danijela vasiljević: iznad padine izlomljenih krovova

Изнад падине изломљених кровова

2

Данијела Васиљевић

Данијела ВасиљевићИЗНАД ПАДИНЕ ИЗЛОМЉЕНИХ КРОВОВА

Издавачи Народна библиотека Књижевни клуб 21Смедеревска Паланка

За издавачеДобрила Здравковић Љиљана Милосављевић

Уредник Љубивоје Миљковић

Лектура и коректураСања Јовановић

Илустрације Горан Васиљевић

Припрема за штампу Издавачка делатност Народне библиотеке Смедеревска Паланка

Штампа Дигитал дизајн д.о.о.Смедеревска Паланка

Тираж: 300 примерака

ISBN:978-86-85005-46-6

3



ИЗНАД ПАДИНЕ ИЗЛОМЉЕНИХ

КРОВОВА

Смедеревска Паланка2011

4


Петру и Милени

5


ПОГЛЕДА ПОДИГНУТОГ,МИСАО...

6


НА СЛОВО НА СЛОВОСваки човек има само један живот, мачка,

пак девет. Може се рећи да је мачка рођена под срећном звездом. Ипак, она не може да игра На слово, на слово. Човек може.

Често та игра има овакав ток:Замисли се реч на слово, на слово, рецимо,

К. Кућа је први логичан и тачан одговор. Сми- шљање нове речи преузима онај ко је погодио и игра се наставља даље. Ако нова замишљена реч буде Кревет и после окривања њега на ред дође, ко зна из којих разлога, Контрацепција, игра се распламсава. Само у том случају деца до 12 година испадају из игре.

Ипак, може неко, после Куће, замислити реч Кејк (Cake – колач). У том случају задату реч неће нико да открије, јер се не пише са почетним словом К. Није договорено правило да се не користе стране речи. Смишљач се сели из земље, да би усмерио трагаче. Нема поготка и игра полако губи смисао.

Онда време учини своје, и неко поче игру испочетка. Замишљена реч је на слово Љ. Неко дете каже Љуљашка. Погодак. Па младић стидљиво Љубав. Погодак. Па човек средњих година каже Љубавник. Опет искључујемо малу децу... Љубомора, Љутња...

Живот траје док траје игра На слово, на слово. Речи се нижу, понекад и бесмислене.

А оно о мачкама и девет живота, и није битно за причу.

7


ЛЕТ

Била сам једна од многих: гутала сам све што ми је сервирано, посматрала и опонашала људе око себе, поштовала генетички материјал од кога сам састављена...

Трајало је то, и трајало би, да се тога дана нису створили идеални услови за лет: сунце се заборавило, па нешто дуже остало на хоризонту загледано у нашу раздраганост. Као после-дицу, ми, заточеници гравитационе догме, до-били смо продужено топло јесење вече, идеал-но за лет, по речима птица селица које су пако-вале летњу јару под крила и спремале се да крену на пут. Са њима полетех и ја.

- Куда си пошла? – викнуо је отац за мном. - Куда си полетела!? – огласила се и мајка.-Ја сам рекао да се она много залеће – ко-

ментарисао је брат.-Увек је била на своју руку, говорио сам ја -

радовао се паду комшија.-Опет мисли да је најпаметнија - довикнула

је Марија из друге клупе.-Нек ти је срећан пут! – случајни прола-

зник је махао рукама.-Не можеш против гравитације, девојко! -

дрекнуо је наставник географије. - Силази до-ле!

-Плеоназам – чуо се наставник српског.-Јесте ли јој објаснили Теорију релативите-

та? – питао је директор школе.8

Данијела Васиљевић -Тог дана није била у школи - бранила се

наставница физике.-Добаците јој књиге, нека прочита шта се

десило Икару - досетио се директор.Низак ударац. Увек сам падала на ексцен-

тричне мушкарце. Доле, пода мном, директор је примао

честитке и хвале. Мој први пад.

9


САН

Сањам исти сан годинама. Увек исти мирис, облици, звуци. Играм на ледини бестелесна, ослобођена гравитације сујете.

Сањам деценијама. Сањам да сам чигра која се врти, и врти, и

врти... И све тако док се не спотакнем и паднем. Док падам, осећам да постојим. Онда устанем и изравнам неравнину која је изазвала пад. Иза мене нараста ледина. Тада се будим.

Једног сна, када изравнам све неравнине, нећу имати нашта да се спотакнем. Не знам да ли ме то плаши.

10


НЕЧИЈЕ ЈУТРО

Будилица распамећено трешти крај мог уз-главља. У жељи да је искључим, истежем тело из безбрижно згрченог положаја новорођен-чета у опружену, привидно одраслу особу. И-стезање је било заслужно и за моје рођење. Док сам се ушукивала мајчиним ишчеки-вањима и успављивала очевом знатижељом, Неко је непрестано гомилао буку која се ковитлала око умилних откуцаја мајчиног срца. Махала сам рукама из утробе у жељи да уми-рим спољни свет.

-Молим за мало тишине! – говориле су моје руке.

Неко је помислио да ми је тесно унутра и извукао ме напоље.

Нисам тражила кривца, пристала сам на живот.

Након тридесет година упорно истежем о-дрвенеле удове, стопалима додирујем глатке зидове кроз чије се пукотине, са све четири стране света, провлачи јутро. Још увек поку-шавам да утишам време. Чујем куцање на свеже зазиданом прозору или месту на коме би требало да буде.

-Оставите се тога - добацујем – пронађите пукотине у зиду, кроз њих се можете провући.

То су залутали снови у потрази за спокојем. Увлаче се у собу и гнезде под покривачем.

11

Изнад падине изломљених кровова - Скитаре! - измигољи се реч из уста –

Неко ће вас видети.Из даљине се чују петлови, негде из

заветрине мог детињства.Позајмљујем Нечије јутро, само да прове-

рим хоћу ли овог пута протезањем дотаћи зи-дове.

12


ДОГОДИЛО СЕ

Крик кроз мемљив ваздух. Мирис топлог хлеба и женских руку. Пас је ујео зору. Топло-та се шири венама.

Сакупљам своје снове док узимам гардеро-бу окачену крај узглавља. Стармајка везује ма-раму и увлачи се у маглу. За њом се расипају мисли које покушава средити: Шта данас за ручак? Стојим крај замагљеног прозора, чекам је. Она се извлачи из сивила, маше ми. На зе-мљу пада крвав нож. Тамноцрвена топла маса се згрушава крај њених ногу. У руци држи шареног безглавог петла. Отварам врата.

- Али, ко ће те сада будити, бако? – питам је.

- Сат, зашто питаш?Не знам кога ми је жао: баке или петла, или

и баке и петла.

13


КОМПОТ ОД ДУЊА

Крај мојих ногу торба. Раширила се као да ће јој утроба пући. Укотвљена сећања задену- ла крила, па испунила собу мирисoм детињ-ства. Пребирам по њима. Боја разбукталог пламена прелива се по прстима. Сечем дуње и убацујем добијене коцке у велики лонац. На

другом крају собе средовечна жена, држећи девојчицу у наручју, распирује ватру у шпо-рету. Између нас, миришу векови.

14


КРУШКА

Звали смо је наша крушка. Наша је остала и када је земља око ње била туђа, она одсечена, а на њеном месту посађена младица трешње.

Ширила је своје гране у средини дворишта. Ситни плодови привлачили су својом слашћу, како децу, тако и одрасле. Стабло јој се од зе-мље кривило, па се на нека два метра испра-вљало и гранало у велику крошњу. Пентрање по њој будило је машту. Њене старе крте гране правиле су огреботине по нежним дечијим рукама и подеротине на избледелим ногавица-ма...

-Хоћете ли ви купити те крушке ил' неће-те, госпођа? – брката баба ми се уноси у лице.

-А јел' ваше крушке причају? – онако, са-њалачки је питам, пробуђена из сећања.

“Како мени увек ове поблентавеле да дођу“, мрмља за себе запрепашћена баба.

- Нису добре ове моје крушке, дете. Ено, код оне жене преко пута, пет пута ти лепше, ове моје убио град.

Гласно се насмејах пригрливши бабу. Упитно ме погледа, па пошто је схватила шалу, развуче лицем широк осмех.

- Иди, дете, с милим Богом, ти се шегачиш са матором бабом, ал да знаш – намигну ми – да умеју да причају, свашта би од њих чула.

15


Ј У Т Р О

Снег се прилепио за кровове. Стрехе стегле провидне леденице. Леди се суза у замагље- ном оку – кристалише се.

Коначно сагледавам ствари кристално ја-сно.

Пас кефће у дну дворишта. Тресе се не би ли скинуо са себе залеђене пахуље. Пружам му парче топле пите. Омирише је, погледа у мене, омирише ми лице.

Топлота његовог даха одледи кристал у мом оку. Постаје ми нелагодно хладно. Пас улази у своју кућицу са парчетом пите у усти-ма. У њој нема места за мене.

16


СМИСАО

Улазим у аутобус тражећи смисао. Некако ми се чини да ће ми гомила помоћи. Малер, линија је скоро празна.

Око нас пенушају уличне светиљке. Сенке лелујају као пијанци. Кишне капи се сливају низ прозоре.

Помишљам колико ми још остаје од живо-та? Колико корака ћу још направити до ивице, колико даха узети док ми не понестане ваз-духа?

Желим да верујем да то нико не зна јер живот, у супротном, не би имао смисла.Сми-сао, њега и тражим. То што је изговорен не значи да је и пронађен – смисао – као да силазиш с мисли. Поред мене старица носи тешке путне тор-бе. Помажем јој да их изнесе из аутобуса и од-несе до стана. Каже, кува најбољи чај у граду. Пристајем. Спајам слике живота изречене растегнутим слоговима. Гледам их на комоди, целу једну породицу, урамљену у окрњене рамове. Упо-знајем их понаособ, кроз старичине уздахе, кроз бљесак замагљеног ока, кроз лак додир натеклих претију по глатком стаклу... Речи по-стају сувишне.

Време спотакнуто о обрисе ликова, застаде.

17

Изнад падине изломљених кровова -Ја се распричала, а ти можда журиш –

трже се жена. - Ви млади сте увек у послу, то-лико обавеза, знам, све знам...

Ми смо највеће дангубе у историји чове-чанства, помишљам, ни камен о камен у нашим рукама не варничи, али да не ситничаримо...

-Ах, да, журим – ипак слагах. Иза мене остаје полупопијен чај у шољи,

коју је, из мог угла гледано, прегазило време, из старичиног пак, непроцењиве је вредности.

Учини ми се да је у шољи смисао.

18


КАКО СУ МЕ НАГОВОРИЛИ ДА ПИШЕМ

Док сам под клупом у чекаоници тражила смисао по отпацима туђих живота, неко ми је добацио да покушам са прозом.

- Поетама поглед лети ка небу, а твој је прикован за под - чуо се глас.

Помишљам да је то био глас анђела и о-дмах седам за писаћи сто. Почињем са писање своје прве приче о згужваним осећањима скри-веним у последњој фиоци радног стола.

19


ПРВО БУЂЕЊЕ

Буђење је превише опоро и дремљиво. Са пренераженим изразом лица схватам да је крај приче, нестао. Да, неколико листова свеске је откинуто. Протресам своје параноичне прет-поставке кроз отворен прозор и у тренутку ра-спршивања погледа по могућим кривцима, схватам, да је починитељ недела био нико дру-ги него - ветар. Никада му се нисам препушта-ла, увек сам јурила лицем у њега, а то ми овај шарлатан није опростио.

Краја приче нема, умор је убрао свој данак у сећању, а разумом је овладала чињеница да сам постала губитник сопствених мисли. У том тренутку неко, без мог одобрења, наста-вља да чита незавршено причу

20

Данијела Васиљевић САСТАНАК

Понедељак поподне. Новоприкључени сам члан Књижевног клуба. Журим на састанак. Време – поражавујуће; ветар шамара не знаш са које стране, киша час лије час прокапљује. Хладноћа ме натерала да се попнем на таван и вратим зимске јакне тек напаковане да одми-рују лето. Зет, са чијег педесетог рођендана сам кренула, клео се до пре неколико минута да никада тако лоше време није испратило тај 17. мај. Неки рекоше да је то лош знак, а други да се у шестој деценији све гледа смркнутијим погледом.

Са друге стране улице, идући у супротном правцу гега се прилика – критички настројен професор књижевности у пензији. Захваљују- ћи ветру повијам се и тако мудро свађам са ки-шобраном да је разумљиво што се не јављамо једно другом. Ја настављам даље котрљајући раздрагано речи хвале које сам припремила за чланове клуба који су тог преподнева гостовали у радио-емисији, он, стискајући у џепу речи покуде намењене истим особама.

Похитам у малу салу наших окупљања - празна. Пређе ме мудри професор, помислих, па он је био овде и пожурио у страначку канце-ларију, коју нам често уступе пензионери. По-журих и ја. Тамо, врата забрављена, тишина се бори да надвлада ветар који лупка у прозоре.

21

Изнад падине изломљених кровова Куд ли се дедоше, питам се. Сигурно су у

оближњем кафеу, пијуцкају чај. Сад ћу им се придружити.

- Нема никаквих гостију – помало скруш-но ће конобар свестан да том реченицом губи јединог могућег госта. Ја још скрушенија, иза-ђем. Пих, какав понедељек. Нема више ни про-фесора. Сакупим своје речи хвале за неку дру-гу прилику и кренем кући. У џепу мобилни те- лефон са истрошеним СМС кредитом - ћути. Дотетурах се до куће и тек на капији видим да је кишобран сув. Киша одавно стала. Пакујем га измученог.

Пожелех да напишем причу.

22


ПЛАВА КУТИЈА

Жена прилази клупи на којој седим у град-ском парку, држећи плаву кутију у руци. Гледа у њену унутрашњост.

Која ли је прича плаве кутије?Лагано је спушта на клупу и одлази. Бројим

њене уједначене кораке, устајем и летимично бацам поглед у унутрашњост плаве кутије.

Празнина плаве кутије је сада и моја празнина.

23


СТАКЛЕНЕ ПЕРЛЕ

Јутро је. У групи сталних путника чекам да троми,

стари аутобус, гегајући се, докрајчи тишину преосталу од ноћи и да се збијени, и као по на-редби, угурамо у његову загушљивост.

Зашто се увек гурамо, питам се, кад је аутобус стално полупразан?

Моја шарена наруквица, у гомили закачена за нечију торбу, кида се и стаклене перле тре-пере по плочнику, коначно слободне.

Аутобус одлази.Ја остајем.

Путници ме испраћају тупим, сањивим о-чима.

24


ОГЛЕДАЛО

Мој одраз и није за похвалу. Натекле очи, усахли образи, лако изборано чело. Шта ми би да се видим у тако лошем светлу? Покушаћу поново.

Спуштам огледало крај себе. Обема рукама гњечим образе да бих прекрила рошаво бледи-ло, јако протрљам усне не би ли се зацрвенеле, намештам косу, исправљам обрве. На крају, примеса благог осмеха.

Поново подижем огледало препознавши обрисе лика који ме је испратио на спавање, дан пре. Тако се заваравају слутње – помислим.

Огледало ми клизну из руке. Тресак о под. Да ли је поломљено? Подижем га. Зачудо, це- ло је.

Сачуваћу трезвност у рукаву, за дан после.

25


К А Ф А

I

Мирис ромиња у ваздуху. Зенице се шире. Откуцаји сата асинхроно развлаче ћутњу.

-Не кафу на празан стомак – вредан мајчин савет.

IIНа једном месту стотину сенки. Поглед се

лепи за тло. Велики зидни сат убрзава пулс. Аларм у ноздрвама се оглашава. Цигарета у другој руци.

Шири се хоризонт.III

Искључиво у добром друштву.

26


ОБОРЕНОГ ПОГЛЕДА, ЖЕЉА...

27


КАРНЕВАЛ

Пишем песму о заборављеним љубавници-ма. Ходају ка граду, снени, расањени првом пролећном олујом. Љубавници не говоре, они ћуте. Око њих миришу додири тек наслућени. Безбрижно корачају ка граду као пијанци, ма-мурни. Носе са собом грумење земље да праве по њој отиске, када им буде понестало маште. Багремови им се клањају, потоци пред њима увиру...

Дан по дан, корак по корак, стижу на одре- диште, на карневал.

Граја утишава њихове мисли, весеље се ра-спламсава, људи их гурају у супротне смерове, карневал траје...

Земљана прашина се расипа. Док последња мрва испада из овлаш стиснутог длана, игре замиру, дан се стишава, и светла гасе.

Љубавници крећу у потрагу за сећањима.

28


ИШЧЕКИВАЊЕ

Седимо на пањевима крај пута. Изнад на-ших мисли небо потмуло тутњи, док се пред нама расипа падина изломљених кровова. Под њима се крију крлетке оивичене надама забашурених страхова од самоће; забрани ме-мљивих снова. За нас нема места у том при-виду.

Можда ће нас заобићи олуја, помишљам тек онако, у жељи да оправдано скренем поглед ка небу. Облаци се истресају над нама вековима,

29

Изнад падине изломљених кровова урлају пред нашим очима непојмљиво искрени у својој претњи, зашто би сада ућутали.У непознатом тренутку ишчекивање ми надјача страх, a слутња ме заодену. О нечему мислим, тек да знам да постојим.

Недалеко, зауставља се ауто. Не волим тог човека који инсистира да нас повезе у град. Треба ухапсити насртљивце, руше романтику. Човек инсистира, ја страхујем, ти одмахујеш.

-Тако је љубазан - кажем, тек да нешто ка-жем, док задовољно испраћам насртљивца по-гледом.

-Да, љубазан је - слажеш своју неискреност на моју.

Тишина пред олују се врзма около. Мирише на покошено сено из њиве крај друма. Из топлих земљиних пора влажност се вуче горе, ка надолазећим облацима. Делимо последњу цигарету дрхтавим прстима и чекамо да се догоди. Киша почиње да пада, тек да заврши причу.

30


НОВА ГОДИНА

Девет, десет, осам, седам... Срећна Нова. Пољупци и ватромет.

Да ли сам се на неком другом месту могла боље провести? Сасвим свеједно. Гле, неко је већ заскочио статични телефон, као да ће до-бити везу. А имала сам само један позив, два највише. Чему мобилни телефони ако у нај-битнијим тренуцима ничему не служе? Да, можда за пола сата, али тада нећу имати жељу за чаврљањем, стићи ће ме сан. Замишљам представнике телефонских компанија како задовољно трљају дланове. Правим се да не препознајем људе око себе, да сам довољна себи, можда успем да се убедим да ми самоћа нимало не смета.

31


ПРЕОБРАЖАЈ

Тај дан је требао бити сасвим обичан. Изашла сам у шетњу. Крај пута сам застала

крај мале пиљарнице. Најкрупнија, најсо-чнија крушка ми је упала у руку. Сласно је поједох не слутећи да сам притом појела и црва сумње. Сумњала сам у све и свашта: у временску прогнозу, у отиске стопала у песку, у смирај дана. Помисао да потпуно погрешно гледам на ствар нагнала ме је да свог црва не видим више као црва, већ као гусеницу. Чувала сам ту гусеницу у себи неко време. Наједном, сусрет два погледа је преобразио гусеницу у великог лептира. Скакуће ми по стомаку непрестано, тера ме на смех до суза, буди ми чула...

32


СВАДБА

Није то била претерано лоша свадба како се мени чинило; упарађени људи, балони, цвеће, сарме, кавурме, колачи, торте, па чашћавања, наздрављања, по која поломљена чаша и неколико занавек посвађаних рођака.

Нашла сам необичну работу и потпуно се усредсредила на њу: одгуривала сам се ногама о под покушавајући леђима да пробијем зид иза себе. Упорност у овом случају није била добра стратегија па сам морала да се окренем нечем другом. Окренула сам се младићу који је седео крај мене. Плаво одело му је баш пристајало. Бела кошуља и прошарана плавобела кравата. Складно. Савршено мирно је седео. По његовој руци положеној на бели чаршав шетала је мушица. Хтела сам да је отерам. Изненадила ме је сопствена рука када ми је ушетала у видокруг. На њој се белела сатенска рукавица навучена до лактова. Нагнух се свом суседу и шапнух му:

-Хеј, ја сам млада.-А ја младожења – шеретски ми шапну

младић у плавом оделу.

33


КАДА СПАВАШ

Не, нисам љубоморна на твоје снове, глу-пости, па и ја имам своје. Јесте да понекад, док нешто у сну мрмљаш, притрчавам да боље чујем шта ћеш рећи, али зар то не раде сви. А то што ја усисавам баш када ти спаваш, чиста је случајност. И да, знам да будем бесна на разбацану гардеробу, нервира ме твоја равно-душност. Не схватам како не осећаш сумаглицу над нама и како немаш потребу да одеш у куповину...

Доста ми је свега! Разговараћемо озбиљно када изрониш из својих безбрижних снова.

-Хеј, малена, шта то мучи твоју малу главу? – чујем како ми се поспано улагујеш.

-Ништа, нешто размишљам – хоћу да звучим озбиљно, мада ми прија када се тако снено умиљаваш.

-Јел’ нешто озбиљно? – застајеш уозбиљи-вши се.

-Ма не, ништа битно – шапнем.Ти настављаш да се мазно приближаваш.

Коначно будан.

34


ЗВЕЗДА

Гомила се тиска. Претпразнично располо-жење. Ноћи пресвучене шареним перлама, лампионима, новогодишњим пакетићима, илу-зијом о Деда Мразу...

Застајем крај свечаног излога. У њему мала сребрна звезда. Желела бих да је поклоним теби.

Улазим и загледам је. Блиста у мојој руци. Са њом бих ти пружила свој део васионе.

- Да је запакујем? – пита продавачица. - Не, хвала.Девојка је враћа у излог. Никада ти нисам

ништа поклонила за Нову годину, зашто бих сада. Довољно је лепо што мислим на тебе у овој сребрној ноћи.

35


ЉУБАВ ИЛИ МИСАО О ЊЕМУ

Мисао. Ко ли ти даде такву покретљивост и снагу?Прилагођаваш се стању магновења или сну -

није ти важно. Вучеш у неком свом смеру иако ја показујем супротно. Па, докле тако!

- Можеш ли, молим те, да се прилагодиш и не идеш узводно?

Остани у кревету док сам ја на послу, ка-сније ћеш ме стићи, ево бар после друге кафе. Додељена си ми и немој мислити да је лако носити се са тобом. Превише си опредељена, необуздана, сигурна у себе.

Ево, можемо се нагодити. Буди притајена неколико сати. Касније се можеш појавити. Допустићу ти постојање вечерас док седим пред телевизором. Тако ће брже проћи време до његовог повратка.

36


ЦРВЕНИ СЕПАРЕ И ЦРНА ХАЉИНА

Девојка у малој црној хаљини седи у вели-ком црвеном сепареу. На столу празна чаша, три опушка у пиксли, згужвана пакла, једна фотографија.

Девојка је гледа, врти у рукама, па опет враћа на сто. Устаје, узима торбицу и крећа ка излазу.

Конобар по навици баца поглед ка столу. Примећује фотографију.

- Хеј, нешто сте заборавили, хеј, девојко! – показује ка црвеном сепареу. Предусретљивост му је увек била јача страна.

- Ја не заборављам – добаци девојка помало дрско и однесе своју малу црну хаљину у ноћ.

37


КАД СВАНЕ ПОГРЕШНО ЈУТРО

Око ње људи играју раскалашно обнажених тела. Покушава да ухвати ритам, да мрмља уснама и буде као они. Игра трчећи кроз гомилу, а њих је све више.

Умотана је у свилу која јој клизи низ глатка рамена, додир прија. Изнад ње душе укроћених женских тела. Дрхти, свесна да ће ускоро добити њену голотињу, да ће је сломити. Сваког тренутка се може пробудити и прекинути свој суноврат, али она то не ради.

Буди се у зноју. Соба око ње страна, далека. Човек чије тело се припија њеном не познаје. Из сна се стрмоглављује птица, поткресаних крила.

38


НЕСАНИЦА

Извукла је из корпе за веш његову кошуљу и принела је лицу. Касније ће кривити тај свој поступак, мерећи га неутаженом љубомором кој је уобличила кривца. Кошуља је мирисала на женски парфем. Скуп. Око крагне се увила дуга плава длака. Увек је волео плавуше, по-мислила је. Покушај да разбије имагинарну слику његове издаје није дао резултате. Тајна је преименована у лаж, лаж је прогутала истину, а истина није била позвана.

Ноћ је треперела пред њеним очима. - Несаница, љубави? – поспано је помиловао

по коси. - Изгледа – тихо је рекла.- Мораш да промениш своје навике – шап-

нуо је мазно и поново тонуо у сан са меким осмехом на уснама.

- Да, мораћу - шапнула је и потражила месец који се избегавајући разговор сакрио иза облака.

39


ПИЈАНИСТА

Порођај. Млада женa јечи од болова. Омања бабица се пропиње на прсте и нежно јој притиска горњи део стомака. Главна бабица придржава мајушну главу још топлу и влажну. Један напон и телашце проналази ослонац у искусним рукама. Бабица га гледа радознало, као да нешто размишља, и враћа се свом уобичајеном послу збрињавања новорођенчета.

Пружа умирену, крхку бебу мајци у наручје.Касније се уљуљкује у својој испуњености.

Закони спознаје још једном побеђују законе физике, мисли и из радног стола извлачи све-ску. Под редним бројем 3485 уписује:

„25.10.2002. Дечак дугих прстију, продорна гласа, можда пијаниста.

40


ДЕЧЈЕ РУКЕ

Да, оне говоре. Док ти онако мајушне, још модре и уморне од

рођења, стежу прст, док ти несвесно притискају груди при чуду дојења, док те држе за косу успављујући се стиховима само њима знаним, док се пружају да ти дају омиљену играчку, док се шире да ти покажу колико те воле, док ти пишу прво писмо, док шире тек стечену диплому, док ти, изнемоглој, дају чашу воде.

Док те молитвом грле.

41


ДЕЧИЈИ СМЕХ

Соба се тресе. Тренутак добија снагу несразмерну његовој

дужини. Прети да продужи своје трајање. Ма-терија губи свој облик. Небитно је хоће ли овај зид постојати, хоће ли се ова врата икада затворити, хоће ли свет опстати...

Тако је мала васиона, у длан да стане.

42


БИЦИКЛИСТА

Дечак се протеже извлачећи се из топлих чаршава. Испија шољу млека и истрчава на-поље. На колена навлачи чарапе без наглавка уместо штитника, на главу капу уместо кациге, запертлава патике и излази на сеоски пут. Онда зајаше, нагне се мало напред, постави руке испред себе и крене. Залама у кривину, нагло се зауставља, кривуда...

На спавање одлази уморан. Док не заспи размишља које би боје волео да буде његов бицикл.

43


ПРВА СИМПАТИЈА

Пред дечаком отворена књига. Са шарених страна се смеши девојчица из друге клупе, средњи ред, десна страна. Он се чуди како ње свуда има. Пакује своје снове међу велика слова, улази и излази из тих страница кад по-жели; спасава је од неваљалих дечака који је чупају за косу; држи је за руку. За тренутак погледа по разреду па се враћа својој књизи.

- Изађи и прочитај ту своју причу од које се данима не одвајаш – чује учитељицу.

Дечак уплашено креће ка табли. Крај њене клупе из руке му испада књига. Разлистана и бесна, избацује из себе све чежње и маштања која је сакрио у њој. Мисли као лептири лепршају по учионици.

Деца се тресу од смеха. Девојчица плаче. Дечак црвени.Учитељица сакупља невидљиве странице

поцепаних снова.

44


ДЕВОЈКА ОД ЧОКОЛАДЕ

Девојка је доручковала чоколаду. Касније је и ручала и вечерала. Временом, њена коса је добила боју чоколаде. Очи и тело су јој по-примиле боју чоколаде. Постала је девојка од чоколаде.

Младић је данима пратио девојку од чоко-ладе и питао се како нико не жели да је поје-де. Ходао је за њом данима.

Можда други не примећују да је од чоколаде – помислио је, али је брзо одагнао те мисли, било је превише очигледно.

А она је једног дана збацила сву чоколаду са себе и постала обична девојка.

Младић сада стрпљиво чека да се нека де-војка опет преједе чоколаде.

45


ОДЛАЗАК

Дечак спава. Додирујем му меку кожу, сви-ленкасту косу, уснуле очи. Светлост ноћне лампе расипа му се по лицу. Руке склопљене у молитву греје под образом.

На зиду крај узглавља, постер панораме, мени непознате. Непрегледно пространство мами да заогрне знатижељом. Слутим сенку бисера оивичену бестелесном шкољком. Ако у њу завири прстохват живота, она ће бити моја несаница.

Дечака даљине вуку. Можда ће већ сутра да оде за својим зовом.

46


ПРИЧЕ ЗЕЛЕНОГ КРЕДЕНЦА...

47


ПАЛИДРВЦЕ

Откоси прекрили њиву. Један крај другог леже као мирна заспала војска. Доле, из земље, тавори дах влаге натопљен мирисом црнице. Горе, зјапи небо преливено зрацима горућег сунца. Старац привлачи вилом полегле ста-бљике правећи мале снопове.

Радује га када чује врускање сувих стабљика које се сабијају под јачином канапа којим их везује. Осећа набрекле вене које се све јаче оцртавају испод тамне коже.

Недуго, један крај другог, снопови га поздра-вљају. Сутра ће их коњском запрегом пренети кући.

Смрачило се. Крај њиве стаје велики ауто из кога јечи музика. Тишина устукну пред непо-знатим гостом. Човек се помокри тик уз ауто, а потом припали цигарету. Нехајно баци горуће палидрвце. Кроз повраћену тишину пробија се тихо пуцкетање.

Старац тоне у сан, помало уморан, помало срећан. Чека га напоран дан.

48


ПРЕКООКЕАНСКИ БРОД

Госпа Ната, како су је ословљавале комшије старе петоспратнице, цео свој живот маштала је да плови прекокеанским бродом. Неколико истргнутих слика из старе енциклопедије, за-мишљен поглед и сви би знали да госпа Ната тада плови. То се дешавало након напорног дана, када би јој руке уморно пале на крило, тело обамрло уплетено у мрежу година а капци се у помами ка сну склапали.

Натин син, који је живео са својом породи-цом у далекој Ирској поклонио је мајци две карте „до раја“, како их је она у шали звала.

Госпа Ната је стајала пред усидреним бродом у луци. Махала је сину који је журио да стигне на аеродром. Када је нестао из њеног видо-круга, Ната је гурнула карту у руку дечака који је носио пртљаг и пожурила да се врати кући истим аутобусу којим је дошла. На вратима је застала, окренула се и махнула одлазећем броду.

Придвече, када се удобно сместила у своју наслоњачу, чинило јој се да је таласи додирују ломећи се о прамац брода који је по ко зна који пут испловљао из луке двособног стана у поткровљу старе вишеспратнице.

49


СТАРИ МАЧАК

Укотвљен пред кућним вратима старе го-спође, мрзовољан и тром. Никада не мјауче, ништа не тражи, само урања у старе старичи-не папуче на првом степенику.

- Опет си ту, ленштино – чује се глас стари-це много раније него што се и сама појављује на вратима - ниси ловио ноћас, дртино матора, чекаш све на готово, срамото. Ааа, некада није било тако, не, знао се неки ред, а сада! - баца пред себе повеће парче сланине. – На, наједи се, ниси ни то заслужио!

Старица пролази крај старог мачка и одлази у оближњу продавницу по хлеб.

У повратку га загледа. Он спава. Сланине не-ма.

-Ааа, ленштино, све си слистио, е па нема ви-ше, доста за данас!

- Опет си ту, ленштино. – Уобичајен дан у старичиној кући почиње. - Ниси ловио ноћас, дртино матора, чекаш све на готово, срамото. Ааа, некада није било тако, не, знао се неки ред, а сада - баца пред себе повеће парче сланине. - На, наједи се, ниси ни то заслужио!

50


Парче сланине је сачекало старицу на по-вратку из продавнице. Пришла му је и загле-дала се у празне папуче прекривене сивим длакама. Подигла је сланину са пода и бацила је преко ограде.

-Ааа, ленштино, све си слистио, е па нема више, доста за данас.

51


СТАРИ БАГРЕМ

Велики сиви ауто нагло закочи подижући за собом облак прашине. По десној страни, стари багрем се граном потписао по вратима.

Жена бесно залупи вратима, нешто опсова, и помисли да ли је било исправно да пође на овај пут.

- Није велика штета – све јасније је чула глас човека коме су се видели тек обриси тела - само огреботина.

Она се обрадова препознавши у старцу ком-шију, дединог пријатеља, па се осмехну и пође ка њему.

Човек не препознаде у жени дете чијем се смеху давно радовао, па јој равнодушна срца одмахну.

- Вама младима је све смешно, јел да? - скоро нежно потапша кров аута и настави даље.

Она обори поглед.Неми посматрач разгрну крошњу да види на

коју страну ће млада жена отићи. Гуме по-дигоше облак прашине за собом која се скупља на листу багрема. Вечерња киша ће је спрати.

52


ПОМОЋ У КУЋИ

Живела је сама. Једног мирног поподнева, пажњу јој је при-

вукао оглас на локалној телевизији: „Помоћ у кући старим особама“.

Сутрадан је старица раније устала. Све јој се чинило прљавим и запуштеним. Поспремила је мало и већ уморна чекала посету.

Жена, пријатне спољашности, сталожена и мирна, допала се старој госпођи. Долазила је свакодневно.

Пре њеног доласка старица би устала, оти-шла до продавнице, поспремила, опрала посу-ђе, а онда овлаш испрљала један тањир. Касније би заједно попиле чај, па би ова мало поспремила мада увек са изливима дивљења старој госпођи као уредној и педантној особи.

По њеном одласку, старица би устајала из кревета и журно узимала плетиво у руке. Пле-ла је зимски огртач као рођендански поклон.

53


ПРИЈАТЕЉИ

- Колико дуго се нисмо видели, човече – ра-досно ускликну омален трбушаст човек у ста-ром похабаном оделу дрмусајући руку високог мушкарца пред собом.

- Погледај се само, Илија друже, па теби године ништа не могу. Па како си, говори - и не чекајући одговор настави - их, како можеш бити кад изгледаш као момак.

Увек је био сићушан, жгољав, слабашан а сада...

- Па ја сам волео да седим са тобом у клупи јер сам знао да ћеш добити температуру и да ће ме наставник послати да те испратим до куће – циликнуо је – а види ти њега – парадно је пока-зао на пријатеља као да га представља некоме – витак, стасит, па ни једне седе. Кажи ми како си то успео? Одај ми тајну.

- Па изглед може и да превари, а...- Немој сада тако, молим те. Ниси никада био

скроман или хоћеш да кажеш нешто друго, јел да? – нагло се уозбиљи до тада раздрагани пријатељ. – Ти то нешто на мој рачун? Оста-рило се, да. Ове руке су три куће саградиле - махао је меснатим длановима – колико цигли сам само пренео, колико колица изгурао, брајко мој, али – подигао је руку као да зауставља себе – не жалим се. Децу сам обезбедио са ових десет прстију и без вашег факултета. Добро

54

Данијела Васиљевић знаш да сам ја из радничке породице и да ми тата није богатсво оставио. Ти тако према мени, господин у оделу последњег кроја, као да ни-смо заједно у клупи седели.

- Па нисам ти ништа рекао, забога милога - покушао је да да се брани затечени пријатељ – само сам...

Али мали човек великог стомака је одмахнуо руком и отишао.

55


ИШЧЕКИВАЊЕ

Вече. Тама, дању скривена у великим багре-мовим крошњама, сада разјапила своје чељу-сти, расула се около, па гута све пред собом. Од брда у даљини, оног иза кога се свако вече скотрља сунце и својим одласком донеси селу ноћни мир, назиру се тек обриси.

Из мале собе окренуте друму чкиљи све-тлост. Старица нешто тумара по соби и стално вирка кроз прозор. Сањала је нешто прошле ноћи: као неко пиле држи у крилу. Једва је дочекала да сване како би старом испричала свој сан, не би ли јој га он одгонетнуо. А стари се шегачи: те какви снови, те бабе не сањају, те ово, те оно, а нешто му подрхтава у стомаку, нека милина бриди у грудима, зна он да је пиле у сну берићетно.

Ено га, одмах после вечере, изашао из авлије, сео на малу клупу пред капијом, као да повуче који дим из луле. А умилан ветар ћарлијајући расуо мирис сена, па се ковитла по жбуњу, зрикавци се распевали сви у глас, да човек своје мисли честито не може чути.

Волео би да му син са својима мало дође; да се надишу ове милине и лепоте; да се оно мало бело мало поигра у сену; да окуси зрели грозд мушката од кога је вино већ наливено, као оне године, када се мали родио, па деда запечатио

56

Данијела Васиљевић десет стаклених боца, да се отворе кад унука жени.

Да оно чупе женско попије чашу свежег млека па да му остану бели брци.

-Што се смејеш сам, несрећо – прену га из мисли старица седајући крај њега– да ниси пошашавео?

- Само ти слути, матора, слути, од блата ћеш ти мене да правиш - као бреца се деда.

Седе тако једно крај другог, обоје у истој мисли. Нека им милина у души. Ноћ се пре-лива по сокацима, месец се смејуљи, а од по-тока иза куће шири се свежина.

- Хајде, баба, на спавање ако не мислиш у корзо, ујутро ранимо у пасуљ – рече стари, подржавајући се за ограду да лакше устане.

А стара ћути. Остала би још мало. Па није узалуд сањала оно пиле у крилу.

Старац оде до подрума, обриса прашину са једне боце, под слапом месечеве светлости, бљесну златни одсјај сламножутог вина.

- Ух, ала цакли! – потапша старац шаком стаклену боцу, заглади се по бради, па испуњен радошћу, пође на спавање.

57


УСПОН

Ауто је успорио и стао. Испод хаубе је ку-љао дим.

- Зар није прошло време прегрејавања!?- заграја човек и удари обема рукама о волан.

Опсова гласно, па покуша да отвори врата. Гурну их раменом једном, па други пут и при трећем покушају и он и врата се стрмоглавише на корак од аутомобила. Знао је, а и сам је често говорио да је стара крнтија у распаду, али да ће се то десити у његовим рукама, не би ни у сну помислио. Није се осетио немоћан, шта више, знао је шта му је чинити. Ипак, овога пута је било другачије. Дојадило му је да враћа душу измореној машини, да опет отвара хаубу и вози умазаним рукама, да се подвлачи под каросерију и гута издувне гасове...

Несвојствен осећај лаке меланхолију изне-нади га при помисли на свој раритетни ауто за који годинама тврди да је несаломив.

Погледа око себе. Са десне стране стрмо се успињало брдо, понегде прошарано ниским ра-стињем или којим закржљалим дрветом чије се стабло, у покушају да осети светлост сунца, извијало горе, ка небу. То га подсети на мла-далачке маштарије у којима је освајао највише врхове широм света, када је желео да се бави планинарењем.

58

Данијела Васиљевић Могао бих да покушам, помисли и дохвати се

најближег дрвета. У почетку је одмицао брзо, а онда га нешто стеже у грудима, застаде му дах, па више пута стаде да се одмори. Ни до по-ловине није стигао када му један нејак жбун остаде стиснут у руци, а он проклиза, па као дете на тобогану, за трен ока се сурва до откачених аутомобилских врата.

Мало се замисли, па приђе ауту и подиже хаубу. После неколико тренутака уз тресак је затвори. Дође до врата, врати их у лежиште, отвори и затвори неколико пута. Хитрим по-тезима очисти прашину са себе, па кад се увери да је поново онај стари, седе за волан.

Мотор забруја. Човек даде гас и крете. Иза њега остаде црни траг којим су гуме уписале неразговетну поруку набреклих осећања и наде да је још увек онај стари.

59


ДРУГИ ДНЕВНИК

Миље се беласало под прстима старице. Бод по бод, танком хеклицом смањивали су клупче под столом. Прсти, смежурени, а опет нежни и меки, налик на два минијатурна робота, уста-љено и равномерно провлачили су конац кроз омчице градећи ситне стубиће, који су, групи-сани један крај другог, формирали круг ружи-них латица у чијем центру се препознавао запо-чет цвет.

Док су руке радиле своје, старичин поглед је само летимично, с времена на време, падао на њих, као да им проверава кретање, па се враћао малом телевизору.

Професионално нашминкана и безизражајно осмехнута спикерка Другог дневника, говорила је о послеподневном скупштинском заседању на коме министри нису моглу да дођу до решења да ли ће се делити колачи након ручка у скупштинском ресторану и како ће бити формирана њихова цена. Старица је први пут у последњих сат времена зауставила руке. Не скидајући поглед са телевизора устала је и љутито стргла чипкани миље који је једним својим крајем прекривао врх екрана. Загледала се у њега раширивши га пред собом, језиком цокнула негодујући, укључила пеглу и нешто касније исправила мали прегиб по средини миљеа. По свршеном послу обрисала је пра-

60

Данијела Васиљевић шину са телевизора и вратила миље на његово место.

Када је поново обратила пажњу на програм, Други дневник је већ био при крају, Временска прогноза. Време ће бити непромењено, чула је глас спикерке, затим је искључила телевизор, уредно спаковала започети миље и прибор, и отишла на спавање.

61


ЈУТРО

Сапутници су се добро познавали. Како и не би када су при одласку и повратку са посла путовали заједно. Десна страна аутобуса јутром је била окренута првим, топлим зрацима, а у поподневним сатима била је заклоњена од врелине па су на тој страни били распоређени угледни путници, који су службовали у селу: директор школе, наставници и учитељи, ра-дници поште и библиотекар. Постојало је непи-сано правило по коме је одмах иза возача седао директор, а потом остали у хијерархијском реду. Тек када би се угодно сместио и спустио актовку на колена, директор би подигао поглед и онако, званично отпоздрављао осталима.

Устаљеност свакодневног путовања је тра-јала до тренутка када се директор једног по-недељка није појавио у аутобусу. Наредног дана иза једног тихог „Добро јутро“ одјекнуо је громогласан отпоздрав новом директору. Он није знао правила седења у аутобусу, па се смештао где је било слободног места, никад на првом седишту, чиме је стварао нелагоду међу сапутницима. Кришом су га посматрали, спле-теног са хрпом папира који су вирили из фасци-кла у његовим рукама, како покушава да се смести често и на супротну страну аутобуса. У најгорем случају по путнике, седао би на последње седиште. Тада би сунчана страна

62

Данијела Васиљевић била неприродно мирна. Научени да њихов претпостављени буде на челу и да га држе на око, осећали су се као да их сада неко надгледа или опомиње.

И док би се сапутници нелагодно врпољили на својим давно утврђеним позицијама, нови директор би дремао на свом месту. Тек када би аутобус забрујао пењући се великим брдом ка центру села, он би се тргао, прикупио папире који би почели да клизе из фасцикле и снено сачекао крај пута, мислећи на то како се иза прозора у неповрат развлаче сенке још једног непоновљивог јутра.

63


УЛИЧНА СВЕТИЉКА

Случајно га је срела у повратку са посла. Видела га је тек неколико корака пред собом, обасјаног титравом светлошћу уличне свети-љке, као да је јуче отишао па се кајан вратио да јој дошапне љубав. Срце јој више није тукло, умирило се и потпуно стало, а поглед заледио.

Привукао је њену руку у жељи да се поздра-ве. Лак додир обамрлих прстију и трење две венчане бурме, које нису коване под истим звездама да би се препознале, створили су бљесак који је сударио са светлошћу угасио уличну светиљку. Мрак је сакрио мушкарца под свој плашт. Тргла се. Срце се будило спорим откуцајима, док се топао дах расипао пред модрим уснама. Потрчала је у ноћ.

Затетурала се када је утрчала у хаустор зграде у којој је становала. Под прстима се дробио напрсли слој креча. Њену руку је прекрио топао мушки длан. Његова бурма додирнула је њену. Коване истом руком, у исти заранак, препо-знале су се. Плакала је.

С вечери су се упалиле уличне светиљке, све осим једне.

64


ИЗНЕБУХА ТИШИНА...

65


66


СМРТ КОМШИЈЕ МЛАДЕНА

Комшије Младена више нема. Имао је и лепе године, осамдесет и две. Старина се наживео и науживао, казао би његов син док је примао су-ћутне погледе. Само нека иде редом, доша-птавају се млађи, док старији пребирају по сво-јим годинама, мере муке и невоље и вагају на теразијама живота.

Са првим сумраком свако одлази својим послом.

Деда Младен је отишао неприметно, као што је и живео последњих година. Увече, када се летња јара усковитла око мисли, па се и одрасли и деца узјогуне тражећи себи предно-ћни мир, застанем на тераси, чини ми се да неко стоји уз ограду, ту где се деда Младен крио од укућана и дуванио.

Недељу-две касније, допустим сумраку да заузме његово место. Чини ми се да је време. Поглед и мисли се привикавају на још једну животну празнину.

67


ЈУТРО ПОСЛЕ СМРТИ

Мрзовољна кишна ноћ. Влага се увлачи кроз шупљине начетог тела. Празан кревет пре-кривен чистим чаршавом и провидан поглед на њему. Рука у руци. Неколико реченица давно рођених, никада изречених, на рубу усана нагризају мир. Више немају коме отићи. Понеки откуцај сата или срца усече тишину, па опет све утихне. Сунце се мигољи иза облака.

Неко помаже старици да изађе напоље. У руци јој свећа. Напољу се птице клањају сун-цу, крошње трепере, ваздухом слади.

Прво је јутро.

68


САХРАНА

Имао је шездесет и четири године. Отворио је мали ресторан на периферији Париза и постао угледан и цењен господин.

После много година опет је у Србији, у њеном блату, истом оном које је понекад сањао ни сам не знајући зашто, али које га је једино дочекало са пута, непромењено, труло, мада у приметном изумирању. Само овог пута није био у дроњцима, него у кожним ципелама и скупом оделу.

Крај њега пролази посмртна поворка, до-стојанствено или можда пркосно. Гледа у ве-лики храстов крст који сићушни дечак једва носи. Није запазио ни име ни годину рођења, али зна да је то његов пријатељ из младости.

После сахране улазе у пространо двориште. Сењак на истом месту. Велики дуд раширио је крошњу по целом дворишту. Ту су некада заједно проводили време у хладовини и безбрижним младићким плановима. Стара кућа у којој је живео више се не користи. Крај ње је нова, велика из које жене носе тањире да поставе велики дрвени сто под дудом.

Мирис босиљка. Неко га позва да седне. Не опире се, седа. Њих дванаесторо ћутећи испи-тују своје суседе за столом.

- Био је добар човек, Бог да му душу прости – чуо се глас испод црне мараме.

69

Изнад падине изломљених кровова Жена крај њега навуче мараму као да се жели

покрити.- Хоће ли овде сести неко, слободно је? – у-

пита погледавши празно место на зачељу.Тајац.Жене се прекрстише. Мушкарци га пресе-

коше погледима. - То је за покојника – неко рече.Он претрну. Како је могао заборавити. - Ко си ти? - упита онај глас.- Ко сам ја, заиста? Ко сам, у ствари, ја? Устаде и оде с тим питањем у свести, а не зна

ни да ли се прекрстио.

70


НЕСТАЈАЊЕ

Прослава шездесет година од матуре. Уса-хла, уморна тела седају у клупе. Успореним старачким покретима гледају око себе. Успомене траже у високој таваници и на-прслим зидовима. Њих четворо преосталих од четрдесет троје. Тишина их води у сећања за која нико није сигуран чија су заправо. Смеју се и плачу, час срећни што постоје, час несрећни због тога.

Теткица отвара врата, онако успут, док креће кући и не примећује старине у клупама. Гаси светло и одлази. Они остају на својим местима.

Ноћ доноси спокој и мир. Једног дана новине су објавиле њихове слике

у рубрици „Траже се“.Сутрадан, слике су премештене у „Нађени“Трећег дана су биле у рубрици „Читуље“.

71


ОПСТАНАK

Небо се преломило у судару са светлошћу. Кроз слап мириса трепери крило голубије; још један покушај продужетка постојања. Птичија зеница се шири.

Јединство постојања у замаху крила.Један круг до смрти. Изасланик земаљски лети. Неко га од доле

ваби. Руке дечије у молитви. Суза замућује вид, у покушају да сакрије хоризонт.

Кобац - кружи.

72


ПОСРНУЛЕ РЕЧИ

Тешке, трулежне, пробадају кожу. Путују брзином светлости и атерирају право у срчани мишић. Траже свој изгубљени дом. Роваре по утроби, машући својим набреклим бодљама и стварају бол, неподношљиво стварну.

Понекад начине непоправљиву штету.На крају се као бумеранг враћају свом твор-

цу, некој безочно непромишљеној будали.

73

Изнад падине изломљених кровова НОЖ

Глатка оштрица пролази кроз хрскаву кори-цу хлеба. Он узима залогаје халапљиво. Трпа храну у огромна разјапљена уста. Испија још једну флашу пива након вечере.

Ничим или нечим изнервиран, устаје и удара јој шамар. Деца трче, светло се гаси. Кроз ми-сао бљесну оштрица ножа. Врелим прстима прија хладни челик. Нокти копају дланове. Же-на под грудима осећа трзај, па још један. Влажан длан клизи ка набреклом стомаку. Нож испада из влажног длана и зарива се у дрвени под. Човек одавно спава.

- Шта даље? – млада жена пита тишину.На бојлеру се гаси тињалица. Вода је топла. Она пали светло и прилази судопери. Неко мо-ра поспремити.

74


НОВЧАНИК

Са леве стране у малом оквиру две фотогра-фије: осмеси двеју девојчица и мргодни по-глед дечака. Иза њих изгвирује слика војника рађена у црно-белој техници на чијој полеђини се једва назире – поздрав из ЈНА. Неколико уредно сложених новчаница. Са десне стране у великој прегради исписани папири, називи ле-кова, улица, бројеви телефона, заказано сни-мање срца за месец дана, рачуни за струју, теле-фон, смеће и воду. У мањој прегради чек од пе-нзије.

Рано је пролећно вече. Градом се шири сла-дуњав мирис процветалог липовог дрвећа. У-лице трепере, излози се пресијавају, рекламе светле. Ротационо светло са аутомобила хитне службе прелива се по широкој улици.

Новчаник притиска груди, срце се умирује.

75


ИЗЛОГ

На железничкој станици у мемљивој че-каоници окрњених зидова шири се задах прљавштине, блуда и разврата. Своју будућност је тако видела у малој забитој провинцији. Сада, на првом степенику вагона одмахује, тек да је запамте, лепу и умилну, зажарених усана.

Није јој било пријатно у малој изнајмљеној соби изнад антикварнице. Време је проводила шетајући градом и обилазећи модне агенције. Касније би седела за писаћим столом крај прозора. Писма није писала. Само је гледала велики излог ексклузивне радње на другој страни улице. Жудела је да дотакне раскош ко-ја јој је заробила сва чула.

Први улазак у модну кућу. Пробала је свиле-ну тиркизну хаљину. Добро јој је стајала. Иско-ристила је гужву и неприметно ушла у излог. Ушетала је међу лутке и заузела средишње ме-сто.

Није било простора ни времена. Само све-тлуцави трон.

- Зашто је ова лутка без накита? – упитао је шеф одељења продавачицу. – Донесите једну бисерну огрлицу.

Девојка тога дана није желела натраг. Следећег није могла. Изгладнела и исцр-пљена,

неколико пута се онесвестила, па су јој стопала закуцали за под чудећи се како лутка може бити тако нестабилна.

Бисери су сијали.

76


СМЕТЛИШТЕ

Човек је пролазио кроз прашуму људских отпадака. Ту насред сметлишта нешто га на-тера да застане. Гледао је у отпад око себе. Није могао да се покрене.

Учинило му се да ужива. Гледао је и гледао. Зашто не крећем? – питао се.И даље је гледао.После прве кише је зарђао.

77


СЛОБОДА

Слобода!? Каква слобода!? Шегаче се са нама као са децом, тобоже кроз

игру:Дан, ноћ, дан, ноћ, дан, дан, ноћ, ноћ, дан...Грешка, сањари су непожељни, поготово се не

сања дању. Испадаш из игре. Е, сад си слободан!

78


ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО...

79


80


СТАРИ САТ

У прозору старе куће стоји, међу оцвалим мушкатлама. Црним великим казаљкама два пута у току дана показује тачно време: подне, или поноћ, шта ко жели.

Та два пута је тачан. Тада се учини као да ће се пробудити и оживети време у коме је заборавио на коју страну да крене. Гурају га и гране разбарушене мушкатле крај њега, не би ли пробудиле немуштог комшију. Ипак остаје укочен.

81


ПРОЛЕЋНА САЧЕКУША

Зима се горопадила. Изгледало је као да ће ледом оковати читаву годину. Неко је морао нешто предузети.

Пролеће се најпре сетило да реагује. У прве редове је пустило висибабе, чисто да намаме противника. Зима је као одбрану повећала снежни покривач.

Пошто је пореметило непријатеља, пролеће се, у сарадњи са сунцем, окренуло дрвећу. И док је зима бауљала по тлу, гране су зазе-ленеле, шуме се опоравиле, сунце ојачало.

Сатерана у ћошак, зима је морала да по-пусти. Није имала куда, па се сакрила у највећи замрзивач који је пронашла.

Али, и ту су ускоро почели проблеми. Ве-лика, брката баба га је све чешће отварала, пунила га кесама и не питајући има ли места. Црвене, незграпне бабуре биле су кап у пуној чаши. Разјарена и бесна, зима је излетела из замрзивача велике бркате бабе и кренула у нова освајања.

82


ЦВЕТ У ТРАВИ

- Какве чаробне боје овај цвет има, зар не? – прелетајући пољем шапуће једна ласта.

- Требало би да се стиди своје лепоте – ле-пршаво ће друга.

- Могла бих овуда да кружим и да се сладим његовим чарима данима – наставља прва за-почете мисли.

- Како би му завидело остало цвеће у некој башти. Нико му не би био раван – изразила је дивљење друга.

Сутрадан су ласте поново летеле ка цвету не би ли се опет дивиле његовој лепоти. Нашле су га, недалеко, свелог у трави. Можда је кренуо да свету покаже своју лепоту, помислиле су ласте.

83


РЕКА

Хучи. Прескаче камено стење, пада у слапо-вима, разбијајући се у баршунасте капи. Жури са планине. Успут застане да позира зна-тижељним туристима. У неком пријатном пре-делу успори уживајући у околини, па убрза, плашећи се да не поремети склад битисања.

Уме баш да се рашири и ужива у својој про-зрачности допуштајући небеском плаветнилу да се расплине по глаткој површини воде. Про-влачи се испод велелепних мостова и радује махањима деце са задњих седишта аутомобила.

Време је да се скраси.Ваљда је море у близини.

84


КИШНИ ДАН

Бат одлазећих корака. Тишина.На столу окрајак хлеба, празан тањир, пола

шољице хладне кафе, крај фотеље кућне па-пуче. Из ходника се чује брујање мотора старог замрзивача. У некој од столица жижак раскалашно прави себи нови животни простор.

Кључ тихо урања у кључаоницу. Једва чујно склизну у своје лежиште и врата се уз цилик отварају. У довратку стоји човек натмуреног лица. Прилази чивулуку и узима црни кишо-бран.

Иде ка вратима. Опет цилик. Кључ излази из равнодушне кључаонице.

Бат одлазећих корака. Тишина.

85


СУСРЕТ

Средина дворишта. Сасвим случајно погле-дах кроз прозор. Светлост и тама се сретоше.

- Замени ме мало - замоли светлост – умо-рило ме ово јако сунце данас, само мало да се опружим, брзо ћу устати.

- Не мењам ја тебе, драга моја, већ ти мене – дрзну се тама. – Ова пространства су моја, ја ти допуштам да постојиш, али увек сам ту.

- Хајде, молим те, не почињи поново – умо-рно ће светлост – зар ћемо увек расправљати ко је силнији? Толико пута сам ти доказала своју величину.

- Стварно не знам ко је коме шта доказао - надмоћно ће тама - иди куда си пошла.

Паук у углу прекинут њиховом свађом вра-тио се плетисању своје мреже. Вечерас би не-што требало појести.

86


ЗАВЕСА

То и није била нека завеса, више је личила на простирку коју је неко у нужди обесио на конопац и причврстио на прозорски шток. Ипак, улогу завесе нико није могао да јој о-спори. Са друге стране, имала је и своју личност. Није, рецимо, волела старог олињалог мачка који се припијао станодавцу, власнику једнособног стана. Умео је да чупка фине ресице које су јој красиле обод. Није волела ни вреле дане у којима је сунце немилосрдно пекло и остављало жуте трагове по њеним порубима, ни кишне, такође, када би је капи квасиле кроз напрсли прозор. Негодовала је и када је превише одгрнута, и када иде на прање, пеглање...

Волела је само девојку која је све чешће свраћала. Због њеног непрестаног кијања, стари олињали мачак је морао да седи пред вратима. Често је придошлица прилазила завеси, мало је разгртала и онда би заједно гледале негде у даљину, свака са својим мислима.

Сва се стресла од радости када је чула да ће се девојка доселити у једнособан стан. И све је било идилично до тренутка када је она почела да поспрема стан и уноси своје ствари. Стару завесу је скинула а на њено место окачила нову, светлосмеђу са великим цветовима на средини.

87

Изнад падине изломљених кровова Не знајући где да смести комад платна из-

бледелих боја, девојка га је ставила пред улазна врата. Некада завеса, сада простирка имала је и те каквих разлога за љутњу, али се мало коме имала да пожали. Навраћао јој је само стари мачак. Склупчао би се на простирку, одмах би утонуо у сан, а понекад се могло чути и како једва чујно преде. Простирка би тада заћутала, да му не ремети мир.

88


СЛИКА

Празан стан. Ни стола, столице, ни кућних папуча или простирке пред вратима. Станари су однели сав намештај, гардеробу и украсе, и неколико картонских кутија из којих је изви-ривала грнчарија. Њих су преносили са посе-бном пажњом, помало званично. Биле су важне, те мале вајарске креације, и њему, и њој. Изливане су ноћима, оним посебним, када би се тама лако скупљала у длан, а мисли раскалашно залазиле у замагљене пределе заборава. Прави-ли су их заједно тако што би она почињала вајање основног облика, он настављао и обли-ковао фигуру, да би се онда она вратила да унесе још једну своју идеју и искаже је вла-жним, опруженим прстима...

Камион забруја и нестаде за углом. Стан празан. Прашина се фино припија раму слике на зиду, једине преостале.

Нико не зна чија је, нити је икоме посебно важна. Ипак, она траје.

Двојица бучних молера прекидају устајалу тишину. Боја зидова, лимун жута.

Мирис влажних зидова запара ваздух. По завршеном послу, мајстори отварају прозоре. Ваздух се разређује. Поподневна светлост, преламајући се кроз крошње разгранатог ораха, трепери по свеже окреченим зидовима боје

89

Изнад падине изломљених кровова лимуна. На поду слика, овлаш наслоњена на влажан зид.

Сутрадан, у подне, врата се отварају. Супру-жници са дететом уносе своје ствари: посуђе, књиге, играчке...

Човек качи на зид слику која се по ко зна који пут гледа лицем у лице са новим станаром нема

90


КАД СЕ СВЕТЛА ПОГАСЕ

91


92


САН

(Завеса се диже)ПИСАЦ: (Гласно хрче.)КРЕВЕТ: Какво васпитање! И то ми је

уметник. Какав уметник! Сточар је то. На лива-ду с њим! ФОТЕЉА: Оооо, како се овде осећа задах нетрпељивости, што си старији то си гори. Само када би те неко ућуткао. ТЕЛЕВИЗОР: Можда би га требало заме-нити новим.Чујем да су сада модели кревета ћутљивији. Коме треба матора торокуша. Ја сам овде задужен да говорим.

КРЕВЕТ: Видео бих те да се по теби неко развлачи дан и ноћ. Па имам и ја рок трајања. Нећу да ме поломи самозвани уметник. Хајде да га убијемо, молим вас, ево обећавам да ћу ћутати до краја живота.

ПИСАЦ: (Пробуђен, покушава нешто да каже.)

РЕГАЛ: Слажем се али имам услов: да телевизор ради целе ноћи јер се бојим мрака.

ТЕЛЕВИЗОР: Ја сам за.ЛУСТЕР: Мене је баш брига, али да не бу-

де да се издвајам, ево пристајем.КРЕВЕТ: Онда да га средимо.ПИСАЦ: ( Разјапљених уста и даље без

гласа.)

93

Изнад падине изломљених кровова ФОТЕЉА: Немојте молим вас, завршићемо

у затвору.КРЕВЕТ: Тебе ће тамо јахати ко стигне,

зато се ти плашиш матора дртино.(Пригушен смех из намештаја истерује

устајалу прашину.)УМЕТНИК: Нееееее. (Искаче из кревета и

престрављено гледа око себе. Опипава кревет, фотељу, загледа лустер.)

Више никада нећу вечерати печурке.

(Писац излази из собе смејући се сам себи)

КРЕВЕТ: (За себе.) Сада морамо све испо-четка.

94


ОДБАЧЕНОСТ

ОБЛАКОДЕР:(Обасјан првим јутарњим зрацима, гледа у даљину.)

ПЕТОСПРАТНИЦА: Приљубио се уз небески свод, какав полтрон.

ОСМОСПРАТНИЦА: (Заштитнички.) Грешиш драга моја, видиш да је усамљен, више и не разговара са нама.

ПЕТОСПРАТНИЦА: Наравно да не разговара, нисмо му ни до пупка, ми смо за њега ситне рибе.

ПРИЗЕМЉУША: Да драга, превише се велича; а погледај само те огромне прозоре, незграпне ходнике, петособне станове леденог изгледа

ОСМОСПРАТНИЦА: Добро, можда је мало надмен, сва моја деца су у његовом дворишту, могу се повредити на ружичњак у углу, а и прејаког је мириса. Како се неко не сети да га посече?

РУЖИЧЊАК: (Подругљиво.) А како тебе неко не сруши! Бесправно су ти дограђена три спрата. Боље ти је да ћутиш.

ОСМОСПРАТНИЦА: Ах, мени руже нису потребне, ја сам жена у годинама. (Окреће се приземљуши са супротне стране улице.) А какав му је само квалитет градње! Сећаш ли се оних другокласних кривих плочица и крте столарије?

95

Изнад падине изломљених кровова ПРИЗЕМЉУША: Па фасада! Требало је да

буде у боји кајсије, а испала је боја незреле кајсије, као што је он незрео.

ОСМОСПРАТНИЦА: Лифт му је увек у квару. Какве му само псовке станари са виших спратова упућују.

РУЖИЧЊАК: Станари су друга прича. Јавашлук! Шта све не просипају по мени са прозора. А он само ћути. Треба да ме заштити јер сам у његовом дворишту.

ДВОРИШТЕ: Тебе да заштити! А шта је са мном?! Ни зрак сунца не могу осетити. Смучили сте ми се сви!

ПЕТОСПРАТНИЦА: Твој проблем, дечко, разговарај са облакодером о томе, кад се сагне да завеже пертлу.

(Смех се разлеже. Земља подрхтава.)ОБЛАКОДЕР: (За себе.) Тако мало је

потребно да будеш одбачен – тек неколико спратова изнад осталих.

96


ДОДИР СА ПИСЦЕМ

Писца је најлакше пронаћи на мало посећеним књижевним вечерима. Посматрање треба извести из последњег реда. Да аутор нема политичку припадност, уочавамо недостатком медијске пратње. Послужени су чај и колачићи са циметом. Док аутор плаче ганут својим стиховима, неко из трећег реда већ се загрцне колачићем, неко из четвртог реду га удара у леђа. Присутни заборављају зашто су дошли.

Сутрадан се говори о перформансу непознатог гледаоца, и његова слава вртоглаво расте. Писац се склања на неколико година иако њега нико није поменуо. Његово дело и појава не изазивају пажњу, па он, као и већина његових сабораца, бива бачен крај многих списатељских недоношчади у запећак савре-меног списатељства. Арс лонга, вита бревис; уметност увек можемо оставити у наследство будућим генерацијама.

97


КАД СЕ СВЕТЛА ПОГАСЕ

Када је прва прича завршена и сцена остаје без актера. Остају само предмети који су помогли да прича добије жељени смисао, у углу склопљен кишобран, нагорело палидрвце, сребрна звезда...

Жижак раскалашно шири свој животни простор кроз даске које живот значе. Припрема пад неког непознатог уметника, можда оног кога бабица управо сада прихвата искусним рукама. На бочном зиду постер панораме непо-знатог предела. У углу црвени сепаре испред кога, на округлом столу, лежи заборављена фотографија, и новчаник.

Паука у углу у плетењу мреже прекида завеса која се лагано спушта.

98


ПОСЛЕДЊА ПРИЧА

Није лако бити ни у чему последњи, па ни у једној књизи. Не знам како то другима успева, али моје приче никако нису желеле да се нађу на зачељу. Реакције су биле овакве:

- Ономе коме се не свиди књига, никада неће стићи до мене...

- Човек би помислио да сам ти најмање драга па сам зато на

крају...- Дискриминација...- Ја сам одавно написана...- Јел то зато што сам куцана левом руком?- Боље да сам ти остала само у глави.- Обрисаћу се, наслова ми!Тако сам остала без последње приче.

99


100


У ДОСЛУХУ И ДИЈАЛОГУ СА УКУСОМ ТИШИНЕ

(Једна импресија о рукопису „Изнад падине изломљених кровова“)

Да је време у коме живимо и са којим трајемо његов немерљиво сићушан треутак, инфицирано нашом упорном и злехудом мишљу управо о не-достатку времена, доказ је наше нестрпљење, и доказ је наша немогућност да будемо опширнији, причљивији, спорији а тиме и сигурнији у ставу и опрезнији у прохтеву. Разболели смо се од одсу-ства воље да саслушамо саговорника, али и наш саговорник, истом бољком опхрван, нема времена да с нама подели ни муку ни опрез, ни недоумице ни патње, ни хтења ни питања.

Речју, хтели то или не, постали смо модерни. Као да смо каквом космичком промисли дотак-

нути мишљу Артура Рембоа „Треба бити апсолу-тно модеран“, узвикнутом још у претпрошлом ве-ку, и, захваљујући космичким олујинама, или чиме другим, више нејасним и неконтролисаним, довик-нутом до самих наших дана.

А данас је све кратко и све је брзо. Додуше, мо-жда не баш све, али много тога свакако јесте. Брза храна, брза пошта, брз интернет, брзи аутомобили, авиони, бродови (чак су и револуције, тако рећи, муњевите), а шетње и разговори с пријатељем све су краћи, писма такође, и не само да су краћа него и ређа, скоро да више и не постоје, замениле су их поруке на мобилном телефону и Е-mail, а да не го-ворим о роману, рецимо, или поеми. Данас је мо-

101

Изнад падине изломљених кровова жда чак и неуљудно написати нешто што обимом може да заличи на „Чаробни брег“ или, не дај бо-же, на „Рат и мир“.

Неколико кратких реченица (јер бити дуг на-порно је и неучтиво), данас је довољно да се у њих смести ауторова мисаоност и осећајност. Писати кратко и прецизно, и, наравно, јасно, или, ако баш потерамо мак на конац, смишљено нејасно, у књи-жевности данас није само питање избора то је по-треба и начин комуницирања са сопственом поети-ком.

Кратка прича је ваљда оно једино што је модер-ног писца у стању да примакне модерном читаоцу, и обрнуто, модерни читалац, тек захваљујући крат-кој причи, у стању је да удостоји пусте дубине и туробне даљине модерног писца. Једино се ту, у том прецизном, кратком и јасном, односно, смишљено нејасном ткиву мисаоности и осећајно-сти њих двојица данас могу срести без замерки и мрког погледа. Једину ту они могу један другоме да климну главом у знак разумевања, јер за дужу кореспонденцију, једноставно, нема се времена.

Под шаком тог неба сам се као читалац нашао док сам листао рукопис књиге Изнад падине изло-мљених кровова, Данијеле Васиљевић. Кажем „ли-стао“ јер су у питању кратке приче, дакле, штиво које се брзо чита. Скоро као да се књига само ли-ста.

Али, прочитавши је, морао сам се још који пут вратити Данијелиним кратким причама. Макар до-број већини њих.

Кажем причама, а пре ће бити да су то забеле-шке још устрептале од сећања и топле од искрене

102

Данијела Васиљевић мисли, још пристрасне од гнева и горке од посрну-ћа у илузију, или још горче: од сазнања да је нешто било илузија, још тихе као љубав и упорне као та иста љубав; забелешке, дакле, обелодањене онако како су догађаји или памћења диктирали – понекад грозничаво или кришом, али увек у дослуху и ди-јалогу са укусом тишине, онако како је мисао нај-тачније изразила неку згоду или незгоду из живо-та, како их је диктирала и низ које и какве „падине изломљених кровова“ управљала њихово чињење или нечињење.

На крају овог кратког записа о рукопису Дани-јеле Васиљевић, цитираћу реч Душана Матића, и-стинског нашег великог модернисте, додуше још из 1954. године: „Ако вам слике модерних сликара изгледају недовршено, довршите их сами. Ако вам песме и текстови изгледају недовршени, довршите их сами. То није презир, то је потреба за вама, њихова потреба људима.“

Али будите опрезни, додао бих. Макар онолико опрезни колико је Данијела би-

ла опрезна сабирајући укусе својих тишина тамо негде, или баш ту „изнад падине изломљених кро-вова“.

М. Јозић

103


104


Садржај

ПОГЛЕДА ПОДИГНУТОГ, МИСАО 5

На слово на слово 7Лет 8Сан 10Нечије јутро 11Догодило се 13Компот од дуња 14Крушка 15Јутро 13Смисао 17Како су ме наговорили да пишем 19Прво буђење 20Састанак 21Плава кутија 23Стаклене перле 24Огледало 25Кафа 26

ОБОРЕНОГ ПОГЛЕДА, ЖЕЉА 27

Карневал 28Ишчекивање 29Нова година 31Преображај 32Свадба 33Када спаваш 34Звезда 35Љубав или мисао о њему 36Црвени сепаре и црна хаљина 37

105


Кад сване погрешно јутро 38Несаница 39Пиајниста 40Дечје руке 41Дечији смех 42Бициклиста 43Прва симпатија 44Девојка од чоколаде 45Одлазак 46

ПРИЧЕ ЗЕЛЕНОГ КРЕДЕНЦА 47

Палидрвце 48Прекоокеански брод 49Стари мачак 50Стари багрем 52Помоћ у кући 53Пријатељи 54Ишчекивање 56Успон 58Други дневник 60Јутро 62Улична светиљка 64

ИЗНЕБУХА ТИШИНА 65

Смрт комшије Младена 67Јутро после 68Сахрана 69Јубилеј 71Опстанак 72Посрнуле речи 73Нож 74Новчаник 75

106

Данијела Васиљевић Излог 76Сметлиште 77Слобода 78

ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО 79

Стари сат 81Пролећна сачекуша 82Цвет у трави 83Река 84Кишни дан 85Сусрет 86Завеса 87Слика 89

КАДСЕ СВЕТЛА ПОГАСЕ 91

Сан 93Одбаченост 95Додир са писцем 97Кад се светла погасе 98Последња прича 99

М. Јозић, У ДОСЛУХУ И ДИЈАЛОГУ СА УКУСОМ ТИШИНЕ 101

107


108

Данијела Васиљевић Објављивање књиге помогли

Фотографска радња “ФОТО БОРА”Смедеревска Паланка

СТР “НАША БАШТА”,Смедеревска Паланка

СТР “СИМ ЕЛЕКТРОНИК”, СмедеревскаПаланка

СТР “ЗДРАВКО ТРЕЈД”, Азања

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-36

ВАСИЉЕВИЋ, Данијела, 1976 - Изнад падине изломљених кровова/Данијела Васиљевић; (илустрације ГоранВасиљевић). - Смедеревска Паланка: Народнабиблиотека : Књижевни клуб 21, 2011(Смедеревска Паланка : Дигитал Дизајн). 108стр : илустр. ; 21 цм

Тираж 300. - Стр 101-103 : У дослуху идијалогу са укусом тишине/ М. Јозић

ISBN 978-86-85005-46-6 (НБ)COBISS.SR-ID 186385420

109


110

danijela vasiljević: iznad padine izlomljenih krovova

Documents