1

2

3

Hejzi je spavao i sanjao kako je u krevetu sa dve krupnooke osamnaestogodišnje bliznakinje. Blaženo se osmehivao u ugodnom snu, kad je osetio hladan, nimalo ugodan dodir nečeg tvrdog na čelu.

Polako je otvorio prvo jedno a zatim i drugo oko i ostao mirno da leži, ne pokrećući se. Ono što je bilo pritisnuto uz njegovo čelo, tačno na sredini, na mestu između obrva, bio je vrh cevi »kolta« kalibra 7.65. Drška kolta bila je obuhvaćena dlanom u crnoj kožnoj rukavici. Revolver, dlan i ruka su pripadali visokom i krupnom čoveku četvrtastog, grubog lica unakaženim mnogobrojnim ožiljcima, a na tom

licu pažnju su privlačile, sitne, mišje, sive oči.

Hejzi pored njega primeti još jednog čoveka, mršavog, lisičjeg lica, debelih, crnačkih usana i buljavih, vlažnih očiju. Umesto dve gole lepotice iz sna sad su pred njim bili dvojica poznatih gangstera. Uprkos tome što je bio tek probuđen, slavni detektiv je odmah obojicu prepoznao.

Veliki, snažni čovek lica izbrazdanog ožiljcima zvao se Fred Adams ali je malo ko znao njegovo pravo ime jer je u podzemlju bio poznat kao Kameno Lice, čovek koji ubija. Drugi, niži i mršaviji bio je Meleki Šidler, takođe ubica, o čemu je govorio i njegov nadimak. Zvali su ga Tiha Smrt, jer je uvek ubijao u tišini. Mrzeo je buku. I Fred Adams i Meleki Šidler bili su poverljivi ljudi gangsterskog bosa Nikolasa Vebstera, koji je davno, pre nego što je postao jedan od

najmoćnijih ljudi u podzemlju severnih država SAD, i sam počeo kao plaćeni ubica. Iz tog vremena danas mu je ostao samo nadimak Krvavi Veb, kojim se nije ni najmanje ponosio. — Budan si! — konstatova grubijan Fred Adams. Meleki Šidler je ćutao. — Šta hoćete, do đavola? — upita Hejzi. — Koliko je sati?

— Tri posle ponoći. Ustani i obuci se! — naredi Adams. Hejzi je i dalje mirno ležao. — Prvo skloni »kolt« — rekao je. Gangster posluša. Odmakao je revolver ali ga je i dalje držao spremnog. Prst mu je bio na obaraču. — Šta hoćete? — ponovi detektiv.

— Da ustaneš, obučeš se i pođeš sa nama. — Kuda? — Videćeš! Hajde, požuri! — Mnogo pitaš, Hejzi! — konstatova Meleki Šidler svojim tihim šaputavim glasom. — Ne volim ljude koji mnogo pitaju. — Zaveži, Tiha Smrti! — popreko ga pogleda Hejzi.

— Ako te posle ovoga još nekad budem sreo zaista ćeš biti tiha smrt. Najtiša. Bićeš mrtav.

4

Mršavi gangster se nije uzbuđivao. Kao i većina plaćenih ubica, imao je

odlične nerve. Prišao je Hejzijevom krevetu, pružio ruku ispod jastuka i kad ju je izvukao, u šaci je držao detektivov »luger«.

— Ha — ha! — iscerio se. — Nečista savest! Ni ja ne spavam sa pištoljem pog glavom! — Nego sa čim? — pogleda ga Hejzi. — Sa bombom? — Ne! — odgovori ubica. — Sa automatskom puškom. Lice mu je bilo neprozirno. Ovaj govori ozbiljno, pomisli detektiv.

Smrtno ozbiljno. — Mogu li da se istuširam? — upitao je. — Pospan sam. — Samo se umij! — odbrusi Kameno Lice.

— A brijanje? — Ne vodim te da tucaš! Požuri! Hejzi ude u kupatilo, skinu gornji deo pižame i pokuša da za sobom zatvori vrata ali Fred Adams

podmetnu nogu. — Ne! — rekao je. — Nema zatvaranja! — Prokleti voajeri! — prasnu Hejzi. — Šta hoćete? Da mi zavirite u... Fred Adams malo podiže cev »kolta«. — Rekao sam ti da požuriš!

— Poslušaj ga! — savetovao je Meleki Šidler. — Ubiće te! Hejzi priđe lavabou i ispljuska lice i gornji deo tela hladnom vodom a zatim se istrlja čupavim frotirskim peškirom. Osetio je kako je krv

počela brže da mu cirkuliše. Očešljao se, vratio se u sobu, odabrao ko-šulju i pantalone i obukao ih. Na kraju je obuo cipele. Sve pod budnim očima Kamenog Lica i Tihe Smrti.

Još jednom se pogledao u ogledalo, popravio pramen kose koji mu je neprestano padao na čelo i okrenuo se ka nestrpljivim gangsterima. — Spreman sam — kratko je rekao. — Izađi. Idi prvi i ništa ne pokušavaj. Kunem se da ću, ako bilo šta pokušaš, odmah pucati — reče Kameno Lice. — I ja! I to sa zadovoljstvom! Ubiću te metkom iz tyog »lugera«! — dodate

tiho Meleki Šidler i šaputavo se nasmeja, kao da je rekao nešto smešno. Hejzi uze ključeve od stana, otvori vrata i izađe u hodnik. — Zaključaj! — naredi Fred Adams.

Hejzi posluša. Znao je da ima posla sa dvojicom vrhunskih profesionalaca i zbog toga nije ništa pokušavao. Sve je bilo na njihovoj strani a na njegovoj nije bilo

ništa. Sa druge strane, razmišljao je, da su želeli da me ubiju mogli su to učiniti dok sam spavao. Znači, zbog nečega sam im potreban. To dalje znači da mi ne preti nikakva neposredna opasnost. Zato nema potrebe da, bar za sada, bilo šta pokušavam.

5

Ako bude poslušan, nadao se, pažnja će im verovatno malo oslabiti i to

će mu omogućiti, bude li potrebe, da stupi u munjevitu akciju i situaciju preokrene u svoju korist. Iako su obojica bili naoružani, iako su obojica bili ubice, ipak se nije

plašio. U sličnim situacijama je bio i ranije i ostajao je živ. Nije video nikakve razloge zašto tako ne bi bilo i ovog puta. Naprotiv. — Uđi u lift — naredi Fred Adams. Ušao je prvo on a za njim i njih dvojica. Adams vrati »kolt« u džep od sakoa.

— Držim ga u ruci a prst mi je na okidaču! — upozorio ga je, za svaki slučaj. — Ne pravi gluposti! Znam da si brz, ali metak je brži!

— Poslušaj ga! — umeša se Tiha Smrt svojim šaputavim glasom. — Pametno govori! Pritisnuo je dugme za prizemlje i lift krenu.

Spuštali su se u tišini, sve dok se nije zaustavio i vrata se nisu automatski otvorila. — Prođi kroz hol i izađi na ulicu. Ne pokušavaj da portiru daš neki znak! — upozori ga Adams. Hejzi samo klimnu glavom. Već je počelo da ga zamara da im odgovara.

Izašao je u hol. Sa leve strane mu je bio Adams a sa desne Meleki Šidler. Obojici su ruke bile u džepovima sakoa. — Dobro jutro, gospodine Hejzlvud! — pozdravi ga portir, crnoputi Džim

Henson. — Da li je sve u redu? — U najboljem, Džime! — osmehnu mu se Hejzi.

— Čuvaj mi stan dok se ne vratim! — Naravno, gospodine Hejzlvud! Svakako, gospodine Hejzlvud! Kad su prošli pored njega i izašli iz zgrade, zamislio se. Kroz prozor je posmatrao kako mršavi gangster seda za upravljač a Hejzi i Fred Adams se smeštaju na prostrano zadnje sedište crnog, elegantnog »linkoln-kontinentala«.

Zatim se vrati u portirnicu i podiže telefonsku slušalicu.

II

— Zar mi nećete zavezati oči? — podsmehnu se Hejzi. — Kad se neko kidnapuje obično ga omame hloroformom ili mu bar

zavežu oči da ne može da utvrdi kuda ga vode. — Zaveži! — progunđa Kameno Lice. — Ah, da! — uzdahnu Hejzi kao da se nečeg setio. — Vas dvojica ste ubice a ne kidnaperi. U ovom poslu nemate prakse. Fred Adams pripali dve cigarete i pruži mu jednu.

6

— Puši ako hoćeš, njuškalo. Hejzi uze cigaretu. Bio je to »dan-

hil«. Duboko je uvukao prvi dim i zakašljao se. — Kad pušim obično i pijem. Prijao bi mi viski! — rekao je. Meleki Šidler otvori pregradu za rukavice i odande izvadi metalnu

bočicu. — Drži! — pružio mu ju je preko ramena, ne prestajući da vozi. — Ali, nemoj sve. I nas dvojica smo zainteresovani. Hejzi odmah zgrabi bočicu, otvori je i poče da pije. — Nije »kentaki« — konstatovao je nakon prvog gutljaja. — »Glenfidik«! — reče Tiha Smrt. — Bolji je od »kentakija«.

Hejzi oćuta i ponovo prinese bočicu ustima. Popio bi sve da mu je, ni-malo nežno, nije oduzeo Adams. — Ne budi sebičan, njuškalo! — prekorno je rekao.

— Zar nisi čuo Tihu Smrt? I nas dvojica smo zainteresovani! Odmakao se u ugao, iz džepa izvadio »kolt« i uperio cev u Hejzija a zatim levom rukom podigao bočicu i počeo da pije, ni trenutka ne ispuštajući

detektiva iz vida. Hejzi je mirno sedeo i pušio. Adams prestade da pije i dodade bočicu Šidleru. — Sve je tvoje, Tiha Smrti. Šidler promućka bočicu i opsova. — Do đavola! Skoro je prazna! U dva gutljaja je ispio ostatak viskija i spustio praznu bočicu na sedište

pored sebe. — Kuda me vodite? — pokuša ponovo Hejzi. — Šta misliš? — upita Šidler.

— U pozorište? U javnu kuću? Na hipodrom? Da te ubijemo? — Kod Krvavog Veba — mirno reče Hejzi. — Vaš šef zbog nečega želi da me vidi.

Adams ga sumnjičavo pogleda. — Kako znaš? Ko ti je rekao? — To nije bilo teško pogoditi — nasmeja se Hejzi, sad već sasvim siguran da je u pravu. — Ti i Tiha Smrt ste Vebsterova leva i desna raka. Ništa ne preduzimate bez njegovog naređenja. On vas je poslao. A čim me niste odmah ubili,

znači da vam je naredio da treba da ostanem živ. Vodite me kod njega, zar ne? — Ako ne prestaneš da pričaš, odvešćemo te na groblje — progunđa

Adams. — Zar nije tako, Tiha Smrti? — Da se ja pitam, Hejzi bi već bio mrtav! — iskreno odgovori drugi gangster. — Najviše na svetu mrzim pajkane. A odmah posle njih privat-

na njuškala. Nerviraju me! — Šta Krvavi Veb hoće od mene? — glasno upita Hejzi. — Već godinama nisam sa njim imao nikakvih sukoba. On više nije običan gangsterski bos. Sad je velika zverka. — Biće još veća — ubeđeno reče Adams. — Biće najveći!

7

— Šta hoće od mene? — ponovi Hejzi. — Nikad se nismo uzajamno

cenili. Mi smo na raznim stranama barikade. — Ne pitaj gluposti, njuškalo! — odseče Adams. — Šta noće, reći će ti sam! Ako uopšte nešto hoće.

— Da neće ne bi vas poslao po mene! — logično odgovori Hejzi. — Ne, ne, starom liscu sam ja zbog nečega potreban. — Zaveži! — reče sa prednjeg sedišta Meleki Šidler. — Kao papagaj, stalno ponavljaš isto: šta hoće, šta hoće. Ako bude potrebno, saznaćeš. Ako ne bude, nećeš. Gotovo. Veliki, luksuzni automobil tiho je klizio Delansi Stritom. Preko

polupraznog Vilijamsburg Bridža prešli su mračni 1st River i našli se u Kvinsu. Tiha Smrt skrete levo i nastavi da vozi Fletbaš avenijom, prođe pored Prospekt Parka i produži Oušn avenijom sve do Šipshed Beja.

Zaustavio je na samoj obali Neptun zaliva, ispred usamljene dvospratne zgrade od betona, sa ravnim krovom. Zatrubio je i debela metalna vrata se sama otvoriše a kad su prošli kroz kapiju zatvoriše se za njima.

Vozeći pošljunčanom stazom Tiha Smrt doveze »linkoln« do pred sam ulaz u kuću a zatim zaustavi. Hejzi pogleda na sat. Bilo je petnaest minuta do pet. Svitalo je. — U ovo vreme često ležem ali nikad ne ustajem! — progunđao je, tegleći

se. — Izlazimo li? — Izlazimo! — potvrdi Kameno Lice. — Idi prvi!

Hejzi stade pred masivna vrata koja se istog trenutka otvoriše. Snažan, visok čovek nezainteresovano ga pogleda. — Da li je bilo problema? — obratio se Hejzijevim pratiocima.

— Nikakvih! — odmahnu mršavi Meleki Šidler. — Njuškalo je dobro vaspitano. Jedino što mnogo priča. Ne zatvara usta. — Da li je čist? — Oblačio se pred nama — odgovori Kameno Lice. — Čist je. Nema pri sebi ni iglu za kravatu. — Odvedite ga kod bosa. Gore je, u kabinetu na prvom spratu. Imam

utisak da je nestrpljiv. Predugo ste se zadržali. — Nije moglo brže! — objasni Kameno Lice. — On stanuje u Grinič Vilidžu. Daleko je. Hajde, ulazi! — gurnuo je Hejzija u leđa.

— Zar misliš ovde da kampuješ? Čovek se ukloni sa vrata i Hejzi uđe. Hol je bio u crnom mermeru. Zidovi, pod, stepenice i tavanica. Delovalo

je morbidno. Hejzi se osećao kao da je u nekom sarkofagu. Pošao je prema širokim stepenicama i počeo da se penje. Meleki i Adams išli su mu sa leve i desne strane, jednu stepenicu iza njega. — Desno! — naredi Kameno Lice kad su stigli na prvi sprat. — Desno, druga vrata. Tamo stani!

8

Hejzi posluša. Prešao je nekoliko metara i zaustavio se.

Kameno Lice ga obiđe i pokuca na vrata. — Doveli smo njuškalo, gazda! — glasno je rekao. — Čist je! — Neka uđe! — istog trenutka se iznutra začu poziv. — Samo on. Vas

dvojica ostanite tu! Zvaću vas ako mi budete porebni! Kameno lice klimnu glavom Hejziju. — Čuo si. Ulazi i budi pametan. Ništa ne pokušavaj! Hejzi uhvati kvaku i pritisnu je. Vrata se otvoriše i on uđe.

III

Nikolas Vebster bio je odlično očuvan četrdesetpetogodišnjak. Preplanulog, glatko izbrijanog lica, crne kose i tamnosmeđih očiju,

besprekorno belih zuba, više je ličio na nekog od glumaca koji u televizij-skim spotovima reklamiraju paste za zube i kreme za sunčanje nego na prevejanog gangstera, bivšeg plaćenog ubicu, sada

jednog od najmoćnijih ljudi u severnim državama SAD. Imao je svetlosivo odelo, svetle, italijanske cipele od meke kože i modernu belu košulju sa tamnosivom kravatom. Sve na njemu bilo je skupo i elegantno. Kad je detektiv ušao, samo je podigao glavu, ali nije ustao i prišao mu. Ostao je da sedi za pisaćim stolom od rezbarenog tikovog drveta, čija je

gornja ploča bila veličine standardnog stola za pingpong. Čak se nije ni osmehnuo. Samo je klimnuo glavom prema udobnoj kožnoj fotelji ispred pisaćeg stola.

— Sedite, gospodine Hejzlvud. Ako želite piće, poslužite se sami. Bar sa pićem i rashladnom vitrinom je levo od vas. Hejzi odabra nenačetu bocu starog »kentaki« viskija i zajedno sa

čašom i posudom punom kocki leda spusti je na niski stočić pored fotelje a zatim sede. Gangsterski bos strpljivo je sačekao dok detektiv sam sebi nije pripremio dvostruki viski sa kockom leda i nije pripalio »marlboro« a tada se nakašlja i poče da govori. — Mi smo čuli jedan za drugog ali nismo imali prilike da se lično

upoznamo — rekao je. — Eto, sad se i to dogodilo. Hejzi otpi gutljaj pripremljenog pića i zadovoljno klimnu glavom. Viski je zaista bio odličan.

— Pre nekoliko godina tvoji ljudi su stali na žulj jednom od mojih klijenata — napomenuo je, prešavši odmah na intimnije oslovljavanje. — Toga se svakako sećaš?

— Naravno — potvrdi Vebster, prihvatajući njegov način oslovljavanja. — Ranio si dvojicu mojih ljudi. Posle toga ostavili smo tvog klijenta na miru. — Nadam se da me nisi ovamo dovukao da isteruješ te stare račune? — primeti Hejzi i otpi još jedan gutljaj. — To je bilo davno.

9

— Ne interesuje me ono što je bilo nego ono što je sada i što će biti —

potvrdi gangsterski bos. — Nisam ni sentimentalan ni osvetoljubiv. Uvek me pre svega interesuje posao.

Hejzi naćuli uši. Ganstger je spomenuo neki posao. Šta li je to trebalo da znači, upitao se. — Mi smo dva sveta, Vebstere — bio je direktan. — Šta hoćeš od mene? — Po čemu smo dva sveta? Po tome što si ti detektiv a ja nisam? — Ne! — odmahnu Hejzi.

— Ja sam pošten čovek a ti si kriminalac. — Ko kaže da sam ja kriminalac? — upita Vebster, ne podižući glas. — Ko to kaže? Skoro potpuno sam prešao na legalne poslove. Devedeset

pet procenata svih mojih poslova su potpuno legalni. Građevinarstvo, transport, turizam, šou biznis. Sve legalni poslovi na koje ujka Samu redovno plaćam porez. Nedeljom idem u crkvu. Dajem ogromne priloge

dobrotvornim organizacijama, udruženju za borbu protiv alkoholizma, Vojsci spasa, udruženju za borbu protiv EJDS-a.. Po čemu sam ja kriminalac a ti si pošten? U mojim firmama radi nekoliko hiljada ljudi. Svi oni kod mene zarađuju za sebe i svoje porodice. Šta još treba da kažem? — Zašto su me tvoji ljudi dovukli ovamo? — strpljivo ponovi Hejzi.

— Zašto sam ti potreban? — Hoću da te angažujem! — kratko reče Vebster. — Potrebne su mi tvoje usluge.

Ako je i bio iznenađen, Hejzi nije dozvolio da mu se to primeti po licu. — Ne želim da radim za tebe! — odmah je odgovorio. — Rekao sam Kamenom Licu i Tihoj Smrti da smo ti i ja na različitim stranama

barikade i ostajem pri tome. Ne radim za gangstere. — Objasnio sam ti da nisam gangster. — Za mene jesi. Situacija postade napeta. Dva čoveka, obojica jake ličnosti, svaki veoma uspešan u svojim poslovima, neprijateljski su se promatrali. Bila je to mržnja na prvi pogled.

Obostrana. — Ostavimo to — najzad reče Vebster. — Radičeš za mene.

— Neću! — tvrdoglavo reče Hejzi. — Ne možeš me odbiti. Ja sam klijent kao i svaki drugi. Platiću tvoje usluge.

— Ne želim da radim za tebe! — Nisam ti ni rekao kakav posao želim da ti poverim. — Ne interesuje me. Vebster ustade i prošeta po sobi. Najzad se zaustavio pred detektivom, sa rukama na leđima.

10

— Oteli su mi ženu ! — rekao je šupljim glasom.

— Želim da je pronađeš. Hejzi ga začuđeno pogleda, ovaj put ne krijući svoje iznenađenje. — Neko je oteo tvoju ženu?

— Da — klimnu Vebster. — Moju ženu. — Neverovatno! — reče Hejzi, iskreno začuđen. — Ko se usudio da učini nešto takvo? Pa ti si jedan od najmoćnijih ljudi u ovom delu SAD. — Neko se ipak usudio. Želim da saznam ko je to. Hejzi pripali nov »marlboro«.

— Za tebe rade desetine elitnih gangstera, Vebstere. Zašto si odabrao upravo mene? — upitao je. — Postoji više razloga — spremno odgovori gangsterski bos i ujedno

ugledan biznismen. — Reci mi bar neke od njih. — Prvo, ne želim da se čuje da je Linda oteta. Ako se to pročuje sa mojim

ugledom je gotovo. To bi bio početak mog kraja. Svi bi se pitali kakav sam ja to moćan čovek kad se neki trećerazredni gangsteri usuđuju da mi otmu ženu i da me ucenjuju. I drugi bi počeli da pokazuju neposlušnost. Moja organizacija se temelji na mom neprikosnovenom autoritetu. Čim bi on na neki način bio okrnjen, organizacija bi istog trenutka počela da se raspada.

Sve je to bilo tačno i Hejzi mu u sebi dade za pravo. — U redu. Imaš li još nešto? — Ti si najbolji u Njujorku i na Atlantskoj obali. Od tebe nema boljeg. Ja

imam novca i uvek kupujem najbolje, bila to roba ili čovek. Na kraju krajeva, i čovek je samo roba. Uvek želim najbolje. Zato hoću tebe. I ovo je u redu, pomisli Hejzi. Neoboriva logika.

— Kako znaš da je oteta? — upitao je. — Da li su se otmičari javili? — Nisu — odmahnu Vebster. — Zašto onda misliš da je oteta? Možda je sama nekuda otišla? Možda će se vratiti? — Linda i ja živimo veoma organizovano. Svaki naš dan je tačno

isplaniran. Ona je otišla juče posle podne na jedan poslovni sastanak i nije se vratila. Trebala je da bude kod kuće sinoć oko devet. Sada je pet ujutro i nje još nema. Nešto joj se dogodilo. Oteta je.

— Da li je bila na tom poslovnom sastanku? — Nije — odmahnu ponovo Vebster. — Tamo se nije ni pojavila. Čekali su je. Ona nikad tako ne bi postupila.

— Kakav je to poslovni sastanak? Čime se tvoja žena bavi? — Linda je veoma inteligentna i veoma obrazovana. Poverio sam joj da učestvuje u rukovođenju nekim od mojih legalnih poslova. Veoma je uspešna, dobro se pokazala kao poslovna žena.

11

— Još uvek nisam ubeđen da je oteta. Da li je imala ljubavnika? Možda

je pobegla sa njim? Vebsterovo lice pocrveni od suzdržanog besa. — Linda mi nikad tako nešto ne bi učinila — rekao je tihim,

kontrolisanim glasom. — Ja sam joj bio dovoljan. Za sve što je postigla u životu, za sve što ima duguje samo meni. Meni i nikome više! To se mora ceniti. — Žene nisu normalne — filozofski reče Hejzi. — One ne cene ono što mi cenimo. One uvek čine samo ono što njima odgovara. Subjektivne su. Cene sebe i kad su bezvredne.

— Linda nije kao ostale. Ona razmišlja na muški način. Inteligentna je i verna. — To ogromna većina rogonja misli o svojim ženama — ne uzbuđujući

se reče Hejzi. — Sve su druge drolje ali moja nije. Ja sam znao da odaberem koju ću oženiti! — Ha-ha--ha! Bilo koju da odabereš, odabrao si drolju.

Vebsterov pogled bio je pun mržnje. — Osam godina sam u braku sa Lindom. Nikad nije ni pomislila da me prevari. U to bih bio spreman da se zakunem. Prvih nekoliko godina moji ljudi su je u stopu pratili a da ona to nije znala. Podnosili su mi detaljne izveštaje o svakom njenom koraku. Nije bilo osnova ni za kakvu sumnju.

— Možda se situacija kasnije promenila? — Ne! — Da li je imala prijateljice?

— Ima rođenu sestru i dve prijateljice sa kojima je zaista dobra. — Da li si im telefonirao? — Prijateljicama jesam a sestri nisam.

— Zašto? — Ne volimo se. Ona mrzi mena a ja nju. — Zašto? — Ona smatra da Linda nije srećna sa mnom. Nagovara je da se razvede od mene. A ja je zbog toga mrzim. — Kako se sestra zove? Gde stanuje? Čime se bavi?

— Melodi Meriveder, stara 24 godine, glumica u pozorištu »Barimur« na Brodveju. Nikad ne bi postala glumica da nije bilo mene. Ja sam joj platio školovanje u »Aktors studiju« i ja sam joj našao taj posao. Uticajan

sam u šou biznisu i to mi nije bilo teško. — Adresa? — Biver Strit 100. Kuća sa stanovima za izdavanje.

Hejzi zapisa podatke. — A prijateljice? — Nensi Bezon i Laura Koldvel. — Ko su one?

12

— Nensi je vlasnica butika, ekskluzivnog rublja za žene. Butik se zove

»Nensi« i nalazi se na uglu 117. Istočne i 39-te ulice. Laura Koldvel je pomoćnica direktora Trast Menhetn Banke. — Sa njima si razgovarao?

— Da. Ne znaju ništa o Lindi. — Drugih prijateljica nije imala? — Nije. — A prijatelja? — Njih nije uopšte imala. Hejzi uzdahnu. — Šta očekuješ od mene?

— Da je pronađeš i da mi je vratiš. Živu. — Da li pretpostavljaš ko bi mogao da je otme? — Ne znam nikog u Državama ko bi se usudio to da učini.

— Ni ja — reče Hejzi. — Znaš li da su moje usluge veoma skupe? — promenio je temu. — Znam. Najskuplji si u gradu — klimnu Vebster.

— Ovaj posao je izuzetan pa je izuzetna i cena. — Koliko? — Pet stotina hiljada dolara! — reče Hejzi, ne trepnuvši. Vebster ga iznenađeno pogleda. — Pet stotina hiljada? Pa ti si lud? — U tom slučaju više nemamo o čemu da razgovaramo! — reče Hejzi i

ustade, kao da se sprema da ode. — Ćekaj! Stani! Pristajem! Hejzi uzdahnu i ponovo sede. — Kad malo bolje razmislim, to i nije tako mnogo zar ne? — rekao je. —

Mnogo je — ponovi Vebster. — Zašto onda pristaješ? Zašto ne nađeš nekog drugog? — Već sam ti rekao. Ne želim da se širi krug onih koji nešto znaju o

Lindinoj otmici. Ti si najbolji, najefikasniji, i što je takođe za mene važno, najdiskretniji. Mnogo je, ali vrediš. — Možda će otmičari tražiti ucenu od samo sto ili dve stotine hiljada dolara? — Ne verujem! — odmahnu Vebster. — Čim su se usudili da otmu moju ženu, čim su toliko rizikovali, znači

da su znali koliko mogu da platim. Tražiće najmanje milion dolara, ubeđen sam. Pored toga, ti ćeš saznati i ko su oni. — Zašto ti je to važno? Zar nije važnije da ti pronađem ženu i vratim ti je

živu? — To jeste najvažnije. Ali je važno i da saznam ko su otimičari. — Zašto?

— Postavljaš glupa pitanja, Hejzi. Da bi ih kaznio, naravno. Da bih svima pokazao da se ne može nekažnjeno otimati moja žena. Da se ne sme dirati ništa što je moje. — Ako otmičare uhvatim žive predaću ih policiji. — Nemam ništa protiv — slegnu ramenima Vebster.

13

— Moje ruke su duge. Ščepaću ih i u najbolje čuvanoj ćeliji.

— To me ne interesuje — odmahnu Hejzi. — Lično smatram da je za otmičare žena i dece najprimerenija kazna metak u čelo. To glupiranje sa sudovima, korumpiranim sudijama, najboljim advokatima, up-

lašenom porotom i lažnim svedocima je obična komedija. Metak je uvek najefikasnija kaznena mera. — Koliko ti treba vremena da ih pronađeš? — Otmičare? — Naravno. Koga inače? — Četiri — pet dana. Najviše deset. Nisi mi dao baš mnogo podataka.

Ime i adresu sestre i dveju prijateljica. Ima li ona još živih rođaka? — Nema. Roditelji su joj umrli. — Gde je živela?

— Kako to misliš? Ovde, u ovoj kući. Ona je moja žena. Na drugom spratu su naše privatne prostorije. — Da li si pregledao njen sto, fijoke, pisma?... Da li si našao neki trag?

Neku adresu prijatelja ili prijateljice za koje do sada nisi znao? — Sve sam pregledao. Detaljno. I pisma i telefonski adresar. Nema ničega što nisam znao. Sve je čisto. Nema nikakvih tragova. Hejzi ispi viski i ponovo napuni čašu. — Koliko znam, to je tvoja druga žena, Vebstere? Gangsterski bos se trže.

— Kakve to ima veze? To je bez značaja. — Zašto si se razveo sa prvom ženom? — To je bilo pre deset godina. Još kad sam upoznao Lindu.

— Imaš li iz tog prvog braka dece? — Imam ćerku. Zove se Biloksi. Sada ima dvadeset i jednu godinu. Nemoj nju mešati u sve ovo.

— Čime se ona bavi? — Uživanjem u životu. Dajem joj novca koliko joj treba. Kupio sam joj veliki stan u Petoj aveniji. Član je višeg društva. Prijemi, žurevi, sedeljke, parti... Uživa. — U kakvim su odnosima sa njom? — Odličnim. Među nama nema nikakvih problema.

— A u kakvim odnosima su tvoja ćerka i tvoja nova žena? — Nikad se nisu svađale, ako to misliš. Uostalom, srele su se samo nekoliko puta i nikad nisu bile zajedno duže od desetak minuta. Nije

bilo razloga ni da se mrze ni da se svađaju. — Možda se tvojoj sadašnjoj ženi nije sviđalo da daješ toliko mnogo novca ćerci iz prvog braka?

— Njoj sam davao još mnogo više. Imam novca dovoljno za sve. — Opet ništa — konstatova Hejzi. — A odnosi sa prvom ženom? — Korektni — kratko odgovori Vebster.

14

— Plaćam joj prilično veliku alimentaciju. Pedeset hiljada dolara

godišnje. Nikad nije tražila više. Ako bude tražila, daću joj. Hejzi pripali nov »marlboro«. — Ako je sve to što si mi rekao tačno, onda pretpostavljam da tvoja žena

nije oteta po nalogu nikoga iz tvoje okoline. — Šta to znači? — Da su otmičari najverovatnije van kruga tvojih rođaka i poznanika, da ne kažem prijatelja. Kako stojiš sa spoljnim neprijateljima? — Možda će ti zvučati čudno, ali nemam ih. — Kako to? Ćovek koji se bavi tvojim poslom mora da ima gomilu

neprijatelja. — Nemam ih — ponovi Vebster. — Moji poslovi su sada legalni. Samo pet procenata otpada na

protivzakonite. To je zanemarljivo. — Verovatno si poslovno upropastio neke ljude? — Desetine njih koji su nekada bili bogati doveo sam do prosjačkog

štapa. No, takav je biznis. Imali su pogrešne procene i to ih je stajalo imetka. Ja sam bio jači i pametniji. — Možda neko od tih koje si upropastio na ovaj način želi da ti se osveti? Vebster je nekoliko trenutaka razmišljao. — Sumnjam — najzad je rekao.

— Niko od njih se ne bi usudio da mi učini tako nešto. Svi znaju koliko sam, koliko sam moćan i kakvi su ljudi koji rade za mene. Ljudi kao što su Kameno Lice i Tiha Smrt. Na primer, kralj njujorškog šou biznisa

dugo godina bio je izvesni Henri Tresko. Istisnuo sam ga sa tog mesta. To je bio početak njegovog kraja kao biznismena. Sad je potpuno propao, poslovno, moralno i materijalno. No, nikad ne bih poverovao da

bi on mogao da organizuje otmicu moje žene. Plaši me se i zna da bi umro u najvećim mukama, moleći smrt, kad bih samo posumnjao da je u to umešan. Takvi su i ostali koje sam poslovno upropastio i preuzeo njihove poslovne imperije. Ne, ne, to ne dolazi u obzir. — Ostaje nam da je to delo profesionalne bande otmičara. — Ni u to nisam spreman da poverujem — reče Vebster.

— Zašto? — Veoma sam uticajan u podzemlju. Preko svojih veza i doušnika brzo bih saznao ko su profesionalni kriminalci koji su mi oteli ženu. I zatim

bih ih pronašao i surovo ih kaznio. Nije to delo profesionalnih kriminalaca, Hejzi. Ne bi meni učinili tako nešto. Ja sam njihov a u podzemlju postoji neka vrsta fer-pleja. Ne diramo jedni druge ako to nije

neophodno. — U tom slučaju preostala nam je samo još jedna mogućnost — napo-menu Hejzi. — Da je tvoju ženu otela grupa amatera, ljudi koji se inače time ne bave. Da je otmica izvršena isključivo zbog novca.

15

— To je varijanta koja se i meni čini najverovatnijom — klimnu Vebster.

— Amateri. Da li ti to olakšava ili otežava posao? — I olakšava i otežava, zavisi sa koje strane se posmatra — odgovori Hejzi.

— Kako to misliš? — Ovako: profesionalci su veštiji, iskusniji i ne prave greške. Ali, profesionalci uvek rade na slične, najbolje načine. U pitanju je određena šema i ko je poznaje može tačno da pretpostavi šta će profesionalcima biti naredni korak, može im postavljati zamku, boriti se protiv njih ravnopravno.

— A amateri? Šta je sa njima? — Amateri su neiskusni. Oni prave mnoge greške u realizaciji svog plana. Ali, sa druge strane, postupci amatera su nepredvidivi. Oni se ne

drže nikakvih šema ni u planiranju ni u realizaciji svojih zamisli. Od njih nikad ne znaš šta da očekuješ. Ne možeš ni otprilike da pretpostaviš šta će biti njihov sledeći korak.

Zbog toga su amateri često neprijatniji protivnik nego profesionalci. — U kom pravcu ćeš usmeriti istragu? — Prvo moram razgovarati sa sestrom i prijateljicama. Možda ću od njih čuti nešto što će mi biti dovoljno za početak. — Sumnjam. Ja sam o Lindi znao najviše i sve što sam znao to sam ti rekao. One ti ne mogu reći ništa više.

— Možda će mi reći isto što i ti, ali na drugi način. Gledano iz drugog ugla. I, možda će mi upravo to pomoći. — Radi kako hoćeš, ali radi. Treba li ti akontacija?

— Sto hiljada dolara — mirno reče Hejzi. Vobster ustade, pomeri sa zida jednog originalnog Pikasa, otvori uzidani sef i izvadi deset svežnjeva novčanica.

— U svakom ima po deset hiljada dolara. Prebroj. — Ne pada mi na pamet. Imaš li neku tašnu? Vebster mu pokaza kožnu tašnu na pisaćem stolu, sa kaišem koji se stavljao preko ramena. — Da li će ti ova odgovarati? — Hoće. Da li želiš potvrdu za novac?

— Šta će mi? Ti znaš šta će ti se dogoditi ako pokušaš da me prevariš. Hejzi klimnu glavom. Znao je.

IV

Mejbel Parsons, dugonoga Hejzijeva sekretarica, skloni kosu sa čela i pogleda ga. — Tek je podne a ti si već stigao. Svakog dana u svakom pogledu sve više napreduješ. — Ko radi noću danju mora da spava — promrsi detektiv.

16

— Šta ima novo?

— Ništa, kao i obično. Nekoliko nevažnih telefonskih poziva. Dvojica potencijalnih klijenata. Jedan sumnja da ga ortak potkrada a drugi želi da izvučeš njegovog sina iz lošeg društva.

— Otkaži sve. — Zašto? Pa trenutno ne radimo ni na jednom slučaju. — Neobaveštena si — iscerio joj se u lice. — Radimo! — Od kada? Kako to da ja o tome ništa ne znam? Jesam li ja nameštenik ove agencije ili...

— Dosta! — prekinuo ju je. — Jutros u pola šest dobili smo novog klijenta. Ti si u to vreme spavala a ja sam radio.

— Kakvog klijenta? — napravila se da nije čula one njegove reči koje joj nisu odgovarale. — Ko je on?

— Da li si nekad čula za izvesnog Nika Vebstera? Ranije je bio poznat pod nadimkom Krvavi Veb. — Nikolas Vebster je višestruki milioner. Uspešan biznismen. Nikad nisam čula da ga zovu Krvavi Veb. — To mu je nadimak iz mladosti — objasni detektiv, uzimajući bocu sa »kentaki« viskijem iz bifea i sipajući piće u čašu.

— Još iz vremena dok se bavio ubijanjem po narudžbini. — Zar on? Zašto mu je to bilo potrebno? Pa on je milioner. — U to vreme nije bio milioner — strpljivo objasni Hejzi. — Tada je bio

plaćeni ubica. — On te je angažovao? — Da.

— Zašto? Šta mu je potrebno? Pa na stotine i hiljade ljudi rade za njega. Zašto se odlučio za tebe? — Zato što sam najbolji — skromno odgovori Hejzi. — Najbolji na svetu. Vebster ima gomilu novca i uvek uzima ono što je najbolje. Tako se odlučio za mene. To su njegove sopstvene reči — dodao je za svaki slučaj, videći kako se mršti.

— Kakav posao je u pitanju? — Otmica. Oteli su mu ženu. Želi da je ja pronađem. — Koliko ti plaća za taj posao?

— Pet — kratko je rekao. — Pet hiljadarki? — Ne.

— Pet puta po deset hiljada? — Ne. Pet puta po sto hiljada. — Pet stotina hiljada dolara? — Da — klimnuo je. — Zašto se čudiš? — Zato što je to previše!

17

— Novca nikad nije previše, Mejbel. Bar meni.

— Što se toga tiče, isti smo. Ali, opet... Pet stotina hiljada dolara je ogroman novac. Og-ro-man! — Milion dolara je više.

— Kakvih milion dolara? — trgla se. — Nikakvih. Samo kažem da je milion više od pet stotina hiljada. Zar nije? — Jeste. Jeste, ali to nema nikakve veze. Ispio je viski i spustio praznu čašu na njen pisaći stol. — Ko kaže da ima? — iscerio joj se u lice. — Ko kaže?

Dok ga je začuđeno gledala, prošao je pored nje i ušao u svoju kancelariju.

V

Kad je telefon zazvonio prvo je otvorio oči i pogledao na svetleći

brojčanik digitalnog sata koji je stajao na noćnom stočiću. Bilo je tri sata posle ponoći. Lenjo se oslonio na lakat i drugom rukom podigao slušalicu. — Da? — Majki Hejzlvud? — začu nepoznat muški glas. — Naravno. Ko je to?

— Ne brini, ovoga puta nisu Kameno Lice i Tiha Smrt. Hejzi je ćutao. — Znam da te je Krvavi Veb angažovao da mu pronađeš ženu, Hejzi.

— Pa? — Otkaži mu taj posao. Ne njuškaj za Lindom Vebster! — Zašto?

— Zato što ćeš u protivnom biti ubijen. A mrtav nikom nećeš biti potreban. Ni sebi! Začu se »klik« i veza se prekinu. Hejzi opsova i spusti slušalicu.

VI

Jim Morison je bio šef Komisije za ubistva Menhetna. Imao je oko četrdeset i pet godina, četvrtasto, energično lice i mirne, sive oči, pronicljivog pogleda. Za razliku od ogromne većine drugih, spadao je u

poštene njujorške policajce. Nisu ga voleli ni nadređeni ni podređeni ali su ga se i jedni i drugi na određen način plašili. Sa njim se nije moglo manipulisati. Kad je posao bio u pitanju bio je beskompromisan.

Sa Hejzijem ga je vezivalo dugogodišnje prijateljstvo. U više navrata su jedan drugom spasli živote u pravim revolveraškim obračunima sa gangsterima i to je doprinelo da njihovo prijateljstvo bude još čvršće i postojanije.

18

Uvek su razmenjivali informacije i pomagali jedan drugom u rešavanju

komplikovanijih slučajeva, mada je Morison bio policijski inspektor a Hejzi privatni detektiv. — O čemu se ovog puta radi? — dočeka ga Morison čim je ušao i za

sobom zatvorio vrata. — Ponovo si u nekoj gužvi. Hejzi se spusti u najbližu fotelju. — Ja sam uvek u gužvi. Prvo mi daj viski. Inspektor iz donje fijoke izvadi bocu »kentakiia« i dve plastične čaše. Obe je napunio i jednu dodao gostu.

— Hoćeš li da pogađam šta je u pitanju, njuškalo? Da pogađam ko je u pitanju? — Možeš da pogađaš do sutra — nasmeja se Hejzi i otpi gutljaj viskija.

— Nikad nećeš pogoditi. — Šta je Krvavi Veb hteo od tebe? — nemarnim glasom upita inspektor.

Hejzi se trže. Bio je toliko iznenađen da mu se malo pića prolilo na prastari tepih. — Šta ti o tome znaš? - sumnjičavo je upitao. — Zar sam pod prismotrom? Policija me prati? — Nisi, ne brini — smejao se inspektor. — Kako onda znaš za Krvavog Veba? Imaš li doušnike među njegovim

ljudima? — Nije to u pitanju. — Nego?

— Portiru tvoje zgrade se učinilo sumnjivim kad su te one noći odveli Tiha Smrt i Kameno Lice. Javio nam je šta se dogodilo i saopštio nam je opise dvojice koji su te odveli i registarski broj »linkoln-kontinentala«. To

nam je bilo dovoljno. Naši ljudi su sačekali dok nisi izašao iz kuće Krvavog Veba. Da se nisi pojavio provalili bi unutra i pokušali da te spasu. Hoćeš li mi sada reći o čemu se radi? — Hoću, ali te informacije ne smeju ići dalje. Vebster ne želi da se čuje za njegov problem. — U redu — klimnu prosedi inspektor. — Imaš moju reč. Pričaj.

Hejzi mu ukratko ispriča sve što je uspeo da sazna o nestanku Linde Vebster. — Njen muž smatra da je u pitanju otmica zbog ucene — završio je.

— Odbacuje mogućnost da je pobegla sa ljubavnikom, da je sama pobegla, da ju je oteo neko ko ga mrzi i zbog nečega želi da mu se osveti pa čak i mogućnost da su to učinili profesionalni otmičari jer

smatra da zbog njegovog položaja u podzemlju profesionalci to nikad ne bi učinili. — Ko ju je onda oteo? — Po Vebsterovom mišljenju to su bili amateri. Amateri koji žele da se domognu njegovog novca.

19

Inspektor je nekoliko minuta razmišljao a zatim klimnu glavom.

— To je moguće. Vebster je dobro razmišljao. Imaš li neki trag? U stvari, prvo treba da te pitam da li si prihvatio posao? — Jesam. Trag nemam. Za sada.

— Odakle ćeš da počneš? — Odabrao sam klasičan prilaz. Razgovaraću sa onima koji su dobro poznavali nestalu, njene navike i sklonosti. Nadam se da ću u tim razgovorima saznati nešto što bi moglo da predstavlja prvi trag. — Imaš li još nešto? Hejzi se seti noćašnjeg kasnog telefonskog poziva.

— Imam — klimnuo je. — Neko me je u tri sata posle ponoći pozvao telefonom i zapretio mi da ne njuškam oko nestanka Linde Vebster jer ću inače biti ubijen. Taj neko je znao da su me noć pre toga posetili

Kameno Lice i Tiha Smrt, da su me odveli kod Vebstera a znao je i šta je Vebster želeo od mene. — Šta to znači? — upita inspektor.

— Samo jedno — reče Hejzi. — Otmičari nisu baš totalni amateri. — Zbog čega to misliš? — Zato što su se postarali da neko iz najbliže Vebsterove okoline radi za njih. Da im prenosi informacije šta se događa oko Vebstera i šta Vebster preduzima u vezi ženinog nestanka. Od te svoje veze su i čuli za dolazak Tihe Smrti i Kamenog Lica kod mene i za to da me je Vebster angažovao

da mu pronađem ženu. — Ispravno zaključuješ — priznade inspektor. — Jedino je moguće da se sve tako dogodilo. Neko od poverljivih

Vebsterovih ljudi radi za otmičare njegove žene. — Kad mu to budem rekao poludeće od besa! — nasmeja se Hejzi. — A kad pronađe tog momka... Brrrr! Ne smem ni da pomislim šta će mu se

dogoditi! — Pa ti mu nemoj reći. — Moram. Zbog tog cinkaroša bih mogao da poginem. Ili on, ili ja. Trećeg nema. Otpio je još jedan gutljaj viskija i odmah nastavio. — Šta znaš o nekom tipu iz šou biznisa koji se zove Henri Trasko?

— Šta će ti to? — To je jedan od ljudi koje je Vebster totalno upropastio. Po sosptvenim rečima, doveo ga je do prosjačkog štapa.

— To je tačno — potvrdi inspektor. — Henri Trasko je skoro dve decenije bio nekrunisani kralj šou biznisa u Njujorku. Živeo je kao car. Vebster mu je preoteo imperiju i

uništio mu sve poslove. — Šta sada radi Trasko? — Ne znam. On je sada potpuno nevažan. Marginalna ličnost. Čovek koji nije uspeo. Više nikog ne interesuje. Ni policiju. — Veruješ li da bi Trasko mogao da stoji iza otmice Vebsterove žene?

20

— Ne verujem. Trasko je plašljiv. Nikad se ne bi usudio da učini tako

nešto. Plašio bi se Vebstera i njegove moći. — Onda mi ne preostaje ništa drugo nego da razgovaram sa sestrom i prijateljicama nestale — uzdahnu Hejzi. — Jedina mi je šansa da od njih

čujem nešto za čega ću moći da se zakačim. Spustio je čašu na sto i ustao. — Odlazim, Džime. Inspektor ga otprati do vrata. — Čuvaj se, Hejzi — rekao mu je na kraju. — Igra u koju si se upustio je opasna. — Ne treba to da mi kažeš. Znam i sam — reče Hejzi i izađe.

Inspektor za njim polako zatvori vrata.

VII

Melodi Meriveder, riđokosa sestra nestale Linde Vebster, imala je dvadeset i četiri godine, dugu, riđu kosu, lepo lice i svetlozelene oči.

Bilo je tek jedanaest sati pre podne i njegov dolazak ju je probudio. Nije bila najbolje raspoložena, kao i većina ljudi posle iznenadnog, ranog buđenja. Otvorila je vrata tek nekoliko santimetara, koliko je dozvoljavao sigurnosni lanac. — Ko ste i šta hoćete? — sneno je promrmljala.

— Ako ste trgovački putnik odmah idite. Ništa ne kupujem. Hejzi joj pokloni jedan od svojih najšarmantnijih osmeha, onaj iz levog poluprofila, pri kome mu je i razdeljak dolazio do izražaja.

Nije izgledala impresionirana. Možda zato što je još sanjiva, pomislio je. — Dolazim zbog vaše sestre — rekao je. Na licu joj se pokaza zainteresovanost.

— Zbog Linde? Šta joj se dogodilo? Ko ste vi? — Zar ne mislite da bi bilo bolje da me pustite da uđem? Ovaj razgovor ne moraju da čuju i vaši susedi. — Kako da znam... Izvadio je dozvolu za rad i pokazao joj je. — Ja sam privatni detektiv. Zovem se Majki Hejzlvud.

Odmah je otkačila sigurnosni lanac i širom otvorila vrata. — Čula sam za vas. Uđite. Ne zamerite mi što sam sumnjičava. Njujork je pun opasnih ljudi a ja živim sama.

Hejzi zatvori za sobom vrata i tek onda je pogleda. Na sebi je imala samo kratku bebi-dol spavaćicu do početka butina, ispod koje nije nosila ništa.

Kroz tanku spavaćicu jasno su se videli tamnoljubičasti kolutovi na vrhovima velikih, "čvrstih grudi i privlačni crni trougao između butina. Hejzi odmah oseti neodoljivu želju da je potuca. Teškom mukom uspeo je da se suzdrži da se odmah ne baci na nju. — Izvolite, uđite u dnevnu sobu — pozvala ga je.

21

Išla je ispred njega pruživši mu priliku da uživa u pogledu na njenu

pozadinu i u uzbuđujućim pokretima njene predivne, izazivačke stražnjice. Šteta što sam došao poslovno, jadikovao je u sebi. Sledeći put ću

doći samo da je potucam. Kunem se! — Sedite, gospodine Hejzlvud. Da li ste za viski? — U svako doba dana i noći, svakog mseca svake godine — odgovorio je. — Imate li »kentakija«? — Imam — klimnula je. Brzo i vešto pripremila je dva dvostruka viskija sa ledom i zatim sela u

fotelju sa druge strane niskog stočića. Prekrstila je noge, ne obraćajući pažnju što je praktično bila gola pred njim. Čak se činilo da uživa u tome da ga pomalo izaziva.

— Sad možete da počnete, gospodine Hejzlvud. Spomenuli ste moju sestru. Da li se Lindi nešto dogodilo? Više bih voleo da počnem da te ljubim nego da govorim, pomislio je. Ipak

je, uzdahnuvši, počeo da priča. — Vaša sestra već skoro dva dana nije došla kući — rekao je. — Njen suprug me je angažovao da je pronađem. Od njega sam dobio vašu adresu da bih došao i postavio vam nekoliko pitanja. Nije izgledala ni zbunjena ni uplašena. — Linda je nestala? — ponovila je.

— Pa, mogu vam reći da je bilo i vreme da se to dogodi. Vebster mi je telefonirao i pitao da li je dolazila kod mene, ali nisam znala da se još nije vratila.

Njena reakcija ga je iznenadila. — Kako to mislite? — upitao je. — Upravo tako kako sam rekla — odgovorila je, zevajući.

— Imate li cigaretu? Ne ustaje mi se. Ponudio ju je »marlborom i prineo joj plamen upaljača. Pripalila je i odmah duboko uvukla dim. — Kako su živeli vaša sestra i njen muž? Kakav je to bio brak? — Kao i devedeset i devet procenata drugih brakova — odgovorila je. — Znači, nikakav.

— Nik Vebster mi je ispričao da su se on i Linda odlično slagali. Da je zbog nje ostavo svoju prvu ženu. Da joj je čak poverio da vodi neke poslove iz njegovog legalnog biznisa.

— I to je tačno — potvrdila je i ponovno zevnula. — Ne može biti tačno i jedno i drugo — bio je uporan Hejzi. — Brak je bio ili dobar ili nije bio dobar. Ili su se dobro slagali ili se nisu

dobro slagali. Uzela je čašu i odjednom otpila više od polovine, kao da je u pitanju koka—kola a ne viski. — Moram se vratiti deset godina unazad i ispričati vam sve, od samog početka, gospodine Hejzlvud. Imate li vremena?

22

— Do sutra.

— Odlično. Ipak ću se truditi da ne budem preopširna. Dakle, Nik Vebster je moju sestru Lindu upoznao pre deset godina, kad je ona imala svega osamnaest. Bilo je to na nekom takmičenju za mis

Menhetna, na kome je Linda pobedila. — Proglašena je najlepšom? — Da. Vebster se odmah upoznao sa njom i Linda mu je ubrzo postala ljubavnica, iako je on bio oženjen i imao je jedno dete. Izgleda da se zaista zainteresovao za nju, da mu se zaista svidela. Hejzi je ćutao i slušao.

— Moji i Lindini roditelji nekad su pripadali takozvanom višem društvu u Njujorku. Otac je bio poznat dramski pisac a majka glumica, takođe poznata. Međutim, iako su mnogo zarađivali, sve su potrošili.

Nisu umeli ili nisu hteli da investiraju novac i kad je slava prošla buk-valno nisu imali od čega da žive. Prvo je umro otac a Linda i ja smo ostale samo sa majkom. Dve godine pošto je Nik Vebster upoznao Lindu,

umrla je i majka. — Linda je tada imala dvadeset godina? — Da. Linda je imala dvadeset a ja četrnaest. Ona je šest godina starija od mene. — Šta se zatim dogodilo? — Nik Vebster se prema Lindi, a i prema meni, ponašao kao deda Mraz.

— Kako to mislite? Kupovao vam je poklone? — Ne samo to. Meni je platio školovanje u odličnoj privatnoj gimnaziji a Lindi na jednom od najboljih koledža u SAD, u Prinstonu.

Školarina je iznosila trideset hiljada dolara godišnje. Obe smo završile za predviđeno vreme sa odličnim uspehom. Vebster se zatim oženio sa Lindom a meni je platio i školovanje u jednoj od najboljih glumačkih

škola u SAD-u. — »Aktors studio?« — Da. A kad sam završila, našao mi je i posao u pozorištu »Barimur«. Ovaj stan mi on plaća a i pomaže mi finansijski kad je to potrebno. — Šta onda imate protiv njega? I vas i vašu sestru je spasao bede. Da nije njega možda biste završile na pločniku. Njujork je pun mladih i

lepih devojaka koje nikad ne dočekaju svoju šansu. Svaka od njih bi se rado menjala sa vama i sa vašom sestrom. — U tome i jeste stvar — odgovorila je.

— On je nas kupio, pogotovo Lindu. Zbog nje je i njoj i meni omogućio sve. Spasao nas je bede, spasao nas je dna. Bez njega bismo propale. To je ponižavajući osećaj, toliko zavisiti od nekog, morati nekome biti toliko

zahvalan a to ne moći. — Da li je Vebster za sve što je učinio za vas dve tražio neku protivuslugu? — Samo jednu. Oženio se sa Lindom. — Hoćete reći da ga nije volela? Ni kad se udala za njega?

23

— Naravno. Nije mogla da ga voli, ali nije mogla ni da ga odbije. Linda je

veoma inteligentna osoba, gospodine Hejzlvud. Ona je znala da ćemo obe propasti ako ne prihvati Vebsterovu ponudu. I učinila je ono što je morala da učini. Ono jedino moguće. Udala se za njega.

— Da li su se svađali u braku? — Nisu! Zašto bi se svađali? — začuđeno ga je pogledala. — I za njega i za nju je to bio brak iz računa. Oboje su tim brakom dobijali, mada među njima nije postojala nikakva emotivna veza. — Vebster mi je rekao da se Linda pokazala i kao uspešan biznismen? — primeti Hejzi.

— To je tačno — klimnula je. — Ona je završila ekonomiju ali ju je Vebster posle koledža naterao da završi i specijalnu školu za menadžere. Završila ju je sa odličnim

uspehom. Tada je počeo da je polako uvodi u posao. Brzo je shvatala, zainteresovala se i stvarno je postala odličan menadžer. Povukla je nekoliko izvanrednih poslovnih poteza na kojima je Vebster zaradio

milione. Mislim da mu ona sada vodi skoro sve njegove legalne poslove. Sve najvažnije odluke ona donosi. Do detalja je upoznata sa njegovim poslovima, ni on ih sam ne poznaje tako dobro kao ona. — Da li ga je varala? — Koliko ja znam, nije. No, sumnjam da bi meni rekla i da jeste. Vebster je u odličnoj kondiciji i redovno ju je tucao. Što se toga tiče, nije imala

razloga da se žali. Ako ga je varala verovatno je to činila sa nekim koga je volela. — Znači, vi ne isključujete tu mogućnost?

— Ne, uz primedbu da bi to bilo veoma teško realizovati. Za Nika Vebstera radi mnogo veoma opasnih ljudi. Znam da su je u početku neprestano pratili, naravno po njegovom naređenju. Nekoliko

muškaraca je zverski pretučeno samo zato što su joj se osmehnuli ili pokušali da joj zakažu sastanak. Vebsterovi psi čuvari nisu takve stvari dozvoljavali. — A on? Vara li on nju? — Povremeno potuca neku od mladih lepotica, kao što rade svi muževi koji za to imaju prilike. No, to ne smatram nekom ozbiljnom prevarom.

To su kratkotrajne, čisto fizičke veze. Ne narušavaju brak. Hejzi pomisli kako bi on rado sa njom imao jednu od tih kratkotrajnih fizičkih veza.

— Znači, ne znate ništa o njenim prijateljima — glasno je rekao. — A o prijateljicama? — Ima svega tri zaista dobre prijateljice — reče Melodi Meriveder. — To

su Nensi Bezon, Laura Koldvel i Kimberli Rasel. — Vebster mi je rekao samo za prve dve. Da li to znači da za treću nije znao? — Znači — potvrdila je.

24

— Nensi Bezon i Laura Koldvel su žene koje su uspele u životu. Jedna je

vlasnica butika sa ekskluzivnim rubljem za žene. Odlično posluje i isto tako zarađuje. Druga je pomoćnica direktora neke velike banke. To su žene koje su po Vebsterovom mišljenju dovoljno dobre da bi njegova

žena mogla da bude njihova prijateljica. Zato mu je Linda i rekla za njih dve da su joj prijateljice. — A treća? — Kimberli Rasel. Tako se zove. — Ko je ona? — Pevačica koja se skida. Striptizeta koja peva.

— Kako je ona postala Lindina prijateljica? — Ne znam ali su se zbližile. Postale su prave prijateljice. — Znate li adresu te Kimberli?

— Imam je negde zapisanu. Sačekajte. Ustala je i izašla u drugu sobu. Hejzi ju je otpratio pogledom, čežnjivo uzdahnuvši. Tog trenutka ništa tako nije želeo kao da je tuca.

Vratila se noseći mali notes sa koricama od crvene kože. — Evo— rekla je. — Kimberli Rasel stanuje u Herman Stritu broj 234. — Znate li gde je to? — Znam — potvrdio je. — A u kojem lokalu peva i skida se? Ponovo je pogledala u notes sa crvenim koricama. — Lokal se zove »Empajer«.

— Peta avenija broj 575? — Da. Kako znate? — Ranije sam tamo odlazio — objasnio je.

— No, u to vreme tamo nije postojala striptiz igračica koja se zove Kimberli Rasel. — Ne znam od kada je tamo — slegnula je ramenima.

— Zar je to važno? — Nije — osmehnuo se. — Važno je što ste mi rekli da je ona Lindina prijateljica jer za to nisam znao. Takođe ste mi malo bolje prikazali brak vaše sestre nego što je to učinio njen muž. Poznajete li Vebsterovu ćerku iz prvog braka? — Imala sam prilike da je vidim na nekim sedeljkama. Veoma lepa i

dobro obučena devojka. Dopala mi se. — U kakvim su odnosima bile ona i vaša sestra? — Koliko znam, u korektnim. Nije među njima bilo nikakvih problema.

A i zašto bi ih bilo? Nije joj odgovorio. — Da polako privedemo naš razgovor kraju — rekao je umesto odgovora.

— Šta vi mislite o sestrinom nestanku? — Ne znam šta da mislim — slegnula je nagim, lepo zaobljenim ramenima. — Da li ga je sama napustila? Da li je otišla sa nekim muškarcem? Možda joj je bilo dosta takvog života?

25

— Sumnjam da bi ostavila dobar život, novac i standard, zbog

ljubavi. Linda je pametna žena, nije emotivna glupača. Pored toga, ona ima trideset godina. To nisu godine kad se prave gluposti. — A kad se prave gluposti? — nije izdržao a da ne upita.

— Po meni, najkasnije do osamnaeste. Posle devojke postanu normalne i razmišljaju slično muškarcima. Racionalno. Praktično. U sebi joj je priznao da je u pravu. — Znači, mislite da ga nije svojom voljom ostavila? — Da. Za tim nije imala nikakve potrebe. — Šta je onda u pitanju?

— Ne znam. — Možda je oteta? Ne delujete zabrinuto. — Nisam zabrinuta jer znam da je njena najbolja zaštita to što je

žena moćnog Nikolasa Vebstera. Teško da bi se neko usudio da Vebsterovoj ženi učini nešto nažao. — Ali, ako je zaista oteta...

— Vebster će platiti ucenu i moju sestru će pustiti. Nije želeo da je razuverava i da joj objašnjava da sve to ni u kom slučaju neće ići tako glatko. — Znači, dozvoljavate mogućnost da je oteta? — Mislim da je jedino ta mogućnost realna. Linda nije od Vebstera otišla sama. Nikad ga ne bi napustila. On joj je sigurnost u životu. A ona nije

spremna ni na kakva odricanja i ponovne početke. Bilo joj je dobro sa njim. Ispila je piće i ugasila opušak.

— Imate li još pitanja za mene, gospodine Hejzlvud? — upitala je, gledajući ga u oči. — Imam — odgovorio je, ne skrećući pogled.

— Hoćemo li se potucati? — Kakvo je to pitanje, gospodine Hejzlvud? — upitala ga je strogim glasom. Osetio je kako mu postaje hladno oko srca. Sve je gotovo, pomislio je. — Naravno da hoćemo — rekla je. Odahnuo je i odmah počeo da se skida.

VIII

Čim su se zajedno istuširali podigao ju je i lako odneo u spavaću sobu. Spustio ju je na veliki, okrugli krevet, legao na nju i hteo odmah da do kraja realizuje sve svoje želje.

— Ne! — blago ali energično ga je zaustavila. — Ne, odmah. — Mislio sam da smo dosta razgovarali? — Ko govori o razgovoru? Hoću da ti ga ljubim! — Ah, tako?

26

— Da, tako! — potvrdila je.

— Pa, izvoli. Nemam ništa protiv. Kleknula je iznad njega. Bio je već dovoljno uzbuđen ali joj je dozvolio da učini što želi. Uhvatila ga je i stavila u usta, a zatim ga je izvadila i počela da ga liže sa svih

strana. — Ah! — izustio je. — Ah! Za trenutak je prestala. Okrenula se i zadovoljno ga pogledala. — Dopada ti se? — Još pitaš! Samo nastavi! Ponovo se sagnula i stavila ga u usta.

— Mmmmmmm! — mumlala je. — Ogroman si! Ogroman! Mmmmmmm! Ležao je i uživao.

IX

Portir je bio mršav, bubuljičav i nosio je naočare sa okvirom od žute plastike. Sedeo je iza pulta i čitao neku debelu knjigu o računovodstvu. — Idem u večernju ekonomsku školu — objasnio je Hejziju, videvši njegov začuđeni pogled. — Izvolite, gospodine. Koga tražite? — Gospođicu Rasel. Kimberli Rasel.

Bubuljičavi se isceri. — Ah! Super ženska! Treći sprat, stan broj 19. Prijatno. — Da li liftovi rade?

— Dva rade a jedan je u kvaru. Onaj levi. Hejzi mu dade deset dolara. — Hvala! — ponovo se isceri bubuljičavi.

— I prijatno! — ponovio je. Hejzi se liftom pope na treći sprat, izađe i idući od vrata do vrata pronađe ona na kojima je bila plastična pločica sa brojem 19. Ugasio je opušak i bacio ga u pljuvaonicu pored zida a zatim je pritisnuo dugme zvona. U tišini koja je vladala u hodniku jasno je čuo kako unutra odjekuje

zvono. No, iza vrata se nije čuo nikakav šum. Kao da u stanu nema nikoga. Možda spava, pomislio je.

Ipak je još jednom zazvonio. Ovog puta prst mu je pritiskao zvono nekoliko sekundi. Ponovo se ništa nije čulo.

Okrenuo se da se vrati ali se zaustavio, kao da se nečeg setio, i oprezno pritisnuo kvaku. Vrata su bila otključana. Otvorio ih je. U malom predsoblju bio je mrak.

27

Ušao je unutra. U trenutku kad je pružio ruku prema prekidaču za

paljenje svetla, osetio je neki pokret iza sebe. Stigao je da se do polovine okrene a tada ga je strahovit udarac drškom revolvera pogodio u po-tiljak.

Poslednje što je poluokrenut uspeo da vidi bilo je neko ružno lice sa ožiljkom preko desnog obraza i nosa. Zatim se onesvestio i teško pao na pod. Napadač se isceri, vrati »kolt« u džep, preskoči njegovo nepomično telo i izađe. Za sobom je zatvorio vrata i pomoćnim stepeništem se spustio u dvorište

iz koga je izašao u sporednu uličicu iza zgrade.

X

Bubuljičavi portir nije ga video ni kad je dolazio ni kad je odlazio. Budio se teško, kao iz nekog ružnog sna. U potiljku je osećao

strahovitu bol. Obraz mu je bio pritisnut uz prljav parket. U nozdravama je osećao smrad nekog sredstva za čišćenje parketa. Polako je pomerio ruku i prstima dodirnuo potiljak. Skoro je jauknuo od bola koji mu je prostrujao glavom. Za trenutak mu se učini da će se ponovo onesvestiti. Ležao je još nekoliko minuta a zatim polako počeo da ustaje. Prvo se

podigao na kolena i na laktove a zatim se privukao do zida i, oslanjajući se na njega, uspeo je da ustane. Pod mu se ljuljao pod nogama a pred očima su mu igrale raznobojne

svetleće iskre. Stegnuo je zube i sporo, korak po korak, dovukao se do dnevne sobe. Tamo se svalio na kauč i odmah se ponovo onesvestio. Drugo osvešćivanje bilo je skoro sat kasnije. Tada se odvukao do

kupatila i dugo pljuskao lice ledenom vodom. Istrljao se peškirom a zatim se vratio u dnevnu sobu, pronašao bife i u njemu bocu sa »tičers« viskijem. Otpio je tri velika gutljaja i ponovo seo na kauč, držeći bocu u krilu i pokušavajući da razmišlja. Trudio se da vrati film i to mu je najzad uspelo. Portir mu je rekao koji je broj stana. Ovamo je došao liftom i zvonio. Niko

nije otvarao. Zatim je pritisnuo kvaku i konstatovao da brava nije zaključana. Otvorio je vrata i ušao i u trenutku kad je hteo da upali svetio u predsoblju s leđa ga je neko udario nekim tvrdim

predmetom po glavi i onesvestio ga. Pre nego što je utonuo u nesvest, za delić sekunde uspeo je da vidi lice napadača i ružan ožiljak preko des-nog obraza i nosa.

Posle toga više ništa nije znao. Otpio je još jedan gutljaj viskija i pretresao glavom, želeći da razbistri misli. Da li je bubuljičavi momak iz hola telefonirao u ovaj stan i najavio njegov dolazak?

28

Ako jeste, kome ga je najavio?

Ko je čovek koji ga je onesvestio? I, na kraju, gde je devojka koja je ovde stanovala? Gde je striptizeta Kimberli Rasel?

Mnogo pitanja a nijednog odgovora. Pronašao je u džepu kutiju »marlbora« i pripalio cigaretu. Pušio je, pio i razmišljao sve dok nije osetio da mu se u glavi dovoljno razbistrilo i da bez problema može ustati i kretati se. Ugasio je cigaretu, stavio bocu sa pićem na sto i krenuo da pretražuje stan. Imao je tri sobe, kuhinju, kupatilo, WC i dve terase.

Nigde nije našao Kimberli Rasel niti bilo koga drugog. Zatim je počeo da pretražuje plakare i fijoke, ni sam ne znajući šta traži. Kad je otvorio veliki beli plakar u spavaćoj sobi najzad je pronašao

devojku koju je tražio. Kimberli Rasel, tamnomodrog lica, izbačenog, pomodrelog jezika i iskolačenih očiju visila je u ormanu, na mestu gde se vešaju haljine.

Oko vrata joj je bio zavezan gajtan od zavese čiji je drugi deo bio pričvršćen za vešalicu. Naravno, bila je mrtva. Hejzi joj za svaki slučaj dodirnu ruku, od čega se celo telo zanjihalo. Ruka je bila hladna. Ukočena.

Hejzi zatvori plakar, vrati se u dnevnu sobu, pripali nov »marlboro« i ponovo uze bocu sa viskijem. Tek pola sata kasnije, kad se u kupatilu očešljao i kad je konstatovao da

je ponovo u licu dobio normalnu boju, napustio je stan Kimberli Rasel.

XI

Bubuljičavi portir i dalje je sedeo iza pulta i listao debelu knjigu o računovodstvu. Podigao je glavu kad mu se Hejzi približio. — Kako je bilo, gospodine? Da li je gospođica Kimberli u stanu? Svakako jeste, čim ste se toliko zadržali — sam je odgovorio na svoje

pitanje. — Čekao sam njenog prijatelja ali on nije došao — odape Hejzi strelicu napamet, setivši se čoveka sa ožiljkom — A rekao mi je da će me

čekati kod nje. — Ah, gospodina Marfija? — reče naivno portir. — Pa gospodin Marfi već mesecima ne živi sa njom. Sad samo

povremeno dolazi. Hejzi iz novčanika izvadi novčanicu od pedeset dolara i mahnu njom pred bubuljičavim licem na kom se trenutno pojavi pohlepan izraz. Pružio je ruku da uzme novčanicu ali je Hejzi povuče natrag. — Pre toga nekoliko informacija.

29

— Pitajte, gospodine! — obliznu se bubuljičavi, ne skidajući pogled sa

novčanice. — Kako izgleda Marfi? Opišite mi ga. — Ima oko trideset godina, visok je oko metar i osamdeset, ima oko

osamdeset kilograma i građen je kao neki ragbi igrač. Kosa mu je svetla i kovrdžava a oči plave. — Ima li na licu ožiljak? — Gospodin Marfi? Nema. — Gde radi? — Robert Marfi je umetnički impresario. Pronalazi posao umetnicima

početnicima. Najviše radi sa pevaćicama i striptizetama. Od pronađenog posla za njih uzima procenat i od toga živi. — Ranije je stanovao ovde, sa Kimberli?

— Da, — Kad se odselio? — Pre šest meseci.

— Kuda? — Ne znam. — Gde ga mogu naći? — Ima sopstvenu agenciju negde na Brodveju. Potražite broj telefona i adresu u telefonskom imeniku ili preko službe informacija. — Kad si ga poslednji put video?

— Pre četiri—pet dana. — Posetio je Kimberli? — Da.

— Da li je Kimberli posećivao neki čovek srednjeg rasta, mršavog lica, sa ožiljkom preko desnog obraza i nosa? — Nije. Bar ja ga nisam primetio. Ali, mogao je doći iz dvorišta,

pomoćnim stepenicama. Hejzi mu dade pedeset dolara jer više nije znao šta da ga pita. Posledica strahovitog udarca po glavi bila je i ta da nije postavio nijedno pitanje o Lindi Vebster i o tome da li je portir primećivao njene posete Kiberli. Uostalom, kod sebe nije imao nijednu Lindinu fotografiju pa čak i da se setio da postavi takvo pitanje, portir ne bi mogao da mu

pomogne, jer ne bi imao na osnovu čega da je identifikuje. Izašao je iz zgrade sa stanovima za izdavanje u Herman Stritu i polako, sa rukama u džepovima, uputio se prema svom »krajsleru«,

koga je ostavio na udaljenom delu parkirališta. Situacija se komplikuje, zaključio je.

XII

Noćni lokal zvučnog imena »Empajer« nalazio se na Menhetnu, u Petoj aveniji, zgrada broj 575. Bila je to stara višespratnica, građena još u

30

vreme ekonomske krize, kitnjaste fasade i elegantnih linija. Noćni lokal

zauzimao je prizemlje i suteren sa leve strane. Uniformisan portir zaustavio je Hejzija na ulazu. — Želite?

— U »Empajer«. — Levo, gospodine. Program počinje tek jedan sat pre ponoći. Sada radi samo bar. — Hvala na obaveštenju. To mi je i potrebno. Portir ispruži ruku sa otvorenom šakom u koju Hejzi spusti pet dolara.

Kroz hol je prošao u dugačku, prostranu salu. Šank od drveta imitacije mahagonija bio je levo od ulaza. Ispred je bilo jedanaest visokih stolica za one koji vole da su bliže barmenu a na drugoj strani bilo je

dvadesetak stolova. Iako su uređaji za ventilaciju radili, u polumračnoj prostoriji se jako osećao zadah duvana i viskija. Hejziju to nije smetalo. Barovi i noćni

klubovi bili su njegova životna i radna sredina. U ovakvoj atmosferi se osećao kao riba u vodi. Od jedanaest visokih stolica ispred šanka, pet ih je bilo zauzeto. Tri muškarca i dve žene, svako za sebe, zajedno a usamljeni, sedeli su i zurili u svoje čaše sa pićem, pušeći i povremeno otpijajući gutljaj ili dva. Hejzi sede na poslednju stolicu sa leve strane. Debeli, ćelavi barmen mu

se odmah približi i pogleda ga. — Gospodine? — Dvostruki »kentaki« sa dve kocke leda. Samo trenutak.

Okrenuo se prema devojci koja je sedela na stolici pored njegove. — Smem li vas ponuditi jednim pićem? — Naravno — klimnula je.

— Donesi i meni isto, Toni — rekla je. Ćelavi barmen klimnu glavom i udalji se. Devojka je' zainteresovano gledala Hejzija. Imala je oko dvadeset dve ili dvadeset i tri godine. Kosa joj je bila plava i kratka, napred je imala šiške. Oči su joj bile prozračnoplave. Na sebi je imala kao krv crvenu haljinu iz jednog dela, kratku, tako da joj nije dopirala do polovine

butina. Na nogama je imala tanke crne čarape. — Zašto mi plaćate piće? — upitala je. — Potrebno vam je društvo? Ne izgledate kao čovek koji mora da plaća

ljubav. — Plaćam zato što imam novca — reče Hejzi prvo što mu je palo na pamet. — Da ja nemam a vi imate, platili biste vi meni.

Nasmejala se i pokazala lepe zube. — U pravu ste — klimnula je. — No, ako ste zaista usamljeni, stojim vam na raspolaganju. Za sve. — Kako stojite sa oralnim seksom? — iznenada upita Hejzi. Nije bila zatečena pitanjem. Verovatno je navikla na slična.

31

— Odlično. Prava sam umetnica. Možemo otići kod mene. Stanujem u

blizini. — Možda kasnije — odbio je. — Ovde sam poslovno. Sačekala je da barmen stavi pred njih pune čaše i da Hejzi plati, pa je

tek tada postavila novo pitanje. — Kakav posao čovek može da ima u baru osim da pije i da se upoznaje sa drugima? — Tražim jednu devojku. — Ovde? — Da.

— Onda je ja verovatno poznajem. Provodim ovde deset do petnaest sati svakog dana. Kako se zove? — Kimberli.

— Kimberli Rasel. Pevačica i striptizeta. Znam je. Zašto vam je potrebna? — Treba da razgovaram sa njom — izbeže Hejzi direktan odgovor. —

Znate li gde bih mogao da je nađem? — Da li ste pokušali u njenom stanu? — Jesam. Nije tamo. — Ćudno. Ona je preko dana obično tamo. Spava, pošto radi celu noć. — Nije tamo — ponovi Hejzi. Pogledala je na sat. — Ovamo obično stigne oko osam, pola devet. Sada je tek šest. Hoćete li

je čekati? — Ne znam — slegnuo je ramenima. — Videću.

— Šta ćete videti? — Da li ću je čekati. — Rekli ste da želite da je vidite i da razgovarate sa njom, zar ne?

— Da. — Ona će doći za dva sata. Zašto to vreme ne bismo proveli kod mene? Zajedno. Pokazaću vam šta je pravi oralni seks. Hejzi je pogleda. Dobro je izgledala. Imala je pune, sočne usne i pokretan, ružičast jezik. Bio je u iskušenju da prihvati poziv, ali ipak to nije učinio.

— Zovem se Belinda — rekla je. — Pođite sa mnom Nećete se razočarati. — Drugi put — ponovo ju je odbio. — Drugi put — ponovio je.

Ako je i bila razočarana, na njenom lepom, pomalo umornom licu to se nije videlo. — U redu — rekla je. — Ako vam ikad zatrebam potražite me ovde.

— Potražiću vas — obećao je. — Kad ste poslednji put videli Kimberli? — Prošle noći. Pevala je i skidala se do četiri sata posle ponoći. — Kad je napustila »Empajer«? — Nešto posle četiri.

32

— Sama ili u društvu?

— Čekajte... — namrštila se, kao da pokušava da se seti. — Bila sam puna viskija a nisam ni obraćala pažnju na nju. Ipak, mislim da je otišla sa Bobom.

— Ko je Bob? — Robert Marfi. Hejzi se seti da mu je i bubuljičavi portir spominjao to ime. — Ko je on? — upitao je. — Ima malu agenciju za pomoć pri zapošljavanju umetnika. Uglavnom pevačica, striptizeta, go-go gerli i sličnih. Ranije je živeo sa Kimberli ali

se pre nekoliko meseci odselio od nje. — Zašto? — Ne znam — slegnula je ramenima.

— Znam da je i dalje povremeno tuca. Kimberli je zgodna žena a ni on nije za odbacivanje. Mlad, snažan, zdrav i dobro izgleda. Pored toga, ima i novca. Ženi ništa više od muškarca i ne treba.

Hejzi joj gurnu u tašnu novčanicu od dvadeset dolara. — Hej! — začudila se. — Plaćate me a niste me proverili znam li zaista oralni seks teko dobro kao što pričam ili se samo hvalim. — Proveriću drugi put — obećao je. — Verujem, ali ću ipak proveriti. — Kako se zovete?

— Majki. — Samo Majki? — Zar to nije dovoljno?

— Dovoljno je. U redu, Majki. Rekla sam ti gde me uvek možeš naći. — Prešla je na intimnije oslovljavanje. — I dalje ostaješ pri tome da nećeš da skoknemo do mog stana?

— Ovog puta žurim. Drugi put ću imati više vremena. — Kuda žuriš? — Želim da razgovaram sa vlasnikom ovog lokala. Poznaješ li ga? — Naravno. Zove se Herman Fulton. — Herman je nemačko ime. — Priča se da mu je majka bila Nemica.

— Kakav je čovek taj Herman Fulton? — Ima žutu kosu i žute, mačje oči. Star je oko trideset i osam do četrdeset godina. Nije oženjen, što znači da nije lud. Naprotiv.

— Pametan je? — Ćovek koji je uspeo da u trideset i osmoj godini bude vlasnik noćnog kluba u Petoj aveniji, za mene je pametan — jednostavno je odgovorila.

— Kako idu poslovi kluba? — U to se ne razumem — slegnula je ramenima. — Ne znam. To možeš pitati Hermana. — Kakvi su bili njegovi odnosi sa Kimberli? Plavokosa Belinda zavrti glavom.

33

— Tucao ju je, povremeno, kao što povremeno tuca i mene i sve lepe

žene koje dolaze u ovaj lokal — odgovorila je kao da se to podrazumeva. — Zašto da nas ne tuca? — Nije sa njom imao nekakve posebne odnose?

— Nije. Sa ženama kao što smo Kimberli i ja niko nema posebne odnose. Svi samo tucaju i odu. Tako je to. — Od kada Kimberli peva u ovom lokalu? — Mislim da od tada ima osam meseci. — Gde je pevala pre toga? — Ne znam.

— Ko ju je doveo ovamo? — Bob Marfi. — Ima li Kimberli nekog stalnog prijatelja?

— Nema. Osim ako Boba Marfija ne računate kao stalnog. On je tuca ali je tucaju i drugi a i on tuca druge. Hejzi joj u tašnu stavi još tri novčanice po deset dolara.

— Hej! Šta... — To je za informacije. — Kakve informacije? Pa ništa vam nisam ni rekla. — To se vama čini. Okrenuo se i pozvao barmena. — Još jednom? — upita ćelavko. - Isto?

— Ne, ne to — oamahnu Hejzi. — Želim da razgovaram sa Hermanom. — Sa gospodinom Fultonom — ispravi ga barmen. — Ko ste vi? Videću da li može da vas primi.

— Recite mu da ga traži Majki Hejzlvud. — U vezi čega? — To ću reći samo njemu. Barmen priđe zidnom telefonu i

uze slušalicu. Izgovorio je nekoliko reči, klimnuo glavom i vratio je na mesto. — Gospodin Fulton će vas primiti — prišao je šanku i obratio se Hejziju. — Odvojiće za vas nekoliko minuta svog dragocenog vremena. — Kuda da idem?

— Onim stepenicama iza plišane zavese gore, na prvi sprat. Tamo će vas neko već dočekati. — Hvala.

Namignuo je plavokosoj Belindi koja je nezainteresovano nastavila da bulji u svoj viski, kliznuo sa visoke barske stolice, prišao tamnocrvenoj plišanoj zavesi i pomerio je.

Iza nje su bile stepenice prekrivene isto takvim tepihom. Uzdahnuo je i polako počeo da se penje. Nije voleo stepenice. Više su mu odgovarali liftovi.

34

XIII

Gore su ga dočekala dvojica robustnih momaka oštrih pogleda i grubih lica.

— Imaš li revolver? — upita jedan. — Nemam — odmahnu glavom. Hejzi. — Nikad nisam voleo revolvere. — Nenaoružan si? — Nisam — ponovo je odmahnuo. Dvojica iz odbora za doček razmeniše poglede.

— Pretražićemo te. — Zašto? — Svako ko ide kod gazde mora da bude pretražen.

Hejzi iz futrole ispod levog ramena izvadi »luger« i pruži im ga, držeći ga za cev. — Ćuvaj ga! — opomenuo ga je.

— Ne brini. Imaš li još nešto? — Nemam. — Ipak te moramo pretresti — reče drugi. Podigao je ruke. Opipali su mu džepove i nogavice. — Čist si. Možeš ući. Gazda te čeka. Hejzi spusti ruku i pritisnu kvaku na vratima na kojima je mesinganim

slovima pisalo Herman Fulton. Otvorio je i ušao. Vlasnik noćnog kluba »Empajer« sedeo je za masivnim, crnim

pisaćim stolom. Imao je žutu kosu i žute, mačje oči, kao što je devojka u lokalu i rekla. Nije ustao kad je Hejzi ušao i nije mu pružio ruku.

— Sedite, gospodine Hejzlvud — pokazao je na jednu od fotelja. — Sedite i recite ko ste i zbog čega ste došli. Hejziju se doček nije svideo ali doživeo je i gore. — Ja sam privatni detektiv — rekao je, pretpostavljajući da žutooki vlasnik »Empajera« to već zna. — Došao sam jer tražim Kimberli Rasel a ona je zaposlena u vašem loka-

lu. — Zašto je tražite? — Ne tražim je zbog sebe. Jedan klijent želi da je pronađem i da ga

dovedem u vezu sa njom — slagao je ne trepnuvši. — Koji klijent? Kako se on zove? — To vam ne mogu reći. Poslovna tajna.

— Zašto je traži? — Ne znam. Ni meni nije poverio svoje razloge. Žutooki je nekoliko trenutaka razmišljao, ispitivački posmatrajući Hejzijevo mirno lice.

35

— Gospođica Kimberli više ne radi u »Empajeru« — najzad je rekao. —

Prema tome, uzalud ste dolazili. — Od kada ne radi ovde? — Od danas.

— Zašto? Dali ste joj otkaz? — Ne — odmahnu žutooki. — Ona je dala otkaz. — Zašto? — ponovi Hejzi. — Rekla je da je našla dobar angažman u nekom noćnom klubu u Kaliforniji. Trebala je danas da otputuje a sutra već da nastupi tamo.

Hejzi pomisli na pomodrelo lice i iskolačene oči leša devojke za koju se raspitivao. I na gajtan od zavese oko njenog vrata. Ta nikad više neće potpisati nikakav ugovor za nastup u nekom noćnom klubu. Ni u

Kaliforniji ni drugde. — Žao mi je što ste uzalud dolazili, gospodine Hejzlvud — dodao je i ustao, dajući mu time na znanje da razgovor smatra završenim.

Hejzi ustade i bez pozdrava izađe. Vlasnik »Empajera« je bezočno lagao. Samo po sebi se postavljalo pitanje zbog čega to čini. Nametalo se još nešto: žutooki Herman Fulton je na neki način bio umešan u smrt Kimberli Rasel. U svakom slučaju, znao je da je devojka mrtva. A mrtva je bila možda i zbog toga što je on, Herman Fulton,

naredio nekome da je ubije. Hejzi od telohranitelja ispred vrata uze svoj »luger«, vrati ga u futrolu pod levim ramenom i istim crnim stepenicama se ponovo spusti

u bar. Tamo je situacija bila neizmenjena. Žutokosa Belinda u crvenoj mini haljini i dalje je sedela na visokoj stolici

za šankom, pušila i zurila u svoju čašu.. Hejzi sede na stolicu pored njene, dade znak ćelavom barmenu da napravi i donese još dva dvostruka viskija i pripali »marlboro«. — Brzo ste se vratili — pogleda ga devojka. — Razgovor je kratko trajao. — Da — potvrdio je. — Nije bilo ni potrebno da traje duže.

Barmen stavi na šank ispred njih dva dvostruka viskija sa ledom. Sačekao je da mu Hejzi plati i udaljio se na drugi kraj šanka. — Da li ste saznali ono što vas interesuje? — upitala je.

— Jesam — klimnuo je. — Herman Fulton je lažov. — To sam znala i bez da mi vi to kažete — promuklo se nasmejala. — Svi muškarci su lažovi. I sve žene — dodala je i ponovo se nasmejala.

— Rekao mi je da je Kimberli noćas dala otkaz i da je danas otputovala u Kalif orniju. Navodno je tamo pronašla dobar angažman u nekom noćnom lokalu. Po prvi put je počela da pokazuje neko interesovanje za razgovor. — To vam je rekao?

36

— Da.

— Slagao je. Kimberli bi mi rekla nešto o tome. — Znam da je lagao. Postavlja se pitanje zašto. — Zašto? Znate li?

— Nagađam. — Šta je u pitanju? — Zbog nekog razloga ne želi da je pronađem. — Zašto ne bi želeo da je pronađete? Hejzi uzdahnu i ne odgovori. — Poznajete li nekog čoveka srednjeg rasta sa ožiljkom od noža

preko desnog obraza i nosa? — Videla sam ga jednom ili dva puta — klimnula je. — Gde?

— Ovde, u lokalu. Za ovim šankom. — S kim je bio u društvu? — Ne znam. Ne sećam se.

— Pokušajte da se setite. — Zar vam je to toliko važno? — Jeste. Razmišljala je a zatim slegnu ramenima. — Zaista ne mogu. No, setiću se kad se ispavam. Hoćete li doći još koji put ovamo?

— Da li da dođem? — Dođite. Kad se setim reći ću vam sa kim je taj momak sa ružnim ožiljkom bio u društvu. Zašto se raspitujete za njega? Mislite li da je on

u nekoj vezi sa Kimberli? — Ne znam — slagao je. — Možda. Otpila je gutljaj rashlađenog viskija.

— Da li se Kimberli nešto dogodilo? — upitala je. — Ne znam — ponovo je slagao. Više nije insistirala. Neko vreme sedeli su u tišini, svako zabavljen svojim neveselim mislima. Debeli, ćelavi barmen je brisao oprane čaše na drugom kraju šanka i činilo se da im ne posvećuje nikakvu pažnju.

Hejzi je ipak imao utisak da nije tako. — Da li ste se predomislili u pogledu mog poziva? — iznenada upita devojka.

— Ako ne žurite, mogla bih vam pokazati neke od svojih veština. Prešla je vrhom rumenog jezika preko punih, sočnih usana. — U pogledu oralnog seksa — završila je.

Hejzi iznenada zaključi da mu je upravo to potrebno. Psihičko i fizičko rasterećenje. Bio je prenapet i glava ga je bolela. Dobar seks će mu pomoći da se opusti. — Da, predomislio sam se — rekao je.

37

XIV

Mej Parsons je manikirala nokte kad je Hejzi ušao u kancelariju. — Oh! — podigla je za trenutak glavu.

— Pa to je moj šef! Šta se dogodilo kad si odlučio da dođeš ovamo? — Ovo je moja agencija. Došao sam da radim. — Ne zasmejavaj me, slavni šefe. Ovde dolaziš uglavnom da popiješ viski i da zaspiš u onoj velikoj fotelji u tvojoj kancelariji. A moj zadatak je da za to vreme pazim na telefon i na vrata da te neko od zalutalih klijenata slučajno ne bi uznemirio. Da ne bi narušio tvoj mir!

Mrzovoljno ju je pogledao. — Ako ti se posao ne sviđa znaš šta treba da učiniš. — Da odem? To bi ti i želeo!

Za trenutak je bio u iskušenju da joj kaže da bi to zaista želeo ali se suzdržao. — Želeo bih jedino ako ti je ovde teško i kad bi bila u prilici da

pređeš na neki manje naporan a bolje plaćen posao. No, meni se čini da je to nemoguće. Izvadio je iz bifea bocu sa viskijem, otvorio je i sipao u čašu. — Šta je nemoguće? — arogantno je upitala. — Misliš li da nisam sposobna da negde zaradim više nego što zarađujem ovde? Grdno se varaš ako tako misliš.

— Zaraditi možda i možeš više — priznao je. — Ali nigde nećeš raditi manje nego ovde. — Zašto tako misliš?

— Zato što ovde ne radiš ništa. A ništa ne može biti manje od ništa. Prineo je čašu ustima i otpio. — Da li smo to razjasnili? — upitao je.

Nije mu odgovorila. Ponovo je svu pažnju posvetila noktima. — Šta je stiglo od pošte? Ko me je tražio, lično i telefonom? — Od pošte ništa važno. Na desetine omotnica sa reklamama i nekoliko koverata sa opomenama da platimo neplaćene račune. To sam sve bacila. — Dobro si učinila — pohvalio ju je.

— Ko me je tražio? Pogledala je u otvoreni podsetnik pred sobom. — Izvesna Belinda. Ko je ona? Nije želela da mi kaže svoje prezime.

— Nije važno — nervozno je rekao. — Šta je htela? Da li je ostavila poruku? — Jeste.

— Kakvu? — Rekla je samo jedno ime. Muško ime. — Koje? I nemoj da izvlačim iz tebe reč po reč. Reci sve. — Robert Bob Fulton. To je to ime. Pitala sam je šta to znači ali mi je ona rekla da ćeš ti to znati. Da li znaš?

38

— Znam — potvrdio je, setivši se da se dogovorio sa plavokosom

Belindom, devojkom koju je upoznao za šankom lokala »Empajer« da mu javi ako se seti sa kim je u društvu bio čovek sa ožiljkom kad ga je videla.

— Šta znači? Reci i meni. — To je duga priča. Ne treba ti to. — Jesam li i ja nameštenik ove agencije? Imam li prava da znam sve o slučajevima na kojima radimo? Umorno ju je pogledao. — Nemoj ponovo počinjati, Mejbel. Nisam raspoložen.

— Ti nikad nisi raspoložen kad si u kancelariji — optužila ga je. — U redu, neka je i tako. Ko me je još tražio? — Zar mi nećeš reći šta znači ta čudna poruka? To ime?

— Neću — kratko je rekao. — Ko me je tražio? — Naš poslodavac — suzdržala se da ne nastavi raspravu jer je po

izrazu njegovog lica videla da se to neće po nju dobro završiti. — Gospodin Nikolas Vebster. — Krvavi Nik. Šta je hteo? — Da te podseti da te je on angažovao. — Šta to znači? — Da ubuduće želi da mu svakog dana podnosiš detaljne izveštaje o

tome šta si saznao i uopšte u kojoj je fazi istraga. — Neka ide do đavola! Podneću mu izveštaj kad završim slučaj i vratim mu ženu.

— Reci mu to ti! — osmehnula se, zadovoljna što je uspela još više da ga iznervira. — Sigurno će biti srećan da to čuje od tebe. Možda će ti umesto pet stotina hiljada ponuditi ceo milion!

Ispraznio je čašu, ispivši ostatak viskija. — Još neka poruka? — promrmljao je. — Samo još jedna — nastavila je ljupko da se osmehuje. — Nepoznat muški glas ti poručuje da prestaneš da njuškaš za Lindom Vebster. U protivnom ćeš biti ubijen. — Tako je rekao?

— Da — ljubazno je klimnula, ne prestajući da se osmehuje. — Upravo tako. Šta ćeš učiniti? Pogledao ju je kao da je postavila najgluplje pitanje na svetu.

— Kako, šta? Pa ubiću ja njega pre nego što on ubije mene!

XV

Čim ga je video, policijski inspektor Džim Morison otvori donju fijoku pisaćeg stola i izvadi bocu sa »kentakijem« i dve čaše. — Ima utisak da jedva čekaš da dođem — reče Hejzi. — Ne voliš da piješ sam. Više voliš da pri tome imaš društvo.

39

— To je samo dokaz da još uvek nisam pravi alkoholičar — progunđa

inspektor i pruži mu čašu. — Kako stoji sa tobom u pogledu toga? — Pijem i kad sam sam i kad sam u društvu. Pijem uvek i stalno.

— Ti si alkoholičar. — I ti si, samo što to ne želiš ni sebi da priznaš. — Dobro, dobro, ostavimo to — odmahnu inspektor. — Zašto si došao? Šta je ovog puta u pitanju? — Zar se tako dočekuju stari prijatelji? — Imam posla, Hejzi. Dobio si viski, sad je red na tebe.

— Došao sam samo da te obavestim kako napreduje istraga. — Glupa istraga o otmici žene Nikolasa Vebstera? — Naravno. Sve poslove sam ostavio zbog toga.

— Kad ti Krvavi Nik dobro plaća, Koliko? — Šta, koliko? — Koliko će ti platiti za pronalaženje žene?

— To je poverljivo. Ne mogu ti reći. — Zašto? — Zato što si policajac. — Kakve to ima veze? — Možda si u dosluhu sa poreznicima. Ne verujem nikome ko je u državnoj službi.

— Zašto si došao kod mene kad sam u državnoj službi? — Prijatelji smo, zar ne? — A nismo prijatelji kad treba da odgovoriš na moje pitanje?

— Ko kaže da nismo? Inspektor uzdahnu i bespomoćno pogleda u tavanicu. — U redu, u redu — promrmljao je. — Ništa ne pitam. Ništa ne treba da

odgovoriš. — Tako je već bolje — osmehnu se Hejzi. — Mnogo bolje. Otpio je gutljaj viskija i pripalio »marlboro«. — Imaš li u arhivi nešto o izvesnom Robertu Bobu Marfiju, Džime? — upitao je. — Mogu da proverim. Zašto se interesuješ za njega?

— Postoje neke indicije da je na određen način umešan u nestanak Linde Vebster. — Do đavola! Izražavaš se previše diplomatski. Da li sumnjaš da ju je on

oteo? — Postoje indicije... — Do đavola sa indicijama! — planu inspektor. — Pitam te...

— Rekao si da me ništa nećeš pitati. Inspektor podiže čašu, ispi viski, i odmah je ponovo napuni. — Hej, a ja? — pobuni se detektiv. — Ne budi sebičan! Misliš samo na sebe! — U tvojoj čaši ima još viskija. Hejzi brzo podiže čašu i ispi.

40

— Evo, sad nema — pružio ju je inspektoru.

— Sipaj. — Uh! Nemoguć si! — progunđa Džim Morison ali mu ipak napuni čašu do vrha.

— Znači, interesuju te podaci o Robertu Bobu Marfiju. Znaš li bar ko je on? — Vlasnik neke agencije za zapošljavanje modela, pevačica, igračica, striptizeta i sličnog ološa. — Tražiš od mene da učinim disciplinski prekršaj. — Kakav disciplinski prekršaj?

— Pa podaci iz policijskih arhiva ne smeju se saopštavati ljudima van policije. — Kad ćeš već učiniti disciplinski prekršaj, onda bi bilo dobro da tvoji

ljudi potraže podatke i o izvesnom Hermanu Fultonu, vlasniku noćnog kluba »Empajer« u Petoj aveniji i o nekom tipu za koga ne znam kako se zove ali ima veliki ožiljak od noža preko desnog obraza i nosa a star je

oko trideset godina, srednjeg je rasta, mršavog lica. Inspektor podiže obe ruke. — Hej, stani! Zar hoćeš da me oteraš u zatvor? — Hajde, Džime! Zar nismo prijatelji? Nikome neću reći da si mi pomogao! — Ali ja ću znati! Kako da umirim sopstvenu savest?

— Hoćeš li da te podmitim? — Hoću — ozbiljno odgovori inspektor. — Čime? — poslovno upita Hejzi. — Koliko tražiš?

— Večerom u noćnom klubu »Fonteneblo«. Jelo i piće. Sve u ogromnim količinama. I sve za dve osobe. — Hoćeš na moj račun da izvedeš ljubavnicu na večeru u otmen

lokal? — Nije to u pitanju. — Nego? Ko će ti praviti društvo te večeri? — Ti. — Hm, hm, u redu — zbuni se detektiv. — Nije mi palo na pamet da ću ja te večeri biti tvoj gost.

— Sad vidiš da mislim na tebe. Za razliku od tebe koji ne misliš na mene. — Ko to kaže? Zar nisam došao kod tebe čim mi je zatrebala pomoć?

Kome se ljudi obraćaju za pomoć? Svojim prijateljima! — To je tačno. A ja sam tebe pozvao na besplatnu večeru, ne da bi mi nešto pomogao.

— To za mene nije besplatna večera. Pa ja treba da je platim! — Ti treba da platiš večeru za dve osobe. Ja sam mogao da pozovem koga hoću a pozvao sam tebe. To je pravo prijateljstvo. Ceni to, njuškalo! — U redu, ceniću. Hoćeš li sada pozvati momke u arhivi?

41

Inspektor se osmehnu i podiže slušalicu.

XVI

Hejzi otvori vrata od svog stana i izađe u hodnik. Nešto ga je nateralo da skoči u stranu i izvadi »luger« iz futrole ispod levog ramena, pre nego što je odjeknuo prvi pucanj. Kuršum udari u dovratak tačno na mestu na kome se delić sekunde ranije nalazio. Da ga šesto čulo nije upozorilo i da je ostao na istom metsu, metak bi ga pogodio u levu stranu grudi, u visini srca.

Tajanstveni strelac krio se iza otvorenih metalnih vrata lifta. Hejzi brzo, ne nišaneći, ispali dva metka jedan za drugim. Udarili su u metalna vrata i odbili su uz karakterističan zvuk.

Iako su verovatno svi stanari u zgradi čuli pucnjavu u hodniku, niko nije otvorio vrata da pogleda šta se događa. Njujorčani su što se toga tiče stekli odlična iskustva. Radoznalost u ovakvim situacijama često znači

smrt. Zato su sedeli u svojim stanovima i ćutali, osluškujući. Možda je neko telefonirao najbližoj policijskoj stanici. Hejzi to nije znao. — Prokleto pseto! Ubiću te! — vikao je ubica, ljut što njegov iznenadni napad nije uspeo. — Napuniću te olovom!

— Dođi, dečko, dođi! Čekam te! — začikavao ga je Hejzi, skriven iza ugla hodnika. Ispalio je još jedan metak. Ovog puta pogodio je u ivicu vrata koja se od

udarca zalupiše. — Videćemo se drugi put! — viknu napadač i odmah stavi lift u pogon. Hejzi pomisli da telefonira u portirnicu ali odmah odustade od te

zamisli. Plašio se da ubica ne ubije portira koji bi pokušao da ga zaustavi. Spustio je »luger« i mahinalno na mesto utrošenih, stavio nove metke u šaržer. Negde gore se otvoriše jedna vrata. — Hej! Šta se to tamo događa? — začu se neki muški glas.

— Sve je završeno! — doviknu Hejzi. — Neko je pucao na mene. Napadač je pobegao! Možete doći! Kao po komandi, vrata skoro svih stanova u zgradi se otvoriše i radoz-

nali stanari izađoše u hodnik da zadovolje svoju do tada prisilno potis-nutu radoznalost. Lift se zaustavi i iz njega izadoše dvojica uniformisanih policajaca.

Dodirnuše prstima kape i priđoše mu. Hejzi ih je obojicu poznavao. Bili su zaista iz najbliže policijske stanice. — Zdravo, Stenli. Zdravo, Hale — pozdravio ih je.

42

— Dobar dan, gospodine Hejzivud. Drago nam je što ste živi i

nepovređeni — reče viši od policajaca. Pogledao je rupe i oguljotine od kuršuma na vratima i zidovima hodnika.

— Hoćete li nam reći šta se ovde dogodilo? Hejzi uzdahnu, pripali »marlboro« i poče da priča.

XVII

Vebster ga je i ovog puta dočekao iza svog velikog pisaćeg stola u

ogromnoj radnoj sobi na prvom spratu. — Tražio si da ti podnesem izveštaj — reče Hejzi, sedajući. — Zato sam ovde.

— Da li si nešto saznao? Prošla su već dva dana. Hejzi odluči da mu ne kaže sve. — Nešto znam — rekao je.

— Tvoja žena imala je i jednu prijateljicu za koju ti nisi znao. Gangster-biznismen se trže. — Zvuči neverovatno. Kako se ta žena zove? — Kimberli. Kimberli Rasel. — Šta radi. Čime se bavi? U kakvom je društvu. — Striptizeta.

Vebsterovo lice pocrveni od gneva. — Ne verujem! Ta žena laže! Dovedi je da je ja ispitam! — Ne mogu je dovesti, Vebsteru. Ona je mrtva. Ubijena.

Ustao je, odšetao do bara i sam sebi pripremio trostruki viski sa dve kocke leda. — Ko ju je ubio? — upita Krvavi Veb. - Ti?

— Ne, nisam ja — odmahnuo je. — Ne ubijam žene sve dok to nije neophodno. — Onda, ko? — Kad sam čuo da je ona bila dobra prijateljica tvoje žene odlučio sam da je posetim. Ušao sam u njen stan i tamo me je neke dočekao i onesvestio. Kad sam se osvestio pretražio sam stan i zatekao Kimberli

Rasel mrtvu u jednom od plakara. Obešenu. Telo je već bilo hladno. — Da li si obavestio policiju? — Nisam. Zašto bih to učinio? Ne volim kad se pajkani mešaju u

slučajeve koje rešavam. Pored toga, nesrećnoj devojci se više nije moglo pomoći. — Pravilno — podrža ga Nikolas Vebster.

— A da li si video čoveka koji te je onesvestio? — Samo u magnovenju. U deliću delića sekunde. Bio sam poluokenut i nisam ga dobro video. — Da li bi mogao da ga opišeš?

43

— Zapazio sam da je pre nižeg nego srednjeg rasta, mršavog lica i da ima

ružan ožiljak najverovatnije od noža, preko desnog obraza i nosa. To je sve. — Mislim da će to biti dovoljno — obradova se Vebster.

— Kameno Lice! Tiha Smrti! Dođite ovamo! — povikao je. Vrata se otvoriše i leva i desna ruka Krvavog Veba pojaviše se u prostoriji. — Ponovi im opis — obrati se Vebster Hejziju. Hejzi učini što mu je rečeno. Nije ništa govorio o tome da je proverio u policiji i da čovek koga traži

nije evidentiran u policijskoj kartoteci kriminalaca. — Znam ga! — reče Kameno Lice kad je Hejzi završio. — Kako se zove? — istovremeno upitaše Hejzi i Vebster.

— Ne znam mu pravo ime. Zovu ga Skarfejs — odgovori Kameno Lice. — Zar nije tako Tiha Smrti?

Mršavi gangster se zadovolji samo lakim pokretom glave. — Za koga radi? — upita Vebster. — Gde ga možemo pronaći? — Slobodan strelac — sa sigurnošću u glasu reče Kameno Lice. — Radi sam za sve one koji imaju dovoljno novca da mu plate. — Gde je najčešće? — U Njujork je došao odnekud sa Juga. Iz Alabame, Džordžije,

Floride. . . Ne znam tačno. Čuo sam da povremeno navraća u noćni lokal »Empajer« u Petoj aveniji. — Ko drži taj lokal? — upita Vebster.

— Ko je vlasnik? — Neki Herman Fulton — umesto Kamenog Lica odgovori Hejzi. Vebster ga pogleda.

— Kako znaš? — Bio sam tamo. Razgovarao sam sa njim. — Da li si nešto saznao? — Nisam. Fulton me je lagao. Ništa nije hteo da mi kaže. — Hoćeš li da ga moji ljudi zgrabe i da ga iscede? — Ne — odmahnu Hejzi.

— Treba pronaći Skarfejsa. On zna celu priču, ubeđen sam. Danas je pokušao da me ubije. Pre toga mi je nekoliko puta telefonirao. Pretio mi je da napustim dalju istragu jer ću biti ubijen.

— Kako znaš da je to bio on? — Prepoznao sam mu glas. Kad je pucao na mene vikao je. To je isti glas koji sam čuo i preko telefona.

Vebster pogleda Kameno Lice i Tihu Smrt. — Čuli ste. Idite i tražite Skarfejsa. Leva i desna ruka gangstera-biznismena okrenuše se i poslušno izađoše.

44

— Ako je Skarfejs u Njujorku njih dvojica će ga naći. Budi siguran u to!

— ubeđeno reče Vebster. — Što ga pre nađu, utoliko bolje — reče Hejzi. — Nisam sa tobom razgovarao dva dana. Da li su se otmičari u

međuvremenu javili? — Jesu — klimnu Vebster. — Upravo sam hteo da razgovaramo o tome. — Da li su telefonirali ili su poslali pismo? — Telefonirali su. — Kad?

— Juče. Ustvari sinoć oko deset sati uveče. — Šta su rekli? — Da je Linda oteta i da traže otkupninu od pet miliona dolara.

Hajzi tiho zazvižda. — Do đavola! Ne može se reći da su skromni. Šta si im odgovorio? — Da želim da razgovaram sa njom.

— Da li su ti to omogućili? — Jesu. Linda mi je rekla da je dobro, da se ni na šta ne žali i da su joj obećali da će je pustiti čim platim. Zamolila me je da im dam novac. — Ništa više? — Ne. Verovatno su joj oduzeli slušalicu. — Hoćeš li platiti?

— Svakako. — Da li su govorili nešto o uslovima primopredaje? — Rekli su da će mi danas telefonirati zbog toga.

Hejzi pripali »mariboro«, već ko zna koji po redu. — Slušaj me dobro, Vebsteru. I sam znaš da u više od devedeset posto slučajeva otmičari ubijaju otete čim se isplati ucena. To čine iz

jednostavnog razloga da oteti ne bi ni policiji ni ikome drugom mogli ništa da kažu o njima. — Šta time hoćeš da kažeš? — Samo to da je tvoja žena sigurna za svoj život samo dok ti ne platiš ucenu. Čim platiš, više im neće biti potrebna i mogu da je ubiju. Vebsterovo lice prebledi.

— Šta da radim? — upitao je. — Kad ti budu telefonirali da pregovaraš o načinu isplate otkupnine reci im da ćeš platiti samo ako u istom trenutku budeš dobio ženu

natrag. Reci im da u protivnom od pet miliona dolara neće biti ništa. — Ne verujem da će pristati na to? — Ako uopšte misle da je vrate živu onda će pristati. Biće im

svejedno da li će je vratiti živu u trenutku kad od tebe dobiju pet miliona dolara ili kasnije. — A ako ne budu hteli da pristanu na moj predlog? Šta onda da radim? — Budi uporan! Insistiraj! Odbijaj sve drugo. Samo tako postoje šanse da je vrate živu.

45

Vebster duboko uzdahnu.

— U redu. Učiniću tako. I meni se to čini logičnim. Imaš li još nešto da mi savetuješ? — poslednju rečenicu je izgovorio podsmešljivo. Na njegovo čuđenje Hejzi potvrdno klimnu glavom.

— Imam — rekao je. — Šta? — Neko od tvojih ljudi je u dosluhu sa otmičarima. Neko od tvojih poverljivih ljudi. Od onih koji su stalno u ovoj kući, uz tebe. Vebsterovo lepo lice postade belo kao neispisan list hartije. — Znaš li šta govoriš? — upitao je.

— Znaš li težinu toga što si rekao? Hejzi odšeta do bifea i u svoju čašu uli još viskija. — Znam — klimnuo je. — Savršeno mi je jasna težina te optužbe.

— Onda reci ko je taj čovek! — zaurla nekontrolisano Nik Vebster. — Kunem se da ću ga ubiti svojim rukama! — Kad bih to znao zgrabio bih ga sam! — reče Hejzi.

— Ne, ne znam ko je on. Ali znam ko bi mogao biti, a ti ćeš ga lako identifikovati. Vebster prekrsti ruke na grudima. — Slušam te — rekao je. — Neko me je sledeće noći kad sam se vratio od tebe pozvao telefonom, takođe u tri sata ujutro i rekao mi da zna da su prošle noći u

isto vreme po mene došli Kameno Lice i Tiha Smrt i da su me odveli kod tebe. — To još niša ne znači.

— Saslušaj do kraja — zamoli Hejzi. — Taj nepoznati mi je rekao da zna da si me ti angažovao da pronađem tvoju otetu ženu. Savetovao me je da odmah prestanem sa tim poslom

jer ću inače vrlo brzo biti mrtav. Ubijen. Sad se postavlja pitanje ko je mogao da zna da sam bio ovde i da si me angažovao? Možeš li to utvrditi? Vebster je nervozno grizao usne. — Mogu — najzad je rekao. — Samo petorica ljudi, osim mene i tebe, znaju da si te noći bio ovde i da

sam te angažovao da pronađeš Lindu. Dvojica od te petorice su Kameno Lice i Tiha Smrt. To znači da je izdajica neko od preostale trojice. — Znam šta osećaš prema tom nitkovu, ali bih ti ipak savetovao da ga

ne ubijaš odmah — reče Hejzi. — Zašto? — Neka ga Tiha Smrt i Kameno Lice preslušaju i neka pokušaju od

njega nešto da saznaju o otmičarima i o tome gde drže zatvorenu tvoju ženu i koliko je ljudi čuva. Vebster klimnu glavom. — Ni taj predlog nije loš. Prvo ćemo ga iscediti a zatim ću ga ja

46

preuzeti. Rekao sam da ću ga sam ubiti i to ću i učiniti. Zar čovek kome

sam poklonio toliko poverenje da me izda? Da učestvuje u otmici moje žene? Da sarađuje sa otmičarima? Šta je takav čovek zaslužio? — Sam si rekao — izbeže Hejzi konkretan odgovor.

— Ako Tiha Smrt i Kameno Lice pronađu Skarfejsa neka ga uhvate i odmah mi telefoniraju, svejedno u koje doba dana ili noći. Taj čovek je pokušao da me ubije. Prvo mi je skoro razbio potiljak a zatim je pucao u mene. Pored toga, ubeđen sam da je direktno učestvovao u otmici. On je čovek koji me poziva telefonom i preti mi smrću ako ne odustanem od dalje istrage. Hoću sam da ga saslušam.

— Kameno Lice i Tiha Smrt će ga sigurno naći. Telefoniraće ti. Hejzi spusti na niski stočić praznu čašu. — A ti mi telefoniraj nakon razgovora sa otmičarima. Želim da čujem da

li će pristati na tvoje uslove. Još, jednom ti napominjem da nikako ne smeš odustati i pristati na ono što oni nude. Ako na to pristaneš, nikad više nećeš videti ženu živu. A možda ni mrtvu. U takvim slučajevima

leševi otetih i ubijenih često nestanu i nikad se ne pronađu. Vebster ga pogleda. — Hvala ti što me tešiš. Ulio si mi optimizam — sarkastično je rekao. — Samo ti predstavljam stvari onakve kakve jesu. Ugasio je opušak u velikoj kristalnoj pepeljari i ustao. — Do viđenja — rekao je. — Telefoniraj mi bez obzira na vreme —

ponovio je još jednom. — Stvari dobijaju na brzini. Obojica svakog trenutka moramo biti u toku svega što se događa.

Vebster samo klimnu glavom. Ništa nije rekao.

XVIII

Otkud ti, Džime? — iznenadi se Hejzi kad inspektor uđe u kancelariju. — Vraćaš posetu? Morisonovo četvrtasto lice bilo je ozbiljno. — Hoćeš li me prvo ponuditi da sednem? — Naravno. Sedi.

— A viski? — Biće i viskija. — Kada? — interesovao se gost.

— Odmah. Pritisnuo je dirku na interfonu i izdao nalog sekretarici šta treba da učini.

Inspektor izvadi cigarete i pripali. — Šta ima novo? — upita Hejzi. — Dosta toga — reče inspektor, izduva dim i zakašlja se. — Umešan si u ubistvo. — Ja? — začudi se Hejzi

47

— Kakvo ubistvo? Već nekoliko dana nikog nisam ubio.

Mej uđe i donese sve što joj je Hejzi rekao. Pripremila je svakom po jedan »kentaki« viski i izašla. Džim Morison je isprati pogledom.

— Volim visoke stražnjice i duge noge — promrmljao je kada je izašla. — Ostavi se stražnjica i nogu! — ljutnu se Hejzi. Rekao si mi da sam umešan u neko ubistvo. Ko je ubijen? — Kimberli Rasel. Neudata, stara dvadeset i pet godina. Belkinja. Pronađena je mrtva u svom stanu u Harmon Stritu broj, 234 na trećem

spratu. — Zašto misliš da je poznajem? Zašto misliš da sam umešan u njeno ubistvo?

— Jednostavno, zato što si je poznavao i što si umešan u njeno ubistvo — odgovori inspektor. — Da li je to dovoljan razlog za moj dolazak ovamo?

— Ti si kod mene uvek dobro došao, Džime. Ipak, tu ženu nisam ni poznavao niti sam je ubio. — To ti kažeš. — Da, to ja kažem — potvrdi Hejzi. — Otkuda onda tvoji otisci prstiju u njenom stanu? Hejzi se nadao takvom pitanju i zato nije bio iznenađen.

— Možda sam tamo bio pre nego što je ubijena? — Onda bi je upoznao, zar ne? A ti lažeš da je nisi poznavao. — Možda sam tamo bio pre nego što je ubijena, u vreme kad nije bila

kod kuće — reče detektiv. -- Hm, hm, to je moguće. U tom slučaju imaš obavezu da mi ispričaš zašto si nameravao da posetiš ženu koju ne poznaješ i zašto si ušao u

njen stan iako ona nije bila kod kuće. — Nije bilo tako. — Šta nije bilo tako? — Nisam pokušao da je posetim iako je ne poznajem. Nisam ušao u njen stan iako ona nije bila kod kuće. — Zašto si uopšte odlazio kod žene koju ne poznaješ?

— Zato što sam od rođene sestre nestale Linde Vebster, izvesne lepe i simpatične gospođice Melodi Meriverder, saznao da je Kimberli Rasel jedna od njenih najboljih prijateljica. Pokušao sam da je posetim da bih

je pitao da li nešto zna o nestanku Linde Vebster. — Kako si ušao u stan? — Prvo sam zvonio a kad niko nije otvorio pritisnuo sam kvaku, za svaki

slučaj. Brava je bila otključana i vrata su se otvorila. — Šta si onda uradio? Ušao si u stan i pronašao je mrtvu? — Nije bilo baš tako. Ušao sam u stan i onda me je neko udario po glavi i onesvestio me. Dodirnuo je rukom potiljak.

48

— Još me boli. Imao sam sreće. Da je udarac bio malo jači verovatno bih

sada bio mrtav i sahranjen. — Ko te je onesvestio? — Ne znam. Čovek sa ožiljkom preko desnog obraza i nosa.

— Onaj za koga si se kod mene interesovao? — Da. — Hm, hm. Zašto je to učinio? Da li je on ubio devojku? — To je moguće! — slegnu ramenima Hejzi. — Ćak i verovatno. — Šta se dalje dogodilo? Kad si se osvestio?

— Pola sata kasnije. Naravno, napadač je to vreme iskoristio da nestane. To je moja priča. — Da li je istinita?

— Naravno — skoro se uvredi Hejzi. — Kad sam te ja slagao? — Da sam zapisivao, to bi već bila podebela knjiga — promrmlja

inspektor, nimalo impresioniran. — Kako si našao telo? — Kad sam se osvestio prvo sam se okrepio viskijem i popušio »marlboro« jer sam još bio slab. Vrtelo mi se u glavi. Zatim sam počeo da pretražujem stan. Devojku sam našao obešenu u plakaru. Telo je već bilo hladno. Kako je policija saznala za to ubistvo?

— Javio nam je nastojnik zgrade. Njega je obavestio portir. — Onaj bubuljičavi? — Da.

— Da li je on pronašao telo? Šta je tražio u tom stanu? — Spremačice su zatekle otvorena vrata i ušle. U stanu se već osećao jak zadah. Kad su pronašle odakle dopire obavestile su bubuljičavog

portira, ovaj nastojnika a nastojnik nas. — I? Šta dalje? — Ništa. Kriminalistički tehničari su pronašli između ostalog i tvoje otiske. Nisam te pozvao u policiju, na zvanično saslušanje nego sam prvo došao kod tebe da čujem o čemu se radi. Ipak ćeš morati da dođeš i da daš izjavu i potpišeš je.

— Učiniću to. — Kako napreduje tvoja istraga o nestanku Linde Vebster? — Sporo. No ovih dana očekujem da će krenuti. A kad krene sve će se

brzo završiti. — Da li si siguran da je oteta? — Jesam. Otmičari su se najzad javili.

— Koliko traže? — Pet miliona dolara. — Da li će Vebster platiti? To je ogromna suma čak i za njega. — Kaže da će platiti. Međutim, on spada u ljude kojima ne treba bezrezervno verovati.

49

— To znam i sam. Kad treba da se izvrši primopredaja i na koji način?

— To mu još nisu rekli. Javiće mu telefonom. Savetovao sam mu da insistira da se sve obavi istovremeno: on njima pet miliona dolara a oni njemu ženu. Rekao sam mu da ako im prvo da novac, nikad više neće

videti ženu. Bar ne živu. — Tako najčešće bude — klimnu inspektor. — Dokle god je živa ona za otmičare predstavlja opasnost jer može policiji da ispriča sve što je o njima saznala. Zato otmičari najčešće ubijaju svoje žrtve čim dobiju otkupninu. Kako je reagovao Vebster kad si mu to rekao?

— Nije mu bilo svejedno. Obećao je da će postupiti kako sam mu savetovao. — Da li si nekad pomislio da je sam organizovao otmicu svoje žene? —

upita inspektor. — Nisam. Zašto bi on to učino? — Ne znam. Ali treba razmisliti i o tome. Vebster je izuzetno

pokvaren čovek. Od njega se možeš nadati svemu, pa i onome što na prvi pogled izgleda nelogično. Ako on za to ima bilo kakav interes, neće se kolebati da učini bilo šta što bi mu na neki način koristilo. — Ne verujem da je to ovoga puta u pitanju — reče detektiv nakon kraćeg razmišljanja. M— Pre bih posumnjao da je ona, Linda Vebster u nekom dosluhu sa

otmičarima. — Zašto bi ona napustila Vebstera? Pored njega je imala sve. — Možda joj je postao neizdržljiv život u zlatnom kavezu? Žene su

nepredvidljive. — To je tačno — saglasi se inspektor, uz uzdah. — Ta varijanta je sasvim moguća. Ali, zašto je onda ubijena Kimberli

Rasel? Rekao si da je ona bila prijateljica Linde Vebster. — Da. Nije mi jasno zašto je ubijena. Najverovatniji razlog je da zna nešto o otmici, ako je u pitanju otmica, ili o sporazumu Linde Vebster sa tobožnjim otmičarima, ako se radi o tome. Inspektor ustade. — U redu, Hejzi. Dođi u toku današnjeg dana ili najkasnije sutra u

policiju da izdiktiraš tvoju izjavu i da je potpišeš. — Kad ja nisam izvršio svoju građansku dužnost, Džime? I ovog puta ću to obaviti sa zadovoljstvom.

Inspektor mu ne odgovori. Stavio je šešir na glavu i bez pozdrava izašao. Hejzi uze bocu i ponovo napuni svoju čašu.

Osećao je da će događaji početi brže da se odvijaju i da će slučaj nestanka Linde Vebster biti uskoro priveden kraju. To ga je radovalo jer nije voleo da radi. Bio je normalan.

50

XIX

— Ovo se odavno nije dogodilo — reče Hejzijeva sekretarica. Dva dana uzastopno dolaziš u kancelariju.

— Nemoj počinjati! — upozorio je. — Nisam raspoložen. — Ni danas? — Ni danas? — potvrdio je. — To je samo dokaz da sam u pravu kad kažem da ti u kancelariji nikad nisi raspoložen. Osim kad spavaš.

— Kancelarija je moje radno mesto, Mejbel — pokušao je da joj objasni. — Ko je još raspoložen dok radi? — Oni koji vole svoj posao.

— Ne spadam u te. — Ne voliš svoj posao? Pa sam si ga odabrao. — Ne volim nikakav posao. Ne volim da radim.

Prelistavala je »Njujorker« i povremeno otpijala po gutljaj već ohlađene kafe. — Setila sam se one Belinde koja je pre neki dan telefonirala i ostavila ti onu čudnu poruku. Hejzi otvori bife i izvadi bocu sa »kentaki« viskijem i čašu. — Da? Šta je sa njom?

— Ne znam. — Zašto si je se onda setila. — Zato što je izvesna dvadesetpetogodišnja devojka Belinda Kerigan

nađena mrtva u svom stanu. Ubijena. Telo je nađeno nago a na njemu su primetni tragovi žestokog mučenja. Ubice ili ubica su je pre smrti mučili da bi od nje nešto saznali.

Hejzi se trže i prosu malo viskija na tepih. — Kako si za to saznala? — upitao je. — Pročitala sam u »Njujorkeru«. Zgrabio je novine ispred nje, pronašao tekst koji ga je interesovao i brzo ga pročitao. — Zlikovci! — promrmljao je i besno zgužvao novine.

— Prokleti zlikovci! Proklete ubice! Za ovo će mi platiti! Začuđeno ga je gledala jer je navikla da se uvek odlično kontroliše. — Zar...

— Da, to je devojka koja mi je u jednom trenutku istrage pomogla! — rekao je, držeći zgužvane novine u ruci. — Zahvaljujući njoj u mogućnosti sam da istragu usmerim na pravi

trag. Ona mi je saopštila da je pored Skarfejsa jedan od otmičara najverovatnije i Robert Bob Marfi, sa kojim je Skarfejs bio prijatelj. Zajedno su viđeni u baru »Empajer«, čiji je vlasnik Hermen Fulton i koji je skoro sigurno takođe umešan u otmicu. Zašto bi mi inače lagao da je

51

Kimberli Rasel otputovala u Kaliforniju? Zato što je znao da je ona već

mrtva a nije želeo da ja to saznam. To je jedini odgovor. — Zašto su je mučili? — Da bi od nje saznali šta mi je rekla, koliko ja znam i šta nameravam —

odgovorio je. — Verovatno nije htela odmah da progovori pa su je zato mučili. A skoro sam siguran da je sve to učinio čovek sa ružnim ožiljkom. Skarfejs. I zbog toga ću ga ubiti! — Ne možeš ti da budeš zakon i pravda, Hejzi. Postoji policija, tužilaštvo, sud...

— Sve su to spore i neefikasne institucije — rekao je sa očiglednim omalovažavanjem. — Policija Skarfejsa još uopšte nema ni u evidenciji! A ko zna koliko ih je

već ubio! No, no — zavrteo je glavom. — Sa ubicama treba postupati kao što oni postupaju sa svojim žrtvama! Treba ih ubiti.

Ispio je viski i malo se smirio. — A ni Robert Bob Marfi u svemu tome nije nevin. I njega moram što skorije posetiti. A i uglađenog vlasnika »Empajera«, lažljivog Harmana Fultona, propustiću kroz šake. Imaću dosta posla ovih dana. Smrt nesrećne Belinde neće proći tek tako. Platiće mi i neposredni ubica i oni koji su ga poslali.

Telefon zazvoni i sekretarica podiže slušalicu. Saslušala je sagovornika i pružila je njemu. — Nikolas Vebster — rekla je.

— Tebe traži. Hejzi uze slušalicu. — Da li su se otmičari javili? — odmah je upitao.

— Zbog toga i zovem — reče Vebster. — Možeš li odmah doći kod mene? — Mogu. Biću tu kroz četrdeset minuta! — reče Hejzi, vrati slušalicu sekretarici i pogleda je. — Idem kod Vebstera. Otmičari su mu saopštili sve oko primopredaje otkupnine. Mesto, vreme, način. To je na neki način najrizičniji deo cele

otmice i to za sve troje: za otmičare, za otetog i za ucenjenog, onog koji treba da plati otkupninu. Mahinalno je prihvatila pruženu slušalicu i spustila je.

— Misliš li da je tebe odabrao da predaš novac otmičarima? — Pretpostavljam da mi je u svemu tome namenio neku ulogu — neodređeno je rekao. — Kakvu, još ne znam. To će mi verovatno sada

reći. — Nemoj prihvatiti ništa što bi za tebe moglo da bude previše rizično. — Za pet stotina hiljada dolara nešto se mora i rizikovati, Mejbel — rekao je, klimnuo joj glavom i žurno izašao. Podigla je bačene novine i počela polako da ispravlja izgužvane listove.

52

XX

Hejzi je polako vozio neugledni crni »oldsmobil« River Perkvejom prema

Teritaunu. Razmena pet miliona dolara za Lindu Vebster trebala je da se obavi na tačno određenom mestu na putu broj 287, Kros Vestčester Ekspresveju, oko tri kilometra od benzinske stanice. Oko kilometar ispred Hejzija kretao se crni »bjuik« u kome su bila tri Vebsterova čoveka. Jedan je vozio a iza naslona prednjih sedišta na podu su se smestili još dvojica, naoružani do zuba. Hejzi je znao da se

čovek za volanom zove Sten Kozlovski i da je bio poreklom Poljak a druga dvojica su bili Krisp i Starlok, ubica iz moćne Vebsterove organi-zacije.

Sva trojica su bili naoružani automatskim puškama HK 91. Te puške ne bez razloga upućeni nazivaju »rols-rojsom jurišnih pušaka«. Kalibar im je 308 a ispaljuju šest stotina metaka u minutu. Za svaki

slučaj Vebster je svakome od njih naredio da ponese i po nekoliko bombi. Što se Hajzija tiče, on je pored svog lugera koga je već smatrao delom garderobe, za ovu priliku dobio i automatsku pušku SPAS 15. To je bila specijalna puška koja je ispaljivala municiju sa sačmom, krupnom ili sitnom, po želji. Pravljena je samo za potrebe armije ali je Vebster preko

svojih veza uspeo da se dočepa nekoliko komada. Kalibar puške bio je 12 (18,4 milimetra) a prazna je bila teška oko tri i po kilograma. Bila je laka i zgodna za rukovanje. Sa ispruženim preklopnim kundakom

dugačka je devedeset santimetara a sa sklopljenim samo sedamdeset. Mogla je da dejstvuje pojedinačnom paljbom ili rafalno a svaki okvir imao je po deset metaka. Hajzi je uz sebe imao pet takvih okvira.

Došao je do raskrsnice i skrenuo desno na put broj 287. Kros Vestčester Ekspresvej bio je pravi autoput. Imao je po šest traka u svakom smeru, a u sredini je bio širok zeleni pojas zasađen grmljem visine čoveka. Isto takvo grmlje bilo je i sa strane autoputa. U ovo doba noći vozila nije bilo. »Bjuik« u kome su bili Kozlovski,

Krisp i Starlok kretao se brzinom između osamdeset i sto kilometara na sat. Osam stotina metara iza, Hejzi je prilagodio brzinu »oldsmobila«

tako da ih je pratio kao povezan nekim nevidljivim koncem. I Hejzi i gangsteri u prednjem vozilu imali su voki-toki uređaje, tako da su stalno bili u vezi.

Vebsterova zamisao je bila, bar tako je rekao Hejziju, da se Hejzi ne meša ako sve bude proteklo onako kako je sa otmičarima dogovoreno. Pet miliona dolara nalazilo se u prvom vozilu, kod trojice gangstera. Oni su trebali da izvrše razmenu — novac za Lindu Vebster. Dvojica sakriveni iza naslona prednjih sedišta nisu trebali da se mešaju ako sve

53

bude u redu. Međutim, ako otmičari budu pokušali neki trik, onda su

njihove automatske puške trebale da progovore. Što se tiče Hejzija, njegov zadatak je bio da se umeša samo u krajnjoj nuždi, ako dođe do pucnjave odnosno oružanog obračuna između

Vebsterovih ljudi i otmičara, ili ako proceni da treba da se umeša da bi spasao Lindu Vebster. Prednje vozilo prošlo je pored benzinske stanice. Primopredaja je trebalo da se izvrši na parkiralištu, tri do četiri kilometra udaljenom od stanice. Kad se »bjuik« približio, sa parkirališta iznenada krenu ogromni

kamion-hladnjača. »Danijels i kompanije« pisalo je velikim crnim slovi-ma sa obe strane velikog transportnog vozila. Hejziju se iznenadni nailazak kamiona-hladnjače nije dopao. Kao da je

instinktivno osetio da stvari počinju da se komplikuju, da je sve to deo nekog dobro razrađenog plana. Kamion je nekoliko trenutaka vozio jednom od srednjih traka a tada je

skrenuo desno i preprečio put »bjuiku« u kome su bili trojica Vebsterovih ljudi. To je za vozača »bjuika«, Stena Kozlovskog bilo toliko neočekivano da nije stigao ništa da preduzme. U tom deliću sekunde kao da su mu refleksi potpuno otkazali. Nije skrenuo nego je i dalje čvrsto držao volan kao do tada.

Kamion-hladnjača se popreko isprečio preko puta i »bjuik« se jednostavno zabio pod dosta visoko postavljenu karoseriju hladnjače. Kozlovski je po svemu sudeći poginuo, ali druga dvojica, Krisp i

Starlok, zahvaljujući tome što su bili zaklonjeni i zaštićeni naslonima prednjih sedišta, nisu bili ni povređeni. Hejzi okrenu volan na levo i zaustavi »oldsmobil« u grmlju pored

puta. Osmotrio je situaciju. I farovi na kamionu i oni na »bjuiku« su svetleli punom snagom tako da se sve jasno videlo, iako je bio udaljen oko petnaest metara. Dok je on posmatrao, otvoriše se oboja vrata na kabini kamiona hladnjače i sa svake strane na asfalt iskočiše po dva čoveka. U

rukama su držali spremne automatske puške. Potrčali su prema »bjuiku«, obilazeći kamion sa obe strane. Hejzi iz »oldsmobila« izvadi svoju automatsku sačmaru. Podesio ju je,

proverio da li je okvir pun i čekao. Četvorica iz kamiona pritrčaše na udaljenost od četiri do pet metara od zaustavljenog »bjuika«, sa svake strane po dvojica. Iz »bjuika« odjeknuše

rafali automatskih pušaka. Jedan od pridošlica pade na kolena, poče da psuje i da urliče a zatim se sruši licem na asfalt i ostade nepomično da leži. Oko njegovog tela odmah poče da se širi velika tamnocrvena mrlja krvi.

54

Ostala trojica zasuše rafalima »bjuik« i ljude u njemu. Kuršumi su bušili

metal, udarali u bokove »bjuika«, vrata i prozore. Buka je bila užasna. Neko je iz »bjuika« bacio bombu koja je eksplodirala jarkobelim sjajem neposredno uz jednog od preostale trojice napadača.

Nije stigao ni da jaukne. Bio je bukvalno raznesen. Meci napadača probušili su rezervoar »bjuika« i benzin poče da teče asfaltom. Iz »bjuika« polete još jedna bomba. Snažno je eksplodirala ali ovog puta nikog nije ni usmrtila ni povredila. Proliveni benzin planu. Dvojica Vebsterovih ljudi iskočiše iz upaljenog vozila, kotrljajući se po putu. Jedan od napadača okrenu cev

automatske puške prema njima ali u tom deliću sekunde Hejzi pritisnu okidač sačmare. Na stotine metalnih kuglica pogodilo je gangstera i na isto toliko mesta iz napadačevog tela poče da curi krv. Urlikao je od

bolova, ispustivši pušku. Bacio se na asfalt, valjajući se i vrišteći. Drugi gangster uspeo je jednim rafalom da preko grudi zakači jednog od Vebsterovih ljudi. Bio je to Krisp, gangster rošavog lica i mutnog

pogleda. Opsovao je i pao. Starlok ga je ostavio i uspeo nepovređen da stigne do žbunja na sredini, između dve asfaltne trake i da se zavuče tamo, koristeći mrak. Jedan veliki ševrolet zaustavi se uz škripu guma pored upaljenog »bjuika«, koji je goreo na sredini puta. Iz njega iskočiše dva čoveka, sa automatskim puškama u rukama.

— Uzmimo novac iz »bjuika«! — vikao je neko iz ševroleta. — Zar ćemo dozvoliti da izgori pet miliona dolara!? — Još dvojica su živi! — vičući upozori pridošlice jedini preživeli

gangster — Pazite se! Na svakoj strani puta je po jedan! Naoružani su! Sklanjajmo se sa svetla!

Jedini preživeli od Vebsterovih ljudi, Sterlok, skriven u mraku grmlja na sredini autoputa, poče da puca. Desni od dvojice koji su izašli iz »ševroleta« pade, a istovremeno iz ševrloeta poče pucnjava prema mestu odakle je došao rafal. Hejzi nanišani u »ševrolet« i dva puta uzastopno pritisnu obarač sačmare. Učinak je bio stravičan. Kao da je u karoseriju automobila

udarila neka čelična kiša. Iznutra su se čule psovke i proklinjanja. Dvojica na putu počeše da pucaju. Starlok istrča iz grmlja, potpuno bez potrebe, i na taj način potpisa sam sebi smrtnu presudu. Uspeo je da

kratkim rafalom pogodi jednog od preostale dvojice živih na putu, u gla-vu, a zatim i sam pade, pogođen sa dva metka u čelo. Poslednji okrenu cev svoje automatske puške prema mestu na kome se nalazio Hejzi ali

detektiv i četvrti put pritisnu okidač sačmare. Stotine metalnih kuglica bukvalno oduvaše napadača sa puta. Bio je mrtav pre nego što je pao na zemlju. Mozak mu je bio pun olovnih kuglica. Dvojica iz »ševroleta«, iako ranjeni, ali ne teško jer ih je karoserija vozila ipak zaštitila od zrna sačme, počeše takođe iz automatskih pušaka da

55

pucaju u detektiva. Hejzi zažali što i on nije pri sebi imao bar jednu

ručnu bombu. No, imao je sačmaru. Opalio je tri puta uzastopno. Iz »ševroleta« ponovo odjeknuše psovke i proklinjanja. Sekundu kasnije teško vozilo

polete iz mesta i uz škripu guma na asfaltu nestade u mraku. Hejzi pritrča »bjuiku« koji je goreo i zgrabi veliki paket sa novcem, koji je stajao na prednjem sedištu, pored vozačevog. Zatim otrča do za-ustavljenog kamiona-hladnjače i pogleda u kabinu. U njoj nije bilo ni-kog. Otvorio je zadnja velika vrata i ustanovio da je kamion prazan. Od Linde Vebster nije bilo ni traga ni glasa.

Opsovao je, i držeći paket otrča do mesta na kome je ostavio »oldsmobil«. Ubacio je paket unutra, seo i odmah krenuo. U retrovizoru je video kako se približavaju svetla nekog automobila. U

tom trenutku preostale bombe i municija u upaljenom bjuiku eksplodiraše. Vatra je sada zahvatila i kamion-hladnjaču. Ostavljajući iza sebe devet leševa, Hejzi do kraja pritisnu pedalu za

»gas«. »Bjuik« je kao metak izleteo iz grmlja i bukvalno poleteo širokim putem broj 287, Kros Vestčester Ekspresvejom. Povremeno bi gledao u retrovizor a zatim skretao pogled na paket koji je stajao na sedištu pored njega i u kome je bilo pet miliona dolara. Već je razmišljao da li da Niku Vebsteru kaže da je i paket sa milionima dolara izgoreo u »bjuiku«.

Vozeći prema udaljenom Menhetnu tiho je zviždao. Bilo je još dovoljno vremena da o svemu razmisli. Do Menhetna je imao da vozi više od dva sata.

Iz metalne bočice otpio je gutljaj »kentaki« viskija a zatim je pripalio »marlboro« i žudno uvukao već prvi dim duboko u pluća. Na istoku je počelo da sviće.

XXI

Mej Parsons se smejala kao luda. Hejzi na nju nije obraćao pažnju. Zbunjenim pogledom, kao da ne veruje onome što vidi, posmatrao je

paket koji je uzeo iz upaljenog »bjuika« i koji je sada otvoren stajao na njegovom pisaćem stolu. Umesto novca, u njemu su stajali uredno povezani svežnjevi izrezane

hartije veličine novčanica. Nije bilo ni jednog, jedinog dolara. — Grom i pakao! — najzad je rekao.

— Prokleti Vebster znači nijednog trenutka nije ni pomišljao da plati ucenu! Proklet bio! — Imaš poštenog klijenta! — podsmevala mu se. — Ugledni biznismen! Ha-ha-ha!

56

— Podsećam te da si ti za njega rekla da je ugledan biznismen i da ne

veruješ da je on ikada bio gangster i plaćeni ubica koga su zvali Krvavi Veb — rekao joj je. — Nisam rekla baš tako. Samo sam.

— Dosta! Ništa me ne interesuje! Napunila je čašu »kentaki« viskijem i pružila mu je. — Ispij ovo. Koristiće ti! Bez protivljenja ju je poslušao. — Mogao sam poginuti zbog njega! — nastavio je da viče — Zašto me je onda slao tamo? Da čuvam ove bezvredne svežnjeve

izrezane hartije! — Zašto se buniš? Postupio je isto kao i otmičari. Oni nijednog trenutka nisu pomislili da mu ženu vrate živu a on nije pomislio da plati ucenu od

pet miliona dolara. Isti su. — Mene je morao obavestiti o svom planu. Ja sam trebao da znam da ona trojica nisu nosili u »bjuiku« pet miliona dolara nego bezvredan

papir. — Slažem se, ali koliko znam, ni ti njemu ne govoriš sve detalje u vezi istrage koju vodiš. A on te je angažovao. — To je drugo! — pobunio se. — Zašto bi to bilo drugo? U tom slučaju su svi neiskreni i nepoverljivi prema ostalima. I ti, i otmičari i Vebster. Verovatno i oteta

Linda Vebster. Hejzi sam ponovo napuni čašu, ispi viski i krenu prema vratima. — Kuda? — upitala je.

— Idem da podnesem izveštaj svom cenjenom poslodavcu — progunđao je. — Nadam se da će poludeti od besa.

— Pazi samo da na tebi ne iskali svoj bes. Obično strada onaj koji prvi donese loše vesti. Hejzi se potapša po mestu na sakou ispod koga mu se u futroli nalazio »luger«. — Samo neka proba! — rekao je. — Do đavola, samo neka proba!

Izašao je, zalupivši vrata za sobom. - Ispratila ga je zamišljenim pogledom.

XXII

Slagao si me — reče Hejzi.

— Prevario si me. Mogao sam poginuti zbog gomile bezvredne hartije. — Ali nisi! — odmahnu Vebster. — Nije ti palo na pamet da pogineš. Umeš ti da se čuvaš. Ni jednog trenutka nisam bio zabrinut za tebe!

57

— Nemoj me zasmejavati. Ti ne bi bio zabrinut za mene ni kada bi me

bacio u bazen pun izglednelih ajkula. Znao bi da će me rastrgnuti i pojesti. Zašto da budeš zabrinut? — U tom slučaju ti bi već našao neki način da se izvučeš — reče Vebster.

— Iskočio bi iz bazena. Isto kao što si preživeo i taj pokolj na Kros Vestčester Ekspresveju. Umeš ti da se izvučeš. I to iz svake situacije. — Zašto mi nisi rekao da je sve trik? Da i ne pokušavaš da platiš ucenu? — Ko bi bio toliko lud da za jednu ženu plati pet miliona dolara? — odgovori logičnim protivpitanjem bogataš. — Toliko ne bih dao ni za rasnog trkačkog konja. A za ženu, usto još

sopstvenu, ne daje se toliki novac. Da si razmislio i sam bi zaključio da nikad ne bih dao tim pokvarenjacima pet miliona. Svet je pun žena, do đavola? Zašto da kupujem jednu, kad besplatno mogu da imam mnoge?

Pred savršenom logikom tog pitanja Hejzi je ostao nem. Nije znao šta da kaže. — Kao što si mogao da se lično uveriš, ni otmičari ni jednog trenutka

nisu pomislili da igraju poštenu igru. Pošteni gangsteri ne postoje. To je inkompatibilno. — Ti si znao. . . — Znao sam da prvog puta neće vratiti Lindu. — Prvog puta? — Da. Iako si mi prošli put održao predavanje o otmicama, znam o tome

više nego što si ti ikad znao. Kao mlad, bavio sam se otmicama i bio sam dosta uspešan u tom poslu. — Šta će se sad dogoditi?

— Sad je pat pozicija. Ni oni ni mi ništa ne možemo preduzeti. Pošto ja ne mogu stupiti u kontakt sa njima, pozvaće oni mene. Optužiće me da sam im pripremio zamku, a ja ću njih optužiti da ni jednog trenutka

nisu ni pomislili da vrate Lindu jer je nisu ni dovezli na parkiralište Kros Vestčester Ekspresveja. — A tada? — Moraćemo ponovo da pregovaramo o novoj primopredaji. — Možda su oni Lindu već ubili? — Naravno da ću tražiti da razgovaram sa njom. Ako mi to ne dozvole

znači da je mrtva. U tom slučaju prekidam sve dalje pregovore. Tada više neće biti nadmudrivanja u rukavicama. Počeću otvoreni rat u kome ćeš mi ti pomoći da ih pronađem. A tada, kad budu pronađeni, sve ću ih

ubiti. Ili ću narediti da budu ubijeni pred mojim očima. — Skarfejsa ostavi meni — reče Hejzi. — Sa njim imam neke neraščišćene račune.

— Kakve? Detektiv mu ukratko objasni da je Skarfejs ubio devojku koja mu je pomogla, Belindu iz »Epajera«. — Mučio ju je da bi od nje saznao šta ja znam a zatim ju je ubio. To ne može proći nekažnjeno. Niko ne može da ubija one koji meni pomažu da

58

i sam ne bude ubijen! To je jedno od osnovnih pravila koje nikad ne

kršim. Skarfejs ga je prekršio i moraće da snosi posledice. — Dobro, on je vaš — saglasi se Vebster. — Ali ostali. . . Neću više dozvoliti da se ponovi ovo što se dogodilo sa

Ginisom! — Ko je Ginis? Šta se sa njim dogodilo? — Sećate li se da ste mi prošli put rekli da neko od ljudi iz moje najbliže okoline radi za otmičare? — Naravno. Kako bih to zaboravio? — Brzo smo ustanovili da je to Klod Ginis, jedan od ljudi koji su živeli

zajedno sa mnom, u ovoj kući. Smatrao sam ga jednim od petorice najodanijih i najpoverljivijih. — Šta se dogodilo? Je li rekao ko su otmičari?

— Nije stigao — odmahnu Vebster i ružno opsova. — Zbog ostalih idiota iz moje pratnje. Bili su neoprezni i Ginis je osetio o čemu se radi. Dokopao se jedne automatske puške i pokušao da,

pucajući pobegne. Tiha Smrt i Kameno Lice su ga stigli i ubili. Nije bilo načina da ga uhvate živog. — Šteta — konstatova Hejzi. — Da vam je pao u ruke živ, sada bismo već znali ko je oteo tvoju suprugu i gde je drže. Možda bi mogli nešto da pokušamo da je oslobodimo.

— Sada o tome ne vredi govoriti. Ta šansa je propala. — Kad očekuješ da će se otmičari javiti? — Ne znam — slegnu ramenima Vebster.

— Od devetorice koji su ostali mrtvi tamo na asfaltu Kros Vestčester Ekspresveja šestorica su bili njihovi ljudi. To nije mali gubitak. Verovatno se dogovaraju šta i kako dalje.

— Nastradali su i trojica tvojih — podseti ga Hejzi. — De — bez ikakvih emocija potvrdi okoreli gangsterski bos. — Šteta. Time su me doveli u nepriliku. — Kakvu nepriliku? — Pa, policija je lako saznala da su oni bili na mom platnom spisku. Već me je posetio jedan policijski inspektor i postavio mi gomilu neprijatnih

pitanja. Jedva sam ga se otresao. — Imaš li jednu ženinu fotografiju? — upita Hejzi. — Zašto? — trže se Vebster.

— Šta želiš sa njom da učiniš? — U svakom slučaju ne pada mi na pamet da je uramljujem — neljubazno se podsmehnu Hejzi. — Potrebna mi je. Želim da je na

određenim mestima pokazujem određenim ljudima i svima da postavim isto pitanje. — »Da li je osoba sa fotografije dolazila ovamo, koliko često i kada ste je poslednji put videli?« — odrecitova Vebster. — Tačno. Vidiš da znaš zašto mi treba fotografija.

59

— Gledao sam to u policijskim serijama na televiziji. Glupo i dosadno.

— Šta? Serije ili pitanja? — I jedno i drugo. — Taj način spada u uobičajene — objasni Hejzi.

— Mnogi svedoci ne znaju ime i prezime čoveka koji se traži ali znaju njegov izgled. Zato je fotografija nestalog za svaku potragu neophodna. — Zašto je onda ranije nisi tražio od mene? — Zaboravio sam. Vebster nije izgledao zadovoljan Hejzijevim odgovorima. Po licu mu se videlo da nešto sumnja.

Ipak je otvorio srednju fijoku ogromnog pisaćeg stola, uzeo jednu fotografiju i pružio mu je. — Da li već znaš kome ćeš je prvo pokazati? — upitao je.

— Da li sumnjaš da je odlazila i na neka mesta za koja ja ne znam? — Ne, ne sumnjam — glatko slaga Hejzi. Uzeo je fotografiju i pogledao je.

Linda Vebster zaista je bila lepa žena. Krupne, bademaste oči, dugačak vrat, lepo lice, pune, senzualne usne, male uši, moderna frizura. Pomalo je likom podsećala na svoju rođenu sestru, Melodi, Meriveder, koju je Hejzi imao priliku intimnije da upozna. Stavio je fotografiju u unutrašnji džep sakoa i ustao. — Odlazim. Telefoniraj mi ako se jave otmičari.

— Ne brini. Odmah ću to učiniti. — Da li Kameno Lice i Tiha Smrt još uvek traže Skarfejsa? — Naravno. Jutros su mi rekli da su na dobrom tragu. Možda će ga naći

još noćas ili sutra. — Bilo bi dobro da ga odmah ne ubiju. Potreban mi je živ. A ubiću ga ja! — To si mi već rekao — sa dosadom u glasu reče Vebster.

— Obećao sam ti ga živog i tako će i biti. Tiha Smrt i Kameno Lice su stručnjaci u koje moraš imati poverenja. — Ni u koga ja nemam poverenja — odmahnu glavom slavni detektiv. — Tihoj Smrti i Kamenom Licu nije pošlo za rukom da uhvate živog čoveka iz tvoje okoline koji je radio za otmičare. Zašto bih verovao da će

im to poći za rukom sa Skarfejsom? Vebstera slegnu ramenima. — Možda imaš pravo — popustio je.

— U svakom slučaju imaš pravo da sumnjaš. Ja im ipak verujem. To sa Ginisom je bio promašaj. Greška. Koliko se ja sećam, njihova prva greška. Ubeđen sam da im se to nikad više neće dogoditi.

— Ako ga pronađu telefoniraj mi. U bilo koje doba dana ili noći. — I to si mi rekao prošlog puta. Čak i istim rečima. — Ponekad nije loše neke stvari ponoviti i više puta — izvuče se detektiv. — Pogotovo ako su važne. Okrenuo se i izašao.

60

I ovog puta bez pozdrava.

XXIII

Kad je ugledao Hejzija, bubuljičavi portir je zanemeo od iznenađenja. — Vi... Vi!... — gunđao je kao da je video duha. — Za... zašto ste došli!?. .. Policija... Hejzi mu priđe i pokaza mu svoju dozvolu za rad, sa fotografijom. — Ja sam Majki Hejzlvud, privatni detektiv — predstavio se. — Znam da je pronađen leš nesrećne Kimberli Basel, znam da je bila

policija i da ste joj dali moj opis kao čoveka koji je poslednji posetio Kimberli. — Ka... kako znate?

— Rekao mi je inspektor koji vodi istragu o tom slučaju — strpljivo objasni Hejzi. — Uostalom, moji otisci prstiju su pronađeni u stanu ubijene.

— Ka... kako to da vas nisu uhapsili? — Zašto da me uhapse? Pa nisam je ja ubio. Kad sam stigao tamo Kimberli je već bila mrtva. Ubica me je dočekao iza vrata i onesvestio me udarcem drškom revolvera po potiljku. Portir mu najzad poverova. — U redu — odahnuo je.

— U prvom trenutku pomislio sam da ste je vi ubili i da ste sada došli da ubijete i mene jer sam policajcima dao vaš opis. — Da sam došao zbog toga vi bi već bili mrtvi — nasmeja se Hejzi. — Ne,

ovde sam da bih vam postavio jedno a možda i više pitanja. — U poslednje vreme postao sam veoma zaboravan. Hejzi izvadi novčanicu od pedeset dolara i mahnu mu njome ispred lica.

— Hoće li ovo osvežiti vaše pamćenje? Portirove oči pohlepno zasijaše. — Naravno. Za pedeset dolara setiću se i onog što nikad nisam znao. — To neće biti potrebno — reče Hejzi. — Dovoljno je da se setite samo onog što pouzdano znate. — Pitajte — požurivao ga je portir, nestrpljiv da se što pre domogne

pedeset dolara. Hejzi iz džepa izvadi fotografiju Linde Vebster i pokaza mu je. — Poznajete li ovu ženu? Bubuljičavi samo pogleda fotografiju i odmah

odgovori. — Naravno. Ne znam kako se zove ali znam da je često posećivala ubijenu gospođicu Kimberli Rasel.

Hejzi je sam sebi čestitao što je pametan. — Kažete, često. Šta to znači? — Dva puta nedeljno. — Uvek u isto vreme? — Ne, ali uvek dva puta nedeljno.

61

— Da li je dolazila sama?

— Jeste. — Uvek? — Da.

— Da li je u to vreme još neko dolazio kod Kimberli Rasel? — Ne. Samo žena čiju ste mi fotografiju pokazali. Ko je ona? — To ne treba da vas interesuje — reče Hejzi. — Što manje znate o njoj, to bolje za vas. — U redu, u redu — odmah se povuče portir. — Pitao sam samo onako. Uzgred.

— Za nju se ne raspitujte ni uzgred — ponovi Hejzi svoje malopredašnje upozorenje. — Opasno je.

Portir pređe vrhom jezika preko suvih usana. — U redu — rekao je i treći put. — U stvari ona me uopšte ne interesuje. Zanimaju me samo pedeset dolara koje držite u ruci. Novac je važniji od

žena. Jer, kad imam novac, mogu da imam i žene. A kad nemam novac, onda nemam ni novac ni žene. Hejzi je bio impresioniran savršenom logikom bubuljičavog portira. — Gde vam je ona debela knjiga o računovodstvu koju ste čitali prošli put? — upitao je. — Položio sam taj ispit. Više ne čitam ništa osim stripova. Hoćete li mi

sada dati pedeset dolara? Hejzu mu pruži novčanicu. Zgrabio ju je munjevitom brzinom i strpao u spoljni džep isflekane i izgužvane uniforme.

— Hvala, gospodine! Doviđenja, gospodine! Detektiv se okrete i izađe.

XXIV

Hejzi je stigao pred zgradu broj 707 u Petoj aveniji, ostavio krajslera na parkiralištu i ušao u pompezni hol. Nije mu bilo potrebno da traži obaveštenja od uštogljenog portira. Na velikom panou pisalo je da se butik ekskluzivnog ženskog rublja »Nensi« nalazi na prvom spratu.

Navika je navika pa se tako Hejzi ipak odlučio za lift umesto za stepenice. Odvezao se na prvi sprai, lako pronašao »Nensi« butik i ušao. Prelepa

plavuša sedela je za malim pisaćim stolom sa dva raznobojna telefona. Podigla je glavu i osmehnula se. — Da niste zalutali, gospodine? Ovo je butik ekskluzivnog rublja za

žene. Upravo je u toku mini modna revija. — Nisam — uzvrati joj Hejzi osmeh. — Nisam došao ni zbog rublja ni zbog modne revije. — Nego? — zainteresovala se. — Mogu li vam pomoći?

62

Hejzi pomisli da bi mu zaista mogla pomoći, ali na nekom velikom

krevetu a ne ovde. — Potrebna mi je vlasnica, gospođica Nensi Bezon — rekao je, najljubaznije što je mogao.

— Ja sam privatni detektiv, vodim jednu istragu i mislim da bi mi razgovor sa gospođicom Bezon koristio. Podigla je slušalicu jednog od dva telefona. — Koga da najavim? Gospođica Bezon sada prisustvuje maloj modnoj reviji. — Zovem se Majki Hejzlvud. A mogu i pričekati.

— Ovde je gospodin Majki Hejzlvud, privatni detektiv — tiho je govorila u slušalicu. Želeo bi da razgovara sa vama u vezi istrage koju vodi. Saslušala je kratak odgovor, rekla »razumem, gospođice Bezon«, i

spustila slušalicu. — Uđite kroz ova vrata — obratila se Hejziju. — Gospođice Bezon će vas odmah primiti.

Hejzi joj se zahvali, priđe vratima koja mu je pokazala i uđe. Zastao je, pomalo iznenađen, jer se našao u sali sa dvadesetak sedišta na čijoj je desnoj strani bio mali podijum. Na njemu su hodale manekenke u grudnjacima, gaćicama ili mini spavaćicama. Desetak žena sedelo je u polumraku i zainteresovano posmatralo tu modnu reviju. Kad je otvorio vrata jedna od njih se okrete i mahnu mu, dajući mu znak

da priđe i da sedne na slobodno sedište pored nje. Klimnuo je glavom da je razumeo i učinio što mu je rekla. — O čemu se radi, gospodine Hejzlvud — tiho je upitala kad je seo pored

nje. — Kakva istraga je u pitanju? — Nestala je gospođa Linda Vebster — isto tako tiho joj je odgovorio.

Angažovan sam da je pronađem. Pošto ste vas dve bile dobre prijateljice, mislio sam da biste možda mogli da mi pomognete. — Razgovaraću sa vama ali kroz nekoliko minuta. Sačekajmo da se završi modna revija. Hejzi klimnu glavom u znak saglasnosti. Zavalio se u udobnu, nisku fotelju, ispružio noge i posvetio se

posmatranju modela. Devojke su bile veoma mlade, po njegovom mišljenju nijedna nije imala više od dvadeset godina. Bilo je crnkinja, meleskinja, Portorikanki i Meksikanki, visokih, prozračnih Šveđanki,

vitkih Francuskinja, izduženih Engleskinja, šarmantnih Italijanki... Ako je devojka bila bele puti i plavuša skoro obavezno je prikazivala crni veš i obrnuto. A sve su bile prave lepotice, izvanredno građene i neprestano

su se osmehivale, hodajući po maloj pisti. Hejzi je, po svom običaju, svaku od njih zamišljao ispod sebe, iznad sebe ili pored sebe, golu u krevetu i sve su me se dopadale. Desetak minuta kasnije, modna revija je bila završena, na Hejzijevo iskreno žaljenje.

63

— Možemo preći u moju kancelariju — dodirnula ga je za lakat i trgla ga

iz nekog stanja opčinjenosti mladim i lepim telima koje su skoro naga defilovala pred njim. — Tamo ćemo razgovarati.

— Molim? Ah, da. Svakako — jedva se snašao. Ustao je i pošao za njom. Kancelarija joj je bila vedrih tonova, sa šarenom zavesom na velikom prozoru i dve velike vaze pune cveća, jedne na njenom pisaćem stolu a druge na niskom, okruglom stočiću oko koga su bile tri fotelje cvetnih dezena.

Uz suprotan zid bio je udoban kožni ležaj. — Sedite, gospodine Hejzlvud. Pretpostavljam da će razgovor potrajati. Šta kažete o nekom piću?

— Sve najbolje. Pogotovo ako je alkoholno. — Sokove ne pijem— osmehnula se i prišla malom bifeu. Brzo i vešto je pripremila dva dvostruka viskija s ledom i jednu čašu je stavila ispred

njega na stočić a zatim je sela u fotelju nasuprot njemu. — Znači, Linda je nestala? — počela je. — Iskreno da vam kažem, nešto slično se od nje moglo i očekivati. Bilo je samo pitanje vremena kad će to učiniti. Hejzi ju je tek sada pažljivije osmotrio. Nensi Bezon, vlasnica butika za proizvodnju i prodaju ekskluzivnog ženskog rublja imala je dvadeset i

sedam ili dvadeset i osam godina. Bila je to crnka bele kože, tamnih očiju i kratke, crne kose. Lice joj je bilo lepo i diskretno našminkano. Na sebi je imala kratku belu haljinu uz telo, koja joj nije dopirala ni do

polovine butina, pogotovo ne sada, kada je sedela u niskoj fotelji. Imala je velike, lepo zaobljene grudi, uzan struk i duge noge. Što se Hejzija tiče, imala je sve što je potrebno da bi je čovek poželeo u krevetu, a to je

za njega bio najvažniji kriterijum da li žena vredi ili ne vredi. — Zar mislite da je ona razmišljala o tome da ostavi muža? — upitao je. — Ubeđena sam da je razmišljala — potvrdi crnokosa vlanice butika. — Zašto? Šta joj je nedostajalo pored Vebstera? Šta je u tom braku škripalo? — Škripalo je sve, i to od samog početka. Vebster je nju pronašao još kao

sasvim mladu devojku. Mislim da tada nije imala više od osamnaest godina. Svidela mu se jer je bila iz dobre porodice, ali siromašna. Platio joj je školovanje u najboljem koledžu, zatim naknadno školovanje

odnosno specijalizaciju u školi za vrhunske menadžere, razveo se zbog nje od žene i oženio se sa njom. Pošto je Linda zaista izuzetno inteligentna i za biznis sposobna žena poverio joj je da vodi većinu

njegovih legalnih poslova. To mu je bio odličan poslovni potez. Linda je to radila maestralno. — To je sve u redu. Još uvek ne vidim šta ne valja? — Ne valja to što je njoj sada već dosadilo da bude rajska ptica u kavezu od zlata. On se trudi da joj ispuni sve želje, ali šta to vredi kad je on njoj

64

dosadio. Više joj jednostavno ne treba. Dokazala se i dalje bi mogla i bez

njega. — A sve ono što je učinio za nju?

— Pa šta? Zato ju je tucao a ona je izuzetno zgodna i lepa žena. — Pa zašto onda ne ode od njega? — Zar ne znate? Pa njegovi ljudi bi je pronašli bilo gde i vratili bi je. A šta bi se tada sa njom dogodilo bolje da vam ne pričam. — Kažete da je još ranije razmišljala da ga napusti? — Jeste.

— Rekla vam je? — Često smo razgovarale o tome. No nikad nije pokušala to da učini niti je pravila neki konkretan plan za to. To je bila ona vrsta razgovora kad neko priča o nečemu što se nikad neće usuditi da učini. Možda je sada

najzad skupila dovoljno hrabrosti i otišla. Možda joj se nešto dogodilo što ju je izazvalo da to učini.

— Šta bi to moglo da bude? — Oh, kad je žica prenapeta, dovoljno je da se dogodi bilo šta pa da ona pukne. Možda je bila u pitanju neka žestoka svađa sa mužem, koji je takođe jaka ličnost. Ko zna? — Vaša teorija po svemu sudeći nije tačna. — Zašto?

— Zato što su se otmičari javili. Traže da se plati ucena. — Hoće li Vebster platiti? — zainteresovala se. — Kaže da hoće. — A hoće li zaista?

— To ne znam — oprezno reče Hejzi. — Sa takvim ljudima čovek nikad ne može biti siguran. Često jedno

misle a drugo govore. — Svi jedno misle a drugo govore. Ne smatram to nikakvom manom. — Da li je Linda Vebster imala ljubavnika? — vrati Hejzi razgovor na ono što ga je interesovalo. — Zašto me to pitate? — Zato što ste rekli da je bila nezadovoljna i mužem i brakom. Takve

žene u devedeset posto slučajeva imaju ljubavnike. — Hm, hm. Nensi mi nikad nije rekla da ima nekog. — Ali, šta vi mislite? Dobro je poznajete. — Ne znam šta da vam kažem. Što se toga tiče preda mnom je bila dosta

zatvorena. Izbegavala je da govori o tome. Možda ju je na neki način bila sramota. Možda je poreklom iz patrijarhalne porodice i ima takvo

vaspitanje da o tome ne govori. A možda je jednostavno bila diskretna iz straha da nešto ne procuri do njenog muža i njegovih gorila koji bi tog čoveka svakako ubili, kad bi saznali za njega. — Niste mi odgovorili da li je po vašem mišljenju imale ljubavnika ili nije? — insistirao je detektiv.

65

— Pa... Ja mislim da ipak jeste. Ne bih tačno mogla da vam kažem na

osnovu čega to mislim. To je više neki moj osećaj. No, kažem vam da to nije sigurno, da možda i grešim. — Da li je Linda Vebster emotivna osoba? Ili spada u hladne i

racionalne? — Sve smo mi i emotivne i hladne i racionalne. Zavisi od situacije. — Kako to da shvatim? Na primer sa muževima ste hladne i racionalne a sa ljubavnicima emotivne? — Otprilike tako — potvrdila je. Obe čaše bile su prazne. Ustala je i pripremila još dva viskija.

— Da li ste završili sa pitanjima? — Jesam — klimnuo je. — Imate li još nešto da mi kažete?

— Nemam — odmahnula je. — Možda jedino da bi trebalo da razmislite da je Linda samu sebe otela. — Kako to mislite? — trgao se.

— Tako kako sam rekla. Možda je zajedno sa ljubavnikom organizovala sopstvenu otmicu? Koliko novca su tražili otmičari? — Pet miliona dolara. — To bi Lindi i njenom ljubavniku bilo dovoljno da odu negde u Evropu ili u Južnu Ameriku, da promene identitet i da sve organizuju tako da ih Vebster i njegovi ljudi nikad ne mogu pronaći.

— Ne znam da li bi se Linda usudila da to učini? Mislio sam da se plaši muža a i vi ste mi rekli da bi ga već odavno napustila da ga se ne plaši. — Ako je u pitanju ljubavnik žene se ne plaše ničega — odmah je

odgovorila. — Tu su i najracionalnije žene iracionalne. Hejzi završi i sa drugim viskijem.

— Razmisliću o tome — obećao je, spremajući se da krene. — Nisam od onih koju odbacuje bilo kakvu mogućnost pre nego što je dobro ispita. — Zašto ustajete? — Kako zašto? — začuđeno ju je pogledao. — Ne želim više da vas zadržavam.

— Zar vam se ne dopadam? — upitala je, gledajući ga u oči. — Šta meni nedostaje a što druge imaju? — Ništa, ništa vam ne nedostaje! — bio je zbunjen. — Apsolutno ništa.

— Zašto onda žurite? — postavila je razložno pitanje. — Niko se ne žuri da napusti društvo onog ko mu se dopada. — Ja.. .Ovaj... — za trenutak nije znao šta da kaže.

Ustala je i prišla mu, zaustavivši se sasvim ispred njega i podigla glavu, tako da su im se lica skoro dodirivala. — Zar ne želite da me potucate? — direktno je upitala. — Naravno! — duboko je uzdahnuo da bi se smirio.

66

— Ali, zar ovde?

Okrenula se i na pisaćem stolu dodirnula nekoliko senzora. Roletne su se spustile, ključ se okrenuo u bravi, odnekud se začula tiha muzika. — Kako vam se dopada? — pogledala ga je.

— Vrlo profesionalno i praktično — priznao je. — Ali, neko može da vas traži. — Kod sekretarice na stolu se upalila mala lampica. To je znak da niko ne sme da me uznemirava dok se lampica ne ugasi. — Šteta što ovde nemate i neko kupatilo? — po svaku cenu je pokušao da nađe neku zamerku.

— Vrata za kupatilo su iza one zavese — objasnila mu je, osmehnuvši se. — Nudim kompletan komfor. Seks bez kupatila u našim godinama više

nije pravi seks. Hejzi pogleda na široki ležaj presvučen kožom i poče da se skida. Kleknula je ispred njega, otkopčala mu pojas na pantalonama i pustila

ih da padnu. Stajao je malo raširenih nogu, milujući je odgore po kratkoj crnoj kosi. Dodirnula ga je prvo vrhom vrelog, vlažnog jezika a zatim ga uze u ruku i stavi ga u usta. Hejzi zadrhta od prijatnosti. Njena druga ruka zavuka mu se ispod košulje koju još nije stigao da

skine. Milovala ga je po grudima i po leđima da bi joj se prsti najzad zaustavili na njegovoj stražnjici. Osećao je kako se uzbuđuje, kako se povećava, kako buja, a to je

osećala i ona i bila je zadovoljna što je uspešna. Počela je da pokreće glavu napred — nazad. Hejzi je uhvati za oba uha, sam određujući ritam u kome će se njena

glava pokretati. Uvertira za žestoki seks je počela.

XXV

Hejzi i Džim Morison vozili su se u detektivovom »krajsleru«,

Jedanaestom avenijom u visini Zapadne 79-te ulice. Sa leve strane im je bio dugačak i prostran Riversajd Park uz čiju drugu ivicu je prolazio Henri Hadson Parkvej a iza je bila reka Hadson.

— Da li su se otmičari javili Vebsteru? — upita inspektor. — Ovo je već drugi dan od one pucnjave na Kros Vestčester Ekspresveju..

— Nisu — odgovori detektiv. — Interesuje me zašto. Otmičari u principu ne vole da dugo drže kod sebe otete i da se cela ta stvar sa otmicom oduži. Oni žele što pre da dobiju novac, kako bi se rešili otetog, na jedan od dva moguća načina. Ili da ga puste ili da ga, što je mnogo verovatnije ubiju.

67

— Imali su velike gubitke — reče Hejzi. — Ne zaboravi da je na asfaltu

Kros Vestčester Ekspresveja ostalo šest leševa njihovih ljudi. To ni veće i organizevanije bande ne bi lako podnele. Da li je izvršena identifikacija poginulih?

— Jeste — klimnu inspektor. — Za onu trojicu znaš, pripadali su ljudima Nikolasa Vebstera. — Druga šestorica su gangsteri koji su u Njujork došli nedavno, sa raznih strana SAD. Dvojica su iz Čikaga, jedan iz San Franciska, dvojica iz Los Anđelesa i jedan iz Dalasa. — To nešto znači — progunđa Hejzi.

— Svakako da znači — saglasi se inspektor. — Najverovatnije je da organizator ili organizatori otmice žene Nikolasa Vebstera nisu smeli da koriste za taj posao ovdašnje, njujorške

gangstere jer bi Vebster preko svojih veza u njujorškom podzemlju za to lako saznao. Zato su angažovani gangsteri sa strane. Pozvani su u Njujork samo za ovaj jedan posao.

— Najverovatnije je da je bilo tako — nakon kraćeg razmišljanja reče Hejzi. —- Siguran sam da su u bandi otmičara ostala još najmanje dvojica. Video sam ih kad su »ševroletom« uspeli da pobegnu sa mesta pucnjave na Kros Vestčester Ekspresveju. Žao mi je što i njihova tela nisu ostala na asfaltu. — Nisi uspeo da im vidiš lica?

— Nisam. Bila je noć i pucalo se na sve strane. Samo sam video da ih je u vozilu ostalo dvojica. —Ne verujem da je jedan od njih organizator otmice.

— Ni ja. Šefovi obično ostaju u pozadini. Ne pojavljuju se tamo gde se puca, osim izuzetno. Vebster mi se žalio da su ga policajci saslušavali? — Nije to bilo pravo saslušavanje. Kad smo utvrdili da su trojica od

ubijenih devetorice gangstera na Kros Vestčester Ekspresveju radili za njega, poslao sam inspektora Stenlija Hamiltona da razgovara sa Vebsterom. — Priglupog Hamiltona? Zašto njega? — To je posao koji on može da obavi. Istrage mu više ne poveravam. Hamilton je razgovarao sa Vebsterom i nije saznao ništa osim onog što

smo već znali. Sve se završilo na očekivani način. — Vebster je tvrdio da su Kozlovski, Krisp i Starlok ranije radili za njega ali da već godinama ili bar mesecima nisu na njegovom platnom spisku?

— Tačno. Prema tome, zaključio je, on ne može odgovarati za postupke ljudi koji su nekad davno radili za njega. Stenli Hamilton se saglasio sa tim, pozdravio ga je i otišao kao što je i došao. Šta je drugo mogao da

učini? — Ništa — reče Hejzi. — Vebster nikako ne spada u glupe ljude. On se uvek osigura da mu se ništa ne može prikačiti. — Imaš li neku ideju ko stoji iza otmice njegove žene?

68

— Znam ih, bolje rečeno sumnjam na nekolicinu. Međutim nisam

ubeđen da su oni glavni. Možda iza njih stoji neko moćniji i inteligentniji, neko ko je sve zamislio. — A ko bi to mogao da bude?

— Nemam nikakvih indicija. Ne znam. — Zašto ne zgrabiš nekog od tih nižih za koje sumnjaš da su umešani? Kad bi nekog od tih naterao da propeva bilo bi ti lakše. — Pitanje je da li ti niži znaju gde je zatvorena oteta Linda Vebster. Moram da budem oprezan i da mislim i na to da se njoj ništa ne dogodi. Angažovan sam da je pronađem i vratim živu, a ne mrtvu. Pored toga, i

do tih nižih na koje sumnjam nije lako doći. Svi su se posakrivali. Ipak, tragam za njima i mislim da ću neke u najskorije vreme pronaći. Zeleni »desoto« koji je do tada bio na pristojnoj razdaljini iza njih poče da

ubrzava. Prešao je u levu traku i počeo da ih pretiče. U trenutku kad se izjednačio sa njima, zadnji prozor se malo otvori i na njemu se ukaza vrh cevi automatske puške.

— Pazi, Džime! — viknu detektiv i svom snagom nogom pritisnu kočnicu. Hejzi se držao za volan ali inspektor poleti sa sedišta i udari u pregradu sa desne strane volana. — Do đavola, šta ti je? — opsovao je. — Mogao sam razbiti glavu! Vozač zelenog automobila nije se nadao Hejzijevoj munjevitoj reakciji.

Detektivov manevar ga je zbunio. »Desoto« projuri pored »krajslera« ali napred poče da usporava i da zaustavlja. Sad se zadnje staklo razbi, ukaza se cev automatske puške i nepoznati

napadač odmah poče da puca. Kuršumi počeše da udaraju u karoseriju »krajslera«. — Izrešetaće nas! — povika Džim Morison. — Napustimo automobil! Ti

levo ja desno! Sad! Otvorili su vrata, istovremeno se bacili na asfalt i kotrljajući se i trčeći u cik-cak uspeli da se domognu kakvog-takvog zaklona. Hejzi se sklonio iza jednog od debelih stabala platana na toj strani Riversajd Parka a inspektor je utrčao u otvoren ulaz najbliže zgrade na desnoj strani. Obojica su odmah izvadili oružje, Morison svoj »kolt-specijal« a Hejzi

»luger« i počeli da pucaju na strelca u zelenom »desotu«. Ni on nije prestajao i dvojica prijatelja morali su dobro da paze da ih ne zakači neko od zrna iz rafala kojima ih je naizmenično zasipao.

Iznenada je učinio nešto što ih je obojicu iznenadilo. Prestao je da puca, otvorio zadnja leva vrata na »desotu« i potrčao prema obližnjim stablima i grmlju Riversajd Parka, očigledno se trudeći da se domogne

spasonosne zaštite zelenila i da pobegne. Automatsku pušku je nosio u desnoj ruci. — Stoj! Baci oružje! Ovde je policija! — povika Džim Morison. — Predaj se! Napadač nije ni pomislio da ga posluša. Samo je ubrzao trčanje.

69

Hejzi kleknu na jedno koleno, pažljivo nanišani oslonivši desnu na

savijenu levu ruku i jedan za drugim ispali dva metka. Prostreljen kroz obadva kolena gangster urliknu i stropošta se na asfalt, ispustivši automatsku pušku.

U tom trenutku iz pozadine dojuri beli »nisan«. Prolazeći pored ranjenog gangstera malo je usporio Iz njega je neko ispalio dva kratka rafala iz neposredne blizine. Ranjeni gangster je sa nekoliko metaka bio pogođen u grudi a beli »nisan« odmah odjuri dalje, pre nego što su Hejzi i Džim Morison mogli bilo šta da preduzmu da bi ga zaustavili. Psujući, obojica su napustili svoje zaklone i spremni, sa oružjem u

rukama, prišli mestu na kome je ležao čovek koji je pokušao da ih obojicu ubije. Oko tela ubijenog čoveka već se širila velika lokva krvi. Oči su mu bile širom otvorene ali prazan pogled više nije mogao ništa da

vidi. U desnoj ruci je još uvek držao automatsku pušku. — Šta je sa vozačem »desota«? — upita Hejzi. — Čudi me zašto je ovaj napustio vozilo. Mogli su obojica pobeći

automobilom. Prišli su zaustavljenom zelenom »desotu«. Odmah su utvrdili zašto je napadač istrčao iz vozila i pokušao da pobegne u Riversajd Park. Vozačevo telo ležalo je preko volana dok su mu ruke nemoćno visile sa strane. — Pogledaj ovo, Hejzi! — pozva detektiva Džim Morison.

Hejzi se nagnu i pogleda, a zatim vrati »luger« u futrolu ispod levog ramena. Znao je da mu ovde više neće biti potreban.

Jer, na vozačevom potiljku bila je velika, okrugla rupa od kuršuma. Bilo je jasno šta se dogodilo. Jedno od zrna koje su na napadača u zelenom »desotu« ispalili Hejzi i Morison, pogodilo je vozača »desota« odnatrag u

potiljak i usmrtilo ga. Zbog toga je drugi morao da napusti vozilo i da pokuša da pobegne. Oko zaustavljenog automobila i leša na asfaltu počeše da se okupljaju radoznalci. Neko je već telefonirao policiji jer su se iz daljine čule sirene na policijskim automobilima.

Hejzi pripali »marlboro«. Još jednom je uspeo da ostane živ, uprkos vešto izvedenom napadu tajanstvenih zločinaca.

Bilo mu je žao što su ljudi iz belog »nisana« namerno ubili gangstera koga je ranio. Od njega je mogao saznati nešto o otmičarima Linde Vebster i, možda, i o tome gde se oteta žena sada nalazi.

U svakom slučaju i ovaj napad, i ubistvo ranjenog gangstera da ne bi pao u ruke policiji i progovorio, predstavljali su dokaze da je banda otmičara još jaka i da ne namerava da se preda. Sa ovom dvojicom, broj ubijenih gangstera koji su pripadali bandi otmičara koja je kidnapovala Lindu Vebster popeo se na osam.

70

Dva policijska automobila zaustaviše se na sredini Jedanaeste avenije i

iz njih istrčaše uniformisani policajci. Džim Morison im priđe i pokaza im svoju policijsku značku. Ukratko je ispričao šta se dogodilo.

Jedan od policajaca je radio-vezom pozvao istražnu ekipu Komisije za ubistva i zatražio da se pošalje vozilo prosekture koje će odneti tela ubijenih. Nekoliko stotina radoznalaca potpuno je zakrčilo saobraćaj. Fotoreporteri i tv snimatelji gurali su se da priđu što bliže. Neko od novinara je prepoznao Hejzija i slavni detektiv je u trenutku bio

opkoljen sa desetak pripadnika sedme sile koji su ga zasuli pitanjima. Blicevi su bljeskali, a kamere jedva ćujno zujale. — Nemam ništa da izjavim! — rekao je Hejzi.

— Ništa.

XXVI

Laura Koldvel ga je primila kod kuće. Za platinastu lepoticu bujnih oblina i zanosnog osmeha malo ko bi rekao da je jedna od pomoćnica direktora Trast Menhetn Banke, jedne od najjačih banaka u Njujorku a samim tim i u Državama. Stanovala je u Grin Stritu, mirnoj i tihoj ulici sa mnogo zelenila u

Hempden Stritu. Imala je vlastitu jednospratnu kuću u kojoj je živela sama, izuzimajući dve crnkinje koje su bile posluga. Kad joj je telefonirao na posao da zakaže sastanak, predložila je da to

ipak bude kod nje i van radnog vremena, da joj neko od osoblja ne bi nešto prebacio. Hejzi je, naravno, sa zadovoljstvom prihvatio. Ni njemu se nisu dopadale

kancelarije, pa ma kako luksuzno bile nameštene. Uvek je prednost davao lokalima ili sastancima u kućama i stanovima. I tako, sada je sedeo u velikom salonu na prvom spratu, sa čašom viskija pred sobom i zadivljeno posmatrao svoju domaćicu i sagovornicu koja je zaista pre podsećala na neku holivudsku seks bombu nego na pomoćnicu direktora ugledne banke.

— Da, Nik Vebster telefonirao mi je čim je nestala da me pita znam li gde je — rekla je. — No, nisam to smatrala ozbiljnim. Kasnije sam bila nekoliko dana van

Njujorka pa sam na to i zaboravila. Mislila sam da je u pitanju bio neki nesporazum i da se Linda u međuvremenu vratila. Zato sam bila iznenađena kad ste mi vi danas telefonirali.

— Nažalost, u pitanju nije ništa bezazleno, gospođice Koldvel — ozbiljnim glasom poče Hejzi. — Vaša prijateljica je oteta. Otmičari traže pet miliona dolara. Nik Vebster je spreman da plati taj iznos, ali želi istovremenu primopredaju — novac za ženu. Otmičarima se to iz nekog razloga ne sviđa. Jedna

71

primopredaja je pokušana ali nije uspela. Poginula su tri Vebsterova

čoveka i šestorica otmičara. Vebster sada očekuje da se otmičari ponovo jave ali oni ćute, mada je danas već treći dan od dana neuspele prve primopredaje. Situacija je izuzetno komplikovana i izuzetno napeta.

Pažljivo ga je slušala, bez osmeha na lepom licu. — Spremna sam da vam pomognem ali sumnjam da ću u tome uspeti — rekla je. — Sa Lindom sam bila dosta dobra prijateljica ali o njoj ne znam mnogo. — Postavljaću vam kratka pitanja a vi pokušajte da mi isto tako kratko i jasno odgovarate.

— U redu, gospodine Hejzlvud. Počnite. — Koliko dugo poznajete Lindu? — Pet-šest godina.

— A Vebstera? — Nešto duže. — Da li je to bio uspešan brak?

— Jeste, ali nije bio sretan. — Kakva je razlika? — Taj brak je bio uspešan. Bio je brak iz računa između dvoje inteligentnih ljudi koji su još pre venčanja tačno znali šta ko od tog braka šta očekuje. Sve te nade su se ispunile. Sa druge strane, pouzdano znam da Linda u tom braku nije bila srećna.

— Zašto? Imala je sve, zar ne? — Kod žena nije sve u tome da se ima sve. Potrebno je voleti a ona nije volela Vebstera.

— Da li ga je varala? — Ne znam, ali pretpostavljam da jeste. — Na osnovu čega to smatrate?

— Zato što ga nije volela. Nije bila sretna sa njim. Žene varaju one muškarce koje ne vole i sa kojima nisu sretne. — Ako ga je varala, da li pretpostavljate s kim je to činila? — Zaista ne znam ništa o tome. — Nikad vam se nije poveravala? Žene to ponekad čine. — Linda nije nikad.

— Da li je Vebster sumnjao da ga žena vara? — On? Ne budite ludi! On je u nju imao slepo poverenje. Upravo takvi koji slepo veruju svojim ženama najčešće su najveće rogonje. Ženama se

ne sme verovati. Ćim muškarac ne kontroliše svoju ženu ona završi u tuđem krevetu. — Maločas ste rekli da to čine samo one koje ne vole svoje muževe i koje

sa njima nisu sretne — podseti je Hejzi. — Znam šta sam rekla i ostajem pri tome. Ali, recite vi meni, znate li ženu koja posle nekoliko godina braka još uvek voli svog muža i koja je srećna sa njim? — Ne znam.

72

— O tome se i radi — nasmejala se.

— Sve udate žene su nezadovoljne i brakom i mužem i samom sobom. Nisu srećne. Zbog toga su sve one potencijalne ljubavnice drugih muškaraca, samo ako ovi za to pokažu dovoljno interesovanja i izvesnu

dozu upornosti. Oženjeni muškarci tucaju druge udate i neudate žene a udate žene se tucaju sa drugim oženjenim i neoženjenim muškarcima. Ravnopravnost polova, zar ne? Ponovo se zvonko nasmejala. — Šta kažete na moju teoriju? — Interesantna je — priznade Hejzi.

— No vratimo se Lindi Vebster. Da li verujete da je možda pobegla sa nekim ljubavnikom i inscenirala sopstvenu otmicu? — Rekli ste da su otmičari telefonirali i da su šestorica od njih poginuli

prilikom prve neuspele primopredaje — sada je ona njega podsetila. — Da, ali ako je ljubavnik neko iz podzemlja, sve se može organizovati — objasnio je.

— Hm, hm, Linda je bila veoma promišljena žena. — Šta time hoćete da kažete? — Ako je procenila da bi taj plan imao velike izglede da uspe, moguće je da je to učinila. — U redu, ostavimo to. Kakav je bio odnos između Linde i Vebsterove prve žene?

— Koliko ja znam nisu se ni poznavale. — A između Linde i Vebsterove ćerke iz prvog braka? — Poznavale su se, ali površno. Mislim da su se srele na nekoliko

prijema i večernjih sedeljki. Nisu bile u zavadi, ako na to mislite. — Da li ste poznavali izvesnu Kimberli Rasel? — Ne — odmahnula je.

— Nikad nisam čula to ime. Ko je ona? — Striptizeta koja je po svemu sudeći bila najbolja prijateljica Linde Vebster. — Striptizeta? Zvuči neverovatno da je Linda prijateljica jedne striptizete. Vi ste rekli da joj je 'BILA' prijateljica. Zašto? — Zato što je nesrećna Kimberli Rasel mrtva. Ubijena. Obešena u

sopstvenom plakaru. Stresla se kao od neke iznenadne jeze. — Mislite li da je to u nekoj vezi sa Lindinim nestankom?

— Znam da jeste a nagađam i u kakvoj je vezi — odgovori Hejzi. — No, o tome drugom prilikom. Da li je Linda imala račun u vašoj banci? — Jeste. Zašto me to pitate?

— Zato što mi je važno da znam. Da li je imala na računu veliku sumu? — Zavisi šta podrazumevate pod velikom sumom? Imala je oko osamdeset hiljada dolara. — Da li je taj novac još na njenom računu? Da li ga je podigla pre nego što je nestala?

73

— Tražite od mene da vam odam poverljive podatke. Takve informacije

dajemo samo policiji i to ako imaju nalog od sudije ili iz tužilaštva. Zašto me to pitate? — Ako je pre nestanka podigla sav novac sa računa, to bi moglo da

upućuje na činjenicu da je na neki način i sama učestvovala u pripremi sopstvene otmice — objasni Hejzi. — Nije podigla ni jedan dolar. Sav novac je na njenom računu. — U tom slučaju najverovatnije je zaista oteta, i ne sarađuje sa svojim otmičarima — zaključi Hejzi. — Bar ja tako mislim. — Imate li još pitanja?

— Nemam. Hvala vam na kratkim i jasnim odgovorima. — Da li sam vam zaista pomogla? — Svakako da jeste — potvrdio je. — Pomogli ste mi.

— Hoćete li sada i vi pomoći meni? — postavila je novo pitanje. — Ja, vama? — iznenadio se. — O čemu se radi?

U dva poteza skinula je majicu i otkopčala suknju pustivši da joj klizne na tepih, tako da je sada stajala pred njima potpuno naga, jer nije nosila gaćice. — O ovome — rekla je. Istog trenutka počeo je da se skida. Nije želeo da je ostavi ni trenutka da čeka.

Prišao joj je i zagrlio je. Imala je zaista ogromne, tvrde grudi i grudnjak joj nije bio potreban. Poljubio ju je i poneo na rukama prema trosedu.

— Spavaće sobe su na prvom spratu — šapnula mu je uz uho. — Prvo ovde i to odmah — odgovorio je. — To je jače od mene. Ne mogu da čekam. Otkada sam te ugledao

poželeo sam da te potucam. — Još nikada nisi tucao pomoćnicu direktora banke? — Nisam. — Onda prikupi snagu i opusti se. Ja mnogo pružam u seksu ali mnogo i zahtevam. — Gore, u spavaćoj sobi ćemo polako i svestrano — odgovorio je i

spustio je na trosed a zatim joj podigao obe noge na ramena i jednim silovitim trzajem ušao u nju. — Aaa-ah! — rekao je. — To je ono o čemu mislim i što čekam već dva

sata. Divna si. Nije se ni snašla a već je bio duboko u njoj. Osećala ga je u sebi, čvrstog, velikog i snažnog, osećala je kako počinje da se pokreće u njoj i kako je

obuzima prvo prijatnost a zatim pravo ushićenje. — Lud si! — prošaputala je. — Lud i ogroman! Aaaaah! Malo se izvukao a zatim opet naleteo svom snagom, tako da je jeknula i stresla se.

74

— Aaaaaaah!

— Šta je? — Ogroman si! Hajde još jednom isto tako! Još mnogo puta! Aaaaaah! Hejzi podvuče ruke ispod nje, šakama je zgrabi za čvrstu stražnjicu i

malo podiže, a zatim nastavi da tuca.

XXVII

Ostavio je »krajsler« na najbližem parkiralištu i peške došetao do zgrade broj 575 u Petoj aveniji u čijem se prizemlju i suterenu, na dva nivoa,

nalazio noćni lokal »Empajer« koji je Hejzi pre nekoliko dana već posetio, i u kome je i upoznao nesretnu Belindu koja je sada bila mrtva. Čim je ušao, debeli ćelavi barmen skrenu pogled i poče da briše

najudaljeniji deo šanka mokrom krpom. Hejzi mu priđe i pozva ga. — Hej, ćelavko! Sećaš li me se?

— Ja... Ne, gospodine! — zbunjeno i uplašeno odgovori barmen. — Ovde svakog dana bude mnogo gostiju. Pamtim samo one stalne. — Bio sam nedavno i siguran sam da se ti toga sećaš. Sedeo sam ovde, zatim sam išao da kratko razgovaram sa Fultonom pa sam se vratio i sa Belindom izašao napolje. Znam da znaš o čemu govorim. Vidim ti to po očima.

Barmen je ćutao. Nije znao šta da kaže. — Da li je Fulton u kancelariji? — Nije, gospodine.

— Gde je? — Ne znam. — Da li je danas dolazio?

— Nije. Nije dolazio već tri dana. Zaista ne znam gde je, gospodine. Hejzi se okrete, pređe nekoliko stepenica i uđe u hodnik u kome je bila kancelarija vlasnika »Empajera«, žutookog Hermana Fultona. Visok i snažan čovek grubog lica ustade sa stolice u hodniku i prepreči mu put. — Ne može dalje — obavestio ga je.

— Ovamo su kancelarije. Gosti lokala ne mogu ovamo da dolaze. Zalutali ste. Vratite se natrag. — Nisam zalutao — merzovoljno reče Hejzi.

— Tražim Fultona. — Gospodin Fulton nije ovde. — Gde je?

— Ne znam a i da znam ne bih vam rekao. Odsutan je. — Ko ga zamenjuje? — Niko. — Ne verujem ti. Pusti me da prođem do Fultonove kancelarije. — Ne može! — grublje reče telohranitelj i isprsi se.

75

— Gubi se pre nego što ti polomim kosti! Nestani!

— Tako? — Da, tako! — potvrdi samouvereni džin. — Nestani! — ponovio je.

Hejzi iznenada zamahnu desnom nogom i snažno ga udari ispod stomaka, u testise. Gangster jauknu i sruši se, obema rukama se držeći za udareno mesto. Drugi Hejzijev udarac nogom pogodio ga je u lice i pretvorio ga u bezobličnu, krvavu masu. Gangster se svali na stranu i ostade da leži, u dubokoj nesvestici.

Hejzi ga više nije ni pogledao. Preskočio je onesvešćeno telo, prišao vratima iza kojih se nalazila kancelarija vlasnika »Empajera«, prislonio uho uz njih i oslušnuo.

Iznutra se ništa nije čulo. Iz džepa je izvadio parče savitljivog celuloida, gurnuo ga u ključaonicu i lako otključao. Stavio je ruku na kvaku i pritisnuo je. Tapacirana vrata

bešumno su se otvorila. Hejzi uđe i zatvori ih za sobom. Prvo što je ustanovio bilo je da Herman Fulton nije ovde. Zatim je obišao pisaći sto, obio sve fijoke i njihovu sadržinu izručio na sto. Otvorio je regale sa registratorima i fasciklima punim papira i sve takođe izručio na sredinu sobe.

Nije ništa tražio. Želeo je samo da Herman Fulton ozbiljno shvati njegov dolazak. Kad je luksuzna i dotle uređena kancelarija počela više da liči na

smetlište nego na radni kabinet vlasnika uspešnog noćnog kluba u centru Menhetna, otvorio je vrata i izašao. Telo onesvešćenog gangstera još uvek je ležalo na istom mestu. Hejzi ga

preskoči i stepenicama se spusti u lokal. Prišao je šanku i prstom pozvao ćelavog barmena. — Dođi, dođi! — rekao mu je. — Treba malo da razgovaramo. — Ja... gospodine... ja ne znam ništa... ja sam barmen... — Ništa te i ne pitam, ćelavko. Želim samo da preneseš tvom šefu jednu

poruku. — Ja... ne znam kad će on doći... — Nije važno. Ipak će doći, ranije ili kasnije. Ovo je njegov lokal.

Preplašeni barmen je ćutao i čekao. — Reci mu da mi telefonira. Izvadio je iz novčanika jednu po-setnicu i stavio je na šank.

— Tu je moj broj telefona. Neka mi telefonira što pre. Ako to učini imaće šansu da preživi. Sasvim malu, ali imaće je. A ako mi se ne javi, neka odmah sam naruči sopstvenu sahranu. U tom slučaju već je mrtav čovek. — Ddda... gospodine. U redu... gospodine — mucao je barmen.

76

Hejzi se okrete i izađe iz lokala. Dok je izlazio osećao je na leđima

prestrašen barmenov pogled.

XXVIII

Telefon je divlje zvonio. Hejzi podiže slušalicu i ujedno pogleda na svetleći brojčanik digitalnog sata. Bilo je tri sata posle ponoći, časovi u kojima mu je u poslednje vreme najčešće zvonio telefon.

Pospano je prineo slušalicu uhu. — Halo? — promrmljao je. — Hejzi?

— Ja sam. — Vebster je ovde. — Šta se dogodilo?

— Tiha Smrt i Kameno Lice su ščepali Skarfejsa. — Šta? — razbudio se. — Ponovi to! — Tiha Smrt i Kameno Lice su se dokopali ubice Skarfejsa. — Gde su? — Znaš li gde je hotel »Venvort«? — Ti ćeš mi reći.

— Ugao 59-te zapadne ulice i Četrdeset i šeste ulice. — Gde da ih potražim? — Soba broj 416 na trećem spratu. Skarfejs je prijavljen pod imenom

Lukino Sforca. — Znači, u toj sobi su sada Skarfejs, Tiha Smrt i Kameno Lice? — Da. Idi tamo što pre. Kameno Lice i Tiha Smrt će izvršiti sva tvoja

naređenja. Saznaj od Skarfejsa ko je organizator otmice i gde drže Lindu. Onda ga možeš ubiti. Kreni odmah! Hejzi spusti slušalicu, odjuri u kupatilo a zatim poče brzo da se oblači. Pet minuta kasnije već je bio u »krajsleru« koji je jurio skoro praznim ulicama srednjeg Menhetna, prema hotelu »Venvort«. Trebalo mu je dvadeset i pet minuta dok nije zaustavio automobil na parkiralištu

ispred hotela i brzim koracima ušao u hol. Noćni portir skloni novine i pogleda ga. Bio je to crnac krupnih očiju i belih zuba, debelih usana i prosede, sitno kovrdžave kose.

— Gospodine? — pogledao ga je. — Treba da posetim gospodina Sforcu — reče Hejzi. — Lukino Sforca, soba broj 416 na trećem spratu.

— Da li vas gospodin Sforca očekuje. Sad je pola četiri ujutro, nije vreme za posete. — Očekuje me. — Samo trenutak. Proveriću. Podigao je telefonsku slušalicu i

77

zatražio od telefonistkinje da ga spoji sa sobom broj 416. Brzo je dobio

vezu, progovorio nekoliko reči i spustio slušalicu. — Gospodin Sforca vas očekuje, gospodine — rekao je. — Liftovi su na desnoj strani.

Hejzi uđe u lift i pritisnu dugme za treći sprat. Izvadio je »luger« iz futrole ispod levog ramena, pregledao ga i ponovo vratio u futrolu. Izašao je iz lifta i krenuo hodnikom, gledajući u metalne pločice sa brojevima, na vratima soba. Do sobe broj 416 ostalo mu je da pređe još skoro dvadeset metara dugačkog i praznog hodnika, kad odjednom odjeknu nekoliko uzastopnih pucnjeva praćenih kricima i psovkama

ranjenih. Hejzi zgrabi »luger« i potrča. Vrata od sobe 416 se otvoriše i na njima se pojavi čovek sa ožiljkom

preko desnog obraza i nosa. Leva ruka mu je nemoćno visila i niz nju se slivala krv. U desnoj ruci držao je veliki »kolt« sa dugačkom cevi. Išao je pravo prema

Hejziju. — Iza njega, puzeći, na vratima se pojavi Kameno Lice. Ležao je oslonjen na levi lakat a u desnoj je takođe držao »kolt«. Teškom mukom je podigao desnu ruku i počeo da pritiska okidač. Jedan, dva, tri, četiri, pet... brojao je Hejzi. Kameno Lice je pet puta pritisnuo okidač. Čulo se ukupno pet pucnjeva. Kuršumi su pogađali

Skarfejsa u leđa i u glavu. Pao je licem na tepih u hodniku i ostao nepomično da leži dok je iz njega brzo isticala krv. Bio je mrtav.

Hejzi preskoči njegovo telo i pritrča Kamenom Licu. Jedan pogled na njega bio mu je dovoljan da utvrdi da je Vebsterov najpoverljiviji čovek teško ranjen i da će živeti najviše još nekoliko minuta.

Kleknuo je pored njega i malo mu podigao glavu. — Šta se dogodilo? — upitao je. — Prešao vas je? — Dddda... Imao je još tri pištolja sakrivena na različitim mestima u sobi... Mi smo ga pre toga razoružali i mislili smo da je čist. Dva skrivena pištolja smo našli, treći nismo. Iznenada ga se dočepao i već prvim

metkom ubio Tihu Smrt a mene ranio u grudi. Ipak sam uspeo da ispalim jedan metak i da ga pogodim u levu ruku. Pobegao je u hodnik... Pošao sam puzeći za njim i... video si... .

— Da li ste ga ispitivali? Ko je na čelu otmice? — Nije... nije hteo... da... kaže... — Gde je Linda Vebster?

— Nije hteo... da... kaže... Gangster je jedva govorio. Lice mu je bilo skoro belo a u uglovima usana pojavili su mu se mehurići krvave pene. — Ipak sam ga ubio... Proklet bio!... Telom mu prođe poslednji, grčevit trzaj a na usta mu pokulja krv. Bio je mrtav.

78

Hejzi spusti njegovu glavu na smeđi tepih u hodniku i ustade.

U ustima je osećao gorčinu poraza. Bio je na pragu rešavanja slučaja i saznavanja svega bitnog o otmičarima i mestu gde se nalazi oteta a sada je, zbog glupe

neopreznosti Kamenog Lica i Tihe Smrti, sve propalo. Vratio je »luger« u futrolu ispod levog ramena i polako pošao natrag prema liftu, koji je još uvek stajao na istom spratu, sa otvorenim vratima. Čuo je kako se otvaraju vrata od soba i kako šapuću radoznali i prestrašeni gosti.

U holu je prišao pultu iza koga je bio crnoputi portir, izvadio kutiju, odabrao cigaretu i pripalio. — Jeste li telefonirali policiji?

— Je... jesam, gospodine. Odmah će doći. Već su krenuli. Šta... šta se gore dogodilo? — Gost iz sobe broj 416 je mrtav. Takođe i dvojica sa kojima se zbog

nečega zakačio. Kad sam ja stigao sve je već bilo gotovo — kratko je rekao ono najvažnije. Pred zgradom se uz škripu zaustavi prvo jedno, a odmah zatim još jedno policijsko vozilo. Četvorica uniformisanih policajaca uđoše u hol i žurnim korakom krenuše prema njima.

XXIX

Mogao si poginuti — reče Mejbel Parsons. — Taj zločinac te je mogao ubiti. — Mogao je, ali nije.

— Jednog dana bi to nekom od njih moglo i da pođe za rukom — upozorila ga je. — Svakako — potvrdio je. — Zar te to ne zabrinjava? — U početku me je zabrinjavalo. — A sada?

— Sada više ne mislim o tome — objasnio je. — Takve misli me dekoncentrišu. Odvlače mi pažnju. U mom poslu ne sme se biti dekoncentrisan. Ja sam kao čovek koji radi sa eksplozivom.

Samo jedna greška je dovoljna da poginem. Privatni detektivi nemaju pravo na grešku. — Ali ipak greše. Svi ljudi greše.

— Važno je ne pogrešiti u odlučujućem trenutku. Onda je greška fatalna. Neispravljiva. Uzdahnula je. — Taj slučaj mi se nije svideo od samog početka. — Tebi se nijedan slučaj ne sviđa od samog početka — rekao je.

79

— Ovo je izuzetno dobro plaćen posao. Pet stotina hiljada dolara! To je

ogroman novac! — I opasnost je ogromna. Već nekoliko puta su pucali na tebe od kada se baviš nestankom Linde Vebster. Po svaku cenu hoće da te ubiju.

— To je samo dokaz više da osećaju da sam im na tragu. Da osećaju da stežem obruč oko njih. Iznervirani su i uplašeni. Gube samopouzdanje, postaju nesigurni. Počinju da prave greške. Jedini spas vide u tome da mene eliminišu. U meni vide glavnu opasnost za realizaciju svojih planova i svojih života. — Lepo rečeno ali ti od toga nemaš ništa.

— Na kraju ću imati pet stotina hiljada dolara. Zar to nije dovoljno? — Biće dovoljno ako doživiš trenutak da ih zaradiš — upozorila ga je. — Mrtvacima novac ne treba. Kako si se posle pucnjave u »Venvortu«

opravdao pred policijom? Šta si im rekao? — O samom tom događaju ispričao sam im istinu. Naravno, nisam rekao da su me tamo pozvali Kameno Lice i Tiha Smrt jer su uhvatili

Skarfejsa. — Poverovali su ti? — Ko zna — slegnuo je ramenima. — Dobro je što je ubrzo stigao Džim Morison. On me je spasao daljeg ispitivanja. Ipak, rekao mi je da najkasnije sutra dođem kod njega ili će, on doći ovamo.

— Zašto? — Želi da čuje od mene celu priču. Kaže da je oko tog slučaja sada već previše mrtvih, svejedno što su svi ubijeni bili gangsteri. Osim Kimberli

i Belinde, naravno. One su ubijene bez razloga, samo zato što su zločinci smatrali da mogu da im smetaju. Šef policije je naredio energičnu istragu koja bi prekinula dalja ubijanja.

— U pravu je. Da sam ja šef policije, isto bih postupila. Ne sme se dozvoliti ubijanje, pa makar žrtve bile i najgori gangsteri. Ja mislim... Prestao je da je sluša. Nije ga interesovalo šta ona misli.

XXX

Ne vidim kako bih ja mogla da vam pomognem — reče Biloksi Foks Vebster, ćerka iz prvog braka Nikolasa Vebstera. Imala je dvadeset i jednu godinu, dugu, crvenu kosu, lepo, malo pegavo

lice i svetlozelene oči. Sedeli su u udobnim kožnim foteljama u dnevnoj sobi njenog velikog, superluksuzhog stana na Petoj aveniji.

Na sebi je imala kratku kućnu haljinu od štampane svile. Na stočiću pred njima bila je otvorena boca »kentaki« viskija, pepeljara, kutije sa cigaretama, čaše, posuda sa ledom i ostalo. Hejzi slegnu ramenima. — Iskreno da kažem, ne vidim ni ja.

80

— No, kako ne mogu da pronađem ništa što bi mi pomoglo da pokrenem

istragu u pravom smeru, setio sam se i vas. Možda vi znate nešto što ostali sa kojima sam razgovarao ne znaju ili se nisu setili da mi kažu. — Sa Lindom sam se upoznala na nekoj sedeljki. Bilo je to još pre četiri

ili pet godina. Razmenile smo nekoliko kurtoaznih rečenica i to je bilo sve. Kasnije smo se ponekad sretale na prijemima, premijerama u pozorištima ili na kućnim sedeljkama. Uvek smo se ljubazno pozdravljale i uvek razmenjivale iste kurtoazne rečenice. To je sve što vam mogu reći. — Niste bile prijateljice?

— Ne, nismo. — Kakav je utisak ostavila na vas? — Racionalna, elegantna i inteligentna žena.

— Znate li nešto o braku nje i vašeg oca? — Ne znam. Otac mi o tome nikad nije sam govorio a ja ga nisam pitala. — A odnosi vašeg oca i vaše majke?

— Korektni. Među njima nema nikakvih nerešenih problema. — Smatrate li da je Linda Vebster imala ljubavnika? — Najiskrenije vam kažem da ne znam ništa o tome. Sažaljivo ga je pogledala. — Rekla sam vam da sumnjam da ću uspeti na bilo koji način da vam pomognem. Sa mnom samo gubite vreme.

— Ne — odmahnuo je. — Ne gubim. Već samo to što sam vas video dovoljno je da opravda moj dolazak. Videti ženu kao što ste vi nikako nije gubljenje vremena.

— Oh! — zadovoljno se osmehnula. — Pa to je čitav niz komplimenata. Zahvaljujem vam. — Nema potrebe da mi zahvaljujete. Jednostavno sam bio iskren.

Ustala je i pružila mu ruku. — Hajdete sa mnom. Želim nešto da vam pokažem. — Šta? — Pođite i videćete. Prošli su kroz hodnik i zaustavili se pred vratima na kraju. — Otvorite — rekla mu je. Poslušao je.

Mirna površina prozirne, zelenkaste vode u bazenu privuče mu pogled. — Bazen u stanu? — začuđeno je rekao. — Video sam svašta, ali ovo...

— To nije bazen! — nasmejala se. — Površina je svega šesnaest kvadratnih metara. — Ako nije bazen, šta je onda?

— Kada — objasnila je. — Volim da se brčkam u kadi. Evo, ovako. Jednim potezom odbacila je tanku kućnu haljinu i ostala potpuno naga. Hejzi zadivljeno pogleda njeno vitko telo, preplanulo od sunca. Pogled mu se nešto duže zadrža na velikim lepo zaobljenim čvrstim grudima sa

81

ljubičastim bradavicama, ravnom i glatkom stomaku i uskom struku, a

najduže na predivnoj, prkosno izbačenoj stražnjici. Bacila se u vodu, zaplivala a zatim se okrenula na leđa i pozvala ga — Skidajte se i skačite! Šta čekate?

— Ništa — rekao je. Minut kasnije bio je u čistoj i prozirnoj vodi pored nje. Kroz staklenu tavanicu prodirali su sunčevi zraci. — Dobro je biti bogat i imati stan na poslednjem spratu, zar ne? — vragolasto mu se osmehnula. — Da li vam se dopadam? — odmah je promenila temu.

Zaronio je i izronio neposredno uz nju. Zgrabio ju je i počeo da je ljubi. Uzvratila mu je poljubac. Strasno, žestoko i iskusno. Jednu ruku je spustila dole, između njegovih nogu. Lako je našla ono

što je tražila jer je već počeo da se uzbuđuje. Obuhvatila ga je prstima i počela da povlači ruku gore dole. Ne prestajući da je ljubi, Hejzi ju je polako vukao prema najplićem delu

bazena. Tog trenutka nije mislio ni o otmici, ni o otmičarima, ni o mrtvima ni o živima koji će uskoro biti mrtvi. Razmišljao je kako već dugo nije tucao u vodi, a posebno ne u bazenu na poslednjem spratu jedne od velelepnih zgrada u Petoj aveniji, tačno prekoputa Central parka.

Ubuduće će to morati da radi češće, zaključio je.

XXXI

Hejzi otključa vrata, uđe u mali hodnik, baci šešir na vešalicu i uđe u dnevnu sobu.

Tu je zastao, neprijatno iznenađen. Dva nepoznata čoveka sedela su u foteljama i zadovoljno se osmehivali, uživajući u njegovoj zbunjenosti. Obojica su u rukama držali koltove sa eliminatorima zvuka pričvršćenim na cevima. Jedan je lice imao oblepljeno flasterima. Hejzi u njemu prepoznade telohranitelja Hermana Fultona iz noćnog kluba »Emapjer«. Onog istog

koji je prilikom poslednje Hejzijeve posete pokušao da ga spreči da uđe u Fultonovu kancelariju. Zbog toga je i dobio udarac nogom u lice. Drugi je takođe bio tridesetogodišnjak kratke kose, oštrog pogleda i

četvrtastog, grubog lica. Hejzi ga je sada prvi put video. — Da niste pogrešili? — ljubazno ih je upitao. — Ovo je moj stan a ne sećam se da ste najavili posetu.

— Ćaknut je, Kolbi — reče čovek sa flasterima. — Zar ti nuam rekao? Drugi čovek malo podiže cev svog »kolta«. — Ćaknut ili ne, svejedno. Hajde da ga odmah ubijemo i da idemo. — A, ne! — pobuni se čovek sa flasterima.

82

— Želim da malo popričam sa njim. Želim da se uplaši, da moli za

milost, da cvili i preklinje. Lako je umreti. Teško je plašiti se za sopstveni bedni život i moliti za njega- Hejzi sede u jedinu slobodnu fotelju, koja se nalazila nasuprot onih u

kojima su oni sedeli. — Šta hoćete? — upitao je, ne obazirući se na uperene cevi »koltova«. — Zašto ste došli? — Da te ubijemo! — otvoreno odgovori Kolbi. —- No, Sajrus pre toga želi malo da se poigra sa tobom. Ja nemam ništa protiv.

— Uzmi mu oružje, Kolbi! — reče Sajrus. — Priđi mu sa strane, da mi ga ne zakloniš. Kolbi ustade, priđe Hajziju sa leve strane, pretrese ga stojeći iza njega,

lako pronađe »luger« u futroli ispod levog ramena i oduze mu ga. — Čist je! — objavio je. — Radi sa njim šta hoćeš! Obišao je detektiva i ponovo seo u fotelju u kojoj je ranije sedeo.

— Mogu li da pušim? — upita Hejzi. — Osuđenom na smrt se te sitne želje ispunjavaju — klimnu Kolbi. — Zar ne Sajruse? — Neka puši ali neka ništa ne pokušava! — klimnu drugi gangster. — Ne bih hteo da pucam pre vremena i da pokvarim sebi zabavu. Hejzi iz džepa izvadi kutiju »marlbora« i upaljač. Stavio ih je na sto a

zatim je izvadio jednu cigaretu, pripalio je i upaljač ponovo vratio na sto. Duboko je uvukao dim i izduvao ga prema tavanici. — Znači, vi ste poslednji među živima! — konstatovao je, podsmešljivo.

— Od bande otmičara ostali ste još samo vas dvojica! — Nije tačno! — naivno se usprotivi Sajrus. — Ima nas još!

— Koliko? — Dovoljno da te ubijemo i da od Vebstera uzmemo naših pet miliona dolara. — Da vas ima još, ne bi slali ovamo tebe, Sajruse! Ti si nesposoban i glup a te dve tvoje sjajne osobine si već pokazao. Da imaju nekog drugog ne bi poslali tebe!

— Ha-ha-ha! Misliš da ćeš uspeti da me iznerviraš i da ću ti odmah pucati u čelo. Ti si glup, Hejzi. Uvek je glup onaj koji treba da umre a pametan je onaj koji će ga ubiti! Prvo,ću ti pucati u oba lakta, zatim u

oba kolena a preostala dva metka ću ti ispaliti u stomak. Nećeš ni brzo ni lako umreti, Hejzi! To ti ja garantujem! Za onaj udarac u lice platićeš mi životom! Unakazio si me, ništarijo!

— Drago mi je što to čujem, glupi Sajruse! — nasmeja se detektiv. — Samo ne znam da li će se tvoj šef obradovati kad čuje da opet nisi poslušao njegovo naređenje. Naredio je da dođete i da me odmah ubijete a ne da me mučite!

83

— Misliš da se plašim Boba Marfija? Prokletog žigola? Ne zasmejavaj me!

Taj usrećitelj žena će takođe dobiti metak u čelo, čim se sve ovo bude završilo. — Hrabar si kad nije tu! Da jeste, zavukao bi se u mišju rupu i ćutao kao

riba! — začikivao ga je Hejzi. — Prokleta, glupa kukavice! Zar ne znaš da nećeš dobiti ni jedan dolar od ucene čak iako bude isplaćena? Marfi će sve uzeti sebi! Vama dvojici neće ostati ništa! Isplatiće vas mecima u potiljak! To je njegov način! — On će dobiti metak u potiljak! Zbog njega je ceo ovaj posao i krenuo kako ne treba. Nesposoban je. Mnogi ljudi su izginuli zbog njega.

— Zašto sami ne odvedete otetu Lindu Vebster njenom mužu i ne razmenite je za pet miliona dolara? Vebster bi to jedva dočekao! — Zato što ne znamo gde je Marfi drži, eto zašto! Inače bismo to već

odavno učinili! — Ko stoji iza Marfija? Ko je glavni organizator? — Zašto misliš da neko stoji?

— Zato što je Marfi glup. Isto kao i vas dvojica. Gangster htede da odgovori ali u tom času zazvoni telefon i obojica se mahinalno okrenuše na tu stranu. Taj delić sekunde Hejziju je bio dovoljan da ispod nogavice, sa lista desne noge, zgrabi »deringer« koji je tamo stajao u maloj futroli. Pucao je u Sajrusa u istom trenutku kad i gangster u njega. Sajrusov

metak otišao je prema tavanici a Hejzijev je njega pogodio u čelo. Istog časa detektiv je prevrnuo fotelju i bacio se na desnu stranu. Dva metka iz »kolta« drugog gangstera udariše u prevrnutu fotelju. Hejzi iskoristi

priliku i opali sa strane. Metak pogodi gangstera u sredinu desnog uha, uđe mu u mozak i usmrti ga.

Sve je bilo gotovo za manje od dve sekunde. Oba gangstera bila su mrtva a on je ostao nepovređen. Telefon je i dalje prodorno zvonio. Hejzi baci »deringer« u kome su i bila samo dva metka, na sto, priđe telefonu i podiže slušalicu. — Halo? — začu se glas inspektora Morisona.

— Šta radiš, do đavola? Zovem te već pola sata! — Nikad me nisi pozvao u bolji čas, Džime — sa olakšanjem reče Hejzi. — Nikad! Zbog ovoga te vodim na večeru u restoran koji sam odabereš!

— Jednu večeru mi već duguješ — podseti ga inspektor. — Ni na to nisam zaboravio. No, ovo je nešto posebno. Tvoj sam dužnik! — Dužnik? Do đavola, zbog čega? Šta sam to učinio da si mi toliko

zahvalan? — Spasao si mi život! — Ja, tebi? Kad? Kako? Pa nisam te video već dva dana! — Danas, ovog tenutka — reče Hejzi.

84

— Dvojica ubica su me držali na nišanu »koltova«. Spremali su se da

pucaju u mene kad je zazvonio telefon. To im je za trenutak skrenulo pažnju a taj trenutak je meni bio dovoljan da se dočepam »deringera« i da ih obojicu ubijem.

— Do đavola! — ponovi inspektor. — Ubio si ih? — Naravno! — potvrdi Hejzi. — Bilo je — ili ja, ili oni. Na sreću, ja sam ostao živ. — Ko su oni? Poznaješ li ih? — Jedan se zove Sajrus a drugi Kolbi. Kolbija nikad nisam video a

Sajrusa znam od ranije. — Odakle? — Sreo sam ga u klubu »Empajer« — neodređeno reče Hejzi.

— Imali smo mali nesporazum pa sam mu razbio lice. No, to mu nije bilo dovoljno pa se usudio da dođe ovamo i da pokuša da me ubije. Nije trebao to uraditi. Sad bi još bio živ.

— U svom si stanu? — Zar ne znaš koji si broj telefona pozvao? — Da, do đavola, zbunila me je ta tvoja priča — reče inspektor. — Ne mrdaj odatle. — I ne mislim da mrdam. — Stižem sa dežurnom istražnom ekipom Komisije za ubistva. Šef

policije neće biti oduševljen kad sazna za dva nova leša. — Da je on bio na mom mestu bio bi samo jedan nov leš. Njegov! — komentarisao je Hejzi.

— Čoveče, baš me briga za šefa policije! Pucao sam u direktnoj samoodbrani. Branio sam svoj život! Hajde dođi i dovedi svoju cirkusku ekipu! Čekam vas!

Spustio je slušalicu ne čekajući da mu inspektor bilo šta odgovori a zatim je prišao bifeu i pripremio sebi dvostruki »kentaki« viski bez leda. Bio mu je potreban.

XXXII

Ponovo spavaš u kancelariji — prebacujući reče Mejbel Parsons. — Kad dođeš ovamo ili si nervozan ili spavaš. — I jedno i drugo — priznao je, tegleći se.

— Spavam jer sam nervozan. U pitanju je direktna uzročno-posledična veza. Pogledala je njegovo lice sa tamnomodrim podočnjacima.

— Pre bih rekla da noću ne spavaš a danju pokušavaš to da nadoknadiš — zaključila je. — Da mi je samo znati šta radiš po celu noć. — Možeš jednu noć provesti sa mnom pa ćeš videti — predložio je. — Znam šta hoćeš! — podigla je glavu.

85

— Da me potucaš! Misliš da sam ja jedna od tvojih...

— Kojih? — Tvojih... nije znala kako da ih nazove. — Žena sa kojima odlaziš u krevet!

— Ima ih svega pet-šest koje tucam koliko-toliko redovno — namerno joj je podizao pritisak. — Ostalo je sve stvar trenutne inspiracije. — Zar te nije sramota o tome da govoriš? — Zašto bi me bila sramota? — začudio se. — Uostalom, ti si počela razgovor o tome šta radim noću. Samo sam ti

pružio neka objašnjenja. Međutim, nije sve u tome. — Ne znam šta hoćeš da kažeš. — Samo to da ne tucam svake noći po celu noć.

— Nego? — Radim. — Šta radiš? Obilaziš noćne lokale i piješ sa sumnjivim ženama i još

sumnjivim ljudima. Zar je to neki posao? — Naravno da jeste — potvrdio je. — No, ne radim ni samo to. — Da nisi počeo da se baviš i nekim protivzakonitim aktivnostima? — Svakako — ponovo je potvrdio. — Na primer u noći koja je pred nama nameravam da kidnapujem

jednog čoveka. Ne verujući ga je pogledala. — Da izvršiš otmicu?

— Da — potvrdio je. — Koga nameravaš da otmeš? — Ako pođeš sa mnom, videćeš.

— Tražiš od mene da ti pomognem pri otmici? Pa ti si lud. — Možda i jesam, ali ne volim kad mi se to govori — rekao je tvrdim glasom. — Dakle, Mejbel? Pristaješ ili ne pristaješ? — Šta bi bio moj posao? — Da voziš »krajsler«. Ja bih sa otetim sedeo na zadnjim sedištima.

— Dalje. Kuda treba da vozim? — Sećaš li se Dafa Spensera? — Naravno da se sećam. Tvoj dobar prijatelj, takođe privatni detektiv.

Kod njega? — On ima kuću na Koni Ajlendu. Otetog ćemo ostaviti tamo da ga Daf pričuva samo nekoliko sati.

— Zašto? — interesovalo ju je. — Od tog tipa treba da saznam gde se krije jedan od učesnika u otmici Linde Vebster. Kad to od njega budem saznao moram ga privremeno izolovati da ne bi telefonirao otmičaru koga želim da posetim i upozorio ga na moj dolazak. Jasno?

86

— Jasno — najzad je klimnula. — Kako znaš da će oteti pristati da ti

kaže adresu koja te interesuje? — Nema toga ko će odbiti da odgovara na pitanja ako bude zamoljen na odgovarajući način.

— Šta pod tim podrazumevaš? — Videćeš ako budeš sa mnom. Ideš li ili ne ideš? — Pa, ako smatraš da će ti moja pomoć zaista biti neophodna... — Svakako da smatram. Bez tebe ne bih uspeo — odgovorio je, trudeći se da mu glas zvuči ozbiljno, mada mu je bila potrebna isto kao i peti točak na »krajsleru«.

— U tom slučaju, ići ću sa tobom — rekla je.

XXXIII

Hejzi zaustavi »krajsler« na parkiralištu oko sto metara udaljenom od zgrade u Petoj aveniji broj 575, u kojoj se nalazio noćni lokal »Empejer«.

Bilo je petnest minuta do četiri sata ujutro. — Šta sad? — upita Mejbel. — Ništa. Malo ćemo čekati. — Koliko? — interesovalo ju je. — Popušiću jednu cigaretu i onda možemo krenuti. — Kuda?

Hejzi izvadi kutiju i pripali »marlboro«. — Pred sam izlaz iz noćnog lokala. Ćovek koga želim da kidnapujem uvek izlazi poslednji. Zaključava lokal i odlazi kući. Ide, peške jer

stanuje sasvim blizu. — Hoće li izaći sam? — Obično izlazi sam.

— A ako bude sa nekim? — Videću šta ću učiniti. Ili ću tog drugog onesvestiti i na taj način ga eliminisati ili ćemo i njega povesti. Pokrenuo je »krajsler« i zaustavio ga svega desetak metara od ulaza u zgradu. — Sedi za volan, Mejbel — rekao je.

— Ja izlazim. Motor neka radi na malom gasu. Krenućeš kada se budem vratio. Klimnula je glavom i progutala pljuvačku.

U sebi je proklinjala svoj dugački jezik, ali sada je bilo kasno. Umesto u krevetu u ove kasne noćne sate nalazila se u »krajsleru« i učestvovala u otmici.

Hejzi izađe. Minuta kasnije na ulici se pojavi ćelavi barmen iz noćnog lokala »Empajer«. Hejzi mu priđe s leđa i zabi mu cev »lugera u leđa. — To sam ja, Toni — rekao mu je pored samog uha. — Kreni prema »krajsleru«. Brzo!

87

— Ali... Šta ovo znači?... Šta hoćete od mene?... Zašto?...

Hejzi ga jače gurnu u leđa i barmen pođe. — Otvori zadnja vrata i sedi' — bilo je sledeće naređenje. Oteti posluša, drhteći od straha.

Hejzi sede pored njega, držeći cev »lugera« pritisnutu uz njegovu slabinu. — Vozi, devojko — rekao je Mej. — Poštuj sve saobraćajne znake o ograničenju brzine. Ne želim da nas zaustavi neki suviše revnostan policajac. Mej uključi levi pokazivač pravca i »krajsler« se polako odvoji od

ivičnjaka. — Ku... kuda me vozite? — mucajući upita barmen. — Za... zašto ste me oteli?

— Želim da mi kažeš gde se kriju Robert Bob Marfi i tvoj šef, Helmut Fulton. I to odmah! — naredi Hejzi. — Ja... ja... ja ne znam! — najzad je rekao.

— Ne znam! — Seti se! — reče Hejzi. — Seti se da ne bih morao da te podsećam, Tomi. Osvežavanje pamćenja koje primenjujem je efikasno ali prilično bolno. Poštedi sam sebe toga. — Ja.. ne znam... — Toni!

— Pustite me, molim vas! Ćutaću! Nikom neću reći da ste me oteli!... — Ako mi ne budeš rekao ono što sam te pitao, nikad nikome ništa nećeš reći, Toni. Nećeš, jer ćeš biti mrtav. Ubiću te!

— Ja... ja... ako kažem... — Šta će se dogoditi ako kažeš, Toni? — Ubiće mo... Marfi će me ubiti! On... on... opasan je. Lako vadi revolver

iz džepa i lako puca! Surov je! — Zar on? — tobož se začudi Hejzi. — Taj plavokosi lepotan? Zavodnik i bivši makro? — On... znam da je neke ubio... Nekim ženama je isekao lice brijačem. .. Opasan je... Životinja... Mučiće me i ubiće me! — Ako mi kažeš gde da ga nađem ubiću ja njega i bićeš miran! —

ubeđivao ga je Hejzi. — Pomozi pa ću i ja tebi pomoći, Toni! — Ne... ne... Plašim se! Marfi je opasan. Zaista će me ubiti...

— Marfi je daleko a ja sam blizu, Toni — upozori ga Hejzi. — Marfi će te možda ubiti sutra ili narednih dana ali ako mi ne budeš rekao ono što me interesuje, ja ću te ubiti odmah. Budi pametan, Toni.

Radi se o tvom životu, a ne o mom. Debeli, ćelavi barmen je drhtao od straha ali se i dalje nije usuđivao da progovori. — Ne smem, ne smem! — ponavljao je. — Pustite me, molim vas! Ćutaću...

88

Hejzi ga iznenada levom rukom zgrabi za vrat a desnom mu naglim

pokretom gurnu cev »lugera« duboko u usta. — Sad me dobro slušaj, ti prokleta debela mešino! — govorio je preteći gledajući ga u oči iskolačene od straha, koje samo što nisu iskočile iz

očnih duplji. — Nisu ovo Ujedinjene nacije, pa da pregovaramo! Nemam vremena za gluposti! Ubiću te i završiću s tim! Zatim ću te baciti u Ist River i otići kući da spavam! Neispavan sam i nervozan, Toni! Hoćeš li mi reći ono što me interesuje? Barmenovo okruglo, mesnato lice bilo je mokro od znoja. Mislio je da u

životu nije bio tako blizu smrti kao tada. Zbog cevi u ustima nije mogao da govori. Samo je prestrašeno klimao glavom.

Hejzi polako povuče ruku sa pištoljem a drugu mu pusti sa vrata. — Govori! — naredio je. — Ja... nisam siguran... Prisluškivao sam... Slučajno sam čuo...

— Gde se kriju Fulton i Marfi? Gde je oteta Linda Vebster? — Skoro viknu na njega Hejzi i ponovo poče da podiže ruku sa »lugerom«. — Ne! Ne! Govoriću! Reći ću sve! — Gde su, Toni? Gde su? — Bolton Strit broj 800. To je negde u Riverdejlu. Kuća je uz sam Hadson River.

— Da li je tamo i oteta žena? — Ne znam. Slučajno sam čuo razgovor između Fultona i Marfija kad su odlučivali da zakupe tu kuću. To je bilo pre nego što je izvršena otmica.

— Koliko im je još ljudi ostalo? — Ne znam. — Lažeš, Toni!

— Ne znam, gospodine! Kunem se! Ne znam! — Ko stoji iza svega! — Ideja je bila Marfijeva. On je zainteresovao Fultona. Poslovi u »Empajeru« dobro idu ali Fulton je bio u velikim dugovima. Kockao se i na pokeru izgubio preko sto hiljada dolara. Marfijev plan mu se učinio dobrim i uključio se u igru.

— Da li je pored njih dvojice još neko među onima koji su sve zamislili i vukli konce? — Ja... ja to ne znam, gospodine. I ovo što znam saznao sam

prisluškujući. Da su me Fulton ili Marfi uhvatili da prisluškujem, ubili bi me! Hejzi je u to verovao. Mrtva usta ne govore, bilo je staro pravilo

gangstera. Pogotovo kad je u pitanju pet miliona dolara! — Ko je ubio Kimberli Rasel? — Ne znam, gospodine. — A plavokosu Belindu? — Ne znam, gospodine. Kunem se.

89

— Kome si rekao da je iz »Empajera« onog dana izašla sa mnom?

— Hermanu Fultonu. Ali, to je čuo i od ostalih konobara. Hejzi ga iznenada udari cevi revolvera po licu. Debele usne pukoše i prsnu krv.

— Za... zašto, gospodine? — prestrašeno se trže barmen. — Pa sve sam vam rekao! — Zato što si oterao Belindu u smrt, prokleti debeli idiote! Rekao si Fultonu da je izašla sa mnom. Ovaj je poslao Skarfejsa da sazna od nje šta mi je ispričala i šta ja znam o otmici. Surovo ju je mučio da bi iz nje izvukao što više a zatim ju je ubio!

Zamahnuo je i ponovo ga udario. — Ti, prokleti, debeli ljigavče! Ubiću te! — Smiri se, Hejzi! — umeša se Mej Parsons sa prednjeg sedišta.

— Zaista ćeš ga ubiti! Hejzi polako spusti ruku koju je već bio ponovo podigao. Pripalio je »marlboro« i duboko uvukao dim.

Toni Ričardson prestrašeno je drhtao, rukavom brišući krv sa lica.

XXXIV

Hejzi ugasi motor čamca kad se nalazio na kilometar i po od kuće. — Uzmi jedno veslo i pomaži — rekao je sekretarici, koja je ove noći bila

sa njim na njen izričit zahtev. Oboje su uzeli vesla. Ćamac je bio lak i klizio je po vodi teran Hejzijevim snažnim zaveslajima.

— Eno kuće koja nas interesuje — rekao joj je nekoliko minuta kasnije. — Ona siva jednospratnica okružena drvećem i grmljem. On je preko dana obišao teren i zaključio da je zgrada broj 800 u Bolton

Stritu u Riverdejlu zaista kao stvorena za skrivanje otetih i uopšte za neke kriminalne radnje. Nalazila se skoro kilometar od najbliže susedne zgrade, okružena napuštenim travnjacima, grmljem u visini čoveka i drvećem koje ju je skoro potpuno skrivalo od pogleda znatiželjnika. Jedna strana bila je pored samog Hadson Rivera, udaljena od reke svega sedam—osam metara. Na toj strani bio je privezan crveni gliser sa

vanbrodskim motorom od sto pedeset konjskih snaga. Hejzi pritera čamac uz obalu, iskoči i zaveza ga za jedan grm. Pružio je ruku devojci i pomogao joj da iskoči.

Oboje su bili u crnim trenerkama sa mnogo džepova i crnim patikama sa gumenim đonovima. Ona je svoju dugu kosu splela u punđu i stavila je malu crnu kapicu.

Džepovi su im bili puni neophodnih sitnica, od municije i baterijskih lampi do dve male bombe veličine jajeta koje je nosio Hejzi. Ćučnuli su, skriveni grmljem. — Ponoviću ukratko najvažnije, Mejbel! — tiho joj je govorio.

90

— Skoro sam siguran da otetu Lindu Vebster kriju ovde. Pored

Hermana Fultona i Roberta Boba Marfija verovatno su u kući, a možda i oko nje još dvojica ili trojica gangstera. Ne verujem da ih ima više od petorice, jer su mnogi već stradali u obračunu.

Pogledao je njeno lepo lice na kome su se primećivali napetost i iščekivanje i nastavio. — Ili Fultona ili Marfija voleo bih da uhvatim žive, da bi od njih čuo celu priču. Dovoljan mi je i samo jedan od njih dvojice. Na sve ostale pucaj čim ih ugledaš jer će oni to isto činiti ako tebe prvi ugledaju. Neće te štedeti pa nema nikakvog razloga ni da ti štediš njih. I tvoja automatska

puška, isto kao i moja, snabdevena je eliminatorom zvuka i pucnji neće privući nikakvu pažnju. Nemoj da eksperimentišeš sa nišanjenjem u ruke i noge. Pucaj u grudi, one su najbolja meta i najveća je verovatnoća

da nećeš promašiti. Jasno? — Sve je jasno — klimnula je. — Ti ideš prvi, zar ne? Tako smo se dogovorili.

— Ja idem prvi — potvrdio je, pogledavši još jednom njeno zabrinuto lice. — No, to ne znači da će tebi biti mnogo lakše. Potapšala je preklopni, metalni kundak automatsko puške MAC 10, kalibra 8 mm kojom se moglo ispaliti hiljadu i sto hitaca u jednom minutu.

— Pucaču na svakog koga vidim izuzimajući naravno tebe i Lindu Vebster. — Podsećam te da si mi nedavno držala predavanje o tome kako ne

treba ubijati gangstere nego im treba obezbediti pristojno suđenje — podsmešljivo je rekao. — To je bila teoretska rasprava — nije se zbunila.

— No, oni koji žele da me ubiju ne mogu sa moje strane očekivati nikakve obzire. Samo metak u meso. — To mi se dopada kod tebe — klimnuo je. — Sposobnost da o svemu imaš načelno mišljenje i drugo, praktično, kada si ti u pitanju. Pogledao je čamac koji se mirno ljuljuškao na vodi, skriven grmljem od

eventualnih pogleda ljudi u zgradi koju su nameravali da posete. — Ako nešto pođe kako ne treba, ako se meni nešto dogodi, brzo se vraćaj ovamo, uskači u čamac i beži.

Pokazala je prstom na crveni gliser. — Stići će me. — Ne brini. Njihov gliser ću ja pre nego što krenem prema kući

probušiti. Biće neupotrebljiv. — Kada ja da krenem? — Deset minuta posle mene. Nikako ranije. I budi veoma, veoma oprezna. Prvo pucaj pa onda postavljaj pitanja. Tako rade i oni. — Ne brini! — ponovo je klimnula.

91

— Sve ću učiniti onako kako si mi rekao.

Pružio je ruku, pomilovao je po kosi i nestao u gustom grmlju uz obalu. Prvo se došunjao do čamca i onesposobio ga za vožnju a zatim se okrenuo, još jednom mahnuo rukom devojci koja ga je napeto

posmatrala i oprezno krenuo prema zgradi, pretrčavajući čist prostor između grmlja i drveća i trudeći se da što manje bude izložen pogledima ljudi koji se nisu nadali njegovom noćnom dolasku. Kada je bio oko deset metara udaljen od zgrade primetio je jednog od stražara. Nosio je automatsku pušku obešenu o desno rame i šetao se, polako hodajući oko zgrade i povremeno gledajući na sat. Još malo je

sačekao a kad je ustanovio da napolju, van zgrade, nema više stražara, ostavio je svoju automatsku pušku na travu i puzeći se približio mestu na kome će se stražar pojaviti kad sledeći put bude obišao celu zgradu.

Pritajio se iza niskog grma i čekao. Kad se stražar pojavio skočio je na njega, levom rukom ga ščepavši za grlo i stisnuvši ga, a desnom mu stavivši vrh oštrog noža na bradu.

— Ako pisneš ubiću te! — prošaputao je uz samo njegovo uho i povukao ga natrag, u zaklon grmlja. — Koliko čuvara ima osim tebe? — Još samo dvojica — tiho odgovori prestrašeni gangster. — Nik Dejvis i Mark Hobson. — Gde su oni?

— Nik je u prizemlju, dovukao je ležaj u hodnik i tamo sedi. Možda i spava. — A drugi?

— Na spratu, takođe u hodniku. Niko se ne može popeti a da ne naiđe na njega. — Kako su naoružani?

— »Kotlovima« i automatskim puškama »hekleri koh«. — Koga još ima u kući osim njih dvojice? — Tu su Herman Fulton i Bob Marfi — uplašeno je odgovarao poslušni stražar i ne pomišljajući da nešto prećuti. — Oni su obojica na prvom spratu. — U kojoj sobi?

— Na spratu su tri sobe. Sve tri su međusobno povezane vratima. U srednjoj je oteta žena... — Linda Vebster?

— Da — klimnu gangster. — U dve sobe sa strane su Marfi i Fulton. Marfi u levoj a Fulton u desnoj.

— Ima li još nekog u kući? — Nema — odmahnu gangster. — Samo njih petoro. — Ako se ispostavi da si lagao, ubiću te! — Ne lažem, gospodine! Govorim istinu! Kunem se!

92

Hejzi ga iznenadnim udarcem bridom šake u vrat onesvesti.

Povukao ga je dublje u grmlje, razoružao, zapušio mu usta i čvrsto mu vezao ruke i noge. Nije želeo da se trenutno onesposobljeni gangster pojavi u zgradi u nekom odlučujućem trenutku i da mu puca u leđa.

Sad se već kretao slobodnije. Obišao je zgradu i na prvom spratu primetio otvoren prozor, ali ne od jedne od soba nego od hodnika. Zid je imao dosta neravnina i zaključio je da će bez većih problema moći da se popne na prvi sprat. Tako je i učinio. Dohvatio se ispusta širokog oko dvadeset santimetara, podigao se snagom mišića, uspravio se i sa »lugerom« u ruci i prstom na

obaraču, oprezno kroz prozor ušao u hodnik. Okrenut leđima, u fotelji je sedeo jedan od gangstera, Mark Hobson i prelistavao neki ilustrovani časopis.

Idući na prstima Hejzi mu se približi s leđa i onesvesti ga udarcem drškom »lugera« u potiljak. Gangsterova glava klonu. Onesvestio se pre nego što je shvatio šta mu se dogodilo.

Radeći brzo i vešto detektiv i njega veza i ugura mu sopstvenu maramicu u usta. Sad mu je ostao još čuvar u prizemlju. Stepenice su bile stare i zaškripale su čim je stupio na njih. — Šta je, Mark? — čuo se glas odozdo, iz prizemlja. — Dosadno ti je samom?

Hejzi nešto promumla i nastavi da silazi. U kući je bio mrak i gangster koji je sedeo na ležaj u dovučenom u hodnik video je samo njegovu siluetu. Smatrao ga je za drugog

gangstera i zato nije preduzeo nikakve mere opreza. Tek kad mu je Hejzi prišao sasvim blizu primetio je da je prevaren. Ispustio je bocu sa viskijem na ležaj i pokušao da dohvati »kolt« ali je

Hejzi bio brži. U dva skoka mu je prišao takođe ga onesvestio, udarivši ga svojim pištoljem po glavi. Kad je ganster klonuo na ležaj vezao ga je kao i prvu dvojicu i zapušio mu usta. Zatim je otključao ulazna vrata u kuću i pratio se stepenicama gore, na prvi sprat.

Za svaki slučaj sa sobom je poneo gangsterovu automatsku pušku »hekler i koh« jer je njegova ostala napolju, pošto sa njom nije mogao da se penje uz zid.

Trenutak se kolebao koga prvo da poseti a zatim se odlučio za Hermana Fultona. Približio se vratima sa desne strane, stavio ruku na kvaku i polako je pritisnuo. Brava nije bila zaključana i vrata su se nečujno

otvorila. Krećući se brzo u mraku, Hejzi priđe krevetu sa koga se čulo mirno, duboko disanje. Pružio je ruku i upalio noćnu svetiljku na stočiću pored kreveta.

93

Herman Fulton zatrepta i sanjivo otvori oči. Jednu ruku odmah je

gurnuo ispod jastuka ali je Hejzi bi brži i uzeo je »kolt« koji se tamo nalazio, pre njega. Spustio je oružje u jedan od džepova svoje crne trenerke i nasmejao se zapanjenom vlasniku noćnog lokala »Empajer« u

začuđeno lice. — Verujem ti da si iznenađen što me ponovo vidiš, Hermane! — tiho se smejao. — Takođe verujem da nisi ni najmanje obradovan ovim susretom. No, šta se može? Osećao sam tako neodoljivu želju za tobom da sam odlučio da te moram pronaći po svaku cenu!

— Šta... Šta hoćeš? — najzad istisnu Fulton kroz stegnuto grlo. — Za... zašto si došao? — Da te vidim! — ljubazno mu se osmehivao Hejzi.

— Zar mi ne veruješ? — Ja... — treptao je otmičar. — Ja nemam veze ni sa čim...

— O čemu govoriš, Hermane? — tobož se začudi Hejzi. — Sa čim nemaš veze? — Sa otmicom... Sve je to zamislio Marfi... On je... — Šta je on učinio, Hermane? — i dalje je Hejzi od njega pravio budalu ljubaznim ophođenjem i naivnim pitanjima. — Šta je učinio taj nevaljalac?

— On... on je bio ljubavnik Linde Vebster. Nalazio se sa njom u stanu Kimberli Rasel. Tamo ju je tucao dva puta nedeljno. — Kako to da ga bubuljičavi portir u poslednjih nekoliko meseci nikad

nije video da dolazi kod Kimberli? — Linda Vebster je dolazila na glavni ulaz a Bob Marfi na sporedni, kroz dvorište — objasni uplašeni gangster.

— Kroz sporedni ulaz je i Kimberli izlazila i ostavljala Marfija i Vebsterovu same u svom stanu. — Ko je ubio Kimberli i zašto? — Ubio ju je Skarfejs po Marfijevom nalogu — brzo odgovori Fulton. — Zašto? — Kimberli se vratila u stan upravo kad je Marfi onesvestio Vebsterovu,

omamivši je hloroformom. Rekla je da joj se to ne sviđa. Marfi nije imao poverenja u nju. Plašio se da će sve ispričati pajkanima i zato je naredio Skarfejsu da je ubije. Ti si naišao posle toga i zatekao Skarfejsa u

Kimberlinom stanu. Zbunjeni i zatečeni Skarfejs te je sačekao iza vrata, onesvestio te i pobegao a nije se setio da treba da te ubije, jer si u onom deliću sekunde kad si se okretao, možda ipak uspeo da vidiš njegovo

lice. To mu je bila velika greška. — Šta se zatim događalo? Ko mi je telefonom pretio da će me ubiti? Ko je to i pokušao u više navrata? — Skarfejs, a kad je on ubijen, onda drugi naši ljudi. — Zašto?

94

— Ti si bio jedina opasnost za nas. Policije i Vebstera se nismo plašili.

Da smo tebe ubili naš plan bi uspeo. — Ko je organizator otmice? Ko je sve zamislio? — Marfi, prokletnik! Sve je to njegov plan. Rešio je da na neki način

iskoristi to što je ljubavnik Vebsterove žene mada mu je i ona davala novac ali je on želeo više, mnogo više. On je sve smislio i sa gotovim planom došao kod mene. — Zašto? — Trebalo mu je novca da angažuje potrebne ljude. Skarfejsa i ostale. Nije smeo da da posao nikome iz Njujorka jer se plašio da će Vebster to

preko svojih veza saznati. Zato je doveo gangstere sa cele teritorije SAD a najviše ih je bilo iz južnih država. — Ti si bio glavni finansijer?

— Ni ja nisam imao dosta novca. Imao sam neke izdatke. Kockao sam se i izgubio veliku sumu. No, plan je bio privlačan i činilo mi se da će uspeti. Pogotovo jer sam znao koliko Nik Vebster ceni svoju ženu.

— Kažeš da nisi imao novca. Gde ste našli novac za pripremu i realizaciju plana? — Bob Marfi se setio Henrija Traska. Hejzi pokuša da se seti ko je Henri Trasko. Kao kroz maglu se sećao da mu je Vebster, još kad ga je angažovao, prilikom njihovog prvog razgovora, spomenuo to ime.

— Ko je Henri Trasko? — upitao je. — Trasko je bivši kralj njujorškog šou biznisa. Međutim, Vebster ga je istisnuo sa tog mesta i nekim mahinacijama učinio da Traska dovede

bukvalno do prosjačkog štapa. Preuzeo je njegove poslove i proširio ih. Trasko je, zahvaljujući Vebsteru, potpuno propao. — Kako ste očekivali da će vam on finansijski pomoći kad nije imao

novca? — Imao je neke nekretnine. Između ostalog i dva stana na srednjem Menhetnu. Kad mu je Marfi ispričao sve o planiranoj otmici bio je oduševljen što će se osvetiti Vebsteru i odmah je pristao. Prodao je stanove i na taj način obezbedio novac za angažovanje ljudi i ostale troškove.

— Ko je ubio devojku iz »Empajera«? Plavokosu Belindu? — Skarfejs. — Zašto?

— Želeo je da od nje čuje šta si ti saznao od nje i dokle si stigao sa istragom. Mučio ju je i ubio. — Po čijem nalogu? Fultonovo ćutanje bio je dovoljno rečit odgovor.

— Po tvom, zar ne? U Fultonovim očima iznenada kao da bijesnu nada u spas. Hejzijevo šesto čulo proradi i detektiv se u istom trenutku baci u stranu, istovremeno se okrećući i podižući ruku u kojoj je držao »luger«.

95

Na otvorenim vratima stajao je visok i zgodan mladić plavih očiju i

kovrdžave, svetle kose. U rukama je držao automatsku pušku UZI model B, kalibra 9 mm. Upravo kad se Hejzi okrenuo, pritisnuo je obarač.

Rafali proleteše preko mesta na kome se detektiv delić sekunde ranije nalazio. Odjeknu užasan, neljudski krik jer su meci pogodili Fultona u grudi. Tog trena i Hejzi pritisnu okidač »lugera«, dva puta jedan za drugim. Na Marfijevom čelu, jedna pored druge, skoro u istom času pojaviše se dve velike, ružne rupe. Od snažnog udara kuršuma, telo je bilo

odbačeno na vrata, za trenutak se oslonilo na njih a zatim beživotno kliznulo na tepih. Hejzi se okrete prema Fultonu, spreman da ponovo puca, ali istog

trenutka obori cev »lugera« i vrati ga u futrolu ispod levog ramena. Vlasnik »Empajera« i jedan od trojice organizatora otmice, bio je takođe mrtav. Usmrtili su ga meci namenjeni Hejziju, koje je iz automatske

puške UZI ispalio plavokosi zavodnik Robert Bob Fulton. Hejzi izađe u hodnik, otvori vrata od sobe u sredini i odmah upali svetio. U providnoj spavaćici, ogrnuta belim čaršavom, na ivici kreveta sedela je lepa tridesetogodišnja žena i drhtala od straha. — Gospođa Linda Vebster? — upita Hejzi. Začuđeno ga je pogledala.

— Vi niste jedan od njihovih? Šta se dogodilo? Ćula sam pucnjavu! Da li je neko ubijen? Hejzi uđe u sobu, pripali dve cigarete i dodade joj jednu.

— Ja sam privatni detektiv Majki Hejzlvud — objasnio je. — Vaš suprug me je angažovao da vas pronađem. — Ko je pucao?

— Fulton, Marfi i ja. — Da li je neko ubijen? — Samo ja sam ostao živ. Ćutala je i duboko uvlačila dimove. — Pre smrti, Fulton mi je ispričao sve o otmici — nastavi Hejzi. — I o vezi između vas i zavodnika Marfija. Podigla je glavu i uplašeno ga pogledala.

— Nemojte to reći mom mužu, molim vas! — preklinjala je. — Ubio bi me kad bi saznao da sam ga mesecima varala! Krupne, crne oči izgledale su upravo ogromne na bledom, prestrašenom

licu. — Ne brinite! — umiri je Hejzi. — Nije moj običaj da muževima koji su rogonje saopštavam radosne

vesti da su im žene drolje. Moja teorija je da su sami za to krivi. — Vrlo ste direktni! — nije izdržala a da ne primeti. — No, važno mi je vaše obećanje da ćete ćutati. Odužiću vam se. — Računam na to — ozbiljno je klimnuo glavom. — Šta sada? Odvešćete me kući?

96

— Telefoniraću vašem suprugu da dođe po vas — rekao je.

— I da mi donese nove. — Kakav novac? — trgla se. — Ostatak novca koji mi duguje za ovaj posao — objasni Hejzi.

— Pored toga, moram obavestiti i policiju. — Zašto policiju ne obavestite tek nakon mog odlaska? — Nemam ništa protiv — saglasio se. — Vaša otmica ionako nije zvanično prijavljena. Ipak ćete kasnije morati dati izjavu na zapisnik. — To se podrazumeva — rekla je.

— Telefonirajte odmah mom mužu. Telefon je u hodniku. Ja ću se za to vreme obući. Hejzi izađe i u hodniku srete sekretaricu.

— Svuda nailazim na vezane i onesvešćene ljude — rekla mu je. — A čula sam i pucnjavu. Nisi ranjen? — Ne — odmahnuo je.

— Fulton i Marfi, dvojica od trojice organizatora otmice su mrtvi. — Ko je treći? — Izvesni Henri Trasko. Čovek koga je Vebster finansijski upropastio. Na ovaj način je želeo da mu se osveti. — A Vebsterova žena? — Tu je. Živa i nepovređena. Oblači se.

— Šta dalje? Hoćemo li posetiti i Traska? — Ne — odmahnu Heizi. — On neka bude Vebsterova briga.

Prišao je telefonu i javio Vebsteru da mu je žena pronađena. Izdiktirao je adresu i spustio slušalicu. Zatim je pogledao Mej.

— Zašto ne bi potražila ovde neku bocu viskija? — glasno je rekao. — Ubeđen sđm da su otmičari pripremili neke zalihe. — A ti? — Dovući ću svu trojicu onesvešćenih gangstera u hol, da mogu istovremeno da pazim na njih. Iz sobe izađe Linda Vebster. Na sebi je imala plave platnene pantalone i

crvenu majicu. — Da li ste telefonirali mom mužu? — upitala je. Hejzi klimnu glavom.

XXXV

]Nikolas Vebster spusti na sto kožnu tašnu. — Novac je unutra — rekao je. — Prebroj. To je već druga tašna koju ti dajem. — Neću da brojim a tašnu ću ti vratiti — odgovori Hejzi. Otvorio ju je, pogledao svežnjeve novčanica i ponovo je zatvorio.

97

— U redu je — rekao je.

Pored njega je stajala Mej Parsons, sa automatskom puškom u rukama. Linda Vebster je stajala pored svog muža. — Još nešto — reče, kao da se tek tada setio, Hejzi, a Linda Vebster istog

trenutka prebledi u licu. — Fulton i Marfi su mrtvi. Video si njihove leševe. Međutim, postojao je i treći organizator otmice. Linda Vebster odahnu i zahvalno ga pogleda što nije spomenuo njenu vezu sa plavokosim zavodnikom Bobom Marfijem. Vebsterove crne obrve se skupiše.

— Treći čovek? — tiho je rekao. — Ko je on? Reci mi ko je on? — ponovio je. — Henri Trasko — reče Hejzi.

— Čovek koga si upropastio. Pridružio se Marfiju i Fultonu želeći da ti se osveti. — Ko ti ie to rekao?

— Fulton. Pre nego što će umreti. Smatrao sam da je potrebno i to da znaš. Takav je bio dogovor između tebe i mene. Da otkrijem organizatore otmice i da ti vratim ženu. Sad sam učinio sve što je dogovoreno. Vebster pokaza na tašnu sa novcem. — I ja. Uhvatio je ženu za lakat i zajedno sa njom izašao iz kuće.

Začu se zvuk paljenja automobilskog motora, zatim kretanje vozila i malo kasnije, tišina. Hejzi prelista telefonski imenik i podiže slušalicu.

— Trasko, ti si? — počeo je. — Ovde Hejzi. Znaš ko sam, zar ne? Marfi i Fultcn su mrtvi. Linda Vebster je vraćena mužu. A Nik Vebster zna da si ti jedan od

organizatora otmice. Spustio je slušalicu pre nego što je zaprepašćeni Henri Trasko stigao bilo šta da kaže. — Zašto si to učinio? — upita Mej Parsons. Slegnuo je ramenima. — Smatrao sam da i taj čovek ima pravo na informaciju — rekao je.

— Neka se pripremi da dočeka Vebstera ili neka beži. Da ga nisam obavestio, osećao bih se na neki način krivim za njegovu smrt. Ovako i on ima svoju šansu. Neka je iskoristi.

— A sad? Šta dalje? — Sad je kraj — rekao je. — Uzmi tašnu sa novcem, sedi u jedan od automobila koji su ispred

kuće, odvezi se na Menhetn i novac odnesi u banku. — A ti? — Ja moram ostati. Džim Morison me sigurno neće pustiti dok ne čuje celu priču.

98

Klimnula je glavom i izašla, držeći u jednoj ruci tašnu sa novcem a u

drugoj automatsku pušku. Hejzi sačeka nekoliko minuta, pijući viski i pušeći, zamišljeno posmatrajući trojicu vezanih gangstera.

Kad je zvuk automobilskog motora kojim se udaljila Mejbel Parsons utihnuo u daljini, ponovo je podigao slušalicu i pozvao telefonski broj Džima Morisona. — Halo, Džime — počeo je. — Znam, znam da tek sviće, ali treba da ti kažem... - KRAJ –

Pošli su neravnim poljskim putem. Dvanaest automobila, čija su svetla poput reflektora probijala tamu tople letnje noći. Kad su stigli do zapadne ivice igrališta za golf počeli su

da se iz jednog reda odvajaju na dve strane, levo i desno. Na kraju su obrazovali koliko-toliko ravnomeran krug. Vrata vozila se otvoriše, muškarci u večernjim odelima i žene u skupim

haljinama počeše da izlaze, da bi nešto kasnije potrčali prema peščanoj zaravni na zapadnoj strani. Sledećeg trenutka žamor uzbuđenih glasova prestade, kao da je neki

nevidljivi dirigent podigao palicu. Situacija je podsećala na neku filmsku scenu. Mlečnobela svetlost automobilskih farova osvetljavala je peščanu zaravan na kojoj je ležalo ljudsko telo. Telo mrtvog muškarca koji je na sebi imao plave pantalone, košulju boje korala i crno-bele cipele za golf.

99

Pored njega je ležao štap za golf.

Na samoj ivici peščane zaravni čučala su dva čoveka. Jedan od njih, star i sed, odeven u trenerku, zaprepašćeno je gledao telo, dok su mu iz plavih očiju curile suze i slivale se niz izborane obraze.

Drugi, mlad, u sivim pantalonama i sportskom sakou, bio je bled u licu. Kao i onaj stariji, delovao je veoma napeto i uzbuđeno. Jedan od ljudi u večernjim odelima priđe starijem i stavi mu ruku na rame. — Vi ovde ništa ne možete učiniti, Bobe. Na licu starog čoveka nije se pomerio nijedan mišić.

— Bio mi je kao sin — promrmljao je utučenim glasom. Mladi se uspravi. — Da li ste došli ovamo da zurite u mrtvaca? — upitao je.

— Smirite se, Džoni! — umirivao ga je čovek u večernjem odelu. — Smirite se. — Zar ne vidite da je ubijen? Zašto neko ne pozove policiju?

— Već smo obavestili policajce, Džoni. Vi i Bob ništa niste dirali, zar ne? Mladić odmahnu glavom. — Pa, vidi se da je mrtav. Ljupka devojka se izdvoji iz grupe i priđe mu. Na sebi je imala večernju haljinu bez naramenica a preko golih ramena imala je tanku bluzu. — Hajde sa mnom, Džoni! — tiho je rekla.

— Ostavite me! Zatim se okrenuo i nesigurnim koracima oteturao sa svetla. Devojka je nekoliko trenutaka oklevala a zatim je potrčala za njim.

— Džoni! Džoni, stanite! Nije se ni okrenuo.

Džoni je sumornim pogledom posmatrao službenika državnog tužilaštva koji je sedeo sa druge strane stola. — Zašto ne odete na teren i ne preduzmete nešto, umesto što nas saslušavate? — upitao je.

— Mi ga nismo ubili. Pored njega je sedeo starac. Lice mu je bilo tvrdo i bezizrazno, ali mu je poneka suza ipak povremeno skliznula niz obraze. — Vas dvojica ste ga pronašli. Naš je zadatak da čujemo vaše izjave. — Tražili smo ga — reče Džoni. — Znali smo da je otišao da trenira.

— Zar u mraku? — Otišao je automobilom. Mogao je da osvetli teren farovima. Starac se nakašlja. — Danas posle podne na tom mestu je izveo jedan slab udarac. Zbog toga je otišao na isto mesto da ga uvežba. To je bilo tipično za njega. Izvodio je i po hiljadu puta isti udarac, sve dok ne bi postao siguran i

nepogrešiv. — Znači, bio je dobar igrač golfa? Džoni se zagleda u policajca, kao

100

da ne veruje svojim ušima.

— Zar to niste znali? — upitao je. — Znači, bio je? Džoni duboko udahnu vazduh.

— Bio je najveći i najbolji. Hoćete li da čujete još nešto o njemu? — Naravno da hoću. Zbog toga smo ovde. Džoni odmahnu glavom. — Čoveče, pitam se gde ste vi do sada živeli.

Džoni je dao iscrpne i precizne podatke. On je bio profesionalni igrač golfa pripadao je grupi igrača koji su se na jugozapadu, u Floridi i na istočnoj obali takmičili na turnirima na kojima su bile velike novčane nagrade. Pre šest meseci se upoznao sa pokojnim Meritom i tada se

veliki Merit sprijateljio sa njim, relativno nepoznatim i neiskusnim igračem — početnikom. Na kraju su stigli u Mauntin Grouv, gde su bili pozvani da učestvuju na svečanom otvaranju novog, reprezentativnog igrališta a onda se, oko pola deset uveče, dogodilo ubistvo. To je bila ispovest mladog čoveka koga život nije mazio. Ispovest strasnog igrača golfa, koji je odlučio da zarađuje kao profesionalac, a

koji je morao da prizna sam sebi da nije dorastao surovoj i gruboj konkurenciji. Onog davnog jutra u Tuskonu, dok je za vreme treninga na pomoćnim igralištu za golf pokušavao da ustanovi zašto njegove lopte stalno odlaze suviše udesno, Džoni je sa ogorčenjem shvatio šta znači biti zahvaćen sumnjom i očajanjem.

Lopta ga nije slušala. Rezultati udaraca bili su poražavajući. Gledao je u zemlju grizući usne, pokušavajući da ustanovi u čemu greši. Lagano se poviti unazad, ispružiti levu ruku, zglob desne ruke čvrsto pritisnuti uz štap, levom rukom podići štap u visinu kuka a onda ga desnom zgrabiti i posle toga zamahnuti. .. Da, to je bila teorija, ali praktična primena je i dalje donosila loše rezultate.

— Udarate suviše brzo — rekao je neko iza njegovih leđa. Okrenuo se. Čovek sa ljubaznim osmehom bio mu je poznat. Merit, slavni, veličanstveni igrač golfa sa savršenom tehnikom. — Suviše brzo izvodite pokret zglobom desne ruke. Zbog toga štap lopticu pogađa iskosa. Pokušajte da držište štap pravo. Hajde, krenite.

Džoni je namestio lopticu a onda izveo udarac. Lopta je letela preko terena linijom ravnom kao konac. Džoni se okrete Meritu. Lice mu je od uzbuđenja bilo oznojeno. — Tri dana se mučim sa ovim udarcem. Ne znam kako da vam se zahvalim. — Bob je primetio u čemu je greška — odgovori Merit.

Džoni tek tada primeti starca koji je vukao tešku vreću sa Meritovim štapovima za golf.

101

— Bob je zaboravio od ove igre više nego što ćemo vi i ja ikad naučiti —

nastavi Merit. — Sudeći po tome kako udarate, rekao bih da ste počeli kao sakupljač lopti.

Džoni pocrveni i klimnu glavom. — Jesam. — I ja sam tako počeo — osmehnu se Merit. — Bob je tada bio najbolji profesionalac u klubu i naučio me je svemu što znam. Sad idem. Do viđenja i želim vam mnogo sreće. Osnovno je mnogo vežbati. To nikad nemojte da zaboravite.

Zatim je otišao na drugi kraj vežbališta. Stari Bob ga je pratio u stopu.

Tako je Džoni počeo. Bob je insistirao da Džoni od njega pozajmi malo novca. Sledećeg dana u novinama se pojavio i mali tekst o Džoniju kao igraču koji je još mlad ali već mnogo obećava. Bob je i dalje pomalo pozajmljivao Džoniju a veliki Merit nije hteo da se upušta u to nego je knjigovodstvo potpuno prepustio Bobu. Bob je uredno knjižio sve pozajmice i ažurno vodio knjigovodstvo.

Dogovoreno je da Džoni vrati novac kad mu se finansijsko stanje popravi i na tome je ostalo.

Nije postojalo ništa što Džoni ne bi učinio za Merita ili starog Boba. Jednog dana Bob ga je pozvao. — Džoni, idite preko i recite Meritu da želim sa njim da razgovaram. On

je tamo, sedi za stolom sa gospođom Hamner. Sju Hamner je bila jedna od najblistavijih pojava na turnirima. Ranije je bila proglašavana za mis a zatim je sklopila ugovor u Holivudu. Posle

nekoliko manjih filmskih uloga raskinula je taj ugovor i udala se za profesionalnog igrača golfa Hola Hamnera, snažnog, crnokosog i lepog muškarca. On je mogao da odbaci lopticu dalje od bilo kog takmičara a igrao je golf sa strašću fanatika. Istovremeno, on je bio slabo obrazovan provincijalac, škrt na rečima i lišen dara za društvenost i humor. Sju se zaljubila najviše u njegovo zaista lepo, muško lice jer on nije imao

šarma. Čak bi se moglo reći da je u suštini bio zao i brutalan. Džoni je prišao njihovom stolu. — Izvinite što smetam, Merite — rekao je.

— Bob me je poslao da vas pozovem da sa vama razgovara o nekoj važnoj stvari. Merit ga je ispitivački gledao.

— Da li vas je Bob zaista poslao? Ako je ovo neka glupa šala... — Poslao me je, gospodine Merit. Slavni igrač ustade i ode. Džoni se premesti s noge na nogu. — Ponovo se izvinjavam — rekao je mladoj ženi. — Glupost. Ne treba da se izvinjavate. Vi ste Džoni, zar ne?

102

— Da, gospođo.

— Posmatrala sam vas. Sasvim dobro igrate. To kaže i moj suprug. — Hvala, gospođo. — Imate lep sako. Donesite ga kod mene da vam na laktovima prišijem

kožne zakrpe. To je sad moderno. Zbunio se — Hvala, gospođo — ponovio je. Stolu priđe Hol Hamner. — Želite li nešto, Džoni? — upitao je. — Razmenili smo nekoliko reći — umesto njega reče Sju. — Dobro, a sada idite. Želim o nečemu da razgovaram sa svojom

suprugom. Džoni se brzo udalji.

Kad ste me nedavno poslali da pozovem Merita, to ste učinili zato što ste znali da Hamner treba da stigne zar ne? — upitao je Džoni kasnije Boba. Starac se lukavo osmehnuo. — Mi se svuda kratko zadržavamo, Džoni. Merit je privlačan muškarac i žene ga hoće, a i on hoće njih. U svakom gradu ima po jednu prijateljicu. — Ne verujem da i sa gospođom Hamner...

— Možda da, možda ne, Džoni. Ne smemo zaboraviti da je Hol Hamner užasno ljubomoran. I da ume da bude i brutalan. To sam pokušao da objasnim Meritu. Zato sam ga pozvao.

Vremenom je i Džoni počeo da zarađuje poneki dolar. Bio je nespokojan zbog sve većih dugova ali ni Bob ni Merit nisu želeli da razgovaraju o

tome. — Samo jedna dobra nagrada, mladiću, i sve ćete vratiti. Kad su na svojoj drugoj turneji stigli u grad Pajnherst, na pozornici

zbivanja pojavila se Midž Roper. Džoni se u nju odmah zaljubio. Devojka je uvek bila vesela i mnogo se smejala, mada je ta njena veselost izgledala izveštačena. — Kod nekih ljudi tuga može da se izrodi u svoju suprotnost — objašnjavao je Džoniju stari Bob. — Devojka pokušava da zaboravi svog brata.

Ed Roper, brat Midž Roper, bio je poznat košarkaš, Kad se upleo u neku mračnu aferu sa podmićivanjem, izvršio je samoubistvo. Uskoro nakon pojave Midž Roper na turnirima, svi su znali da se ona

zaljubila u Merita. S druge strane, ni Merit nije bio ravnodušan prema njoj. Midž je sa Džonijem pričala ali za Meritom je bukvalno poludela. Midž je počela da ih prati po turnirima. Naravno, zbog Merita.

Tako je najzad, zajedno sa njima, stigla i u Mauntin Grouv. Tu je trebalo da se održi veliki turnir i Džoni je osetio svoju šansu. Određen je nagradni fond od 150.000 dolara. Propozicije su bile dosta neobične. Trebalo je da igra svako sa svakim. Od šesnaest učesnika koji bi se plasirali u finale svaki bi dobio po pet hiljada dolara. Od preostalih

103

70.000, pedeset procenata pripalo bi konačnom pobedniku, trideset

procenata drugoplasiranom a po deset procenata dvojici igrača koji budu dospeli do polufinala. Džoni je realno procenjivao da bi mogao da bude jedan od šesnaestorice

i da sa pet hiljada dolara nagrade otplati sve dugove Meritu i Bobu.

Menadžera Viktora Sejlsa, elegantnog četrdesetogodišnjaka prosedih zalizaka, Džoni je prvi put video posle podne uoči zakazanog turnira. Upravo je pomagao Meritu da unesu u hotel gomilu prtljaga, kad je primetio Sju Hamner koja je naišla. I Viktor Sejls je primetio mladu ženu. — Sju! — iznenađeno je viknuo. Zastala je kao sledena i stavila prst na usta. U tom trenutku stigao je i Hol Hamner. Predstavio se

Sejlsu i rukom pokazao na Sju. — A ovo je moja žena — rekao je. Sejlsovo lice ostalo je bezizražajno. Ćuteći je klimnuo glavom. — Drago mi je, gospodine — rekla je Sju, kao da Sejlsa nikad ranije nije videla. Taj turnir je trebao da donese konačnu odluku o Džonijevoj budućnosti.

Prvi trening na pomoćnom igralištu doneo mu je ohrabrenje. Teren je bio dugačak i uzan i prosto je prisiljavao igrače da budu što precizniji. Tog dana Sju Hamner održala je svoje obećanje i prisila je na rukave Džonijevog sportskog sakoa kožne zakrpe na laktovima. Džoni joj je dao sako pre nego što je otišao na igralište. Tamo je seo na klupu i čekao da na njega dođe red.

Pored njega sedeo je Tom Makgrat, jedan od istaknutijih igrača golfa, iako ne Hamnerovog ili Meritovog formata. — Zar ste stvarno odlučili da sebi namaknete omču na vrat? — iznenada ga je upitao Makgrat. — Ne razumem — odgovori Džoni. — Takve kao vi Hamner proguta u jednom zalogaju — objasni Makgrat.

— Zašto bi on imao nešto protiv mene? — Pogledajte tamo! U letnjoj bašti ispred kluba sedeli su Hol Hamner i Sju. I sa ove udaljenosti moglo se videti da je Hol ljut i da viče na nju. — Mislim da je krajnje vreme da shvatite neke stvari, mladiću — dobronamerno mu reče Makgrat.

— Ubuduće treba sami da uzmete iglu kad bude potrebno da nešto popravite na vašoj opremi.

Petnaest minuta kasnije, posle završenog treninga, Džoni se istuširao a onda otišao u baštu pred hotel da uzme svoj sako. Sju je izgledala umorna i potištena. Pored nje je sedeo Hol i odsutno gledao u daleka brda. Džonijev sako ležao je na jednom malom stolu.

104

Kad je Džoni stao ispred njih, Hamner podiže glavu.

— Moja žena je opravila vaš sako. — Zahvalan sam — reče Džoni. Osećao je kako ga hvata neka čudna nelagodnost.

— Znate li šta u mom kraju rade sa mladićima koji obleću oko udatih žena? — iznenada upita Hamner. Džoni pocrveni. Video je kako se ljudi za susednim stolovima okreću i gledaju u njih. — Nisam obletao oko vaše žene — trudio se mirno da odgovori. — Vaša supruga mi je prijateljski ponudila...

— Izgleda da moja supruga ima običaj da prijateljski nudi neke stvari svim ljudima iz Meritove okoline — povisi gias Hamner. — Hole molim te — prošapta Sju.

— Moja žena luduje za svim što ima veze sa Meritom! — viknu Hamner još glasnije. Džoni oseti kako mu se suše usne. Obuzimao ga je gnev, ali ipak nije

znao šta da preduzme a da još više ne pogorša položaj Sju Hamner. — Dozvolite da vam još jednom zahvalim i da uzmem svoj sako — rekao je. — Stanite i slušajte me! — sad je urlao Hamner. — Pošto moja žena ne zna Meritovim ljudima da odbije bilo kakvu uslugu, ja ću se sam pobrinuti o tim stvarima. Zapamtite, ako pokušate

još samo jedan, jedini put da... — Kakav je to nesporazum? — začu se miran glas iza Džonijevih leđa. — O čemu se radi?

Bio je to Merit. Hamner skoči sa stolice. — Upozorio sam vas, Merite... — A ja sada upozoravam vas! — reče Merit.

— Niko nema prava da se meša u vaše privatne probleme, Hole. Ali, ako još jednom pokušate da vičete na ovog mladića, imaćete sa mnom problema! A ja nisam nimalo mek! Hamner skoči prema Meritu ali nije uspeo da ga dohvati. Nekoliko ljudi bacilo se između njih i razdvojilo ih. Džoni još nikad nije ima prilike da vidi tako ubilačku mržnju u nečijim

očima, kao u Hamnerovim dok je gledao Merita.

Sledećeg dana počelo je takmičenje. Prijavilo se oko stotinu učesnika i

Džoni je znao da mora da se plasira među prvih šesnaest ako želi da se iščupa iz novčanog škripca. Dan je bio sunčan i topao. Tek s vremena na vreme osetio bi se sasvim slab povetarac. Idealan dan za golf. Iz programa se videlo da Džoni treba da igra protiv dvojice lokalnih profesionalaca koje nije poznavao. Takmičenje se održavalo na trideset i

šest rupa i tek pri kraju dana trebalo je da se zna u kolikoj meri je Džoni uspeo da ostvari svoj plan.

105

Igrao je celo pre podne, a kad je za vreme ručka prišao tabli na kojoj su

bili ispisani rezultati, shvatio je da postoje realne šanse da bude jedan od šesnaestorice najboljih. Njegov popodnevni start počinjao je dosta kasno, zato je bio jedan od

poslednjih koji su završili prepodnevnu rundu. Dok je polako udarao lopticu za lopticom, primetio je da mu ruke sve jače podrhtavaju. Najzad je došao trenutak da savlada i poslednju rupu. Povio se iznad lopte i zamahnuo. Mala bela kugla zazuja kao metak i Džoniju se za trenutak učini da će ona pasti na pravo mesto. Ali, lopta poče da se kotrlja unatrag i zaustavi se dvadeset metara od rupe.

Taj udarac sa dvadeset metara sada je ostao Džonijeva poslednja šansa. Ako je želeo da se domogne novca, morao je da ga izvede besprekorno. Oko njega se okupilo mnogo posmatrača. Svaki od njih je znao da se

Džoniju pruža prilika, poslednja prilika, da ovim udarcem dospe u finalno takmičenje. I Midž Roper je bila tu. Sedela je na maloj stolici na rasklapanje i držala u krilu čvrsto stisnute pesnice.

Džoni kleknu iza loptice i poče da vizira metu. Onda se uspravio i odstupio nekoliko metara. U poslednjim redovima ugledao je nepomično, napeto lice starog Boba. Još jednom je pogledao metu a zatim priđe loptici, zamahnu i izvede najvažniji udarac. Sledećeg trenutka svi su nešto vikali. — Uspeo je!

— Bravo, Džoni! — Fantastičan si! Kad je ponovo zakoračio imao je utisak da će ga noge izneveriti. A onda

mu priđe Midž Roper i iznenada ga poljubi u usta. — Oh, Džoni! To je bio najveličanstveniji udarac koji sam ikad videla! — uzbuđeno je rekla. Posmatrači se okretoše sledećem takmičaru.

Džoni i Midž priđoše starom Bobu, koji je sa osmehom posmatrao Džonija. — Ovo je zaista bio sjajan udarac — reče starac. — Mladić je izrastao u čoveka. Džoni pocrveni. — Kako je prošao Merit? — upitao je.

Starčevo lice postade turobno. — I on je uspeo — promrmljao je.

Da je zavisilo samo od Džonija, on bi veće najradije proveo sam, utoliko pre što nije imao novca ni za konzumaciju koju je organizator, Viktor Sejls, propisao za sve učesnike i posmatrače koji su želeli da prisustvuju svečanoj večeri. Međutim, posle večere, svi učesnici koji su se plasirali u finale morali su da se nađu na tzv. Kalkuta—aukciji. Na takvoj aukciji svaki od šesnaest finalista bio je predmet licitiranja.

Ukupna suma koja bi se dobila ostajala je u sefu do završetka turnira. Licitant čiji bi favorit postao konačni pobednik turnira na kraju je

106

dobijao polovinu sume. Onaj ko se kladio na drugoplasiranog dobijao bi

trideset procenata, a po deset procenata pripadalo je onima koji su stavili ulog na trećeg i četvrtog u ukupnom plasmanu. Kad su bili u pitanju igrači kao Hamner ili Merit, najveće ponude na

Kalkuta—aukciji dosezale su deset do petnaest hiljada dolara a ukupan iznos uloga na sve takmičare peo se na sto do stopedeset hiljada dolara. Džoni se pre aukcije odvezao u grad i pojeo nekoliko sendviča, a onda se vratio natrag u hotel. U velikoj, svečanoj sali već se uveliko igralo. Žene su bile u večernjim haljinama a muškarci u smokinzima. Džoni se smestio na terasi, nedaleko od vrata. Bio je tužan i usamljen,

uprkos trijumfu koji je postigao na igralištu. U jednom trenutku primetio je Midž Roper, koja je igrala sa nekim mladim, elegantno odevenim muškarcem.

Najzad je došao dugo očekivani trenutak. Muzika je objavila »tuš« i konferansije je počeo da govori. — Dame i gospodo, počinje Kalkuta—aukcija. Okupite se oko ovog stola,

odnosno podijuma, i zavucite ruku duboko u džep. Počećemo obrnutim redom. Na taj način one najbolje ostavićemo za kraj. Dakle, počnimo sa igračem koji se plasirao na šesnaesto mesto. Džoni, gde ste se sakrili? Ustao je i preko volje ušao u dvoranu. U starim pantalonama i iznošenom sportskom sakou samom sebi se činio bednim pred elitnim skupom.

— Popnite se na podijum, Džoni, tako da devojke mogu što bolje da vas vide! Provukao se kroz masu i zakoračio na daske.

— Ne izgleda loše, zar ne? — reče konferansije. Smeh i slab aplauz propratiše njegove reči. Džoni se nemirno premeštao s noge na nogu i čekao.

— Dame i gospodo, Džoni je jedan od najopasnijih autsajdera ovog turnira. Perspektivan i odvažan učesnik. Počnite sa ponudama. No, ponuda nije bilo. Džoni je osećao kako mu se krv penje u obraze. — Dame i gospodo, ne smemo dozvoljavati da dođe do ovakvih veštačkih pauza. Koliko iznosi prva ponuda za Džonija? Počnite! Džoniju se činilo da tišina koja je nastupila nikad neće prestati.

— Sto dolara! — reče Midž Roper. — Sto pedeset! — začu se muški glas. — Sto sedamdest i pet! — reče Midž.

— Dve stotine! — ... i pedeset! — licitirala je Midž uporno. — Tri stotine!

Nadmetanja Midž Roper i njenog konkurenta bila su kratka i jezgrovita. — Tri stotine i pedeset — povisila — Četiri stotine!

107

Plan takmičenja za sledeći dan već je bio poznat. Džoni je za prvog

protivnika imao Hola Hamnera. Čovek koji se nadmetao sa Midž mora da je bio jedan od Hamnerovih poklonika. Kasnije će on sigurno staviti čitavu gomilu novca na Hamnera, ali je ipak želeo da se za svaki slučaj

osigura, jer uvek je postojala neka makar i samo teoretska mogućnost da Džoni pobedi Hamnera. — Četiri stotine i pedeset! — viknu Midž. — Pet... — Pet stotina i pedeset! Čovek se ispitivački zagleda u devojku.

— Gospođice Roper, zar po svaku cenu želite da ga dobijete? — Znam njegovu igru! — odgovorila je. — Šest stotina!

— Šest stotina i pedeset! — Odustajem! Vaš je! — Dakle, šest stotina i pedeset dolara za autsajdera ovog turnira. Prvi. .

. drugi. . . treći put! Džoni je prodat gospođici Roper za šest stotina i pedeset dolara! Mnogo vam hvala, Džoni! Sišao je sa podijuma i provukao se prema vratima terase. Za trenutak je smogao snage da pogleda Midž Roper. Ona mu veselo namignu. U dvorani je nastavljeno licitiranje sledećih igrača. Džoni odluči da se potajno izgubi, ali tek što je učinio nekoliko koraka, pred sobom ugleda

organizatora turnira, Viktora Sejlsa. — Nisam još stigao da vam čestitam, Džoni. Mora da ste sjajno igrali. — Hvala vam, gospodine Sejlse.

— Znate li gde je Merit? Tražio sam ga ali ga nigde nema. — Ni ja ga nisam video, ali stari Bob sigurno zna gde je. — Da li bi vam bilo teško?

— Ne. Naprotiv. Krenuo je prema zgradi u kojoj je bio depandans u kome će odsesti profesionalci, udaljenoj nekoliko stotina metara od glavne zgrade. Starog Boba zatekao je na ledini ispred zgrade. Iznosio je svoje utiske nekolicini mladih igrača. — Znate li gde je Merit? — upitao ga je.

— Traže ga u sali. Bob izvuče lulu iz usta. — Otišao je na igralište da uvežbava udarac na osmoj rupi — rekao je.

— Po mraku? — Otišao je svojim automobilom. — Poslužiće se svetlošću farova.

— Trebalo bi da ga dovedemo. Aukcija je već počela — reče Džoni. Bob klimnu glavom. Jedan od okupljenih mladića im se približi. Bio je to Džonijev sakupljač lopti. — Mogu li i ja da pođem sa vama? — upitao je. — Zašto da ne? — reče Džoni.

108

— Moje vozilo je na parkiralištu. Hajdemo.

Neravan put, izrovan od traktora i teretnih vozila koja su služila za održavanje terena, vijugao je između zelenih parcela do najudaljenijeg kraja igrališta. Kad se Džonijev automobil pope na jednu uzvišicu, trojica putnika ugledaše Meritovo vozilo. Svetla na njemu su bila

upaljena. Bob se osmehnu. — Izgleda da se uplašio da i po drugi put ne pogreši na ovoj rupi. Stari automobil zaustavi se pored Meritove drumske krstarice. Od Merita nije bilo ni traga ni glasa. Džoni izađe, a Bob odmah za njim. — Hej! Merite! Gde si? — počeli su da viču. Nije bilo odgovora.

Načinili su još nekoliko koraka i onda ga ugledaše: žalosnu priliku u plavim pantalonama i crvenoj košulji. Rana na Meritovom potiljku očigledno je bila od štapa za golf, koji je ležao pored nepomičnog tela. Posle prve zapanjenosti, Džoni priđe ubijenom i uhvati njegovu desnu ruku. Onda odmahnu glavom i polako se okrete. Stari Bib je sa njegovog lica pročitao odgovor. Polako se spustio na

zemlju i počeo bezglasno da plače. — Umeš li da voziš? — upita Džoni skupljača lopti. Dečak klimnu glavom. — Odvezi se u hotel i reci gospodinu Sejlsu šta se dogodilo. On će već znati šta treba da preduzme. — A. . . da li. . . da li je mrtav? — upita dečak šapatom.

— Neko ga je ubio — odgovori Džoni bezbojnim glasom. Posle izvesnog vremena stigla je kolona automobila. Džoni se povukao u stranu. Nije imao snage da ostane na mestu tragedije. Midž je krenula za njim. Jadna Midž. Uplakana Midž. Midž koja je volela Merita.

Državni tužilac Džordž Frenks delovao je hladno i poslovno. Stojeći na ivici zelene ledine, davao je uputstva policajcima i dvojici agenata u civilu. Jedan od kriminalista snimao je telo blicem. Drugi je oprezno držao u ruci štap za golf, kao da je pun dinamita.

— Mali su izgledi da ćemo pronaći neke otiske koji će nam koristiti — rekao je Frenksu. — I ne nadam se da ćemo ih naći. Gde je onaj mladić koji ga je

pronašao? — Ovde sam gospodine — reče Džoni i približi se. Frenks ga ispitivački pogleda.

— Vi ste se ovamo dovezli sa starim da ga potražite? — Da gospodine. Došli smo mojim automobilom. Sa nama je bio i jedan od sakupljača lopti. Zove se Everet. Poslao sam ga natrag da ispriča šta se dogodilo. — Zatekli ste ga u ovom položaju?

109

— Da.

— Da li ste nešto dirali? — Samo sam mu prišao. Morao sam da se uverim. — Jeste li ga dodirnuli?

— Samo njegovu ruku. On. . . — Razumem vas. Tužilac iskosa pogleda starca. — Izgleda da je njega to veoma pogodilo. — Kao da je izgubio jedinog sina. Ni on vam ne može reći ništa posebno. Zajedno smo se dovezli.

— Hvala vam na obaveštenjima. Kasnije ćete morati da date detaljnu izjavu. Vratite se sa starim u hotel i sačekajte dok mi ne stignemo. — U redu, gospodine.

Okrenuo se i pošao, ali je već posle nekoliko koraka stao. Na travi je ležala Meritova futrola sa štapovima za golf. — Gospodine Frenkse! — viknuo

— Čujem vas. — Ovde su Meritovi štapovi. Da li ste ih pogledali? — Nisam. Nas interesuje samo štap nađen pored leša. — Ipak pogledajte i ove. — Zašto? — U ovoj futroli nalazi se svih četrnaest Meritovih štapova.

— Verovatno je imao još jedan. Petnaesti. — Ne, gospodine. Svaki učesnik turnira sme da nosi samo četrnaest štapova. Kad bi se kod nekog takmičara pronašlo više, odmah bi bio

diskvalifikovan. — Zaista. To nisam znao. — Da, zaista je tako. Razume se, Merit je imao nekoliko garnitura

štapova. Svaka garnitura je upakovana u posebnu futrolu. Pored jedne kompletne garniture, Merit nikad ne bi poneo i dopunski štap. Jednom je zbog toga bio diskvalifikovan i izgubio je veliki novac. — U pitanju je sada bio trening. Možda je ipak poneo petnaesti štap? —_To je isključeno kad je u pitanju Merit, gospodine. On nikad nije

stavljao rezervni štap u futrolu sa kompletnom garniturom — pa ni onda kad je trebao da pređe ulicu. Tužilac uze štap iz ruku službenika.

— Da li je ovo Meritov štap? — upitao je starog Boba. Izgledalo je da se starac vraća iz neke velike daljine. Njegove bistre oči ispitivački su posmatrale državnog tužioca.

— Naravno da nije — rekao je. — Kako to da ste tako sigurni? — Svi Meritovi štapovi potiču od iste firme. Na njima se nalazi zaštitni znak »Meritovi štapovi«. On se služio isključivo tim štapovima, kao što je

110

bilo predviđeno ugovorom između njega i firme. Ovo ovde je običan

serijski štap neke druge firme. — Postoji li neka mogućnost da se sazna čiji je štap? — Naravno — odgovori Džoni.

— Potražite u garderobi futrolu u kojoj se nalaze ovakvi štapovi. Štap ima svoj broj, evo pogledajte, a to znači da pripada nekoj registrovanoj garnituri. — Za sada mi je i to dovoljno. Odvedite starog u hotel i sačekajte me u Sejlsovoj kancelariji. — Mislim da bi Bob želeo da ostane ovde dok ne odvezu pokojnika —

reče Džoni. Tužilac se okrete. — Ambulantno vozilo već stiže, eno ga.

Džoni se nekoliko koraka udalji. Hteo je da malo razmisli, Pokušavao je da se seti ko se služio ovakvim štapovima. Onda je osetio kako ga je neko dodirnuo po ruci. Podigao je pogled i ugledao bledo lice Sju

Hamner. — Džoni, da li bih za trenutak mogla nasamo da razgovaram sa vama? — Rekla je jedva čujnim glasom. Džoni je odvede u mrak. — Znam šta mislite — reče ona. — Neko je ubio Merita se predumišljajem.

Izgledala je iscrpljena. Glas joj je odavao umor i rezignaciju. — Pretpostavljate da je to učinio Hol. Nije nikakva tajna da se njih dvojica nisu podnosili.

— Zašto ga je Hol mrzeo? — upita Džoni. — Hol je bio ljubomoran na Merita, Džoni. Potpuno bezrazložno. — Bezrazložno? — oštro reče Džoni.

— Nekad sam i ja tako mislio. Sad više ne mislim! — Džoni! — Vi i Sejls — nastavio je. — Posmatrao sam vas onog dana kad smo stigli ovamo. Vi ste od ranije poznavali Sejlsa. Tu činjenicu sakrili ste od vašeg muža. Možda je Hol imao jake razloge da bude ljubomoran. Možda ste ga baš vi naterali da

ubije Merita! Prinela je ruku licu kao da ju je ošamario. — Ostavite tu stvar policiji! — rekla je.

— Preklinjem vas, Džoni. Pre nego što je stigao da joj odgovori, ugledao je kako im se približava Sejls.

— Da li je sve u redu, gospođo Hamner? — mirno upita Sejls. — Ovaj... sve je u redu. Upravo sam rekla Džoniju kako mi je veoma žao što se ovo dogodilo. Ja... — Znam da je ovo težak udarac za vas, Džoni — primeti Sejls a onda se ponovo okrete mladoj ženi.

111

— Sju, mogu li da vas otpratim u hotel?

Dobacila mu je pogled pun preklinjanja a zatim je klimnula glavom. — Mnogo vam hvala, gospodine Sejlse. Do viđenja, Džoni.

Stari Bob se nije pomerio sve dok ambulantno vozilo nije odvezlo Meritovo telo. Tek onda je dozvolio da ga Džoni vrati natrag u hotel

svojim automobilom koji im je dovezao jedan policajac. Na parkiralištu su se zaustavili i neko vreme ostali sedeći u automobilu. — Bobe, ima ljudi koji ga nisu podnosili — reče Džoni, dobujući zamišljeno prštimo po volanu. — To je u ljudskoj prirodi primeti starac. — Zavideli su mu u uspesima. — Ali, to nije dovoljan razlog da se nekom oduzme život. — Mi smo obojica poznavali Meritove slabosti, Džoni. Plašim se da ovo

ubistvo ima veze sa nekom ženom. — Ja stalno mislim na Hola Hamnera — reče Džoni. Bob ne odgovori. — Neko je znao da Merit trenira po mraku — nastavi mladić. — I otišao je tamo sa štapom za golf, rešen da ga ubije. — Bojim se da ovako nećemo doći ni do kakvog rezultata — reče starac.

— Hajdemo u kancelariju. Moraćemo da obavimo još mnogo stvari pre nego što ova noć prođe.

Ušli su u hotel i zatekli Sejlsa u njegovoj kancelariji. Nešto je radio oko svog pisaćeg stola. — Frenks će uskoro stići ovamo — rekao je.

— Treba li da ga sačekamo? — Da — potvrdi Džoni. — Dobro je što ste stigli ovamo pre njega — primeti Sejls.

— Znate, Frenks je odlučio da se takmičenje nastavi. On će morati ovde da zadrži sve učesnike dok se slučaj ne reši i smatra da će svima biti lakše ako budu imali šta da rade. Pitanje je samo, Džoni, da li ćete i vi moći dalje da se takmičite. Džoni je bio očajan. Da igra golf, posle onoga što se dogodilo? I da izađe u prvoj rundi upravo protiv Hola Hamnera!

— Ne, neću moći — odgovorio je. — On će igrati! — izjavio je odmah za njim stari Bob, autoritativnim glasom.

— Vi ste igrač golfa, mladiću. To je vaš životni poziv. Zato morate dalje da igrate. I Merit bi to od vas zahtevao. Sejls skloni i poslednji list papira sa svog pisaćeg stola.

— Dakle, Džoni, trebalo bi da vi i Hamner počnete meč sutra pre podne, tačno u devet i petnaest. Još jednom razmislite. Džoni priđe prozoru i zagleda se u noć. Bob stade iza njega i stavi mu ruku na rame.

112

— Mi smo, obojica, izgubljeni bez Merita. Ja još i više nego vi. I, moram

priznati da je za mene bio sretan onaj dan kad smo vas našli. Da nije vas, sad ne bih imao nikog na svetu. — Džoni, još imate vremena da se predomislite — reče Sejls.

Prišao je vratima a onda zastao, oklevajući. — Vi ste poznavali Merita još od njegove najranije mladosti, zar ne, Bobe? — Od njegove dvanaeste godine — potvrdi starac. — Da li me je on ikada spominjao? Na čelu starog Boba pojaviše se bore.

— Ne bih mogao da se setim, gospodine Sejlse. Zar ste se poznavali? — Ne, lično nismo. Naravno, često sam imao prilike da ga vidim kako igra. Kao gledalac.

— Ako je tako, onda sumnjam da vas je zapamtio. — Mislio sam da me je možda spominjao u vezi sa nekim takmičenjem. — Vaše ime sam prvi put čuo tek juče, kad smo stigli u ovaj hotel.

— Pa... to mi je samo onako palo na pamet — reče Sejls. — Ako mogu za vas dvojicu bilo šta da učinim, slobodno mi se obratite... Okrenuo se i nerado izašao iz kancelarije. Džoni se pitao zašto je Merit trebao da spominje tog Sejlsa ako ga uopšte nije poznavao. Pre nego što je stigao da o tome popriča sa Bobom, ušao

je jedan od Frenksovih pomoćnika i zamolio ih da sednu na stolice ispred pisaćeg stola. Izvadio je iz džepa olovku i notes i počeo: — Vi ste Džoni Jejl.

— Zašto niste napolju, na igralištu i ne preduzmete nešto umesto što nas ovde ispitujete — reče Džoni ljutito. — Mi ga sigurno nismo ubili.

— Vas dvojica ste ga pronašli — reče čovek mirno. — Naš posao je da čujemo vaše iskaze. Počeli su da govore. Saslušanje nije trajalo duže od petnaest minuta. Džoni je upravo stavljao svoj potpis pored Bobovog kad se vrata otvoriše i uđe Frenks. — Saznali smo čiji je onaj štap — reče tužilac.

— Štap kojim je izvršeno ubistvo. — Čiji je? — upita Džoni brzo. — Ćudi me da nismo odmah shvatili da se radi o relativno lakom štapu.

Štapu kojim se služi neka žena — nastavi Frenks. — Žena? — Da. Vlasnica ovog štapa je mlada devojka koja se zove Midž Roper.

Džoni skoči. — To je ludost! Pa Midž ga je volela! Tužilac se namršti. — Ne tvrdim da ga je ona ubila. Samo sam utvrdio da je to njen štap. Poznajete li je?

113

— Naravno da je poznajem. Pratila nas je na svim turnirima. Bila je

potpuno luda za Meritom. Ona sigurno nikad ne bi mogla da mu učini nešto nažao. — Dobro — reče Frenks.

— Nemojte se uzbuđivati. Ja sam samo rekao da je ovo njen štap. Stari Bob se umeša. — Gospodine, u garderobama ima najmanje dve stotine garnitura štapova. Danas posle podne ja sam lično ostavio futrolu sa štapovima gospođice Midž u garderobu. Želela je da posle treninga malo posmatra Džonijevu igru na osamnaestoj rupi i zamolila me je da odnesem njene

štapove u garderobu. Čista je slučajnost što je ubica odabrao baš njen štap. — Ni vi nemata razloga za uzbuđenje. Mi samo radimo i pokušavamo da

saznamo neke činjenice. — Ja bih mogao da vas upoznam sa nekim činjenicama — izjavi Džoni. — Mogao bih...

Zaćutao je jer su se u tom trenutku vrata otvorila i jedan policajac gurnu Midž u prostoriju. Ona plašljivo pogleda Džonija a onda se okrete državnom tužiocu. Suncem opaljeno lice bilo joj je bledo. Frenks joj se osmehnu. — Ah, evo i gospođice Roper. Podigao je štap sa stola i upitao: — Da li vam je poznat?

— Je li to... da li je to štap sa kojim je... — Jeste. — Izgleda da je moj — polako je izgovorila.

— Možete li da identifikujete ovaj štap po njegovom broju? — Po broju? — On pripada garnituri, gospođice Roper. Zbog toga i ima svoj broj, za

slučaj da se izgubi. — Nisam to nikad primetila. — A ako vam ja kažem da štap potiče iz vaše garniture? — Onda će valjda tako i biti. Uostalom, rekla sam vam da se i meni čini da je to jedan od mojih štapova. Tužilac se jednom rukom osloni na sto i prodorno se zagleda u devojku.

— Dakle, šta očekujete od mene, gospodine Frenkse? — upitala je. — Džoni mi je rekao da ste vi i Merit bili... hm... vereni.... — To nije tačno! — uzviknula je.

— Zaista? Ali vi ste ga voleli, zar ne? — Nisam! — Niste? Kakvi su onda bili vaši odnosi? — upita Frenks, sad već nešto

manje ljubazno. — A ako odbijem da odgovorim? Frenks se ponovo osmehnu. — Zašto, gospođice Roper? — Zato što... kako glasi ona lepa rečenica? Zato što ne bih želela da samu sebe teretim.

114

— Midž! — uzviknu Džoni.

— Mir, Džoni! — opomenu ga, ne okrećući se. Frenks izvuče novu cigaretu i poče da istresa jedan njen kraj na dlanu. — To je trebalo da se završi sasvim drugačije — reče Midž i ućuta.

— Vi me sve više zbunjujete, gospođice Roper. — Ja... htela sam da mu vratim milo za drago — reče Midž. — Da je on to znao... — Midž! — uzviknu Džoni, koji nije mogao da veruje onom što čuje. — Midž! — Da mu vratite milo za drago? — reče tužilac.

— Gospodine Frenkse, Merit je bio najobičnije đubre — reče Midž, jedva se savlađujući. Ucenjivač! — Prljavi ucenjivač... — Midž! — viknu ponovo Džoni. Devojka ga umorno pogleda.

— Džoni, vi uopšte niste poznavali vašeg obožavanog Merita. On je bio čovek sa dva lica. Sad je trenutak da vam ispričam ponešto i o ovom drugom Meritu. Vi ste svakako imali prilike da čujete za mog brata, Eda

Ropera. No, svakako niste znali kakvu je ulogu u njegovoj smrti odigrao Merit. Bila sam kod Eda nepun sat pre njegove smrti. On mi je javio telegramom da se nalazi u gadnoj neprilici i ja sam iznajmila avion da bih što pre stigla. No došla sam prekasno da bih bilo kako mogla da mu pomognem. Sve je počelo time što je izgubio mnogo novca u nekoj kockarnici u Las Vegasu. Stalno je morao da otplaćuje dugove i nalazio

se na ivici očajanja kad mu je neko predložio da se obaveže da će po završenom školovanju postati profesionalni igrač košarke. Na taj način bi imao dovoljno novca da otplaćuje dugove. Ed je pristao, mada se u

ugovoru nalazila i jedna nečasna klauzula. Morao je da se trudi da njegov tim ne osvoji šampionat. Ed je potpisao ugovor jer nije video nikakvu drugu mogućnost da se izvuče iz neprilika sa dugovima. Ali, bio

je potpuno svestan da taj nečasni uslov može da ga odvede u zatvor. Teško je disala. — Čovek koji je iskoristio nevolju mog brata bio je Merit. — Ne! — prošapta stari Bob. — Kad je došao trenutak da ispuni ugovor sa Meritom, Ed se ubio. Merit ga je direktno oterao u smrt.

Midž zaćuta i sve ih pogleda. Niko nije izgovorio nijednu reč. — Kad sam saznala za smrt moga brata, imala sam samo jednu misao: raskrinkati Merita! Raskrinkati ga kao najgoru hulju, što je on zaista i

bio. Krenula sam njegovim tragom i pronašla ga pre mesec dana. Prezrivo se osmehnula. — Bio je toliko uobražen da je poverovao da sam zaljubljena u njega.

Pratila sam ga nadajući se da će jednog dana načiniti neku grešku i da ću tako doći do dokaza o ucenjivanju mog brata. Posle bih ga strpala iza brave. A sad, ako želite da čujete moje mišljenje zašto je Merit ubijen, za mene postoji samo jedno objašnjenje: Meritov ubica je neko ko je znao

115

da je Merit zločinac, ali nije mogao to i da dokaže. Još je verovatnije da je

Merit i njega ucenjivao. Frenks je neko vreme zamišljeno posmatrao devojku. — Vidite, gospođice Roper, čim sam saznao da je ovaj štap vaš, odmah

sam naredio da se još nešto ispita. — Da? — reče Midž tihim glasom. — Merit je sedeo na hotelskoj terasi kad je odlučio da se odveze na igralište i da još malo trenira. On vam je rekao da ide upravo tamo, zar ne? — Jeste.

— Uostalom, bilo bi sasvim besmisleno da to poričete. Jer, mi znamo i to da ste se i vi odvezli na igralište čim se spustio mrak. Mladić s kojim ste večerali video vas je kad ste se vratili.

— Da — reče polako Midž. — Bila sam napolju. Ali ne sa Meritom. — Ne? Šta to znači?

— Odvezla sam se na igralište zato što me je Merit zamolio da mu pravim društvo. Ali, kad sam ga pronašla, on je već bio mrtav. Frenks je bio iskreno zapanjen. — I vi niste našli za shodno da date znak za uzbunu? Midž ga pogleda. — Nisam.

— Zašto? — Ako je Meritovom ubici bilo potrebno vreme da pobegne ili da ukloni tragove, ja sam bila najmanje pozvana da ga u tome sprečim!

— Midž! — po ko zna koji put uzviknu Džoni. Bio je van sebe. Frenks stisnu usne a onda udari pesnicom o sto. — Dosta! Napolje! Vi i taj starac! Gubite se odavde! Dosta mi je vaših

upadica! Napolje! — Sve je to ludost! — uzviknu Džoni. — Midž se vara. Nekoliko meseci sam putovao sa Meritom. Zar mislite da je to nedovoljno da bi se neki čovek do kraja upoznao? Ali, nije stvar samo u tome! Ona daje vremena čoveku koji je ubio Merita da izmisli priču i obezbedi dobar alibi.

— A ko je taj čovek? — Hamner! Hol Hamner! On je još juče hteo da se baci na Merita ali su se neki ljudi umešali. To mogu da vam potvrde mnogi svedoci!

— Prestanite, Džoni! — reče Frenks. Dao je znak policajcu kod vrata. Ovaj priđe Džoniju. — Moram vas zamoliti da izađete.

— Zašto ga ne ostavite ovde, gospodine Frenkse? — upita Midž. Izgledala je iscrpljena i govorila je sasvim tiho. — On će i tako, pre ili kasnije, morati da sazna istinu o svom obožavanom Meritu. Što pre to bolje. — Dovedite ovamo Hamnera — reče Džoni.

116

— Upitajte ga šta je radio u vreme kad je Merit ubijen. Više ništa neću

tražiti. Frenks se nekoliko trenutaka kolebao a onda se obrati svom pomoćniku.

— Uvedite Hamnera! Džoni je uzbuđeno šetao od zida do zida. Najzad se zaustavio ispred devojke. Trudio se da mu glas bude što mirniji kad je progovorio. — Ćujte, Midž, zar vam sve ovo ne izgleda protivrečno? Da je Merit imao bilo kakve veze sa vašim bratom — zar mu vaše ime ne bi palo u oči? Da se osećao krivim, on bi već na neki način pokušao da vas ukloni sa svog

puta. Sažaljivo ga je pogledala. — Merit je znao ko sam ja. Razgovarali smo i o Edu. On je bio ubeđen da

ja ništa ne sumnjam. Verovao je da sam zaljubljena u njega. Smatrao je sebe neodoljivim! Bob priđe Džoniju.

— Nemojte da se raspravljate sa devojkom, Džoni. Prvo treba pronaći ubicu. Onda će i sve drugo izbiti na videlo. Pre nego što je Džoni stigao da odgovori, vrata se otvoriše i Sju Hamner, bleda i bez daha, upade u prostoriju. — Gospodin Frenks? — Ja sam.

— Ja sam Sju Hamner... žena Hola Hamnera. Čula sam da tražite mog muža? — Tačno. Znate li gde se nalazi?

— Preko je, u garderobi. Ali, moram vam reći nešto drugo pre nego što počnete da razgovarate s njim. — Izvolite, gospođo Hamner?

— Hol je mrzeo Merita — produži ona stegnutog grla. — Samo, to je bila moja greška. Merit me je proganjao na svim turnirima i ja sam morala pronaći neki način da ga se otarasim. Hol je bio ljubomoran i to s pravom. Bar na prvi pogled. — Vi volite svog muža, gospođo Hamner. — Veoma ga volim, gospodine Frenks.

Džoni je bio zbunjen. Pitao se kako jedna žena može da voli takvog čoveka. — Zašto niste izbegavali Merita?— upita tužilac podrugljivo.

— Zašto ga niste otvoreno odbili? — Nisam mogla. — Zašto? Znači li to da vam se on ipak na određen način sviđao?

— Mrzela sam ga! — viknula je ogorčeno. — Mrzela sam ga iz dna duše! — To zaista ne razumem!

117

— Postoje razlozi zbog kojih ne mogu da vam kažem ništa određenije.

Morate mi verovati da Hol nije ni najmanje kriv. Ja sam ga na to naterala! — Na šta ste ga naterali, gospodo Hamner?

— Da mrzi Merita — reče Sju. — Moj muž je mrzeo Merita ali ga nije ubio. — Otkud znate, gospođo Hamner? Možete li da mu pružite neki alibi za današnje veće? — Ne — odvrati ona bespomoćno — Ne mogu. Ne, mogu, ali poznajem Hola. On je bio u stanju da smrvi

Merita pesnicama, ali nikada ne bi mogao da ga udari štapom za golf. Sem toga, on nije imao nikakvog razloga da ga ubije. Verujem da je mogao samo da ga isprebija da bi me ostavio na miru.

— A vi sami nikad ne biste mogli da se otarasite Merita? — upita Frenks. — Ne, ne bih mogla. Tiho je rekla i oborila glavu.

U tom trenutku policajac je uveo Hola Hamnera. Stasiti južnjak okrznu pogledom svoju ženu a tada obori oči. — Hole — reče Sju i priđe mu jedan korak.

On je i dalje zurio u pod. — Mislim da znate zbog čega smo vas pozvali ovamo, gospodine Hamnere. — reče Frenks. Hamner nije ništa odgovorio već je i dalje držao oborenu glavu. — Vi ste mrzeli, Merita. Bili ste ljubomorni na njega. Juče se zamalo niste potukli. Želeo bih da znam gde ste se nalazili večeras između

sedam i pola devet i šta ste radili. — On nije hteo da pusti Sju na miru — reče Hamner. — A ona nije mogla ništa da mu odbije. — Kako ste proveli vreme između sedam i pola devet, gospodine Hamnere? — Našao' sam se s njim.

— Zašto? — Zamolio sam ga da ostavi Sju na miru. Hamnerov glas bio je hrapav a govorio je tako tiho da su ga oni koji su stojali iza njega jedva razumeli. Frenks se ipak kajao što nije poslao napolje Boba i Džonija. Osetio je neko sažaljenje prema južnjaku koji je, očigledno, bio spreman da u ovom trenutku kaže sve što mu je na srcu.

— Ja... verujem da sam bio pomalo lud — reče Hamner nakon kraće pauze. Džoni ispod oka pogleda Sju. Njeni prsti nervozno su gužvali maramicu. Kad je Hamner ponovo zaćutao, zajecala je. — Razgovarao sam često o tome sa Sju — nastavi Hamner. — No to nije ništa koristilo. Nešto ju je vezivalo za njega. Nažalost, ni do

danas nisam uspeo da dokučim šta je to bilo. — Hole! — prošapta Sju preklinjući.

118

— A onda mi je prekipelo. Nisam više mogao da izdržim. Otišao sam

ponovo Meritu. Zamolio sam ga da je ostavi na miru. A on mi je odgovorio: »Kažite to njoj. Ako me ona zamoli da je ostavim na miru, ostaviću je!« I tako sam otišao njoj i zamolio je da to učini. Ona je počela

da plače i ništa mi nije odgovorila. Podigao je glavu. — To je bilo večeras — rekao je. — Šta ste nakon toga učinili? — upita Frenks. — Ni sam ne znam. Tumarao sam. Hteo sam da budem sam. Ne znam gde sam sve bio.

— Možda na igralištu za golf? — Nemojte pogrešno da me razumete... ali... da sam bio tamo sigurno bih se setio. Kažem vam, jurio sam okolo pokušavajući da se smirim. Na

kraju sam otišao na licitaciju. Hamner se uspravi i duboko uzdahnu. Onda diže glavu i ponovo pogledom okrznu svoju ženu.

— Verovao sam da će vreme uspeti sve to da izmeni. Da će moja žena jednom dosaditi Meritu. Ali sada. . . posle smrti, on će za Sju značiti uvek ono što joj je nekada bio. Tu ne može ništa da se učini, zar ne? Taj čovek će uvek stajati između nas. Svi su zbunjeno zurili ispred sebe, ispunjeni nekom nelagodnošću. Frenks pripali novu cigaretu.

Tišina je trajala dobrih petnaest sekundi. Najzad Midž Roper priđe Hamneru i stavi mu ruku na rame. — Vi se varate, gospodine Hamnere — rekla je.

— Vaša žena nije volela Merita. Ona ga je mrzela. Upitajte je sami. Možda će vam sada reći zašto nije mogla da ga otera. Svi se okrenuše ka Midž. Svi osim Hamnera. Sju poče unezvereno da se

osvrće i istrča iz sobe. — Hvala vam, gospođice Roper — reče Hamner tiho.

Džoni je imao još samo jednu želju: da što brže iščezne. Nedeljama je prezirao Hamnera. Sada, međutim, nije više znao šta da misli i kakav stav da zauzme. Hamnerova bespomoćna ispovest delovala je uverljivo. Ali, ako Hamner nije ubio Merita, ko ga je onda ubio? Frenks je naredio svojim ljudima da odmah provere navode iz Hamnerove izjave.

Midž se obrati državnom tužiocu da joj dozvoli da izađe i da odmah potraži Sju Hamner. Frenks, koji se nadao da će uspeti da izvuče još neki podatak od Hamnerove žene, odmah joj dade svoju saglasnost. — Ostali ne moraju i dalje ovde da čekaju — izjavio je, ustajući od stola. — Molim vas da ostanete u blizini, da bih mogao da vas odmah nađem ako mi budete potrebni.

Džoni oseti Bobovu ruku na svojoj mišici. Klimnuviši nemo glavom, izašao je sa starcem na terasu. Kad je podigao glavu, primetio je na

119

Bobovom licu neku čudnu živost i energiju, kakvu još nikad ranije nije

video. — Sad se moramo pobrinuti da dobijemo novac — rekao je odlučno. — U ovom trenutku to je za nas najvažnije. Mislio sam da...

— Imam u novčaniku još nekoliko dolara. Moramo se strpiti dok mi ne isplate nagradu. — Da, mislio sam na to. Tebi pripada taj novac, isto kao i Meritu i ostalim takmičarima, koji su ušli u finale. Zbog toga bi gospodin Sejls već mogao da nam isplati akontaciju. — Dobro, hajdemo onda do Sejlsa.

Sejls je stanova u apartmanu koji se sastojao od velikog salona i spavaće sobe. Zidovi salona bili su obloženi slikama poznatih sportista. Pravi ambijent jednog sportskog menadžera.

Primio ih je u kućnom ogrtaču. Večernji sako bio je prebačen preko naslona jedne stolice. — Ne bi me ni malo čudilo da obojica najpre poželite da popijete po čašu

oštrog pića — rekao je i prišao malom baru. — Što se mene tiče, može — reče Bob. — Ali Džoni ne bi smeo ništa da pije zbog sutrašnjeg takmičenja. — Možda neko osvežavajuće piće. — Ne, hvala. — Dakle, momci, šta mogu da učinim za vas?

— U pitanju je novac, — reče Bob. — Moramo da obavimo neke međugradske telefonske razgovore. Da obavestimo Meritove prijatelje i njegovog advokata. Džoni nema više

novca a ja ga imam još manje. Zato smo pomislili da ćete nam isplatiti akontaciju od Džonijeve i Meritove nagrade. — Naravno! — uzviknu Sejls.

— Frenks je stavio zabranu na novac koji je Merit imao kod sebe. Ali, nema nikakvog razloga da ja ne isplatim Meritovu nagradu. A i Džonijeva nagrada već je dospela za plaćanje. — Veoma ste ljubazni, gospodine Sejls — reče Bob. Sejls otvori gornju fioku svog stola izvuče iz nje jednu zelenu metalnu kasetu. Polako ju je otvorio i izvadio debeo svežanj zelenih novčanica.

Odbrojao je hiljadu dolara i stao. — Dovoljno? Stari Bob oprezno spusti čašu na sto.

— Ali to nije valjda sav novac koji ste nameravali da isplatite Meritu. Džoni iznenađeno pogleda starca. Bob je stajao i posmatrao Sejlsa sa nekim čudnim osmehom na licu, kakav Džoni ranije kod njega nije

primetio. Sejls je držao novčanice u ruci, ne pomerajući se s mesta. — Ne razumem vas, Bobe — rekao je mirno. — Ah, gospodine Sejlse, pa mi bar nemamo potrebe da se nadmudrujemo — rekao je.

120

Džoni je zbunjeno gledao čas jednog čas drugog. Sejls primeti njegovu

zbunjenost i bespomoćno slegnu ramenima. Zatim odmahnu glavom. — Bobe, zar ne bi bilo najbolje da mi sad kažete šta vam to leži na srcu? — Reč je o ubistvu, gospodine Sejlse — reče starac bez okolišanja.

— O ubistvu! — Vi ste očigledno sasvim iscrpljeni, Bobe. Frenks je proverio i moj alibi. Večeras sam prvi put izašao iz hotela tek kad je stigla vest o ubistvu. Bob klimnu glavom. Džoniju je sve to izgledalo kao neka teška noćna mora. Razvučen osmeh na Bobovom licu i njegovo mehaničko, staračko klimanje glavom.

Prišao mu je bliže. — Bobe! Starac ga nestrpljivo odgurnu i otegnuto procedi.

— Ne govorim o Meritovom ubistvu, gospodine Sejlse. Sejls sa treskom spusti poklopac kasete. — Džoni, trebalo bi da odvedete starog. Sve ovo je bilo previše za njegove

nerve. Uzmite novac i odlazite! — Nema nikakve potrebe da se žurite, gospodine Sejlse — reče Bob, naglašavajući svaku reč. — Bobe — prošapta Džoni ojađeno. — Hajde, stari prijatelju. Krenimo. — Još ne, mladiću! I nemojte se mešati u sve ovo. Gospodin Sejls tačno

zna o čemu ja govorim. Zlurado se osmehivao. Džoni nije mogao da ga prepozna. — Gospodine Sejlse, zar ste stvarno verovali da će Merit biti toliko lud

da sve ono sačuva samo za sebe? On je morao da se obezbedi i zato je i mene uputio u stvar. Sada valjda i sami vidite da se neću zadovoljiti samo sa pet stotina dolara.

Sejls munjevitom brzinom iz džepa izvuče revolver. — Merit vam je znači pričao o slučaju Roper! — rekao je. — Roper! — uzviknu Džoni zapanjeno. — Mislite li to na Eda Ropera? Niko ga nije slušao. I Sejls, hladan i pribran, i Bob, naizgled bespomoćan starac, bili su zabavljeni sami sobom.

Bob polako priđe Sejlsu i zagleda se u oružje. — Da, gospodine Sejlse, sad ćete morati da ponudite neku razumniju sumu. Posle toga vi i vaša dama nećete morati da idete u zatvor!

Ponašao se naizgled mirno, ali je Džoni primetio da mu noge podrhtavaju. Tog trenutka posegao je za oružjem ali je Sajls bio brži. Odskočio je u stranu a onda tresnuo starca revolverom po licu. Bob

prinese ruku očima i zatetura se. Sejls ga snažno udari još dva puta i Bob pade na tepih. Sve je to za Džonija bilo toliko neočekivano da je tek posle nekoliko sekundi shvatio šta se dešava. Priskočio je Sejlsu i pokušao da mu oduzme revolver. To je bila neravnopravna borba. Sejls, koji je bio jači,

121

teži i snažniji, uspeo je da obori mladića i upravo je zamahnuo oružjem

da ga tresne po glavi kad ga gnevan glas iza njega prekinu a odmah zatim ga neko zgrabi za ruku u kojoj je držao oružje i snažno mu je zavrte na leđa.

Sejls ispusti revolver i jauknu od bola.

Sledećeg trenutka čuo je iza sebe glas Hola Hamnera. — Izgleda mi da sam stigao u pravi čas. — Pustite me! — stenjao je Sejls. — Slomićete mi ruku! Ali, Hamnerov gvozdeni stisak nije popuštao. Džoni se uspravi. — Hvala bogu što ste došli! — rekao je, jedva dišući. — Sejls bi nas pobio!

— Prokleti ucenjivaču! — viknu Hamner gnevno, gledajući mladića preko Sejlsovog ramena. Džoni ustuknu. — Šta vam je? Šta vam to pada na pamet? — Hole! — viknu u tom trenutku Midž Roper s vrata. — Hole, prestanite s tim!

Kleknula je pored starog Boba, a onda diže pogled prema Holu. — On je teško ranjen! Pozovite lekara. Brzo!', Hamner gurnu Sejlsa na najbližu stolicu i dohvati telefonsku slušalicu. — Pozovite ovamo i gospodina Frenksa — dodade devojka i okrete se Džoniju. — Nađite mi neko ćebe za starog Boba. On sav drhti.

Džoni se u tri koraka stvori u Sejlsovoj spavaćoj sobi. Uzeo je ćebe i vratio se u salon. Midž polako pokri starca a zatim ustade. Hamner je vratio slušalicu na njeno mesto i sad je gnevnim pogledom merio Sejlsa, Džonija i starog Boba. — Ova dvojica su pokušali da iznude novac od Sejlsa. — Ja u to ne verujem! — reče Midž.

— Čuo sam ih svojim ušima! — viknu Hamner. — Čuo sam kad je stari tražio novac. Midž upitno pogleda Džonija. Mladić zbunjeno slegnu ramenima. — Bob je zahtevao novac — reče zatim. — Nisam mogao ništa od svega toga da shvatim. Spomenuo je ime Roper.

Midž mu stavi ruku na rame. — Ja sam zamolila Sju Hamner da kaže Holu istinu. Treba da znate, Džoni, da moj brat nije izvršio samoubistvo. On je ubijen. A ubio ga je Viktor Sejls. Sejlsovo lice kupalo se u znoju. Hamner se ispreči ispred njega. — Sju će biti svedok optužbe, Sejlse! — rekao je, pretećim glasom.

— Budite sigurni da će reći istinu. — Bolje mi dajte nešto da popijem! — zavapi Sejls.

122

— Poludeću od bola u ruci.

— Prvo recite sve što znate! — naredi Hamner. Sejls osloni povređenu ruku na sto a drugom prekri oči. Zatim poče da govori, isprekidanim rečenicama.

— Ja... imao sam mali salon za kocku u Las Vegasu. Mladi Roper je dolazio i stalno gubio. Nije mogao da isplati svoje dugove. Odlučio sam da mu dam dobru lekciju. Rekao sam dvojici svojih ljudi da ga malo razdrmaju i da ga »ubede« da treba da plati u roku od sedam dana. Ako to ne učini... hm... ništa naročito. Samo sam želeo da ga preplašim. — To već znamo — reče Hamner.

— Onda sam saznao da je primio mito i da se obavezao da lažira neke utakmice u šampionatu. Međutim, ja sam u taj šampionat uložio veoma mnogo novca. Otišao sam k njemu, a Sju je pošla sa mnom.

Midž se okrete Džoniju i poče da mu objašnjava. — Pre nego što je pobedila na takmičenju lepotica i postala mis, Sju je bila udata za Sejlsa.

— Nastavite, Gejlse! — reče Hamner promuklim glasom. — Hoću da čujem sve! — Sju i ja se nismo najbolje slagali i odlučili smo da se razvedemo — produži Sejls. — Nismo se posvađali već smo se rastali sporazumno. Onda se Sju zaljubila u Hamnera. Jedne noći je došla u moj salon i zamolila me da

prećutim naš promašeni brak. Plašila se da je Hemner ne ostavi ako to sazna. Naravno, to sam joj obećao a zatim sam predložio da se zajedno, mojim automobilom, vratimo u Los Anđeles. Usput sam odlučio da

navratim do Ropera. Nisam računao da će doći do nekih teškoća, inače ne bih poveo Sju sa sobom. Otišli smo zajedno Roperu u njegovu hotelsku sobu. Mladić je bio veoma uzbuđen. Nervi su ga sasvim izdali.

U toku tog kratkog razgovora on se odjednom bacio na mene. Odgurnuo sam ga. Dok je padao udario je u ploču stola, glavom.

Sejls levom rukom izvuče maramicu i obrisa oznojeno čelo. Onda produži nezainteresovanim glasom. — Mladić je odmah umro. Našao sam se u lošoj situaciji. Pre toga sam već bio kažnjavan i znao sam da mi niko ne bi verovao da mladića nisam namerno ubio. Onda sam ga podigao s poda i bacio ga kroz prozor. Midž se okrete u stranu. Džoni je osećao kako se njeni prsti zarivaju u

njegovu mišicu. Sejls nastavi. — Sju i ja smo izleteli iz sobe i ispred vrata se sudarili sa jednim čovekom. U hodniku je bilo prilično mračno tako da nismo mogli da mu vidimo lice, a nadao sam se da ni on nas nije poznao. Zastao je i ponovo pogledao Hamnera.

— Hoćete li mi sada dati čašu viskija? — Tek kad završite! — čuo je hladan odgovor.

123

— Policija je smatrala da je posredi samoubistvo. Taj čovek koga smo

sreli pred vratima nije se uopšte javljao. Izgledalo je kao da nam se ništa neće dogoditi. Sju je bila spremna da ćuti. Uskoro nakon toga udala se za vas, gospodine Hamnere.

Kratko ga pogleda i nastavi. — Međutim, ubrzo nakon venčanja Sju je srela Merita i on ju je pritisnuo. Jer, onaj čovek koga smo videli kako izlazi iz hodnika ispred Roperove sobe bio je Merit. Poznao je Sju i zahtevao je od nje da mu kaže ko je bio s njom kod Ropera. Ona nije smela da mu kaže. Užasno se plašila. Plašila se njega, isto toliko koliko i mene.

Na Hamnerovom licu nije se pomerio nijedan mišić. — Međutim, Merit je nastavio pomno da pazi na Sju. I tako, kad je stigao ovamo sa vama i sa ostalim takmičarima, odmah je prepoznao i mene.

Poslao je Sju k meni i zahtevao je mnogo novca za svoje ćutanje. — Zato ste ga ubili? — Ne! Nisam!

— Ubili ste ga! A onda su ova dvojica ušla ovamo i pokušali su da vas ucene! — Prestanite, Hole! — uzviknu Midž. — Ne... samo nastavite, gospodine Hamnere! — reče jedan glas iza njegovih leđa. Okrenuli su se i ugledali Frenksa koji je stajao u otvorenim vratima sa

svoja dva pomoćnika. — Nastavite, gospodine Hamnere da čujemo još nešto o tom ucenjivanju. Jer, ovde je reč samo o ucenjivanju, pošto Sejls nije ubio

Merita. Sejlsov alibi je neoboriv. — Ova dvojica su pokušali da ucenjuju Sejlsa — reče Hamner, pokazujući prstom na Boba i Džonija.

Džoni je nemoćno grizao usne. Nije mogao da porekne da je stari Bob to zaista pokušao. — Džoni! — odjednom začu starčev šapat. Odmah je kleknuo pored njega. — Bobe, nemojte da se uzbuđujete. Lekar treba da stigne svakog časa. — To više nije važno, sinko. Glas mu je bio tako slab da se jedva čuo.

— Ali... gospodin Frenks je u pravu — nastavio je. — Sejls nije ubio Merita. Za trenutak je zaklopio svoje svetlo-plave oči a zatim ih je s mukom

ponovo otvorio. — Ja sam ga ubio, mladiću! — rekao je.

Lekar je pregledao starog Boba i zamišljeno odmahnuo glavom. Sada je starac ležao na krevetu u Sejlsovoj spavaćoj sobi. Lekar mu je zabranio da govori ali Bob se na to nije obazirao.

124

Džoni je sedeo na ivici kreveta. Midž je stajala pored njega, položivši

jednu ruku na njegovo rame. Frenks i njegovi pomoćnici stajali su s druge strane, držeći notese i olovke u rukama. — Ja sam... ja sam verovao Meritu! Načinio sam od njega velikog igrača

— šaputao je sterac. — Tek ovde, u Mauntin Grovu, saznao sam da je prestupnik. Sve više se znojio a disanje mu postade jedva čujno. — Čuo sam ga kad je rekao gospođi Hamner: »Idi. znam da je on ovde! Donesi novac, ili ću vas oboje strpati iza rešetaka!« Prešao je jezikom preko suvih usana.

— Tako sam saznao da je Merit ucenjivač. Otišao sam u garderobu. Već je bilo mračno. Odmah sam otišao na igralište i počeo da ga grdim. S naporom je progutao pljuvačku.

— Smejao mi se... Kad se sagnuo da raspakuje svoje štapove, udario sam ga... Džoni ojađeno klimnu glavom.

— Najpre sam hteo da se prijavim policiji — produži starac. — Ali, onda mi je palo na pamet da postoji još jedan ubica. Nisam znao njegovo ime. Merit ga nije spomenuo po imenu dok je razgovarao sa Sju Hamner nego je samo rekao »on je ovde«. Želeo sam da saznam ko je »on«. Tu starca izdade glas. Svi prisutni zurili su u njega, uzdržavajući se čak

i od disanja. On otvori oči i zagleda se u Džonija. — Hteo sam da saznam ko je taj drugi ubica. Onda sam otkrio da se

gospoda Hamner i Sejls poznaju od ranije. Razmišljao sam o tome i pokušao da dođem do nekog zaključka. Žao mi je, mladiću, što sam bio prinuđen da i vas uvučem u sve ovo... Ali, morao sam da imam jednog

svedoka... Mada još nisam bio siguran zahtevao sam novac od Sejlsa... i uspeo sam... da dokažem njegovu krivicu. Niko nije progovorio ni reč. Stari čovek je neprestano, očajnički gledao Džonija. — Golf je divna igra, mladiću. A vi ste veliki talenat, kao što je bio i Merit. I bolji ste čovek od njega...

To su bile poslednje reči starog Boba. Pokušao je još da izvuče ruku ispod pokrivača i da je pruži Džoniju. Ali, dok je mladić požurio da podigne pokrivač i da mu pomogne, Bobove

plave oči se sklopiše i njegova glava klonu na jastuku. Svi polako izađoše iz prostorije. Džoni je sedeo na ivici kreveta, sa licem zagnjurenim u ruke. Osećao

se sam i napušten, a tuga za starim Bobom ležala mu je na srcu kao kamen. Odjednom je osetio ruku na svom ramenu. Malu, nežnu ruku. Midž Roper. — Džoni, imate još mene! — rekla je.

125

K R A J