mir-jam pero puno ljubavi-feljton novosti

8/4/2019 MIR-JAM Pero Puno Ljubavi-feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/mir-jam-pero-puno-ljubavi-feljton-novosti 1/36

Dece nikad dosta Miljana Laketić | 22. januar 2009.

Milica Jakovljevi? ro?ena je u Jagodini a detinjstvo provela u Kragujevcu gde je završilaU?iteljsku školu. Stevan Jakovljevi? u Trilogiji“ pominje sestru

Nastavci

1. Dece nikad dosta

2. Vaskrs mog detinjstva

3. Milica jedna u majke

4. Bajka ispod Rtnja

5. “Novosti” prvi ispit 6. Nevesta bira manu!

7. Berlin uoĉi oluje

8. Strast iza scene

9. Device bez zaštite

10. Korpa ljubavi bivšoj 11. Brak kao luksuz

12.

Honorar kanta masti 13. Gresi nove vlasti

14. Devojke u šinjelu

15. Osam godina samoće

16. Šamari zbog “orla“

17. Cure vole oficire

18. Let hrabrih orlova

19. Palanka, mali raj

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

MILICA Jakovljević, kasnije Mir Jam, roĊena je u Jagodini 1887. godine u velikoj porodici Jakova JašeJakovljevića, drţavnog ĉinovnika. Vreme je bilo nemirno, ali kad je u Srbiji bilo mirno vreme?! Pobune i

politiĉke borbe potresale su malu kraljevinu, a vlastodrţac, kralj Milan Obrenović, prvi srpski kralj posleKosova“ se razvodio sa suprugom Natalijom, na radost evropskih bulevarskih listova, koji su ĉesto pisali onjegovim skandalima.

Jakova - Jašu Jakovljevića kraljevske braĉne zaĊevice,politiĉke borbe i drugi neredi zanimali su onolikokoliko su mogli da utiĉu na njegovu sluţbu i visinu plate. Imao je on svojih, porodiĉnih briga, bio je udovacsa osmoro dece. Deci je bila potrebna majka, ili zamena za majku. RoĊaci i prijatelji su mu savetovali da seoţeni izvesnom Simkom, udovicom bez dece. Kad u braku nije bilo dece, smatralo se da je ţenina krivica,

pa ako Simka nije imala dece, neće ih imati ni u ubuduće, dovoljno je bilo onih osmoro. Ali, nije tako bilo,već posle prve godine braka rodila je Milicu. Drţavne ĉinovnike su ĉesto premeštali, selili su se iz mesta, uKnjaţevcu je Simka 1890. godine rodila sina Stevana, a u Kragujevcu najmlaĊu ćerku Zoru. U Kragujevcu je Jaša Jakovljević u sluţbi veoma avanzovao“, kako se tada govorilo, dobio je visok ĉinovniĉki poloţaj, postao je naĉelnik okruga kragujevaĉkog, na tom poloţaju je ostao do penzije.Zahvaljujući ocu i njegovom statusu, porodica je bila u vrhu gradske elite.

Vreme rata

MILICA je u Kragujevcu provela detinjstvo, godine školovanja i rane mladosti. Završila je Uĉiteljsku školui 1907. otišla u selo Krivi Vir, ispod Rtnja, da tamo bude seoska uĉiteljica. Šta je bilo sa ostalom decomove velike porodice? Stevan je studirao biologiju i bio nauĉnik, biolog, akademik i pisac, njegova

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279488-Vaskrs-mog-detinjstva


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279489-Milica-jedna-u-majke


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279490-Bajka-ispod-Rtnja


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279491-Novosti-prvi-ispit


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279492-Nevesta-bira-manu


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279493-Berlin-uoci-oluje


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279494-Strast-iza-scene


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279495-Device-bez-zastite


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279496-Korpa-ljubavi-bivsoj


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279497-Brak-kao-luksuz


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279498-Honorar-kanta-masti


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279499-Gresi-nove-vlasti


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279500-Devojke-u-sinjelu


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279501-Osam-godina-samoce


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279502-Samari-zbog-orla


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279503-Cure-vole-oficire


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279504-Let-hrabrih-orlova


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279505-Palanka-mali-raj


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-37-Put-ka-EU


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-55-Rekonstrukcija-Vlade


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-56-Sabor-SPC


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-59-Slucaj-Artemije


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-153-Sve-zene-Lotara-Mateusa



























nauĉniĉka, a i privatna biografija su poznate. Kad je postala Mir Jam, u svojim sećanjima Milica je pominjala starije sestre, ne navodeći im imena, osim sestre Ruţe, koju je mnogo volela. Ne zna se koliko je

dece doţivelo zrelo doba, deca su ĉesto umirala od raznih deĉjih bolesti i teško je saznati ko je umro, jer sutokom nekoliko ratova crkvene knjige o roĊenima i umrlima izgubljene ili uništene.

Na poĉetku svog poznatog, trotomnog romana Srpska trilogija“ Stevan Jakovljević ne pominje nijedno oddece, osim najmlaĊe sestre. Njegov opis polaska u rat 1914, neţna je i tuţna priĉa o roditeljima kojiispraćaju sina u rat, sa neizvesnim ishodom i strahom da li će im se vratiti. U ovim kratkim pasusima moţese videti i slika naše patrijarhalne porodice, briga o deci i visoki stepen rodoljublja. Prepustićemo te redovenjegovom peru:

Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se u putu nije šta desilo, a otac, kao stariispravan ĉinovnik, razmišljao je da li ću na vreme stići u svoju komandu. Oboje su se obradovali kad su mevideli. Ali je njihovo raspoloţenje bilo pomućeno kad sam im rekao da sutra izjutra treba da krenem. Majkase zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlaĊuje svoj bol. Krijući pogled od mene, dobovao jenervozno prstima po stolu. Najzad progovori:

- Šta ćeš... nije on sam. Ceo narod ide. Ne vredi plakati,opet će doći. Da bih ih utešio, priĉao sam kako rat ne moţe dugo trajati pri ovako usavršenoj tehnici. Ali moja majka kaoda to nije slušala. Ona je bila obuzeta jednom mišlju: - Eto, rodiš ga, ĉuvaš ga, da ga naposletku pratiš u rat... Moj otac se naljuti:

- Vi ţene ste zloslutnice. Šta plaĉeš? Nismo ja i ti sami. Stotine hiljada roditelja sutra ispraćaju svoju decu. Razgovor se onda preneo na Francuze, Ruse, Engleze...“

U ovaj tuţni rastanak Jakovljević smešta i jedno vedro, simpatiĉno sećanje:

Pazi majku...

MOJA mlaĊa sestra kao da nije shvatala o ĉemu je reĉ. Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati.Priĉala mi je da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju. Oţalostila se mnogo što ja nemamuniformu, pa da je odmah obuĉem i da me vide njene drugarice. I po deseti put mi je rekla da odmah traţimodsustvo, da bi me videla“ . Dakle, u opisima opraštanja sa roditeljima i porodicom on pominje samo mlaĊu sestru. Sećajući se rastanka sa ocem, koji ga je dopratio do kasarne, pamtio je da mu je otac rekao: Ljudi smo... ti znaš... pazi majku i sestre...“

Zar je on, u brojnoj porodici, bio jedini muškarac? Oni stariji, iz oĉevog prethodnog braka, bili bi pre njegamobilisani i već u vojsci! Ne pominju ih ni Stevan, ni roditelji. Mir Jam je odrasla u velikoj porodici, to pominje ĉesto u svojim sećanjima. Imala je lepo detinjstvo, bila je

okruţena ljubavlju i umela je da ljubav uzvrati. U poetiĉnom tekstu u Nedeljnim ilustracijama“, gde je pisala i objavljivala svoje romane u nastavcima od1926. do 1941. godine sa mnogo ljubavi pominje jednu od starijih sestara, koja moţe da joj bude samo

sestra po ocu, ali Mir Jam to ne kaţe. Prenećemo neke delove ovog dugaĉkog teksta jer je to autobiografijaove spisateljice, njeno sećanje na detinjstvo i opis porodiĉnog ţivota tadašnjeg vremena. Sa naslovomVaskrs moga detinjstva u Palanci“, posle reĉenica punih poštovanja o poboţnosti svoje majke, koja je u

poboţnosti vaspitavala i decu, njeno sećanje se nastavlja lepim, veselim i detaljnim opisom domaćih poslova i spremanja kuće, da ĉista i uredna doĉeka veliki praznik. Ali, spisateljica ne zaboravlja da primeti

lepotu prirode, pa beleţi:

DOSLEDNA SEBI

Bila je najpopularnija i najĉitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji. Bez zvaniĉnog objašnjenja odbaĉena je po dolasku partizanske vlasti. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i stvaranjunovog ĉoveka“. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi. Da li je za vreme rata uĉinila nešto zbog ĉega

je zasluţila da bude odbaĉena? Nije. Mir Jam je dosledna sebi i svom vremenu, piše Miljana Laketić uknjizi Oboţavana i uniţena“, iz koje ćemo objaviti najinteresantnije delove o ţivotu knjiţevnice MiliceJakovljević.

Vaskrs mog detinjstva Miljana Laketić | 23. januar 2009.

Slike porodi?nog života oplemenjene hriš?anskim obi?ajima. Na presto Srbije

doveden 13-godišnji Milan Obrenovi?



Nastavci

1. Dece nikad dosta






8. Strast iza scene



12. Honorar kanta masti

13. Gresi nove vlasti







Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


Vaskršnji post je donosio prolećne radosti. Pupoljci su se pojavljivali na drveću u bašti, ljubiĉice otvaralesvoje krunice, hrizanteme puštale mladice iz korena, a tata je već pravio aleje i rondele i baštovan je riljao

po bašti. Mirisala je mlada prolećna trava, meka i fina kao zelena ţanila. Na doksatu se sedelo sve duţe popodne i iznosio se sto za doruĉak”, piše Mir Jam u ĉlanku “Vaskrs mog detinjstva u Palanci”.

U ovim lepim prolećnim danima poĉinjala su vaskršnja bdenija, koja su bila naporna, ali su ih vernici pratili s velikom poboţnoćšu i poštovanjem, pa ĉak i deca: “Od prvog bdenija ulazili smo u mistiĉnu poboţnost i još od jutra radovali se da idemo sa mamom, iako bi

nas posle bolele noge jer se moralo odstajati celo bdenije. I kakva radost ona svećica, uvijena u klupĉe štose odmotava i lagano sagoreva, sve gledamo da li će celo klupĉe da sagori, ili ćemo je vratiti kući. I ono štoostane ĉuva se za drugo bdenije. Pa posle dolazi velika radost pred Vrbicu, kada sva kuća miriše na novo,kada se šiju po dva para haljina, za radni dan i praznike, donose se šeširići. Sećam se i danas jedne Vrbicekad nam je mama kupila šešire, šešir moje mlaĊe sestre je koštao dvadeset groša, moj dva dinara, ja sam

plakala za jednim od pet dinara, ali nisu hteli da mi ga kupe, jer je mojoj sestri udavaĉi kupljen od devetdinara.”

Veliki petak

Sestra udavaĉa, mnogo starija od Milice, znaĉi da je bila iz prethodnog oĉevog braka, jer je Milica bilanajstarije Simkino dete. U crkvu su išli svi, cela porodica, a majka, odnosno maćeha, isto ih je vaspitavala,kupovala šešire i brinula o njima. Iz ovog nostalgiĉnog sećanja moţe se saznati mnogo o tadašnjem

porodiĉnom ţivotu, ali i ne baš beznaĉajan detalj da su srpske devojĉice krajem 19. veka i u palankamanosile šeširiće, kao što su bili obiĉaj i moda širom Evrope. Poboţnost i porodiĉni sklad osećaju se u svakoj reĉenici sećanja, pa je lepo ĉitati ih, vratiti se u davno

prošlo vreme kad se ţivelo drukĉije i kad su ţivotne vrednosti imale drugaĉiji znaĉaj: “Veliki petak nam je bio najveći praznik u kući. Osećala se neka sveĉana tuga. Mama nije dala da se pevatog dana, nije palila sveće mrtvima jer je govorila da je tog dana izdahnuo Hristos i treba oplakivati samo

njegovu smrt. I sad se sećam onih trenutaka kad unose plaštanicu a razleţe se iz hora ona najbolnija pesmamaterinskog bola ‟Tebje odrejajušćagosja...‟. Posle se vraćamo kući kroz mirnu ulicu naše palanke, oţiveluod novih haljina i šešira, kroz miris bagrema koji cveta o Vaskrsu.” U toj sedmici ima dosta obiĉaja i

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279487-Dece-nikad-dosta








































































sveĉanosti koji su se poštovali u našem narodu, pa naravno i u porodici Jakovljević. Mir Jam se svega seća- klepala koje se ĉuje umesto zvona, obilaţenja oko crkve, crkvenih stubova i svitanja kad “se završavatuga Velike nedelje i budimo se sa radošću, dok odjekuje ono najveće zvono mi se spremamo i ţurimo navaskršnje jutrenje. I onda nastaju radosti, za mamu najveće, jer je osećala slast praznika, završio se njendugaĉki post, a kuća puna mirisa kolaĉa,na stolu šarena jaja, u kući sveĉano, bašta ozelenela i procvetala,svi raspevani. Na ulici šetnja, radost, flert. Jutarnje oblaĉenje u kući ispunjeno pesmom, oblaĉe se novehaljine, novi šeširi. Po izlasku iz crkve, gde je sve sveĉano i radosno, šetamo, pozdravljamo se, svi su

prazniĉno veseli, ali i ţurimo kući gde nas ĉeka majka i vaskršnji doruĉak. Kad se svi okupimo oko stola prvo pevamo Hristos Voskrese, onda se nadmećemo pri tucanju ĉije će jaje biti najtrvĊe, srećni smo i

veseli. I tako prolaze svetli prazniĉni dani, tajanstvena bdenija, vraća se obiĉni ţivot, škola, tromeseĉje... Isad, kad doĊe Velika nedelja vraćam se u te svoje tople uspomene detinjstva, Ċaĉkog ţivota i r oditeljske

kuće. Uvek volim bdenija na Veliki ĉetvrtak i kao da uvek vidim moju mamu kako sluša JevanĊelje, svautonula u poboţnost svoje duše. Zato sam i ja ostala poboţna i ĉini mi se mogla bih svake nedelje da odemu crkvu. Religija je lepota i poezija koja unosi mir u dušu. Ţena koja nema vere u sebi, nema ni duše niljubavi”. Ovako je Mir Jam pisala o sebi, svom detinjstvu i porodici. U njenim sećanjima na vreme kad je imaladesetak godina vidimo sliku porodiĉnog ţivota gde su vladali ljubav, poštovanje i vera, koja unosi mir u

dušu, kako piše spisateljica. Završetak je 19. veka, a kragujevaĉke majke kupuju ćerkama šešire, isto kao u Parizu i Beĉu! Pa onda,“vraćamo se kući kroz ulicu oţivelu od novih haljina i šešira”, a na ulici “šetnja, radost, flert”. Nije touĉmala palanka utonula u blato i neĉistoću, ni sokaci kojim prolaze pognute ţene ubraĊene šamijama, kakosmo zamišljali i zamislili prema nekim opisima. Haljine i šeširi, u takvim priĉama, pominju se ironiĉno,

podsmešljivo, kao novotarija koju prihvataju glupe kaćiperke, pokondirene tikve, te im se narod zbog togasmeje. Da li je bilo baš tako?

Lepi Milan

U vreme kad je Milica Jakovljević bila devojĉica, vladajući kralj Srbije bio je Milan Obrenović. Imao jetrinaest godina kad je doveden iz pariske plemićske škole da bude prestolonaslednik Kneţevine Srbije,posle iznenadnog atentata na kneza Mihaila. Njegov dolazak izveden je munjevito. Knez Mihailo nije imao

naslednike, jedini muški potomak porodice Obrenović bio je Milan, unuk Gospodar Jevrema, brata kneza

Miloša. Obrenovićevci su strahovali da će KaraĊorĊevi potomci iskoristiti atentat i doĉepati se kneţevstva, pa su doveli maloletnog Milana, poverili ga vaspitaĉima, a vlast su preuzeli namesnici, do kneţevogpunoletstva.

Odrastao je u svojeglavog, bahatog, razmaţenog mladića. Bio je knez, pa kralj Srbije, a ostao je Evropejac

sa svim manama tog vremena. Ţivot je provodio izmeĊu pariskih kabarea, beĉkih kockarnica i Beograda,gde nije slušao nikoga, vladao je po svojoj volji. U najluksuznijem beĉkom hotelu “Saher” imao je stalno zakupljen apartman, gde je odlazio da se odmoriod drţavnih briga.U tom hotelu predstavljena mu je lepotica Natalija Keško, kći rusko-moldavskog bojara i

princeze Pulherije Sturca. Upoznavanje su organizovale njihove majke, sa ţeljom da eventualno... Ništa više nije bilo eventualno, već posle prvog susreta. Devetnaestogodišnji knez se ludo zaljubio u ĉetirigodine mlaĊu plemkinju, veliku lepoticu. I on je bio lep, u Parizu su ga zvali Bo Milan, lepi Milan, a uBeĉu Šene Milan, što znaĉi isto. Kad su se venĉali 1875, evropski listovi su pisali da su “najlepši prinĉevski

par Evrope”, i bilo je tako. Kasnije, bili su i najlepši kraljevski par, ali njihov brak nije bio lep.

DOSLEDNA SEBI



Milica jedna u majke Miljana Laketić | 24. januar 2009.

Savremenici pamte da je bila jedna od najlepših u gradu. Kragujevac je izgubio izgledturske kasabe



Nastavci

1. Dece nikad dosta






8. Strast iza scene











Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


MOŢDA je mladi kralj, na svoj naĉin, voleo svoju lepu suprugu, ali bio je neveran muţ. Nisu mogli da seusklade, ona je bila hladna, otmena, strogo moralna, zaljubljena u svoju lepotu, koju je briţno negovala.Pokazala je i politiĉke ambicije, ţelela je srpski presto, što bi odgovaralo Rusiji.

Naravno da Milan nije ţeleo da mu ţena otme presto, a još manje ruski uticaj, bio je zakleti austrofil.

Ĉudan ĉovek i ĉudan kralj. Gubio je ratove, a po uzoru na austrijsku, or ganizovao je srpsku vojsku,osnovao Vojnu akademiju za visoko obrazovane oficire, Timoĉku bunu je krvavo ugušio, a 1888. objavio je Ustav, jedan od najdemokratskijih, kojim se vladareva prava ograniĉavaju. Najzad, abdicirao je u koristsina jedinca Aleksandra i ostatak ţivota proţiveo u evropskim gradovima, sa titulom ”grof od Takova”.Umro je u Beĉu 1901, kad je imao 46 godina. Dve godine kasnije, u surovom vojnom puĉu, ubijen je njegov sin zajedno sa suprugom Dragom iObrenovići su zauvek otišli sa srpskog prestola. Ostala su istorija, sećanja, anegdote, pesma: ”Moj Milane,kad u vojsku poĊeš, nemoj moju kapiju da proĊeš”, koja se pogrešno smatra za narodnu, nju je ”spevala”

jedna od mnogobrojnih Milanovih ljubavnica. Ostao je i Milanov raskošni dvor, dostojan bilo koje

evropske prestonice. Dugo je bio najlepši i najraskošniji dvor na Balkanu, posle mnogih prepravki iadaptacija to više nije. Zovemo ga Gradska skupština, neobiĉno ime za dvorsku palatu.

Novo vreme

KAMEN temeljac za dvor sveĉano je postavljen u januaru 1881, u prisustvu mnogih znaĉajnih evropskihzvanica, meĊu kojima je bio i nadvojvoda Rudolf, nesuĊeni car austrijskog carstva, koji se ubio u dvorcuMajrling sa ljubavnicom Marijom Vaĉerom. Dvor je završen 1883 godine. SagraĊen je u stilu rok okoa i

renesanse, a nameštaj je, prema posebnoj porudţbini, napravljen u beĉkoj dvorskoj firmi ”Porto i Fiks”,koja je radila samo za dvorove. Mnogi novinari, pisci i putopisci prolazili su kroz Srbiju, zanimala ih je

mala drţava koja je brzo otresala naslage turskog robovanja. Herbert Vivijen, putopisac i dopisnik

londonskog ”Dejli ekspresa”, napisao je veoma lepu knjigu o ovom dvoru, a slavni Feliks Kanic, uz obimnetekstove, ostavio je i veliki broj divnih crteţa dvora, njegovih fasada, a još više crteţa salona, balske

dvorane, holova, dvorske kapele.

Nije samo dvor bio velelepna palata. Na beogradskim Terazijama i u Knez Mihailovoj ulici bogati ljudi su

podizali lepe kuće u tada modernim stilovima, a sliĉne kuće su podignute i u drugim gradovima Srbije, sa








































































nameštajem koji je dopremljen najĉešće iz Beĉa. Menjao se naĉin ţivota, odevanja, bilo je sve više Srbakoji su se vraćali sa diplomama, ĉesto i sa titulama doktora nauka poznatih evropskih univerziteta. Bistriseljaĉići školovani su o trošku drţave, ili liĉnom trošku kralja i kraljice, a bogatiju decu školovali suroditelji.

Balovi, toalete, maniri, ono što se zove novi društveni ţivot bili su ”u nadleţnosti kneginje Julije”, suprugekneza Mihaila, a kasnije još više kraljice Natalije. Mnogo novog je prihvaćeno. Ipak, za našu sredinu bilo jeĉudno osnivanje ”devojaĉkih škola”, one su ih osnivale i odrţavale svojim novcem. Kasnije su postaledrţavne, u mnoge, već postojeće regularne škole, poĉele su da se upisuju i u njima školuju i devojke.Zaboravljeno je da su bogati Obrenovići i njihove supruge bili veliki narodni dobrotvori i darodavci.

Kraljica Natalija poklonila je mnogo prestonici. Veliko imanje izmeĊu današnjih ulica Kralja Milana,Balkanske i Admirala Geprata njen je dar, a Univerzitetu je poklonila ogromno imanje, preko devet hiljada

hektara šume kod Kuĉeva i rudnike zlata ”Blagojev kamen” i ”Sveta Barbara”. Za njihovim primeromkrenuli su najbogatiji Srbi: Miša Anastasijević, Luka Ćelović, Đoka Vlajković, Vlajko Kalinić i mnogidrugi.

Korzo - ponekad

KRAGUJEVAC, gde su ţiveli Jakovljevići, izgubio je izgled turske kasabe. Podignute su nove porodiĉnekuće u šumadijskom stilu, sa drvenim doksatima, a bogati graĊani su se nadmetali u graĊenju velikih,modernih kuća. U gradu je otvorena Topolivnica, sa mnogo radnika, u kojoj je radilo mnogo radnika i

struĉnjaka, inţenjera. Brzo je stekla dobar renome i njeno oruţje kupovale su i druge drţave. U gradu je bio bogat kulturni ţivot, Kragujevac nije bio monotona i dosadna palanka. Još od vremena

knjaza Miloša postojalo je pozorište koje je osnovao Joakim Vujić, a 1933. otvorena je prva srpskagimnazija u kojoj je nastava bila na srpskom jeziku. Gimnaziji je kasnije prikljuĉena Uĉiteljska škola,otvorene su i druge srednje škole i nekolko zanatskih škola.Velelepna zgrada sadašnje Gimnazije podignuta

je u godinama detinjstva Milice Jakovljević, pa je i ona bila njen Ċak. Milica je bila dobar Ċak, još u osnovnoj školi bila je ĉlan školskog hora i imala je u njemu i ”solo partije”.Verovatno se time ponosila, ĉlanovi školskog hora mogla su da budu samo ona deca koja imaju dobar muziĉki sluh i lep glas. Njene savremenice kaţu da je bila dobra drugarica, ali, ”volela je da se istiĉe”. Savremenici pamte da je bila vrlo lepa plavuša, jedna od najlepših devojaka u gradu. Njena školskadrugarica se sećala da je ”kosu ispirala ĉajem od kamilice, da bude svetlija i lepršava”. Ţelela je da budelepa. A koja mlada devojka to ne ţeli? Odevala se lepo, a skromno, kao sve devojke iz dobrih porodica.Retko je šetala na korzou, sa porodicom je odlazila u pozorište, a ĉesto u Biblioteku, koja je imala iĈitalište. Radila je sve kućne poslove. Majke su govorile malo neposlušnijim ćerkama: ”Ugledaj se naMilicu Jakovljevićevu!”

RATNE GODINE

SA poĉetkom rata Milica se vratila u Kragujevac da u teškim danima bude sa svojom porodicom, da brinuo bratu Stevanu koji negde daleko ratuje, da se Bogu mole da ostane ţiv i da se vrati. Glad, siromaštvo,okupator, strah, logori, strašne vesti sa fronta o pogibijama najdraţih trajali su ĉetir i godine i ostavili dubok

trag u sećanju svih koji su ga doţiveli. Teške ratne godine pominju se u mnogim njenim romanima, pa i u”Ranjenom orlu”.

Bajka ispod Rtnja Miljana Laketić | 25. januar 2009

Pri?a o siromašnoj devojci i strancima o?aranim njenom lepotom. U Krivom Viru Milica

je u?iteljovala sedam godina

Nastavci

1. Dece nikad dosta






8. Strast iza scene
































18. Let hrabrih orlova 19. Palanka, mali raj

Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


Poznato je i davno reĉeno da svaki pisac, u svojim delima, piše i o svom ţivotu, paţljivim ĉitanjem moţe se

otkriti mnogo iz njegove biografije, iako doţivljaje i postupke daje svojim knjiţevnim junacima.Biografske detalje naći ćemo ĉesto i u romanima Milice Jakovljević Mir Jam, u mnogim dogaĊajima iliĉnostima mogu se prepoznati doţivljaji iz njenog ţivota, uspomene. Ovo je najuoĉljivije u jednoj od prvihknjiga koja se zove “Devojka zelenih oĉiju”. Po završetku uĉiteljske škole otišla je u selo Krivi Vir, ispod planine Rtanj. U opisima prirode i okoline, oni

koji poznaju taj kraj otkrili su da piše o Krivom Viru, pre nego što su saznali da je u ovom selu bilauĉiteljica od 1907. do 1914. Te godine je poĉeo Prvi svetski rat, i ona se vratila u Kragujevac da ratne

godine provede sa porodicom. U selu ĉudnog imena, Krivi Vir, provela je veći deo mladosti, imala jedvadeset godina kad je stigla, a dvedeset sedam kad ga je, moţda sa ţaljenjem, napustila. U “Devojcizelenih oĉiju” piše o ţivotu, radostima, tugama i nevoljama mlade seoske uĉiteljice koja se odvojila od

porodice i ţivi usamljeno u selu. Ali, ne tuguje, poneta je ţeljom da opismeni seljaĉiće, da njihove roditelje poduĉi zdravijem i boljem ţivotu, da ih prosvećuje. Ne idealizuje mladu uĉiteljicu, ona je osoba koja se

školovala i pripremala da radi ono što treba uraditi u dalekom selu, pa tako i postupa.

A poštara nema

UOĈLJIVO je da je u ovu priĉu unela svoja sećanja i iskustva mlade seoske uĉiteljice. Recimo, u priĉi o jednom zimskom danu, kao da ĉitamo njen liĉni dnevnik. Bio je neki praznik. Iako je bilo hladno, seljaci sudošli u crkvu, crkva je bila puna ljudi i njihovih molitvi, ţelja, nadanja. Posle liturgije okupili su se namestu gde se u letnjim danima odrţava vašar. Svi su bili prazniĉno radosni, nisu osećali hladnoću, bio jesunĉan zimski dan, obasjan svetlošću. Domaćini su razgovarali o svojim poslovima, a mladi, zajapurenihobraza i usplamtelih pogleda, gledali su jedni druge, lako je bilo pogoditi ko koga “simpatiše”. Iznenada je

poĉela mećava, skup se rasturio, ali se još dugo ĉuo smeh mladih koji se vraćaju kućama. Devojke, srećnešto su videle svoje momke poveravale su se prijateljicama, momci su imali muške razgovore. Ona je bilasama, bez porodice i drugarica. Pošla je uzbrdicom prema školi, ali mećava je bila snaţnija, usporavala joj je korake. Opustila se tek u svojoj sobici, uz vatru koja je grejala i veselim plamenom osvetljavala zidove.

Igra vatrenih plamiĉaka vratila je sećanje na detinjstvo, kuću punu dece okupljenu oko vatre koja plamti u

velikom šporetu. Iznenada, ĉula je pseći laveţ, znak da neko dolazi, ona je nestrpljivo ĉekala samo jednoggosta, poštara. Otvorila je vrata, vetar je zakovitlao sneg, pahuljice su ispunile sobu, a nije joj bilo hladno,radovala se. Prošao je neki seljak, sa poštovanjem je pozdravio, nije bio poštar. Oĉekivanje poštara ĉesto pominje u ovim priĉama. Mlada uĉiteljica je u gradu ostavila svoju “simpatiju”,studenta, koji joj piše neţna pisma, pisma su joj najveća radost. Ali, polako, pisma stiţu sve reĊe, kad

stignu, u njima su neţne reĉi sve reĊe i najzad, pisma prestaju da dolaze, a poštar, kome je sve jasno, prolazi pored njene kuće kao da je nešto skrivio. Kasnije, saznala je da se student oţenio bogatommiraţdţikom i njena ljubavna priĉa je tako završena.

Selo ideal

Da li je u njenom ţivotu postojao student “simpatija”, da li je to priĉa o njoj? Pisana je sa tugom i sa ţarom,



















































onako kako se pišu intimna pisma, pa je verovatno da je u pitanju njena patnja zbog ljubavi. Ko je biostudent, šta joj je obećavao, koje neţne reĉi je pisao, ne zna se. Ali, zna se da je dugo otezala sa udajom,

preterano, toliko da se nikada nije udala. Da li je bila razoĉarana, a razoĉaranje bilo tako duboko? Ukasnijim romanima ĉesto se oseća melanholija kad opisuje sećanja na ljubava muško neverstvo nije samo“pouka “da mlade devojke ne veruju slatkoreĉivim muškarcima”, već ima poverljiviji, intimniji ton kojimţene jedna drugoj priĉaju tuţne uspomene.

Naviknuti na opise surovog seoskog ţivota nekih naših pisaca u periodu realizma u knjiţevnosti, moţda bismo mogli reći da je Mir Jam idealizovala selo. “Za nekoga je Venecija smrdljiva stara bara, a za drugogremek-delo umetnosti i graditeljstva; oboje je taĉno, zavisi šta ko vidi”, napisao je Hemingvej. Mir Jam jevolela seosk e pejzaţe, vredne i poštene seljake, dobre devojke, radne i neţne majke, opisivala ih je onakokako ih je videla. Pisala je o setvi i ţetvi, o grmljavini i gradu koji za jedan sat uništi jednogodišnji trud, osmrznutom Ċaĉiću koji se uputio u školu po mećavi, a vratile ga u ţivot uĉiteljica i njena domaćica, samnogo straha, truda i ţelje, kao da su mu majka i sestra. DogaĊaj je surovo realistiĉki opisan, kao da je

pisan prema liĉnom sećanju na strašni doţivljaj. Ne samo u “Devojci zelenih oĉiju”, već i u drugim

kasnijim romanima, ona pominje seoske uĉiteljice i u odnosu prema njima je blagonaklona, druge liĉnostimogu da budu dobre ili loše, ali seoske uĉiteljice su uvek dobre i to joj ne treba zameriti. Ali, nije u selu sve bilo idiliĉno kao priroda. Već tada je bila na strani siromašnih i vrednih koji se bore

pošteno za bolji ţivot, a protiv seoskih zelenaša, bogataša, sebiĉnih i uobraţenih. U selu je ţivela siromašnaa lepa devojka, sa majkom udovicom, u bednoj kući. Njena budućnost nije bila ruţiĉasta, uz svu vrednoću idobrotu, nije mogla da se nada da će se udati za mladića koji joj se dopada, jer nije imala nikakav miraz.

Nije imala ni haljinu kao druge devojke, pa nije ţelela da ode na vašar, ali ju je uĉiteljica nagovorila daobuĉe svoju narodnu nošnju i doĊe na ovo veselje mladih. Bogate devojke su se smejale, ali gle ĉuda!

Odjednom, u selo stiţe luksuzni automobil i u njemu bogati ameriĉki turisti koji putuju kroz našu zemlju.Zastali su da vide vašar i fotografišu ga, i oĉarani divnom narodnom nošn jom i lepom devojkom koja je

nosi, kupuju njenu nošnju, plaćaju onoliko koliko misle da treba da plate. Za devojku je to ogroman novacza dobar miraz, a ostaće i za popravku kuće. Bajka, lepa bajka.

DOSLEDNA SEBI



“Novosti” prvi ispit Miljana Laketić | 26. januar 2009.

Milica je novinarstvo zapo?ela u listu “Novosti”, odakle prelazi u “Štampu”, a ime sti?e u”Ilustracijama”

Nastavci

1. Dece nikad dosta




5. “Novosti” prvi ispit6. Nevesta bira manu!


8. Strast iza scene



























































Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC Sluĉaj Artemije


IZ strašnog rata mladi Stevan Jakovljević se vratio ţiv presrećnoj porodici, da bi kasnije mnogo dao našojnauci, ali i knjiţevnosti. Dr Radmila Nikolić, poznati pedijatar, u bogatoj porodiĉnoj biblioteci našla je“Spomenicu gimnazije u Kragujevcu 1833-1983”, objavljenu povodom proslave 150 godina postojanjanajstarije srpske gimnazije, iz koje saznajemo da je u školskoj 1914. godini Stevan Jakovljević bio suplentove gimnazije, danas bi se reklo profesorski pripravnik. Nije dugo bio suplent, otišao je u rat. U istojSpomenici, uz imena i fotografije mnogobrojnih Ċaka i profesora ove slavne gimnazije koji su ostaviliznaĉajan trag u našoj nauci i umetnostima, nalazi se i fotografija lepog, elegantnog Stevana Jakovljevića zakoga piše da je “nauĉnik i knjiţevnik, akademik, Ċak i profesor Kragujevaĉke gimnazije, odbornik Kragujevaĉke komunistiĉke opštine 1920.”

Po povratku iz rata, Stevan je jedno vreme bio profesor, ne više suplent u gimnaziji u Kragujevcu, a onda jedošao u Beograd. Već 1919. ĉetvoro Jakovljevića, sa razliĉitim ţeljama i namerama, stigli su u Beogradzajedno: Milica, Stevan, najmlaĊa sestra Zora i sestra po ocu Ruţa. Smestili su se u Molerovoj 21. Ispredkuće bila je velika bašta, koja je zaklanjala kuću, a ispred bašte zelena ograda, obiĉna taraba, kao u

provincijskim varošicama. Veliki stan, dovoljan za ĉetvoro, devojke Jakovljevićeve uredile su onako, kako je izgledao porodiĉni dom iz koga su otišle. Sestre Ruţa i Zora su se udale i osnovale porodice, a Milica nije nikada “stala pred oltar”. Otišao je iStevan, nastanio se u blizini, u Njegoševoj ulici, oţenio se i posvetio se nauci, postao univerzitetski

profesor, akademik. Milica je ostala u ovom stanu, do kraja ţivota. Nikada se nije preselila u luksuzniji,komforniji stan, u modernu zgradu koje su tih godina prosto nicale u Beogradu. U poznatom i dragom

enterijeru osećala se najbolje, sve što je pisala tu je napisala, okruţena dragim predmetima i bombonjeramai tortama, koje su joj bile slabost.

PUNO IME

U LIST “Nedeljne ilustracije”, koje je proslavila, a i one nju, stigla je 1926. godine. Pre toga, bila jenovinarka u nekim drugim listovima. Odabrala je neobiĉno zanimanje za devojku, nije se vratila u seloKrivi Vir, više nikada nije sela za katedru, postala je novinarka.

Poĉela je u listu “Novosti”. Ali, bila je devojka, a novinarstvo je bilo vrlo muški posao, morala je da bude bar dva puta bolja od muških kolega da bi joj priznali da su dobro napisane kratke vesti koje se poveravaju poĉetnicima. “Novosti” nisu odgovarale njenim ambicijama, prešla je u list “Štampa”, gde je bilo isto kao u prethodnom listu. Sa jasnom idejom šta ţeli i ogromnom mladalaĉkom energijom, najzad se domoglavelikog, cenjenog, tada najvaţnijeg prestoniĉkog lista “Vreme”. Najbolji novinari, a što je vaţnije i najboljiurednici, radili su u “Vremenu”, od njih je moglo mnogo da se nauĉi, a i oni su primetili vrednoću i solidno

pisanje ove lepe, provincijski skromne devojke, koja se nije nametala ponašanjem i novinarskom drskošćunego dobrim radom i “pustili su je u vatru u kojoj će ili izgoreti, ili pobediti”.

Nije izgorela, u listu “Vreme” polako, ali sigurno je širila novinarska krila. Posle godinu dana, stekla je

pravo da joj se celo ime potpisuje ispod teksta, što je mladim novinarima veliki podsticaj za rad i saznanjeda dobro rade svoj posao.

Verovatno zbog toga što je volela pozorište i bila oĉarana raskošnim izgledom beogradskog Narodnog pozorišta, veoma modernom scenom, svim onim što se dogaĊalo na sceni, a i izvan nje, u pisanju za

“Vreme” orijentisala se na tekstove o pozorištu. Nije pisala pozorišnu kritiku, bilo je tada mnogo više negodanas struĉnih i poznatih pozorišnih kritiĉara, njeni tekstovi su bili obaveštenja šta se novo priprema u

beogradskim pozorištima, kakva je podela uloga i ko reţira, uobiĉajena obaveštenja, ali pisana ljupko, sašarmom, ĉesto vrlo duhovito. Sprijateljila se sa mnogim glumicama i glumcima, a glumci vole novinare,naroĉito kad ih pominju u svojim ĉlancima. Još je bila provincijalka kojoj imponuje što poznaje liĉno neku

poznatu glumicu i sa njom prijateljski ćaska, a u tom ćaskanju mogle su da se ĉuju razne vesti. Nikada nijezloupotrebila ono što je ĉula, nikada nije loše pisala o nekome, ako nije mogla da napiše lepo i dobro,izbegavala je da osobu ili dogaĊaj pomene, glumci su to poštovali. Beograd, kome se divila, a i plašila ga



























se, već je znao njeno ime, znao je Milicu Jakovljević, novinarku.

LEPA PLATA

PRAVI poĉetak bio je kad je došla u “Nedeljne ilustracije”, koje su poĉele da izlaze 7. januara

1925.godine. Zašto je napustila “Vreme”? Odgovor se, moţda moţe naći u jednom od onih pisamaĉitateljkama: “Sećam se poĉetka svoje ţurnalistiĉke karijere. DoĊemo, na primer, da primimo honorar, a

blagajnik svima daje po pedeset dinara i kaţe da nema više.

Jednog dana, opet doĊem u redakciju, nosim ĉlanak, a redakcija zatvorena. Likvidirana. Sad se mogu

pohvaliti, primam svoj honorar prvog, kao svaki ĉinovnik. Tu moram odati priznanje vlasnicima: “Za ovih pet godina od kad sam u “Ilustracijama” nikad mi se honorar nije zadrţao ni do drugog”.Mir Jam je postalaĉlan ove redakcije 1926. U prvom tekstu koji je napisala za ovaj list potpisala se kao Mir Jam i zauvek ostala Mir Jam.

U zaglavlju lista pisalo je da je “list za odmor i zabavu”. Mir Jam je uĉinila da budu mnogo više. Glavni iodgovorni urednik bio je Grgur Kostić, dugo je poţiveo, stigao da bude i korektor posleratne “Duge”. Vlasnik lista bio je Dragutin Vukĉević, a kasnije Dragomir Stojadinović, roĊeni brat Milana Stojadinovića,predsednika vlade. Onaj ko je doveo Milicu Jakovljević u ovaj list napravio je dobar posao. Nikada nije

bila suvlasnik lista, ĉak ni urednik, ali je imala “odrešene ruke”, pisala je kako misli da treba pisati i njeneruke su stostruko vratile ovu privilegiju. Posle nekoliko godina, meĊu tadašnjim beogradskim novinarima

priĉalo se da ona ne prima odreĊen honorar, kad doĊe po platu vlasnik otvori fioku gde je novac i kaţe:“Uzmi koliko misliš da treba!” Grgur Kostić je u privatnom ćaskanju, jer se o Mir Jam dugo ništa nijepisalo, odgonetnuo kolegama iz “Duge” da je bilo tako, ali malo drugaĉije, modernije. Svakog prvog u

mesecu dobijala je blanko ĉek, sumu je odreĊivala i upisivala sama. Nije bila neskromna, a ni preskromna.

DOSLEDNA SEBI



Nevesta bira manu! Miljana Laketić | 27. januar 2009.

Nuši? verenici ponudio da odabere jednu od tri mane budu?eg supruga: pijanstvo, kockuili neverstvo

Nastavci

1. Dece nikad dosta





7. Berlin uoĉi oluje 8. Strast iza scene
































































Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


PRIVATNI ţivot poznatih uvek je zanimao onu vrstu ljudi koje tako nešto zanima, pa ĉesto izmišljaju i prepriĉavaju izmišljotine o tuĊem zanimljivom ţivotu, jer im sopstveni teĉe monotono. O poznatimliĉnostima Beograda je moglo mnogo da se priĉa i prepriĉava, neki su bili pravi “skandal majstori”,današnji tabloidi bi poţeleli takve junake. Tabloida tada nije bilo, o ţivotima poznatih raspredalo se ukomšiluku uz kaficu, a i na elegantnim prijemima i balovima, na ulici, na pijaci, u kancelarijama, svud. S

obzirom na to da je mašta prepriĉivaĉa tuĊih ţivota veoma bujna, obiĉni dogaĊaji se uvek uveliĉavaju, a oneobiĉnima ne treba ni govoriti. Branislav Nušić je pred venĉanje svojoj verenici rekao da, kao svaki

muškarac, mora da ima neku manu u braĉnom ţivotu, pa neka ona odabere koju će manu imati njen budućimuţ - pijanstvo, kockanje ili vanbraĉne avanture sa lepim ţenama.

Nevesta je ovo shvatila kao šalu, ali mudra Cincarka je mudro razmišljala, pa je na šalu odgovorila da neţeli da bude pijanac, to će mu uništiti zdravlje, kockanje bi uništilo i njega i porodicu, ako mora da ima

manu, neka to bude trĉanje za suknjama. Nušić se smejao, ali je njen izbor ozbiljno prihvatio i nije bioveran muţ, kao star ĉovek hteo je ĉak i da se razvede i oţeni se nekom mladom novosadskom glumicom,spreĉila ga je ćerka, nagovorila ga je da ne pravi budalu od sebe pod stare dane i da mu deca, odrasli ljudi,ţenu mlaĊu od sebe zovu majkom. Priĉe o njegovim avanturama zabavljale su svako gradsko poselo, a on je duhovito a mudro govorio i pisao,da zahvaljujući ovim priĉama saznaje o svojim velikim donţuanskim uspesima, bio bi ponosan da suistinite, ali prija mu ako se o njemu tako misli i govori, nekad se i šepuri kad ĉuje takvu, naravno na istinitu,

priĉu. Da li je i njegova supruga imala isti “stav” u odnosu na traĉeve i “izmišljotine”, ili je mudro ćutala i ponašala se kao da u njih ne veruje i tako saĉuvala brak i porodicu, nije poznato. Dve liĉnosti, jedna iz dvorskih krugova a druga rodbinski vezana za visoku politiku, svojim postupcimazabavljali su dokone graĊane, ţeljne da, bar priĉajući o njima, odškrinu zavese u ţivotu onih u ĉije krugovene mogu da uĊu. Ĉak i kad je odveden na leĉenje u duševnu bolnicu, pravedno ili nepravedno, o

prestolonasledniku ĐorĊu, koji nije postao kralj, na prestolu se našao mlaĊi brat Aleksandar, kolale su

nekad ruţne, nekad tuţne,nekad smešne priĉe o njegovoj bahatosti, grubosti, nepromišljenosti.

Nije kralj...

Drugi “stalni abonent” na traĉeve bio je Rada Pašić, sin velikog politiĉara i drţavnika Nikole Pašića. Rada je bio upleten u skandale razliĉitih vrsta, a naš najveći politiĉar tog vremena Nikola Pašić bio jeneobjašnjivo blagonaklon prema svom raspusnom sinu. Iako je bio vešt politiĉar i jedan od tvoracaJugoslavije, Nikola Pašić je poštovanje naroda u velikoj meri izgubio posle Prvog svetskog rata, kad sesaznalo da se Rada oţenio u Švajcarskoj i priredio raskošnu svadbu u vreme kad su njegovi vršnjaci umirali

u albanskim gudurama. Mnogi politiĉari, ministri, pisci, meĊu njima i Nušić, izgubili su sinove jedince uovom ratu, a Pašićev sin je od rata pobegao, provodio se i ţenio kao milioner, u neutralnoj i mirnojŠvajcarskoj. Ovo su mu najviše prebacivali, jer je obiĉaj da se Srbi ne ţene i prireĊuju svadbena veselja uvreme rata, kad se gine, osim u izuzetnim sluĉajevima, pa se to obavi tiho i neprimetno. Kasnije, Rada je bio upleten u mnoge poslovne afere i mnogo novca je zaradio, a zahvaljujući svo joj

spretnosti i oĉevom autoritetu, nekaţnjeno je prolazio. O ljubavnicama, sa kojima se javno pojavljivao,iako oţenjen i otac, ne treba govoriti, bile su poznate celom gradu. Ljubavnice je menjao kao cipele, asvaka je, za sećanje na lepe dane, dobijala skupo prstenje i nakit, u zavisnosti od toga u kakvom mu je

sećanju ostala. I posle oĉeve smrti, nastavio je da ţivi raspusno, uz mnogo skandala. Bio je neveran muţ u prva dva braka, da ima novu ljubavnicu više nije bila novost, radoznalce je zanimalo ko je ta nova. Smirio

se tek u trećem braku, posle Drugog svetskog rata, kad mu je za nekadašnji naĉin ţivota ponestalo novca išarma, ali je zapanjio ĉak i socijalistiĉki Beograd kad je sa oĉevog groba ukrao njegovo poprsje, skupocenodelo Ivana Meštrovića i prodao ga. Ne samo da je sramotio oca, kaţu i u grob ga oterao svojim ponašanjemi nezakonitim špekulacijama, u kojima se besramno obogatio, nego mu je i grob obešĉastio. Kao u svakom velikom gradu, gde se rado ogovara isto kao u palankama, bilo je mnogo priĉa o poznatima,ogovarali su poznate lekare da nesavesno leĉe a uzimaju mnogo novca, bogataše koji imaju mladeljubavnice i na njih “bacaju carevo blago”, politiĉare koji se lako mogu podmititi, bogate sredoveĉne ţene





















koje imaju mlade, izdrţavane ljubavnike. Najnovije vesti stizale su iz najpouzdanijih izvora, od sobarica,

kuvarica, sluţavki, sekretara, manikirki, pedikirki, suseda, krojaĉica, svih koji su ih okruţivali i mogli daznaju nešto iz njihove intime. Ništa novo nije donelo naše vreme u tom pogledu. Novac, vlast i popularnost

su pokretaĉi takvih priĉa vekovima, šire ih oni koji se dive ogovaranima, ili ih mrze, zavide im.

Scena i - cena

Glumci, ĉesto sujetni i ţeljni da i van scene skrenu paţnju, izmame aplauze, pravili su duhovite, manje iliveće kafanske skandale, uglavnom u pijanom stanju, ovim zgodama su se svi smejali i prepriĉavali ih,

mnoge su ostale u anegdotama. Glumice, kao i danas, ogovarane su da veće i dobre uloge “dobijaju prekokreveta” sa upravnikom pozorišta, rediteljem ili nekim moćnim ĉovekom. Priĉe ĉesto nisu bile istinite, aliuspeh se ne prašta, mora da se opravda bilo kako i bilo ĉim, samo ne talentom. Dakle, kako se kaţe, nemaniĉega novog, što već nije bilo. Najogovaranije su bile dve mlade subrete, tako su zvali glumice poĉetnice.

Nije im bio potreban ni upravnik pozorišta, ni reditelj, imale su već “pun krevet”. Ove velike lepotice, zasvoje ljubavnike odabrale su bogataše. Jedna je bila ljubavnica ministra koji joj je kupio lepu kuću na Senjaku, sa velikom ulaznom kapijom i

drugom skrivenom, koja je kroz baštu vodila do kuće. Ministru je ovako bilo zgodnije da posećuje svojudragu, više nisu morali da se skrivaju na tajnim mestima, a njoj je bilo vrlo zgodno da postane vlasnica lepekuće. Ljubav sredoveĉnog ministra i mlade glumice trajala je nekoliko godina, pa je on otišao iz njenogţivota, ili ona iz njegovog. U toj kući doţivela je duboku starost, kao poštovana matrona i cenjena glumica,nikada nije bila u “prvoj glumaĉkoj garnituri”, ali ni nepoznata i zaboravljena, njen glumaĉki vek je dugotrajao. Bila je to Marica Popović, velika dama. Lepote njenih nogu, sećao se naš poznati arhitekta Ilija

Gligorijević, divili su se mladi senjaĉki mangupi, i kad je bila u poznim godinama.

Berlin uoči oluje Miljana Laketić | 28. januar 2009.

Impresije glumice Ljubinke Bobi? iz predhitlerovske Nema?ke. Posle sva?e iz Mili?ine

ku?e poletele ?aše i šerpe

Nastavci

1. Dece nikad dosta





7. Berlin uoĉi oluje8. Strast iza scene







16. Šamari zbog “orla“ 17. Cure vole oficire



Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije






































































DRUGA je bila vragolanka, uvek vesela, ”ţiva ĉigra”. Njen ljubavnik je bio veoma bogat, a uz to mlad ivrlo lep. Nisu je zanimale kuće, volela je skupe bunde i nakit, lude noći. Balovi, konjske trke, golf, jahanje,

skupi hoteli na putovanjima, skupa garderoba, bili su joj prava strast, koju njen ponosni ljubavnik ne samo

da nije sputavao, već je u tome uţivao. Jureći njegovim automobilom, tokom noći stizali su svuda gde senešto zanimljivo dogaĊalo. Svuda su bili viĊeni i mnogo se priĉalo o toaletama mlade subrete, nakitu, ĉak injenim parfemima. Uprkos protivljenju porodice, bio je spreman da se njom oţeni, ĉak tajno, a ona nijeţelela brak i nikada se nisu venĉali. Sa dolaskom komunizma izgubio je svu imovinu, ali se priĉalo da ima

još dosta u švajcarskim bankama, nekako je uspeo da stigne u beli svet gde mu se gubi trag, ili glas onjemu. Pred polazak, kaţu, ponovo je zaprosio, ponovo ga je odbila. Velika i slavna glumica postala je

kasnije, kad njene lepote više nije bilo ni u tragovima, dokazala je da ima raskošan glumaĉki talenat, komenije potrebna lepota. Ostatak ţivota provela je skromno, privatno skromno, a blistavo na sceni, filmu iteleviziji.

Ostavila je dubok trag u našem glumištu, njene uloge su nezaboravne i neponovljive. Mir Jam, koja nijevolela mondenke, bar u svojim romanima, bila je oĉarana ovom subretom, tada mladom Ljubinkom Bobić,zove je Boba i piše o njoj u ”Nedeljnim Ilustracijama”, 1. decembra 1929. Boba se upravo vratila iz

Berlina, vreme je predhitlerovsko, Berlin je znaĉajan evropski centar: ”Šta sve Boba nije videla u Berlinu! U prvi mah Berlin je zaprepastio svojim zamršenim ulicama,

podzemnom ţeleznicom, ogromnim saobraćajem. Svakog dana sam se gubila u Berlinu. Taksi me je

spasavao. Pozovem taksi, dam šoferu adresu hotela i on me odveze. Ko će da se snaĊe u tolikomgvozdenom kolosu!”

Tako je Boba opisivala Berlin, a Mir Jam je ovako opisala Bobu:

DAMA U KAFEU

ULAZI Boba u kafe. Na njoj mantil od crnog velura sa velikom kragnom od skupocenog belog hermelina u

koji je utonula njena glavica i samo blistaju dva ogromna crna oka, a nad njima nakrivljeno somotsko

šeširĉe, koketno nakrivljeno. Ona ulazi i nikoga ne gleda.

Neka oni nju gledaju, imaju i šta. Bele i crvene Nemice, sa pegavim licem, uperile su radoznale poglede u tu malu, tako koketnu i pikantnu,

sa juţnjaĉkim vatrenim oĉima. Boba skida mantil, leţernim i gracioznim gestom i ukaza se još lepši prizor. Haljina od zelenogkrepţorţeta, a na rukavima somot i po somotu zlatne perle. Sedi gordo, ovlašno pogleda levo i desno i

zagleda se samo u jednu taĉku”. Mir Jam? Ovako je pisala Viki Baum, slavna tadašnja knjiţevnica u romanima o ţivotu u skupim hotelima,već pomenuta Dafne de Morije u romanu ”Rebeka”, ni Hemingveju nisu bili strani opisi elegantnih ţena uParizu tog vremena. Mir Jam je bila pravi pisac svog vremena.

U kolopletu i vrzinom kolu ogovaranja poznatih liĉnosti, u kome je svako morao da dobije ”rep”, makar ilaţni, Mir Jam kao da je bila van svega. Bila je poznata novinarka, već poznata i kao knjiţevnica, komšiluk

je ”otvarao ĉetvore oĉi” da prvi sazna nešto što bi zanimalo ”javnost” i stekne priznanje za informaciju, alise ništa nije dogaĊalo. Da, stanovala je sama, što je neobiĉno za mladu i lepu ţenu i to je bilo sve. Motrilisu i mogli da vide one koji je posećuju, a to su bili roĊaci i po neka prijateljica, pa ni oni nisu bili ĉestigosti. Sa susedima je bila ljubazna, proćaskala bi, ljubazno im se javila u prolazu kad ţuri, ako se nek o

poţali na bolest u kući ili neku nevolju raspitivala se da li je bolesnik ozdravio, ali ih nije pozivala da je posete. Mašta moţe svašta, priĉali su da joj je kuća luksuzno nameštena, kao holivudska vila, a pakosniji suogovarali, tvrdeći da je neuredna, pa zbog toga ne zove susede.

LEPI BOŢA

SREDOVEĈNA ţena koja joj je vodila domaćinstvo, a u kući boravila samo do ranih popodnevnih sati, ponašala se kao da je gluvonema, iako nije takva bila, pa nije bila izvor bilo kakvih informacija. Jedinigosti koje je uvek primala bili su brat Stevan i njegova porodica. DogaĊalo se da nekoga, ko ĉešće dolazi,nekad ne pozove u kuću, moţda zbog toga što je mnogo pisala, ili nije bila raspoloţena za ćaskanje sagostima. Tada je, kao u palanci gde je odrasla, otvarila kapiju, naslonila bi se na tarabu i popriĉala ljubazno,smejući se veselo, onda bi završila kratko ćaskanje i vratila se sama u kuću. Vremenom su odustali od overadoznalosti, proglasili je za ĉudnu osobu i ĉitali njene romane, ponosni što mogu da se pohvale kako je

liĉno poznaju. Da li je car Trojan imao kozje uši nije poznato, ali je poznato da se svaka tajna otkrije, a tajna gospoĊe Mir








Jam otkrivena je uz viku i buku, baš tako. Jednog mirnog, kasnog letnjeg popodneva iz njene kućeodjeknula je prvo ţuĉna svaĊa, a onda su kroz prozor, po jednoj verziji izletele ĉaše, a po drugoj, izletele sušerpe. IznenaĊeni, uzbuĊeni i svakako radoznali susedi brzo su pozvali deţurnog ţandarma da vidi o ĉemuse radi i spreĉi, ako se, daleko bilo, njihovoj susetki dogaĊa nešto neprijatno. Ţandarm je savesno obavioduţnost, u kući je zatekao vrlo smirene gospoĊu susetku i poznatog glumca Boţu Nikolića, rekli su mu dasu oni glumci i da su veţbali jednu dramsku scenu, što je rekao i gomili okupljenih suseda. Da li supoverovali? Verovatno da nisu, priĉa je krenula i traje do danas, pamti se iz priĉa ili feljtona, pominje se idanas kad se pomene Mir Jam kao da je to najvaţniji detalj iz njenog ţivota. Da se dogodilo nekom drugom

poznatom paru, braĉnom ili vanbraĉnom, sklonom skandalima, zaboravilo bi se za jedan dan,nije

zaboravljeno, jer je mnogo odudaralo od utiska i slike koju je Mir Jam o sebi stvorila u javnosti.Posle ovog burnog dogaĊaja mnogo više paţnje se obraćalo na posete, a posebno na Boţu Nikolića. Njenisusedi i drugi radoznalci viĊali su ga kako u njenu kuću dolazi ţurno i istim ţurnim koracima odlazi, poslekraće ili duţe posete. Špijunirali su i videli da nikada nije ostajao preko noći, nisu stanovali zajedno.Prepoznavali su ga, u to vreme je bio vrlo poznat glumac, pozdravljali ga sa poštovanjem, on je uljudnootpozdravljao, ali ni sa kim nije razgovarao, kao Mir Jam.

PRAVI GOSPODIN

ELEGANTAN, gospodstven, verovatno je na Boţu Nikolića mislila kad je u jednom romanu, opisujući jednog junaka, napisala ”roĊen je da bude gospodin”. Da li je bio lep? Pojam ljudske lepote se menja,mnoge nekada slavne lepotice, koje nas gledaju sa starih portreta, vremenom su postale smešne, današnjilepi muškarci verovatno ne bi bili lepi pre sedamdeset godina i obrnuto. Sa fotografija, koje se ĉuvaju uPozorišnom muzeju teško je dokuĉiti kako je Nikolić izgledao, jer su sve u kostimima i sa šminkom za

odreĊene uloge, samo na jednoj ”civilnoj”, u vrlo zrelim godinama vidi se da je imao lepe oĉi i da je bio odonih muškaraca ĉija mladost dugo i uporno traje.

Strast iza scene Miljana Laketić | 29. januar 2009.

Desetogodišnja veza spisateljice i poznatog glumca Boţidara - Boţe Nikoli?a daleko odo?iju javnosti

Nastavci

1. Dece nikad dosta






8. Strast iza scene






15. Osam godina samoće 16. Šamari zbog “orla“




Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC


































































Sluĉaj Artemije


GLUMAĈKA biografija Boţidara - Boţe Nikolića veoma je bogata, liĉna je malo kraća. Bio je veoma poznat glumac, priznat i poštovan kad je poĉela njihova velika i malo tajna ljubav. RoĊen je u Smederevu1883, a umro u Beogradu 1968. godine, nadţiveo je punih šesnaest godina slavnu spisateljicu. Prošao jekroz sve faze tadašnjeg glumišta. Kao Ċak Trgovaĉke škole stupio je u putujuću pozorišni trupu MilivojaStojkovića, bio je putujući glumac u mnogim trupama, a stalni glumac postao je u Srpskom narodnom

pozorištu u Novom Sadu, pa u Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku, Hrvatskom zemaljskom kazalištuu Zagrebu.

Za vreme Prvog svetskog rata Boţa je bio u zarobljeništvu i nastupao je u zarobljeniĉkom pozorištu. Ĉlan Narodnog pozorišta u Beogradu postao je 1919, iste godine kad je Milica Jakovljević stigla u Beograd da se

oproba i da ostane u novinarstvu. Njihova ljubav poĉeće kasnije. Prouĉavao je pozorišni ţivot u višeevropskih zemalja. Glumaĉki repertoar mu je bio ogroman i raznovrstan. BeograĊani su mu se divili uŠekspirovom “Kralju Liru”, isto kao i u “Đidu” Janka Veselinovića, “Marku Kraljeviću”,Molijerovom“Tartifu” i “GraĊaninu plemiću”, oĉarao je publiku kao Ţan u Strindbergovoj “GospoĊici Juliji”, igrao je udramama Bernarda Šoa i Sterije Popovića, nezaboravan u Nušićevom “Narodnom poslaniku”, Ben Habergu “Malim lisicama” Lilijan Helman, u vreme kad se ova drama prikazivala istovremeno na njujorškomBrodveju i u Beogradu.

Ne zna se kako su se upoznali, moţda zvaniĉnog upoznavanja nije bilo, glumci su znali i voleli Mir Jam,ona je volela glumce, a onda je jednog malo više zavolela, na drugi naĉin. Nisu krili da su zajedno, na maloneobiĉan naĉin zajedno, jer su se retko pojavljivali u paru u Beogradu, ali se znalo da dosta putuju, mnogi

su ih sretali, pa i druţili se sa njima negde daleko od Beograda, ali je sve ostajalo “u granicama pristojnosti”.

Sećanje Urbanove

UPOZNALA sam Mir Jam u Malinskoj na Krku, gde je letovala sa glumcem Boţom Nikolićem, mnogogodina kasnije Nevenka Urbanova opisala je poĉetak divnog pijateljstva, koje će trajati do kraja relativno

kratkog ţivota iznenada zaboravljene knjiţevnice. Njihovo prijateljstvo će odoleti nametnutoj izolovanosti,koju je prihvatila Mir Jam, ali i mnogi laţni prijatelji, koji su se iznenada udaljili. “Tada je još bilaraskošna, mlada plavuša”, Urbanova opisuje buduću prijateljicu, “sunĉala se, ĉitala Rablea u originalu, nafrancuskom. Sećam se da me je to iznenadilo, malo je bilo takvih ţena u ono vreme.”

Diskretno ostavljajući po strani dalje komentare o Boţi, velika dama Urbanova govori o Mir Jam i njenoj oĉaranosti pozorištem: “Kasnije smo se ĉesto viĊale u Beogradu, jer je bila pozorišni fanatik. Njene

primedbe bile su na svoj naĉin iskazane. Igrala sam malu koketu u jednom francuskom komadu i posle predstave u garderobu mi je došla Mir Jam: “Kako ste je divno branili, kako ste je samo divno branili!”,govorila je ushićeno. Prava ţenska reakcija. Ona, koja je davala prednost nedirnutoj palanĉanki, umela jeda razume i parisku prostitutku.”

U nekoliko reĉenica, Urbanova sjajno slika portret ţene, već slavne knjiţevnice, koju mnogi prepoznaju, aona letuje i putuje sa svojim “graĊanskim” muţem, ili ljubavnikom, ĉita Rablea na francuskom i ţenskirazume i one “posrnule”, iako su njene javne i literarne simpatije uvek na strani devojaka i ţena sasuprotnim shvatanjima i naĉinom ţivota.

Dakle, njihova ljubav nije bila mladalaĉka ludost. Ona je bila prevalila ĉetrdesetu, a on je bio pet godina odnje stariji. Imao je brak u mlaĊim godinama i bio je udovac. Mir Jam nije imala brakove ni pre ni poslenjega.

Brak - formalnost

Nije ĉudno što se pozorišni fanatik, a uz to slavna spisateljica romana u kojima je ljubav bila glavna tema,zaljubila u poznatog, oboţavanog glumca. I obrnuto. Ljubav, nezvaniĉni brak, veza, nazovimo kakohoćemo,trajala je jednu deceniju, pa su se mirno rastali.

Nisu se krili, ali ni javno preterano pokazivali. Nisu stanovali zajedno. Ako indiskretno zavirimo u intimu,

poput tabloida, moţe se reći da su u zajedniĉkom krevetu bili samo na putovanjima. Preterano radoznalimagovorili su da su sklopili graĊanski brak, kako se tada govorilo za brakove koji nisu sklopljeni u crkvi, pasu smatrani za neku vrstu polubrakova. GraĊanske brakove sklapali su razvedeni supruţnici ako je jedan odnjih bio razveden, što je odobravao zakon, ali ponovno venĉanje nije odobravala crkva ako je prethodni ili

prethodna ţiv i rešenje je bilo graĊanski brak. Ali, supruţnici su i u takvim brakovima ţiveli zajedno, imalizajedniĉko domaćinstvo, porodicu, raĊali decu, ĉega nije bilo u sluĉaju Jakovljević - Nikolić. Moţda je











“brak” bio samo izgovor za znatiţeljnike. Gde je tu Boţa Nikolić? U Beogradu se nikada nisu pojavljivali zajedno, kao par. Iako su, u odreĊenimkrugovima, znali za njihovu vezu i komentarisali korpu sa crvenim ruţama posle njegovih premijera, koju je ona slala, znalo se. Za široku javnost, graĊane i ĉitateljke, ĉuvala je svoj stil usamljenice ne samo u pismima ĉitateljkama nego i u šetnjama Kalemegdanom. U to vreme kalemegdanska promenada nedeljom pre podne, po lepom vremenu, bila je najveći gradskisalon na otvorenom prostoru. Sve što je trebalo da se pokaţe, pokazivano je u ovim šetnjama. BeograĊanisu na kalemegdansku esplanadu stizali kao bebe, ponosne majke su ih dovozile u kolicima, a kad malo

porastu, dorastu za igranje u pesku sa kanticom i lopaticom,majke bi sedele na klupama, ćaskale,

posmatrale i komentarisale one koji šetaju, naroĉito ţenske haljine, a deca su se igrala. Bogatašku decudovodile su guvernante, austrijske i engleske,odevene u pravu uniformu guvernanti. U ovu nedeljnu šetnjustizale su mlade, tek venĉane neveste, da prošetaju i pokaţu muţa, drţeći ga “ispod ruke”, a bilo je i damakoje su se producirale sa novim ljubavnikom, “da druge puknu od muke”. Prošetali bi i poznati gradskiglumci, naroĉito glumice i drugi gradski “idoli”, da bi videli, a još više da bi bili viĊeni.

Device bez zaštite Miljana Laketić | 30. januar 2009

Kako sa?uvati devoja?ku ?ast, bila je tema koja je okupirala ondašnje devojke, ali iknjiţevnicu

Nastavci

1. Dece nikad dosta






8. Strast iza scene

9. Device bez zaštite10. Korpa ljubavi bivšoj 11. Brak kao luksuz









Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


Danas jesu smešne mnoge fraze, reĉi, reĉenice u pismima i romanima Mir Jam, naĉin govora, jezik, a onima svoj ţivot, menja se. Fraze i od pre dvadesetak godina zvuĉe izanĊalo, a od pre sedamdeset mnogoviše. Prevodioci koji prevode klasike,velike pisce, prinuĊeni su da njihov jezik malo modernizuju, da bi ga

prilagodili današnjem vremenu i ĉitaocu. Mir Jam je pisala onako kako se tada govorilo i pisalo, lako se

podsmevamo prošlosti, osećamo nadmoć sadašnjosti prema nekadašnjim fotografijama, pismima, jeziku.Ali, to je usputno, osnovna osećanja se ne menjaju i zbog toga se Mir Jam pamti, a njeni romani ĉitaju. TakoĊe, danas su neobiĉni njeni vapaji devojkama da ostanu “poštene za brak”, da ĉuvaju nevinost i ni po









































































koju cenu ne prihvataju seksualne odnose pre braka, jer će ta cena, kasnije,biti veoma visoka. Sedamdesetgodina kasnije ovo zvuĉi neobiĉno,danas se smatra i veruje da je ţena gospodar svog tela, svojih emocija isvojih seksualnih doţivljaja. U njeno vreme patrijarhalni moral je podrazumevao devojaĉku nevinost u

prvoj braĉnoj noći, one koje nisu bile nevine zasluţivale su stub strama. Da bi bile srećne u braku, odnosno

da im ceo budući ţivot ne bude nesrećan zbog “mladalaĉke greške”, vestalka Mir Jam je savetovala, moliladevojke da ne budu “preterano moderne”, ne zbog javnog morala, već zbog sebe i svoje sreće. Ona ide korak dalje. U jednom od pisama, objavljenim u “Ilustracijama”, odgovara ĉitateljki, ili izmišlja

pitanje, da bi pisala o ĉudnoj temi, iz tog vremena, o kojoj se mnogo govorilo ili šaputalo u tadašnjemBeogradu:

“Draga Cico, u vašem pismu pitate me da li je istina da u Beogradu postoje lekari ginekolozi, koji radeoperacije tako da izgleda kao da je devojka nevina, pa moţe bezbriţno da se uda i muţu predstavi kaonevina. Ĉula sam i ja za takve operacije, ako postoje rade se u velikoj konspiraciji i verovatno visoku cenu.Jadne su devojke koje idu na ove operacije...”, logiĉan je zakljuĉak velike promoterke predbraĉnenevinosti, oĉekuje se prezir, podsmeh do gaĊenja nad takvim devojaštvom.

Laţna nevinost

Nastavak pisma je iznenaĊujući: “Ako ih lekar operiše i dobiju laţnu nevinost, on ne moţe da operišenjihovu dušu i duševni ţivot. Ove oĉajnice traţe pomoć da bi se srećno udale.Ali, njihova duša i duševniţivot će ostati bolesne, njih je prevario neki bezdušni blazirani zavodnik, traţio im je „dokaz ljubavi‟ a kadsu mu ga dale, ostavio ih je. Njihov ţivot postao je patnja i veĉni strah, moţda će se udati, ali neće bitisrećne ţene, lagaće muţa, strahovaće da se „onaj‟ ne pojavi i obruka ih. Zar nije bolje, draga Cico, odoleti

iskušenju i laskavim laţnim reĉima i naći pravu i istinsku sreću?!” Ostaćemo u neznanju da li su postojale takve operacije, koje “ne mogu da poprave dušu i duševni ţivot”,danas neaktuelne.

Ali, da li su uvek mogle da se odbrane? Mlade, lepe a siromašne devojke svi ţele da osvoje: laţni udvaraĉikoji obećavaju mnogo, gazde radnji, zadrigli gadovi, u kojima su prodavaĉice, oţenjeni šefovi ukancelarijama gde rade kao ĉinovnice. Nije lako devojkama da se bore sa tim muškim zverima.U jednomod romana, glavna junakinja je bila bogata devojka,školovana u inostranom koledţu gde je nauĉila strane

jezike,svirala na klaviru, slikala. Lepotica, sa velikim mirazom, imala je ĉitavu ĉetu udvaraĉa i prosaca, ali bilo joj je još rano za udaju. Onda se dogodila tragedija, pred polazak na njen prvi bal javili su da je bogatibankar, njen otac, izvršio samoubistvo. Postala je siromašna, udvaraĉi su nestali. Ostala je i bez majke.Posle mnogo potucanja našla je lep posao, postala je guvernanta u bogatoj porodici, gospoĊa jezavolela,devojĉice su je oboţavale. Zavoleo ju je i gospodin, na drugi naĉin.

Srećan kraj

Jednog popodneva, kad je bila sama u kući, iznenada je došao, a sa njim je stigla i strašna scena. Posle bestidne izjave da je ona stvorena za ljubljenje i milovanje i da ga njene grudi uzbuĊuju, noţice, kosa, uz predlog da moţe od nje da napravi damu ako mu postane ljubavnica, uplašena devojka je pokušala da pobegne, ali on se naslonio na vrata i nepotrebno joj stavio do znanja da je jaĉi od nje. I tada: “Uţasnuta od tog lica, tih raspomamljenih oĉiju, ona se odmicala kao da joj preti smrtna opasnost. Ali,

ĉovek se pribliţavao kao zver. Jurnuo je na nju, ona je beţala oko stola,preturila stolice. Ĉovek je savizbezumljen stiţe, doĉepa je svojim rukama kao ogromnim šapama, privuĉe joj glavu. Ona je vrištala,udarala ga pesnicama u glavu, gre bala po licu. Ništa on kao da nije osećao. Podiţe je u naruĉje, ali se onaizvi, pade na pod, kleknu. Ponovo je doĉepaše one šape i usne se zubima zariše u njena neţna, fina ustašca.Osetila je kako joj gruba ruka steţe butinu. Ona vrisnu: „Puštajte me! U pomoć!‟ Njenom kriku jeodgovorio drugi krik. Vrata se sa treskom otvoriše i ona oseti kako one šape popuštaju. Na pragu sobestajala je bankareva ţena, bleda kao smrt, a iza nje prestravljene dve deĉje glavice.”

Surovi pokušaj silovanja prekinula je gospodinova supruga, u pravi ĉas. Šta bi bilo da nije stigla na vreme?Ovo je roman, i u romanima ko treba da stigne, stiţe na vreme, da bi roman mogao da ima sadrţaj koji jezamislio autor. Devojka je otišla iz ove porodice, njen ţivot će biti još dugo nesrećan, ali će uvek uspeti da

pobegne od nastrljivaca i saĉeka svoju veliku braĉnu sreću.

PRAVA MONDENKA

PRATILA je modu na neobiĉan naĉin. Uvek je imala haljinu ili kostim one boje koja je tada bilanajmodernija u Parizu, ali je detalje, u smelim kombinacijama, dodavala sama. Beogradske dame su odmah

prihvatile “bubi kopf” frizuru, vrlo kratku kosu sa šiškama na ĉelu, a ona je i dalje imala dugaĉke, “viseće”lokne. Kad su se nosile “ĉarlston” ravne haljine, nosila je one koje istiĉu struk i bistu. Iako neobiĉna i “ukontri”, takva kakva je mnogima se sviĊala, pa je jedna tadašnja novinarka ovako opisuje: “Volela je jarke isveţe boje, dok je bila još mlada. Sećam je se u prvim redovima fotelja u pozorištu. Uvek pripijena



dugaĉka haljina, a boje tirkizna, ruţiĉasta, plava, violet. Lepršava i sveţe oprana duga kosa, cipelice odzlatnog lamea. Bila je prava mondenka!”

Korpa ljubavi bivšoj Miljana Laketić | 31. januar 2009.

Kako su Boţi Nikoli?u prestale da stiţu crvene ruţe. Tiho, bez buke, ljubav glumca ispisateljice se ugasila

Nastavci

1. Dece nikad dosta






8. Strast iza scene


10.

Korpa ljubavi bivšoj11. Brak kao luksuz









Srodne teme

Put ka EU Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


ONI koji su pratili gradska dogaĊanja - a pozorište je bilo vaţan deo gradskog ţivota - pozorište i sve uvezi sa pozorištem, primetili su da nedostaje korpa sa crvenim ruţama.Sve je bilo uobiĉajeno, premijera je

bila odliĉna, glumci izvanredni, Boţa Nikolić je nekoliko puta izlazio pred publiku da se pokloni, mahao je

razdraganoj studentariji na trećoj galeriji, najvernijim posetiocima pozorišta. Mir Jam je bila na premijeri,aplaudirala je kao i sva publika, ali korpe nije bilo. Šta se dogodilo?

Moţda je cvećarska radnja nije isporuĉila na vreme? Kakva je gradska priĉa bila povezana sa ovomkorpom? Oni koji su ţeleli sve da znaju, znali su ko šalje neobiĉnu korpu od belog pletenog pruća sa

drškom u obliku srca ukrašenu crvenom mašnom, u kojoj su uvek bile divne crvene ruţe. Slala ih je Mir Jam. Ona je ĉesto, za premijere, slala cveće protagonistima, kao znak divljenja, prijateljstva, poštovanja.Ali, samo posle premijera komada u kojima je igrao Boţa Nikolić, sa gomilama drugih korpi i buketa,binski radnici su donosili ovakvu korpu i postavljali je ispred Nikolića. Korpa je stizala na njegove premijere desetak godina i odjednom je više nije bilo. Ĉekali su sledeću

premijeru Boţe Nikolića i opet nije dobio korpu, ili je, kako se tada govorilo, ”dobio korpu”, više nije biosa Mir Jam. Pominjalo se u gradu, prepriĉavalo, njih niko ništa nije pitao, a oni su ćutali, kao i ranije nisu osvojoj vezi govorili, pa nisu govorili ni o prekidu veze. I tako je tiho i bez javne buke njihova ljubav

nestala, ugasila se.

Raskošna plavuša








































































Glumica Nevenka Urbanova sećala se da se sa Mir Jam upoznala na letovanju, u Malinskoj na ostrvu Krku.

Mir Jam je bila sa Boţom. Urbanova pominje da je Mir Jam ”letovala sa glumcem Boţom Nikolićem”, beznekog ĉuĊenja ili komentarisanja, kao da joj je to bilo poznato, iako se sa Mir Jam još zvaniĉno nijeupoznala. U ovom sećanju Boţa se više ne pominje, Urbanovu je više zaĉudilo, pa i zadivilo, kad je videlada Mir Jam na plaţi ĉita Rablea na francuskom i kaţe ”malo je takvih ţena bilo u to vreme”. Ovo sećanje

Nevenke Urbanove već je pomenuto u jednom od prethodnih poglavlja, a za nastavak priĉe o Mir Jamvaţna je opaska Urbanove o poznatoj spisateljici: ”Tada je još bila raskošna mlada plavuša”. Ni podanašnjem vrlo elastiĉnom komentarisanju godina ne moţe se reći da je ţena koja je prešla ĉetrdesetumlada, već se kaţe nešto drugo, prihvatljivije, a takoĊe komplimentirajuće. U ono vreme, bez plastiĉnih

operacija i raznih tretmana za oĉuvanje mladosti i lepote, zapaţanje glumice Urbanove da je Mir Jam,doduše uz jedno ”još”, bila raskošna plavuša, ukazuje da je bila ponosna na svoju lepotu i da je tu lepotunegovala da što duţe traje. Ali, ĉetrdesete su ĉetrdesete, što znaĉi da je ljubav izmeĊu slavne spisateljice i poznatog glumca stigla unjihovim zrelim godinama, trajala je desetak godina i ugasila se kad je Mir Jam bila već prešla pedesetu, aBoţa bio pet godina stariji. TakoĊe u prethodnim poglavljima pomenuto je da je Milica Jakovljević, tada se samo tako zvala, bilaveoma lepa devojka iz dobre porodice, vredna i toliko dobra da su majk e govorile ćerkama: ”Ugledaj se naMilicu Jakovljevićevu!”, a ako su kragujevaĉke majke tako govorile ćerkama, znaĉi da je zaista bila zaugledanje. Zašto se takva devojka nije udala u vreme kad je udaja bila cilj svake devojke, a naroĉito onih izdobrih i poštovanih porodica? Uglavnom se na ovo pitanje odgovara da se posvetila svom spisateljkomradu i da nije ţelela da ga se odrekne zbog braka. Ali, to je bilo kasnije, mnogo kasnije. Milica Jakovljević

je došla u Beograd 1919, sa ţeljom da bude novinarka kad je imala 32 godine, u ono vreme i u tadašnjoj

sredini bila je već ”matora frajla”, odnosno usedelica. Kakva je bila Milica Jakovljević u vreme kad su je isticali kao primer drugim devojakama. Ona o tome piše:

Stroga majka

Moja mama je bila starinska ţena, strogo patrijarhalna i moralna. Kao uĉenica nikad nisam smela da prošetam sa muškarcem. Nisam smela da odem u kuću drugarici koja ima brata. Ona se uvek bojala. Amnoge moje drugarice su se lepo provodile. Ja nisam zbog toga patila. Ĉitala sam i uĉila . I danas mogu

reći, za sve što sam postigla kroz ţivot, imam da zahvalim mojoj starinskoj mami.”

Šta se dalje dogaĊalo u njenom ţivotu? Starinska mama, koja ne dozvoljava da se ode kod drugarice kojaima brata ostala je u Kragujevcu, a Milica je otišla u Krivi Vir, postala seoska uĉiteljica i imala je 20godina.

Mlada, veoma lepa, ispirala je kosu ĉajem od kamilice da bude više plava i lepršavija, ne treba ni sumnjatida je bila centar paţnje u tom lepom selu ispod planine Rtanj. Lepom ali dalekom od njene porodice i

njenog grada.

Sve što sada bude napisano samo su hipoteze, pretpostavke da je moglo da se dogodi, a ne znaĉi da sedogodilo. Ali, paţljivo prateći mnoge njene tekstove, moţda se i dogodilo. Dakle, imala je 20 godina kad je otišla u selo i postala uĉiteljica, a 27 godina kad se vratila da sa porodicom

provede teške godine velikog rata 1914. Neudata. Njenih sedam godina provedenih u selu su godine kad je bilo uobiĉajeno da se devojke udaju. Mnoge su se udavale i ranije, one koje se nisu školovale. Za školovanedevojke to je bilo vreme za stupanje u brak i za osnivanje porodice.

U selu nije imala prilike da upozna mladića koji bi joj odgovarao po društvenom statusu,obrazovanju idrugim sliĉnostima. Ali, letnje raspuste je provodila sa porodicom u svom gradu.

Verovatno je, tokom letnjih meseci, bilo dosta mladića koji su je prosili i ţeleli da se takvom devojkomoţene.Zašto nije prihvatala? Novinarska karijera i sve što će joj se kasnije dogoditi veoma su daleko ,verovatno

na to i ne pomišlja niti bilo šta sliĉno zamišlja, ona je još samo devojka kojoj majka nije dozvoljavala dašeta sa mladićima, ni da odlazi kod drugarica koje imaju brata.Majka je ţelela da joj se ćerka što bolje uda i ove zabrane nisu bile majĉinska preterana strogost koja nekad

prelazi u porodiĉni despotizam, nego dokaz dobrog ponašanja devojke iz dobre kuće, koje će joj, uz drugevrline, omogućiti da ”bez trunke na obrazu” nevina i ĉista, poštovana i hvaljena, stupi u ĉastan i dugoveĉan

brak. I ona je to ţelela, nesumnjivo. Zašto nije tako bilo?

Brak kao luksuz Miljana Laketić | 01. februar 2009.



Milica se nije udavala jer joj to nisu dozvoljavale profesionalne obaveze - svakog dana 60

kucanih strana. Sama je pisala da je “ven?ana za svoj posao”

Nastavci

1. Dece nikad dosta



4. Bajka ispod Rtnja 5. “Novosti” prvi ispit 6. Nevesta bira manu!


8. Strast iza scene








17.

Cure vole oficire 18. Let hrabrih orlova


Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


Sada poĉinje konstrukcija onoga, da “moglo je da bude, da li je ili nije bilo ne zna se”. U jednoj od svojihknjiga, “Devojci zelenih oĉiju”, koja je takoreći autobiografija njenih uĉiteljskih dogodovština, lepih iruţnih, pominje se student, već smo ga pominjali, koji je “simpatija” mlade uĉiteljice. Da li je pisala o sebi,skrivajući se iza tuĊeg imena i izmišljene liĉnosti? Mladić je pisao i pisao neţna pisma, pa su se pisma

proredila, posle više nisu stizala i uĉiteljica je saznala da se oţenio bogatom miraţdţikom.

Paniĉan strah

Mlada uĉiteljica je patila, takva izdaja se ne prašta i zbog nje se pati, naroĉito ako je u pitanju prva ljubav, prvo osećanje,prvi poljubac i moţda i nešto više! Zaljubljena i uverena, ubeĊena da će biti onako kako jojon govori, da će se venĉati kad on diplomira, imati lepu decu, biti srećni, zaljubljena preterano,ubeĊena da

je on najĉasniji ĉovek na svetu, kako zaljubljene devojke uvek misle, moţda mu je “dala dokaz ljubavi”,svoju nevinost!? Uĉiteljica iz romana to nije uradila, moţda Milica Jakovljević jeste, a nije imala hrabrosti

da to napiše, plašila se prepoznavanja, sumnji koje bi usledile. Zašto moţe da postoji sumnja da joj se nešto sliĉno dogodilo? U romanima, a naroĉito u odgovorimaĉitateljkama, koje je u novinarskom vremenskom škripcu sigurno pisala na brzinu,ĉesto se pominjudevojaĉke patnje zbog izgubljene nevinosti. Svoje ĉitateljke takoreći sestrinski opominje da ĉuvajunevinost, da ne podleţu laskanju i laţima muškaraca. Bila je dobar pisac, ali vrlo paţljiv ĉitalac moţe da

razdvoji literarno i liĉno osećanje u opisu dogaĊaja, a ona piše kao da je to zaista doţivela. Strah od priznanja budućem muţu prvi i poslednji put je tema u romanu “Ranjeni orao”, sve dotadašnjenjene ţenske liĉnosti, uprkos mnogim nevoljama i iskušenjima, uspevale su da nevinost saĉuvaju do prve

braĉne noći. One koje nisu, morale su da proĊu kroz velike patnje, kao što je bila patnja i nesrećni ţivot pravnice, obrazovane devojke AnĊelke, junakinje “Ranjenog orla”. Moţda je i mlada Kragujevĉankaosećala paniĉan strah od priznanja. Vaspitana da je poĉinila pravi greh, moţda je smatrala da je bolje da sene udaje, nego da prolazi kroz ono kroz šta će morati neminovno da proĊe u braku, posle priznanja.








































































Moţda joj se dogodilo i nešto strašnije, surovije. Sama u svojoj sobi u školi, udaljenoj od sela, verovato je bila predmet poţude seoskih Ċilkoša. Moţda je neki takav, jedne zimske noći, dok selo spava i glasovi sene ĉuju od snaţne mećave, ušao u njenu sobicu i silom dobio ono što je ţeleo. Ovakvo priznanje bilo bi

teţe od onog da je bila prevarena laţima podlog muškarca, za silovanu devojku nije postojalo opravdanje,već samo prezir, kao da je bila sauĉesnica, jer njeno je bilo da se brani, da mu ne dozvoli, makar po cenuţivota. Surovo realistiĉni opisi snaţnih muškaraca, izbezumljenih od seksualne strasti, takoĊe upućuju na

pomisao da opisuje liĉnu tragediju. Onda je došao rat, vreme kad nema svadbi, osim u izuzetnim sluĉajevima. U njenom ratnom ţivotu nije

bilo izuzetnih sluĉajeva, a ni mladića za koje bi mogla da se uda, svi su bili u ratu, daleko, mnogi više nisu

bili ţivi. Po završetku rata došla je u Beograd, takoreći pobegla iz Kragujevca, grada koji je toliko volela iu kome su ţiveli svi koje je volela. Da li je bila nevina kad je poĉela vezu sa glumcem Nikolićem? Obojesu bili u zrelim godinama i njemu, udovcu,verovatno je to bilo svejedno.

Njihova veza je bila polutajna? Zašto? U Beogradu su je delimiĉno krili, ali na lepa putovanja išli suzajedno, sretali su ih poznanici, prijatelji, kolege.

Nisu se krili, ponašali su se kao ustaljen par, braĉni ili prijateljski, teško je bilo odgonetnuti premanjihovom ponašanju.Pred drugima se nisu grlili i ljubili, ni razmenjivali neţne poglede ni neţne reĉi.Intimu su ĉuvali za krevet u hotelskoj sobi, boravili su uvek u dobrim hotelima i ponašali se gospodski.Zašto se nisu venĉali? Smatrala je da ne moţe da bude supruga u tradicionalnom braku, ali ni on nijemogao da bude tradicionalni muţ, bio je glumac, pa ipak je nekoliko puta zaprosio, nije prihvatila.

Boţino pismo

MoŢda je strahovala da će se u braku opustiti, olenjiti u svojoj posvećenosti poslu, pa je odabrala povremene izlete u Boţin zagrljaj, putovanja, samo njima znane neţnosti, ali ne i zajedniĉki ţivot. I jednogdana, prestale su da stiţu crvene ruţe posle njegovih premijera. U ovoj priĉi, u kojoj se mnogo puta ponavljaju reĉi moţda i zašto, sve je u pretpostavkama. Ono što nije, to

je velika indiskrecija, kao što su današnje tabloidske, jedno pismo, poĉetak pisma, nekoliko reĉenica kojebacaju jasnu sliku na njihovu ljubav u vreme kad je buktala. U jednom feljtonu, prvom u kome se posle rata

piše o Mir Jam, objavljenom u listu Bazar 1972. g. postoji faksimil poĉetka privatnog pisma koje je Boţanapisao posle nekog njihovog putovanja, zajedno provedenih dana i noći. Ovako je pisao svojoj dragoj: “Jedina srećo! Da ti pišem o mom duševnom raspoloţenju mislim da nije potrebno, jer se nadam da ga i ti uţivaš u jednojmeri. Posle oproštaja u Zidanom Mostu osećao sam neopisiv bol i radost, tugu i neko prija tno osećanje. Ali,ostavimo se toga, nego da te poljubim! Ali, već vidim tvoje lepe oĉi kako trepću i ĉujem: “Eh, sada moramda pišem, idi ako hoćeš, pa se malo prošetaj!” On je šetao, ona je pisala, bila je “venĉana za svoj posao”, a

ne samo u braku, već i u ljubavi postoje razne obaveze, za koje nije imala vremena.Njen ilustrovani list izlazio je jednom nedeljno i za sedam dana trebalo je napisati po dva romana u

nastavcima, zatim pisma ĉitateljkama, neku vrstu reportaţe o novoj pozorišnoj predstavi, o publici, o

haljinama kakve su imale gospoĊe u publici, ko je bio na predstavi. Pisala je svakodnevno po 60 šlajfni,kucanih stranica. Bila je majstor svog posla, romane u nastavcima je prekidala na najzanimljivijem mestu,

pa su ĉitateljke sa nestrpljenjem ĉekale nastavak. Za takav posao potreban je veliki trud, smišljala je iizmišljala, i u tom poslu, u tom ţanru, bila je sve bolja i bolja, dok nije postala najbolja. Boţa je šetao i

jednog dana zauvek odšetao, po svojoj ili njenoj ţelji

Honorar kanta masti Miljana Laketić | 02. februar 2009

U teškim godinama autorska prava su prodavana za kantu masti. Krajem tridesetih Mir Jam je bila naj?itanija knjiţevnica

Nastavci

1. Dece nikad dosta





























8. Strast iza scene








17. Cure vole oficire 18. Let hrabrih orlova


Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


KRAJEM tridesetih godina prošlog veka Mir Jam je bila najĉitanija i najpoznatija naša spisateljica. Oliterarnoj vrednosti njenih dela postoje razliĉita mišljenja. Posle rata, za nju je postojao samo podsmeh iniko se analizom njenih romana nije bavio. Sada već ima ljudi ozbiljnih, umnih i obrazovanih koji ih

ponovo ĉitaju, najĉešće sa zadovoljstvom, otkrivajući da je, u ovom ţanru, ona najbolja. Kako je pisala Mir Jam? U feljtonu o radu i ţivotu spisateljice Mir Jam, prvom posleratnom pominjanju

njenog ţivota i rada, koji je napisala 1972. i u listu Bazar“ objavila tadašnja glavna urednica ovog listagospoĊa Zorica Mutavdţić, sa punom odgovornošću svog postupka i oĉekivanjem da će biti kritikovana,što se i dogodilo, ona zanimljivo odgovara na ovo pitanje:

Niţe romane

Mir Jam raspreda ljubavnu priĉu bez kraja i konca, u nju upliće stare tetke sa tepelucima, mlade domaćicevešte u spravljanju turšije, raspusne dame iz visokog beogradskog društva, romantiĉne poruĉnike koji

sviraju na violini, nestašne studente, komšinice koje ogovaraju, zaljubljene gimnazistkinje, ucveljeneĉinovnice... Taj ĉuveni kaleidoskop uvek je isti i uvek drukĉiji. MeĊu ogledalca svoje mašte Mir Jamstavlja komadiće šarenih spisateljskih staklića, ali od njih pravi ĉudesne cvetove. Pokrenete li, makar malo,taj njen kaleidoskop, stvara se nova slika i tako u nedogled...“

U vreme kad je pisala i objavljivala romane, bez obzira na kritiĉare i kritizere, mnoge njene ĉitateljke suţelele da postanu spisateljice, pisale su joj, traţile savete, a ona im je ozbiljno odgovarala, savetovala im daĉitaju, da beleţe ono što vide, da zapisuju... Na pitanje jedne ĉitateljke ona odgovara, piše o sebi i svojojţelji da piše: Pitali ste me da li ću uvek pisati. Mislim da hoću!“

U jednom drugom odgovoru je opširnija i piše o sebi, što retko ĉini. Gimnazistkinja joj je pisala, hvalila seda na pismenim zadacima iz srpskog jezika uvek dobija petice, a profesorka joj je rekla: Bićeš i ti jednogdana Mir Jam“. Gimnazistkinja zaista ţeli da jednog dana bude Mir Jam, a spisateljica je u tome ohrabruje: Ja se radujem da me nasledite, a imate uslove kao i ja. Odliĉan ste Ċak, znaĉi bistra i vredna. I ja sam uvek

bila odliĉan Ċak. Volite strane jezike, a to je vrlo dobro i korisno, jer sam zahvaljujući znanju francuskog

prvi put stupila u redakciju kao prevodilac. Ne zanima vas dancing, već se koncentrišete na umni rad.Devojka i ţena koja ţeli da se posveti umnom radu mora da se odrekne provoda i avantura. Uz to, volite i

muziku. Vidite koliko smo sliĉne!“

Najzad, u jednom od odgovora ĉitateljkama pominje detalj nepoznat javnosti, koji je vrlo znaĉajan, a u ratuće morati da promeni svoju odluku: Slatka moja Crnka, kako bih i ja ţelela da mi je već štampan ‟Samac u braku‟ i ‟Greh njene mame‟. Jamogu da štampam knjige samo u štampariji ‟Nedeljnih ilustracija‟, jer su druge mnogo skupe, a mojvlasnik je vrlo dobar, on meni ĉini a šteti na mojoj knjizi. Ako ja sluĉajno umrem - ne brinite ništa!Ostavilasam amanet mome bratu da sve moje knjige odštampa. Vi ćete mene nadţiveti, draga moja Crnka i imaćetesve moje knjige.“

Mir Jam koketira, godina je 1939, u svakom broju Ilustracija“ izlaze nastavci dva romana, a kad se romanu nastavcima završi, štampa se kao knjiga. Malo se i dodvorava vlasniku lista, njeni romani su štampani u




















































visokim tiraţima i dobro su se prodavali, vlasnik nije gubio nego dobijao, ali nije vaţno, vaţnije je ono štoće se kasnije dogoditi.

Vreme rata

RATNE godine provela je u siromaštvu, a kad se pribliţila bedi, kad je prodala sve što je moglo da se proda ili što je neko hteo da kupi, pred kraj rata morala je da proda ono što joj je najdragocenije i najdraţe,a to su autorska prava za štampanje romana. Ostavila je bratu amanet, ali brat je bio daleko, u

zarobljeništvu, a glad i beda su bili blizu, preterano blizu. Autorska prava za štampanje romana koje je

napisala i objavila Mir Jam kupio je neki advokat, priĉalo se da mu ih je prodala za kantu masti. Verovatno nije bila samo kanta masti i to nije vaţno. Vaţno je da mu je prodala autorska prava samo na dotada objavljene i štampane romane, ali ne i na one koje će napisati i objaviti, bila je sigurna da će biti tako ida će pisati uvek, do kraja ţivota. MeĊutim, njena sudbina je imala druge namere.

Našoj knjiţevnosti, filmu i pozorištu nije bio zanimljiv period prvih posleratnih godina u kojem je douništavanja stradala srpska graĊanska klasa. Tri ili ĉetiri godine kasnije poĉeo je progon informbirovaca iteška robijanja na Golom otoku o ĉemu svedoĉe mnogi romani, priĉe, drame, feljtoni, filmovi,televizijske iradio-emisije, o svemu što se tamo dogaĊalo dobro smo obavešteni, sve što se dogaĊalo bilo je strašno. O

prethodnom, takoĊe strašnom periodu, ima malo tragova u umetniĉkim delima, svedoka više nema meĊuţivima, prašina zaborava sve polako pokriva. Ostalo je dramsko delo Mrešćenje šarana“ i romaniSlobodana Selenića i Svete Lukića. Da, ostao je i zvaniĉni podatak tadašnje Ozne da su u Srbiji u tom

periodu, posle osloboĊenja, partizani streljali oko 30.000 osoba, optuţenih da su bili saradnici okupatora ili

ratni dobitnici, najĉešće i jedno i drugo. Nismo bili jedini, u celoj Evropi zasluţeno su hapšeni i osuĊivani kvislinzi. Reĉ je bila nova, a ostaćepojam za izdajnika, sramotno vezan za Vidkuna Kvislinga, norveškog politiĉara koji je za vreme nemaĉkeokupacije bio predsednik norveške kvislinške“ vlade. U svim evropskim zemljama koje su bile podnemaĉkom okupacijom, a bile su takoreći sve, postojali su takvi izdajnici, Peten u Francuskoj, Degrel uBelgiji, Nedić u Srbiji... Njihovi saradnici su osuĊivani prema stepenu krivice, neki i streljani, zasluţeno sukaţnjeni svi kojima je rat bio brat“.

Gresi nove vlasti Miljana Laketić | 03. februar 2009.

Milica nije bila jedina koja je ba?ena na gomilu “burţoaskog ?ubreta”, ali je u toj gomili i

ostala kao “saradnik okupatora”

Nastavci

1. Dece nikad dosta






8. Strast iza scene



































































Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


U SRBIJI je bilo malo više, mnogo više kaţnjavanja. Još dok je trajalo narodno veselje i igralo se poulicama i trgovima, u srbijanskim gradovima su poĉela hapšenja, a posebno surova bila su u Beogradu. Za“saradnike okupatora i njegovih slugu” postojao je neobiĉan kriterijum, hapšeni su svi koji su imali bilokakve veze sa policijom ili Nedićevom vladom, pa ĉak i vratari, loţaĉi, ĉistaĉice. Pohapšeni su i stari

predratni ministri, davno penzionisani, ĉak i oni koji su prerano penzionisani zbog neslaganja sa tekućomkraljevskom politikom.

U zatvorima se našao ceo srpski diplomatski kor, koji je rat proveo u Beogradu, najveći broj ovih ĉasnihljudi nije se mešao u delovanje okupatora i rad srpske okupatorske vlasti. U novembru 1944, u listu“Politika” koji je ponovo poĉeo da izlazi, objavljeni su spiskovi streljanih izdajnika, a broj je bio mnogoveći, za mnoge porodica nije nikada saznala šta im se dogodilo, ni gde su sahranjeni i da li su sahranjeni.

Najsurovije je bilo što nisu bili izdajnici, nikakve veze nisu imali sa okupatorskim vlastima, objašnjenje onjihovom nestanku nikada nije objavljeno, reĉeno, napisano. “Pojeo ih je mrak”, kako narod kaţe. Kao uvreme inkvizicije bilo je dovoljno u nekoga uperiti prst, izmisliti krivicu, da dotiĉni potone u mrak .

Razraĉunavanje sa ratnim dobitnicima trajalo je duţe. Oni koji su okrivljeni i za saradnju sa okupatorom injegovim slugama i za ratne dobitnike, likvidirani su odmah. Ali, velikom broju navodnih ratnih dobitnika

nije se moglo ništa “politiĉki” prebaciti, a poĉela su i zvaniĉna suĊenja i ma kako da su bila prava farsa,ipak su bila suĊenja, nije se sve završavalo u kancelariji komesara islednika, koji je posle nekoliko reĉenicarazmenjenih sa dovedenim, najĉešće crvenom olovkom stavljao svoj paraf, koji je znaĉio streljanje.Partizanska vlast je već planirala socijalistiĉku nacionalizaciju privatne imovine, ali je pre toga mnogimaimovina konfiskovana, sa optuţbom da su ratni dobitnici - danas se to zove ratni profiteri i nema kaţnjenihzbog ovakvih nedela.

Postojala je velika razlika izmeĊu nacionalizovane i konfiskovane imovine. Vlasniku neke višespratnice,recimo, ostavljan je u vlasništvu stan u kome je stanovao sa porodicom, ako nije stanovao u svojoj zgradi,imao je pravo da odabere jedan stan u njoj, koji će mu ostati kao vlasništvo. Ako je bio veliki gazda i imaoviše kuća, opet mu je kao vlasništvo ostajao samo jedan stan. Male porodiĉne kuće u kojima je stanovala

jedna porodica nisu nacionalizovane, ostajale su kao vlasništvo porodice. Zvuĉi dobro, ali nije bilo dobro,

jer su se u ove stanove silom useljavali i Kurta i Murta, stigli su iz svih krajeva zemlje, laţni partizani ikomesari, pretili su burţujima, a burţuji su ćutali i strepeli. Tako je nastao pakao zvani zajedniĉki stan, koji je dugo trajao.

Pakao u stanu

Vlast se ozbiljno trudila da bude što više konfiskovane imovine, to je bila imovina onih koji su proglašeniza izdajnike, ili bar ratne dobitnike. U takvim sluĉajevima vlasnici sa porodicama su izbacivani iz kuća istanova, vlasnik je obiĉno već bio u zatvoru, pa se gnev oslobodilaca obrušavao na ţenu i decu kojima jedozvoljeno da ponesu samo najneophodnije stvari i presele su u neki podrum ili šta sliĉno što im je novavlast “dodelila”. U njihov stan, najĉešće vilu, useljavali su se Drugovi, prisvajali njihov nameštaj, skupeservise, ĉesto ĉak i odeću. Ratnim dobitnicima je konfiskovana i sva druga, najĉešće krupna imovina kaofabrike, rudnici. Vlasnici su osuĊeni na neke godine robije, srećni što su izvukli ţivu glavu ĉamili su pozatvorima i kad odrobijaju, ili budu amnestirani, da bi ustupili mesto drugima u zatvorskim sobama, vraćali

su se porodicama i poĉinjali novi ţivot u bedi i neprekidnom strahu. Veoma ĉesto optuţbe su bile ĉudne, nelogiĉne i besmislene, a prihvatane su i optuţeni je prema njima

osuĊivan. Jedan prijatelj mojih roditelja pre rata je podigao modernu fabriku jestivog ulja u Slavoniji,okruţenu nepreglednim poljima suncokreta. Ova fabrika, mnogo puta modernizovana, i danas je jedna odnajpoznatijih uljara na Balkanu.

Kad je poĉeo rat jedan od nadzornika fabrike, već u ustaškoj uniformi, prijateljski je rekao vlasniku da što pre napusti Hrvatsku i vlasnik ga je poslušao, rat je proveo u Beogradu, nije imao nikakve veze safabrikom, ne bi smeo ni u Zemun da ode, gde je bila ustaška vlast, a ne u Slavoniju. Njegova poseta fabricizavršila bi se u logoru Jasenovac. Posle rata osuĊen je kao ratni dobitnik. Zbog toga što je njegova fabrikaradila za vreme rata, bez njega, konfiskovana mu je kuća na Dedinju, kuća u centru, a porodica smeštena u

podrum porodiĉne kuće koja nije mogla da bude konfiskovana, jer je bila miraz, njegove supruge. Ali, kuća je već bila naseljena likovima iz Ćopićeve “Osme ofanzive”, za vlasniĉku porodicu ostao je samo podrum.


















Ovo tuţno sećanje na zlo i tuţno posleratno vreme neophodno je pomenuti da bi se objasnili, moţda iopravdali postupci onih koji su se nekad ponosili što poznaju Mir Jam, a u zlom vremenu su beţali od nje.Plašili su se svega, a naroĉito najstrašnijeg, da mogu biti “obeleţeni kao politiĉki”, što bi moglo da im sedogodi ako ostanu u prijateljstvu sa prokaţenima, a Mir Jam je bila jedna od prokaţenih. Jedno od usputnih optuţivanja bilo je obrušavanje i na pisce, slikare i sve umetniĉke stvaraoce koji nisuotišli u partizane. Drugovi, partizanski umetnici, u uniformama, sa pištoljima za pojasom, radili su šta suhteli, bili su strah i trepet. Poznati partizanski crtaĉ optuţio je svog kuma za saradnju sa okupatorom, kum

je uhapšen i streljan a slavni partizan se uselio u njegov stan, nameštaj i atelje koji mu se još pre ratamnogo dopadao. Drugi partizanski slikar bio je u poseti generalu i saborcu koji se uselio u konfiskovanu

vilu na Dedinju, slikaru se mnogo svidela dedinjska tišina i jedna vila u generalovom susedstvu, sve je brzorešeno, vlasnici su iseljeni. U vili i sad stanuju slikarevi potomci, vrlo cenjeni u današnjim umetniĉkimkrugovima.

Strašni sud

Nisu izmišljotine, ovo je tuţna i ruţna istina, zaboravljena, pa je mnogo šta danas nejasno. Recimo, “SluĉajMir Jam”. Nije bila jedina koja je baĉena na gomilu “burţujskog Ċubreta”, ali je jedna od retkih koja je utoj gomili ostala. Anatemisani su svi koji su rat proveli “pod jorgan planinom”, a ne u brigadama, ratujući.Oni koji su došli iz šume doneli su svoje ratne dnevnike, proleterske pesme od kojih su neke bile vrlo

dobre, sa snaţnim pesniĉkim nadahnućem, partizanski prozaisti poĉeli su da pišu pripovetke sa partizanskim temama, mnogi od njih su kasnije postali pravi, cenjeni i mnogo puta nagraĊivani pisci, dokraja ţivota pisali su o ratu kroz koji su prošli, mnoge knjige su zaista dobre.

Devojke u šinjelu Miljana Laketić | 04. februar 2009

Na ulicama su se pojavile ?udne heroine, imitatorke partizanki, u izguţvanim pantalonama i prašnjavim ?izmama

Nastavci

1. Dece nikad dosta






8. Strast iza scene





14. Devojke u šinjelu15. Osam godina samoće


17. Cure vole oficire 18. Let hrabrih orlova


Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije









































































U OPASNOM vremenu anatemisani su igrali veliku igru koja se zove “na mene se to ne odnosi”, koja jeĉesto uspešna. Prvi su se snašli pisci, njima je bilo najlakše da napišu borbenu pesmu o partizanskoj slavi i

pobedi, a zna se, što je bolji pisac pesma je bila bolja. Pojavili su se novi listovi sa revolucionarnimimenima “Mladi borac”, “Napred” i sliĉnim i u njima su štampane pesme novo - starih pesnika koji su brzo

“uhvatili” pesniĉki stih Majakovskog i dobro se u njemu snašli. Sve je postalo novo, poletno, puno radosti,elana.

Prošla je jedna godina. Veoma brzo su u izloge knjiţara stigli prevedeni sovjetski romani “Mlada garda”,“Pedagoška poema”, “Kako se kalio ĉelik” i drugi, sliĉni. Oni su postali uzor ne samo u pisanju, nego i uţivotu. Bilo je potrebno uticati na mlade, dati im novu literaturu i novi ţivotni pravac. Nije bila retkost da

sinove i ćerke streljanih ĉetnika komitet prima u SKOJ, Savez komunistiĉke omladine Jugoslavije, postajalisu dobri omladinci i savršeno prevaspitani komunisti. Ţivot je tekao na dva koloseka, na jednom su bili

politiĉki ispravni, u zatvorima oni drugi. Gde je u tome bila Mir Jam?

”Ĉelik” u izlogu

ZA razliku od nekih pisaca koji su bili i javno anatemisani, neki i hapšeni, pa uz dobre intervencije starihkolega iz knjiţevnih krugova osloboĊeni, nju niko nije hapsio, nije postojao ni jedan razuman, ĉak ninerazuman razlog da se to uĉini. Nosila je ruţnu “etiketu” koju su drugi sa sebe krišom skinuli, ili javno

pocepali, ili im je zvaniĉno i usrdno skinuta. Mogla je da se potrudi, da napiše priĉicu o surovom predratnom gazdi koji je muĉio slabo plaćene radnike, pa su oni gladovali i umirali od boleština, jer nisuimali novaca za leĉenje. Bila je to njena tema, u svojim romanima podelila je društvo na surove i pokvarene

bogataše sa blaziranim i nepoštenim sinovima i ćerkama i na poštenu sirotinju, u kojoj blistaju dobre

devojke, prave lepotice i pošteni momci, lepi kao antiĉki bogovi. To su bili njeni junaci. Mogla je da uradi i nešto jednostavnije, a efektnije, da prepiše pasuse o bogataškoj surovosti iz nekog odsvojih romana,u svakom je bilo mnogo kritike na raĉun bogataša i dopiše na kraju, kao post skriptum, da je

ova njena priĉa objavljena tada i tada, u vreme kad takvim priĉama nije bilo vreme, a ona je rizikovala iimala neke neprilike (lako su se izmišljale, nova vlast je volela takve priĉe i neprilike!) i još tada ĉvrsto inepokolebljivo pokazivala i dokazivala na ĉijoj je strani. Pun pogodak za skidanje anateme. Mogla je lokneda uplete u pletenice, kao kad je bila seoska uĉiteljica, da obuĉe ravnu i ruţnu suknju, sakrije pelerinu i

pojavi se kao leptir, malo postariji zbog toga što je dugo ĉekao da izaĊe iz larve. Nije to uradila, nije mogla

ili nije htela, ili oboje, jer nije ni mogla ni htela da prihvati njihovu igru.

Tajno, u Beogradu, su se mnogo ĉemu i mnogo kome smejali. Junak dana bio je poslovoĊa, verovatno predratni vlasnik knjiţare na Terazijama koja je bila neka vrsta ministarstva kulture, ono što se pojavi unjenim izlozima postajalo je obavezna politiĉka lektira. Dotiĉni poslovoĊa je sovjetsku “svetu” knjigu,“Kako se kalio ĉelik”, stavio u deo izloga gde su bile struĉne knjige iz metalurgije i rudarstva, a ne u deo sa

znaĉajnim literarnim dostignućima novog vremena. Uhapšen je i pravdao se da nije znao, nije ĉitao. Ostao je u zatvoru da ĉita i obrazuje se, pa je pušten.

Crvena moda

U Siminoj 9, u mnogim knjigama mnogo puta opisanoj sobi gde su se u posleratnim godinama okupljali

mladi intelektualci, marksisti i komunisti, ali i oni drugi i vodili beskonaĉne literarne diskusije, bilo je imnogo smeha na raĉun svega i svaĉega i svakoga, pa i staro - novih pesnika. Ostao je jedan aforizam,

pesmica, pošalica koju Mihiz ĉesto pominje, toliko ĉesto da je verovatno bila njegova: “Krklec Gustav uĉiustav, a Desanka Radovanka piše pesme bez prestanka”, aludirajući na lako preletanje Krkleca, od

beogradskog pesnika u ustaštvo, pa nazad u beogradsko “napredno pesništvo”, bez većih posledica i na“komesara za kulturu” Radovana Zogovića, koji je zavodio red i nered meĊu srpskim piscima. A Mir Jam? Nigde ne postoji dokument, ni zapis o tome da je salušavana, ĉak ni “drugarski” opomenuta dabi trebalo da, ovaj, onaj, razumela bi, svi su razumevali šta drug hoće da kaţe. Njoj ništa nije zabranjeno,

sve zabranjeno sama sebi je zabranila. Vitlala je ulicama u svojoj pelerini, loknama, ponekad sa šeširom naglavi koje više ni jedna ţena u ovom gradu nije nosila, a nekad sa velikom, francuskom beretkom, kakve su

voleli slikari boemi. Bila je smešna, bila je drukĉija. Onaj pravi, poniţavajući, teški podsmeh stigao jekasnije.

Iz oboţavanog Sovjetskog Saveza stigla je nova etika i estetika, etika bez etike, laţna i podla i estetika po

kojoj je sve što je lepo proglašeno za “burţuijsku negativnost”, od udobne fotelje, ugodne haljine, do lepotei urednosti lica i tela. Partizanke sa mitraljezom na ramenu, znojave i zapuštene traktoristkinje,muškobanjaste radnice snaţnije od muškaraca postale su uzori “svesnih” ţena koje su se trudile da

podraţavaju takav izgled, da bi bile “na liniji”. U ovim pominjanjima ne treba vreĊati ĉasne seoske devojke, Marije sa Prkosa, koje su ostavljale preslice iovce i polazile, sa bombama u rukama i mitraljezima na ramenu, da osvete izginulu braću, streljaneroditelje, silovane i ubijene sestre, spaljene domove. Jurišale su na tenkove i bunkere i ginule su, sve su





















































































poginule, njihovi grobovi ostali su u ţitu, na livadama, u kamenjarima, u pesmama i legendama. Na našimulicama pojavile su se ĉudne heroine, imitatorke partizanki, predstavljale su se kao ratne junakinje, u tomeim je pomagala dobro smišljena kostimografija sastavljena od obavezno prašnjavih ĉizama, musave suknjeili izguţvanih pantalona, sa masnom i retko opranom kosom i grubim glasom kojim su ĉesto ponavljale

partizansku poštapalicu: “Razumiješ li, drug...!”

Osam godina samoće Miljana Laketić | 05. februar 2009.

Povu?ena u osamu, Milica za osam godina nije napisala nijedan tekst. Etiketa

partijskih aparat?ika nije izbledela ni danas

Nastavci

1. Dece nikad dosta





7.

Berlin uoĉi oluje 8. Strast iza scene






15. Osam godina samoće16. Šamari zbog “orla“




Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


Ove drugarice“ najĉešće su bile supruge uticajnih drugova,uglavnom nove supruge kojima su se ţenili kadostave svoje seljaĉke ţene. Nove drugarice, tako obuĉene, ĉesto su stanovale u vilama oduzetim

bogatašima, a kako su tamo izgledale i ponašale se, nije poznato, odnosno bilo je poznato samo u uţimkrugovima. Nisu ţelele da zaostanu u politiĉkim aktivnostima, bile su aktivistkinje Afeţea, govorile na

lokalnim mitinzima, bile veliki agitatori, delovale umorno od silnog angaţovanja a niko nije znao njihovuzvaniĉnu funkciju. Znalo se da su neke vaţne drugarice i to je bilo dovoljno. Umor, na koji se ne obraća paţnja, bio je znaĉajan politiĉki imidţ, sagorevanje na radu na obnovi zemljepodrazumevalo je umor i nehajan odnos ne samo prema izgledu nego i prema svom zdravlju. Junaci

sovjetskih, a ubrzo i naših romana bili su takvi, moţda su i bili takvi, ljudi su ih tako videli, divili im se i podraţavali ih.

Strah od senke

Novu Jugoslaviju poĉele su zvaniĉno da priznaju mnoge zemlje, pa su usledile sveĉane predaje akreditivastranih ambasadora, a posle toga prijemi. Za ovu priliku drugarice nisu mogle da doĊu u uobiĉajenojdronjavosti i zapuštenosti, imale su sveĉaniju varijantu: crni kostim, uvek nekako malo tesan, kao da je broj























































































manji, belu bluzu sa neutralnom kragnicom, ravne cipele. Ako bi se neka malo doterala, kikotale su se i iza

njenih leĊa komentarisale da izgleda kao Mir Jam!“ Mir Jam je već sluţila za podsmeh, bila je izvan svegašto se dogaĊalo i morala je da bude odbaĉena. Prvo i poslednje, jedino javno pominjanje Mir Jam, u ironiĉnom smislu, prema nekim sećanjima, dogodilose na prvoj sednici tek osnovanog Saveza knjiţevnika Jugoslavije. Nekoliko pisaca je podnelo referate,kako se tada govorilo, jedan od njih bio je Oskar Daviĉo. Jetki Daviĉo nije mogao da se uzdrţi odk ritizerstva i rekao je, parafrazirano, nešto ovako: Neki drugovi pisci ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistiĉki, pišu

burţujski sentimentalno i sladunjavo, pišu kao Mir Jam!“

Posle ove Daviĉove opaske, usledio je gromoglasan smeh, po pravilu, da što se jaĉe smeješ, smeješ senekome drugom. Ali, štampa nije prenela Daviĉovu duhovitost, nije štitila Mir Jam nego naše pisce, koji nesmeju da imaju burţujske mrlje u svom delu. Po drugoj verziji, ovo je rekao Đilas, na nekoj zvaniĉnojveĉeri, na trećoj neko treći... Nije vaţno ko je rekao i da li je rekao, bilo ko da je rekao mislio je nakomunistiĉku knjiţevnost u kojoj treba odbaciti burţoaske naĉine pisanja, nije se mešao u kvalitet, stil ili

bilo šta dotiĉne spisateljice. Ali, etiketa“ je zalepljena i traje do sada, za sve što je literarno ništavno, ilineko smatra da je ništavno, kaţe se da pisac piše kao Mir Jam“. Ovo govore i oni koji nisu proĉitali ni

jedan red od onoga što je ona napisala, a neće ni da ĉitaju kojekakve baljezgarije, reći će. Neverovatno je da neko svojevoljno pristane na poniţenost i patnju. Kako je ţivela Mir Jam, poniţena iodbaĉena, naterana na poniţenost i odbaĉenost? Osim najvernijih, odnosno najhrabrijih, a takvih je bilomalo, prijatelji su se rasuli.Postala je nepoţeljno društvo, njeni prijatelji su bili iz graĊanskih ili umetniĉkihkrugova, plašili su se i svoje senke, kako da se ne plaše druţenja sa njom koja... Šta koja? Nisu znali taĉanodgovor, nisu znali taĉno šta, znali su samo da je treba izbegavati. Nije bilo više poseta kao za vreme rata,

kad su gošće neopaţeno ostavljale koverte ispod vaza, a nije više bilo ni bogataša, i oni su tavorili svojeţivote.

Mala ĉitulja

Da li joj je pomagao brat Stevan? Po povratku iz zarobljeništva objavio je svoj zarobljeniĉki dnevnik i imaolep uspeh kod ĉitalaca, a i šire. Postao je znaĉajno ime naše nauke, kasnije je dobio Avnojevu nagradu zanauĉna dostignuća, ali je ova nagrada bila i veliko politiĉko priznanje. Mir Jam je ţivela više nego povuĉeno. Osam godina je dugaĉak period, mogla je da pokuša da serehabilituje, bar kao novinar, nešto je mogla da uradi, nije uradila ništa, posle rata nije napisala ništa. Umrla

je 1952. godine, osam godina posle osloboĊenja svog dragog Beograda. Bolovala je kratko, dobila je grip,

koji je prešao u zapaljenje pluća, moţda nije bilo lekova, moţda nije htela da ih uzima! Osim skromne porodiĉne ĉitulje da je naša draga sestra Milica Jakovljević preminula 22. decembra“, nijedne novine nisu

ništa objavile. Ko je bio na njenoj sahrani? Da li je Boţa Nikolić došao da se oprosti od svoje velike ljubavi? Da li su sesetile oboţavane Mir Jam ĉitateljke koje su joj pisale pisma, u redakciju Nedeljnih ilustracija“ stizala su udţakovima? Prošloje mnogo godina, više nema nikoga od onih koji su bili na toj sahrani, a ni onih koji nisu

bili, a trebalo bi da budu.

Nekoliko meseci posle njene smrti, našem narodu i svetskoj javnosti predstavljena je mlada lepoticaJovanka Budisavljević,udata Broz. Odevena u glamurozne haljine modnih kuća Dior“ i Balmen“,raskošnim osmehom smešila se gostima na prijemima, filmskim kamerama, fotografima, narodu. Otmeno se kretala okruţena dvorskim nameštajem, po španskom protokolu, jer je njen Veliki Drug u svojekomunistiĉko carsko domaćinstvo“ uveo ponašanje po španskom protokolu, kakvo je na mnogimevropskim dvorovima. Preskoĉeno je burţoasko i prihvaćeno aristokratsko, najviši stepen otmenosti. ADrugarica Jovanka je u najpovlašćenije komunistiĉke krugove donela svoju lepotu i glamuroznu eleganciju.

Šamari zbog “orla“ Miljana Laketić | 06. februar 2009

Štampanje romana Ranjeni orao“ izazvalo oštre reakcije Konferencije ţena. Drama ilikomedija kratkog veka u Ateljeu 212

Nastavci

1. Dece nikad dosta















5. “Novosti” prvi ispit

6. Nevesta bira manu!


8. Strast iza scene




13. Gresi nove vlasti 14. Devojke u šinjelu


16. Šamari zbog “orla“17. Cure vole oficire



Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


U REDAKCIJU Praktiĉne ţene“, jednog od davnih dana, 1971. godine, došao je sredoveĉan muškarac sakoferĉetom u ruci.Otvorio je koferĉe, u njemu su bili uredno naslagani brojevi Nedeljnih ilustracija“ iponudio da ih proda. Pa, nije da novinarke nisu znale, nikad ĉule za ovaj list, ali znale su da je bilo nešto,nešto... nisu znale šta, ali radoznalost je pobedila. Naravno, znale su i za krilaticu piše kao Mir Jam“, anisu znale kako ona piše, jer ništa što je napisala nisu proĉitale. Za svaki sluĉaj, da ne bude nekakvihnesporazuma, kojih je moglo da ih bude, svojim novcem su kupile ove komplete, a zadovoljni prodavac je

otišao sa praznim koferĉetom i nikad se nije saznalo ko je on. Sluĉajno, ali kaţu da se ništa ne dogaĊa sluĉajno, tog dana nije bilo mnogo posla, u nedeljnim listovima

postoji dan kad se broj preda“ štampariji, dolazi do malog predaha i poĉetka dogovaranja o temama za

sledeći broj. Novinarke su poĉele da prelistavaju kupljenu robu“, prostorija je zamirisala na sladanjavimiris stare hartije, a onda su se udubile u ĉitanje tekstova, sa predrasudom da će i oni biti sladunjavi“.Svaka je ponela nekoliko brojeva da nastavi ĉitanje kod kuće. Sutradan je bilo mnogo smeha, a i ĉuĊenja. Mame, tetke,komšinice su im razgrabile ove listove da se sete

popularne literature svoje mladosti, bio je to znak da ima neĉega u tome“, u evropskim ţenskim listovimaredovno su objavljivani sliĉni romani, ovi iz Ilustracija“ bili su naši, junaci su imali naša imena, a mogla je

da se prepozna i atmosfera o kojoj su rado priĉale i rado je se sećale mame i tetke. U bibliotekama nije biloknjiga ove spisateljice, ali neĉija tetka ih je imala, pa je odluĉeno da list objavi, u nekoliko nastavaka,roman Ranjeni orao“. Da, bilo je neĉega politiĉkog“ u vezi sa spisateljicom, listom i njenim romanima,ali niko se nije sećao šta se taĉno desilo, a bilo je davno, mnogo šta se promenilo.

Budni komiteti

PROMENILO se, a i nije. Posle objavljenog drugog nastavka stigla je oštra kritika koju je uputila politiĉka

organizacija Konferencija ţena“, naslednica nekadašnjeg AFŢ (Antifašistiĉki front ţena), napadajućiredakciju da podilazi lošem ukusu ĉitalaca“. Lov na veštic“ nastavljen je pozivanjem na razgovore u nekekomitete, ali ni komiteti nisu više bili ono što su nekad bili, i mada optuţbe nisu smatrali besmislenim bilo

je kasno, pobedile su ĉitateljke i njihova oduševljena pisma redakciji. Dvadesetak godina posle smrti Mir Jam bio je smeo potez objaviti njen roman, a niko nije umeo da objasni zašto je to smeo potez. Istovremeno, u Bazaru“ je poĉeo da izlazi feljton o Mir Jam pisan veštom novinarskom rukom gospoĊeZorice Mutavdţić, tadašnje glavne urednice ovog lista, i zajedniĉkim snagama obe ţenske“ redakcijevratile su Mir Jam iz nepravednog zaborava.

Nedugo potom, na sceni Ateljea 212 poĉelo je prikazivanje drame ili komedije, teško je odrediti ţanr,Ranjeni orao“,dramaturg je bio Mihiz. Mihiz kao Mihiz, cinik i ironik, koji je od svega voleo da napravifarsu, to je uradio i sa ovom predstavom. U svoj dramaturški poduhvat doveo je na scenu i spisateljicu Mir Jam, u sjajnoj interpretaciji Ruţice Sokić. Ulogu ranjenog pilota tumaĉio je tada vrlo popularni glumac
































































Ĉedomir Petrović, Ĉkaljin sin, a glavnu junakinju AnĊelku doĉarala je Jelisaveta Sablić. U jednomnedavnom razgovoru sa gospoĊom Sokić ona mi je rekla da je bila zbunjena, nije znala kako da odigra ovuulogu. Saznala je da je glumica Nevenka Urbanova bila bliska prijateljica poznate spisateljice i zamolila je

da o njoj porazgovaraju. Urbanova joj je dala dragocene savete.

Scena je bila sva u ruţiĉastom, haljine Ruţice Sokić takoĊe šoking roze“, da bi se i vizuelno odmahdoĉarala ruţiĉastost“ priĉe. Mihiz je akcentirao reĉenice koje su bile smešne i nesavremene, pripadale su

drugom vremenu i drugom reĉniku,reţiserka Soja Jovanović je pratila Mihizovu ideju, ali malo ublaţeno, publika se smejala, zamišljeno je da se publika mnogo smeje smešnoj Mir Jam, njenoj priĉi, njenim junacima, njenom vremenu, ali nije bilo toliko smešno i karikaturalno kao što je Mihiz, verovatno,zamislio.Glumci su verno preneli tekst, paţljivo pratili reţiju,odliĉni glumci. Ĉedomir Petrović, rano i nepravednozaboravljen,nije nastavio tragom svog oca i nije bio komiĉar nego dramski glumac i u ulozi pilota Nenada

bio je umeren, lep, smiren, više liĉnost kakvu je zamislila Mir Jam, a manje Mihizov junak.Glumice su,takoĊe, imale svoje osećanje za likove koje tumaĉe, a u jednom tadašnjem intervjuu Ruţica Sokić je osvojoj ulozi rekla:

Savršeno iskrena

Mislim da je Mir Jam bila savršeno iskrena u svemu što je pisala i radila, mislim da je bila humana isimpatiĉna, zanesena i sa izuzetnim osećanjem za pravednost. Ona ništa nije ĉinila sraĉunato. Danas seispita trţište, zakljuĉi se šta publika ţeli da vidi ili proĉita, i onda se to pravi. Mir Jam je bila iskrena i zatone mogu da se smejem njenim replikama, a opet, njihovu naivnost ne mogu da kaţem“ drugaĉije. Ta

potreba da ostvarim njen lik i distanca koja proizilazi iz moje liĉnosti, iz naĉina mog ţivota i mogamišljenja predstavlja problem u ovom glumaĉkom zadatku. Ovako je govorila Ruţica Sokić 1972, dvadeset godina posle smrti Milice Jakovljević Mir Jam i tumaĉećiovu ulogu ona je i branila nesrećnu spisateljicu, njenu liĉnost i njen rad. Oĉigledno,bila su stigla nova

vremena i novi kriterijumi. Jelisaveta Sablić je o svojoj ulozi AnĊelke rekla: - Vreme Mir Jam je na prvi pogled uţasno smešno. Ali, kad se malo udubite, vidite da mi nismo tolikodaleko od njega.Razlika je u naĉinu izraţavanja, u reĉima koje se upotrebljavaju.Kod Mir Jam su one

naivne i tanke. MeĊutim, stanja i raspoloţenja mogu biti i naša, današnja. Eto, dobila sam pismo od jednedevojke koja kaţe da bi i ona volela da svira mandolinu i ide na ĉasove plesa kao AnĊelka. Što se menetiĉe, još nikad nisam igrala tako ĉisto ţensku ulogu. Prvi put igram ţenu koja se bavi iskljuĉivo ljubavlju ikojoj su sve preokupacije vezane za sopstvenu ţensku prirodu. Nije mi lako da na sceni budem AnĊelka.

FENOMEN “ILUSTRACIJA“

NEDELjNE ilustracije“ su bile fenomen svog vremena, ĉitale su se u celoj Kraljevini Jugoslaviji, tiraţ im je rastao bukvalno iz broja u broj. DogaĊalo se da u neki grad ne stigne dovoljno primeraka koliko je biloĉitateljki, pa su ţene na stanici ĉekale voz kojim će stići i kupovale ih odmah, pre nego što se rasprodaju nakiosku, ako do njega uopšte stignu.

Nije poznato da se bilo kom našem listu, u bilo koje vreme, nešto sliĉno dogodilo

Cure vole oficire Miljana Laketić | 07. februar 2009

Momci u uniformama su bili dobre prilike, a piloti naro?ito. Prvi nastavak "Ranjenog

orla" za Boţi? 1940.

Nastavci

1. Dece nikad dosta






8. Strast iza scene


10. Korpa ljubavi bivšoj

































11. Brak kao luksuz









Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


POSLE 33 godine, na istoj sceni "Ateljea 212", sa istom Mihizovom dramaturgijom, a 65 godina otkad je

prvi put objavljen roman "Ranjeni orao", nova publika je videla novu postavku predstave. Vrlo modernu,

preterano modernu, u kojoj glavni junak lebdi sa skafanderom na glavi, drţeći u ustima cev sa kiseonikom,

a glumica koja tumaĉi ulogu AnĊelke se beĉi i aĉi, kako se nekad govorilo kad se neko izmotava. Jelisaveta Sablić je nekada rekla "da postoji razlika u naĉinu izraţavanja, u reĉima koje se upotrebljavaju",treba dodati i da je neminovnost svakog ţivog jezika da se menja i da vremenom u neĉemu zvuĉi zastarelo.U ovoj predstavi, uz sve majstorije izmotavanja, posebno su naglašene takve reĉi i reĉenice, o nevinosti iljubavi i braku. Publika se smejala. Smejala se publika i pre trideset godina novoj verziji, moţe se reći da secerekala, i "Ranjeni orao" je ponovo ranjen, a na svom belom oblaku Mihiz je mogao da se smeška. Verovatno zbog onog mnogo ponavljanog u smislu lošeg i glupog, onog "piše kao Mir Jam", pre više oddesetak godina, još jedan pokušaj prikazivanja njenog drugog romana "Samac u braku", ovog puta kaotelevizijska drama, u izvoĊenju je shvaćen kao budalaština te smešne Mir Jam. Prikazana je kao "Brod

plovi za Šangaj", kako se zvao popularni šlager iz tadašnjeg vremena, koji nema nikakve veze sa pomenutim romanom. Bila je to vrlo lepa plesna muzika, ameriĉki svetski hit, pesma se zvala "Crvena jedra u sumraku", a naš prevodilac je izmislio Šangaj i detinjast tekst. Drama je bila dramatiĉno dramatiĉna,

neophodan je dvostruki pleonazam, pa ni on nije dovoljan da se opiše ono što se videlo i ĉulo.

Sjajni glumci Vesna Trivalić i Svetolik Goncić glumili su onako kako im je reĉeno, a poštovanimgledaocima nije bilo jasno šta je dogaĊa, zašto mlada ţena ne voli muţa, zašto se pojavljuje ruţni muškaracu ulozi veštiĉave sluţavke, koja u romanu ne postoji, zašto... Više nije vaţno, bolje je zaboraviti, nego sesećati takvih eksperimenata.

Domaći triler

SA druge strane, neverovatno je da su romani Mir Jam poĉetkom sedamdesetih godina prošlog veka postalii do sada ostali zlatni rudnik za njihove izdavaĉe. Zanimljivo je da se jedna zagrebaĉka izdavaĉka kuća

prva dosetila da ih objavi "u kompletu", ovo su nastavile i mnoge druge, uvek uspešno. Imala sam u kućineki rasparen "komplet", razneli su ga oni što zaborave da vrate pozajmljenu knjigu. Krajem 1991. godinena nekoj uliĉnoj knjiţarskoj tezgi kupila sam novi, sa ĉvrstom rešenošću da nijednu od tih knjiga ne

pozajmljuem i ostala sam dosledna ovoj odluci. Štampa je veoma dobra, hartija kvalitetna, lepe i ĉvrstekorice sa zlatotiskom, iznaneĊenje je izdavaĉ - "Izdavaĉko preduzeće Mirjam" iz Beograda, a štamparija im

je bila u Tuzli. Uz sav trud, nisam uspela da saznam da li još postoji izdavaĉka kuća koja se tak o zove, ištampa samo knjige gospoĊe Mir Jam, ali ima mnogo drugih koje se ovim unosnim poslom bave. Moţda "Ranjeni orao" nije najbolji roman gospoĊe Mir Jam, ali je najpoznatiji i na izvestan naĉin, drukĉiji.Ovaj roman je poslednji koji je, kao i svi prethodni, objavljivan u nastavcima u "Nedeljnim ilustracijama",

završen i štampan kao knjiga. Izlaţenje sledećih romana prekinuo je rat. Prvi nastavak "Ranjenog orla" pojavio se na Boţić, 7. januara 1940. godine, završen je posle Boţića 1941.Vrlo je "filmiĉan", kao svi njeni romani, pisala ih je kao da piše filmska scenarija, scene se smenjuju nafilmski naĉin, dijalozi su odgovarajući. Prema njenim romanima mogli bi da se snime mnogi filmovi. Jeste,glavna tema je ljubav i bili bi to ljubavni filmovi. Ali baš takvi nedostaju u svetskoj filmskoj produkciji,kad se neki pojavi, svuda je veoma gledan!

Njeni romani nisu isti, svaki je drugaĉiji, iako im je tema ista, trajna. "Greh njene mame" je pravi triler, saotmicom, venĉanjem sa nepoznatim koji posle venĉan ja nestaje, uz mnogo zapleta i raspleta tek na kraju se










































saznaje... ne, ne saznaje se ko je ubica, nego pravi identiteti zaljubljenih, koji će, srećni i veseli, bez tajnikrenuti u svoj braĉni ţivot. "Nepobedivo srce" je ljubavna priĉa siromašnog lepotana i bogate, razmaţene

bogataške ćerke, dogaĊa se u raskošnoj vili njenih roditelja u nekom našem manjem gradu, ali i u Parizu,Milanu, slovenaĉkim sanatorijumima. "Samac u braku" je priĉa o idealnom muškarcu i malo neozbiljnoj supruzi koja iz Beograda dolazi u mali

grad, udaje se da bi zaboravila nevernog verenika, za kojim pati. Ali, u malom gradu se ţivi gospodski, akosu gospoda u pitanju. "Jedne noći na Jadranu" ima mnogo mondenstva, glamura, poĉinje u Veneciji,nastavlja se na Rabu, patnje stiţu po povratku u Beograd, a srećni završetak je u luksuznoj vili i na jahti.Mir Jam je napisala i objavila deset romana, jedanaesti je "Mala supruga", završila ga je za vreme rata, saraspletom koji je diktirao rat.

Junaci neba

"RANjENI orao", izmeĊu ostalog, napisan je u slavu i hvalu pilota, oboţavanih "junaka neba", novog rodavojske razliĉitog od prethodnih vojski svih vremena, jer su se vinuli u nedostiţna nebeska plavetnila. Devojke su uzdisale za pilotima, a kako i ne bi! U Kraljevsku vazduhoplovnu akademiju budući studenti su

birani po posebnim kriterijumima. Osim savršenog i ĉeliĉnog zdravlja, što se podrazumevalo, bilo je poţeljno da budu visoki, dobro graĊeni, mišićavi, kao da ih biraju za paradnu kraljevu gardu. Obuĉeni ulepe uniforme, privlaĉni, hrabri, tajanstveni, doslovno u oblacima, brzo su postali devojaĉki idoli. Ali,nedostiţni siromašnijim devojkama zbog visoke kaucije koju su plaćale oficirske neveste. Ovaj propis uveo je kralj Milan, po ugledu na prusku, austrijsku i rusku vojsku. Devojka koja se udaje za

oficira, odnosno njena porodica, morali su da plate visoku kauciju. Zašto? Zbog toga da se oficiri ne bi

ţenili siromašnim, da mogu da se posvete svojim vojnim obavezama, a ne izdrţavanju porodice, a naravnoi zbog ugleda porodice ĉiji ĉlan postaje mladoţenja. Propis je zaboravljen pri smeni dinastija, kralj Petar Prvi nije zahtevao da oficirske neveste budu bogate, ali ga je zvaniĉno vratio ministar vojske kraljaAleksandra, i trajao je do poĉetka rata. Pilot Nenad, kao deĉak, pojavljuje se na poĉetku romana kao sused i poput starijeg brata lepe devojĉiceAnĊelke. Bio je svedok kad je stigla strašna vest da je AnĊelkin otac poginuo u ratu, Prvom svetskom. Ovascena ostaje kao puška na zidu u Ĉehovljevoj drami, znate ono "ako je u prvom ĉinu na zidu okaĉena

puška, to znaĉi da će se u trećem ĉinu iz nje pucati". Zaboravićemo Nenada, onako kako se zaboravljaĈehovljeva puška. AnĊelka je, elegantna, lepa, ekonomski nezavisna, završila je Pravni fakultet, zaljubljena je i dve godine jeverena sa sudijom Tomom Đurovićem. Ona nije devojka koja veze, plete, kuva, sprema se da bude samodobra domaćica. Udaće se za voljenog muškarca, osnovaće porodicu, biće dobra supruga i majka, a i dobra

pravnica, i njihova porodica neće zavisiti od muţevljevih prihoda. Kada je došlo vreme za venĉanje,

AnĊelka i Toma su se venĉali i otputovali na braĉno putovanje na more.

Let hrabrih orlova Miljana Laketić | 08. februar 2009.

U prole?e 41. uzlete?e naši hrabri piloti, nemo?ni protiv štuka“. Nisam ja Danijel Darijeda delim autograme

Nastavci

1. Dece nikad dosta


3. Milica jedna u majke 4. Bajka ispod Rtnja



8. Strast iza scene























































Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


ANĐELKINA braĉna drama i patnja, koja će trajati nekoliko godina, poĉinje u hotelskoj sobi u Sušaku,divnoj sobi sa pogledom na more, u kojoj se ĉuje šum talasa i mirišu ruţe iz hotelskog vrta. AnĊelka imasećanja na more, kad je bila studentkinja i letovala u studentskom letovalištu. More, meseĉina, palme njišugrane i on, neţan i neizbeţan, strast, ljubav. Dopisivanje i strašna vest koju joj je javila njegova majka, njenvoljeni je iznenada umro. Tuga u samoći, tuţne godine i nova ljubav. Ovde poĉinje drama, u hotelskoj sob i

mladoţenja otkriva da njegova nevesta nije nevina. Da je bila nevina, roman ne bi bio napisan. Primitivnimuţ, iako je sudija a ona takoĊe pravnica, kolege, oboje obrazovani, oĉekivao je od verenice ono što je

oĉekivao i njegov deda od babe, koja se nije pomerala sa svoje livade i od ovaca, ĉekala muţa, neka budekoji bude, muţ je, izabrali su joj ga roditelji. Mir Jam opominje devojke da ne dozvole sebi ljubav pre braka, ljubav i seks mogu da budu samo braĉni, ni pre braka, ni van braka. Fakultet, obrazovanje,

inteligencija, otmenost, lepota, elegancija, svi kvaliteti jedne ţene ništavni su ako u prvoj braĉnoj noći ne bude kao bake i prabake, zna se kakva. Piše li Mir Jam o svojim proţivljenim strahovima zbog greha“, i priznanja u prvoj braĉnoj noći? Moţda!

Ali, u ovoj drami o nevinosti postoji veća drama, nešto mnogo jaĉe. Dve godine je trajalo vereništvo iAnĊelka je ćutala o svom grehu“, nije lagala i jeste lagala ćutanjem.Ĉitateljke su je razumele i odmah bilena njenoj strani, Mir Jam pokušava da je opravda, ovo je njena prva junakinja, dobra devojka koja u brak

ne ulazi nevina. Ćutala je, jer se plašila da prizna strašnu istinu, plašila se da će je ostaviti verenik, plašilase jer je normalno da se dovojka, sa takvim grehom, plaši priznanja. Vreme je prolazilo, njen strah je bio

sve veći.Moţda će je razumeti, moţda će joj oprostiti, moţda, moţda...Ona ga voli, mnogo ga voli, onzasluţuje ljubav.

Kao u bajci

NIŠTA od ţeljenih moţda“ nije se ostvarilo. Scena je bila uţasna, poniţenje grozno. Ali, treba saslušati idrugu stranu,kako rekoše drevni Latini. Za tu drugu stranu ni Mir Jam, ni ĉitateljke kao da nemajuopravdanje, ali se ono, izmeĊu redova,nazire. Sudija Toma je u prvoj braĉnoj noći otkrio njenu dvostruku

prevaru, njen greh“ i ćutanje, to je izgubljeno poverenje koje više nikada ne moţe da se vrati u potpunosti,uvek će ostati trag sumnje, bilo šta da je u pitanju. Strah od priznanja, zbog ĉega se izgubi poverenje iobrnuto, ozbiljna je tema, aktuelna u svim vremenima i svim odnosima, od braka do roditeljstva, od

prijateljstva do poslovnih veza i takva tema se prvi put u ovom romanu javlja, iako je pokrivena naslagama

uobiĉajenih, vremenu i naĉinu pisanja odgovarajućih moralnih pridika, pouka i saveta. Zbivanja u romanu poĉinju u Sušaku, nastavljaju se u Malinskoj na ostrvu Krku, oĉigledno dragom mestugospoĊe Mir Jam, jer je nekada tu letovala sa Boţom Nikolićem, zatim u Beogradu, u Makedoniji. LepaAnĊelka svuda pobuĊuje paţnju muškaraca, mnogi su slobodniji kad ĉuju da je razvedena, a ona n ikoga ne

gleda, ne sluša, ĉednija je od devojĉice. I tako će biti dok se ne pojavi nenadano Nenad, puška sa zida“. U ovom romanu ima više neţnosti nego u prethodnim, više opravdanja, razumevanja, lepog prijateljstva.Zanimljiva je liĉnost sredoveĉni gospodin Mitke ĉetrdesetih“, bogat i još muţevan, koji ne napastvujedevojke, kao njegovi vršnjaci u prethodnim romanima. Posle tajne zaljubljenosti, on shvata gde je mestoĉoveku njegovih godina i uprkos udvaranju pokvarenih“ devojaka koje mami njegovo bogatstvo, on nalazi

ţivotnu saputnicu u liku lepe, dobre, plemenite i odgovarajuće mu u svemu vršnjakinje. AnĊelka i Nenad, oboje sa falinkom“, ona koja nije nevina i on koji je teško ranjen na vojnoj veţbi,doţiveće pravu i veliku braĉnu i porodiĉnu sreću na divnom imanju, u bogatom šumadijskom selu, uĉehovljevskoj atmosferi. Bajka, kakvu ni Andersen nije izmislio! Bila nam je potrebna bajka, bilo je potrebno mnogo iluzija o srećnim završecima. Dva meseca kasnije ĉućese sirene, uzleteće naši hrabri orlovi, piloti kamikaze, nemoćni u duelima sa nemaĉkim štukama“ ibombarderima.






























Slavna liĉnost

Sa Ranjenim orlom“ Mir Jam je završila priĉe o svom jednostavnom svetu, koji je imao mnogo vrlina imana, onakvom kakav je bio pre fašizma, nacizma, komunizma, socijalizma,kokakolizma, globalizma.

Mnogo puta sam poţelela da napišem pravo ime i prezime ove divne stare dame, ali sam poštovala njenuţelju i nisam to uĉinila. Svrbeli su me prsti, i sad me svrbe da ga napišem, iako to ne bi ništa promenilo, alibi mnogo promenilo u njenoj iskrenoj ljubavi prema meni, zbog nepoštovanja našeg dogovora, pa ćuodoleti.

Tetka Lela je moja privatna enciklopedija Beograda, njena istorijska znanja su ogromna. Ona odliĉno znaistoriju Beograda,ali zna i onu drugu, paralelnu istoriju svog grada, priĉe o porodicama, liĉnostima, ogradskim palatama, kada su podizane i ko im je bio prvi vlasnik, sve ona zna. Mnogo sam joj zahvalna.

Ĉitaoci mojih priĉa o Beogradu ĉesto su me pitali gde nalazim ove podatke, nezabeleţene u zvaniĉnojistoriji, a znaĉajne i za istorijska zbivanja. Ove priĉe o Beogradu ona je obogatila na virtuoazan naĉin izbog toga su veoma zanimljive. Kad kaţem da mi ih je ispriĉala tetka Lela, moj odgovor smatraju za šalu,ili poznatu autorsku tajnu da se ne otkrivaju izvori informacija. I u ovoj priĉi o Mir Jam i njenom vremenu,koju ste proĉitali, mnogo je tetka Lelinih sećanja dopunjenih istorijskim ĉinjenicama. Posle razgovora sanjom osećam se kao posle ĉitanja dobre knjige, kad se zaklope korice i razmišlja, ili kao po sle dobrog

filma, kad se luta ulicama u nekom nerealnom stanju, bez ţelje za razgovorima i susretima, dok taj utisak traje.

Osim ĉlanova njene porodice, tetka Lelu zovu gospoĊa Lela, mnogo ĉešće samo gospoĊa“ i zna se ko je upitanju. Interesovalo me je da li je 91-godišnja tetka Lela poznavala Mir Jam. Nasmejala se i rekla da su u

tadašnjem Beogradu svi znali Mir Jam, ali je ona nije poznavala, Mir Jam je bila poznata, slavna liĉnost inije postojala mogućnost, osim sluĉajnosti, da poznaje malu Lelicu, gimnazistkinju. Ljudi su je

prepoznavali na ulici i to šapatom komentarisali. Bili su mnogo pristojniji i nisu prilazili, okretali se ilikomentarisali glasno, kao sada, izgled poznatih pevaĉkih, filmskih, televizijskih i drugih zvezda“. Ipak,bila je jedna sluĉajnost, koju ne zaboravlja. Sa školskim drugaricama šetala je Kalemegdanom i videle suMir Jam, sedela je na klupi kalemegdanske esplanade i gledala prekosavski pejzaţ, pust i prazan, u njemunije bilo nijedne kuće sadašnjeg velikog grada. Bojaţljivio su joj prišle i zamolile je za autogram.Nasmejala se i rekla:

- Eh, devojke! Nisam ja Danijel Darije da delim autograme. Ali, ako baš ţelite...

Palanka, mali raj Miljana Laketić | 09. februar 2009.

Spisateljica impresionirana malim gradovima, pre svega duhom, šarmom i ritmomSmederevske Palanke. Došljaci najve?i kritizeri glavnog grada

Nastavci

1. Dece nikad dosta






8. Strast iza scene 9. Device bez zaštite


































































Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


MIR JAM je drugu polovinu ţivota provela u Beogradu, a prvu u Krgujevcu, od kojih je sedam godina bilauĉiteljica u Krivom Viru. U Beograd je stigla na polovini ţivota, kao Milica Jakovljević, koja ţeli da postane novinarka. Seoska uĉiteljica Milica Jakovljević nije bila ruţno paĉe, ali je u Beogradu postalaraskošni labud, poznata spisateljica, najĉitanija u celoj Kraljevini Jugoslaviji. Beograd je neobiĉan grad, jedan od najstarijih u Evropi. Ali, on nema stare dvorce i zamkove, stalno je

rušen i obnavljan, njegova istorija je teška i ozbiljna. On nema ni onu finu, malo umornu estetiku starihzapadnih gradova, a uvek je bio vaţan, na opasnom i vaţnom mestu gde su se sukobljavali mnogi putevi i

mnogi narodi, od iskona, pa do naših dana. Po odlasku Turaka, posle njihove vekovne okupacije, brzo je postao metropola, nije imao vremena da potone u palanaĉku uĉmalost koju imaju i mnogi veliki gradovi.Njegovom ritmu i razvoju mnogo su doprineli došljaci, Beograd je uvek bio došljaĉka varoš. Grad je uĉiodošljake graĊanskom redu i brzo su postajali pravi graĊani, a mnogi meĊu njima i prava gospoda. Ovakavodnos došljaka prema Beogradu trajao je do kraja Drugog svetskog rata, kada se sve u zemlji Srbiji

promenilo.

Ĉari varoši

Perfidno i potmulo poĉelo je ismevanje srpske istorije i svega što ima veze sa tim, pa je logiĉno da jeBeograd, glavni grad Srbije, dospeo u ovu podsmevaĉku zonu. Došljaci koji su najviše dobili od ovoggrada bili su njegovi najveći kritizeri, neki recidivi te ruţne bolesti traju i danas. Mir Jam je došla u onaj Beograd koji su i došljaci i BeograĊani voleli i trudili se da bude lepši, bolji,moderniji, a i oni zajedno sa njim. Zavolela je grad, a grad je nju oboţavao. Ali, kao što je njen ţivot

podeljen, prema mestu ţivljenja, na dve jednake polovine, tako je i njeno srce jednom polovinom voleloBeograd, a drugom ostalo verno malim srbijanskim gradovima gde je provela detinjstvo, ranu mladost, a

moţda i dane neke velike, devojaĉke ljubavi. O malim gradovima uvek je pisala lepo i toplo, ne samo o srbijanskim već i o onim koje je drţava stekla uzapadnim delovima, proširivanjem posle Prvog svetskog rata. Ljupki opisi slovenaĉkih varošica i sada bimogli da se koriste kao odliĉni turistiĉki reklamni bedekeri, a oĉaranost Jadranskim morem i primorskimgradovima nalazi se u mnogim njenim romanima. Ali, more i slovenaĉke gore su daleko, ovo je priĉa o

jednom danu provedenom u Smederevskoj Palanci, koja zasluţuje da bude preneta iz “Nedeljnihilustracija”, jer je veran opis svih mirisa i ukusa, zbivanja i ţivota u malim mestima. “Od ranog jutra prostiru se po dvorištima Smederevske Palanke razni jesenji parfemi, mirisi kuvanogparadajza i slatkog i vode se razgovori o tome. Negde se ĉuje pucanj otvaraĉa na flaši ili lupa avanĉeta saajvarom, škripanje šmrkova, plaĉ dece. I kroz nekoliko dvorišta vide se sve moguće boje jorgana, ĉipke na

jastucima, blistavi mesingani kreveti. Zna se šta ko ruĉa, a šta ko veĉera, kad se naljuti, kad se smeje, veseli

ili plaĉe. I ceo ţivot je u dvorištu, po letnjim kuhinjama i pod venjacima.”

Doĉarava nam Mir Jam ţivot u maloj varoši kao u velikoj, srećnoj porodici. Ima loših ljudi i u takvimvarošima, kao što ih ima i u velikim porodicama, ali je u maloj varoši sve vidljivo, ne moţe se sakriti, kao ugradskoj vrevi ni ĉovek, ni njegov postupak. Jutro u palanci nije isto kao u velikom,u ţurbanom gradu: “Bašte se bude još od zore. Po venjacima sa sasušenim lišćem skakuću maĉići i lišće pucketa kao na vatri.

Rondele cveća, sa ponekom vatrenom kanom ili kultivisanom georginom... Pokraj cveća kukuruzi kao neki

šiljboci i suncokreti sa svojim crnim oĉicama, koje radoznalo izviruju iza plotova. A na sredini dvorišta,kao kralj drveta, gospodstveno širi grane orah, izdašan u svom obilnom hladu. Palanka ne spava dugo, alina ulici nema one uţurbanosti kao u velikim varošima. Ĉinovnici idu na duţnost, seljanke nude svojenamirnice, ciganke viĉu: ‟Kupine...‟ One znaju i da vraĉaju, da gledaju u nokat i poverljivo nude ‟navalu‟koja ĉuda ĉini - da u kuću navaljuje svet, zdravlje, pare. ‟Ma, kakav svet!‟, kaţe jedna domaćica, a ta‟navala‟, to je obiĉna paprat.”

Lepote palanaĉkog ţivota su beskrajne i ugodne: “Letnji ţivot na ulici zamre do veĉeri. Tek posle veĉere izlaze gospoĊe sa muţevima i gospoĊice koje većĉekaju kavaljeri. GospoĊice u Palanci su poznate kao bogate udavaĉe. Sve imaju veće miraze, zato jeopasno za ĉinovnika koji doĊe s namerom da se ne ţeni. Palanka je klopka za muţeve, ali zlatna klopka ukoju svojevoljno upada mladić. “Za oficire i sudsku struku gospoĊice imaju najviše simpatija. I ma kako bio umoran od veţbi, oficir se


















ipak uveĉe pojavi na korzou, jer zna da će ga saĉekati lepa šiparica. U Palanci ima mnogo lepih devojaka.Lepa je Ruţa Milenković, sa njom se takmiĉi Vlaka Simić, ne zaostaju...” i Mir Jam mudro pominje

prezimena palanaĉkih gospoĊica, taĉno ĉetrnaest, pa onda lepe sestre iz dobrih porodica, sigurna da ćegospoĊice Uroševićeva, Pavlovićeva, Simićeva i sve pomenute, kupiti bar po pet primeraka “Ilustracija” daih pokazuju i saĉuvaju i za unuke.

Korzo obavezan

Vrti se pravi ringišpil lepih scena, od boje jorgana do ĉipkanih jastuka, od turšije do lepih gospoĊica sa

dobrim mirazom i dobrim vaspitanjem, kojima će se oţeniti poruĉnici, pripravnici, nastavnici i svi oni kojisu ţeljni toplog doma u bogatoj kući, pored lepe i verne ţene. Ali, ima Palanka i svoje ţenske nevolje,velika savetodavka Mir Jam odmah daje korisne savete u ovoj oĉiglednoj nastavi: “Ima i vrlo lepih gospoĊa. Ali, o gospoĊama se u Palanci priĉa da su mnogo ljubomorne. Ĉak ne umeju daonim ţenskim lukavstvom sakriju to osećanje i kad su u kafani nameste muţeve tako da oni gledaju u zid!

“Ako se traţi uzrok ljubomore, znaĉi da muţevi u Smederevskoj Palanci nisu verni ţenama, kad su onetako predostroţne. Ipak bih dala savet gospoĊama u Palanci: ljubomoru treba skrivati. Ljubomorna ţena je

potpuno razoruţana u braĉnoj strategiji. Manifestacija ljubomore uvek umanjuje vrednost ţene. ‟Ja samljubomorna na tebe, znaĉi dajem ti prava da misliš da si ti lepša i bolja od mene i da moţeš više da sedopadneš mom muţu!‟ Suparnica trijumfuje, a taj trijumf joj se ne sme dopustiti. Bolje je da ona misli:‟Vidi, kao da nije ljubomorna, iako ja gledam njenog muţa! Znaĉi da ga ne voli, ili je svesna da on nju viševoli!‟”

KRAJ

mir-jam pero puno ljubavi-feljton novosti

Documents