o socijalnoj pravdianali.ius.bg.ac.rs/a2005-1/anali 2005_1 007-027.pdf · ma. ^lanak poku{ava da...

$: O SOCIJALNOJ PRAVDIanali.ius.bg.ac.rs/A2005-1/Anali 2005_1 007-027.pdf · ma. ^lanak poku{ava da objasni ovaj pojam kroz rasvetqavawe wegovih konceptualnih, normativnih i empirijskih$
IZVORNI NAU^NI ^LANCI

UDK 177.9:32342.7:172.12

Peter Koler

O SOCIJALNOJ PRAVDI

Socijalna pravda je fundamentalna ideja politi~ke misli u mo-dernim vremenima, ideja koja je {iroko prihva}ena kao vrhovni principopravdawa i kritike pravnog i politi~kog poretka u savremenim dru{tvi-ma. ^lanak poku{ava da objasni ovaj pojam kroz rasvetqavawe wegovihkonceptualnih, normativnih i empirijskih osnova. Ovom se ciqu prilazina ~etiri na~ina. Prvo, razja{wava se konceptualni okvir u kome je ute-meqen koncept socijalne pravde, drugo, predlaè se op{ta definicija ovogkoncepta, tre}e, bavi se dru{tvenim dobrima koja predstavqaju glavniobjekt socijalne pravde, i ~etvrto, daje okvirni saètak najosnovnijihzahteva socijalne pravde.

Kqu~ne re~i: Pravda. -- Jednakost. -- Dru{tvena dobra.

Osnovna ideja socijalne pravde -- ideja da je dru{tvo kaocelina podlo`no posebnim nalozima pravde, ima dugu tradiciju;ona se moè uo~iti ve} u delima Platona i Aristotela, velikihfilozofa stare Gr~ke. Ipak, pojam ,,socijalna pravda‘‘, kako seobi~no danas shvata, prili~no je moderan. Nakon prvog pojavqi-vawa u radovima nekih politi~kih mislilaca 19. veka, ukqu~uju}iProdona i Xona Stjuarta Mila, pojam postaje uobi~ajen tek u 20.veku (Lefler, 1991). Pojava ovog pojma odraàva politi~ke iekonomske promene modernog doba, naime stvarawe nacionalnihdràva s jedne, i razvoj industrijskog dru{tva, s druge strane.@eleo bih da se u svom radu usredsredim na moderan konceptsocijalne pravde koji se razvijao tokom posledwa dva veka u Evropi,a koji je, ~ini se, danas {iroko prihva}en, bez obzira na to {topostoje i znatna neslagawa u pogledu ove teme (Koler, 2003).

Da bih rasvetlio pojmovni okvir u kojem se nalazi konceptsocijalne pravde, zapo~e}u svoj rad prethodnom analizom re~nikapravde (1). Zatim, ponudi}u veoma generalizovano obja{wewe ovogkoncepta koje je kompatibilno sa raznim politi~kim tuma~ewimaistoga, kao {to su liberalizam ili socijalizam (2). Potom }u se

7

pozabaviti dru{tvenim dobrima i teretima koji predstavqajupravi predmet socijalne pravde (3). I kona~no, napravi}u kratakpregled osnovnih zahteva koji ~ine sr` moderne koncepcije soci-jalne pravde (4).

1. RE^NIK PRAVDE

Pravda je deo morala, podvrsta onih standarda qudskog po-na{awa koje, ukoliko ih prihvatamo, smatramo generalno oprav-danim. Zapravo je pravda najva`niji deo morala, jer weni standar-di ne izraàvaju samo ono {to je dobro ili lo{e ve} i ono {toje ispravno i pogre{no u na{im odnosima sa drugim qudima. Takopravda predstavqa skup moralnih standarda koji se smatrajustriktno obavezuju}im; drugim re~ima, ona se bavi me|uqudskimmoralnim zahtevima i odgovornostima, moralnim pravima i oba-vezama. Ipak, pojam pravde koji se koristi u obi~nom jeziku nepokriva sva moralna prava i obaveze. U ve}ini konteksta, ovajpojam se koristi u specifi~nijem smislu, onom koji u sredi{tepostavqa posebnu vrstu qudskog pona{awa: on se ti~e dru{tvenihsukoba u pogledu pozitivnih i negativnih strana me|uqudskihodnosa i dru{tvene interakcije, ili ukratko -- ti~e se dobara itereta dru{tvene koegzistencije i saradwe. O ovom specifi~-nom zna~ewu i jeste re~ kada se kaè da pravda zahteva da se svakojosobi dâ ,,ono {to joj pripada‘‘, ili kao u poznatoj latinskojizreci ,,suum cuique‘‘.

Ali, {ta ovo zna~i? Koji su kriterijumi koji nam govore{ta kome pripada? Da bismo odgovorili na ovo pitawe, vaqalobi pa`qivije sagledati sloèn re~nik i semantiku pravde. Presvega, treba da se uo~i da postoji mno{tvo subjekata na koje semogu primeniti termini ,,pravedan‘‘, ,,nepravedan‘‘ itd. Oni uk-qu~uju osobe, qudske postupke, dru{tvena pravila, dru{tveneinstitucije, cela dru{tva, pa ~ak i me|unarodne odnose (Simpson1979/80; Drajer 1985, 98).

Iako se subjekti pravde u zna~ajnoj meri razlikuju, oni su,na izvestan na~in, me|usobno povezani. Zapravo, neke od wihovihme|usobnih relacija veoma su o~igledne. Kada neku osobu okarak-teri{emo kao ispravnu, obi~no smatramo da ona redovno postupana ispravan na~in; qudski postupci se smatraju ispravnim ako suu skladu da odre|enim pravilima ispravnog pona{awa, a dru{tve-ne institucije se nazivaju pravednim ukoliko se zasnivaju naispravnim pravilima. Ova razmi{qawa navode na pomisao dapostoje dva osnovna subjekta, a da se drugi posmatraju u odnosu nawih: qudski postupci na jednoj strani i dru{tvena pravila nadrugoj. Po~nimo onda sa postupcima i pravilima.

Anali, godina Ñúúú, br. 1, 2005.

8

Kada su qudski postupci ispravni? Koji uslovi treba dabudu zadovoqeni da bi se jedan postupak smatrao ispravnim? Zasada, me|utim, jo{ ne}emo tragati za potpunom listom ovih uslo-va, jer ostaje diskutabilno pitawe da li takva lista uop{tepostoji. O~igledno je da standardi pravde koji se primewuju naqudsko pona{awe nisu samo kontroverzni ve} i zavise od vrste ikonteksta odre|enog postupka. Pravda koja se odnosi na ka`wava-we, na primer, svakako zavisi od standarda koji se razlikuju odonih vezanih za pravdu prilikom pruàwa medicinskih tretmana.Uprostimo zato pitawe tako {to }emo ga postaviti na slede}ina~in: Postoje li uop{te uslovi pod kojima bi jedan postupak usvakoj prilici bio okarakterisan kao pravedan?

Na ovo pitawe je mnogo lak{e odgovoriti, jer pri pa`qi-vijem pogledu na upotrebu re~nika pravde vidimo da postoji naj-mawe jedan uslov koji ispravan postupak mora da zadovoqi u svakojprilici, bez obzira na to da li se daqi zahtevi mogu primenitina wega: postupak mora da bude u skladu sa nekim op{tim pravi-lom koje obavezuje osobu koja postupa da na sli~an na~in to ~inii u svim sli~nim slu~ajevima. Ovo zna~i da, kad god preduzimamopostupak koji je podloàn bilo kom zahtevu pravde, ne smemo seprema drugim osobama pona{ati proizvoqno kako nam se prohte,ve} svoje pona{awe moramo uskladiti sa op{tim pravilima; uk-ratko: u sli~nim slu~ajevima treba da postupamo na isti na~in.Ovaj zahtev se naziva formalnom pravdom, a formalnost se ogledau izraàvawu neophodnog preduslova pravde u generalnom smislu.Osim toga, ona je tesno povezana sa op{tim principom morala,principom univerzalnosti, prema kojem svaki moralni sud pret-postavqa op{te pravilo. Da ponovimo, formalna pravda od naszahteva da se u svim slu~ajevima u kojima na{i postupci podleùpravdi, povinujemo op{tim pravilima ili da postupamo kao usli~nim slu~ajevima (Perelman, 1963, 6 ff; Rols, 1971, 58 f; Vajn-berger, 1979).

Zahtev formalne pravde je, me|utim, veoma slab, jer je upotpunosti indiferentan prema pravilima kojima se moramo po-vinovati prilikom na{ih postupaka. Ve}ina nas bi oklevala dajedan postupak nazove ispravnim kada je on u skladu sa op{timpravilom koje se samo po sebi smatra nepravednim. To nas dovodido pitawa pravde socijalnih pravila: Koji su uslovi pod kojimabi se pravila qudskog me|usobnog delovawa okarakterisala kaopravedna? Ovi uslovi, koji se nazivaju uslovima materijalnepravde, svakako su mnogo interesantniji od principa formalnepravde jer nam pruàju bitne smernice za na{e pona{awe i pro-cenu qudskih radwi. No, dok je princip formalne pravde gotovo


9

generalno prihva}en, uslovi materijalne pravde su veoma kontro-verzni.

Pojedini autori ~ak negiraju da razumni i {iroko prih-va}eni standardi materijalne pravde postoje (Ros, 1958, 272 ff;Kelzen, 1960, 393 ff). Moje je mi{qewe ipak da je ovaj skepticizamprevi{e nagao -- jer ~ak i da je ta~no da ne postoje materijalniuslovi koji se odnose na sve vrste dru{tvene interakcije, to nezna~i da uop{te ne postoje razumni standardi materijalne pravde.S obzirom na to da se zahtevi pravde primewuju na mno{tvorazli~itih dru{tvenih odnosa koji se me|usobno razlikuju u ra-zli~itim pogledima, te{ko je shvatqivo da se oni mogu svesti nazajedni~ki imeniteq -- princip ili skup principa koji bi u istovreme pokrili sve oblike dru{tvene interakcije, kao {to sudeqewe kola~a, kupovina bicikla ili ka`wavawe lopova. Ova~iwenica sugeri{e da, ukoliko postoje bilo kakvi razumni iprihva}eni kriterijumi materijalne pravde, oni se ne primewujuna sve postupke koji su podlo`ni pravdi uop{te, ve} se odnosesamo na specifi~ne oblike dru{tvenog pona{awa. Iz tog razloga,potrebno je napraviti razliku izme|u razli~itih oblika dru-{tvene interakcije kako bi se utvrdilo da li postoje izvesnirazumni kriterijumi pravde koji se na wih odnose.

Ovu strategiju je preduzeo ve} Aristotel, podvukav{i poz-natu razliku izme|u dve vrste pravde koje se ti~u razli~itihoblika dru{tvenih odnosa: distributivne pravde i komutativnepravde. Distributivna pravda se odnosi na raspodelu javnihpoloàja i po~asti me|u pripadnicima politi~ke zajednice; pre-ma Aristotelu, ona nalaè da ovi poloàji i po~asti treba dabudu dodeqeni pojedincima shodno wihovim zaslugama. Nasuprottome, komutativna pravda se ti~e dve razli~ite vrste dvostranihodnosa izme|u pojedinaca: voqnih odnosa, kakvi su ugovori, najednoj strani, i nevoqnih odnosa, naime delikata, na drugoj; jer jeAristotel smatrao da se obe vrste odnosa mogu podvesti pod istiprincip -- princip jednakosti, prema kojem voqne razmene zahte-vaju da razmewena dobra imaju jednaku vrednost, dok se na deliktemora odgovoriti na na~in koji izjedna~ava pri~iwenu {tetu(Aristotel, 1954, 1131 b ff).

Ova podela u svakom slu~aju doprinosi razja{wewu, ali jeipak previ{e gruba. Pre svega, ona je nepotpuna jer zanemarujeupotrebu mo}i kao oblika dru{tvene interakcije koji je pod-loàn zahtevima pravde; nadaqe, wena druga vrsta -- komutativnapravda, dovodi do brkawa dve razli~ite vrsta dru{tvenih odnosakoji se zna~ajno razlikuju i moraju biti odvojeni. Po mom sudu,neophodno je praviti razliku izme|u ~etiri elementarna oblikadru{tvenih odnosa od kojih je svaki podloàn specifi~nim zah-


10

tevima materijalne pravde. Oblici dru{tvene interakcije i od-nosni tipovi materijalne pravde jesu:

1. komunalni odnosi -- distributivna pravda

2. odnosi razmene -- transakciona pravda

3. odnosi autoriteta -- politi~ka pravda

4. odnosi iz delikata -- korektivna pravda.

Mislim da nam ovakva podela omogu}uje da identifikujemoneke razumne i {iroko prihva}ene zahteve materijalne pravdekoji se primewuju na pravila dru{tvene interakcije. Kako jeizvan doma{aja ovoga rada da se detaqno bavi razli~itim vrstamamaterijalne pravde i wihovim specifi~nim zahtevima, ograni-~i}u se na nekoliko zapaàwa o prve dve vrste.

Komunalni odnosi postoje kada grupa qudi ili posedujezajedni~ki zahtev u odnosu na odre|ena dobra (na primer, zato {tosu ih nasledili ili ih proizveli putem zajedni~kog rada) ili delineke zajedni~ke terete (na primer, zato {to imaju zajedni~kuobavezu da se staraju o ne~emu). Drugim re~ima: pojedinci odr-àvaju komunalne odnose dotle dok dele neka zajedni~ka dobra ilizajedni~ke terete, ili jedno i drugo. Moè se, u tom pogledu, re}ida oni predstavqaju zajednicu. Pravda nalaè da dobra i teretikoji su zajedni~ki pripadnicima zajednice budu raspodeqeni nana~in koji je razumno prihvatqiv za sve qude kojih se raspodelati~e. Ovo je koncept distributivne pravde. Istina je da krite-rijumi koji su relevantni za pravdenu raspodelu u odre|enoj za-jednici u velikoj meri zavise od specifi~nosti konteksta: kri-terijumi koji se mogu primeniti na raspodelu tereta ku}nih po-slova me|u pripadnicima porodice potpuno su druga~iji od onihkoji se odnose na raspodelu profita kompanije me|u wenim deo-ni~arima (Volcer, 1983, 3 ff).

Ipak, kriterijumi koji se mogu primeniti na pojedine ob-like zajednica imaju istovetnu osobinu: to je nalog da dobra iterete zajedni~kog poduhvata treba jednako raspodeliti me|u we-nim pripadnicima, osim ako je nejednaka podela opravdana razlo-zima koji su, generalno ili nepristrasno gledaju}i, prihvatqiviza sve kojih se ona ti~e. Ovo je bazi~ni princip distributivnepravde savremenog moralnog i politi~kog mi{qewa, a on je zas-novan na ideji da svako qudsko bi}e treba jednako po{tovati.Uzet zasebno, ovaj princip je slab i apstraktan -- zaista, on nijeni{ta vi{e od principa opravdawa koji podrazumeva pretpostav-ku jednakosti -- ali on nije potpuno prazan, jer poprima zna~ajnusnagu kada je kombinovan sa ostalim relevantnim informacijama


11

(Bedo, 1967; Rols, 1971, 62; Fajnberg, 1973, 99 ff; Miler, 1976, 24 ff;Finis, 1980, 173 ff; Rafael, 1980).

Nasuprot komunalnim odnosima, odnosi razmene predstavqa-ju interakcije kroz koje nezavisni pojedinci -- od kojih svakiposeduje bilo odre|ena prava na pojedine stvari, bilo pravnesposobnosti -- voqno pristaju da me|usobno razmene neka od svojihprava. Paradigmati~an primer takvih odnosa jesu, naravno, ugo-vorne transakcije. Pravda nalaè da se te transakcije vr{e nana~in da nijedna od strana nema opravdan razlog da se àli upogledu ishoda. Okrenimo se sada transakcionoj pravdi. U tradi-cionalnim dru{tvima, koncepcija transakcione pravde se naj-~e{}e svodila na ideju jednakosti, prema kojoj se razmena smatra-la pravdenom ako su dobra ili usluge koji se razmewuju bilijednake vrednosti. Ideja je pretpostavqala op{teprihvatqivomerilo vrednosti, a pod wim se uobi~ajeno smatralo radno vremeuloèno u proizvodwu datih dobara ili usluga. To je me|utim,te{ko prihvatqivo u uslovima modernih ekonomija sa wihovomvrlo diferenciranom podelom rada. I to je razlog zbog kojeg jetokom evolucije modernih dru{tava jedna druga, vi{e procedural-na koncepcija transakcione pravde postala dominantna. Prema tojkoncepciji, razmene se smatraju pravednim ako zainteresovanestrane na wih pristaju voqno, pod uslovima koji opravdavajupretpostavku da su oni u korist svake strane. A uslovi ukqu~ujuslede}e zahteve: sve strane moraju imati jednake pravne sposobno-sti da zakqu~uju voqne ugovorne transakcije; one moraju da pose-duju dovoqno znawa o relevantnim ~iwenicama koje se ti~u pred-meta razmene; one moraju da imaju dovoqan stepen racionalnostikoji generalno obezbe|uje da izbori koje vr{e budu rukovo|eniwihovim promi{qenim interesima; i kontraktualni sporazumimoraju biti zakqu~eni u odsustvu mo}i, tako da nijedna strananije u prilici da diktira uslove trgovine. Ovi zahtevi defini{uuslove pravednog trì{ta i pretpostavqaju da uskla|ene transak-cije dovode do ishoda u pogledu kojih niko nema opravdane razlogeda prigovara (Lukas, 1980, 216 ff).

Toliko o zahtevima distributivne i transakcione pravde.Zbog ograni~enog prostora, preska~em preostale dve vrste pravde,to jest, politi~ku i korektivnu pravdu. U tom smislu, mora bitinagla{eno da razli~iti oblici dru{tvenih odnosa kojih se ti~uove vrste pravde jesu elementarni tipovi dru{tvene interakcijei da wih ne treba me{ati sa mreàma dru{tvenih odnosa u kojesu qudi u stvarnosti ukqu~eni. U dru{tvenoj realnosti, qudi suukoreweni u kompleksne dru{tvene mreè kakve su porodice,susedstva, radni odnosi, politi~ke zajednice i sl. koje kombinuju


12

elementarne forme dru{tvene interakcije na razli~ite na~ine.Tradicionalna porodica, na primer, predstavqa zajednicu u mno-gim pogledima, ali ona ~esto ukqu~uje i odnose autoriteta irazmene me|u svojim ~lanovima, a ponekad moè biti suo~ena isa potrebom da se isprave neke deliktne radwe. Sada bih seokrenuo pojmu socijalne pravde.

2. POJAM SOCIJALNE PRAVDE

Socijalna pravda se, na osnovu uobi~ajenog shvatawa ovogatermina, dovodi u vezu sa celokupnim dru{tvima ili, jo{ preciz-nije, sa wihovim institucionalnim poretkom ili osnovnom struk-turom (Rols, 1971, 7 ff, 520 ff). Kako dru{tvo kao celina predstav-qa sveobuhvatan sistem dru{tvenih odnosa koji su sa~iweni odnajrazli~itijih vrsta socijalnih interakcija, ono je predmet svihranije pomenutih zahteva materijalne pravde: ono je predmet na-loga distributivne pravde dotle dok predstavqa zajednicu ~ijipripadnici poseduju zajedni~ki zahtev u pogledu odre|enih dobaraili dele izvesne zajedni~ke terete; ono je podlo`no transakcionojpravdi dotle dok alokaciju dobara i tereta prepu{ta privatnimtrì{nim transakcijama; ono je predmet politi~ke pravde utoli-ko {to wen dru{tveni poredak uspostavqa dràvne organe kojisu ovla{}eni da vr{e vlast; i ono je predmet korektivne pravdeutoliko {to mora da uzme u obzir postojawe deliktnih radwi kojezahtevaju ispravke, bilo u formi nadoknade ili ka`wavawa. Tonas vodi do predloga da u prvom koraku pojam socijalne pravdedefini{emo na veoma uop{ten i asptraktan na~in: socijalnapravda je totalitet onih zahteva pravde koji se primewuju nasu{tinska pravila, institucije i strukture dru{tva kao celine.

Ako se socijalna pravda shvati na ovaj na~in, ona je veomasloèn pojam sastavqen od raznih zahteva pravde razli~itih vrs-ta, kao {to su distributivna, transakciona, politi~ka i korek-tivna pravda. To navodi na pitawe kako su ovi razli~iti zahtevime|usobno povezani. Istakao bih da zahtevi distributivne prav-de imaju prednost nad ostalim zahtevima. Razlog za to je veomajednostavan: sve ostale vrste pravde, a to zna~i transakciona,politi~ka i korektivna pravda, pretpostavqaju pravednu po~etnuraspodelu odre|enih dobara. Odnosi razmene su, na primer, mogu}isamo ukoliko u~esnici ve} poseduju pravo na dobra koja razmewuju,a pravedni su samo ako su u~esnici prvobitno dobili svoj pravedandeo osnovnih dobara. Sli~ni argumenti se mogu dati i u pogleduostalih vrsta dru{tvenih odnosa i pravde. Distributivna pravdaje, stoga, od fundamentalnog zna~aja za ideju socijalne pravde.Ipak, zahtev distributivne pravde se primewuje na dru{tveni


13

poredak u onoj meri u kojoj dato dru{tvo predstavqa zajednicu~ija dobra i terete treba raspodeliti pravedno me|u wenim ~la-novima. Postavqa se, dakle, i pitawe da li se i u kojoj meri jednodru{tvo moè smatrati zajednicom.

Pojedini libertarijanski mislioci, poput F. A. Hajeka, ~aknegiraju da je veliko dru{tvo uop{te podlo`no distributivnojpravdi. Kada bi oni bili u pravu, celokupna ideja socijalnepravde bila bi oborena. Ukoliko ga predstavimo u najgrubqimcrtama, argument protiv distributivne pravde izgleda ovako. Zah-tev distributivne pravde se moè primeniti samo na organizova-ne dru{tvene zajednice ~ija dobra i terete raspodequju distribu-tivne vlasti. Takve zajednice su, na primer, porodice, mawe dru-{tvene zajednice, kooperativne grupe, itd. Nasuprot wima, velikodru{tvo gde se alokacija ekonomskih dobara uglavnom javqa usledtrì{nih transakcija ne predstavqa organizovanu zajednicu, ve}spontani poredak ~iji su ishodi rezultat slu~ajnog me|usobnogdejstva mnogih nezavisnih pojedina~nih postupaka koji nisu usme-reni ka zajedni~kom ciqu. Kao posledica toga, velika dru{tva,kao {to su moderna dru{tva, ne podleù zahtevima distributivnepravde. U takvim dru{tvima jednostavno nema smisla raspodelitidobra u skladu sa bilo kakvim odre|enim kriterijumima pravde(Hajek, 1976).

Smatram da je ovaj argument neodrìv iz nekoliko razloga.Pre svega, on implicitno pretpostavqa da se distributivna prav-da odnosi samo na raspodelu ekonomskih dobara. To je neta~no zato{to su individualne slobode i gra|anska prava tako|e distribu-tivna dobra koja su podlo`na distributivnoj pravdi. Prethodnospomenuti argument protiv socijalne pravde uzima za gotovo dasu individualne slobode i gra|anska prava jednako raspodeqename|u pojedincima. Stoga, on zapravo pretpostavqa da makar nekadobra, naime, dobra slobode i prava, treba da budu pravednoraspodeqena me|u pripadnicima dru{tva. Argument je otuda kon-tradiktoran. On nije uverqiv ~ak ni u pogledu ekonomskih dobara,jer distributivna pravda ne zahteva nu`no postojawe autoritetakoji je zaduèn za raspodelu. On jedino zahteva mogu}nost stvara-wa pravila i institucija dru{tva tako da distributivna pravdamoè bar do izvesnog stepena biti zadovoqena. A to je mogu}e ~aki u trì{noj ekonomiji, jer weni ishodi zna~ajno zavise od dvafaktora: od inicijalnih ovla{}ewa pojedinaca i od pravila kojavladaju trì{nim transkacijama. Kako su oba faktora su{tinskiodre|ena pravnim poretkom dru{tva, to je bar do izvesne meremogu}e regulisati ishode trì{ne ekonomije prema zahtevimadistributivne pravde.

Sve prethodno ima za posledicu da libertarijanski argu-ment protiv distributivne socijalne pravde nije odrìv. Stoga


14

se zahtev distributivne pravde primewuje na dru{tva kao celine,ukqu~uju}i i velika i diferenciraju}a moderna dru{tva. Rezul-tat, me|utim, ostavqa otvorenim pitawe do koje mere i u kompogledu moderno dru{tvo treba shvatati kao zajednicu koja jepredmet distributivne pravde. Da bi se iza{lo na kraj sa ovimpitawem, korisno je napraviti razliku izme|u tri tipa zajedni-ca: zajednice vlasni{tva, kooperativne zajednice i solidarne za-jednice (Koler, 1993).

Zajednica vlasni{tva je komunalna veza izme|u jednog brojaqudi koji zajedni~ki poseduju odre|ena dobra zato {to su ih, naprimer, zajedni~ki nasledili ili proizveli putem zajedni~kograda. Izgleda prili~no jasno da svako dru{tvo predstavqa takvuzajednicu u pogledu dve vrste dobara prema kojima svi pripadniciimaju zajedni~ki zahtev: to su, s jedne strane, zemqa i prirodnabogatstva svakog dru{tva, a s druge strane, wegovo kulturno nas-le|e. Ova ~iwenica podràva nalog distributivne pravde barutoliko {to svi ~lanovi dru{tva poseduju zahtev na jednak udeou prirodnim i kulturnim dobrima, u smislu da u odgovaraju}ojmeri moraju imati pristup wihovom kori{}ewu ([tajner, 1994,231 ff).

Nasuprot prostoj zajednici interesa, kooperativna zajedni-ca je grupa qudi koja u~estvuje u sistemu zajedni~ke saradwe kakobi proizvela odre|ena dobra koja }e, me|utim, nastati samo akosu ukqu~eni pojedinci voqni da snose teret kooperacije. Mislimda je tako|e jasno da je svako dru{tvo do izvesnog stepena ikooperativna zajednica. To je ~ak ta~no i za tradicionalno dru-{tvo koje se sastoji od nezavisnih i samodovoqnih porodica,budu}i da ~ak i takvo dru{tvo mora svojim pripadnicima namet-nuti odre|ene negativne du`nosti da bi obezbedilo miroqubividru{tveni poredak. Moderno dru{tvo je, me|utim, u mnogo ve}emstepenu kooperativna zajednica, zato {to wegova visokodiferen-cirana podela rada vezuje pojedince u sveobuhvatni sistem sarad-we u kojem svaki ~lan na izvestan na~in zavisi od aktivnostidrugih ~lanova. Otuda svaki ~lan dru{tva poseduje zahtev napristup dru{tvenoj saradwi i na jednak udeo u wenim rezultatima(Rols, 1971, 520 ff).

Solidarna zajednica je zajednica ~iji su pripadnici me-|usobno odgovorni da u odre|enom pogledu vode ra~una o dobro-biti svojih sapripadnika (fellow members). Paradigmati~an primertakve zajednice svakako je porodica. Moè se postaviti pitaweda li veliko dru{tvo treba da bude doìvqavano kao zajednicaovakve vrste. Ipak, èleo bih da ostanem pri tezi da su modernadru{tva do izvesne mere postala takve zajednice. Razlog tome je{to su nestale mawe dru{tvene jedinice (kakve su velike poro-


15

dice, seoske zajednice i male lokalne zajednice) koje su u pret-hodnim vremenima bile odgovorne za bolesne, hendikepirane istare. Stoga, ukoliko ne èlimo da dopustimo da se ovi qudiizgladwuju do smrti, nema drugog izbora do da celokupno dru{tvopojmimo tako|e i kao sveobuhvatnu solidarnu zajednicu (Sandel,1982; Volcer, 1983).

Da rezimiramo: moè se re}i da je u jednom dru{tvu veomaprisutna kombinacija sva tri tipa zajednice, {to se ~ak i po-ve}ava s razvojem modernog dru{tva kao sveobuhvatnog sistemame|usobne saradwe i me|uzavisnosti. Moderna dru{tva su stogapodlo`na zahtevu distributivne pravde. Pre nego {to pa`wuposvetim odre|enim pitawima dru{tvenog ìvota na koja se dis-tributivna pravda primewuje, èleo bih da izloìm nekolikozapaàwa o principu koji se nalazi u samoj osnovi socijalnedistributivne pravde.

Prema osnovnom principu distributivne pravde, dobra itereti jedne zajednice treba da budu raspore|eni jednako me|uwenim pripadnicima, osim ako se nejednaka raspodela moè op-ravdati op{teprihva}enim razlozima. Kada se ovaj princip pri-meni na institucionalni poredak dru{tva kao celine, dobijamoslede}i princip koji se moè nazvati principom dru{tvene jed-nakosti: svi pripadnici jednog dru{tva raspolaù zahtevom zajednak udeo u fundamentalnim dru{tvenim dobrima i teretima,osim u slu~aju kada se dru{tvene nejednakosti mogu opravdatiop{teprihva}enim razlozima. Takvi razlozi moraju pokazati dasu spomenute nejednakosti neizbe`no povezane sa dru{tvenim po-retkom koji, na duè staze, sluì u korist svih pojedinaca kojihse on ti~e, ukqu~uju}i i one koji dobijaju mawe od drugih. Prema{iroko rasprostrawenom mi{qewu, ovo naro~ito vaì za razma-trawa koja se bave relativnim zaslugama, doprinosima i postig-nu}ima pojedinaca, wihovim dodeqenim pravima i posebnim pot-rebama (Frankena, 1962; Onore, 1970, Rols, 1971, 62; Her, 1978).

No, {ta iz toga proizlazi? Da bi princip dru{tvene jedna-kosti bio od koristi, morali bismo znati koje stvari se smatrajuosnovnim dru{tvenim dobrima i teretima, i da li postoje dobrirazlozi kojima se moè opravdati wihova nejednaka raspodela.

3. DRU[TVENA DOBRA I WIHOVA RASPODELA

Dru{tvena dobra se mogu definisati kao prednosti ilikoristi koje imaju slede}e osobine: ona su rezultat dru{tvenekoegzistencije ili saradwe, distributivna su u smislu da se ras-podequju izme|u pojedinaca tako da se mogu upotrebiti ili isko-


16

ristiti, a kako ve}ina qudi nastoji da ih dobije u {to ve}ojmogu}oj meri, to ih nema dovoqno i postaju predmet nadmetawa.Na nivou institucionalnog poretka dru{tva, dru{tvena dobrapoprimaju oblik individualnih prava na odre|ene stvari ilipostupke, prava koja su korelativna obavezama drugih qudi. Oveobaveze predstavqaju dru{tvene terete. S obzirom na to da sudru{tvena dobra i tereti u tom smislu me|usobno povezani, mo-èmo, u ciqu pojednostavqewa ovog pitawa, da se usredsredimosamo na dru{tvena dobra. Jedino moramo imati na umu ~iwenicuda su dru{tvena dobra uvek povezana sa dru{tvenim teretima(Rols, 1971, 90 ff; Volcer, 1983, 6 ff).

Nadaqe, moramo biti svesni ~iwenice da distributivnojpravdi ne podleù sve stvari koje ve}ina qudi èli. Pre svega,generalno poèqna stvar moè se smatrati dru{tvenim dobromsamo ukoliko je ona rezultat dru{tvene interakcije na koju moèda ima uticaj dru{tveni poredak. Prema tome, dru{tvena dobrane ukqu~uju ni prirodne sposobnosti i dispozicije pojedinaca,niti one stvari koje mogu nastati iz dru{tvene interakcije a nisuotvorene za dru{tveno regulisawe (kakva je, na primer, fizi~kaprivla~nost osoba). Drugo, nastale bi katastrofalne poslediceako bi bukvalno sva dru{tvena dobra bila podlo`na distributiv-noj pravdi, ukqu~uju}i hleb, olovke, putovawa na Bahame, qubavneveze, itd. Dru{tvo bi postalo koncentracioni logor ako bi sveove stvari morao raspodeliti dru{tveni poredak. Stoga, zahtevsocijalne distributivne pravde mora biti ograni~en na osnovnadru{tvena dobra. Ali, koja dru{tvena dobra treba posmatrati kaoosnovna?

@eleo bih da predloìm dva kriterijuma za identifikova-we osnovnih dru{tvenih dobara. Pre svega, osnovno dru{tvenodobro ne sme biti pod dominacijom drugog dru{tvenog dobra zakoje ve}ina razumnih qudi smatra da je va`nije. Jedno dru{tvenodobro je pod dominacijom drugog ako pravedna raspodela potowegspre~ava namernu raspodelu ovog prvog. Na primer, pravni sistemkoji u dovoqnoj meri {titi sva~iji fizi~ki integritet iskqu~ujenamernu raspodelu seksualnih odnosa, jer bi bilo koje nastojaweda se raspodele seksualni odnosi remetilo fizi~ki integritetnekih qudi; kako ve}ina qudi fizi~ki integritet smatra va`ni-jim od garantovanog pristupa seksualnim odnosima, to je dru{tve-no dobro ,,seksualni odnosi‘‘ pod dominacijom vi{eg dru{tvenogdobra, to jest fizi~kog integriteta. Iz toga proizlazi da seksu-alni odnosi nisu osnovno dru{tveno dobro. Drugo, dru{tvenodobro je osnovno samo ako ne moè biti zameweno drugim (domi-naciji nepodlo`nim) dru{tvenim dobrom. Da li je re~ od takvomdobru koje zavisi od stvarnih prilika dru{tvenog ìvota? Naprimer, u primitivnom dru{tvu u kojem se sakupqala hrana, ona


17

nije mogla biti zamewena za novac jer novac nije postojao. Utakvim dru{tvima, zato, hrana predstavqa osnovno dru{tvenodobro koje zahteva pravednu raspodelu; a isto vaì i za modernodru{tvo u ratnom stawu, kada je hrana dostupna u oskudnim ko-li~inama tako da trì{te ne omogu}ava pravednu raspodelu. Podnormalnim uslovima, me|utim, ne postoji potreba da se hranaraspodequje u modernom dru{tvu. Ako svako ostvaruje pristojanminimalni prihod, trì{na ekonomija dovodi do alokacije hranekoja, generalno gledano, zadovoqava zahteve distributivne pravde.U ovom normalnom slu~aju, hrana nije osnovno dru{tveno dobropo{to se moè zameniti pravednom raspodelom novca (Koler,1994).

Po mom mi{qewu, oba kriterijuma zajedno omogu}avaju daidentifikujemo osnovna dru{tvena dobra dru{tvenog ìvota kojapodleù distributivnoj pravdi. Ako ih primenimo na normalneuslove modernog dru{tva, osnovna dru{tvena dobra }e ukqu~itibarem slede}ih pet pitawa: (1) op{ta prava pojedinaca, (2) indi-vidualne slobode, (3) politi~ka prava, (4) dru{tvene poloàje i(5) ekonomske resurse. Polaze}i od ove liste osnovnih dru{tve-nih dobara, èleo bih da se osvrnem na svaki od wih.

(1) Op{ta prava su prava koja se bezuslovno pripisuju po-jedincima samo zato {to su ti pojedinci pripadnici datog dru-{tva, bez obzira na specifi~ne prilike ili aktivnosti. Takvaprava su, na primer, pravo na fizi~ki integritet, slobodu govora,pravo na svojinu, itd. Op{ta prava ~esto sadrè odre|ene uslovepod kojima se prevode u posebna prava odre|enih pojedinaca. Naprimer, op{tim pravom na svojinu nije nam uop{te dodeqeno bilokakvo posebno pravo, ve} nam je omogu}eno da steknemo takva pravaobavqaju}i odre|ene aktivnosti, recimo, kupovinom kola. Za ra-zliku od op{teg prava na svojinu, pravo svojine na kupqenimkolima jeste posebno pravo koje iskqu~uje upotrebu tih kola odstrane drugih qudi. [ta se de{ava sa raspodelom op{tih prava?

Svakako da je mogu}a wihova nejednaka raspodela me|u pri-padnicima dru{tva, kao {to je to bio slu~aj u feudalnim dru-{tvima. Ali, postoje li bilo kakvi prihvatqivi razlozi za to?Ako se svi pripadnici jednog dru{tva smatraju jednako vrednim,prili~no je o~igledno da takvi razlozi ne postoje, jer bilo kakvanejednakost u op{tim pravima nije kompatibilna sa jednakomqudskom vredno{}u. Naravno, mogu da postoje i dobri razlozi zanejednaku raspodelu posebnih prava. Ali ovo se moè i morauraditi tako {to }e se formulisati op{ta prava pojedinaca nana~in da oni ukqu~e uslove pod kojima odre|eni pojedinci sti~uodre|ena posebna prava koja ostali nemaju. Kao rezultat toga,op{ta prava gra|ana se moraju uvek raspodeliti jednako, jer ne


18

postoji razlog kojim bi se mogla opravdati nejednaka raspodela(Hart, 1955).

(2) Individualne slobode su mogu}nosti pojedinaca da uredesvoj ìvot u skladu sa sopstvenom voqom tako da ih drugi qudine ograni~avaju u tome. Dru{tvena jednakost zahteva da se indi-vidualne slobode raspodequju jednako me|u svim ~lanovima jednogdru{tva, osim u slu~aju kada se nejednaka raspodela moè oprav-dati op{teprihva}enim razlozima; kako ve}ina qudi èli daposeduje slobodu u najve}oj mogu}oj meri, moèmo dodati da indi-vidualne slobode treba urediti tako da svako ima naj{iru mogu}uslobodu u dru{tvenom poretku koji karakteri{u mir i efikas-nost. Ovde se postavqa pitawe da li postoje bilo kakvi dobrirazlozi koji opravdavaju nejednakosti u individualnim sloboda-ma?

Za razliku od op{tih prava, postojawe takvih razloga nijeapriorno iskqu~eno koncepcijskim razmatrawima. U stvari, po-stoji nekoliko razloga za koje se ~ini da opravdavaju nejednakuraspodelu slobode u pogledu posebnih grupa qudi koji ili nisusposobni ili ne èle da na pravi na~in iskoriste sopstvenuslobodu, kao {to su deca, mentalno zaostala lica i kriminalci.Ovi razlozi se, me|utim, odnose na veoma specifi~ne uslove isvakako se ne primewuju na normalne odrasle osobe. Kada je re~o normalnim odraslim pojedincima, zapravo ne postoje nikakvidobri razlozi kojima bi se mogle opravdati nejednakosti u wiho-vim slobodama, jer takvi razlozi bi morali da pokaù da binejednake slobode bile u korist svih qudi kojih se ti~u. A i neizgleda ba{ verovatno da bi se to moglo pokazati. Tako, uop{tenogovore}i, nejednaka raspodela individualne slobode o~igledno jeneopravdana. Stoga, generalno se zahteva jednaka sloboda u naj-ve}oj mogu}oj meri, izuzev u malom broju slu~ajeva kada se ~ini daograni~ewa jednake slobode mogu biti opravdana (Rols, 1971, 201 ff;Koler, 1998).

(3) Politi~ka prava su mogu}nosti ~lanova jednog dru{tvada u~estvuju u dono{ewu odluka o javnim poslovima, to jest, oposlovima koji u zna~ajnoj meri uti~u na sve ~lanove, kao {to suop{teobavezuju}a pravila dru{tvenog ìvota i organizacija dru-{tvenih institucija. Moè se primetiti da ovde stvari stoje istokao i sa individualnim slobodama. Stoga, ne uzimaju}i u obzirnekoliko izuzetaka, politi~ka prava se moraju jednako raspodeli-ti me|u gra|anima (Kelzen, 1929; Rols, 1971, 221 ff).

(4) Dru{tveni poloàji su relativno stabilne dru{tveneuloge u okviru sistema dru{tvene podele rada, koje obezbe|ujupristup poèqnim izvorima pojedina~nog blagostawa, kao {to suprihod, bogatstvo, vlast, mo}, uticaj i presti`. [ta je sa raspo-


19

delom dru{tvenih poloàja? îni se da postoje odre|eni razlozikoji u izvesnoj meri opravdavaju nejednakost u poloàjima. Ve}inaqudi bi se sloìla da u velikim dru{tvima dobro ure|en dru-{tveni ìvot zahteva postojawe izvesnih poloàja koji sa sobomnose posebna ovla{}ewa a ~iji nosioci zasluùju ve}e prihode ipresti`. Nadaqe, {iroko je rasprostraweno uverewe da bi od-re|ene aktivnosti, one koje zahtevaju posebne sposobnosti ili supovezane sa posebnim odgovornostima, trebalo da budu nagra|eneboqe od drugih. Za{to je to tako?

Obja{wewe nalazimo u ~iwenici da dru{tvena koegzisten-cija i saradwa ne predstavqaju igru u kojoj pobednik nosi sve.Dru{tvena saradwa se moè urediti na razli~ite na~ine kojinisu podjednako uspe{ni. Pod odre|enim uslovima, nejednaka ras-podela dru{tvenih poloàja moè biti neophodna za poboq{aweefikasnosti dru{tvene saradwe u korist svih qudi kojih se onati~e. Velikim dru{tvima su, na primer, potrebne vlasti kojeraspolaù nadle`no{}u da izdaju i primewuju dru{tvena pravi-la. Stoga se moè dogoditi da se efikasno ure|ewe dru{tvenesaradwe moè posti}i samo ako ono ukqu~uje neke nejednakosti udru{tvenim poloàjima. A takve nejednakosti su generalno prih-vatqive ako na duè staze, svim qudima kojih se ti~u, donose vi{ekoristi od jednake raspodele dru{tvenih poloàja. Ovo je, me-|utim, istina samo pod uslovom da su poèqni poloàji otvoreniza sve ~lanove dru{tva. Stoga se nejednakosti u dru{tvenim po-loàjima mogu opravdati samo ako svi gra|ani imaju jednaku mo-gu}nost da postignu boqe poloàje u skladu sa svojim sposobno-stima i zaslugama (Rols, 1971, 83 ff; Pog, 1989, 161 ff).

(5) Ekonomski resursi su materijalna i nematerijalna sred-stva koja pojedincima omogu}avaju da obezbede sopstveni opstanaki da zadovoqe sopstvene potrebe, kao {to su svojina, prihod ili~ne sposobnosti zasnovane na obrazovawu. U kojoj meri se ne-jednaka raspodela ekonomskih resursa moè opravdati op{tepri-hva}enim razlozima? Da bismo odgovorili na ovo pitawe, moramose osvrnuti na ~iwenicu da se ekonomski resursi razlikuju odprethodno pomenutih dobara. Za razliku od tih dobara, ekonomskiresursi jednostavno ne poti~u samo iz dru{tvenog poretka, ve} surezultat pojedina~nog rada i li~nih dostignu}a. Iz tog razloga~ini se verovatnim da pojedinci koji proizvode takve resurseputem sopstvenog rada imaju privilegovan zahtev prema wima. Umodernim dru{tvima, me|utim, ekonomska podela rada je dostiglatakve razmere da ekonomski proces, bar u izvesnoj meri, postajezajedni~ki poduhvat, ~iji je ishod stvoren saradwom svih ~lanovadru{tva. Moèmo stoga pretpostaviti da u na{im, visokodife-renciranim modernim dru{tvima, ekonomski izvori, u principu,predstavqaju dru{tvena dobra koja podleù distributivnoj prav-


20

di i wenom principu dru{tvene jednakosti. Kao i u slu~aju dru-{tvenih poloàja, i ovde postoje razli~iti razlozi koji, u od-re|enoj meri, opravdavaju ekonomske nejednakosti (Rols, 1971, 258ff; Miler, 1976).

Jedan od ovih razloga jeste princip postignu}a, prema komesu nejednakosti dopustive ukoliko korespondiraju sa doprinosi-ma, dostignu}ima i zaslugama qudi, pod uslovom da te nejednakostiidu u korist svih qudi kojih se ti~u. Drugi razlog proizlazi iz~iwenice da efikasan ekonomski poredak zahteva stabilna pravasvojine. Iako takva prava obi~no dovode do nejednakosti u svojini,ove nejednakosti se ~ine prihvatqivim sve dok su prava svojineiz kojih proizlaze neophodna za obezbe|ewe efikasne trì{neekonomije, koja }e, na duè staze, koristiti svim stranama, uk-qu~uju}i i siroma{nije ~lanove dru{tva. Tre}i razlog kojim seopravdavaju odre|ene ekonomske nejednakosti polazi od stano-vi{ta da moderno dru{tvo nije samo kooperativna zajednica, ve}je i solidarna zajednica ~iji ~lanovi podleù me|usobnim odgo-vornostima u pogledu sopstvenog blagostawa. Ako se dru{tvoshvati na taj na~in, ono mora da zadovoqi osnovne potrebe qudikoji, iz bilo kakvog razloga, nisu sposobni da upravqaju svojimìvotima tako {to }e u~estvovati u dru{tvenoj saradwi. Stogase ~ini da se ekonomske nejednakosti mogu opravdati razli~itimrazlozima koji ukqu~uju princip dostignu}a, priznavawe dodeqe-nih prava i razmatrawe posebnih potreba. U svim slu~ajevima,me|utim, takve nejednakosti su opravdane samo dotle dok, na duèstaze sluè, u korist svih ~lanova dru{tva.

Toliko o osnovnim dru{tvenim dobrima koja su podlo`nadistributivnoj pravdi. Ova razmatrawa za rezultat imaju petzahteva socijalne pravde koji, po mom mi{qewu, ~ine sr` svakeprihvatqive koncepcije socijalne pravde. @eleo bih da zakqu~imsvoj rad kratkim pregledom tih zahteva.

4. OSNOVNI ZAHTEVI SOCIJALNE PRAVDE

Kao {to sam ranije rekao, na{a savremena koncepcija soci-jalne pravde predstavqa prili~no sloèn skup razli~itih moral-nih uslova koji se primewuju na institucionalni poredak dru{tvakao celine, uslova koji su se postepeno razvili iz dru{tvenihsukoba i klasne borbe u modernoj istoriji. Nisam u mogu}nostida se sada u potpunosti posvetim ovim uslovima. Ograni~i}u sezato na zahteve koji polaze od distributivne pravde, koja igraglavnu ulogu u socijalnoj pravdi. Kada osnovni princip distri-butivne pravde, princip dru{tvene jednakosti, primenimo na os-novna dru{tvena dobra koja su{tinski raspodequje institucio-


21

nalni poredak modernog dru{tva, dobijamo pet osnovnih zahtevasocijalne pravde: pravnu jednakost, jednaku slobodu, demokratskou~e{}e, jednaku mogu}nost i ekonomsku jednakost.

(1) Pravna jednakost: Ovaj zahtev se dobija kada se principdru{tvene jednakosti primeni na op{ta prava ~lanova dru{tva.Moè se iskazati i na slede}i na~in: Svi ~lanovi jednog dru{tvatreba da imaju jednaka op{ta prava zasnovana na op{tim i imper-sonalnim pravnim pravilima koja su obavezuju}a za sve pojedincebez obzira na wihova li~na svojstva. Ako se nejednak pravnitretman ~ini opravdanim ili ~ak potrebnim iz op{teprihvatqi-vih razloga, ova nejednakost sama po sebi mora biti zasnovana naop{tim i impersonalnim pravnim pravilima kojima se precizi-raju uslovi pod kojima nejednaka posebna prava moraju biti dode-qena odre|enim pojedincima. Zahtev pravne jednakosti, koji zap-ravo predstavqa osnovni princip modernog ustavnog poretka, mo-è izgledati prili~no jednostavno, ali on dovodi do jednog brojaproblema koji ~esto oteàvaju wegovo precizno tuma~ewe (Alek-si, 1985, 357 ff; Cipelius, 1996).

Jedan problem se odnosi na razloge za koje se smatra daopravdavaju nejednak pravni tretman ili pravno diferencirawe.U mnogim slu~ajevima prili~no je jasno da neki razlozi kojiopravdavaju pravne nejednakosti nisu op{teprihvatqivi, naro-~ito razlozi koji se odnose na kontigentna svojstva pojedinaca,kao {to su rasa, pol, klasa, religija, politi~ko mi{qewe, itd.Ali ovim se ne re{ava na{ problem. Pre svega, postoje slu~ajevikada je razmatrawe ovih svojstava o~igledno opravdano; a drugo,iskqu~ivawe ovih svojstava ne pokazuje nam koji razlozi mogubiti podesni za opravdavawe nejednakog pravnog tretmana. Drugiproblem se odnosi na odre|eni predmet jednakog pravnog tretma-na. Koji su aspekti relevantni za jednak pravni tretman pojedi-naca: sami pravni akti (kao {to je, na primer, odre|ena kazna zaodre|eni zlo~in) ili dru{tvene posledice pravnih akata (kao{to je wihov uticaj na dru{tvenu ili ekonomsku situaciju qudi)?U prvom slu~aju, pravna jednakost je veoma slaba i neosetqiva zave}inu stvarnih dru{tvenih nejednakosti, dok je, u drugom slu~aju,ona ekstremno zahtevaju}a i te{ko ostvariva.

(2) Jednaka sloboda: Ovaj zahtev, koji poti~e od principadru{tvene jednakosti primewenog na individualne slobode, na-laè da svi ~lanovi dru{tva treba da, u najve}oj mogu}oj meri,poseduju jednaku slobodu u miroqubivom i generalno povoqnomdru{tvenom poretku. Da bi se garantovala jednaka sloboda, pot-rebno je ograni~iti slobodu svih pojedinaca op{tim i imperso-nalnim pravnim pravilima tako da sloboda jednog pojedinca budekompatibilna sa istom slobodom drugih. Prema op{tem mi{qe-


22

wu, najva`niji deo jednake slobode jeste skup osnovnih slobodakojima se svakom licu garantuje za{ti}ena sfera privatne auto-nomije u okviru koje osoba moè da traga za sopstvenim na~inomìvota. Ova prava ukqu~uju prava na fizi~ki integritet i slo-bodno kretawe, slobodu savesti i izraàvawa, slobodu udruìva-wa i, u izvesnom stepenu, ekonomsku slobodu (Rols, 1971, 195 ff;Koler, 1998).

Iako postoji {iroko rasprostrawen konsenzus oko obimaosnovnih sloboda uop{te, kontroverzna su stanovi{ta u pogledutoga kako bi u pojedinostima trebalo odrediti wihov obim. Pomom uverewu, sloboda jednog lica je kompatibilna sa istom slo-bodom bilo kog drugog lica ako negativne posledice i propratniefekti uìvawa slobode svakog lica, kada se posmatraju sa nep-ristrasnog stanovi{ta, ne prelaze negativne rezultate sna`nijegograni~ewa slobode na mawe izraèn obim. Ovakvo tuma~ewe,me|utim, ne re{ava zapravo ovu raspravu, jer ono dovodi do zna~aj-nih neslagawa oko procene posledica razli~itih mogu}ih obimaslobode na jednoj, i wenog ograni~ewa, na drugoj strani.

(3) Demokratsko u~e{}e: Ovaj zahtev proizlazi iz principadru{tvene jednakosti primewenog na politi~ka prava. Shodnotome, svi ~lanovi jednog dru{tva imaju jednaka prava da u~estvujuu procesu dono{ewa odluka o javnim poslovima, srazmerno stepenuu kojem se ti poslovi wih ti~u. Zna~i da javni poslovi, to jestposlovi koji se ti~u svih ili ve}ine gra|ana, podleù kolektiv-nom razmatrawu i odlu~ivawu u kojem svi qudi kojih se to ti~eimaju jednako pravo da u~estvuju i glasaju, bilo direktno iliindirektno. Generalno gledano, najpodesnija procedura za demo-kratsko odlu~ivawe jeste ve}inski princip. Ovaj princip, me-|utim, ima i zna~ajne mane i prouzrokuje nekoliko problema(Kelzen, 1929; Koler, 1992).

Jedan od tih problema jeste wegova neosetqivost na razlikeu intenzitetu individualnih preferencija u pogledu datih mo-gu}nosti. To je razlog {to se ve}inski princip ne primewuje napitawa koja uti~u na osnovna prava i slobode pojedinaca, koji su,sa nepristrasne ta~ke gledi{ta, toliko zna~ajni da o~iglednopreteù u odnosu na suprotstavqene interese drugih. Me|utim,~esto je krajwe kontroverzno pitawe koja prava moraju da imajuprioritet prilikom dono{ewa ve}inskih odluka. Jo{ jedan pro-blem demokratskog odlu~ivawa jeste pitawe kako odrediti grupuqudi koji imaju pravo da u~estvuju u procesu dono{ewa odluka oodre|enim javnim poslovima, po{to je pitawe u kojoj meri se tiposlovi ti~u pojedinaca obi~no stvar stepena a ne ili-ili pitawe.


23

(4) Jednaka mogu}nost: Ovaj zahtev, koji odraàva uticajdistributivne pravde na dru{tvene izglede i poloàje, izraàvastav da su nejednakosti u dru{tvenim poloàjima opravdani u onojmeri u kojoj su potrebni za odràvawe mirnog i efikasnog dru-{tvenog poretka u korist svake osobe (ukqu~uju}i i one u naj-lo{ijim poloàjima), pod uslovom da boqi dru{tveni poloàjibudu otvoreni za sve. Iako se ~ini da je danas ovaj zahtev {irokoprihva}en, on je predmet zna~ajnih rasprava u kojima se govori owegovom preciznom sadràju kao i o wegovoj primeni (Rols, 1971,83 ff; Roemer, 1998).

[ta zna~i kada kaèmo da je dru{tveni poredak u koristsvakog i koji su to empirijski indikatori koji pokazuju da je totako? [ta je to miran i efikasan dru{tveni poredak? Kako znamoda li su nejednakosti u dru{tvenim poloàjima zaista potrebneda bi se takav poredak ostvario? I kada moèmo re}i da sudru{tveni poloàji otvoreni za sve? Na ova pitawa nije samote{ko odgovoriti ve} su ona i veoma kontroverzna.

(5) Ekonomska jednakost: Ideja ekonomske jednakosti u dis-tributivnom smislu na na~in kako se ona danas shvata, razvila sesa pojavom modernih dru{tava koja su naglo prerasla u sveobuh-vatne sisteme dru{tvene saradwe i me|usobne zavisnosti. Ovo jedovelo do zahteva da svi ~lanovi dru{tva, u principu, imajujednaku pretenziju na ekonomske resurse, tako da ekonomske nejed-nakosti moraju biti zasnovane na op{teprihva}enim razlozima.Po{to je ovaj zahtev u velikoj meri otvoren i politi~ki sporan,èleo bih da ga obazrivo rezimiram na slede}i na~in: Ekonomskenejednakosti, to jest, nejednakosti u prihodu, svojini, sre}i iìvotnim {ansama, opravdavaju se u meri u kojoj predstavqajupotreban uslov ili neizbe`nu posledicu efikasnog ekonomskogporetka koji, upore|en sa alternativnim porecima koji ukqu~ujumawe nejednakosti, predstavqa dobro promi{qenu korist za svequde kojih se ti~e, ukqu~uju}i i one u lo{ijem poloàju, bezobzira na to da li su ove nejednakosti potrebne za stvarawedovoqnih podsticaja za korisne ekonomske aktivnosti ili surezultat ekonomskog nadmetawa u okviru odgovaraju}eg propisa-nog sistema prava na svojinu (Rols, 1971, 258 ff; Koler, 2000).

Dok se ova formula ~ini dovoqno neodre|enom da bi bilaop{teprihvatqiva, ona nije u potpunosti li{ena sadrìne bu-du}i da jasno ukazuje da ekonomske nejednakosti jesu opravdane visa vis onih ~lanova dru{tva koji su u najgorem poloàju. A to }ebiti slu~aj samo ako postoje dobri razlozi za pretpostavku da suovi ~lanovi pripremqeni da prihate pomenute nejednakosti iznepristrasne perspektive. Jer na duge staze, pomenuti ekonomskiporedak doprinosi im vi{e nego bilo koji ekonomski poredak


24

koji dozvoqava mawe nejednakosti. Me|utim, postoji {irok spek-tar suprotstavqenih interpretacija povodom pojedinosti koje sepri tom nalaù, i ta se tuma~ewa kre}u od ekonomskog liberta-rijanizma do socijalizma. Ne mogu u}i u diskusiju o ovom pitawujer bi to zahtevalo novi rad ili ~ak vi{e wih. Umesto toga,priveo bih ovo kraju. @eleo sam da pokaèm da pojam socijalnepravde poseduje {iroko rasprostraweno shvatawe u kojem se sa-drè odre|eni supstantivni moralni zahtevi koji ne samo da surazumno prihvatqivi ve} su u velikoj meri danas i priznati.Istina je me|utim da je ve}ina ovih zahteva veoma maglovita ipodlo`na nepreciznom razumevawu, {to i podsti~e zna~ajna ne-slagawa. îni mi se da upravo ova ~iwenica predstavqa jedan odrazloga za{to ti zahtevi nailaze na tako {iroko prihvatawe.Ipak, zahtevi socijalne pravde niti su prazne fraze niti su bezprakti~ne funkcije. Wihova funkcija je da nas opreme odre|enimokvirnim smernicama za kontinuiranu raspravu o tome kako na{edru{tvo treba da bude ure|eno na legitiman na~in.

Preveli sa rukopisa Vawa i Miodrag Jovanovi}

LITERATURA

Alexy, Robert (1985): Theorie der Grundrechte, Baden-Baden 1985.

Aristotle (1954): Nicomachian Ethics, ed. by David Ross, London 1954.

Bedau, Hugo A. (1967): ,,Egalitarianism and the Idea of Equality‘‘, in: J. R.Pennock & J. W. Chapman (eds), Equality, New York 1967, 168--180.

Dreier, Ralf (1985): ,,Recht und Gerechtigkeit‘‘, in: Dieter Grimm (ed.),Einführung in das Recht, Heidelberg 1985, 95--127.

Feinberg, Joel (1973): Social Philosophy, Englewood Cliffs, N. J. 1973.

Finnis, John (1980): Natural Law and Natural Rights, Oxford 1980.

Frankena, William K. (1962): ,,The Concept of Social Justice‘‘, in: RichardB. Brandt (ed.), Social Justice, Englewood Cliffs, N. J. 1962, 1--29.

Hare, R. M. (1978): ,,Justice and Equality‘‘, in: John Arthur & William H.Shaw (ed.), Justice and Economic Distribution, Englewood Cliffs, N.J. 1978, 116--131.

Hart, H. L. A. (1955): ,,Are There Any Natural Rights?‘‘, PhilosophicalReview 64, 1955, 175--191.

Hayek, F. A. (1976): Law, Legislation and Liberty, Vol. 2: The Mirage ofSocial Justice, London 1976.

Honoré, A. M. (1970): ,,Social Justice‘‘, in: R. S. Summers (ed.), Essays inLegal Philosophy, Oxford 1970, 61--94.


25

Kelsen, Hans (1929): Vom Wesen und Wert der Demokratie, Tübingen 1929.

Kelsen, Hans (1960): Reine Rechtslehre, 2nd ed., Wien 1960.

Koller, Peter (1992): ,,Politische Freiheit und Mehrheitsdemokratie‘‘, Inter-nationales Jahrbuch für Rechtsphilosophie und Gesetzgebung Vol. 2,Wien 1992, 31--48.

Koller, Peter (1993): ,,Gemeinschaft und Gerechtigkeit im Disput zwischenLiberalismus und Kommunitarismus‘‘, in: A. Balogh & J. A. Schülein(eds), Soziologie und Gesellschaftskritik, Wien 1993, 75--109.

Koller, Peter (1994): ,,Soziale Güter und soziale Gerechtigkeit‘‘, in: H.-J.Koch, M. Köhler und K. Seelmann (eds), Theorien der Gerechtigkeit,ARSP-Beiheft 56, Stuttgart 1994, 79--104.

Koller, Peter (1998): ,,Grundlinien einer Theorie gesellschaftlicher Freiheit‘‘,in: Julian Nida-Rümelin & Wilhelm Vossenkuhl (eds), Ethische undpolitische Freiheit, Berlin -- New York 1998, 476--508.

Koller, Peter (2000): ,,Soziale Gerechtigkeit, Wirtschaftsordnung und Sozi-alstaat‘‘, in: Wolfgang Kersting (ed.), Politische Philosophie des So-zialstaats, Weilerswist 2000, 120--158.

Koller, Peter, ed. (2001): Gerechtigkeit im politischen Diskurs der Gegen-wart, Wien 2001.

Koller, Peter (2003): ,,Soziale Gerechtigkeit -- Begriff und Begründung‘‘,Erwägen Wissen Ethik (vormals Ethik und Sozialwissenschaften) 14,2003, 237--250, 307--321.

Löffler, Winfried (2001): ,,Soziale Gerechtigkeit. Wurzeln und Gegenwarteines Konzepts in der Christlichen Soziallehre‘‘, in: Koller, 2001,65--88.

Lucas, J. R. (1980): On Justice, Oxford 1980.

Miller, David (1976): Social Justice, Oxford 1976.

Perelman, Chaim (1963): The Idea of Justice and the Problem of Argument,London 1963.

Pogge, Thomas (1989): Realizing Rawls, Ithaca -- London 1989.

Raphael, D. D. (1980): ,,Equality and Equity‘‘, in: idem, Justice and Liberty,London 1980, 1--17.

Rawls, John (1971): A Theory of Justice, Cambridge, Ma. 1971.

Roemer, John E. (1998): Equality of Opportunity, Cambridge, Ma. -- London1998.

Ross, Alf (1958): On Law and Justice, London 1958.

Sandel, Michael J. (1982): Liberalism and the Limits of Justice, Cambridge1982.


26

Simpson, Evan (1979/80): ,,The Subjects of Justice‘‘, Ethics 87, 1979--80,1--17.

Steiner, Hillel (1994): An Essay on Rights, Oxford -- Cambridge, Mass. 1994.

Walzer, Michael (1983): Spheres of Justice, Oxford 1983.

Weinberger, Ota (1979): ,,Einzelfallgerechtigkeit‘‘, in: idem, Logische Analy-se in der Jurisprudenz, Berlin 1979, 164--194.

Zippelius, Reinhold (1996): ,,Der Gleichheitssatz‘‘, in: idem, Recht undGerechtigkeit in der offenen Gesellschaft, 2nd ed., Berlin 1996.

Peter Koller

ON SOCIAL JUSTICE

Summary

Social justice is a fundamental idea of political thinking in moderntimes, an idea that is widely regarded as a supreme principle for thejustification and critique of the legal and political order of contemporarysocieties. The article aims at explicating this idea by illuminating its con-ceptual, normative and empirical fundamentals. With this aim in view, itproceeds in four steps: First of all, it clarifies the conceptual framework inwhich the concept of social justice is embedded; secondly, it proposes ageneral definition of this concept; thirdly, it deals with the social goods thatform the main object of social justice; and fourthly, it gives a rough summaryof the most fundamental demands of social justice.

Key words: Justice. -- Equality. -- Social Goods.


27

o socijalnoj pravdianali.ius.bg.ac.rs/a2005-1/anali 2005_1 007-027.pdf · ma. ^lanak poku{ava da...

Documents