Милан Милошевић ● Ивана Ђорђевић ● Бојана Митић ● Милан Стојановић ● Ана Димитријевић

НАЦИОНАЛНА ИСТОРИЈА ОД XII-XV ВЕКА -СКРИПТА-

1

ПИТАЊА ИЗ ПОЛИТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ

2

1. Проглашење краљевства; Немања се повукао са престола 1196. нарушивши право примогенитуре тиме што је оставио престо свом средњем сину Стефану, а не најстаријем Вукану, који је владао Зетом. Стефан Првовенчани као зет византијског цара Алексија III Анђела од таста добија титулу севастократора. Наступа криза у земљи, па се Стефан ослања на Византију, а Вукан на Угарску. По доласку Иноћентија III на папски престо, Стефан први пут тражи краљевску круну (1198/9). Папа је био вољан да то учини, али је тај чин спречила интервенција угарског краља Емерика. Вукан је преко приморских градова имао везу с папом и представљао се као заштитник католичанства. Од Иноћентија је такође тражио краљевску круну јер се већ називао краљем откако му је Немања дао на управу приморске земље («краљ Далмације и Дукље»). Папа му је услишио жељу, па шаље палиј за барског надбискупа, да би овај могао да изврши чин крунисања. Одржан је сабор. Први сукоб међу браћом избија 1200/1. када Стефан тера своју жену Евдокију, а Вукан га том приликом осуђује. Већ 1202. Вукан упада у Србију са угарским краљем Емериком, одакле тера Стефана и преузима управу над свим српским земљама као велики жупан. То изазива реакцију угарских непријатеља, босанског бана Кулина и бугарског цара Калојана. У лето 1203. Калојан упада с Куманима у Србију и запоседа нишку област. Вукан је ослабљен и стичу се услови да се Стефан врати, а Вуканову позицију слаби и смрт краља Емерика (1204). Крајем 1204. папски легати крунишу Калојана у Трнову краљевском круном. Стефан је у Србији изгледа постепено преузимао власт и поново загосподарио читавом државом до 1204/5. Ситуација је status quo ante bellum – Стефан је велики жупан, а Вукан удеони кнез. Трећи брат, Сава, успео је да измири браћу над моштима њиховог оца. Након пада Цариграда (1204), Стефан се окреће Венецији, тако да се та сарадња крунише браком између њега и Ане Дандоло, унуке млетачког дужда Енрика Дандола (1207/8). Стефан поново тражи титулу краља од папе 1217. и овај пут је добија, уз помоћ Венеције. По Доментијану, Сава шаље свог ученика Методија, пореклом из Дукље, који доноси из Рима круну (венац). Теодосије касније тврди да је Сава крунисао Стефана тек 1221. на сабору у Жичи руком Јована Претече, пошто је претходно (1219) постао архиепископ. Реакција Угарске, која од 1204. «полаже» право на српску круну (због помоћи је Вукан признао Емерику титулу rex Serbiae) је закаснила због бављења угарског краља Андрије II у крсташком походу, па он тек 1220. напада Србију, али тада Сава дипломатским путем успева да сузбије угарски напад. Склањањем Угарске као противника, Србији је коначно признат статус краљевине. 2. Краљ Радослав (1227-1233) Радослав је на престолу, као најстарији син, наследио свога оца Стефана Првовенчаног. Он је био син из брака са Евдокијом. У то време, на јужним српским границама је ојачао епирски деспот Теодор I Анђео. Он је за кратко време запосео Македонију, Тесалију и Тракију, Скопље (1220), а од Латина је преотео и Солун (1224). У Солуну се прогласио за цара, а крунисао га је охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Стефан Првовенчани је желео да са њим успостави пријатељске односе, па је Радослава оженио Аном, ћерком Теодора I (1219/20). Радослав је тако двоструко потпао под грчки утицај, што је и одредило његову политику. Свом имену је додао византијско царско презиме Дука, ковао је новац са грчким натписом, на повељама се потписивао на грчком. За канонска питања се обраћао охридском архиепископу Димитрију, противнику

3

аутокефалности српске цркве, притом заобилазећи свог стрица Саву, који се жестоко увредио због тога. Радослав је својим поступцима навукао гнев српске властеле и цркве. Након пораза Теодора Анђела у бици код Клокотнице (1230), Радослав је изгубио моћног савезника. То је после неког времена искористила српска властела и збацила га с власти крајем 1233., а на престо довела његовог брата Владислава, који је пак био под бугарским утицајем. Радослав је са женом отишао у Дубровник, одакле је тражио помоћ за повратак на престо, а затим у Драч из истог разлога. Ту га је напустила жена, па се необављена посла враћа у Србију, где га је Сава замонашио као монаха Јована. Сахрањен је у Студеници. 3. Краљ Владислав (1234-1243) Након победе на Клокотници, Бугарска постаје најмоћнија држава на Балкану. Из тог разлога српска властела настоји да успостави добре односе са моћним суседом, па се договара брак између Владислава и Белославе, ћерке бугарског цара Јована II Асена. Архиепископ Сава га крунише за краља, али незадовољан приликама у земљи одлази у посету светим местима, а управу над црквом оставља Арсенију. При повратку, свратио је на двор бугарског цара у Трнову, где је изненада умро (1236). Јован II Асен га сахрањује у Трнову, а након годину дана његов синовац Владислав преноси његове мошти у Милешеву. Владислав је био принуђен да решава проблеме настале на западним границама државе. Са Дубровником је дошло до неспоразума око пружања уточишта збаченом Радославу, а тињао је и сукоб Дубровачке и Барске архиепископије. Закључен је посебан уговор (1235), али односи Владислава и Дубровника нису били добри. Дошло је и до сукоба с Угарском. Херцег Коломан је успешно ратовао против босанских јеретика, али је освојио и део Захумља, које је држао кнез Тољен, син великога кнеза Мирослава. Још од времена Стефана Немање, Захумље се сматрало саставним делом Србије, па је Владислав с војском прошао кроз Захумље и избио на Цетину (1237), где је обновио сарадњу са Сплитом потписавши уговор. Након смрти кнеза Тољена, на власт у Захумљу је дошао Андрија, најмлађи Мирослављев син, који је уживао потпуну подршку Владислава. Међутим, дошло је до догађаја који су ослабили положај краља Владислава. 1241. је умро његов моћни таст, Јован II Асен. Дошло је и до провале Монгола, који су прогонили угарског краља Белу IV све до Јадрана. Опседали су Трогир и Сплит, затим Дубровник, а у Србији: Котор, Свач и Дриваст. Почетком 1242. преко Србије и Бугарске су дошли до Црног мора, где су се задржали. Бугарска је опустошена и приморана да плаћа данак (1241-1246), па је постала монголски вазал. Све то је утицало да са српског престола буде свргнут Владислав, а на његово место буде доведен његов најмлађи брат, Урош, син Стефана и Ане Дандоло. 4. Краљ Урош I (1243-1276) Долазак Уроша I на власт означава својеврсну прекретницу у историји српске средњевековне државе. Србији више није потребно туторство моћних суседа, већ је српска властела та која ће кројити спољну политику државе. Односи Уроша и Владислава били су одлично сређени, тако да је Србија била лишена трзавица на унутрашњем плану. Од суседа више нико није био јак да би угрожавао српску самосталност јер су Угарска и Бугарска још увек осећале последице монголске најезде, Латинско царство је било неспособно за неку већу акцију, док су се Никеја и Епир међусобно сатирали. Ипак, Угарска и Никеја јачају, али то чини и Србија, пре свега

4

економски, захваљујући развоју рударства и трговине. Рударство развијају Саси, а трговину Дубровчани. Односи између Уроша I и Дубровника били су пријатељски. Дубровник је према српском краљу имао 3 дажбине:

1. Светодмитарски доходак – 1000 дуката → трговачке повластице Дубровчанима 2. кумерк солски – 1/10 прихода од трговине сољу 3. могориш – накнада за винограде у дубровачком залеђу

Ови приходи, као и они од рударства (урбура), омогућавали су Урошу увођење најамничке војске и јачање централне власти. Међутим, долази до погоршања односа Уроша и Дубровника због црквених питања. Избио је сукоб између Барске и Дубровачке архиепископије око јурисдикције над католицима у српској држави. Барска архиепископија је имала под собом бискупије у Скадру, Дривасту, Сарду, Пилоту и Свачу, а повељама из 1089. и 1120. јој је потврђена и јурисдикција над католицима у Зети, Рашкој, Травунији и Босни. До времена краља Владислава папска курија је била на страни барске архиепископије, али је под утицајем Венеције којој је био потчињен Дубровник, она стала на дубровачку страну. Папа Иноћентије је 1247. донео одлуку да се барска архиепископија стави под јурисдикцију дубровачке. То Урош није желео да дозволи јер би тако центар окупљања католика у његовој држави остао изван граница Србије. Вођена је дипломатска борба и барска архиепископија је сачувала своју аутономију. Урош је припретио Дубровнику војном акцијом 1252., али је дошло до примирја. Међутим, Дубровник је потражио савезника у бугарском цару Михајлу Асену, који се заносио мишљу да освоји Србију, па је дошло до споразума (1253). Дубровник је желео уклањање Уроша и територијално проширење. Бугарска војска је продрла све до манастира Св. Петра и Павла на Лиму, код Бијелог Поља, али то није нимало уздрмало Србију. Овом дубровачко-бугарском савезу се прикључио и хумски кнез Радослав, угарски вазал, али је након неуспеха склоњен и у Захумљу је успостављена директна Урошева управа. Дубровчани су схватили узалудност акције, па је склопљен мир 1254., а 1255. су Дубровчани одустали од спора са Баром. Урош је желео проширење на север, али се Угарска брзо опоравила од монголске најезде под Белом IV тако да је пропао план о избијању граница на Саву и Дунав. Бела IV је нешто пре 1254. формирао Мачванску бановину, на челу са Ростиславом Михаиловичем, одбеглим руским кнезом ког је Бела оженио својом ћерком. У то време је бугарски цар Михајло Асен искористио прилике настале смрћу никејског цара Јована Ватаца (1254), па је освајао његове територије у Македонији и Албанији. То се није допало Ватацовом наследнику, Теодору II Ласкарису, па је дошло до рата, и Асен је био принуђен на мир (1256). У том рату је Србија на неки начин била савезник Никеје, због рата са Бугарском, док је Бугарска преко родбинских веза са Ростиславом Михаиловичем била савезник Угарске, па је Урош морао бити обазрив. Убрзо након склопљеног мира, Михајло Асен је убијен, а на бугарски престо долази Константин Тих, који је у крвном сродству са Немањићима, тако да с те стране се Србија ослобађа притиска. Урош прекида лабаву сарадњу са Никејом и прелази на страну Епира и деспота Михајла II Анђела, коме шаље одред од 1000 ратника. Овај одред заузима Скопље и опседа Прилеп, који касније заузимају Епирци. Умире никејски цар Теодор II Ласкарис (1258), али на несрећу Србије и Епира, на власт долази прослављени војсковођа Михајло Палеолог. Урош, можда и под утицајем Угарске, прелази на његову страну, јер српске трупе ратују на угарској страни против чешког краља Пшемисла II Отакара (1260), а тих година Урош сарађује са Михајлом VIII Палеологом.

5

Угарски утицај преовладава у Србији, а и Урош жени свог сина Драгутина унуком Беле IV, Каталином. У Угарској долази до сукоба између Стефана V, Каталининог оца, и Беле IV око престола, што жели да искористи Урош и ослободи се угарског притиска. Са својом војском 1267/8. напада Мачванску бановину и заузима велики део територије, али долази до одговора Угарске која шаље велику војску и у бици побеђује краља Уроша и притом га заробљава. Обавезује се да ће бити угарски вазал и да ће препустити Драгутину половину територије на управу (1268). Угарска оснива бановину у Браничеву и Кучеву (1272), али се ту убрзо осамостаљују великаши Дрман и Куделин. Након обнове Византије (1261), Урош је настојао да учврсти везе са византијским царем Михајлом VIII Палеологом, који је имао исте амбиције. Требало је да дође до брака Милутина и Ане, цареве ћерке. У Византији се веровало да ће Милутин наследити престо. Међутим, византијском посланству на српском двору се није допао начин живота, сматравши га недостојним једне византијске принцезе. Додатно су ситуацију закомпликовале информације да ће после пораза у Мачви Драгутин наследити престо. Од свадбе се одустало, па је Урош решио да савезника потражи у најљућем противнику Византије у том тренутку, сицилијанском краљу Карлу Анжујском. Михајло VIII је тада настојао да оспори аутокефалност српске цркве, а папи је обећао прелазак у католичанство у замену за подршку у борби против Карла Анжујског. До преласка у католичанство је дошло на сабору у Лиону (1274), где је Михајло поново тражио укидање аутокефалности српске цркве, али без успеха. Урош је подигао манастир Сопоћане, а помагао је и Хиландар. Након смрти архиепископа Арсенија, на његово место је поставио Саву II (Предислава), свог брата. Након Савине смрти изабран је Данило I, али је убрзо смењен, па је на његово место доведен Јоаникије I. Урош је ушао у сукоб са «младим краљем» Драгутином, који је уз помоћ Угарске тражио посебан део државе на управу. Урош је то одбио, па је млади краљ Драгутин отишао по помоћ у Угарску, одакле се вратио и победио оца «у земљи званој Гацко». После пораза, Урош се 1276. повукао с престола и отишао у Захумље, где се и замонашио. Заједно са њим је у прогонство отишао и Јоаникије. 5. Краљица Јелена (1230-1314) Дошла је из породице Анжујаца. За време владавине њеног мужа, краља Уроша, била је заштитница католика. У српским земљама је градила задужбине Градац на Ибру (1270), где је и сахрањена, као и манастир Светог Николе у Скадру, где је и замонашена, а такође је обновила манастир Светог Сергија и Влаха на Бојани. У ратовима Србије и Дубровника је била наклоњена Дубровчанима и трудила се да зараћене стране помири. 1267/8. издаје акт дубровачким трговцима којим им обећава заштиту, надокнаду штете, и да ће их што пре известити о акцијама српског краља. У браку са Урошем има Драгутина и Милутина, као и Стефана и ћерку Брнчу који су спорни. После доласка на престо Драгутина (1276), она му опрашта начин на који је дошао на власт, благосиља га, а он јој заузврат даје део територије (Зету, Приморје, Травунију без Требиња, и део Косова). Основала је прву женску школу у Србији, која се налазила у Брњацима, престоници њене области, у којој су сиромашне девојке училе вез, писменост и музику. Поред двора у Брњацима имала је и град Јелач на Рогозни. Књиге је преписивала на двору. Замонашила се у цркви Св. Николе у Скадру, где је и умрла (1314). Проглашена је за светицу (1317), а архиепископ Данило II јој пише житије као првој краљици светици.

6

6. Краљ Драгутин (1276-1282) до краја XIII века Долазак краља Драгутина на власт није наишао на одобравање властеле и цркве због начина на који је дошао на власт. Он је настојао да стекне присталице и одобровољи властелу, али није имао превише успеха. Државу је поделио на 3 дела: краљици-мајци Јелени, брату Милутину, а највећи део је оставио за себе. Богато је даривао Хиландар и друге манастире, али му то није поправило положај јер је био под великим угарским утицајем. То није одговарало интересима српске властеле која је желела даље ширење на југ, али због угарско-византијског савеза то није било могуће. Србија је стајала по страни током напада Карла Анжујског на Византију, а било је тек понеких пљачкашких упада, као нпр. до Сера (1280). Ситуација се променила кад је Запад стао на страну Карла Анжујског, па је он 1281. почео да ствара снажну антивизантијску коалицију, којој је хтела да приђе и српска властела. Византијска дипломатија је учинила своје, тако да су грчки агенти успели да изазову општи устанак у срцу Карлове државе, на Сицилији, познатији као «Сицилијанско вечерње» (1282), тако да је Карло Анжујски тако избачен из свих комбинација. Србија је на Балкану остала усамљена, па је Византија желела да јој диктира услове. Византијска војска је дошла до Липљана, што је у Србији изазвало пометњу. Ипак, дошло је до неочекиваног обрта. 7. Дежевски споразум (1282) Приликом једног лова код града Јелеча, Драгутин је пао с коња и доживео тежак прелом ноге, због ког дуже време не би био способан да управља државом. У то време је на њега био и притисак властеле велики, па му је овај догађај послужио да мирно власт пренесе на млађег брата Милутина. До споразума је дошло на државном сабору у Дежеву 1282. Он је свом брату пренео ознаке краљевске власти. Дошло је до договора о наслеђивању престола, па је Милутина на престолу требало да наследи неко од Драгутинових синова: старији Урошиц или млађи Владислав. Драгутин је на управу добио и посебну област, која је обухватала жупу Дабар (око Прибоја на Лиму), жупу Моравицу (крај око Ариља), као и територију северно од Западне Мораве са Рудником, све до угарске границе. Од Угарске је као вазал добио Мачву, Београд, а у Босни Усору и Соли (1284). Тај део ће се касније код Угара називати «Краљевина Србија», док је Милутинов део државе «Краљевина Рашка». Значај споразума је долазак експонента ратоборне струје српске властеле на престо, чиме ће отпочети период експанзије српске државе на југ. 8. Освајања краља Милутина 1282-1284.

Србија је пред крај владавине краља Драгутина била спремна да се придружи противницима Византије, које је предводио Карло I Анжујски, краљ обеју Сицилија, али је све његове планове омео византијски цар Михајло VIII Палеолог. Он је вештом дипломатијом подстакао устанак на Сицилији (Сицилијанско вечерње, 31.март 1282.), тако да је Карло Анжујски изгубио власт на овом великом острву.

За разлику од њега, нови српски краљ Милутин је одмах по доласку на власт кренуо у офанзиву ка византијским територијама. У снажном нападу током 1282., српске трупе су заузеле Полог, Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанец. Византија се није мирила са овим губитком, па је кренула у припреме за рат. Изненада, у јеку припрема, умро је цар Михајло VIII (11.12.1282). Нови цар, Андроник II (1282-1328), није могао да прекине припреме, па је зато неспреман ушао у сукоб. Његове трупе су продрле до Призрена и Липљана (1283), али су овде заустављене и разбијене. Милутин је одлучио

7

да брзо пренесе ратне операције на византијску територију, а у помоћ је позвао и брата Драгутина. Њихове снаге су опустошиле околину Сера, долину Струме, и стигле до Атоса и избиле на Егејско море. Ту су браћа заједно прославила Божић (25.12.1283.), а одатле, после успешног похода се вратила у Србију. Милутин је, међутим, током 1284. предузео још један поход, па је освојио Дебар, Кичево и Пореч, односно крајеве између Треске и Црног Дрима. На тај начин је скоро цела северна и средња Македонија била у његовим рукама. Исте године је Милутин упао у Тесалију и опустошио је. Ово су за Србију била велика освајања, тако да после мира из 1299. Србији припада све северно од линије Охрид-Прилеп-Штип. 9. Спољна политика краља Милутина од 1284-1299.

Спољну политику краља Милутина у периоду од 1284-1299.године карактеришу

односи са Бугарима, Татарима и Византијом. У областима које је након Дежевског споразума (1282) држао краљ Драгутин, на

североистоку земље, почеле су да се компликују прилике након што су Татари под каном Ногајем продирали у Бугарску, која се распала на више самосталних области. Једну од њих су држали бугарски великаши Дрман и Куделин, а која је обухватала цело Браничево, долину Млаве, са седиштем у граду Ждрелу на Млави. Њихови одреди су упадали у Драгутинове области, и он је сам покушавао да их сузбије, али у томе није успео, па је у помоћ морао позвати свог брата, краља Милутина. Удруженим снагама, браћа су успела да протерају Дрмана и Куделина, и да запоседну њихове крајеве (1291). Њихова акција је изазвала реакцију видинског кнеза Шишмана, који је сматрао да су његови интереси угрожени, па је у помоћ позвао Татаре. Бугарско-татарски одреди су извршили дубок продор у Србију, и стигли су чак до Пећи, али су ту претрпели пораз. Милутин је сада одлучио да зада одлучујући ударац Бугарима, па је потукао њихову војску, стигао до Видина и освојио га, натеравши Шишмана у бекство преко Дунава. Ипак, увидевши опасност и од Бугара и од Татара, Милутин је решио да се нагоди са Шишманом, па га је оженио ћерком свог жупана Драгоша, а Шишмановог сина Михајла својом ћерком Аном. На овај начин је Шишман у неку руку постао вазал краља Милутина, што се није допало кану Ногају, који је почео да врши припреме за упад у Србију. Милутин је проценио да би Србија имала велике штете од татарског пустошења, па је покушао да се нагоди са каном Ногајем, у чему је успео, пославши му дарове, као и свог сина Стефана и одређени број властеле као таоце на двор, на коме су они остали све до Ногајеве смрти (1299).

У периоду од 1284-1299. Милутин није имао великих освајања према Византији, већ су се борбе свеле на погранично четовање, које је исцрпљавало византијске снаге. Након што је Милутин освојио Драч и северну Албанију (1296), Византија се одлучила на већи поход против Србије. Цар Андроник II је послао на српску границу 1297. велике снаге на челу са, у то време најспособнијим византијским војсковођом, Михајлом Главасом, које су претрпеле пораз. Неуспех офанзиве приморао је Андроника да потражи мирно решење, а са тим је био сагласан и сам Милутин. Ипак, за мирно решење није била и српска властела, која је сматрала да треба наставити освајања ка југу, као ни краљ Драгутин, краљица-мајка Јелена, а ни суседне Бугарска и Епир. Преговори су се отегли (1297-1299), а Милутинов захтев је био склапање брака између њега и неке византијске принцезе. Андроник је на то пристао и у први мах понудио руку своје сестре Евдокије, али до брака није дошло, па је византијски цар био принуђен да понуди руку своје малолетне ћерке Симониде, која је имала по некима 6, а по некима 8 година. Милутин је пристао, тако да је мировни уговор склопљен (1299), а Милутин је као мираз добио све освојене територије северно од линије Охрид-Прилеп-Штип.

8

10. Бракови краља Милутина Краљ Милутин се женио 4 пута:

• Јелена, ћерка господара Тесалије (1282-1283) • Јелисавета, свастика краља Драгутина (1283-1284) • Ана Тертер, ћерка бугарског цара Георгија I Tертера (1284-1299) • Симонида, ћерка византијског цара Андроника II (1299-1321)

11. Грађански рат између Милутина и Драгутина

Успостављање мира и савезничких односа између краља Милутина и цара Андроника II, највише је погодило интересе краља Драгутина, а додатни разлог за сукоб је Милутиново неприхватање одредаба Дежевског споразума по коме би након Милутинове смрти на власт дошли Драгутинови потомци. Он се још 1299. спремао да нападне брата, али се то није десило, можда и због присуства византијске помоћне војске. Ипак, рат између Милутина и Драгутина је почео 1301.године. Рат који је започео на северу, проширио се и на западне границе Милутинове државе. Дубровчани су, уз помоћ млетачке флоте, војске из Задра и Хрватске, напали Котор, али их је Милутин врло брзо приморао на мир. Платили су откуп заробљеника од 4000 перпера и заостали «српски доходак», и тек након тога им је Милутин издао повељу (1302) којом им је потврдио трговачке повластице у Србији.

Теже сукобе је Милутин имао са Хрватима, којима је тада владао бан Павле Шубић Брибирски. Он је учвршћивао своју власт у Хрватској и Далмацији, а потом и у знатним деловима Босне. За бана Босне је поставио свог брата Младена I, који је настојао да из Босне истисне бана Стефана I Котроманића. У томе није успео, пошто је изгубио живот у борбама са босанским јеретицима (1304). Бан Павле Шубић је настојао да загосподари Хумском земљом, у чему је имао одређене успехе, пошто су његови одреди продрли све до Оногошта (Никшића). У периоду од 1303-1306. се као господар Захумља помиње кнез Константин из породице цетинских кнезова, касније познатих као Нелипчића. У ратовањима између Милутина и бана Павла је заробљен син бана Павла, Младен II Брибирски. Сходно томе, дошло је до непосредног сусрета између краља Милутина и бана Павла током 1305/6.године, где се преговарало о ослобађању Младена II, али и о Захумљу. Коначан исход је да је Младен ослобођен, а да је Милутин учврстио своју власт у Захумљу. Милутин је успешно ратовао и на севеним границама, па је од Драгутина преотео Рудник. Драгутин није имао снаге за рат на два фронта, пошто се уплео и у династичке борбе у Угарској, заносећи се тиме да на угарски престо доведе свог сина Владислава, који је по мајци Кателини био Арпадовић, па је ушао у сукоб са делом угарског племства, као и са новим краљем Карлом Робертом.

Милутин је био ипак у тешком положају, пошто је са свих страна био окружен непријатељима, а и велики део српске властеле му је окренуо леђа у једном периоду борбе против Драгутина. Желео је да смањи притисак са Запада, и тако се у једном тренутку приближио папи и титуларном латинском цару Карлу од Валоа. Требало је да дође до брака између Зорице, Милутинове ћерке, и сина Карла од Валоа, а поведени су и преговори са папом око преласка Милутина и целе земље у католичанство. Од свега тога није било ништа, јер када су папски легати дошли, он се изговарао да не може да прихвати сједињење са римском црквом у страху од брата и мајке, што никако није било тачно.

У исто време док су вођени преговори са папом и Карлом од Валоа, Милутин је одржавао добре односе са двором у Цариграду, посебно са таштом Ирином, која је

9

ћерки и зету слала богате дарове. Док је она то чинила, Турци су запоседали Малу Азију, а избила је и побуна најамника Каталанаца. И Милутин је имао своје најамнике, који му умало нису дошли главе приликом једне побуне, коју је ипак успео угушити. Драгутин је био у још незавиднијем положају, јер је осим са братом био у сукобу и са Карлом Робертом, угарским краљем, па је посредством свештенства дошло до мира међу браћом 1311. или најкасније 1312. године. Према споразуму, утврђене су старе границе међу браћом, према којима Драгутину припадају Мачва («онострани Срем»), Браничево, Усора и Соли, а Милутину све територије јужније од тога. Да браћа тесно сарађују, види се већ 1313., када сузбијају напад хрватског бана Младена II Брибирског.

12. Односи краља Милутина са Византијом од 1299-1321.

У овом периоду можемо говорити о релативно добрим односима између Милутина и Византије. Почетак XIV века за односе Србије и Византије није био обећавајући. Обе државе су се налазиле у великим унутрашњим проблемима: у Србији је буктао грађански рат између Милутина и Драгутина, док су Византију потресале побуне каталанских најамника (1305-1311), а узнемиравала је и претња која је долазила од титуларног латинског цара Карла од Валоа, који се спремао да освоји Цариград. Милутин се у то време налазио у тешком положају јер га је у грађанском рату напустио већи део властеле, а и Драгутин је био, преко родбинских веза у Угарској, блискији са Западом и папом. То је Милутин настојао да промени, па се, на уштрб односа са Византијом, повезао са Карлом од Валоа, пославши му посланство 1306. године, које је склопило савез према коме би Милутин помогао Карлу у настојању да сруши Византију, и не би примао Карлове непријатеље. Карло је Милутину признао области између Прилепа и Просека, Овче Поље, кичевску област до Охрида, и област од Дебра до реке Мат у Албанији. Предвиђено је да Милутин уда ћерку за Карловог сина, као и да заједно са својим народом пређе у католичанство. Ипак, до остварења ових планова није дошло јер је Карло напустио своје планове у вези са Цариградом.

Милутин се после краћих непријатељстава поново приближио Византији, пославши јој војну помоћ у виду 2000 коњаника на челу са Новаком Гребостреком у борби против Турака (1313), који је помогао у протеривању Турака из Галипоља, као и у борбама у Малој Азији. 13. Устанак Стефана Дечанског

Након мира који је закључен међу браћом, Милутином и Драгутином, изгледа да су поново оснажене одредбе Дежевског споразума везане за наслеђивање престола. Поново су у предности били Драгутинови синови, Урошиц и Владислав. Ово није одговарало Милутиновом сину, Стефану, који се током грађанског рата осећао сигурним, јер се у том периоду сматрало да ће он наследити престо од оца. Стефан је добио територије краљице Јелене, и учврстио се у Зети и Требињу. Решио је да дигне устанак против оца, а за то је имао и подршку властеле. Ипак, војну иницијативу је имао Милутин, који је са војском кренуо у зетску област. Стефан се повукао на десну обалу Бојане, па је дошло до преговора о помирењу. Милутин није сину опростио овај потез, па га је свезао и послао у Скопље на ослепљење, чиме је требало да Стефан буде елиминисан из свих комбинација око престола и трајно онеспособљен за вршење дужности. Ипак, Стефан није био потпуно ослепљен, али је то успешно крио. Из Скопља је пребачен у Цариград на чување Андронику II, тасту краља Милутина,

10

заједно са женом и два малолетна сина, Душаном и Душицом. Ова побуна се збила највероватније у првој половини 1314.

14. Грађански ратови након смрти краља Милутина

Дугогодишња владавина краља Милутина се завршила неочекивано. Милутин се тешко разболео, док је агонија трајала дуго, а притом је изгубио моћ говора. Милутин је изгледа за наследника одредио свог сина Константина (1319), за ког се не зна година рођења ни брак из кога је потекао. Ипак, ни Стефан у Цариграду није седео скрштених руку. На наговор светогорских монаха, а уз помоћ епископа Данила и архиепископа Никодима, Милутин је дозволио Стефану да се врати у Србију (1320) и дао му жупу Будимљу на издржавање. Овакав сплет околности је довео до слабљења централне власти, тако да је дошло до нереда у држави и међусобног сукоба властеле. Милутин је умро 29.X 1321., а у хаосу који је настао је и безбедност погребне поворке која је преносила Милутиново тело из Неродимља у манастир Бањску дошла у питање. Ипак, архиепископ Данило је успео да је сачува, тако да је Милутин сахрањен у миру. Потегло се питање наследника српског престола, а постојала су три главна претендента на то место: Константин и Стефан, Милутинови синови, и Владислав, Драгутинов син. Није познат ток борби између Стефана и Константина, али је сасвим сигурно да је Стефан однео победу до краја 1321., јер је 6.1.1322. крунисан за краља као Стефан Урош III. Значајну подршку је имао од званичне српске цркве, као и већег дела властеле, што му је омогућило да из целе ситуације изађе као победник. Ипак, изван његове власти су остале области које су некада припадале краљу Драгутину, а сада његовом сину, Владиславу II.

Односи између Стефана Дечанског и Владислава су у почетку били мирољубиви, али је у јесен 1323. дошло до рата између њих због Рудника. Дубровачки трговци у Руднику, на челу са Менчетом Менчетићем, су давали Владиславу неке поклоне и пружали му подршку, а када је крајем 1323. Стефан Дечански освојио Рудник, они су се са Владислављевим присталицама затворили у рудничку тврђаву Островицу. Стефан је захтевао од Дубровника да своје трговце наговори да тврђаву предају краљу, док су дубровачке власти тврдиле да са тим немају ништа, тако да је дошло до прекида трговине између Србије и Дубровника. После преговора (1324), у које је била укључена и Венеција, краљ је попустио и пустио дубровачке трговце, а Дубровчани су дозволили да се роба шаље у залеђе, па је такво стање верификовано повељом Стефана Дечанског Дубровчанима (1326).

15. Владавина Стефана Дечанског

Борбе које су вођене међу претендентима на престо су ослабиле утицај краљевске власти у пограничним областима. Неки властелини су почели самовољно да се понашају и да иступају самостално. Најдаље у томе су отишла 4 брата Бранивојевића, која су се учврстила у Стону и Пељешцу. Одатле су ширили власт на исток до дубровачких граница, а на запад до Неретве, а и преко ње. Опседали су и град Имотски (1322), борећи се на страни Венеције, а против свргнутог дужда Бајамонте Тијепола, који је добио подршку Младена II Брибирског, а затим и Стјепана II Котроманића, који се уз помоћ Угарске ослободио врховне власти брибирских кнежева, а 1324. освојио Усору и Соли и тако постао најмоћнији сусед Србије на западу. Бранивојевићи су дошли у сукоб и са Дубровником и са баном Стјепаном II, а од стране српских власти су сматрани за одметнике, тако да је 1326. дошло до заједничке офанзиве Дубровчана и Стјепана II, па је моћ Бранивојевића скршена, али

11

је то по српску државу оставило последице. Територије Бранивојевића су подељене тако што је босански бан запосео пределе између Цетине и Неретве (Крајину), док су Дубровчани заузели Стон и Пељешац. Дубровчани су покушали да поклонима озаконе ово освајање, али Стефан Дечански није прихватио њихове предлоге, тако да је дошло до заоштравања односа, и септембра 1327. је избио рат, који је трајао око годину дана. Српска војска је напала дубровачку градску територију и заузела Стон и Пељешац, а такође и отерала стоку, док су дубровачке галије онемогућиле упловљавање у српску луку Котор. До споразума је дошло 1328., тако да је Пељешац припао Србији, а Дубровчанима је враћена стока, као и неки дугови. Територија коју је заузео босански бан никада није враћена Србији, па се он од 1326. називао господарем Захумља, а привремено је проширио власт и на жупе Загорје и Невесиње. Од тог времена се нижу његови напади на пограничне крајеве немањићке државе, тако да је опустошио и седиште дабарске епископије, манастир Св.Николе у Бањи. У Полимљу је одред на челу са «младим краљем» Душаном око 1328. ратовао против бана Стјепана II; када је под њим погинуо коњ, а он је једва сачувао живу главу. Од тог периода су престали напади на Србију од стране Босне.

Стефан је био везан за Андроника II још из доба цариградског изгнанства. На почетку владавине није имао проблеме с те стране, јер су се 1322. Андроник II и Андроник III помирили, па није био принуђен да стаје на било чију страну у византијском грађанском рату. Након смрти жене Теодоре, Стефан је покушао да жену нађе на Западу и тако се повеже са њиховим владарским кућама. Избор је пао на Бланку, ћерку тарентског кнеза Филипа, тако да је свадба требало да буде у Скадру (1323). Ипак, до тог брака није дошло, јер је Филип, као ревносни католик, тражио да се српски владар и црква потчине римском папи, што није било реално. Тада се Стефан Урош III окренуо византијској царској породици, и оженио се Маријом Палеолог, ћерком намесника Солуна, Јована Палеолога, а брак је склопљен у првој половини 1324. Међутим, тај брак је убрзо довео до тешкоћа у односима српског краља и византијског цара јер је Стефанов таст, Јован Палеолог, желео да у подељеном царству себи обезбеди део, па је прешао на двор свог зета и од њега затражио помоћ у остваривању својих циљева. Они су заједно пустошили суседне византијске области, али Јован није успео да наметне своју власт градовима. Андроник II је успео некако да га умири, доделивши му титулу ћесара, али је овај напрасно умро на српском двору.

У то време је већ дошло до обнављања борби између Андроника II и Андроника III. На страну старог цара се сврстао Стефан Дечански, док је на страни младог цара био бугарски цар Михаило, коме је обећана помоћ у борби против српског краља и велика новчана награда. У новембру 1327. су отпочела отворена непријатељства. Српске савезничке трупе предводио је Хреља, у то време најугледнији српски војсковођа, и оне су боравиле између Сера и Солуна. Вође странке старога цара: деспот Димитрије, протовестијар Андроник Палеолог и Михајло Асан, су се међусобно гложили, што је млади цар, Андроник III искористио, и уз помоћ својих присталица тајно ушао у Солун и загосподарио градом (децембар 1327). Млади цар је добио упориште у Македонији, а брзо су му се предали Воден, Костур и Охрид, тако да су српске трупе остале опкољене у Серу, заједно са присталицама старог цара, које су једине наде полагале у српску војску, и наговарали су српског краља да уђе у сукоб. Стефан Урош III је то одбио, позивајући се на то да је већ послао помоћне трупе, а и на то да неће улазити у сукоб са младим царем све док га овај не нападне. Присталицама старог цара је дао више могућности: да пошаље посланство младом цару са молбом да им опрости, да их пошаље бугарском цару Михајлу који би их проследио у Цариград, да их отпреми у Венецију, одакле би бродом били превезени у Цариград, или да их распореди у тврђаве Прилеп, Просек и Струмицу, и да ту

12

сачекају крај грађанског рата, што су они и прихватили. У близини Цариграда је потучена војска старога цара, али му је изненадно у помоћ притекао бугарски цар Михајло, који је прешао на његову страну. Ипак, када се Андроник III приближио Цариграду, успео је да натера Михајла да се повуче, чиме је последња нада за Aндроника II нестала. У мају 1328. је Андроник Млађи завладао Цариградом, а Андроник Старији је био принуђен да се повуче и замонаши.

После краткотрајног сукоба 1328. између Андроника III и бугарског цара Михајла, дошло је до примирја и склапања савеза упереног против српског краља. Српска војска је опседала Охрид током 1329., али је на вест о доласку Андроника III са војском изненада дигла опсаду. Византијски и бугарски цар су се договорили у пролеће 1330. године да већ у лето нападну српског краља заједничким снагама. Византијски цар је повео своју војску у Македонију, где је освојио неколико мањих градова који су били под влашћу српског краља, али се није удаљавао из Пелагоније. Бугарска је извршила велике припреме за рат, па су јој у помоћ дошли и влашки и татарски одреди, тако да се њена војска процењује на 15.000 људи. Стефан Дечански је био обавештен о припремама својих непријатеља, па је решио да се сукоби прво с бугарском, а затим и са византијском војском. Пошто је очекивао бугарску војску, са својом војском је дошао у Добрич-поље, на ушћу Топлице у Мораву, да би спречио евентуални напад из правца Ниша. Међутим, бугарска војска је кренула ка изворишту реке Струме, и пустошила крајеве око Велбужда (дан. Ћустендила) и Землна. То је натерало српску војску да јој крене у сусрет, како би онемогућила дубље упаде на српску територију, па се српска војска утврдила око реке Каменче, северно од Велбужда. Долазак велике српске војске изненадио је Бугаре, а поготово снажан налет српских одреда (28.7.1330.) који је помео бугарску војску. У српским одредима је било и доста најамника, поготово Шпанаца. Паника у бугарској војсци је настала кад је стигла вест да је бугарски цар Михајло рањен и заробљен. У бици код Велбужда се посебно истакао одред под командом «младог краља» Душана. После битке, Стефан Дечански је о победи обавестио краљицу и архиепископа, а затим ушао у Бугарску водећи са собом угледне бугарске заробљенике да би му предали градове и државу. Прошао је предео звани Мрака и у месту Извори се састао са изасланицима брата погинулог цара Михајла, Белаура, који су му нудили да преузме власт над Бугарском. Он је то делимично искористио поставивши на бугарски престо свог сестрића Ивана Стефана, који је кратко остао на власти (1330-1331). Стефан Дечански је планирао да се сада обрачуна са Андроником III, који се, међутим, повукао из Македоније и почео да осваја градове свог дојучерашњег савезника, покојног бугарског цара Михајла. То је Стефану олакшало посао, па је од Византије преотео «многе земље и градове» (Велес, Просек, Штип, Чрешће, Добрун). Након победе над Бугарском и Византијом, Стефан Урош III се окренуо завршетку градње своје задужбине, Дечана, па је у ту сврху издао и прву повељу Дечанима (лета 1330).

Ипак, након успешног завршетка ратовања са спољним непријатељима, у Србији је избио грађански рат између оца и сина, Стефана и Душана. Непознати су узроци избијања овог сукоба, мада је највероватније да је главну улогу имала властела, незадовољна делимичним резултатом војног успеха против Бугарске и Византије, али и жеља Душана да себи обезбеди власт. Дубровчани су имали преговарачку улогу, и до примирја је дошло априла 1331., али је трајало само 3 месеца. Стефан је позвао Душана да дође на његов двор, али се Душан тога бојао и био је спреман да побегне ван земље. Ипак, под притиском властеле, Душан је кренуо малом војском на оца, и изненадно га опколио на Стефановом двору у Неродимљу (августа 1331.). Стефан Дечански је побегао у тврђаву Петрич, али су Душану остали двор и ризница, па га је он опет опколио у Петричу и присилио на предају. Стефан је био пребачен у тамницу у

13

Звечан, где је под нејасним околностима изгубио живот (11.11.1331.). Душан је за краља крунисан на другом двору, у Сврчину, 8/21.септембра 1331., на сабору племства и свештенства.

16. Стефан Душан до споразума са Кантакузином

Очекивања властеле након преузимања престола од стране Душана било је надирање ка југу, на рачун византијских области. Међутим, пре тога, Душан је морао да среди нека спољна и унутрашња политичка питања. У Бугарској је са престола смакнут просрпски оријентисани Иван Стефан, и на власт доведен Иван Александар (1331-1371). Душан је желео добре односе са Бугарском да би имао одрешене руке према Византији, тако да је пријатељство учвршћено склапањем брака између Душана и Јелене, сестре бугарског цара. У пролеће 1332. у Зети је избила побуна незадовољних великаша на челу са Богојем, али је Душан врло брзо угушио. На западним границама, Душан је морао да реши проблеме настале са Дубровником и босанским баном Стјепаном II Котроманићем. После слома Бранивојевића, Дубровчани су запосели Стон и Пељешац, али их је у војној акцији Стефан Дечански повратио. Међутим, Дубровачка република је трајно желела да запоседне те крајеве, па је уз помоћ утицајних људи на Душановом двору успела да издејствује повељу (22.1.1333., у Пологу) којом Душан уступа цело приморје од Стона до Дубровника, као и острво Посредњицу на ушћу Неретве, за једнократну накнаду од 8.000 перпера, као и обавезу плаћања накнаде од 500 перпера годишње српским краљевима убудуће, и омогућавања слободног богослужења православном становништву. Сличну повељу Дубровчани добијају и од босанског бана, обавезујући се на годишњи трибут од 500 перпера. Дубровчани су, пак, били посредници у сређивању српско-босанских односа.

Непосредно по преузимању власти (1332), Душан је почео са четовањем по пограничним областима Византије, па је пустошио пределе источне Македоније, од Струмице до Егејског мора. Задржао је град Струмицу и околне градиће. Изненада, у Србију је пребегао истакнути византијски великаш Сиргијан. Током грађанских ратова између Андроника II и Андроника III, Сиргијан је играо истакнуту улогу. На почетку рата (1321-22), био је на страни младог цара, али је због сукоба са Јованом Кантакузином, још једним истакнутим младим великашем на страни Андроника III, прешао на страну старог цара. Када су цареви склопили примирје (1322), Сиргијан је ухваћен и бачен у тамницу на доживотну робију, одакле га је 1328. избавио баш Јован Кантакузин. Сиргијан је за време тешке болести цара Андроника III (1329), опет на иницијативу великог доместика Јована Кантакузина, постављен за намесника западних крајева са седиштем у Солуну. Ту се он зближио са мајком цара Андроника III, Ритом Ксенијом, која га је, вођена мржњом према заједничком непријатељу, Јовану Кантакузину, усинила и одредила за свог наследника, обећавши му у посед град Солун. Ипак, након изненадне смрти царице (1333), Сиргијан је остао без заштите. Он је прво пребегао у ђеновљанску Галату, али се ту, врло близу Андрониковом двору, није осећао довољно сигурно, па је пребегао на млетачку Еубеју, одакле је тражио опрост од цара и додељивање поседа у Македонији, на рубу царства. Пошто је његов захтев одбијен, упутио се у Албанију, одакле је пребегао на српски двор (1333). Душану је овакав извор информација и човек од угледа изузетно добродошао, тако да је уз Сиргијанову помоћ кренуо у офанзиву према Византији. У први мах (1334), заузети су Прилеп, Охрид и Костур, а планови Душана су били да освоји Солун. Византијски цар је увидео да заправо највећа опасност вреба од самог Сиргијана, па је организовао атентат на њега док су српске снаге опседале Солун. То је омело Душанове планове, а и сам Андроник III лично је дошао у Солун да га брани, тако да је

14

Душан одустао од опсаде. Још један од разлога прекида опсаде је и претња која се појавила на северним границама Србије, од стране угарског краља Карла Роберта. Дошло је до преговора између Душана и Андроника (26.8.1334.), а најважнија одредба је била померање српских граница на југ, тако да су у границама српске државе били Прилеп, Охрид и Струмица.

Угарска је за време Карла Роберта поново отварала своје аспирације јужно од Саве и Дунава. Карло Роберт је још 1319. заузео неке области у северној Србији (Београд, Мачву и Колубару), а док је Душан ратовао на југу, угарске трупе су упале у северни део Србије (крај 1334.-почетак 1335). Пошто је потписан споразум између Душана и Андроника, Душан је кренуо лично у одбрану својих територија. Брз долазак српских трупа је изненадио Угре, па када је Душан већ био код Жиче, Угри су почели масовно да беже преко Саве, при чему се велики број војника удавио. Душан је то искористио и преотео Мачву. У овом рату на страни угарског краља био је и босански бан Стјепан II Котроманић, чији су великаши из Захумља, Ружир и Милтен Драживојевић, након угарског пораза прешли српском краљу. Ратовали се и наредних година (1338-39), када Карло Роберт има чак и заштиту папске курије у борби са «шизматицима». Српске трупе су изгледа прелазиле Саву и бориле се против Угара у Срему. Борбу Карла Роберта и тежње ка освајањима на југу наставља и његов син Лајош I (1342-1381), али без успеха.

У међувремену су се у Византији стабилизовале прилике, па је Андроник III 1336. заузео Тесалију. Исте године су се Душан и Андроник срели у Радовишту на Струмици, и сусрет је трајао недељу дана. Том приликом су се упознали и Душан и Јован Кантакузин, каснији савезници, па непријатељи. 17. Стефан Душан са Кантакузином

Мирни односи између Србије и Византије су трајали све до изненадне смрти цара Андроника III 1341. Престо је требало да припадне малолетном Јовану V, у чије име би владало регентство, у сарадњи са царицом мајком, Аном Савојском. Душан је стрпљиво пратио вести из Цариграда, и у лето 1341. је кренуо ка околини Солуна, али је посредством изасланства цариградске владе на челу са Јованом Кантакузином дошло до примирја и преузимања ранијих обавеза.

Ипак, у Византији је дошло до промене прилика. Велики доместик Јован Кантакузин, најутицајнији човек у Царству и најближи сарадник покојног цара, очекивао је да ће место регента припасти њему. До тога није дошло, јер се створила опозиција коју су предводили велики дукс Алексије Апокавк, цариградски патријарх Јован Калекас, и царица Ана Савојска. Јован Кантакузин се повукао у тврђаву Дидимотику и тамо прогласио за цара (октобра 1341). То је означило почетак новог грађанског рата у Византији. Јован Кантакузин је био представник крупне аристократије, што је његовим противницима дало шансу да против њега окупе широке народне масе. У Тракији и Солуну масе устају против њега (1342), и он решава да помоћ потражи у Србији. Посланике које је отпремио Душану су ухапсиле трупе Алексија Апокавка, тако да је лично био принуђен да крене у Србију по помоћ, рачунавши на своје пријатељство са Душаном. Упутио се долином Вардара, боравио у Просеку, одакле је наставио даље, и у близини Велеса се сусрео са једним од Душанових најмоћнијих великаша, Јованом Оливером, који је одмах пожурио да обавести Душана о Кантакузиновом доласку. Душан је у то време био негде на Морави, где је испраћао жену Јелену, која је ишла у посету брату, бугарском цару Ивану Александру. На вест о Кантакузиновом доласку, обоје су се вратили.

15

До сусрета њих двојице је дошло на Душановом двору у Паунима код Приштине, јула 1342. Отпочели су преговоре о борби против регентства Ане Савојске, који нису ишли лако, с обзиром на то да Душан није хтео да без икакве користи улази у рат, па је тражио све области западно од Христопоља (Кавале), или бар западно од Солуна. Јован Кантакузин, иако је дошао по помоћ, хтео је да до ње дође са што мање уступака, па је Душанове предлоге одбио. Изгледа да је одлучујућу улогу у преговорима имала краљица Јелена, а од великаша Јован Оливер, тако да је Душан пристао на савез, а Јован Кантакузин је као таоца морао да остави сина Манојла, који би био ожењен ћерком Јована Оливера. Пао је договор да свако од савезника задржи оно што буде освојио у рату. Пре договора, потегло се и питање Хреље, моћног великаша чија се територија простирала источно од Вардара до Мелника на југу. Хреља се био одметнуо од Душана и признао власт Андроника III, али када је избио грађански рат, стао је на страну Јована Кантакузина. Како су Кантакузина многе присталице напустиле, тако је то учинио и Хреља. Усред преговора између Душана и Кантакузина, дошли су Хрељини изасланици који су носили поруку да Хреља жели да се врати под власт краља Душана. Душан је тражио и да се ова тачка унесе у споразум, што је Кантакузин уз негодовање прихватио.

Циљ прве заједничке акције био је град Сер, важан и велики град недалеко од Струме, одакле је Јован Кантакузин требало да настави ка Дидимотици, где се налазила његова жена. У поход на Сер је Јован Кантакузин кренуо са српским одредима на челу са Јованом Оливером и војводом Вратком. Овај напад (јесен 1342) је био неуспешан јер је војску захватила епидемија дизентерије, при чему је помрло 1500 ратника. У међувремену је велики дукс Алексије Апокавк послао лађе и војску у Христопољ да би препречио пут Кантакузину ка Дидимотици. Ни други напад на Сер (1343) није био ништа успешнији. У исто време, Душан је водио успешне походе у Албанији, па је освојио градове Кроју, Валону, Берат и Канину, тако да је под његову власт дошла читава Албанија без Драча. Други правац освајања ишао је ка Македонији, па су освојени Воден, Костур и Хлерин.

У међувремену, царица Ана Савојска је слала у тајности изасланства у Србију, са намером да наговори Душана да јој преда Кантакузина, нудећи му све области западно од Христопоља изузев града Солуна, као и брак између њене ћерке и Душановог сина Уроша, али је све ове предлоге Душан одбио. Ипак, у Цариграду нису губили наду да ће до разбијања савеза између Душана и Кантакузина доћи, па је Алексије Апокавк крајем 1342. преко изасланика уговорио састанак са Душаном у Амфипољу (Христопољу). Душан је обавестио Кантакузина о овом састанку, на шта је овај дао пристанак, али до састанка није дошло, јер је у међувремену умро Хреља, посредник у овим преговорима, тако да се Душан вратио и освојио Хрељине градове Струмицу и Мелник, а Алексије Апокавк је отишао у Цариград.

Прилике су се за Јована Кантакузина изненада побољшале крајем 1342. када му је дошло изасланство великаша из Тесалије који су желели да га признају за цара. Кантакузин је то прихватио, што му је дало велико упориште у самој Византији, тако да му савез са Душаном на неки начин није био потребан. Непотребност савеза је увиђао и сам Душан, јер су му на неки начин биле везане руке за даље освајање византијских територија. Њихов савез се распао када је у пролеће 1343. Јован Кантакузин заузео Бер, коју је опседао и краљ Душан.

После ракида савеза између Душана и Јована Кантакузина, свако је нашао нове савезнике. Душан је обновио преговоре са цариградском владом, тако да је склопио савез са Аном Савојском и Алексијем Апокавком, који је требало да буде утврђен женидбом Душановог сина и Анине ћерке. Јован Кантакузин је савезника потражио у селџучком емиру Умуру (крајем 1343), с којим је намеравао да освоји Солун, а затим

16

крене ка Тракији, а придружио им се и локални великаш Момчило. Турци, међутим, нису могли дуго ратовати у Европи, па су хтели да се укрцају на бродове, и отплове ка Малој Азији, али их је изненада напала хришћанска флота и уништила бродове. Остао им је једино копнени пут преко Тракије ка Хелеспонту (Дарданелима). За то је сазнао Душан, па је послао одред својих коњаника на челу са Прељубом с намером да их пресретне, тако да је дошло до битке код Стефанијане, близу Струмског залива (маја 1344). Турци су успели лукавством да добију ову битку, али је њен значај био веома мали.

Положај Јована Кантакузина још увек није био сигуран, поготово зато што је Алексије Апокавк окупио велику војску и продро до Хераклеје у Тракији, што је нагнало Момчила, господара Родопа, да се опет окрене цариградском регентству, које му је доделило титулу деспота. Зато је Кантакузин био принуђен да тражи помоћ (1345) од свог савезника Умура, који му је послао војску од 20.000 коњаника. Ова војска се сукобила код Перитеориона (јуна 1345) са деспотом Момчилом, који је погинуо у борби, а његови поседи су припали Јовану Кантакузину.

18. Проглашење Царства Почетком лета 1345. краљ Душан је намеравао да настави са освајањем византијских градова, па се тако поново окренуо Серу, ког је држао под опсадом. Јован Кантакузин је, после слома деспота Момчила, знатно ојачао и желео је да среди прилике у европском делу Царства, пре него што крене на Цариград. Послао је изасланике Душану са поруком да дигне опсаду Сера, или ће бити принуђен да интервенише са Селџуцима. Међутим, Јовану Кантакузину се изненада указала прилика да освоји власт у Цариграду, јер је Алексије Апокавк, велики дукс и најмоћнији човек престонице, убијен (11.6.1345), што је изазвало метеже у Цариграду. Јован Кантакузин се двоумио зато што је желео с једне стране да учврсти положај у Македонији и заузме Сер, а с друге стране је био велики улог у игри, у виду освајања власти у Цариграду. Одлучио је да крене на Цариград, док су се његови савезници Селџуци вратили у Малу Азију да решавају своје унутрашње проблеме. У међувремену се странка присталица покојног Апокавка добро организовала, тако да је план о заузимању Цариграда пропао. За то време, Душан је заузео Сер (25.9.1345.) и цела источна Македонија, све до кланаца источно од Христопоља, тако да је и Света Гора дошла под власт српског краља. Велики успех за Душана је представљало и освајање Бера (1345). Ово је, несумњиво, био велики успех за српску државу, а Света Гора, центар источноправославног монаштва је признала власт српског краља, и то је био први пут да Света Гора признаје за владара неког ко није византијски цар, а пружила је и огромну идеолошку подршку српској власти у новоосвојеним византијским територијама. Заузврат, Душан је новембра 1345. издао општу хрисовуљу светогорским манастирима којом потврђује раније повластице светогорским манастирима и додаје им нове. У то време је у Византији била уврежена идеја о могућности постојања само једног царства на Земљи, а то је била управо она, тако да у теорији није могло постојати друго царство осим ње. Ипак, пракса је била нешто другачија, јер је још 800. у Риму Карло Велики проглашен за цара Западног Римског царства, а 917. је на Истоку и бугарски владар Симеон добио царску титулу, и то из руку цариградског патријарха. Прелазак из ранга краљевства у ранг царства за немањићку државу је био велики корак. Ипак, након освајања знатних делова Византијског царства, Душан је сматрао да је време да себе окити царском титулом, а до тада је себе називао краљем или «честником Грком/грчким странама», што је био својеврстан корак ка царској титули. Одлука о проглашењу за цара је донета вероватно још пре освајања Сера, а споразум

17

са светогорским Протатом («општа хрисовуља») је Душана утврдио у тој намери, тако да је Душан проглашен за цара Срба и Грка у Серу у периоду између новембра 1345. и јануара 1346., а можда баш и на Божић. Царску титулу требало је добити из руку патријарха, на Западу од папе, а на Истоку од цариградског патријарха. Како Душан није могао да рачуна на тако нешто ни од једног, ни од другог, прибегло се једином могућем решењу. Српски архиепископ Јоаникије је, уз подршку Српске и Охридске архиепископије, као и Бугарске патријаршије, на сабору епископа уздигнут на ранг патријарха. Сада су се стекли услови да крунисање царском титулом и миропомазање обави патријарх, па је сазван државни сабор у Скопљу, на Ускрс, 16.априла 1346., на коме је Душан и званично крунисан царском титулом, а царску круну је примио из руку српског и трновског патријарха, Јоаникија и Симеона, а добио је и благослов светогорског свештенства. Душанову царску титулу признали су Венеција и Дубровник, и у неку руку Босна, док на Западу његова царска титула није призната. На државном сабору је дошло и до формалне, али не и суштинске поделе српске државе. Предели од Дунава до Скопља припали су Душановом сину, сада краљу Урошу, док је он за себе задржао пределе јужно од Скопља, практично новоосвојене крајеве српске државе. У пракси, Душан је имао сву власт на целокупној територији. Са закашњењем је стигла реакција Цариграда, па је тек за владе Јована Кантакузина (1347-1354) дошло до реакције од стране цариградске патријаршије. На притисак Кантакузина, патријарх Калист је 1350. изопштио српског владара, патријарха и цело свештенство из заједнице православних хришћана. Ипак, Душан је ову реакцију неутралисао приближивши се легитимном византијском цару Јовану V, ког је називао «преузвишеним царем Ромеја» и својим «синовцем», што је овај и прихватио и истом мером узвраћао Душану. Проглашењем за цара, Душан је преузео и византијску титулатуру, па је својим великашима почео додељивати највише византијске титуле: деспота, севастократора и кесара. Титуле деспота добили су Душанов брат по оцу, Симеон – Синиша, и брат царице Јелене, Јован Асен, док је 1349. деспотско достојанство добио и Јован Оливер. Титулу деспота носио је и Иваниш, са поседима у Топлици, али се не зна у каквим је он родбинским везама био са царском породицом. Титулу севастократора била је додељена Дејану, мужу Душанове сестре Јевдокије, а припадала је још и Бранку Младеновићу, оцу Вука Бранковића, и Јовану Оливеру пре него што је постао деспот. Титулу кесара носили су Гргур Голубић, војвода Прељуб, као и Војихна. Стицање највиших титула зависило је од степена сродства са царском породицом. Деспот Симеон је управљао Епиром, док је деспот Јован Асен држао поседе у Албанији. Кесар Прељуб је дошао за намесника Тесалије, док је кесар Војихна био намесник у Драми. Деспот Јован Оливер је држао Овче поље са Злетовом, а севастократор Дејан је управљао крајевима око Велбужда и Куманова, док је севастократор Бранко Младеновић држао Охрид са околином. 19. Освајања након проглашења Царства

У Византији је дошло до обрта, и почетком фебруара 1347., Јован Кантакузин је ушао у Цариград. Постављен је за својеврсног регента младом цару Јовану V Палеологу, али је већ маја исте године крунисан за цара, а Јован V постаје његов зет, тако да у Византији преузима главну реч. Он ступа у родбинске односе и са својим старим савезницима, Селџуцима, удајући своју кћер за Умуровог сина, Орхана. Настојавши да среди прилике у Византији, он покушава дипломатским путем да од Душана поврати изгубљене градове, на шта Душан није ни помишљао, тако да су се

18

сва изасланства из Србије враћала без резултата. Тада Јован у помоћ позива Селџуке, који шаљу 10.000 војника, а на њихово чело Кантакузин ставља своје синове, па они упадају у област Мигдонију, око Христопоља, и ту убијају и заробљавају много људи. Турци се након тога (1348) преко Хелеспонта враћају у Малу Азију, а Кантакузин шаље ново посланство, које наравно остаје без успеха. Кантакузин окупља војску у Тракији и у помоћ позива Умура, али овај није могао да му се одазове бавећи се одбраном Смирне од латинских галија, тако да Кантакузин одустаје од похода. Јован Кантакузин након тога бива суочен са могућношћу побуне сина Матије, који је тражио одређену област за себе, па му Јован даје област између Христопоља и Дидимотике.

Цар Душан и царица Јелена су у то време (1347/8.) боравили на Светој Гори, богато обдарујући манастире, а пре свега зато што је Европом у то време харала куга. Од куге је умро и способни намесник Епира и Тесалије, севастократор Јован Анђео, што је навело Душана да пошаље војску у те области, тако да су Епир и Тесалија пали под српску власт пре новембра 1348. У Тесалији је Душан за намесника поставио кесара Прељуба, са седиштем у Трикали, док је у Епиру намесник постао деспот Симеон (Синиша), са седиштем у Арти. Деспот Јован Комнин Асен је држао јужну Албанију, а седиште му је било у Валони.

Након Душанових освајања у Епиру и Тесалији, Јовану Кантакузину је остао Цариград са околином и Тракија. Душан је знао да Цариград не може освојити без подршке са мора, па се обратио Венецији за помоћ, али она није била заинтересована, јер је у то време ратовала са највећим супарником, Ђеновом.

Откако је босански бан Стјепан II Котроманић заузео Крајину између Цетине и Неретве, као и већи део Захумља, односи између Србије и Босне су били лоши. Венеција је настојала да помири завађене стране посредством својих посланика. Цар Душан је тражио од бана да врати заузете територије, и тражио арбитражу, што је Стјепан II одбијао. Пошто је цар Душан био заузет приликама на југу земље, пристао је на потписивање трогодишњег примирја (1346). Негде пред истек примирја (1349), бан Стјепан је намеравао да изгради тврђаву у Хуму, на ушћу Неретве, и тражио од Венеције гаранције да ће штитити с мора њену изградњу. Венеција се с тим није слагала, и тражила је од бана прекид градње, због односа са Душаном. По истеку примирја, трупе Стјепана II су продрле чак у Конавле и опустошиле цареве поданике. После неуспешних преговора током 1350., Душан се спремио за војни поход ка западу, па је у октобру продро у Захумље, прешао Неретву и упутио се даље ка Цетини и Крки. У Трогиру и Шибенику су очекивали долазак српског цара и спремили су дарове, а један од циљева похода била је и помоћ коју је Душан хтео да пружи сестри Јелени, која се удала за Младена III Брибирског, који је пак умро током епидемије куге, док је Јелена настојала да обезбеди владавину свом сину, Младену IV, због претњи Венеције и Угарске. Док је Душан напредовао према Крки, стигле су му неповољне вести о побунама у Македонији, па се он окренуо и похитао назад. Војска коју је оставио у Захумљу била је малобројна, тако да је босански бан Стјепан II успео да га поново заузме.

У међувремену, Јован VI Кантакузин је решио да поврати изгубљене византијске области у Македонији. Уз помоћ Турака освојио је Солун, као и Бер (Верију) и Воден (Едесу), и друге мање градове. Кренуо је ка југу, према Тесалији, и освојио два града, али Сервију, која чува улаз у Тесалију, одбранио је кесар Прељуб. Душан је похитао назад ипак због догађаја у Скопљу, где су Кантакузинове присталице толико ојачале, да су тражиле предају града. Ипак, када је цар Душан стигао, све се брзо смирило. Дошло је и до преговора између Душана и Кантакузина, у близини Солуна, али безуспешних. Кантакузин се повукао у Солун, а Душан је поново освојио изгубљене градове. У Солуну је боравио и млади цар Јован V Палеолог, који је

19

био у некој врсти притвора. Душан му је понудио новчану и оружану помоћ, а чак се говорило и о браку Јована V и Душанове свастике, иако је млади цар већ био Кантакузинов зет. Јован Кантакузин је то био осујетио, а у Византији је опет букнуо грађански рат.

20. Сукоб Стефана Душана с Турцима и преговори с папом

Сукобљене стране у Византији нису имале довољно војника, па су их потражили у суседним земљама. На страни Јована VI Кантакузина били су османски Турци емира Орхана, док се Јован V Палеолог ослањао на војску српског цара, кога је и признао у међувремену, али као цара Србије, а и бугарски цар Иван Александар је послао један одред. Зараћене војске су се изненада среле код Дидимотике у Тракији, ујесен 1352., а бугарски одред се повукао у тврђаву, док су на бојишту остали само српски одреди, вишеструко бројчано слабији, и доживели тежак пораз. Јован Кантакузин је однео победу, а као награду Турцима дао им је да се настане у тврђави Цимпе (ант.Херсон) на Галипољском полуострву, док су они, након земљотреса 1354. који је погодио Галипољ, без проблема ушли и запосели ову веома важну тврђаву, што је догађај од светско-историјског значаја, који, међутим, у то време није довољно испраћен, нити му је придат значај који заслужује.

Цар Душан није превидео опасност која прети од Турака, и решио је да потражи помоћ на Западу, пре свега од папе Иноћентија VI. Преко изасланика му се обратио (1354) и изразио спремност да га призна за врховног поглавара хришћанске цркве. Ово није било тешко Душану да изјави, с обзиром да је екскомунициран од стране васељенског патријарха (1350) из православне заједнице. Цар Душан је посебно изразио жељу да га папа именује «капетаном» (заповедником) у борби против Турака. Ово је у Авињону, где је тада столовао папа, примљено са задовољством, те је папа отпремио мисионаре са писмима за цара и његове најближе сараднике (1355). Ипак, од планираног рата с Tурцима није било ништа, а ни Душан није прихватио католичанство, ако је икад на то озбиљно и помишљао. Усред преговора с папом, северне српске границе напао је угарски краљ Лajoш I, па је већ у јуну 1354. био у Београду, што је приморало Душана да дође у Брусницу под Рудником (дан. Горњи Милановац), августа 1354. Нису познате појединости о борбама, али је угарска војска морала да се повуче, наводно због заразе. Угарска је угрожавала и млетачке поседе у Далмацији, као и поседе Душанове сестре Јелене, удовице Младена III Брибирског, па су Србија и Венеција успоставиле војну сарадњу на подручју Далмације. Душан је сестри послао у помоћ војску да одбрани градове Клис и Скрадин; у Клис је ушао витез Палман са немачким најамницима, док је у Скрадин ушао челник Ђураш Илијић. Како су били одвојени од Србије, нису били у могућности да одрже свој положај, па је Ђураш предао Скрадин јануара 1356. Млечанима, док се Палман држао у Клису до марта 1356. У међувремену, цар Душан је изненадно умро, 20.децембра 1355.

21. Делатност Симеона – Синише и Јована Комнин Асена после Душанове смрти

Почетком 1356. у борби са Албанцима, погинуо је кесар Прељуб, намесник Тесалије. То је искористио деспот Нићифор II Орсини, син последњег господара Тесалије пре Душанових освајања, и заузео Тесалију, а затим и Епир, одакле је прогнао тамошњег намесника, Душановог полубрата деспота Симеона – Синишу. Симеон је скупио војску и освојио Костур, где се прогласио за цара Срба, Грка и Арбанаса. Ово је био узурпаторски чин, јер је за цара већ унапред био одређен, а и већ проглашен

20

почетком 1356. Душанов једини син Урош. У Србији је постојао појам савладарства, али је савладар имао титулу краља, што је Урош имао у току Душанове владавине. Међутим, својим чином, Симеон је директно устао против изабраног цара и до сукоба је морало доћи. Уз Уроша је била скоро сва српска властела, док је Симеона помагао деспот Јован Асен, господар јужне Албаније. Симеон и Урош су се сукобили код Скадра (1358), и Симеон је доживео тежак пораз, тако да је морао да се одрекне српског престола, па је као «цар» владао само Костуром и околином. Међутим, указала му се добра прилика након погибије деспота Нићифора II у бици на Ахелоју (1359), против побуњених Албанаца. Пошто ни српска ни византијска централна власт нису реаговале, Симеон је постао господар Тесалије и Епира, тако да су се ове области тада и дефинитивно издвојиле из састава српске државе. Костур је предао Радославу Хлапену, намеснику Бера и Водена, с ким се ородио, док је за своју престоницу изабрао Трикалу. Добро је прихваћен од локалне властеле, с обзиром да је у родбинским везама био и са српском и са византијском владарском породицом. За савладара је изабрао свог сина Јована Уроша. Успостављена је и византијска хијерархија, тако да је Симеон своје истакнуте великаше наградио титулама великог дукса, деспота и севастократора. У Епиру је његова власт слабила, пошто је албанска властела искористила победу над Нићифором II, па је Симеону у западном делу државе припала само Јањина у коју је полао зета Тому Прељубовића. Црквена организација остала је иста, али наравно, без икаквог утицаја српске патријаршије.

Јован Комнин Aсен, брат царице Јелене, добио је деспотску титулу од цара Душана, а поверена му је тада новоосвојена област у Албанији. Он је испољавао самовољу још за Душанова живота, правећи проблеме млетачким трговцима, чија је држава била у добрим односима са Србијом, али га је штитила сестра, царица Јелена. Млечани су га ипак приволели на сарадњу, тако да је 1353. посто њихов грађанин, али дубљи односи су дошли тек за време Урошеве владавине. Када се надвила опасност над његовом територијом и када му је страдао град Берат, Јован Асен је сматрао да ће уз помоћ Венеције сачувати своје интересе. Како је његова сестра била далеко, у Серу, а цар Урош још даље, морао је да се ослони на првог суседа, деспота Симеона, узурпатора. Страх од рестаурације византијске власти у виду деспота Нићифора II нагнао је Јована да помоћ потражи у Венецији, која је ширила свој утицај у приморским градовима. Пре него што је постао самостални обласни господар, крај око Канине и Валоне је неприметно издвојен из српске државе. 22. Владавина цара Уроша

У Зети се појавио као господар властелин Жарко, и почео исказивати самовољу, али је 1357. присиљен на послушност. Намесник Бера и Водена, Радослав Хлапен, почео је стварати своју самосталну област (1360/1). Царица Јелена почиње самостално да управља Сером и околном облашћу, па ту ствара свој двор и локалну управу. На западним границама Царства све више израња област кнеза Војислава, који са братом Алтоманом држи области између Рудника и Дрине на северу, Дубровника и Боке на југу, а на истоку до долине Ибра, држећи и град Звечан. Војислав је заправо био господар старе Рашке и Требиња, али лојалан цару Урошу. Ипак, и Војислав је настојао да своје област прошири, па је у том циљу напао Дубровник, желећи да заузме Стон и Пељешац. Изговор за напад је нашао у признању угарског краља од стране Дубровника (Задарски мир, 1358), тада непријатеља Србије. Његов аргумент је да је он кнез хумски и да му зато те области припадају, а да је Дубровник добио Стон и Пељешац у баштину, која је била условљена «вером», па пошто «вере» више нема, баштина се одузима. Он је кренуо у поход (1361) и

21

опустошио области око Дубровника, али није успео да заузме сам град. На његову страну је стао град Котор, али не и други српски великаши, не видевши корист у свему томе. Дубровчани су кренули у дипломатску акцију, јер су због велике штете желели мир. Обратили су се цару Урошу, царици Јелени, патријарху Сави, Вукашину Мрњавчевићу, и тада ставилцу на Урошевом двору, а касније кнезу Лазару. Мир је закључен августа 1362. у Оногошту (Никшићу). Овај догађај је показао разједињеност српске властеле, а Војислав је ојачао свој утицај, па га је цар Урош називао «братом», због његове моћи. Ипак, Урош је остао без моћног заштитника када је Војислав Војиновић умро септембра 1363. Његова се област распала.

Након смрти кнеза Војислава, цар Урош је потпао под утицај српских велможа који су владали у «грчким земљама». Радослав Хлапен је држао Бер и Воден са околином. Кесар Војихна је држао велику област између Беласице и Пангејске планине са центром у Драми, и на исток до долине реке Месте. Севастократор Дејан, Душанов зет, а касније његови синови, деспот Јован Драгаш и господин Константин, господарили су жупом Жеглигово и крајевима око Горње Струме, заједно са градом Велбуждом. Севастократор Влатко, отац тада малолетног кесара Угљеше, држао је Славиште, а касније је уз помоћ краља Вукашина запосео Прешево, Врање и Иногоште.

23. Мрњавчевићи

Најмоћнији у «грчким земљама» постала су браћа, Вукашин и Угљеша Мрчавчевић. Оба брата су започела политичку каријеру за владе Стефана Душана. Угљеша је био његов намесник у Требињу и Конавлима (1346), а Вукашин жупан у Прилепу (1350). После Душанове смрти, обојица су направила још успешнију каријеру. Угљеша је постао велики војвода у Серској области, где се оженио Јеленом (Јефимијом), ћерком кесара Војихне, господара Драме. Он ће полако истиснути царицу Јелену уз помоћ свог таста. Вукашинов успон је мање познат, али је он за време цара Уроша убрзо постао једна од најутицајнијих личности. Његов син Марко се оженио Јеленом, ћерком Радослава Хлапена, па су и по тој линији Мрњавчевићи постали сродници Немањића. Они су настојали да се родбинским везама повежу са осталом крупном властелом, па је једна од њихових сестара, Јелена, удата за Радоњу, најстаријег сина севастократора Бранка Младеновића, господара Охрида. Вукашин је своју ћерку Оливеру удао за Ђурађа Балшића, па је тако учврстио савез са господарима Зете. Створен је савез српске властеле на чијем је челу стајао Вукашин. Неспособном цару Урошу није остало ништа друго него да се помири са новонасталом ситуацијом, тако да је августа или септембра 1365. Вукашин крунисан за краља, и Урошевог савладара. Угљеша је као краљев брат добио титулу деспота.

Са наглим успоном краља Вукашина и деспота Угљеше, чији су се поседи налазили у «царству», нису били сагласни господари из «краљевства», матичних српских земаља. Из тих разлога, властела из «краљевства» се окупила око једва пунолетног жупана Николе Алтомановића, сина жупана Алтомана и синовца кнеза Војислава Војиновића. Прва обавештења о њему су из 1367. када се о њему говорило као о господару свих Војислављевих земаља. Убрзо је на његову страну стао и Санко Милтеновић, најмоћнији властелин у Захумљу, који је до тада био потчињен босанском бану Твртку. Против оваквог покушаја обнове државе српских жупана устали су: бан Твртко, Дубровник, Балшићи, краљ Вукашин, а на крају и кнез Лазар. У почетку су односи између Николе Алтомановића и кнеза Лазара Хребељановића, који се учврстио у Поморављу, били пријатељски. Они су на своју страну придобили и цара Уроша, па је дошло до поделе међу властелом, на присталице цара Уроша и

22

краља Вукашина. Између супротстављених страна је дошло до битке на Косову (1369) у којој су Никола Алтомановић и цар Урош претрпели пораз, па је тиме заустављена експанзија младог жупана Николе ка Косову. Изгледа да му Лазар није пружио потребну подршку, па је међу њима дошло до сукоба, а кнез Лазар је 1370. запосео Рудник.

Битком на Косову (1369) је цар Урош потпуно потиснут са власти, а краљ Вукашин га више и не помиње као владара. Он је кренуо ка успостављању нове династије која би заменила Немањиће, а то су били Мрњавчевићи. Из тих разлога, Вукашинов син Марко званично добија титулу «младог краља», и тиме је утврђен редослед наслеђивања престола. Цара Уроша је требало да наследи краљ Вукашин, док би њега наследио млади краљ Марко. Све се то није могло остварити све док је матичне српске земље држао жупан Никола Алтомановић. Направљен је план о нападу на жупанове земље, у ком би поред Вукашина учествовали Балшићи и Дубровник. План је почео да се делимично остварује, али се од свега одустало јер је деспот Угљеша позвао краља Вукашина да заједно крену у рат против Турака.

24. Маричка битка и њен значај

Деспот Угљеша је постао господар града Сера и Серске области 1365. То је била једна од најзначајнијих обласи у оквирима Српског царства. На истоку је обухватала долину Месте, на западу полуострво Халкидики са Светом Гором, као и долину доњег тока Вардара, а на северу је ишла до градова Струмице и Мелника, где се додиривала са Вукашиновом облашћу, која је обухватала најзначајније градове: Призрен, Скопље и Прилеп. Области Мрњавчевића, посматране као целина, биле су најзначајније у Српском царству.

У периоду учвршћивања Мрњавчевића, османски Турци су полако продирали у унутрашњост Балкана. Из Галипоља, које су запосели 1354. кренули су на запад, у долину реке Марице. Освојили су Дидимотику (1360), Једрене (1362) и Пловдив (1363), и почели масовно да насељавају заузете области, тако да су се на широком фронту граничили са Угљешиним поседима. Сукоби су били неизбежни, па се деспот Угљеша припремао за велики рат. Затражио је помоћ од Византије, и признао јурисдикцију Цариградске патријаршије на својој територији. Ипак, једино је од свог брата могао очекивати праву помоћ, док су остали српски великаши остали по страни. Турски упади су постали све несноснији, па су Вукашин и Угљеша одлучили да протерају Турке из Европе. Одлука је донета почетком 1371., али је офанзива кренула тек у септембру. Удружене снаге Вукашина и Угљеше су продрле у долину Марице и дошле до места Черномен, нешто западније од Једрена. У прилично нејасним околностима, дошло је до битке, 26.септембра 1371., у којој је српска војска доживела катастрофалан пораз, док су оба Мрњавчевића, деспот Угљеша и краљ Вукашин, погинули.

Византинци су искористили ову српску катастрофу и запосели Угљешине области. Вукашинова област се свела на територије западно од Вардара, где су владали његови синови, Марко и Андрејаш. У западним деловима Угљешине области су се осамосталила браћа Драгаш, деспот Јован и господин Константин. Балшићи су владали у Зети, жупан Никола Алтомановић у својим областима, кнез Лазар у Поморављу, док је на Косову власт преузео господин Вук Бранковић, син севастократора Бранка Младеновића. После катастрофе на Марици, смрт последњег српског цара Уроша је остала на маргинама догађаја (2/4.12.1371).

23

25. Кнез Лазар Хребељановић

У северним крајевима некадашње државе Немањића настала је најснажнија феудална област, којом је управљао кнез Лазар Хребељановић. Он је рођен 1329. у Прилепцу код Новог Брда, а његов отац Прибац је био царски логотет. Сам Лазар је био ставилац на двору српских царева. У први план је избио тек након погибије Мрњавчевића и слома Николе Алтомановића. Тада је проширио своју област која је обухватала два најзначајнија рударска средишта средњевековне Србије – Ново Брдо и Рудник. С обзиром на приходе, био је у могућности да богато обдарује манастире, гради нове, утврђује градове, тако да је веома брзо стекао подршку српске цркве, која је била пресудна у његовом успону. На његову иницијативу, долази до помирења српске и цариградске патријаршије (1375).

Уздизање кнеза Лазара почело је на неки начин крахом жупана Николе Алтомановића (1373). Никола се замерио угарском краљу Лајошу склапајући савез са Балшићима и Венецијом око Дубровника, Котора и Драча, који су признавали власт угарског краља. Млечани су Балшићима обећали Котор и Драч, а Николи Алтомановићу Стон и Пељешац. Угарска се осетила угроженом, па је на свог бившег савезника Николу дигла босанског бана Твртка и свог новог вазала, кнеза Лазара. Лајош је својим савезницима упутио војну помоћ, и њихове удружене снаге су напале област Алтомановића, тако да је Никола у Ужицу ухваћен и ослепљен (1373), а његове земље су подељене. Угарска је у Лазару добила новог савезника, а Лазар и његови сродници Мусићи, као и Вук Бранковић, запосели су северне и источне области Алтомановића, од Рудника до Косова. Лазареве обавезе према Лајошу спречавале су га да се шири на север, јер су тим областима владали угарски вазали Растислалићи. Лазар је морао да угуши буну неких феудалаца у новоосвојеним крајевима, док му је остатак феудалаца био веран, а неки од њих су били и у сродству с њим, као Мусићи, који су владали око Копаоника, јер је Лазарева сестра Драгана била удата за челника Мусу. Вук Бранковић, господар Koсова, био је Лазарев зет за ћерку Мару.

Лазарева експанзија на север креће 1379., када од Радича Бранковића Растислалића преотима Кучево и Браничево. Не зна се да ли ово чини с одобрењем угарског краља, а после смрти Лајоша I (1382), опседа Голубац и Београд, али безуспешно, мада се ипак учвршћује на десној обали Саве и Дунава. У свом највећем обиму, његова држава се простире од изворишта Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине. Лазар је држао цело Поморавље и најзначајније градове у њему (Ниш, Крушевац, Ужице), као и рударске центре Ново Брдо и Рудник.

Српска црква је у њему видела легитимног наследника Немањића, тако да му је признала титулу «самодршца свих Срба» и додала му немањићко владарско име Стефан. Иако је имао црквену подршку, није дошло до уједињења земаља у «породичном савезу»: Поморавља под Лазаром, Косова под његовим зетом Вуком, и Зете под његовим другим зетом Ђурађем II Страцимировићем Балшићем. Даље учвршћивање Лазареве власти су онемогућили Турци.

Први сукоб између српске и турске војске догодио се на Дубравници код Параћина (1381), када су турски пљачкашки одред сузбили Цреп и Витомир, феудалци кнеза Лазара. После пар година затишја, турски султан Мурат је лично повео војску, која се са војском кнеза Лазара сусрела на Плочнику (1386) у Топлици, али је изгледа сукоб већих размера избегнут. Лазар се у међувремену умешао и у династичке сукобе у Угарској, заједно са баном Твртком. Одбијао је да буде угарски вазал и помагао је противнике Жигмунда Луксембуршког. Међутим, пре косовске битке се измирио с угарским краљем и обновио вазалне обавезе. Посредник у преговорима је био још један од Лазаревих зетова, мачвански бан Никола Горјански Млађи.

24

26. Балшићи

Већ првих година после Душанове смрти царска власт није могла да се супротстави властели. Још 1361. су се јавила три представника до тада анонимне породице, три Балшина сина: Страцимир, Ђурађ и Балша II – Балшићи, који су до тада као жупани држали Бар и Будву. Њихов циљ је, као и већине властеле, био проширење територија, па су савезнике потражили у Дубровчанима, чији су грађани постали (1361), Млечанима (постали грађани 1362), и међу албанском властелом. Нису се либили ни од сарадње с папом.

За време другог напада Војислава Војиновића на Дубровник, Балшићи су као дубровачки савезници ушли у борбу за Котор и солане у Боки. И када је успостављен мир у Оногошту (1362), они су наставили ратовање, и заузели пределе од Траста до Улциња, а нешто касније је под њиховом влашћу и Скадар.

Ако су до 1366. и били под царском влашћу, тада су се од ње отргли. Млечани су тражили да се заплене бродови које су Балшићи градили, али су се споразумели с њима. Упорне борбе за Котор завршене су неуспехом. Иако су 1368. напустили православље да би добили помоћ од папе, до тога није дошло јер се папа заузимао за Котор. Ни Млечани нису могли да га заузму јер су се Задарским миром на то обавезали, али су издејствовали мир, и Балшићи су им платили одштету, а Котор је 1371. признао власт угарског краља.

Исте године, заједно са краљем Вукашином, Балшићи су се припремали да крену против Николе Алтомановића, који је био у сукобу и са баном Твртком и кнезом Лазаром, и да прошире своје поседе. Иако је Вукашин дошао до Скадра, био је принуђен да се врати због сукоба с Турцима. Када је након Маричке битке дошло до отимања о Вукашинове територије, Балшићи су заузели Призрен. Када су две године касније бан Твртко и кнез Лазар делили територије Николе Алтомановића, Ђурађ Балшић је заузео његове земље на југу: Драчевицу, Конавле и Требиње. Тако су Балшићи успели да за релативно кратко време заузму територије од Дубровника до Призрена. Сем тога, Балша II је женидбом (1372) добио у Албанији Валону, Берат и Химару, а у ратовима са Карлом Топијом су заузели и знатне поседе у северној Албанији.

Међутим, власт Балшића на новоосвојеним поседима је била краткотрајна. Драчевица, Требиње и Конавле су остале у саставу области Балшића све до 1377. када су се побуниле и потчиниле босанском бану Твртку. Призрен је, након смрти Ђурађа Балшића (1378) запосео Вук Бранковић, господар Косова. Пошто је Страцимир раније умро, облашћу је управљао Балша II. У планинским областима између Котора и Будве је ојачао Радич Црнојевић, локални велможа. И са босанске стране је дошло до притиска, када је Котор затражио од Твртка заштиту од Дубровчана, а угарски двор предао Котор Босни (1385). Те године је ипак Балша II поразио босанску војску у Зети, па је дошло до мира.

Балша II je успео да загосподари Драчом (1385), али краткотрајно, јер је погинуо у борби са Турцима на Саурском пољу код Берата. Драчом је завладао Карло Топија, градове у Албанији је задржала Балшина удовица, а Зету његов синовац, Ђурађ II Страцимировић (1385-1403).

25

27. Косовска битка и њен значај

За одлучан сукоб с Турцима кнез Лазар је окупио најближе рођаке и савезнике, што није било тешко. Вук Бранковић, господар Косова и Скопља, и сам је био угрожен, а краљ Твртко је очекивао одмазду, пошто је један турски одред претрпео тежак пораз код Билеће (1388). Ђурађ Страцимировић је тада био на турској страни и није учествовао у предстојећем боју.

Султан Мурат је окупио снаге из азијских и европских делова Османског царства, а са њим су били и синови Бајазит и Јакуб. Свакако да су султану помагали и неки од хришћанских вазала. Турска војска је преко области Константина Драгаша дошла на Косово, где је на Видовдан (15/28.јун 1389.) дошло до одсудне битке у којој су оба владара, и султан Мурат и кнез Лазар, изгубила живот. Овај догађај је међу савременицима снажно одјекнуо. Најстарији извор потиче 12 дана после сукоба, и то су вести руског монаха Игњатија који пише о пометњи која је настала у Османском царству јер су допрле вести о погибији оба владара. Твртко, босански краљ, у својим писмима из августа и октобра, које је упутио Трогиру и Фиренци, говори о својој великој победи, иако он лично није учествовао, већ је послао одред под вођством Влатка Вуковића. Млечани у својим изразима саучешћа османском двору због Муратове погибије наводе нејасне вести, али сам стил писања не наводи на османску победу. У Паризу пре октобра 1389., Филип Мезијер пише да је Мурат потпуно побеђен, и да је заједно са сином погинуо у боју. Византијски ретор Димитрије Кидон у писмима Манојлу II жали због слабости Византије да протера Турке после њиховог пораза.

Извори из каснијих година ипак у друкчијем светлу говоре о бици, прихвтајући реалност, која је била таква да су обострани губици били огромни, али да је то ипак било поразно за ону слабију и малобројнију страну, а то је српска. Зато су Лазареви наследници били принуђени да признају новог султана Бајазита за свог господара, прихватајући вазалну обавезу. То је непосредна последица косовске битке.

28. Вук Бранковић

Јачање Вукашина Мрњавчевића је за веома кратко време узело толиког маха да га је цар Урош на крају крунисао за краља (1365) чиме је он (Вукашин) постао царев савладар. Некако од тог доба, вероватно под налетом оснажених Мрњавчевића, Бранковићи су морали да се повуку од Охрида ка косовској Дреници. По свему судећи севастократор Бранко је био већ мртав, а његови синови Гргур и Вук (Радоња је већ био у Хиландару), немајући снаге да се супротставе морали су да одступе.

До тога времена и Лазар Хребељановић (будући Вуков таст) је боравио на двору цара Уроша са дворском титулом ставиоца, али од времена Вукашиновог крунисања он одлази са двора, и попут осталих почиње да формира своју област (од тада носи и титулу кнеза). У то време он око себе окупља све већи број властеле и почиње да ствара свој круг поверљивих и поузданих људи. То је време када је сигурно дошао и у ближе контакте са Бранковићима, а посебно Вуком којег је могао и да ближе упозна. Утисак је сигурно био повољан јер негде око 1371. године Вук се жени кнежевом ћерком Милицом, што њихов дотадашњи политички и војни савез претвара у много поузданији политичко-породични савез. Један ненадан и трагичан догађај одједном им скида опасност од Мрњавчевића и отвара им нагло могућност за даљење јачање. То је била катастрофа српске војске на Марици (1371.) коју су водили Вукашин и Угљеша. Ова моћна армија бива од Турака тако страшно потучена да су до краја оба Мрњавчевића погинула.

26

Нестанак Мрњавчевића је искориштен за ширење територија и даље јачање кнеза Лазара и Вука Бранковића. Но и ово јачање било је тек ограничено јер тада се испречио у то време најмоћнији српски великаш, жупан Никола Алтомановић. Са Вуком Бранковићем жупан Никола је био у блиској рођачкој вези јер је жупанова мати Ратослава била рођена сестра Вуковом оцу (севастократору Бранку), односно била је Вукова тетка. Но, ти рођачки односи нису помогли да се њихови међусобни односи изгладе па је током 1373. године удружена војска кнеза Лазара, Вука Бранковића, потпомогнута четама које је послао босански бан Твртко и угарски краљ Лајош, напала на жупана и веома брзо га савладала. Вук Бранковић је у власт добио највећи део Косова, што је касније још више увећао тиме када је од Балшића преотео Призрен и околину. Сада је Вук контролисао управо срж оних српских земаља које су биле у оквиру Немањића, практично средишњи део некадашње српске државе. Биле су то богате области са мноштвом задужбина и других културних споменика.

Након свега овога апсолутно најмоћнији владар у Србији је био кнез Лазар, а што је потврђено нешто касније када је уз Вукову помоћ кнез преузео и области Радича Бранковића (Браничево). Могуће је да би даљње јачање кнежево до краја завршило и његовим крунисањем за српскога владара (мада је он то у својој суштини био) да се изненада није појавила турска опасност.

Појава Турака за кнеза није било никакво изненађење јер је он још од раније са њима имао сукоба. Најпре су његова властела Цреп и Витомир код Параћина зауставила један пљачкашки турски одред, а сам кнез је предводио војску када су Турци сузбијени код Плочника (1386.). Да Турци неће одустати видело се 1388. године када је Влатко Вуковић, војвода краља Твртка, код Билећа разбио једну јачу турску формацију. Но, ово су тек била проигравања за оно што је наилазило. У лето 1389. године једна велика турска војска вођена лично султаном Муратом и са његова два сина Бајазитом и Јакубом кренула је на Србију. Прве на удару налазиле су се земље Вука Бранковића на Косову и он одмах од кнеза затражи помоћ. У то време Вук је држао заиста велику област под контролом и она је обухватала Косово и Метохију, део Полимља и Рашке области, и Скопље на југоистоку. Не оклевајући много кнез сакупи једну доста моћну армију потпомогнуту одредом босанског краља Твртка којег је предводио војвода Влатко Вуковић. На жалост изостала је помоћ Марка Мрњавчевића и браће Драгаша који су у то доба били турски вазали и могуће је (не и сигурно) чак да су се они налазили у турској војсци (неки Драгашеви одреди сигурно). Други зет кнеза Лазара, Ђурађ Страцимировић, није помогао таста, али по свему судећи ни Турке већ је посматрао са стране шта се збива.

У времену непосредно пред битку свакако најјачи српски великаш био је кнез Лазар, а за њим одмах Вук Бранковић (изузимајући ту Балшиће). Предосећајући турски напад кнез је још неколико година раније вршио припреме за надолазећи удар. Најјача узданица био је свакако Вук Бранковић, а до краја ће се показати да је он (Вук) био заправо једини који је из све снаге стао уз кнеза. Што се тиче самих припрема за битку са Турцима сигурно је да је Вук био најзаинтересованији од свих да се Турцима пружи отпор будући да су његове земље биле најугроженије и прве на удару. Коначно, на Косову којим је он владао, одржала се и одлучујућа битка. Вероватно да је и он могао, попут браће Драгаша и Марка Мрњавчевића да прихвати вазалске обавезе према Турцима и на тај начин да избегне све неприлике са њима.

Недуго након Косовске битке Бајазит је морао да жури у Једрене не би ли тамо учврстио власт јер је било много оних који нису одобравали то што је он ликвидирао Јакуба. За то време у Србији се поставило питање ко ће бити наследник кнеза Лазара. У то време кнежеви синови, Стефан и Вук, били су малолетни и нису могли никако да наследе његово место. С друге стране, било је сасвим неоубичајено да власт врши

27

кнегиња Милица и да је синовима преда онда када они постану пунолетни. Стога је било сасвим за очекивати да се за новог вођу у Србији истури њен најмоћнији великаш, а то је био тада Вук Бранковић. Слично је мислио и угарски краљ када је само три недеље након Косовске битке послао свога моћног великаша Николу Горјанског код Вука Бранковића на преговоре. Било је очигледно да Угари сматрају Вука за новога владара у Србији. Садржај ових преговора се не зна, али се може претпоставити да је угарски краљ желео да Србију задржи као вазала и да се тада о томе разговарало. Очигледно да су Угари мислили да је власт над Србијом смрћу кнеза Лазара исклизнула из ове породице. Можда је и упад Угара у Србију у јесен 1389. године био у вези са овим преговорима. Ипак, кнегиња Милица се на крају показала као много спретнија но што је то тада можда изгледало Угарима и Вуку. Осетивши да би је Вук уз помоћ Угара могао надјачати и узети јој власт у Србији, она је ступила у контакт са Турцима и успела да са њима оствари споразум. Током 1390. године уз помоћ турских одреда Угари су истиснути из Србије. Баш те године (1390.) била је одлучена ова краткотрајна неизвесност око тога ко ће владати Србијом и то у потпуну корист куће Лазаревића.

Нема вести о томе да ли је Вук учествовао у борбама удружених турских одреда и оних које је скупила кнегиња Милица, али од тада је и његов политички правац сасвим другачији од онога који су наметали из куће Лазаревића. Његова идеја је била да се Турцима пружа отпор и није пристајао на било какве преговоре. Своју политику отпора према Турцима доследно је спроводио све до 1392. године када је коначно и он морао да попусти пред њиховим сталним нападима. Пристао је да буде турски вазал те да, осим плаћања данка, даје Турцима и помоћне војне одреде. Ипак, своје вазалне обавезе испуњавао је и више него траљаво тако да није познато да је осим плаћања новчаног данка и једну другу обавезу (поготово ону са слањем војних одреда) извршавао. Његов отпор је постао потпуно отворен онда када је дочуо да се на Турке припрема једна крсташка војска удружене Европе коју води угарски краљ Жигмунд. У томе моменту је изгледало као да се његова политика пружања оружаног отпора Турцима показује као исправна. Крсташи су имали тек почетног успеха, али код Никопоља (25. септембар 1396. године) доживљавају тежак пораз. У турској војсци се нарочито истакао војни одред који је, као вазал, водио кнез Стефан Лазаревић и чија је интервенција изгледа већ изгубљену битку за Турке преокренула у њихову корист. Након битке одлучио је султан Бајазит да се обрачуна са непослушним вазалима, а на првом месту са Вуком Бранковићем. На неки начин је успео да ухвати Вука и да га баци у тамницу у којој је Вук и умро дана 6. октобра 1397. године.

29. Kнез Стефан Лазаревић

После Косовског боја Турци нису покорили Србију. Бајазит је понудио удовици

књегињи Милици и малолетном наследнику престола Стефану вазални однос. Они су га прихватили пошто је северној граници претила опасност од угарског краља Жигмунда који наставља Лајошеву политику према Србији и настоји да учврсти своју власт у Мачви и обезбеди посед северних српских области. Милица је морала да прихвати вазални однос и због тога што су земљу пратиле унутрашње борбе пошто је господар Косова Вук Бранковић, у нади да ће учврстити свој положај у Србији, затражио помоћ од краља Жигмунда који му је обећао да ће му пружити помоћ, па наставља отпор из Приштине против Турака. Милица шаље у харем Бајазита ћерку Оливеру и преузима обавезу да ће њени синови Стефан и Вук ићи на поклоњење Бајазиту и да српске трупе као помоћна војска учествују у турским походима. Наметнут је Србији и годишњи данак који је доцније износио 40 000 дуката. Турска посада је

28

ушла у Голубац, утврђени град на Дунаву (Ђердап) и у неколико важнијих градова. Тиме су Турци себи обезбедили путеве за рат против Угарске. Од тада су Срби са Турцима ратовали на северу Србије против угарских трупа које углавном нису постигле никакве успехе ни 1392. г. када су продрле у област Браничева.

Вук Бранковић није могао да добије никакву помоћ од краља Жигмунда па је и он препуштен сам себи морао да се покори Бајазиту, да се обавеже на годишњи данак и пусти турске чиновнике у своје градове и 1392. уступи Скопље које постаје седиште турског санџакбега.

Идуће године Бајазит је покорио Трновску Бугарску и створио базу за даљу борбу против угарских вазалних држава (Видинска Бугарска, Влашка и Добруџа) као и саме Угарске.

У време учвршћења турских позиција на Балкану, крајем 1392. и у току 1393. кнез Стефан Лазаревић постао је пунолетан и узео је власт у Србији, а књегиња Милица се закалуђерила и узела име Јевгенија и повукла се у манастир. Према Константину Филозофу, Стефан је био образован са књижевном склоношћу, леп, снажан и добар беседник. Улаже одмах напор да обнови опустошену земљу, али своју политику морао је да потчини турској политици као њихов вазал и да учествује у њиховим ратним походима.

Није учествовао у освајању Грчке, али је заједно са краљем Марком и Константином Дејановићем био са Турцима у борби против влашког војводе Јована Мирче, коме је дошао у помоћ краљ Жигмунд и где су Турци у бици на Ровинама 1395. претрпели пораз. У боју су погинули краљ Марко и Константин Дејановић. Константин Филозоф каже да је Стефан морао учествовати ''не и са вољом а оно по нужди''.

Ова победа над Турцима имала је велики одјек на западу, па је следеће године када је стигао позив за помоћ из Цариграда, окупила се велика војска под командом краља Жигмунда у којој је било доста Француза, Немаца и Енглеза, и пошла против Турака. Недисциплиновану крсташку војску победио је Бајазит код Никопоља (Бугарска на Дунаву) 1396. захваљујући нарочито активношћу трупа кнеза Стефана Лазаревића.

Победу код Никопоља Бајазит није искористио за даља освајања Угарске него учвршћење турског положаја према новоосвојеним земљама. Област Дејановића после битке на Ровинама претворена је у Ћустендилски санџак, а после Никопољске битке уклонио је и видинског краља Страцимира и створио Видинску ливу као упориште за даљу борбу против Угарске, Влашке, Србије и Босне. Област краља Марка припојио је турској територији. Непоузданом Вуку Бранковићу, који се изгледа није одазвао његовом позиву да учествује са својим трупама, одузео је већи део његове територије и дао кнезу Стефану Лазаревићу, а њега одвео у ропство у Малу Азију где је убрзо умро. И поред појединачних неуспеха турске војске, доба Бајазита I обележено је великим турским освајањима све до великог пораза од Монгола 1402. код Ангоре (Анкара). Међутим, овај пораз је пре, одраз унутрашњих сукоба у самој Турској а не слабости и моћи државе. Бајазит је настојао сузбити моћ и јачање појединих војних команданата и окружних војних феудалаца и њихово потчињавање централној власти. Незадовољни малоазијски емири, протерани из својих бејлуха окупили су се око монголског освајача Тамерлана (Тимурленка) који је 20 година вршио освајања у Персији и Индији. Он је са војском провалио у Малу Азију. До битке је дошло код Ангоре 28. јула 1402. године. Уз Бајазита су се борили и његови вазали Стефан и Вук Лазаревић и Ђурађ и Гргур Бранковић. Турска војска је била страшно потучена а Бајазит заробљен и одведен у ропство. Стефан је три пута покушавао са својом војском да га ослободи али није успео. Турска власт у Малој Азији била је у расулу јер је Тамерлан обновио

29

малоазијске бејлухе. Једино је остао нетакнут европски део Турске куда је похитао престолонаследник Сулејман да се учврсти на престолу. После Ангорске битке почео је у Турској период унутрашњих борби између централне власти и феудалаца и устанака покорених народа. Султану је било потребно доста времена док је ове побуне угушио и учврстио своју власт. 30. Добијање деспотске титуле После битке код Ангоре (1402) створени су услови да се искористе неприлике у Турској. Гргур Бранковић је заробљен, а касније ослобођен, док је Оливера, Лазарева кћи, пуштена из харема. Српски кнежеви су се после битке у Србију враћали преко Византије. Августа 1402. је Јован VII Палеолог свечано дочекао Стефана Лазаревића у Цариграду, доделивши му том приликом титулу деспота. Поведени су преговори о женидби Стефана са Јеленом, блиском рођаком Јована Палеолога, ћерком господара Лезбоса, што је нешто касније и остварено. Добијање деспотске титуле био је видљиви знак зближавања Србије и Византије, чији је заједнички непријатељ било Османско царство. Примањем деспотске титуле Стефан прихвата идеју о супрематији византијског цара. Називајући себе у повељама «самодржавним деспотом», Стефан наглашава самосталност Србије. Савезништво Србије и Византије је било потврђено 1410. године, након битке код Космидиона, када је цар Манојло II свечано примио Стефана, иако је он био на страни Мусе, а Манојло на страни Сулејмана у грађанском рату између Бајазитових синова. Том приликом је Манојло потврдио деспотску титулу Стефану. 31. Рат Лазаревића и Бранковића

Тешко унутрашње стање у Турској искористио је и кнез Стефан да се ослободи вазалног односа према Турској. Грци су на повратку из Ангоре одушевљено дочекали у Цариграду кнеза Стефана. Византијски цар му је доделио титулу прву после царске, деспота. Од овог времена Србија се у XV веку назива Деспотовином. Цар му је дао бродове те се са војском пребацио до Зете а одатле заједно са војском свога зета Ђурађа Балшића Страцимировића иде пут Србије.

Његов сестрић Ђурађ Бранковић, у жељи да поправи свој положај у Србији нагињао је везама са Сулејманом, па га је деспот Стефан још у Цариграду бацио у затвор код Византинаца. Међутим, Ђурађ је успео да побегне из затвора султану Сулејману и када су се Стефан и Вук враћали из Зете у Србију дочекали су их на Косову, близу Липљана на Трипољу Сулејманове и Ђурђеве трупе у намери да им пресеку повратак у Србију. Захваљујући помоћи свога зета Ђурађа Страцимировића, господара Зете, Стефан је однео победу. У боју је рањен Ђурађ Страцимировић који касније умире од последица рањавања. Убрзо долази до сукоба између браће Стефана и Вука. Вук бежи код султана Сулејмана.

Сулејман је склопио уговор о миру крајем 1402. године у Галипољу са Византијом, Млечанима и Ђеновом, родовским витезовима и херцегом острва Накса који су имали поседе и интересе на Леванту, а за деспота Стефана и даље је предвиђао вазални однос према Турској. Тај уговор и сукоби у земљи определили су Стефана да прихвати споразум са краљем Жигмундом крајем 1403. по коме је деспоту признат посед Мачве и Београда који је био порушен још за време борби између кнеза Лазара и Жигмунда, с тим да буде вазал угарског краља. Због несређених односа у самој Угарској, краљу Жигмунду је било стало до савеза са моћним господаром Србије.

30

Стефан је узео Београд за своју престоницу и уложио велике напоре да се град обнови и развије. Обновљени Београд представљао је јаку тврђаву с двоструким зидовима и пет утврђених кула, од којих су три биле на брду а две на Дунаву. Између ове две на Дунаву налазило се ланцима заштићено пристаниште. Град је бранила артиљерија и најамничка војска. Изван града налазило се подграђе где су живели трговци и занатлије. Подигао је цркву и болницу и настојао да се што већи број Срба ту насели.

Деспот Стефан склапа мир са султаном Сулејманом и Бранковићима. За овај уговор био је и краљ Жигмунд. Сулејман, бојећи се Тамерлана, је желео мир на Балкану. Убрзо долази до сукоба око престола Сулејмана и његове браће Мусе и Мехмеда. Ово је и ишло на руку деспоту Стефану да учврсти своју власт. И поред склопљеног мира између деспота Стефана и Бранковића и даље су међу њима били затегнути односи. За овај мир и даље се залагала књегиња Милица. После смрти књегиње Милице 1405. избио је сукоб између Стефана и Вука. Вук је захтевао поделу земље чему се Стефан одлучно супротставио. Вук бежи код султана Сулејмана и од њега тражи помоћ коју добија и у два маха турске трупе продиру до Београда пустошећи и пљачкајући земљу. Деспот Стефан је био приморан да 1409. уступи брату Вуку на управу јужни део земље где је као и Бранковићи владао признавајући турску власт. Не зна се граница између Стефанове и Вукове области. Када је Муса са војском из Мале Азије продро на Балкан уз њега су били Лазаревићи и Бранковићи који им је дао велика обећања. Уочи одлучне битке између Мусе и Сулејмана која се одиграла 10. јуна 1410. код тврђаве Космидиона на Златном рогу близу Цариграда, Вук напушта Мусу, а Бранковићи одмах после пораза Мусе. После ове издаје Вука и Гргура који су покушали да се врате у Србију били су ухваћени од Мусиних присталица и убијени. Идуће године султан Сулејман погинуо је у једној бици тако да је сада Муса постао једини господар у европском делу Турске, али је убрзо дошао у сукоб са братом Мехмедом који је водио борбу за успостављање јаке централне власти у Турској. Муса се ослањао на војнике из балканских области - акинџије у својој војсци који су били спремни да ове борбе искористе за ослобођење од феудалног угњетавања, па га нападају сви балкански савезници-кнезови и феудалци који су добијали велика обећања о ослобађању великих обавеза према владару од Мехмеда. Стефан је оценио да му прети велика опасност од Мусе, па се све више окреће ка Жигмунду. И Жигмунд је желео придобити Стефана и на тај начин заштитити своје јужне границе од Турака. Да би га што више везао за себе дао му је велике поседе у Угарској и рудник Сребреницу у Босни.

Стефан је прешао на страну Мехмеда и постао вођа покрета против Мусе и окупио око себе владаре и феудалце који су пред заједничком опасношћу заборавили на међусобне размирице и сукобе. Њима су пришли и санџакбегови Скопља и Ћустендила. Измирио се и са сестрићем Ђурађом Бранковићем који је такође напустио Мусу. Њима се придружио и босански војвода Сандаљ Хранић и краљ Жигмунд.

Мусине трупе често су проваљивале у Србију коју су пљачкале и пустошиле. Највећи пустош су начиниле 1413. када су у његовој војсци остали само акинџије, пљачкашки део војске. Деспотова војска била је потучена на Врбници, а његова четири утврђена града око Ниша и Алексинца (Соколац код Алексинца, Сврљиг, Болван и Липовац код Алексинца) су заузета а њихово становништво заробљено или побијено. На одлучан отпор наишли су Турци код Сталаћа. Одбрана Сталаћа опевана је у народној песми ''Смрт војводе Пријезде'' и служила је као узор храбрости младим поколењима.

На Стефанове позиве одазвао се и принц Мехмед са азијским трупама. Заобилазним путем Мехмедове трупе стигле су у Крушевац где су их чекале деспотове

31

трупе, Сандаљеве и угарске. Оне су све биле стављене под врховну команду Ђурађа Бранковића. До сукоба је дошло код Чаморла под Витошом у Бугарској 1413. Мусине трупе су претрпеле пораз. Помажући Мехмеда I да учврсти централну власт за учињену помоћ, деспот је од Мехмеда добио град Копријан код Ниша, покрајину Знепоље (област око данашње српско-бугарске границе) и неке друге пределе. Да би задржао добре односе са Мехмедом I (1413-1421) и његовим сином Муратом II (1421-1451) морао је да пристане на извесне уступке и да прихвати вазални однос, плаћање данка и слање помоћних трупа. Захваљујући овоме Србија је 14 година живела у миру што се одразило на економско-културном развитку земље.

32. Стефан Лазаревић и Угарска

После косовске битке Србија се нашла стешњена између Турске на југу и Угарске на северу. Само пар месеци после битке краљ Жигмунд (1387-1437) је лично предводио поход на Србију. Тај напад је пресудно утицао да Србија склопи мир са Турцима и прихвати вазалне обавезе. Рат са Угарском се наставио на обалама Саве, у Шумадији, у Браничеву и Поморављу. Угарске трупе су упадале 1390, 1391. и 1392. године.

До првих српско-угарских преговора дошло у сенци турске победе код Никопоља, међутим преговори пропадају због противљења дела српске властеле и султана Бајазита. Због веза са угарским двором априла 1398. кнегиња Милица је ишла у дипломатску мисију на Порту, пар месеци касније сам Стефан је морао ићи да изглади неспоразуме са султаном.

Међутим, после битке код Ангоре 1402. и догађаја у Угарској 1401-3. (тешке династичке борбе) ситуација се драматично мења. Иницијатива за преговоре потекла је из Будима, јер је Жигмунд тражио савезнике ван Угарске. Угарска делегација са Пипом Спаном на челу наишла је на добар пријем и уговор је убрзо склопљен (крајем 1403.). Уговором Стефан се обавезао на вазалне обавезе према Жигмунду, а заузврат је могао рачунати на војну помоћ. Поред тога Стефан добија Мачву и Београд, који изграђује у наредном периоду у снажну тврђаву и јак привредни центар. Непосредно после ангорске битке Србија је добила и Голубац, па је тако српска граница на Дунаву напокон била безбедна. Упоредо са тим дешавањима, центар државе се премешта у Подунавље где ће се налазити последње престонице.

Савез са Угарском пружио је прилику Стефану да уклони турски утицај у својим земљама и учврсти свој положај у земљи уздрман сукобом са Бранковићима. Краљ Жигмунд је посвећивао велику пажњу збивањима у Босни и Србији. Од 1404. до 1408. Жигмунд је често слао походе на Босну, али без успеха до битке на Добору где је извршио покољ босанске властеле. Исте године Жигмунд оснива ред Змаја, где истакнуто место заузима деспот Стефан. Стефан се налази у најужем кругу властеле на Жигмундовом двору. Крајем 1408. године избија устанак Вука Лазаревића који заједно са Бранковићима и Турцима упада почетком 1409. у Србију пустошећи све пред собом. Угарска шаље помоћ деспоту, прво одред са Пипом Спаном, а затим и сам Жигмунд. После дуге и исцрпљујуће борбе, деспот је био принуђен да уступи део земље брату Вуку. У наредним годинама, сарадња Угарске и Србије се продубљује, јер Србија представља главну препреку да Турци уђу у Паонску низију. Жигмунд 1411. зове Стефана на двор где је постигнут споразум. Одредбе нису сачуване, али савременици кажу да је Стефан прихватио вазалне обавезе према Жигмунду док је за узврат добио многе поседе по Угарској, највероватније је исте године добио и Сребреницу. 1412. одржан је велики турнир у Будиму поводом измирења Жигмунда и пољског краља, Стефан је био присутан заједно са једним српским владиком.

32

Деспот Стефан није имао деце, а како је дуже боловао желео је да за живота регулише питање наследника. Сазвао је сабор у Сребреници у мају 1426. па је пред властелом и свештенством прогласио за свога наследника сестрића Ђурђа Бранковића. Однос са Мађарима утврдио је у мају 1426. на састанку са краљем Жигмундом у Тати. Ту је одлучено да ће Ђурађ као наследник Стефана прихватити вазални однос према мађарском краљу и предати му Мачву, Београд и Голубац. Деспот Стефан умро је 1427. за време лова близу Крагујевца.

33. Стефан Лазаревић и Зета

После смрти Балше III 1421. Зета је припојена Деспотовини. Стефан наставља рат са Млечанима око приморских градова у Зети који се завршио миром 1423. по коме су Млечани задржали Скадар, Љеш, Улцињ и област Паштровића. Деспотовина се пружа од Саве и Дунава до зетског приморја, а на истоку до тимочке области а на југу до гребена Шар планине и Скопске Црне Горе. 34. Владавина Ђурађа Бранковића до првог пада Деспотовине

Деспот Стефан није имао деце, а како је дуже боловао, желео је да за живота регулише питање наследника. Сазвао је сабор у Сребреници у мају 1426., па је пред властелом и свештенством прогласио за свога наследника Ђурђа Бранковића. Однос са Мађарима је утврдио на састанку са краљем Жигмундом у Тати. Ту је одлучено да ће Ђурађ као наследник Стефана прихватити вазалну обавезу према Угарској и предати му Мачву, Београд и Голубац. Деспот Стефан је умро 1427. приликом лова, у близини данашњег Младеновца. Када је ступио на престо, Ђурађ Бранковић је био зрео човек. Био је васпитан у византијском духу, и ожењен Гркињом, Ирином (Јерином) Кантакузин. Био је добро упућен у војне, дипломатске и финансијске послове. Ђурађ је од свих српских владара био у најбољим односима са Дубровчанима. Борбе са Турцима су почеле 1425., али им деспот Стефан није дочекао крај. Турци освајају Ниш и Крушевац (1426), а своју главну мету, Ново Брдо, опседају кроз читаву 1427., али га Срби уз помоћ Дубровчана бране. Према споразуму у Тати, Ђурађ предаје Београд Угрима. Предаја Голупца није извршена јер је командант града Јеремија тражио висок откуп. После неуспеле дипломатске акције Ђурђа, Јеремија предаје град Турцима. Противно споразуму у Тати, Ђурађ задржава Мачву. Београд је након пада Голупца постао значајна тврђава. Око Голупца се воде борбе (1428), али долази до мира између Турака и Угара. Жигмунд гради утврђење наспрам Голупца. Срби такође потписују мир с Турцима, па се Ђурађ обавезује да плати харач који је већи од Лазаревог, и помоћ у војсци, као и да обезбеди да Угри не пролазе преко његове територије. Границе Деспотовине у то време биле су следеће: на северу Дунав, без Београда; на истоку од Голупца који је у турским рукама, Сталаћ, Копријан (на ушћу Топлице у Ј. Мораву), Лесковац до Новог Брда; на југу од Новог Брда преко Призрена, Дримом до Скадра (у млетачким рукама) и Дриваста; на западу Бар, Будва и Котор, затим линијом Котор-Сјеница, па онда долином Лима до Добруна, преко Сребренице, и долином Дрине до Саве (Зворник и Теочак од 1433. у српским рукама). Утврђени градови Крушевац и Ниш су били турске базе за продоре у Србију и Угарску. Предајом Београда Угрима, као и падом Голупца, Ниша и Крушевца у турске руке, Ђурађ остаје без највећих добро утврђених градова. Он одлучује да зида нову

33

престоницу, Смедерево, близу ушћа Велике Мораве у Дунав, за шта тражи дозволу султана. Јован VIII потврђује деспотско достојанство Ђурађу (1429). Ђурађ Бранковић је од деспота Стефана добио Зету на управу још 1426., али када долази на чело Деспотовине, Зета му измиче контроли. Осамостаљују се великаши из породице Црнојевића, а чак се у једном тренутку јавља и наследник Балшића, Стефан Балшић Марамонте (1429). Ипак, деспот је повратио утицај у Зети до 1430. Када Турци заузму Солун (1430), српски двор бива преплављен Грцима. Ђурађ им је наклоњен због своје жене Јерине. Њен брат, Тома Кантакузин, има велики утицај на двору; главни је при изградњи Смедеревске тврђаве и главнокомандујући одбрамбене војске. У спору око Конавала између Дубровника и Твртка II (1430), Ђурађ стаје на страну Дубровника и наноси тежак ударац Твртку. Мир је склопљен 1432. Ђурађ се 1433. проширио с оне стране Дрине, заузевши Зворник и Теочак, стварајући тиме залеђе Сребреници. Деспот је водио офанзивну политику према Босни, а помирљиву према Венецији, с којом решава последње спорове око Зете. 1432. истиче трогодишњи мир између Угарске и Турске, тако да је нови рат на помолу. Ђурађ покушава да се спасе женидбеним везама. У Угарској удаје ћерку Катарину за најбогатијег човека Угарске, Урлиха Цељског, а другу ћерку Мару за Мурата II, коме шаље велики мираз и уступа Топлицу и Дубочицу. На вест о Муратовој лажној смрти избија устанак у Албанији (1433), али Ђурађ остаје веран султану, и држи се вазалних обавеза чак и када Жигмунд уђе у тај рат (1435). На сабору у Братислави (1435), Србија је укључена у систем одбране јужних угарских граница. У угарско-турским ратовима 1435-37. Србија је поштеђена, јер су борбе вођене ван њених граница. Краљ Жигмунд умире 1437., а на престо долази Алберт Хабзбуршки. Та промена на престолу је испровоцирала Мурата II, тако да он креће једном војском на Угарску, а другом на Србију јер му се Ђурађ замерио 1437. при угарском нападу на српске територије под османском влашћу. Ђурађ покушава да ситним територијалним уступцима смири новонастали сукоб, али већ следеће године султан Мурат лично окупља војску у поход на Србију, те стиже под Смедерево које опседа три месеца. Ђурађ је побегао у Угарску, а Смедерево су бранили његов син Гргур и Тома Кантакузин. Ипак, Смедерево се предаје 18.августа 1439. 35. Обнова Деспотовине

По паду Смедерева, Ђурађ покушава да покрене напад на Турску уз помоћ Угарске и краља Алберта. Алберт умире 1439., па је Ђурађ приморан да се нагоди с Турцима. Предаје им Смедерево, а заузврат добија некадашње области Бранковића, уз вазалну обавезу. Ђурађ се умешао у борбу за угарски престо, желећи да Лазара Бранковића ожени Албертовом удовицом Елизабетом, али је покушај неуспео, па је изгубио половину својих поседа у Угарској. Одатле бежи у Зету и покушава да организује ослобођење Деспотовине. Османлије му због тога уцењују главу, па из Зете бежи у Дубровник, где остаје три и по месеца. Гргур и Стефан не успевају да побегну, па су ухваћени, одведени у Цариград и ослепљени. Ново Брдо тада пада први пут (1441), те Ђурађ губи целу Деспотовину. Турци замерају Дубровчанима због пружања гостопримства Ђурђу. Он се поново повезује с Угарима, и одлучио је да се приклони Владиславу. По његовом одласку у Угарску за Зету се боре Стефан Вукчић и Млечани, а Ђурађ подржава Млечане, који након завршетка борби (1443) држе територије од

34

Котора до Бојане. Ђурађ је радио на смиривању ситуације у Угарској, која је била потресена раздором брака између Владислава и Елизабете. Измирио се са краљем због чега му више нису одузимани поседи у Угарској. Почетком 1443. је одржан сабор у Будиму, на коме је на залагање кардинала Ћезаринија, Јаноша Хуњадија и Ђурађа Бранковића одлучено да се крене у поход против Османлија још истог лета, јер је Турска била у тешком положају због рата са Караманом. Под командом младог краља Владислава, Јаноша Хуњадија и српског деспота, здружена војска је у рану јесен 1443. прешла Дунав код Београда и ушла у Србију. Продирали су на југ долином Мораве и са Турцима су се сукобили код Болвана (Бовна), 3.11.1443., и однели победу над султаном. Потукли су турску војску и преко Ниша и Пирота дошли до Софије. Ту су привремено заустављени, али надиру даље на исток и долазе до Пловдива. Због зиме одлучују да се врате, а код Софије долази до још једног сукоба с Турцима где излазе као победници. Између Пирота и Ниша наносе још један пораз Турцима (2.1.1444.). Ђурађ моли угарског краља да презиме на територији Србије, па да у пролеће крену у нови поход, али изморени крсташи не прихватају предлог и настављају за Угарску, а Ђурађ иде заједно с њима. Успешан поход утицао је на поробљене народе. Избија устанак у Новом Брду (1444), а Ђурађ заузима и Сребреницу, коју је босански краљ Томаш преотео од Турака. Султан жели мир, као и то да Деспотовину врати Ђурђу. Ипак, било је спорно питање Голупца, ког Турци држе још од 1427. Због ситуације у Караману, султан Мурат II пристаје на десетогодишњи мир и захтеве српско-угарског посланства, па је јула 1444. потписан споразум којим султан деспоту враћа 24 града, међу њима и Голубац, уз деспотову вазалну обавезу. Област Бранковића долази под двоструку, српско-турску управу. 36. Ђурађ Бранковић и Угарска

Ђурађ Бранковић је био двоструки вазал. Али, обавезе које су му наметали Турци биле су многобројне, тако да му нису остављале простора за испуњење вазалних обавеза према Угарима. Када је 1433. избио устанак у Албанији, Ђурађ се одазвао позиву султана. Деспот није изменио свој однос према султану ни када се у ратовање умешао угарски краљ Жигмунд, који је 1435. албанским устаницима послао помоћ. Иако су два владара, Жигмунд и Мурат, на сабору у Базелу (1433) разменили љубазне поруке, на јужним угарским границама се стално страховало од турских упада. Мурат II није желео да се одрекне врховне власти над Влашком, Бугарском, Босном и Албанијом, па се зато Жигмунд измирио са Млечанима и спремао за рат. Осигурао је своју јужну границу, а у тај јак војни систем је укључио и Србију, Босну, Влашку и Молдавију. Јужну границу је поделио на 5 одбрамбених округа, које је требало да чува 3 врсте војске: краљевска, великашка и жупанијска. Нашироко замишљене Жигмундове планове за одбрану прихватио је сабор у Братислави (1435), на коме је поред босанског краља Твртка II био и деспот Ђурађ. Он је имао важно место у одбрани јер је био владар Србије и најмоћнији барон јужне Угарске. Све ове припреме нису остале без турског одговора; Турци су почели са упадима у Банат и Ердељ. У угарско-турском рату 1435-37. Србија је била поштеђена јер су борбе вођене ван њених граница, али је део српског народа сигурно био увучен у ратовање. У Деспотовини је османлијски притисак био све јачи. Деспот је после сабора у Братислави био више окренут Угарској, али је знајући Турке и њихову силу, остао веран Порти и није предузимао никакву заједничку војну акцију са Угарима.

35

Временом, земља деспота Ђурђа постаје поприште ратовања. У походу против Турака (1437), Жигмундовом војском командује Јован Марцалија. Жигмунд је наредио продор у Турску, али да се не улази у Деспотовину, што је била и Ђурђева жеља. Угари брзо напредују и долазе до Сталаћа, где пале турске лађе, а затим до Крушевца ког такође спаљују. Затим се војска пребацила у Деспотовину иако јој је то било забрањено. На Годоминском пољу код Смедерева Угри односе победу, а Жигмунд шаље извештаје свуда по Европи о победи над Турцима. Иако је сам поход трајао једва недељу дана, он је оставио тешке последице у Србији. Угри су спалили и опљачкали крајеве кроз које су прошли. Сам поход Угара се није могао оправдати на Порти и зато се деспот Ђурађ замерио Турцима. Без обзира што се није слагао с угарским упадима, уследила је казна, па су Турци почели да харају и пале по Србији, тако да је српски народ двоструко испаштао, иако није имао директне везе са походом. Пошто није могао да се супротстави Мурату, деспот се нагодио с њим уступивши му град Браничево. Угарски краљ Жигмунд умире 1437. 37. Владавина Ђурађа Бранковића од обнове Деспотовине до пада Новог Брда Иако је Србија након обнове била опљачкана, многи градови порушени, а становништво проређено, Ђурађ је ипак постигао велики успех и повратио државу у већем обиму него кад ју је био напустио. Након склопљеног мира, деспот Ђурађ није могао мирно да влада, пошто је угарски краљ Владислав одбацио мир и спремао се за рат. Пошто је познавао прилике у западном свету, а и снагу Турске, Ђурађ је био против нових сукоба. Септембра 1444. Угари нападају Османско царство заобилазећи Србију. Долази до велике битке код Варне (10.11.1444.), где је Мурат II сатро крсташе. Погинуо је краљ Владислав, као и кардинал Ћезарини, док се Јанош Хуњади спасао бекством. Убрзо након битке, Мурат се повукао с престола, а на власт је дошао Мехмед Освајач. Када је 1444. добио од Турака Деспотовину, Ђурађ није имао под својом влашћу оне делове које су запосели други господари, па је желео да их поврати. Октобра 1444. долази до споразума са Стефаном Вукчићем и склапања савеза. Војвода враћа деспоту Горњу Зету, Медун и Соко. Млечани не желе да му врате Бар, Будву и Дриваст. Када је Млечане 1447. напао Ђурађ Кастриот Скендербег, веровало се да му је новчано помогао деспот Ђурађ. Он то није могао да искористи јер је био заузет око Сребренице. Сребреница је била важан рудник којим је деспот господарио пре 1439., али је 1444. није добио јер ју је од Турака преотео босански краљ Стефан Томаш. Деспот је успео да је поседне накратко 1445., али је већ идуће године поново била у поседу босанског краља. Почели су преговори око рудничких прихода, па су деспот и краљ делили приход од царине, ковали новац, али обојица оваквим стањем нису били задовољни. Турци су 1448. провалили у Босну (сматра се по наговору деспота), а касније је дошло и до рата. Тома Кантакузин је потукао босанску војску, па је деспот поново заузео целу област до Вишеграда, а помогао му је и Стефан Вукчић. Упркос победи, Сребреница је остала спорна. Мурат II се враћа на престо и напада морејског деспота Константина Палеолога, који је почео са ширењем на рачун Портиних вазала. Ђурађ је свог јединог неослепљеног сина, Лазара, оженио ћерком Константина Палеолога који је Лазару послао знаке деспотског достојанства. 1448. је умро Јован VIII Палеолог, а на престо долази Константин XI Палеолог Драгаш, син Јелене Драгаш, па су српски и византијски двор још више родбински повезани.

36

У међувремену, на угарски престо долази Ладислав Посмрче, стар неколико година, који не може да влада, а у први план избија Јанош Хуњади. Он жели освету за пораз код Варне, па за то тражи помоћ од Ђурђа који га одбија, правдајући се мировним споразумом са Портом. Хуњади не одустаје, пљачка Србију, а до битке с Турцима долази 17.10.1448. на Косову, у којој побеђују Турци. Хуњади бежи кроз Србију, али га деспот хвата и заробљава. Угари га откупљују уз обећање да ако дође до новог рата неће пустошити српске земље, платиће деспоту 100.000 дуката на име штете и даће Хуњадијевог сина Ладислава као залог до исплате дуга. У Босни од 1449. Стефан Вукчић носи титулу «херцега од Св.Саве», јер је у Милешеви која је под његовом управом сахрањен Св.Сава. Долази до спора између њега и деспота око Сребренице, па Ђурађ уз помоћ Турака осваја Сребреницу (1451). Са Млечанима долази до сукоба од Драча до Бара и Улциња. Деспот не успева да учини ништа ни војно ни дипломатски. После пораза на Косову Угарска не ратује више с Турском. Хуњади је заузет борбама с присталицама краља Ладислава. Угарска и Турска желе мир, а Ђурађ се намеће као посредник. Потписује се седмогодишње примирје. За то време Србија и Влашка плаћају половину харача, док Босна плаћа пун износ, уз опроштај претходних дугова. Дозвољава се слободна трговина Турцима на деспотовој територији, а деспот одређује места где могу и угарски трговци долазити да тргују. Долази до обостраног неприхватања планова између Угарске и Србије, па се односи заоштравају. Папа ослобађа Хуњадија одредби Смедеревског споразума (1450), а Хуњади заузима Ђурђеве поседе у Угарској и протерује српске чиновнике. Ипак, долази до приближавања између Србије и Турске, све до смрти Мурата II (1451), када на османски престо долази Мехмед II Освајач (1451-81). 38. Пад Деспотовине

После смрти деспота Ђурђа дошло је до борбе међу српском властелом, а на првом месту између чланова деспотове породице. Деспотовина је била исцрпљена сталним борбама како са Турцима или борбом између Турака и Угарске која се водила на њеној територији. Појавила се масовна глад и куга. Ђурђа је наследио син Лазар. Он је 15. октобра 1457. склопио уговор о миру са Мехмедом II и обавезао се на уобичајени данак. За склапање мира залагао се и челник Михаило Анђелковић ступајући у договоре са својим братом Махмудом који је био румелијски беглербег. Махмуд је као дечак био заробљен 1427. бежећи из Новог Брда. Турци су га одвели у ропство где је примио ислам и напредовао као војсковођа. Лазар је са својим присталицама био у лошим односима – Угарском, која често упада у Деспотовину и пљачка је. Ови великаши на челу са Михаилом Анђелковићем били су туркофили. Лазар је убрзо умро 20. јануара 1458. До сукоба у породици нарочито ће доћи после смрти деспотице Јерине, маја исте године. Тада беже ка Турцима Гргур, султанија Мара и Тома Кантакузин. Лазар није имао мушке деце па га је наследила ћерка Јелена (Јелача) у чије име управља намесништво - Лазарева удовица Јелена, Стефан слепи као губернатор и Михаило Анђелковић, велики војвода.

Јелена и Стефан више су нагињали Мађарима, а Михаило Анђелковић Турцима. Босански краљ Томаш заузима Сребреницу и 11 тврђава у околини. Он жели да наследи деспота Лазара путем женидбених веза тј. удајом Јелаче за његовог сина Стефана. Тада се пронео глас да ће Угарска заузети Смедерево па је члан регентства Михаило пустио у град субашу са једним турским одредом који су на улазним вратима истакли турску заставу. Против Турака истицала се угрофилска група која је побила Турке а Анђелковића затворила. Они прогласе за деспота Слепог Стефана 31. марта 1459. који

37

обећава уступке мађарском краљу Матији Корвину (1458-1490), сину Јанка Хуњадија. Из Турске са турском војском стиже слепи Гргур. Махмуд Анђелковић успео је да заузме целу Деспотовину сем Смедерева. Да би се спасила Деспотовина успешно су завршени разговори о удаји Јелаче за Стефана Томашевића, босанског престолонаследника. Краљ Томаш признао је угарску власт с тим да они бране и штите Босну и признају краљевића Стефана за наследника Деспотовине, што је краљ Матија Корвин прихватио. У Смедерево долази Стефан са својим стрицем војводом Радивојем. Ни њихов долазак није спасио Деспотовину јер је султан одредио санџакбега, кадије и субаше. Турска војска је опколила Смедерево. Обећана помоћ није добијена од Угарске. Војвода Радивоје оценивши да не може одбранити Смедерево, ступа у преговоре са Турцима о предаји Смедерева с тим да му се омогући слободан одлазак са Босанцима. Турци су ово прихватили и ушли у Смедерево без борбе 20. 6. 1459. и то је био крај Деспотовине.

Иако су Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић успели да ојачају централну власт, окупе српске снаге, дајући дуг и жилав отпор Турцима, стални ратови исцрпљивали су њену економску моћ. Ђурађеви наследници остали су већином без прихода. Земља је опустошена, рудници и тргови заузети или порушени. Феудална класа заузета међусобним расправама и борбама, гледала је своје моменталне интересе доводећи на тај начин земљу у расуло поједини српски великаши уклапају се у турски феудални систем, успели су да спасе своје поседе, појединачно, али већином само привремено. Турци су и физички уништили већину српског племства што је довело до пропасти српског феудалног друштва. Са падом Деспотовине и пропашћу њене феудалне класе разбијена је и њена управна организација.

Црква је донекле наставила традиције старе државе држећи се старих српских закона. Турци су укинули Српску патријаршију и подредили је Цариградској. Престао је да се окупља велики црквени сабор. Многе епископије дуго су остале упражњене, јер су бивши епископи убијени или утекли испред Турака.

39. Сеобе Срба у Угарску у првој половини XV века

Испред турских освајања и пустошења један део народа повлачи се испред Турака на север у Угарску и пут приморја пре свега ка градовима. Већ крајем XV века кренуле су толике масе сиротиње у Дубровник, па дубровачка влада решава да их пребаци бродовима у Апулију (Италија). И касније овај прилив се наставио у Дубровник где долазе појединачне породице. Још за време Деспотовине многи Срби пресељавали су се у Банат, Срем и Бачку.

После пада Деспотовине пресељавање је било масовно. Док је постојала Деспотовина Угаари су на њу гледали као на заштитни бедем од турског надирања. После пада Деспотовине било им је у интересу да Срби пређу у Јужну Угарску и као шајкаши служе у дунавској флотили и да као војска бране њихове јужне границе. Приликом сваког угарског упада у Деспотовину војска се повлачила са масом Срба. Прешли су у Угарску и неки српски великаши којима су Мађари обећали и дали поседе. Срби се усељавају у Срем и крајеве између Тамиша, Мориша и Тисе па су тим крајевима дали српско етничко обележје, а сами су се Угари пред турским налетима повлачили на север Угарске. Да је пресељење Срба у Мађарску било масовно види се из писма краља Матије Корвина у коме каже да се од 1479-1483. преселило у Јужну Угарску 200 000 Срба. Овај нам податак говори да је пресељавање Срба у Угарску током XV века било у великом обиму и са одобравањем угарских власти. Ова сеоба настављена је и током XVI века. Да је ово пресељавање Срба преко Саве и Дунава било велико говоре подаци путописаца који су пролазили Србијом у XVI веку, који кажу да

38

је слабо насељена, необрађена и пуста. Долази и до присилног пресељавања Срба на исток од стране Турака. Тако су 1467. насилно пресељени становници Новог Брда у близини Цариграда, а и после пада Београда његови становници пресељени су близу Цариграда где су новом насељу дали име Београд које и данас постоји. У освојене области Турци насељавају Турке и Цигане.

39

ПИТАЊА ИЗ ДРУШТВЕНЕ ИСТОРИЈЕ

40

1.Добијање аутокефалности;

Почетком 13. века односи у источној цркви се компликују падом Цариграда (1204). Србија се ослања на знатно јачи запад је више нема Византије. Врхунац такве политике је добијање краљевске круне из Рима (1217), чиме Србија добија политичку самосталност, али је у верском погледу још увек била потчињена Охридској архиепископији. Растко (Сава), најмлађи син Стефана Немање, је 1191. напустио управу над Захумљем и замонашио се на Светој Гори у манастиру Старом Русику, а затим одлази у Ватопед где дочекује оца. Заједно са оцем, у мисији код византијског цара Алексија III успева да добије напуштени манастир Хиландар, који уз помоћ Стефана Првовенчаног обнавља 1199. Обновљени манастир Хиландар је темељ на коме ће се створити независна српска црква, поставши центар српске духовности. Савин став о прозападној политици Стефана Првовенчаног је био нејасан. Убрзо пошто Стефан добија краљевску круну, Сава одлази на Свету Гору, а касније путује у Никеју. Не знају се детаљи о околностима у којима је српска црква добила аутокефалност (1219) од никејског цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла Харитопула. Посебним актом српским архијерејима се даје право да сами бирају и хиротонишу свог архиепископа. За првог архиепископа цар и патријарх су хиротонисали Саву на Цвети 1219. године. Сава је одмах приступио организацији српске цркве. По повратку са Свете Горе прво свраћа у Солун, где у манастиру Филокал прикупља грађу за Номоканон, који је највероватније ту и настао (1220). Монахе из Хиландара поставља за епископе у Жичи. За постојање архиепископије потребне су 2 митрополије, док митрополију чине 3 епископије. У том моменту Сава има само епископију у Расу, па бива принуђен да формира више епископија на српском државном простору. Ствара нове епископије у Зети (седиште на Превлаци) и Захумљу (седиште у цркви Св.Михајла у Стону). Постојале су следеће епископије: • Жичка – седиште архиепископије и посебна дијецеза; • Хумска – у Стону; • Зетска – на Превлаци; • Хвостанска; • Будимљанска; • Дабарска; • Моравичка; • Топличка; • Рашка; • Призренска; • Липљанска;

Латинске дијецезе нису укидане, већ су само потиснуте. На истоку се грчки епископи замењују Србима. Таква политика Саву доводи у сукоб са Охридском архиепископијом, односно са Димитријем Хоматијаном. Он је одговорио оштрим протестом, истичући права своје цркве у чијој се области налазе српске земље. То је остало без одјека, с обзиром да су српску аутокефалну цркву признале источне патријаршије (Јерусалим, Антиохија, Александрија).

41

2. Акти на којима почива аутокефалност СПЦ

Три стуба на којима почива српска православна црква су: Крмчија Св.Саве, Синодик православља и синорламе.

Синорламе су низ управних аката и имовинско-правних докумената којима се одређују границе епархија и епархијског поседа, али се ти документи нису сачували.

Синодик православља је од канонског значаја, није сачуван, али је навођен у другим делима. Донешен је у Жичи 1221. Пун назив је Чин обновљења свете истините вере православне. Чин представља српску редакцију синодика православља. Тим актом је утврђена ортодоксија српске цркве, како у позитивном излагању основних догмата вере, тако и у осуди разних јеретичких учења актуелних на балканском простору (богумилство). Овим Чином Сава је настојао да српску цркву обезбеди од свих типова хетеродоксије – верског застрањивања. Православност Цркве имала је да буде утврђена «саборним» функционисањем целе црквене организације. Велику улогу у томе осим епископа имало је и парохијско свештенство, које је имало да носи главни терет мисије ширења хришћанства. Сава уводи протопопове, опуномоћене изасланике епископа са мисионарским, административно-фискалним, а касније и духовничким дужностима.

3. Номоканон (Крмчија Светог Саве)

Номоканон представља зборник црквеног, канонског и световног права. Настао је у Византији у VI веку, а коначни облик добија са Фотијем (883). Први словенски превод Номоканона настао је у Бугарској крајем IX века. Сачуван је у руском, Јефремовом рукопису.

Пре фотијевске редакције, Номоканон је без тумачења. Савин Номоканон садржи тумачења, а коришћени су и другачији извори. Сава први користи и Аристина и Јована Зонару, византијске канонисте, при чему Зонари даје предност. У законском делу даје предност Прохирону над Епанагогом. У целини је искоришћен зборник Јована Схоластика. Због оригиналног избора извора у свом делу, Крмчија се не може сматрати изворном српском редакцијом, већ самосталном кодификацијом византијског права измењеног зарад потреба српске аутокефалне цркве. Њоме је уклоњено све што је оспоравало и угрожавало аутокефалност.

Сава се залаже за начело синфоније, партнерског односа цркве и државе. Уноси тезу о супрематији канонског права, као и тезу о потчињености владара законима. Владар има строго условљену законодавну и управну власт. Држава нема право мешања у црквене ствари (избор епископа), док црква има право моралног надзора над владаром.

Црква ужива широке судске имунитете, али има активан однос према државној управи. Епископ има право интервенције у корист сиромаха и неправедно прогоњених. Оваквом кодификацијом, која почива на грчко-римском правном систему, Сава је Србију уврстио у круг европске и медитеранске цивилизације. Номоканон је најважнији од 3 стуба на којима почива СПЦ. 4. Жичка хрисовуља

Манастир Жичу је саградио Стефан Првовенчани уз помоћ брата Саве. Оснивачка повеља је издата 1219. и није сачувана, али је текст из ње (можда у изводима) записан на зиду манастира.

42

Стефан је нешто касније (1224-1227) издао нову повељу која допуњује претходну и која такође није сачувана. Данас на зидовима имамо натписе из XIV века који су доста оштећени.

Највећи део текста чине дарови: разни предмети и дарована села. На крају текста налазе се законске одредбе:

• дворски протопоп нема права над оним што припада жичкој цркви • да се половина свих дажбина од попова, влаха, поповског бира даје цркви • да се било ко од архиепископових људи не може позвати код краља без

краљевог печата На другом натпису стоји значајна одредба да сви будући краљеви и црквени поглавари морају бити крунисани у Жичи. Законодавни текст, који заузима највећи део овог натписа, регулише питања имовине и живота на манастирским поседима. Најзанимљивији део је о брачном законодавству где се регулишу питања брачне заједнице, питање развода и брачних сметњи. Брак се не може раставити без судског поступка код надлежних власти, када за то постоје законом предвиђени разлози. Ако се то не испоштује, следе казне по сталешком принципу. Муж је крив ако пусти жену, жена је крива ако остави мужа, а крива могу бити и трећа лица. Натпис се завршава санкцијом за онога ко дира манастирску имовину. У Жичкој хрисовуљи имамо попис краљевских манастира: Хиландар, Студеница, манастир Св. Ђорђа у Расу, ман. Св. Богородице Градачке (Страцимиров Градац). Касније то постају и манастири Св. Стефана у Бањској, Св. Арханђела и Жича. 5. Споразум краља Милутина и Карла VI Валоа Због упада Турака у Малу Азију и проблема са Каталанцима, Византија је била ослабљена и није могла да помаже Милутина у борби са Драгутином, па се он окреће Западу и папи. Удајом унуке латинског цара Балдуина II за Карла VI Валоа, брата Филипа Лепог, оживели су планови на западу за обнављање Латинског царства. Карло преговара са Каталанцима и Млечанима. Милутинова мајка, Јелена Анжујска, је рођака Карла Валоа. Милутин шаље посланство Карлу ради преговора о савезу (1303), а такође и папи Бенедикту XI; децембра 1303. добија одговор од папе у којем овај очекује да се Милутин врати у окриље католичанства. 1305. долази до смене на папском престолу, али политика према Истоку остаје иста и почињу припреме за рат за обнављање Латинског царства. Филип Тарентски осваја Драч (1305), а следеће године склапа савез са Милутином. Овај савез чине Карло VI Валоа, Филип Тарентски, млетачки дужд, а прихвата га и папа Климент V који шаље писмо у Италију с наредбом да се подигне рат против шизматика у Византији како би њоме завладао Карло VI. Споразум између Милутина и Карла VI Валоа склопљен је 1308. Милутинови разлози за склапање уговора су били следећи: страх да не буде нападнут после Византије као шизматик и царски рођак, као и жеља да спречи евентуалну помоћ Драгутину с којим је у рату, а кога помаже угарски двор, који је пак блиско везан за папу. Уговор садржи:

• признавање освајања краљу Милутину (територије признате 1299. доласком Симониде);

• признавање Стефана Уроша III Дечанског за Милутиновог наследника;

43

• склапање брака између Милутинове ћерке из брака са Јелисаветом, Зорице, за Карла Млађег, сина Карла VI (у случају да до овога не дође, остале одредбе се поштују);

• Милутин добија 5000 златника годишње (у пракси то није било стварно, то је приход који је убиран са спорних територија, које је Карло «поклонио» Милутину);

• војну сарадњу и помоћ између савезника, а Милутин не сме да прима Карлове непријатеље и даје им уточиште;

Цео уговор је био условљен примањем католичанства. Ово је први сачувани међународни уговор Рашке, и једини уговор (одредба о миразу) који даје ближе податке о култури живљења на српском двору. Карло Валоа је у уговору видео могућност за српску неутралност при његовом освајању Цариграда. Овај уговор није довео до прекида српско-византијских односа. Међутим, Карло ускоро одустаје од својих претензија на Истоку из више разлога: због смрти своје жене, Катарине Куртене, преко које је био претендент на латински престо, због сукоба Венеције и папе, као и борби за немачки престо. До реализације уговора никада није дошло. 6. Удава Удава је установа права која се јавља од времена краља Милутина у изворима, али

постоји од раније. Стојан Новаковић је сматрао да она представља самовласно хапшење за дуг. Сима Ћирковић је на основу других докумената утврдио да је то казна без суда, унапред одређена глоба за одређени преступ од које је приход ишао владару или цркви. Удава се забрањује Душановим закоником као поступак против суда. Дубровчани захтевају да се за њихове грађане забрани удава јер би у том случају морали ићи пред суд, а иначе су врло рано издејствовали свој имунитет пред судом.

7. Жупа

Жупа код Срба у средњем веку означава територијално-друштвену формацију, мању или већу географску целину која се налази у котлини или долини речног слива, заштићена висинским рељефом и повољном климом, добро настањена и култивисана. Реч потиче још из старог индоевропског језика и означава добро брањено и заклоњено заједничко склониште. У српском језику, жупа значи осунчани предео са обрадивом земљом, природно заклоњен од ветра и хладноће, погодан за земљорадњу и виноградарство.

У српским изворима се жупа јавља тек у 13. веку (1205. повеља Дубровчанима, 1220. Жичка хрисовуља). Највећи број имена је словенског или прабалканског порекла. Називане су по речним долинама (Белица, Лугомир, Морава, Расина), понекад подељене на горњу и доњу, према току реке и нагибу тла (Ибар, Лепеница, Полог, Лаб). Подела је могла бити и по изразитим облицима рељефа (Црна стена), или по утврђеним градским центрима (Призренска, Рашка жупа, Звечан, Брвеник), као и по обласним именима (Левач, Загрлата, Конавли).

Жупа је према српским средњевековним законима предстаљала истовремено и земљиште и становнике жупе – жупљане, који су били различити од градског или влашког становништва, и били су јасно разликовани као седелачко, ратарско становништво. У том смислу жупа је била правно тело са колективним правима и обавезама.

44

Основно заједничко право жупљана било је једнако право на пашу. Жупски пашњаци су били колективно власништво једне жупе, и по закону су жупљани могли напасати стоку само на свом пашњаку.

Основна жупска обавеза била је жупска приплата или оброк – обезбеђивање смештаја или исхране за владара и његову пратњу. Један од терета жупског становништва била је и приселица – надокнада за штету коју би путник претрпео у једном селу, али је у Душановом законику она преусмерена на појединца. Највећи број чланова Душановог законика који се односи на жупе утврђује колективну кривичну одговорност.

Представници локалне власти у жупи око 1300. године били су жупски кнез и жупски судија који су се старали о убирању пореза и извршењу других обавеза.

Српски владар, као врховни господар земље, могао је своју властелу да обдари како појединим селима у жупи, тако и целом жупом. За увођење у посед жупе плаћала се одређена такса – издава, и то службенику који се називао пристав, по 3 перпера за свако село у жупи. За баштинску хрисовуљу коју је у име цара састављао логотет, плаћало се по 30 перпера за свако село, док је дијаку (писару) ишло 6 перпера.

Власт у жупи је била организована по угледу на владарев двор, па је властелин који је држао жупу имао своје управне службенике – владалце.

Они жупљани чија је жупа имала град као центар и који су приликом опсада били приморани да се склоне у град, имали су обавезу да поправљају град (градозиданије и градобљуденије).

За време Деспотовине, управа је централизована поделом на власти, у које су претворене и одређене жупе. У турско време, оно што означава жупу добија назив вилајет. 8. Брак

У средњем веку синоним за данашњи појам «склопити брак» је: «женити се» (за

мушкарца) и «(о)мужити се» (за жену), као и «венчати се». Примањем хришћанства, а нарочито након оснивања Српске архиепископије, брак

постепено прелази у надлежност цркве. Најзначајнији документ који регулише брак у то време је Жичка хрисовуља, а касније Душанов законик, који црквени брак проглашава обавезним. Најважнији елементи црквеног брака су благословеније, које је давао епископ, и венчаније, које је обављао локални парох. Венчаније је прехришћански елемент, тзв. коронација – стављање венца на главу младенаца, и означавао је радост и свечаност. Основна правила о венчању код Срба: узраст младенаца, склапање брака изван

сродства, склапање брака унутар исте вере, место склапања брака, забрана венчања током 4 велика годишња поста (као и средом и петком), венчање након литургије – преузета су из Номоканона. Друштвени оквири склапања брака регулишу забране и сметње, али не и позитивна

правила. Крвно сродство је свакако била препрека за склапање брака, али о томе нема помена у изворима, зато што је припадало домену обичајног права. Члан 28. Жичке хрисовуље једини говори о забрани брака међу сродницима по тазбини, тј. о забрани сорората (брака између мужа и његове свастике). Вероватно је овај случај ушао у закон јер је био најчешћи пример кршења правила. Ова ситуација се двоструко кажњавала: црквено-канонски (поништавање брака) и световно (плаћање глобе). Сталешка ендогамија је била присутна у средњем веку. Прописивала је брак између

припадника истог сталежа, док се мешање сталежа није толерисало: Србин (меропах)

45

се није могау женити у влахе, а ако би то учинио, жена би била преведена у меропхе. Феудални господар је тако штитио друштвену равнотежу и свој положај. Верска ендогамија је била прописана највишим државним актом, чланом 9.

Душановог законика. Ако би полуверац (римокатолик) узео православку за жену, морао би да промени веру. Супротна ситуација се очигледно подразумевала. У погледу имовинских односа, жена је могла имати «добитак», лично имање којим је

располагала. У случају да остави мужа, то имање се могло одузети. О разводу брака има доста података. Мада закон јасно каже да се брак склопљен

Божјим законом не може раставити, ипак је развода било. Ако до њега дође, морао је бити вођен судски поступак. Самоиницијативни развод брака био је кажњаван (у стоци) према сталешком положају преступника. Била су кажњавана и трећа лица, ако би отели жену од мужа. Жена се, у складу са патријархалним схватањима, кажњавала теже од мужа. Временом, законодавац се против традиционалног «пуштања жене» супротставио забраном другог брака, па је другобрачни муж кажњаван. Све ово је важило махом за више слојеве.

9. Двор српских владара

У периоду од XII-XV века стално је долазило до промена престонице. Више извора о

дворовима српских владара имамо од владавине Стефана Немање. Први двор је двор великих жупана у Расу, по ком ће и земља добити име. У домаћим

изворима град Рас се веома ретко помиње, а никад као престоница, већ обично у ужем смислу као жупа или као континентални део немањићке државе. После 1217. Србија је имала други двор који се није могао локализовати. Пахимер

тврди да су приликом удаје Ане Комнине за Радослава културне разлике биле велики проблем, као и сиромашан и прост двор. Тада на српском двору имамо старе титуле: жупан, кнез, слуга, челник, додајући понекад атрибут «вели» (велики). Тепчија и казнац су били у извесном смислу специјализовани, и старали су се о краљевским добрима и финансијама. Тек касније се појављује протовестијар са истим надлежностима. Писари дворске канцеларије (дијаци, логотети) јављају се тек за време Стефана Дечанског . У XIV веку искрсавају места која се изричито називају «двор краљевства», тамо се

одржавају земаљски сабори, примају посланства, издају повеље. Милутин има 4 густо збијене резиденције: Пауни, Неродимља, Сврчин и Штимља. У то време имамо и друге резиденције: код Скадра, Призрена, Скопља. Метохит види другачије Милутинов двор од Пахимера. По њему, он одише раскошем, као и Милутинова одећа, копира се Византија, што је по њему простачки и сулудо. Чак и када постане царевина, Србија нема сталан двор-престоницу, већ се она мења

пратећи владара. Са узимањем царске титуле повећан је утицај грчке културе, преузимане су титуле и функције, неке су превођене, а неке не (ставилац, псар, соколар...). Последњи владар који је боравио и издавао повеље у комплексу Пауни-Сврчин-Неродимља био је цар Урош. Кнез Лазар није био искључиво везан за Крушевац, који представља престоницу

касносредњевековног типа, где је резиденција владара део градског насеља. Стефан Лазаревић од Београда, угарског пограничног насеља, прави утврђени град подграђем, са развијеним привредним и културним животом. Стефанов наследник, Ђурађ Бранковић, враћа Београд Угарској 1427., и гради нову тврђаву Смедерево (1428-30). Заједно са двором подиже и градско насеље, које се може поредити са Дубровником, а грађено је по цариградским узорима. Београд и Смедерево постају седишта централне власти и културног живота.

46

10. Музички инструменти

Аерофони (дувачки) – дуги и кратки рог, олифант, бусине (претеча трубе), флаута (права и попречна, двострука), шалмај, гајде

Идиофони – тасови, кротала Мембранофони (ударачки) – таламбаси, бубњеви Кордиофони (гудачки) – виеле (фидуле), лаута, гусле, псалтерион, харфа

(ангуларна и троугласта) 11. Храна Храна је била биљног и животињског порекла. Међу биљном, најзначајнији је хлеб. Добијао се од житарица, као што су пшеница, јечам, просо, раж, овас. Најбољи је био пшенични, али се правио и од других житарица. Самлевено просо се кувало са водом или млеком и правила се каша. Хлеб се месио као погача или с квасом, тј. од киселог теста. Поред хлеба и погаче, јавља се и двопек.Биљног порекла су још и поврће и воће. Поврће се назива заједничким именом зеље. У њега спадају купус, црни и бели лук, ротква, репа, тиква, бостан. Лук и ротква су називани љуто зеље. Од махунарки су највише гајени сочиво или лећа, боб, грашак, чак и мак и пиринач. Србија је била богата воћем. Ораха је највише било у Метохији, а у призренском крају је било много дудињака, јер се ту гајила свилена буба. У Србији су гајене шљиве, јабуке, крушке, трешње, вишње. У Приморју се гаје лимун, поморанџа, нар, бадем, лешник, смоква. Воће се јело свеже и сушено.Од хране животињског порекла, на првом месту је месо. Највише се јело свињско и овчје, а затим говеђе, живинско, козје, бивоље. Као монополски производ, на трговима је било «краљево месо», па тек онда осталих продаваца. Велики власници стоке су управо били владар и велика властела, који су имали професионалне сточаре. После меса, најзначајнија намирница животињског порекла био је сир. У документима се појављује као сир и сирење, с тим што је сир био у колутима, а сирење у мешинама. На нарочитој цени су били влашки сиреви јер су могли дуже да стоје. До развоја рударства, сир је био један од најважнијих српских извозних производа. Одређену ставку у исхрани чинила је и риба. Коришћена је и морска и речна – морска више у јужним, а речна у северним крајевима. Манастири су били велики потрошачи рибе због поста. Храна се припремала на масти, лоју и маслиновом уљу. Уље се називало масло. Маслина је највише било у околини Бара, а у мешинама је уље транспортовано у унутрашњост. Један од најважнијих прехрамбених производа била је и со. Она се допремала из Приморја где су биле бројне солане. Србија се махом снабдевала сољу на тргу Св. Срђа. Со је коришћена и из Босне, када је Драгутин добио област Соли (Тузлу). Доста су коришћени зачини, у Србији највише бибер и шафран. Од слаткиша је најраспрострањенији био мед. Касније је коришћен и шећер, али је због своје скупоће био редак. Главни оброк, ручак, назива се обед. У средњевековним изворима се јасно разликују варено, кувано јело, од сировог, свежег. 12. Одећа

47

13. Обућа Занатском израдом обуће бавили су се цревљари, ц'нгари, а затим и шустери. Помињу се у Сребреници, Зворнику, Приштини, Јањеву, Трепчи, Вучитрну, Нишу, Голупцу. Обућари су били лоцирани ван градских зидина због смрада коже и опасности од пожара.Обућа се израђивала од јареће, овчје, воловске коже која је могла бити штављена или нештављена, а правила се и од текстила. Разликује се обућа мушкараца и жена, мада је било и истих типова. У Србији је ношено више типова обуће: опанци, сандале, ципеле, чизме, нануле, окроји, околице, калиге, калце. 14. 171. и 172. члан Душановог законика

171. Још заповеди царство ми: ако пише писмо царство ми, или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо разара законик, није по правди и закону како пише законик, судије томе писму да не верују, него да суде и врше како је по правди.

172. Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а не да суде по страху од царства ми.

У допуни Законика из 1354. (135-201. члан) се наглашава друштвена равноправност,

једнакост свих покрајина пред судовима, што јача борба против злочинаца и нарочита пажња према суду и ауторитету судија и закона. У ова два члана се наводи: да је свака царска наредба која није у складу са законом

ништавна, те судија не треба да је спроводи (чл.171), и да сваки судија мора да суди само по законику, а не по страху од цара (чл.172). Ове одредбе показују високу правничку свест, у духу најбољих начела римско-византијског права. Никола Радојчић је доказао да су ове одредбе позајмљене из византијских новела (царских наредби) 12.века. Нагласимо да је из бескрајног обима византијског права, често противречног, цар

Душан умео да извуче најбоља и најлепша начела, да их присвоји и да им кратку и одлучну форму, много јаснију него што је развучена реторика византијских новела. 15. Однос судске и управне власти у Душановом законику 16. Резервати судски Резервати судски се баве споровима и преступима који су сматрани најтежим и за

које је право суђења за себе задржавао владар. Они се другачије називају и «царски дугови», а то су:

велеиздаја («невера») убиство, рањавање или сакаћење (вражда, крв) помагање при бекству зависних сељака или отрока («провод»,

«прејем људски») право својине над робом («чељадин») или коњем отмица властелинке («разбој владически») пожари и паљевине спорови око земље проневера плена у војном логору

48

Владар није могао стићи да лично учествује у сваком спору, па је давао овлашћења својим судијама или властели да то учине. Битно је да је задржао право за себе да по потреби може лично да решава спор. У време Деспотовине «судију дворског» мења «велики судија», а у унутрашњости војвода. Владарев суд је временом постао највиши државни суд који штити поданике од

самовоље властеле.

17. Суд и суђење До Душановог законика није било јединственог уређеног судства, судили су владари,

црква и властела. Душанов законик предвиђа царске судије, одређује им поступак, штити их, и прокламује њихову потпуну независност. Владар је врховни судија, а локалне судије су жупани, као и севасти и кефалије. Од

доношења Душановог законика, судство се раздваја од управе, судије су посебан, независан орган, али у пракси имамо локалне органе власти који суде. У доба Деспотовине имамо 3 вида суђења:

челник суди у спору монаха војвода суди у градовима и властима кнез и пургари, као и цариници, суде у рудницима и трговима.

Судски поступак почиње позивом на суд. Првобитно је позивање вршио сам тужилац. У Жичкој хрисовуљи (1220) имамо одредбу да је за позивање на суд потребан краљев печат. У Скопској повељи (1300) за позив на суд је потребна «књига царска». Душанов законик регулише да позив на суд може извршити тужилац, али у присуству пристава који то потврђује књигом (ако се ради о великој властели) или печатом (остале категорије). Није било позивања у случају да је кривац ухваћен на делу. Ако окривљени не би дошао на суд проглашавао би се кривим и плаћао би глобу («престој»). Ако тужилац не дође на суд, губи парницу. Странке у спору се називају парци и долазе лично на суд. 18. Аутономија приморских комуна Приморски градови су имали своје посебне судове и судије, биране на годину дана,

налик италијанским градовима. Которско судство је било потпуно одвојено од државног судства у Србији и искључена је свака интервенција државних власти или владара на територији Котора. У Которски статут је 1301. унета одредба да се забрањује обраћање владаревом суду под претњом казне. Што се тиче Будве и њеног Статута, и она има као и Котор аутономно судство на

територији комуне. За разлику од Котора, прекршаји који се тичу резервата судских могу ићи пред владарев суд. 19. Мешовити судови

• Станак – од давнина наслеђен гранични суд, састављен од судија које су у

једнаком броју именовале обе стране, а који је радио по процедури установљеној традицијом. Решавао је све врсте спорова, од малих парница појединаца, становника граничног појаса, до великих сукоба око територија у којима су

49

учествовале државне власти. Станак се прво јавља у спору са Хумом, затим Дубровником (најдуже), а тек онда са Босном.

• Мешовита порота – врста мешовитог суда, слична станку и спору око међа, а основна разлика је што се она могла одржати било где, док се станак увек одржавао на одређеном месту. Разлика између мешовите пороте и спора око међа је што су се у спору око међа могла појавити лица из различитих сталежа, док то у мешовитој пороти није могло. Разлика у односу на доказну пороту је та што у доказној пороти само једна страна одређује поротнике, и што доказна порота има улогу доказног средства, док је мешовита врста суда која расправља спор. Мешовиту пороту је увео краљ Милутин (Врхлабска повеља), а помиње се и у члановима 123. и 153. Душановог законика, као и у дубровачким повељама краљева Милутина и Стефана Дечанског, царева Душана и Уроша, и кнеза Лазара.

• Суђење око међе – најбитнија разлика је у томе што су поротници могли бити припадници различитих сталежа. То наводи на закључак да је спор око међе старија структура од мешовите пороте, тј. од закона краља Милутина (за његове владе долази до «затварања» сталежа). Значај решавања спорова око сеоских међа лежи у чињеници да је то не само спор око обрадиве земље, већ и око одговорности, јер је село било одговорно за све што се догоди на његовој територији. Међе падају у резерват краљевог суда. За њихово решавање шаље се пристав који у име државе организује пороту. По питању међа важе принципи застарелости (око 30 година). За чланове пороте (сведоке) узимају се старији угледни сељаци, који памте границе од старина, те се зато они називају стариници. Парница око међе решава се исказом заклетих сведока (заклиње их свештеник у одежди) који после свечане заклетве иду на одређене међе, и њихов исказ је од пресудног значаја, те власти имају само да констатују правоваљаност тог исказа. Суђење око међе се јавља у члановима 79. и 80. ДЗ, и у седам повеља Стефана Дечанског и цара Душана.

20. Закон о пороти Порота је стара словенска институција, наслеђена из далеке прошлости, која се

вишеструко примењивала на преласку из 12. у 13. век. Она је имала кључно место у традиционалном начину суђења по обичајном праву. Суштина пороте је да је окривљени морао да се закуне са још једним одређеним бројем људи «поротника» или «суротника» да није крив за дело за које је оптужен. Уколико се сви поротници закуну, он би био ослобођен, а ако само један одбије, оптужени би био осуђен. Реч «порота» означава заклињање и сам чин заклетве. Познат је случај у Котору (1270) око ктиторства сркве Св.Луке, када су сви пунолетни мушкарци морали да се закуну. Први помен именовања поротника је у ДЗ, а опширније у повељи цара Душана

(8.9.1349). Не помиње се само именовање поротника, а кад се придода члан 145. ДЗ, јасно је да свака страна себи именује поротнике. Постојала је и казна за несавесне поротнике:

• да се из те куће нико не удаје и не жени; • да плати 1000 перпера; • да му се никад више не верује;

Спискове је највероватније водио нотар. Постоје и две врсте пороте:

• доказна – имамо је у Скопској хрисовуљи. Служи као доказно средство. Среће се у ДЗ у члановима 106,132,154., као и у повељи 1279. Оптужени именује 6, 12, или 24 сведока који се заклињу и ослобађају га кривице;

50

• мешовита – свака страна именује свог судију. Налазимо је у свим повељама Дубровчанима, у 153.члану ДЗ, Врхлабској повељи краља Милутина. Образује се колегијум који треба да реши спор уз поштовање правног система људи који долазе у државу Немањића. На пресуду мешовите пороте није било жалбе. Саси су се брже уклопили у српско друштво, па је мешовита порота уведена пре за њих него за Дубровчане. Што се закона о пороти тиче, донешен је одједном, јединствен је, а свуда стоји да

је то закон «светог краља», а не множине или двојине. Овај акт је донет на државном сабору, верује се 1316.године, пошто се не зна тачан датум доношења.

21. Закон о вражди

Вражда је новчана накнада која се плаћа за убиство и рањавање. У 8.књизи Дубровачког статута се говори о вражди, када је неки Србин убио Дубровчанина, па су Дубровчани захтевали смртну казну, а Срби вражду. Смртна казна је постојала код Срба, али не за убиство. За вражду је надлежан владарев суд. Краљ Милутин је забранио да се суди удавом (скраћеним судским поступком), већ судом (ако већ није дошло до мешовите пороте). Износ вражде је 500 перпера (или 500 оваца, 25 кобила). Оружана пљачка (гуса) је најтеже кривично дело. Такође, ко опсује оца, мајку или Бога, следила му је смртна казна. За вражду није било пороте. Приход од 500 перпера који плаћа убица иде држави.

Половина вражде ишла је наводачији, особи која каже ко је убио или видео убиство, а сведоци и поротници су добијали 2 динара за сведочење. Овај закон је настао записивањем обичајног права. Записан је у Дубровачком

статуту, као договор између Милутина и Дубровчана. То је обичајно право које је постало међународни закон. 22. Политичка идеја краља Милутина За тражење царске круне била су потребна 4 предуслова:

порфирогенитно порекло круна територија патријарх који обавља крунисање

Милутин је потицао од светородне лозе Немањића, али сам није имао

порфирогенитно порекло. Ипак, његова жена Симонида јесте, тако да је испуњавао тај услов. Андроника II у Скопској хрисовуљи назива «заистинским оцем», а Симонидиног брата «заистинским братом», тако да атрибут «заистински» означава сродство које није крвно. Царица-мајка Ирина је требало да пошаље круну, тј. царске инсигније: капу

украшену бисерима и драгим камењем, и синадион – капу деспотског достојанства. Од 1299. држи територије на југу добијене Симонидиним миразом, од 1316. држи

територије брата Драгутина, док га хрватски кнежеви Шубићи признају за владара. За постојање патријаршије потребне су 2 архиепископије, а Милутин има само једну,

и зато гради 42 манастира. За добијање царске круне потребни су сагласност византијског цара и цариградског патријарха, па Симонида иде у дипломатску мисију оцу.

51

Милутин доноси нове законе, што је право цара. Користи царске печате, као и царско црвено мастило. На портретима је приказан у царској одори, а на фресци у Жичи стоји директно између Бога и људи, док на фресци у Грачаници он и Симонида примају знаке власти с неба. Његова наредба се назива «царска књига», а у званичну титулу уводи атрибут «самодржац». На почетку Грачаничке повеље се каже «Цар царева, господар господара...», што је уобичајени почетак византијских повеља.

23. Долазак Саса и рударство у XIII веку

Рударство је од средине XIII века у Србији знатно економски ојачало. Раније, рударски радови, извођени су на примитиван начин те рударство није могло играти значајнију улогу у привредном животу земље. Доласом Саса, искусних рудара, почиње интензивнија експлоатација рудног блага. Њих су позвали српски владари. Први познатији рударски центар у Рашкој био је Брсково (Мојковац) који је нарочито напредовао у другој половини XIII века. После је Брсково почело опадати па је напуштено 1433. г. Дубровчани наводе Брсково као један од тргова где трговци више не свраћају. Саси обнављају рудник на планини Рудник који су Римљани експлоатисали. Овај рудник највећи успон постиже у првој половини XIV века. Рударска активност се преноси на богату рударску област Копаоник. 1303. године помињу се рудници на планини Рогозни, Трепчи и Ајвалији (Грачаница). Двадесетих година XIV века јавља се Ново Брдо које убрзо постаје најважније рударско и трговачко место у Србији. Помињу се и мања рударска места у Плани, Остраци, Копорићу, Јањеву, Ковачима, Ливађу, Запланини, Беласици, Глуховици. По једном опису из 1308. године Србија обилује сребром, оловом и гвожђем и краљ има 7 рудника сребра.

Значајнија рударска подручја су у Кучеву и Подрињу. Средином XIV века било је познато рударско насеље у близини данашњег Мајданпека, а у Подрињу према Босанској Сребреници 60-их година XIV века развија се рудник Црнча, а нешто касније на овом подручју јављају се рудници Крупањ, Зајача и Бохорина.

Саси су били стручни рудари и њихов број није никада био велики. Грубе рударске послове обављало је зависно домаће становништво из околних села. Нема података који би нам објаснили положај рудара и њихову технику рада по рудницима. Рударска технологија била је немачка, као шахт (окно, отвор), шталне (ходници, хоризонти), цимрови (подупирачи). Руда се помоћу хорна извлачила на површину људском снагом или ако је из веће дубине помоћу рата (точка) који су окретали коњи. Руда је затим испирана у ''плакаоници'' да би се одстранила нечистоћа, и топљена у ''колу'' у коме су се налазиле пећи. Обезбеђење рудара било је доста примитивно и често је долазило до несрећа о којима има помена у нашим летописима.

Врховно власништво над рудницима припадало је владару. Он је од извађене руде узимао један део, урбару, коју је прикупљао урбар. Колико је урбара износила у Србији нема о томе подаака али се претпоставља да се кретала од једне осмине до једне дванаестине као у осталим суседним земљама.

Појединци или дружине које би добиле концесију да ваде руду били су потпуни власници својих окана. Власници су могли бити и странци. Има доста података да су Дубровчани били власници рудника и слободно њима располажу, продају их, залажу и завештавају их тестаментом. Нема о томе података колико су феудалци на чијим се имањима налазе рудници учествовали у експлоатацији. Осим урбаре владар је имао и друге приходе који су настали развојем рударства. Рударски центри постали су тргови чије је царине издавао под закуп. Осим тога његово регално право било је и ковање новца. Најважнији метал било је сребро а понегде као у Новом Брду са извесним

52

процентом злата (гама, галско сребро), олово, бакар, рудник Железник и Црнча и гвожђе које се није извозило него је служило за домаће потребе.

24. Рударство у XIV веку 25. Значај Врхлабске, Скопске, Светостефанске и Грачаничке повеље краља Милутина Врхлабска повеља (1302) До тада је Милутин Дубровнику потврђивао права и привилегије, а сада је он тај који

даје «милост». Потврдио је неке одредбе из претходних повеља: слободу кретања, питање царине, винограда, права у Руднику. Забрањује зидање и чување града, удаву, војску, куповину меса на силу од становништва (обавеза да купе краљево месо), као и продају на силу скерлета, меда и брашна. Спор између Дубровчана и Србина решава суд ког чине 1 Србин и 1 Дубровчанин, и на његово решење нема права жалбе. Обавезан је одлазак пред владара у случају «царских дугова». Скопска повеља (1300) Садржи одредбе које описују правни положај зависних категорија становништва, као

и властеле према манастирима. У њој су норме разбацане.

Светостефанска повеља (1313-1316) Садржи 2 одељка:

Закон Србљем – уређује обавезе земљорадника Закон Влахом – уређује обавезе влаха

Далеко обимнији од Закона Св. Симеона и Св. Саве чијих одредби нема у

Светостефанској повељи. Грачаничка повеља (1320/1) Садржи Стари српски закон («Закон Старим Србљем») који је из времена Закона Св.

Симеона и Св. Саве и у коме је записано обичајно право. 26. Сабор и његова улога у српској држави

Сабор је стара словенска институција. Ствар је од највећег друштвеног и политичког

значаја, на њему се доносе најважније државне и црквене одлуке, као што су издавање повеља, уступање престола, одређивање наследника, избор црквених поглавара. Право присуства на сабору имају: владар са члановима породице, велика и мала

властела, као и више свештенство. Сабор сазива само владар. У Босни се сабор назива још и станак, русаг, или «сва Босна», и он је сталешки орган. У Србији касније и за време обласних господара задржава свој значај и сазива се на

државном нивоу, а не на нивоу области обласних господара. Од цара Уроша губи на значају и решава махом само црквена питања.

53

27. Пуна и Скраћена Синтагма Код Срба очуване 2 варијанте Синтагме Матије Властара: Пуна и Скраћена. Пуна је

старија од Скраћене. Синтагму је написао монах Матија Властар у Солуну (1335). О њој су писали Флорински, Новаковић, Соловјев и Торицин. Издата је само једном, од стране Стојана Новаковића. Пуна Синтагма се састоји из 24 дела. Они се даље деле на главе којих има укупно

303, и то на основу грчког алфабета, по прописима о предмету који почињу одређеним словом. Канони имају предност у односу на грађанске законе. Матија Властар се користио коментарима Јована Зонаре (поч. XII в.) и Теодора Валсамона (крај XII в.). Властар се не позива на изворе и не прави разлику између извора и тумачења. Постоје 2 редакције грчког оригинала: цариградска и охридска. Стојан Новаковић сматра да је Синтагма писана по налогу Патријаршије, а на српски

преведена 1347/8. Соловјев сматра да се Душан упознао са садржајем Синтагме пре опсаде Сера и током боравка на Светој Гори, и да је лично издао наредбу да се преведе и скрати. Преводилац се држао оригинала и преводио по редоследу у њему, а такође је преводио и реч по реч, па превод губи смисао. Властарева Синтагма истиче идеју свемоћи византијског владара, његовог политичког и духовног доминијума. Њоме се одбија признавање и српске и бугарске црквене аутокефалије и одриче право било ког другог народа да свој државноправни ранг уздигне на степен царства. Тиме се у својој оригиналној редакцији Синтагма директно супротставила интересима српске цркве и државе, а посебно интересима српског царства. Оваква Синтагма није ушла у састав Душановог законодавства. У српски правни систем ушла је једна нарочита редакција Синтагме које нема у грчким рукописима. То је оригинална српска ревизија начињена на основу превода охридске редакције Синтагме. Та "скраћена Синтагма" очишћена је од свих сувише византофилских правних одредаба и тумачења, од већине црквених прописа и била је погоднија за коришћење у световним судовима, чему је и била намењена. Осим ових општих црквених правила, сведених на четвртину укупно преузетог текста Синтагме, ревизијом су изостављене и све одредбе које немају законску санкцију, остављени су готово без промена сви закони византијских царева који су у грчким земљама, у "Романији", одавно важили као закон, а у Србији до тада били познати преко Номоканона светог Саве. Скраћена Синтагма је ушла у све зборнике Душановог законодавства, уз сам Законик и уз Јустинијанов закон. Новаковић издаје 1907. Крушедолски рукопис Синтагме, где тамнијим словима

означава онај текст који је чинио Скраћену Синтагму. 28. Јустинијанов законик У Душановом законику важно место заузима тзв. Закон Јустинијанов, који

представља компилацију византијских световних закона, претежно у области аграрних односа. Добар део је узет из Земљорадничког закона (крај XII-поч. XIII в.), а остатак из Василика, Прохирона и Еклоге. Представља оригиналну компилацију и самостални подухват српских правника пре

цара Душана, када је један такав избор византијских аграрних закона важио и у српским аграрним односима. Постоји кратка и проширена верзија, а кратка има 33 члана. Увек се јавља уз

Душанов законик.

29. Владарске титуле српских владарa

54

30. Појам светородности Када су Словени у IX веку примали хришћанство, имали су проблем јер су примали

већ изграђену религију у којој нису имали никаквог удела. Један од начина уклапања у хришћанску екумену био је стварање светородних династија и сопствених култова владара. Први такав култ на српском простору био је култ Јована Владимира. Култ се преноси на политичку сферу, па тако само изданци светородне лозе имају «од Бога дано» право да владају. Упоредо са премештањем политичког центра из Дукље у Рашку јавља се потреба за

новом светородном династијом, и то је династија Немањића, која је започета Стефаном Немањом. Светородни статус Немањића подржала је српска црква чији су они велики заштитници. Након Косовске битке се ствара култ Св. Кнеза Лазара, и тако долази до треће

светородне династије, Лазаревића. Била је условљена сукобом са Браковићима, али СПЦ стаје на њену страну. Према календару који пише монах Расо де ла Калист, који живи на територији Сера у

време краја Душанове владавине, за постојање светородне династије је довољно да оснивач буде светац.

31. Значај Дубровника у привреди средњевековне Србије

Дубровник заузима главно место у трговини Србије са страним земљама. Они су успели да сузбију трговину страних трговаца држећи трговину у својим рукама. Трговина са страним земљама и увозна и извозна ишла је углавном преко Дубровника. Они при главним трговачким центрима оснивају своје насеобине где су одржавали свој начин живота. Настојали су добити што повољније уговоре о трговини са српским владарима проширујући постепено своја права.

Од Стефана Немање па до пада Деспотовине српски владари закључивали су трговачке уговоре или пак потврђивали претходне. Уговором о миру са Дубровником 1186. г. Немања је дао Дубровнику потпуну слободу трговине у својој земљи. У XIII и XIV веку упоредо са развитком трговачких односа привилегије Дубровника су се стално повећавале. Стефан Првовенчани око 1220. године осигурао им је слободно кретање по целој земљи, обезбедио их од сваке неправде и насиља, регулисао њихове судске односе са Србима и потврдио им право продаје вина и меда на брсковском тргу. Краљ Урош им дозвољава да са својом робом могу проћи и у другу земљу и потврђује им раније привилегије. Успоставио је обавезно судско поравнање између њих самих и између Срба и Дубровчана, обезбедио тиме да ће им надокнадити штету ако настане од војске.

Краљ Милутин 1282. г. потврдио је Дубровнику раније повластице а после рата с Дубровником 1308. г. трговачки уговор, знатно проширивши њихове повластице. По овом уговору њихову робу нико силом није могао узети, а у случају штете на путу, накнаду штете има да плати оближње село, или држава. Нико их силом није могао натерати да купују стоку док се на тргу владарева стока не прода. У односу на повериоце имали су велике повластице. Нико их у Србији није могао затворити ради накнаде дуга (удава) нити им је за дуг могао кућу печатити. Царину су плаћали тамо где робу продају. Од војне службе као и од зидања и чувања тврђава били су ослобођени. У случају спора са Србином судио им је мешовити суд састављен од судије Србина и Дубровчанина, само за тешка кривична дела издаје, убиства, тешке телесне повреде, одвођења зависног човека судио им је искључиво владарев син. За кривице које би учинио његов ''ђетић'' Дубровчани нису били одговорни. Услед честих

55

оштећења робе настале приликом превоза или на трговима, Стефан Дечански је 1326. г. обавезао жупу да надокнади штету, или у крајњем случају, штету је надокнађивала државна благајна.

Цар Душан је проширио повластице Дубровчанима. Он им је 1332. г. дао право да без икакве сметње купују жито по селима и градовима Србије. Не само Дубровчанима него и домаћим трговцима није се смела правити никаква сметња под претњом казне од 500 перпера. Две године касније потврђује Дубровчанима све повластице на свим трговима и панађурима у Србији. У повељи се изричито наглашава да нико у земљи, био кнез, властелин или владар не сме од дубровачких трговаца узети силом робу без трговине, па чак и владар је морао да плаћа ону цену коју плаћају други људи.

Повељом од 1349. г. Дубровчани проширују своје повластице. Заштићени су од свих штета. Уколико би Дубровчанину неко силом узео робу држава би му плаћала штету, а кривца кажњавала. Трговцима који су ишли у друге земље преко Србије обезбеђен је слободан пролаз с тим да не носе оружје и тргују с њим. Дубровчани који су долазили или одлазили из Требиња били су ослобођени плаћања царине на друмовима и скелама, а на осталим местима где се плаћала царина плаћали су по старим обичајима. Остављен им је, у случају рата између Србије и Дубровника, рок од 6 месеци да се са својом имовином склоне из земље. Све ове повластице потврдио је цар Урош. 32. Структура себарског сталежа Најбројнији слој становништва чине работници, људи који учествују у производњи

различитих добара. По својим правима и обавезама они се међусобно разликују. До разлика долази услед делатности којима се баве, а онда и због права и обавеза према владару, држави, цркви и властели. Највећи број становника бавио се земљорадњом. Најбројнија категорија

земљорадника били су меропси, који су били потчињени господарима властелинства на чијој су се територији налазили. Сваки меропах имао је властити део земљишта који је као баштина могао бити наследан, али је за његово коришћење дуговао различите дажбине и послове, и то: цркви, властелину и владару. Обавезе према цркви биле су најмање, и сводиле су се на «бир духовни». Њега су

чинили 1 мерица жита или 2 динара, 2 јагњеће кожице и одређена количина ланених влакана за пређу. Обавезе према владару биле су бројније. За војне потребе имали су обавезу поправке

или зидања града или утврђења. Од времена краља Милутина плаћао се и основни државни порез «соће», који је износио 1 перперу од 12 динара (1/2 дуката) или 1 кабао жита (око 62 kg). Када је владар пролазио, меропси су обезбеђивали храну – «оброк» за владара и пратњу, а «позоб» за коње, што је важило и за случај проласка страних посланика или владаревих чиновника. Давали су и ванредну помоћ када би владар женио сина или зидао двор. Обавезе према господарима властелинства, било према властелину или цркви, биле

су најмногобројније. На црквеним поседима меропси су имали обавезу да обраде 9 «мати» земље (84 ара), да је засеју житарицама и обаве све послове од сетве до жетве. У току године морали су да 3 дана припремају сено за господара. По потреби су довозили огрев и луч за осветљење. На захтев су учествовали у лову и риболову. Доносили су житарице за справљање пива, а ако су имали кошнице 1/10 је ишла властелину. По Душановом законику, меропах је 2 дана у недељи радио за властелина.

56

Сокалници су имали за трећину мање обавезе у производњи житарица, али су зато имали веће обавезе у транспорту за потребе манастира и грађевинарству. Мајстори и занатлије имали сличне обавезе као и сокалници, с тим што су они радили оно за шта су били стручни. «Придворци» су имали сличне обавезе, а живели су у близини властелиновог двора. По обавезама, меропсима су најближи били «отроци», који су по потреби сељени на другу локацију. Радом оптерећени слој земљорадника били су и «ратаји», који су имали обавезу да ору манастирска имања за одређену надокнаду. Бројну групу зависног становништва чинили су власи – сточари, којима је то било

основно занимање. Такође су имали обавезе према цркви, владару и властелину. Цркви су давали по 2 јагњеће кожице по домаћинству. Обавезе према владару су испуњавали у групама од по 50 домаћинстава («клетиште»). У фискалном смислу, оваква група клетишта могла је да се назове катун, али су прави катуни имали мање или више од 50 домаћинстава. Сваке 2. године је катун давао по 1 коња или 30 перпера. Власи не представљају јединствену групу, већ се и они деле на групе:

Војници – чување и напасање коња, одбрана манастира Ћелатори – чување, напасање и стрижење оваца на манастирском поседу Покленици – давали властелину 1/10 од стоке, а «мали десетак» су биле радне обавезе (превоз соли из Приморја) и данци (2 овце и јагње)

«убоги власи» - прерађивање вуне и израда вунених производа 33. Писменост и образовање По доласку Словена на Балкан немамо изворе који потврђују њихову писменост сем

Црнорисца Храбра који наводи да Словени пишу цртама и резама. Ипак, с обзиром да његово казивање потиче из X века и није потврђено, не може се користити као ослонац. Тек су примањем хришћанства и прихватањем Ћириловог и Методијевог писма

прилагођеном Словенима створени услови за културни развој, где би се могле отворити школе и ширити писменост. Срби су христијанизацијом били захваћени у другој половини IX века када се око 870. међу владарским именима налазе хришћанска имена Петар и Стефан. Услови за културни развитак Срба су се изменили стварањем државе Стефана

Немање и великом реорганизацијом цркве коју је након 1219. извршио Сава. У Савино време центри образовања и писмености били су манастири. Чак и припадници најнижег сталежа, меропси и сокалници, ако би изучили писменост могли су постати припадници свештеничког сталежа. Црквена реформа XIII века доводи до културног уздизања Срба, па се јавља већа

потреба за писаним књигама. Сава даје да се преводе и преписују текстови потребни за редован црквени живот. Делима Немањиних синова, Саве и Стефана, почиње средњевековна српска

књижевност. Потребу за људима са макар најосновнијим образовањем осим цркве је имала и

државна администрација. Од XIII века као важан културни фактор се јављају градови у којима буја пословни

живот који захтева писменост. У граду је писменост на вишем нивоу него у селима. Од XIII века је број писмених људи све већи. После Душанове смрти дворови обласних господара угледају се на владарски двор и

тиме непосредно утичу на уздизање културног нивоа. После доласка Турака, услови за развој писмености постају тешки. У Деспотовини

наилазимо на култ образованости и учености који претходни периоди нису познавали.

57

Кроз читав период средњевековне Србије била су заступљена училишта, где су и богати и сиромашни могли слати своју децу да стичу писменост. О узрасту деце која се шаљу на учење немамо података, то су одређивали сами родитељи, а и деца. По Јустинијановом законику, деца треба да почну школовање у 7.години. Константин Филозоф каже да деца у периоду отрока треба да крену у школу (између 15-22). Учитељ је децу прихватао током целе године, само уз договор са родитељима. Знање у групи је било неуједначено, што због узраста, што због непостојања званичног поласка у школу. Писало се руком. Имамо 2 типа писма:

једно које је имало правилне и сталне облике и служило је за преписивање књига

друго је било слободније и омогућавало брже писање, било је пуно скраћеница и служило је за писање пословних докумената

Азбука има 38 слова (24 грчка+14 створених), а нема утврђеног правописа. Ученици се служе дашчицама, повоштеним плочицама које су се по потреби могле брисати и поново употребљавати. Медицинско образовање је стицано у манастирима, где су се преводили грчки рукописи из којих су се лекари обучавали. Музичко образовање је такође било на завидном нивоу, а црквено појање је било развијено. 34. Успон градова у другој половини XIV и почетком XV века

Градови су се у Србији брзо развијали. Један путопис из 1308. г. забележио је да у њој и нема градова већ доста тврђава и већих насеља од 300 до 400 дрвених кућа неутврђених и без зидина. То су били тргови који су се развијали око рудника. Првобитно су били насељени странцима - Сасима, Дубровчанима или становницима из старих приморских градова под Рашком, највише Которани. Сви они, осим Саса, били су један привремени елемент које су довели послови у те тргове односно градове. Јачањем ових места у привредне центре жупе или области постепено расте и број домаћег грађанског елемента који није успео да потпуно потисне и замени странце.

Уређење тргова није нам познато у појединостима, али као образац послужило је уређење сеоских колонија у Угарској одакле су у Србију Саси дошли. На челу је стајао кнез као представник централне власти. Ако је уз тргове постојала и тврђава са њом је заповедао кефалија. Градске послове на челу са кнезом водио је један одбор од 18 људи тзв. ''пургара'' који су вршили судску власт. Одбор су вероватно бирали становници тргова - градова. У Брскову се поред кнеза помиње и цео ''народ'' који заједнички упућује једно писмо Дубровнику. Странци, углавном Дубровчани, имали су по градовима посебан положај. Међусобне спорове решавали су пред свјим представницима власти. Странци нису учествовали у вођењу градских послова. Појединци су могли бити закупци царина или вршити функције кнеза, али су тада били представници владареве власти.

Од старих градова у унутрашњости били су познати као трговачки центри Београд и Ниш, али они нису били трајно у саставу Немањићке државе. Извесну улогу у трговима са Угарском играло је Браничево које је крајем XIII века укључено у састав српске државе. У њему се помињу угарски трговци већ у XII веку када је још припадало Византији. Преко Браничева увозила се со из Угарске а као складиште соли помиње се и град Болван (Бован код Алексинца) из кога је 1395. г. књегиња Милица одредила да се даје манастиру Св. Пантелејмону на Светој Гори 500 ''крушаца'' соли годишње. Међу најзначајније старе градове помиње се и Призрен, познат као седиште

58

епископије већ од почетка XI века. Под Стефаном Првовенчаним Призрен је дошао под српску власт и Св. Сава је место грчког епископа поставио српског епископа. Кад је почело распадање српске државе Призрен је неко време био под влашћу краља Вукашина затим Балшића и Вука Бранковића. Налазио се на најкраћем путу који је долином Дрима и Бојане повезивао Србију са приморјем. Призрен је био један од важнијих трговачких центара у Србији а највећи успон достигао је за време првих седам деценија XIV века. У њему се налазила врло бројна и активна дубровачка колонија. 1382. г. одредила је дубровачка влада да њен конзул у Србији има стално седиште у Призрену. Дубровчани су молили два пута али безуспешно цара Душана да им повери, ради обезбеђења њихове трговине, чување призренске тврђаве. Они су били обични закупци његове царине. Сами Призренци бавили су се врло активно трговином. У Дубровачким архивима они се често спомињу више него становници ма ког другог града из унутрашњости Србије. Највише пословних веза са Дубровчанима имао је Богдан Кризма који је постао протовестијар краља Вукашина. У Призрену Вукашин је имао своју ковницу новца и сачуван је новац са натписом ''Призрен''. Распадом српске државе, нарочито појавом Турака, а касније и освајањем града, почиње брзо опадање Призрена као трговачког центра. У записима Дубровчана из 1333. г. каже се да њихови трговци не залазе више тамо и да је град изгубио ранији значај.

Међу трговима изван рударских насеља важна је била Приштина у којој је био један од двораца Немањића. Она је касније била главни град Бранковића. Њен значај као трговачког града условила је близина рударских насеља (Трепча, Јањево, Ново Брдо, Ајвалија). Њен највећи процват поклапа се са развојем ових рударских насеља. У њој су се одржавале и витешке игре. Сличну улогу али мањег значаја имао је и Вучитрн. У Полимљу се у другој половини XIV века од када је Брсково почело да опада уздиже Пријепоље.

У Македонији важнији трговачки центри били су Охрид, Скопље, Прилеп, Кроја, Јањина и Сер којима Душан потврђује повластице које су имали али нису успели да изграде аутономије какве су имали приморски градови. На челу града налазио се кефалија кога владар поставља и ''добри људи'' представници богаташа. У доба Стефана Немање у састав Србије улази више приморских градова који су раније били под Зетом: Котор, Будва, Бар, Улцињ, Скадар, Цавтат, Стон. У ово доба словенски живаљ је већ апсорбовао тј. асимилирао старинце Романе. Као и остали стари градови на Јадрану и ови су уживали велику аутономију и имали своје посебне статуте (сачувани су статути Котора и Будве). Становништво у њима се диференцирало на градску властелу и обичне грађане (занатлије, трговце и др). Било је и робова. Градови су имали обично и нешто земље ближе граду. Најпознатија је била которска територија која је од краља Милутина добила жупу Грбаљ 1307. г. а од краља Душана неке крајеве у северозападном делу Боке (Бијела Крушевица, Леденице). Сељачко становништво састојало се делом од слободних сељака а делом од кметова. На челу града био је кнез, обично не од домаћих људи, кога је постављао владар као свога представника. Сви грађани сачињавали су народну скупштину која је доносила законске прописе и бирала градске чиновнике. Јачањем властеле скупштина се све више потискује и врховна власт прелази на аристократска већа - Велико веће у које улази сва пунолетна властела, Веће умољених (не свуда) и Мало веће. Прелаз на чисто аристократску управу није свуда прошао без потреса па и буна.

Котор је био један од најзначајнијих српских приморских градова. Немања је у њему имао дворац. Остао је под Србијом до 1371. Град је задржао своје аутономно уређење које се развијало и код већине осталих приморских градова у правцу аристократске општине. На челу управе налазио се кнез кога је постављао владар. Он обично није био Которанин. Сви грађани улазили су у народну скупштину која је

59

првобитно имала власт, али постепено, јачањем властеле, губила је свој значај коју је постепено потисло Велико веће, у које је улазила искључиво властела. Ова еволуција довршена је потпуно 1361. г. када је властела преузела и преуредила градску управу потпуно у аристократском духу. Ускоро је устројено веће умољених од 12 чланова 1372. г. поред Малог већа које је већ раније постојало. Потискивање пучана (народа) није ишло без тешкоћа и трзавица. Дошло је до отвореног сукоба у коме су пучани прогнали властелу и узели сву власт у своје руке. Узнемирени овим догађајима, Дубровчани и поред постојећег супарништва, помогли су властели Котора да угуши ову буну и дође на власт.

У економском животу Србије Котор је играо врло важну улогу. Имао је предност као српски град, над Дубровчанима у трговини, тим пре што се његова трговина слободно развијала и Которани као становници Србије налазили су се по свим трговима у унутрашњости земље. Они су и фактички били једини конкуренти Дубровчанима које су постепено потискивали у трговини. Поједини Которани налазили су се и на високим државним положајима као за време цара Душана када је Никола Бућа постао протовестијар. Испадањем из састава Србије 1372. Котор постепено губи свој ранији утицај у животу Србије јер се налази под Балшићима, а од 1385. под краљем Твртком. У Котору се продавала со.

Бар је ушао у састав српске државе кад и Котор. Био је значајан као седиште католичке надбискупије. Остао је у саставу Србије до пада Уроша кад њиме владају Балшићи. Његов унутрашњи развој мало нам је познат, али је углавном ишао истим путем као и остали приморски градови. Није сачуван статут града. И овде градом управља кнез кога поставља владар, са народном скупштином коју у XIV веку потискује Велико веће постепено претворено у орган властеле. Од 1372. организује своју власт што је доводило до дубоких борби између ње и пучана. Још у XIV веку један млетачки извор говори о ''старој неугашивој мржњи'' између ове две класе. Економска делатност Бара била је углавном ограничена на приморје и ближу околину. У унутрашњости било је појединачних трговаца из Бара. Бар је био обавезан да плаћа владару 100 перпера годишње тзв. ''акростих''. Повељом манастира Св. Архангела, цар Душан је заменио овај акростих обавезом да дају његовој задужбини сваке године по 10 товара ''масла'' (маслиново уље).

Улцињ, по свом значају одговарао је Бару. Становништво се углавном бавило трговином на мору и рибарством. Података о уређењу града има мало. Претпоставља се да је било слично Бару. Покушај властеле да узме власт није успела тако да је народна скупштина остала врховни орган градске власти. У Улцињу јe била престоница Вукановог сина краља Ђорђа. Крајем XIII века припадало је Марији, сестри краљице Јелене а за време цара Уроша његовој мајци Јелени.

Будва је била најмањи град од свих приморских градова у Немањићкој држави, али нам је њено уређење релативно доста познато, пошто је сачуван статут града, настао у време цара Душана. У односу на Котор њена управа као аутономне општине била је много скученија. Владар је постављао кнеза који није морао стално боравити у граду. Остале чиновнике и чланове Малог већа бирало је на годину дана Велико веће састављено од пунолетне властеле (у статуту се не помиње народна скупштина). Судка аутономија била је ограничена. ''Господин цар'' задржао је за свој суд случајеве невере, убиства, спорове о робовима или крађи и убиству коња. Будва је по статуту била обавезна да даје цару 100 перпера годишње и да помаже у рату са 50 бораца, али само у области између Скадра и Котора и то у случају ако цар лично учествује. Са падом Зете под Србију доспевају Скадар и неколико мањих градова из његове околине: Дриваст, Дањ, Балез, Сард, Сапа (сви данас у Албанији) и Свач, седишта мањих католичких бискупија. Уређење ових градова није нам познато у појединостима. Поред ових

60

градова развио се трг на Бојани код бенедиктинског манастира Св. Срђа и Влаха у значајну полазну и завршну трговачку станицу од приморја преко Скадра долином Дрима за Призрен и даље за унутрашњост Србије. Он је играо сличну улогу као трг Дријева у долини Неретве преко кога је ишла трговина за унутрашњост Босне. До трга Бојаном долазе бродови, а одатле се формирају каравани. Ту се одржавају панађури а у њему је и складиште соли. Владари су додељивали манастирима извесну количину соли. Краљ Милутин даје манастиру Бањској 100 судова соли годишње. Стефан Дечански даје манастиру Дечани 200 каблова соли годишње. Св. Срђ био је једно од четири места где се могла продавати од Бојане до Неретве (Св. Срђ, Котор, Дубровник и Дријева). Трг највећи успон постиже у XIV веку. Са распадом српског царства трг постепено опада а доласком Турака скоро престаје да постоји као трговачки центар. 35. Царска идеја Стефана Душана По доласку на власт 1331. Душан није одмах посегао за царском круном. Све до

1343. његова титула је једноставна, «Стефан краљ» или «краљ свих српских и поморских земаља», којој након освајања у Македонији додаје и «чесник Грком». Уношење грчких земаља у титулу значило је почетак царских претензија. Коначна одлука је донешена након освајања Сера (1345), када својој титули додаје «господар 5/6 Романије». Пре него што се и коначно прогласио за цара, морао је да обави неопходне унутар и спољно-политичне припреме. На унутрашњем плану је очекивао отпор Свете Горе и грчког племства. Племство је

што милом, што силом придобио, док се са Светом Гором споразумео уз помоћ логотета Хрса. Закључен је уговор (новембра 1345) по коме се Душану признају права на Светој Гори, али права византијског цара остају нетакнута. На Божић, 25.12.1345. у Серу се прогласио за цара «Србљем и Грком». Цара је морао

крунисати патријарх, а пошто није то могао очекивати од цариградског патријарха или римског папе, решио је да српског архиепископа уздигне на ранг патријарха, у чему су му помогли српски и охридски архиепископ, као и бугарски патријарх. На Ускрс, 16.4.1346. у Скопљу се Душан крунисао за цара, а круну је примио од

српског и бугарског патријарха. Душанову царску титулу признали су Венеција, Бугарска и Дубровник, док је Босна

није оспоравала, али је омаловажавала, називајући Душана «рашким царем». Титулу нису признали папа и римско-немачки цар, као ни Угарска и Византија. Цариградски патријарх Калист је 1350. бацио проклетство на Душана и српску цркву

и изопштио их из православне заједнице. То је учињено из политичких разлога, али је Душан успео да то неутралише приближивши се легитимном цару Јовану V Палеологу, ког назива «синовцем», и пружа му помоћ у борби са Јованом VI Кантакузином. Јован V назива Душана «преузвишеним царем Србије» и «вољеним стрицем» и тиме обеснажује чин цариградског патријарха. У српским исправама царска титулатура користи етничке одреднице, па се Душан

потписује као «цар Србљем и Грком». У грчким исправама се користи територијални принцип, па се потписује као «цар и самодржац Србије и Романије». Пошто је Душан цар, сина Уроша крунише за краља, и тада дели државу на две

целине: Старе земље – од Јадрана до Дунава и на југ до Скопља представља краљевство и даје га Урошу

Грчке земље – представља царство и задржава га за себе. У пракси он има суверену власт над читавом територијом.

61

Дао је себи «царско право», па тако издаје законик, по угледу на Јустинијана и Константина.

36. Православна црква у српским државама средњег века

Први трајнији талас христијанизације долази за време Василија I у IX веку, али се не зна одакле су стигли мисионари, нити чија је била и коме је припадала црквена организација на територији Србије.

На простору Самуилове државе 1018. настаје Охридска архиепископија, која је садржала рашку епископију и све територије до Саве и Дунава. Епископија у Расу се сматра српском епископијом, иако не покрива читав државни простор. Приморје је било под утицај латинских бискупија.

У XII веку долази до премештања државног центра из Дукље у Рашку. Читав тај период рашки жупани воде борбе против Византије, иако је црквена организација на њиховој територији и даље потчињена Охридској архиепископији.

Владавина Немање и Стефана Првовенчаног представља важну прекретницу у црквеном развитку Срба јер се тада српска држава коначно везала за источну црквену традицију. Не може се рећи шта је утицало да православна црква превагне, али је то вероватно било због порекла владарске породице и веза са Светом Гором. Прихватањем православних црквених традиција није измењена ситуација у српским земљама, нити је прекинута веза са латинским црквеним средиштима.

Два Немањина сина, Стефан и Вукан, су стопама дукљанских краљева тесно сарађивали са Римом. Најзначајнији резултат тога је Стефаново крунисање за краља 1217. Политичку самосталност није пратила и црквена јер је црква и даље била потчињена другим центрима. То се мења када 1219. Србија добија аутокефалну архиепископију која ће обухватити земље под влашћу краља Стефана.

Први архиепископ, Сава, је одмах извршио неопходну организацију цркве, основао нове епископије чија су седишта углавном у манастирима, а седиште архиепископа је у Жичи. Оснивањем нових епископија је омогућено да већина становништва буде обухваћена најосновнијим црквеним обредима. Та нова црквена организација је успела да веже области са различитом традицијом и помогне у њиховом стапању у нову државу.

Преко владалаца светитеља и њихових култова историја српске државе је постала саставни део црквене традиције, па је зато српска црква била чувар државних и политичких традиција и делила судбину државе. Душановим освајањима цела Охридска архиепископија је ушла у састав српске државе, док је на западу захумска епископија 1326. разорена од стране босанског бана, док је стонска епископија у исто време замрла.

Однос према католичком свету се јављао у 2 вида: као однос према папству и однос према католичким поданицима у српским земљама. Политичке прилике су наводиле српске владаре на преговоре о унији (Милутин, а касније и Душан). На унутрашњем плану нису тежили измени црквених прилика у «латинским местима», која су обично седишта бискупија. Краљеви су наступали као заштитници католичких поданика, па је тако краљ Урош I подупирао Баране у спору са Дубровником око надбискупије. Од средине XIII века јављају се католичке цркве и заједнице у унутрашњости, које чине Саси и приморски трговци. Имали су пуну слободу вероисповести. За време Душана се ситуација заоштрава, али им ни тада нису била угрожена основна права.

У српској држави, црквена и државна сфера нису биле раздвојене, нити је долазило до сукоба међу њима. Заједницу верника у држави у «братској слози» воде

62

краљ и архиепископ. Братска сарадња је остала идеал, али је у стварности црква била под великим утицајем владара, као и у Византији. Осим владара, световњаци су били искључени из црквених послова. Црква је деловала на политички живот, учествовала на саборима, имала значајну улогу у судству (порота се заклињала пред клером). Црква је имала искључиво право уређивања брачних односа. Вернике је подстицала на давање милостиње, али је и сама помагала убогима.

Највиши црквени редови су попуњавани из редова властеле, док су монаси и пароси долазили из свих слојева. Када зависан човек стекне образовање и постане поп, његова зависност према господару не престаје, већ се ублажава. Господар је дужан да му обезбеди «три њиве законите», али сва земља преко тога је била оптерећена работом. 37. Новац

Ковање новца у првој половини XIII века било је мало, тек доласком Саса експлоатација рудног блага узела је маха. Сачувана су свега три комада бакарног новца краља Радосава (1227-1234) и један сребрни новац. Постоји новац са натписом ''Стефан Владислав'' који је ковао краљ Владислав (1234-1243).

За време краља Уроша кован је новац у већем обиму и служио је као платно средство и ван граница Србије. Развој рударства условио је отварање ковница новца, израђује се ковани новац грош и динар. Прва ковница новца била је у Брскову, затим Руднику, Новом Брду, Плани. Било је ковница и у градовима ближе рудника.

Право ковање новца давали су владари под закуп. У ковници новца у Брскову радили су млетачки златари који су изгледа донели калупе па је тај први српски новац био сличан по облику и тежини млетачком због чега су Млечани оптужили Уроша да фалсификује њихов новац. Закуп су користили не само стручни ковачи него и трговци махом Дубровчани. Поред њих било је и златара по селима и градовима који су бесправно ковали новац што је уносило пометњу у оптицају новца јер су били слабог квалитета.

Душанов законик забранио је златарима да станују ван града. Село у коме би се нашао златар имало се по казни раселити а златар да се спали. Ако би се у граду нашао златар који би тајно ковао новац осуђен би био на казну спаљивања а владар је имао право да од града наплати глобу (чл. 168, 169, 170). У Србији се ковао сребрни новац. Кован је прво према млетачком сребрењаку а касније кује се у више типова нарочито у XIV веку. Ове замене типова новца биле су уносан посао за владара.

38. Војска

За организацију и развој српске средњевековне војске била су пресудна два утицаја: старо словенско наслеђе од пре доласка на Балкан и укључивање у систем феудалних држава, при чему је најважнији био пример војне организације суседне Византије, као и западноевропски утицај преко приморја, а касније из Угарске. Племенском војском је управљао жупан са титулом војводе. Срби су у очима суседа важили за храбар и ратоборан народ са којим није лако излазила на крај ни Византија. Цамблак каже да су Срби војничким силама превазилазили друге народе, док Димитрије Кидон каже да су српске трупе најбоље кад ратују у својој земљи и да не воле ратовати у далеким земљама. У доба Немањића, војска добија устаљени организациони облик, па се дели на пешадију и коњицу, с тим што одлучујућу улогу сада игра тешко оклопљена коњица. У погледу унутрашње организације се напушта декадни систем (подела војске на челу са

63

војводама, тисућницима, сатницима, петидесетницима и десетницима), који је присутан у време Стефана Немање. Војска се организује на феудима који су у зависности од величине организовали војне јединице. Баштиници и пронијари су имали обавезу да на позив владара опреме одређени број војника са свог поседа. Изван овог система је најамничка војска. Војска у српском развијеном феудализму се може поделити условно на баштинску, пронијарску (од времена појаве проније у Србији) и најамничку. Овој подели треба додати и крајишку и заманичку војску, које су карактеристичне за Деспотовину. Још један важан род су помоћни одреди који су се бринули о снабдевању, наоружању, исхрани. Војску су чинила 2 социјална слоја: крупна властела са својом пратњом, ситном властелом, чинили су најелитнији део војске, тешко наоружану и оклопљену коњицу, док су наоружани зависни сељаци и Власи чинили најбројнији део војске: пешадију, стрелце и помоћне одреде. Баштинска војска је чинила основу и највећи део војног потенцијала Србије, јер је баштинска својина над земљом преовлађивала. По Душановом закону, баштиници нису имали других обавеза сем да дају соће (основни порез) и врше војну службу. Ова обавеза није падала само на властелина лично, већ и на његове потчињене властеличиће и зависне сељаке који су сносили највећи терет, зато што су морали да обезбеде опремање војника, а и да сами учествују у рату. Властелин је био дужан да иде у рат кад га владар позове, а ако то не учини бива лишен живота и поседа. Издаја, «невера» спада међу 3 најтежа кривична дела и спада у резервате судске. За њу се ишло пред владарев суд и одузимала се баштина. Види се да у Србији није постојала стална војска и да се она сазивала по потреби. Главнина баштинске војске је имала војну обавезу од 1-3 месеца, јер послови на пољу нису могли да чекају. Властела је проводила живот у рату и на витешким турнирима. Црква и њени поседи су били ослобођени војне обавезе у доба Немањића, али се у доба Деспотовине ситуација мења. Црквени поседи су били ослобођени војне обавезе сем у 3 случаја: кад владар сам предводи војску у поход, кад се скупља крајишка војска, и у случају потечице, тј. потере за разбојницима. Странци нису имали војну обавезу, пре свега Дубровчани, али се у време кнеза Лазара ситуација мења, пошто Дубровчана који имају некретнине и баштину у Србији има пуно, тако да они имају обавезу градозиданија и градобљуденија, тј. обавезу чувања и одржавања града. Пронијарска војска је војска која је прикупљана с пронија. Услов за добијање проније била је војна служба владару. Пронија за разлику од баштине није била наследна, тако да је основна обавеза пронијара верност и војна служба владару. Систем пронија се шири од времена краља Милутина, а посебно за време цара Душана, а задржао се и у доба Деспотовине, када се чак пронијарски поседи ојачавају у односу на баштинске. Најамничка војска је била једина стална војска којом је владар располагао, и која је чинила његову телесну стражу. Плаћана је директно из владареве благајне. Она је била релативно малобројна, али најбоље увежбана и опремљена. У српским средњевековним изворима је срећемо још у периоду Стефана Немање, када његова браћа у бици код Пантина користе Грке, Фруге (Французе), Турке и др. За време Милутина нарочито имамо појаву најамничке војске, па су ту Кумани, Турци, украјински Татари, Осети са Кавказа, и истакнути ратници са Запада. Користи их и Стефан Дечански у бици код Велбужда када у војсци има Шпанце. Душан као најамнике користи Немце, па му је на челу гарде витез Палман, као и Турке. У доба Деспотовине као најамници се појављују Угари, Италијани и Турци.

64

Заманичка или крајишка војска је карактеристична за период Деспотовине, и то је заправо била општа мобилизација. Тада војску предводи лично деспот и она се бори у пограничним областима, крајиштима. Крајишку војску предводе војводе крајишници. Наоружање српске војске је уобичајено за средњи век (копље, лук, мач, оклоп, самострел, панцир). На врху система командовања налазио се владар, и лично је ишао у рат у врло важним сукобима. За мање операције, на челу војске биле су војводе, које су по рангу одмах иза владара. Оне имају апсолутну војно-судску власт. Војводе и велике војводе се јављају и у доба Деспотовине, када имамо и војводу војске (замена за великог војводу). Специјална задужења имају војводе крајишници.

39. Органи управе у XIII веку

Почетком XIII се не разликују поједина дворска звања, већ се сви дворски службеници називају владалци двора краљева. Временом се дворско особље диференцира и почињу се разликовати посебна звања. Развојем државе се развија и систем функција.

Међу најстаријим звањима у централној државној управи налазе се казнац и тепчија. Казнац се помиње од XII века као највиши ранг. Поверено му је прикупљање државних прихода и спровођење фискалне политике. О тепчији има мало података, али је вероватно бринуо о владаревом земљишном фонду и личном поседу. Војвода је било високо војно звање стечено у рату, али је задржавано и у миру. Војна функција је била и функција челника или великог челника, који поред војних има и цивилна овлашћења, борави на двору и брине о заштити владара. Висока дворска звања, која су поверавана угледној српској властели, била су слуга, велики слуга и ставилац, и они су бринули о набавци намирница за двор. Важно дворско звање било је и звање логотета или великог логотета, који је био шеф дворске канцеларије. Њему подређени били су дијаци (писари).

Поред централних, постоје и локални органи власти. Локални чиновници у XIII веку називају се владалци. Појединачно се помињу севаст и кнез. Крајем XIII века, након Милутинових освајања, јавља се звање кефалије градског, преузето из Византије. Он је главни представник локалне власти у граду и стоји на челу свих цивилних послова у граду, тргу или рударском насељу.

Поред државних службеника, владар је велможама додељивао управу у областима, «државама». У локалној управи нижи ранг од велможа имају жупани појединих жупа. Били су дужни да одржавају поредак у жупи, руководили су цивилним пословима, а поготово судским, па се називају и судије. Посебна врста «држава» била су крајишта, на челу са властелином крајишником. Крајишници су имали обавезу да бране државу од упада туђе војске или разбојника. 40. Органи управе у XIV веку

Већ у XIV веку на двору је много више властеле са ранијим називима и дужностима. Ту су пре свега звана војна: велики војвода, војвода, велики жупан, велики слуга, велики челник, велики тепчија (заповедник владареве телесне гарде). На челу владареве дворске канцеларије био је казнац, који носи и византијско звање протовестијар. Управник двора звао се двородржица. На челу дворске канцеларије био је логотет а у канцеларији су радили преписивачи повеља - дијаци. У једној повељи дворска властела носи заједнички назив слуге што изражава њихов вазални положај

65

према владару. Са проглашењем царства јављају се нове титуле, византијског порекла, деспот, севастократор, ћесар које је цар давао у јужним освојеним областима.

41. Државна управа у доба Деспотовине

Деспотовина је прекинула све везе с традицијама српског царства. Њени владари од 1402. г. носе титулу деспота, али постепеним учвршћењем централне власти постали су врло моћни. У деспотовим рукама били су војска, судство, државна управа и спољна политика. До 1402. г. деспот Стефан је живео у Крушевцу, Јагодини, Приштини и Новом Брду, а после 1402. г. пресељава свој двор у Београд.

У доба деспота Стефана унутрашња управа била је реорганизована. Према подацима које даје К. Филозоф управљање двором било је извођено из централне управе. Централну управу делио је у три струке: 1. Унутрашње послове којима су управљали челници над којима се налазио велики челник; 2. Војне послове на челу са војводом или великим војводом и 3. Спољне послове којима је управљао логотет (канцелар) у чијој је надлежности осим спољних послова био надзор над црквама и правосуђем. Деспотова телесна стража била је у склопу унутрашњих послова. За време деспота Ђурђа одвојене су из унутрашњих послова као посебан ''чин'' финансије на челу са ''протовестијаром'' кога је временом заменио ''челник ризнички''. Поред ових великих чинова налазимо на деспотовом двору судију дворског и ''двородржицу'' (управник двора). Ситне чиновнике чинили су дијаци (писари), глобари (наплаћивали казне), десечари (скупљачи десетка).

О унутрашњем територијалном уређењу знамо да се сада место жупа јавља ''власт'', мада се старо име у народу и даље задржало. Пограничним областима које су војнички биле организоване управљао је ''војвода крајиштни''. Велика властела називала се ''војводама'' којом се титулом означавала и његова улога у организацији одбране земље.

Поред стајаће војске у рат је позивана и стара феудална војска. Језгро војске чинила је коњица-тешки оклопници. Војска се све више наоружава ватреним оружјем, на првом месту опсадном артиљеријом.

42. Двор и култура у босанској држави Владар Босне носи титулу бана и у нормалним приликама признаје власт угарског краља. Као и други владари, и он има више боравишта. Главно владарско боравиште била је Сутјеска, где је у XIV веку фрањевачки манастир добио име Банов Двор. Забележен је и под именом Трстивница и Бела Селишта. У краљевској повељи из 1419. Сутјеска је означена као «стоно мјесто». У њеној близини се налазио Бобовац, где се чувала краљевска круна. Код тврђаве Високо налазило се место Миле (Милодраж), где се окупљао босански станак. Ширењем државе и формирањем области осамостаљених феудалаца јавља се и већи број значајних дворова у Босни. Јајце, које је почетком 15. века основао Хрвоје Вукчић, је било стоно место од 1416. када је дошло у краљевске руке. У Хуму је Благај са двором Бишћем био седиште Косача, а они су имали још неколико дворова (Соко над ушћем Пиве и Таре, Самобор у Подрињу, Нови у Драчевици – Херцег Нови). Породици Павловића је била везана за град Борач. У Босни је за живот двора прелом настао крунисањем Твртка I за краља (1377). Тада су дворанима са титулама жупана, казнаца, тепчије, војводе, додати они са титулама преузетим са српског двора: ставилац, протовестијар, логотет. Дворски персонал је касније укључивао и дворског кнеза, као и великог кнеза босанског.

66

БОСНА

67

1. Бан Кулин

Последњи период византијске власти у Босни је потпуно непознат. Под византијским окриљем је своју владавину почео бан Кулин, који се у изворима јавља непосредно после смрти цара Манојла (1180). Иако је на власт дошао као византијски вазал, Кулин се услед измењених прилика сврстао уз непријатеље Византије. Угарска је већ 1181. повратила део Хрватске, Славонију и Срем, а 1183. је угарска војска заједно са српским одредима упала на византијску територију, заузела Браничево, и пустошила све до Софије. Изгледа да је Кулин учествовао у овом походу, јер се помиње да је пленио «Кучевско Загорје». Крајем XII и почетком XIII века, угарски краљ је постао Кулинов врховни господар, а његова зависност се огледала више у неким личним обавезама, док је Босна очувала своју самосталност.

Бан Кулин је био у добрим односима са Дубровником, па из тог времена потиче заклетва Дубровчанима (1189), према којој се Кулин обавезује да ће дубровачким трговцима давати «савет и помоћ», дозволити им слободу кретања и да неће узимати никакве дажбине осим поклона (због тога вероватно настаје изрека «од Кулина бана до добријех дана», јер се касније такве олакшице укидају Дубровчанима). Ова заклетва представља први у низу уговора Дубровника и Босне.

Бан Кулин је и са Србијом био у добрим односима, а са српском владарском породицом је био и у родбинским односима јер је његова сестра била удата за хумског кнеза Мирослава. Након смрти Мирослава, његова удовица се враћа у Босну код брата. Подељеност и сукоби у Рашкој након смрти Стефана Немање су се пренели и на Босну. Вукан, удеони кнез Зете, брат Стефана Првовенчаног, је оптужио бана Кулина код папе Иноћентија III да је са породицом прешао у јерес која се у то време раширила у Босни. Ова, као и друге оптужбе против Кулина, нису могле остати без одјека у Риму, јер се папство борило против јереси у јужној Француској и Италији. Папа је наложио угарском краљу Емерику (1200), као врховном господару Босне, да искорени јерес, тако што ће и војно интервенисати у случају да Кулин не учини нешто против јеретика. Емерик се обратио Кулину и наредио му да протера јеретике и конфискује њихова имања. Ипак, Кулин је сматрао све ове оптужбе неоснованим.

Дошло је до погоршавања односа између Кулина и Емерика након што је уз помоћ угарског краља у Рашкој на место великог жупана доведен Вукан (1202). Кулин је тада кренуо да пустоши неку област Вуканове државе, па је Емерик чак одустао од IV Крсташког рата да би средио прилике са Кулином. Ипак, посредством папске курије је дошло до сређивања односа између Босне и Угарске. Кулин је у Рим послао делегацију (1202) у којој су сем неких осумњичених Босанаца били и сплитски надбискуп и дубровачки архиђакон, да би скинуо сумњу са себе због јереси. Ова делегација није имала ефекта јер је папа у Босну упутио свог легата Ивана Казамарија, који је требало да испита Кулина и да свој суд о Кулиновој вери. Папски легат је постигао пун успех у Босни јер је дошло до изјаве босанских «крстјана» на Билином пољу (1203) којом су они прихватили католичку цркву. Казамари је посредовао и у измирењу између бана и краља, па је са собом у Угарску повео и Кулиновог сина и 2 истакнута «крстјанина», а Кулиновом сину је наметнута обавеза да плати глобу од 1000 марака сребра уколико буде свесно трпео јеретике у Босни. Ово је уједно и последње спомињање Кулина у изворима, а није познато колико је још Кулин владао.

68

2. Сусрет хришћанске традиције и дуалистичке јереси у Босни

Хришћанство на простору Босне има изузетно дугу традицију, а епископија је ту постојала у касноантичко доба и одржала се све до словенских освајања, када је њено деловање прекинуто. Обнављање хришћанске црквене организације након покрштавања Словена остаје непознато. С обзиром да су Босна и Рашка чиниле једну државу до друге половине X века, претпоставља се да је и црквена организација била заједничка. Док источна црква не говори о постојању посебне црквене организације на српском етничком простору, западна црква зна за јурисдикцију над regnum Servilliae, а то нарочито постаје актуелно кад се око јурисдикције боре приморска градска средишта, па се овај простор изједначава са Босном (regnum Servilliae quod est Bosna). Рашка је потпала под утицај византијских епископија, док се Босна појављује као епископија на коју право полажу дубровачка, сплитка и барска надбискупија (XI век), а у XII веку босански бискуп бива подређен дубровачком надбискупу.

Босанска бискупија се разликовала од своје метрополе и по свештенству и по обреду. Свештеници и бискупи су носили народна имена, а за једног бискупа се каже да није знао латински, па се претпоставља да се служба вршила на словенском језику, а и да се црквена организација у Босни држала источног обреда. Босанско монаштво је припадало реду Св. Василија, који се из Византије проширио и ван њених граница.

О верском животу у Босни до краја XII века се мало зна. Владари су се држали сасвим коректно према цркви, а дизане су и црквене грађевине. Последња је била можда она коју је бан Кулин подигао близу Зенице и у којој је насликан његов портрет.

У Кулиново време је продро у Босну један нови религиозни елемент, чији је утицај на Босну даље био судбоносан. Био је то дуалистички јеретички покрет, који се у то време раширио по земљама Медитерана. Дуалисти су се од ортодоксног хришћанства одвојили у покушају да одговоре на питање о пореклу и природи зла. Према њима, Бог не може бити извор зла, тако да се порекло мора тражити у видљивом материјалном свету, тако да је душа која је вечна и трајна заробљеник материјалног, тела. Утицај на црквени живот Босне представљали су покрети богумила у Бугарској, Македонији и Византији, као и катара у Италији и Француској.

Богумилски покрет је настао у Бугарској средином X века. Његови следбеници су настојали да зло избегну мирним, аскетским животом по узору на апостоле. Богумили су осуђивали сјај цркава, свете тајне и богослужење, а критиковали су и богату и моћну световну власт. После пада Првог бугарског царства и Самуилове државе, богумилство се раширило и у Византији. Под Комнинима је дошло до православне реакције и прогона богумила, али се њихово учење раширило далеко ван граница Царства.

Међу областима у којима је јерес ухватила корен, најближе Босни биле су Србија и Далмација. У изворима о Стефану Немањи имамо потврду о сабору који је сазван против јеретика, након кога је дошло до њиховог прогона и кажњавања, али не можемо тачно хронолошки одредити када се то десило. Сачувани су подаци о ширењу јереси из Далмације, где је још 1185. један локални сабор био узнемирен због јереси која се шири међу верницима. Вероватно се у Далмацији налазила дуалистичка ecclesia Sclavoniae која се налази у пописима јеретичких цркава, и која се век касније везује за Босну. Фра Анселмо из Алесандрије око 1270. пише да су ову ecclesia Sclavoniae основали далматински трговци који су јерес донели из Цариграда. Борба против јеретика је живнула кад је на место сплитског надбискупа дошао Италијан Бернард (1200) и услед његових прогона су се јеретици повукли у Босну.

Из деловања папског легата Казамарија настаје документ који нам даје известан увид у црквене прилике у Босни, али је он најнејаснији извор - изјава на Билином пољу (1203), састављена на сабору папског легата и босанског свештенства. Основно

69

питање је ко се састао са папским легатом. Казамари је у свом писму из Угарске јављао да је реч о мисији против бивших патарена из Босне, али се из саме изјаве то не може баш закључити. Сам Казамари од Босанаца није тражио да се одрекну јереси, већ да одустану од раскола и признају примат римске цркве и папе. У тексту се наводе прваци оних људи који су на територији Босне уживали привилегију да се називају хришћанима, а из текста се не може извести закључак да су то припадници јерархије босанске бискупије чији су чланови називани «крстјанима». Реч је, изгледа, о једној монашкој заједници. Сумњиво је било то искључиво резервисање имена «хришћани». Сами јеретици су за себе резервисали назив «хришћани», додајући му епитете «прави, истински», али су у XII веку и монаси источне цркве себе називали «хришћанима». Низ обавеза које су «хришћани» преузели на себе изјавом на Билином пољу могу нас навести на помисао да се ради о јеретицима (поштовање олтара и крстова, Старог и Новог завета, причешћа), али постоје и аргументи који тој тези не иду у прилог (скретање пажње на поштовање поста које је код јеретика стуб веровања, телесни додир човека и жене који је строго забрањен код дуалиста). Босански монаси очигледно нису били захваћени реформом, њихов начин аскезе је био стран западном монаштву, а изгледа и да су у своје редове примали понеког јеретика. Друго основно питање је однос између «крстјана» и босанске католичке бискупије с једне, и босанске јеретичке цркве с друге стране. У тексту изјаве се говори о «крстјанима» монасима, о њиховом приору и магистру, а нема ни речи о босанском бискупу и свештенству, тако да се Казамаријева истрага није односила на њих. Такође, нема доказа да монаси с Билиног поља припадају јеретичкој босанској цркви, јер је изгледа реч о реду Св. Василија који је због свог специфичног начина живота побуђивао сумњу у католичком свету.

3. Крсташки походи против Босне и формирање Босанске цркве

Изјава на Билином пољу није погодила главне факторе који су одређивали судбину

црквеног живота у Босни: босанску католичку бискупију (ecclesia Bosnensis), ни жаришта јереси. Казамари је напоменуо да је стање у босанској бискупији незадовољавајуће и да треба поставити неког «Латина» за бискупа, а и због пространости Босну поделити на неколико дијецеза. Јерес се почетком XIII века раширила у Приморју, па у Задру имамо јеретика међу племством, а постоје информације о јеретицима у Хуму. Јерес је продирала и у Босну, па се после дуже ћутње од 1221. опет јављају оптужбе против Босанаца да примају и штите јеретике.

Од папе је послат легат Аконције са задатком да делује против Омишана, гусара који су нападали приморске трговце, али је у међувремену добио нов налог да иступи против јеретика у Босни. Требало је да добије помоћ и од угарског двора и цркве, а и Дубровнику је наложено да изабере енергичног надбискупа за борбу против омишких гусара и босанских јеретика. Од угарског двора није могао добити помоћ јер је у то време буктао сукоб између краља Андрије и властеле, који је резултирао Златном булом (1222), па је помоћ потражио од угарских црквених великодостојника. Након одласка папског легата, иницијативу је преузео католички надбискуп Угрин, коме је краљ даровао Босну, Усору и Соли, а папа то булом потврдио (1225), са задатком да у њима искорени јерес. Угрин је обавезао господара Срема, Јована Анђела, да за 200 марака сребра крене у крсташки рат против Босне, али је овај оклевао у извршењу обавезе.

Вести о самој Босни овога доба су врло оскудне. Непознато је ко је Кулина наследио на престолу. У годинама после Кулина се као бан јавља неки Стефан, који пак има сина Сибислава, кнеза Усоре, ревносног католика.

70

Није познат ток крсташких похода против Босне, али се закључује да је био успешан. Када се 1233. у изворима први пут среће бан Матеј Нинослав, он је угарски вазал и католик који се одриче јеретичких заблуда својих претходника. У овом периоду се босанска бискупија уопште не појављује у борби против јереси, чак се може рећи да је и сама под јеретичким утицајем, јер у Рим стижу вести да је босански бискуп на то место дошао симонијом и уз помоћ јеретика, да није знао у потпуности верске обреде, као ни латински језик, а да је његов рођени брат истакнути вођа јеретика («херезијарх»). Папска курија тражи обавештења од калочког надбискупа и загребачког бискупа, а шаље и легата, Јована Пекорарија, бискупа Пренесте, који долази у Босну да испита босанског бискупа (1233). Нису уважена оправдања босанског бискупа, тако да је он смењен, а на његово место доведен Немац, Јоханес Вилдесхаузен, доминиканац и борац против јереси. Босанска бискупија је изузета из надлежности Дубровачке надбискупије и потчињена је директно Риму.

Овај корак је учињен у време када је бан Матеј Нинослав и сам учествовао у борби против јеретика, због чега је наилазио на отпор дела босанског племства. Нинослав се жалио папи и на властелу која по свом нахођењу даје и одузима жупе и градове, што је одувек било у домену ингеренција босанског бана. Папа тражи од угарског херцега Коломана да обезбеди поштовање старих обичаја. Матеј Нинослав се нашао у тешкој ситуацији јер је с једне стране имао отпор властеле, а са друге угарске аспирације да Босну потпуно потчини угарској круни и сведе је на ниво угарских државних територија.

Сигурно је да је смењивање домаћег бискупа и постављање странца наишло на отпор у Босни. Угарска је то хтела да искористи, па је слала поново вести о ширењу јереси ван граница Босне, желећи да Босну потпуно потчини. Ове намере је потпуно открила даровница краља Андрије (1235) којом он Босну даје херцегу Коломану, а коју потврђује папа. Ова ситуација наводи бана Матеја Нинослава да пређе у други табор, јер је у питању била државна самосталност. У периоду између 1235-1238. се у Босни воде борбе, а херцег Коломан јавља папи да је уништио јеретике у Босни (1238), и том приликом успева да освоји део Хума, област кнеза Тољена, Мирослављевог сина.

Победа угарских крсташа, иако непотпуна, ствара услове за енергичну реформу католичке цркве у Босни. Уместо Вилдесхаузена који се повукао, на место бискупа босанског долази угарски доминиканац Понса. Стварају се услови за изградњу католичке црквене организације у Босни каква је иначе постојала широм Европе. Изграђена је босанска стона црква у Брду, у жупи Врхбосни (1239).

Бан Матеј Нинослав није учествовао у овим делатностима, већ се повукао у један део своје државе, где је и даље привлачио пажњу папства и крсташа. Он са групом својих бољара одлази у Дубровник (1240), где као и Кулин полаже заклетву Дубровчанима, потврђујући им повластице.

На Угарску се сручила татарска најезда (1241), што је Нинослав највероватније искористио да поврати власт у Босни. Ипак, ово се одразило и на ситуацију у Далмацији. Када је угарски краљ Бела IV био присиљен да бежи ка Јадрану, обрео се у Трогиру и Сплиту. Трогирани су се са много више пажње односили према краљу, па им је он даровао нека села на уштрб сплитске градске територије. То изазива сукоб између ова два града (1243), у који се мешају и околни обласни господари, а такође и бан Матеј Нинослав, који стаје на страну Сплита. Сплићани су након пораза у једној поморској бици изгубили веру у своје могућности, па су бана поставили за свог градског кнеза, који је довео босанску војску са којом су Сплићани пустошили трогирску област, а безуспешно опседали Трогир и Клис. Бела IV је након опоравка од татарских пустошења спровео акцију помоћи Трогиру, па је ка Трогиру послао хрватског бана Дионисија, а сам је кренуо на Босну. Сплит је био принуђен да склопи

71

мир, а бан Матеј Нинослав се покорио Угарској (1244). У световну самосталност Босне се није дирало, али је бану наређено да среди црквене прилике у Босни. Бан је даровао цркви села широм Босне, а краљ је потврдио херцегу Коломану села Ђаково и Близну у Славонији, која су припала босанској бискупији. Ипак, католичка босанска бискупија није добила најважнију подршку, а то је подршка становништва. Већ 1246. је калочки надбискуп, као и угарски краљ, желео да крене у крсташки поход, а заједно су затражили од папе да се босанска бискупија изузме из јурисдикције дубровачког надбискупа и потчини калочком. Бан Матеј шаље доказе папи у Рим о свом искреном веровању, а папа обуставља акцију против бана, већ само спроводи истрагу.

Непосредно после средине XIII века, католички бискуп више не борави у Босни, већ у Ђакову, селу у Славонији које је добио херцег Коломан и потчинио босанској бискупији. Бискуп више не успева да се врати у Босну, па тако и католичанство губи сваки утицај. У исто време се стапају остаци старе бискупије са словенским богослужењем и босански јеретици, те долази до стварања нове црквене организације, познате као «Црква босанска». Ово име је само превод назива старе католичке бискупије, ecclesiae Bosnensis, док је доктрина ове цркве дуалистичка. Борба за очување босанске самосталности довела је «Цркву босанску» у положај бранитеља од угарске превласти, тако да је ова црква нашла заштитнике у племству и појединим владарима.

4. Угарска превласт Околности под којима се завршава владавина бана Матеја Нинослава су остале

потпуно непознате. Као владар после Нинослава јавља се Пријезда, његов рођак, који је са банском титулом помињан још у Нинослављево доба. Он је био покоран краљу Бели IV, који му је заузврат дао жупу Новаке у Славонији (1255). Ипак, у Босни је било још увек угарских противника, па Бела још 1253. ратује против њих у Босни, изгледа успешно.

Босна је поново потчињена Угарској, али сада уз теже последице. Босна је подељена и делови земље су дошли под власт различитих господара. Уместо јединствене Босне срећемо две бановине, Босну и Усору и Соли. Угарска је настојала да пограничне области ефикасно реформише, те је приступила стварању нових бановина: Мачванске (Срем, Мачва и Београд), Браничевско-кучевске и Северинске. Оне су требале да служе одбрани граница, али и угарским освајачким акцијама, јер би биле полазне базе за походе.

Босна је била највише везана за суседну Мачванску бановину, чији су банови у одређеним периодима држали и делове Босне, па је први мачвански бан Ростислав Михаилович држао и Усору и Соли у Босни, док је у остатку Босне владао Пријезда са наследницима, као угарски вазал. Након Ростислављеве смрти (1263), наслеђује га његова удовица Ана-Агнеза која носи титулу «херцежице босанске» и «господарице Босне и Мачве».

На угарски престо ступа Ладислав IV Куманац (1272), који Босну и Мачву не додељује неком од чланова краљевске породице, већ настаје хаос, тако да исте године имамо 3 бановине: Босну, Усору и Соли, и Мачву, којима управљају угарски великаши. Међутим, у Босни и даље влада Пријезда, тако да угарски великаш Стефан, бан Босне, има празну титулу. Ипак, краљица-мајка Јелисавета добија северну Босну на управу (1274) чиме се сређују прилике. Јелисавета преузима обавезу о борби са јеретицима, али је непознато да ли је испуњава.

До нових момената у историји Босне долази када српски краљ Драгутин добија на управу Усору и Соли (1284) од своје таште Јелисавете, тако да влада Мачвом, Београдом, као и Усором и Соли као «сремски краљ», пошто је морао раније да се

72

одрекне српског престола. У самом почетку Драгутинове владавине долази до зближавања господара две одвојене босанске бановине. Склапа се брак измеђи Драгутинове ћерке Јелисавете и Пријездиног сина Стјепана I Котроманића (1284), али то не доноси неку опипљиву корист у том тренутку јер не долази до борби против угарске власти, која све више постаје формална због немогућности угарског краља да интервенише у вазалним земљама због сукоба на сопственој територији. То омогућава јаку власт обласних господара која прети да наруши самосталност Босне.

5. Шубићи као господари Босне

Иако се борба међу великашима водила северно од Босне, у Славонији, Босна је

стајала на путу ширења брибирског кнеза Павла Шубића. Успон Шубића почиње из брибирске жупе, која је била њихова баштина, али су углед и утицај стекли вршећи кнежевску власт у далматинским градовима. Када је након смрти Ладислава IV Куманца (1290) дошло до расула у Угарској, Павле Шубић је тада носио титулу приморског бана, чиме се његова моћ простирала у Далмацији све до босанских граница. У Угарској је дошло до сукоба око престола, па је за краља крунисан Андрија III, унук Андрије II, али је на угарски престо претендовала и кућа напуљских Анжујаца, чији је кандидат био Карло Мартел, који је са кућом Арпадоваца био у сродству као и Драгутинов син Владислав. Оба кандидата су настојала да Павла Шубића вежу за себе, па су му доделили скоро читаву Хрватску, Приморску бановину и доживотно банско достојанство.

Пошто је у својим земљама постао сасвим независан, Павле је желео да територију прошири, па је дошао ред на Босну. Павлу се потчинио кнез Доњих Краја, Хрватин Стјепанић, па се зато Павле називао и «господарем Босне». Све ово није могао мирно да посматра босански бан Стјепан I Котроманић, који је на влат дошао између 1287-1290. Павле Шубић је босанско банско достојанство доделио свом брату Младену I. Почетком XIV века се у Босни воде огорчене борбе. Младен I и Стјепан I се сукобљавају негде на Дрини (1302), али је непознат исход овог рата. Шубићи користе и сукоб краља Драгутина и Милутина у Србији, те преко кнеза Константина Нелипчића владају у Хуму. Помажу новом напуљском претенденту на угарски престо, Карлу Роберту у борби против угарске властеле.

Младен I је целу своју владавину провео у сламању отпора Босанаца, и у тој борби је изгубио живот (1304) од стране босанских јеретика. Тек након тога су Шубићи стварно завладали Босном, па се Младен II, син Павла Шубића, назива «господаром читаве Босне». Верном савезнику, кнезу Хрватину Стјепанићу, су дате посебне привилегије, а ишло се на то да се начини компромис са властелом, као и са породицом Котроманића. Након смрти Стјепана I у Босни су избиле смутње, па је његова породица протерана из Босне. Међутим, удовица Стјепана I се вратила у Босну код Младена II, који је постао заштитник младог бана Стјепана II Котроманића, и ког поставља на бански престо (1314).

6. Oслобођење од превласти Шубића

Период врховне власти Шубића је слабо познат. Остављајући домаће банове из рода

Котроманића, они су поштовали самосталност Босне, али су банови били под њиховом контролом. Сигурно је да су чвршће повезали Босну са далматинским градовима, али је Босни онемогућено вођење спољне политике. Тек након смрти бана Младена II (1322), Босна почиње да игра значајнију улогу у окружењу.

73

Младен II се старао о Стјепану II Котроманићу, па је настојао да га ожени ћерком корушког грофа (1319), али се испречило крвно сродство, те је Младен желео да издејствује пристанак папе за тај чин. У то време крећу неприлике за Младена II. После пораза од српског краља Милутина у Хуму, од њега су се почели одметати градови и великаши: Шибеник (1319) и Трогир, уз помоћ Венеције су створили савез за борбу против Младена; од великаша су га напуштали његови најистакнутији вазали: Курјаковићи из Крбаве, Стјепанићи из Доњих Краја, Миховиловићи из Ливна. Најопаснији противник је ипак био угарски краљ Карло Роберт.

Карло Роберт је тежио да учврсти краљевску власт у Угарској по узору на Напуљску краљевину, тако да је сукоб са ојачалом властелом био неминован: страдали су Гизинги у Славонији (1316), Матија Чак у западној Угарској и Словачкој, а на ред су морали доћи и Шубићи, без обзира на своје заслуге при доласку Карла на престо. Сукоб са Шибеником и Трогиром је Карло Роберт искористио за обрачун са Шубићима. Пре поласка у акцију, Карло је под своју непосредну власт узео Стјепана II Котроманића, кога је заједно са славонским баном Иваном Бабонежићем упутио у Хрватску. Када су они стигли у Шибеник и Трогир, кренуле су војне акције против Младена II (1322). Младен се нашао у безизлазној ситуацији, тако да се предао Карлу Роберту и замолио за опроштај, пошто је пре тога у бици близу Пољица поражен од славонског бана. Карло Роберт га је бацио у тамницу и одузео му банско достојанство.

Босна је опет дошла под власт угарског краља. У суседној Хрватској су се наставиле борбе међу великашима, а Стјепан II је био уплетен у њих. Хрватски великаши су се окренули против угарског краља, док је Стјепан остао веран Карлу Роберту, а касније и његовом наследнику Лајошу. Међу хрватским великашима је дошло до сукоба између 2 струје: на челу једне био је кнез Нелипац, господар Цетине, а другу је предводио Ђуро II Шубић, брибирски кнез. Стјепан II је стао на страну Ђура II, који је доживео пораз, па је Стјепан сам наставио борбу. У међувремену је постављен нови хрватски бан са задатком да покори великаше, а на његову страну стаје Стјепан II, па заједно опседају Книн. Током ових борби, Стјепан придобија за себе Стјепаниће, тако да је загосподарио Доњим Крајима. До 1326. је проширио власт над Крајином, пределом између Неретве и Цетине, а није познато када је завладао Завршјем, које чине Ливањско, Дувањско и Гламочко поље.

Ангажовање Босне у обарању Младена Шубића и борби међу хрватским великашима је резултирало значајним проширењем државних територија.

7. Освајање Хума

У Србији је након смрти краља Милутина (1321) дошло до борби за престо у којима

су учествовали Владислав, син краља Драгутина, као и Стефан и Константин, синови краља Милутина. Стјепан II Котроманић није могао да искористи ове сукобе јер је био окупиран дешавањима у Хрватској, али је зато настојао да касније искористи слабљење централне власти новог српског краља Стефана Дечанског и заузме део територија.

Од времена краља Драгутина, Мачванској бановини припадају Усора и Соли, али је непознато да ли оне припадају и његовом сину Владиславу II. Стјепан II се јавља као «господин Усоре и Соли» први пут 1324., када Владислав губитком Островице код Рудника губи и своје позиције у Србији.

У ширењу према југу на рачун Србије, Стјепан иде стопама Шубића. Током грађанских ратова Драгутина и Милутина, Србија привремено губи Хум, где се као господар појављује Константин, рођак кнеза Нелипца. Хум је враћен у састав српске државе и одбрањен од Младена II 1318. Ипак, након смрти краља Милутина и нових борби око престола, у Хуму се осамостаљују браћа Бранивојевићи, који проширују

74

своје поседе на рачун околне властеле, и угрожавају Дубровник и бана Стјепана. Долази до савеза Дубровчана и бана Стјепана (1326), који ратују против Бранивојевића. Српска држава их сматра одметницима и не пружа им помоћ, тако да бивају поражени. Област Бранивојевића се пружала од Стона и Пељешца до долине Неретве, тако да је након њиховог пораза дошло до поделе територија између Босне и Дубровника, па је долина Неретве све до ушћа припала босанском бану, те је Босна по први пут избила на море.

Након овог освајања, бан Стјепан II је својој титули додао и «господар хумски». Нашао се у ситуацији да има затегнуте односе са Србијом која није желела да се одрекне Хума, а као господар Хума настојао је да од Дубровника убире могориш (накнаду за винограде у залеђу) који пак Дубровник није желео дупло да плаћа, и Србији и Босни, већ је одлучио да плаћа само породици Дедића из Попова, која је одувек убирала тај намет. Из тог разлога је дошло до спора са Дубровником и сазван је станак, али Босанци на њега нису дошли, тако да је спор припао Дубровнику.

Међутим, односи са Србијом су били од прворазредног значаја. Дубровник је настојао да се ослободи кнеза Витомира, господара Требиња и Конавала, па је Стјепана увукао у сукоб. Стјепан је продро дубоко у српску територију и пустошио манастир Св. Николе у Бањи, седиште дабарског епископа, али га је ту у бици поразио млади краљ Душан (1329), те Стјепан више није водио офанзивне акције против Србије. Промена на српском престолу (1331) је довела до сређивања односа (1332), уз посредство Дубровника, који је касније добио потврду и од српског краља Душана и од босанског бана Стјепана о уступању територије од Стона до Дубровника, као и полуострва Пељешац и острва Посредњице на ушћу Неретве.

8. Унутрашња консолидација босанске државе

Државна територија је представљала банову баштину којом је бан управљао са

члановима своје најуже породице, па су повеље сем бана потписивали и мајка и брат. Банско достојанство је припадало једној породици од давнина. Банова власт је обједињавала земљу и људе на основу личне зависности јер не постоје сталне државне институције. Бану су поданици дуговали «верну службу», пре свега војну.

Стубови банске власти били су господари «племенштина» или «племенитих баштина», другом речју властела, која је активно учествовала у политичком животу Босне. «Племенштине» нису биле нарочито простране, а уживају их целе породице, или чак шире родбинске заједнице, па се властела у повељама редовно среће с «братијом». Припадници властеле, обично са титулом кнеза, давали су из својих редова војне заповеднике, дворске достојанственике и жупане.

Иако обавеза «верне службе» представља безусловну оданост и послушност бану, у пракси је било доста ограничења која су стварала равнотежу између властеле и бана. Властели је била загарантована лична слобода и безбедност, као и неприкосновеност «племенитих баштина» које нису могле бити одузете. Бан ове гаранције није потврђивао законима, већ «вјером господском», коју је могао погазити тек ако би властелин учини «невјеру», која подразумева одрицање послушности и «вјерне службе». Сам бан није имао овлашћења да процени да ли је властелин учинио «невјеру», већ би то чинило веће сачињено од 12 представника властеле, или јерархије «цркве босанске», које је доносило пресуду.

Властела је деловала на доношење важних одлука учешћем на државном сабору, који се први пут спомиње 1354. као «станак све земље Босне и Доњих Крајева и Загорја и хумске земље». Утицај сабора је зависио од односа снага између бана и властеле. Бан Стјепан II је настојао да земља коју је он даровао властели може да се врати бану и да

75

не може да се стопи са «племенштинама». Држање властеле у миру је омогућавано даровањем земаља, што је смањивало банов лични посед. Приходи бана до половине XIV века су долазили од општих намета зависним сељацима, јер се становништво Босне махом бавило сточарством и земљорадњом.

Ситуација се мења за време владе Стјепана II када се у Босни јавља рударство. Непознати су почеци рударства, али већ 1339. имамо податке о томе да се у босни тргује племенитим металима. Сигурно је да су и у Босни, као и у Србији, Саси били ти који су покренули експлоатацију руда. Почетак рударске производње у Босни пада у период несташице сребра у Европи, тако да то додатно утиче на развој трговине у Босни. Сада приморски трговци осим традиционалних производа из Босне извозе и племените метале, а увозе далеко већу количину робе услед повећања платне способности Босанаца.

Препород босанске привреде у првој половини XIV века доводи до формирања градских насеља у Босни, везаних за рударска насеља. Старији слој рударских насеља представљају градови: Остружница, Хвојница (Фојница), Дежевице, Крешево, Сребрница, Олово. Тргови у подножју градова временом добијају значај, па имамо Подвисоки крај тврђаве Високо. У близини тргова и градова су дизана и утврђења, па имамо Сребрник код Сребрнице и Оловац код Олова. Уређење градова потиче од Саса, који су чинили језгра рударских насеља и имали своју аутономију. Њихова аутономна тела, већа «пургара», била су органи власти у градовима, па се касније такво уређење шири и на градове који немају везе са рударским насељима. Уз градове у унутрашњости, расте и значај трга Дријева у близини ушћа Неретве, који под босанску власт долази по освајању Хума.

Долази и до развоја фискалне политике за време бана Стјепана II. До његовог времена су Дубровчани били ослобођени сваког пореза, али је од 1326. Стјепан захтевао да му плаћају 10% од вредности сваке робе коју увезу у Босну. Вероватно је ово била «десештина», са којом се Дубровчани нису слагали. Стјепан II први кује босански новац, који је имитација српског, дубровачког и венецијанског новца. Стјепан сигурно узима и урбуру, која износи око 1/10 вредности руде, коју вероватно као и царину, даје у закуп страним трговцима. Страни трговци су били битан фактор у привредном напретку Босне, па се настојало да им се обезбеде најповољнији услови. После сређивања односа са Дубровчанима, бан је издао повељу која представља закон з адубровачке трговце у Босни. Њоме се гарантује лична слобода и имовинска безбедност Дубровчана, а уређује се и правни положај Дубровчана у Босни и начин решавања спорова са бановим људима. При суђењу главну улогу игра порота, па се уређује ко може бити поротник. «Осуд», глоба код кривичних ствари, иде и у мешовитим споровима са Дубровчанима.

Осим бановог суда не постоји стално и уређено судство, као ни органи управе. Владарска канцеларија је заметак једне сталне институције, и на њеном челу је «дијак». Стални карактер и јасну улогу има функција казнаца, који руководи финансијама, а постоји и усорски казнац, који представља посебан положај Усоре у оквиру Босне. Имамо и усорског војводу паралелно са босанским војводом, чије звање има војни карактер. Над њима се налази велики војвода, што из функције прелази у титулу. О челницима и тепчијама се мало зна.

9. Босанска црква и њене супарнице у крилу босанске државе

Цркви босанској су дуалисти дали своју доктрину чије основно језгро представља

супротстављање 2 принципа: духовног и материјалног, оличена у 2 божанства: богу светлости и богу таме. Према овоме се види да је у Босни овладала радикална

76

дуалистичка струја, радикалнија од ecclesiae Sclavoniae или бугарских богумила. Они одбацују Стари завет, чије пророке сматрају ђаволима, а сам Стари завет «вером Јудином». Људске душе су биле анђели које је ђаво затворио у телу након борбе с Богом, тако да су оне заробљеници тела.

По њима, читав Христов живот је био привидан, јер Христ није био отеловљен, није телесно јео и пио, па стога није ни страдао, ни умро, ни васкрсао, нити се узнео на небо. Према њиховом уверењу, «црква Божја» се налазила код њих и њихов старешина је истински наследник Св. Петра. Римска црква је сматрана идолопоклоничком, па је била проклета и «службеница Сотоне», а храмови су сматрани «синагогама Сотониним». Одбацивали су иконе, реликвије и крст, а главни елеменат њиховог култа била је «молитва Божја», која је изговарана клечећи, као и ломљење хлеба.

Централно место у верском животу босанских јеретика било је питање спасења. За њих нема устајања из мртвих, ни чистилишта. Сваки грех је био смртан, а спектар грехова је проширен. Грех је била употреба хране животињског порекла, убијање животиња и разбијање јаја. Грех је био и сваки телесни додир мушкарца и жене, па живот у браку није био ништа мање грешан од прељубе.

Одбацивали су свете тајне, поготово крштење водом и брак, а уместо свега тога су примали «право Христово крштење» које једино доноси опроштај греха. Крштење се вршило полагањем руке на главу и јеванђеља на груди верника. Само онај ко је примио крштење је био прави члан цркве. Управо је крштење било то које је раздвајало праве дуалисте од масе присталица. Прави «крстјани» нису смели да греше и морали су се држати аскетских правила. Употреба мрса – месне и млечне хране, била је довољна да обележи присталице «крстјана», тако да су они називани «мрсни људи».

Босанска црква је имала своју јерархију. Старешина цркве, који се сматрао за истинског Петровог наследника, носио је титулу «јепискупа цркве босанске», што је био његов службени назив, иако је неформално називан «дједом». Епископска традиција је двострука: из старе ecclesiae Bosnensis, као и из дуалистичке средине, јер су и они имали своје епископе. Други степен јерархије чинили су «гости» о којима се мало зна, а најнижи степен чине «старци», чији назив потиче из источног монаштва, и почетни је степен у успону на хијерархијској лествици. Чланови јерархије, «поглавитији крстјани», скупа су називани «стројници». Као и «дјед» добијали су уз име и атрибут «господин», који је означавао уважавање. Сигурно је већи део «стројника» живео по «хижама» које су биле центри црквеног живота у Босни. Тек почетком XV века они живе на дворовима босанске властеле. Чланови цркве су од својих верника тражили указивање поштовања, које је понекад обичне људе и властелу која је прешла у католичанство доводило у неприлике.

Брак и брачни односи нису били предмет интересовања босанске цркве и налазили су се у сфери обичајног права. Као што нису познавали брак, становници Босне нису били ни крштени, па су гледани споља, из правоверних средина, сматрани за невернике и пагане.

Већ после првих освајања Стјепана II Котроманића, у састав босанске државе су ушле области са црквеном организацијом и верницима католичке и православне цркве. За босанску цркву је то био судбоносни преокрет јер је престала да буде једина црквена организација на територији Босне. У доњем току Неретве живело је католичко становништво, док су у унутрашњости Хума живели православци. Српска црква је мрзела босанске јеретике и бацила је проклетство на њих. Католичка црква је реаговала тако што је желела да у Босну пошаље мисију која би преобратила јеретике и спроводила инквизицију, па је 1325. послат из Авињона фрањевац Фабијан. Ипак, од ове мисије није било ништа јер је дошло до трвења између фрањеваца и доминиканаца, који су још раније спроводили борбу са јеретицима у Босни. Тек 1330. су фрањевци

77

добили искључиво право за инквизиторски рад у Босни. Проблем је правила и босанска бискупија у Ђакову, где је папа требало да постави новог бискупа пошто је то било његово право, али он то није учинио, па је то прао себи дао угарски краљ поставивши неког лаика.

Тада се мења папска политика према Босни. Нови папа Бенедикт XII је окривио бана Стјепана II за неуспех инквизиције у Босни, па је 1337. позвао околне хрватске великаше да нападну јеретичку Босну. Тада је на сцену ступио угарски краљ Карло Роберт који је унапред све великаше који би напали Босну прогласио за невернике и одметнике. Карло Роберт је показао интересовање за црквену ситуацију у Босни када је замолио фрањевачког генерала Герарда Еда који је сасвим другим послом боравио у Угарској да оде у Босну и испита црквене прилике (1339). Ед је у Босни врло лепо примљен, а бан је био веома заинтересован за обнову црквеног живота, па је Ед закључио да нема разлога за покретање крсташког похода против Босне. Ово је изгледа одредило даљу политику курије према Босни пошто се радило на постепеном преобраћењу становништва, док су насилни походи занемарени. Негде између 1340-1342. је у Босни основана фрањевачка викарија с циљем да организује малу браћу која би ширила веру. Тек након тога је дошло до подизања фрањевачких манастира, а први је изгледа био у Сутјесци, босанском стоном месту. Време учвршћивања фрањеваца се поклапа са развојем градова и тргова у Босни, где фрањевци и подижу прве и најзначајније манастире (Сутјеска, Високо, Лашва, Олово, Сребрница), а ишло им је на руку и то што су језгро тих градова чинили католици: Саси и приморски трговци. Фрањевци су главну пажњу обраћали на обичне људе, а не на јеретике.

Босанска црква се нашла у незавидном положају. Њена улога се свела на то да суди у споровима око «невјере», и на тај начин је остала чувар права властеле, тако да би се њеним евентуалним уклањањем опасно угрозила равнотежа између властеле и владара.

10. Босна и Србија средином XIV века

После уступања Стона Дубровнику, вести о односима Босне и Србије су веома

ретке. Сигурно се нешто догађа 1335/6. кад се војводе Милтен и Ружир Драживојевић прво појављују као поданици босанског бана, а затим као људи српског краља.

У Венецији су се 1343. правиле комбинације у преговорима са босанским баном о склапању савеза са далматинским градовима у борби против угарског краља Лајоша I, у који би ушао и српски краљ, али до тога није дошло. Бан Стјепан II моли Венецију (1346) да посредује око мира са тада већ српским царем Душаном. Душан је био расположен за пријатељске односе са босанским баном, али је као услов за то постављао враћање Хума српској држави. Био је спреман и за међународну арбитражу око Хума, с обавезом прихватања њених одлука, али то није одговарало босанском бану. Због ситуације на југу, Душану је одговарало и примирје од 2-3 године, што је изгледа и остварено, па 1347/8. немамо никаквих података о непријатељствима.

Међутим, питање Хума постаје актуелно 1349. Бан Стјепан је решио да у Хуму изгради тврђаву крај мора, па је молио Венецију да му својом флотом с мора пружи заштиту током градње. То се косило са млетачким интересима у Приморју, а и реметило је односе Босне и Србије. Стање се додатно погоршало када је босанска војска упала у српске области у Приморју и почела да их пустоши, а Душан се уздржао од акције само због молби Венеције, која се заузимала за босанског бана.

Цар Душан је изгледа решио да своје војне снаге упери ка Босни и да коначно реши питање Хума. Над Босну се наднела опасност, па је бан опет тражио од Венеције да посредује за мир. Млетачко посланство (1350) је остало без резултата, па је рат био неминован. Српска војска је упала у Босну и заузела Хум, као и град Нови на Неретви.

78

Трогир и Шибеник су већ спремали посланства Душану јер се рачунало да ће доћи до Крке. Ипак, дошло је до преокрета, јер је на југу српске државе Кантакузин упао и почео да осваја неке градове у Македонији, па је Душан био принуђен да окрене своју војску и пошаље је на југ, док је у освојеним областима оставио само посаде у градовима. Босанска војска је лако изашла на крај са малобројним посадама и повратила је територије.

11. Почетак владе бана Твртка

Стјепан II је пред крај владавине постао таст угарског краља Лајоша I кога је

оженио својом ћерком Јелисаветом (1353), па је овим уздигнут ранг босанске банске породице. Исте године умире Стјепан II, a из 3 брака није имао преживелих потомака, па је избор пао на његовог синовца Твртка, који је тада имао 15 година. Банова мајка Јелена је 1354. отишла у Угарску да добије краљеву потврду о сагласности, и кад се вратила сазвала је «станак све Босне, Доњих Крајева, Загорја и хумске земље» у Милама на ком је нови бан дао «вјеру господску» властели и потврдио старе «племенштине».

Рођачке везе по мајчиној линији уплеле су Твртка у односе међу далматинским градовима, где се водио сукоб око наслеђа Младена III, тј. градова Клиса и Скрадина. Он је са мајком и својом војском отишао у Дувно (1355), где је требало да преговара са вицебаном, чије је седиште било у Книну. Вицебан је уговарао примирје са Сплитом, Трогиром и Шибеником, а делио је и заоставштину брибирских Шубића. Вицебан је посредовао у помирењу између Твртка и цетинског кнеза Иваниша Нелипчића, па је договорено да Твртку припадну градови покојног Гргура Шубића. Вицебан је желео помирење јер су му били потребни савезници против Задра.

Угарски краљ Лајош је водио још жешћу политику потискивања феудалне господе, па је извршио ревизију свих права и поседа феудалаца. Све што је некада припадало краљу је узимао за себе. Што се Босне тиче, Завршје је припало краљу, а у жупи Ливно је извршено разграничење. Што се тиче Хума, дошло је до компромиса, па је Лајош добио територију западно од Неретве са тргом Дријева као мираз уз Јелисавету, а банове Твртка и Вука је потврдио за босанске и усорске банове (1357). Лајош не одваја тек тако бановине Босну и Усору, јер је Босна наследни посед босанског бана, док је управнике у Усори постављао угарски краљ, па ово на неки начин представља компензацију за Хум и Завршје. Касније је Лајош себи потчинио и властелу из Доњих Краја (1357).

Лајош је браћи Твртку и Вуку поставио још 2 услова: да један од њих увек буде на угарском двору и да раде на истребљивању јереси у Босни. Што се јереси тиче, борба против јеретика и шизматика је постала актуелна у то време, а Лајош је желео да подстакне крсташки поход против шизматика у Србији, јер је био у сукобу са Душаном, а и српска црква је била екскомуницирана у то време. У црквеним круговима у Угарској су желели да се крене у крсташки рат против јеретика у Босни, али од тога није било ништа.

12. Босна у измењеној ситуацији на Балкану. Рат с Угарском 1363.

У првим годинама Тврткове владавине је дошло до суштинских промена снага на

Балкану. Задарским миром (1358) је Венеција потпуно истиснута из Далмације, где је успостављена чврста власт угарског краља. На другој страни, Српско царство је након Душанове смрти (1355) кренуло незадрживо да опада и да се из њега издвајају области феудалних господара, које су појединачно биле слабије од босанске државе. Прва таква

79

област у суседству Босне била је земља кнеза Војислава Војиновића, која се простирала од горњег Подриња до залеђа Дубровника.

Војислав Војиновић је ушао у сукоб са Дубровником јер је Дубровник био на страни угарског краља, с ким је Српско царство било у непријатељству и рату (1355) који се водио око Клиса и Скрадина, где су Угари опседали српску посаду у тим градовима. Војислав Војиновић је као хумски кнез напао и пустошио дубровачку градску територију, а претио је и да ће од Дубровника одузети Стон, старо седиште хумских кнежева. Дубровчани су затражили помоћ од угарског краља и хрватског и босанског бана, али она није стигла. Дубровчани су се морали окренути својим суседима, обласним господарима, пре свега Балшићима и Санку Милтеновићу.

У Твртковим односима с Угарском се већ нешто мења 1362, када је дошло до сукоба између хрватско-далматинског бана Николе и Твртковог властелина Санка Милтеновића, па је у Николине руке пао Санков брат. Очигледно да је ту већ постојао босанско-угарски сукоб о коме се мало зна. Краљ Лајош скупља војску за поход у Босну (1363), и продире са севера у западну Босну, где опседа град Соко на Пливи без успеха и бива принуђен да се врати у Угарску. Исте године шаље нову војску против Усоре која опседа град Сребрник, такође безуспешно, а тада нестаје и угарски велики државни печат у логору, који је са собом носио краљев канцелар, острогонски надбискуп Никола.

13. Збацивање Твртка и унутрашње борбе

Вести о Босни се проређују након успешне одбране (1363), па имамо вест да је

Твртко са мајком и братом примљен за грађанина Венеције (1364), што је у том тренутку имало значаја можда само за млетачке трговце. У то време Босна постаје неповољно тле за стране трговце, јер имамо жалбе млетачких и дубровачких трговаца Твртку због поступака његових вазала.

Изгледа да је дошло до процеса осамостаљивања властеле која је постала врло утицајна. У таквој ситуацији дошло је до побуне властеле и Твртко је збачен с престола (1366), па је био приморан да побегне из земље, а на престо је доведен његов брат Вук, који је имао титулу «младог бана». Посебну улогу у побуни властеле имала је породица Дабишића.

Твртко је пребегао угарском краљу Лајошу, с ким је изгледа врло брзо након сукоба средио односе. Лајош му је пружио помоћ, па се Твртко вратио у Босну и загосподарио једним делом земље, Рамом. Твртко је за себе везао одану властелу, па је Вукцу Хрватинићу доделио град Соко и жупу Пливу, а имао је власт и у Хуму, где је уз њега био Санко Милтеновић, као и Усору. Његов брат Вук је држао источну Босну, где су владали Дабишићи, и град Бобовац. Ипак, од Твртка се одметнуо Санко Милтеновић. Твртко је кренуо у његове земље, а тамо се налазио изгледа и Твртков брат Вук, кога је он потискивао, док на крају Вук није био принуђен да побегне у Дубровник. Дубровчани су позвали Твртка да дође у град, што је он прихватио. Вук је наставио да сплеткари изван Босне, али без успеха, а Твртку је поново пришао и Санко Милтеновић (1367), тако да је Твртко обновио власт над читавом Босном. Твртко се измирио с Вуком до 1374.

14. Ратови са Николом Алтомановићем и ширење босанске државе

Док се Твртко борио са братом и властелом, у Србији су се измениле прилике.

Након смрти кнеза Војислава Војиновића (1363), његове земље је почео да осваја његов синовац, господар Рудника, Никола Алтомановић. Твртко је био у добрим односима са

80

Војислављевом удовицом Гојиславом, али није био у стању да јој помогне. Никола Алтомановић је привукао себи Санка Милтеновића, који је након само годину дана поново издао Твртка (1368), па је Твртко кренуо с војском на њега и прогонио га све до дубровачких граница. Из Дубровника је Санко још једном успео да стекне банову милост, али више није играо значајнију улогу.

Борбе са Санком су биле само део већег сукоба са жупаном Николом Алтомановићем, о ком не знамо никакве детаље, сем да су 1370. вођени преговори о миру који је склопљен, а у који су желели да се укључе и Дубровчани, али безуспешно, јер се Никола окренуо против њих. Пошто од Босне није добио помоћ, Дубровник се окренуо угарском краљу, као и бановима хрватско-далматинском и мачванском, а преговарано је и са Ђурађом Балшићем и краљем Вукашином о савезу против Алтомановића.

Пошто се Никола према свим суседима понашао као према Твртку и Дубровнику, навукао је гнев српске властеле. Већ 1371. му је претила опасност од упада војски краља Вукашина и Ђурађа Балшића, али га је буквално спасила Маричка битка. Он је након ње преотео Рудник од кнеза Лазара, а око Призрена се сукобио са Ђурађом Балшићем. Међутим, са Балшићем се договорио, па су желели да склопе савез са Венецијом око освајања Дубровника и Котора. На другој страни, против њега су се окупљали угарски вазали: бан Твртко и кнез Лазар.

Кнез Лазар, нови угарски вазал, заједно са босанским баном је добио помоћ од мачванског бана Николе Горјанског у виду 1000 коњаника, па су заједно напали Николу Алтомановића. Никола је био присиљен да се повлачи ка Приморју, али се из околине Дубровника вратио у Ужице. Ту га је опсео кнез Лазар и присилио на предају (1373), што је значило пропаст Николиних територија. Кнез Лазар и бан Твртко су поделили Николине земље («расап»), па је Твртко добио горње Подриње, део Полимља са манастиром Милешевом и Гацко, док је остатак узео Лазар. Николином пропашћу се послужио и Ђурађ Балшић, па је заузео Конавле, Требиње и Драчевицу.

Овај рат је Босни донео знатно територијално проширење после дужег времена. Заоштрили су се односи између Твртка и Балшића јер су они заузели оно што је требало припасти Твртку. Твртко је изазвао побуну у Требињу против Балшића (1377) и заузео Требиње, Конавле и Драчевицу.

15. Твртково крунисање за краља

Српско Царство се после Маричке битке и смрти краља Вукашина, а исте године и

цара Уроша (1371) дефинитивно распало на области обласних господара. Међутим, идеја о Српском царству је још увек била жива, па је било питање ко се може појавити као обновитељ немањићких традиција. Већина обласних господара били су скоројевићи, без високих дворских титула, а и они који су их носили, попут Дејановића и краља Марка, били су турски вазали. Босански бан Твртко имао је много више услова од њих да се наметне као обновитељ државе, јер је порекло по мајчиној линији водио од Немањића, светородне лозе, пошто му је прадеда краљ Драгутин, а с друге стране је изданак босанске владарске лозе Котроманића, за коју се везује владавина Босном од њеног оснивања. Разлог више били су пространи делови некадашње немањићке државе којима је владао.

Уместо да српске земље просто присаједини својој држави, он се одлучио на то да истовремено буде и српски краљ и да влада својим земљама. У то време је на његовом двору створена формулација о «сугубом», «двоструком венцу», коју је лансирао његов логотет Владоје који је дошао из Србије. «Сугуби венац» би био симбол две земље којима Твртко влада – Босне, којом његова породица влада од давнина, и Србије, којом

81

су владали његови прародитељи који су се преселили у «царство небеско». Видевши да је српска земља остала «без пастира», Твртко је осетио потребу да дође у српску земљу и буде крунисан за краља.

Крунисање је вероватно обављено на Митровдан (26.10.) 1377. у манастиру Милешеви. Твртко је узео само краљевску, а не царску титулу из разлога што она у то време није била омиљена међу Србима због раскола са цариградском црквом, а и због тога што није могао да има већу титулу од свог сениора, угарског краља. Његова званична титула била је «краљ Србљем, Босни и Поморју и Западним странама», а свом имену је додао и српско краљевско име Стефан, које су касније носили сви босански краљеви.

Важно је питање како су се према његовој титули односили српски обласни господари. Сигурно је да су кнез Лазар и Вук Бранковић подржавали овај чин, због добрих односа са Твртком, док га Балшићи нису признавали из супротних разлога. Његову краљевску титулу признали су и Венеција и Дубровник, а очигледно је да и угарски краљ Лајош није имао ништа против, пошто му балкански крајеви нису више били у центру интересовања.

Као српски краљ, Твртко је настојао да у Бсону пресади дворска звања и службе, као и церемонијал српског двора. Уместо «надворног дијака» појављује се логотет као шеф краљевске канцеларије. Први логотет био је поменути Владоје. Византијска титула протовестијара је преко Србије дошла у Босну и заменила казнаца на челу руководиоца финансија. Први протовестијар био је поп Ратко из Дубровника, а касније су на ово место дошли представници породице Бућа из Котора, која је ову функцију обављала и на српском двору. Са српског двора је преузето и звање ставилца.

Још за време Твртка се видело да је његово владање над Србијом било само фиктивно. Још за живота је кнез Лазар владао самостално у својим областима, као и Вук Бранковић, а касније су њихови наследници учинили исто, па се тек деспот Стефан Лазаревић може назвати правим обновитељем српске државе. Твртко, а касније и његови наследници, били су само босански краљеви. Босански владари нису могли задобити положај у Босни својом краљевском титулом какав су имали Немањићи у Србији јер за то нису имали подршку цркве која би их уздигла изнад остале властеле. Једина предност над властелом била је круна која је постала симбол државе и њеног јединства, независна од личности краља.

16. Борба за учвршћивање на јадранској обали

Након што је достигао свој максимум на источним границама, Твртко је своје

тежиште политике пренео на јадранску обалу. Политичке тешкоће првих година Тврткове владе нису ометале започети привредни развој. Главни босански рудници (Фојница, Крешево, Олово, Сребрница) се у изворима јављају баш за време Твртка, с тим што је Сребрница надмашивала све остале, па је у њој и број дубровачких трговаца био и највећи. Дубровачки трговци су били власници рудника или неких његових делова. Производи босанских рудника имали су одличну прођу, али је највећи проблем представљао транспорт. Метали су ношени у Дубровник или Дријева, одакле су даље транспортовани у Венецију и друге крајеве. За транспорт до Дубровника и Дријева коришћени су власи «поносници», који су товарним животињама превозили робу.

Остали производи босанске привреде нису имали прођу као руде (кожа, восак, месо, стока), мада су приморски градови на неки начин зависили од босанских намирница. Међутим, долазило је око сукоба због цена, јер су Босанци тражили повишење откупне цене.

82

Сви главни производи босанске привреде су се сливали према мору, а на обали Јадрана били су и центри увоза босанске трговине. У увозу је главно место заузимала со, која је продавана на «кумерцима солским», а Босни су најближи били Дубровник, Дријева и Котор. Босна је у Приморју имала само неколицину села сељака и рибара. Сва 3 трга била су под угарском влашћу, тако да се није помишљало на њихово освајање.

Далеко од јадранске обале је избио сукоб између старих ривала, Венеције и Ђенове, око острва Тенедоса у Егеју, које је византијски цар Јован V уступио Млечанима (1378). У сукоб се умешала и Угарска на страни Ђенове, па је претила опасност да се сукоб пренесе на Далмацију. Дубровник је као угарски вазал и противник Венеције био на страни Ђенове. Ипак, Венеција је на јадранској обали нашла слабу тачку, па је освојила Котор (1378), што је изазвало велики страх у Дубровнику.

Венеција се трудила да привуче босанског краља на своју страну, па су се прошириле гласине да је дошло до савеза Твртка и Венеције. Иако је Твртко нудио помоћ Дубровнику, ови су то одбијали, уздајући се у помоћ хрватско-далматинског бана. Твртко је одржавао односе и са Котором. Криза око Котора се заоштрила 1378/9. када су у Дубровник приспеле ђеновљанске галије, па је једна струја у Дубровнику желела коначно уништење Котора, али је ипак преовладала умерена струја јер су Которани тајно преговарали о збацивању млетачке власти и повратак под угарску круну. Међутим, Которани нису испунили обећање.

Которани мењају оријентацију и почињу преговоре с краљем Твртком о потчињавању његовој власти, што је Твртку било веома примамљиво пре свега због трговине, али се отвара проблем Дубровчана против којих би оваква Тврткова акција била уперена. Твртко тада блокира промет између Дубровника и залеђа, што доводи Дубровник у ситуацију да гладује. Ипак, након млетачког пораза код Пуле и приближавања ђеновљанских галија, Которани одлучују да преговарају директно са угарским краљем, тако да збацују млетачку власт и покоравају се директно угарском краљу. Твртко је, разочаран, подржавао млетачку посаду која се одржала у граду.

Дубровчани су били у страху када је краљ Твртко дошао са великом војском у близину градске територије, али је та војска била намењена завођењу реда у суседној жупи. Твртко је 1379. био у походу на Зету, на територији Балшића, али о овом походу не знамо ништа.

Цела ситуација у Приморју се неповољно одразила на босанску привреду. Котор је био блокиран, а Дубровник је био под забраном трговине са Босном. Неуспех око Котора и тешкоће у трговини навеле су Твртка да положи темељ новом граду, у малом заливу у жупи Драчевици, близу ушћа реке Суторине, коме је заувек остало име Нови (1382). Твртков план је био да се осим утврђења, у његовом подграђу формира трг соли, који би постао нови привредни центар источног Јадрана.

Трговци из далматинских градова, Которани, италијански трговци, видели су у новом тргу шансу за трговином сољу у већим количинама, па су нови трг прихватили у складу са својим интересима. Ипак, реакција Дубровника је била сасвим друкчија јер је сматрао да би му Нови био велика конкуренција и да би босански краљ сву трговину сољу могао да преусмери на тај трг. Од давнина су «кумерци солски» била 4 места: Дубровник, Дријева, Котор и Свети Срђ на Бојани. Дубровчани су подсећали Твртка на повељу из 1378. којом је он преузео обавезе српских владара према Дубровнику, па су сматрали да то важи и за законе о трговима соли. Такође су задржавали бродове натоварене сољу који су ишли ка Новом и откупљивали товар, а слали су и посланике у далматинске градове да их обавесте да је овај трг нелегалан. Дошло је до затегнутих односа између Босне и Дубровника, па су Дубровчани преговарали са осталим далматинским градовима о савезу против Босне и Венеције. Међутим, Твртко је

83

попустио и децембра 1382. издао повељу којом забрањује трговину сољу у Новом у Драчевици. На ову одлуку је утицала и смрт краља Лајоша, па се Твртко надао да ће у тим тешким временима за Угарску испословати добијање тргова у Дријевима и Котору.

Котор првобитно није долазио у обзир јер га је опседао Балша Балшић (1382/3). Што се тиче Дријева, она су дошла под Тврткову власт, али је непознато да ли пре или после смрти краља Лајоша. Твртко је радио и на формирању флоте, па је наручио 3 лађе у Венецији (1383). Подигао је град Брштаник близу ушћа Неретве, што показује да је Босна имала под контролом и доњи ток Неретве.

Током 1383. било је бурно у крајевима између Дубровника и Боке. Имамо само фрагментарне вести, али је резултат да је Твртко истерао Балшину војску из својих жупа, потчинио касније Котор, добио угарску потврду и средио односе са Дубровником. Дријева и Котор су се коначно 1385. нашли у саставу Тврткове државе, па Босна сада није имала само пусту и камениту обалу, већ 2 привредна центра.

17. Борбе са Жигмундом Луксембуршким око Далмације и Хрватске

У Угарској је после дужих борби око престола на власт дошао Жигмунд

Луксембуршки, син немачког цара Карла IV и муж младе краљице Марије, Лајошеве наследнице. Борбе су се водиле између њега и Карла Драчког, рођака Лајоша и напуљског краља. Карло Драчки је по доласку у Угарску убијен, а касније су побуњеници на челу са породицом Хорват заробили краљицу-мајку Јелисавету и краљицу Марију, и затворили их у Новиграду на Јадрану (1386). Побуњеници су тражили да на престо дође Ладислав Напуљски, син Карла Драчког. Жигмунд је кренуо да ослободи своју жену из заробљеништва.

Венеција је стала на страну Жигмунда, док се Твртко одлучио да стане на страну побуњених хрватских великаша. Посебно се истиче улога Вукца Хрватинића, великог босанског војводе, који учествује у борбама побуњеника Иваниша и Палижне. Откако је Жигмунд почео да ниже успехе ослободивши Марију из заробљеништва (1387) и потиснувши хрватске великаше, Твртко је сам наставио борбу. Тежиште борбе је пренео у Далмацију. Прво му се потчинио град Клис (1387), чиме је прекинуо комуникацију Сплиту, а босанске чете су пустошиле сплитску градску територију. Ослобођена је Врана, седиште побуњеника Палижне, а противници су затворени у Нину.

Далматински градови су тражили помоћ од Жигмунда и он им је послао малобројну војску под вођством «губернатора Далмације и Хрватске», Ладислава Лошонца (1388), која је стигла под Задар. Ипак, ова војска је била недовољна, тако да су је Твртко и Палижна лако поразили. Далматинским градовима није остало ништа друго него да преговарају о предаји, али су они одуговлачили у нади да ће им се јавити нека помоћ, па су од Твртка затражили да им омогући још једно посланство Жигмунду. Он им је то дозволио и дао им рокове, тако да је Сплит добио задњи рок да се изјасни 15.6.1389., на дан Косовске битке.

18. Први судари Босне са Турцима

Потчињавање Котора довело је до сукоба с Балшом Балшићем, који је такође желео

да освоји тај град. Штету од сукоба имали су трговци, па је Венеција посредовала око помирења Твртка и Балше (1385), али је то омела Балшина смрт, уместо кога на власт долази Ђурађ Страцимировић Балшић.

Тих година се све више јављају Турци као важан политички и војни фактор. Турци су предводили пљачкашке походе ка јадранској обали и ка северу. Босну су на неки

84

начин од Турака штитиле земље српских обласних господара. Међутим, опасност од турског пустошења није мимоишла Босну, захваљујући Ђурађу Страцимировићу, на чији позив Турци проваљују у Босну у 2 наврата: 1386. и 1388. Турци су користили сукобе обласних господара тако што су ратовали на различитим странама и дозвољавали господарима да се максимално исцрпу у тим борбама.

Почетком 1388. осећала се опасност од Турака. Дубровчани су због Турака слали посланство Ђурађу Страцимировићу, а Твртковим људима дозвољавали да се повлаче унутар градских зидина. У лето се у близини појавио и турски заповедник Шахин. Босанци нису успели да задрже турску провалу све до Билеће, где су се сукобили августа 1388. на челу са војводом Влатком Вуковићем са Турцима и нанели им пораз.

Турска провала је изазвала промену у односима Твртка и Ђурађа Страцимировића, па је посредством Дубровчана дошло до мира међу њима (1389).

Други пут се Твртко сукобио с Турцима на Косову, 15/28.6.1389., када је послао војводу Влатка Вуковића у помоћ кнезу Лазару. Твртко је био убеђен да је његова војска однела победу и о томе је обавештавао хришћанске државе, а сачуван нам је само одговор Фиренце. Ипак, Косовском битком је ионако само номинална власт Твртка над Србијом и дефинитивно срушена, иако се он сматрао победником јер је стајао на челу обновљеног српског краљевства.

19. Твртко I као краљ Хрватске и Далмације

Далматински градови су одахнули када се босанска војска активирала на истоку, па

више нису имали намеру да се предају. Лоша околност по Твртка била је и та што је бан Лошонц појачао своје активости и чак освојио град Клис (1389). То је приморало Твртка да поново крене у акцију против далматинских градова и пустоши градске територије. Прво је страдала територија Задра. Лошонц је напао Врану, седиште Иваниша Палижне, а ту су се изгледа одиграле битке између супротстављених страна. Победу је однела босанска војска, а непријатељ се дао у бекство. Ускоро је повраћен Клис, па је Твртко могао поново да тражи потчињавање далматинских градова.

Већ се 1390. воде преговори о предаји градова, па Иваниш Палижна преговара у Трогиру са Трогиранима и Сплићанима. Градови одлучују да се предају, а то чине и Шибеник, као и острва Брач, Хвар и Корчула. Твртко је потврђивао права и привилегије градова из доба угарског краља Лајоша, а исте године им је у Сутјесци издао повеље. Сплиту је одредио границе са Клисом и Омишом.

Твртко се сматрао краљем Хрватске и Далмације, а у његовој стварној власти била је Далмација без Задра, који је остао заједно са старим хрватским територијама у далматинском залеђу изван Твртковог домашаја. Твртко је био и заштитник католичанства. Уз банове Иваниша Хорвата и Иваниша Палижну, имао је и свог «војводу краљевства хрватског», Павла Клешића.

Твртко је желео да уз помоћ Венеције добије и Задар, а предложио је Венецији и стварање општег савеза, према коме би сваки непријатељ или пријатељ био заједнички. Венеција је овај предлог одбила јер се косио са њеним интересима.

Твртко је ступио у преговоре са аустријским херцегом Албертом и очекивао се неки брак између Твртка и неког из аустријске херцешке породице (1390).

Што се Жигмунда Луксембуршког тиче, с њим је уз дубровачко посредовање дошло до преговора о миру, али је Твртко умро током боравка угарског посланика на његовом двору (10.3.1391).

85

20. Слабљење босанске државе

Смрт краља Твртка (1391) је за Босну значила велики потрес, поготово зато што је дошло до наглог лабављења веза које су сједињавале велику државу. У непознатим околностима на престо долази Дабиша, за кога није познато у каквом је сродству са Твртком.

Дабиша на почетку своје владе успева да сачува целовитост Босне. Против босанске власти у Далмацији одмах делују Дубровчани, који саветују градовима да се врате под контролу угарског краља. Претензије на Хрватску и Далмацију је почео показивати млади напуљски краљ Ладислав, који је средином 1391. за свог намесника у Угарској именовао Иваниша Хорвата, док је Хрвоја и Вука Вукчића именовао за банове хрватске и далматинске. Најмање се осећа активност Жигмунда Луксембуршког. Он је у почетку заузет борбама на другим странама, а у јесен 1391. покушао је да нешто у Босни учини крсташким ратом, за који не знамо да ли је уопште вођен, а већ 1393. између Дабише и Жигмунда влада примирје. Босна успева да одбије и једну турску провалу 1392.

На унутрашњем плану долази до осамостаљивања властеле, па Санковићи поново дижу главу након 20-ак година. Одмах након смрти Твртка, Санковићи уступају Дубровнику плодну жупу Конавле са тврђавом Соко, за шта им је обећано 1000 перпера годишњег данка, као и увођење у дубровачко племство. И Санковићи и Дубровник су се излагали опасности од реакције босанског сабора, па је у Дубровнику преовладало мишљење да треба од «све Босне» тражити потврду овог уступања. «Сва Босна» означава краља и државни сабор. Она реагује споро, али одлучно. У Конавле упадају војвода Влатко Вуковић и кнез Павле Раденовић, избацују Санковиће и деле жупу међу собом.

Самостално деловање властеле се огледа и на другим странама. Вук Вукчић, који је у име напуљског краља заједно са братом Хрвојем добио банско достојанство, тражи од Иваниша Палижне да преда своје градове Врану и Островицу Босни. Ускоро се приближава Задру који је лојалан краљу Жигмунду. Његов брат Хрвоје ступа у тесне везе са краљем Жигмундом Луксембуршким и обећава му верну службу против сваког, сем против краља Дабише (1393). Очигледно је да је хрватско племство нагињало напуљском краљу Ладиславу, док му босанско није било наклоњено, вероватно због става о Хрватској и Далмацији.

Долази до сукоба Дабише и босанске властеле са вођама хрватског племства (1394). Неповољна ситуација и по једне и по друге била је припрема Жигмунда Луксембуршког за рат у «доњим крајевима»: Славонији, Хрватској, Далмацији и Босни. Жигмунд је искористио њихове сукобе да их сломи једног за другим. Прво је истиснуо Хорвате из њиховог упоришта Добора, града у близини ушћа реке Босне, а затим их је заробио (1394).

Стефан Дабиша се покорио Жигмунду у логору крај Добора, а није познато зашто се одлучио на овакав корак. Дабиша се одрекао власти над Хрватском и Далмацијом и препустио је Жигмунду. Такође, одлучено је да након Дабишине смрти престо припадне Жигмунду Луксембуршком. Краљ Дабиша је уврштен у ред угарских достојанственика, а добио је титулу жупана Шомођске жупаније.

21. Јеленино међувлашће (1395-1398)

Жеља краља Жигмунда да наследи босански престо показује да је Дабиша био у

старијим годинама, а већ у јесен 1395. је умро. Према обавези из Добора, Жигмунд је требало да наследи босанску круну и тиме Босну непосредно потчини себи. Након Дабишине смрти је дошао у Срем, у близини босанске границе, заједно са својим

86

великашима, и планирао да са њима и војском уђе у Босну. У Босни су изгледа постојале две струје од којих се једна сигурно залагала за испуњење обавеза. Жигмунд се из Срема вратио у Будим да би се срео са братом Вацлавом са којим је преговарао о заједничком походу на Италију и обезбеђивање царске круне неком из луксембуршке династије. Жигмунд је због сталног сукоба са властелом у Угарској и својим противкандидатом Ладиславом више полагао на царску круну, него ли на босанску.

Између босанске властеле и Жигмунда је дошло до компромиса, па је излаз нађен у томе што Жигмунд није био крунисан за краља, али то није био ни нико други, па је Дабишину владавину наставила његова удовица Јелена. Да је њена владавина имала карактер интеррегнума, види се из односа са Дубровником када није могла да продужи повластице дубровачким трговцима јер није имала овлашћења. За кратко време је Јелена добила супарника пошто се у околини Пожеге у Славонији појавио један племић који се издавао за босанског краља, али је убрзо био убијен (1396).

Босанска властела се мирила неко време са Јеленином владавином зато што је очувала стабилност споља, а на унутрашњем плану дозволила властели самостално деловање. То је био најкрупнији корак ка стварању самосталних феудалних области. Када Јелена у једној повељи каже да је одлуку донела по савету са војводом Хрвојем (Вукчићем), кнезом Павлом (Раденовићем), војводом Сандаљем (Хранићем), тепчијом Баталом, и осталом властелом, јасно је да они имају одлучујући утицај у држави.

Војвода Хрвоје Вукчић био је сигурно прва личност у Босни за време Јелене. Дубровчани су се прво њему обратили за добијање територије Конавала, али то није дало резултата, мада нам показује ко је први човек Босне тог времена. Још за време Твртка је наследио титулу војводе, а већ у Дабишино време делује самостално везујући се прво за напуљски двор, а затим за Жигмунда. Господарио је жупама и градовима у Доњим Крајима.

Кнез Павле Раденовић је потицао из властеоског рода из источне Босне, а тек се његов отац Раден Јабланић први јавља у изворима. Када је заједно са Влатком Вуковићем освојио и поделио Конавле (1391), његов утицај се раширио све до морске обале, па је ступио и у контакт са Дубровчанима. Њима је био важан због сигурности трговаца на путу за Србију, а и због тога што су Конавле могли добити једино уз његову сагласност. Примили су га за свог грађанина (1397), а он даје заклетву којом обећава слободу и безбедност дубровачким трговцима.

Војвода Сандаљ Хранић је потицао из раније непознате породице Косача, којој је тек војвода Влатко Вуковић обезбедио војводско достојанство за време Твртка. Сандаљ је од стрица наследио то достојанство, али се активно јавља тек око 1395. Меша се у послове са Дубровчанима, од којих чак тражи исплату светодмитарског дохотка. Најважнија је његова самостална политика према Зети, када је искористио сукоб Ђурађа Страцимировића и Радича Црнојевића да освоји Будву (1396). Успео је и Котору да се наметне за врховног господара, због чега је избило непријатељство између њега и Балшића. У сукобу међу њима су посредовали Ђурђева жена, кћи кнеза Лазара, Јелена, као и босанска краљица Јелена, али без резултата. Сигурно је млади Сандаљ Хранић уживао подршку Хрвоја Вукчића, с којим се родбински повезао (1396), узевши Јелену, кћи Вука, Хрвојевог брата за жену.

Тепчија Батало држи Лашву у централној и Сану у западној Босни, а његове области раздваја област Хрвоја Вукчића, с којим је Батало у сродству, пошто је ожењен његовом сестром. Звање тепчије је имао и за време краља Дабише, као и за време Остоје.

Сем ових најмоћнијих властелина, осамостаљују се и мањи властелини. Око доње Неретве важну улогу имају Радивојевићи, који су верни краљици и контролишу простор око трга Дријева. Веома самостално су деловали Николићи из Поповог Поља,

87

који су чак сами наметнули царине Дубровчанима. Уговоре с Дубровчанима кршио је и Сандаљ Хранић, обновивши трг соли под Новим, а со је довожена и у Будву, такође нелегалан трг соли. Мање су познате породице из унутрашњости Босне, где имамо Влатка Влађевића из источне Босне, као и Златоносовиће и Дињичиће у Подрињу.

На путу ка потпуном осамостаљивању, властела је морала да води вишеструку борбу. Први корак било је узимање неких владарских права, као што је убирање царина, што је био и најлакши корак. Далеко тежа борба била је она са другом властелом која је гајила сличне амбиције. Након пада Санковића, Николићи покушавају да учине нешто више, али је њихова територија исувише мала, па потпадају под власт Сандаља Хранића. Слично је било и са Радивојевићима који су потпали под власт Косача, али су стално устајали против својих господара. Влатко Влађевић је постао вазал Павла Раденовића. Тек када су најмоћнији господари потчинили оне мање, и када су добили краљевске тргове и градове, могло је доћи до потпуног осамостаљивања. Најбитнији корак било је потчињавање ситнијих великаша. Предност крупних господара биле су и титуле које су добијене још у време док су вршили власт у име краља. Важан ослонац биле су жупе и градови који су добијани од «све Босне», то је био полазни ослонац њиховог успона. Брачне везе играле су јаку улогу, тако да са Хрвојем Вукчићем имамо повезане Сандаља Хранића, тепчију Батала и претка Златоносовића.

Ако се изузме активност Сандаља Хранића у Зети, Босна је била пасивна према суседима у то време. Привремену изолацију Босне прекинули су Турци. Након што је из својих земаља на Косову истиснут Вук Бранковић (1397), на Босну је упућена једна турска војска на челу са Бајазитовим синовима и кнезом Стефаном Лазаревићем. Ово је била највећа до тада турска војска послата на Босну, али ни она није имала неког успеха. Након тога, Босна је била у добрим односима с Турцима, док након Ангорске битке (1402) Турци се више деценијама и не појављују.

Изгледа да је непосредно после турске провале дошло до неких сукоба у Босни, вероватно између краљице Јелене и Радича Санковића, који је након афере око Конавала доспео тамнице. Дубровчани су помагали Радичеву жену, а 1398. је изненада Сандаљ Хранић затражио јемство за њега и он се нашао на слободи.

На престо властела бира Остоју, збацивши Јелену. Остоја је био из рода Котроманића, али незнатног положаја. Вероватно је властелу у пучу предводио Хрвоје Вукчић, који се поново окренуо Ладиславу Напуљском, а изгледа да је сарађивао и с Турцима. Јеленина странка је била у почетку јака, али су уз њу на крају остали само Радивојевићи, који су се на крају измирили с Остојом. Јелена се више није мешала у политички живот, а вратила је и своје народно име Груба, мада се још понегде називала краљицом.

22. Босанско-угарски ратови

Збацивањем Остоје поставља се питање избора новог краља. Босанци бирају за

краља Твртка ИИ, сина старог Твртка како се говорило, који је до тада био незапажен у босанској политици. Преврат у Босни означио је прекретницу у односима са Жигмундовом Угарском. Остоја одлази у Будим да моли за помоћ где се у потпуности везао за Жигмунда Луксембуршког, чиме се сукоб између ове две земље продубљује. На Твртковој страни је Ладислав Напуљски.

Дубровчани покушавају да ублаже непријатељство, наравно због својих интереса али не успевају у томе јер угарски краљ јуна 1404. води рат против Босанаца. Угарску војску није предводио краљ већ мачвански бан Иван Моровићки који стиже до Бобовца, где се налазила Остојина посада, а затим је другим одредом заузео град Сребреник у

88

Усори где се угарска војска одржала неколико година. Сукоб из 1404. није променио ништа битно у односу Босне и Угарске тако да се очекивало да ће се сукоби наставити. Жигмунд је имао подршку хрватских великаша, свој утицај је ширио склапањем родбинских веза са некима од њих. Жигмунд је желео да херцега Хрвоја придобије на своју страну, али он није намеравао да му се покори што користи Жигмунд и напада Хрвојеве области, заузима Бихаћ, а нападан је и град Соко. Ни ово није променило Хрвојеву оријентацију као ни оријентацију краља ни босанских великаша, и даље су били на страни Ладислава Напуљског коме су послали посланство да им он потврди старе границе босанске, поготово према Угарској и он им је потврдио границе које је Босна имала у време бана Кулина.

1406. Хрвоју је дао Прозор са Врхриком и град Зрињ, а Сандаљу Дрежник, Цетињ и Слуњ, Островицу и Скрадин, које је иначе било у рукама кнежева Зрињских, Сењских, Крбавских или Иваниша Нелипчића који су били у Жигмундовом табору. Те исте године Жигмунд поново напада Босну, у том походу пустоши већи део Босне и спаљује две куће краља Твртка.

Наредне 1407. Жигмунд борави у Славонији одакле припрема још један напад на Босну, ослањајући се на војску својих тамошњих великаша. На обали Саве диже низ утврђења. Са једним одредом стиже до Бобовца, а један одред са ердељским војводама је стигао у област Врбаса али се не зна докле је продро. Жигмунд се изненада разболео и повукао почетком октобра преко Саве.

После овог напада краљ Твртко и херцег Хрвоје су и даље држали далматинске градове у име Ладислава Напуљског, а Хрвоје је и даље био Ладислављев намесник у Далмацији.

Босна тражи савезништво од Венеције обавезујући да ће да бране једна другу ако их неко нападне. Сандаљ, Павле Раденовић, Ђурађ Радивојевић и његов брат су предложени да буду примљени за млетачке грађане.

1408. Жигмунд предузима још један поход на Босну, користећи иницијативу папе Гргура XII који позива цели хришћански свет у борби против Турака. Његова намера није била да се бори против Турака већ да покори «јеретичку» Босну. У овом походу је извршио прави покољ босанске властеле (њих 171 је бацио са зида Добора у Босну), али ни ова победа није донела никакве промене.

Јануара 1409. сплитски херцег Хрвоје мења своју оријентацију јер Ладислав жели да прода своја права на Далмацију Млечанима и бојећи се да не изгуби своју власт над градовима и титулу намесника, Хрвоје се мири са Жигмундом.

Крајем 1409. свргнут је Твртко II,а 1410. Жигмунд је Хрвоја поставио за вицекраља Босне. Односи између Хрвоја и Сандаља после 1409. постају непријатељски јер је Сандаљ био против Жигмунда. Остоја поново долази на власт као штићеник Сандаља Хранића и Жигмундов противник.

Октобра 1410. Сандаљ, Павле и други великаши пристају да крунишу Жигмунда за краља Босне. Ипак, Сандаљ не жели да преда Островицу Жигмунду, шта више преговара са Млечанима да им преда град, што и чини и добија 5000 дуката. 1411. Сандаљ напада Сребреницу, али се убрзо мири са Жигмундом; Дубровчани то користе да још једном затраже од Жигмунда Конавле и Драчевицу. Жигмунд на крају признаје Остоју за краља. Сандаљ постаје зет деспота Стефана оженивши се његовом сестром, удовицом Ђурђа Страцимировића Балшића.

Жигмунд 1411. Сребреницу даје деспоту Стефану.

89

23. Јединство и подељеност Босне

Остоја је још за време прве владе имао контролу над Дријевима и Сребреницом,а од 1403. и Оловом, да би после његовог збацивања Сребреница и Дријева припала Хрвоју.Затим је Сребреницу добила Србија, а Дријеву заузео Сандаљ Хранић.

Хрвоје је господарио територијама од Сане до Неретве (Старе Доње крајеве,Завршје и Крајину), граничио се са земљама Сандаља Хранића и Иваниша Нелипчића.

После затварања Радича Станковића, његове области дошле су под власт Сандаља Хранића који се шири до Поповог поља, Коњица, Невесиња, Дабра.

Павле Раденовић је господарио половином Конавла, Требињем, Врмом, Билећом и Фатницом.Тако су Сандаљеве и Павлове земље биле измешане и сукобљавају се у 2. деценији XV века. Област Павла Раденовића се простирала од Добруна на истоку до Врхбосне на западу, са центром у Борачу и Олову.

Територија којом је непосредно владао остала је у средишту Босне. 24. Органи управе у Босни

Феудални господари су били самостални у својим областима, сами су убирали

царину и државни намет «дукат од огњишта» које су убирали од становништва. Под влашћу феудалних господара је била властела која је живела на својим племенитим баштинама и служила оном ко загосподари жупом или облашћу; најважнији међу њима су заповедници градских посада и жупски функционери тзв. «жупани» и «кнежеви». Надлежност жупана је брига о реду и безбедности на повереном земљишту, спречавање бекства и пресељавања људи, сакупљање војске и дажбина. Средином XV века долази до промена у жупама у Приморју где су жупани потиснути кнежевима. Тада су жупани важили као заменици кнезова кад би ови отишли у рат.

Временом су се појавили фискални органи «дукатници» који су утеривали основни намет и прогонили своје обвезнике чак на дубровачку територију.

Локалне властеоске породице (Николићи у Попову, Љубибратићи у Требињу) имали су читава села својих зависних људи.

У судству се опажа удвајање јер се као судија, поред обласног господара јављају и кнезови жупа и локална властела.

На локалном нивоу организовали су се «зборови» - скупштине становника жупе или мање области. Заповедници војних посада у тврђавама имали су искључиво војне функције, били су чувари а не управљачи околне територије. Једино су «кастелани» тврђава уз градска насеља имали нека овлашћења у управи.

Краљеви су за своја боравишта бирали градове Сутјеску, Високо и Бобовац, а касније и Јајце, док су Павловићи држали Борач и Олово, а Косаче Благај, Самобор, Соко и Нови. Херцег Хрвоје и његови наследници су пажњу посветили Јајцу.

«Русаг босански» је властела босанска окупљена на државном сабору; »Круна и Босна» је исто што и «краљ, господа и властела» а све заједно представља босанску државу. Државни сабор је после Тврткове смрти добио на значају, сабор је бирао и збацивао владаре, учествовао у спољној политици, расправљао о територијалним питањима. Краљеви су по поновном доласку на власт поново крунисани што је имало сакралну вредност .Средином XV века и српски деспот учествује на станку.

90

25. Привредно и културно дозревање

Босна је од најранијих времена у привредном смислу окренута Јадрану, трговци долазе из Далмације и Дубровника. Нагло привредно опадање је почело средином XV века кад су Турци нагло пресекли промет са Приморјем како би рударску производњу Босне окренули себи. Рударска производња Босне је најважнији елеменат привредног живота Босне и свој врхунац и достиже у првој половини XV века. Производња метала, сребра и олова игра најважнију улогу у босанском привређивању сшо привлачи стране трговце да се насељавају и трајно бораве у градским насељима, у првом реду Дубровчане који су уживали управну и судску аутономију. У циљу заштите својих прихода краљ Твртко за време своје друге владе завео «болање» или жигосање сребра као доказ да је прошло кроз царину и да је наплаћен владаочев део. Пошто се из непознатих разлога после смрти Твртка I прекинуло ковање новца, за време Твртка II ковање новца је обновљено. Босанци и Дубровчани су ковали само сребрни новац док се у промету са далеким тржиштима тражио златни новац, пре свега млетачки дукат. Била је актуелна и трговина воска, меда, сточарских производа који су и даље заузимали важно место у робном промету.

26. Унутрашње борбе и почетак турског притиска

1412. обласни господари са Остојом и српским деспотом се налазе у Будиму где се измирују са Жигмундом.

1413. Сандаљ Хранић ратује против Турака на страни деспота Стефана пошто му је зет; заједно ратују против Бајазитовог сина Мусе у чему им се придружује Мусин брат Мехмед. У тој бици код Чаморлуа је погинуо Муса. Сандаљево одсуство користи Хрвоје да нападне његове области, а затим га Жигмунд проглашава за одметника и заједно са Сандаљем га напада јуна 1413. То користи Сплит и збацује Хрвојеву власт. Брач,Хвар и Корчулу је Жигмунд уступио Дубровчанима, а поседе у Славонији дао хрватским великашима. Хрвоје тражи помоћ од Турака које увлачи у босанске унутрашње сукобе. Почиње 2. период турског притиска (1. је био 1402.) Уз Твртка су били Твртко II Твртковић и Павле Раденовић.

1415. Угари нападају Хрвоја сакупивши велику војску да протерају Турке из Босне. Војска се сукобила у Лашви где је угарска војска поражена. После тога се Остоја мири са Хрвојем који напушта Жигмунда; султан потврђује Остоју за краља Босне, а Твртко бива присиљен да се повуче. Тиме Угарска губи позиције у Босни и губи Усорску бановину 1411.

Краљеви људи и Сандаљ убијају Павла Раденовића, који је био уз Твртка II, а његовог сина одводе у Бобовац где је требало да буде ослепљен. Павлове земље су подељене. Међутим, Петар није био ослепљен, већ одведен у престоницу Раденовића, Борач. Заједничким снагама, Петар Павловић и његов брат Радослав у коалицији са Турцима 1415. пустоше Босну. Хрвоје умире 1416. Рат Павлових синова против Сандаља се наставља и 1416. када пустоше Сандаљеве области у Приморју чиме су избијали на дубровачке границе.

Поставља се питање Хрвојевог наследства. Он је имао сина Балшу али се он не примећује; његов прави наследник је синовац Ђурађ Војсалић и његови потомци али нису имали ни мали део Хрвојеве територије што користи краљ Остоја који се разводи од своје шене Кујаве и 1416. се жени Хрвојевом удовицом Јеленом, преко које је добио већи део Хрвојевих области; отада је Јајце под влашћу крунисаних Котроманића. Присаједињавање Хрвојевих земаља краљевој земљи јача краљевску власт.

91

1416. сазива се станак без краљевог присуства где је донета одлука о затварању краља Остоје и кнеза Драгише Дињичића због убиства кнеза Павла чиме је погазио «вјеру господску».

1417. Остоја мења табор и стаје на страну Сандаљевих непријатеља. Користећи жеђ за осветом Павловића да сатре Сандаља ратује у Хуму где је потчинио хумску и крајинску властелу, заузима Сандаљев Благај. Последње акције краља Остоје се односе на забрану трговине робљем у Дријеви, он умире септембра 1418. За краља је изабран Стефан Остојић, Остојин син, и уз њега остаје Петар Павловић. Велики утицај на краља је вршио Дубровчанин Михаило Кабузић, некадашњи Хрвојев протовестијар који је био утцајнији од свих босанских великаша због чега Босанци негодују. Стефан убрзо затвара своју маћеху Јелену.

Сандаљ води преговоре са Дубровником о продаји свог дела Конавла тако да су Конавли уступљени уз годишњи трибут. Повељом Стефана Остојића потврђена је не само Сандаљева већ и Петрова половина Конавла и град Соко, уз накнаду од 500 перпера годишњег трибута краљу.

1420. У Босну је провалио скопски намесник Исак који убија Петра Павловића. Твртко II је поново крунисан 1421., а Стефан Остојић умире 1422.

1421. измирење Радослава Павловића и Сандаља Хранића (Радослав се жени Теодором, кћерком Вукца, Сандаљевог брата).

Иначе, станак је још 1415. донео одлуку о припајању Сребренице, тако да је Твртко искористио турски напад на Босну 1425. и опсео Сребреницу коју је деспот убрзо повратио.

1425. формални мир између босанског и угарског краља јер Жигмунд жели мир како би ратовао против Турака.

1426. Турци нападају Босну, Твртко и властела не пружају отпор тако да Турци пустоше Усору и Сребреник.

1427. Твртко II издаје повељу којом се обавезује да ће Босна после његове смрти припасти Жигмундовом тасту Херману Цељском уколико не буде имао мушких потомака. Радослав Павловић и Сандаљ Хранић се томе противе.

Твртко II се жени Доротејом, кћерком Јована Горјанског, рођаком самог Жигмунда маја 1428. Поставља се нејасно верско питање Твртка II, али је негирао да је сизматик и јеретик; осим тога, потврду за брак је тражио од самог папе Мартина V.

Босански краљ и обласни господари постали су двоструки вазали: угарски и турски. 27. Конаваоски рат и његове последице

Дубровник је годинама покушавао да да добије другу половину Конавла, на шта

Радослав коначно пристаје 1426. Притиснут финансијском кризом, продаје свој део за 13 000 дуката и 600 перпера годишњег дохотка (што је више него Сандаљев део).

У почетку је Радослав иступао као дубровачки пријатељ, али већ с пролећа 1429. крећу несугласице јер су наводно неки дубровачки трговци њему остали дужни. Ипак за то није имао доказа, а није хтео да се парничи. Тражио је да му дубровачка влада исплати наводне дугове и у знаку истеривања правде, октобра 1429. запленио је један трговачки караван са тканинама, а на дубровачке жалбе је одговорио да ће да врати и тканине и повеље што је иначе значило прекид односа.

Наредне 1430. Радослав напада Дубровник, вржи упад у жупу Љуту у Конавлима и разбија дубровачки одред. После напада, Дубровчани траже помоћ на свим странама, и код Жигмунда, чији су били вазали, затим од Твртка и Сандаља Хранића. Али, Радослав је био турски вазал и уживао је султанову заштиту,чија је одлука и била од кључног значаја при решавању овог сукоба. Свакако да су у прво време Дубровчани

92

избегавали да се појаве на Порти да не би били потчињени плаћању харача и размишљају да склопе савез са Твртком и Сандаљем Хранићем о «куповини» Радослављевих земаља од султана за 70 000 дуката и да територију поделе међу собом.

Ипак, султан је захтевао да пред њим изађу дубровачки и Радослављеви посланици да се утврди ко је у праву. Радослав тврди да Конавле није продато Дубровчанима већ дато у залог. Међутим Дубровчани су имали оригиналне повеље о куповини.

1431. угарски и турски посланик долазе у Дубровник како би предали Дубровнику Конавле, што Дубровчани користе да наплате ратну штету од 60 000 дуката и те исте године султан одобрава да се Дубровчанима предају Врм, Требиње и тврђава Клобук. Радослав у сарадњи са Твртком се заузима на Порти да султан опозове своју одлуку. Дубровчани тада ступају у преговоре са Радославом и склапају мир 1432. на бази успостављања стања пре рата. Добили су Конавле, али не и накнаду штете.

1432. за време сукоба са Дубровником долази до рата између Србије и Босне, између деспота Ђурђа и Твртка. Дубровчани у јесен 1432. јављају Угарској да оба владаоца «на граници својих области чине један другом штету,узнемиравају се и пакосте».

Рат се завршава поразом Босне 1433.а деспоту су припали Усора, Зворник и Теочак. На деспотовој страни је иначе био Сандаљ Хранић који је заједно са њим учествовао о «откупу» Твртових земаља. Радослав је испрва био на Твртковој страни, а потом и на деспотовој.

Те исте 1433. син бившег краља Остоје, Радивој долази у Босну и подржавају га деспот Ђурађ, Сандаљ Хранић и Радослав Павловић. Притиснут, Твртко II се повлачи у Угарску.

28. Борба за Сандаљево наслеђе

1435. умире Сандаљ Хранић. Бивши краљ Твртко који се повукао у Угарску има

подршку краља Жигмунда и помоћу њега жели да поврати Хум који је припадао Угарској за време краља Лајоша. Циљ је наравно био заузимање Дријевског трга са великом царином. Жигмунд упућује Твртка и хрватске великаше да заузму Хумску земљу и сачувају је за угарску круну. За Сандаљевог наследника изабран је његов синовац Стефан Вукчић који успева да очува огромно наслеђе готово нетакнуто и добре позиције. Желећи да сачува интегритет своје територије, позива Турке у помоћ; одред од 1500 војника стиже у Босну и заједничком акцијом протерују Угре из Хума. Након смрти Иваниша Нелипчића, обласног господара у области Цетине, Жигмунд жели да приграби његове земље и правог наследника Ивана Франкопана проглашава одметником. Међутим, Стефан Вукчић склапа са Иваном савез против Жигмунда и заједно одбрањују Цетину. Тиме је Стефан Вукчић Косача сасвим отклонио притисак на Хум. После тога он сређује односе са Жигмундом и добија потврду својих поседа; измирио се и са Твртком II. Дубровчани са њим обнављају уговоре, а и Венеција је на њега пренела сва права и приходе које је раније уживао Сандаљ Хранић.

Најупорнији Стефанов непријатељ био је Радослав Павловић који је такође заинтересован за његове земље. 1437.долази до сукоба између њих двојице, поготово што је Радослав изгубио наклоност Турака, а Стефан је имао налог од Турака да заузме Требиње. 1438.Стефан му одузима Требиње, повратио град Јелеч у Подрињу који је Радослав приграбио након Сандаљеве смрти; опседао је и тврђаву Клобук у Врму, упориште Павловића. Међутим, Турци мењају страну, мире се са Радославом, тако да 1439. упадају у Босну и пустоше је, стижу чак до Јајца. Стефанова земља није била похарана, али је Радославу морао да врати Требиње и све што је освојио. Павловићи и Косаче се мире 1439; Радослав се поново жени Стефановом сестром Теодором.

93

Жигмунд умире 1437., а наслеђује га Алберт Аустријски (1437-1439). 1439. султан креће у освајање Деспотовине и овај подухват има за Босну озбиљне

последице јер су босански вазали, међу њима и Стефан, учествовали у пустошењу Србије. Турске успехе је најбезобзирније користио Стефан јер је, видевши да је након освајања Србије Зета остала одсечена, желео је оствари његове некадашње амбиције и да је освоји. У тој својој замисли има подршку которског кнеза, а и Стефана Марамонтеа-Балшића. Деспот Ђурађ долази у Зету у лето 1440, вођени су преговори о измирењу деспота са Стефаном посредством Дубровника, али до помирења није дошло. Стефан је на своју страну привукао браћу Црнојевиће и неког митрополита који од 1441. господари Будвом. Деспот априла 1441. напушта Зету и одлази у Дубровник, али и њега ускоро напушта.

Стефан септембра 1441. заузима Горњу Зету у чему му помаже Стефаница Црнојевић; он од Стефана добија 5 катуна који трајно остају у његовим рукама. Када је хтео да освоји Доњу Зету и њене градове сукобљава се са Венецијом која има интерес у приморским градовима, поготову у Котору. Радослав Павловић умире 1441. Стефан заузима тврђаву Клобук, последње упориште Павловића на југу. Стефан 1442.заузима Бар.

1443. умире Твртко II. 1443. на сабору који је одржан без учешћа и против воље Стефана Вукчића од

стране босанских великаша за краља Босне изабран је Томаш, син бившег краља Остоје. Стефан заузима непријатељски став према Томашу и подржава ранијег претендента Радивоја. Иако су обојица били турски вазали нису могли да рачунају на турску помоћ јер су Турци у току «дуге војне» 1444. претрпели пораз од деспота Ђурђа и Јанка Хуњадија.

На основу уговора између Твртка II и Хермана Цељског из 1427., Улрих Цељски полаже право на босанску круну, а јуна 1444. Јанко Хуњади успева да издејствује код краља Владислава да призна Томаса за босанског краља, а заузврат Томаш је Јанку дао годишњи данак од 3000 златника и помоћ и подршку у свакој ситуацији. Томашеви савезници у борби против Стефана су:

Радослављев наследник, Иваниш Павловић Венеција Стефаница Црнојевић Радивојевићи

Освајају Дријевски трг, важно привредно средиште. Млечани освајају 1443. Бар, и Стефан након губитка позиција у Зети ступа у везу са Алфонсом Арагонским који влада Напуљском краљевином, али је овај савез био од мањег значаја.

Томаш постаје члан хришћанске коалиције угарског краља Владислава и 1444. заузима сребреничку тврђаву а тиме је српској Деспотовини преотео рударску варош. За то време, Стефан Вукчић је уз турску помоћ запосео долину Неретве и повратио Дријеву у којој је потчинио Радивојевиће. Стефан Вукчић и деспот Ђурађ Бранковић октобра 1444. сређују своје односе, Стефан му враћа Горњу Зету са Медуном и тада су склопили савез против Томаша и Венеције.

1445. мир Венеције и Косаче. 1445. деспот Ђурађ је повратио Сребреницу. Маја 1446. Томаш се жени кћерком Стефана Вукчића, Катарином, и тада долази до измирења краља и најјачег обласног господара.

У јесен 1446 Босанци поново заузимају Сребреницу, чиме је настављено дуготрајно српско-босанско гложење око богатог рударског центра. Сукоб је овог пута решен компромисом, да српски деспот и босански краљ деле приходе од сребреничке царине. Кован је новац са ликом обојице, деспотовог са једне и краљевог са друге стране.

94

29. Католичка офанзива

Заузимање позиција од стране фрањеваца афирмише католичанство у Босни; босанска јеретичка црква средином XV века је у изолацији и има улогу у решавању спорова краља и властеле. Тако су се поједини «крстјани» и други чланови хијерархије босанске цркве везали за дворове појединих обласних господара постајући у правом смислу дворјани. По свему судећи, аскетски кодекс босанских «крстјана» није повлачио за собом негативни став према земаљским добрима јер нема сумње да су «крстјани» и други чланови хијерархије имали своје баштине и друга имања. Изгледа да је имовина босанских патарена веома привлачила краља Томаша кад је започео са прогоном јеретика. Међутим, живећи на дворовима господара којима су служили као оруђе у политици, неки од «крстјана» и чланова хијерархије губе непристрасност која им се раније приписивала, тако да нису више били арбитри над сукобима властеле и великаша, већ су активно учествовали у бурама и метежима.

Твртко II подржава фрањевце и 1442. преко посланства у Риму се одрекао манихејства у име целе државе, мада је он и од раније био католик. Прелазак у католичанство делом је био условљен политичком ситуацијом у Босни, јер чим су феудалци ступили у контакт са околним феудалним светом, сметала им је «јеретичка љага» и с тим у вези се Хрвоје Вукчић спремао да пређе у католичанство 1403. како би остварио своје политичке амбиције.

1433. базелски концил у свом покушају да уједини читаво хришћанство, тежио је да «манихеје и патарене у Босни« покатоличи, али ова акција није имала успеха. Томаш је био члан хришћанске коалиције који покреће крсташки рат против Турака и он се изјашњавао као католик ван своје земље, а у својој земљи је и даље указивао уобичајене почасти «крстјанима». Хрвојеви потомци, Ђурађ и Петар Војсалић су се изјашњавали као католици, а у току понтификата Евгенија IV, Стефан Вукчић постаје католик, међутим, њему се претило екскомуникацијом јер није развио никакву католичку активност у земљи. Католик је био и Радивој Остојић, бивши претендент. Занимљива је оријентација Стефана Вукчића – и «херцега од Светога Саве» који узима православну титулу и 1454. подиже православну цркву у Горажду који је као свог «редовника» имао милешевског митрополита Давида и код цариградског патријарха важио је за православца. Са друге стране остао је у вези са папством до краја живота,а и сматран је за заштитника јеретика.

1448. се обнављају сукоби између деспота Ђурђа и Стефана Вукчића тако да је турски напад захватио и Томашеву земљу, а пљачкашки одреди у Стефановој области су продрли до Дријева и спалили трг; убрзо зараћене стране склапају мир, а онда заједно ратују против Томаша 1448-1451. Средином септембра 1448. Тома Кантакузин, деспотов шурак побеђује Томаша, а деспот заузима Сребреницу, али је неколико месеци касније Томаш поново заузео Сребреницу. 1451. склапа се мир по ком је Сребреница припала Босни, а Стефан («велики војвода русага босанског») се проширио на рачун свог зета Томаша. Што се тиче привредних мера, Стефан већу пажњу посвећује промету соли, издао је наређење Дуровчанима да његови власи не могу да долазе да купују со у Дубровнику. Отворио је «кумерк солски» у Суторини под Новим и тако активирао стару Тврткову тврђаву која није имала економски значај и претворио је у градско привредно седиште.

Била је актуелна и производња вунених тканина - arte di lana, организована 1448. и била је активна до херцегове смрти. До тада је једино Дубровник имао ткачку мануфактуру. Тканине су, после соли представљале најтраженију робу на балканском тржишту.

95

1450. Дубровчани уводе потпуну забрану рада својих трговаца у херцеговој земљи што је херцега погодило и више пута је захтевао да се трговачки промет обнови, јер у својој земљи није имао способне снаге које би замениле дубровачке трговце; једино се управо херцег могао мерити са дубровачким пословним људима. А дубровачки трговци неће у његову земљу због великих намета.

1451. херцег напада Дубровник и тражи подршку од Порте и од Мехмеда II Освајача тражи дозволу да заузме Конавле, а заузврат нуди повећање харача. На страни Дубровника је Угарска, а Дубровник наговара Томаша да ступи у савез са њима како би повратио територију коју је изгубио ,да уз помоћ Јанка Хуњадија освоји херцегову земљу, поготово Хум и Дријеву и да истера Турке из Ходидједа. Јуна 1451. херцег је запосео жупу Конавле осим града Сокола и Цавтата, затим улази у жупу Жрновницу и ту преговара са Дубровчанима о примирју, на иницијативу Дубровчана како би га отерали са своје територије и припремили се за даље акције. Склоплено је и усмено примирје 12. јула које је и писмено фиксирано, али херцегови људи и даље нису могли долазити у Дубровник.За Дубровчане рат је тек почео. У заштиту Дубровника први је устао деспот Ђурађ Бранковић. Напуљска краљевина и Венеција су се држале неутрално. Гроф Улрих II Цељски и Петар Павловић су били на херцеговој страни. И херцегов син Владислав устаје против оца, а на страну деспота и краља Томаша. У међувремену обе стране крше привремено примирје, херцег поново опседа Конавле, и чак долази до дубровачких зидина, али се убрзо повлачи. Дубровчани предлажу да се херцегова земља откупи од султана од 150 000 дуката и 50 000 дуката везирима. За себе су Дубровчани тражили само Конавле, Требиње, Драчевицу и Врм, а остало да краљ Томаш и деспот поделе. Дубровчани предузимају поход на Конавле који је требало да захвати Драчевицу и Нови, али се завршио катастрофално по Дубровчане, тако да се обе стране окрећу дипломатији.

1451. склопљен је мир између Турске и Угарске. И херцегу је изричито забрањено да напада Дубровник и морао је да врати Конавле. Изгледало је да је рат завршен, али је херцег убрзо поново запосео Конавле. Са друге стране 1452. избија побуна против херцега на челу са Владиславом у којој му помаже Иваниш Влатковић. Заузимају готово цели Хум осим Љубушког, а нешто је касније завладао њим. Краљ Томаш и војвода Петар Павловић се придружују Владиславу, долазе у Хум како би се спојили са његовом војском и онда да заједно нападну херцегову територију. Херцег је, увидевши да је у тешком положају, прибегао дипломатији. Томаш је на крају одустао од похода на херцега и повукао се у Босну.

1453. Владислав и остала хумска властела склапају мир са херцегом да се врате под херцегову власт, а да им он призна све земље и поседе, тако да су Дубровчани испали из ове дипломатске игре.

1454. склопљен је и мир херцега са Дубровником, херцег се обавезао да ће царине бити на местима и у висини у којима су биле раније.

30. Слом босанске државе

Након освајања Цариграда 1453., Мехмед Освaјач тражи од деспота да му преда

Смедерево и Голубац, па се деспот и херцег коначно мире, што је потврђено браком херцеговог сина Владислава и Ане Кантакузине, рођаке деспотице Јерине.

Улрих II Цељски постаје хрватски бан. 1456. султан припрема поход на Смедерево и Београд и захтева од Томаша, херцега

Стефана и војводе Петра Павловића поред много товара намирница и лично учествовање у походу што су они одбили. Још је султан тражио од Томаша да му преда 4 своја града (један је чувао прилаз у Далмацију, други у Угарску, а још друга два у

96

срцу Босне.) Краљ наслућује да султан хоће у потпуности да освоји Босну, тако да се краљ и херцег удружују, стављају на страну своје размирице и траже помоћ са стране.

1455. краљ Томаш је стављен под заштиту Свете столице, док херцег обнавља уговор са Алфонсом Арагонским. Ипак, турски поход на Србију 1456 се завршио поразом Турске, али привредни притисак на Босну је бивао све јачи, јер је дошло турско наређење о забрани извоза сребра из Босне, како би се сво сребро носило у султанову ковницу.

1456. умире Јанко Хуњади од куге након одбране Београда, а крајем године умире и деспот Ђурађ Бранковић.

1457. Ђурђев син Лазар склапа мир са Мехмедом II под условом да држи још неосвојени део Деспотовине и да плаћа харач.

Краљ Томаш се ставља на чело хришћанске акције против Турака и преузима од папе крст и заставу - симболе крсташког покрета, чак у Босну долази папски легат Карвахал који му и предаје крст и заставу, али је било јасно да је Томаш преценио своје могућности и да из читавог подухвата неће ништа произаћи, па је папа Каликст 1457 за «хришћанског капетана» прогласио Скендер-бега,а на Томаша више није рачунао.

1457. Турци упадају у Босну и пустоше земље херцега Стефана, и тада султан поново захтева 4 града од Томаша да му преда.

1458. умире деспот Лазар што Томаш користи и заузима 11 градова које је до тада држао деспот у Подрињу, а међу њима и Сребреницу, Зворник, а можда и Теочак.

1458. Турска проваљује у Босну, па је деспот, озбиљно притиснут склопио мир са султаном, платио му харач у износу од 9 000 дуката. У то време воде се преговори о браку Томашевог сина Стефана и кћерке покојног деспота Лазара у циљу да краљевом сину донесе у мираз слободне остатке Деспотовине. О том браку Томаш преговара са угарским краљем Матијом Корвином у Сегедину који се сложио да се босански краљевић постави за српског деспота.

1459. Турци долазе пред Смедерево, тако да Стефан Томашевић и његов ујак Радивој Остојић предају град после само два месеца, под условом да се слободно повуку. На Босну је пала тешка љага издаје.

Средином XV века почиње покрштавање босанског становништва од стране фрањеваца, али и православаца, мада су фрањевци били фаворизовани. На краљевом двору, фрањевци и њихове старешине држе важне позиције. Краљ Томаш је издао наређење да се патарени морају покрстити или напустити његову земљу остављајући своју имовину.

1460. Турци заузимају североисточну Босну - Усора, Сребреница, Зворник и Теочак. 1461. умире краљ Томаш, претпоследњи Котроманић. Његов син, Стефан Томашевић се мири са херцегом Стефаном и тиме је ујединио босанске снаге.

1461. Стефан Томашевић је крунисан за краља од стране папског легата. Угарски краљ је сматрао да је овим чином повређено право угарске круне и да је босански краљ недостојан папске милости због предаје Смедерева и харача који је платио султану.

1462. Измирење Босне и Угарске (Стефана и Матије Корвина); већ се тада знало да је донета одлука на Порти о освајању Босне. Краљ и херцег траже помоћ на све стране.

1462. долази до сукоба између херцега и његовог сина Владислава који захтева половину очеве земље. Владислав тражи помоћ од Турака који му пристижу у помоћ септембра 1462, али султан ипак повлачи своје трупе због појаве угарске војске на Дунаву. Султан уцењује херцега тражећи да му преда 3 града -Чачвину, Мичевац и Клобук (утврђења која омогућују прилаз Дубровнику и Далмацији); херцег је све то одбио јер је очекивао помоћ од угарског краља и краља Стефана. Први напади Турака били су уперени против херцегове земље; та војска је потукла херцега на реци Брезници и довела на власт Владислава. На то се надовезао велики султанов поход у

97

мају 1463 на Босну. Султан дели своју војску на 3 дела; једну је послао на Саву да спречи Матију Корвина да дође у помоћ, са другом је кренуо у опсаду Бобовца, док је беглер-бега Махмуд-пашу Анђелковића послао под Јајце где је најчешће била краљева резиденција. Стефан се склонио у тврђаву Кључ, где се убрзо предао и био погубљен. Султан је том приликом освојио 117 градова, а планирао је и да освоји и Дубровник и Далмацију, али се због оскудице хране Турци повлаче и одустају од похода. У овом походу освојена је краљева земља и земља Павловића, али не и херцега. Убрзо је херцег заједно са својим сином Владиславом и Влатком повратио своју земљу осим 3 града.

1463. папа Пије објављује крсташки рат по којем је Угарска требало да ратује на копну, а Венеција на мору са својих поседа у Далмацији и Мореји. Матија Корвин је желео и да обнови босанско краљевство.

1463. Матија Корвин се састаје са херцегом и Владиславом код Јајца и тада угарски краљ заузима Јајце децембра 1463. Говорило се да је чак 60 земаља дошло под власт угарског краља, а поуздано се зна да је сигурно Звечај. Ипак је у султановим рукама остала средишња и источна Босна са рудницима, градовима и важним утврђењима.

1464. Турци упадају у Босну када је Махмуд паша Анђелковић започео дугу опсаду Јајца, али кад се угарска војска приближила Јајцу султан је покушао још један јуриш који се завршио безуспешно, тако да су се Турци повукли. Тада Матија Корвин средиште борбе преноси на североисток Босне, заузима Сребреник и покушава да опседне Зворник, али безуспешно, па се морао повући.

1465. поново избија раздор у херцеговој породици, свађу је и овог пута иницирао Владислав, и Иса-бег то користи да нападне херцегову земљу те исте године. Херцегу је после овог освајања остало нешто око доње Неретве и град Нови са Рисном и непосредном околином. Владислав се са својом сестром Катарином, бившом краљицом повлачи на дубровачко острво Мљет.

1465. Мехмед II за вазалног краља у Босни поставља Матију, сина некадашњег претендента Радивоја Остојића како би освојио Јајце, јер је знао да без Јајца не може да освоји Босну. Насупрот томе, Матија Корвин поставља само «губернатора Босне» и банове у Јајцу и Сребренику. Изгледа да се мала територија вазалног краља простирала у области Лашве и последњи пут се помиње 1471. Обнављање босанске краљевине од стране Мехмеда, а не Матије Корвина је управо било због тога јер је босанска властела била незадовољна угарском политиком и полако је прелазила на страну Турака.

Херцег је у Новом проживљавао своје последње дане, разболео се и умро 1466, а наследио га је млађи син Влатко, док је Владислава потпуно заобишао. Влатко је још деценију и по чувао остатке очеве земље која се у то доба називала Херцеговина. Подржавала га је Венеција, а био је у лошим односима са братом Владиславом и са породицом Влатковић.

Непосредно после смрти херцега, Турци освајају Благај (омиљена резиденција Косача), а 1468.и Кључ.

1470. Влатко се мири са Турцима 1471. Турци освајају тврђаву Почитељ на Неретви, где се угарска посада држала 6

година. 1470. Турци издвајају херцегову земљу из дотадашњег босанског санџака и оснивају

посебни санџак у Фочи. 1471. Матија Корвин обнавља босанско краљевство у оквирима који су били под

његовом влашћу, поставља великаша Николу Илочког за краља уз подршку угарског сабора. Никола је крунисан у Јајцу и владао је до 1477. За новог краља у Босни Турци постављају Матију Војсалића, Хрвојевог потомка, али се он окреће Угрима да би га и они признали, што љути Турке и они опседају 6 градова овог турског вазалног краља кога Угари 1476. ослобађају. Није познато шта је даље било са његовим градовима, ни

98

са њим лично. 1490. се иначе преговарало да ванбрачни Матијин син постане краљ Босне и Хрватске.

Стефан, брат Влатка Косаче постаје Ахмед Херцеговић. А што се тиче Влатка, потиснуо је Влатковиће из Неретве и Крајине, измирио се са Дубровчанима, оженио се са Маргаретом Марцано, унуком краља Алфонса, напуљског краља. Измирио се са Владиславом који је дуже време боравио у Угарској и добио од краља Матије поседе у Славонији са градовима Великим и Малим Калником.

1481. султан Бајазит опсео Нови у којем су биле 2 куле: горњу су држали Угри, а доњу, ближе мору херцег Влатко који убрзо одустаје од борбе, предаје кулу и са породицом одлази у Турску.

99

ИЗВОРИ И ЖИТИЈА

100

1. Свети Сава Улогу зачетника осамостаљене српске књижевности XIII века има Свети Сава,

најмлађи син великог жупана Стефана Немање, творац и први архиепископ самосталне српске цркве (око 1175-1235).

Још као младић Растко он је напустио управу Хумском облашћу, вероватно 1191, и у Светој Гори примио монашки чин. Сава је примио расу у Старом Русику, а замонашен је у Ватопеду, где је 1197. године дочекао оца, тада већ монаха и схимонаха Симеона. Са очевим ауторитетом и духовним угледом што га је сам за кратко време стекао на Атосу, Сава је у намери да заснује српску обитељ у Светој Гори тражио и добио од византијског цара Алексија III Анђела (1195-1203) у Цариграду 1198. године златопечатни сигилиј, а нешто касније и хрисовуљу којом се запустели манастирчић Хиландар ставља под управу Симеона и Саве као потпуно самоуправни, независни манастир.

После смрти Симеонове 1199. године Сава је неко време у обновљеном, српском Хиландару, окупљајући братство. После пада Цариграда и успостављања Латинског царства 1204, он се вратио у Србију са очевим моштима, измирио браћу Стефана и Вукана и остао у Студеници као архимандрит све до 1217. Тада поново одлази у Свету Гору, можда поводом Стефановог крунисања латинском круном. У Никеји 1219. године добија чин архиепископа и статус аутокефалности за српску цркву. Организацију српске цркве извео одмах по повратку из Никеје и Солуна, 1220, на саборима српске земље и цркве, потискујући грчке и латинске епископе и померајући границе источне сфере на запад; тиме је био омогућен и виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. Сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком дипломатском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану - на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229-30, 1234-35). Организација цркве у Србији са припојеним подручјима постављена је на сасвим нове основе. Развијена је делатност великих манастира; старање о мисионарском раду стављено је у дужност протопоповима. Правно уређење српске цркве је конституисано зборником нове, самосталне Савине компилације, Номоканоном или Крмчијом; са овом кодификацијом византијског права Србија већ на почетку XIII века добија кодекс чврстога правног поретка и постаје правна држава, у коју је уграђено богато наслеђе грчко-римског права. Свети Сава је на тај начин више но било чим другим учинио Србију земљом европске и медитеранске цивилизације.

Нарочити значај имало је Савино старање о православности цркве и народа у строго византијском, ортодоксном духу. Монаштво је усмерено светогорским путем. Старање о монаштву показује се као једна од главних Савиних преокупација на путовањима по Истоку 1229. и 1234. године. Већ за Немање, до 1196 (као године његове абдикације), подигнуто је доста манастира у долини Лима, Ибра, Топлице и Мораве: Св. Петра и Павла (Бијело Поље), Бистрица, Кончул, Ђурђеви Ступови, Студеница, Свети Никола код Куршумлије и Богородица Топличка. Међу овим манастирима било је и женских. Из ранијег периода наслеђени су такође неки манастири: Стара Павлица на Ибру, Свети Никола у Дабру и Свети Ђорђе у Дабру, Ариље и Градац Ибарски (Богородица Градачка). То значи да је монашка традиција у српским земљама постојала још у XI и XII веку, па и раније. На другој страни, Хиландар, ван српског политичког и етничког подручја, носилац је и покретач светосавске реформе и организације монаштва у Срба. Немањини синови подижу до 1243. године и нове манастире: Жича, Хвосно, Пећ; у овај последњи манастир биће

101

премештено и седиште архиепископије после провале Монгола и првог спаљивања Жиче (1284). Осим тога, Будимља одн. Ђурђеви Стубови у долини Лима, Морача, а у Приморју Врањина, Превлака (Арханђел) и Богородица Стонска.

Свети Сава је умро 14. јануара 1235. (или 1236) године у Трнову (Бугарска), на повратку са другог ходочашћа у Свету земљу. Уочи тога путовања, 1234. повукао се са архиепископског престола у корист свог ученика Арсенија. Мошти Савине, сахрањене најпре у цркви Четрдесет мученика у Трнову, пренете су око 1237. године у Милешеву, задужбину краља Владислава (око 1234-1243).

У Свету Гору је Сава отишао већ писмен и формиран на делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Његови биографи истичу нарочиту заокупљеност Растка Немањиног књигом, и то свакако није само опште место житија. Однос Светог Саве према књижевности огледа се и у његовим манастирским уставима (типицима), где је читању књига и библиотеци дато важно место у духовном животу монаха, а можда још више - у саставу првих српских библиотека, које се бар донекле могу реконструисати, каква је библиотека манастира Хиландара, основана када и манастир, 1198. године.

Прва су Савина дела посвећена испосничком и манастирском животу: Карејски типик и Хиландарски типик. По својој природи то су црквеноправна дела.

Карејски типик је у основи превод са некога стандардног грчког пустињачког, скитског типика. Тај скитски устав је постао образац српском пустињачком или еремитском монаштву и ван Свете Горе. Одликује се тиме што тежњу за усамљеношћу, за правим пустињаштвом, коригује удруживањем двојице или тројице монаха. По томе уставу, усамљеник се постаје не само по сопственој жељи, него и одлуком читавог манастирског сабора, пошто се процене способности кандидата за тако строг монашки подвиг. Овај се, пак, састоји у скоро непрекидном посту и молитви, мада не и у апсолутној изолацији. Сава је Карејску ћелију подигао у средишту Свете Горе одмах после подизања Хиландара, управо ради таквога условног и духовног плодног осамљивања. Црквицу у њој посветио је свом монашком патрону, преподобном Сави Јерусалимском (Освећеном). Повлачио се у ту ћелију више пута, а у Србији је по обрасцу те "исихастирије" подигао Студеничку испосницу. Типик или устав ("уставац", како га још зове) Сава је написао за Карејску ћелију 1199. године.

Хиландарски типик, из исте године (1199), али после Карејског, намењен је Хиландару, а састављен као превод и адаптација уводног дела грчког Евергетидског типика из Цариграда. Он је превео само неке делове; није узео тзв. синаксар, у коме је распоред и правило богослужења током године, већ само уводни део или "пролог", са прописима за устројство и живот манастира; па и ту није превео све главе, већ само неке (истина, већи део), додајући са своје стране нове и друкчије одредбе прилагођене потребама Хиландара. У сваком случају, то је у овој Савиној верзији први типик једнога великог српског општежића, по коме ће се управљати углавном и други српски манастири: са мањим прилагођавањем, Сава је исти типик прописао и манастиру Студеници 1208. године: то је Студенички типик. Хиландарски типик садржи прописе за духовни живот у манастиру и организацију разноврсних служби манастирске заједнице, општежића. Киновијски (општежитељни) манастири организовани су као чврста заједница духовног живота и материјалног привређивања, без личне својине и на принципу безусловне послушности и строге поделе рада. Манастиром управља игуман са широким овлашћењима, али у договору са сабором стараца. Свака функција је у манастиру "служба" и сваки рад "послушање", па ни власт игумана није могла да буде неограничена. Поред дужности да се о свему договара са старцима, игуман се морао ослањати и на друге манастирске функционере: економа, еклисијарха, дохијара и др. Игумане већих манастира бираће потом краљ и архиепископ заједно, из чега проистиче

102

не само висок друштвени углед овог звања него и статус монаштва и манастира у средњовековној Србији, какав је изградио Свети Сава и организационо поставио својим типиком. Сви су монаси морали строго поштовати своја три завета - девичанства, сиромаштва и послушности. Истицано је и начело братске љубави. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи. Старање о болеснима довело је и у српским манастирима до стварања првих правих, мада затворених болница.

Црквеноправним делима припада у пуном смислу речи Савина кодификација номоканонског права, Крмчија. То је зборник државних ("грађанских") закона и црквених правила или канона, са тумачењима чувених византијских канониста, која су и сама била својеврсни извор права. Као и византијски номоканони, са тумачењима или без тумачења, и српска светосавска Крмчија је представљала капитални извор и споменик права; у средњовековној српској држави, то је извор првог реда као "божанско право"; тек после тога долази, на пример, законодавство српских владара укључујући и Законик цара Стефана Душана. Крмчија је у својој коначној форми настала трудом Светог Саве у Солуну 1220. године, на повратку из Никеје у Србију и ради организовања нове аутокефалне српске архиепископије. Савина је иницијатива и старање око израде ове компилације, а превод је вероватно дело разних аутора, и старијих и Сави савремених. Битно је, међутим, да је избор ове Крмчије јединствен: нема га у сачуваној грчкој рукописној традицији.

Литургичке прописе садржи Устав за држање псалтира, који је Сава превео са грчког, или је и овде, као у случају номоканонског зборника, био само покретач и организатор па и надзорник превођења.

Писмо игуману Спиридону, упућено са једног од два Савина путовања у Свету земљу, вероватније са другог. То је прво дело епистоларног жанра које се сачувало у старој српској књижевности.

У Хиландарском типику је Кратко житије светог Симеона Немање, оснивача (ктитора) манастира Хиландара, које се ограничило само на историјат Симеоновог доласка у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Текст је састављен одмах после смрти св. Симеона, 1199. или 1200. године. По своме жанру, ово кратко житије је само једна житијна белешка, којом се фиксира дан "спомена светог". Развијено житије Свети Сава пише тек у уводу Студентског типика, у Студеници 1208. године. Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице, по свим правилима овога жанра византијске књижевности. Житије је један од основних прозних жанрова у Византији назива се још и "хагиографија", животопис светога.

Житије светог Симеона од Светог Саве Усредсређен на монашки лик Симеонов, Сава је стварне биографске податке из

живота Немањиног подредио идеји одрицања од престола, моћи и величине у овом свету ради небеског царства. Симеон је приказан као драматичан пример одрицања, основне јеванђелске поуке и темеља сваке, а поготову монашке духовности. Стога је и уобичајени реторски увод у Савином житијном делу спојио елементе биографске предисторије (освајања, тековине Немање владара) са елементима реторичне похвале светоме, чија се величина гради на противречности самоодрицања. Тек за овом похвалом следи казивање о монашким подвизима Симеоновим и о његовој смрти. То је главни биографски део Житија, који се не завршава похвалом већ молитвом Савином. Врлина је Савиног Житија светог Симеона непосредно и једноставно, одмерено причање без развијене реторичности, у коме се препознаје блиски сведок и пратилац,

103

учесник у животним збивањима Симеона Немање, Немањин син. Опис Симеонове смрти, сав у смењивању слике и дијалога, уздржан и узбуђен у исти мах, спада у најлепше странице старе српске књижевности.

Житије светог Симеона има и своје књижевне изворе. Вероватно је да је Сава прави аутор Немањине оснивачке Хиландарске повеље из 1198. године;(16) "аутобиографски" елементи повеље имали су своје место и у генези Савиног житија. Још важнију и непосреднију улогу одиграла је друга Хиландарска повеља, Стефана Немањића из 1200-02. године, чију је композиционо-биографску и реторску схему Сава искористио за конструкцију свога житија. Стефан је у аренги и нарацији ове повеље, чији је оригинал и данас у Хиландару, изложио живот првога хиландарског ктитора, св. Симеона, у историјском и алегоријском светлу, на изузетно песнички начин. У првом плану су светогорски дани св. Симеона.

Савина Служба светом Симеону припада по свим својим особинама

византијском песничком жанру службе и има све главне елементе те развијене структуре. У целини служи литургијском култу (не простој "глорификацији") св. Симеона. Не зна се тачно када је Служба састављена. Ако је тачно казивање Доментијана, Сава је ову службу саставио делимично још у Хиландару 1200. године, о првом годишњем помену светога. С обзиром на "студеничке" мотиве, мора се ипак помишљати на то да је она коначно састављена тек по повратку Савином у Студеницу око 1207. године. У сваком случају, Служба светом Симеону је прво српско књижевно дело овог жанра. Њоме започиње низ литургијских целина у којима је мотивисан и формиран култ светих владара династије Немањића и светитеља српске аутокефалне цркве.

Житије Св. Симеона

Пошто је Немања обновио, проширио и учврстио дедовину, владао је 37 година.

Сазидао је манастире: у Топлици - Св. Николе и Св. Богородице, затим Св. Георгија у Расу (Ђурђеви ступови) и Св. Богородице Добротворке (Евергетиде) – Студеницу. Био је велики пријатељ са византијским царем Алексијем III Анђелом (Сава га грешком назива Комнин), са којим договара брак између свог сина Стефана и Алексијеве кћери (Евдокије), а Стефану оставља престо у наслеђе. Након 37 година владавине, Немања је осетио потребу да се повуче и посвети Богу, па је сазвао државни сабор (1196). На сабору Немања говори о очувању православне вере и нападу туђина на његову земљу, и моли сабор да му допусти повлачење, а народ га моли да остане. Он бира Стефана Немању (Првовенчаног) за наследника, и од њега захтева бригу о црквеним лицима. Старијег сина, Вукана, поставља за великог кнеза и даје му Зету на управу. Браћи оставља у аманет да живе у братској љубави, или ће их оружје уништити. Када је сишао с власти, Немања је оставио жену и децу, а Сава напомиње како је Немања имао само један брак, желећи да га прикаже као смерног владара. Немања је на Благовештење (25.3.1196.) примио монашку ризу и добио име Симеон, а његова жена Ана постаје монахиња Анастасија. Немања одлази у Студеницу, а Ана у цркву Св. Богородице у Расу.

Симеон је имао 3 сина. Сава о себи говори у 3.лицу, преузимајући библијски мотив из приче о блудном сину, и само накратко говори у 1.лицу када каже да је отишао далеко у страну земљу. Због њега Симеон жели одлазак на Свету Гору. Долази до 2.сабора након којег Симеон одлази на Свету Гору (8.10.1197.), а у Студеници за игумана оставља Дионисија јеромонаха. На Свету Гору стиже 2.11.1197. и усељава се у Ватопед, где налази Саву.

104

Од Алексија III је измолио пусто место да сагради манастир на Светој Гори и са собом узео Саву, са којим се усељава. Симеон на Светој Гори остаје годину и 5 месеци. Сава не наводи име Хиландар, већ само назив места, Милеје, где Симеон налази разваљен манастир који обнавља и подиже. Скупио је довољно монаха и на њихово чело ставио Методија. Симеон ту остаје 8 месеци, а притом и богато обдарује остале светогорске манастире.

7.2.1199. Симеон почиње да осећа слабост и позива Саву, а већ следећег дана позива духовне оце и старце да остану крај њега до његове смрти и певају црквене песме. Након 3 дана, Сава је, увидевши да се Симеону ближи крај, од оца затражио последњи благослов за синове. Симеон понавља причу о братској љубави међу браћом, а ако неко одступи од тога жели му гнев Божји. 12.2.1199. Симеон је, осетивши скори тренутак смрти, затражио икону Богородице, као и да му се простре рогозина на земљу где би легао са каменом испод главе. У поноћ се утишао, док му се у једном тренутку лице није озарило када је изустио «Хвалите Бога...», након чега је испустио душу. Окупило се мноштво монаха из многих народа: појали су Грци, Иверци (Грузијци), Руси, Бугари, а затим и Срби.

Сава је у Хиландару у почетку био са Методијем и 14 монаха, а манастир се увећавао и богатио се, па је дошао до броја од 90 монаха.

Након 8 година (питање је од када Сава рачуна 8 година, од доласка Симеона или од тренутка позива да са моштима дође у Србију) су настали метежи у том крају, јер су Латини освојили Цариград (1204), а упадају и на Свету Гору (1205). Пошто су у Србији чули за метеже, Сави стиже посланство да пренесе мошти Симеона у Србију, по жељи његове браће, Стефана и Вукана. Сава не спомиње грађански рат у Србији. Симеоново тело је и после 8 година било цело и неповређено када су га извадили из гроба, и Сава га кроз метеже носи у Србију. Стиже у Хвосно, где долазе Стефан и Вукан са властелом и Симеонове мошти носе у Студеницу, где их сахрањују 19.2.1207.

Симеон се родио у Зети, у Рибници (мисли се на жупу), где је примио свето крштење по католичком обреду јер у то време у Зети није било других свештеника. У цркви Св. Апостола у Расу је био други пут помазан. Његово тело је 2 пута сахрањено, па Сава налази светачка својства у томе. Симеон је завладао у 46.години, владао је 37, а 3 године је био монах, што износи 86 година живота. Умро је 12.2.1200., што представља грешку, и треба да стоји 1199.

105

2. Стефан Првовенчани Велики жупан од 1196-1217 и краљ од 1217-1227 први по реду, па отуда и назив

Првовенчани, заједно са оцем и братом представља прву познату генерацију писаца. Хиландарском повељом (1198), која је једним делом аутобиографија , а другим делом правни акт, Немања започиње писање о себи. Стефан се са своја два дела – Хиландарска повеља (1200-1202) и Живот светог Симеона (1208-1216) надовезао ; први његов текст понавља садржај и идеје прве Хиландарске повеље, али је обогаћен аутобиографским детаљима, док је у свом другом делу фиксирао људске, владарске и светачке особине свога оца.Највећи број Стефанових дела су правног карактера (њих 5) :

1. Хиландарска повеља (1200-1202) 2. Повеља о пријатељству и трговини са Дубровником (1215) 3. Повеље манастиру Жича око 1219. и 1224-1227 4. Повеља манастиру свете Богородице на Мљету (1220) 5. Житије светог Симеона (1208-1216)

Хиландарска повеља (1200-1202)

Издата манастиру Хиландар да потврди постојеће поседе дароване још од оснивача Немање и региструје оне чији је дародавац Стефан. Житије светог Симеона (1208-1216)

Има за циљ да прослави Немању као српског светитеља-писано за потребе култа. Стефан преузима идеју власти коју је Немања изнео у Хиландарској повељи; а то је да га је Господ поствио за великог жупана као и што је и његовим прецима раније дао на управу српске земље. Ипак, Стефан мора да употпуни ову идеју, не само да је Немања по Божјој вољи владар, већ и владар који треба да постане светитељ, а да би показао да је Немања то и постао , морао је да састави и описе тих његових чуда. Из тог разлога се угледа на описе чуда светог Димитрија, заштитника Солуна. Стефан приступа систематском описивању изградње Немањиних манастира(опис изградње Ђурђевих Ступова):

1. на почетку говори о мотивацији за изградњу (из захвалности за помоћ у невољи)

2. затим говори о почетку градње 3. о називу цркве- храм светог и преславног мученика Христова Ђорђа 4. о завршетку радова 5. о опремаеиу и украшавању цркве 6. о регулисању живота у самом манастиру- односно доношењу типика Сличан опис градње се запажа код изградње манастира светог Николе и

манастира свете Богородице у Топлици, док за изградњу Студенице и Хиландара постоје већа одступања од основног модела. Побуде за изградњу Студенице су шире изложене него што је то уобичајено; Наводно је Немања обузет страхом од страшног суда и жели да му Богородица на том суду буде заступница, он се заветује да ће подићи манастир посвећен њој и да ће се ту и замонашити.

Стефан систематски описује Немањине ратне подвиге (опис Немањиних освајања у 7.поглављу и опис битке код Пантина у 5. поглављу) .Следе и описи чуда, чудесних

106

догађаја и исцељења која прошимају читаво дело ( спасавање из заробљеништва уз помоћ светог Ђорђа, затим победа у бици код Пантина, ...)

У делу су описана два Немањина значајна сабора (један на коме осуђује богумиле и други на ком се одриче престола). Помиње се и светогорски сабор, тј. сви монаси Свете Горе на челу са протом који дочекује Немању и који га испраћа у вечни живот. Стефан говори о Немањином рођењу под необичним околностима; каже да се Немања родио док су његови родитељи били у изгнанству у Дукљи што употпуњује сликом двоструког крштења, најпре од латинских свештеника у Рибници, а затим и од стране православних свештеника у цркви св. Петра и Павла у Расу. Говори и о почетку Немањине власти која се одвија под драматичним околностима (нападају га браћа и затварају, он се ослобађа оружаним сукобом успева да их победи). Повеља Дубровнику о пријатељству и трговини

Издата је између 1215-1217,оригинал се на пергаменту чува у Државном архиву у Дубровнику. То је кратак текст којим велики жупан Стефан Немањић гарантује Дубровчанима да под одређеним околностима могу да тргују слободно, без икаквих ограничења и безбедно на територји његове државе. То је законски акт којим се регулишу трговински односи. Издавач повеље се обавезује да ће Дубровчанима изручити њиховог непријатеља уколико пребегне на територију српске државе. Повеље манастиру Жича (ово је већ обрађено у питању Жичка хрисовуља). Повеља манастиру Свете Богородице на Мљету

Издата око 1220. Манастир је подигнут крајем XII или почетком XIII века за бенедиктинце који потичу из манастира Свете Марије, у Пулсану у Италији. Црква је посвећена Богородици Благодатељници, као што је то случај са манастиром Студеницом. У манастирској повељи у свечаном уводном делу, њен састављач Стефан Немањић говори о томе како је њега Бог изабрао да буде наследник престола и над осталом браћом га тиме узвисио, али о овоме такође напомиње и у својој Хиландарској повељи. У Мљетској повељи истиче да се угледао на свога родитеља у погледу ревносног служења Богу; у повељи се налази микропохвала Богу, којом се истиче његово човекољубље.

Житије Св. Симеона

Стефан у уводу говори о «милосрђу Божјем» и ђаволу. Бог је својим милосрђем неке изабрао за свеце, некима је дао венце (круне), а трећима је дао да буду земаљски господари, међу којима је његов «хранилац» Симеон (хранилац је израз који потврђује крвно сродство). Стефан говори свештенству, које градира, као и властели, сталежу коме и сам припада, тако да на основу овога можемо закључити да је ово дело читано пред државним сабором, могуће за дан Симеонове смрти или неки други важан догађај. Стефан прича о томе како је слушао о томе како је у Рашкој, као и Дукљи, Далмацији и Травунији био велики метеж и како су његовом деди браћа отела земљу, те се он повукао у своје родно место, Дукљу. Ту је рођен Симеон, «сакупилац и обновилац» земаља свога «отачаства», у месту званом Рибница. Примио је латинско крштење јер није било других свештеника, а кад се његов отац вратио у Рас, примио је крштење у цркви Св. Апостола у Расу.

107

Када је одрастао до младићства («отрок», од 15-22. године), примио је део државе на управу: Ибар, Топлицу, Расину и Реке. Када је о њему чуо византијски цар Манојло (Комнин) приближивши се нишком крају, желео је да га види, па је послао по њега. Симеон је похитао цару. Манојло га је одликовао царским достојанством («царски сан») и дао му је жупу Дубочицу на управу, да он и његови потомци лично управљају њоме. У Топлици је почео да зида манастир Св. Богородице, на ушћу реке Косанице, коме даје права и успоставља монашку заједницу. Манастир предаје својој жени Ани да се стара о њему и монахињама. Почео је да зида и храм Св. Николе у Топлици, на ушћу реке Бањске (код Куршумлије).

Тада, на ђавољи подстицај, његова браћа долазе да га «ожалосте», и питају га шта то ради без договора с њима. Он им мирно одговара. Завршио је и храм Св. Николе, и дао му права. Браћа се договарају против њега, па га Тихомир, велики жупан, позива, и браћа га хапсе и стављају у пећину. Он се ту моли Богу и Св. Ђорђу, коме обећава да ће саградити храм ако га избави из пећине, што Св. Ђорђе и чини, па му Симеон зида Ђурђеве ступове. Бог га извлачи из пећине и доводи на престо отачаства. Он одбија браћу и протерује их ван земље, а они у Византији добијају помоћ и прикупљају најамничку војску састављену од Фруга (Француза) и Турака (Угара?), и упадају у земљу све до места Пантин (1168). Симеон се налазио у близини Звечана, па долази до велике битке у којој односи победу, а један од браће (Тихомир) се дави у реци. Симеон се враћа у своју државу на престо.

Један од војника долази да га обавести да се његовом земљом шири јерес (богумилство). Симеон сазива сабор, где прво позива свештенство, а затим властелу. Да би описао јерес, Стефан користи лик Арија. Док на сабору траје препирка међу властелом, долази жена чији је муж јеретик и позива Симеона у борбу против јереси. На сабору долази до осуде јереси, а Симеон шаље војску на јеретике састављену од властеле, па је један део јеретика спаљен, другима је одузета земља, а трећи су прогнани из државе. Њиховом вођи одсеца језик, пали његове књиге и протерује га из земље, чиме је сасвим искоренио јерес.

У Цариграду устаје цар Андроник I Комнин, који квари мир са Симеоном. Симеон са угарским краљем (Белом III) долази до Средца (Софије), ког руши и пустоши. Пошто се Бела III вратио у Угарску, Симеон напада и осваја: Перник, Стоб, Велбужд, Землн, Житомитски, Скопље, Лешки у Доњем Пологу, Градац, Призрен, Ниш, Сврљиг, Равно (Ћуприју) и Козли. Додао је својој земљи област Ниша, Липљан, Мораву, Врање, призренску област и оба Полога. Повратио је Дукљу и Далмацију, «отачаство и рођење своје», које је «насиљем држао грчки народ», и градове: Дањ, Сард, Дриваст, Свач, Улцињ, Бар и Котор, где је пренео свој двор и јединог га сачувао, док је све остале градове порушио и «истребио грчко име».

Гради храм Пресвете Богородице Добротворке – Студеницу. Шаље дарове Цркви Господњој у Јерусалиму, црквама Светог Петра и Павла у Риму, Св. Николе у Барију, Св. Богородице Евергетиде у Цариграду, Св. Димитрија у Солуну. Гради храм Св. Михајла у Скопљу и Св. Пантелејмона у Нишу.

Стефан говори о Савином бекству на Свету Гору и потери за њим. Симеон сазива сабор на коме проглашава повлачење с престола у корист

Стефана (који о себи говори у 3.лицу) да би се замонашио. Добија име Симеон, а његова жена Ана постаје Анастасија. Симеон одлази у Студеницу где је живео с монасима, а одатле одлази на Свету Гору, у Ватопед. Дочекује га светогорско монаштво, а он богато дарује светогорске манастире.

Нашавши запуштени манастир Хиландар, Симеон од Стефана тражи средства да подигну манастир. Методије из Србије доноси све што је потребно за довршетак

108

манастира. Симеон и Сава су дуго времена боравили у манастиру све док се Симеон није разболео и умро.

Симеон је браћи Стефану и Вукану оставио аманет да живе у миру и без метежа. Стефан криви Вукана да је оставио заповести свога оца, јер доводи странце (угарску војску) у земљу коју му одузима и пустоши. Стефан уз Божју и Симеонову помоћ побеђује.

Стефан моли Саву да донесе Симеонове мошти, што Сава чини и Симеона сахрањују у Студеници.

Стефан говори о Симеоновим чудима: Из његове раке је потекло миро Човек обузет бесом долази на Симеонов гроб с молбом да га избави и добија исцељење

Богаљ коме су прогорела колена и «жиле» и који је ходао на рукама бива исцељен (Доментијан и Теодосије ово чудо приписују Сави)

Бугарски цар Борило напада Стефана са својим зетом, латинским царом Хенрихом Фландријским (1213); Стефан их чека код Ниша и призива Симеона у помоћ, па се непријатељи дају у бег убијајући се међусобно

Бугарски одметник Стрез бежи од брата Борила на Стефанов двор, а Стефан га поставља у Просеку; Стрез се одмеће и од Стефана, који шаље Саву, али Стрез одбија послушност; Стрез бива прободен ножем, што Стефан приписује Симеону

У Драчу је устао царски рођак Михајло и кренуо у напад на Србију, па осваја Скадар; Стефан му одговара да је то његова очевина, али Михајло за то не мари; Стефан опет добија помоћ од Симеона јер један слуга пробада Михајла ножем

Угарски краљ Андрија и латински цар Хенрих Фландријски склапају савез да нападну Србију, и подижу војске које је требало да се сретну у Нишу, а Стефана позивају на састанак; Стефан одлази на Симеонов гроб тражећи помоћ, а из Симеоновог гроба потиче миро; Стефан тражи благослов од Саве да крене против Андрије, али изненада стиже угарско посланство са пријатељским порукама; Стефан и Андрија се сусрећу на граници Србије, у Равном, и сусрет траје 12 дана; латински цар на састанку у Нишу тражи део територије, али не добија, а Стефан му затвара излаз из своје државе, док Андрију пушта да се врати у Угарску.

109

3. Доментијан

Ни у црквеном, ни у световном друштву нема висок положај. Своје прво и главно дело посвећује светом Сави који није био влдалац већ управљач цркве, први српски архиепископ, за разлику од своја два претходника Саве и Стефана који пишу о великом жупану и монаху, Симеону Немањи. Његов спис настаје у религиозном расположењу и у мистичној атмосфери,а не у рационалистичкој. Он је моралист,тумач монархијске религије и носилац патриотске мисли и његов основни циљ није историографски већ глорификаторски. Порекло Доментијана, као ни његово световно име и презиме и породица у којој је рођен су непознати, и за разлику од Саве и Стефана Првовенчаног нерадо уноси у своје списе своје аутобиографске податке сматрајући да обичном јеромонаху не приличи да о себи говори онолико колико то чине владарева деца. Ипак, сматра се да је рођен после 1200. , прву годину монашког живота проводи у архиепископској Жичи, а потом одлази на Свту гору где остаје до смрти ; иако је био веома цењен и на двору и међу светогорским монасима није заузимао место у врху црквене хијерархије (можда је то један од доказа да није потицао из племићке породице). Био је ученик архиепископа Саве Ι кога је пратио на његовом путу на Истоку, хиландарска браћа су га бирала за свог духовника, краљ Урош Ι му поручио животописе Саве и Симеона.

Своје прво дело Живот св. Саве писао је у Светој Гори, у Кареји, у испосници Савиној,где се живело по прописима Карејског устава (служење у цркви,молитва и читање Псалтира за дан и ноћ). Доментијан је са великом вољом састављао своје прво дело-због Савине личности коју је толико поштовао и искрено јој се дивио,а и писао је у ћелији коју је Сава основао.За тај посао га је одабрао сам краљ Урош,вероватно иницијативом свога брата, архиепископа Саве ΙΙ који је био Доментијанов сабрат у Хиландару. По бечком рукопису ово дело је настало 1242., а по лењинградском 1253. Својим обимом, Живот св. Саве надмашује све српске средњевековне животописе - то је опсежно хагиографско дело. У њему се не износе само догађаји из живота једне једне знамените историјске личности,него се излаже читава једна црквена и државна идеологија.

Друго своје књижевно дело, Живот св. Симеона, Дометијан је писао у брдима више манастира Хиландара, у пиргу Преображења Спасова где је живео са Теодором Граматиком, а то је уствари будући монах Теодосије, писац новог, не мање доброг Живота св. Саве и непоновљеног Живота св. Петра Коришког. Немањину биографију је такође саставио жељи краља Уроша,а написао је 1264. за време владавине виз. цара Михаила Палеолога- « у треће лето када цар узе Цариград од Латина». Тада је на челу српске цркве био Сава ΙΙ , већ поменути краљев брат, који је од хумског епископа постао архиепископ. Живот св. Симеона није толико значајно дело као Живот св. Саве, јер личност великог жупана Немање који се замонашио пред крај живота није њему била фасцинантна личност као личност св. Саве, који је са двора одбегао у монахе као младић и постао први српски архиепископ; Доментијана мање занимају ратовања, дипломатски преговори и политичке интриге. Али то не значи да је Доментијаново друго дело слабије од првог, већ се о Немањи није имало ништа ново да се каже јер су о њему већ писали његови синови, чак је за своје друго дело, Житије св. Симеона, узео из списа Стефана Првовенчаног 438 редака. У овом Доментијановом делу нема нових историјских података, али има нових идеја, нових тумачења догађаја и нових схватања Немањине личности. Датуме и географска места који су важни за Саву и Стефана , изоставља или их своди на најмању могућу меру. Најречитије и најдуже поглавље у Доментијановом Животу св. Симеона јесте дитирампска похвала св. Симеону, а најузбудљивији опис није опис неког Немањиног ратног подвига, већ глади

110

која је настала у Србији после сукоба браће Вукана и Стефана. Не користи Савино житије св. Симеона, иако му је било познато и доступно, већ користи Стефоново житије који такође глорификује Стефана Немању као светитеља и чудотворца; чак четвртину свога дела Доментијан посвећује Немањиним чудима. И идејно и у титулама доментијан изједначује Стефана Немању са византијским царевима и ставља их у ред светских владалаца; кроз Доментијана не говори историјска истина, већ државна потреба да се глорификује српски владар и кућа Немањића. Доментијаново дело садржи целу једну идеологију државе и власти и ниједа српски средњевековни извор нам не пружа толико обавештења о идеји световне власти и владару, о пореклу и легитимности краљевске власти, о благослову који отац даје наследнику, о значењу крста у биткама, о односу владаоца према цркви и свештенству, о значају светитељских чуда. Он не говори много о Немањиним ратовима, нити наводи поименце градове које је Немања освојио као што то чини Стефан Првовенчани , већ приступа величању Немањине личности упоређујући га са старозаветним личностима (као што је праотац Ноје други обновитељ света, тако је и Немања обновитељ српског отачаства). Када говори о сукобу са браћом, жели да одбрани Немању од могућег прекора да је неком преотео власт, својим излагањем жели да покаже да Немања није незаконито узео престо великог жупана, твдећи да су се у бици код Пантина у редовима Немањине војске борили анђели и св. Ђорђе и да је Немања победио браћу «силом Божјом и молитвама пресвете Богородице». Доментијан више слави Немању зато што је у српским земљама учврстио православље, него што је ујединио српске земље и ојачао државу. Доментијан тврди да је Симеон Немања канонизован за светитеља и из његове раке потекло миро у Хиландару, а не како Првовенчани каже у Студеници.

Глорификовање св. Саве није ништа мање од глорификовања св. Симеона. Сава није живео другачије од других монаха, напротив, давао им је пример, био је «зрцало својој братији», био им је узор. Са поносом прича о Савиним путовањима по Истоку, и каже да је Сава куда год да је отишао примљен са највећим почастима (на цариградском двору, у Никеји, код јерусалимског патријарха,код александријског патријарха). На свом путу по Светој Земљи, Сава је у Јерусалиму више пута посетио патријарха Анастасија с којим је водио разговоре о реформи црквених закона. На молбу брата Стефана преговарао је са мађарским краљем,који је спремао поход на Србију, и тамо је примљен са највећим почастима, а наводно га је убедио да одустане од напада на Србију и превео у православље. По Доментијану, Саву нису поштовали хришћански владари и патријарси; на његовом путу по Истоку, са највећим почастима дочекао га је и вавилонски султан, иако је био паганин, а затим и египатски султан. Сава је по Доментијану раван старозаветном пророку Мојсију, па чак и већи. Још док је био жив, Сава је по Доментијану био чудотворац (лечио болесне, утишао буру на мору поут Христа и св. Николе, васкрсавао мртве...). Сава није умро као сви други обични људи, његова смрт се описује и илуструје на фрескама као Богородичина смрт; већа почаст се Сави није могла дати од давања сличности са Богородицом. Пореди Саву, Стефана, и Симеона са светом Тројицом. Поноси се тиме што је Хиландар на Светој Гори српски манастир раван византијским царским манастирима и што су српски краљеви у сродству са византијским царевима, а српски архиепископ у пријатељству са васељенским патријархом. Доментијан не помиње ниједну краљицу нити принцезу, изузев Немањине жене Ане, и то због тога што се замонашила, о световним стварима говори из религијских побуда, историјске догађаје објашњава етички и теолошки и када говори о Немањином животу, више прича о њему као монаху нео као владару- Немања је за њега на првом месту светитељ и чудотворац. Српску државо он назива «велико краљевство од почетка». О Радославу говори само да га је Сава крунисао и оженио, а о Владиславу да је лишио земље старијег брата. Доментијан говори и о сукобу између

111

Стефана и Вукана, о томе како је Вукан удруживши се са непријатељима напао Стефана да му отме престо. Када су туђини протерани наступила је глад, која је по њему била већа катастрофа од грађанског рата у Србији. Доментијан ненамерно открива и неке тамне стране манастирског света. (о негостољубивим монасима на Светој Гори, о незахвалном ватопедском игуману који се не одазива Савиној жељи да подигне Хиландар, о монасима који се удружују са разбојницима и пљачкају манастир Каракал, и разбојници опљачкане ствари продају другом светогорском манастиру, лаври св. Анастасија).

- У Доментијановом житију св. Симеона коришћена је Похвала кнезу Владимиру од кијевског митрополита Илариона.

- Централни догађај у животу св. Саве је сабор у Жичи на коме су постављени српски архиепископи и где су у великом говору наведени сви општи, битни елементи Синодика православља. Доментијан са дубоким емоцијама говори о Савиној смрти и о томе како је са

највећим почастима сахрањен у манастиру Четрдесет мученика у Трнову и како су његове мошти неколико година касније пренете у Милешеву инцијативом његовог синовца Владислава, који се и заузео код свог таста Јована Асена да се Савине мошти пренесу у Владислављеву задужбину.

112

4. Теодосије

Време живота и рада Теодосија Хиландарца се може сместити у крај ΧΙΙΙ и прве деценије ΧΙV века, он је писац епохе краља Милутина (1282-1321). Његово најзначајније дело је Житије св. Саве. У српској редакцији постоји 30 сачуваних рукописа Теодосијевог житија св. Саве. Сматра се да је то дело «сказао» Доментијан, а да га је Теодосије записао. Према томе, Доментијан је саопштио садржај животописа, тј. испричао живот св. Саве, а Теодосије то записао. У уводу свог житија Теодосије напомиње да је у свом раду користио писане изворе које су за собом оставили Савини ученици, а имао је при руци и аутентично Доментијаново житије из 1243., тако да се претпоставља да је Теодосије уствари написао Житије св. Саве кao прераду Доментијановог текста користећи се њиме као подлогом, али му то свакако није био једини извор. Сматра се да је дело настало пре 1336. када Теодосијево житије преписује Теодул, познато име хиландарско-карејске писарске и књижевне радионице, касније постаје игуман Хиландара (1347), али је тај рукопис изгубљен. Сматра се да је дело настало пре 1292., када су Жичу спалили Кумани, зато што Теодосије говори о Жичи која је у његово доба још увек онаква каква је била по свом подизању. Први пут се помиње у Милутиновој повељи Карејској ћелији из 1318. али се односи на време пре издавања повеље, тј. на 1316. на списку од 25 монаха, он се помиње на 8. месту као «старац поп кир Теодосије», а угледни назив «кир» на властеоско порекло носиоца. Помиње се и у повељи краља Стефана Дечанског из 1327. где се помиње као «духовник краљевства ми башта пирга морского кир Теодосије». Башта - старословенска реч и значи отац, духовник, духовни отац. Ова дужност мнастирског дховника се даје најстаријим и најискуснијим јеромонасима, представља највећу част и заузима прво место иза игумана. Ако је Теодосије био духовник у «пиргу морскоме», то је заправо Пирг Светог Василија на мору код Хиландарског пристаништа, који је краљ Милутин обновио почетком четрнаестог века, и ако је уз то био духовник српског краља, то значи да је он личност блиска српском двору и да је житије св. Саве можда и писао по жељи Двора, тј. краља Милутина као раније Доментијан по жељи краља Уроша. На положају пирга морскога је до 1329. осим житија св. Саве, сачувана су и два култна састава :

Житије Петра Коришког Служба Петру Коришком

Најстарији препис овог житија датира из ΧVI века, дело је настало непосредно после смрти Петра Кoришког, а Теодосије je ради упознавања живота Петра Коришког ишао у Србију, посетио Петрову испосницу код села Корише изнад Призрена где је прибележио казивања тада још живих Петрових ученика.

Теодосије Хиландарац је написао 2 житија, 3 службе, 15 канона и једну похвалу. Хагиографском жанру припадају Житије св. Саве Житије Петра Коришког. Химнографском жанру припрдају Служба Петру Коришком, Служба светом Симеону и служба светом Сави и Осмогласни канони, затим Ин канон Симеону и Сави гласа четвртог :Канон заједнички Христу и Симеону и Сави . Енкомијастичном жанру треба придружити Похвалу Симеону и Сави.

Житије св. Саве је његово најзначајније дело чији је увод преузет из Житија св. Саве Јерусалимског, и у уводу истиче свој однос према Доментијану и каже да му је он испричао житије, да користи писане изворе мада не наовди које, као и да житије пише по налогу свештеног сабора манастира Хиландар. Карактеристика овог чисто хагиографског списа је у његовој историчности или реализму и захваљујући томе представља прворазредан историјски извор. (хагиографија настоји да буде историографија у којој су реалним збивањима дата дубља духовна значења);

113

Трезвенији је од Доментијана кога одликује свечана реторичност, док Теодосија одликује експресивно причање.

Разлика између Службе Петра Коришког и Житије Петра Коришког је та што служба представља испевано житије- појана хагиографија. Друге две сложене службе , Служба Светом Симеону и Службу Светом Сави Теодосије пише крајем првве деценије XIV века које убрзо мењају претходне службе XIII века.

Канон заједнички Христу и Симеону и Сави је химнографска целина која изражава Теодосијеву идеју «свештене двојице» химнично здружену са самим Христом, који је прави извор њихове светости.

Разлика између Доментијана и Теодосија је та што Доментијан дивинизује Саву, сматра да је пре рођења преодређен, упоређујући Растка са васкрслим Христом, а то се најбоље види у примеру Растковог пострига. Теодосије ову сцену описује скромно и стварно, за њега је Растко «младић бодра ока» и не подиже га у равнобожје, а Доментијан тројицу првих Немањића упоређује са Светом Тројицом и да је Сава био «прво рођен светим Духом», а да су Стефан и Немања «уподобљени Оцу и Сину».

114

5. Данило II Књижевни одраз политичког, културног и црквеног живота раног XIV века јесте

најсложеније дело српске средњевековне књижевности, Животи краљева и архиепископа српских (Данилов зборник), назван по свом главном аутору, архиепископу Данилу (1324-1337). Обухвата владавину Немањића од Радослава до првих година Душанове владавине (1227-1335), као и црквене поглаваре од Арсенија до патријарха Јефрема (1233-1375). Мада је већина Живота у облику хагиографије, многа подсећају на хронике. Најмање 4 писца су радила на овом зборнику у дугом временском периоду: скоро сви Животи су написани између 1317-1340, када је Зборник састављен, а 2 додатка су убачена касније, последњи 1375.

Творац већине главних биографија: Уроша, Јелене, Драгутина, Милутина, Арсенија, Јевстатија I, и можда Јоаникија, био је архиепископ Данило II, познат и као Данило Пећки. Мало се зна о његовом пореклу и младости. У историјским изворима се не спомиње док није постао игуман Хиландара. Његов отац је изгледа био на двору Јелене Анжујске у Пилоту. По датумима његових каснијих делатности можемо закључити да је рођен око 1270. Данило је желео да се образује упркос противљењу родитеља, па се након образовања прикључио Милутиновом двору. Данило се замонашио попут Саве, када се једном приликом одвојио од Милутинове пратње и отишао у манастир Св. Николе у Кончулу на Ибру, где је пострижен и дато му је име Данило око 1300.

Данило је напустио манастир у Кончулу око 1304. на захтев архиепископа Јевстатија II и краља Милутина, и отишао у Пећ, где га Јевстатије производи у презвитера и прикључује га својој пратњи. Изабран је за игумана Хиландара 1306/7. на сабору који је одржан у Србији, а који су сазвали Јевстатије и Милутин.

Време Даниловог игумановања било је време великог духовног немира и сталних ратних недаћа на Светој Гори. Међу манастирским братством Свете Горе оживео је посебан облик источног мистицизма, исихазам, нарочито подстакнут доласком Григорија Синаита, једним од његових ватрених поборника. Суштина исихазма је у приближавању Богу преко извесних радњи, као што су контемплација (мисаоно посматрање), пост и молитва, уз ћутање (esihia=тишина). Између 1307-1310. је дошло до напада од стране Каталанаца, западних најамника, који више нису били у служби византијског цара Андроника II. Данилов биограф описује Данилову улогу у одбрани Хиландара, као и одлазак у Скопље по помоћ од Милутина. Каталанци нису успели да освоје Хиландар и 1310. одлазе ка Византији.

Данило убрзо одлази из Хиландара и посвећује се самотњачком подвизивању у Кареји, у испосници коју је основао Сава. Последњи пут се као игуман Хиландара помиње маја 1310, а његов наследник Никодим 1312. Следећих неколико година Данило проводи наизменично у Хиландару и Кареји, као и на административним дужностима у Србији. Прва већа дужност била му је брига о краљевској ризници у Бањској, где је постављен за епископа. Ту је водио рачуна и о изградњи Милутинове гробне цркве. Сматра се да је Данило боравио у Бањској од 1313-1315/6. када се вратио на Свету Гору, с намером да оде на ходочашће у Јерусалим. Данило је отишао у Пећ пре смрти архиепископа Саве III (26.7.1316.), с уверењем да ће га наследити. Међутим, до тога није дошло због сукоба племства, па је на крају изабран Никодим (1317).

Данило је након тога изабран за епископа Хума, где су се у то време водиле борбе за његову одбрану од Младена II Шубића и Стјепана II Kотроманића, који га је на крају (1326) освојио. Не зна се када је тачно сишао са епископског трона у Хуму, али је сигурно да је док је био на том положају написао животе краљице Јелене и краља Драгутина. Као епископ Хума је Данило присуствовао Милутиновој смрти и сахрани,

115

као и крунисању Стефана Дечанског за краља (1322). Напустио је положај епископа Хума и вратио се у Свету Гору.

Након Никодимове смрти (1324), Данило је изабран за архиепископа. Добро је сарађивао са Стефаном Дечанским, коме је и помогао при повратку из Цариграда. Надгледао је изградњу Бањске и Дечана, а у Пећи је саградио цркве Св. Николе и Св. Богородице Одигитрије.

Умро је 19.12.1337. Написао је 5 житија – Уроша, Драгутина, Јелене, Арсенија и Јевстатија I, и 2 службе – Арсенију и Јевстатију I. Сваки рад је написан одвојено, без намере да се повезују у једно дело, што се види на основу стила, садржине и односа аутора према предмету. Живот краљице Јелене је много ближи хагиографији него што су то Животи Драгутина и Милутина, јер је више реторства и молитви. Живот Драгутина онемогућава стварање било каквог култа након Драгутинове смрти јер се забрањује отварање гроба, док је Живот Милутина више витешки подухват него живот светитеља.

Живот краљице Јелене је написао вероватно под утицајем стварања култа, убрзо након њене смрти (1314). Он описује пренос тела и смештање у ковчег у цркви, догађај из 1317. Ово житије је најканонскије од свих владарских житија које је Данило написао. У њему се налазе општа места из живота: рођење, монашки завет, добра дела, смрт и чуда. Данило не наводи ко су били Јеленини родитељи, само каже да су били Латини и властела. Ништа се не говори о њеним подухватима док је Урош био краљ, нити о њеном јавном животу након његове смрти. Само се укратко помиње Урошева предаја круне Драгутину. Од многоих њених задужбина се помиње само Градац, православни манастир, док се католички заобилазе. Главни политички догађај који се одражава у Животу краљице Јелене је грађански рат између Драгутина и Милутина, и борбе њихових наследника око престола. Данилов став се састоји у потреби за помирењем и братском љубављу између Драгутина и Милутина. Он кроз лик Јелене шаље поруку о измирењу, у виду њеног савета синовима који су они послушали. Ипак, пре смрти до помирења није дошло, јер Драгутин не долази на сахрану мајке већ само шаље властелу. Тек се након смрти и посете мајчином гробу срео са Милутином у Паунима где је дошло до измирења. Помирење је додатно учвршћено заједнићком посетом Симониде и Каталине Јеленином гробу.

Оригинална верзија Живота краља Драгутина коју је Данило написао није онаква како данас стоји у Зборнику, и претрпела је бар 2 промене. Прва промена је интерполација или поновно писање краја Живота краља Драгутина, нарочито дела који говори о Даниловој мисији код њега. То се може закључити по томе што се Данило помиње у 3. лицу. Друга промена је обимнија: настављач, који је вероватно саставио Зборник, поделио је првобитни Живот краља Драгутина у Живот краља Уроша и Живот краља Драгутина, додајући и једном и другом реторски увод.

Тешко је предложити датирање Живота краља Драгутина. Историчари сматрају да је Драгутин намеравао да опозове одредбе Дежевског споразума у корист Милутинових наследника, тако да имамо наредбу да се његово тело не вади из земље и у случају неке Божје благодети, чиме је требало да се потврди прелазак круне у наследство Милутинових синова. То је посебно постало актуелно између 1320-1324, а нарочито након Милутинове смрти (1321), па све до доласка Стефана Дечанског на престо (1322). Међутим, ништа мање актуелно није било ни почетком Душанове владавине, због његовог дивљења Милутину, тако да настанак дела може доћи у обзир и у раним 30-им годинама XIV века.

Дело је написано да задовољи потребе цркве, можда за манастирско братство Ђурђевих Ступова где је Драгутин био сахрањен. И поред описа историјских догађаја (венчања, отимања круне, Драгутинове абдикације), Живот краља Драгутина је прича о

116

човеку који је грешио према свом оцу (оправдано), који је због тога био кажњен падом са коња под Јелечом и који се покајао живећи побожно.

После Стефана Немање и Саве, највећи број дела средњевековне књижевности био је посвећен Милутину. Најраније дело је његова тзв. Аутобиографија која се налази у његовој повељи о улијарима (1317), коју је вероватно написао Данило. Ово дело је било извор не само за Живот краља Милутина, већ и за Службу краљу Милутину и Пролошко житије краља Милутина.

Живот краља Милутина има најсложенији развој од свих житија у Зборнику. Састоји се од 5 тематских целина:

војни подухвати пре 1299. добра дела – подизање и обнављање цркава војни подухвати од 1311-1312. градња Бањске смрт и погреб.

Два описа војних похода се ослањају на повеље, којима је Данило додао само реторске уводе и закључке. Данило набраја и описује Милутинове подухвате на подизању и обнови цркава. Што се тиче последње 2 целине, сигурно је да им Данило није дао данашњи облик јер у 4. целини имамо Данила како надгледа изградњу Бањске и помиње се у 3. лицу. Касније промене су везане за причу о побуни Стефана Дечанског, његовом ослепљивању и слању за Цариград.

Опште прихваћено мишљење је да је Данило написао Живот краља Милутина 1324. да пружи подршку Милутиновом култу. Милутинова чуда се догађају «у трећој години од његова престављења» (1324), а и сам Данило те године добија титулу архиепископа, тако да вероватно нема времена да пише.

Данило још пише Живот Св. Арсенија и Службу Св. Арсенију, које треба повезати са градњом цркве Св. Богородице Одигитрије у Пећи, чији је Данило ктитор, а чија је капела посвећена Св. Арсенију. Написао је и Живот Св. Јевстатија и Службу Св. Јевстатију, али није познато из којих побуда. Од житија обухваћених Зборником, само је ауторство над Животом Св. Јоаникија спорно. Данило наводи у осталим житијима да је он аутор, али се његово име нигде не спомиње у Животу Св. Јоаникија.

117

6. Данилови настављачи (Данилов Ученик, други настављачи Зборника)

Материјал за неку врсту историје династије Немањића и српске цркве је већ постојао – житија Св. Симеона од Св. Саве и Стефана Првовенчаног, житија Св. Саве од Доментијана и Теодосија, као и Данилова житија Драгутина, Јелене, Милутина, Арсенија и Јевстатија I. Остало је само да се дела Данила и његовог Ученика повежу у једну целину да би се одредио оквир за Душанова постигнућа, која је требало довести у везу са Милутином, а посредно и са Немањом. Што се тиче Зборника, постоје многа питања: колико је било писаца? по чијем налогу је писано? када су и где извршене измене? Јасно је да је крај Даниловог писања морао бити 1337, када је он умро. Житија Драгутина и Милутина су подлегла изменама вероватно због састављања Зборника. Крај сваког од њих је преправљан и преписиван да би се расветлила Данилова улога у догађајима из живота двојице краљева. Данило о самом себи пише у 1. лицу, док се на крају ових житија јавља у 3. лицу, што јасно говори о постојању више аутора. Када се наводе црквене титуле: «преподобни» за игумана, «свеосвећени» за епископа и «преосвећени» за архиепископа, долази до грешака које настају услед тога што житија пишу различите особе, па тако у Драгутиновом житију се Данило наводи као «преосвећени», архиепископ, што није тачно, док се у Милутиновом житију тачно наводи као «свеосвећени», епископ (Бањске и Хума). Један од писаца би могао бити тзв. Ученик Данилов, који је написао житије Данила, као и вероватно житија Дечанског и Душана. Учеником се назива јер самог себе описује као слугу Даниловог, и ученика. Има наговештаја да је Ученик био монах у Хиландару током Даниловог игумановања за време напада Каталанаца (1307-1310), због описа догађаја који писцу делује веома блиско. Ако је Ученик преписивао завршетак житија или Драгутиновог или Милутиновог, измене је извршио онда само на крају Милутиновог житија, јер тачно наводи Данилове титуле. Измена завршног дела Драгутиновог житија је настала пре састављања зборника, што се може утврдити тако што је крај исти и у интегралној верзији Житија краља Драгутина, и у каснијој верзији када је ово житије подељено на житија краља Уроша и краља Драгутина. Код Милутиновог житија је осим измене завршетка житија убачена и прича о побуни Стефана Дечанског, његовом ослепљивању и прогонству у Цариград. Крај приче, о повратку Дечанског у Србију, је убачен на крај житија Стефана Дечанског. Данилов Ученик је написао житије Данила II, и вероватно житија Дечанског и Душана. Пре него што је Зборник састављен, један од настављача је изменио крај Драгутиновог житија, док је други (можда Ученик) изменио крај Милутиновог житија. При састављању Зборника су настале неке измене и додати су одређени делови: дописивани су кратки делови о архиепископима (Сави II, Данилу I, Јакову, Јевстатију II, Сави III и Никодиму), састављани су уводи, раздвојено је Житије краља Драгутина на Урошево и Драгутиново, и убачена су позивања житија једних на друга из самог зборника. Писање Даниловог Ученика смештено је у период непосредно после Данилове смрти (1337). Јасно је да је Данилово житије Ученик писао након Данилове смрти, док је датирање житија Дечанског и Душана условљено претпоставком да их је писао Ученик. Датирање процеса састављања у 1340. годину се наслућује на основу 2 чињенице: било је урађено након завршетка Даниловог житија, а пре Душановог проглашења за цара. Ученик је Данилово житије написао након Данилове смрти (19.12.1337). Има наговештаја да се многи у српској цркви нису слагали са избором новог архиепископа

118

Јоаникија, Даниловог наследника, који је био логотет на Душановом двору и никада није био ни епископ ни игуман. Житије Стефана Дечанског је било написано у вези са успостављањем култа његове личности. Душан оца први пут назива свецем у повељи манастиру Св. Петра и Павла на Лиму 1343, док касније житије Стефана Дечанског од Григорија Цамблака говори да се чуда која се приписују његовим моштима дешавају 7 година након његове смрти (1338). На основу тога се може закључити да Дечански није проглашен за свеца пре 1339, док је његово житије могло настати у периоду од 1339-1343, што је време кад је Ученик написао и Данилово житије. Житије Душаново нам доноси друга тешка питања. Сигурно је да је написано пре Душанове смрти (1355), јер би у противном описало све догађаје из његовог живита. У Душановом житију су описани само његово крунисање и сукоби са Андроником III и Карлом Робертом, што значи да су то догађаји до 1335. Душан се никада не наводи као цар, што јасно показује да је житије настало пре 1345. Данилов Зборник је, према општеприхваћеном мишљењу састављен око 1340, бар када је реч о садашњем облику. Поред тога што су појединачна житија писана из литургијских разлога, ипак се може доћи до закључка да су састављање Зборника иницирали неки други разлози: Душанова жеља и потреба за стварањем историје династије и цркве која би подржавала његове политичке циљеве, али и реакција високог свештенства на избор Јоаникија за архиепископа. Душан се сматра покретачем састављања зборника јер се он приказује у склопу династије Немањића, што се види при самом уводу у Зборник, када се набрајају Немања, Стефан и Сава, чијих житија у зборнику нема. Душанова улога се више везује за Милутина, деду, него за Стефана Дечанског, његовог оца. Душанов утицај треба тражити и у убацивању приче о побуни Дечанског, што је требало да оправда оно што је Душан касније урадио свом оцу. Друга централна фигура је Данило. У првобитној верзији се Зборник завршавао његовим житијем. Ученик врши измене у житијима Драгутина, Милутина и Дечанског да би приказао Данилову улогу у догађајима тог доба, а све се то чини што из дубоког поштовања према Данилу, што и због отпора према новоизабраном архиепископу Јоаникију.

119

7. Григорије Цамблак

Потиче из угледне влашке породице, чији највећи број чланова живео у Трнову, престоници Бугарске, где је иначе рођен, добивши на крштењу име Гаврило. Његов стриц Кипријан био је кијевски митрополит ои врло уфледан писац старе руске књижевности, коме ће Цамблак касније посветити једно од најбољих својих текстова, Похвално слово Кипријану. У периоду око 1379. је био ученик бугарског реформатора језика и књижевности, патријарха Јевтимија. Замонашио се са 20 година у трновском манастиру, потом одлази на Свету Гору где налази уточиште у лаври св. Анастасија и бугарском Зографском манастиру. 1393. Трново , а и већи део бугарске државе је пао под турску власт и он је морао да се одрекне повратка у родни град. Не зна се где је Цамблак провео последње године XIV века, неке претпоставке се везују за Студијски мнастир у Цариграду или чак за Молдавију, али је извесно да у Србију долази 1402. кда је Стефан Лазаревић добио деспотску титулу, јер је деспот иначе радо примао умне и образоване људе. Не одлази на деспотов двор као што ће то касније урадити други знаменити пребег из Бугарске, деспотов биограф, Константин Филозоф, већ одлази у Дечане који се налази на периферији Стефанове државе. Један од ралога што одлази баш у Дечане је тај што су тамо као и у Пећкој патријаршији бугарски бегунци налазили уточиште управо због тога што се крајем XIV на патријаршијском трону налазио Бугарин, Јеврем. Стефан је иначе водио посебну бригу о дечанима, заједно са мајком, књегињом Милицом. Природа око Дечана је слична оној у Трнову због чега има сличности у опису природе у Похвалном слову патријарху Јевтимију и у Житију Стефана Дечанског. Манастирска братија га бира за игумана манастира, што сазнајемо из наслова Житија Стефана Дечанског . Иако се дуго сматрало да је у Србији боравио до 1406. упутивши се у Русију да на митрополитском престолу у Кијеву наследи свог стрица Кипријана који је те године и умро, та претпоставка је одбачена јер се није поуздано знало да ли је наследио свога стрица на позицији митрополита, па је извеснија претпоставка да је у Дечанима боравио до 1409. Нису познати ралози због којих напушта Србију, вероватно несигурно балканско тло после ангорске битке. Одлази у Молдавију, у манастир Њамац на реци Сучави ; ту Цамблак пише на словенском Живот светог Јована Новог Сучавског , а одатле одлази у тек формираној католичкој пољско-литавској држави где се приклонио католичком кнезу Витовту (остао је при својим верским убеђењима) . 1415. на скупу епископа изабран је за кијевског митрополита упркос противљењу руског митрополита Фотија који Цамблака сматра искљученим и проклетим. Као Витовтов изасланик учествовао је на сабору у Констанци 1415, на овом католичком скупу где је осуђен чешки родољуб, Јан Хус, мада није присуствовао егзекуцији. Био је следбеник јевтимијеве трновске школе, чији је циљ био да се језик и литература врате на рану хришћанску словенску епоху, на време Ћирила и Методија . Умире крајем 1419. или почетком 1420., али се не зна где је сахрањен. Написао је:

Житије Стефана Дечанског Службу Стефану Дечанском Слово о преносу моштију свете Петке у Србију

Анонимни Данилов ученик који је деценију после смрти Стефана Дечанског написао његов животопис, коме су свакако биле познате околности које су довеле до краљеве смрти, али је прави узрок смрти свесно прећутао јер није хтео да актуелног владара, Душана, његовог сина да оптужи за смрт. Данилов ученик је ово дело писао пре канонизације Стефана Дечанског, тако да га је он видео само као световног

120

владара, и његово дело заправо има особине историјског списа у ком доминира опис једног догађаја-битке на Велбужду. Док код Даниловог ученика доминира историјска истина, Цамблаково дело је класично светачко житије настало да се чита у манастиру у ком почивају светитељске мошти. Дело анонимног Даниловог ученика није настало као самостални спис, већ га је он начинио саставним делом зборника Живота краљева и архиепископа српских , чију је основу поставио архиепископ Данило II , звани Пећки. Најважнији догађаји из живота Стефана Дечанског у Даниловом зборнику јесте Стефанова побуна против оца и његово ослепљивање, док Цамблаков циљ је стварање лика краља – мученика, што се види када описује Стефаново ослепљење ; тада радикално мења историјску истину наводећи да а за његову трагедију није крив његов отац Милутин , већ млада Стефанова маћеха Симонида. Стефан се у Цамблаковом делу пореди са библијским Јовом, кога страдање прати кроз цео живот. Јер иако је Милутин кривац за ослепљење, ни Цамблак, а ни Данило Пећки за то не осуђују Милутина како је по средњевековним схватањима он као владар реализатор Божје воље на земљи. Данило је на страни Милутина правдајући драконске мере Милтинове према свом сину кривцу. А и Цамблак кривца проналази у Симониди, што је свакако сасвим нереално, али Милутина наравно није смео за то да осуди. Цамблак уплиће Стефана у исихастичке распре које су се заправо догодиле деценију после његове смрти, а то ради са циљем да потврди колико је Стефан био не само правоверан већ и теолошки образован да схвати праву хришћанску истину. Цамблак даље говори о томе да му је свети Никола Мирликијски вратио очињи вид, чиме се по Цамблаку испољава Божја наклоност према принцу - страдалнику, а убрзо потом стиже помиловање од оца и Стефан се враћа у своју земљу, а његов повратак је пропраћен сузама и кајањем очевим чиме је на неки начин улажена штета која му је нанета. Говори и о рату који је Стефанов полубрат Константин започео против њега, користећи тај догађај да покаже како је његов јунак и дање изложен неправди и страдањима, и о том сукобу не говори ништа одређено сем да је Стефан изашао као победник, што је опет по њему знак Божје милости. Цаблак га описује као мученика без икакаве мане, чак и да је безгрешан , што историјски није тачно ( амбиција да влада га је довела до побуне против оца која је могла из темеља да уздрма егзистенцију српске државе; свиреп обрачун са братом Константоном) , тако да Цамблаково дело никако не може да служи као историјски извор, али у литерарном смислу његово дело спада у значајна остварења српске књижевности. Служба Стефану Дечанском

Друго Цамблаково дело посвећено ктитору манастира Дечани је служба истом светитељу (служба као литерарна врста у средњевековној књижевности била је текст врло сложеног садржаја, састављен од псалама, паримија, стихира и такав текст певан је у црквама). Настало је да би задовољио друге потребе у односу на житије што условљава другачији избор догађаја из Стефановог живота, а самим тим њихово другачије вредновање и објашњење. Дело је настало 1405, шездесет година од Стефанове канонизације у светитеља. Своје друго дело другачије је конципирао, и у првом плану су заслуге Стефана Дечанског за хришћанство, док су друге епизоде из његовог живота изостављене. Из овог записа сазнајемо да је 1329. Стефан упутио свог сина Душана са војском у западне делове своје државе да се бори против босанских јеретика, о чему нема података у Житију; у служби ова епизода је од битног значаја јер представља Стефана правоверног браниоца, браниоца хришћанске вере попут његових претходника.

121

8. Константин Филозоф

Константин Филозоф (око 1380 - после 1431) је био бугарски средњевековни књижевник и филозоф који је најпознатији као писац Житија деспота Стефана Лазаревића и Сказања изложеног о писменима.

После пропасти Бугарске 1393, Константин Филозоф је прешао у Србију, којом је владао деспот Стефан Лазаревић. Константин је нашао уточиште на деспотовом двору, јер и је сам деспот Стефан био књижевник и велики заштитник књижевности. Ту је Константин развио велику књижевну делатност, био деспотов библиотекар, писао правописна упутства и руководио радом на превођењу и преписивању књига. Тада је постојала чувена школа ресавских преводника, којој је Константин био идеолог и реформатор.

Од њега су остала Слово о правопису и Живот деспота Стефана Лазаревића. У првом делу разлаже начела своје реформе језика и правописа. Ту, углавном, осуђује уношење елемената народног говора у старословенски језик и недоследну употребу грчких слова.

По обиму, Живот и дела господина деспота Стефана спада у најимпозантнија дела српске средњевековне књижевности, заједно са Доментијановим и Теодосијевим житијима Св. Саве. Један је од најсадржајнијих по броју личности, историјским чињеницама, топографским белешкама. Сав је у опису реалног живота и навођењу догађаја чији је сам Константин сведок.

Константин пре него што крене да описује деспота Стефана, даје опис његових земаља и становништва. Указује на материјално богатство Србије, на њене реке, руднике, природна богатства, упозорава да је утврђена високим планинама и јаким градовима. Као познавалац географије, даје тачне податке о рекама, местима и крајевима, па и о страним земљама. Када описује народ, истиче његове врлине, мада вероватно даје слику какви би Срби требало да буду, али нико као он не пише тако похвално о српском народу.

Након описа земље и народа, Константин даје слику деспота Стефана као владара. Стефанов портрет није оптерећен хагиографским и легендарним елементима, већ је потпуно реалистично описан, као ниједан владар до тада. На првом месту, Стефан је витез и ратник, и Константин га највише хвали због војничких врлина. Говори о витешким подвизима деспота у бици код Ангоре, када је 3 пута покушао у борби да ослободи заробљеног султана Бајазита. На сабору у Будиму деспот производи угарске великаше у витезове, а један од његових великаша побеђује на витешком турниру. Нико као Константин не слави витешки живот и он је једини писац који говори о витештву. Друга битна црта Стефанове личности је његова просвећеност, Стефан је уметник, ретор, и сем што је храбар је и просвећен. Нико сем Константина не ставља у исту раван војничке и интелектуалне способности једног владара.

Константин се прво зауставља на деспотовом пореклу. По њему, деспот Стефан потиче од истог рода као и Константин Велики, чија се сестра Констанца удала у Далмацији за Србина Ликинија, од кога потичу Немањићи из чијег рода потиче и његова мајка кнегиња Милица, па тако Константин Стефана повезује са чак 2 светородне лозе, првог хришћанског цара Константина и српске светородне лозе Немањића. То је требало да покаже и старину и углед Стефанове лозе.

Када говори о Лазару, Константин ставља 2 његова дела на прво место: помирење српске и грчке цркве и супротстављање Турцима на Косову. Лазара нигде не назива свецем већ само благочастивим кнезом. О Косовској бици говори конкретно и на нов начин. Каже да су у први мах побеђивали Срби, али да је затим Бајазитова интервенција изазвала победу Турака. Први у нашој књижевности говори о подвигу

122

Милоша Обилића коме не наводи име. Констатује промене у државном животу након битке и каже да је кнегиња Милица у опасности од Угара одлучила са се мири с Турцима, и да је по савету патријарха и сабора послала најмлађу ћерку Бајазиту за жену.

Више него о биткама код Никопоља и на Ровинама говори о бици код Ангоре, јер је она и била пресудна по даљу каријеру деспота Стефана. Не описује сам ток битке, већ слика личности главних актера битке: Тамерлана и Бајазита. Стефана ставља у други план, али описује његове покушаје да ослободи Бајазита.

Константин о личностима пише црно-бело, па о онима на чијој је страни пише све најбоље, док о противнику говори све најгоре. Презире Турке и колико год пише о њима то је у негативном светлу.

Причајући о деспоту Стефану, он говори о низу других личности: о кнезу Лазару и кнегињи Милици, о Стефановом брату Вуку, о његовим сестрићима Лазару и Ђурђу, о византијском цару Манојлу II, о султану Бајазиту, Муси и Сулејману, о Тамерлану. Говори о низу великих битака: на Косову, на Ровинама, код Никопоља, код Ангоре. Колико је дело биографија деспота Стефана, толико је и хроника тог времена. Међу новинама које Константин уводи је и паралелно причање о догађајима у суседним земљама – Турској, Бугарској и Угарској пре свега.

Историјска наука потврђује готово све Константинове наводе и његово дело је значајан извор. Ретко бележи датуме, али су они углавном тачни: Косовска битка (15.6.1389), зидање Ресаве (1407), погубљење Лазара Бранковића (11.7.1410). Понекад и греши, као код битке код Ангоре, коју смешта у 1403. При исписивању страних имена је попут наших старих биографа и даје им неки свој печат (Сулејман=Имусулман, Гатилузи=Катеолуз). Тежи да остави утисак обавештености и о оним војним походима у којима није учествовао.

При опису српске земље, људи и владара његов циљ је глорификација, а не апсолутна истина, али све у оквиру историјских чињеница. Он има и похвалне речи за деспота Ђурђа. Сем што је хроничар и биограф, он је и психолог и социолог. Времена у којима живи описује као страшна, али са савршеном мирноћом и без патетике.

Иако није Србин пореклом, Константин је изузетан патриота у писању, не мањи од писаца епохе Немањића. Он сем што хвали земљу, владара и људе, одваја и појам српске нације од државе тако што каже да је Стефан повратио неке крајеве који су се некада називали српским, док за Београд каже да иако лежи у српској земљи, налази се «на срцу или плећима земље угарске».

123

9. Душанов законик

Након Душановог проглашења за цара (1345) и крунисања (1346), дошло је и до законодавне делатности која је сматрана дужношћу царева. Законодавна делатност цара Душана је требало да потврди његово право на царску круну и моћ његовог царства, које није желело да заостане за својим византијским узором. Разлози за доношење Законика били су многобројни, пре свега правни и политички. Требало је учврстити власт у знатно проширеној држави и изједначити право за све народе који су сада потпали под српску власт: Србе, Грке, Албанце. Душаново законодавство је било и уједињење правног поретка у држави.

Рад на Законику је почео сигурно након проглашења и крунисања Душана за цара, а пре званичног проглашења Законика у Скопљу 1349. Вероватно је била формирана законодавна комисија која је имала бројне тешкоће јер је морала сем српског писаног и обичајног права одлично да познаје и византијско законодавство, као и прилике у земљи. Законик је 1354. допуњен новим одредбама.

Државно-правно уређење Утицај Византије на развој друштвених односа у Србији је посебно значајан у

области права. Први писани правни извор византијског порекла који је ушао у српско средњевековно право је Номоканон патријарха Фотија, који је Св. Сава превео и прилагодио српској аутокефалној цркви (1220). Осим црквених канона, у Номоканону је био садржан и читав Прохирон, као и део Јустинијанових новела, оно што је називано «градским законом». Номоканон је и у Душаново време био значајан у српском правном систему.

У то време су се и у Византији појавили нови правни зборници. Пре свега је значајна Синтагма Матије Властара, солунског монаха и канонисте, који је 1335. написао овај номоканонски зборник црквеног и световног права. Сви прописи су у грчком оригиналу груписани у 24 «састава», поређани према словима грчког алфабета. У оквиру сваког састава налазе се прописи о предмету чији назив почиње одређеним словом (укупно 303). Матија Властар користи коментаре Јована Зонаре (почетак XII века) и Теодора Валсамона (1169-1177), чија канонска тумачења леже у основи овог зборника. Властар не прави разлику између текста канона и његовог тумачења, па тако коментари добијају законску снагу. Синтагма истиче идеју свемоћи византијског владара. Њоме се одбија признавање и српске и бугарске црквене аутокефалности и одриче се право било ког народа да своју државу уздигне на степен царства, што се директно коси са тежњама српске државе и цркве. Оваква Синтагма није ушла у састав Душановог законика, већ је ушла једна посебна редакција, српска ревизија начињена на основу охридског превода Синтагме. «Скраћена Синтагма» је очишћена од византофилских правних одредби и тумачења, као и већине црквених прописа. Ревизијом су изостављене и све оне одредбе које немају законску санкцију, а остављени су сви они закони византијских царева који су и до тада важили у грчким земљама, а били су познати у Србији преко Крмчије Св. Саве. Ова «Скраћена Синтагма» је ушла у све зборнике Душановог законодавства, уз сам Законик и Јустинијанов закон.

Јустинијанов закон је компилација византијских световних закона, претежно у области аграрних односа. Текст овог закона је делимично преузет из Земљорадничког закона (VII-VIII век), а затим из Василика, Прохирона и Еклоге. И ова компилација је непозната у грчким рукописима и представља самостално дело српских правника. Јустинијанов закон је такође ушао у све зборнике Душановог законодавства.

124

Сам Душанов законик је настао у време потпуно развијених феудалних односа. Појединачни правни прописи и Номоканон нису били довољни, тако да се приступило ширем законодавном раду.

Посебну целину представља први део Законика из 1349, који садржи 135 чланова, а допуњен је 1354.

У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Утврђена су судска права цркве, општа обавеза црквеног брака, предвиђене су санкције за ширење католичанства и јереси. Држава штити цркву, а црква својим деловањем даје пун легитимитет државној власти, а то тзв. начело синфоније је преузето из Византије.

У другој групи чланова се налазе права и обавезе властеле и сељака. С обзиром да Законик регулише сталешке односе, могао би се назвати «уставом» средњевековне Србије. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на становништво, њихова права и обавезе, као и облици феудалне својине, сачињавају значајан део Законика.

Владар Владар је био врховни војсковођа, као и врховни носилац судске власти. Као

такав, издвојио је неке случајеве из надлежности других судова и потчинио их свом суду. Био је господар целокупне територије своје државе, као и целокупног становништва. Део својинских права преносио је на световну и црквену властелу, и неке институције, пре свега манастире. Један део својинских права припадао је зависном становништву. Задржавао је право да властели одузме имања у одређеним случајевима као што је издаја. Одређени земљишни фонд је увек био у власништву владара, из кога је он феудалцима делио поседе и проније, као и поклоне црквама и манастирима. У тај фонд је улазила и пронијарска земља и сва конфискована имања.

Између владара и његових феудалаца је постојало стално супарништво. Владар је желео јаку централну власт, а властела је желела увећање своје моћи и поседа. Да би обуздао властелу, владар је морао имати јаку најамничку војску која је била ослонац његове моћи.

Сабори Сабори су стара установа, а први пут се спомињу још крајем XII века, мада

сигурно потичу из још ранијег периода. Сабор се састојао из свештенства, властеле, владара и његове породице. Сазивао га је сам владар ради доношења најважнијих одлука. Сабор се сазивао писменом наредбом, приликом владаревог крунисања или абдикације, приликом приказивања савладара, приликом постављања новог архиепископа или оснивања нових епископија, а понекад и приликом оснивања нових манастира. Сабор је био феудална, а не народна установа.

Однос државе и цркве Црква у Србији је била увек уз владара и помагала његову борбу против

властеле. Када је добила аутокефалност, њен углед је знатно порастао. Заједно са државом је јачала и развила се до ранга патријаршије 1346.

Сам Душанов законик када почиње о вери и цркви говори о недостатку толеранције према јереси и католичанству. Дубровчани и Саси слободно исповедају своју веру, али се одредбе упућују православном становништву. Законик налаже да се по градовима и трговима поставе протопопови да одврате становништво од католичке

125

вере, јер је ту њихов утицај био најјачи. Законик се бори против ширења католичанства и тиме што забрањује бракове између православаца и католика. Дужност православног цара је да брани православље и да га ојача, што Душан као наследник православних царева и чини.

Синфонија између државе и цркве је преузета из Византије, па је цар заштитник патријарха, а патријарх његов саветник. Држава је прогањала јеретике, а црква изопштавала бунтовнике. Црквени обред крунисања није била само формалност, што је знао и Душан, па је морао да обезбеди подршку српског и бугарског свештенства, као и грчког свештенства у новоосвојеним територијама и монаха Свете Горе за своје крунисање. Тек је цар кога крунише патријарх могао бити легитиман.

Црква је била и велики феудалац, са најбројнијим поседима. Њена имања су имала веће повластице од властелинских, и на њима нема обавезе велике и мале работе. Црква је уживала и велики судски имунитет, па је имала право да суди за извесне ствари које спадају у надлежност црквених судова, као и у свим споровима који се тичу свештенства и зависног становништва на њеним имањима.

Властела Властела је чинила моћан повлашћени сталеж. У Законику се помиње велика и

мала властела. Њена моћ се заснива на земљишним поседима – баштинама, којом је властелин слободно располагао. Могао је продати, дати у мираз или поклонити. Баштина је била наследна. Владар је могао одузети само у специјалним случајевима, као што је нпр. издаја. Властелин је заузврат имао одређене обавезе према држави: плаћао је годишњи порез «соће» и давао је војну службу. Други тип феудалног поседа била је пронија која се давала за војну службу, али није била наследна, бар у почетку. Њу пронијар није могао отуђити као што је властелин могао да учини с баштином.

Зависно становништво Законик целокупно становништво дели на 2 најбројније категорије: властелу, као

господаре земље, и на себре, земљораднике. Целокупно невластеоско становништво у Србији носило је назив себри. У сталеж себара улазили су: меропси – феудално зависни земљорадници, власи – феудално зависни сточари, феудално зависне сеоске занатлије и сокалници, отроци – средњевековни робови, и један део сеоских попова. Становници градова, трговци и занатлије, нису улазили у сталеж себара, већ су чинили посебну групу становништва.

Меропси су били зависни земљорадници, који живе и раде на поседима властеле, цркве и цара, и имају веома много сличности са византијским парицима. У Србији су до доношења Законика меропси имали различите обавезе зависно од поседа. Законик није повећао њихове обавезе, него је само потвдио дотадашње стање. За Србију је карактеристична радна феудална обавеза, тако да из Византије не успева да продре утицај новчане феудалне ренте. Бројни ратови и болести су стално смањивали број радне снаге, па су феудалци очигледно насилно преводили меропхе с туђих поседа, што је Законик настојао да спречи. Властела је настојала да исцрпи меропхе, па је Законик желео да осујети те злоупотребе. Поред основних обавеза, меропси су имали и обавезу поправљања градских зидина, чувања страже на путевима и примања на стан и храну цара и његове пратње. Када би меропах испунио све ове обавезе, могао је потпуно да располаже земљом – да је прода, поклони, да у мираз, али уз обавезу да онај ко прими земљу преузме и обавезе над њом.

126

Власи су били сточари и њихов положај је бољи од положаја меропаха. Законик не регулише детаљно обавезе влаха, али су оне утврђене обичајним правом. Власи су живели номадским животом, а почели су да се настањују у сточарским селима.

Отроци, средњевековни робови, су могли бити продати, остављени у наслеђе, али нису могли бити дати у мираз или продати нехришћанину. У неким селима они живе заједно са меропсима.

Занатлије и трговци се помињу у Законику. У Србији има сеоских занатлија по којима читава села добијају имена. У време развоја рударства нарочито се развило златарство. Златари нису могли боравити ван градова у којима се кује новац, и ако би ковали новац без дозволе, били би кажњавани спаљивањем. Трговци су били махом странци, и то највише Дубровчани, и уживали су посебне повластице.

Сокалници представљају специфичну категорију становништва, и највероватније представљају послугу на великим имањима, раде углавном кухињске послове, а касније добијају и друге дужности.

Градско становништво Градови у Србији су били различити и по постанку, и по важности и по

величини. У унутрашњости су се развијали градови као утврђена места, око којих су се развијали тргови на које су долазили трговци из Србије, Дубровника и Венеције. Средњевековни рудници су имали својеврсна градска насеља у својој близини. Ту су махом живели Саси који су имали повластице.

Новоосвојени грчки градови су имали посебан положај, те њима Законик потврђује постојеће повластице, а чак ни сам цар није овлашћен да те повластице измени. Грчки градови су имали велику градску традицију и нису се могли поредити са градовима у Србији.

Приморски градови се не помињу у Законику, иако је њихов значај велики. Сви ти градови (Дриваст, Скадар, Улцињ, Бар, Будва, Котор) имају своје статуте, тако да њима царева потврда аутономије није потребна. Њихова аутономија је искључивала сваку могућност мешања централне власти.

Грађанско право Одредбе из грађанског права су у Законику веома малобројне, али их има доста у

Синтагми и Јустинијановом закону. Чланови у Законику који регулишу одредбе из грађанског права су разбацане и поређане без икаквог система.

Стварно право се појављује у само 2 правне установе – својини и залози. Својина је била подељена феудална својина: цар је имао апсолутну власт над

земљом, додељивао је као баштину феудалцу, или зависном сељаку на обрађивање. Законик потврђује неприкосновеност властелинских баштина и допушта слободу располагања. Када је у питању земља зависног сељака, слобода располагања је ограничена тиме да на њој мора бити «работник».

Залога је давана као јемство за враћање дуга. Законик оставља могућност откупа заложене ствари без обзира на рок.

Облигационо право није развијено у Душановој држави јер преовладава

натурална привреда и неразвијеност робно-новчаних односа. Више ових одредаба има у Синтагми и Јустинијановом закону.

127

Купопродаја је сигурно постојала у Душановој држави, али нам нису сачувани уговори. Посебан вид је купопродаја плена, и она се помиње у Законику.

Поклон се помиње у 2 члана Законика који регулишу властелинску баштину. Најчешћи су били поклони цркви, и давани су са посебном наменом. Манастири и цркве су били дужни да од тих средстава деле милостињу, воде бригу о сиромашнима, као и болницама унутар манастира.

Размена је још увек постојала, али је њен обим био незнатан. Остава се помиње на само једном месту, гада гостионичар одговара за ствари путника.

Брачно право се налазило у домену црквеног права, али је у Законику било

неколико чланова који су штитили интересе православне цркве. Забрањује се склапање брака без црквеног обреда, као и склапање брака са припадником друге вере.

Наследно право је недовољно регулисано и њиме се бави само неколико чланова. Имање властелина након смрти наслеђује потомство до 7. или 8. степена, али се не ограничава само на мушко потомство. На селу је било много породица које су живеле у задругама, тако да се проблем наслеђивања није могао појавити. Било је и инокосних (малобројних, изван задруга) породица, али се и њихова имовина могла наслеђивати, под условом да ће и наследник бити «работник» на земљи. Ипак, иако у Законику нема већег броја чланова који регулишу наследно и брачно право, има их довољно у Скраћеној Синтагми где чине трећину одредби.

Кривично право Велики део Законика је посвећен кривичном праву. Уводи се нови термин за

кривично дело – «сагрешеније», што показује да се тим прекршајем крше закони државе или морална начела. У кривичном праву највише до изражаја долази сталешка разлика. За иста кривична дела се припадници различитих сталежа различито кажњавају, а нарочита је разлика између властелинског и себарског сталежа. Ипак, некада је и у оквиру истог сталежа предвиђена различита казна, зависно од богатства и моћи. Постоје и кривична дела за која је предвиђена иста казна за све сталеже, а то су обично тешка кривична дела (убиство мајке, оца, брата, детета, затим дела против цркве, за убиство свештеника, за паљевину, бављење магијом, разбојништво).

Кривична одговорност је по Законику углавном индивидуална, мада за нека дела постоји и колективна кривична одговорност. Ако властелин почини неверу, плаћа цела кућа. Колективна одговорност се најчешће предвиђа за село.

Виност (кривица) се гледа на основу намере, а не исхода. Овај појам детаљније обрађује Синтагма, а у Законику има неколико чланова у којима се прави разлика између умишљаја и нехата.

Урачунљивост се не помиње у Законику, али је има у Синтагми. Законик предвиђа дело извршено у пијаном стању, али се пијанство у том случају узима као отежавајућа околност.

Казне према Законику предвиђа и извршава држава, тако да се замењује обичајно право. Вражда, накнада за убиство и стара институција обичајног права, се модификује, па тако злочинац не плаћа новчану накнаду породици убијеног, већ држави. Некада се казна уместо новцем плаћала стоком. Главна сврха казне је одмазда, а јавно извршавање сурових телесних казни је служило као превенција. Поправљање кривца није била дужност државе, већ је црква ту улогу преузимала на себе.

Законик је из византијског права узео све казне сакаћења сем кастрације. Сакаћење је вршено тако да се сакатио онај део тела којим је извршено кривично дело. Овај тип казне је примењиван и на властелу и на себре. Ипак, ако би кривично дело

128

било учињено између припадника два сталежа, виши би плаћао само новчану накнаду, а себри би се сакатили. Батинање се као казна користи за све поданике сем велике властеле. Смуђење косе и браде је било само за себре. Жигосање се вршило меропаху који би побегао од властелина. Прогонство се предвиђа у случају да католик узме православку за жену, а не промени веру, или ако се нађе јеретик који живи међу хришћанима. Вражда се предвиђала у разним случајевима: за вађење људи из гробова, за убиство себра од стране властелина, за напад на трговце. Поред вражде је постојала и глоба, која се плаћала у новцу или стоци. Конфискација имовине се користи за кажњавање невере, за кажњавање онога ко је осрамотио судију, док се селу конфискује сва имовина ако се у њему нађе разбојник. Смртна казна је преузета из Византије и предвиђа се за низ кривичних дела: ако себар силује (отме) властелинку, ако неко убије свештеника, ако неко убије крвног сродника, ако сруши цркву у рату, за разбојника ако буде ухваћен на делу. Лишење слободе се не помиње у Законику, осим за пијаницу који треба да се баци у тамницу. Ипак, тамнице су постојале на царским, властелинским и црквеним поседима.

Организација судова Судска огранизација у Србији није била јединствена. Постојало је неколико

врста судова, зависно од категорија становништва и врста кривичних дела. Чланови 171. и 172. Душановог законика истичу принцип законитости и налажу

судијама да суде по правди и закону, а не по страху од цара. Уколико је упутство из царевог писма у супротности са законом, требало је обавезно поступити по закону. Овај принцип је дошао из Византије након припајања новоосвојених грчких крајева Србији.

Црквени суд је постојао као самостална и независна институција. Дошао је у Србију из Византије. Црква суди у споровима свештенства за сва кривична дела. Пред црквеним судом су одговарали и сви православци за тзв. «духовне дугове». Казна је могла да буде и изопштавање из цркве. Надлежност цркве се протезала и на брачне и наследне спорове. Црква има право суђења зависном становништву на својим имањима. Из надлежности црквеног суда изузети су «царски дугови». Спорови око земље су у надлежности државног суда.

О постојању властелинских судова нема никаквих директних података у Законику, али има индиректних. Помиње се «суд господарев», на властелинским имањима има тамница, властелин има права да суди отроку за сва дела сем «царских дугова».

Закоником су установљени државни судови. У целој земљи су по областима распоређене државне судије, којима Законик штити достојанство и обезбеђује услове рада. Државни судови су били надлежни за све спорове световне властеле и њихова кривична дела, затим за спорове око имања властелина и цркве, за спорове зависног становништва насељеног на држвном имању и њихова кривична дела и за кривична дела градског становништва у унутрашњости Србије. Зависном становништву са властелинских имања се судило за «царске дугове». Законик штити и становништво од евентуалне самовоље државних судија.

Постојао је и суд на самом царевом двору који је судио властели која живи на двору. Овај суд може да исправи неправде нанесене било коме, осим властелинским отроцима.

У оквиру Царства било је градова са различитим статусом, што се одражава и на уређење судова. Приморски градови су имали сопствену судску организацију предвиђену својим статутима. Котор не дозвољава ни најмању повреду аутономије и предвиђа казну за сваког грађанина који би се обратио суду у Србији. Будвански статут

129

је мало блажи, па за дела из домена «царских дугова» дозвољава суђење пред државним судом. Дубровчани своје спорове решавају у Дубровнику или пред својим конзулом у Србији, док је српско-дубровачке спорове решавао мешовити суд – станак. У грчким градовима је остављена постојећа судска организација. Постоје и мешовити судови који суде у споровима грађана своје и околних жупа. У рударским градовима су живели Саси, као рударски стручњаци, затим Дубровчани и Которани као трговци, и Срби. Саси су вероватно имали аутономију, а међусобне спорове са Србима решавали су мешовити судови. Вероватно су постојали и рударски судови који су решавали рударске спорове.

Судски поступак У Србији није било поделе између кривичног и грађанског поступка као у

Византији. Поступак је углавном био исти и покретала га је оштећена страна. Позивање на суд Позивање на суд се, према Законику, вржи од стране тужиоца у присуству

државног органа, пристава. Велики властелин се позива друкчије од осталих, «писмом судијиним», док се остали позивају с печатом, и не може се звати ноћу. Сваки војник се по повратку из рата може одморити 3 недеље и онда јавити на суд. Удата жена није могла бити позивана без мужа. Недолазак тужиоца је туженог ослобађао одговорности. Ако тужени не би дошао, плаћао би казну – «престој». У неким случајевима је могао ићи заступник, код породичних задруга неко из куће.

Доказна средства У Законику су предвиђена следећа доказна средства: обличеније, свод, сведоци,

исправе, заклетва странака, клетвеници, Божји суд и признање. Обличеније значи хватање кривца на делу и био је значајан доказ. Свод је ушао у Законик из обичајног права и употребљавао се када је у питању

била крађа стоке. У Законику ниједан члан не говори о сведоцима, јер је то питање регулисано у

Синтагми, па нема потребе за понављањем. Исправе су доказно средство у виду повеља, даровница и других докумената. Заклетва странака се употребљавала, и није била регулисана Закоником, већ

Синтагмом. Клетвеници су људи који, за разлику од сведока, не говоре о ономе што су

видели или чули, већ заклетвама подржавају исказе странака. Ово је било често доказно средство, па када би се за нечији исказ изјаснило више клетвеника, сматран је истинитим.

Божји суд се састојао у томе што се оптужени подвргавао неким нарочитим операцијама опасним по живот, па ако би из њих изашао читав, сматрао се невиним. У нашем праву су познати котао и железо. У котао вреле воде се стављао комад усијаног гвожђа или камен, па ако би се оптужени опекао, сматрао се кривим. Што се железа тиче, оптужени би пред вратима цркве морао узети усијано железо и однети га до олтара, и ако би се опекао, сматран је кривим.

Признање се не помиње у Законику, али се претпоставља да се ово средство употребљавало. Након признања се није ни тражио други доказ.

130

Доношење пресуде Пресуда треба да се заснива на закону, било Душановом законику, било на

другим правним одредбама или обичајном праву. Законик сваком даје могућност да путем суда дође до правде. Законик уводи обавезну писану пресуду, и то у 2 примерка.

Извршење пресуде За извршење пресуде је био задужен пристав, који је био дужан да са собом носи

писану пресуду и да се строго придржава ње. Уколико то не би учинио, био би строго кажњен. У случају да није у стању да изврши пресуду због опирања, обратио би се локалним властима да то учине место њега.

131

10. Закон о рудницима деспота Стефана

После Другог светског рата амбасадор у Бечу је купио ћирилични рукопис Закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића. Године 1959. он је овај рукопис поклонио САНУ. Академија пак је издавање рукописа поверила Николи Радојчићу.

Закон о рудницима је донет 1412. године у Никодиму. Састоји се из: Уводне речи деспотове

Правног текста везаног за рударство (52 члана) Извода из Статута Новог Брда (23 члана) Завршне речи деспотове

За постојање Статута Новог Брда знало се и пре проналаска Закона о рудницима. Наиме, помиње су у једном тестаменту из 1434. године. Најстарији препис рукописа потиче из друге половине XVI века. Турски текст тзв. Саског закона превео је на српско-хрватски Фехим Спахо. Латински текст пак настао је 1683. године у Ћипровцу, у западној Бугарској, а чува се у библиотеци у Сплиту.

Садржина Закона о рудницима је специфична и доста уска. Регулише најбитнија питања рударске производње: експлоатација руде права и обавезе работника права и обавезе удеоничара права и обавезе хутмана, надзорника окна

132

11. Константин Михаиловић

Рођен је неку годину пре 1435. у Островици, градићу у близини напредног рударског града Новог Брда. Имао је двојицу браће, вероватно млађе. Родитеље ниједном не спомиње па се претпоставља да је рано остао без њих, сасвим могуће у покољу који је уследио након турског заузећа града 1444. Могуће је да потиче из породице рудара и да је и сам добио нека знања у овом послу а скоро је сигурно да није био племенитог рода и да није имао никаквог образовања.

Први податак који даје о себи је да је 1453. био у одреду Јакше Брежичића, родоначелника породице Јакшића, одреду који је деспот Ђурађ био обавезан да шаље свом сизерену, турском султану у помоћ. Иако је султан Мехмед најавио поход на Караманију у Малој Азији ускоро се дознало да се иде на Цариград. Српски одред учествовао је, иако преко своје воље, у опсади и заузећу Цариграда. Након овога Михаиловић се вратио у Србију, у Ново Брдо.

Већ следеће године дошао је ред на Србију да искуси намере Мехмеда Освајача. Србија је нападнута а 1455. након дуге опсаде предало се и само Ново Брдо, други по значају град у држави. Султан је наредио да се најугледнији људи погубе, жене је разделио својим војницима а младиће, међу њима и Константина, повео на дуг пут у дубину Царства да их претвори у јаничаре. Током пута Константин је покушао да побегне али је поштеђен уз јемство његове браће да неће више покушавати ништа слично. Доведен је у престоницу Једрене и био на некој нама непознатој дужности одакле је имао увид у дешавања на двору. Пратио је султанове већ од наредне године походе али је вероватно да још увек није начињен јаничарем већ је био при комори или неким другим помоћним трупама.

1456. иде са султановом војску у опсаду Београда где је гледао велики турски пораз. Могуће је да је захваљујући својим знањима о рударству Михаиловић био на задацима рушења и минирања градских зидина. 1458-60. прати османску војску у покоравању Пелопонеза. 1459. је са султаном у походу на Трапезунт, који нам у својој књизи приказује као изузетно тежак. Учествује и у походу против Узун-Хасана у којем је дошао скроз до Еуфрата.

Сада већ јаничар са искуством, Михаиловић је учествовао у походу против влашког војводе Влада Цепеша у којем се истакао при преласку Дунава и одбрани мостобрана зашта је добио личну слободу (могао је своју имовину после смрти оставити коме хоће, иначе је она припадала султану). Уследили су походи на Митилену и на Албанију где су покорени сви кнезови осим Скендербега. Чини се да Михаиловић у овим дешавањима није присуствовао на бојишту.

У једној посети своме брату који је постао чувар зграде царске благајне случајно је начуо да се у потаји спрема поход на Босну, који краља Стефана Томашевића треба да затекне неспремног. Михаиловић је отишао босанским посланицима који су тада боравили на султановом двору и покушао да их упозори. Подозриви према непознатом јаничару нису му веровали иако их је он уверавао да им то све говори "јер сам ја исто тако хришћанин као и ви".

1463. султан је кренуо на Босну, брзо освојио Бобовац, Јајце и Кључ, у којем се граду склонио и сам краљ босански, који је ту и погубљен. Након освојења, Михаиловићу је поверена јединица од 40 јаничара са којима је требао да чува град Звечај на Врбасу. Но, одмах по повлачењу турске војске продре у Босну угарски краљ Матија Корвин који успе да поврати цео северо-западни део Босне заједно са Јајцем. Михаиловић и његова посада држали су се добро док након пада Јајца нису стигла појачања а онда су се морали предати. Иако је спроведен у заточеништво и водан кроз градове као заробљеник, Михаиловић ипак тврди да му је било мило што се "вратио из

133

тамнице међу хришћане". Ипак, због претрпљених понижења којима је био изложен остаће вечно озлојеђен према Угарима.

Претпоставља се да се сужањства спасио уз помоћ Дмитра Јакшића и да ја потом некако напустио Угарску и отишао у Пољску. Са одређеном сигурношћу може се тврдити да је у Пољској био од 1468/69. Пољска ће постати његова нова домовина и у њој ће провести остатак свога живота. Једни даљи податак о његовом животу, а и тај је несигуран, је да је можда био у посланству које је наговарало краља Француске Шарла VIII да покрене поход на Турску. Није познато када је умро.

Књигу касније прозвану "Јаничарове успомене" а чији би најприближнији назив (према најстаријем тексту) био "Летопис о турској управи", Константин Михаиловић писао је негде између 1497-1501. Посветио га је тадашњем краљу Пољске Јану Олбрахту у намери да га осоколи на нове борбе са Турцима. Дело је вероватно врло скоро постало читано и умножавано па су настале и многе грешке и глосе, између осталог је Константин замењен са његовим оцем па се доцније среће као "Михаило Константин(овић)". 1565. књига је штампана на чешком језику и то као "Турска хроника" (што је постао други назив за дело) те је постала још популарнија.Затим је потонуло у таму векова и било поново објављено тек 1828. године на пољском језику. На српски је његово дело превео 1865. године Јанко Шафарик према чешком издању.

Дело има предговор и 49 поглавља. У главама 1-7 говори о исламу, муслиманским народинма, обичајима, обредима. Осма глава говори о турском изврдавању задате речи. У главама 9-14 приказује се турска историја до преласка у Европу. Поглавља 15-17. говоре о српској историји од Милутина до деспота Стефана. Главе 18. и 19. говоре о турским ратовањима на другим странама а затим се од 20. до 24. поново враћа ратовањима Турака у Европи (деспот Ђурађ, Јанош Хуњади). Од 25. главе у којој почиње историја Мехмеда Освајача Константин говори и о својој личности и догађајима у којима је учествовао. У глави 34. он бива заробљен у Босни и напушта Турску. 35-39. глава говоре овлаш о даљој турској историји а затим се од 40-48. прелази на опис турске војне и административне организације. Последња глава је његово обраћање угарском и пољском краљу да уједине снаге у савезу против Турака.

Његово дело има јасну намену: да покаже и објасни Турке, њихову државу и војску и да обрати пажњу на њихове слабости које се само из непознавања не искоришћавају. Иако Турке не воли увек је спреман да истакне предности њихове организације, тактике, војне мудрости. Изузетно га боли што хришћани ратују много међусобно а не против Турака који једну за једном покоравају хришћанске државе.

Већина његових причања о историји не потичу из књига и извора већ из прича и народних предања, тј. онога што је он могао усменим путем дознати. Историјска тачност, уосталом, и није циљ његовог списа - он жели да на примерима подучи.

У свом делу оставио је и мали преглед српске историје. Сећа се краља Дечанског о којем има само речи пуне хвале. О његовом сину Душану говори као о славољубивом и грешном човеку. Његово највеће поштовање заслужио је кнез Лазар.

"Јаничарове успомене" немају неку велику литерарну вредност мада се по неким деловима текста може видети да је на аутора знатно утицао десетерачки стих који наравно није могао да заживи у пољском језику. Његов стил није висок или углађен, он покушава само да пренесе поруку, да остави своја сазнања хришћанима. Ипак, на моменте његов живи стил постаје изузетно пластичан и заокупљајући. У поређењима је врло вешт и скоро песнички сликовит. Не треба посебно истицати да је дело највредније као историјски извор.

134