3

luaj raspada Jugoslavije najee se dovodi u vezu sa "krahom komunizma", a taj krvavi rasplet kao Seksces u odnosu na proces mirne tranzicije iz re-

alno postojeih socijalizama u liberalni kapitalizam proces zapoet dogaajima tvz. barunastih revolucija iz 1989 godine. No, upravo protiv takve perspektive, i protiv teza po kojima su se uzroci mranog raspada Jugoslavije nalazili u njenom komunistikom temelju; kako se obi-no kae, u deficitu demokratskih mehanizama, u rigid-nom i dogmatskom jednopartijskom sistemu, u politikoj kulturi jednog autoritarnog reima reima sutinski nesposobnog da se u datim okolnostima transformie i proizvede kompromis, itd. , moemo izneti sledee (kontra)teze:

1. Kao to je istorija pokazala, uslovi opstanka Jugo-slavije nisu se mogli nai u okviru granica liberalne "politike mogueg, preko kompromisa, dogovora i sporazuma postojeih politikih aktera.

To je najpre pokazao sluaj versajske Kraljevine SHS, tj. Kraljevine Jugoslavije, bazirane na spoljanjem dr-avnom dizajnu i permanentnim unutranjim borbama i dogovorima dravnih elita oko raspodele hegemonije. Iz dobro poznatih razloga, i pored svih kompromisa i sporazuma ta dravna tvorevina nije mogla da preivi. Ali, to je takoe pokazao i sluaj post-revolucionarne ju-goslovenske socijalistike dravne konstrukcije, koja je uprkos naelnoj opredeljenosti ka politici "odumiranja drave", dakle, njenom opredeljenju za politiku proleter-ske destrukcije dravnog aparata, u poslednjoj instanci, glavno teite svoje politike prebacila na pitanja institu-cionalizacije revolucionarne bratske borbe u samom dravnom ureenju. Centar politikih debata i reformi u socijalistikoj Jugoslaviji se tako premestio na pitanja oko ustrojstva "samoupravnih interesa", pravnih odno-sa njenih tvz. "konstitutivnih naroda" na beskrajne po-lemike oko statusa, ustavnih prava, ustavnih garancija i ingerencija republika i pokrajina. Samim tim, polazno i sutinski komunistiko pitanje dijalektikog "odumira-nja drave" postepeno je gubilo na znaaju, a kreiranje i pronalaenje novih formi politike, direktne demokratije i radnikog samoupravljanja baeni su u drugi plan.

Konano, raspad socijalistike Jugoslavije se odigrao upravo kroz kontradikcije procesa pregovaranja, upravo kroz politiku kompromisa, kroz administriranje razlii-tih ekonomskih interesa i republikih centara moi.

Naime, u jeku kriznog perioda egzistencije socijalis-tike Jugoslavije, 1980-ih godina, pa sve do samog ulaska u krvavi obraun, gotovo svi akteri i nosioci partikular-nih interesa bili su u pozicijama saradnje i meusobnog sporazumevanja. U poslednjoj fazi raspada, Miloevi sa Kuanom postie "Brionski sporazum" o skraenju Jugoslavije, u Karaorevu se Tuman sa Miloeviem dogovara o podeli Bosne, u Bosni Karadi, Izetbegovi i Boban formiraju zajedniku vladu, Lisabonskim spora-zumom (1992) "meunarodna zajednica" priznaje "real-nost bosanskog lonca" kao realnost etnikih i religioznih razlika, itd. Svi ti i slini sporazumi ujedno su prethodili i direktno vodili ka oruanom sukobu.

2. Jugoslavija se nije raspala zbog toga to taj revolucio-narni projekat nije mogao da preivi "slom komunizma", tj. restauraciju kapitalizma i liberalne demokratije, ve je odsustvo revolucionarne politike, tj. politika kompromisa (liberalizam) rezultirala graanskim ratom i raspadom.

Do raspada Jugoslavije nije dolo usled nemogu-nosti sporazuma izmeu razliitih (politikih, ekonom-skih ili nacionalnih) interesa kroz demokratske meha-nizme, ve upravo na bazi njihovih sporazumevanja.

Kljuni antagonizam stoga nije bio antagonizam iz-meu nacionalista, izazvan odsustvom tolerancije i me-usobnog uvaavanja, koji se posledino pretvorio u tzv. "sukob civilizacija".

Naprotiv, ako se uopte moe govoriti o sukobu civi-lizacija u Jugoslaviji, onda je to, u prvom redu, bio sukob izmeu liberalnog koncepta "politike mogueg" i komu-nistike politike "mogunosti nemogueg", kao politike orijentisane ka nadilaenju "objektivnih nunosti" pu-tem masovne subjektivacije i odvajanja, dakle, preko onoga to je Marx nazvao realnim pokretom koji ukida postojee stanje. Primera radi, unutar horizonta liberal-ne politike "vetine mogueg" u potpunosti je nezamis-liva jugoslovenska revolucionarna politika, u prvom re-du politika partizana, koja u nemoguim uslovima rata i okupacije, na vlastitim subjektivnim snagama i odluka-ma (bez potpore dravnog aparata i stranih sila), stvara

1novi kolektiv u otporu. Radi se o kolektivu baziranom na modernim principima jednakosti, proleterskog in-ternacionalizma, solidarnosti i sekularizma, a ne na dravnom brojanju identiteta i konsenzusu razliitih interesa u ta e se Jugoslavija u posleratnom periodu i pretvoriti, sluei iskljuivo interesima novih podrav-ljenih klasa.

Ono to se pojavljuje na sceni mranog raspada Ju-

goslavije, stoga, nije raspad komunizma, pogotovo ne njenog egalitarnog poriva (koji je u biti neunitiv i bez-vremenski, kako to Alain Badiou postulira), ve kontra-revolucionarna restauracija politike iju osnovicu ine partikularni identiteti i odbrana postojeeg.

3. Destrukcija socijalistike Jugoslavije ne predstavlja nikakav dogaaj.

Nije sve to se menja dogaaj. Iako je neposredno uvoenje trinog kapitalizma u Jugoslaviju krajem 1980-ih godina dovelo do temeljnih promena drutve-nih odnosa, tu transformaciju jo uvek ne moemo naz-vati dogaajem. Jer osim opte katastrofe, devastacije ljudskih i ekonomskih resursa i bratoubilakih ratova, kraj projekta Jugoslavije nije doneo, u politikom smis-lu, nita novo. Ne samo da (post)jugoslovenske mase ras-padom Jugoslavije nisu ostvarile nove slobode; one su osim slobode za bezgraninu ekploataciju baene ispod horizonta emancipacije i sloboda zadobijenih "komu-nistikim" projektom Jugoslavije. ak su i sva liberalna obeanja o demokratskom pluralizmu, reprezentaciji interesa veine, suverenosti naroda pala u vodu. Politi-ki pluralizam se sveo na kapitalo-parlamentarnu cirku-laciju, personalnu rotaciju unutar jedne politike klase koja, sve otvorenije i bez ideolokih mistifikacija o libe-ralnoj demokratiji, slui interesima kapitala, bilo inter-nacionalnog bilo onog "nacionalnog", tajkunskog.

Obeanja suverenosti naroda i samoodreenja pre-tvorila su se u agoniju i bespomonost lokalnih kompra-dorskih reima, te njihove zavisnosti od spoljnih centara moi. Danas niti kljuno naelo liberalizma o vladavini veine ne postoji kao princip. U gotovo svim post-jugo-slovenskim republikama, to naelo (kon)senzusa je uki-nuto pred faktikim odbijanjem veine da uestvuje u igrama parlamentarnog elektoralizma i referendum-skog plebiscita, tih jedinih danas priznatih politikih igara u gradu.

Ovde treba potraiti i osnovne uzroke za paradoks narastajue jugonostalgije i titostalgije. Naime, para-doks se sastoji u tome da se ljudi danas rado seaju soci-jalistike Jugoslavije, iako ne zbog njenih komunisti-kih ideala jednakosti i slobode, ve upravo zbog onih

Jugoslavija nije ime za slom,ve za pobedu politike nad mnogo nadmonijim neprijateljima(faizam, staljinizam, imperijalizam ...).

7 + 1 tezao mranom raspadu

Jugoslavije

Ako se uopte moe govoriti o sukobu civilizacija u Jugoslaviji, onda je to, u prvom redu, bio sukob izmeu liberalnog koncepta "politike mogueg" i komunistike politike "mogunosti nemogueg", kao politike orijentisane ka nadilaenju "objektivnih nunosti" putem masovne subjektivacije i odvajanja, dakle, preko onoga to je Marx nazvao realnim pokretom koji ukida postojee stanje

Asteroid "Jugoslavija"

2

Jugoslavija nije imeza prolo, ve za ono to dolazi

P i e : S r e k o P u l i g

Natpis na transparentu demonstranata okupljenih protiv tjednika Novosti u obadvasupala" " aferi

Jugoslavenski studiji 2

SREKO PULIG novinar, publicist, prevodilac, Urednik

Aktiva. Bavio se novinarstvom na Omladinskom radiju, u

Arkzinu, Feralu, Zarezu, Slobodnoj Dalmaciji i drugdje.

Sada u Novostima. Uvijek na neistraenoj razmei izmeu

novinarstva i politikog, civilnog i teorijskog

aktivizma, voli vjerovati da je mogue stvarati

praktine posljedice proizvodnjom 'teorije za novine'.

B i o - i n f o

iui pogovor slovenskom izdanju knjige francus-kog filozofa Alaina Badioua "ega je ime Sarko-Pzy?" (Ime esa je Sarkozy, Zaloba Sophia, Ljubljana,

2008), politolog Andrej Kurnik naslovljava ga "Reakcio-nar Sarkozy zahtijeva politiki odgovor". Tamo pie: "Filozofsko i politiko znaenje Sarkozyjeve izborne pobjede i takoraa uope, u tome je da znae pokuaj spreavanja mogunosti utemeljenja politike kao la poli-tique. Kada Sarkozy proglaava kako je maj '68 poast koja ga progoni i koje se treba osloboditi, zapravo kae: 'Mi, moderni reakcionari ne elimo da nas itko strai. Definitivno emo iskorijeniti svaku ideju koja si umilja da je mogue ustrajati na nekoj realnoj toci izvan dr-avnog zakona, izvan prisile svijeta, kojim vladamo. (...) Empirijski komunizam je nestao, to je jako dobro, ali ni-je dovoljno. Zahtijevamo da se ukine i svaki oblik mogu-eg komunizma. Zahtijevamo da komunizam koji je generino ime naeg poraza i ak naeg nestanka nitko vie ne moe niti spominjati kao hipotezu.'" Ima li itko problema sa pronalaenjem sarkozyja u naim krajevima? Ako je komunizam generiko ime poraza i ak nestajanja i danas vladajuih, imamo li onda i danas razloga postavljati pitanje znaenja jugoslavenskog pro-jekta? Na to pitanje, koje je sve samo ne retoriko, poku-avamo odgovoriti u ve drugom nastavku "Jugoslaven-skih studija" ovdje u Aktivu. A da je temu nemogue is-crpiti govori kvaliteta i obim prispjelih radova, koji nisu u cjelini mogli stati niti u ovakvo, proireno izdanje Ak-tiva (pa e svi biti objavljeni na webu Novosti:http://www.novossti.com/category/aktiv/). Jer, sluaj raspada Jugoslavije, pie o tome i u ovom broju Kolek-tiv autora, ne samo da ne moe posluiti kao argument protiv komunizma. Upravo suprotno. Kada danas gleda-mo kako su granic