POJAM, NASTANAK I RAZVOJ NOVCA

Na pocetku civilizacije novac je bio nepoznat. Potrebe ljudi za odredjenim proizvodima su zadovoljavane trampom. Kada se vremenom, sa sve vecom i raznovrsnijom proizvodnjom i pojavom drustvene podele rada, javio problem da raspolozivi proizvod bude prihvacen za trazeni, iznadjena je jedna jedinstvena stvar, proizvod ili zivotinja za pribavljanje sredstava za zadovoljavanje najraznovrsnijih potreba.

Kod Slovena su korisceni delovi platna, pa otuda verovatno i potice rec platiti, kod Kineza nozevi, kod Eskima krzno polarne lisice, kod Indijanaca dabrova krzna i skoljke, kod naroda koji su se bavili stocarstvom stoka, stoga se pretpostavlja da kod germanskih naroda rec vieh znaci istovremeno stoka, bogatstvo, imetak i novac.

VRSTE I VREDNOST NOVCA

Metalni novac

Metali su preuzeli funkciju opsteg sredstva razmene zbog svojih prirodnih osobina. Oni su lako prenosivi, trajni, deljivi i moguce ih je topiti. Plemeniti metali (zlato, srebro) su korisceni kao novac pre drugih monetarnih metala (gvozdja i bakra).

U zemljama zapadne Evrope zlato se pocelo koristiti kao novac nakon visevekovnog unutrasnjeg preobrazaja i razvoja. Posl epropasti rimskog carstva usledile su velike pljacke, raseljavanja, ratovi i epidemije i sve do XIV veka navedene pojave su razarale evropski kontinent. U tim uslovima, za male transakcije racuni su izmirivani u radu i naturi a samo za veliku trgovinu korisceno je zlato.

Postepeni ekonomski i demmografski oporavak zapadne Evrope je uticao na jacanje trgovinskih veza sa Istokom i povratak zlata. Poboljsanje u zemljoradnji, krcenje suma, proizvodnja platna i obojenih tkanina, nova ratna tehnika i upotreba baruta, veca eksploatacija metalne rude i novi tehnoloski procesi za njenu preradu, proizvodnja predmeta od bakra, tehnicki pronalasci i nova naucna dostignuca, renesansa na polju umetnosti i kulture bili su znacajni pomaci koji su neprestano poboljsavali poziciju Zapada u trgovini sa Istokom. Vec u XIV veku, navedena privredna kretanja uticala su na nedostatak novca (zlata), tako da su pritisci, usled pada unutrasnjih cena u odnosu na zlato, kocili novu proizvodnju. Dalji razvoj bio je uslovljen zlatom i zato je novac od sporednog dobio glavni znacaj. Na primer, potreba za zlatom (zbog novca) je uticala na spanska i portugalska nastojanja da oplove Afriku, stignu do Indije i otkriju americki kontinent. Od XV veka u Evropu su pocele priticati velike kolicine plemenitih metala. Njihovo poreklo je bilo delimicno iz trgovinskih odnosa, ali u znacajnijoj meri i iz osvajackih pohoda. Veliki priliv zlata i srebra je bio od izuzetnog znacaja za dalji privredni, politicki i drustveni razvoj. Kako priticanje zlata nije bilo praceno ravnomernim porastom robne proizvodnje , nastaju specificna ciklicna kretanja u razvoju. Odsustvo ravnoteze izmedju kolicine raspolozivog zlata i kolicine potrebnog zlata koja je neophodna za nesmetano odvijanje robnog prometa, manifestovala se preko cene zlata i cena ostalih roba. Kada se kolicina raspolozivog zlata kretala iznad potreba robnog prometa, vrednost novca je opadala, sto je uticalo na opsti porast cena ostalih roba i obrnuto. Znatno otezavanje funkcionisanja kupoprodajnih transakcjija nametnulo je potrebu za kovanim novcem. Tako resenje postaje opstevazece sredstvo razmene i time drzava preuzima na sebe izdavanje novca. To znaci, da su oblik, tezina, i kvalitet metalnog novca ne samo odredjivani vec i garantovani od strane drzave. Ovo je i objasnjenje kako je nastala moneta, koja predstavlja oznaku za odredjenu vrstu kovanog novca ciji oblik, tezinu, kvalitet i naziv odredjuje drzava.

U XVIII veku raspolozive kolicine zlata nisu mogle da prate potrebe industrijske revolucije. U ovakvim okolnostima doslo je do sloma metalizma gde je kovani novac bio sredstvo placanja, a kovanice (sacinjene od zlata i srebra) imale vrednost koja je odgovarala njihovnom metalnom tj. Zlatnom i srebrnom sadrzaju (ujedno bile i nacionalni novac i medjunarodno sredstvo placanja).

Papirni novac

Posle ovog perioda (sloma metalizma) nastupilo je razdoblje zlatnog standarda, koje je obelezilo stvaranje papirne novcanice. U literaturi je zabelezeno da je papirni novac prvi put upotrebljen 1690. godine u drzavi Masacusets. Pocetkom XVIII veka pojavio se u Francuskoj, a kasnije i u drugim zemljama.Sa zlatnim vazenjem, pojavom novcanica (banknota) papirni novac poprima karakter prometnog sredstva. Tadasnje banknote predstavljale su prvi oblik papirnog novca. Iako od papira, one su u prometu vazile kao pravi novac (kao zlatni metalni novac), jer su bile zamenljive za zlato. Papirna novcanica je u prvoj fazi zlatnog standarda bila zamenljiva za zlato, ali je vremenom usledilo sve vece odstupanje izmedju vrednosti papirnih novcanica u opticaju i zlatnog pokrica.

Odstupanje vrednosti zlata od vrednosti papirnih novcanica nije se osecalo u transakcijama u nacionalnoj privredi, vec je dolazilo do izrazaja u medjunarodnim ekonomskim odnosima. Tada se osnivaju berze novca na kojima se uporedjuje odnos jedne valute prema drugoj (tzv. kotiranje valuta) i na kojima je utvrdjivana razlika izmedju vrednosti zlata i vrednosti papirnih novcanica pojedinih valuta. Tu se ustanovljava valutni kurs koji izrazava razliku izmedju vrednosti zlata i vrednosti papirnih novcanica pojedinih valuta.Sve do tridesetih godina XX veka postojala je praksa, u vecini zemalja sveta, zamenljivosti papirnog novca za zlato (konvertibilnost). Treba reci, da u savremenim uslovima konvertibilnost nema takvo znacenje, vec predstavlja oznaku za mogucnost medjusobne zamenljivosti razlicitih nacionalnih valuta. Od tridesetih godina prestaje da vazi zamenjivanje papirnog novca za zlato, odnosno prestaje zlatno vazenje novca. tako se danas u prometu nalazi tzv. cist papirni novac, sto je oznaka za papirni novac koji vise nije zamenljiv za zlato.

Kreditni novacTreci oblik, pored metalnog i papirnog novca, u nastanku i razvoju novca predstavlja kreditni novac. U nedostatku novca, robni promet je u periodu zlatnog standarda sam stvarao dopunsko sredstvo placanje. jos u doba metalizma, pored zvececeg, javilo se dopunsko sredstvo placanja priznanica ili certifikat o zlatu. Prihvatanje priznanice o zlatu, kao sredstva placanja, nije bilo zasnovano na obavezi, vec na dobroj volji poverioca, kao izraza njegovog poverenja u mogucnost zamene papira za zvecece zlato. iz tog razloga priznanicu o zlatu mogle su da izdaju samo poznate i solidne banke. Izdavanjem priznanice o zlatu, banka se obavezivala da ce donosiocu takve priznanice isplatiti naznaceni iznos u zlatu. Priznanice o zlatu su prethodile papirnoj novcanici zamenljivoj za zlato. papirne novcanice zamenljive za zlato stampale su posebne banke, koje su ovlascene od strane drzave emisione banke, a u skladu sa pravilima koja je nalagao sistem zlatnog standarda. Kako ni banknote nisu bile dovoljne za pokrice potreba robnog prometa, javlja se, kao dopunsko sredstvo placanja, kreditni novac (papirne novcanice, menice, cekovi i dr.). i pored toga, sto je prihvatan kao sredstvo placanja, kreditni novac nije imao pravi status novca, vec se tretirao kao novcani surogat (zamena novca). Novcani surogai u obliku razlicitih vrsta kreditnog novca, koji nisu bili novac (ali su bili zamenljivi za zlatni novac), hronoloski su prethodili papirnoj novcanici, kao zakonskom i definitivnom sredstvu placanja. Oni su, ujedno, bili i psiholoska priprema za prihvatanje u promet novca bez unutrasnje vrednosti (papirnog novca).Sa pojavom papirnog novca otklonjen je problem nedostatka novca. Papirni novac se lako prilagodjava potrebama razvoja proizvodnje i prometa i stampa se saglasno zahtevima privredjivanja. Njegovo emitovanje nije vise vezano rezervama zlata, vec drzava (preko centralne emisione banke) moze da upravlja emisijom papirnog novca saglasno potrebama proizvodnje i prometa.

U sistemu papirne valute, dosla je do punog izrazaja sposobnost banaka da emituju proizvode novac. Sve do pocetka XX veka, ekonomska teorija je tumacila ulogu banaka u odobravanju kredita kao posrednicku. Kredit, kojeg su banke davale zajmotraziocima, uvek se tretirao kao novcana usteda koju banke kao posrednici, prosledjuju zainteresovanim zajmoprimaocima. Oni kojima novac nije odmah potreban, daju ga u depozit banci, a banka ga u vidu kredita prosledjuje onima kojima je potreban (bankarski kredit). Ovakva vrsta kredita ne povecava kolicinu novca u opticaju, vec samo omogucava vise placanja (nego sto bi ih bilo prelazenjem novca iz ruke u ruku bez posredovanja banke). Drugim recima, u pitanju je samo povecavanje brzine opticaja novca. Banke su odobravale kredit i na osnovu cekovnih depozita, a ne samo na osnovu stednih uloga. Vlasnici cekovnih depozita su placanja, umesto zlatom, obavljali cekom. U ovom slucaju, banka nije pozajmila stvarno ustedjeni novac, nego je bankarskom tehnikom stvorila novac.

Sa razvojem bezgotovinskog platnog prometa, banka je sve manje kredita isplacivala u gotovini, a sve vise upisom u svoje knjige, te je na taj nacin sebi stvarala depozite. Uvecana depozitna sredstva su omogucavala dalju ekspanziju kreditne aktivnosti banke. U savremenom monetarno-kreditnom sistemu, placanja u gotovom novcu su zanemarljiva, jer preovladjuje uloga depozitnog novca. Mogucnost banke da neograniceno stvara novac stavljena je pod kontrolu drzave. drzava odredjenim instrumentima i mehanizmima regulise i kontrolise kreditnu aktivnost banaka i kolicinu novca u opticaju. drzavno upravljanje emisijom novca ne podrazumeva planiranje emisije u strogo apsolutnim velicinama, vec se to planiranje neprestano relativno prilagodjava kolicinama novca u opticaju i stalno promenljivim kolicinama roba i usluga.2