odnos gospodara i slugu u igri ljubavi i slucaja

УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ

ФИЛОЛОШКО-УМЕТНИЧКИ ФАКУЛТЕТ

Семинарски рад из предмета

Француска књижевност 18. века

„ОДНОС ГОСПОДАРА И СЛУГУ У

ИГРИ ЉУБАВИ И СЛУЧАЈА“

Асистент: Студент:

Марија Панић Наталија Батинић

100068

Крагујевац, мај 2011.

Садржај

„ОДНОС ГОСПОДАРА И СЛУГУ У иГРИ ЉУБАВИ И СЛУЧАЈА“................................1Садржај..................................................................................................................................2Однос господара и слугу у Игри љубави и случаја............................................................3Господари и кућна служинчад.............................................................................................3Маривоово дело....................................................................................................................4Игра љубави и случаја...........................................................................................................5

Прерушавање.....................................................................................................................5Однос господара и слугу......................................................................................................6

Оргон и Силвија................................................................................................................6Оргон и Лизета..................................................................................................................7Оргон и Арлекин...............................................................................................................8Оргон и Дорант.................................................................................................................8Дорант и Лизета................................................................................................................9Дорант и Марио.................................................................................................................9Силвија и Арлекин..........................................................................................................10Силвија и Лизета.............................................................................................................10Дорант и Арлекин...........................................................................................................11Арлекин и Лизета............................................................................................................12Дорант и Силвија............................................................................................................13

Закључак..............................................................................................................................15Литература...........................................................................................................................16

2

Однос господара и слугу у Игри љубави и случаја

У намери да се представи однос господара и слугу у Игри љубави и случаја,

потребно је најпре наћи историјску подлогу ових односа, основне карактеристике стила

писца, као и самог дела, па најзад доћи до ових суштински битних и врло комплексних

односа.

Господари и кућна служинчад

Социологе заинтересоване за односе на радном месту дуго су мучили проблеми

у вези са кућном служинчади. Наиме, овај однос се увелико разликује од оног који

имају власник фабрике и његов запослени. Господари и слуге често живе под истим

кровом, а њихов однос превазилази пуку размену новца. Слуге, понекад, имају улогу

повериоца, а ретко ко је у могућности да зна господареве тајне боље од његовог личног

слуге.

Иако подређени и нижи друштвени слој, послуга није увек рођена у таквој

средини. Крајем 17. и почетком 18. века већина слугу долазила је из аграрних средина,

али било је и оних који су потомци кућне послуге или војника. Део слугу је долазио и

из слојева ситне буржоазије, а у већим градовима међу помоћним члановима

домаћинства су се могли наћи чланови осиромашених породица нижег племства, пре

свега они који су остали сами на свету. Најјефтинија послуга биле су женске слушкиње

које нису биле специјализоване ни за један посао, док су куварице и собарице, као и све

мушке слуге, имали већа примања. У највећој мери, присуство мушких слугу

представљало је статусни симбол. То је нарочито важило за лакеје за које се већина

проучавалаца слаже да нису били од посебне користи за домаћинство, већ су постојали

да би импресионирали друге тиме што је њихов господар могао себи приуштити

издржавање толико „бескорисних створења“. У очима света високи приходи нису били

главни фактор одређивања друштвеног статуса, него се он изражавао, између осталог,

великим бројем запослених слугу.

Иако су се у том периоду уговори често правили на годину дана, слуге су тежиле

да што више времена проведу у једном домаћинству, па и да остану тамо читав радни

век. Неретко се могло догодити да они не приме уговорену плату у новцу, већ да им

господар одбија од те суме оно што потроши на њих. У другој половини 18 века, а

нарочито након Француске буржоаске револуције, ситуација се мења. Слуге се више

3

боре за своја права, па су господари за које је било тешко радити мењали и неколико

десетина слугу за годину дана. Тада се и плате повећавају и захтева се њихова исплата.

Што се личног односа господара и слугу тиче, свакако је зависио од појединаца.

С временом су присутније све веће слободе, а да су били блиско повезани говори и

чињеница да су, не само господари, већ и слуге у својим заввештањима остављали своје

драгоцености оном другом.

У оваквом друштвеном поретку, у периоду транзиције која води до бројних

друштвених и политичких промена, одвија се радња Маривоове комедије Игра љубави и

случаја, а у овом раду ће се настојати да буде пружено појашњење односа господара и

слугу у том делу.

Маривоово дело

Мариво је један од писаца који, у борби старих и модерних, спадају међу

модерне. Он се критички поставља према класичарима и античарима, њихова дела

сматра само обавезном лектиром. Он чита романе међу којима се истичу Сервантесови,

Сорелови и Скаронови.

Мариво се искушавао у разним књижевним жанровима. Писао је романе међу

којима су по квалитету значајнија два недовршена романа његовог зрелог доба,

Маријанин живот и Сељак скоројевић. Написао је две пародије, Хомера и Фенелона,

које је порицао као угледан књижевник. Ипак, Маривоо је најпознатији по својим

позоришним комадима. Написао је тридесет шест позоришних комада.

Мариво није био цењен међу савременицима, а његове представе почињу жњети

успехе тек од друге половине 19. века. Врло је могуће да је Мариво с намером био

омаловажаван за живота.

Ако би се неки његов комад приказао анонимно, без његовог

имена, представа би текла мирно. Али, чим би се дознало да је

он писац тог дела, непријатељи би дојурили и правили такав

урнебес да се, како је писао један савременик, не би чула ни

„божја грмљавина“. ()

Највећег противника Мариво је имао у Волтеру. Волтерови напади на

Маривоово дело и отворено непријатељство двојице књижевника допринели су

Маривоовом избору у Француску академију. Наиме, Странка богомољаца није била

4

љубитељ Маривоа, но ипак је једногласно гласала за његов избор због своје мржње

према Волтеру.

За опис Маривоовог стила искована је реч мариводаж којом се наглашава

усиљеност писања. Његове су реченице често дуге и тешке за превођење с обзиром на

то да се значење може тумачити на више нивоа. Његов стил се може описати као

претенциозан, али то не треба схватити негативно. Мариво не пише свакодневним

говорним регистром, он се служи што отменијим и увијенијим фразама. Природан

израз замењује апстрактним, а његова срж крије се у финоћи и тананости. Ипак, без

обзира на замерке, његов стил је лак и лепршав, а језик му је изразито концизан.

Највећу славу Мариво је стекао позоришним комадима. Највећи део тих комада

написан је за Италијанско позориште, а многе елементе својих дела, укључујући и неке

ликове, Мариво је преузео из комедије дел арте.

Централна тема његових комада је љубав која је схваћена као кокетно осећање,

као игра, чији је резултат брак. Централне личности су млади који имају модерна

схватања о браку, а Мариво својим умешним стилом често критикује положај жене у

друштву и браку.

Игра љубави и случаја

Игра љубави и случаја је комедија манира и интриге. У њој господин Оргон

угошћава просца своје кћери, Доранта, који се прерушио у слугу Бургињона како би се

из слободније перспективе упознао са Силвијом, Оргоновом кћерком, и утврдио да ли

је она права жена за њега. Његов слуга Арлекин се преоблачи у Дорантово рухо и

претвара се да је он Силвијин просац. С друге стране и Силвија долази на исту идеју,

па замењује улоге са својом слушкињом Лизетом. Два пара (Дорант и Силвија; Арлекин

и Лизета) се заљубљују упркос фиктивним друштвеним разликама. Господин Оргон и

његов син Марио су једини који знају шта се дешава у кући, али допуштају да „игра“

буде одиграна.

Прерушавање

Један од најзначајнијих елемената ове комедије, заправо онај без кога не би ни

било заплета и радње, је маскирање, односно прерушавање. Игра љубави и случаја је

први пут изведена крајем јанура 1730. године у Паризу, током сезоне карневала. Сам

појам карневала, који евоцира мистично, магично, свет који је наопачке окренут и где

су фантазија и реалност стопљени, сличан је ономе што се у комедији догађа. Током

5

карневала се носе маске, а и главни ликови комедије се прерушавају. Карневал је

парадокс који омогућава да особа у окриљу маске усвоји други идентитет, да постане

неко други и сакрије своје лице, али он у исто време износи на видело праву личност и

све оно што се крије остатком године због друштвених норми. Оскар Вајлд је на ту

тему рекао да човеку треба дати маску да би се открио његов прави карактер. Мариво

својим ликовима допушта управо то да буду оно што јесу у туђем руху и да се слични,

без обзира на спољашњост, пронађу.

Такође, друштво је често приређивало баловe под маскама, па у сагласности са

тим Марио реaгује на сазнање да ће Дорант доћи прерушен.

MARIO. - Déguisé ! viendra-t-il en partie de masque, lui donnerez-

vous le bal? (Marivaux, 1959:30)

Однос господара и слугу

Да би се анализирали односи господара и слугу, треба знати ко су једни, а ко

други, што је у овом случају тежак процес, јер господари и слуге у тајности замењују

места, па други према њима имају другачије односе но што би их имали без маске. У

односе господара и слугу можемо уврстити Оргонов однос према Арлекину и Лизети,

али и према Доранту и Силвији; затим односе Доранта и Арлекина, Доранта и Лизете и

Доранта и Силвије, али и Доранта и Марија; однос Силвије и Арлекина и Силвије и

Лизете; и однос Арлекина и Лизете. Сваки од ових односа биће посебно обрађен у

наставку.

Оргон и Силвија

Отац и кћи имају близак однос међусобног поштовања и уважавања. Оргон цени

самосталност и одлучност своје кћери, он их и подстиче. Он пре свега мисли на њену

срећу и зато јој не допушта да одбије Арлекина, за кога мисли да је Дорант, јер види да

се двоје младих, Дорант и Силвија, добро слажу једно са другим. Кћи поштује очеве

одлуке и зна да цени све што он чини за њу.

SILVIA. - Je suis pénétrée de vos bontés, mon père. Vous me

défendez toute complaisance, et je vous obéirai.

M. ORGON. - Je te l’ordonne.

SILVIA. - Mais, si j’osais, je vous proposerais, sur une idée qui me

vient, de m’accorder une grâce qui me tranquilliserait.

6

M. ORGON. - Parle... Si la chose est faisaible, je te l’accorde.

(Marivaux, 1959: 28)

Пред Дорантом, Оргон се само смешка, и будући да је упућен у читаву радњу

добацује коментаре који Силвији не могу бити јасни и које она може протумачити

једино као шалу. Дијалози којима присуствују сво троје су кратки и завршавају се

упутством да Силвија покаже Доранту смештај, да их Дорант остави насамо и општом

радошћу због пронађених љубави.

Оргон и Лизета

Лизета је изузетно отворена особе, она одговара на Оргонова питања уместо

Силвије, а Оргон признаје блиску везу међу господарицом и слушкињом. Збуњеност

настаје када Оргон подстиче везу Лизете и Арлекина. Лизета не верује да јој Оргон

дозвољава да се уда за „просца“ своје кћери. На упозорења која је она дошла да му да,

Оргон само одмахује и дозвољава јој да настави. Скривено значење у првој појави

другог чина и њихов дијалог су изузетно комични.

LISETTE. - Nous y voilà ; vous plaisantez, Monsieur, vous vous

moquez de moi. J'en suis fâchée, car vous y serez pris.

MONSIEUR ORGON. - Ne t'en embarrasse pas, Lisette, va ton

chemin.

LISETTE. - Je vous le répète encore, le coeur de Dorante va bien

vite ; tenez, actuellement je lui plais beaucoup, ce soir il m'aimera,

il m'adorera demain, je ne le mérite pas, il est de mauvais goût,

vous en direz ce qu'il vous plaira ; mais cela ne laissera pas que

d'être, voyez-vous, demain je me garantis adorée.

MONSIEUR ORGON. - Eh bien, que vous importe : s'il vous aime

tant, qu'il vous épouse.

LISETTE. - Quoi ! vous ne l'en empêcheriez pas ?

MONSIEUR ORGON. - Non, d'homme d'honneur, si tu le mènes

jusque-là.

LISETTE. - Monsieur, prenez-y garde, jusqu'ici je n'ai pas aidé à

mes appas, je les ai laissé faire tout seuls ; j'ai ménagé sa tête, si je

m'en mêle, je la renverse, il n'y aura plus de remède.

7

MONSIEUR ORGON. - Renverse, ravage, brûle, enfin épouse, je

te le permets si tu le peux.

LISETTE. - Sur ce pied-là je compte ma fortune faite.

(Marivaux, 1959: 41,42)

Оргон и Арлекин

Господин Оргон и Арлекин су заједнички присутни у само три појаве. Од тога је

њихов први сусрет најзначајнији, јер се тада комично истиче разлика Оргоновог

господства и Арлекиновог лажног господства. Арлекин настоји да звучи отмено, али је

заправо прост и бахат.

MONSIEUR ORGON. - Mon cher Monsieur, je vous demande

mille pardons de vous avoir fait attendre ; mais ce n'est que de cet

instant que j'apprends que vous êtes ici.

ARLEQUIN. - Monsieur, mille pardons, c'est beaucoup trop, et il

n'en faut qu'un quand on n'a fait qu'une faute ; au surplus tous mes

pardons sont à votre service.


Оргон и Дорант

По гласу који га прати, а и по томе што је син његовог блиског пријатеља, Оргон

има добро мишљење о Доранту и пре него што се упознају. Дорантова идеја му испрва

звучи чудно, али он одмах запажа чињеницу да мисли његове кћери и будућег зета иду

у истом смеру. Оргон Бургињона дочекује називајући га пријатељем, на први поглед се

уверава у Дорантову ваљаност и већ при првом сусрету спомиње рађање љубави

између двоје младих.

DORANTE. - Je cherche Monsieur Orgon, n'est-ce pas à lui à que

j'ai l'honneur de faire la révérence ?

MONSIEUR ORGON. - Oui, mon ami, c'est à lui-même.


MONSIEUR ORGON. - Courage, mes enfants, si vous commencez

à vous aimer, vous voilà débarrassés des cérémonies.


8

Радује га њихово заљубљивање, а кроз шалу, коју само Марио и он разумеју,

упозорава Доранта да лепше говори о свом господару.

Дорант и Лизета

Лизета се са „својим“ маскираним просцем не среће на сцени насамо. Будући да

припадају различитим световима, одбојност која се у Доранта рађа посве је природна.

Његово мишљење сазнајемо из онога што поручује Арлекину и из разговора са

Силвијом, Лизета се жали на Бургињона, јер сматра да не поштује њеног племенитог

Доранта (Арлекина).

DORANTE. - Ta maîtresse en partant a paru m'accuser de t'avoir

parlé au désavantage de mon maître.

SILVIA. - Elle se l'imagine, et si elle t'en parle encore, tu peux le

nier hardiment, je me charge du reste.


Дорант и Марио

Марио је једини, поред свог оца, који зна праве идентитете свих ликова. Он од

догађаја очекује забаву и унапред најављује намеру да их „пецка“. Од самог почетка се

шали, исправља Дорантов и Силвијин префињени говор подсећајући их да су „слуге“.

SILVIA. - Tiens, tout ce que tu dis avoir senti en me voyant, est

précisément l'histoire de tous les valets qui m'ont vue.

DORANTE. - Tu te fais tort de dire je veux, belle Lisette, tu n'as

pas besoin d'ordonner pour être servie.

MARIO. - Mon Bourguignon, vous avez pillé cette galanterie-là

quelque part.

DORANTE. - Vous avez raison Monsieur, c'est dans ses yeux que

je l'ai prise.

MARIO. - Tais-toi, c'est encore pis, je te défends d'avoir tant

d'esprit.

SILVIA. - Il ne l'a pas à vos dépens, et s'il en trouve dans mes

yeux, il n'a qu'à prendre.

(Marivaux, 1959: 33, 34)

9

Кроз шалу добацује да воли Лизету (Силвију) што ће се касније, по Силвијиној

жељи, прошитирити да би код Доранта изазвало љубомору и приморало га на

драстичне мере. Дорант се труди да се према Марију односи као слуга према господару,

али га галантни говор повремено издаје. Он је подређен само Силвији и иако мисли да

је она слушкиња, пред Мариом слуша само њене заповести.

MARIO. - Du moins ne te le répétera-t-il pas quand je serai

présent; retirez-vous Bourguignon.

DORANTE. - J'attends qu'elle me l'ordonne.

MARIO. - Encore ?

SILVIA. - Il dit qu'il attend, ayez donc patience.


Силвија и Арлекин

Силвија инстинктивно реагује на Арлекинову појаву и простоћу. Покушава да га

исправи и гнуша се његовог понашања. Арлекин је посматра са висине, јер је она само

собарица, а он је сада господин. Силвија на нивоу кога није свесна зна истину,

поступци Арлекина и Доранта је откривају, али на површини она бесни због начина на

који се Арлекин понаша и говори.

ARLEQUIN. - Et pourquoi ne pas dire mon beau-père, comme

moi?

SILVIA. - C'est qu'il ne l'est pas encore.


SILVIA, à part. - Que le sort est bizarre ! Aucun de ces deux

hommes n'est à sa place.


Силвија и Лизета

Силвија и Лизета су блиске. Силвија са Лизетом дели своје мисли и тајне и има

поверења у њену способност да је на неколико сати замени. На почетку комедије оне

дискутују о браку, али нам уводна сцена открива да су оне сличне разговоре о

различитим темама водиле и раније. Лизета је ведра и шаљива, па тако и прихвата свој

задатак. Одана је својим господарима и упозорава их да се Дорант заљубљује у њу.

Међутим, Силвијин и Лизетин однос се погоршава уласком мушкараца у њихове

10

животе. Обе су спремне да бране изабранике свог срца, а то изазива несугласице међу

њима. Сукобљавају се када Силвија жели да Арлекин оде, а Лизета за то Силвијино

мишљење криви Бургињона.

LISETTE. - Je crois qu'il est homme à vous avoir conté des

histoires maladroites, pour faire briller son bel esprit.

SILVIA. - Mon déguisement ne m'expose-t-il pas à m'entendre dire

de jolies choses ! À qui en avez-vous ? D'où vous vient la manie,

d'imputer à ce garçon une répugnance à laquelle il n'a point de

part ? Car enfin, vous m'obligez à le justifier, il n'est pas question

de le brouiller avec son maître, ni d'en faire un fourbe pour me faire

moi une imbécile qui écoute ses histoires. (Marivaux, 1959: 49)

Пред Арлекином Лизета се поставља као господарица и са висине се обраћа

Силвији. Тај поступак и њени коментари у наредној сцени, жестоко нервирају Силвију,

па она јадикује над поступцима слугу:

SILVIA. - Je frissonne encore de ce que je lui ai entendu dire ; avec

quelle impudence les domestiques ne nous traitent-ils pas dans leur

esprit ? Comme ces gens-là vous dégradent ! Je ne saurais m'en

remettre, je n'oserais songer aux termes dont elle s'est servie, ils me

font toujours peur. Il s'agit d'un valet : ah l'étrange chose ! Écartons

l'idée dont cette insolente est venue me noircir l'imagination. Voici

Bourguignon, voilà cet objet en question pour lequel je m'emporte ;

mais ce n'est pas sa faute, le pauvre garçon et je ne dois pas m'en

prendre à lui.

(Marivaux, 1959: 50,51)

Дорант и Арлекин

Дорант Арлекину поверава задатак који није лако извршити. Арлекин не успева

да звучи као господин што му Дорант замера. Арлекин се лако уживљава у улогу

господара, а Дорант покушава да га спусти на земљу. Дорант му у тренуцима беса

упућује нешто грубље речи, али Арлекин лако прелази преко тога што указује да је

њихов однос, иако на другачији начин, присан као Силвијин и Лизетин. И двојица

11

момака се расправљају због жена. Наиме, Дорант очајнички жели да побегне од Лизете

за коју мисли да је Силвија, а Арлекин му одбија послушност.

DORANTE. - Débarrasse-moi de tout ceci, ne te livre point, parais

sérieux, et rêveur, et même mécontent, entends-tu ?


С правом, Дорант замера Арлекину што заводи младу даму под туђим

идентитетом, али наглашава да не би имао ништа против да се Арлекин богато ожени,

уколико се исправно представи.

DORANTE. - Comment insolent, tu veux que je laisse un honnête

homme dans l'erreur, et que je souffre que tu épouses sa fille sous

mon nom ? écoute, si tu me parles encore de cette impertinence-là,

dès que j'aurai averti Monsieur Orgon de ce que tu es, je te chasse,

entends-tu ?

ARLEQUIN. - Accommodons-nous : cette demoiselle m'adore, elle

m'idolâtre ; si je lui dis mon état de valet, et que nonobstant, son

tendre coeur soit toujours friand de la noce avec moi, ne laisserez-

vous pas jouer les violons?

DORANTE. - Dès qu'on te connaîtra, je ne m'en embarrasse plus.

(Marivaux, 1959: 62,63)

Арлекин и Лизета

Овај млади пар се невероватном брзином заљубљује.

ARLEQUIN. - Vous vous trompez, prodige de nos jours, un amour

de votre façon ne reste pas longtemps au berceau ; votre premier

coup d' il a fait naître le mien, le second lui a donné des forces, et le

troisième l'a rendu grand garçon; tâchons de l'établir au plus vite,

ayez soin de lui puisque vous êtes sa mère.


Обоје мисле да је оно друго више на друштвеној лествици од њих и боје се да

признају истину да не би били одбијени. Њихова љубавна игра се одвија много брже од

оне њихових господара. Говор им је конкретнији, лакше долазе до изражавања осећања.

12

Чињеница да је њихова љубав срећна нам показује да су обоје моралне особе које су се

заљубиле у личности, а не у њихово одело, положај и богатство.

LISETTE. - Venons au fait ; m'aimes-tu ?

ARLEQUIN. - Pardi oui, en changeant de nom, tu n'as pas changé

de visage, et tu sais bien que nous nous sommes promis fidélité en

dépit de toutes les fautes d'orthographe.

LISETTE. - Va, le mal n'est pas grand, consolons-nous ; ne faisons

semblant de rien, et n'apprêtons point à rire ; il y a apparence que

ton maître est encore dans l'erreur à l'égard de ma maîtresse, ne

l'avertis de rien, laissons les choses comme elles sont : je crois que

le voici qui entre. Monsieur, je suis votre servante.

ARLEQUIN. - Et moi votre valet, Madame. (Riant.) Ha, ha, ha!


Дорант и Силвија

Љубав Доранта и Силвије је искрена и љупка. На први поглед се буди њихова

међусобна наклоност. Њихове жеље, мисли, речи и поступци су усклађени. Силвија,

знајући које су њене дужности, покушава да задржи дистанцу, али то бива немогуће

пред налетом најчистијих осећања. Она има модеран поглед на брак и није јој довољно

што је упознала Доранта и схватила његове квалитете. Она жели да је он воли више од

свега, да буде спреман да се због ње свега одрекне. Наравно, до те одлуке треба доћи

што теже, јер Дорант мора показати да цени оно што има. Њене речи да би га волела

уколико је господског рода су само израз њеног васпитања и обавеза.

DORANTE. - Quoi, Lisette, si je n'étais pas ce que je suis, si j'étais

riche, d'une condition honnête, et que je t'aimasse autant que je

t'aime, ton coeur n'aurait point de répugnance pour moi ?

SILVIA. - Assurément.

DORANTE. - Tu ne me haïrais pas, tu me souffrirais ?

SILVIA. - Volontiers, mais lève-toi.

DORANTE. - Tu parais le dire sérieusement ; et si cela est, ma

raison est perdue.

SILVIA. - Je dis ce que tu veux, et tu ne te lèves point.


13

Силвија и Дорант тријумфују у љубави доказујући да одело не чини човека.

SILVIA. - Quoi, vous m'épouserez malgré ce que vous êtes, malgré

la colère d'un père, malgré votre fortune ?

DORANTE. - Mon père me pardonnera dès qu'il vous aura vue, ma

fortune nous suffit à tous deux, et le mérite vaut bien la naissance :

ne disputons point, car je ne changerai jamais.

SILVIA. - Il ne changera jamais ! Savez-vous bien que vous me

charmez, Dorante?

DORANTE. - Ne gênez donc plus votre tendresse, et laissez-la

répondre...

SILVIA. - Enfin, j'en suis venue à bout ; vous, vous ne changerez

jamais?

DORANTE. - Non, ma chère Lisette.

SILVIA. - Que d'amour!


14

Закључак

Игра љубави и случаја је сложена повест две љубави и густо испреплетаних

односа ликова који се успостављају на два нивоа – реалном и прерушеном. То је

комедија о прерушавању, али је заправо комад о нашем односу према љубави и често

прећуткиваној вези љубави и друштвеног статуса. Иако је писана у време када је

разлику између слугу и оних које су служили било немогуће превазићи, Игра љубави и

случаја поставља питања о дубоко укорењеној повезаности љубави и класе, а нарочито

питања о томе шта је исправно, а шта није, што је изненађујуће остало присутно до

данас. Ова комедија може да нас забави, да нас насмеје и да нам прикаже једну лепу

љубавну причу, али Дорантовим поступком оставља свакоме од нас отворено питање:

„Који идеал смо спремни да жртвујемо када је у питању права љубав?“

15

Литература

1. Џакула, 1978: Б. Џакула, Француска књижевност. Књ. 2 (Од 1683. до

1857.). Сарајево: Свијетлост; Београд: Нолит

2. Lagard, Michard, 2001: A. Lagard, L. Michard, XVIIIe siècle : les дrands

auteurs français du proдramme : antholoдie et histoire littérairе. Paris: Bordas

3. Marivaux, 1959: P. Marivaux, Le jeu de l’ amour et du hazard: Texte présenté

et annoté par Michel Lelièvre. Paris : Librairie A. Hatier

4. Мариво, 1951: П. Мариво, Игра љубави и случаја. Београд: Просвета

(Превод: Сима Пандуровић; предговор: Душан Милачић)

5. http://en.wikipedia.org/wiki/Pierre_de_Marivaux

6. http://fr.wikipedia.org/wiki/Pierre_Carlet_de_Chamblain_de_Marivaux

7. Aријес, Диби, 2002: Ф. Аријес, Ж. Диби, Историја приватног живота 3,

Од ренесансе до просвећености. Београд: Clio (Превод: Љиљана

Мирковић)

8. Форд, 2005: Ф. Л. Форд, Европа у доба револуција 1780-1830. Београд:

Clio (Превод: Ксенија Тодоровић)

16

odnos gospodara i slugu u igri ljubavi i slucaja

Documents