VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA LESKOVAC

OSNOVNE STRUKOVNE STUDIJE

SEMINARSKI RAD

Predmet: SPOLJNOTRGOVINSKO POSLOVANJE

TEMA: OBLICI PREDUZEĆA

Mentor: Student:

mr Saša Sarić Nataša Tomić

Broj indeksa: 12266

Smer: Finansije i bankarstvo

Leskovac, 2015.

Sadržaj

Oblici preduzeća .................................................................................................................31. Oblici preduzeća u zemljama tržišne privrede ....................................................3

1.1. Privatna preduzeća (firme) ...................................................................41.2. Posrednička trgovačka preduzeća ........................................................61.3. Uslužne delatnosti u prometu ...............................................................91.4. Državna preduzeća .............................................................................121.5. Zadružna preduzeća ...........................................................................121.6. Oblici povezivanja preduzeća ............................................................131.7. Spoljnotrgovinski aparat proizvođačkih preduzeća ...........................14

2

Oblici preduzeća

Međunarodna trgovinska razmena se može obavljati između država i pojedinaca (fizičkih i pravnih lica) ili između pojedinaca - državljana različitih zemalja. To bi, uglavnom, bili nosioci spoljnotrgovinske delatnosti. Oni se među sobom bitno razlikuju po karakteru svojine nad sredstvima kojima raspolažu i organizaciji poslovanja prema svojoj užoj specijalnosti u spoljnotrgovinskoj delatnosti.

Po karakteru svojine nad sredstvima preduzeća se dele na ona u društvenoj svojini (državna, zadružna i društvenih organizacija) i u privatnoj svojini. Spoljnotrgovinska delatnost u celini je veoma raznolika. Ona se, ipak, može grupisati u nekoliko posebnih grana, koje se međusobno bitno razlikuju po nizu merila. U vezi s tim se na odgovarajući način osposobljavaju proizvodna preduzeća da za svoje sopstvene potrebe obavljaju spoljnotrgovinske poslove, ili se osnivaju posebna preduzeća (trgovačke firme) sa zadatkom da obavljaju jednu ili više srodnih od posebnih grana spoljnotrgovinskih delatnosti. Tako postoje preduzeća za izvoz i uvoz, posredničke firme (konsignaciona skladišta, servisi i sl.), preduzeća za međunarodno trgovinsko posredovanje i preduzeća za vršenje raznih uslužnih delatnosti proizvodnog ili neproizvodnog karaktera (kontrola iprijem robe i usluga, projektovanje, međunarodna špedicija, transport i osiguranje, spoljnotrgovinske banke, turističke organizacije).

1. Oblici preduzeća u zemljama tržišne privrede

Prema pretežnom karakteru svojine kapitala, kojim preduzeća raspolažu, na se dele na četiri podgrupe: privatno-kapitalistička, preduzeća društava, zadružna i državna preduzeća.

Privatno-kapitalistička preduzeća su ona čiji je tzv. osnovni kapital, kojim raspolažu, vlasništvo pojedinaca ili porodica udruženih u raznim oblicima. Od ukupnog broja privrednih preduzeća najviše ih je organizovano na ovom principu, a po obimu kapitala u funkciji na ovom polju delatnosti ona, isto tako, predstavljaju najveći deo kojim raspolaže jedna takva zemlja.

Zadružna preduzeća su, isto tako, udruženja pojedinaca, ali na nekim zadružnim principima koji su najcešće regulisani nacionalnim zakonodavstvom i imaju zadatak unapređenja pojedinih privrednih grana delatnosti (poljoprivreda - stočarstvo, ribolov i dr.).

Državna preduzeća su osnovana od strane državne vlasti ili pojedinih njenih teritorijalnih organa pa je i kapital, kojim takva preduzeća raspolažu, državna svojina. Takva preduzeća, katkad, mogu dostići džinovske razmere, a obično se nalaze u granama delatnosti koje imaju neki poseban značaj (crna metalurgija, teška industrija, hemijska industrija, banke i sl.).

3

U odnosu na udeo spoljnotrgovinske u ukupnoj delatnosti kapitalitičkih preduzeća, ova mogu biti dvojaka: čisto spoljnotrgovinska - čija se delatnost uglavnom ograničava na razmenu sa inostranstvom bilo u kom vidu (razne eksport-import firme, trgovinska zastupništva inostranih firmi i dr.) i ostala preduzeća, kod kojih spoljnotrgovinska delatnost nije primarna. Takva preduzeća, posle regulisanja svog statusa kod nadležnog organa državne vlasti (ukoliko je to izričito uslovljeno), stiču mogućnost izvoza svojih proizvoda i uvoza robe za svoje potrebe.

To bi, na primer, bila industrijska preduzeća koja se bave spoljnotrgovinskom delatnošću izvoza sopstvenih proizvoda i proizvoda direktne dopune asortimana ovih i uvoza za potrebe svoje proizvodnje.

1.1. Privatna preduzeća (firme)

Prema strukturi sopstvenosti kapitala kojim raspolažu, preduzeća mogu biti dvojaka: sopstvenost jednog lica ili porodice ili većeg broja lica udruženih u jedno društvo. U prvom slučaju preduzeće je isključiva svojina jednog lica ili porodice, a u drugom je svojina dva ili više lica (društva).

Sopstvenik-pojedinac snosi punu odgovornost sam za delatnost preduzeća, a kod preduzeća - društva, odgovornost obično snose članovi društva srazmemo učešću u ukupnom kapitalu preduzeća. Inače, unutrašnja organizacija se reguliše ugovorom o osnivanju društva između članova, a njegov odnos prema vlastima i drugim licima se propisuje zakonima zemlje.

Ortačko preduzeće

Na osnovu ugovora o ortakluku, udružuju se dva ili više lica radi zajedničkog obavljanja izvesne delatnosti. Odnos između članova društva - ortaka, reguliše se ugovorom o ortakluku na način kako se oni sami međusobno dogovore, jer nacionalna zakonodavstva, svakako u cilju unapređenja ove forme udružene delatnosti pojedinaca, najčešće ostavljaju punu slobodu članovima da međusobne odnose regulišu na njima najpodesniji način. Unutrašnji sporazum između ortaka obično obuhvata pitanje udela pojedinaca u ukupnom kapitalu društva, učešće u podeli dobiti, unutrašnju organizaciju poslovanja preduzeća, kao i vođenje i evidenciju o pojedinim vrstama poslova.

Komanditno društvo

To su trgovačka društva javnih i tajnih ortaka pri čemu samo javni lično, solidarno i neograničeno odgovaraju za obaveze društva, dok tajni ortaci (komanditori) odgovaraju samo srazmerno uloženom kapitalu u društvo. Tajni ortaci u društvu su, u stvari, finansijeri društva i oni u tom smislu zaključuju ugovore sa društvom regulišući i njihovo učešće u ostvarenoj zaradi društva. Svi članovi ovakvog društva ugovorom regulišu međusobne odnose u njemu, pri čemu se samo javni članovi pojavljuju pred trećim licima kao nosioci prava i obaveza firme, komanditnog društva. Zbog ovakvog statusa komanditori firme se često nazivaju »tajni članovi komanditne firme« i o njima se stoga

4

iz trgovačkog registra uopšte ne mogu videti nikakvi podaci, ko su i kakvo je njihovo učešće u komanditnom društvu. Nasuprot njima, javni članovi se moraju prijavljivati trgovačkom registru u svemu kao i kod ortačkih društava. Isto tako se iz registra ne može videti ni odnos javnih i tajnih članova komanditnog društva, kao ni promene koje su u tom odnosu nastupile.

Akcionarsko društvo

Mobilizacijom slobodnih novčanih sredstava i od najsitnijih ušteda većeg broja pojedinaca, stvara se kapital akcionarskog društva, koji se deli na veći broj jednakih delova - akcija (shares, actions, Aktien, azioni). Lica koja kupuju te akcije postaju akcionari. Uplata akcije je javna i svaki akcionar, srazmerno veličini iznosa koji je uplatio u kapital akcionarskog društva, dobija odgovarajući broj akcija, kao materijaini dokaz o izvršenoj uplati.

Svaka akcija glasi na jednu određenu sumu novca i to je njena tzv. Nominalna vrednost. Akcija, u principu, glasi na donosioca tj. ona je prenosiva i može se prodavati po ceni koja se ne mora poklapati sa njenom nominalnom vrednošću, već po tržišnoj ceni. Tržišna cena ili tzv. kurs akcije zavisi od visine dividende koju akcija donosi njenom imaocu. Visina dividende zavisi od rezultata rada i poslovanja akcionarskog društva na koje glase akcije imaoca.

Za osnivanje akcionarskog društva postoje dve vrste režima.

Normativni režim omogućuje osnivanje i rad akcionarskog društva čim ovo ispuni zakonom propisane uslove - na primer, određeni broj članova i obim akcijskog kapitala.

Ovo je najčešće praktikovani sistem u pojedinim zemljama. Koncesioni režim postoji u zemljama gde se akcionarsko društvo može osnovati tek posle odobrenja nadležnog organa državne vlasti.

Društvo sa ograničenom odgovornošću

U novije doba, da bi se izbegla zakonska obaveza javnog polaganja računa o poslovanju, koja postoji kod udruživanja u obliku akcionarskog društva, izvestan uži krug ljudi se sporazumeva o osnivanju tzv. društva sa ograničenim jemstvom. Na taj način stvoreno je društvo slično akcionarskom u kome članovi jamče za obaveze društva samo do iznosa uloženog kapitala. Takvo društvo je, po obimu ulagača, daleko uže a učesnici unose svoj kapital u njega na bazi međusobnog ugovora o osnivanju i organizaciji društva ne upućujući poziv drugim licima na javno upisivanje emitovanih akcija. Takva društva postoje u raznim granama privredne delatnosti, kao u industriji, metalurgiji i trgovini. Udeli koje pojedini članovi ovakvog društva unose, nisu prenosivi na drugo lice bez prethodnog odobrenja svih ostalih članova društva. Zakoniti naslednici učesnika u ovakvom društvu nasleđuju sva prava i obaveze, koja iz takvog odnosa proizlaze. Zakonodavstvo pojedinih zemalja zabranjuje ovakvim društvima emisiju zajma na obveznice, kao što je to slučaj kod akcionarskog društva. Pošto društvo, po postojećim

5

zakonskim propisima, nije obavezno na javno polaganje računa o svom poslovanju, to se informacije u ovom pogledu kreću u jednom zatvorenom krugu lica bez mogućnosti bilo kakve kontrole javnosti. S obzirom na sistem formiranja kapitala potrebnog za rad, ovakva društva su najčešće ograničenog kapitala, ali ona u savremenom privrednom sistemu najvećeg broja kapitalističkih zemalja imaju veoma važnu ulogu. Međutim, postoje firme ove vrste koje raspolažu ogromnim kapitalom, što je slučaj u Nemačkoj (Mannesmann G. m. b. H., Dusseldorf, zatim Weserhutte Otto Wolf G.m.b.H., Bad Oeynhausen - Westfallen). To su dva primera velikih koncerna sa mnogo preduzeća, koji rade pod ovim oblikom, zaštićeni od zakonske obaveze javnosti rezultata svog poslovanja. Jedan uzan krug ljudi rukovodi velikim brojem krupnih preduzeća, koja izvršavaju njihove direktive o poslovanju.

1.2. Posrednička trgovačka preduzeća

Rastući obim i asortiman savremene proizvodnje u svetu, uz izvesno zakonomerno zaostajanje porasta potražnje i sve veće rastojanje između mesta proizvodnje i mesta potrošnje robe, sve više zaoštravaju problem realizacije proizvodnje u svetu. U savremenim uslovima tehnike i kapaciteta transporta i prenošenja saopštenja, roba se prodaje i kupuje u najudaljenijim područjima sveta. To su često posve nepoznata, a u osnovi interesantna tržišta. Problem obrade tržišta bližih, razvijenih zcmalja i dalekih i najudaljenijih razvijenih i zemalja u razvoju, u savremenim uslovima odnosa na svetskom tržištu, dobija posebnu važnost.

U takvoj situaciji preduzetnici (proizvođači i trgovci) ne iscrpljuju svoje ideje i mogućnosti ni u najrazličitijim formama proširenja obima i efikasnosti svoje delatnosti od obrade tržišta, prodaje i nabavke robe u zemlji do najudaljenijih tržišta u svetu. Cilj je da se u što širem obimu i za što kraće vreme dovede u vezu platežno sposobna tražnja i odgovarajuća ponuda tj. kupac i prodavac, čemu obično sledi akt kupoprodaje.

Značajnu ulogu u tome imaju razni posrednici, koji obavljaju poslove posredovanja pod određenim uslovima koji su predmet trgovačkog sporazuma između njih i principala (nalogodavca - prodavca ili kupca). Posredničke firme, ili lica, su najčešće bez dovoljno sopstvenog kapitala. Međutim, to su iskusni poslovni ljudi sa dobrim poslovnim vezama, poznavanjem tržišta određene robe i spoljnotrgovinskih poslova i specijalizovani za pojedine vrste poslova i kategorije robe (tekstil, koža, žitarice, kolonijalna roba, drvo, pamuk, vuna, brodski prostor, aparali, vozila, mašine i uređaji i sl.).

U zavisnosti od pravnog položaja i odnosa posrednika prema komitentu (kupcu ili prodavcu), postoji više vrsta posredničkih delatnosti, koje se međusobno više ili manje razlikuju (komisionari, zastupnici u inostranstvu i u zemlji, agenti, brokeri, kompradori, tehnički projektantsko-konstruktivni biroi sa isporukom postrojenja i sl.).

Komisionar

Posluje u svoje ime, a za račun nalogodavca (komitenta). Komisionarske usluge u kupoprodaji robe i usluga obavljaju obično za jednu fiksnu nagradu (komision, proviziju)

6

čija je visina predmet sporazuma sa komitentom u vreme preuzimanja izvršenja posla. Komisionar stiče pravo na naplatu provizije tek po potpunom izvršenju poverenog mu posla, sem ukoliko do odlaganja ili nemogućnosti izvršenja posla nije došlo propustom ili greškom komitenta.

Komisioni odnos se uspostavlja davanjem naloga za izvršenje konkretnog posla ili zaključenjem ugovora sa komitentom o trajnijoj saradnji u prodaji ili nabavci određene vrste robe u celosti ili njenih pojedinih kategorija u inostranstvu ili samo za određena područja.

Inostrani zastupnik

Zastupnik (engl. - agent; fr. - representant; nemački - Agent ili Vertreter) obavlja trgovačke poslove u ime i za račun svog komitenta (proizvođač, izvoznik), koga stalno i javno zastupa u svim prilikama, kako je to predviđeno ugovorom o zastupstvu. Zastupnik mora biti u odnosu na komitenta (principala) samostalna, nezavisna firma ili lice. Ako nije samostalan, onda se radi o delegatu, predstavniku.

Zastupnik ne može zastupati interese i raditi za konkurentnu firmu svog principala, ali zato može zastupati više firmi koje međusobno nisu konkurenti (različite vrste mašina, aparata, tekstila, hemikalija, poljoprivrednih proizvoda i sl.).

U cilju detaljnog regulisanja međusobnih odnosa, obaveza i dužnosti, između principala i zastupnika se prethodno zaključuje tzv. ugovor o zastupstvu. Zaključenjem ovog ugovora i njegovim odobrenjem od strane nadležnih organa u zemlji partnera, ukoliko je to odnosnim propisima predviđeno, zasniva se zastupnički odnos. U cilju upoznavanja poslovnih sposobnosti i okvira mogućnosti prodaje robe na određenoj teritoriji od strane zastupnika, zastupnički odnos obično počinje tzv. probnim rokom.

Distributer – samostalni zastupnik

Na osnovu ugovora sa principalom (najčešće proizvodač potrošnih dobara ili standardnih alata, aparata i mašina ili veća izvozna kuća) ovaj vid zastupnika (SAD - distributor; V. Britanija - merchant; SR Nemačka - Alleinvertreter) raspolaže isključivim pravom prodaje njegove robe na određenom području. Ovo isključivo pravo se može odnositi na ceo proizvodni program principala ili na samo ugovorom određene artikle iz tog programa. Distributer kupuje robu od principala uz dobijanje rabata na veliko. Prodaju robe na određenoj teritoriji organizuje i obavlja po cenama koje mogu biti različite.

Broker

Značajan vid posrednika naročilo u SAD, V. Britaniji, SR Nemačkoj i Holandiji. Naziv im je različit na raznim jezicima (eng. - brokers; nem. - Makler; franc. - courtier). Brokeri su samostalni trgovci, koji bez ikakvog trajnog ugovornog odnosa, već po konkretnim nalozima od slučaja do slučaja, posreduju između kupca i prodavca prilikom zaključenja kupoprodajnog ugovora. Njihova se uloga, u osnovi, sastoji u tome da dovedu u vezu

7

ponuđača i interesenta na tržištu određene robe ili rejona. U ranija vremena brokeri su bili ne samo trgovački posrednici, nego i iskusni stručnjaci za usluge u domenu organizacije, naročito pomorskog prevoza; zatim, veštaci po određenim pitanjima trgovačkog prometa, pa čak i arbitri u sporovima stranaka. U novije doba se njihova uloga ograničava na trgovačko posredovanje u prometu robe i berzanskim poslovima.

Tehnički projektantsko - konsultativni inženjering - biro

To su obično nezavisni tehnički biroi, specijalizovani po pojedinim područjima privredne delatnosti, koji se bave stručnim tehničkim konsultacijama i izradom projekata za nove objekte ili objekte u rekonstrukciji i proširenju (Consulting Engineer-Firms). Oni izrađuju studije i projekte za račun nalogodavca specijalizovano po područjima (industrijska postrojenja, mostovi, železnice, električne centrale, melioracije i sl.). Na osnovu projektnog zadatka oni rade kompletan elaborat i snose odgovornost za stručne postavke u njemu, pod uslovom da ih se investitor striktno pridržava.

U novije doba ove firme se prihvataju i uloge organizatora nabavke potrebnih postrojenja po izrađenom projektu, nudeći pri tom svoju stručnu i komercijalnu pomoć. Ima slučajeva da se ovakve veće firme prihvataju zadatka u celini tj. da na osnovu projektnog zadatka izrade projekt koji će investitor odobriti, a projektant će potom isporučiti i sva predviđena postrojenja i izgraditi objekt u celini u zemiji investitora i predati ga do određenog roka.

Komprador

Komprador (španski - comprador; japanski - banto) je posebna vrsta trgovačkih posrednika koji postoje u azijskim zemljama a naročito u Japanu i Kini do narodne revolucije. Oni preuzimaju poslovne naloge kupoprodaje robe od evropskih trgovačkih kuća i obavljaju sav posao sa domaćim trgovcima poznajući njihove navike i običaje. Ponekad preuzimaju na sebe i delkredere-rizik. U početku su radili za fiksnu platu, a kasnije je uvedena provizija kao nagrada za njihove usluge inostranim nalogodavcima. Oni se specijalizuju po vrstama robe s kojom rade i za određena područja u inostranstvu koja poslužuju. Kod njih se tako koncentriše ponuda i potražnja za određene kategorije robe iz inostranstva, zatim oni daju poslovne informacije o tržištu i poslovnim partnerima, preuzimaju katkad i ulogu agenta, garantuju kreditnu sposobnost domaćih kupaca i služe kao tumači inostranim poslovnim ljudima.

Faktor

Faktor je finansiranja. To se obavlja na taj način što se njemu uručuju otpremni posrednik u spoljnotrgovinskim poslovima koji se uključuje u izvozne poslove radi njihovog dokumenti za izvoznu robu, a izvoznik potom, na toj osnovi, vuče na faktora menicu u iznosu obično od 80% vrednosti robe čije dokumente poseduje. Faktor zatim, po nalogu izvoznika, prodaje robu njegovoj mušteriji, koji pri tom uživa kredit. Ovaj način prodaje nekih masovnijih vrsta robe (kože, drvo i sl.) je široko primenjen u zemljama Severne i

8

Južne Amerike, gde kupci nisu raspoloženi da otvaraju akreditive za ovu robu, a na ovaj način izvoznik uživa i mogućnost plaćanja većeg dela vrednosti robe unapred.

Džober

Džober (engl. - jobber) je vrsta posrednika, u ulozi povremenog trgovca na veliko, koji kupuju od uvoznika ili komisionara kompletne partije određene robe i preprodaju je, u manjim ili većim količinama, maloprodavcima. To su obično trgovci sa dugogodišnjim iskustvom, koji su ranije bili posrednici i kad su stekli dovoljno kapitala prihvatili su se unosnijeg posla. Oni rade od slučaja do slučaja, gde im se ukaže povoljnija prilika za unosan posao.

Filijala u inostranstvu

U cilju uspostavljanja i održavanja neposrednog, ličnog i trajnog kontakta sa kupcima i prodavcima i uvida u situaciju sa najvažnijim tržištima i privrednim centrima u inostranstvu, obično veće firme osnivaju svoje filijale. Osnivanje filijala i stalnih poslovnih ispostava bilo koje vrste u nekim zemljama po domaćim propisima, je dozvoljeno ali pod određenim uslovima. S obzirom na činjenicu da održavanje filijale u inostranstvu za centralu predstavlja ozbiljno materijaino opterećenje, to se pre odluke o osnivanju moraju razmotriti neka osnovna pitanja koja, u krajnjoj liniji, treba da pokažu stepen celishodnosti i rentabilnosti ovakve odluke. Pre svega, dolazi u obzir obim i stepen trajnosti apsorpcione moći konkretnog tržišta, kad je u pitanju osnivanje filijale sa zadatkom plasmana robe u izvozu, odnosno, zadovoljavajući asortiman artikala interesantnih za uvoz. Mora se, dalje, ispitivati realna mogućnost raspolaganja odgovarajućom robom u dovoljnim količinama, srazmerno apsorpcionoj moći konkretnog tržišta.

1.3. Uslužne delatnosti u prometu

Spoljnotrgovinski promet se ostvaruje u saradnji sa nizom uslužnih delatnosti, od kojih svaka izvršava svoj deo posla koji joj po suštini uloge pripada. U zavisnosti od potreba u izvršenju konkretnog posla, nalogodavac (kupac ili prodavac) uključuje ove organizacije. Uslužne delatnosti su veoma razgranate, a najčešće ih susrećemo kao što su javni skladištari, luke i lučka skladišta, međunarodna špedicija, međunarodni transport (pomorski, rečni, jezerski, železnički, drumski, avionski, cevovodi, noseća grla i sl.), pomorske agencije, kontrola kvaliteta i količine robe ili usluga, osiguravajuće organizacije, poslovne banke, poslovne informacije, privredna propaganda i reklama i druge.

Javni skladišta

Na putu robe od mesta proizvodnje do mesta potrošnje gotovo redovno nastaje potreba da se ona izvesno vreme zadržava na određenim mestima u očekivanju daljeg transporta ili privođenja konačnoj nameni - potrošnji. Takvo zadržavanje robe, bez obzira na dužinu trajanja, mora biti organizovano tako da se roba u potpunosti sačuva po količini (kalo,

9

lom, rastur i sl.) i po kvalitetu i izgledu. Te mere zbrinjavanja robe na željeni način nazivaju se uskladištenje. Ono se, prema situaciji, praktikuje u zemlji i inostranstvu.

S obzirom na sopstvenost skladišta, uskladištenje se može izvršiti za sopstveni (sopstveno skladište) i za tuđi račun (javno skladište). Kod uskladištenja za sopstveni račun, roba i skladište su sopstvenost istog preduzeća ili je pod određenim uslovima zakupilo skladište i u to vreme ga može koristiti kao svoje.

Javni skladištar, po nalogu i za račun nalogodavca, prihvata robu i odgovarajuće je uskladišti za određeno vreme uz naplatu tzv. skladišnine. Roba je namenjena izvozu ili je iz uvoza prispela za potrebe domaćeg tržišta. Javna skladišta predstavljaju čitavu mrežu objekata različite namene i tehničkih karakteristika (nehlađeni i hlađeni prostor podesan za razne kategorije robe, procesa i usluga, koje na njoj treba da se ostvare). Objekti mreže javnih skladišta se najčešće nalaze na pravcima kretanja masovnih tereta, pored komunikacija i njihovih značajnijih čvorova i pretovarnih punktova (luke, raskršća, rejoni proizvodnje ili potrošnje, trgovački centri).

Slobodne zone – luke

To je određeni prostor koji uživa tzv. carinsku eksteritorijalnost zemlje na čijem se tlu nalazi. Roba smeštena u toj zoni, po pravilu, nije namenjena stavljanju u slobodan promet na tržištu zemlje gde se nalazi, nego daljoj otpremi (tranzit - lomljeni). Slobodne zone se organizuju u cilju unapređenja tranzitnog prometa uprošćavanjem ili potpunim eliminisanjem neophodnih carinskih formalnosti za robu koja je inače namenjena daljoj otpremi. Slobodna zona - luka ima svoju sopstvenu upravu, organizovanu na osnovu zakona zemlje kojoj administrativno pripada. Slobodne zone postoje u svim velikim centrima trgovačkog prometa kao što su: Njujork, Hamburg, London, Kopenhagen, Rijeka, Trst, Solun i dr. Takva zona je izgrađena i u Beogradu na Dunavu.

Slobodna carinska skladišta

Osnivaju se samo u mestima gde postoje carinarnice ili ispostave carinske službe. To su obično solidno građena skladišta ili ograđeni prostor, na koji se smešta još neocarinjena roba iz uvoza, pre stavljanja u slobodni promet. Tu se isto tako čuva i roba koja je ocarinjena, a namenjena izvozu, sve do dana njene otpreme. Sva roba u ovom skladištu senalazi pod carinskim nadzorom.

Međunarodna špedicija

Naziv delatnosti potiče od reči »spedire« (italijanski) što znači otpremiti, poslati. Usluge ovakve vrste datiraju već više vekova tj. od vremena kad je masovni promet ogromnih količina robe postao osnovna karakteristika spoljnotrgovinskog prometa. Pojavila se potreba za ulogom organizatora i izvršioca brojnih faza rada oko premeštanja robe od mesta proizvodnje ili skladišta prodavca do mesta potrošnje ili skladišta kupca. Radeći u svoje ime, a po nalogu i za račun nalogodavca, špedicija organizuje radnje oko pripreme robe za isporuku, zatim primopredaju robe uz izvršenje ugovorne kontrole kvaliteta i

10

količine, pakovanje, obeležavanje, obezbeđenje robnih i drugih dokumenata, pribavljanje prevoznih kapaciteta i sredstava, utovar i otpremu sa praćenjem robe na putu, izvozno-uvozno carinjenje robe, rukovanje robom na putu (utovar, pretovar, istovar, uskladištenje, čuvanje i nadzor i dr.) tako da ona dospe na odredište u željenom stanju po količini, kvalitetu i izgledu.

Međunarodni transport

Ostvaruje funkciju fizičkog premeštanja robe i putnika u međunarodnom prometu. U zavisnosti od okolnosti, pravca kretanja robe ili putnika primenjuje se jedan od vidova prevoza (železnički, pomorski, drumski, rečni, avionski) ili u kombinaciji. U robnom prometu krcatelj najčešće ne dolazi neposredno u poslovni dodir sa vozarem. U svoje ime, a za račun nalogodavca to, po pravilu, ostvaruje međunarodni špediter.

Kontrola kvaliteta i količine robe

Ima slučajeva, u svakodnevnoj spoljnotrgvinskoj praksi, da kupac ne šalje svoje stručno osoblje na ovakve zadatke, iako njime raspolaže, već poslove poverava, posebnim nalogom, stručnim organizacijama - domaćim i stranim. To je slučaj kad se radi o manjim količinama robe koju treba preuzeti na veoma udaljenim mestima, na drugim kontinentima.Ili, ako su u pitanju kontinuirane isporuke gde bi trebalo trajno držati svoje osoblje. Može to biti i slučaj kada su za izvršenje kontrole robe ugovoreni vrlo komplikovani postupci ili laboratorijske analize, a kupac želi da rizik eventualne greške prebaci na stručnu organizaciju, koja će po njegovom nalogu izvršiti prijem i kontrolu robe za njegov račun.

Osiguravajuće organizacije

Element inostranosti (razlike u zemlji prodavca i kupca u pogledu drušveno-ekonomskog sistema, pravnog, finansijskog, kreditno-monetarnog sistema, razlike u jeziku, poslovnim običajima, pogledu na svet i stepenu civilizacije) kao osnovna karakteristika rada u spoljnotrgovinskom prometu i izvesnost da se na robi, na njenom putu do odredišta u inostranstvu mogu dogoditi neželjene posledice, navode ugovorne strane da pri zaključenju kupoprodajnog posla utvrđuju ko će od njih snositi rizike na robi i mere sigurnosti posla. Znači, sve se u osnovi svodi na obezbeđenje od transportnog rizika i na obezbeđenje sigurnosti naplate isporučene robe ili izvršene usluge.

Poslovne banke

Saradnja izvoznika-uvoznika sa poslovnom bankom ostvaruje se na vrlo širokom planu, a vremenski se prostire od prvih koraka u konceptiranju nameravanog posla do njegovog potpunog okončanja i likvidacije. Usluge poslovne banke su neophodne u svim fazama izvršenja spoljnotrgovinskog posla, do njegovog potpunog okončanja ili likvidacije.

Organizacije za istraživanje tržišta

11

Redak je slučaj da jedna proizvodna ili trgovačka izvozno-uvozna firma raspolaže tako obimnom dokumentacijom, brojem stručnih i iskusnih ljudi, da ima poslovne ispostave iliugovorne korespondente u inostranstvu specijalizovane za poslove istraživanja tržišta i uvođenja proizvoda na njih. Najčešći je slučaj da takve organizacije imaju ovu službu organizovanu tako da može pružiti tekuća obaveštenja i zadovoljavati operativne potrebe preduzeća. Čim se radi o obimnijem i značajnijem zahvatu na ovom području, racionalnije je poslužiti se mogućnostima koje nude specijalizovane organizacije. Zbog svoje opremljenosti za vršenje usluga, ove organizacije pružaju ljudima pomoć u najrazličitijim vidovima.

1.4. Državna preduzeća

Najveći deo kapitalističke privrede zasnovan je na privatnoj inicijativi i organizovan je kao privatna svojina pojedinaca, porodica ili društava, domaćih ili inostranih. Međutim, pojava i državnih preduzeća kao učesnika u proizvodnji i prometu nije novog datuma. Razlozi ove pojave i ciljevi, koji se time žele postići, su posve različiti. No, ipak ih možemo svrstati u tri osnovne grupe:

Fiskalni razlozi navode državnu vlast da za sebe rezerviše pravo eksploatacije nekih privrednih delatnosti u cilju obezbeđenja znatnih prihoda za državnu kasu (proizvodnja i promet duvana i njegovih prerađevina, šibice, so, petrolej, a u nekim zemljama i alkohol i dr.).

Državna vlast preuzima na sebe privrednu delatnost u određenim granama proizvodnje i prometa sa ciljem zaštite javnog interesa (naoružanje, ratni materijal, eksploziv, železnice, proizvodnja i raspodela električne energije i gasa, vodovod i sl.).

Nacionalizovana i podržavljena preduzeća gde, po oceni državne vlasti, privatna inicijativa nije dala očekivane rezultate i gde viši interesi zajednice nalažu da ona treba da se brine i organizuje takve delatnosti, koje su od bitnog interesa za nju (rudnici uglja i retkih metala, crna metalurgija, automobilska industrija, eksploatacija pronalazaka i proizvodnja u oblasti atomske energije i sl.).

1.5. Zadružna preduzeća

U cilju potiskivanja uloge trgovačkog posredništva, u prvom redu u prometu životnih namirnica, sredinom prošlog veka se pojavio pokret udruživanja na zadružnoj osnovi. Taj pokret, i u okviru kapitalističkog načina proizvodnje, trebalo je putem samopomoći da zaštiti sitne proizvođače i potrošače od skupih usluga trgovine i banaka. Počelo se skromnim sredstvima u ograničenom obimu, da bi se neke oblasti privredne delatnosti, čak i na savremenom međunarodnom tržištu, znatnim delom rezervisale za ovakve i slične privredne organizacije. Udruživanjem sitnih proizvođača radi prodaje njihovih proizvoda neposrednim potrošačima nastale su tzv. »proizvođačke zadruge«. Ove zadruge sitnih zanatlija i seljaka mogle su nabavljati robu na veliko a prodavati je potrošačima na malo izbegavajući na taj način skupe usluge trgovine i trgovačke mreže uopšte. U istom cilju, udruživali su se radnici i službenici u tzv. »potrošačke zadruge« - da bi najveći deo potreba mogli nabavljati neposredno od proizvođača. I najzad,

12

udružujući se u »kreditne zadruge« proizvođači, pa čak i potrošači su, na bazi svojih ušteda i uzajamnog jemstva, dolazili do kredita pod povoljnim uslovima.

1.6. Oblici povezivanja preduzeća

Koncerni

To je forma trajnog povezivanja većeg broja preduzeća, najčešće jedne iste grane delatnosti pod jednim rukovodstvom. Cilj tog povezivanja je da se obezbedi snabdevanje sirovinama, uredna prodaja gotovih proizvoda i obezbedi priliv profita, uglavnom, na bazi sniženja troškova masovne proizvodnje, uvođenja najnovije tehnike i tehnologije i svih mogućih mera racionalizacije rada. Dakle, teži se povećanju profitne stope, u prvom redu putem sniženja troškova proizvodnje i prometa.

Karteli

To je forma privrednih sporazuma između istorodnih preduzeća u cilju obezbeđenja monopolskog položaja na tržištu kroz njegovu raspodelu, diktiranje monopolskih cena i drugih uslova prodaje. Cilj je, dakle, uvećanje profita putem diktiranja prodajnih cena, a ne kroz smanjenje proizvodnih troškova. Preduzeća obuhvaćena ovim monopolskim sporazumom ostaju i dalje poslovno i finansijski samostalna s tim što se za ugovoreno vreme imaju strogo pridržavati postignutih dogovora o podeli tržišta, uslovima prodaje i cenama robe, kao i politici proizvodnje.

Trustovi

To je oblik trajnog povezivanja preduzeća kroz fuziju (spajanje) ili holding-odnose (preduzeća zadržavaju poslovnu samostalnost mada značajan deo svojih akcija predaju u ruke vodećem - holding-preduzeću koje diriguje poslovnom politikom trusta). S obzirom da se ovde povezuju jednorodna preduzeća ima sličnosti sa kartelima, ali po karakteru trajnosti postojećih veza između preduzeća postoji, s druge strane, izvesna sličnost sa koncernima.

Konzorcijum

Za izvršenje obimnijih projekata izgradnje u zemlji ili inostranstvu, često jedna firma, proizvodačka ili trgovačka, nije u mogućnosti sama da preuzme takav zadatak. Ako je obimom učešća u predstojećem poslu zainteresovana, takva firma može postati inicijator jedne posebne vrste povezivanja i objedinjavanja snaga. Na bazi ugovornog odnosa, a prema konkretnim potrebama za izvršenje predstojećeg obimnog posla, povezuju se preduzeća odgovarajućih proizvodnih područja i specifičnosti delatnosti, inženjering-projektantske organizacije, poslovne banke, trgovinska firma i drugi po potrebi. Ugovorom se utvrđuje uloga i učešće svake pojedine firme članice u izvršenju predstojećeg projekta.

13

1.7. Spoljnotrgovinski aparat proizvođačkih preduzeća

U novije doba se ispoljava tendencija, pogotovu snažnijih monopolskih proizvodnih preduzeća, da zaobilaze usluge specijalizovanih preduzeća u trgovini pa čak i u oblasti transporta. Ovakva tendencija je posledica rastućih troškova prometa u domaćoj privredi. U tim uslovima proizvođač se odlučuje na korišćenje usluga specijalizovanih preduzeća za obavljanje izvozno-uvoznih poslova samo kad mu ove pružaju mogućnost uštede u troškovima prometa i stavljaju u izgled značajnije povećanje prometa.

U zavisnosti od vrste robe i njenih količina namenjenih izvozu i karakteristika tržišta namene u inostranstvu, proizvođač može postupiti na dva načina:

izvoz-uvoz putem sopstvene organizacije tzv. direktan poslovni kontakt s inostranim partnerima i

izvoz-uvoz korišćenjem usluga specijalizovanih trgovačkih preduzeća i njihovih organizacija u inostranstvu tzv. indirektan poslovni kontakt sa inostranstvom.

Suština problema je u iznalaženju najpovoljnijeg rešenja organizacije izvoza. Najpovoljnije rešenje je ono koje garantuje povećanje obima prometa i uredan plasman količina robe i usluga odgovarajućeg kvaliteta, stavljenih na raspolaganje, ali uz najmanje troškove prometa i odgovarajući stepen sigurnosti poslova.

14