Niče, Fridrih (2005): Slučaj Vagner, Čigoja štampa, Beograd.

Prijap – bog plodnosti.

Harangiranje –držanje svečanih govora.

Palijativno – leči privremeno

,,Ah, taj stari čarobnjak! Šta nam je sve bajao!“ (Niče, 2005: 10).

,,Vagner je polovinu svog života verovao u revoluciju, onako kako je svaki Francuz verovao u revoluciju (...) ,,Odakle potiče sve zlo sveta?“ pitao se Vagner. ,,Od starih ugovora“ – odgovarao je kao svaki ideolog revolucije. Nemački rečeno: od običaja, zakona, morala, institucije, od svega na čemu počiva stari svet, staro društvo. ,,Kako ukloniti to zlo iz sveta? Kako ukloniti staro društvo?“ Objavljujući rat ,,ugovorima“ (poreklu, moralu)“ (Niče, 2005: 13).

,,Imaću priliku (u jednom odlomku moga glavnog dela koje nosi naslov ,, O filosofiji umetnosti“) da kažem nešto bliže o tome kako je to sveeukupno preobraženje umetnosti u glumu, isto tako siguran izraz fiziološke degeneracije (tačnije, oblik histerije), kao svaka pojedina pokvarenost i trošnost umetnosti koju je inaugurisao Vagner: na primer nemir njene optike koja je prisiljava na promenu mesta u svakom trenutku“ (Niče, 2005: 20).

,,Ni ukus, ni glas, ni talenat: Vagnerovoj pozornici je neophodno samo jedno – Germani!... Definicija Germana: poslušni i duge noge... Ima puno dubokog značenja u tome što se Vagnerov uspon vremenski poklapa sa usponom ,,carstva“: obe činjenice dokazuju jedno te isto – poslušan i duge noge. – Nikada se nije bolje slušalo, nikada bolje naređivalo. Vagnerove horovođe su naročito dostojne vremena koje će potomstvo jednom nazvati, s bojažljivim strahopoštovanjem: klasični vek rata...“ (Niče, 2005: 31).

,,Ali koja sumnja u to štaja hoću – koja su tri zahteva za kojima mi je moja pritajena srdžba, mojabriga, moja ljubav prema umetnosti sada otvorila usta? DA POZORIŠTE NE ZAGOSPODARI UMETNOSTIMA. DA GLUMAC NE POSTANE ZAVODNIK NEPATVORENIH. DA MUZIKA NEPOSTANE UMETNOST LAGANJA (Niče, 2005: 32).

,,Bajrojt je velika opera – i to čak ni dobra opera... Pozorište je oblik rušenja stvari od ukusa, pozorište je ustanak masa, plebiscit protiv dobrog ukusa... to uprvo dokazuje slučaj Vagner: dobio je gomilu – pokvario je ukus, pokvario je naš ukus čak i za operu!“ (Niče, 2005: 35).

,,Mislim da umetnici često ne znaju u čemu su najbolji: suviše su sujetni“ (Niče, 2005: 46).

,,Već u leto 1876. usred prvih igara, oprostio sam se u sebi sa Vagnerom. Ne podnosim ništa dvosmisleno; od kad je Vagner u Nemačkoj, konscendirao je korak po korak svemu što ja prezirem – čak antisemitizmu...“ (Niče, 2005: 65).

,,Još koja reč za odabrane uši: šta ja zapravo hoću od muzike. Da bude vesela i duboka, kao popodne u oktobru. Da je lična, opuštena, nežna, mala, slatka ženica, podla i ljupka... Neću nikad da dopustim da bi neki Nemac mogao znati šta je muzika. Ono što nazivaju nemačkim muzičarima, s najvećima na čelu, to su stranci – Slaveni, Hrvati, Italijani, Holanđani ili Jevreji; ili Nemci jake rase, izumrli Nemci, kao Hajnrih Šic, Bah i Hendl. Ja sam još dovoljno Poljak da dodam ostatak muzike protiv Šopena: izuzimam, iz tri razloga, Vagnerovu idilu sa Zigfridom, možda i Lista, koji pre svih muzičara ima otmene orkestarske akcente; najzad i sve što je izraslo s one strane Alpa (...)“ (Niče, 2005: 49-50).

,,Stajah nedavno na mostu u mrkoj noći. Iz daljine dopiraše pesma: nad drhtavom površinom prelivahu se zlatne kapi. Gondole, svetla, muzika – pijani plivahu u sutn...Moja duša, svirka struna, pevaše nevidljivo dotaknuta gondolijersku pesmu, drhteći od šarenog blaženstva.-Da li je iko slušao?...(Niče, 2005: 50).

Naći:

Vagnerov tekst Religija i umetnost