svedočenje praktično je potvrdio Ne-bojša Jevrić. Potvrdio je da je u to vreme bio u Više-gradu, da je sedeo po kafićima i da je konzumirao alko-hol, ali da se seća da je u kafiću bio čovek koji je govo-rio da mu je sestrić otet iz voza u Štrpcima. Takođe jeizjavio da je u kafiću čuo priču da je otmicu izvršilajedinica „Garavi sokak“.

Istinitost i pravna validnost svedočenja Đorđija Vujovićaproizlazi i iz iskaza svedoka Gorana Ćujića iz Priboja,koji je povezao Vujovića sa Lukićem i koji je zajedno saVujovićem išao u Višegrad i direktno, na starom mostuna Drini, upoznao Lukića i Vujovića, koji su zatim, bezprisustva Ćujića, razgovarali. Goran Ćujić je biopredsednik stranke Srpske narodne obnove za Priboj iZlatiborski okrug (radi se o stranci kojoj je na čelu bioMirko Jović i u čijem sastavu je delovala vojna formacija

Otmica u Štrpcima

24


„Beli orlovi“ - D.T.). Ćujić je izjavio da su rukovodiocinjegove stranke iz Podgorice, njemu upućivali rodbinuotetih putnika i da su oni od njega tražili da ih poveže saMilanom Lukićem i srpskim vojnim formacijama u Više-gradu. S obzirom da su članovi porodica otetih putnikaBošnjaci, on nije smeo da ih vodi u Višegrad, a Vujovićaje, pošto je Srbin, vodio. Kao i sve ostale i Vujovića suĆujiću uputili rukovodeći ljudi stranke Srpske narodneobnove iz Podgorice.

Jedinicu „Garavi sokak“ pominjalo je više svedoka uovom postupku, između ostalih i Luka Dragićević,komandant Višegradske brigade. On je rekao da suvojnici njegove brigade niže formacije (čete i vodovi)zvali imenima „Osvetnik“, „Skakavac“, „Garavi sokak“ islično. Iako to nisu bili zvanični nazivi, oni su seodomaćili i po njima su se jedinice raspoznavale. Dakle,reč je o regularnoj jedinici i njenim nižim formacijama inema govora o paravojnim sastavima, čije postojanje idelovanje u zoni odgovornosti Višegradske brigade,njen komandant pukovnik Luka Dragićević potpunoisključuje.

Fond za humanitarno pravo iz Beograda objavio je unedeljniku „Vreme“ broj 125, od 15. marta 1993. godine,sledeće:

„Kolektivnu seobu meštana Sjeverina pokreće otmica18 ljudi muslimanske nacionalnosti. Prema podacimakoje su objavila sredstva javnog informisanja i naosnovu izjave jednog svedoka sa kojim su razgovaralipredstavnici Fonda, ljudi iz Sjeverina su tog 22. oktobraprošle godine redovnim autbusom krenuli na posao, ajedno dete u školu. Na putu prema Priboju, u selu Miočena teritoriji Bosne, naoružana grupa uniformisanih licapod nazivom -Garavi sokak- zaustavlja autobus užičke -


25


Rakete-. Izvesni Momir, Milan Lukić i Dragoljub Dragiće-vić proveravaju lična dokumenta putnika; onda izdvaja-ju Muslimane i ubacuju ih u kamion koji je bio skrivenpored kafane -Amfora-. Dvanaestogodišnji dečak musli-manske nacionalnosti ostaje u autobusu jer su otmičaripoverovali da je reč o mlađem sinu Srbina pored kojegje stajao.

Sledećeg dana republička milicija uhapsila je Lukića iDragićevića, koji su se sa oružjem zatekli u Sjeverinu.Istog dana, na sednici Skupštine Srbije, ministar policijepotvrđuje informaciju da su privedena dva naoružanalica zbog osnovane sumnje da imaju veze sa ovom otmi-com. Osumnjičeni za otmicu pušteni su iz zatvoranakon devet dana, sa obrazloženjem da ne postojerazlozi da budu zadržani jer je reč o pripadnicimavojske Republike Srpske koji su se zatekli sa oružjem uSjeverinu zato što su zaduženi za naoružanje u drugojdržavi...“

Pred Okružnim sudom u Beogradu, u predmetuK. 688/2002 u toku je se krivični postupak po optužnicibeogradskog Okružnog javnog tužioca Kt – 94/2002 od20. novembra 2002. godine protiv Milana Lukića, Oli-vera Krsmanovića, Dragutina Dragičevića i ĐorđaŠevića, zbog krivičnog dela ratnog zločina protivcivilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SR Jugoslav-ije, izvršenog otmicom 17 putnika Bošnjaka iz autobusakoji je saobraćao na relaciji Sjeverin – Priboj, 22. oktobra1992. godine u selu Mioče. Javni tužilac u izrecioptužnice ističe da su okrivljeni bili pripadnici paravo-jne formacije „Osvetnici“, kojom je prilikom otmicekomandovao Milan Lukić. Paravojnu jedinicu „Osvetni-ci“, kao izvršioca otmice, u selu Mioče 22. oktobra 1992.označava i jedan dokumentarni film o toj otmici sniml-jen u produkciji RTV B92 iz Beograda.

Otmica u Štrpcima

26


Predsednik Helsinškog odbora iz Sandžaka, ŠefkoAlomerović, inače u feljtonu koji u nastavcima izlazi ubeogradskom dnevnom listu „Danas“ počev od 19.decembra 2002. godine, energično i potpuno osnovanotvrdi da formacija „Osvetnik“ nije bila nikakva paravojnaformacija, već jedan od vodova Interventne čete priVišegradskoj brigadi.

Svedok Gojko Topalović, koji je početkom 1993. godinebio predsednik opštine Rudo, u čijem sastavu se nalazeŠtrpci, izjavio je u svom iskazu, kao svedok, na glavnompreteresu, na suđenju Ranisavljeviću da je u januaru1993. godine u Rudom boravila interventna četa „Garavisokak “ kojom je komandovao Boban Inđić. Ta četa jepružala pomoć prilikom borbenih dejstava premaGoraždu i to u mesnoj zajednici „Strmica “.

Sve izneto kada se uporedi i posmatra u međusobnojvezi i u skladu sa elementarnim pravilima logike, ukazu-je na makar posredan i indirektan način na tačnost iistinitost izjave okrivljenog Ranisavljevića koju je daoistražnom sudiji 22. oktobra 1996. godine. Naime,mnogo ljudi pominje u zajedničkom kontekstu jedinicu„Garavi sokak “, Milana Lukića, Bobana Inđića, otmice uSjeverinu i Štrpcima, međusobnu povezanost tejedinice i Milana Lukića i Bobana Inđića, zatim pove-zanost otmice u Sjeverinu sa otmicom u Štrpcima, vezeizmeđu Ranisavljevića, Inđića i Lukića. Posebno jeindikativno da jedinicu „Garavi sokak “ kao izvršiocaotmice u Štrpcima označava i Lukić, a da predsednikopštine Rudo, u svom iskazu, napominje da je u januaru1993. godine u Rudo došla interventna četa koja se zvala„Garavi sokak “ i da je pomagala u borbenim dejstvimaprema Goraždu i to u mesnoj zajednici Strmica. Kada sezna da Ranisavljević apostrofira Lukića i Inđića kaoglavne organizatore akcije otmice putnika iz voza i


27


formiranje ad hoc grupe od oko 20-25 naoružanihvojnika za tu akciju (koje većinu Ranisavljević navodi poimenu i prezimenu) i kao dvojicu ljudi koji su unapuštenoj garaži spaljene kuće u spaljenom selu uneposrednoj blizini reke Drine likvidirali otete putnikeonda je jasno da je iskaz Ranisavljevića posmatran usvetlu svih činjenica iznetih pod ovom tačkom zvučivrlo uverljivo, istinito i autentično.

1155.. Okrivljeni Nebojša Ranisavljević, na ispitivanju predistražnim sudijom, vrlo je opširno govorio i o detaljimanjegovog dolaska u Višegrad, zatim boravka u Više-gradu i okolini, vojnim formacijama, akcijama, koma-ndantima i vojnicima, zatim o odlasku u Srbiju i po-novnom vraćanju u Višegrad i njegovu okolinu 27. fe-bruara 1993. godine. U vezi sa dolaskom u Višegrad ukoji je došao da ratuje kao dobrovoljac, Ranisavljević jeopisao kako je otišao na Terazije, u prostorije DruštvaSrba iz BiH, gde je sa svojim drugovima iz Despotovcadobio preporuku za vojne vlasti u Višegradu, besplatnukartu za prevoz autobusom, zatim pominje devojkuDraganu koja ima nadimak Medicinska sestra, njenudrugaricu Radu, onda Mića Jovičića sa dva nadimkaCrni i Splića koga je Dragana dovela u stan njegovogoca u Beogradu. Zatim opisuje kako su u Republiku Srp-sku pušteni zahvaljujući angažovanju devojke Draganesa nadimkom Medicinska sestra.

Sve detalje u vezi sa dolaskom u Višegrad iz Ranisavlje-vićevog iskaza u potpunosti, u svakom i najsitnijemdetalju i nijansi, potvrdili su u svojim iskazima u ovompostupku Mićo Jovičić Crni i Duško Petrović.

Govoreći o tome ko je sve bio u grupi vojnika koji supod komandom Milana Lukića izvršili otmicu putnika izvoza, Ranisavljević je pomenuo mnogo imena, mnogo

Otmica u Štrpcima

28


detalja vezanih za ta imena (kojim sve jedinicama su pri-padali, odakle su, gde su bili stacionirani, koje akcije suizvodili, na kojim teritorijama su ratovali). Uglavnom svata lica su saslušana u ovom postupku i potvrđuju skorosve Ranisavljevićeve navode sem, naravno, učešće uotmici.

Sve nabrojano, sve opise i detalje dolaska u dobrovoljceu Višegrad, pominjanje niza imena ljudi, vojnih jedinica,sela i sedišta pojedinih formacija i njihovih naziva, vre-mensku i prostornu analizu boravka na ratištu u Više-gradu i okolini mogao je da izloži samo NebojšaRanisavljević, koji je sve to video, prošao i doživeo. NikoRanisavljevića nije mogao o tome da informiše, a pogo-tovu nije mogao da ga nauči i pouči da to kažeistražnom sudiji i da ga pritiska fizičkim ili psihičkimmaltretiranjem, da sve to naučeno ponovi istražnomsudiji, iz prostog i jednostavnog razloga što to niko nijeznao osim samog Ranisavljevića.

To je još jedan dokaz da je iskaz pred istražnim sudijomkoji je Nebojša Ranisavljević dao 22. oktobra 1996.godine autentičan.

1166.. U mnogo puta pominjanom zapisniku o saslušanjuokrivljenog pred istražnim sudijom od 22. oktobra1996. godine koji je sastavljen profesionalno, stručno iobjektivno, okrivljeni je rekao da su oteti putnici pre li-kvidiranja opljačkani u fiskulturnoj sali osnovne škole uselu Prelovo, a da je plen podeljen nakon likvidacije usvlačionici te iste fiskulturne sale osnovne škole u seluPrelovo:

Nakon što smo postrojili ova lica koja smo izveli iz vozauza zid sale...Milan Lukić i Boban su naredili tim licimada izvade sve iz džepova i stave ispred sebe. Takođe su


29


im naredili da ispred sebe stave satove i sav nakit,lančiće i prstenje i novac i da novac i nakit, satove odvo-je od ostalih stvari, ličnih dokumenata...ponovo smo sevratili u istu salu, tačnije u svlačionicu te sale gdje jeMilan izvadio novac i satove od zarobljenih lica podje-lio je svima po 100 DM, a ko nije imao sat dobio je isat...prilikom oduzimanja stvari od zarobljenih licaMilan je pravio spisak koji je zadržao kao i jednukoličinu čekova..

Okolnosti vezane za pitanja da li su oteti putnici imalinovac, nakit, satove i druge vredne stvari, utvrđene susaslušanjem najbliže rodbine otetih i likvidiranih putni-ka. Naime, iz tih iskaza proizlazi da su dvojica putnikapodigla deviznu štednju u Dafiment banci, jedan je išaopo platu, trojica su išli da nabave neku robu, mnogi suimali zlatan nakit, skupe jakne, vredne satove i slično. Ite okolnosti ukazuju da je Ranisavljević govorio po-tpunu istinu kada je detaljno opisivao prikupljanje ipodelu plena.

Kod pljačkanja plena od otetih putnika, posebno trebaukazati na okolnost da su po izjavama rodbine na sudumnogi putnici imali čekove, a jedan od otetih FevzijaZeković nosio je u akt tašni dnevni pazar iz svoje radnjeu Kraljevu sa čekovima kojima su kupci plaćali robu.Videli smo da i Ranisavljević govori da je Lukić praviospisak otetih stvari od likvidiranih putnika i da jezadržao jednu količinu čekova.

Nije mogao sudija Joksimović da izmisli te čekove, kaoni da predvidi tolike podudarnosti i identičnosti i stu-denta, crnca, lančić, čekove i školu, fiskulturnu salu,svlačionicu i spaljeno selo, spaljen gornji sprat kuće saočuvanim prizemljem na 10 – 15 metara od Drine i vojnikamion sivo – maslinaste boje sa ciradom, mesto gde je

Otmica u Štrpcima

30


bio parkiran, vreme kad je došao na stanicu i kada jevoz zaustavljen, kada je krenuo, šta se u međuvremenudešavalo kao i precizan raspored objekata na stanici Štr-pci, zatim sve Ranisavljevićeve kompanjone iz akcijaInđića, Drekala, braću Poluga, Jovičića, Tanovića, Šekar-ića i druge koje je sve predsednik veća Golubovićsaslušao, i da sve to upiše u zapisnik kao izjavu Ranisa-vljevića.

Kada se radi o pljački, pljačkanju i načinu kako su ljudipljačkani, po opisu Ranisavljevića, prepoznaje se Luk-ićev rukopis. Naime, u optužnici podignutoj protiv Luk-ića pred Haškim tribunalom ima više primera kakoLukić organizuje i sprovodi pljačku:

“...Dok je Sredoje Lukić čekao vani Milan Lukić i jedandrugi muškarac naredili su svim ljudima da uđu u sobui prisilili ih da im predaju sav svoj novac i nakit. Dok seto odvijalo, svi ljudi, uključujući i žene i djecu, bili supretreseni do gola...

Na dan 10. juna 1992. godine Milan Lukić i još jedanmuškarac odvezli su se do pilane i tvornice namještajaVarda u Višegradu u crvenom automobilu VolkswagenPassat koji je je Lukić običavao voziti. Lukić je ušao u tvo-rnicu i vratio se sa sedam bosanskih Muslimana: Nusre-tom Aljoševićem, Nedžadom Bektašem, Mušanom Čan-čarom, Ibrisimom Memiševićem, Hamedom Osmana-gićem, Lutvom Tvrtkovićem i Sabahudinom Velagićem.Milan Lukić odveo je ove muškarce do obližnje rijeke.Nakon što je od njih prvo zahtijevao da isprazne džepovei skinu jakne, Milan Lukić je na njih više puta pucao izautomatskog oružja. Članovi porodica i kolege žrtava ka-snije su našli neka od tijela sa višestrukim ranama izvatrenog oružja kako plutaju u rijeci...“


31


Ovaj metod, manir i običaj pretresanja i oduzimanjanovca, nakita i vrednih stvari od žrtava pre egzekucije,Milan Lukić je primenio i u slučaju otetih putnika u fisku-lturnoj sali. Kada se uporedi sa navedenim slučajevima,otimačina u fiskulturnoj sali škole u Prelovu, koju jedetaljno opisao Ranisavljević vidi se da je njegov opisautetntičan, jer sve je isto: i način i princip i postupak imomenat pretresa i oduzimanja (uvek i obaveznoneposredno pre ubijanja). Znači, i po istovetnosti postu-pka pretresanja i pljačkanja žrtava koji je primenjivaoLukić u ranijim slučajevima sa ovim, o kojem se izjašn-javao Ranisavljević, može se pouzdano izvesti zaključakda je Ranisavljevićev iskaz pred istražnim sudijom istinit.

1177.. Na glavnom pretresu 19. marta 2002. godine,saslušana je Sanija Zupčević, supruga otetog HalilaZupčevića. Sanija Zupčević je sa suprugom i dvoje mal-oletne dece živela u Trebinju do 30. januara 1993.godine. Vlasti u Trebinju nisu više mogle da garantujubezbednost Bošnjacima pa je kompletna porodicaZupčević napustila Trebinje. Upućeni su u Rožaje ukamp za izbeglice, ali su se smestili privatno kodporodice Škrijelj. Tri puta su pokušavali da pređu uMađarsku, ali sva tri puta su vraćeni sa granice. Posled-nji put su vraćeni 26. februara 1993. godine, pa su ujutru27. februara 1993. godine odlučili da se vrate u Rožaje iu Beogradu su se ukrcali u voz 671.

Na stanici Štrpci uniformisana lica izvela su iz vozanjenog muža Halila Zupčevića. Sanija Zupčević, posma-trajući direktno okrivljenog Ranisavljevića nije moglada ga prepozna. Međutim, na fotografiji ga je prepo-znala iako su na njoj bila tri lica. Takođe, prepoznala jeRanisavljevića i na fotografiji na kojoj je bio samo on.Branioci okrivljenog prigovorili su da to prepoznavanjenije u skladu sa ZKP-om. Ipak ne može se poreći činjeni-

Otmica u Štrpcima

32


ca da je svedok pokazala na fotografiji okrivljenog kaolice koje je bilo među naoružanim ljudima koji su upaliu voz.

Od svih otetih putnika samo je Halil Zupčević bio uvozu sa porodicom (suprugom i dvoje dece). Svi ostaliputnici bili su sami (bez rođaka) kad su oteti. Zbog togasvedočenje Sanije Zupčević i njeno prepoznavanjeokrivljenog je ubedljivo. Za nju je otmica muža bio stra-šan događaj i ona je sigurno zapamtila fizionomije ot-mičara, jer je za to imala razloga. U vezi sa tim ističemoda se ostali svedoci sigurno ustručavaju da pokažuprstom na okrivljenog. Kada se o Saniji Zupčević radinjoj je naneto ogromno zlo otmicom muža, hranioca iglave porodice, oca njeno dvoje dece, bez koga jojmnogo teže pada potucanje po belom svetu. Iz tih razlo-ga ona nema više šta da izgubi, ne plaši se i ne ustruča-va se da kaže istinu jer joj samo to preostaje.

1188.. Uvidom u medicinsku dokumentaciju NebojšeRanisavljevića od momenta hapšenja, koja se vodi uustanovama gde je Ranisavljević izdržavao i izdržavameru pritvora i saslušanjem zatvorskog lekara, otpale sukao neistinite sve tvrdnje Ranisavljevića o njegovom fi-zičkom maltretiranju i povredama koje su mu nanete ucilju iznuđivanja priznanja.

Po izvodu iz zdravstvenog kartona osuđenog NebojšeRanisavljevića, koji je sudu dostavljen iz Zavoda zaizdržavanje krivičnih sankcija u Spužu 18. marta 2002.godine, a koji je potpisao rukovodilac zdravstveneslužbe dr. Miraš Tomić, specijalista interne medicine,stoji početna dijagnoza sa kojom je 25. oktobra 1996.godine primljen u zatvor u Spužu. Doktor Tomićnapominje da je zdravstveni karton bio u arhivi zatvora.


33


Dakle, 25. oktobra 1996. godine Ranisavljević je primljen,pregledan i u zdravstveni karton upisana je dijagnoza:

„Nagla upala mokraćne bešike. Stanje posle ranjavanja ulijevu nadlakticu i plećku. Na ovim djelovima se vidideformacija koja se kasnije verifikovala kao upala nad-laktne kosti lijeve ruke.“

U vezi sa konstatovanim posledicama ranjavanja,Ranisavljević je, u svom iskazu, objasnio da je ranjen 24.marta 1993. godine od mine, a i metak ga je pogodio uruku. Bio je na bolničkom lečenju u Urgentnom centruu Beogradu gde se zadržao 21 dan, ruka mu je bila ugipsu 9 meseci i sada je invalid sa 40% oštećenja.

Doktor Miraš Tomić je saslušan na glavnom pretresu uovom predmetu dana 12. juna 2002. godine. Sa sobomje doneo kompletan zdravstveni karton okrivljenogRanisavljevića, čiju je fotokopiju predao sudu.

Na sudu dr. Miraš Tomić je rekao:

Prvi pregled Nebojše Ranisavljevića izvršen je 25. okto-bra 1996. godine. Pregled sam izvršio ja lično. Optuženije u anamnezi naveo da je 4-5 dana prije pregledamokrio krvavu mokraću i imao povišenu temperaturu.Spoljašnjim pregledom nijesam našao povrede potijelu...

Objektivnim pregledom sam našao da je svjestan, ori-jentisan u svim pravcima, srednje uhranjen i razvijen.Glava i vrat nema oboljenja. Grudni koš nema obolje-nja. Na plućima sam našao da ima bronhitis, srce nemapatoloških promena...trbuh nema oboljenja...U dija-gnozi sam konstatovao da ima naglu upalu mokraćnebešike u da ima bronhitis, i ranjavanje od ranije - defo-

Otmica u Štrpcima

34


rmitet lijevog ramena i nadlaktice, ranjavanje iz vatre-nog oružja...

Na pitanje tužioca da li je na prvom pregledu 25. okto-bra 1996. godine okrivljeni Ranisavljević skidao odećukada je pregledan doktor Tomić je izjavio :

Normalno da je na tom pregledu optuženi Ranisavljevićskinuo odjeću i ja sam pregledao kompletno njegovo tije-lo. Nijesam našao na tijelu spolja bilo kakvih povredakoje bi upućivale na upotrebu fizičke sile prema njemu...

Pošto se okrivljeni Ranisavljević u toku davanja iskazana glavnom pretresu žalio da mu je policajac MUP-aCrne Gore, koji je u međuvremenu poginuo, BeliRaspopović udarcem pesnice izbio dva zuba i da su munanete povrede u usnoj duplji, Ranisavljevićevi branio-ci pitali su doktora Tomića da li se okrivljeni na prvompregledu žalio da ima povrede zuba i da li mu je pre-gledao usnu duplju, pa je doktor Tomić odgovorio:

Ja sam u kartonu konstatovao da je izvršen pregledglave i vrata optuženog i tom prilikom nije konstato-vano da ima povrede zuba i usne duplje...

Dalje su branioci pitali doktora Tomića da li je on pri-likom pregleda okrivljenog mogao da zapazi da mu jeizvršeno vađenje zuba kao i druge povrede u usnojduplji, pa je on odgovorio:

Sve te promjene ja bih mogao da zapazim i iste bih ko-nstatovao u kartonu, jer je to nivo ljekara opšte medi-cine...

Na osnovu izloženog jasno je da kod okrivljenog nisukonstatovane povrede koje je on naveo i objasnio da su


35


mu naneli pripadnici policije da bi ga prisilili da priznapred istržnim sudijom. Dakle, na osnovu materijalnogdokaza-zdravstvenog kartona i izjave stručnog lica-lekara koji ga je pregledao, još jednom je potvrđenaneosnovanost odbrane okrivljenog da mu je fizičkimmaltretiranjem iznuđeno priznanje 22. oktobra 1996.godine pred istražnim sudijom.

1199.. Nebojša Ranisavljević je pred istražnim sudijomoznačio Milana Lukića kao vođu, glavnog organizatora iizvršioca otmice na stanici Štrpci 27. februara 1993.godine. Opisao je niz karakterističnih detalja na osnovukojih se pouzdano i nesumnjivo može izvesti zaključakda se otmica i likvidacija putnika odvijala pod direk-tnom komandom Milana Lukića.

Tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije,Zoran Lilić je, u intervjuu koji je dao državnim glasilima,prema “Pobjedi“ od 20. avgusta 1994. godine rekao:

...Javnosti je poznata otmica putnika iz voza u stanici Štr-pci. Svima je brzo postalo znano da je izvršilac bionekakav Lukić, štampa je o tome pisala. Naša policija gaje našla i uhapsila rizikujući sopstvene živote. Istraga jepovedena, ali niko, i slovima niko, nije hteo da pomogneda se dođe do jednog jedinog materijalnog dokaza. Nakraju su rekli (vlasti iz Republike Srpske – primedba D.T.)da će njihovo pravosuđe to završiti i da je to uostalomdjelo izvršeno na njihovoj teritoriji, da su oni pravnadržava itd. Uputili su pismo za izručenje Lukića zbog,kako se to uobičajenim pravnim jezikom kaže: osnovanesumnje da je umješan u otmicu putnika itd.

Kada je izručeni predat, odmah je pušten i čaknagrađen od strane rukovodstva Republike Srpske. Timčinom je postalo jasno ko bi mogao da bude idejni tvo-

Otmica u Štrpcima

36


rac otmice putnika i da je Lukić bio puki izvršilac.Osnovna zamisao je bila da se izazovu krvavi sukobi uoblasti Prijepolja i Priboja kako bi se kroz tu, naciona-lno mješovitu sredinu, prelio rat na prostore Srbije i iza-zvalo uvlačenje Srbije i Crne Gore odnosno SavezneRepublike Jugoslavije u ratni vihor.

Takva i slična djela nikada neće moći da budu opra-vdana, a kad bi ih iko mogao rangirati, onda bi po svo-joj svireposti i bezobzirnosti bili gori oni koji su nalogo-davci nego oni koji su izvršioci.

Ova izjava Zorana Lilića, koji je kao predsednik SavezneRepublike Jugoslavije sigurno bio dobro obavešten,potvrđuje iskaz Ranisavljevića dat istražnom sudiju o uloziMilana Lukića u otmici i likvidaciji putnika i predstavlja jošjedan dokaz o autentičnosti Ranisavljevićevog prvog iska-za datog istražnom sudiji 22. oktobra 1996. godine.

2200.. U vezi sa citiranom izjavom Zorana Lilića važno jeukazati na istražni postupak protiv Milana Lukića predOkružnim sudom u Beogradu.

Taj postupak u celini, od početka i od strane svih učes-nika u njemu (Okružno javno tužilaštvo i Okružni sud uBeogradu, Republičko javno tužilaštvo i Vrhovni sudSrbije ) sabotiran je i lažiran. Taj postupak je i vođensamo da se javnosti predstavi angažovanje sudskihinstanci na ovom slučaju i pokaže da nema dokaza zaLukićevu krivicu. U tom pravcu i u tom smislu pre-duzete su sve radnje pravosudnih institucija, a ne da bise utvrdila istina o otmici u Štrpcima i krivična odgov-ornost Milana Lukića.

Okružni javni tužilac u Beogradu stavio je zahtev zasprovođenje istrage protiv Milana Lukića istražnom sudi-


37


ji Okružnog suda u Beogradu, 6. aprila 1994. godine,aktom Kt – 601/94 koji je potpisala zamenik Okružnogjavnog tužioca Milena Inić – Drecun i to zbog krivičnogdela protivpravnog lišenja slobode iz člana 63 stav 5 uvezi stava 1 KZ RS. Uz zahtev, stavljen je predlog zasaslušanje svedoka: dvojice policajaca – pratilaca voza,otpravnika vozova u stanici Štrpci i trojice policajaca izUžica, koji su bili putnici voza pošto su privatno putovaliiz Užica u Priboj. Voz 671 iz koga su 27. februara 1993.godine, na stanici Štrpci, oteti putnici imao je skoro 1000putnika, koji su bili očevidci otmice, koji su videliotmičare i otete, a pošto je, u to vreme, od otmice biloprošlo samo godinu dana, postojala je realna mogućnostprepoznavanja otmičara, pogotovu kada se Lukićnalazio u zatvoru. Međutim, tužilac je predložio samotrojicu policajaca koji su bili putnici. Od zvaničnih licatužilac je predložio dvojicu policajaca – pratilaca voza iotpravnika vozova u Štrpcima, a nije predložio konduk-tere, mašinovođu i pomoćnika mašinovođe, iako jeposedovao kompletan materijal sa izjavama koji jesačinila železnica. Pored toga postojale su izjave mnogihputnika voza 671 koje su dali SUP-u u Užicu.

Istog dana (6.aprila 1994.) istražni sudija Okružnogsuda u Beogradu, Dragoslav Rakić, ispitao je okrivlje-nog Milana Lukića, koji je negirao svaku povezanost saotmicom i doneo rešenje o sprovođenju istrage iodređivanju pritvora protiv Lukića broj Ki – 566/94. Unastavku istražnog postupka istražni sudija Rakić jošjednom je saslušao Lukića (7. aprila 1994.), dvojicu poli-cajaca – pratilaca voza (14. aprila 1994.), i otpravnikavozova u stanici Štrpci (26. aprila 1994.). Trojicu polica-jaca – putnika voza, koje je javni tužilac predložio da sesaslušaju u svojstvu svedoka, nije ispitao. U toku istragenije izvršeno prepoznavanje okrivljenog Lukića uskladu sa odredbama Zakona o krivičnom postupku.Dakle, istražni sudija od blizu hiljadu putnika voza 671

Otmica u Štrpcima

38


pred čijim očima se odvijala otmica nije saslušaonijednog, a Lukić je bio u zatvoru, od otmice je prošlonešto više od godinu dana, pa je postojala realnamogućnost prepoznavanja, pogotovu što su mnogi sve-doci inspektorima MUP-a – Sekretarijat u Užicu izjavilida bi pojedine otmičare mogli prepoznati.

Istražni sudija je u toku istrage koja je trajala samo 20dana (znači trajala je 10 dana manje od vremena za kojeje određen pritvor okrivljenom) ispitao okrivljenog isamo trojicu svedoka bez preduzimanja bilo kakvihdrugih istražnih radnji. Istog dana kada je ispitao posled-njeg svedoka (26. april 1994) istražni sudija, umesto dadostavi spise tužilaštvu da ono odluči da li će podićioptužnicu, staviti predlog za dopunu ili proširenjeistrage ili odustati od daljeg krivičnog gonjenja, kako jeto uobičajeno i kako se radi u svim iole značajnijim ičinjenično i pravno komplikovanijim predmetima, sampiše predlog krivičnom veću Okružnog suda da u smis-lu člana 171 stav 1 tačka 4 Zakona o krivičnom postup-ku, obustavi istragu pošto nema dokaza da je okrivljeniučinio krivično delo. Po ovom članu 171 Zakona o kri-vičnom postupku u predmetima u kojima je zahtev zasprovođenje istrage stavio javni tužilac, nije postupionijedan istražni sudija u bivšoj i sadašnjoj Jugoslaviji od1945. godine do danas. Član 171 u stavu 2 predviđa:

„Ako istražni sudija nađe da postoje razlozi za obustav-ljanje istrage... obavestiće o tome javnog tužioca. Akojavni tužilac u roku od osam dana ne obavesti istražnogsudiju da odustaje od gonjenja istražni sudija će zatražitida veće odluči o obustavi istrage.“

Istražni sudija je dana 26. aprila 1994. godine saslušao sve-doka, našao da postoje razlozi za obustavljanje istrage i otome obavestio zamenika Okružnog javnog tužioca, koja


39


je odmah izjavila da ne odustaje, ali istovremeno nijepovukla spise na razmatranje (videli smo da o obavešte-nju istražnog sudije može da odluči u roku od 8 dana) nitije insistirala na saslušanju svedoka koje je predložila uzahtevu za sprovođenje istrage. Verovatno se radilo odogovoru istražnog sudije i zamenika tužioca da tako po-stupe, pošto se nekome mnogo žurilo, jer istog tog dana(26. aprila 1994) istražni sudija u pismeno obrazloženompredlogu traži da krivično veće Okružnog suda obustaviistragu protiv Milana Lukića, što krivično veće Okružnogsuda i čini i to odmah sutradan po stavljanju predloga odstrane istražnog sudije (27. aprila 1994) donoseći rešenjeKv – 554/94, kojim obustavlja istragu protiv Milana Lukićai ukida mu pritvor. Sledećeg dana, 28. aprila 1994. godne,drugi istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Dobrivo-je Gerasimović donosi rešenje Kri – 607/94 o određivanjutakozvanog ekstradicionog pritvora Milanu Lukiću. Uobražloženju tog rešenja piše:

“Preko nadležnih organa dostavljen je zahtev za izda-vanje stranca Lukić Milana, s obzirom na činjenicu da jeu Republici Srpskoj izvršio kriv. delo razbojništva iz čl.150 KZ Republike Srpske – posebni deo. Kako jepriloženo rešenje istražnog sudije Osnovnog suda uSarajevu KI – 67/94 od 05.04.1994. godine, to istražnisudija smatra da postoje razlozi iz čl. 191 st. 2 tač. 1 ZKPda se Lukić Milan kao stranac pritvori jer niti ima mestostalnog boravka na teritoriji SR Jugoslavije niti postojinačin da bi se legalnim putem doveo u sud pa te oko-lnosti ukazuju da postoji opasnost od bekstva.

Prethodno je istražni sudija utvrdio da su ispunjeni sviuslovi iz čl. 525, 526, i 527 ZKP radi postupka za izdava-nje Lukić Milana kao stranca.“

Radi se o neuobičajenoj i prosto neverovatnoj brzini po-stupanja. Naime, u samo tri dana ( 26 – 28. april 1994.)

Otmica u Štrpcima

40


urađeno je sledeće: saslušan je svedok u istražnom po-stupku; istražni sudija je obavestio zamenika javnogtužioca da postoje razlozi za obustavljanje istrage;zamenik javnog tužioca izjavio je da ne odustaje od zahte-va za sprovođenje istrage; istražni sudija pismeno obrazlo-ženim predlogom tražio je od krivičnog veća Okružnogsuda da obustavi istragu; krivično veće Okružnog sudaobustavilo je istragu rešenjem Kv – 554/94 i istražni sudi-ja Dobrivoje Gerasimović odredio je tzv. ekstradicionipritvor Milanu Lukiću rešenjem Kri – 607/94.

Ipak, ni ta površna, na brzinu sprovedena i nepotpunaistraga, ni ta primena člana 171 ZKP-a bez presedana udosadašnjoj sudskoj praksi, ni nezakonito započet i fi-ngiran ekstradicioni postupak, niti nezapamćena brzi-na u donošenju odluke o obustavljanju istrage nisu naj-važniji i najbitniji propusti u ovom predmetu. Naime,istražni sudija Dragoslav Rakić, u svom pismenom pre-dlogu da se istraga protiv Lukića obustavi, lažnoprikazuje činjenično stanje u spisima predmeta i timeobmanjuje veće. Rakić piše da su trojica policajaca, kojisu privatno putovali vozom 671 iz Užica gde su bilizaposleni, u Priboj gde im žive roditelji, i koji su bili oče-vidci otmice i kao takvi predloženi za svedoke, ustvari usvojstvu ovlašćenih lica SUP-a u Užicu uzimali izjave ootmici od policajca – pratilaca voza i otpravnika vozovau stanici Štrpci, koji su saslušani kao svedoci, i da su nji-hove izjave o tome suvišne pošto su sami svedoci saslu-šani pred istražnim sudijom. To je notorna neistina. Tro-jica policajaca koji su predloženi da se ispitaju kao oče-vidci otmice, stvarno su bili očevidci i kao takvi ispitaniu predkrivičnom postupku pred inspektorom Dogan-džićem iz SUP-a u Užicu. U tim izjavama su čak naveli dabi neke od otmičara mogli da prepoznaju. Inače, ova troji-ca policajaca nisu kao ovlašćena lica SUP-a u Užicu uzi-mali izjave o otmici od bilo koga, pa ni od policajaca –pratilaca voza, ni otpravnika vozova u stanici Štrpci.


41


Članovi veća Okružnog suda (trojica) ne razmatrajuspise predmeta i ne uočavaju ovu prevaru istražnogsudije, pa u rešenju o obustavi istrage Kv – 554/94 pon-avljaju Rakićevu laž o okolnostima na koje su trebalo dasvedoče predloženi, a u istrazi nesaslušani, trojica poli-cajaca.

Istražni sudija u svom predlogu i veće Okružnog suda usvom rešenju, kao razlog za obustavu istrage navode i toda je za postojanje krivičnog dela protivpravnog lišenjaslobode iz člana 63 stav 5 KZ RS potrebno da je lice kojeje protivpravno lišeno slobode usled toga izgubiloživot. A u konkretnom slučaju za to nema dokaza, već sesamo iznose predpostavke. To je, najblaže rečeno,cinično obrazloženje, jer je od otmice pa do istrageprošlo više od godinu dana a oteti se nisu pojavili.

Na rešenje krivičnog veća Okružnog suda Kv – 554/94o obustavi istrage i ukidanju pritvora protiv Lukića,tužilac ulaže samo formalnu žalbu, bez detaljnijeg ela-boriranja razloga žalbe. Vrhovni sud Srbije svojim reše-njem Kž. II 406/94 od 24. maja 1994. godine odbijažalbu, apsolutno ne razmatrajući spise predmeta usledčega ponavlja neistinu iz navoda predloga istražnogsudije i rešenja veća Okružnog suda, da su trojica poli-cajaca koji su predloženi kao svedoci, trebali da svedočena okolnosti šta su im saslušani policajci – pratioci vozarekli na saslušanju u predkrivičnom postupku. Trojicapolicajaca nisu saslušavali svoje kolege – pratioce voza,niti bilo koga drugog, već su kao putnici voza bili oče-vidci otmice i kao takvi su predloženi za svedoke.

Kompletna sudska procedura obavljena u pravosudniminstitucijama Beograda i Srbije u vezi sa istragom protivMilana Lukića bila je obična farsa koju je trebalo organi-zovati i formalno sprovesti da bi se Lukić oslobodio i

Otmica u Štrpcima

42


uputio njegovim naredbodavcima u Republiku Srpsku,što je na kraju i ostvareno.

Beogradska istraga protiv Milana Lukića značajna jezbog toga što ukazuje baš na to što je rekao Zoran Lilićda je Lukić izvšilac zločina, a da je nalogodavac i naruči-lac neko drugi. Imajući u vidu strogo poverljivu doku-mentaciju o otmici u Štrpcima, koja je 9 godina biladuboko zabunkerisana a onda izvađena i dostavljenasudu u Bijelom Polju i izvedena kao dokaz na suđenjuNebojši Ranisavljeviću, zatim dokumenta i saznanja dokojih je došla Komisija za prikupljanje informacija ootmici putnika iz voza 671 izvršenoj u Štrpcima 27. feb-ruara 1993. godine koju je formirala Skupština CrneGore, kao i saslušanje pukovnika Luke Dragićevića,komandanta Višegradske brigade (u vreme otmice)pred većem Višeg suda u Bijelom Polju, koje sudi Nebo-jši Ranisavljeviću, na glavnom pretresu 19. februara2002. godine, situacija u vezi sa otmicom je daleko jasni-ja, pa je izvesno da nalogodavci i naručioci ovog zločinanisu samo vlasti Republike Srpske nego i najviši pre-dstavnici Srbije i Jugoslavije. Milan Lukić, kao izvršilac,zna ko su naručioci i nalogodavci ove otmice i kasnijelikvidacije putnika, pa bi o tome mogao da progovori.Verovatno zbog toga došlo je do tako ekspresnog,efikasnog i nezakonitog prebacivanja Milana Lukića uRepubliku Srpsku.

Lukić je ekstradiran Republici Srpskoj iako nisu posto-jali zakonski uslovi za ovu ekstradiciju pošto RepublikaSrpska nije imala status države i nije bila međunarodnopriznata. Takođe nije sprovedena ni zakonska procedu-ra predviđena u ZKP-u. Prilikom dolaska u RepublikuSrpsku Milan Lukić, ne samo da nije pritvoren, već jedočekan kao heroj.


43


2211.. Predsednik Komisije za prikupljanje informacija ootmici putnika iz voza 671 izvršenoj u Štrpcima 27. feb-ruara 1993. godine, koju je formirala Skupština CrneGore, Dragiša Burzan uputio je 31. januara 1996. godinepismo Filipu Vujanoviću ministru za unutrašnje posloveCrne Gore u kome ga između ostalog obaveštavasledeće:

Svjedok poznat Komisiji, čiji iskaz Komisija poseduje ikojeg je svojevremeno ponudila MUP-u Crne Gore, akoji je dostavljen i Javnom tužiocu Srbije izjavio je dasu Neša Ranisavljević, star (sada) oko 30 godina, rođenu Despotovcu, i Mića Jovičić star (sada) 33 – 34 godine,rođen u Kninu, učesnici otmice (otmičari). Ova dvojicasu krajem marta 93-će liječeni od rana u Urgentnomcentru u Beogradu. Nastanjeni (vjerovatno) u Beo-gradu. Postoje i njihove fotografije u posjedu svjedoka.Mnogo više detalja sadržano je u dokumentu u posjeduKomisije.

Navedeni deo iz pisma Dragiše Burzana upućenog Fili-pu Vujanoviću takođe ukazuje da su tačni navodi izRanisavljevićevog prvog iskaza pred Višim sudom uBijelom Polju.

Pored argumenata izloženih u 21 tački u prilog tvrdnje daje priča Nebojše Ranisavljevića izložena u njegovomsaslušanju 22. oktobra 1996. godine pred istražnim sudi-jom Višeg suda u Bijelom Polju, Branislavom Joksi-movićem, istinita i da odražava pravo stanje stvari sa otmi-com putnika iz voza 671, na stanici Štrpci, 27. februara1993. godine, izložićemo i nekoliko refleksija na komplet-no činjenično stanje utvrđeno u ovom postupku:

AA)) Pre svega, iz sprovedenog dokaznog postupka iutvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu proizlazi

Otmica u Štrpcima

44


da u Višegradu i široj okolini na potezu pored reke Drine1992. i 1993. godine nisu ratovale nikakve paravojne iparapolicijske jedinice, nikakve razularene bande bez višekomande, nije se radilo o hajdučiji, otmicama, pojedinci-ma koji isteruju neku svoju pravdu i osvetu. Ništa od svegatoga. Sve je to stereotip koji su stvorili oni koji su organizo-vano, sistematski i sa tačno određenim ciljem vodiliratove, ubijali ljude, palili kuće, stvarali logore, razaraligradove, silovali žene, mučili decu, rušili bogomolje. Radi-lo se, dakle, o regularnoj vojsci Republike Srpske koja jeimala naoružanje i veći broj vojnika, nižih i viših oficira izbivše JNA. Komandanti najviših vojnih formacija na ovompodručju Luka Dragićević, Damjan Mitrašinović, MihailoPetrić, Slobodan Cerović, Momčilo Tuba bili su viši oficiriJNA, nakon početka rata u Bosni, odlukom GeneralštabaJNA, upućeni na ratište pored reke Drine i nakon Dejto-nskog sporazuma vraćeni u Srbiju na dužnosti u VojskuJugoslavije, na kojima se i danas nalaze.

Znači, Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske su ifaktički i pravno bile jedna vojska koja se čak i finansirau potpunosti iz Jugoslavije i Srbije, koja ima jednukomandu, jednog Vrhovnog komandanta, jedinstveneciljeve i jednog neprijatelja bošnjački narod i sa jedne isa druge strane Drine.

BB)) Kada se u izloženom kontekstu (pod A) posmatrajučinjenice utvrđene u ovom postupku, na osnovu doku-mentacije strogo poverljive prirode iz koje proizlazi dasu najviši državni, politički, vojni, policijski i železničkiorgani i rukovodeći pojedinci Jugoslavije i Srbije 30dana unapred, 30 dana pre otmice iz voza 671, u staniciŠtrpci, 27. februara 1993. godine, znali sve detalje naja-vljene i predstojeće otmice, onda je jasno da je otmicaisplanirana, organizovana i izvedena iz jednog centra uzsaglasnost, odobrenje i punu koordinaciju najviših


45


organa Republike Srpske, Srbije i Jugoslavije čiji je pred-sednik bio Dobrica Ćosić.

U poverljivoj informaciji koju je generalnom direktoruŽelezničko transportnog preduzeća (ŽTP) Beograduputio direktor Sektora za odbrambene pripreme izaštitu Mitar Mandić, 1. februara 1993. godine, obavešta-va se generalni direktor ŽTP Beograd o informaciji kojaglasi:

Ovih dana, tačnije 28.01.1993. godine obavešten samod šefa Sekcije STP Užice Živanića da će pripadniciSrpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza iodvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na delupruge Beograd – Bar koja prolazi kroz Bosnu i Herce-govinu. Verovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš.

Povodom informacije direktor Sektora za odbrambenepripreme i zaštitu preduzeo je niz aktivnosti o kojimizveštava generalnog direktora. Navodi da je informisaonajuži stručni Kolegijum ŽTP, održao sastanak sa pre-dstavnicima policije i službe Državne bezbednostiMUP-a Srbije i na kraju obavio razgovor sa pomoć-nikom ministra odbrane Srbije, generalom Kuzma-novićem. General Kuzmanović je preuzeo obavezu da onajavi otmice obavesti ministra odbrane Republike Srbi-je, a ovaj Vojsku Jugoslavije. U tom razgovoru zaklju-čeno je da ŽTP Beograd prestane sa daljim aktivnostimaoko ovog slučaja, jer je sa svoje strane na vreme izvršiosvoju obavezu.

Povodom najave otmice obavljene su i konsultacije sasvim zamenicima generalnog direktora ŽTP Beograd iodržan sastanak sa direktorima sektora eksploatacije,gde je zaključeno da je ŽTP Beograd preduzeo sve izsvoje nadležnosti.

Otmica u Štrpcima

46


Dakle, informacija o najavi otmice primljena je izuzetnoozbiljno i preduzete su mere da se o njoj obaveste svirelevantni faktori, uključujući najodgovornije u železni-ci, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Vojsci Jugoslavije,što je brzo i efikasno urađeno. Već posle prve informa-cije o najavi otmice u kratkom vremenskom perioduobavešteni su praktično svi nadležni koji su mogli daspreče otmicu. Kako se otmica ipak dogodila, to značida su svi obavešteni o najavi otmice osnovano sumnjiviza izvođenje otmice s obzirom da su sve znali, ništa nisupreduzeli a otmica se dogodila.

Ta sumnja postaje još vidljivija i izraženija kada se izvršiuvid u deo materijala dostavljenog sudu iz koga proi-zlazi nastavak aktivnosti ŽTP Beograd povodom najaveotmice. Prema informaciji o aktivnostima ŽTP Beogradna sagledavanju bezbednosne situacije na pruzi Užice –Gostun, saradnji sa organima MUP-a Srbije i VojskeJugosalavije vidi se, prvo da je održan sastanak zameni-ka generalnog direktora ŽTP Beograd, četiri pomoćnikageneralnog direktora i šest direktora sektora na kojem jezaključeno da se o najavi otmice odmah obaveste Min-istarstvo odbrane Republike Srbije, MUP Srbije i Službadržavne bezbednosti Srbije radi preduzimanja mera izsvoje nadležnosti. Zatim je održan sastanak u SUP-uUžice 2. februara 1993. godine trojice najodgovornijihfunkcionera Sektora za odbrambene pripreme ŽTPBeograd sa načelnikom SUP-a Užice Boškom Petrićem ikomandirom policije užičkog regiona Đorđem Kerićemsa ciljem da se proveri verodostojnost informacije o otmi-ci. Na tom sastanku je zaključeno:

„Potvrđuje se informacija o nameri odvođenja putnika izvoza i dodaje se da je to strateška operacija srpske vojskeradi stvaranja uslova za razmenu zarobljenika i mrtvih.Zaključeno je da bi ovakav potupak srpske vojske bio


47


neprihvatljiv iz više razloga. Ova rešenja treba tražiti udubini bosanske teritorije stav je SUP-a Užice.“

Održani su i sastanci odgovornih ljudi sa železnice uSlužbi državne bezbednosti regiona Užice (4. februara1993.) i Korpusu Vojske Jugoslavije sa sedištem u Užicuna kome je prisustvovao i komandant korpusa generalDragoljub Ojdanić. Održan je i niz drugih sastanaka sajedinom tačkom dnevnog reda: najava otmice putnikaBošnjaka u stanici Štrpci.

Svi odgovorni funkcioneri ŽTP Beograd angažovani narešavanju situacije nastale prijemom informacije onajavi otmice ispitani su na suđenju u Bijelom Polju ipotvrdili verodostojnost i autentičnost povrljivog mate-rijala koji je dostavljen sudu.

Sve navedeno, uključujući i podatak da taj materijal, višeod devet godina, nije bio dostupan tužilaštvima, sudovi-ma, štampi, porodicama otetih, Komisiji Skupštine CrneGore koja je formirana da utvrdi činjenice povodomotmice u Štrpcima i kompletnoj javnosti, nedvosmisleno,jasno i bez ikakve dileme ili sumnje ukazuje da je ovaotmica isplanirana, organizovana i izvedena zajedničkomakcijom Vojske Republike Jugoslavije i Vojske RepublikeSrpske koje praktično predstavljaju zajedničku vojnufomaciju sa jednistvenim sastavom, oruđem, oružjem,finansiranjem i komandovanjem, kao i sa apsolutnomsaglasnošću za delovanje te zajedničke vojske kod najvišihpolitičkih organa Jugoslavije, Srbije i Republike Srpske.

Kod takvog stanja stvari koje proizilazi iz poverljivih spisadostavljenih Višem sudu u Bijelom Polju vrlo cinično,nedržavnički, nepolitički, surovo i u krajnjem slučajuneljudski deluju prenemaganja, zgražavanja i zaklinjanjada će prevrnuti nebo i zemlju da bi pronašao otete, Slo-

Otmica u Štrpcima

48


bodana Miloševića u njegovom obraćanju najbližoj ro-dbini likvidiranih putnika. Na isti način doimaju se i ostaliistupi srpskih i jugoslovenskih funkcionera koji su govo-rili o ovom zločinu kao što su tadašnji predsednik srpskevlade Nikola Šainović, ministar policije Zoran Sokolović,savezni ministar za ljudska prava Momčilo Grubač idrugi. Velika je moralna, politička, profesionalna i uopšteljudska hipokrizija znati sve ovo što piše u razmatranompoverljivom materijalu železnice, pročitanom na sudu uBijelom Polju (a svi pomenuti su to znali) a praviti se lud,nevešt i neobavešten i obraćati se ljudima čiji su najbližisrodnici mučki, svirepo i bez ikakvog razloga pobijeni.

CC)) Predsednik opštine Prijepolje Radojko Petrić organi-zovao je 2. marta 1993. godine u Skupštini opštine Prije-polje sastanak sa političkom aktivom opštine, pre-dstavnicima političkih stranaka i verskih zajednica satog područja sa jedinom tačkom dnevnog reda: otmicau Štrpcima. Sastanku je prisustvovao pravoslavni sveš-tenik Vasilije Starovlah. Prota Starovlah nije običan popveć arhijerejski namesnik za više sandžačkih gradova,što znači da je imao veliku moć i crkvenu vlast koja nijezanemarljiva, pogotovo za to vreme i tu lokaciju. Poredtoga, Starovlah je rođen u Rudom, a 13 godina je radiokao sveštenik u Višegradu. Takav pop Starovlah po sta-nju u spisima predmeta ucenjuje na sastanku prisutneBošnjake i kaže da će on te putnike u roku od sat i povremena dovesti žive i zdrave ako se puste četiri borcaRadovana Karadžića, četiri heroja, kako se pop izrazio.U toj uceni sugerisao je prisutnim Bošnjacima da seobrate komandantu armije BiH Seferu Haliloviću, koji jePrijepoljac. Kada su mu odgovorili da oni njega ne poz-naju, da do njega ne mogu da dođu, on im je odgovorio:„Onda ni ja ne mogu ništa da uradim za otete putnike“.To što je on kasnije otišao u Višegrad ništa ne menjaulogu Starovlaha u ovom slučaju, jer tamo ništa nije ura-dio i pošto mu je zaprećeno da se ne bavi tim slučajem,


49


brže bolje se vratio u Prijepolje izbegavajući da više bilošta i bilo kome kaže u vezi sa otmicom.

DD)) Predsednik Crne Gore i tadašnji ministar unutrašn-jih poslova Crne Gore na razgovoru sa rodbinomotetih odmah nakon otmice saopštili su rođacimaotetih da je u toku operativna akcija saveznih i repub-ličkih organa na otkrivanju otmičara kao i da su dvoji-ca operativaca išli na pregovore sa otmičarima odaklesu jedva žive glave izvukli. U sledećih devet godinanije se pojavila informacija niti od predsednika niti odbilo kog drugog organa sa kim su ti pregovori vođeni,pod kojim uslovima, ko je vodio pregovore i zbog čegasu operativci jedva izvukli živu glavu a sve je to bilo odneprocenjivog značaja i koristi za istragu. Jasno je da jeneko sa najvišeg mesta, višeg od crnogorskogpredsednika i ministra zabranio dalje obelodanjivanjetih informacija izrečenih neposredno nakon otmice. Itaj podatak ukazuje da su u organizaciji ove otmice biliumešani najviši organi i pojedinci Savezne RepublikeJugoslavije.

EE)) Pored izloženog, na spregu Srbije i Jugoslavije saRepublikom Srpskom prilikom izvršenja ovog, u civili-zovanoj Evropi, nezapamćenog zločina, ukazuju i sle-deće jasne, nesumnjive i neumoljive činjenice utvrđeneu ovom postupku:

PPoolliiccaajjccii -- pprraattiiooccii vvoozzaa u svom patrolnom listu imali suzadatak i obavezu da pomognu vojnicima RepublikeSrpske, prilikom eventualnog odvođenja putnika izvoza u stanicama Štrpci i Goleš. Tu obavezu su potpisalenjihove pretpostavljene starešine koje su bile obave-štene o najavi otmice iz voza u Štrpcima i koje su znaleza ranije otmice iz vozova;

Otmica u �

otmica u Štrpcimabijeg. kasnije, dok su sredoje lukić i mitar vasiljević sta-analiza suđenja za...

Documents