Географски факултет

Универзитет у Београду

Семинарски рад

Предмет: Животна средина градова

Тема: Рециклажа као метод обраде комуналног отпада

Ментор: Студент:

Др Данијела Обрадовић-Арсић Никола Младеновић 266/2013

Београд, 2014

Садржај

Увод............................................................................................................................................3Коришћење ресурса и проблеми с којима се сусреће Европа..............................................4Општи појмови о рециклажи и историјат..............................................................................5Отпад..........................................................................................................................................6ПЕТ амбалажа...........................................................................................................................6Папир..........................................................................................................................................7Стакло........................................................................................................................................9Пластика....................................................................................................................................9Метал........................................................................................................................................10Органски отпад........................................................................................................................10Амбалажни отпад....................................................................................................................11Индустријски отпад................................................................................................................12Последице стварања отпада...................................................................................................12Електронски отпад..................................................................................................................12Разврставање отпада...............................................................................................................13Појам рециклажног дворишта...............................................................................................14Швајцарска као лидер у рециклажи стакла..........................................................................15Закључак..................................................................................................................................16Литература...............................................................................................................................17

2

Увод

Као што знамо, без светлости, воде, кисеоника, кружног кретања материје, живот на Земљи не би постојао. Управо то кружење (кружно кретање) омогућује и обавља главну функцију у процесу званом живот. Вода са Земље испарава, кондензује се и излучује у виду кише на Земљу, другим речима враћа се тамо одакле је и дошла. Биљке расту и развијају се на плодном земљишту, плодови и лишће падају на тло и хране га, семе из плода остаје у земљи и расте нова биљка, остаци „старе“ биљке труну и такође хране земљиште и у овом случају хране „нову биљку“. У сеоским срединама се не баца ништа, остацима воћа и поврћа се хране животиње, затим се њихов измет користи у нађубривању њива, на којима се сади воће и поврће. Нафта, као један од најважнијих ресурса на Земљи, настала је разграђивањем масних и воштаних супстанци различитих ситних животињских и биљних морских организама, другим речима природа је искористила биљне и животињске остатке да створи ресурс који је од великог значаја у свету да се око њега воде ратови.

Природа је сама прописала закон којим се уређује простор, па је самим тим здравија и животна средина. Примери за ефикасно коришћење средства су бројни, али уопште та појава је везана за рециклажу као процес обраде комуналног отпада. У давној прошлости, човек се хранио оним што је налазио у природи или ловио, развојем људског друштва, а касније и индустрије погоршало се стање животне средине у којој људи живе.

Све је чешћа сцена да у парковима, травњацима, шумама и осталим зеленим површинама видимо кесе, пластичне флаше, картонске кутије, то не само да нарушава естетску вредност зелене површине већ неповољно утиче на њу, земљиште, подземне воде, а самим тим и на нас. Загађење на планети Земљи је све веће и веће, а највећи кривац за то је човек. Наш циљ и задатак треба да буде јасан, треба да оставимо планету Земљу у боље стање него што смо је затекли. Тај циљ је, иако делује утопијски, остварљив само треба бити мало рационалнији у потрошњи. Сваки човек као појединац може да да макар минимални допринос у очувању животне средине, једноставним одвајањем отпада, или још једноставније да га одлаже на прописно место.

„Човек је једино биће на планети које ствара отпад. Због све већих количина и штетности по околину, отпад се сматра једним од најзначајнијих еколошких проблема савременог света. Човек је својим активностима одлучујући чинилац у промени животне средине.” (Нешић Б.,година). Све те активности су повезане са задовољавањем животних потреба. Велики део потреба је створен вештачки и питање је да ли нам је потребан толики број различитих производа, који ће након употребе постати отпад. Наша цивилизација производи све више отпада и ништа не указује на скоре промене овог тренда. Ипак, захваљујући технолошком напретку и развоју еколошке свести, борба против отпада постаје много успешнија. Настајање отпада је резултат укупне економске активности сваке државе, и као такво у директној корелацији је са националном економијом.

Сав тај отпад који доспе на земљиште, у рекама, у парковима може да се искористи за производњу неких других средстава који су потребни човеку. У савременом друштву и у развијеним државама на отпаду се зарађује доста, тако да то може бити веома уносан посао.

3

Коришћење ресурса и проблеми с којима се сусреће Европа

Како се европско друштво развијало и постајало богатије тако се упоредо јављало све више и више проблема. Сваке године се у Европској унији баци око три милијарде тона отпада – од тог броја је око 90 милиона тона опасног отпада. Јасно је и да располагање са свим тим материјалом (без угрожавања животне средине) постаје велики проблем. „Између 1990.и 1995.године количина насталог отпада у Европи је порасла за 10 %.“ 1Већина одбаченог материјала је или спаљена или бачена на депоније. Али обе ове мере су директни загађивачи животне средине. Отпад на депонијама не само да заузима огроман простор драгоцене земље већ је и загађује, као и ваздух и воду. Такође се ослобађа и угљендиоксид (СО2) и метан (CH4) у атмосферу а хемикалије и пестициди у земљу и подземне воде. Све ово ће се одразити директно на људско здравље али и на целокупан планетарни екосистем.

До 2020.године Организација за економску сарадњу и развој (OECD) процењује да би могла да се смањи количина отпада за 45 % - више него што је то урађено до 1995.године. Европска економија се заснива на високом нивоу потрошње ресурса, што укључује сировине као што су (метали, дрво, минерали, итд.), енергија и земљиште. Главни покретач употребе ресурса у Европи су: економски раст, технолошки развој и промена образаца потрошње и производње. Сваки грађанин Европе баци у просеку 445 кг кућног отпада годишње, са очекивањима да се ова бројка повећа. У Европској унији употреба материјала се много променила у протекле две деценије али је и даље око 15-16 тона по становнику годишње. Међутим, овај број знатно варира од земље до земље, од око 12 тона по глави становника у Италији до 38 тона по глави становника у Финској. Грађевински материјали имају у овоме највеће учешће, затим фосилна горива и биомасе. Ефикасност употребе ресурса је неколико пута већа у Европској унији него у новим чланицама Европске уније и земљама Југоисточне Европе. Прогнозе за 2020. годину (Постоји пројекат 20/20/20 који има за циљ да се до 2020. године смањи емисија штетног гаса, повећа енергетска ефикасност, и повећа употреба обновлјивих извора енергије, све то за 20%) показују да ће коришћење ресурса у Европској унији наставити да расте. Коришћење ресурса се такође повећава и у другим регионима света. То је делом и због повећане потрошње роба и услуга у Европи, цесто на основу средстава добијених из ових других региона. Европа високом потрошњом ресурса ставља притисак на животну средину унутар саме Европе али и у другим регионима света.

Ови притисци се огледају кроз исцрпљивање необновљивих ресурса, интензивно коришћење (експлоатисање) обновљивих ресурса, транспорт, високе емисије загађујућих материја у води, ваздуху, земљишту до разних видова индустријских активности (у који спадају производња, потрошња али и отпад). Одлагање отпада нестручним руковођењем има за последицу потенцијал да веома штетно утиче на здравље људи али и на животну средину укључујући у то оне човекове најосновније потребе (ваздух, воду и земљиште). Отпад представља чист губитак необновљивих природних ресурса, али се тај губитак може смањити на минимум, правилном употребом и поновним коришћењем. Већина комуналног отпада у Европској унији се и даље шаље на депоније (40%), али се међутим и све више комуналног отпада рециклира или компостира (39 %), а одређени део се и спаљује (19 %).

1 www.ekologija.ba

4

Општи појмови о рециклажи и историјат

Под рециклажом се подразумева издвајање материјала из отпада, прерада помоћу одређених технологија и његово поновно коришћење. У рециклажу се укључује и сакупљање, издвајање, прерада и израда нових производа из искоришћених ствари или материјала. Од великог је значаја да се отпад претходно одвоји према врстама отпадака. Многе отпадне материје се могу поново искористити ако су одвојено сакупљене, а самим тим се и повећава ефикасност рециклаже и обраде комуналног отпада. За организовано скупљање отпада постоје одређени центри, организације и фирме који се баве рециклажом отпада.

Поред тога, рециклажа се може обављати у свакодневном животу, независно од тога да ли постоје центри за рециклажу. Такође, прављење компоста од органских остатака је још један добар пример рециклирања. Без увођења рециклаже у свакодневни живот и увођење једне новине у свакодневницу људи, немогуће је замислити било какав целовит систем управљања отпадом. Једноставно, рециклирање треба да буде део наше опште културе.

Рециклажа је била уобичајена пракса током људске историје. То је забележио Платон још 400 године пре нове ере. Током периода када су ресурси били оскудни (што због недовољног знања људи, што због неразвијене технологије, археолошки студије о древним депонијама показивале су да се отпад у домаћинству смањивао (отпад као што је пепео, поломљени алат и керамика) а до тога је дошло услед недостатка новог материјала.

Постоје докази из пред индустријског доба, да су се стара бронза и други метали који су се прикупљали у Европи, непрестано топили и оспособљавали за поновну употребу. У Британији прашина и пепео од дрвета и угља после пожара су сакупљани. Материјал који се прикупљао коришћен је за израду опеке. Покретач овакве рециклаже има економску позадину, јер је јефтиније користити отпадни материјал, него обрађивати сирово дрво.

Оригинални симбол за рециклажу је дизајнирао 1970. године Гари Андерсон.Симбол иначе представља Мобиусову петљу која садржи три повезане стрелице у облику троугла са заобљеним угловима. Свака стрелица је повратно пресавијена и све три се надовезују једна на другу, што условно представља циклус рециклаже.Овај симбол није заштићен и користи се на разне начине и у разним варијацијама, али генерално се може рећи да представља: Рециклажу на производима израђених од материјала који се могу рециклирати, у зависности да ли је обезбеђено његово сортирање приликом сакупљања отпадака. Рециклирано на производима који садрже већ рециклиране материјале.

Интернационални стандард за дефинисање захтева према животној средини на производима или амбалажи је дат у стандарду ISO14021.

5

Слика 1 1 Симбол рециклаже

У раду су представљене неке од најчешћих врсти отпада, као и њихов начин односно процес обраде и рециклаже.

Отпад

Комунални или кућни отпад је отпад који се ствара у домаћинству и животним активностима становника и у њему се налази све оно што се као непотребно избацује из домаћинстава (биоразградиви и баштенски отпад, стакло, пластика, боце од спреја, кућна хемија, флуо цеви, разређивачи боје, уља, батерије и др).

У комунални отпад спада и отпад настао на јавним површинама у локалима, ресторанима, школама и вртићима и другим објектима/установама где је већи или константни промет људи.

Биоразградиви отпад је комунални отпад и не спада у опасан, јер је органског порекла и у потпуности се разграђује у аеробним или анаеробним условима (са и без присуства ваздуха). Баштенски отпад и остаци хране могу се компостирати, као крајњи продукт добија се врло квалитетан компост (органско ђубриво) који се поново може вратити у животну средину. Одређене врсте комуналног (кућног отпада) могу имати својство опасног отпада. То су материје као и амбалажа загађена тим материјама, које угрожавају здравље људи и животиња и смањују квалитет животне средине. У ову категорију спадају лекови са роком трајања који је истекао, истрошени акумулатори и батерије, амбалажа од хемикалија, пестициди, боје, уља, средстава за чишћење, лепак, старе батерије, посуде под притиском, спрејеви, моторна уља, лекови, козметички препарати, стари живини термометри и све хемикалије.

ПЕТ амбалажа

Све популарнији појам за рециклажу је ПЕТ амбалажа. То је у ствари поли етилен терефталат (скраћено ПЕТ) материјал који се најчешће користи за производњу влакана која се користе у текстилној индустрији, и тада се најчешће назива полиестер. Занимљиво је то да, употребљена ПЕТ амбалажа јесте отпад, али није ђубре, јер се може потпуно рециклирати кроз процес рециклаже и вратити у поновну употребу као што је и обичај са свим рециклираним материјалима.

Процес рециклирања ПЕТ амбалаже

Када је ПЕТ амбалажа у питању процес рециклаже се састоји од пресовања (балирања) амбалажног отпада, транспорта у погон за прераду и дебалирање истог. Уколико сепарација није извршена пре самог балирања, ПЕТ боце се у овој фази одвајају по бојама, а затим даље прерађују све до нивоа финалног производа који се поново пласира на тржиште и даље употребљава. Рециклажа је дакле, један затворен циклус производа, па се може рећи и да рециклажа прати животни век производа.

Сакупљање отпада се врши од стране комуналних, било јавних, било приватних предузећа, који се углавном прикупља у контејнере. Када на месту прикупљања отпада не постоје контејнери за селекцију отпада говоримо о недиференцираном отпаду који се одвози се на депоније где се даље третира. Недиференцирани отпад је тешко збринути на депонијама, због различитости отпада који се самим тим распада различитом динамиком, а запремина отпада која се мора покрити земљом и компакторима испресовати је максимална.

6

Диференцирано сакупљање отпада је кад се отпад сакупља и разврстава у контејнере намењене одређеној врсти отпада нпр. Контејнери за ПЕТ амбалажу, метал, папир, стакло. Ова врста сакупљања отпада се назива и примарна селекција и најидеалнија је за даљу рециклажу јер се оваквим сакупљањем отпад најмање прља.

Правилна селекција ПЕТ амбалаже у домаћинству подразумева да се унутрашњост празне ПЕТ боце испере водом, чеп скине и из боце се истисне ваздух. Оваква боца се лакше третира у даљој преради и мање места заузима у контејнерима за одлагање, чиме се повећава њихов капацитет.

Сепарација отпада се може вршити и на самим депонијама, али тако сортиран отпад је много запрљанији, па зато овако балиране флаше по правилу непријатно миришу, што отежава рад људи запослених у погонима за рециклажу. Овако сакупљене ПЕТ боце нису погодне за рециклажу по принципу „флаша за флашу”, односно од њих се не праве поново ПЕТ флаше.

Пресовање (балирање) амбалажног отпада се врши ради јефтинијег и лакшег транспорта, јер се у 1м3 налази око 10 кг непресованих, а чак 200 кг испресованих ПЕТ боца. Након довожења балираног отпада прерађивач исти мора дебалирати ради даље прераде.Прерада ПЕТ боца има више фаза, у првој се млевењем добијају ПЕТ комадићи димензија 2-3мм. Након тога се поступком флокулације и таложења у води одвајају чепови, папир и лепак. Овај се поступак одвајања може провести и помоћу струјања ваздуха у циклону. Зависно о степену чистоће ПЕТ амбалаже спроводи се прање полимерних листића. Мале количине ПВЦ-а могу проузроковати деградацију материјала током процеса рециклирања, те могу оштетити опрему. Чистоћа је најважнија за добро и квалитетно рециклирање. Прљавштину од земље, папира, стакла и лепка лакше је уклонити него уље и друге масноће па се за уклањање уља користе комплексније методе. Од ПЕТ комадића се даљом прерадом добијају полиестерска влакна, или ПЕТ трака за паковање као финални производ.

Употреба рециклираног материјала је коначна фаза рециклаже чиме се комплетира цео процес рециклаже.

Папир

После ПЕТ амбалаже, материјал који се највише користи, а у исто време и баца је папир. Папир се први пут појавио у Кини пре око 2000 година, производио се од бамбусовог дрвета, целулозе и крпа размочених у води. Користио се најчешће за писање. Данас има исту примену, на њему се штампају новине, књиге, праве разни предмети итд.

7

Слика 1 2 Креативан начин нове употребе пластичних флаша (Извор: Google/slike

Најважнија сировина за добијање целулозе је дрво, док само 10% производње папира чине једногодишње биљке (лан, конопља и влакна семена памука). За производњу се најчешће користе четинарска стабла (смрча, јела, бор) и лишћарска стабла (буква, топола, врба). Иако постоје многе различите врсте папира и производа, основне методе производње остале су исте вековима.

Технолошки процес производње папира има негативан утицај на животну средину јер у току процеса долази до испуштања штетних материја у атмосферу, а употребом хемикалија за избељивање могу се загадити вода.

Да би се заштитила животна средина од даље деградације, треба сакупљати стару хартију која нам више није потребна и одложити је у предвиђени контејнер. Прерадом старог папира, утроши се 60% мање енергије него када би се папир производио из природног материјала и 15% мање воде. Неки подаци говоре да се рециклажом једне тоне канцеларијског папира спасава 17 стабала дрвета, штеди 4.200 kW (киловата) електричне енергије и 32.000 литара воде.

Стари папир, који се користи као секундарна сировина за добијање новог папира, слабијег је квалитета и може се препознати по карактеристичној тамнијој боји. Такав папир користи се за штампање новина, као хигијенски папир, картон за разне кутије и слично.

Могуће је рециклирати све врсте новина, папирних кеса, папира за писање и сву амбалажу од папира. Рециклирањем хартије дакле, спасавају се шуме, који су произвођачи кисеоника, реке и језера су мање загађене, а самим тим многим животињама и биљкама штите се станишта. „Два дрвета могу произвести кисеоник који је једном човеку потребан у току целог живота. Око 650.000 тона папира се дневно производе широм света, од чега се 500.000 тона никад не врати у поновни производни процес.

У Великој Британији се користи око 12,5 милиона тона папира и картона годишње. Просечан становник у Великој Британији купи око 38 кг новинског папира годишње. За једно паковање хартије за писање потребно је посећи цело једно дрво, а њему је потребно просечно 50 година да постане довољно велико да би се могло искористити за прављење хартије. Да ли сте знали да једна тона папира може да се рециклира шест пута. „2

Код рециклаже папира постоје и мали проблеми при његовој обради. Папир који је штампан мора се прво прерадити, јер се мора уклонити боја која није пожељна. Многи папири су пресвучени пластичном фолијом која се такође пре употребе старог папира за рециклажу мора уклонити, јер онда папир неће бити одговарајућег квалитета.

Стакло

Стакло је чврст материјал који се добија топљењем силицијумдиоксида, песка, при чему се додају још неки састојци. Прва производња стакла датира из старог Египта и почела је пре готово пет хиљада година. Производи од стакла се могу наћи свуда у свакодневном животу. Боце, огледала, прозори, наочаре, сијалице су само неки примери. Највећа пећ за стакло може да произведе око 1 милион стаклених боца и

2www.jkptvrdjava.rs

8

тегли дневно. Стакло може да се рециклира 100% и да се опет користи. Стакло које се баци и које заврши на депонији се никад неће разградити.

Коришћено стакло се често одлаже заједно са кућним отпадом. Проблем је у томе што је стаклу потребно милион година да се разгради у земљишту. Свако домаћинство у просеку баци три стаклене боце или теглице. То значи да око милион становника месечно баци шест тона стакленог отпада, што се може упоредити са величином три мање троспратне зграде. Чак 90% производње стакла се може заснивати на старом стаклу које се рециклира. У свету се рециклира 60-80% стакленог отпада при чему се више од 60% отпада враћа у амбалажу и друге врсте посуда.3

Пластика

Пластика је синтетички материјал који се користи за израду различитих материјала и може веома ефикасно заменити природне материјале и сировине. Први пут се појавила почетком 19.века. Пластика је постала незамењива у свакодневном животу због особина као што су ниска цена, лака прерада, мала тежина.

Пластика може да буде чврста као камен, јака као челик, провидна као стакло и еластична као гума, па је самим тим и погодна за многе видове прераде. Такође се лако боји и отпорна је на воду и различите хемикалије. Основна сировина за добијање пластике је нафта која је необновљиви природни ресурс.

Пластика се користи у грађевинарству, електротехници, пољопривреди, ауто-индустрији, а најчешће је срећемо у виду амбалаже. Пластична амбалажа је јефтина и лака за коришћење. Постоји много врста пластике, а често се означавају скраћеницама, као што је ПЕТ (полиетилентерафталат, који се користи за паковање боца безалкохолних пића) и ПС (полистирен). ПЕТ је термопластични полимер гранулат из породице полиестера и има своју широку примену у производњи синтетичких влакана, амбалажних паковања за пића, храну или течности. ПЕТ је један од најважнијих сировина који се користе у вештачки добијеним влакнима. Период разградње ПЕТ-а је неколико стотина година.

Велики еколошки проблем везан за пластику је њена биолошка неразградивост. Потребно је 100 до 1000 година да би се пластична амбалажа разградила у природи! Ипак пластика неће нанети много штете природи ако се зна да се може рециклирати и ако се врши њено одвајајање од осталог отпада још на месту настанка. Проблем настаје ако се праве нови пластични материјали, а стари не рециклирају.

Свака врста пластике има своју ознаку. На пластичној амбалажи налази се знак у облику троугла са бројем унутра и скраћеницом испод њега. ПЕТ боце треба одложити у посебне контејнере, намењене искључиво овој врсти отпадне амбалаже. Пре одлагања потребно је скинути затвараче, зато што су они од друге врсте пластике, и испресовати боцу и тиме смањити запремину коју заузима.

Метал

Метал је у употреби веома дуг временски период. Његова шира примена датира још из гвозденог доба, када је метал омогућио човеку боље и ефикасније извршавање

3 www.jkptvrdjava.rs

9

посла. Метали се добијају из руда, на собној температури су у чврстом стању, добри су проводници електрицитета и топлоте. Данас су најзаступљенији челик, гвожђе, алуминијум, бакар, као и легуре смеше одређених метала.

Метали су природни ресурси који се не могу обновити и представљају материју која се највише рециклира. Скупљени отпадни метал се топи на високим температурама и меша са челиком. На овај начин се може смањити потрошња енергије за више од 50%.

Пре неколико хиљада година, људи су почели да користе бронзу (легуре бакра и калаја) да направе оружје, посуђе за домаћинство, накит, статуе, новац итд. Историчари овај период зову Бронзано доба. Најстарији археолошки налази од гвожђа датирају око 6.000 година пре нове ере.

Производња робе од бакра, гвожђа и њихових легура захтева велике количине енергије. Такви метали могу се лако рециклирати.

Алуминијум се добија из руде боксита. Производња алуминијума је скупа, јер је потребно много енергије да би се из руде добио алуминијум. Његовом рециклажом се може уштедети и до 95% енергије. Алуминијум се по својим особинама разликује од осталих метала који се могу рециклирати, јер се рециклирани алуминијум не разликује по својим карактеристикама од оног насталог од руде. Тако настаје затворени круг где се употребљена амбалажа стално рециклира у нову и самим тим нема отпадних материјала. Алуминијум се користи за израду авиона, аутомобила, уграђује се у рачунарe и телевизоре. Иако је алуминијум веома лак метал, његова легура може бити тежа од челика. Алуминијум се увози најчешће из Аустралије и Бразила, које заједно имају више од 60% светске производње.

Органски отпад

Органски или биоразградиви отпад настаје у домаћинству приликом обављања свакодневних активности. Скоро 50% комуналног отпада чини биоразградиви отпад. Најчешће је то отпад од хране, баштенски отпад, лишће, папир. Разграђује се у присуству ваздуха (аеробни процес) или без његовог присуства (анаеробни), при чему се ослобађа метан, угљендиоксид и топлота. Ова врста отпада се у потпуности може рециклирати и поново вратити у природу.

Један од најбољих начина за третирање органског отпада је компостирање. То је контролисани процес разградње органске материје и трансформација у стабилан хумусни материјал богат хранљивим материјама. Компостирати у башти значи производити органско ђубриво од биљака које су ту расле и на крају свог века постале користан органски отпад. На тај начин смањује се количина органског отпада у комуналном отпаду, а самим тим се успоставља природно кружење материје у природи. Пошто се земљиште храни органским материјама повећава се плодност земљишта и поправљају његове особине, а у исто време спречава могућност фитогене ерозије. Компостирање такође има велики значај у смањењу употреба минералних и вештачких ђубрива.

Приликом компостирања мора се водити рачуна о томе да се не сме стављати месо животиња, сир, маст, уље, папир који је коришћен за штампање новина и часописа у боји, обојена или лакирана дрва (дрва третирана разним разређивачима и обрађена

10

дрва), лишће ораха, измет паса и мачака, пластика, лекови, отпад који је био у додиру са нафтом, бензином или третиран пестицидом.

Постоји неколико алтернатива за одлагање органског отпада заједно са другим отпадом из домаћинства (користити као храна за животиње, компостирање, спаљивање, итд.). Спаљивање лишћа и другог органског отпада из баште, није препоручљиво јер доприноси ефекту стаклене баште због повећања концентрације угљен-диоксида у ваздуху.

Амбалажни отпад

То је материјал који се користи као амбалажа за пуњење, чување, складиштење, паковање и транспорт робе широке потрошње. Са амбалажом се сусрећемо свакодневно на свим продајним местима, где набављамо животне намирнице или робу. Амбалажа углавном завршава као отпад, на сметлишту, када се испразни њен садржај или се купљена роба отпакује. Еколошка амбалажа је она амбалажа која не штети природи, не загађује животну средину, односно направљена је од материјала који су биоразградиви и такве амбалаже обично имају прописане ознаке и декларације на себи.

Данас са сеамбалажним отпадом у Србији још ништа не предузима, сем што га бацамо у канту за отпатке, па он постаје најобичније смеће, које труне деценијама, или стотинама година, у зависности од врсте материјала од ког је амбалажа направљена, при том загађујући животну средину.

Метални амбалажни отпад, а посебно алуминијумски је вредна секундарна сировина која може лако да се рециклира, ако се одвојено прикупља. Челик и алуминијум су метали који се користе као сировине за амбалажу и употребљавају у великим количинама за паковање многобројних производа. Конзерве за храну или пиће, алуминијумске фолија, делови аутомобила, компјутера, бела техника и остало су веома погодни за поновну прераду, јер се метал може рециклирати неограничени број пута, а да не изгуби ништа од својих особина.

Неке од препорука што се тиче амбалажног отпада је да се избегава куповина производа са амбалажом која загађује животну средину, или одлагање амбалажног отпада на прописно место како би смо га опет употребили у неке друге сврхе. Да, било код куће или на радном месту, можемо јој доделити неку нову употребну функцију, или је на крају животног века можемо предати на рециклажу како бисмо од одбачене амбалаже добили материјале који ће бити сировина за нове производе.

Такође, можемо јој смањити запремину тако што ћемо картонску амбалажу раставити и тако одложити у одговарајућу посуду. ПЕТ амбалажи можемо такође смањити запремину истискивањем ваздуха из боце и завртањем чепа.

Индустријски отпад

Под индустријским отпадом се подразумевају све врсте отпадног материјала и нуспроизвода који настају током одређених технолошких процеса и који по својим особинама могу бити неопасни или опасни. Велика индустријска постројења су

11

најчешће генератори опасног отпада. У Србији су извори опасног отпада углавном термоцентрале свих врста, фармацеутска, хемијска и прехрамбена индустрија, и др.

У Базелској Конвенцији опасан отпад дефинисан је на следећи начин:

„Опасан отпад је опасна отпадна материја која има бар једну од опасних карактеристика (експлозиван, запаљив, склон спонтаном сагоревању и оксидацији, органски је пероксид, акутно отрован, инфективан, склон корозији, у контакту са водом ослобађа запаљиве гасове, садржи токсичне супстанце са одложеним хроничним деловањем), као и амбалажа у којој је био спакован опасан отпад.“

Последице стварања отпада

За животну средину и укупан квалитет значи, загађење ваздуха, тла и воде, продором полутаната у површинске и подземне воде. Овакво загађење може утицати на воду за пиће, копнене и приобалне воде. Одлагањем великих количина отпада повећава се емисија метана из депонија у ваздух, чиме се повећава глобално загревање. Због присуства метана и других запаљивих материја, повећава се могућност експлозије и пожара са озбиљним последицама по околно становништво. Одложени отпад нарушава изгледа природе, а постоји опасност од спонтаног клизања масе отпада. Паљењем отпада долази до емисије диоксина који загађује ваздух и тло. Пепео из постројења за спаљивање (инсинератора), такође утиче на загађење ваздуха, без обзира што је то контролисан процес у којем се предузимају све мере заштите.

Електронски отпад

Извесно је да рачунари, ТВ апарати, мобилни телефони сваким даном застаревају и да се дневно појављују нови производи са бољим карактеристикама. Таква динамика и производња, од још употребљиве опреме, ствара нову врсту отпада, електронски отпад. У такав отпад спадају истрошени или неисправни рачунари, штампачи, тонери, мобилни телефони, монитори, фотокопир апарати, али и батерије, каблови, дискови итд. Услед брзог напретка технологије, нова електронска опрема је све приступачнија, а стара до сада коришћена се баца. Процењује се да се данас у свету одбаци неколико милиона комада е-отпада! Осим што се нагомилава у огромним количинама, ова врста отпада је веома опасна за здравље људи и животну средину.

Уколико се е-отпад баца у смеће и завршава на депонији или се неправилно рециклира, штетне хемикалије ће завршити у земљишту, ваздуху или води. Међу опасним компонентама е-отпада су веома отровни и растворљиви метали и једињења као што су олово, кадмијум, никл, жива, баријум, литијум, цинк, арсен, хлор и други. Вода загађена овим материјама није за пиће и веома се тешко пречишћава. Е-отпад је значајан извор секундарних сировина, који се може поновно користити или рециклирати. У Србији су овакви програми рециклаже у припреми. Постоји неколико откупљивача, али је то безначајан број колико оваквог отпада завршава на депонијама или чека да буде одбачено.

Старе батерије не треба бацати са осталим комуналним отпадом. Оне не заузимају пуно простора, па се могу чувати на посебном месту све док се не испуне адекватни услови за рециклажу.

12

Разврставање отпада

Разврставање се врши у виду сортирања по групама у различите контејнере за пластику, папир и комунални, кућни отпад. Уколико такви контејнери не постоје у окружењу, кућни отпад се одваја, и одлаже у контејнер одвојено од опасног отпада, јер се на тај начин мање загађује животна средина. Свака локална самоуправа би требало да организује примарну сепарацију и обезбеди простор и опрему за отварање рециклажног дворишта. Разврставање, односно сортирање отпада може да буде примарно и секундарно:

1. Примарно разврставање подразумева да се отпад разврстава по групама на самом извору настанка (у кући, школи, канцеларији, фабрици, улици, ресторану или неком другом месту јавног окупљања).

2. Секундарно разврставање отпада подразумева да се отпад, који је мешавина свих одбачених материјала и предмета, у погону сепарације, разврстава, ради добијања материјала који ће се даље користити као сировина за рециклирање. Материје сепарисане на овај начин су лошијег квалитета него код примарног разврставања.

Да би се рециклажа успешно извршила, потребно је претходно сортирати отпад. Најлакши и најјефтинији начин сортирања отпада је на самом извору. За овакав начин управљања отпадом потребна је сарадња свих субјеката у систему, а најважнију улогу имају они који га стварају (генеришу), дакле становници градова, општина и насељених места у домаћинствима, радним местима или школама.

Комунални (кућни) отпад би требало да раздвајамо дневно у различите канте (ако њих нема, онда бар у кесе или вреће), према врсти отпада. Примери за разврставање отпада:

Прва посуда за опасан отпад – лекови, батерије, боје, сијалице, топломери;

Друга посуда је за биоразградиви, комунални отпад, најчешће су то остаци од хране, коре од воћа и поврћа, цвеће и лишће и други баштенски отпад биљног порекла;

13

Слика 1 3 Приказ садржаја једне канте за отпад (Извор: Google/slike)

Трећа је за отпад који се може рециклирати (метал, пластика стакло). Сваку од ове три врсте требало би стављати у засебну кесу и убацивати у контејнере за рециклажу на којима пише за који врсту отпада су намењени.

Овакав поступак подразумева да постоји развијен систем локалног прикупљања откупа и посуде за његово одлагање. Опасан отпад у начелу треба однети у рециклажно двориште. У посуде за отпад у индивидуалним домаћинствима или у контејнере на јавним површинама забрањено је одлагати течне и полутечне материје:

1. Жар и врућ пепео;2. Угинуле животиње и остатке закланих животиња;3. Батерије свих врста укључујући оловне и друге акумулаторе;4. Отпад из кланица, месара и рибарница;5. Ауто гуме;6. Грађевински отпад и отпад од рушења објеката;7. Флуоресцентне сијалице и цеви;8. Лекове са истеклим роком трајања;9. Делове намештаја који због величине не могу бити однети комуналним возилима.

Највећи проблем у Србији, представља збрињавање опасног отпада. Не постоје рециклажна дворишта у које би становници могли доносити опасан отпад, не постоје погони где би се такав отпад неутралисао, а трошкови извоза су веома скупи.

Поред овог, не постоји уређен систем који омогућава примарну сепарацију јер становници не поседују бар две канте у којима би се издвајао биоразградиви и рециклажни отпад. Ово су све објективне тешкоће које у блиској будућности треба решавати.

Појам рециклажног дворишта

Рециклажно двориште је посебно уређено место на које становници могу однети прикупљени рециклажни и други кабасти и опасни отпад из домаћинства. Власник рециклажног дворишта гарантује да ће све исправно одвојене количине отпада бити рециклиране, односно да неће завршити на депонији и загадити околину. У рециклажно двориште одлаже се у зависности од величине рециклажног дворишта и то следеће материје:

Искоришћене материје: папир и картон, стаклени амбалажни отпад, метални амбалажни отпад, ПЕ носиљке (гајбе) од пића, ПЕТ амбалажа, ПЕ фолије, метални гломазни отпад (бела техника), отпадна електоопрема (видео и аудио техника, рачунари и сл.), гуме, без фелни, текстил, зелени отпад, грађевински отпад.

Опасни отпад: батерије и искоришћени аутомобилски акумулатори, лекови, моторна уља, термометри, опасни отпад из домаћинства (хемикалије, боје и лакови, разређивачи и др.), флуо цеви, искоришћено јестиво уље.

Швајцарска као лидер у рециклажи стакла

„Светски првак“у рециклирању стакла је Швајцарска, у којој се читава нација ставила у службу заштите околине, односно рециклирања стакла. 2003.г. је у Швајцарској проценат повраћајаизносио 95,7% (у 2002. 93,8%). На графикону 1 може се видети раст

14

процента повраћаја стакла за рециклирање од 1978.г. до 2003.г. Сваки Швајцарац је вратио више од 40 килограма отпадног стакла, чиме су Швајцарци побољшали властити рекорд и остали први на светској ранг листи рециклирања. Очито је да су западноевропске земље одавно схватиле не само еколошку, већ и економску нужност рециклирања. Швајцарска амбалажна индустрија је у 2003. години употребила 91.500 тона стакленог лома за производњу нових боца, што је једна трећина враћеног отпадног стакла. Тиме је постигнута уштеда енергије потребне за производњу стакла од 20 посто. 141.000 тона стакла отишло је у извоз, а 68.000 тона искористило се изван стакларске индустрије нпр. као замена за шљунак у нискоградњи. Швајцарску сакупљачку мрежу чини око 12.000 контејнера, које празни и одлаже на регионална сабирна места (међусобно удаљена око 25 км) 45 фабрика-сакупљача. Овде се врши обрада, а затим се стаклени лом железницом или камионима транспортује до места рециклаже у коме се стаклени отпад обрађује и припрема за производњу. Док складиштење комуналног отпада у Швајцарској кошта 300 Швајцарских франака по једној тони, збрињавање отпадне стаклене амбалаже кошта 120 CHF/t – Уверљив аргумент за одвајање стакла од осталог отпада!

У 2003. је години у Швајцарској сакупљено 301.344 т стакленог крша, што је скоро 96%од укупне количине стаклене амбалаже која је те године произвела на швајцарском тржишту. Примера ради, стаклана у Швајцарској користи 80% лома у производњи стаклених боца, док је тај удео у Ветро парк Стражи у Хрватској тек неких 25%.

Глобално гледано север Европе је главно средиште прикупљача отпадног стакла, па су Белгијанци са 95% одмах иза Швајцараца. Следе Финци с 92%, Немци и Норвежани с 88%, Аустријанци и Швеђани с 87%. Не треба помињати да су земље у нашем окружењу, као и сама Србија а и Црна Гора, међу последњим на овој листи.

Графикон 1 1 Раст процената стакла за рециклажу у Шведској (избвор:The Swedish recycling revolution, sweden.se)

15

Закључак

Кроз овај рад је указано на рециклажу, њен значај и многе сегменте који спадају под тај појам. Може се увидети значај рециклаже и могућност да искористимо све материјале више пута за рад наше користи. У Србији се показало да у последње време расте еколошка свест целе заједнице. Нарочито у последњих десетак година, када су се различитим трансформацијама у сфери управљања и надлежности у Републици, почели да стичу услови за реализацију пројеката из ове области. Ту се мисли на припрему неопходних техничких услова за успостављање системског решавања проблема управљања отпадом, и употребом комуналног отпада у сврху добијања енергије.

Постоје многобројни радови, истраживања и читаве студије о значају рециклаже за систем управљања комуналним отпадом. Свима је исти циљ, а то је очување животне средине у градовима и осталим насељеним местима. Није свима потребно да проуче утицај отпада на животну средину да би бринули о њој, довољно је да се савесно понашамо и све ће доћи на своје место. Сваки човек на планети може да допринесе очувању средине, а то је у његовој обавези, да се на тај начин захвали природи на свему што нам је дала.

16

Литература

1. Животна средина, Водич кроз ЕУ политике, Европски покрет Србија. 20102. Кузмановић З., Управљање отпадом у ЕУ, Службени гласник РС 20103. Брзаковић Р. Марјановић З, Национална конференција о квалитету живота,

Крагујевац,Факултет инжењерских наука, Крагујевац, 20064. Трумић М.Ж., Трумић М.С., Улога припреме у рециклажи и одрживом развоју

Србије, Бор, Технички факултет Бор 20125. Регодић Д., Управљање и рециклажа опасног отпада, Универзитет Сингидунум

20106. Нешић Б.,Управљање комуналним отпадом и потенцијали за рециклажу на

примеру јужне и југоисточне Србије, Центар за развој грађанског друштва, SIDA, Ниш 2010

7. Исоски З., Тодић Д., Додић Д., Израда локалног плана управљања комуналним отпадом уз примену Архуске ковенције, ЕКОИСТ '06, Сокобања, 04-07.2006., Зборник радова.

8. www.wikipedia.org 9. www.jkptvrdjava.rs10. www.ekospark.com11. www.ekologija.ba

17