Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за историју

Семинарски рад из предмета

Рана модерна историја

на тему

Жан Делимо, Настанак и учвршћење реформације

Ментор: Студенти:

Проф. др Александар Фотић Николина Врељански, ИС13/12 ________________________ ___________________________

Ђорђе Ђорђевић, ИС12/80

_______________________

Београд, маја 2015. године

Наша знања о реформацији

Када говоримо о реформацији, прво се поставља питање - зашто је до ње дошло? Један од одговора јесте раскалашност и разврат католичке цркве, али то није довољно. Догађаји као што су Стогодишњи рат, Рат двеју ружа и куга уздрмали су човечанство. Све ове несреће људи су једино могли да објасне грехом. Уточиште од свих тих несрећа тражено је у вери, тачније у култовима светаца, попут Богородичиног култа. Дошло је и до унижавања свештенства: папе су имали љубавнице и децу, опрости су нуђени као срећке, а ниже свештенство је „продавало“ сакраменте (попут крштења и исповести). У то време, црква и владари се сукобљавају око превласти, у којој су предност имали монарси: Хенри VIII је спровео верске реформе у Енглеској. Библија добија велики значај, њена појава је и изазвала реформацију. Али, хуманизам оспорава њен ауторитет и Свето писмо жели да представи другачије.

Мартин Лутер (1483-1546) био је најстарији син сељака, предузетника за руднике. Дипломирао је на универзитету у Ерфурту 1502. године, док је магистар филозофије постао 1505. Требало је да студира и право, али након што је преживео тешку олују, заклео се да ће постати калуђер. Био је присталица Штаупица, викара Реда за Немачку. Код њега, важну улогу има вера, као и унутрашња просветљеност, а не доброчинство. Он умањује стварне грехе, али истиче онај првобитни. Дело 95 теза издаје 1517. године. Указује да грехе прашта само Бог, наглашава и улогу јеванђеља. Тезе стижу и до Рима, проучио их је кардинал Кастан, спремао се и судски поступак против Лутера, али Лутер није ухапшен. Јануара 1519. године, Лутер је 22. фебруара одржао говор уперен против папа. Расправа из Лајпцига (јул 1519. године) доводи до раскида. Његова дела су се низала од 1520. године: Зашто је др Мартин Лутер спалио папине књиге и књиге папиних ученика, Римско папство, Позив племству немачког народа, Вавилонско сужањство цркве; пише и расправе Слобода хришћанина и О монашким заветима. Присталице Лутерове реформације били су хуманисти и нарочито урбана буржоазија, она је прихваћена у Нинбергу, многим швапским градовима, као и у Ерфурту. Две трећине Немачке постају лутеранске. Ван Немачке, реформација тријумфује и у Данској, Шведској и Норвешкој. У току свог деловања, Лутер улази у сукоб са сељацима, што је резултирало „Сељачким ратом“ 1525. године, док анабаптисти изазивају сукобе у периоду 1533-1536. године. Након тих сукоба, он пише расправу О спутаној вољи. После разилажења са Римом, остатак живота провео је у замку у Вартбургу. За своје највеће непријатеље сматрао је папу, анабаптисте, Турке, Јевреје и ђавола. Умире 18. фебруара 1546. године у Ајслебену.

Жан Калвин (1509-1564) обнавља реформацију средином XVI века. Рођен је 1509. године, у Ноајону. Студирао је теологију у родном граду, затим у Паризу и Монтеги. Због оца, напушта теологију, па одлази у Орлеан да студира права. Након очеве смрти, као правник, Калвин се враћа у Париз. Од краја 1533. године изјашњава се као протестант. Из Париза је побегао у Базел 1535. године. Тамо је бранио прогоњене реформаторе. Боравио је и у Женеви, Ферари, Стразбуру. Дело Наука хришћанске вере објављује такође 1535. године, затим Чланове о управљању локалном црквом и Вероисповест. Био је ожењен удовицом једног анабаптисте. После избора 1554. године, Калвинов положај у Женеви се учврстио, а 1559. године је добио женевско грађанство. Умире 27. маја 1564. године, а његов гроб је остао необележен. Уз већ поменута дела, Калвин је објавио и Црквене уредбе 1541. године, у којима је установио четири звања (пастори, доктори, Конзисторија и ђакони). Калвин је тврдио да „изван откровења нема спасења“, а сматрао је и да теологија мора да остане скромна. За њега је Свето писмо једина божанска поука људима, а само је вера спас.

2

У Енглеској, Хенри VIII и Елизабета I не могу се сматрати великим реформаторима цркве, јер је њихов главни циљ био да се црква подреди интересима и надзору државе. Проблеми су почели када је краљ Хенри тражио од Рима да поништи његов брак са краљицом Катарином од Арагона, да би се он оженио Аном Болен, дворском дамом своје супруге. Црква у Риму му није дала пристанак, па је Хенри одговорио на то тако што се прогласио за врховног поглавара енглеске цркве. Његов син, Едвард VI, јесте био присталица реформације, али након кратке владавине, умире од туберкулозе као петнаестогодишњак. Његова сестра, Мери I, ћерка Катарине Арагонске, остала је римокатолкиња, те је као краљица прогањала протестанте, због чега добија надимак „Крвава Мери“. Њена сестра и наследница Елизабета I, која и није била религиозна, ипак није хтела да се покори ауторитету папе, али није била ни уз радикалне реформаторе. Она је стварни оснивач англиканске цркве, те се веома брзо по доласку на престо посветила њеном уређењу. Из католичке цркве је изопштена 1570. године. У Шкотској, усвојена је вероисповест реформатора Џона Нокса, чиме је и у Шкотској укинута папска јурисдикција. Децембра 1560. године отворена је прва општа скупштина протестантске цркве у Шкотској. У Француској, Лутерове идеје нису доживеле брзи успех. Око 1525. године, лутеранство продире у све дијецезе, које су биле под надлежношћу париског парламента. Парламентарци су били непријатељски настројени према реформацији, те су протестанти прогањани, а велики број њих је избегао у Женеву. Свештенство, редовници, као и грађанство из судства и јавних служби, сви они прихватају протестантизам. Племићи су оклевали, али ситуација се мења од 1555. године; међутим, њихов циљ је, свакако, био да се дочепају црквеног богатства. Ситуацију у Француској прати и сам Калвин, желећи да организује реформацију. Из Женеве стижу пастори, који су управљали најважнијим протестантским заједницама. У Низоземској је реформација која се раширила тамо из Немачке доживела велики успех (посебно у Антверпену). Карло V је желео да заустави ширење протестантизма, због чега је организован репресивни систем, сличан шпанској инквизицији. Али, утицај Калвина и Булингера, спасили су реформацију, бар у једном делу земље. У другој половини XVI века, протестантизам се учвршћује у Низоземској. Калвинистичке Уједињене Покрајине сачувале су независност од Шпаније, а успеле су да постану и једна од сила XVII века. У Немачкој, изборни кнез Фридрих III био је присталица калвинизма. Али, његов старији син, Лудвиг, који је дошао на власт 1576. године, жели да обнови лутеранство у својим земљама. Пошто је Лудвиг брзо умро (1583), његов млађи брат, Јан Казимир, становништву опет намеће калвинизам, али Горњи Палатинат ипак остаје веран лутеранству.

Противреформација је промишљено хтење да протестантизам нестане. Први вид противреформације је враћање оружјем територија захваћених реформацијом, а други је, тамо где је остварена војна победа, да се народне масе преобрате: ту се мисли на мисије, принуде, оснивање универзитета. У земљама, у којима су господарили католици, поштован је програм Игњација Лојоле: према програму, католички краљ не треба да трпи јеретике у своме краљевству, јеретици не треба да добију никакву службу, достојанство или јавно задужење у тој држави, студенти и професори оптужени за јерес да се отпусте, јеретичке књиге да се спале. Противреформација се може поделити на период пре 1640. године, када су најделотворније акције спроводили верски редови, и на период после 1640. године, када државни клер добија предност у односу на редовнике.

За разлику од средње или северне Европе, где је реформација била успешна, у Француској то није био случај. На почетку владавине, Франсоа I није показивао велику нетрпељивост према протестантима. Али, док је краљ био заточен, његови људи су то искористили да се обрачунају са лутеранцима. Франсоа је, касније, чак наредио и

3

судске поступке против протестаната, против чега се бунио Калвин. Указом из Компјена, донетим у време Анрија II, јула 1557. године, суђење протестантима је препуштано световним судовима, иако су то право имали и црквени судови. Тим указом је свим осуђенима за јерес била прописана смртна казна. Још раније, 1547. године, отворен је и инквизиторски суд. Указом из Екуана, из 1559. године, наређено је да се убије сваки протестант који се побуни или покуша да побегне из земље. Али, Катарина де Медичи, супруга преминулог краља Анрија II и регенткиња свог малолетног сина, Шарла IX, помиловала је протестанте 1560. године и дозволила им да пошаљу своје изасланике краљу. Указом из јануара 1562. године, протестантима је дозвољено јавно богослужење ван градова. Али након афере у Васију, када су бројни протестанти побијени јер су богослужење одржали у граду, регенткиња је одведена у Париз. Пошто се тада окренула против реформације, протестантски вођа, Конде, одлази у Орлеан, где започиње други талас верских борби. У Француској се водило чак осам верских ратова (1562-1563, 1567-1568, 1568-1570, 1572-1573, 1574-1576, 1577, 1579-1580, 1585-1598). Последњи рат се окончао борбом против шпанског краља Филипа II. Такође, Нантски указ, који је донет 1591. године под Анријем IV, значио је да протестанти смеју бити примани на све дужности у држави; међутим, то је било привремено решење. Верски ратови су настављени под Лујем XIII. Последња побуна протестаната била је између 1627. и 1629. године; тада је била и чувена опсада Ла Рошела. Побуна је на крају опроштена, протестанти добијају верске слободе, али су политичке скупштине протестаната биле забрањене, а хугенотска утврђења порушена. После 1560. године, број француских протестаната опада. Временом, положај протестаната био је све лошији. Иако је Луј XIV, када је постао пунолетан 1652. године, дао протестантима акт о њиховој вери, мере против њих биле су све оштрије. Неке од њих су да су католици, који би прешли у протестанте, били кажњавани, а протестантима је давана финансијска помоћ да би се одрекли вере. На крају, протестанти су били избачени из свих краљевских, властелинских и других служби. Петнаестог октобра 1685. године, Луј XIV је званично укинуо Нантски указ. Око 200.000 протестаната напушта Француску краљевину. Они су пронашли уточиште у Лондону, Бранденбургу, Холандији и Швајцарској. Они протестанти који су остали, сматрани су од стране државе за католике.

У Низоземској се формирала опозициона странка, чији је један од вођа био Виљем од Насауа, принц Орански, звани Ћутљиви. Претила је калвинистичка побуна, због чега је регенткиња Маргарета од Парме била веома узнемирена. Али, Филип II је сменио регенткињу, пошто је укинула инквизицију, а на њено место довео је војводу од Албе. Он је на суров начин вршио притисак на протестанте. Војвода обнавља установу инквизиције у Низоземској, а шпанска војска одбацује Оранског чак у Немачку 1568. године. Тада отпочиње Осамдесетогодишњи рат. Иако војвода од Албе није имао успеха против протестаната, Орански није одржао јединствену Низоземску од свих седамнаест покрајина. Валонски племићи основали су Унију Араса, а циљ те странке био је да брани католичанство. Организована је и калвинистичка унија, звана Утрехтска унија. Расцеп се догодио јула 1581. године, када су калвинистички савезници, у Хагу, званично свргли Филипа II и прогласили Републику Уједињених покрајина. Млади Филип IV покушао је да поведе још једну офанзиву против протестаната у Низоземској, али није имао успеха. Шпанија је 1648. године признала независност низоземске калвинистичке државе. У Чешкој, 1618. године долази до побуне, која протестантима није донела ништа добро. Наиме, то је цару Фердинанду II био повод за напад на јеретике, а вође побуне осуђене су на смрт. То је био и почетак Тридесетогодишњег рата (1618-1648). Према чешком Уставу из 1627. године, призната је само римокатоличка вера. Протестантским проповедницима забрањено је да бораве у

4

Чешкој, коју су такође морали да напусте и лутерански пастори. Крајем Тридесетогодишњег рата, у Чешкој је остало 200.000 јеретика. Рат је завршен Вестфалским миром, 1648. године.

Период од Лутерове смрти, 1546. године, до 1580. године, најбурнији је у историји лутеранства. Од Филипа Меланхтона, сукобљавају се две струје, односно два универзитета - у Витенбергу (филипистички) и у Јени (интегристички). Смрт Меланхтона није значила крај сукоба, који су потрајали још двадесет година. У то време, истакао се и један професор из Јене, Флацијус, који је деловао у Немачкој и Низоземској, након што је одбачен од војводе Јохана Фридриха. Умро је у Франкфурту, 1575. године, а сматра се историчарем протестантизма. Након његове смрти, мире се и лутеранци. Након измирења у Дрездену, 25. јуна 1580. године, објављена је Књига слоге, којом је дефинисана ортодоксија у Аугзбуршкој вероисповести. У Низоземској, са једне стране били су пастори, који су били присталице учења из Женеве, а са друге, либерални протестантски свештеници. Године 1620. избија општа криза. Предмет сукоба била је предестинација, коју пастори нису признавали. На синоду у Дордхеду (13. XI 1618 - 9. V 1619) избачени су демонстранти, а овај синод је учинио да протестантизам изгледа као учење о предестинацији, што је прихваћено и у Швајцарској. Сличних полемика било је и у Француској. У Енглеској су се водиле борбе између презвитеријанаца и епископалиста. У Енглеској и Шкотској, стварање епископалне цркве, довело је до верских сукоба.

Једна од последица реформације била је та да су настали многи покрети, тј. секте, чак су оспорена и нека првобитна начела протестантизма. У XVII веку, ни католици, ни протестанти нису однели превагу, већ су били изједначени. У XVIII веку, долази до оживљавања реформације у Француској, као и у Немачкој, а истиче се Филип Шпенер. Временом, утицај пијетизма почиње да опада. Ипак, ситуацију је опет стабилизовао Цинцендорф. Џон Весли верску обнову спроводи у Енглеској, те постаје значајна личност протестантске и енглеске историје.

Узроци реформације - расправе историчара и смерови истраживања

О верској реформацији која је захватила западни хришћански свет у XVI веку писали су и расправљали у последњих пет векова људи различитих струка, верских привржености (што ће рећи, између осталих, а у највећој мери, и људи римокатоличке вероисповести, али и они наклоњени реформисаној религији, одн. протестантизму), друштвених и политичких погледа, они који су били савременици ових дешавања и процеса, али и они које су од дана реформације били удаљени великом временском дистанцом, која је понекад чинила да се чињенице и сачувани подаци, понекад свесно, а понекад несвесно, погрешно и анахроно тумаче и стављају у погрешан контекст, иако том дистанцом актуелност у научним круговима ове теме у савремено доба није ништа умањена. Напротив. Данас, једнако као и пре пет векова, када се ради о давању одговора на многа питања која су остала недовољно или готово уопште неразјашњена, реформација и даље остаје научно поље веома плодно за истраживања, полемике и расправе.

Појављивале су се током векова различите тврдње, различите тезе су постављане и многе од њих су биле примећене и чак прихваћене од стране научне заједнице, али су такође и многе након дуго времена готово свеопште прихваћености биле обаране. Став науке и научника о Лутеру, Калвину и другим реформаторима, узроцима и последицама реформације мењао се, понекад и у знатној мери, и то не само у односу на то да ли су научници исповедали римокатоличку или реформисану веру. Многи су у реформацији видели одлике једне друштвене, политичке, економске или

5

чисто националне појаве, неки мешавину неких или свих од горе наведених, што чини историографију реформације веома компликованом, али и веома исцрпном, детаљном и пријемчивом за проучавање оку научника. Погледи на различите догађаје и личности мењали су се кроз векове, епохе и смену културних утицаја и ставова, те је самим тим и реформација у науци мењала свој положај и одлике. Иако се те промене у науци и научном мњењу одвијају све до дана данашњег и наставиће да се дешавају, што је у науци и природно, одређени ставови ипак остају и временом постају све чвршћи и стабилнији, те самим тим постају део научне истине о некој појави, јер бивају прихваћене од велике већине признатих стручњака у тој области. Тако је и са реформацијом, и иако постоји још много отворених питања, а отвараће се свакако и нова, научници данас, као и током свих ових векова који су протекли од када је реформација почела, ипак покушавају да ускладе мишљења и пронађу нешто најближе истини, нешто што ће најближе одговарати реалности и свим непобитним чињеницама које су данас познате научној јавности, те да на тај начин ипак приђемо један корак ближе долажењу до одговора на толика комплексна и тешка питања и теме.

Доста се расправљало у науци око тога шта је заиста био узрок избијања реформације и толико брзог ширења реформистичких таласа Европом. Марксисти су том питању још од XIX века дали једно искључиво економско гледиште, по коме су све религије кћери економије свога времена и по томе мајке људских друштава, те да је према томе и реформација настала као кћи капиталистичке економије, која се, по њима, нагло развила у шеснаестом веку. Ово је навело различите историчаре да почну да посматрају реформацију са једног строго материјалистичког становишта. У томе светлу, неки марксистички научници су дали посебан значај случају младог предводника побуне сељака 1525. године, Томасу Минцеру, кога су представили као предводника „реформације радника“, човека вођеног искључиво социјалним, а никако верским мотивима при покретању сељачке побуне.

Међутим, нису само марксисти представили реформацију са чисто економске тачке гледишта. Историчар Анри Озер је, на преласку из XIX у XX век, дошао до закључка да, иако је реформација пре свега религијски феномен, велики број њених актера у већини европских држава водио се пре свега јаким економским разлозима при раскидању са Римом. Противдоказ му је да би се можда и Врло Хришћански краљ Француске определио, као и скандинавски краљеви, енглески краљ или немачки кнежеви, за реформацију, да он није још Конкордатом из 1516. године проглашен фактичким сувереном цркве у Француској, чиме су секуларизација цркве и пренос власништва над црквеном имовином (по Озеру, једни од главних економских разлога реформације) извршени, али са потпуном сагласношћу Римске курије. Озер је такође изнео став да су пре 1560. године реформацију у Француској водили готово искључиво нижи слојеви, занатлије и, у мањој мери, сељаци.

Временом се појавила снажна критика свих ових економских ставова, од марксистичких до буржоаских. Прво, што се тиче марксистичког гледишта, ми данас морамо јасно повући границу између два капитализма, једног комерцијалног, који се није јавио нагло у XVI веку, већ доста раније, још током средњег века, и другог индустријског. И морамо се запитати још нешто. Ако је тачно да су економски мотиви играли предоминантну улогу у избијању и развоју реформације, како то да су управо економски и социјално развијенија подручја у то време, као Италија, на пример, ипак остала одана ауторитету римске цркве, док је реформација процветала управо у оним подручјима где комерцијални капитализам ипак није у толикој мери био развио друштво и економске разлике у њему базиране на том основу? Да је теза на којој су се марксисти базирали по овоме питању била тачна, реформација би требало да је зачета управо у банкарској Италији, и тамо би требало да је тријумфовала, али ипак није.

6

Такође, сводити Томаса Минцера на чисто комунистичког и социјалистичког револуционарног вођу са лажном „библијском маском“, према Е. Г. Леонару, значило би умањити га и учинити несхватљивим. Иако је Минцер био велики мистик и једна заиста сложена личност, и иако је, према ставу Ан Мари Ломан, управо током периода 1524-1525. године постао много површнији и обузет свакодневним тешкоћама борбе против непријатеља и неистомишљеника, не може се никако порећи да је код Минцера главно надахнуће било и остало чисто религијско. Дакле, марксистичко учење о реформацији мора поклекнути услед анахронизама којима је друштвене сукобе и процесе XIX века пребацило у XVI. Њему су суштински избегли из вида односи између вере и менталитета обичног народа.

С друге стране, мора се извршити критика и ставова немарксистичких историчара који су социјалне мотиве ставили испред свих осталих, пре свега Озерову тврдњу да су реформацију, барем у Француској, првобитно предводиле готово искључиво ниже друштвене класе. Међутим, у Попису становника Женеве, делу Паула Ф. Гајзендорфа, налазимо доказе који побијају теорију да је протестантизам у Француској пре 1560. године био „религија малих људи“, јер је у периоду од 1549. до 1560. године, међу протестантским пребезима из Француске који су се настанили у протестантској Женеви било припадника свих друштвених група, а не само нижих слојева. Такође, супротно градским буржујима, економски и политички све јачој средњој класи, лутеранству су се придружили и изгладнели и осиромашени витезови, што показује да су, из материјалних разлога, реформацији приступале и иначе дијаметрално различите и супротстављене друштвене класе. Неки од њих су, као племићи и витезови, били основа старог, феудалног, средњовековног поретка, али су се ипак одушевљено одазвали позиву на реформацију.

Па ипак, упркос очигледним материјалним разлозима, данас је, делимично барем, оборена теза да су Хенри VIII, скандинавски краљеви и немачки кнежеви првенствено прихватили и подржали идеју реформације на својим територијама и поседима, како би секуларизовали црквену организацију и приграбили њену имовину, што би нас водило до закључка да су шефови држава XVI века били лишени истинског религијског осећања, јер је она у оштрој супротности са оним што нам је познато о општем менталитету људи онога доба. Фридрих Мудри, Филип Хесенски, Алберт Бранденбуршки, па чак и сам контроверзни Хенри VIII, били су владари који су итекако били заокупљени питањима религије и духовним животом. Уосталом, зар би се тек тако, ради метеријалних богатстава и политичке моћи, излагали искључењу из цркве и, поготово у случају немачких кнезова, страшним репресалијама које би, да је победио, а замало се и то догодило, против њих предузео цар Карло V, да нису били искрено и дубоко убеђени у оно што су чинили? Што се тиче француског краља Франсоа I, изгледа да се и он дуго колебао и питао на којој страни лежи истина и не би ли можда најбоље било помирити нове идеје са старом, традиционалном вером. Уосталом, након Конкордата са Куријом из 1515. године, француска црква, као и сви њени поседи, стављени су њему у руке, што је могло да се заврши лоше по папску власт у том краљевству. Па ипак то се није десило, и краљевска је власт у Француској остала одана Риму, те се и француски краљ окренуо прогону реформиста, можда највише зато што је међу протестантима у Француској било и оних који су извргавали његов ауторитет руглу и слабили његову власт. Такође, француски анабаптисти, који су му личили на оне из Минстера, претили су да заваде краљевину и запале је вихором немира и грађанског рата, што је француском краљу било недопустиво.

Такође, протестантска пропаганда XVI века је ширила глас, и тако се онда међу протестантима Европе и веровало, да је све злато из Немачке и Енглеске одлазило у Рим и пунило папску ризницу, осиромашујући тако ове земље. Међутим, ова би

7

оптужба много више стојала у времену око 1350. године, него за време око 1520. Истина је да су папски приходи у доба Ренесансе, супротно веровањима и пропаганди, а у односу на претходне векове, знатно опали, а највећи део прихода долазио је свакако од папске „световне области“. У сваком случају, у време папе Јулија II, папски годишњи приходи нису премашивали суму од 350.000 златних дуката, те се долази до закључка да римски папа није био нимало богатији у ово време од фирентинске државе. Такође, тешко би било успоставити тачан однос између раста цена и одбацивања папског ауторитета, јер нам чињенице казују да је папски ауторитет одбациван и у време када је живот за класе у најнеповољнијем положају, због скакања цена, био отежан, али и у времену када то није био случај. Стога, колико год да су економске, социјалне, географске или политичке околности имале удела у настанку и учвршћењу протестантске реформације, мора се закључити да они нису имали пресудну и одлучујућу улогу у победи идеја које су заступали Лутер и његови, условно речено, наследници.

Дуго је сматрано да су „дисциплинска сагрешења“ свештенства римокатоличке цркве сносила далеко највећу одговорност за појаву и успех протестантске шизме и реформације. И сам Мартин Лутер био је згрожен призором моралне декаденције у Риму папе Јулија II, када га је посетио 1510-1511. године. Напослетку, зар успех дела као што је Еразмова Похвала лудости, погрдног списа који је и сам изашао на светлост дана након пишчевих покуда на рачун дисциплине у цркви, није довољна индикација да се призор стања у ком се римска црква налазила буквално згадио хришћанима? Међутим, ипак није у потпуности тачна теза коју је изнео Босије, да је та толико жељена реформација, иако је била очекивана и прижељкивана међу верницима током неколико столећа, у ствари гледала више на дисциплину, а мање на саму веру.

Ипак на тај начин настаје моралистичко објашњење реформације, које заступа гледиште да је до теолошког револта дошло првенствено преко оног моралног, јер је римска црква сувише притиснула једног жестоког и смелог човека, какав је био Лутер. Међутим, католичка је страна понудила још једно, много пакосније, моралистичко објашњење, и свој је заметак добило у једном екуменском делу хуманисте из XVI века, кардинала Садолета, који иако оштро критикује католички клер, поготово његову исквареност новцем, и истиче да кварење верника долази од кварних пастора, који су им узор, сугерише да су верници који су прешли у протестантизам, то чинили и чине јер су и сами, попут додељених им пастора, били у стању мање моралне отпорности. На овом Садолетовом ставу се заснива отровна Лутерова биографија од Коклеуса, на којој се заснива и Денифлова књига Luther und Luthertum, у којој аутор износи један суштински непоткрепљен и нетачан став, како је Лутер покренуо реформацију само из разлога што сам лично није могао да се држи својих завета и манастирских правила, па је збацио мантију и, како би се оправдао, потражио за то теолошка оправдања. У суштини, за Денифла је ово само још једна класична прича о паломе монаху. Сам Денифле истицао је да је Лутер био тајни сексуални блудник, а и каснији истраживачи и психоаналитичари који су се бавили Лутером приписивали су му да је сложен и тежак патолошки случај, са великим физичким, али још више психичким здравственим проблемима. Описивали су га као човека наследно склоног алкохолу, ванредно несрећног детињства, сексуално опседнутог сопственом мајком, особито крхке и емотивне психичке слике, подложног страховима, сувише опседнутог интелектуалним животом.

Тек се у скорије време почело сматрати у научним круговима како реформација, тај суштински религијски феномен, никако не може бити објашњена само моралистичким објашњењем. И Банаж, на прелазу из XVII у XVIII век, пориче да је у XVI веку била тражена реформација вере, али се, по њему, радило о промени вере

8

цркве, исправљању богослужења у њој и свргавању папиног ауторитета. Но, Банаж се свом снагом окомио на „губу“ која је у XVI веку захватила читаво тело римокатоличке цркве; по њему, сви чланови хијерархије, од мирјанина, преко монаха, свештеника, епископа, па све до папе, гушили су се, по њему, у страшним злочинима. Па ипак, тек је почетком XIX века, у свом делу О Немачкој, госпођа де Стал показала да је разумела суштину реформације са далеко већом ширином од својих савременика и претходних генерација. Она је у тој религијској кризи XVI века дијагностиковала верску револуцију изведену „путем идеја“, утврдивши да католичанство и протестантизам не постоје искључиво јер постоје римске папе и један Лутер, нити су настали због тога, већ они постоје у људском срцу, и одатле су изникли. Сви остали узроци су далеко од тога да буду неважни, али нису нити ће моћи бити превасходно битни за успех реформације као овај.

Тако се полако изградио у XIX веку став и гледиште међу научницима да се Лутерова побуна против власти Рима може сматрати почетком ослобођења људског духа. Либерални теолог Трелч, трудећи се да успостави везе између религије и културе, изнео је виђење да је протестантизам био управо онај вид хришћанства који је у датом историјском тренутку одговарао интелектуалним потребама времена. Па ипак, јасно је да је реформација ипак имала један заостали и догматски вид, што говори о томе да је култура 1520. године још увек била претежно средњовековна. Међутим, нема сумње да је њом, таквом каква је била у датом историјском тренутку, ипак засејано семе једне касније, будуће еманципације, која ће да процвета тек у XVIII веку.

Јансен и Ембар де Латур су, пак, истакли тезу да је велики део реформаторске снаге која се може наћи код Лутера, у ствари преузет из духа реформе који се јавио унутар католичке цркве још у претходном, XV веку. Па ипак, мора се признати да је, колико год био велики научник, Јансен гајио велику дозу непријатељства према протестантизму да би његова историја могла бити сасвим јасна. Оно по чему се Јансен разликује од Де Латура је што је, не истичући улогу хуманизма и све растућег индивудуализма у рушењу ауторитета црквене хијерархије, које је Јансен истицао, Де Латур протестантску шизму, као и многи други, објашњавао превасходно политичким, екомонским и социјалним разлозима. Албер Дифурк се, изгледа, базирао на делу и раду Де Латура, али су се његова истраживања највише усредсредила на „кризу душа“ која је кулминирала почетком XVI века, и Дифурк је инсистирао на развоју индивидуализма у сфери побожности.

Овим се историјско истраживање реформације дефинитивно почиње све више усредсређивати на проучавање религијских узрока реформације, као кључних за њен настанак и учвршћење. Истраживања савременијих научника, попут агностика Февра и протестанта Леонара се у бити слажу око кључног става да су узроци реформације пре свега религијски, и да се превасходно у њима требају тражити разлози и настанка, али и развитка и успеха реформације.

9

ЛИТЕРАТУРА

Ж. Делимо, Настанак и учвршћење реформације, Сремски Карловци 1998.

10