SAVREMENA FILOZOFIJA

NIČE

ŠOPENHAUER

MARKS

Friedrich Wilhelm Nietzsche (1844-1900)

Fridrih Niče

Niče je delovao kao profesor klasičnih jezika u Bazelu, ali je zbog bolesti često boravio u Italiji.

Njegova glavna dela su:

"Tako je govorio Zaratustra",

"Volja za moć",

"S one strane dobra i zla",

"Geneologija morala".

KRITIKA KULTURE I MORALA

Sokrata je prvi kvarilac kulture.

Od tada je kultura u stalnom nazadovanju, isuviše je racionalistička i zato neprijateljska životu.

Hrišćanstvo je produbilo tu dekadenciju. To je moral stada, slabih ljudi, sabranih nula, lažni moral odricanja od života, koji u pakao šalje sve velike ljude.

"Istorija borbe morala protiv osnovnih instikata života najveći je nemoral..."

VOLJA ZA MOĆ Svetom uopšte ne vlada logos, nego haos.

Osnova svega volja za moć, volju da se bude gospodar. Život je borba.

Snaga najviša vrednost, a dobro sve što jača.

"Ne štedite bližnjeg svoga... koga ne možete naučiti da leti , toga naučite brzo da pada."

U ime samog života treba prevrednovati sve vrednosti, razbiti stare vrednosti, i postaviti nove - NIHILIZAM.

BOG JE MRTAV

Niče umesto njega postavlja idealizovanovog čoveka, ideal natčoveka.

Natčovek je ostvarenje volje za moć, razbijač i stvaralac, koji će kulturu usmeriti prema novom.

Slobodan, poseban pojedinac koji se razlikuje od običnog čoveka, stada i zajednice time što ima odvažnost za odluku i odgovornost, za iskušenje i opasnost.

Čovek mora biti prevaziđen,

"natčovek je smisao zemlje".

VEČNO VRAĆANJE ISTOG Svet nije završen, a ni racionalan i nema završetak.

"Sve se slama, sve se opet slaže; večno se gradi ista kuća bića."

Nužnost a ne slučajnosti koja vlada svetom.

Natčovek prihvata život.

Umetnost je smisao života. Samo zahvaljujući umetnosti moguće je podneti egzistenciju, podneti istinu i savladati pesimizam.

UTICAJ

Niče je snažno izrazio duh krize zapadne civilizacije.

Često je protivrečan i višeznačan,

ali samo iskrivljujući duh njegove filozofije mogli su nacisti da svojataju njegove teze.

Stil mu je poseban, strastven, patetičan, proročanski.

Svojim tezama on je kao vesnik nove kulture bitno uticao na XX vek.

Arthur Schopenhauer (1788 –1860)

Artur Šopenhauer

Svet nije racionalan i logičan, nego je pokazivanje bezumne volje.

"Svet kao volja i predstava" počinje kantovskom tezom: "Svet je moja predstava".

Sve što postoji kao pojava je privid i varka.

Suština čoveka data nam je neposredno, u intuiciji, u osećanju, u svesti, i to kao volja.

VOLJA JE SUŠTINA SVEGA

Volja je jedno i sve, jedinstvena suština sveta.

To je sila koja pokreće i ljude i životinje i biljke.

U volji saznaje apsolut, a intelekt je ono sekundarno.

"Volja predstavlja gospodara, a intelekt slugu",

pa zato ono što protivreči srcu ne ulazi u glavu.

PESIMIZAM

Volja nikad ne može biti zadovoljena, pa su bol, nesreća i patnja neminovna iskustva života.

Šest dana bede i sedmi dan dosade, zato je ovaj svet najgori od svih mogućih.

U njemu je Dante imao obilje građe za svoj Pakao, ali mu za Raj ni u čemu nije mogao biti uzor.

Zato je svetska istorija besciljno lutanje,

niz poraza i razočaranja.

ETIKA SAMILOSTI

Predlaže protiv svetskog bola askezu, odricanje od života, negaciju volje, utapanje u nirvanu, u nebiće.

U društvu može čovek samilošću , saosećanjem sa patnjama drugih ljudi i odupreti se egoizmu i tenutno potisnuti težnju volje.

Ali svetska volja je neuništiva. "Sunce žeže večito podne".

Umetnost ima funkciju katarze, ona oslobađa.

RAZLOZI PESIMIZMA

Moguće je tražiti Šopenhauerove lične razloge za pesimizam, bio je genijalan, strastven i preosetljiv, usamljen, i ženomrzac.

Bez lažne skromnosti on je očekivao slavu i priznanja, ali je doživeo neuspeh pokušavajući da konkuriše Hegelu.

Kasnije je doživeo svetsku slavu, jer je svojim pesimizmom najpotpunije izrazio duh razočaranja koji je osećao XIX vek u odnosu na optimizam prosvetiteljstva.

Karl Marx (1818 – 1883)

Karl MarksČovek je istorijski određen odnosima u društvu.

Filozofije treba da vodi promeni sveta u duhu ostvarenja čovekovih najviših ideala.

Čovek je stvaralac istorije, a filozofija je misao, teorija revolucije, misao oslobođenja čoveka.

Radnička klasa je istorijska snaga koja može osloboditi čoveka i ostvariti ideju slobode.

Zato se filozofija ne može ostvariti bez ukidanja radničke klase, a radnička klasa se ne može ukinuti bez ostvarenja filozofije.

DIJALEKTIKA

Za Marksa filozofija je smisao preokreta, zahtev za ostvarenjem humanizma.

Filozofija je kritika postojećeg.

Po Hegelu dijalektički proces se događa samo u duhu, u glavi filozofa.

Marksova kritika usmerena je protiv razrešenja realnih sukoba u glavi.

Zato je dijalektika prebačena u sadašnjost.

ČOVEK KAO BIĆE PRAKSE

Marks čoveka određuje kao biće koje je u svojoj suštini radno, samodelatno biće.

Čovek menja svet i u tom procesu menja i samog sebe, tako.

Praksa, to je menjanje sveta, svesna delatnost,suština čoveka.

Čovek je praksa.

OTUĐENJE I RAZOTUĐENJE U kapitalizmu proizvođač je otuđen od proizvoda svoga rada, jer se proizvod kao roba osamostaljuje i postaje sila nad čovekom.

Od čoveka se otuđuje i rad i tako se čovek otuđuje od svoje ljudske suštine, da bi se na kraju otuđio i od drugog čoveka.

Razotuđenje je uslovljeno ukidanjem privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju i besklasnim društvom,

društva u kome će čovek biti najviše biće.

FILOZOFIJA SLOBODE

Marksova filozofija je humanizam.

Čovek je sloboda.

Samo slobodan razvoj svakog pojedinca uslov je slobodnog razvoja za sve.

Sloboda znači odgovornost za ono što jeste da jeste i za ono što nije da nije.

Svet je poklon koji se ne može primiti samo upola.

kraj