oblici seminarsli

5/13/2018 Oblici seminarsli - slidepdf.com

http://slidepdf.com/reader/full/oblici-seminarsli 1/44

УВОД

Класични период представља једну од и најзначајнијих епоха у историји музике.

Хронолошки није могуће прецизно одредити почетак класичне епохе. Она је

припремана у хомофоним делима барока, рококоу и „осећајном стилу“ у делима

бројних композитора. У ужем смислу речи, класични период под називом Бечки

класични стил или Бечка класична школа, означава стваралаштво тројице генијалних

композитора Јозефа Хајдна ( Jozef Hajdn), Волфганга Амадеуса Моцарта (Volfgang

Amadeus Mozart ) и Лудвига ван Бетовена ( Ludvig van Beethoven). Уравнотеженост у

облику, садржају и изразу постигнута је негде осамдесетих година у Хајдновим и

Моцартовим делима, али се елементи класичног језика јављају и дуго после тога, у

склопу других националних традиција, те се укрштају и мешају са романтичарским

тенденцијама. Већ и Лудвиг ван Бетовен, трећи велики представник класицизма, одлази

даље у продубљивању сила својих претходника и класични стил повезује са

романтизмом. Епоха класицизма је уједно и период формирања и развоја симфонијског

музичког мишљења, достизања највиших домета у развоју оперске форме којој

структура почива на нумерама, рађања нових музичких облика, првенствено сонатно –

симфонијског циклуса, који постаје формална основа жанрова симфоније, сонате,

камерне и концертантне музике. Најважнију улогу у овом новом цикличном облику

имао је сонатни алегро (allegro), који се заснивао на принципу контрасног

супротстављања двеју музичких тема, њиховом конфликту из којег следи напрегнути

развој мотивског материјала.

На пољу инструменталне сонате, композитори класицизма оставили су енормно

наслеђе које је до данас непревазиђено. Када говоримо о клавирској сонати, она је у

истој мери репрезент класичног стила као симфонија или гудачки квартет који су у

почетку имали већи значај и сматрани су озбиљнијим обликом од соло сонате.

1



ИСТОРИЈАТ СОНАТЕ И РАЗВОЈ СОНАТНОГ ОБЛИКА

Прве композиције под именом соната јављају се још око 1600. године, али

немају никакаве сличности са будућом класичном сонатом. Назив соната је

првенствено означавао композицију за гудачке или дувачке инструменте – без обзира

на њен облик. Соната се даље кроз периоде развијала и од обичне композиције, развила

се најпре барокну сонату (црквену и камерну), затим ранокласичну трио – сонату, да

би половином XVIII века отпочела формирање класичне сонате. Са формирањем

класичне сонате развио се класични сонатни облик коме је претходио Скарлатијев

сонатни облик. У периоду класицизма сонатни облик постаће централни облик, а

соната композиција која ће се све чешће писати, како за виолину и дувачке

инструменте, тако и за инструменте с диркама.

На језгра сонатне форме наилазимо још много раније, строгу архитектонску

шему су развили тек Јозеф Хајдн и његови претходници. У периоду између 1750. и

1900.године, овај облик се тако много употребљавао да се о њему чак говорило као о

главном музичком облику.

Шема сонатног облика: експозиција, развојни део, реприза.

Експозиција се састоји од прве или главне теме, у основном тоналитету,

прелаза ка доминанти (односно паралелном дуру, ако је композиција у молу), и друге

теме, на доминанти (односно на паралелном дуру), те завршне групе. Прва и друга тема

међусобно контрастирају тематски и тонално.

Развојни део представља слободну фантазију на тематски материјал

експозиције, а у њему се модулира и у друге тоналитете. Разрада тематског материјала

из експозиције је на нестабилној (модулаторној) хармонској основи.

Реприза представља, као што то већ и име говори, понављање експозиције, само

што сада друга тема долази у главном тоналитету. Овај облик се каткада проширује

лаганим уводом, односно кодом на крају. У периоду класицизма сонатни облик је

коришћен већином као први, а каткада и као последњи став сонате, симфоније, трија и

квартета.

2



ВОЛФГАНГ АМАДЕУС МОЦАРТ

Волфганг Амадеус Моцарт рођен је у Салцбургу 1756. у породици музичара. Са

четири године почео је да компонује, у деветој написао је прву оперу „Бастиен и

Бастиена“, а са само шест година је својом виртуозношћу задивио је царицу Марију

Терезу у Бечу. Већ са тринаест година добио је место концертног мајстора у оркестру

салцбуршког надбискупа. Подједнако је добро свирао клавир и виолину. Од менуета за

кавир који је написао 1761. са само шест година, до великог „Реквијема“ који

компонује пред смрт 1791. године. Огроман утицај на његове композиције имала су

дела великих мајстора које је слушао, међу којима су били Јозеф Хајдн, Јохан

Себастијан Бах ( Johann Sebastian Bach) и италијанска опера.

Моцарт је био геније, звали су га „чудо од детета“. Његов отац Леополд,

виолиниста, композитор и капелмајстор, желео је да његов син постигне све оно што

сам није могао. Због тога су Волфганг и његова сестра Нанерл, морали да путују, као

чуда од деце, више него што је то одговарало њиховом слабом здрављу. Волфганг је

захваљујући свом огромном таленту још као дете био познат широм Европе. Данас је

његова музика светска музика.

Моцарт је био један од првих великих пијаниста и клавирски виртуоза у уском

смислу те речи, који је концертирао и наступао на новом модерном клавиру са чекићем.

Његов живот и стваралаштво падају у време велике промене која се дешава у

инструменталној музици од средине XVIII века. Јасноћа, избалансираност,

транспарентност и једноставан хармонски језик, главне су карактеристике његове

музике. Моцарт се обично помиње, заједно са Шубертом, као композитор који је имао

дар да направи чисту, једноставну и памтљиву мелодију, а за љубитеље музике то је

његова најважнија карактеристика.

Моцартово стваралаштво броји око 630 дела – око 50 симфонија, 7 виолинских

концерата и 25 концерата за клавир, 22 клавирске сонате и 45 виолинских соната, 20 –

так опера, међу којима су „Фигарова женидба“, „Чаробна фрула“, „Дон Жуан“, затим

велики број квартета, квинтета и секстета, серенада и дивертимента, ремек – дело

„Реквијем“ (миса за мртве). Пошто је осећао да му је смрт близу, коментарисао је да

„Реквијем“ пише за себе. Упркос великом успеху, Моцарт је умро у великом

сиромаштву 1791.године у Бечу. Тек након смрти славили су га као највећег музичког

генија свих времена.

3



БЕЧКЕ СОНАТЕ

У бечком периоду од 1781.-1791. године Моцарт је написао још 5 клавирских

соната које су неуједначене и по вредности и по пијанистичком значају. У издањима

Моцартових соната често се додаје и Фантазија у ц-молу КВ 475, која претходи сонати

у це-молу КВ 457 и врло често се изводе интегрално као диптих. Соната у Це-дуру KВ

545 представља малу сонату, скоро сонатину која највероватније специјално писана за

неког ученика и свесно једноставна. Ова „дечија“ соната спада у Моцартове

најпопуларније сонате и једна је од његових заштитних знакова. С друге стране налази

се драматична и патетична соната у це-молу КВ 457 чији први став превазилази свешто је до тада Моцарт написао у овом жанру. Сонате у Еф-дуру КВ 533, Еф-дуру КВ

547а и у Бе-дуру КВ 570 немају значај претходних соната, испод њиховог нивоа су.

Последња соната у Де-дуру КВ 576 је у исто време последње Моцартово зхачајно дело

у овом жанру и представља синтезу Моцартовог пијанистичког стила.

Соната це-мол КВ 457

Соната у це-молу КВ 457 којој је касније Моцарт додао чувену фантазију уистом тоналитету КВ 475 представља Моцартово најобимније дело писано за овај

инструмент. О овој сонати Моцарт је имао високо мишљење и сматрао ју је својим

најзначајнијим делом. Свој драмско-патетични карактер који доноси тема у це-молу у

унисоној и октавној фактури главне теме која је по свом карактеру изразито

симфонијска. Тематизам ове сонате већ увелико наговештава Бетовена и његов драмски

стил у клавирској музици. Нажалост, и други, а нарочито трећи став немају значај и

уметничка достигнућа првог става, тако да ова соната у себи има нечег недореченог.

Сонатни облик првог става представља најбољу и најдраматичнију музику коју је

Моцарт до тада написао за овај инструмент. Драмски и патетични каракатер прве теме

је основни мотив који прожима цео сонатни облик, чак ни лирска друга тема у

паралелном Ес-дуру не може да ублажи драмско-патетични карактер овог става. Овде

први пут срећемо прожимање прве и друге теме који ће постати тако типичан за

Бетовена. Драмски развојни део започиње истоименим Це-дуром који је заправо

доминанта еф-мола којим започиње централи одсек базиран на тематском материјалу

друге теме. Реприза је проширена и варирана и уноси још више драматике захваљујући

4



доминацији молског тонског рода. Први пут Моцарт у потпуности понавља развојни

део и репризу знацима репетиције, на који се надовезује кода која започиње канонском

имитацијом главног мотива. Богато украшен и широко конципиран сонатни облик

адађа (други став) може да нас асоцира на друге ставове клавирских концерата, а по

фактури и тематизму указује на Бетовена. Завршни став ове сонате наставља драмско-

патетични карактер првог става и представља необичну комбинацију ронда и сонате.

Приметна је диспрпорција између првог и завршног става не само у величини, него још

више у драмској концепцији.

Соната Еф-дур КВ 533/494

После монументалне сонате и фантазије у це-молу, Моцарт је „склопио“

клавирску сонату у Ф-дуру, за коју се зна тачан датум када је написана. Он је 10.

јануара 1788. године сјединио два новонаписна става – алегро и анданте, који носе

ознаку КВ 533 и рондо у Еф-дуру КВ 494. Ова соната спада у Моцартове мање познате

и извођене клавирске сонате. Дело је стилски неуједначено и сваки став има своју

индивидуалност. У последњим годинама Моцартов клавирски стил, како у клавирским

сонатама, тако још више и у клавирским концертима показује тежњу ка спајању старог

контрапунктског и новог, модерног галантног стила. То се нарочито односи на ову

сонату посебно на први и финални став, чија је фактура у значајној мери

полифонизована. Први став је традиционални сонатни облик са тематизмом који се

одликује камерним звуком и чија фактура више подсећа на фактуру клавирског трија.

Други став је такође писан у класичном сонатном облику у умереном темпу, без

икакавих одступања због спорог темпа. И овај став се одликује изразитом камерном

фактуром и скоро сталним присуством три гласа. Трећи став, споменути рондо КВ 494,

одликује богатство и шароликост тематизма. Рондо је замишљен као класични рондо са

4 теме , где на место четврте теме стоји уметнута епизода-пример који се ређе среће у

класичној литератури. Његова индивидуалност га у приличној мери одваја од

предходна два става. Главна тема је изразито Моцартовска и пуна галантне љупкости.

Убачена епизода у еф-молу уноси снажан тематски и тонални контраст и још већи

контраст полифоне фактуре у односу на фактуре осталих тема.

5



ФОРМАЛНА АНАЛИЗА МОЦАРТОВИХ КЛАВИРСКИХ СОНАТА

КВ 457 И КВ 533/494

КЛАВИРСКА СОНАТА КВ 457, I СТАВ

Први став клавирске сонате КВ 547, писан је у темпу молто алегро и ритму С.

Почетни тоналитет је це – мол. Форма овог става је сонатни облик са изменом друге

теме у репризи.

Експозиција:

Прва тема (1.-19) се састоји из две реченице са проширеном другом реченицом:

прва реченица 4 и друга 4 такта. Мотив траје у првом такту и прве две добе другог

такта, заснован је на тоничном разлагању це-мола, у октавама. Након тога се јавља

други мотив у трећем такту на тоници, који се секвентно понавља на доминанти. Затим

долази друга, проширена реченица, код које су прва четири такта понивљена из прве

реченице, само сад на донинанти, након чега се јавља спољашње проширење од 11

тактова. Прва завршава на доминанти у облику квинтсекстакорда, а дуга на тоници у

положају скстакорда, образујући период са спољашњим проширењем од 11 тактова на

тоници у октавном положају, потврђујући тоналитет на тај начин. Став почиње у f

динамици. Завршетак прве теме на тоноци, уједно представља почетак моста, што

значи да су прва тема и мост ланчано повезани.

Мост (19.-22. ) почиње f динамиком, који из це-мола прелази у Ес– дур. По

структури је фрагмент од 4 такта (2+2). Користи материјал прве теме, само што тајматеријал донекле разрађује. То постиже употребом триола у горњем гласу, док је у

доњем гласу представљена тема. Триоле имају силазни покрет Ес-дура који води до

друге теме. Динамика такође има силазну линију, декрешендо, зато што друга тема

почиње p.

Друга тема (23.-58. ) је лирска, почиње Ес- дуром у p динамици и доноси

потпуно нов тематски материјал, који контрастира првој теми. Састоји се од пет

реченица - прва реченица има 6 тактова и садржи унутрашње проширење:

6



2+4+2+1+1+3 завршава на доминанти у октавном положају. Ова реченица доноси

главну мелодијску линију у десној руци, док лева рука има улогу пратње. Друге две

реченице доносе рад са мотивом друге теме. Ту најпре главну мелодијску линију

доноси горњи глас, па се то преноси у доњи глас, и тако наизменично 2 пута, с тим што

трећа реченица секвентно понавља другу, за секунду навише. Друга завршава на

доминанти у обртају квинтсекстакорда, а трећа на тоници у квинтном положају. Ове

две реченице образују период. Након тога се јавља четврта реченица такође разрађује

материјал друге теме, односно један од мотива и завршава на тоноци ес-дура, у

октавном положају. Следећа, пета раченица почиње, као четврта, за октаву ниже, с тим

што садржи унутрашње проширење и каденцира на доминанти, односно доминантном

септакорду. Друга тема садржи и честу динамичку смену p и f.

Завршна група (56.-74. ) је у Ес- дуру. Има структуру две реченице са

проширењем, које чине период и кратак фрагмент од 3 такта. Прва реченица од 4 такта

доноси материјал, који се у другој реченици варира и разрађује. Она завршава на

доминанти. Друга реченица има 5 тактова садржи спољашње проширење од 4 такта,

каденцира на тоници Ес-дура у октавном положају. Након тога се јавља кратак

фрагмент од 3 такта, који потврђује тоналитет. Завршна група доноси нов тематски

материјал, али у другој реченици користи ритмички образац из моста. Завршава у p, даби развојни део почео изразитим f. Након тога се експозиција репризира и долази

развојни део.

Развојни део:

Уводни одсек (75.-78.) почиње истоименим тоналитетом Це-дуром, односно

тоничним разлагањем це-дура, што уједно представља доминанту еф-мола- тоналитет

којим почиње централни одсек. Тематски материјал који композитор овде користи је

преузет из моста и друге теме. По структури је фрагмент од осам тактова (4+4).

Централни одсек (83.-94.) предсатавља фрагмент од 12 тактова. Користи

материјал моста, односно прве теме. У десној руци се појављује мотив с почетка

сонате, тј. има фактуру разлагања акорада на одређеним ступњевима. Та разлагања

постепеним крешендом и октавним удвајањем доводе до врхунца развојног дела. Други

глас има улогу пратње у тиолама. Тематски материјал траје два такта, па се секвентно

7



понавља, секундно навише. У једном делу централног одсека (85. и 86. такт) мотив

прелази у други глас, док први преузима улогу пратње у триолама, али се одмах након

тога враћа у први глас. Овај одсек почиње еф-молом, затим пролази кроз ге-мол и враћа

се у це-мол. Каденцира на домонантни у положају септиме, ff.

Завршни одсек (95.-99.) је у це-молу. Представља акордско разлагање седмог

ступња. Доноси нов тематски материјал. Траје свега 5 тактова, и у последњем такту

каденцира на домонанти це-мола. Овај одсек почиње p, и постепеним декрешендом

доводи до pp.

Реприза:

Прва тема (100.-117.) се састоји из две реченице са проширеном другом

реченицом: прва и друга реченица имају по 4 такта. Мотив траје у првом такту и прве

две добе другог такта, заснован је на тоничном разлагању це-мола, у октавама. Након

тога се јавља други мотив у трећем такту на тоници, који се секвентно понавља на

доминанти. Затим долази друга, проширена реченица, код које су прва четири такта

понивљена из прве реченице, само сад на донинанти, након чега се јавља спољашње

проширење од 11 тактова. Прва завршава на доминанти у облику квинтсекстакорда, а

дуга на тоници у положају скстакорда, образујући период са спољашњим проширењем

од 11 тактова на тоници у октавном положају, потврђујући тоналитет на тај начин.

Реприза почиње у f динамици. Завршетак прве теме на тоноци, уједно представља

почетак моста, што значи да су прва тема и мост ланчано повезани.

Мост (118.-120.) почиње f динамиком. За разлику до моста експозиције овде

мост почиње канонским разлагањем це-мола у октавама. Користи материјал прве теме.

По структури је фрагмент од 3 такта. У току свог трајања прелази у Дес-дур и завршава

тоником новог тоналитета.

Друга тема (121.-156.) је лирска, почиње Дес- дуром у p динамици и доноси

потпуно нов тематски материјал, који контрастира првој. Састоји се од пет реченица -

прва реченица има 6 (2+4) тактова и 4 такта унутрашњег проширења. Матријал који се

јавља у овој реченици се разликује од матерјала прве реченице у другој теми

експозиције. Почиње Дес-дуром, али убрзо прелази у це-мол, да би завршила на

доминанти це-мола. Ова реченица доноси главну мелодијску линију у десној руци, док

8



лева рука има улогу пратње. Матријал који се надаље јавља је исти као у другој теми

експозиције, само је до краја у це-молу. Друге две реченице сачињавају период. Ту

најпре главну мелодијску линију доноси горњи глас, па се то преноси у доњи глас, и

тако наизменично 2 пута, с тим што трећа реченица секвентно понавља другу, за

секунду навише. Друга завршава на доминанти у обртају квинтсекстакорда, а трећа на

тоници у квинтном положају це-мола. Након тога се јавља четврта реченица такође

разрађује материјал друге теме, односно један од мотива и завршава на доминанти це-

мола, у виду септакорда. Следећа, пета раченица почиње, као четврта, за октаву ниже, с

тим што садржи унутрашње проширење од 7 тактова и каденцира на доминанти,

односно доминантном септакорду це-мола. Друга тема садржи и честу динамичку

смену p и f.

Завршна група (156.-167.) је у це-молу. Има структуру две реченице са

проширењем. Прва реченица од 4 такта доноси материјал, који се у другој реченици

варира и разрађује. Она завршава на доминанти. Друга реченица има 5 тактова и

садржи спољашње проширење од 3 такта, каденцира на тоници це-мола у октавном

положају. Завршна група доноси нов тематски материјал, али у другој реченици

користи ритмички образац из моста. Почиње у p динамици, затим постепено

крешендира, да би завршила у f динамици. Акорд којим завршава завршна група уједнопредставља и акорд којим почиње кода.

КОДА:

Кода почиње у це-молу. Састоји се од два одсека фрагментарне структуре. Први

одсек има 8 тактова и пчиње удвојеним октавним разлагањем тонике тоналитета. Овде

је композитор применио полифону структуру. Мотив почиње у левој руци, затим се пре

завршетка његовог излагања појављује у десној руци. Каденцира на доминанти це-

мола. Други одсек доноси нов тематски материјал у триолама, са наизменичним

динамичким смењивањем f и p. Структура је такође фрагментарна (3+3+4). Материјал

од 3 такта се секвентно преноси за октаву ниже, након чега се јавља каденцирање

тонике и доминанте, које је истакнуто и постепеним декрешендом до pp. Соната

завршава на тоници це-мола, која представља потпун акорд у октавном положају.

9



КЛАВИРСКА СОНАТА КВ 533/494 , I СТАВ

Први став клавирске сонате КВ 533/494, доноси темпо алегро и ритам 2/2.

Писана је у Еф-дур тоналитету. Форма овог става је сонатни облик, са изузетком, где је

дурга тема измењена у репризи.

Експозиција:

Прва тема (1.-8.) представља једну правилну реченицу од 8 тактова (2+2+4).

Почиње у Еф-дуру и каденцира на тоници тоналитета, у октавном положају. Почетни

мотив траје два такта, са предтактом, односно завршава се на другој доби другог такта.

Након тога се мотив понавља. Мотив има силазни, у почетку лествични, а затим и са

скоковима, покрет од це2 до це1. После тога се јавља други мотив у горњем гласу, са

пратњом у доњем гласу, који води до каденцирања, односно завршетка прве теме. Тема

почиње mf , и има блага динамичка нијансирања у виду крешенда и декрешенда.

Мост (9.-41.) се састоји од више делова- 3 реченице и фрагментарне сруктуре.

Прва реченица од 8 тактова (2+2+4) и 2 такта унутрашњег проширења је поновљена,

варирана реченица из прве теме, са одређеним изменама у пратњи. Овде је темаповерена доњем гласу, док горњи глас представља патњу. Ова реченица каденцира на

седмом ступњу, у облику секстакорда. Након тога се јављају две реченице од по 4

такта, односно једна реченица која је варирано поновљена. Обе завршавају на

донинанти Еф-дура у облику квинтсекстакорда. Тематски материјал који се јавља у

другој и трећој реченици је нов. После излагања ових реченица јавља се фрагмент који

почиње у Еф-дуру, затим прелази у Це-дур, где каденцира на доминанти новог

тоналитета. Фрагмент је саграђен од 15 тактова (2+4+2+2+5) и обрађује материјал из

претходних реченица и из прве теме. Први двотакт представља поновљену другу

реченицу из моста, с тим што су пратња и главна мелодијска линија замениле места.

Након тога се јавља четворотакт који се састоји из два мотива. Најпре се излаже први

мотив у доњем гласу, који траје један такт и понавља се у горњем гласу, а затим други

мотив који се прво излаже у горњем, па у доњем гласу. После тога се излаже двотакт

који садржи мотив из прве теме, и он се секвентно понавља за секунду ниже.

Последњих 5 тактова представљају распад мотива, каденцирање и завршетак на

доминанти Це-дура у октавном положају.

10



Друга тема (42.-88.) је у доминантном тоналитету Це-дуру и има два одсека Б1

и Б2. Први одсек Б1 (42.-66.) има структуру два периода. Прво се јавља једна реченица

од 4 такта која каденцира на доминанти Це-дура у терцном положају, па се понавља са

одређеним изменама и завршава на тоници у октавном положају, сачињавајући период.

Тематски материјал је потпуно нов и контрастира првој теми, како мелодијски, тако и

ритмички, јер почиње у триолама, што наглашава ту контраст. Након тога се период

понавља у варираној и проширеној форми. Прва, односно трећа реченица траје 4 такта.

Има исти сигнал почетка као прва реченица друге теме, али је у даљем развоју

присутно варирање. Завршава на доминанти у терцном положају. Четврта реченица

која од 4 такта садржи и спољашње проширење од 9 тактова (2+3+4). Ова реченица

такође представља варирану другу реченицу друге теме, с тим што је мелодија у доњем

гласу, а пратња у горњем. Каденцира на тоници у октавном положају. Након тога се

јавља спољашње проширење које уместо потврде тоналитета доводи до завршетка на

доминанти, због истицања одсека Б2 друге теме.

За разлику од од првог одсека који садржи покрет у триолама, у одсеку Б2 (66.-

88.) излагање теме почиње мирнијим покретом у четвртинама, а затим постепено

убрзава најпре осминама, затим триолама и као врхунац употребљава шеснаестинне.

Динамика такође има градацијски покрет од p, преко постепеног крешенда, до f .Тематски материјал је потпуно нов, и у односу на први тему, и у односу на први одсек

друге теме. Главна мелодијска линија је поверена претежно горњем гласу, мада се може

срести и у доњем. Овај одсек представља реченицу од 8 тактова (4+4) са унутрашним

проширењем од 14 тактова (8+6). Каденцира на доминанти доминантног тоналитета

Це-дура у терцном положају.

Завршн група (89.-102.) има облик фрагментарне структуре од 14. тактова

(3+3+2+2+4). Тематски материјал који користи је у мелодијском погледу нов, али

користи ритмичи образац, мало измењен, из друге теме. Најпре се јавља тротакт, који

се дословно понавља, затим два двотакта који разрађују мотиве из завршне групе. На

крају се јавља четворотакт у виду акордског разлагања тонике Це-дура, у октавама, који

пострпеним крешендом доводе до каденцирања на тоници тоналитета, у октавном

положају. Након тога следи репетиција и тиме експозиција завршава своје излагање.

11



Развојни део:

Уводни одсек (103.-125.) представља фрагмент од 23 такта (4+3+3+3+2+2+6) и у

почетку свог излагања разрађује материјал прве теме, затим појављује се и рад са

завршне групе. Након тога долази до распадања мотива. Тоналитети који се јављају су

у блиском сродству са основним Еф-дуром. Уводни одсек почиње це-молом, затим

пролази кроз ге-мол и де-мол где има завршетак на доминанти тоналитета у октавном

положају. Главна мелодијска линија, односно пратња често мења гласове. Овај одсек

завршава динамиком f .

Централни одсек (126.-140.) је фрагментарне структуре (4+4+4+4) и користи

материјал друге теме из одсека Б1. Одсек почиње у де-молу и преко ге-мола се враћа у

основно тоналитет Еф-дур, где каденцира на доминанти, у облику септакорда. Као и у

уводном одсеку мелодија пролази кроз оба гласа. За овај одсек је карактеристична

честа смена p и f , и sf , односно наглашавања одређених делова.

Завршни одсек (141.-145.) потврђује тоналитет и најављује репризу. По

структури је фрагмент од 5 тактова. Користи материјал завршне групе и каденцира на

доминанти ф-дура, у обртају септакорда. Пчиње горњим гласом у триолама, којима се

касније прикључује други глас за октаву ниже и постепеним крешендом доводе доврхунца у f динамици.

Реприза:

Прва тема (146.-253.) као и у експозицији представља једну правилну реченицу

од 8 тактова (2+2+4). Почиње у Еф-дуру и каденцира на тоници тоналитета, у октавном

положају. Почетни мотив траје два такта, са предтактом, односно завршава се на другој

доби другог такта. Након тога се мотив понавља. Мотив има силазни, у почетку

лествични, а затим и са скоковима, покрет од це2 до це1. После тога се јавља други

мотив у горњем гласу, са пратњом у доњем гласу, који води до каденцирања, односно

завршетка прве теме. Тема почиње mf , и има блага динамичка нијансирања у виду

крешенда и декрешенда.

Мост (153.-148.) је у односу на експозицију краћи и почиње истоименим

тоналитетом еф-молом. Састоји 3 реченице. Прва реченица има 8 тактова (2+2+4) и она

је поновљена, варирана реченица из прве теме, са одређеним изменама у пратњи. Овде

је тема поверена доњем гласу, док горњи глас представља патњу. У току свог излагања

12



модулира у Дес-дур и каденцира на тоничном секстакорду. Након тога се јављају две

реченице, једна од 4 такта, а друга од 3 такта. Прва каденцира на тоници, а друга на

донинанти еф-мола. Тематски материјал који се јавља у другој и трећој реченици је нов.

Друга тема (168.-225.) почиње основним тоналитетом Еф-дуром и као и у

експозицији има два одсека (Б1 и Б2), с тим што су мало измењени. Први одсек Б1

(168.-193.) има структуру два периода. Прво се јавља једна реченица од 4 такта која

каденцира на доминанти Еф-дура у терцном положају, па се понавља са одређеним

изменама и завршава на тоници у октавном положају, сачињавајући период. Тематски

материјал је потпуно нов и контрастира првој теми, како мелодијски, тако и ритмички,

јер почиње у триолама, што наглашава ту контраст. Након тога се период понавља у

варираној и проширеној форми. Прва, односно трећа реченица траје 4 такта. Има исти

сигнал почетка као прва реченица друге теме, али је у даљем развоју присутно

варирање. Завршава на доминанти Еф-дура у терцном положају. Четврта реченица која

од 4 такта садржи и спољашње проширење од 9 тактова (2+3+4). Ова реченица такође

представља варирану другу реченицу друге теме, с тим што је мелодија у доњем гласу,

а пратња у горњем. Каденцира на тоници у октавном положају. Након тога се јавља

спољашње проширење које уместо потврде тоналитета доводи до завршетка на

доминанти, због истицања одсека Б2 друге теме.

За разлику од од првог одсека који садржи покрет у триолама, у одсеку Б2 (193.-

225.) излагање теме почиње мирнијим покретом у четвртинама, а затим постепено

убрзава најпре осминама, затим триолама и као врхунац употребљава шеснаестинне.

Динамика такође има градацијски покрет од p, преко постепеног крешенда, до f .

Тематски материјал је потпуно нов, и у односу на први тему, и у односу на први одсек

друге теме. Главна мелодијска линија је поверена претежно горњем гласу, мада се може

срести и у доњем. Овај одсек се разликује од излагања у експозицији по томе што је

овде саграђен од две реченице. Прва реченица има 8 тактова и доноси нов материјал,

каденцирајући на доминанти Еф-дура у октевном положају. Друга реченица (4) има

унутрашње проширење (5+8+7) и садржи одређене измене. На почетку излагања она

разрађује материјал прве теме, а касније у проширењу користи материјал који се

појављује у експозицији. Овај одсек каденцира на доминанти основног тоналитета Еф-

дура у квинтном положају.

13



Завршн група (226.-239) је дословно поновљена из експозиције само што је цела

у основном тоналитету. Има облик фрагментарне структуре од 14. тактова

(3+3+2+2+4). Тематски материјал који користи је у мелодијском погледу нов, али

користи ритмичи образац, мало измењен, из друге теме. Најпре се јавља тротакт, који

се дословно понавља, затим два двотакта који разрађују мотиве из завршне групе. На

крају се јавља четворотакт у виду акордског разлагања тонике Еф-дура, у октавама,

који пострпеним крешендом доводе до каденцирања на тоници тоналитета, у октавном

положају.

14



ДРУГА ТЕМА У ЕКСПОЗИЦИЈИ И РЕПРИЗИ У МОЦАРТОВИМ

СОНАТАМА КВ 457 И КВ 533/494 - РАЗЛИКЕ И СЛИЧНОСТИ

СОНАТА КВ 457

У експозицији, друга тема (23.-58.) представља контрастирајући материјал у

односу на прву тему. Она је лирска, почиње Ес- дуром у. Има један одсек који се

састоји од пет реченица - прва реченица има 6 тактова (2+4) и садржи унутрашње

проширење (2+1+1+3) завршава на доминанти. Ова реченица доноси главну мелодијску

линију у десној руци, док лева рука има улогу пратње.

Друге две реченице доносе рад са мотивом друге теме. Ту најпре главну мелодијску

линију доноси горњи глас, па се то преноси у доњи глас, и тако наизменично 2 пута, с

тим што трећа реченица секвентно понавља другу, за секунду навише. Друга завршава

на доминанти у обртају квинтсекстакорда, а трећа на тоници у квинтном положају. Ове

две реченице образују период.

15



Након тога се јавља четврта реченица такође разрађује материјал друге теме, односно

један од мотива и завршава на тоноци Ес-дура, у октавном положају.

Следећа, пета раченица почиње, као четврта, за октаву ниже, с тим што садржи

унутрашње проширење и каденцира на доминанти, односно доминантном септакорду.

Друга тема садржи и честу динамичку смену p и f.

16



Друга тема (121.-156.) у репризи трпи извесне промене. Лирска је и и даље има

само један одсек, који у себи садржи 5 реченица, али у оквиру прве реченице долази до

промене, односни до појаве новог тематског матерјала. Структура ових реченица је

иста као у експозицији. У односу на експозицију где је она у паралелном тоналиту Ес-

дуру, што представља једно од основних правила у сонатном облику класицизма, друга

тема у репризи би трбало да буде у основном тоналитету, це-молу, међутим у овом

случају друга тема пониње Дес-дуром, тоналитетом који је у фригијском односу и

односу на почетни тоналитет, и који са почетним тоналитетом чини другу групу

сродства. Прва реченица (121.-130.) доноси потпуно нов тематски материјал, који трје 6

тактова (4+2), а након тога се јавља унутршње проширење од 4 такта (1+1+2). Међутим,

већ у проширењу тема модулира у основни тоналитет це-мол.

17



Друге две реченице сачињавају период. Ту најпре главну мелодијску линију доноси

горњи глас, па се то преноси у доњи глас, и тако наизменично 2 пута, с тим што трећа

реченица секвентно понавља другу, за секунду навише. Друга завршава на доминанти у

обртају квинтсекстакорда, а трећа на тоници у квинтном положају це-мола.

Након тога се јавља четврта реченица такође разрађује материјал друге теме, односно

један од мотива и завршава на доминанти це-мола, у виду септакорда.

18



Следећа, пета раченица почиње, као четврта, за октаву ниже, с тим што садржи

унутрашње проширење од 7 тактова и каденцира на доминанти, односно доминантном

септакорду це-мола. Друга тема садржи и честу динамичку смену p и f.

19



СОНАТА КВ 533/494

Друга тема (42.-88.) је у доминантном тоналитету Це-дуру и има два одсека Б1 и

Б2. Први одсек Б1 (42.-66.) има структуру два периода. Најпре се јавља реченица од 4

такта која каденцира на доминанти Це-дура у терцном положају, па се та реченица

понавља са одређеним изменама и завршава на тоници у октавном положају,

сачињавајући период са предходном. Тематски материјал је потпуно нов и контрастира

првој теми, како мелодијски, тако и ритмички, јер почиње у триолама, што наглашава

ту контраст.

Након тога се период понавља у варираној и проширеној форми. Прва, односно трећа

реченица траје 4 такта. Има исти сигнал почетка као прва реченица друге теме, али је у

20



даљем развоју присутно варирање. Завршава на доминанти у терцном положају.

Четврта реченица која од 4 такта садржи и спољашње проширење од 9 тактова (2+3+4).

Ова реченица такође представља варирану другу реченицу друге теме, с тим што је

мелодија у доњем гласу, а пратња у горњем. Каденцира на тоници у октавном

положају. Након тога се јавља спољашње проширење које уместо потврде тоналитета

доводи до завршетка на доминанти, због истицања одсека Б2 друге теме.

21



За разлику од од првог одсека који садржи покрет у триолама, у одсеку Б2 (66.-88.)

излагање теме почиње мирнијим покретом у четвртинама, а затим постепено убрзава

најпре осминама, затим триолама и као врхунац употребљава шеснаестинне. Динамика

такође има градацијски покрет од p, преко постепеног крешенда, до f . Тематски

материјал је потпуно нов, и у односу на прву тему, и у односу на први одсек друге теме.

Главна мелодијска линија је поверена претежно горњем гласу, мада се може срести и у

доњем. Овај одсек представља реченицу од 8 тактова (4+4) са унутрашним

проширењем од 14 тактова (8+6). Каденцира на доминанти доминантног тоналитета

Це-дура у терцном положају.

22



За разлику од друге теме у експозицији, у репризи друга тема (168.-225.) почиње

основним тоналитетом Еф-дуром, цела је у основном тоналитету и као и у експозицији

има два одсека (Б1 и Б2), с тим што су донекле измењени.

Први одсек Б1 (168.-193.) има структуру два периода. Прва реченица од 4 такта

каденцира на доминанти Еф-дура у терцном положају, па се понавља са одређеним

изменама и завршава на тоници у октавном положају, чинећи период са претходном

реченицом. Тематски материјал је потпуно нов и контрастира првој теми, како

мелодијски, тако и ритмички, јер почиње у триолама, што наглашава ту контраст.

23



Након тога се период понавља у варираној и проширеној форми. Прва, односно трећа

реченица траје 4 такта. Има исти сигнал почетка као прва реченица друге теме, али је у

даљем развоју присутно варирање. Завршава на доминанти Еф-дура у терцном

положају. Четврта реченица која од 4 такта садржи и спољашње проширење од 9

тактова (2+3+4). Ова реченица такође представља варирану другу реченицу друге теме,

с тим што је мелодија у доњем гласу, а пратња у горњем. Каденцира на тоници у

октавном положају. Након тога се јавља спољашње проширење које уместо потврде

тоналитета доводи до завршетка на доминанти, због истицања одсека Б2 друге теме.

24



За разлику од од првог одсека који садржи покрет у триолама, у одсеку Б2 (193.-225.)

излагање теме почиње мирнијим покретом у четвртинама, а затим постепено убрзава

најпре осминама, затим триолама и као врхунац употребљава шеснаестинне. Динамика

такође има градацијски покрет од p, преко постепеног крешенда, до f . Тематски

материјал је потпуно нов, и у односу на први тему, и у односу на први одсек друге

теме. Главна мелодијска линија је поверена претежно горњем гласу, мада се може

срести и у доњем. Овај одсек се разликује од излагања у експозицији по томе што јеовде саграђен од две реченице. Прва реченица има 8 тактова и доноси нов материјал,

каденцирајући на доминанти Еф-дура у октавном положају.

25



Друга реченица (4) има унутрашње проширење (5+8+7) и садржи одређене измене. На

почетку излагања она разрађује материјал прве теме, а касније у проширењу користи

материјал који се појављује у експозицији. Овај одсек каденцира на доминанти

основног тоналитета Еф-дура у квинтном положају.

26



ЗАКЉУЧАК

Моцартове сонате КВ 457 и КВ 533/494 представљају правилну форму

класичарског сонатног циклуса. Први ставови ових соната су сонатни облици писани у

темпу аллегро.

У сонати КВ 457 композитор излаже прву тему која је изразита и упечатљива, у

брзом темпу, а затим контрастирајућу другу тему која је лирска и контрастира првој

теми, доносећи нов тематски материјл. С обзиром да је почетни тоналитет молски,

друга тема је у паралелном, што представља једно од правила сонатне форме

класицизма. У овој сонати је друга тема изложена у виду једног одсека. Због

упечатљиве и пренагашене прве и друге теме у експозицији, композитор у репризи

27



другу тему започиње новим тематским материјалом у новом тоналитету, који

представља неку врсту смирења мелодијсле линије. Након излагања новог материјала

јавља се прави материјал друге теме из експозиције, у основном тоналитету. Развојни

део садржи сва 3 одсека. Тоналитети који се овде користе су тоналитети прве групе

срдоства- поред це-мола и истоименог Це-дура, јављају се и еф-мол и ге-мол. И у једној

и у другој сонати развојни делови су конципирани у три одсека и сваки одсек је грађен

фрагментарно. За ову сонату је и карактеристична појава коде, која доноси нов

тематски материјал и има улогу потврђивања тоналитета.

Соната КВ 533/494 такође има правилан сонатни облик. Прва и друга тема

међусобно контрастирају пре свега тонално, затим ритмички и динамички. Соната је

писана у дурском тоналитету, а друга тема је у доминантном тоналитети, што не

представља одступање од правила сонатног облика. Експозиција завршава

доминантним тоналитетом. Развојни део такође садржи сва три одсека. Овде користи

тоналитете прве и друге групе сродства - це-мол, ге-мол, као и паралелни де-мол.

Разлика између друге теме у експозицији и репризи је једино у томе што је она у

репризи проширена и у основном је тоналитету. У овој сонати друга тема конципирана

је у два контрастирајућа одсека.

ПРИЛОЗИ

28



29



30



31



32



33



Соната КВ 533/494

34



35



36



37



38



39



40



41



42



43



ЛИТЕРАТУРА

• Данијела Илић , Средства изражавања у музици, Виша музичка школа, Ниш

2002. године

• Дејан Деспић , Хармонија са хармонском анализом, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд 2002. године

• Душан Сковран – Властимир Перичић , Наука о музичким облицима, Комисија за

издавачку делатност Универзитета уметности у Београду, Београд 1991. године

• Јосип Андреис , Хисторија музике, Школска књига, Загреб 1966. године

• Каспер Хевелер , Музички лексикон, Матица српска

• Небојша Тодоровић , Клавирске соната В. А. Моцарта, Ниш 2007. године

• Соња Маринковић , Историја музике, Београд 1994. године

44

oblici seminarsli

Documents