M ilovan G lišić

Pripovetke

Sadržaj

B oško N ovaković: M ilovan G lišić (1847-1908) M ilovan G lišić: P ripovetke Roga G lava šećera Svirač Šilo za ognjilo Zloslutni broj N i oko šta Raspis Redak zver Posle devedeset godina Prva brazda Vujina prosidba Sigurna većina T u m ačen ja reči i izraza

B oško N ovaković

M ilovan G lišić (1847-1908)

R oĊen je 6. januara 1847. u selu G racu, kraj V aljeva. R oditelji m u nisu m ogli obezbediti redovno školovanje pošto u selu nije bilo škole, ali su ga osposobljavali za

ţivot onim što je bilo najbolje u njim a. O tac guslar i m ajka darovit usm eni pripovedaĉ nauĉili su ga pisanju orlovim perom. Tako pripremljen, mladi Milovan bio je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. B io je već napunio sedam naest godina kad je stupio u prvi razred gim nazije. T o je bilo 1864, u B eogradskoj niţoj gim naziji, "terazijskoj". N eobezbeĊen, m ladi G lišić se m orao oslanjati sam o na vlastito snalaţenje. K ad m u je već iduće godine, 1865, um ro otac i u rodnoj kući ostala m ajka udovica sa dvoje m laĊe dece, ugasila se svaka nada i na onu tanku pom oć koja bi vredela kao podsticaj i ohrabrenje. O stavljen sebi, G lišić se nije libio nikakvih poslova. "B io je i Ċak i sluga. P osluţivao je po im ućnijim kućam a, prao sudove, išao po vodu, trĉkarao po varoši, ponekad je zabavljao decu - radio je sve što se traţilo od njega, sam o da bi im ao hleba i krova nad glavom " (U roš D ţonić). M ada m u je "posluţivanje" oduzim alo dosta vremena, Milovan je ipak bio dobar Ċak. N jegovo interesovanje nije se svodilo sam o na školske predm ete; ĉitao je m nogo, bez reda, sve što m u je dolazilo do ruku. P ored toga uĉio je i strane jezike: ruski, francuski, nem aĉki.

P o završenoj gim naziji (1870), G lišić je najpre poĉeo da studira tehniku. T ada je ušao u javni ţivot dublje i vidnije, kao urednik satiriĉnog lista Vragolan i agilan ĉlan pokreta S vetozara M arkovića. O beleţen od vlasti, kao protivnik poretka, "crveni kom unac", "usijana glava", G lišić je bio uhapšen kad je 1872. sa dva svoja druga preneo iz Z em una nekoliko prim eraka M arkovićeve Srbije na Istoku. Z bog m aterijalne nem aštine, on je te godine napustio tehniĉki i prešao na filološko -istorijski odsek V elike škole. S tudije su tekle uspešno i nizali se ispiti, ali jedan neuspeh sve je naglo i zauvek prekinuo. G lišić je bio uveren da je neuspeh posledica nepravde i u ogorĉenju napustio je studije 1875. bez završne diplom e.

P oĉetak njegove karijere oznaĉava sluţba pom oćnika

urednika Srpskih novina. U 1875. je i poĉetak njegova knjiţevnog rada: ugledni knjiţevni list O tadţbina štam pa mu prve pripovetke. Uskoro, za vreme srpsko-turskih ratova 1876-1878, njegovo znanje stranih jezika pokazaće se kao dragoceno na radu u P resbirou. P osle sm rti Đ ure Jakšića, G lišić je, 1878, postavljen za korektora D rţavne štam parije. G odine 1881. postaće dram aturg N arodnog pozorišta u B eogradu, 1898. biće penzionisan, a 1900. vraćen u drţavnu sluţbu kao pom oćnik upravnika N arodne biblioteke. T o je bio najviši poloţaj koji je postigao; na njem u će i um reti, 20. januara 1908, u D ubrovniku, kud je otišao radi leĉenja. T ri godine pre sm rti doţiveo je istinsko i veliko zadovoljstvo kad ga je Jovan S kerlić, sa visine vrhunskog kritiĉarskog autoriteta. svojom im presivnom , znalaĉkom i ubedljivom studijom rehabilitovao kao pripovedaĉa, utvrdio m u rang i odredio istorijski znaĉaj.

N ajznaĉajniji deo G lišićeva knjiţevnog rada predstavljaju satire. N jim a je on, polazeći od bitnih osobina realistiĉkog metoda, izvajao plastiku celog niza likova, ocrtao znaĉajne društvene pojave i procese, osvetlio neke oznake epohe, bez kojih bi ona ostala nedovoljno uobliĉena, pa i osirom ašena, i uhvatio boje presudne za prodorniju strukturalnu analizu i celovitiju sliku sredine. P reteţno je u tim satiram a reĉ o selu, ali su se odnosi i pojave, uzroci i posledice, tako i toliko isprepleli i usloţili da se palanka i selo ĉesto nalaze u istom ţivotnom ram u, vezani neraskidivim koncim a m eĊusobnih srodnosti i naklonosti, ali još i više razjedinjeni antagonizm im a surove borbe oko novĉane m oći. S voje satire G lišić je stvarao na m otivim a koji su bili prirodni odjeci društvene stvarnosti. Ĉ istota pobuda u ovom sluĉaju je nepogrešivo vodila do dejstvene kritike. K arakteristiĉno je za G lišićev m etod što je on zelenaša P upavca sreo, drugovao s njim , prouĉavao radi vernijeg prenošenja m entalnih, telesnih, govornih pojedinosti, ali je za knjiţevno -istorijski znaĉaj G lišićevog dela preteţnije ubedljivo uoĉavanje korena i unutrašnjih

pogonskih snaga socijalne pojave. Jer zelenašenje, birokratski sistem, kulturna zaostalost, primitivizam, parazitski naĉin ţivota popova i uĉitelja, gusta ogrezlost u sujeverje, raznovrsni i mnogovrsni poroci u ljudima i u njihovim odnosim a, protkali su G lišićev tekst gorĉinom istinoljubivog svedoĉanstva i odredili njegovu suštastvenu knjiţevnu prirodu.

M eĊu satiram a, pripovetka Zloslutni broj i komedija Podvala i svoju fabulu i svoje tem atsko obeleţje zasnivaju na istom liku. Istina, u pripoveci to je Mojsilo Pupavac, a u komediji Vule Pupavac, u pripoveci je dogaĊaj sm ešten u S m ederevo, a u kom ediji u neim enovanu varoš; im a i drugih sitnijih razlika u im enim a i broju liĉnosti, ali proširena dram ska prerada nije u bitnosti izm enila ono što je osnovno u prirodi lika, ono što je karakteristiĉno za uslovljenost takve društvene pojave. P upavac je vrsta seoskog zelenaša, nem ilostivog pauka u m alenoj radnji; sve njegove sposobnosti svode se na jedan jedini vid; njegovo ţivotno kretanje poznaje sam o jednu stazu: onu kojom se m oţe "interesirati", na kojoj se, dakle, stiĉu sve vrste i sve m ogućnosti "špekulacija" od prim itivnih i sitnih prevara do ţestokog i razornog kam atnjaštva, tu m aĊijski privlaĉnu stazu na kojoj se ostvaruju intim ni snovi kapitalisanja. Vladarski siguran u svojoj seoskoj radnji, P upavac je, m eĊutim, sasvim izmenjen u gradskoj sredini: telesno neugledan, ruţan, on u novoj sredini gubi svoju snalaţljivost, naivan je, neuk, nespretan, lakoveran do neverovatnosti. I u pripoveci i u kom ediji njega će u palanci snalaziti samo nevolje: sad je on onaj koga bezdušno varaju, kom e uzim aju novac, kom e se podsm evaju, kom iĉna ţrtva vlastite nezajaţljivosti i lakovernosti. P isac ga neprestano i dosledno kaţnjava; to kaţnjavanje je odm azda za njegova ranija zlodela, ali je prenaglašeno, pa i prom ašeno u efektu. U p ripoveci je nam eštena slutnja o broju 25; m otivisanost je slaba i neubedljiva, pa je u komediji pisac sveo pominjanje broja na pogodniji opseg. M eĊutim , u kom ediji im a neodrţivih

naivnosti. I pored svega, svih tih vidnih slabosti i grubih konstrukcija, u srpskoj literaturi ostaje dograĊen i izrazit lik Pupavca, sa osobenim zvukom i sugestivnim reljefom.

P o širini i prostranstvu tem atskog obuhvatanja znaĉajnija je pripovetka Glava šećera . Kompoziciono je nejedinstvena, jer sadrţi više odelitih tem a i više pripovedaĉkih m otiva, sastavljajući svoju celinu od ovlaš povezanih, ponekad tonom i duhom razliĉitih epizoda, ali je sinteza onih osobina kojim a će G lišić najbolje odraziti društveno -ekonom ska i m oralna previranja, grĉenja i posrtanja jedne sredine i jednog vrem ena. O d ironiĉne bezazlenosti do satiriĉne jetkosti, od suvog realistiĉkog podatka do ţuĉnog karakterološkog uopštavanja, Glava šećera je istovremeno anegdotski snimak jednog lukavog postupka, ali i procesa raslojavanja sela, istorija propadanja seljaka R adana i bogaćenja kapetana M aksim a S arm aševića, slika udruţenog delovanja birokratske vlasti i seoskih "intereţdţija", pa tim e prodire u slojevitost tadašnjih odnosa. C ela pripovetka je u rasponu dveju krajnosti: jedna je kako seljaci govore o kaznama na nebu, u veĉnosti, koje će stići kaišare i zelenaše, a govore to radi svoje utehe, radi vlastitog olakšanja, jer pravde na zem lji nem a, a druga je ona huĉna i buĉna slava seoskog ćate D avida U zlovića, sa skupom parazita i nasilnika. Izm eĊu ta dva krajnja ruba svoje pripovetke G lišić je sm estio likove i dogaĊaje, jednu neveselu fabulu i jednu potresnu optuţbu. U portretu kapetana S arm aševića ironija se rascvetala do raskoši, zazvuĉala je finijim akcentim a privida jedne stvarnosti. P od uglaĊenom spoljašnošću kapetanovom , pod prividom uljuĊenog ponašanja - što bi trebalo da predstavlja napredak - krije se opak i gramziv duh birokrate. T aj duh će pronaći nov naĉin globljenja seljaka, rafiniran u formalnoj ispravnosti, gledanoj spolja, i u unutrašnjoj igri, tvrdoj i surovoj, kojom se iskrivljuje zakon, izopaĉavaju odnosi i zloupotrebljuje poloţaj. T u je ironija preša u satiru, gorku i prodornu, a pisac je ostvario

impresivne trenutke svoje proze.

D ruge G lišićeve satire nem aju taj znaĉaj. N eke od njih su zanimljive po motivu. Pripovetka Sviraĉ ima takvu zanim ljivost. O na nosi naslov o sviraĉu S retenu, ali je u njoj, zapravo, vidniji lik gazda-Miluna, pohlepnog raĉundţije i neobuzdanog zelenaša. T im e se ne iscrpljuje satira M ilovana G lišića. N je im a i u drugim pripovetkama, ĉiji karakter je preteţno hum oristiĉan ili fantastiĉan. O vaj krug završava se, m eĊutim , nekolikim m anjim pripovetkama, gotovo crticama. Takva je Šetnja posle smrti. Pisac je bio na tragu i pri dodiru jedne dobre satiriĉne tem e o form alistiĉkom shvatanju duţnosti: zam ršen spor i luda pom etnja oko nadleţnosti ko je duţan da se brine za sahranu sam ohrana ĉoveka izokreće prirodan red stvari. G lišić je ostao, m eĊutim , sam o na zam isli, ne razvijajući tem u podrobnije, u njenim obuhvatnijim oblicima, i zadovoljavajući se tek nagoveštajem . T akva je i crtica Molepstvo: ta "šala iz natm urene 1885. godine" intonirala je prizvuk satiriĉne ţaoke nad praznim m olitvanjem . S rodna ţaoka pojavila se i u Sigurnoj većini. D anašnji ĉitalac će se zaĉuditi kad u tekstu Milovana G lišića naĊe elem ente atm osfere iz satira R adoja D om anovića: ovaj G lišićev m inistar, sa svojim snom o zem lji bez opozicije, sa izvesnošću o sigurnom izboru i o sigurnom opstanku na vlasti, to je već prethodnik ministara iz Stradije. Krug se, ipak, ne m oţe ovde završiti. Jer G lišić je, sliĉno S tevanu S rem cu, im ao i jedan protivreĉan trenutak, onaj kad je u Novom Mesiji strele svoje satire uperio protiv V ase P elagića; te su strele bile zatupljene, ali odapete. "Izbrani gušan", P olagušić je prevremen fanatik, apsolutni u svojim idejama, nestvaran i fantast. Pisac mu nije oprostio te mane.

K ao i njegov uzor G ogolj, G lišić je im ao razvijen hum oristiĉki nerv, u gradaciji od ironije do parodije. Elemenat humora prisutan je skoro u svima njegovim pripovetkama, ali jedan deo njih gradi svoje efekte

iskljuĉivo na hum oristiĉkoj potki. T i efekti se najuspešnije izvlaĉe iz obrnutog reda stvari, iz "šila za ognjilo", iz prepredeno zam išljene i vešto izvedene podvale, iz obraĉuna za neki raniji odnos. D osetka, duhovita podvala, spretna obm ana, to su uzroĉnici i ĉinioci društvene atmosfere u kojoj se grlato smeje i vedrinom vidaju rane. P otka je široka i njene niti su sirovost i neukost, sujeverica i lakovernost, hvalisavost i uobraţenost. U njenom prostranstvu su neradni uĉitelji i zaostali popovi, sitne ĉinovniĉke dušice i vetrenjasti seoski napasnici, praznoverni lovci i strašljivi trgovci, dovitljivi seljaci i ĉedne seljanke. G radska sredina i selo susreću se tu na spojnim granicama istovetnih i istovrsnih mana, ukrštajući svoje m entalne karakteristike i osobenosti u zajedniĉke uskosti duhovnih vidika. Slika se ipak zaustavlja na razini sm ešnoga.

Z a G lišićev m etod i za splet pripovedaĉkih osobina vrlo je karakteristiĉna pripovetka Brata Mata. Sujeverica nije ovde ni teţak ostatak ni stvarna pojava, nego podloga za veštu šalu i uspelo postavljenu zam ku. U dvem a pripovetkama, N i oko šta i U ĉitelj, pojavljuju se dve vrste, dve kategorije uĉitelja u punoj suprotnosti osobina, shvatanja i delovanja. H um oristiĉka intriga i zaplet izm eĊu uĉitelja G rujice i popa V ujice izbili su odista "ni oko šta", zbog ispunjene buljine, ali je lik uĉitelja svetao i prijatan, sa oznakam a m odernog ĉoveka tem eljnije obrazovanog i metodski pripremljenog. Antipod mu je lakomi i licemerni pop Vujica, oblaporan na tuĊe jelo a škrt, sujetan na svoje znanje, a nesposoban. G lišić je komiku hvatao na perifernim popovim osobinama, na njegovim uzreĉicam a, na njegovu plitkom raĉunu da uĉitelja zatekne uvek pri jelu, a teţište hum oristiĉkog efekta bacio na povreĊenu popovu sujetu zbog nedobijanja ispunjene buljine. Iz toga će se posle izroditi neizm irljiva svaĊa, ali ta tanka hum orna okosnica nije presudan ĉinilac nosivosti u pripoveci. V iše je to ona nespojivost njihovih shvatanja, prirodna nesaglasnost

naprednog uĉitelja i zaostalog popa, slikovita nesrazm era dveju uloga. Z a selo G lišićevog vrem ena takav pop i takav uĉitelj su slika ţive i nabujale stvarnosti.

Ta slika ima i svoju suprotnost. U U ĉitelju pop Marko i uĉitelj M ilan uskladili su svoje odnose i svoje uloge do savezništva u odbrani vlastitih interesa. G lavna briga toga uĉitelja, neradnika, svodi se na to kako će obm anuti izaslanika. N jegov drug u svakidašnjim razonodam a, pop M arko, tu m u je od dragocene pom oći. S lika te dvojice - uĉitelja kako obuĉen leţi u krevetu i pravi se teško bolestan, i popa koji je natakao epitrahilj pa ĉita m olitve za uĉiteljevo ozdravljenje - kom iĉna je kao zam isao, ali tuţna kao podatak m entaliteta i prilika. S eoski ţivot bruji i drukĉijim zvucim a i odbleskuje se i u drugim uglovima. Humoreska Šilo za ognjilo je slika odmazde seljaka nad trgovcem ćir-T rpkom , veštim i pohlepnim prevarantom na kantaru. O dm azda je om ogućena prom enom situacije: sad je trgovac lakoveran, a seljaci vešti, i u tom obrtu hum or postaje dejstven. Š ilo za ognjilo kao postupak, kao kom ad, ponoviće se i u bezazlenoj dvostrukosti dogovora u Drumskoj mehani, a više i jaĉe u Rogi, jednoj od G lišićevih pripovedaka uspelijih po kom poziciji, opet sa varijantom jedne pravedne odmazde. Nadmudruju se m eĊusobno i dva ĉuvena lovca, N eško S rndać i S tojan Ć uk (Dva lovca), nadm udruju se vršnjaci K ića i M ića u komediji Dva cvancika sa šišarkom um esto oraha i m ahovinom um esto vune. A ko je u tom predelu lake šale i kom iĉnog zapleta Vujina prosidba u celini svedena na skicu gotovo neverovatnog susreta lepe i zdrave devojke sa tunjavim prosiocem , koji im a neizleĉivu strast za ritama i spavanjem u pohabanom odelu, pripovetka Redak zver prelazi okvir i sliku susreta lovca R adoša sa m ajm unom , ulazeći u šire i prodornije obeleţavanje sredine. U hum oristiĉnoj crtici Ĉ ist vazduh na nišan podsm eha došli su palanĉani. N jihovo prvobitno oduševljenje, koje ih vodi iz prašnjave palanke, iz m onotonije svakodnevnog ţivota, u zelenilom zasićeno

prostranstvo seoskog vidika, na ĉist v azduh, u sveţinu odm orišta, utopilo se u rakijskoj izm aglici vlaţne, sm radne, zagušljive seoske m ehane. D rukĉiji je karakter pripovetke Raspis; ona je spoj nekolikih osobina, m ešajući hum or i satiru do nedeljivosti.

U pripovedaĉkom delu M ilovana G lišića po stoji cela jedna m anja oblast koja bi se teško m ogla oĉekivati od pisca izrazito realistiĉkog m etoda. T o je oblast fantastiĉnih priĉa, oblast sa duhom i tonom narodne pripovetke, sa karakterom gatke, sa folklornim motivima. Sva je prilika da je tu naklonost G lišić prim io od G ogolja, pisca onih ĉudesnih V eĉeri na salašu kraj D ikanjke. U pripovetkam a iz te oblasti G lišić je iscrpeo sve što je sujeverje iznitilo oko vam pira, anatem njaka, dţinova, sablasti, oko pojava kojim a je m ašta priprostog seljaka naselila zagrobni svet. Ponekad se takav motiv probije i u pripovetku sa stvarnom ţivotnom podlogom : u Glavi šećera jedna epizoda je posvećena opisu R adanove borbe sa neĉastivom silom . I u drugim pripovetkam a im a m ešanja elem enata. N oć na m ostu , pored opisa jedne straviĉne noći, im a još i dva pokušaja objašnjenja promena na selu: jedan o nestanku prijateljstva, drugi o uzroku nerada. K ao G ogolj, i G lišić je ponekad sujevericam a davao ton ubedljivosti. P rizvuk leţerne ironiĉnosti i narodskog hum ora dejstven je u priĉi Posle devedeset godina. P riĉa je graĊena na legendarnim slojevima humora, na kojima su u narodnoj pripoveci nastajali Ć oso i E ro, sa svim a karakteristikam a i u svim a situacijam a bujnog izm išljanja. A gde sm o, u kom e razdoblju S rbije, kad se priĉa dešava? L judi još nose perĉine, S trahinja je "propalio" duvan, a još je m om ak, km et na sastanku leţi potrbuške pod orahom "pa se nogata najlak", sastanci se završavaju prepirkam a, a prepirke tuĉnjavam a, seljaci se m eĊusobno plaše jezivim priĉam a o prokletoj vodenici, caruju vam piri. G lišić je i ovde pom ešao dve tem e: jedna je o prelivanju vam pira vodom adţijazm om , a druga o ljubavi dvoje m ladih, S trahinje i

R adojke, sa uobiĉajenim nesporazum om izm eĊu roditelja i dece. O n je sa zadovoljstvom izvlaĉio i iz takvih situacija ono što je ljudsko, ljudski toplo i m eko, osećanja simpatije i prijateljstva, sloge i saradnje.

O dstupanje od toga tona i prihvatanje fatalistiĉkog pritiska išlo je na štetu knjiţevne vrednosti G lišićevih pripovedaka. R ealnost pojave neĉastivog u pripoveci Nagraisao ustupak je seoskoj neprosvećenosti. U takvom sklopu m istika se nije m ogla izbeći. Z adušnice su pošle od dobrog trenutka plem enite m ajĉinske ljubavi prem a jedinĉetu, ali su se utopile u sujevernim talasim a neobjašnjenih pojava.

U G lišićevim pripovetkam a nem a m nogo ţenskih likova. M eĊutim , dva ţenska lika, udovica M iona i starica D esa, izdvajaju se svojom izrazitošću u srpskoj prozi toga vremena. U Prvoj brazdi je lik Mione, u Tetka Desi Dese, sa punim i ĉvrstim reljefom kod prve, sa m anje celovitosti kod duge. Metodski su pripovetke zanimljive, iako se razlikuju. U Prvoj brazdi ljudske sudbine i istorije svode se na hitre, saţete, gotovo posloviĉki kratke izraze: "P okojni S ibin D ţam ić poginuo je u drugom e ratu, iza Jankove klisure." "Seosku kuću ne m oţe zadesiti grĊa nesreća nego kad ostane bez m uške glave." "M noga udovica ţalila je i preţalila svoga dom aćina." S ad pisac nema vremena za podrobnije analizovanje situacije ni za prikupljanje argumenata; on hita isturenoj meti svoje zamisli: da otelotvori jednu ĉeţnju, da završi jednu slutnju, da nagradi jednu hrabrost. U toj hitnji on je i ceo proces snalaţenja udovice u neoĉekivanoj situaciji sveo na trenutak odluke: "O tresita i vredna ţena prihvati u svoje ruke i teške ratarske poslove..." O d toga trenutka Miona će postati borac u dvostrukom sm islu: u jednom da oĉuva im e porodice, duh porodiĉne zajednice, lozu i snagu, neprikosnoveni kućni tem elj i obasjan ljudski ponos; u drugom da unapredi ţivot svoje dece školovanjem . P rva brazda koju je uzorao Ognjan nije simbol, nego

neposredan, uzbudljiv, neporeĉan dokaz da je stasao dom aćin, da je pobeĊeno razdoblje odricanja i strepnje, da je ţivot otvorio široka i svetla vrata sreće. T oj pobedi m ajĉinske hrabrosti, tom e m oralno zasluţenom i stokratno opravdanom trijumfu upornog ljudskog otpora prema iskušenjim a i bedam a, G lišić nije prišao kao posm atraĉ, već kao pesnik, i njegova pripovetka, obojena toplinom i naklonošću, podignuta u tonu, nadahnuta optim izm om . i ostvarena emocijom, izdvaja se iz prostora ĉiju prirodu i granicu odreĊuju hum or, satira i fantastika. I lik koĉoperne starice D ese ozaren je idiliĉnim sjajem i izdvojen ljudskom vrlinom. Za njegovu manju uspelost krivo je pišĉevo m ešanje elem enata. U uvodu oni su delovi reportaţe: "Ja sam prvi put video tetku Desu preklane na saboru u D renĉi. D renĉa je vrlo zanim ljivo selo. S elo usred ţupskih vinograda. T u je golem a pivnica, tu je crkva seoska, sudnica opštinska i groblje." I pored tih podataka liĉnog karaktera, slika nem a ni ţivosti ni plastike. Izraz je uopšten. K oje selo nem a pivnicu, sudnicu, groblje? P išĉevo interesovanje je, oĉevidno, usmereno na ljudsku izuzetnost tetka-Desinu: sama, ona zraĉi oko sebe sjajem istinite ljubavi; sam a, ona je predana sluţbi za sreću drugih; sam a, ona je stub sigurnosti za osamljene sirotane. Iako, dakle, i u Tetka-Desi ima svetlucanja ljudske topline, ovde je to samo plam iĉak, pa pripovetka ne prem aša okvire reportaţnog trenutka.

P o svom e m etodu M ilovan G lišić je pisac koji se oslanja sam o na "poeziju ĉinjenica", na podatke i pojave koje m oţe da uoĉi njegov vid i klasifikuje vlastito iskustvo. V eći deo likova u njegovim pripovetkam a preslikan je sa ţivih liĉnosti. T aj m etod pogodovao je za obradu onih društvenih pojava koje su bile pod udarom kritike S vetozara M arkovića. B irokratija i zelenaštvo, rasprostranjena društvena zla toga vrem ena, ĉine se u G lišićevim pripovetkam a kao ilustracija M arkovićevih ideja. S vetozar M arković piše u Srbiji na Istoku: "M rţnja

na ĉinovnike, koja se kod naroda pokazala u svim bunam a što u ono doba potresoše našu otadţbinu, u sam oj stvari pokazivaše nezadovoljstvo i m rţnju naroda na birokratsku sistem u drţavnu, na ovo novo ugnjetavanje naroda koje se vršilo po propisima i zakonima." G lava šećera, R aspis, Sviraĉ, osvetljuju to "novo ugnjetavanje po propisima i zakonim a"; osvetljuju ga iz raznih uglova, kom iĉnih i tragiĉnih, ironiĉnih i satiriĉnih, ali m u daju svedoĉanstvo i peĉat istine. S a zelenaštvom je to još oĉiglednije.

Iz takvog odnosa prem a stvarnosti proizlazi G lišićev metod. Njemu je bila potrebna ili anegdota ili stvarna liĉnost; anegdota kao fabularno tkivo, liĉnost kao obrazac. T im e se obeleţavaju i glavne pripovedaĉke osobine M ilovana G lišića. K arakter njegovog priĉanja svodi se prvenstveno na fabulu, na razvijenost radnje, na dijalošku teĉnost, na pojedinosti koje celom toku daju m anje ili više reljefa. U nutrašnji ţivot njegovog junaka gotovo nam je sasvim nepoznat. G lišić nije im ao snage za psihološku analizu, za bojenje i ispitivanje dubljih i skrivenijih pojava ĉovekovog bića. N jegovi opisi liĉnosti zaustavljaju se na uopštavanju kojim se ne prelazi m nogo narodni govor i postupak. S vedena na dogaĊaj, na odnose, na likove, na situacije, ta proza je sirom ašna svim onim što je um etniĉka draţ teksta. N jene figure su do podudaranja u duhu i izrazu svakidašnjeg govornog saobraćaja. O no što je najbolje kao pripovedaĉka osobina ove proze, to je ĉesto upeĉatljiva plastika likova. O ni stvaraju atm osferu , oni nose radnju, oni obeleţavaju odnose. N eki od njih i danas drţe pun zvuk zanim ljivosti i verodostojnosti. T akvi su naroĉito kapetan M aksim S arm ašević, zelenaš V ule P upavac, seljak R adan, lovac R adoš, udovica M iona. C elovitošću njihovih uloga i ubedljivošću njihovih slika M ilovan G lišić je prethodnik onih pisaca koji će kao socijalni hroniĉari ili istoriĉari obeleţavati drugo vrem e, ali likovim a koji već im aju svoje uzore. N e sam o gazda Jova iz Pauka Iva Ć ipika no svi docniji pauci, svi kaišari i

kamatnici, im aju svoj prototip u G lišićevu P upavcu.

Jezik je jedna od onih osobina koje se ne m ogu m im oići kad je reĉ o prozi M ilovana G lišića. T o vaţi i za prevodilaĉki vid njegove aktivnosti. K ao prevodilac sa ruskog i francuskog G lišić je razvio plodnu i znaĉajnu delatnost. O staje van sum nje ĉinjenica da su njegovi prevodi Tolstojeva Rata i mira i Krajcerove sonate, Gogoljevih M rtvih duša i Tarasa Buljbe, Ljeljkinovih Polkanovih memoara, G onĉarovljeva Oblomova, pored većeg broja drugih, znatno uticali na poznavanje ruske knjiţevnosti m eĊu srpskom ĉitalaĉkom publikom . P reko G lišića poĉeo je plodan uticaj G ogolja na naše pisce, m eĊu kojim a su i S tevan S rem ac, S vetozar Ć orović, B ranislav N ušić. G lišić je, odista, vrstan poznavalac jezika, izvornog, jezgrovitog po duhu i pravilnog u oblicima.

P osle G lišića doći će m nogi veći um etnici, srpska pripovetka razudiće svoje tokove i u širinu i u dubinu, razviće se do nadm oćnog roda, ostvariće briljantne rezultate, ali u njenim skrom nim poĉecim a, u njenim prvim pokušajim a da naĊe svoj put i svoje granice, udeo M ilovana G lišića je vidan i nesum njiv.

B oško N ovaković

M ilovan G lišić

Pripovetke

Roga

E , ljudi, to je baš da bog saĉuva! L epo ne m oţeš ţiveti od gazda-R ake R adišića! D osadio je već svakome u selu M. - Vala, ja ne znam ima li koga, ko bi se pohvalio: da mu gazda R aka nije što zakinuo, opanjkao ga, posm ehnuo m u

se, ili m akar u ĉem u natrunio. V eć om atorio i upola osedeo, pa opet neće da se okani ĉuda. T oliko im anje, stoka, baština - pa m u sve m alo; sve grabi tuĊe, sve je rad da zakaĉi drugog. K ao da ala iz njega zija! B arem da im a kome ostaviti - ni po jada, ali sam kao panj; nigde nikog do onog dugaĉkog i suludastog sinovca, što sve selo tera sprdnju s njim e... P a hajde što grabi - neka ga Ċavo nosi - nek grabi! N iko se nije od sram a spom ogao. A m a što se naduo onako od teška jordam a? G de god doĊe, sve ti se on razm eće, sve se hvali, u svaĉem se gradi najpam etniji. P a hajde i tu neka ga Ċavo nosi - kad je taki! N ego što se onako mator pomam io, te ne da nikakom ĉeljadetu s m irom proći? Jali će se iskašljati, jali reći kakvu nepristojnu reĉ - tek će, crkao, pukao, darnuti svako ĉeljade. G dešto su ga i odalam ili za to, pa opet neće da miruje.

Gazda Raka nema nikakog najamnika, jer "brate, ne m oţe se: godine om ahnule, svet se iskvario, neće m laĊi da te sluša, a ovam o izvlaĉi i krade gde što doĉepa". N jegov sinovac P aja sluša ga u svem u: i ĉuva volove i svinje, i ide u drva i vodenicu, i gde god što zatreba. S am o je m alo trom i jednako ĉm ava. K ud se god makne - leći će da spava, a ovamo se Raka ljuti, psuje, praska - ĉuje se po svem selu. Š ta se on puta uspavao kod svinja, a svinje pravo te u R akinu njivu pa naĉine pokor od kukuruza.

Jedno jutro seo gazda Raka kraj vatre, pa puri purenjake i pripija pom alo rakije... A duša m u je bila jesti purenjake i pripijati uz njih rakiju. P aja izašao pred kuću, zapalio svoju sim siju, pa se izvalio koliko je dug. A pušio je nekakav duvan tako ljut da su gazda-R aku više puta oblile suze od kijanja, pa mu je jednom ĉak i zapretio da će m u om latiti o uši i ĉibuk i sim siju, sam o ako još koji put zadimani pred njim.

T am an P aja zadim io već uvelike, dok ti stade dreka Gazda-R ake iz kuće:

- P avle! P avle!... B olje! B olje! E no neĉijih svinja u njivi!... Bolje isteraj!... Ah, teraj u obor - stoku mu poganu!

P aja skoĉi nezgrapno, pa poĉe klim ati - bajagi trĉi, viĉući leno:

- U ša! uša!

- B olje, m ore, bolje!... G ore uvrh njive!... E no ih, potrĉi, m ore! A ĉekajde, zapam tićete vi ko je R adovan, beli!... - razvikao se gazda Raka, pa polete kao sm ušen za P ajom .

Kad tamo, a ono - dva nazim eta nekog S im e Ivanića provukla se kroz plot, pa riškaju oko uvratina.

S irom ah S im a! S ad će im ati posla! A to je jedan pošten ĉovek. N ije bogzna kakav gazda. Im a nešto baštine i m ala, petlja i radi kao mrav sa svojom Stojom, pa ima svega dosta u kući. N a pakost njegovu prvi je kom šija gazda-R aki, i dosad se već nekoliko puta svaĊao i sudio s njim po opštini, sve oko potre, pa eto i sad m u se nekako izmakla nazimad te uvukla u njivu Rakinu.

- Ah, goni u obor!... - dere se gazda R aka, trĉi kao besan uz kukuruze, a sav se zaduvao.

Paja samo klima preko busenja, pa tek i on pokoji put vikne:

- U ša! uša!

- T a m akni se sad ću te ovim kocem ! - ciknu na nj Raka. - Š to se gigaš kao da su ti jaja u nedrim a! - P a i on dostiţe i zaokupi nazim ad, bacivši se za njim a kocem , te um alo ne prebi jedno.

K ad P aja vide da tu već nem a šale, rastrese se m alo i on, pa zaokupi s jedne i gazda R aka s druge strane, te poteraše

nazim ad naniţe, seoskom oboru.

Psuje gazda Raka, psuje - am a ne ostavlja, što kaţu, ni m iša u duvaru. R azleţe m u se psovka po svem selu. L judi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se sam o dovikuju: "E no, eno našeg gazda R ake! Ĉ ujte kako kreše!... Jam aĉno će u opštinu da se sudi s kim !"

G azda R aka, psujući veselom S im i i gde i šta im a, sagna već nazim ad u obor, pa nakriĉi P aji da ide kući i da gleda da opet ne bude kake štete, a on okrete pravo u seosku mehanu.

K ad P aja m alo odm aĉe, obazre se dva-tri puta, pa kad vide da je R aka već daleko, iskresa vatre i opet zadimani, pa onda poĊe polagano - sve nogu pred nogu. Duvan ga zagrcne; zastane da se iskašlje, pa se, onako dugaĉak, previje kao pruglo ĉak do zem lje. U dariše m u i suze od m uke, a on ih rastrlja pesnicam a, prom rm lja nešto, pa opet najlak giga naviše... N e kida se on toliko. D ugo je do podne - stići će kući; a m oţe gde još i prospavati.

***

M ehana je u selu M ... graĊena sasvim po planu, kao što su već obiĉno u nas m ehane po selim a i drum ovim a. S tolice slamne, obojene zelenom bojom; u nekih se već slam a odrla pa visi dole. Stolovi obojeni crvenom bojom; a tako je obojen i kelneraj. N a kelneraju: ĉaše, polići, ĉokanji, okanice i polokanice, s vinom i rakijom ; šoljice, šafoljić sa slatkim od ruţe, u kom se vrlo ĉesto naĊe po nekoliko muva, m ravi svakad, a kašto i po neki iver ili ĉitav šipurak. P o zidu slike M aksim ilijanove: jedna, kako ga uhvatili; druga, kako je u tam nici i pop m u nešto ĉita; treća, kako gleda sliku svoje ţene; ĉetvrta, kako su već oni Ċenerali streljani, a na nj tek nanišanili. O sim tih slika poreĊane su još i neke ţenske slike, što tokorse pokazuju delove sveta i godišnja vrem ena; slika nekakog deteta s naoĉarim a a dole piše: K leiner G rosspapa i druga - opet

dete, ţensko, s naoĉarim a a dole piše: K leiner Grosspapa... Ele, iskićeno baš kako valja, kao ono kad je što po planu. M ehandţija i m om ci - C incari, kao što je i to već obiĉno u nas po svim m ehanam a.

O sim seljaka, tu su poĉesto svraćali na kavu uĉitelj i dva praktikanta iz sreske kuće. Istina, sreska je kuća podaleko, za ĉitavo po sata hoda; ali oni pred veĉe, kad iziĊu iz kancelarije, poĊu m alo u šetnju, i neće obići a da ne svrate.

T o jutro beše nekakav sveĉanik, pa se iskupilo u m ehani dosta ljudi. Neki seli po klupama pred mehanom, neki u mehani za stolove, pa tako u šali i razgovoru sede i pijuckaju pomalo.

K m et S tevan seo s odabranijim ljudim a, pa srĉe kavu, i uza svaki gutljaj tek rekne:

- Ih, baš sam jeĉam !...

A oni uz njega dodadu:

- Pogani Cincari!...

Z a jednim stolom zasela njih ĉetvorica; pred svakim po polić rakije, pljuckaju i već zavodnili oĉim a.

- H ajde, hoćem o li? - upita jedan od njih ispivši polić do dna.

- N eka još, dok ode km et - odgovori drugi, a ispod stola sklonio ruku i u njoj paklo ulepljenih karta.

- A ko je km et! Š to ti prezaš od km eta?... D e, ko izgubi da da polokanik rakije - prihvati treći.

- A m a hoće da zanoveta. Z nam ja njega... - reĉe opet onaj drugi, otpljucnu, pa naţe polić.

- N eka, neka... baš i ja volim , dok ode - pripom oţe ĉetvrti.

U tom se otvoriše vrata i uĊe gazda R aka. O nako osorljivo, kao što m u je već obiĉaj, nazva boga, pa hajd' onam o ka km etovu stolu. I ne upita se s njim , nego odm ah poĉe:

- Ama, Stevane, jesi li ti kmet ovde? Jesi ti glava u ovoj opštini?

- Jesam, gazda-R ako... A što pitaš? Z ar ti dojako nisi znao da sam ja kmet! - odgovori m u S tevan m alo zaĉuĊeno.

- P a šta ĉinite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je? - poĉe vikati gazda Raka.

L judi se sam o zgledaše; neki se osm ehnuše i šanuše jedan drugome: "Eto ga opet! E, crkao bi da se ne sudi!"

- Š ta je tebi, R adovane? - reĉe S tevan ozbiljno. - Kakav arnautluk, bog s tobom jutros?

- K ako, šta m i je! - poĉe gazda R aka još jaĉe, a sve hoda tamo i amo. - Eno onaj lopov napustio onolike svinje te m i upropastiše m al.

- Koji lopov? Kakve svinje?

- E no onaj tvoj pošteni S im a, što ga jednako hvališ!... Z atreše m i sav kukuruz.

- E , e, zatreše?...

- Z atreše, jakako!... A ti bajagi km et, pa zaseo tu u m ehani, a nije ti ni u uvo što se ovam o poštenim ljudm a ĉini šteta! - podviknu R aka još ţešće.

D ok ti i S tevan planu, pa skoĉi:

- A m a, šta ti hoćeš, R adovane? H oćeš da ti ja ĉuvam kukuruz, a? D a ti ja teram svinje, šta li?

R aka se trţe m alo, pa poĉe lakše:

- N e velim ja to, S tevane, boţe saĉuvaj! N ego, brate, upropastiše m e. N ije šala onolika šteta!

- A m a šta hoćeš ti, m ore! - podviknu Stevan i unese se preda nj.

- H oću, brate, da m i se potra oseĉe... O no je propast!

- P a što ljucki ne kaţeš, nego si se tu raspom am io kao besan!? Potra, potra - dobro! E to, oseći ćem o i tu potru. N e boj se, neće ti propasti.

- E, ti naredi ljude, pa hajdete gore u njivu. Ja ću vas ĉekati - reĉe gazda R aka sasvim m irno.

- Ne mogu ja to danas - odgovori Stevan. - Im am ja još trista poslova... S utra ćem o!

- A m a potra je najpreĉa, S tevane... R eci ljudim a nek iziĊu sad.

- E baš da ti ne iziĊu sad! N eće se do sutra svet prevrnuti.

- Dobro, dobro, Stevane! - reĉe gazda R aka kao preteći. - Ima suda i osem tebe! - pa ljutito iziĊe iz m ehane.

G azda R aka udari preko seoskih livada da obiĊe uzgred i svoj zabran, a jednako psuje Ċa S im u, Ċa km eta.

B aš do njegovog zabrana kuća je Đ ure i S pasoje P avića. To su vam dva otresna, valjana i vredna momka. Imaju sestru - da je nije šale u svoj kapetaniji. M arica P avićeva jedna je po jedna devojka i po lepoti i po vrednoći.

T am an beše iznela hleb da m etne u peć, a sva se zapurila od posla i vatre te došla još rum enija - dok eto ti Rake ozdo, gunĊa nešto, jednako. K ad bi pored njihovih vratnica, a on vragolasto nam ignu na nju i reĉe:

- Jesi li sustala, Maro?

- O, kljusino matora! - promrmlja ljutito Marica, pa ode u kuću da iznese i ostalo testo.

G azda R aka osvrte se još jednom za njom , m ahnu glavom , uĉini: "hm , hm !" pa zam aĉe gore u svoj zabran.

***

S utradan, baš u sam i m rak, stade vreva u R akinoj njivi. Gazda Raka razmlatao se i razvikao kao da ih je deset. Kmet Stevan prislonio se uz plot, pa sam o ćuti i gleda šta se ĉini. S rećko i Ilija, potriĉari, obilaze po kukuruzim a, zagledaju oborene i upola izedene klipove i sumnjivo vrte glavom . S im a se opet razgoropadio, pa viĉe na drugu stranu:

- Hajde, hajde, gazda Rako, spomogni se!

- M oje... m oje ja hoću! N eću ja nikom ni ovoliko zajesti! - viĉe gazda R aka i pokazuje crno za noktom .

- Neka, neka, gazda-R ako!... M ogu ja još toliko platiti. N em oj m isliti što sam ja sirom ah, a ti - gazda Radovan R adišić!...

- B atali, m ore, svaĊu, pa se namirite lepo kao ljudi... To je sramota - kom šije, pa se koljete oko nekoliko strukova kukuruza! - poĉe S tevan da ih m iri.

- B aš, gazda-R adovane, biće m nogo dvaest vreća - po duši reci! - prihvati Ilija.

- Š ta veliš?... M nogo? A vidite li vi, ljudi, koliki je meni mal potrven? - viknu gazda R aka, pa poĉe trĉati od oborena do oborena struka i dizati ih viĉući: - Nuto! Nuto!

- V ala, R ako, baš da ne vidiš u tvom am baru dvaest vreća, pa makar ti bio dvaest puta gazda Raka! - odupre se Sima

u inat. - Dva nazimeta sam o što se provukla kroz plot, pa hoćeš dvaest vreća?... E nećeš, beli!

- Jest, dva nazimeta! A ima valjda nedelju dana kako mi mal zatiru, a tebi ni u uvo! - dere se Raka.

- Ĉ uješ, S im o! D aj ti njem u ĉetiri vreće pa nek legne ta kavga - reći će S tevan.

- Ĉ etiri vreće! - dreknu Raka i pljesnu rukama. - Kakve ĉetiri vreće, ljudi! Im ate li vi pam eti, im ate li duše?... Ovolika grdna potra!...

- Ama stoj ti, Radovane, znamo mi tebe! - doĉeka ga Stevan. - P otru sm o videli i naše je da oseĉem o...

- M nogo je ĉetiri, ĉiĉa-Stevane, vere mi! - upade m u u reĉ Sima. - E vo u ţivot, ako su m oja nazim ad i dva struka oborila. To mu je sve stara potra.

- A m a vidim o m i to, S im o brate, ali šta ćeš m u kad je taki!... M olim te, daj m u dve vreće, pa neka ga nosi Ċavo! - reĉe S tevan m alo tiše da ne ĉuje gazda R aka ko će ga nositi. - Nek se zajazi! Samo neka to legne jedanput.

- P ravo kaţeš, S tevane - prihvati potriĉar S rećko, - neka m u da dve vreće, pa zbogom !

G azda R aka jednako viĉe, i ne ĉuje kolika se potra oseĉe.

- Dobro, dobro, gazda-Radovane - viknu S im a odvojivši se m alo od potriĉara - evo ću ti dati dve vreće. N e m ogu sam o za ater ovih poštenih ljudi, a ne bih ti dao ni zrnca, pa makar se terali po svima sudovima!... Ali neka! Vera i bog, gledaću da i ja tebi zajam vratim u ĉem bilo - zaista!

- N eću da ĉujem ! T o je po ateru! T o nije pravo oseĉeno! - udari u viku gazda Raka.

- Ako ti nije pravo, a ti apeliraj! - podviknu mu Stevan, pa

se okrete Simi: - E to tako, S im o! D aćeš m u dve vreće kukuruza, a sad idi te goni onu nazim ad kući i gledaj da ne odu opet u štetu.

I svi se raziĊoše. R aka ode niz kukuruze psujući i S im u, i km eta, i potriĉare, sve izreda. A S tevan, opet, sa S rećkom i Ilijom na drugu stranu.

- E jest pogan ĉovek! - reći će S rećko Iliji i S tevanu.

- N e m oţe ti ono, brate, dok ne zakine tuĊe m uke - crklo bi! - dodade Ilija. - Eno, sve stara potra - gotovo istrunuli oni strukovi... P oznaje se, brate, što je skoro potrveno.

- V ala ionako m i već dosadi ta potra svaki ĉas - reći će na to Stevan, ali ovake napasti još nisam video! Im a deset puta kako je od jutros slao onog njegovog ludaka: "H ajde", veli, "rekao R aka da oseĉete potru..." S ad skidoh i tu bedu s vrata! - D a bog saĉuva! N ajgore m i je osecati te potre. A li šta ćeš?... Jednako govorim ljudim a: ĉuvajte stoku, ne dajte u štetu, pa ništa! N ego odsad ću i ja drukĉije... T i ćeš se, Ilija uvratiti kod birova, pa m u reci nek zakaţe po selu da ljudi udare roge na stoku...

S utradan zorom već poĉe birov vikati po selu:

- Ĉ ujte, ljudi, zapovest od km eta: udarite roge na stoku da ne ĉini štete! H oće km et sve u obor! N em ojte reći da vam nije kazano!...

A znate li vi šta je to roga? N e znate, je li? I ne dao vam bog da znate!... K ao što vidite po sam om im enu, to nije ništa lepo, što bi se, na prim er, m oglo od kicošluka poneti. R oga je strašna stvar!

O na se ovako gradi: oseĉe se raĉvasto drvo, ali se gleda da vrat m oţe tam an stati izm eĊu onih raĉava; onaj kraj u dnu raĉava ostavi se poduţi, koliko već zatreba; raĉve se probuše naprem ase, uglavi se izm eĊu njih vrat i udari se

klin, koji nekad stoji za vratom a nekad ispod vrata, i sad se ţivinĉe ne izvuĉe odatle lako. E to, to vam je roga.

Roga je u raznim upotrebama dobila i razna imena. Tako, ona se zove ljuba, kad se duţi kraj udari u zem lju a raĉve ostave gore, te planinka tu uglavljuje telad da joj ne smetaju dok krave muze. Kad se na volove ili krave udari da ne ĉine štetu, onda im se to obesi o vrat: duţi kraj visi niz grudi a raĉve su za vratom , i tada se zove kleĉka. A kad se udari na svinje, onda se duţi kraj ostavi za vratom a raĉva ispod vrata, i tek tada se zove onim strašnim imenom - roga...

N ego da se m i okanim o te Ċavolske roge! B olje će biti da vidim o šta radi naš gazda R aka.

***

P rošlo je već dva-tri dana kako je osecana ona potra. Poranio gazda Raka i obišao zabran svoj, pa udario pored P avića kuće - hoće preko livade dole m ehani. T am an beše okrenuo niz potok, kad eto ti M arice s Janom S rećkovom - idu s vode. G azda R aka uze već da se sm eši onako vragolasto, pa poĉe:

- N uto, nuto, poranile cure! O ne ćute, skretoše s putanje i proĊoše. R aka se osvrte za njim a, pa, sm eškajući se, upita:

- A kamo ti dobro jutro, Marice?

- Ostalo u potoku!... - oseĉe se ona na nj, pa poĊe dalje.

G azda R aka m ahnu glavom , uĉini: "H m , hm ! Ċavo dete!" pa okrete naniţe, preko Ilijine njive, dole seoskoj mehani.

T u zateĉe S im u, ispsova se opet s njim e zbog one potre i reĉe da će ga tuţiti kapetanu ako m u danas ne donese dve vreće.

P ošto se već sit navikao i popio ĉokanj rakije i kavu, poĊe

opet preko livade, pored P avića kuće.

Marica izišla u gradinu, pa nešto kopa. D ok eto ti R ake, nadnese se na plot, pa zaškilji oĉim a i poĉe, sm ešeći se:

- B aš ti, M aro, kopaš, ne šališ se? O na ćuti.

- A gde ti je S pasoje i Đ uro?

- N e znam ... Idi pa ih traţi! - odgovori ona ljutito.

- E baš si m i jutros nešto ljuta... N isu ti sve koze kod kuće.

O na se ĉini i ne ĉula, sam o kopa. O n poćuta m alo, iskašlja se, pa opet poĉe:

- Z ar baš ostade u potoku, M aro?

- Š ta veliš? - upita M arica, pa stade, naslonivši se na motiku, i pogleda ga popreko.

- O no tvoje "dobro jutro"... B aš si m i ti neki Ċavo! - reĉe R aka i opet zaškilji oĉim a i kao nasm ehnu se.

- More, gazda-R adovane, obiĊide ti m alo podalje, dok te nije odneo Ċavo!

- A što, ĉedo m oje?

- Ĉ edićeš se ti nikakav, dok te odaderem ovom m otikom ! - oseĉe se M arica.

- O, o, bogam i, ona se ne šali! - progunĊa gazda R aka, pa odm aĉe od plota.

- E, zbogom, Maro, zbogom! - reĉe brzo i, klim nuvši glavom , uĉini "hm ! hm !" pa zam aĉe preko jednog prelaza u voćnjak.

- Đ avo te nosio, kljusino m atora! - reĉe ona, pa nastavi

kopati.

U tom doĊoše S pasoje i Đ ura da se m alo prihvate. A Marica, te pred njih:

- A m a, Đ uro, bogati, priviknide ti onom R adovanderi - nek me se okani jednom!

- Š ta, zar ti opet ne da s m irom ? - upita Spasoje.

- Ne mogu nikud da se maknem od njega! Kao da ga sam Ċavo nanese - kud god poĊem , jali će m e sresti, ja stići... S ad, baš pred vam a, htela sam ga m otikom m eĊ oba oka... Ja kopam, a on ti se odnekud privulao i nadneo nad plot, pa tek stade zanovetati koješta...

- A, valja to javiti kmetu - reći će Đ ura.

- T o je već i suviše.

- N ije vajde, Đ uro, ja ti kaţem , prihvati S pasoje. - Nego hajde da m i njega izdevetam o... to će biti bolje. A da ga tuţiš, nije vajde, niti on m ari što, pa će posle još gore...

- Nije, vala, vajde ni devetati ga - reĉe Đ ura. - V eć nekoliko puta lem ali su ga ljudi kao vola, pa ništa... V aljalo bi njega kako drukĉije zavarĉiti.

- A ĉekaj ti, znam šta ćem o - poĉe S pasoje- pa prsnu u smeh.

- Š ta? - upita Đ ura.

S pasoje se sm eje jednako i sve više.

- Š ta ti je, m ore? K aţi, šta ćem o...

- N eka stoji, kazaću ti posle - reĉe S pasoje prekidajući smehom.

P ovuĉe Đ uru za rukav, iziĊoše oba na stranu i poĉeše

nešto šaptati. N a to se i Đ ura poĉe sm ejati - obojicu suze obliše od sm eha.

- Odide amo, Marice! - zovnu Đ ura svoju sestru.

I oba brata šaptaše joj nešto, šaptaše pa rekoše:

- A li tako m u reci "biće u m ehani" - znaš!

- B aš ste Ċavoli! - reĉe ona i ode da posluje nešto po kući.

Đ ura i S pasoje uzeše sekiru, svrdao i m aklju, pa zam akoše, sm ejući se, naviše u osoje.

***

B ilo je već oko zaranka. S im a preturio dve prazne vreće preko ram ena, pa se uputio od kuće R akine naviše pored škole. Ĉ uje u avliji školskoj dreku i sm eh deĉji, pa se nadviri da vidi šta je to. K ad im a šta videti! Đ aci udarili uĉiteljevu ćuranu m alu rogu na vrat. S irom ah ćuran zapurio se, m uĉio se da sm akne, pa sve otresa vrat i brblja, a roga se okreće unaokolo... Ć urke se sletele, pa pućkaju i kljuju u rogu - hoće da m u skinu, ali sve prom ašuju te m im o rogu ćurana u go vrat. K ad m u, valjda, dodija muka, a on ti zaokupi ćurke tući, one opet njega... D eca udarila u alakanje i u sm eh, da se poizvrću. I S im a se stade sm ejati. D ok najedanput prsnuše Ċaci kud koji - sam o ostade na ĉistini ona gom ila ćuraka; uhvatila se, pa se pretura. O bre se na jedan m ah uĉitelj, zdepana neka ljudeskara s postriţenim brkovim a i boginjavim licem ; nekakvu singavu kaputinu preturio preko ramena, a razdrljio se. U hvatio ćurana, i, psujući kao koĉijaš, skide m u rogu, pa se razm lata onom kaputinom i rastera ćurke, te se tako smiri ta galama.

Malo posle a stade vrisak dece u školi; prut sam o puca, a uĉitelj se dere:

- O bešenjaci! M agarci jedni! Z ar da m i ţivinu pom orite!

Š trangovi jedni!

- More ne udri tu decu! - viknu nekoliko puta S im a, i ţao m u beše Ċaka što ih uĉitelj onako dušm anski m lati, pa opuĉi naviše k osoju da obiĊe krĉevinu.

K ad tam o, a Đ ura i S pasoje deljaju nekakvo drvo i grade nešto. N ešto m ere jedan drugom e vrat iverom , pa opet mere na onome drvetu, a smeju se da popucaju od smeha. Sima hajde te k njima:

- Š ta vi to deljate?

Oni se zgledaše, pa se m alo nasm ehnuše. Đ ura odgovori:

- E vo gradim o rogu; hoćem o da udarim o na jednoga brava. Ĉ ini nam zijan pa se opet osm ehnu i pogleda ispod oka u Spasoja.

- B ogm e, to nije roga nego ĉitava ruda! - reĉe S im a zagledajući je. - N e m oţe to nijedan vo u našem selu poneti.

- Im a jedan te će m oći - prihvati Spasoje.

- G olem je zijanćar - reĉe Đ ura - pa mu valja podobru udariti. Ako bude golema, lasno je pokratiti... A otkle ti s tim vrećam a?

- Ta odnesoh onom ugursuzu potru. - (T u se Đ ura i Spasoje opet zgledaše i osm ehnuše.) - H tede m i oĉi iskopati. Jednako ĉangriza... V ala da m i hoće pasti šaka da mu vratim zajam - voleo bih nego bogzna šta!...

- A ne brini se, m oţe ti lasno i pasti - reći će S pasoje.

S im a spusti vreću na jedan kam en, pa sede i poĉe:

- U darih na školu, pa htedoh pući od sm eha onoj vraškoj deci... E baš su Ċavoli! U hvatili uĉiteljevog ćurana, nabili

mu rogu, pa ti se tu digao ĉitav urnebes!

- Đ avoli deca! - reĉe Đ ura, osm ehnu se i m ahnu rukom .

- K ad evo ti uĉitelja, pa udri! S toji piska jadne dece!

- Gad! - reći će S pasoje. - Kao da nije bio nikad dete, nikad se nije igrao!

- Ovo dana, kako ono zapovedi kmet - reći će Đ ura - kud se god m akneš, sve ljudi grade roge...

- Ja zbilja! I ja to htedoh reći - potvrdi Sima.

- Z ato su je Ċaci i udarili uĉiteljevu ćuranu... V ide gde se udara na stoku, pa hajd' i m i, veli, na ćurke - reĉe S pasoje i prisloni već gotovu rogu uz jedan grm . - E hoćem o li kući? S ad će i m rak. H ajde i ti, S im o, ako ćeš naniţe.

I sva tri poĊoše niz osoje.

Sima se odvoji te ode svojoj kući, a S pasoje i Đ ura uputiše se svojim vratnicam a.

- A m a, da li će on odista doći? - upita Đ ura.

- N eće ja! Z ar ti ne znaš njega?

- A o, ja poganog grivonje, jadi ga znali!... N ego šta veliš? H oćem o li ga zavarĉiti?

- N eće m u, vala, pasti na um ni ona vrljava baba P etrija, a kamoli ko drugi...

- A m a, šta veliš, dok to pukne po selu, a?

- M ore, gledaj ti sam o posla... U tom razgovoru doĊoše oba brata kući. R ogu ostaviše u M ariĉin vajat za vrata; sprem iše i konopac. O pet nešto šaputaše s M aricom , pa odoše polagano niza šljivar k m ehani.

***

U m ehani već zasela ona ĉetvorica pa igralu ţandara, a pred svakim po polić rakije. D olazi još seljaka - po jedan ili po dvojica. M ehandţija trĉi tam o -amo, dodaje kavu, rakiju, vino, vatru.

P om oli se i uĉitelj, nazva: "dobar veĉe!" S eljaci odgovoriše.

Z aĉudo, što ti beše taj uĉitelj "dostojanstven" ĉovek! Ĉ esto je u razgovoru m ešao po neku stranu reĉ. I to kad hoće da je izgovori, ĉisto zaţm uri da bi po tom okolina videla kolika je tu uĉenost! A okolina obiĉno tada šane m eĊu sobom : "N uto, nuto! kako se naš uĉo pući!...

N eki Ċavolani behu razglasili da je bio negde šuster; ali ko zna? M oţda su sam o izneli. Istina, neki su viĊali u njegovom ćileriću neke ĉekiće i šila, ali kad su ga upitali: "A šta ti je ovo, uĉitelju?" on im je odgovorio sasvim dostojanstveno: "T o su neke m oje inštrukcije!..."

Š eta se uĉitelj polagano po m ehani, a ćuti. E to ti zatim i S im e. Ĉ im uĊe, odm ah se okrete uĉitelju:

- Š to ti, uĉitelju, pobi onu decu?

- Koju? - upita uĉitelj isprsivši se.

- Z naš, hvala bogu, koju!... Š to biješ onako Ċake? P roĊoh danas onuda, a ono vrisak, vrisak - rekoh, niko ne osta ţiv!

- T reba ošinuti obešenjake. H tedoše da m i pom ore onoliku ţivinu... N aĉinili ĉitavu epidem iju!...

Š ta je hteo kazati ovom "epidemijom" ovde - bog bi ga znao!

- N e znam ja, šta ti je to - reĉe S im a - samo ne dao tebi

bog da ti m oje dete onako istuĉeš, potraţio bih ja tu tvoju vlast da pitam sme li to biti!

- Ja ne zovem nikoga da se m eša u m oj zvaniĉni posao. T o nije komesijalno... - poĉe uĉitelj uplećući opet po neku stranu reĉ, i hoćaše zabrazditi daleka sa S im om da ne uĊoše ona dva praktikanta iz sreske kuće.

Razgovor se odmah prekide.

U ĉitelj priĊe k njim a da se upita. M ehandţija pritrĉa usluţno te sm ahnu rukavom prašinu s jednog stola ukraju, nareĊa tri stolice, m etnu zapaljenu lojanu sveću u svećnjaku od tenećke, s repićem i m um akazam a već iskrivljenim da nisi mogao nikako useknuti njima, i - odmah ponudi goste:

- Izvolite, gospodine! Š to zapovedate?

- Daj vina!... S edi, uĉitelju, kad si i ti tu, da posedim o - reĉe jedan od njih nekako vaţno i rastegnuto.

S vi posedaše za jedan sto ukraju, što beše pod oko svim a gostima.

U ĉitelj je veom a uvaţavao ta dva praktikanta, i ĉesto je govorio da nije lako naći njihove "dekoracije". Jedan podugaĉak, brkova obešenih naniţe, te su m u se ĉesto seljaci zbog tog i sm ejali. G ovori svakad "vaţno" i rasteţe reĉi, udarajući na nekim slogovim a jaĉe glasom . U vek gleda ĉitav korak iznad ĉoveka s kojim se razgovara. D rugi m alo sniţi. B rkovi m u nakostrešeni napred, pa izgledaju kao da je u nozdrve udenuo dva pramena crne ĉekinje. O n govori m alo obiĉnije nego onaj s obešenim brkovim a. I kad govori, gleda obiĉno po svim a gostim a, kao da išĉekuje da m u se ĉude kako on to zna! O bojica vole, osobito kad se naĊu s uĉiteljem u m ehani, da se razgovaraju o nauĉnim stvarim a. O nom e što gleda preko ĉoveka bilo je im e M aksim , a onom e što gleda po svim a

gostima - Marko.

Ĉ im su zaseli, odm ah M arko poĉe o nauĉnim stvarim a:

- A m a što je kapetanica dobila danas m erdţane... da si sam o video, uĉitelju! - reĉe i pogleda po svim a gostim a.

- Komesijalno... Znam ja to! - reĉe uĉitelj obiĉnim svojim tonom.

- Z ar su ono m erdţani? - upita Maksim i pogleda iznad njega ĉitav korak.

- Ja, m erdţani... to su oni korali? Je li, uĉitelju?

- Jest, jest... korali - potvrĊuje uĉitelj.

- A gde li to raste?

- Ne raste to, bolan, nego se vadi iz mora! - reĉe M arko, pa pogleda opet po svima.

S eljaci gurnuše jedan drugog laktom .

- Iz mora? - upita M aksim i pogleda još m alo više.

- Iz m ora, dabom e, ja šta ti m isliš? Je li, uĉitelju? - reĉe opet Marko i opet pogleda po svima.

- Naturalno! - potvrĊuje uĉitelj.

- Pa kako li se to vadi? - upita M aksim i pogleda još za jedan korak više.

- Evo, gospodine, vino! - reĉe m ehandţija i m etnu polokanicu na sto i tri ĉaše. - A m a što sum go dobio vino - carigradska forma! - pohvali vino, pa ode za drugi sto da nešto dodaje.

- Imaju ronci pa oni - je li, uĉitelju? - reĉe M arko

okrenuvši se uĉitelju i toĉeći vino u ĉaše.

- Jest, jest, ronci! - potvrĊuje uĉitelj.

- Oni to valjda zarone, pa vade? - upita Maksim.

- Dabogme, zarone do na dno mora, pa seku korale, to jest m erdţane. Je li, uĉitelju? U ĉitelj potvrĊuje:

- Jest, jest!

S eljaci se opet gurnuše; neki se i nasm ehnuše.

- A kit? - uzviknu najedanput M aksim , ĉisto sm ešeći se od zadovoljstva što je tako uhvatio u tesno svog kolegu, pa pogleda gotovo u sami tavan.

- Jest, ja - kit! - reĉe M arko i ĉisto se ošvanji što naiĊe na takav ĉvor. - Hm, hm! Kit - ja!... To je, bogm e, strašna zverka!

- Znate li vi - uplete se uĉitelj - da su u kita usta kao ova mehana, pa samo hukne u se - a ĉovek uleti!.. T aka je to konkurcija!... (Š ta m u je to "konkurcija", to valjda sam o on zna.)

- E to valja posoliti! - šanuše m eĊu sobom neki seljaci. N eki se iskašljaše. A neki opet gurnuše jedan drugog laktom i zgledaše se.

- K ako bi to bilo da naĉini ĉovek haljine od eksera, pa onda da zaroni?... B aš bi se nabo! - reĉe M arko i opet pogleda po svima.

- To bi dobro bilo! - potvrdi Maksim pogledavši m alo niţe od tavana.

U tom ti uĊe gazda R aka i obazre se svud po m ehani, pa m ahnu nešto glavom .

- E, je li ti stalo srce na meru, gazda-Rako? - upita ga

Sima zajedljivo.

- Ja, brate, niĉije neću, a svoje ne dam ... Š to si puštao stoku u štetu?

- Neka, neka, gazda-R ako!... P latićeš ti to m eni! - reĉe S im a kao preteći.

I opet bi se svadili, ali uĊe Đ ura sa S pasojem , pa se m alo povode - tokorse pijani.

G azda R aka pogleda ih, nešto se uzvrpolji, pa sede za jedan sto blizu vrata što nikad nije im ao obiĉaj.

Đ ura i S pasoje zasedoše na klupu pored onih što igraju karata, pa S pasoje, kao jedva prevrćući jezikom , viknu i lupi rukom o klupu:

- M ehandţija!... V ina ovam o! M aksim , M arko i uĉitelj zgledaše se, a m ehandţija pritrĉa.

- Molim, brat-Spasoje, ne pravi larma! Sag ke donesem!

- Ama gde se vi tako okvasiste? - upita Sima.

- E, pa... tamo eto... gore!... - reĉe Đ ura i pone prelivati preko ĉaše već doneseno vino.

Gazda Raka pogleda tamo i amo po gostima, pa se tek izvuĉe; niko ga valjda i ne opazi osim Đ ure i S pasoja.

O ni bajagi popiše još po jednu ĉašu, naĊoše nekaku m ahnu vinu, proinatiše se s m ehandţijom oko plaćanja, pa odoše.

O dm ah udariše jedan s jedne a drugi s druge strane puta, da ih R aka ne opazi, pa u stopu za njim . P om rĉina beše gusta, a on nije baš toliko oštra vida da ih sm otri. U putio se pravo njihovoj kući, a govori sam . O n je im ao obiĉaj da se kašto i sam razgovara.

"H m ! hm !" govori R aka da su Đ ura i S pasoje rahat m ogli ĉuti: "R eĉe da će biti njih dva u m ehani... A ja! N e verujem ja - Ċavo je to! H tede me jutros motikom. Ali svejedno. Samo opet se bojim da ne bude kaka podvala!..."

Đ ura i S pasoje um alo se tu ne nasm ejaše. K ad već da zaĊu u voćnjak, oni prom akoše m im o R aku, pa pohitaše u vajat.

Š ta je dalje bilo, bog bi ga sveti znao! S am o da se ko prikrao, m ogao je ĉuti u vajatu zagušen R akin glas:

- N em ojte, braćo, m olim vas! D aću vam dvaest dukata... Kumim vas, pustite me!...

K ud ću od bruke sutra?!...

***

T ek se dan i noć deli, a S im a obišao svoju livadu, pa ide kući; gunjac preturio preko ram ena i pevuši polagano. P ogleda nešto u trnje kraj puta, kad im a šta videti! N ov, otesan direk, strĉi iz trnjaka - pa se m iĉe, naginje se Ċa ovam o, Ċa onam o! S im a stade i ućuta. G leda da m u se nije što uĉinilo. A ja! B aš se lepo m iĉe direk! K aka je to napast jutros?! H ajde, što je udaren tu kraj puta - valjda je kmet naredio da se potes obeleţi, ali što se m iĉe? B i li prišav da vidi izbliţe, ne bi li? G otovo ga neka sum nja hvata. H ajde da priĊe. K ad tam o, a ono - gazda R aka ĉuĉi u trnjaku, pa stenje i ćuti, a roga m u srĉi za vratom ! D uţi kraj okrenut iza vrata naviše, pa još ruke m u upetljane konopcem iznad glave za nj.

- Jeli li ti to, gazda-Raka? - upita S im a, a ĉisto m u raste kapa što ga naĊe tako ubraĊena.

- Ja sam , brate slatki!... E to vidiš... beda! - odgovori Raka, um oran od onog tereta, teško stenjući.

- A šta to ĉiniš, bolan? - upita opet Sima.

- N e pitaj, m oj brate... Z lo ti ĉinim ! S naĊe m e, vidiš, beda!

Sima se obazre da ne ide ko, pa upita:

- A ko te to tako jutros ubradi?

- Nije, brate, jutros, nego još noćas... O ne lole, Đ ura i Spasoje... Nikud ti nisam pristao ovako grdan!... Molim te, brate, ako boga znaš, skini m i ovu bedu!

- E, e... bogami, gazda-Radovane - poĉe S im a kao da se zateţe - ono ja bih ti kao i skinuo... am a šta ja znam ko ti je to naturio.

- A m a oni, S im o, brate, bogam i!... E to, lepo hoće da m e obrukaju. Kumim te bogom, skini mi!...

- Ne znam, bogami, gazda-Rako - stade opet Sima oklevati i slegati ramenima. - Š ta ja znam , m oţe biti da ti je to i vlast naturila.

- Ama molim te kao brata skini, platiću ti!

- Z nam , znam ... N ije to da rekneš zbog plate - poĉe opet S im a da ga m uĉi - nego m oţe otkud doznati vlast, pa da ja budem kriv...

- D aću ti deset dukata, S im o brate, kurtališi m e ove napasti! A ko boga znaš - eto ti u gunjcu šest dukata, uzm i... N em am sve kod sebe, bogam i! K usur ću ti dati ĉim odem kući - samo se navrati do, mojih vratnica...

- E , hajde baš, gazda-Rako - ne mogu gde si ti a vere mi da je ko drugi, ne bih ni po koje novce.

I to rekavši, S im a priĊe R aki, izvadi m u iz dţepa u gunjcu ĉetiri dukata u zlatu i dva u sitnini, pa zaveza u peškir i strpa u nedra. Z atim m u odreši ruke, pa uze jedan kam en i

poĉe m u izbijati klin ispod vrata. R aka sam o srkne od muke a svetlaci mu senu pred oĉim a; ali trpi, šta će.

K ad m u skide rogu s vrata, reĉe:

- Bolan, gazda-R ako, nije veća ni u m og sivonje - dobro si je mogao nositi!

R aka to i ne ĉuje, nego okupi m oliti S im u:

- M olim te kao brata, nem oj da se ĉuje ova bruka! A ko se razglasi, ne smem ti izići na beo dan... U vrati se pred ruĉak na m oju kuću da ti dam pare... S im o, tako ti svega na svetu, nem oj da se ĉuje!...

Iako je bio gazda R aka onakav kao što ga već znam o, opet se ĉuvao da se ne tera posm eh s njim e. B olje da ga ubiješ nego da mu se posm ehneš za što.

- Nemaj ti brige, gazda Rako - uverava ga Sima. - Kako bih ja to kazao... T i znaš da sm o m i uvek... E to tako, bogam i, uvek kao kom šije... K ud bih ja to kazao?... A ko sm o se i sporeĉkali... ljudi sm o! bogam i, gazda-Rako, ne brini se ti!

Raka udari naviše, sve uz potok kroz trnje da ga ko ne ugleda.

S im a ne hte kući, nego okrete naniţe m ehani.

***

P una m ehana seljaka. Z bijaju šalu, zadirkuju jedan drugoga, priĉaju gde je koji što nagrabusio, i sm eju se. D ok će poĉeti jedan izm eĊu njih:

- Ama, ljudi, što sam se ja jednom hteo osram otiti.

- A kako? - upitaše ga neki i okretoše se da ĉuju.

- O dem ti ja u Š abac nešto poslom . U vratim se kod nekog

N ikole, što je ovde bio ćata kod našeg kapetana. U Ċem u kuću, a sam a m u gospoĊa njegova tu. P ogledam , a ono stoji pored duvara jedan gvozden astal... Kao postavljen da se ruĉa, kao nije... P om etani lonci na astal, pa vru - valjda skinuti skoro s vatre. O na gospoĊa uzela pa kao m eša - ono vru jednako... O, kako to vri?! Podvirim se pod astal da nije ozdo vatra naloţena. A ja! nem a nigde. Pipnem astal - vruć! O , anatem a ga bilo!... Ċavolska posla! N apunim ti lulu, zapalio bih. Š ta ću? N em a nigde vatre. K ao upitao bih onu gospoĊu, am a opet ne sm em ... M oţe zam eriti što. D ok ti se ona okrete, pa m eni:

"Ti bi, kanda, vatre?" - "Ja, vala, bih malo, da zapalim." A ona ti izvuĉe ĉekm edţe iz onog astala, izvadi ţišku, te meni na lulu... Gledam ja - baš vatra! G ori lepo kao god s ognjišta.

S eljaci udariše u sm eh.

- T a to je bio ĉporet! - povikaše neki uza sm eh.

- Znam ja - kazaše m i posle. K rstio sam se Ċavolskoj napravi...

- A m a jeste li vi koji ĉuli što ono rikaše noćas goveda po livadama? - upitaće jedan.

- Jest ja - odgovori drugi. - M ora da ih je nešto poplašilo.

- O ko neko doba noći - reći će jedan - stade ti uktanje m ojih svinja, pa beţ' kući kao da ih neko juri.

N a to će jedan izm eĊu onih što su igrali karata:

- A m a što su goveda rikala, što su svinje uktale - to je ništa, nego što ti ja um alo ne stradah... N isam ono ĉudo video nikad! T olike noći prolazio sam i preko raskršća i preko groblja, pa ništa...

- A šta je to bilo? - poĉeše ga zapitkivati i iskupiše se oko

njega.

- E to šta!... P oĊem ti odavde u neko doba noći, pa hajde, velim , preĉe je, te udarim preko livada... Ĉ ujem krive se goveda - jest, bogam i, neki Ċavo! P oĊe m eni kosa naviše. V ratio bih se, ali kud ću obilaziti. H ajde ja, hajde... K ad bih u P avićevu livadu, dok ti nešto pristade za m nom . K ao ĉovek dole... Ide lepo baš kao ĉovek... A li m u na vrh glave rog, kao ovaj direk pred mehanom - ni uzmi ni ostavi toliki, pa stoji pravo kao usaĊen!... B ogam i, m ene ti podiĊoše m ravci! N adam ti ja beţati, a ono sve brţe za m nom . P otegnem te preskoĉim vrljike i sapletem se te koliko dug - ljos o ledinu! S enuše m i svetlaci pred oĉim a... P odignem se, a ono došlo već do vrljike, zam ahuje onim rogom na m e, a viĉe:

"Stani, stani - ne beţi!" Ja ti se onda popuţeljke skotrljam za jedan trnjak, pa beţi koliko igda m ogu kući!... Š to sam se noćas prestravio, nikad nisam !

S eljaci slegoše ram enim a, pa se zgledaše zaĉuĊeno. N eki rekoše:

- M ore, ti si se ti opio, pa ti se uĉinilo!

- A m a šta je stoku plašilo? - pitahu se drugi.

Utom bahnu Sima na vrata:

- D obro jutro vam ! S vi m u prihvatiše.

- D a nije i tebe što jurilo noćas, S im o? - upita ga jedan.

- N ije, vala, ništa.

- A što li su se goveda onoliko krivila po livadam a?

Sima se uze smejati, pa viknu:

- M ehandţija! D aj ovde oku rakije, nek piju ljudi; gazda

R aka ĉasti!

I odm ah se obre oka šljivovice pred njim a. O nda S im a ispriĉa sve: kako je našao gazda-Raku jutros, kako mu je skinuo rogu, kako su m u tu rogu nabili Đ ura i S pasoje da ne zadirkuje više M aricu...

K ad ljudi to ĉuše, sve udari u pljesak i u sm eh.

- A zato li su m eĊer goveda rikala! - vikahu jedni.

- K aki si ti to m om ak? U plašio se od gazda R ake i roge! - podsmevahu se drugi onome...

E le, za ĉasak ti puĉe taj glas po selu. L judi i ţene i deca vazdan su govorili o rogi i gazda Raki i smejali se. Sima je taj dan popio više ĉasti nego na kakoj slavi. A tako isto i Đ ura i S pasoje.

G azda R aka utekao u kaĉaru na tavan , pa nije odatle tri dana silazio. I od tada se uvek klonio ţenskinja. Ĉ im sretne, bilo ţenu bilo devojku, tek sam o progunĊa nešto, pa zaobiĊe podalje, a poklom pi se kao vodom poliven.

G lava šećera

T ek se sunce sm irilo, a R adan R adanović iz K rnića izm iĉe s praznim kolim a iz Š . P oĉesto ošine volove - hita kući, daleko m u je... D ok eto ti trĉi za njim jedan om alen gospodin u šubari pa viĉe: "S tani, brale! H ej, brale, stani!" i m aše na nj rukom da stane. O krete se R adan i ustavi volove. P riĊe m u gospodin om alen, buljavih oĉiju, s postriţenom bradom i kratkim ĉibuĉićem u zubim a, pa ga upita kriveći usta na jednu stranu:

- A šta ti je to, brale?

- Koje?

- Ovo ovde - reĉe gospodin i pruţi prst na veliki svrdo

jarm enjak, što beše zadeven u jastuk prednji.

- Pa eto vidiš šta je... svrdo - odgovori Radan nerad da divani kad mu se hita.

- A bogati, brale, šta radiš s tim ? - upita gospodin.

- V rtim glavĉine, jarm ove, jastuke i još koješta - reĉe R adan m ereći gospodina od pete do perĉina.

- V aljda kad hoćete da rastresete vunu, onda bušite tim jastuke pa povadite? - reĉe gospodin m isleći o jastucim a što se pod glavu m eću.

- Ta nije to, nego ove jastuke - reĉe R adan i pokaza m u rukom prednji i straţnji jastuk u kola.

- A je li to staro, brale? - upita gospodin. R adan već v ide s kim im a posla, pa da bi ga se otresao reĉe:

- Otkako je boga i vola, od onda je i svrdo.

- Zar taka staro? - zaĉudi se gospodin.

- Ja šta m isliš ti... - potvrdi Radan pa viknu na volove da idu, i sam poĊe.

- Stani, brale, molim te! - ustavi ga gospodin.

- Š ta ćeš?

- Bi li ti to meni prodao?

- Ne mogu - treba m i, kako ću prodati!

- Ali molim te, brale, prodaj mi!

- Ne mogu ja - treba meni svrdo.

- D obro ću ti platiti.

- Aja, ne mogu nikako - reĉe R adan i poĊe.

- Ama molim te, brale, stani!

R adan opet stade, pa kao zateţući se reĉe:

- T a ono, ja ti m ogu baš i prodati; sam o bojim se da ne bude za te skupo?

- A šta cenite, brale? - upita gospodin, radostan što R adan pristaje da proda.

- Dve rublje.

Izvadi gospodin odm ah dve rublje iz špaga pa R adanu u ruke, i primi svrdo. Zaviri u kola, pa videv torbu sa stvarima, upita:

- A šta ti je, brale, ovo?

- Eto torba! - reĉe R adan ĉisto sprdajući se, jer već beše video da je gospodin malo udaren obojkom.

- Znam, znam... Nego šta si to nakupovao?

- O panaka, soli i još štošta.

- P a vi to m ećete u parĉadim a so u jelo? - upita gospodin razgledajući krušac soli. - Je l' te?

- Tucnemo je malo pa onda.

- A opanke kad idete u crkvu?

- Ja, kad idemo u crkvu.

- Drugi put idete bosi? - Jes', drugi put idemo bosi. - O dgovaraše R adan tek onako - nek se govori koješta.

- A ne bojite se zmija kad idete bosi?

- Jok, ne bojimo se!

G ospodin utom razvi jedan zam otaĉ u torbi, pa reĉe, kao ĉudeći se:

- G le, gle! T a to je glava šećera!

- Jes', glava šećera!

- To za kavu valjda?

- Ja, za kavu.

- I gradite slatko, štrudlu, lokum iće, gurabije... je l' te?

- Jes', to će kapetan graditi. U nas, hvala bogu, to ne grade.

- A imate kapetana?

- Imamo - ja! - odgovori R adan već izlazeći iz strpljenja.

- A ima li dece?

- Ima dvoje-troje...

- P a to ste njem u kupili glavu šećera?

- Jes' - njemu.

- E, e, vi'te, to je lepo - kad seljani vole tako svoje starešine.

- Lepo je.

- A kupili ste za vaše pare?

- Nije. On je dao.

- Da, da za njegove pare kupili ste. Lepo, lepo... Vi'te, on će to da gradi deci lokum iće.

- H oće, hoće da gradi, ja! - reĉe R adan, pa ga onda upita: - A bogati, ne zam eri što ću te zapitati, šta si ti?

- Ja? Je l' te?

- Jes', ti, šta si?

- Ja sam, znate, profesor.

- T ako! T i si provesor što uĉiš one starije Ċake?

- Da, da - odgovori profesor.

- E da si pošten, brate! - reĉe R adan, pa ga pogleda tako saţaljivo što je onaki; ĉisto si m u po oĉim a m ogao poznati, gde bi m u rekao: boţe, pa i ono jadno uĉi nekoga!...

I ošinuv volove, poĊe i reĉe:

- U zdravlju, gospodinu provesore!

- Servus! - reĉe profesor.

- Da si koristan dabogda! - udari R adan već da se sprda.

- Sluga sam! - reĉe opet profesor klanjajući se i drţeći svrdo.

- Hajd' tako pravo - na kamen stao! - reĉe R adan i zacenu se od sm eha. O šinu volove i pohita da barem stigne do m ehane u D ubravi, a već dalje lako m u je. K ad se m alo poodm ori... stiće će ponajlak.

B ilo je već blizu po noći. U m ehani u D ubravi sedi još nekoliko njih iz obliţnjih sela. N eko pije vino, neko rakiju; neko pogaĊa "popa", a neko "u kaiš". D ok stadoše kola pred m ehanom . V rata se otvoriše i uĊe R adan.

- D obar veĉe vam , braćo! - nazva svima skupa.

- Bog ti pomog'o, Radane! A odakle ti u ovo doba? - upita ga jedan, što već beše zabo prst u kaiš, i pogleda R adana.

- Nisi pogodio! - viknu onaj što drţi kaiš. - Daj cvancik!

- B aš si baksuz, R adane! - reĉe onaj što beše zabo prst, trgnuvši ruku kao oparen. - E to, ĉim te pogledah, izgubih cvancik.

- E , hoćeš ti kaiš!.. Š ta ću ti ja! - reĉe R adan.

- Kako si, Radane?... Pop! pop! pop!... Odakle ti?... Pol! pop! pop!... U ovo doba?... Gde je pop? - upita gotovo pevajući jedan, a drţi u desnoj ruci dve i u levoj jednu kartu, hitro ih prem eće, već što treba u toj igri i viĉe, i pita uzgred Radana.

- Ja, vala, sad iz varoši - odgovori Radan.

- Ovo je pop! - viknu jedan od pogaĊaĉa i lupi po jednoj karti.

- Sutra! - uzviknu onaj što razbacuje, izvrte kartu, kad ono dama.

- Ih, orospiju m u oĉinu! - viknu pogaĊaĉ. - B aš si baksuz, Radane!

- B aksuzi ste, ĉini m i se vi svi... - odgovori Radan. - Dede batalite tu sprdnju da sednemo, kao ljudi.

- B ogam i, pravo veliš - rekoše oni što su izgubili, pa se digoše i sedoše za jedan podugaĉak sto. P oustajaše svi, m ahnuše se igre, i svi zasedoše zajedno s R adanom . N aruĉi R adan sebi vina i ostali šta je koji hteo...

- A šta si to ćario u ĉaršiji? - upita onaj što je na kaišu izgubio.

- P rodao sam m alo ţita i vune... Ide Đ urĊevdan, pa ti,

bogm e, im am m uke. V alja m i dati porezu, a m oraću platiti i onom pogancu interez da će m i oĉi iskopati.

- Je li to U zloviću? - upita onaj što je bacao popa.

- A njemu skotu - ja!

- E kako te U zlović zakaĉio u svoje kandţe, ne išĉupa ga se ti šale!

- Vere ti, Radane - upita jedan od njih - pravo m i kaţi, koliko si uzajmio od njega?

- I ne pitaj, brate, koliko sam. D a bog saĉuva svakog take pozajm ice!... Z naš kad se ono onom lane odelih od brata. O stadoh jedin, sa ţenom i decom ... K ud ću i šta ću? N e znaš šta ćeš pre: jali vratiti stoku, jali pritvrditi ogradu, jali oplesti, jali okopati... O vam o, opet, sediš u košari. Udari zlo vrem e, nem aš se gde skloniti. K uću da gradiš, nem aš otkud, a m oraš. V eć i ruţno je - svet se sprda: "Eno ga kaki je radin! S edi toliko zem ana u košari!..." N isi nikud pristao...

- Bogme nikud! - rekoše neki.

- Š ta ćeš, kud ćeš?... D aj da se zaduţi, da se naĉini m akar m alo, krova nad glavom . K ad, al' hoćeš... N e m o'š išĉupati pare da kleĉiš! D aju ti, ali po duplo. N ajposle zaţm urim , pa hajd, onom našem Ĉ ivutinu, U zloviću poganom . "D aj, zaboga i pobogu!..." V idi, gde ti je preša, pa šiša kako on hoće. I tako na jedvite jade išĉupam pedeset dukata te naĉinim onu kućicu... A bogam i, da m i nije one dece, sutra bih ugarak u nju!

- I dade ti pedeset dukata? - upita onaj što je pogaĊao u kaiš.

- Dade, ne dao mu bog vesela dana!

- A privali dobar interez, privali - je li? - upita onaj što je

bacao popa.

- O, m oj brate, da je sam o interez, bilo bi cveće i kovilje, ali upisa u obligaciju osam deset dukata, pa još interez na sve... P roĊe godina, valja isplatiti, a nem a se otkud. M olih ga, kum ih da m e poĉeka još koji m esec dana, dok prodam rakiju i neko svinjĉe, pa da skrpim i da m u isplatim . A ja! N eće ni glave da okrene, nego veli: "P are na plac, jali ću te sudu!..." O, nevolje i muke moje! Poteci na sve strane. N e m o'š iz zem lje iskopati. M olih ga opet, m olih već kao samog gospoda boga - boţe oprosti! - Naposletku veli: "H ajde da prom enim o obligaciju." N araĉuni tam o - ne znam dangubu, te interez, te pisanje, iziĊe ravnih sto dukata. "S ad", veli, "da prom enim o, ali da naĉinim o na sto pedeset dukata." Okreni, obrni - nem aš kud! D am m u obligaciju...

- Ih, R adane, zaboga! Z ar baš dade?! - uzviknu jedan izm eĊu njih uprepašćeno...

- A ja šta ću, m oj brate!... D a m i doĊe doboš pred kuću, kuda ću onda?... S ad, vere m i, ni sam ne znam šta ću... Idem ĉesto kao lud. Š to god uradiš, podaj njem u. N i oda šta ti vajde nije... R adi, skapavaj, gladuj pa podaj drugom e neka ti izede, a ti opet ţivi kao skot!...

- A zar je on malo njih upropastio, moj Radane! - reĉe jedan. - D abogda da i ti ĉitav ostaneš.

- M uĉno, bogam i!... K o se danas zaduţi - nema mu bela dana više! - dodade drugi.

- A m a ko li prvi izm isli taj nesrećni interez da m i je znati? - upita onaj što je pogaĊao u kaiš.

- Bog zna ko je!... - poĉe onaj što je izgubio na popu. - Ja sam slušao od starih ljudi, kad interšĉiji ode duša na onaj svet, rastope srebra pa ga zaliju; a telo m u nikad ne m oţe istrunuti u zemlji; nego pocrni i skameni se, pa tako

ostane vek i amin - kao crn ogoreo panj.

- Ko uzimlje interez i ko krivo meri - reći će na to onaj što je pogaĊao u kaiš - i on se tako uabonosi u zemlji. Ne da mu onaj greh ni da istrune kao ostali ljudi...

- Jes', jes', i ko meri krivo i njega stigne prokletinja - prihvatiće onaj što je uvijao kaiš. - Z naš kad ono, im a već valjda deset godina, beše nekako oko Ilijnadne ona velika hala i vetrina, tam o po M eĊedniku. K azuju da je onda vetar izvalio jedan grm kraj puta - bilo m u je valjda više od trista godina. L epo ga, kaţu, ponese u oblak kao perce, a u ţilju m u zapleten ĉovek, crn kao ugarak, a zakaĉene mu na usta, pa kroz obraz i levi i desni, dve kuke kantarske, i oko vrata m u upleten kantar ĉitav onako sa sindţirom i jajetom ... T o je, kaţu, bio nekakav što je krivo merio, pa ga bog tako nakazio...

- Ala je to bila hala i vetar, moj brate! - zaĉudi se onaj što je rasturao popa.

- Ja šta m isliš - reći će R adan. - Eno, preklane kaka sila beše duhnula i ovuda. H oćaše sve grad potući u koren... S rećom obiĊe na planinu, te ne uĉini m nogo kvara.

- O dbiše vetrenjaci! - dodade jedan. - B aš onda na vrh Prevoja potukoše se... L om i se, lom i, lom i... rekao bih, sve će u sodom ! D ok se otište ona sila planinom . Išli su sutradan ljudi te gledali... Sve grmlje poizvaljivano...

- O jaĊeno se biju te hale pred tuĉom ... D a bog' saĉuva!

- Jesi slušao našeg S tanka? E to on je vetrenjak... Kad se, veli, pobiju, dokopaju grm za vrh pa ga išĉupaju kao struk luka i tuku se... Ja sam baš gledao kad se kupao letos u reci - sav m odar kao ĉivit. Isprebijali ga, veli, vetrenjaci; ali im baš i nije dao da uĉine štete...

- I svake se godine biju na P revoju... ne m oţe se obići

drukĉije - reći će R adan.

- V ala i jes' ruţno m esto. U sred podne sum nja te onude proći, a kam oli noću - potvrdi onaj što je okretao popa.

- Svuda je vala nezgodno - poĉeće R adan - a na onom brodu kod vodenice i gore malo, pored vira Petrova, ne znaš koje je gore...

- Jes' ja, baš je strašno kod P etrova vira - reći će na to, onaj što je pogaĊao u kaiš. - Ja se i sad ĉudim kako im ade kuraţi P etar da usred gluvog doba onde zaroni!...

- A zar je zaronio? - upita jedan.

- Ja šta ti m isliš, m oj brate! D igao se, veli, u ribu noću, pa hajd viru. L epo, tišina, a voda m irna; m eseĉina - nije baš najvidnije, ali se tek vidi. D oĊe, baci jednom preĊu, uhvati nešto ribe; baci opet - uhvati; kad baci treći put, zakaĉi se preĊa. P ovuci tam o, povuci am o, ne m oš m aći... D aj da se zaroni. S vuĉe ti se on lepo, zasuĉe nogavice, pa zaroni u vir...

- Zar gluvo doba, pa zaroni u vodu? - upitaše svi ĉudeći se tolikoj smelosti.

- Jakako, m oj brate!... Z aroni ti on lepo. K ad dole, a preĊa se natakla na neku grdnu panjinu; jedva je raspetlja, povuĉe i poĊe naviše... ali hoćeš! N ešto ti njega steglo za obe noge pa tegli naniţe, kao olovo... B e dede, be dede, otim lji se on; aja, hoće lepo da odvuĉe na dno!... O n ti onda drţ rukam a za ţilje, te jedva izgambulja na obalu. K ad im a šta videti!... N a nogam a m u ţute bukagije, kao vosak!...

- Aoh! - povikaše svi, a oĉim a uzveriše od straha.

- P ogleda... baš bukagije!... Š ta će sad? S kinuti ne m oţe. H ajde, veli, da se polako gam iţe, pa što bog da!... U zm e preĊu i ono m alo ribe, pa hajd nasipom .- Ide tako polako,

ide... Dok se obre, pred njim crn pop! Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu. "Daj mi te bukagije da ti skinem!"

- B aš lepo zaiska? - upitaše neki od njih.

- Zaiska, jakako! - priĉa on dalje: "Daj mi", veli, "te bukagije!" "Ne dam", veli Petar. "More daj, nemoj se m uĉiti... skinuću ti ih!" "Jok, ne dam !" reĉe P etar i poĊe. P opa nestade. N iti se znade kud ode, ni šta bi od njega. A m a da rekneš da je što šušnulo... ništa! Ide on opet najlak nasipom, ide... Dok ti njemu spade s leve noge jedna pranga. O n je uze u ruku, pa poĊe m alo brţe. K ad na ĉitav puškom et zacrni se nešto m aleno kao klupko... U ĉini se P etru da iz vode izlete i pade na nasip. Z atrĉa se pravo njem u, a sve veće raste, raste, raste... i okreće se isto kao radiš; dojuri već do njega, kad - al' opet onaj crni pop pa ište bukagije. P etar ne da nikako... O bleta pop i iska, pa ga opet nestane... Spade Petru i druga pranga. On uze bukagije u ruke pa nosi, a opuĉi sad brţe... Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame. Okrete se Petar, kad - ali opet onaj pop. "Daj mi, more, te bukagije!" - Ne da on nikako. Saleta tako, saleta... Dok zapeva petao negde u selu... Nestade popa.

- Nosi li on bukagije? - upita onaj što je rasturao karte.

- N e pušta od njih šale... D onese ih tako kući. N aloţi, veli, vatru, kao da će vola peći. K ad se dobro razgori, on razgrte ţar, pa bukagije usred vatre!... N išta ti bog ne dade, nego stade piska, cika, pucnjava, kao da kokice kokaš... A on udri zagrći onim ţarom ; a ono pišti, puca, istura ţiške ĉak u pajante... A on jednako zagrće dok se već ne utaja. Još natrpa ozgo drva, da dobro sagori. K ad posle razgrte supret - a ono crne kao ugljen!...

- V i'š, ogorela ona neĉastiva sila! - reći će Radan.

- Pa kud ih deo, bogati? - upitaše ostali.

- B acio ih na tavan i tu su m u stajale, bog zna dokle... Išli su ljudi, kao na ĉudo te gle dali... P osle, veli, nestade ih. Ili ih nek' ukrade, ili ih onako nestade - ni sam nije znao...

- A jesi li ih ti video? - upita Radan.

- N isam ja, ali su m i kazivali baš ljudi koji su gledali...

E le, tako se, uz piće, osuše priĉe sve strašnije i strašnije. B ilo je već pravo gluvo doba kad se R adan krenuo iz m ehane. O ni još ostaše. M alo se ugrejao pićem , a m alo se, bogm e, i uzjazbio od onih priĉa, pa m u sve piri nekaki vruć vetar oko ušiju. S ad će već na brod pod vodenicom . T am an da nagazi kad stade plakati neko dete u strani više puta. "Otkud sad dete ovde?" pomisli Radan, a obuze ga sum nja. D ete plaĉe jednako. P ogled a opet, a ono se spušta k njem u: m aleno detence, kao ćupić... crni se; u m raku ne m oţe ni da ga vidi dobro. "A što plaĉeš, m ali?" upita ga R adan. "Izgubio sam koze, pa ne sm em kući." - "A ĉiji si ti?" O no plaĉe, ne htede kazati. - "O di na kola", reĉe m u Radan. O no odm ah, jeĉeći, skoĉi na kola. R adan sedi na prednjem jastuku i natera volove na vodu. K ad beše nasred vode, dok dete poĉe da se cereka; ne sm eje se kao ostala deca, nego nekako sasvim izvraćeno: "N aša glava! ha, ha! N aša glava! ha, ha, ha!" O svrte se Radan, a ono izvadilo iz torbe glavu šećera, pa odlom i ozgo jedan okrajak i zagrize. "N e diraj taj šećer!" izdera se na nj, a pom isli u sebi: "O vo nisu ĉista posla!" O no se trţe i strpa glavu šećera u torbu on se opet okrete napred i ošinu volove... Dok ti se navali njem u nešto na leĊa, pa sve teţe, teţe... hoće da ga zavali natrag. M aši se rukom na ram e, kad ali - šapa! N a drugo, i tu - šapa! Jedva se m alo osvrte, nema deteta da sedi u kolima. Volovi zapeli pa siplju, kao da je kamenje natovareno; njemu opet sve teţe i teţe... V eć opaţa kako m u nokti od onih šapa proboli gunjac, pa već dohitaju i koţu. M rdne m alo da strese, aja - još gore priteţe! V olovi zapeli, jedva pom iĉu kola. D a m u je

barem na obalu izići. O šinu ih što igda m oţe - te jedva izvukoše kola na obalu... S iĊe R adan polako sa kola, da bar volovim a olakša. K ad, ali - hoće ono da ga obori. Omane da strese - ne m oţeš m aći. P riteţe, kosti m u pucaju. Popne se na kola, ne mogu volovi gotovo da maknu. Puca onaj jastuk pod njim, kao da je natovaren vodeniĉni toĉak. D oĊe već da se svisne od tereta. S voga ga m rtvi znoj probi... Ĉ itav sahat boĉio se tako s tom neĉastivom silom . D ok se ĉuše srećom i petli... O dskodi m u dete s leĊa, pa naţe uza stranu. O bazre se i reĉe: "M oli se bogu, R adane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio m ene. N ego svejedno, tu je glava šećera!..." I nestade ga. R adan se prekrsti, izvadi peškir iz nedara i ubrisa se od znoja, pa potera volove. P etli uĉestaše. U sam u zoru stigao je kući.

***

B ogam i, ja ne znam šta su ti jadni kapetani toliko natrunili tim ljudim a što pišu u novine i knjige!... A m a neka ko god zam oĉi pero, odm ah ti tu potegne kapetana: te ne znam - u crvenim jem enijam a s repićim a; te - tur mu do zemlje; te prekrstio noge na sidţadetu pa puši iz ĉibuka; te - uzima m ito; a već nos, glavu, vrat, trbuh i noge nem oj ni spom injati! T o naĉine da te bog saĉuva i skloni... N aĉine od zdrava i ĉitava ĉoveka nakaradu! D a ga u snu usniš, bi se uplašio, a kam oli da im aš s njim a kaka posla. Ono, doduše, ni ja ih toliko baš ne branim ; im a ih i nakarada. S vet je ovaj ionako pun jada i nakarada. A li što baš sve nakarade pisati, te, ni za što ni kroz što plašiti poštene ljude? Š ta se ne bi napisao kakav lep kapetan?! E to, na primer, znam ja jednog veoma finog i lepog kapetana... nekog M aksim a S arm aševića.

B iće dve godine kako je dobio ĉin kapetanski. Ja m islim da ste ga viĊali ako ste bili koji put o V askrsu ili o G ospoĊinudne na saboru kod n -ske crkve. S reska je kuća blizu; nema ni sahat hoda odatle. Dakle, kad je god sabor

kod n-ske crkve, doĊu i gospoda iz V ladim iraca na sabor. K apetana ćete lako poznati. N a njem u je najnovija uniform a od sve uniform isane vladim iraĉke gospode. Z a njim na tri koraka uvek ide jedan dugaĉak pandur s pištoljim a i jataganima za pojasom, a o pojasu mu visi ĉitav vašar od tobolaca, palasaka, ĉakm aka i ostalih pandurskih drangulija. Tog pandura veoma vole kapetan; doveo ga ĉak iz drugog sreza kad se prem estio. - Osim uniform e i pandura, poznaćete kapetana i po lepom stasu i obliku njegovom. Nije vajde - baš kad ga ĉovek pogleda, mora priznati da ga je sama priroda stvorila da bude kapetan. P a još ono njegovo zvaniĉno ponašanje! E vo, sm eo bih se s vam a opkladiti u što god hoćete da niste dosad našli takvog kapetana da m u se i u govoru, i u smehu, i u pogledu, i u svakom ma i najmanjem pokretu ogleda stroga zvaniĉnost kao što je to u M aksim a S arm aševića, našeg lepog kapetana. - Eto, na primer, kakav beše kapetan Jakov Jakovljević, što je bio nad ovom kapetanijom pre Maksima. Nikad ne doĊe u kancelariju izjutra pre dok ne popije u mehani pet-šest polića prepeĉenice; pa onda zavodni oĉim a, a sve pljucka, štuca, iskrm aĉi svaki akt koji m u do ruke doĊe, a kancelarija m u zaudara kao rakijska m ešina. A ovaj kapetan jok! O n doĊe izjutra trezan, ĉist, lepo oĉešljan, um iven; sedne za svoj sto, pa zaište od pandura svoga ĉašu hladne vode i parĉence šećera, što m u se odm ah donese na ĉistom sluţavniku. O n onda pijne m alo, pa ĉisti nokte, pa opet pijne, pa opet ĉisti nokte - dok popije vodu i oĉisti nokte lepo. Z atim m u se donese kava. O n zapali cigaru, puši m alo i šeta se po kancelariji, pa srkne kave, pa opet puši i šeta se, pa opet pije kave. Z atim prim eti panduru ako je našao što neobrisano i nenareĊeno, uzm e akta i već - poĉne svoj rad... E to, na prim er, kakav beše onaj S im a S im eunović pred Jakovom . K ancelarija m u uvek zagojaćena, neprovetrena, zaudara na ona akta; osim što se uleto izuvao u kancelariji i drţao na polici m eĊu aktim a uvek bocu surutke, što je "pio od grudi". E le, prosto si jedva ĉekao da ĉas pre iziĊeš na ĉist vazduh. A

ovaj kapetan jok! U njega su poslepodne, osobito leti, prozori otvoreni, na stolu m ora biti cveća; zim i kadi se izm irnom ili šećerom ... m ilina ti ući. Ĉ isto bi se svaki dan sudio, sam o da ulaziš u tako ĉistu , tako provetrenu i namirisanu kancelariju i kod tako lepog kapetana!...

Pa i kapetanica i deca Maksimova - sve ti je to nekako uljudno i u svom redu. Pa i deca mu se vladaju nekako gospodski - istina su m alo nestašna. Jedan m u je sin već poodavno u Beogradu; uĉi gim naziju.

E le, kao što vidite, retko gde im a tako lepo i zgodno kapetansko pleme... I taj lepi kapetan opremio se jedno jutro da ide po srezu.

- Jesi li sprem io, Đ uko? - upita svog pandura, svog ljubimca.

- Jesam, gospodine! - odgovori pandur smahnuv levom rukom fes s kićankom do ram ena za vrat.

- I ti ćeš sa m nom ... R eci nek okrenu kola. - Kola se okrenuše i kapetan usede, pa m ahnu rukom na Đ uku: - Hajd', penji se! - Đ uko se posadi u kola prem a kapetanu.

- E sad ćem o Đ uko, pravo u V uĉevicu - reći će kapetan kad već kola izm akoše iz avlije i pojuriše drum om . - N ajbliţe je i najzgodnije da se doruĉkuje štogod... T i već znaš... Ja, zbilja, da li si ti poneo i ono? - upita kapetan Đ uku m alo potiše da ne ĉuje koĉijaš.

- Je li glavu?... - upita opet tako isto Đ uka.

Kapetan klimnu glavom da jeste.

- Poneo sam... Eh, gospodine, zar ja to da zaboravim!

- S am o šteta što je onaj lola okrnji...

- B aš šteta, gospodine. O nako velika glava... N isam je

veće video... P a m i tu soli pam et da ga nešto plašilo i otkinulo parĉe... K ao da ja ne znam da je on to pijan odlomio... Nagrdio onaku glavu!

- N e m ari ništa... M oći će proći. Š ta veliš, Đ uko?

- O te još kako, gospodine! O va luda svetina... šta ti ona zna? Prava marva!

- S am o, Đ uko, pam etno!... N eću nikom da si slovca proglavio. Ja neću da m i se rekne da uzim am m it... V idiš i sam , ako im uzm eš jabuku iz ruke, dignu na te viku kao na belu vranu... O vako ću ja njih drukĉije m alo da šišam !... S am o ti budi pam etan. A već treća para tvoja i boţija!

- Hvala, gospodine! - zahvali Đ uko pridignuv se m alo i m ašiv se za kapu. - A već za to ne beri brigu. U m eću ja njim a podići kako valja... T i sam o gledaj sehira dok doĊem o u V uĉevicu. T u ćem o uĉiniti sevte, pa elbet budu batli V uĉevĉani...

I tako naš lepi kapetan pusti se u dug razgovor sa svojim vernim Đ ukom . T u se razviše golem i planovi; izm eriše se sve prilike i sredstva; izraĉuna se kapital; pozidaše se kuće, jedanput reći: poĉe se od m alene taĉke, od glave šećera što beše u torbi Đ ukinoj, pa se razvi do najširih granica. U tom razgovoru i planiranju stigoše već i u V uĉevicu.

K apetan je odseo kod km eta seoskog S tepana S tenĉića.

O davno nije bilo take ţurbe oko doĉeka, kao taj dan u V uĉevici. K m et S tepan, njegovi opštinari i m laĊi trĉe na sve strane i nareĊuju da se što bolje sprem i ĉast... T u se kolju pilići, prasci, janjci; tu se grade gibanice, uštipci i cicvare; tu se traţi m lad kajm ak, sir i m leko; tu se iznosi rakija prepeĉenica od nekoliko godina. K apetan seo u hladu na prostrte šarenice; oko njega se iskupili postariji i

odabraniji ljudi, pa se razgovaraju.

- Kako je ove godine letina? - pita kapetan jednoga od njih.

- Ta svakojako, gospodine! Nema onih starih godina.

- Nema, ja - nestalo je onog berićeta. P am tim ja, dok sam bio praktikant, pa sa šezdeset talira ţivio sam bolje nego danas, kao kapetan.

- Jes', bogme, gospodine! - potvrĊuju ostali.

- N em a ti danas ni berićeta - ništa! Izopaĉio se i ovaj svet. N iko ti tu ne poštuje starijega, ni ĉinovnika, ni popa, nikoga... Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu...

- Jes', bogm e, gospodine, pravo kaţeš! - graknu oni oko njega.

- E no, znam ja pre... D oĊe ti na sabor kod crkve svakog praznika tušta sveta. L epo se pom ole bogu, pa onda zasednu za sovru, prizovu bogm e i svoje starešine, pa se tu gosti i veseli do neko doba noći.

- Jes', bogme, gospodine! - opet graknu V uĉevĉani.

- B io sam baš m laĊi pisar kod pokojnog V ula Ivića, kapetana. Kad se vratimo tako sa sabora - nose dva pandura pune vreće darova. T u su ti ĉarape, peškiri, jabuke, tkanice, pa bogm e, i po neko runo i ćilim i ili jarnje... A sad niko ni da se pošali. N em a, nem a - braćo, ništa; prošle su one stare godine kad je bilo berićeta...

- P ravo veliš, gospodine, bogam i! - reći će jedan od seljaka. - Ovaj se današnji pojas nekako obezoĉio i batalio - da bog saĉuva!... Š ta se ĉini, ĉudo te i ovo m alo bog još daje.

- A batalio se, brate, dakako! - nastavlja kapetan. - Eno,

pre nekih godina, znam - proĊe starešina. A ko ga sretne poĉem seljak, m akar i ne bio iz njegov og podruĉja, on će m u na ĉitav puškom et stati i skinuti kapu; ĉak sjaše s konja, pa m u oda ĉest. A danas jok! P roĊe m im o te, gotovo da se ram enom oĉeše, pa baš ni u uvo!... Z ovem ga, brate, eto poslom zvaniĉnim u kancelariju - neće da doĊe; po deset puta šaljem pandura, dok ga jedva doteram ... E to kaki je današnji svet! E to kaki je današnji naraštaj! I m i se neĉem u nadam o?! M rka kapa, zla prilika!... S utra da se nešto otm e B osna jali H ercegovina - ko bi upravljao onim narodom , nego opet m i ĉinovnici i starešine. A kako ćeš m u, vraga, upravljati kad te se ne boji!... I ti, opet, pravnici i licejiste, što uĉe tam o po B eogradu, m isle tako je to; m isle ovam o peĉene ševe padaju s neba. Deru se jednako "republiku", te "komunu", te "socijalnu demokraciju", te ne znam šta još. A ne znaju oni, jadni, šta bi bilo od nas! E to, došao bi lepo N em ac ili Ingliz te nas sve ovako kupio i odveo na m ore da laĊe vuĉem o... H oće republiku, kom unu?!... V irgaz njim a treba - virgaz!

I tako dok se ĉast sprem i, naš se lepi kapetan sit narazgovara otprilike ovakvih razgovora. Uputi skromne V uĉevĉane da poštuju svoje starešine, da ih slušaju i budu im na ruci u svakom poslu njihovom. Dalje opomenu ih da se dobro ĉuvaju "republikanaca" i uopšte burgijaša, nem irnih i podozrivih ljudi, i ĉim koga opaze da im je duţnost odm ah ga javiti svom starešini, a on će već dalje ĉiniti što treba. E le, nasetova ih m nogo i m nogo. A i valjalo je da ih nasetuje. S ad je tek prvi put izišao u V uĉevicu, otkako ga postaviše da je kapetan nad tim srezom . O n je ĉesto pohodio sela, ali se uvek dešavalo da V uĉevicu obiĊe; nije m u bilo po zgodi da svrati i u nju.

Z atim je nastala dobra ĉast. Jelo se i pilo skoro do zaranka. V ino vuĉeviĉko dobro, pa se m alo kapetan i razgreja i tek sad razdrešio neiscrpljivu torbu zvaniĉnoga razgovora; torbu, iz koje su kadre izviriti sve m oguće

pouke u svim a granam a ţivota seljaĉkoga... Ĉ astilo se dugo i za mnogo.

D oĊe vrem e da se polazi. K apetan to nagovesti m alo km etu, a, m eĊutim , zavara oĉi svim a te nam ignu na svog vernog Đ uku. Đ uko je vrlo dobro razumeo taj namig gospodina svoga. K ao ĉineći se svem u nevešt, istupi m alo na stranu, pa zaĊe za vajat. Z a njim pristaše i dva opštinara.

- A m a ti ništa, Đ uko, ne ruĉa, vere m i - reći će jedan od njih.

- Ja, bogm e, ne m oţe bolje biti... A lal vam vera i vašem doĉeku! V i osvetlaste obraz danas, beli! - uze ih hvaliti Đ uko i potapka obojicu po ram enu.

- Samo ne znamo, kako kapetan. Da li je njemu bilo pa volji? - reći će na to onaj drugi.

- Kako nije! - poĉe dalje Đ uko hvaliti. - Znam da nije ni u jednoj kapetaniji nijedan kapetan tako doĉekan kao što ste vi doĉekali vašeg kapetana. E no, poznajem ga po razgovoru, kako je veseo, i dobre volje. Nikad ga, nisam video tako dobrovoljna!... Po drugim selima, naljute ga, najedi se, pa je povazdan turoban. A sad, vidite li samo, kako je razgovoran i kako se smeje. Sad kao prvi put kod vas. Je li, dosad nije dolazio, a? - upita ih Đ uka vrebajući zgodu da ostvari svoj plan.

- Nije do danas. Ovo je tek prvi put. Drugi su dolazili ĉešće - odgovori jedan.

- Baš bi valjalo - reći će na to drugi - da mu spremimo jedno jagnjence, a? Š ta ti ko veliš, Đ uko?

- N e šal'te se glavom ! - iskosi se Đ uko ĉisto ljutito. - Jok. T o nipošto da niste radili! O dm ah ćete m u ukvariti ovu dobru volju.

- Ta ono mi ko htedosmo, - poĉe jedan od njih snebivajući se - da ga ne ispratimo prazne ruke...

- A znate li vi - poĉe pandur veom a poverljivo i ĉisto šapćući da ih uverava - da to izgleda kao neki mit?... Vi m oţe biti to i ne pom išljate, am a opet nekako izlazi nalik. I što je još najglavnije - znate li vi da ovaj kapetan neće ni da ĉuje za m it... N išta ga tako ne raţljuti kao kad m u podnese ĉovek nešto što bi se m oglo reći da je m it. E to, vere m i, tako se raţljuti da po dva dana ništa ne okusi od teška derta. Ja znam da vi nem ate ni zašto da ga podm ićujete... N ego hoćete onako, ruke radi, da date svom e starešini što vam je prvi put došao u selo... A m a, on će sam m isliti da ga m itite, pa ne valja.

- Jok! N e daj, boţe, da ga m itim o - poĉe uveravati Đ uku jedan od njih - nego ko velimo gde nam je prvi put došao - neće valjati da ode onako bez išta.

- Ja, ja - poĉe opet Đ uko da navraća vodu na svoju vodenicu - O no, istina, tako je, ali šta ćem o - kad to nekako neće biti u redu? - I pošto se m alo prom isli dodade: - T ek, opet, vi m oţete da ne izgleda ni kao mit, niti da, opet, ode onako prazne ruke.

- P a dela, Đ uko, vere ti, kako bi se to m oglo? - upitaše ga pribivši se uza nj da bolje ĉuju.

- S prem ite vi njem u nešto, nek ponese deci... - uĉi ih Đ uko ĉisto šapćući... - T o će biti najbolje!

- Jes, bogam i, pravo veliš! N ego kao šta bi?

- H m , hm , šta bi? - prom išlja, boţem Đ uko... - H e, šta bi - to je m uka sad! D a je nešto za decu onako lepo...

- Da spremimo jedno prasence malo?...

- A jok! T o neće biti u redu... A i da je - on prasaca sad

ima. Tu baš pre neki dan oprasila m u se krm aĉa.

- A bi li valjalo jedno jarence? D eca vole jariće...

- Ta ono vole, nego, opet, opet - i to nekako nije lepo... A li vi'š, vi ovde nem ate blizu dućana. H ej, hej, baš nezgodno! A mogli bisti im kupiti po limun, ili po malko šećera lepa...

- Ih, bolan, da sam znao - vajkaše se jedan - mogao sam kupiti onom adne kad ono silazih u varoš!

- A ! Z nate šta? - uzviknu Đ uko kao dosetivši se. - Kad reĉe u varoš - i ja sam baš jutros iz varoši, pa uz put sustigoh kapetana, te poĊoh amo s njim. Ja sam kupio za m oju ĉeljad nešto šećera - m ogu vam dati, kad baš hoćete... M akar ja opet išao kastile za to u varoš.

- A da li će valjati?

- K ako ne bi valjalo? Ja što kupim - pred naĉelnika da iznesem, ne bih se zastidio. O noliku glavu šećera ne m oţete naći lako ni u B eogradu...

- E baš, Đ uko, hvala ti!... H ajde da zovnem o i onu dvojicu opštinara.

- I kmeta zovnite - reĉe Đ uko - da m u što ne bude krivo, gde ga ne pitate.

- Jes', jes' i kmeta da zovnemo - i sloţiše se njih dva i odoše da ih zovnu, a Đ uko osta osm ejkujući se zadovoljan što m u tako slavno ide posao za rukom . Izviri m alo iza vajata i pogleda kapetana, pa namigne - kao veli: "Gosti se ti, gospodine, još m alo! T voj verni Đ uko zna šta radi. N e beri ti brige!

Utom sva ĉetiri opštinara i km et, te za vajat Đ uki.

- E pa dajde, Đ uko - reći će jedan od onih što su m aloĉas s

njim već uredili posao. Đ uko priĊe kolim a i izvuĉe torbu, pa kao zaklanjajući je za se da ne ugleda kapetan, donese je m eĊu njih. A li oštar pogled kapetanov dobro je pratio Đ uku šta radi, i da se otkud tu desio kakav još oštriji pogled od pogleda kapetanova, mogao bi lepo opaziti kako se kapetan zadovoljno osm ehnu kad vide gde Đ uka uze torbu iz kola. Đ uko saopšti celu stvar i onoj dvojici opštinara i km etu sasvim potanko i razgovetno da oni nisu ništa drugo u taj m ah zaţeleli, nego "sam o da ne bude odveć skupo".

- Kako bih ja vama preskupio! - odgovaraše Đ uko na tu ţelju njihovu. - T a satreo bi m e hleb i so vaša. Jok, bogami - ravna tri talira dao sam za nju.

- E baš skupo si platio, brat-Đ uko! - primeti kmet. - Skupo, nije vajde!

- Jes', istina, poskupo, ama je i valjano! Pogledajte vi, kolika je to glava šećera!

- D ajde, Đ uko, da vidim ! - zaiska kmet; uze i prevrte tamo-am o, pa reĉe: - Nije vajde, dobra glava sam o šteta što je okrnjena...

- N išta to ne m ari. A bogam i, dao sam ravna tri talira. N ije prava da štetujem ...

- Naposletku i vredi... - reĉe jedan od opštinara. - Samo da nije okrnjena.

- B aš, Đ uko, dosta ti je dukat - reći će km et. - Nemoj ni ti sad zatezati... A zaista da nije tako oštećena, dali bism o ti tri talira...

- H ajde, Đ uko, da se ide, Đ uko! - viknu kapetan i neki potrĉaše vajatu da ga zovnu.

- Eto me, gospodine, eto sad! - odazva se Đ uko, pa navali na opštinare. - E neka je za dukat.... L judi sm o naši, a tri

cvancika nije bogzna šta... D ajte pare, eto zove m e kapetan; pohitajte i vi. S ad je baš i u redu, kao na polasku da mu date...

K m et izvadi iz kese dukat u zlatu i dade Đ uku:

- Na, brat-Đ uko, i alali!

- Nek ti je alal, brate! - reĉe Đ uko predajući glavu km etu. Z atim priĊe kapetanu i upita: - H oćem o li, gospodine?

- Spremi i okreni kola! - reĉe kapetan i Đ uko ode da barata nešto s koĉijašem oko kola.

D ok se još kapetan zagovarao s ljudm a, dotle kola već behu sprem na. K oĉijaš drţi u ruci voĊice i ĉeka da poĊe. Đ uko sprem an ĉeka kod kola.

U stade i kapetan, zahvali im na doĉeku, izgovori nekoliko veom a pouĉnih reĉi, pa poĊe. D ok m u priĊe km et i za njim dva opštinara s glavom šećera.

- Gospodine - poĉeće km et - nije baš u redu da odeš od nas tako prazne ruke... - pa m u pruţi glavu šećera. K apetan kao ĉineći se da m u to nije po volji, uozbilji se i upita:

- A šta vam je to?

- T a, eto, m alo šećera, velim o da poneseš tvojoj deĉici, nek su ti ţiva i zdrava!... - veli kmet.

- Ta nije to trebalo... B aš nije trebalo - vajka se tokorse kapetan. - Ja ni od koga ne uzim am ništa... N ego već...

- Ponesi, ponesi deci, gospodine! - graknuše ostali. - Deca su, neka im zaslade kavu...

- P a ono m ogu deci poneti, ali baš niste trebali to ĉiniti; pravo da vam kaţem , nije m i po volji. I ne bih uzeo da

niste vi. A li sad što m u drago... - izgovara se kapetan, a Đ uku se sam o sm eši brk.

- A nem oj što zam eriti, gospodine - veli kmet. - Mi smo ljudi prosti... N ije da rekneš kakav m it - boţe saĉuvaj!...

- Niti bih vam uzeo ja mit - prekide ga kapetan. - Da mi date pun ovaj vajat dukata - ne bih vam ni pogledao, samo ako je mit... Ovako za ljubav i dobro poznanstvo mogu poneti deci to m alo šećera... - T u se okrete Đ uku i reĉe: - D ede, Đ uko, m etni i ovu glavu u kola!... - Đ uko odm ah uze i već ostavi je, gde je i stajala.

Oprosti se kapetan sa svima, sede u kola i ode, a V uĉevĉani ostaše vrlo zadovoljni što um edoše tako lepo doĉekati svoga starešinu...

Odatle se krenu kapetan obilaziti ostala sela. U Kujavici je izvidio spor oko potesa, gde obe parniĉne strane kupiše od Đ uka naizm ence glavu šećera, koju ju on "za svoju kuću nabavio kad je jutros iz varoši pošao", i dadoše kapetanu tek, ruke radi, da ponese deci. U Zvezdu je kapetan izvidio opet spor oko neke seoske vodenice, pouĉio ljude da slušaju vlast i da joj budu na ruci; i tu su parniĉne strane dale kapetanu glavu šećera da ponese deci tek ruke radi. U K rniću je opet izviĊao neki spor oko potesa i uzgred dobro saslušao popa P eru P opovića, koji m u se poţali na uĉitelja S retena P avlovića da je nem iran, da psuje zakon, veru, da razvraća decu, daje im kojekake skaredne knjige da ĉitaju, kaţe im da gore nem a neba ni raja - nego da je to nekakva praznina; kaţe im da ne treba vlast slušati, što je kapetan već "uzeo k znanju", i dobio, naravno, opet glavu šećera da je, ruke radi, "ponese deci". O datle je krenuo u P rhovo, D ragojevac, M rĊenovac, Miokus, itd. po svih, na broju preko 54 sela u svojoj kapetaniji. S vuda je im ao po nešto zvaniĉna posla: negde izvidi kakav spor, negde naredi nešto, negde ispita da nem a kakih burgijaša itd., što već ide u zvaniĉnu duţnost tako vrsnog kapetana, koji je sam o svojim priljeţnim i

revnosnim radom i velikim snishoĊenjem prem a pretpostavljenim svojim doterao do toga zvanja svoga.

S vuda je govorio lepe besede, pune pouke, kakvu m oţe samo iskazati tako vredan i revnosan kapetan. Svuda je bio dobro poĉašćen i doĉekan. I, naposletku, svuda je dobio onu istu glavu šećera iz torbe Đ ukine, da je ponese svojoj deci "tek ruke radi"... Ĉ itavu nedelju dana zaĉam ao je naš lepi kapetan, putujući po srezu "po zvaniĉnoj duţnosti" svojoj.

K ad se već vratio i bio nadom ak V ladim ircim a, gde je sreska kuća - reći će zadovoljno svom e vernom Đ uku:

- P a, Đ uko, jesu l' batli V uĉevĉani, a?

- Dobro je, gospodine, dobro! - odgovara Đ uko sm ešeći se. - S am o je m oglo još i bolje biti. Š teta je što je ona rĊa otkrnji, a svud bih je mogao dati po tri talira.

- A pošo proĊe ovako?

- Jedva po dukat.

- A koliko si ih već zavezao?

- O noliko koliko sm o sela obišli.

- B aš sm o na šteti što je okrnjena - reĉe kapetan, pa proraĉunavši u sebi dodade: - Z naš, Đ uko, koliko sm o na šteti?

- Koliko, gospodine?

- P edeset i ĉetiri sela - ravnih deset dukata i dva talira!

- Ih, zaboga, gospodine! Mnogo... - zadivi se Đ uka tolikoj šteti. - Ah, to je sve kriv Radan.

- N eka ga vala, Đ uko!... P latiće on to m eni lepo... -

popreti kapetan.

U tom već i kola stigoše pred sresku kuću, gde se ustavi kapetan sa svojim vrednim Đ ukom i bogatom ţetvom .

S ve je opet pošlo svojim putem kao i pre; duţnost se vršila kao i dosad - sam o što je sad poĉela da stoji u sobi Đ ukinoj pred kancelarijom i ona torba sa glavom šećera, i što kapetan sad, kad hoda izjutra po kancelariji pripijajući kafu, šapuće neke brojeve i ĉesto se udubi u raĉunanje... Jednom se bio tako zaneo da je na nekom aktu umesto num ere, koju je trebalo zapisati, zapisao "ą 54 duk. sa 12%..."

***

B oţe m oj, kakva li je to graja u K rniću?! B ubnjaju bubnjevi, lupaju daireta, zurlaju zurle, ciĉe ćem aneta... B aš odavno nije bilo toliko huke i ĉuda ni u V ladim ircim a, gde je kapetanija, kam oli u K rniću. N e treba se ĉuditi, veliko je veselje!

S lavu slavi D avid U zlović, ćata opštinski. D ošli m u gosti sve po izboru. D a već i ne pom injem odabrane ljude iz samog mesta - na priliku: novog uĉitelja S im u S tojnića, što je zam enio S retena P avlovića, onog što ga lane oteraše ĉak tam o negde oko M iroĉa, u V lahe, za kaznu što je decu razvraćao i govorio nešto ruţno o vlasti. N eću pom injati ni sam og dom aćina što se, ĉim je izuĉio ono m alo osnovne škole, odm etnuo od oca i pustio se u piskaranje po seoskim kancelarijama, te ga i otac odrinu od sebe da ne zna za nj i da nem a udela u oĉevini s ostalom braćom , a on posle udari još gore u piskaranje i advokatisanje, izuĉi u prste sve zakone i poloţne i odreĉne, posle se dokopa opštinskog pisarstva i u toj svojoj duţnosti "štedeći i m uĉeći se" steĉe neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, im a ĉim e doĉekati svoje znance i prijatelje. N eću pom injati ni pop -Peru, onog što u najvećem trku na konju m oţe da nosi punu okanicu vina

na glavi a da ne upusti, i što uvek vodi za sobom jednu crnu kerinu, pa jedanput zakljuĉa je posle veĉernje u crkvu: svu noć je nesrećna kerina vijala po crkvi uskakujući na sve m oguće stolove; ljudi su daleko beţali, m isleći da se javila neka ĉudna sila poslana u kaznu za grehe njihove, a kad sutradan sa strahom pristupiše i otvoriše vrata - na veliko ĉudo klisi iz crkve pop -Perin ker. P o crkvi beše sve ispreturano i uzorvano; tri dana i tri noći ĉitala su tri popa bdenije dok se crkva opet oĉistila. D akle, da ne spom injem te liĉnosti što su vazda društvo U zlovićevo, nego da pom enem sam o daljne goste koji se potrudiše da m u na veselje doĊu. K rasni su to gosti - u daleko ih nije. Tu vam je uĉitelj Ivo iz S kupljena; pa onaj drugi Ivo, uĉitelj iz Jalovika; pa S tanoje uĉitelj iz M uratovca; pa pop Jerotije, onaj vrljoki iz M iokusa, što rţe za ţenskinjem kad se m alo ćevne i što peva zajedno, s C iganim a nekakve skaredne pesm e. T u je ĉak i sam kapetan M aksim S arm ašević. O stalo su opštinske ćate i već tako - opet gosti odabrani, koji dolikuju ćati i im aju hvale i ljubavi u njega.

K apetanu je već priliĉno pohabana uniform a; istina, još je odvojila od ostalih što se tuda po duţnosti svojoj vrzm aju, ali tek je pohabana. A i vrem e je već da se pohaba, jer ovo je sad treći Đ urĊevdan odonda kad m u prvi put uĉiniše V uĉevĉani ono znam enito "sevte". I doista, desiše se veom a batli ljudi, ti V uĉevĉani!... Š ta je puta naš kapetan obilazio srez po zvaniĉnoj duţno sti!... Š ta li je puta verni Đ uko njegov ĉinio pazar s onom glavom šećera i nikad da je proda za tri talira, nego sve kao za pakost - dukat!...

E le, kao što vidite, veliko veselje ĉini D avid U zlović. T u se jede, tu se smeje i peva, tu se pije, tu se svira i igra, tu se napija redom u svaĉije zdravlje. N apija se u zdravlje gospode i onoga ko izmisli gospodu; napija se u zdravlje "dobrih ljudi" koji poĉituju gospodu, prizivaju je u svoj dom te ugoste i poĉaste, koliko se m oţe i koliko je bog dao; napija se u zdravlje dom aćina D avida, koji je s

trudom stekao svoj pošteni dom i u dom u m ahala i zahire, te m oţe danas uljudno doĉekati odabrane goste svoje. S ve su zdravice kitnjastije od kitnjastijih; uĉitelji, pope i ćate nadm eću se - ko će lepše i zgodnije okititi, sloţiti i nazdraviti. Ĉ im se koja nazdravi - odm ah Đ uko pali iz pištolja; uĉitelji i popovi tek zaviju na stotine zavijutaka ono njihovo dugaĉko: "m nogaja ljeta", a virauni poĉuĉnu kao orlušine oko strvine pa tek dreknu iz petnih ţila: "zoooort! zort! zort! zoooort!" i zagrebu onaj već svakom poznati viraunski tuš.

Zdravice, pevanje i sviranje prekidalo se samo kad se gosti naklope na razna masna peciva da omezete. Ali tek uz to masno mezetisanje osuo bi se prijatan razgovor. Svi su bili znanci, pa je i razgovor njihov bio poverljiv...

- S luţite se, gospodine! - nudi nekakom surovom radošću opijen D avid U zlović. svog najm ilijeg gosta - našeg lepog kapetana. - S luţite se, izvolite - koliko je bog dao i dobra godina donela.

- H m , hm , D ašo! - poĉe ĉisto da se šali onako dosta nakićen kapetan. - T ebi je, ĉini m i se, svaka godina dobra, a?

- Ne brini se ti za nj, gospodine - upada u reĉ pop P ero. - Ţ nje on dobro i bez srpa... H a, ha, ha! Je li, D ašo?

N a ovu dosetku popovu osu se m eĊu gostim a grohotom : Ha, ha, ha! pa se ĉak i C igani nasm ejaše.

- A ti m i jam aĉno ţnješ srpom , pope! - vrati m u doskoĉicu D avid i htede nešto još ţešće da doturi, a kapetan ga prekide:

- A hoće li ove godine, D ašo, biti dobra ţetva, a?

- Hvala bogu i vlasti, gospodine! - odgovori U zlović, ulagujući se i m etnuvši ponizno ruku na prsi. - D obro će

biti, ako bog da! Samo imam malo muke s Radanom.

- Š ta? H oćem o li m u skoro da dreknem o s jaretom ? H a, ha, ha! - pita i smeje se kapetan preko masnog zalogaja piletine. P op P ero uhvati se za bradu i uĉini kao jarac: "Mehe-heee!" I svi se gosti grohotom nasm ejaše.

- Keca, pope - u ševar! - viknu uĉitelj S im o i opet se osu: "H a, ha, ha!" a C igani se već izvrću od sm eha i zgaĊaju jedan drugog dairetima u glavu.

- E , hoćem o li, D ašo, da m u dreknem o, a? - upita kapetan U zlovića pošto je već priliĉno om ezetio.

- Ta ono, gospodine - poĉe m alo tiše U zlović, a unese se bliţe pred kapetana - ne bi još trebalo - biće i tom e zemana. Ama, nekako traljavo ide s interesom . N e plaća na vrem e. P roĊe iza roka po ĉitava tri m eseca. V eli: "N e m oţe se", a ovam o neće da radi, pa se još i propio...

U tom pop P ero s uĉiteljim a zaturi se da divani, a D avid i kapetan nastaviše svoje.

- D ela ti, D ašo, da m i njem u baš dreknem o, n ajbolje će biti. I tako meni je veoma zapelo oko za onaj njegov vinograd u Prljinama...

- Ta i meni je zapelo oko, gospodine, za onu livadu u luci... Nema je u celoj kapetaniji onake!

- V ala, D ašo, nem a ni onakog vinograda u tri kapetanije... H oćeš m i ga ustupiti, vere ti?

- Drage volje, gospodine, samo da mi se dokopati...

- H m , i ti još - samo da ti se dokopati!? Stegni ti njega: "P are, m ore, trebaju m i!" O n neće im ati, a m i ćem o njem u jarca pred kuću, pa eto si se dokopao!... N ego, koliko išteš za onaj vinograd da se sad pogodimo?

- N e m ogu ja, gospodine, sad seći raţan a zec još u šum i.

- A m a, okani se ti sprdnje, D aša! R aţanj je - raţanj, zec je - zec; a nam a sad, kod ovako lepa peĉenja i vina, nije stalo ni do zeca ni do raţnja, nego do doboša i do toga kako ćem o dobiti - ti onu livadu, a ja onaj vinograd!... Dede, more, reci - pošto?

- L ako ćem o, gospodine. S am o, da m u išĉupam o iz šaka...

- E nije nego još!... T o je već išĉupano.

- T a išĉupao si m u još onda ĉim si m u pozajm io onih pedeset dukata!... Znam ja to!... Nego, dela ti meni reci - pošto?

- Osamdeset, gospodine!

- Š ta - osamdeset? - upita kapetan, a malo se usturi i nabra obrve.

- Osamdeset dukata... - reĉe U zlović laskavo se sm ešeći. - Mislim, nije skupo?

- Kakih osamdeset? - zateţe kapetan da se cenka. - Ja ne bih...

- Ne, ne gospodine! - brţe-bolje upade m u u reĉ U zlović. - Š alim se... L ako ćem o se pogoditi. N eka stoji, boga vi, drugi put!

- E dobro, dobro... - Z nam ja tebe, D ašo - uze ga tapšati kapetan po ramenu...- N ećeš ti biti tako tvrd na pogodbi. A zbilja, kako ti oni ostali duţnici? K ako S tojan P avlović i O brad Ješić? K ako Ivan, V uksan, Đ uraĊ, N enad i oni drugi?... M o'š li s njim a izići nakraj?...

- Ta kuburim pomalo, gospodine - odgovara skromno David.

- Samo ako gde zapne - meni ti njih, pa ćem o m i njim a doboš pred kuću!... D oboš ja! Š to bre, uzim aš pare kad ne m oš vratiti!... U m ene, D ašo, nem a šale! - Tu se kapetan m aši rukom za ĉašu u kojoj beše dopola vina.

- A, molim, molim - ubrza U zlović i dokopa flašu da posluţi. - N ećete vi na m ojoj slavi po pola ĉaše!

- E he, D ašo, i ovam o i ovam o! - graknuše ostali gosti, opazivši da se vino dosluţuje. - I mi nismo po pola ljudi... G le ti njega! U šuškao se vazdan tam o oko tih sjajnih pulija, pa nas i zaboravio!... - uzeše ga koreti što šuška s kapetanom.

- B og dušm ana zaboravio, braćo! - Izvinjuje se David dosluţujući im .

K apetan diţe ĉašu i kucnu njom ĉašu pred pop -Perom.

- Dede, pope, bekrijo stara!... Znam ja tebe - ti punu okanicu na glavi... A tri dana drţaste ono bdenije, a? N ego neka, dede još po jednu! - i opet se kucnu.

S vi digoše ĉaše, kucnuše se i graknuše:

- Hajd ovu u zdravlje kapetanovo! Hajd u zdravlje kapetanovo... Nazdravide, pop-Pero! - ponudiše pop -Peru da oĉita zdravicu.

- Neka nazdravi uĉitelj Ivo - veli pop.

- D e ti, Ivo! T i um eš bolje.

- Jok, jok - nećka se Ivo - ti, pope, bolje um eš. N a tebe je red. S vi graknuše:

- P op P era!... P op P era!... D ela, pope!... D iţe se pop P era i nazdravi zaista lepu zdravicu u zdravlje kapetanovo. N akiti, bogo m oj, što m oţe lepše biti! K ako je V ladim ircim a i svuda po srezu tom e nastala sreća otkako

je tako dobar kapetan došao. K ako odonda ţito dobro raĊa, ovce se blizne, rojevi ne beţe. K ako je nestalo gusenica, vrana i ĉavaka što zatiru voće i useve. Kako sad nem a ni plam enjaĉe, ni poplave, ni grada, ni suše. K ako je na sve strane "blagodet i izobilije u vinu, ţitu i ovošĉiju..." I to sve odonda otkako je došao tako "ĉestit, vredan, revnosan i redak starešina u ovo podruĉje, koje nek bog da da se dugo ljetno podrţi pod rodoljubivom upravom njegovom , a sve na sreću vernih sinova zem lje ove, koji znadu svaĉije zasluge oceniti i uvaţiti - na mnogaja ljeta!" I sad grm nu opet jedno opšte "m nogaja ljeta"; Đ uko pali iz pištolja, a virauni udariše tako goro padno "zort" i tuš da se ĉak u drugom selu trgoše kvoĉke sa sm etlišta, u kom e se behu bezbriţno razlepršale i zakokotaše poplašeno, a pilići se sam o pribiše uza njih pa izvrljivši svoje još goluţdrave glavice sam o tek uĉiniše: "ćrrrr!..." I sam a ţiveţ već vidi da se nekaka ĉudevenija zbivaju.

E le, taka se to ĉastilo i pilo na slavi D avidovoj ĉak do zaranaka. N eki gosti poĉinju već uviĊati da je dosta i zovu druge da se ide. D avid nudi da se popije bar još po jedna za srećna puta - onako s nogu. Pop Pero opet nazdravi tako ţestoko zdravicu da virauni već prom ukoše viĉući: "zooort!" a m eĊu gostim a zahori se graja, kakva valjda nije bila ni na ciganskoj slavi, a kamoli na drugoj kojoj krštenoj. V aljalo je sad da Đ uko pukne iz svojih pištolja što igda m oţe, i što valjda nikad u svom veku niti je puknuo niti će puknuti, ali - baš sada ne ĉuše se njegovi pištolji. K apetan iz koţe da iskoĉi od ljutine što Đ uko ne dade izraza sad takome veselju; nabrao obrve, pa jurnu na prozor, a ĉisto ciĉi: "T a kam o taj? P ali, m ore!" N o baš u taj m ah rastade se Đ uko s jednim seljakom ; seljak ode uza šljivar, zaturio na leĊa torbu, a iz nje viri vrh glave šećera... K apetana odm ah m inu ljutina, a još se drţi nam rgoĊen. "Š ta ĉiniš ti tam o, m ore?!" priviknu na Đ uku i kao popreti glavom. "Sad, sad, gospodine - eto me!" odgovori Đ uko m ahnuvši glavom na onog seljaka, pa onda trţe oba pištolja i viknuvši što igda m oţe:"zooort!"

opali ih.

- Ţ ivio Đ uko! - graknuše gosti.

- H ajd ovu u zdravlje Đ ukino! - reĉe kapetan prišav stolu i uzevši ponajveću ĉašu. S vi se latiše ĉaše i napiše u zdravlje Đ ukino. O pet se javljaju glasovi da se ide. O pet nudi D avid "po jednu s nogu za srećna puta". I tako sprem ajući se da idu napiše u zdravlje uĉitelj-Sime, pa u zdravlje i jednog i drugog Ive, pa u zdravlje lop-Pere, pa pop Jerotija; pa opet s poĉetka, pa u zdravlje kapetanovo, pa teraj redom , dok stiţe i veĉera. P osle veĉere kolale su zdravice od kapetana do Đ uke i od Đ uke do kapetana - dokle već gosti nisu došli u tako stanje da nisu više ni razumevali jedan drugoga.

P o nekom instinktu poĊoše da se već jedanput razilaze. S vaki je ponešto m rm oljio - nekakim neĉuvenim jezikom .

- Ama jes ti... - unosi se U zlović pred lop -P eru posrćući. - Ja, jes ti ĉuo, kapetane!... Z naš - livada...

- Vino... - mrmolji opet kapetan drţeći se za svog Đ uku da ne padne - vina... ti, D ašo... Jes - vinograd... Ne brini se... D oboš sam ja, m ore!... Jest, ja - doboš!

N aposletku i taj se dţum bus utaja... U taja se u kući D avidovoj; um iri se po K rniću sve. M eseĉina siri pom alo. Kad eto ti onog seljaka s torbom preko ramena - naiĊe na ćupriju onu staru, što je i sad valjda na krnićskoj reci. T am an bi nasred ćuprije, a odovud, m alo povodeći se, preda nj Radan.

- Jes ti to, Radane?

- Kum-Mato!... Gle, ti si! - reĉe R adan kao trgnuv se malo. - Eto ja... vidiš, tako! M alo, bogam i, kum e, pa... šta mu znam.

- Zar opet, kume? - upita ga Mato prekorno.

- T sss, kum e, šta ćeš? - poĉe R adan, ako i pijan, da se pravda. - Briga, briga, kume! - i tu mahnu rukom, kao da je sve propalo.

- Hej, hej, moj veseli kume! - reĉe M ato ĉisto ţalostivo. - H ajde kući, kum e, hajde! S utra valja poraniti...

- H e, kući! - prekide ga Radan, a jetko se nasmehnu. - K akoj kući? T i m isliš ono je m oja?... H ej, m oj kum e! U zlović. - U zlović! V iš, tu m i se popeo!... - i pokazuje prstom u teme.

- A deca, kume?

- Te, deca - m oja deca?... N ije svet rešeto! - Tu Radan pogleda snuţdeno preda se, pa sm otrivši kraj M ate torbu s glavom šećera, gde je spustio, seknu ga nešto te prekide što je poĉeo i naglo upita: - Š ta ti je to, kum e?

- N išta, neki šećer.

- K aki šećer? D aj da vidim !... - i brzo izvadi iz torbe glavu šećera, zagleda je, pa klim nu glavom : - Ih, kume, zar i ti?!... Š to će ti to?... Jes baš ona - evo okrnjena!... Kume, što će ti ovo?

- T a hoću sutra kapetanu da m i potvrdi neku tapiju, pa uzeh...

- O d Đ uke, je li?

- Ja, on ima odnekud.

- Molim te, kume, baci to! Tapija!... Kakva tapija?... Nek propadne! Baci, molim te, ako si mi kum!

- Platio sam. Kako da bacim?

- He, moj kume - reĉe R adan sasvim jetko. - Ja sam je

dosad devet puta platio?

- Zar ovu glavu?

- T u, baš tu istu glavu - poznajem je dobro!... Ja sam je i nabavio kapetanu. Evo, gde je okrnji crno dete na brodu više P etrova vira!... V iš, pa devet puta, m o j kume, i - eto dokle sam dospeo!... - završi R adan, pa klim nu glavom neveselo, pogleda nešto dole u vodu, pa tek povuĉe M atu za rukav šapćući: - Kume, kume! Nuto, nuto!

- Š ta, kum e? - upita Mato uzjazben.

- Nuto ono dole - vi'š?... V i'š kako sedi!... T a eno ga, eno - crni se!...

- A m a šta je?

- Dete - ono, kum e! Z ar ne vidiš?... T a stanide!... - viknu R adan i opsova tako strašno da se M ato strese od straha; spodbi onu glavu šećera, pa što igda m oţe izm ahnu te njom u vodu; razleţe se pljesak pod ćuprijom , a on se nekako izvraćeno nasm eja: - H a, haha! K um e! V i'š, ooode!...

M ati poĊe kosa naviše.

- H ajdem o, kum e, kući! H ajde - i ja ću do tvojih vratnica!... - pozva ga M ato te poĊe.

K ad beše kod vratnica da se rastanu, R adan hukne i reĉe:

- Devet puta, moj kume, nije šala!...

- Hej, moj veseli Radane! - prošaputa M ato i okrete naviše stazom kući svojoj...

***

A ko si koji put nešto turoban i zle volje, a ti sam o svrati - osobito ako to bude zim i i kad je kaka ţestoka m ećava - u

kafanu "Kod petla". To ti je najpreĉi i najsigurniji lek. U pozorište slobodno nem oj ići, jer m oţeš posle svu noć pljuckati i postati zlovoljniji. Bolje idi ti u kafanu "Kod petla". T u je tek pozorište i kom endija! K o god se pom oli na vrata - izgleda kao da se spremio da odigra ulogu iz kakve komendije i to - svaki drukĉiju ulogu...

U kafanu "Kod petla" slegne se ceo svet, pa gotovo ne samo ceo svet, nego - ĉak i jedno od ona "tri sela više". S av je taj svet raznolik. N igde nećeš naći sliĉna ni nosa, ni oka, ni kape, ni haljine, ni lice, ni odeće, ni obuće... S ve je to u drugoga drukĉije!

Valja samo sesti pa gledati sehira.

D oĊe jedan, nudi te što m oţe ljubaznije reţnjem rotkve; drugi te nudi slanim badem om ; treći ti se ţali na m uzikante što sviraju ĉardaš, a on im naruĉio: "S ećaš li se onog sata", i to se tako ţali da se već i tebi sam om ĉisto saţali što ne sviraju "S ećaš li se onog sata"; peti prišao pa ti podnosi pod nos ĉvarak ili ćevapĉić sav uvaljan u sa i m oli te da sam o "koštaš" za njegovu ljubav. O nam o se, opet, jedan M adţar pom am io po muzici, pa digao nogu i tuĉe štiklom u sto. T am o, opet, za jednim okruglim stolom pometali jedan drugom ruke na rame, pa pocupkuju onako sedeći na stolicam a, kao da igraju kolo. O nam o za drugim stolom plaĉu i km eĉe deca, cereka se nekako ţenskinje i halaĉu soldati...

E le na sve strane ţagor, vika, lupa, svirka, pevanija - samo bruji!... T ako je to gotovo svako u boga veĉe zim i.

Jedno veĉe taka beše ţestoka m ećava. Z viţdi vetar, a prećavac m agli u oĉi kud se god okreneš. U kafani "K od petla" puno. Za jednim malenim stolom ukraju sedi jedan dugajlija u gunjcu i suknenim ĉakširam a, nakrivio fes, zaturio se, pa m latarajući rukam a priĉa nešto jednom m ladiću što sedi za istim stolom s njim . K elner donese još dve ĉaše piva pred njih. D ugajlija uze ĉašu, kucnu se s

onim m ladićem , pa iskrenuvši dopola ubrisa dlanom usne i reĉe:

- Eto, zbog toga je, moj Pajo, bilo i potegni i povuci!...

- B ogati, kaţi m i pravo, ko se prvi seti takog Ċavolstva? - upita Paja.

- Ko? On, eto ko! - odgovori dugajlija. - O no, doduše, mogu se i ja dosta kojeĉem u doviti, pa još i bolje od njega - iako je on kapetan, a ja ĉovek prost, njegov pandur: nego kud bih se ja još oko takih potrkušica zanosio!... N jem u je lako - sedi besposlen po vas dan, pa izvoleva... Tako je bilo i s tom glavom šećera! U Ċem ja jedno jutro u kancelariju, a ona m u stoji na astalu. Ja se m alo zaĉudim , bogm e. "O tkud sad to", m islim sam , "kad naš kapetan ne uzim a ni od kog m ita?" A on vide gde se ja ĉudim , pa m i kaza kaka je on tu glavu nabavio, kaza mi sve: kako je smislio i šta će s njom . M eni obreĉe treću paru... T a, znaš, hvala bogu, da m u nije bilo m ene, ne bi groša dobio!...

- P a je li ti barem dao tu treću paru? - upita Pajo.

- D ao je nešto, ali zakide m i ravnih dvadeset dukata!... Z naš, kad je baĉena ona prva glava u vodu - onaj seljak kad je bacio - odem ja u Beograd, te nabavim drugu istu onaku. P osle je više nism o nosali po selim a, nego sam je ĉuvao ja u m ojoj sobi - pred kancelarijom.

- S ad vam jam aĉno nije tako išla trgovina? - primeti Pajo.

- E , te još kako!... S ad je baš išla kako valja!... S am o da ti kaţem . D oĊe neki M ileta iz M iokusa da potvrdi procenu. N uţda ĉoveku, hoće da izvadi pare iz fonda - stegli ga neki duţnici. S nuţdio se, neveseo: pustim ga u kancelariju kapetanu, pa se naslonim da slušam . "O dakle si ti?" pita ga kapetan onako m alo oštro. "Iz M iokusa, gospodine." - "Š ta ćeš?" - "Ta potvrdio bih neku precenu." - "D oĊi sutra!" oseĉe se kapetan na nj. IziĊe sirom ah, ţali m i se, ja

sleţem ram enim a. E to ti ga sutradan rano - moli opet. Opet kapetan odlaţe: "S utra!..." E le tako ga odbija nekoliko puta. Ĉ oveku prituţila nuţda, IziĊe jednom iz kancelarije, pa sam o što ne plaĉe. P itam ga šta je - a već am o znam , kapetan m i naruĉio. - "Muka i zlo", veli, "ja ne znam kad će doći i na m e red jednom !" - "More, donesi ti štogod deci kapetanovoj na peškeš", velim m u ja, "pa da viš onda!" - "A m a, ako hoće sam o, doneću - ko ne bi, samo neka bude vajde!" - Ja mu onda ponudim glavu šećera i kaţem da bi to najpriliĉnije bilo dati. K upi on glavu i odnese bajagi kapetanici. Odmah kapetan s njim drukĉije; potvrdi m u i procenu i nauĉi ga još kako će ĉas pre doći do para. Ĉ im ode ĉovek, ja glavu opet te u m oju sobu... D oĊe drugi da m oli za nešto - tako proĊe i on. E le, svaki dan tek kupi po neko glavu šećera od m ene.

- Ama zar to nisu ljudi potpazili šta radite?

- N isu ja!... N am irisali su to oni odm ah, ali su ćutali! A i šta bi m u?... Z ar ti još ne znaš ko su naši kapetani. P rosto, ako m u nije volja, neće da te ĉuje dok m u što ne tutneš. N ekad se davalo naoĉigled, a sad to ide zgodno ispod ruke... L judi im znadu ćud, pa šta će - plaćaju. V ide da im bez toga obići ne m oţe. D a se, opet, ţale - kud će šut s rogatim a izići nakraj!...

- Bogme, vi ste tu mnogo zaradili!

- Ja šta m isliš ti, bolan!... V idiš ovu kavanu? - Nju je sazidao kapetan tom glavom šećera. M oj P ajo, padalo je tu novaca kao kiše!...

- Ama, opet ti ne kaza meni kako se zavadiste.

- S tani da ti kaţem ... Z naš, kad sm o poĉeli trgovati s novom glavom, on je poĉeo zapisivati koliko se puta proda. V idim ja, pa m i bi za zlo što zapisuje; valjda ga ja neću prevariti. K ad je tako, stanem i ja beleţiti na glavi šećera; kad se god proda, povuĉem po jednu belegu

plajvazom . K ad bi da se proraĉunam o - a to smo radili svakog meseca - po njegovom raĉunu izlazi da je prodato više jedanput, a po m om ne izlazi. I baš m ogu se sad gde hoćeš zakleti, nije m i o glavu da laţem , da sam pravo beleţio. O ko toga ti se, bogm e, m i zdrpim o valjano. O n meni: "Lopove!" Ja opet njemu: "Varalico! L upeţu nad lupeţim a!" U m alo što ne bi i za vratove. Ja duhnem te iziĊem od njega... I kad se proraĉunasm o, zakide m i ĉitavih dvaest dukata!...

U tom uĊe u kafanu jedan robijaš od onih kojim a je skinuto gvoţĊe, pa slušaju pri policiji gdegod; pred vratim a, vidi se kroz staklo na sredi, staji ţandarm . R obijaš uze neku dugaĉku flašu piva, pa poĊe. S m otri ga naš dugajlija, pa se zagleda u nj kao da ga poznaje; zagleda se još bolje, pa ga zovnu:

- Jes' ti, Radane?!

R obijaš stade, pogleda ga, pa uzviknu: - A ha, Đ uko! N uto, bogati - otkuda ti ovde?

- D onese i m ene vetar, R adane. V i'š, ja s m ojim kapetanom kvit!

- Jesi davno iz Vladimiraca?

- P rekjuĉe sam pošao.

- V ere ti, šta li je od m oje vesele dece? G de li su sad?...

- H ajde ti, m ore! Š ta ĉekaš vazdan? - obrecnu se na nj ţandarm , otvorivši vrata, i R adan ode ne doĉekavši ni odgovor.

- V i'š, sirom ah!... - reći će Đ uko gledajući za njim . - Ta je, P ajo, onaj seljak što je nabavio kapetanu onu prvu glavu šećera.

- A što je na robiji? - upita P ajo zaĉuĊeno.

- Š to je?... Š to ga, sirom aha, snaĊe beda! B io je to ĉestit ĉovek, ali se nekako zaplete u dug. Z aduţi se jednom kaišaru - nekom U zloviću, pa m u lepo dohaka, i eto do šta je dospeo...

Kobeljao se, jadan, kobeljao i otimao, pa sve uzalud. N ajpre m u je dao nešto malo, pa se naplelo koje interesa, koje ono glavno, koje na promenu obligacije... nikad otarasiti. A ti već znaš kako se kod nas interesom gule duţnici. K ad ĉovek vide u kako je zlo ugazio, on pokliznu i u radu. A kom će se, opet, m iliti rad kad m u drug i sve odnose? P oĉe i da se opija. U zeše govoriti da je i pam eću šenuo.

- E , jadnik! K ako ne naĊe nekog poštenog ĉoveka da ga išĉupa iz te bede?

- Nalazio je i to, ama mu sve podliju vodu. Kapetan se beše nešto na nj ispizm io, a zapelo m u oko za njegov vinograd. U zlović, opet, zinuo na livadu, pa sve šuškaju zajedno i sprem aju m u zam ke. B aš kad m u htede biti prodaja, naĊe, sirom ah, nekog poštenog ĉoveka ovde da mu da novaca. Htede se lepo iskobeljati. Ali, ne lezi vraţe, to nekako prokopka kapetan i U zlović pa poteci tom ĉoveku. K ao za nesreću R adanovu, desio se taj ĉovek - kapetanu brat od ujaka. Navali kapetan: "Nemoj biti", tam o on, "lud! Z ar ovom propalici i bekriji da daš? T a on je prezaduţen i kosom na glavi... S ve će ti propasti!" I lepo odvratiše ĉoveka te mu ne dade... A kako se, sirom ah, beše obradovao! Ĉ isto nanovo oţiveo, pa m i se hvali kako će skinuti zlo s vrata...

- P a dela kazuj, što dopade robije.

- S tani, polako! K azaću ti... K ad m u već podliše vodu kod tog trgovca, onda U zlović tek priteţe i navali da se uĉini prodaja... Š to je, opet, ta prodaja brzo izvršena, nisi video!

Ja sam se zaĉudio kad se to pre oglasi, kad li pre iziĊe u novinama. Tek jedno jutro zove me kapetan, a osmejkuje se: "H ajde, Đ uko, sprem i se da idem o na jednu prodaju!" Sprem im se ja i poĊem o. K ad bism o već u K rnić - putem pored vinograda, on će tek pruţiti prstom na R adanov vinograd: "K ako ti se dopada, Đ uko, onaj vinograd"? - "D obar", velim ja, "boljeg retko gde im a". "Š to li to sad pita?" mislim sam. Kad, a mi pravo okretosm o se kući R adanovoj. T o li je! S ad znam . T u i U zlović, tu seljaci, neki trgovĉići seoski ukrutili se, pa hodaju ispred kuće. S irom ah R adan sav pozelenio od m uke. Ţ ena m u i deca kao potuĉeni... P oĉe se prodavati - mahom sve kupuje U zlović, seljaci i licitiraju i ne licitiraju: ţao i njim a ĉoveka. D oĊe red na kuću. S tade piska dece, ţena m u udari u zapevku. On, siromah, kao zgranovan, ulete u kuću. S vi se zgledasm o šta m u bi sad! D ok, ništa ti bog ne dade - grunu puška kroz jednu badţu, a m oj se U zlović prevrte, baš ni nogom ne m aĉe!...

- Ubi ga! - zaĉudi se P ajo.

- U bi, dabom e. D ogorĉalo ĉoveku. N ije to šala ostati sa sitnom decom - pod vedrim nebom , kao prosjak!... N aĉini se tu galam a, dotrĉaše još ljudi iz sela. O n, sirom ah, sam iziĊe i predade se, te ga odm ah otpratiše u haps...

- A šta bi od prodaje?

- P rodaja se izvršila. S ve m u ode za dug i troškove, još se nije moglo ni isplatiti... Njega na ispit, pa posle sudu, sud ga osudi na robiju, i eto, sirom ah, još nije izdrţao. Kapetan tera opet svoje. Vinograd je dobio. Sad, valjda, im a opet nekog te m u pom aţe da trguje s glavom šećera... S iroĉad R adanova potucaju se po najm u; a ţena m u nekako ubrzo presvisla od teška jada... E to, m oj P ajo, kako m oţe ĉovek da strada!...

- Molim, fajerunt! - viknu jedan kelner usprem ajući stolice po kafani. Đ uko i P ajo odoše. O stali gosti odavno

se već razišli. G azda drem a u jednom kraju za stolom . S am o škilji još jedna lam pa. N apolju zviţdi vetar, i sićani prećavac zasiplje u prozore. N egde daleko ĉuje se pesm a pijanih ljudi.

Svirač

Na drugi dan Vaskrsa slegao se silan svet na sabor kod crkve rogaĉke. O dm ah po ruĉku uhvati se m ladeţ u kolo, a stariji ljudi ostaše još za soprom , da pripijaju pom alo, da se razgovaraju, šale i da glede kako se m laĊi vesele.

N a saboru ne beše drugog sviraĉa do nekog S retena S tojića i još jednog m om ĉića što, udaraše u bubanj.

S reten nije C iganin, nego jedan sirom ašak iz sela N .; vredan i otresan m om ak. S luţi pod najam , a uz to zna svirati u ćem ane bolje od m nogog sviraĉa. Ĉ ak iz daljih krajeva traţe ga ljudi i pogaĊaju da im svira na svadbi, slavi ili kakom drugom veselju. A kad je već sabor on i sam doĊe da zaradi koju paru. O sim toga, S reten je u neku ruku i majstor. Zna dosta dobro -kaĉarski i stolarski zanat; gradi vedrice, kace, brem enice, vuĉije, ĉabrove, stolice, stolove, lotre - gotovo svaku drvenariju što treba jednoj kući seoskoj. P a i otud m u pada lepa parica.

D a je ko drugi na njegovom m estu, taj bi, m oţe biti, već odavno naĉinio lep kapital i okućio se. S irom ah S reja to nije um eo. S ve m u je nekako išlo bolje od ruke, sam o tecivo nije. A ko kom e što uzajm i, a to je poĉesto ĉinio - propadne m u; ako uloţi u kaku radnjicu - i tu mu propadne; ako poĉne da ĉuva - i tad mu se malo-pomalo izmigolji para... Ni sam ne zna kud ni zašto. Ĉ esto su ljudi govorili: "B aš šteta što ovaj m om ak nem a sreće, a ovako vredan i pošten!" O n se, opet, navikao pa tako ţivi, sastavljajući kraj s krajem , i gde m oţe što zaraditi - zaraĊuje.

E le S reja svira, a kolo se zavilo veliko i zapleteno. P riĊoše

i ozgo od sopre neki da glede izbliţe. M eĊ njim a je gazda M ilun, jedan bogataš iz sela N .: s njim je pop R aško V idak, pisar opštine n -ske, i još njih pet-šest.

B aš kad se gazda M ilun prikuĉi ka kolu, prekide se igra i onaj S rejin m om ĉić zaĊe kupiti bakšiš. P ada para kao kiša. S vaki ĉas priĊe m om ĉe S reji, pa m u izruĉi u peškir po punu kapu krajcara. S reja to strpa u svoj jandţik, pa ĉeka dalje. P ostaja m alo, pa eto ti onog m om ĉića, podnese kapu i gazdi M ilunu da m u da bakšiš.

- A ne igram ti ja, m om ĉe! - reĉe M ilun sm ešeći se. - Idi tam o onoj m om ĉadiji,

- Evo na! - ĉu se krupan glas opštinskog pisara V idaka i baci m om ĉetu u kapu deset para.

- N em oj da se pretrgneš, ćato! - reĉe m om ĉe zajedljivo.

- V i'š ti bezobraznika! N e kaţeš hvala i na tom ! - obrecnu se pisar.

- O , o, gle ti šta je ovaj nakupio! - zaĉudi se gazda M ilun i mahnu glavom. - Bogami lepa para!

- A zarade oni dobro - reći će pisar nem arno - samo da um edu ĉuvati...

O dm aĉe m om ĉe dalje. O pet S reja zasvira, udari bubanj i zametnu se kolo. Gazda Milun, pisar V idak, pop R aško i ostali kod kola glede kako se to igra. Pusti se i to kolo, i opet m om ĉe S rejino zaĊe da kupi pare. K ad bi blizu Miluna, on izvadi deset para, pa zovnu:

- O di, m ore am o! B aš iako ne igram , vredi dati takom sviraĉu! - pa baci desetak m om ĉetu u kapu i zaviri lakom o da vidi koliko je nakupio.

- Hvala, gazda!

- O, bogam i, i ti si gotovo gazda! G ledaj ti šta je on nakupio! - zaĉudi se gazda M ilun.

- Ta nek nije samo muka uzalud! - reĉe m om ĉe.

- M ore, tu baš nije uzalud! A koja ti je to kapa danas?

- O vo je ĉetvrta, gazda!

- Ĉ etvrta! P a vi ste, bogam i, onda dobro pazarili!

- Teee! - uĉini m om ĉe i slegnu ram enim a, nasm ešnuvši se malo, pa ode dalje kupiti.

- Š ta veliš, V ide, zaradili su danas dva dukata, a? - upita Milun pisara.

- Dva jesu, ako ne bude i više.

- Lepa para!

- A m a i sviraĉ je, nem a ga šale - prihvati pop. - Ono ima još sviraĉa ovuda u nas, ali od S reje boljega nem a.

- Da je majstor u tom poslu, to znam, ali nisam znao da m u se toliko plaća.

- P laća da vidiš, gazda M ilune, dosta dobro! - nastavi pop. - N jem u je kašto padalo po ĉetiri-pet dukata samo od jedne svadbe.

- P o ĉetiri-pet dukata! - zaĉudi se M ilun.

- Ja šta ti m isliš. N ajm anje od veselja m ora m u pasti barem sto groša.

- E to je dosta, dosta... bogami! - reĉe M ilun m ašući glavom . P oćuta m alo, pa tek upita popa:

- A m a, popo, on ĉini m i se sluţi sad kod S tanoja.

- Jest' kod S tanoja. B iće još ovo do Đ urĊevadne kod njega!

- Tako su se pogodili - primeti Vidak - ja sam im gradio ugovor.

- A kako m i se ĉini, otresit je m om ak.

- Pravi kremen! - reĉe pop; - Š to uradi ono ti je baš ljucki i svesrdno uraĊeno.

- Tako se svi hvale njime! - potvrdi i pisar.

- Znam ja sam - reĉe pop - bio je i kod mene jedno leto, i ja nisam imao boljeg momka od njega.

- Hm, hm! - uĉini M ilun i m alo se zamisli. Videlo se da ga je nešto veom a zainteresovao S reja. Z nao je on i sam vrlo dobro kakav je Sreja - je li vredan i pošten ili nije; ali tek opet je raspitkivao. Uostalom, otkako je gazda Milun poĉeo trgovati, uobiĉajio je da tako raspituje za najm an ju sitnicu; m akar m u bogzna kako poznata bila, on će se tek graditi da ne zna i pitati drugoga. M oţe biti tim je hteo da pokaţe kako on, kao veliki gosa, ne vodi brigu o svaĉem u; a m oţe biti i zato što je kao ĉovek od raĉuna naviknuo da dobro propita šta je što.

- I velite o Đ urĊevudne će izaći od S tanoja? - upita Milun poćutavši m alo.

- T ako m i barem on reĉe onom ad - odgovori pop. - Ţ ali m i se da m u je S tanoje uĉinio nešto krivo.

- H m , pa i jeste S tanoje m alo dţenabet! - reĉe M ilun kao uz reĉ. - A gde li će se posli najmiti?

- E, to ne znam - odgovori pop.

- N ije ti ništa govorio?

- Nije.

- A što ti, gazda M ile, toliko razbiraš za nj? - upita Vidak lukavo.

- A što ne bih razbirao? M om ak valjan. M ilo m i je videti valjana ĉoveka - odgovori Milun.

- E, to je onda drugo! - reĉe V idak i prikuĉi se m alo dalje drugim ljudima, te se pusti s njima u razgovor.

Igra i veselje trajalo je do pred m rak. U sam i m rak poĉe se narod razilaziti, svak na svoju stranu.

***

Sutradan poranio gazda Milun, pa sedi na doksatu pred svojom kućom , a kuća m u je od najuglednijih u svem selu. P ije kafu, puši na dug ĉibuk i viĉe nešto na ĉeljad. O tkako je gazda M ilun poĉeo trgovati, odonda je i to uobiĉajio da izjutra sedi na doksatu, da puši na dug ĉibuk, i da za što bilo viĉe na ĉeljad ili na koga mu drago.

V eć sam vam napom enuo da je gazda M ilun jedan bogataš. N ajviše baštine, najviše stoke u njega je, i svakog drugog mala i imetka izobilja. Nekad je i Milun radio poljski rad i otud tekao paru po paru. P osle je poĉeo trgovati svinjama, vunom , lojem , voskom , koţam a, ţitom i svaĉim - ĉim m oţe jedan seoski trgovac da trguje. I za kratko vreme postao je jedan od najbogatijih ljudi ne samo u selu N . nego i u ovoj okolini. S ad više i ne radi teške radove; to je ostavio m laĊim a, nego sam o gleda trgovinu. O tkako je poĉeo trgovati, odonda je postao vrla veliki intereţdţija; neće ti on propustiti, am a ni najm anju priliku gde se m oţe što ućariti. Š to m oţe sam da stigne - dobro, a što ne m oţe, to opet stignu njegovi sam sari, koje on ponosito zove "moji kalauzi". T o je neki šantavi V esa, neki vrljoki Golub i neki Boroje iz donjeg kraja. Ljudi koji ne vole da zapinju grbinom oko teškog poljskog rada,

nego radije ošljare oko m ehane i klancaju ĉak u treće selo za tuĊ raĉun. O ni ĉesto pom aţu gazda M ilunu i na sudu, kad tera kakvu parnicu. A otkako je poĉeo trgovati i interesirati - razum e se da se odonda poĉeo ĉešće i parniĉiti. A ko m u zatrebaju svedoci, tu je odm ah V esa, G olub i B ora. M a šta bilo, sam o ako treba da se na koga pozove, oni su tu, gotovi kao zapete puške. O tkako je gazda M ilun poĉeo trgovati, odonda su ga om rzli m nogi ljudi; ali on to slabo m ari. N ajposle, što i da m ari, kad m u niko ne m oţe nauditi. Ĉ ovek bogat, m oţe m u se; on je gosa - njegova se svakad i svud bolje melje.

Ele, taman se gazda Milun tako razvikao, dok eto ti mu Vidaka, pomoli se na vratnice.

V idak je, kao što već znate, opštinski pisar. I on je ĉovek u stanju; barem je bogatiji od m nogog opštinskog pisara. O bogatio se onako isto kao što su se obogatili m nogi i m nogi opštinski pisari po selim a, piskarajući seljacim a za skupe pare, advokatišući im takoĊe za skupe pare, dajući im novce u zajam opet za skupe pare. On je gotovo najbolji prijatelj Milunov, a Milun njegov. Oni pitaju jedan drugoga za savet, dogovaraju se u svakom poduzetku i pom aţu jedan drugom u svakoj prilici. P a i sad m u je V idak došao na neki dogovor, jer m u je M ilun još juĉe na saboru napom enuo da se uvrati kod njega da se nešto razgovore.

- Ej, ej, Mile, polako, more!... - poĉe V idak još s vratnica, kao takorse u šali. - Š to si se razvikao toliko?

- K ako neću, brate! - okrete se Milun njemu. - Sve ti to ide naopako; sve se radi kao od bede. Ovo se ne zna ni ko pije ni ko plaća.

- P iješ, eto ti! - reĉe m u V idak ispevši se gore na doksat i pokazavši rukom na kafu pred M ilunom.

M ilun se m alo osm ehnu, ali još, kao ljutito, ponudi

V idaka da sedne, pa reĉe:

- P ijem , istina, ali ne znam ko će platiti.

- M akar i ja, sam o ako bude ćara - odgovori Vidak, m isleći na sinoćnu napom enu M ilunovu da će se danas o neĉem razgovarati. A znao je da ga M ilun nikad neće zvati naprazno.

G azda M ilun naruĉi ĉeljadi da donesu i V idaku kafu, i tu zam etnuše njih dva obiĉan razgovor, pa onda preĊoše na juĉerašnji sabor. T u će M ilun poĉeti:

- A m a znaš šta, V ide?

- D a ĉujem , M ile.

- V ide li ti juĉe kako onaj kupi pare?

- Ko to?

- Onaj Sreja.

- A , S reja sviraĉ! - reĉe V idak i nasm eja se. - B aš ti jednako o njemu, pa o njemu.

- A znaš li ti da on sad o Đ urĊevudne izlazi od S tanoja?

- Z nam ; taka reĉe i pop juĉe.

- P a šta veliš, kako bi bilo da ja njega uzmem pod najam?

- M oţeš, nije rĊav ĉovek - odgovori Vidak, pa se lukavo osmehnu i upita: - A što baš njega?

- V idiš ti, on zaraĊuje lepu paru. P a kako bi bilo da ga uzm em , ali da se nekako ugodim o da on m eni daje što zaradi.

- Hm, ne bi bilo rĊavo! - reĉe V idak prom išljajući se -

sam o ne znam 'oće li pristati on.

- V aljda 'oće. N avalićem o ti, ja i još koji od naših ljudi, pa će pristati; a ja ću m u platiti dobar ajluk.

- K oliko m isliš da m u daš?

- D aću m u ĉetrnaest dukata do M itrovadne. S tanoje mu plaća, ĉini m i se, deset.

- T ako će biti.

- A za ĉetrnaest će jam aĉno pristati. O no, istina, nem a do Mitrovadne mnogo slava - slave su više zim i, ali opet biće svatova, pa sabori toliki leti su. Ja m islim , m oći će isterati dvaput toliko do Mitrovadne.

- D vaput m oţe. R aĉuni m u svatove dukat, a sabor u najm anju ruku sto groša. P reko leta biće zar dvoji-troji svatova, a sabora im a više od deset. U z to još uraĉuni i nekoliko slava. Ele, tamo-amo - izvadiće blizu triestinu dukata. A to je za uvar.

- Za uvar, jakako! - odgovori M ilun ĉisto radostan što m u je pala na um tako spekulativna misao. - P a onda znaš ti - nastavi dalje - da on opravlja kace, gradi što god zatreba od drvenarije.

- Znam, pa i tu bi ti mogao privrediti. Kad sredi posla kod kuće, onda m oţe otići te opravljati kom e što.

- V i'š, to bi sve trebalo nekako ugoditi s njim ; ali lepo da se ne seti, pa m oţe odustati.

- D abom e, valja naĉiniti ugovor. Z a to se ti ne brini. Ja ću već nam estiti kako valja.

- E vidiš, zato sam te zvao.

- Setio sam se ja, ĉim ti onako juĉe propitkuješ za nj. B aš

si pravi špekulant, u daleku te nem a.

- S ad ti gledaj; ovo dana naći ćeš se s njim gde bilo. Najbolje bi bilo kako u mehani. On valjda dolazi u mehanu?

- D olazi kašto.

- E ti se naĊi tam o, pa ĉim doĊe, ti m i poruĉi, ako se ja ne desim , da doĊem , a dotle zadrţavaj ga. A naći će se valjda ko i od naših, te će pripom oći da se pogodim o. A tebi za tvoj trud biće napojnica.

N e brigaj ti! Ja ću se već postarati... - reĉe V idak i razgovor se zatim okrete na druge spekulacije. Dugo su još sedeli ova dva spekulanta i skrajali planove kako će koji gde zakaĉiti ćara i kako će jedan drugom biti u ovom ili u onom poslu na ruci. Naposletku, gotovo pred podne, ustadoše. V idak ode svojoj kući da naĉini neke procene, a Milun nekud u selo da prikupi neki loj i vunu.

***

B aš nekako pred sam i Đ urĊevdan sede u m ehani seoskoj: V idak, V esa, G olub i B ora i još neki prijatelji. D ok eto ti i S reje. U Ċe u m ehanu, nazva boga, naruĉi polić rakije, pa sede ukraj i uze puniti lulu.

V idak ga pogleda, nakašlja se m alo, pa će tek onako upitati:

- M oţe li se, Srejo?

- P om alo, ćato, petlja se.

- A 'oćeš li ostati i od Đ urĊevadne kod S tanoja?

- V ala, ćato, neću. D osta sam ga sluţio.

- A što nećeš? S tanoje nije baš tako rĊav gazda.

- M oţe b iti; ali ja ne mogu. Kad mi preseda svaki zalogaj u njegovoj kući, onda m u dţaba i ta sluţba i sve.

- O no i jest S tanoje m alo inajet i osorljiv ĉovek - reĉe Vidak.

- S labo se m oţe ko, kod njega skrasiti - dodade Vesa.

- P a kud m isliš sad? - upita Vidak.

- Ne znam ni sam - odgovori Sreja. - V aljda ću naći gde dobra dom aćina.

- 'O ćeš, 'oćeš, S rejo! - kuraţi ga B oroje. - T i si ĉovek vredan - poznat ovde kod nas. S vak će te drage volje uzeti u kuću.

- Boga mi jes' - prihvati Golub - valjanu ĉoveku lasno je naći i najma i rada.

- Tako se i ja nadam - odgovori Sreja.

- A bi li ti, S rejo, kod jednog dobrog dom aćina da ja progovorim za te? - upita Vidak i uz to namignu na Goluba te ovaj usta i nestade ga nekud iz mehane.

- Š to ne bih? - odgovori Sreja. - Ako je dobra kuća, najm io bih se još ovo leto.

- A zar ne bi više?

- V ala i ne bih više! G otovo m i dodijalo potucati se po tuĊim kućam a. N a zim u m islim , uim e boga, da radim zanat. U zeću gde m alo zgradice pod kiriju pa raditi. V aljda će se m oći ţivotariti.

- E lepo, lepo! A ti barem za ovo leto da staneš kod tog ĉoveka. G azda je prvi u ovom kraju. Jam aĉno se sećaš ko je.

- Da ne bude to gazda Milun?

- Jes', on. K od njega će ti biti dobro.

- T a ono dobar je dom aćin - odgovori Sreja malo prem išljajući - ali dok vidim... lasno ćem o.

- Š ta da vidiš? A ko 'oćeš, on će te uzeti, sam o da m u ja reknem . B ićeš kao u svojoj kući.

- Jes'! jes'! - povikaše i ostali, i sad razgranaše hvaliti gazda M iluna i saletati S reju da ne uĉini drukĉije nego da stane kod njega u sluţbu.

Utom se pom oli na vrata gazda M ilun, a za njim se uvuĉe polako i Golub.

- B aš dobro! E vo i gazda M iluna! - povika Vidak.

- A šta to? - upita M ilun gradeći se nevešt.

- T a evo pogaĊam ti S reju, ako ćeš ga uzeti pod najam ovo od Đ urĊevadne. Ionako si m i se ţalio da te ne sluša onaj tvoj m om ak i 'oćeš da ga otpustiš - reĉe V idak i nam ignu na Miluna.

- Ta ono jest, onog moram otpustiti kad ne valja - odgovori M ilun i sede m eĊu njih. - Samo ako mi Sreja ne preskupi, a ja već znam da je dobar i vredan.

- N eće ti preskupiti, a najposle gosa si, bogm e, pa plati m u i više.

- P a bi li ti sluţio kod m ene, S rejo? - upita Milun okrenuv se onamo Sretenu.

- Ama kako sad da ti reknem, gazda Milune - odgovori S reja ĉešući se iza vrata... E to, nisam još ni sa S tanojem raskrstio.

- N e m ari to. E to ti Đ urĊevdne prekosutra, lasno ćem o

raskrstiti. S a m nom m o'š i sad ugoditi.

- I bolje ranije da prebrineš brigu - primeti Vidak.

- Jes', jes' - povikaše ostali. - Bolje ranije.

- Najposle kako reknete - reĉe S reja.

- A šta bi ti traţio od m ene do M itrovadne?

- Petnaest dukata - gazda Milune.

- E m nogo je petnaest. S tanoje ti plaća deset.

- Ono jes'; ali ne mogu ni ja sve pod jedan ajluk.

- Da dam ja tebi dvanaest dukata.

- M alo je, gazda, bogam i. A ko 'oćeš za petnaest, eto...

- Mnogo je, Srejo - uplete se Vidak. - V idiš i sam , danas su oskudna vrem ena; teško se dolazi do pare.

- S ve je tako. A m a gazda M ilunova kuća je velika; tu ću ja im ati dvaput više posla nego u drugoga.

- Da ti dam trinaest - povisi malo Milun.

- Ne mogu, gazda Milune, vere mi! Najposle, eto za ĉetrnaest; niţe ni pare.

- Dela, Srejo, dela! - navališe sad na nj. - Š to se ti opet toliko zateţeš?

- Ama, ljudi, zaime boga, malo je!

- E znaš šta, M ile? - reći će V idak - daj m u ĉetrnaest dukata, pa nek je sretno!

- Ĉ etrnaest, ĉetrnaest, povikaše ostali! T o je dobro plaćeno. D e, S rejo, nek je sretno!... D e, de, de!.

I S reja sleţe ram enim a pa pristade.

- P a dobro bi bilo da naĉinim o m alo ugovora - reći će Vidak.

- M oţe, m oţe. - odgovori Milun.

- T a šta će ugovor - prihvati Sreja - dosta je kod poštenih ljudi i reĉ.

- Ono tako je - dodade Vidak - ali opet bolje je da ima i napism eno. N ije da rekneš iz kake sum nje - niti će tu doći do suda ili parnice, nego tek vorme radi. Danas se eto za najm anju potrkušicu gradi napismeno. A bome valja da i ja nešto zasluţim - završi kao, šaleći se.

- Naposletku, ne branim - reĉe S reja - kako god reknete da valja,

- T ako lepo da naĉinim o m alo pism ena - nastavi opet Vidak. - Sad si, Srejo, eto bez brige. S tao si u dobru kuću; bićeš kao bubreg u loju. G azda M ilun je dobar dom aćin, a ti - vredan m om ak. A kad zasluţiš koju paru, a dao ti je bog te m oţeš - ti ostavi kod gazde M iluna, on će ti lepo ĉuvati... E pa dajde divit am o i m alo 'artije! - okrete se m ehandţiji.

M ehandţija donese divit, jedan ĉokanj s m alo m astila, pero i jedan tabak priliĉno izguţvane hartije. V idak uze i ode za drugi sto ukraju da piše.

D ok je on pisao, dotle je ovam o već M ilun i ĉast dao. Golub, Vesa i ostali jednako hvale Miluna i govore Sreji kako se nam erio na gazdu što nikad nije niti će; kako će m u biti dobro kao u svojoj kući, i tako dalje - već zabrazdiše daleko u hvalisanju.

U tom priĊe V idak od onog stola, drţeći vaţno u ruci onaj tabak hartije.

- Evo, Milune i Sreja, da vam proĉitam .

- D ela ĉitaj! - rekoše svi i stadoše oko njega da slušaju.

V idak se iskašlja m alo, pa poĉe:

"U govor izm eĊu nas potpisanih, i to s jedne strane m ene S retena S tojića, teţaka iz N ., a druge m ene M iluna V uĉevića, trgovca iz istog m esta, na sledeće zakljuĉism o:

1. Ja Sreten ugodih se danas s Milunom da ga od 23. aprila pa do 26. oktobra ove 187... godine, kao sluga kućevni sluţim , i to s cenom za 14 dukata i slovim a za ĉetrnaest dukata cesarskih. N o, pošto ja um em da sviram u ćem anetu (violinu), to sam duţan ista kući M ilunovoj s bubnjem doneti i kad on zahteva da sam duţan svirati i ići u svatove i gde m e on prati da sam duţan ići i svirati, što će on naplaćivati, kao i bakšiš što budem kad prilikom sviranja dobio, duţan sam njem u novce davati - ukratko, što m i god on bude zapovedio da radim , duţan sam m u raditi; a pošto još um em da gradim kace itd., kao i astale, stolice i u opšte stolarski posao, i to sam duţan m u raditi, kako njem u, tako isto i onde gde m e on kom e prati da što god i od toga zanata uradim , koje će on naplaćivati."

- A m a, nism o tako rekli, ćato! - prekide m u S reja ĉitanje. - Tako ja ne mogu.

- P a nećeš ti to njem u davati, nego sam o da ĉuva; ovo je samo vorme radi, tek onako.

- N eće, neće - graknuše oni. - Ko? Zar gazda Milun spao na njegovu paru! B oţe saĉuvaj! T o je sam o onako napismeno.

- Ne dao bog da bih mu ja, brate, i paru uzeo. Ako mi da na ostavu, njegovo je, oĉuvaću m u; ako ne da, toliko i ĉini.

- E ja, bogami, ne znam... - poĉe S reja dvoum iti.

-A m a slušaj ti ovo do k raja! - reĉe V idak. - Ja sam ovde obvezao i gazdu Miluna. Ono mora biti po vormi kad se 'oće pism eno.

-Jes', jes', tu mu ima neka vorma! - potvrdiše ostali i opet se nagoše da ĉuju.

V idak se opet iskašlja pa nastavi dalje:

"Š to se tiĉe naplate ajluka, M ilu n će m i pare do dva dukata svakoga m eseca davati, i to pošto ceo m esec osluţim , a ne u napredak. U sluĉaju ako bih ja odustavio M iluna i ne bih ga po ovom ugovoru osluţiti hteo, duţan sam m u jednu m eseĉnu platu naknaditi, to jest da m u ne bih mogao ajluk za onaj mesec naplatiti, u kom sam ga ostavio, ili ako budem naplatio da sam m u duţan vratiti natrag."

- E , e... baš to nekako... - zausti opet Sreja dvoumiti, ali oni navališe na nj:

- T a stani, brate S rejo, dok vidim o sve. N eće tebi M ilun krivo uĉiniti. A i grehota bi bilo. S reja sleţe ram enim a i ućuta. V idak nastavi dalje:

2. "Ja Milun zaista ugodih se sa Sretenom da me kao sluga, od 23. aprila pa do 26. oktobra 187... sluţi s cenom za ĉetrnaest dukata cesarskih. O bvezujem se S retenu uredno svakog meseca zasluţeni ajluk u dva dukata plaćati, a tako duţan sam m u i alat nuţni za kaĉarluk i stolarluk ako ustrebadne nabaviti m u, koji će po roku ovom m oj ostati. O bećavam m u se da ću m u konja za jahanje davati kad ga god budem u svatove slao, kao i ţicu za ćem ane kupovati. N o pošto uz ćem ane im a i bubanj koji će doneti, to ću ja nabaviti ĉoveka koji će bubanj u svatove i gde ga pratim da svira nositi. U sluĉaju ako bih ja S retena bez uzroka od sebe oterao, duţan sam

m u na osnovu postojećeg zakona jednom eseĉnu platu unapred naprazno dati. Uostalom, na ugovor Sretenov pristajem.

3. "U govora ovog obe strane drţaće se." I tu V idak proĉita datum i potpise ugovoraĉa i svedoka, m eĊ kojim a se on ovako potpisao: "N apisao i svedoke kao i ugovoraĉe potpisao V idak P eckalović, opštinski pisar iz N ."

- E vidiš, S rejo, ovde je i gazda M ilun obvezan. P ristaješ li na ovo, Milune?

- Ta pristajem, ono samo neka mu se ispuni vormalno, a m i već kao ljudi, nećem o tu jedan drugom ... Z nam ja šta je sluţba i m uka najam nikova.

- Ama jes', gazda, tako je! - prihvati Sreja - samo ja bih najvoleo da nije to ni pisano. Dosta je pogodba pred ljudima.

- O no istina... ali sad već ne m oţem o kvariti - reĉe M ilun.

I opet navališe svi na S reju da se ne boji i da ne sum nja ništa. M ilun uze ugovor u dţep . Još m alo se prodivaniše, pa se raziĊoše.

***

U oĉi petrovskih poklada beše golem o veselje kod S rdana M išića u R . S rdan, dosta im ućan dom aćin, ţeni svoga jedinca, deĉaka od svojih 18 -19 godina. A i vreme je već da ga oţeni. S rdanova kuća nije bogzna kako zadruţna; on u godinam a i oteţao, a njegova S tana nije više onako okretna kao u m laĊe doba, kad je m ogla uporedo kopati s najboljim kopaĉem i kad se u svakom poljskom radu nije bojala m nogog m uškarca. V rem e je već da se u kući S rdanovoj prinovi koje ĉeljade, da S tana dobije snahu, koja će je odm eniti u kući, a bogm e i u polju što privrediti.

E le, golem o je veselje kod kuće S rdanove. V oĊevinu doveli, pa S rdan navalio ĉast i svadbuje se. S vatovi se razveselili, pa grade trista lakrdija; igra se, peva se, uĉinila se samo jedna graja.

T u je i S reja s ćem anetom . S rdan ga već davno zvao, a Milun ga poslao, i najmio mu po ugovoru nekako suludasto m om ĉe da bubnja u bubanj. T o nesrećno m om ĉe beše se tako opilo da već ne zna šta radi. O kupilo bubnjati kao pom am no, već se ne ĉuje ono jadno ćem ane S rejino. K ao za pakost ni S reji ne ide nešto sviranje od ruke; M ilun m u kupio, po ugovoru, ţice pa se svaki ĉas kidaju: nit ih m oţe ljucki zategnuti ni udesiti kako valja. Ć em ane m u se jedva ĉuje, pre bi rekao da struţe, nego da svira. S reja već pozelenio od m uke. S vatovi se poĉeli podsm evati njegovoj svirci; svaki ĉas tek podvikne ko:

- 'Ajd, Srejo, strugnide malo u tu tvoju drombulju!

Na to se, naravno, ospe grohotom smeh. Sreju već probio znoj kao graške.

- Ih! baš grebe kao testera! - podvikne drugi ko od svatova i stane zviţdukati igru, koju tokorse S reja svira.

- Udri, bre! - dere se treći na ono pijano m om ĉe; - kad mu ne valja ćem ane, opali barem ti! A ono ludo jedva doĉeka, pa udri kao pomamno.

- Ih! ta polako, more!... - ciĉi S reja kroza zube - probi bubanj, bog te ubio!

A ja, neće m om ĉe ni da ĉuje.

U tom izleće jedan pijan svat iz kuće i iznese ĉakanac, što ga našao negde na polici, pa tek ćušnu onom m om ĉetu u šake i viknu :

- Ovim, ovim, bre! Baci tu maljicu!... Opali sad!

D okopa ti ono ĉakanac, pa onako ludo i pijano - sve poskoĉi i udri što m oţe više u bubanj.

- N e, nesrećo! - ciĉi S reja i tuĉe ga gudalom po leĊim a.

O no još gore.

Svatovi se deru: "Tako, more, tako! Udri, udride!" i skaĉu oko njega kao besni.

N ajposle ti ono m om ĉe spusti bubanj na zem lju pa, tokorse da se i ono našali, poteţe i skoĉi na nj. P uĉe koţa i obe noge propadoše m u unutra. O no sam o ukokoti oĉim a. S vatovi digoše graju oko njega. D ok ti Ċavo nanese jednog s loncem vina - pa pljus njemu na glavu! Osta i ono i bubanj kao u vodu uvaljano.

U tom S reji pukoše obe ţice. O n poteţe ono ćem ane te u korov! N eki otrĉaše i naĊoše ga, pa poĉeše strugati, zviţdukati i igrati onako sam i.

S reja sam o što ne plaĉe od m uke.

O ko neko doba noći raziĊoše se svatovi od kuće S rdanove. S reja i ono m om ĉe otišli ranije, jer im valja ĉitav sat oda prepešaĉiti do sela N . M om ĉe ono grabi napred s probijenim bubnjem , a sve se povodi Ċa tam o Ċa am o... S reja uzeo ćem ane pod pazuho, pa se pokunjio i zam islio, jer m u se dosad nikad nije desilo da tako proĊe sa svojom svirkom ... A od bakšiša nem a već ni pom ena. Ide on i m isli šta ga ĉeka kod kuće; kako li će izići nakraj s M ilunom kad m u zaište pare i raĉun.

D ok ga dostiţe neki M ilosav, ko m šija M ilunov, ĉovek dobriĉina i razgovoran. P oznade ga u m raku, pa reĉe:

- O , S rejo! T i li si? Ĉ ekaj, zajedno ćem o!

- M oţem o.

- O , brate, baš ovo danas bi dţum bus!

- T ek m eni će taj dţum bus sutra na nos iskakati.

- A što, m ore?

- Z ar ne znaš što? O naj će m i oĉi izvaditi. M isliće da sam bogzna kake pare nakupio.

- E stalo te! K aţi nem a, pa zbogom !

- Kad bi on to verovao,

- A m a, bogati, zar ti njem u sve daš što ti god padne?

- Ja šta ću?

- Pa ti si bolan, lud. Ne daj!

- K ako ne daj kad sm o naĉinili onaj prokleti ugovor, pa m oram . K om sam se god poţalio, svak m i veli: "E , bogami, kad je ugovor - to ti je!"

- A šta tebi bi da m u se tako podveţeš?

- K ud ću, brate, kad m e saleteli svi: to je, veli, sam o vorm e radi, tebi neće M ilun krivo; bolje nek ti on ĉuva paru. A kad ono - on 'oće oĉi da m i iskopa ako m u sve do krajcare ne dam.

- P a ti, ĉujem , i m ajstorišeš za njegov raĉun?

- A ja kako! I to je zapisano u onom nesretnom ugovoru...

- E , baš bolje bi bilo da ga nisi ni grad io ni podvezivao se tako - reĉe M ilisav i m ahnu glavom .

- Ja, bogam i, ne znam šta ću. N iti m i se m ili sluţiti ga više, niti ga m ogu ostaviti sad u nevrem e.

- G otovo bi bolje za te bilo da ga ostaviš.

- A m a kako ću?...

- N aĊi kaku m u drago zakaĉku, pa iziĊi, eto kako! - Pa poćutavši m alo, upita ga: - A vlada li se on kako se podvezao?

- A ja! E to ugovorili sm o da m i nabavlja ţice za ćem ane, nabavi mi najgore - niĉem u ne valjaju. R ekli sm o da m i daje konja ako m e pošalje kud podalje, pa ni konja ne da - već šipĉim ovako peške. U ugovoru stoji da m i nabavi momka da nosi bubanj i bubnja - on mi nabavi kakog ludaka, kao ovog gulavera danas te mi probi eto i bubanj. K azali sm o da m i nabavi alat šta m i treba - pa dojako još ništa. A ovam o svaki ĉas m e tera Ċa ovde, Ċa onde da radim.

- E pa vi'š! T u ga m oţeš i na sudu dobiti, ja ti kaţem ! Slobodno ga ostavi. Bolje pre nego posle!

I tu M ilisav nastavi uĉiti S reju šta će da radi i kako da se brani ako baš i do suda doĊe.

E le, tako u razgovoru stigoše već do kuće. M ilisav okrete svojoj kući, a S reja sa onim m om ĉetom na M ilunove vratnice. O no m om ĉe jedva se dokotrlja da jednog am bara, pa spusti bubanj i prući se pored njega na travu. Sreja se pope gore na doksat, skide gunjac i metnu pod glavu, pa leţe i on da spava. D ugo nije mogao zaspati, jednako m u se vrzlo po glavi šta će sutra ĉiniti i kako će se razraĉunati s gazdom . Jedva je pred zoru sveo oĉi.

***

T am an svanu, a već stade gazda M ilun, po obiĉaju, vikati po kući i oko kuće: tera ĉeljad da ustaju, zapoveda nešta, iskašljuje se, viĉe. Ĉ esto se popne gore na doksat, vidi S reja još spava; njega ne dira, sam o se tek iskašlja i ĉesto pogledi u gunjac S reji pod glavom , onde gde je dţep. U dţepu nešto naguĊeno - strpao S reja peškir, kako se

ubrisivao juĉe od znoja. G azda M ilunu sm eši se brk. "D obro je, dobro!" m isli u sebi, pa tum ara dalje po kući. Ode obilaziti i ostale zgrade. Kad bi kod ambara, smotri ono m om ĉe i pokraj njega probijen bubanj. "O , o!" uĉini M ilun poluglasno, "ta ovi su pokor poĉinili! B om e je tu padala para kao kiša!"

V eć se priliĉno odjutri. G azda M ilun popio kafu dole u kući i popušio lulu, pa tek zovnu neko od ĉeljadi: "Idide, dete, probudi S retena, nek doĊe am o!" i stade zadovoljno usukivati brkove i iskašljivati se.

M alo postoja, eto ti S reja siĊe ozgo s doksata. Milun odm ah poĉe:

- D ajde, S rejo, da vidim o raĉun, i stade se nam eštati da primi pare.

- K oji raĉun? - reći će S reja još bunovan i zlovoljan.

- P a juĉe, koliko si pazario?

- N išta! - odgovori Sreja kratko.

- Š ta veliš?! - uzviknu Milun i nabra obrve.

- N išta; to velim ! - odgovori Sreja srdito.

- Ama, odista, bogati?

- Odista.

- N e m oţe biti.

- N e m oţe ja! Još ti m eni oprem i onakvog ludaka da m i sm eta i kvari, pa opet reci "ne m oţe biti."

- Ja ti opet velim : ne m oţe biti! O nako veselje, onaki gazda, onaki ljudi. N ego batali ćorava posla, daj da vidim o raĉun.

S reji već prekipe, pa ne znajući šta da m u, odgovori, uzviknu:

- Ne dam!

- Š ta, šta! N e daš?

- Ne dam!

- B re, daćeš, sinko, goli, beli!

- V idećem o... - odgovori S reja, pa se okrete da poĊe.

- M ore, ljucki ti kaţem daj pare; bogam i će biti od nas ĉuda.

- A ja tebi ljucki kaţem da nem am - odgovori Sreja oseĉno i poĊe.

- Ih! ta stanide, samo da te pitam! - ciknu Milun pa poleti napolje za Srejom . S reja se okrete i doĉeka ga. S podbiše jedan drugog i staše se vući po avliji. Ĉ eljad istrĉa i udari u dreku. Njih dva nose se kao besni - ne da se Milun, ne da se S reja. U tom rvanju doguraše se do am bara. O no m om ĉe skoĉi bunovno, pa nadade dreku i uteĉe nekud u korov. Utom Sreja nekako odgurnu Miluna, zgrabi bubanj, pa njem u na glavu i beţ na vratnice. D okle M ilun skide bubanj, koji m u se beše nabio ĉak do ram ena i zakaĉio ga nekako ruţno ispod vrata onim parĉetom još zapete koţe, dotle S reja već daleko odm aĉe i nestade ga nekud niz potok.

- T a pušku m i dajte da ubijem psa! - riknu Milun i uleti u kuću, zgrabi s klina nekakav zarĊali krndelj bez krem ena, pa stište napolje kao pom am an. K ad bi na vratnicam a, umalo se ne udari s Vidakom pisarom, koji tam an hoćaše da uĊe.

- E he! šta je to! - viknu V idak zaĉuĊeno i uhvati ga za

rukav. - Kud si nago?

- Pusti me da ubijem psa!

- Koga?

- Ama onog... srete li ga gde?

- Nije zar Sreju?

- B aš njega... pusti m e!

- A što? S tani m alo, sm iri se! - uzdrţava ga V idak.

- K ako što! K ud ga god otprem im da m i što uradi, sve naopako, sve kao od bede. Poslao sam ga, eto, Srdanu u svatove, nabavio m u ţice, najm io m om ka da m u nosi bubanj, a on jutros ni pare. K aţe - nema, ne da.

- N e m oţe biti.

- B om e m oţe, V idaĉe - reĉe M ilun stišavši se m alo. - Eto kakav ti je taj tvoj krasni Sreja!

- Otkud moj?

- Pa ti si mi ga i natentao na vrat.

- Zar? A ko li ono prvi pomenu da bi dobro bilo najmiti ga... ja ili ti?

- Ono jes'... ali, opet, i ti si malo kriv.

- A što ja?

- D a si barem onaj ugovor bolje pritvrdio, nego naĉinio onako kao ni sebi ni svome.

- E , M ile, što se ugovora tiĉe, tu ti ne dam ni jedne reći. Ugovor je na svom mestu.

- P a što ne radi pas po njem u?

- A znam li ja! N eće - eto što.

- P a šta ću da ĉinim ja sad? - upita Milun i vrati se polako, a za njim poĊe i V idak.

- N eka ga još, pretrpi se; gledaj kako na lep naĉin s njim .

- A m a eto ne m oţe se.

- P robaj još, pa ako se baš nikako ne m oţe, onda ćem o gledati!... - reĉe V idak kad se ispeše već gore na doksat. Malo-pom alo utiša on M iluna, te pristade da S reju još drţi za neko vrem e, jer m u V idak u ĉetiri oka kaza da ga m oţe biti neće lako ni na sudu dobiti, jer onaj ugovor nije baš sasvim po propisu, barem on ne zna da je kome gradio sliĉan ugovor.

Dok je tu Vidak utišao M iluna, dotle su V esa, G olub i B ora doĉekali u m ehani S reju, pa kad su ĉuli šta je bilo gore kod M ilunove kuće, navalili su setovati ga: da se vrati, da se pretrpi, jer kud će u nevrem e; sad bi m uĉno gde našao da stane pod najam ; M ilun je naprasit, ali povratit ĉovek, dok se okrene, proĊe ga ljutina, pa onda opet lepo s m laĊim a... i šta m u još nisu nagovorili, dakle ga nisu obrlatili da ide opet Milunu.

K ad bi uveĉe, eto ti S reje. M ilun duva i ĉini se tokorse nevešt, i S reja duva i ĉini se takoĊe nevešt. K ad veĉeraše, Milun promrmlja:

S utra zorom , S retene, otići ćeš da naĉiniš M arinku latre. Gledaj do mraka da bude gotovo.

***

O tkako se S reja i M ilun svadiše i poĉupaše oko raĉuna, odonda je svaki dan bilo pom alo reĉi i inata izm eĊu njih. M ilun uĉestao slati S reju po selim a da m ajstoriše. S reja

poĉeo svakom e raditi kao od bede, znajući da od svog rada neće videti nikakve vajde. M ilunu već dosadiše ljudi ţaleći se kako im S reja nije ovo ili ono naĉinio kao što treba. Ele, tako je trajalo sve do gospoĊinskih posta.

Jedno jutro uz gospoĊinske poste, tam an beše M ilun oprem io S reju ĉak u R ogaĉu da porogozi nekom kace i burad, a on se, opet, spremio da ide poslom nekud na drugu stranu, dok eto ti m u doĊe pet-šest ljudi; neki nosi vuĉiju, neki ĉabar, a neki ne nosi ništa. Još s vratnica poĉe tek jedan:

- A m a, M ilune, šta ti ovo uĉini od nas?

- Š ta, m ore? - upita M ilun zaĉuĊeno.

- Š to ti nas zakla?

- Kako, more? - upita opet M ilun u ĉudu.

- Š alješ nam onog tvog S retena, te nam sve sude iskvari.

- Š to sam vam ja kriv? Vi ste ga hvalili da je majstor i da je vešt.

- Majstor je bio dok se nije kod tebe najmio.

- Jes' - prihvati spustivši ĉabar - a sad ga ti valjda uĉiš da ljudma kvari sudove.

- 'O ćeš sam o da ti što više zaradi - dodade drugi i spusti bremenicu.

- Bog s vama! Okan'te se vi mene!

- Nema to okani se, nego, de ti meni plati one kace! - povika treći.

- Kake kace?

- O nake! S av m i šljivovik istekao, onoliki m i m al

propade.

- N eću ja da znam za to!

- Z naćeš, vala, M ilune, već ako ne bude suda! - pripreti jedan izm eĊu njih.

- Ja se neću m aknuti odavde dok m i ne platiš ovaj ĉabar - reĉe onaj što je doneo ĉabar - evo m oţeš prst provući izm eĊu duga! Z ar je ovo oprava?

- V ala ni ja, dok m i ne platiš ovu b remenicu! - reĉe onaj drugi.

G azda M ilun se naĊe sad u velikoj prpi; uzvrda se što nikad nije. Ljudi osuli na nj psovku, puca ona avlija. Ta je vreva trajala gotovo ĉitav sat. K ad ljudi videše da ne m ogu sam i ništa uĉiniti, odoše pravo sreskoj kući da tuţe Miluna.

Milun poduva malo, pro'uka i promaha glavom, pa se onda diţe i on; reĉe nekom od ĉeljadi da kaţe S retenu ĉim doĊe da odm ah odlazi iz njegove kuće, da ga nije zatekao, pa ode naniţe, kući V idakovoj...

S utradan se već po svem selu ĉulo kako je gazda Milun isterao S retena, kako ga je tuţio sreskoj vlasti i traţio naknadu štete, i kako su oni ljudi tuţili M iluna i traţili da im vrati pare ili da plati sudove.

E le, zam etnu se pozam ašna parnica. G otovo m esec dana vukla se ta stvar po sreskoj kancelariji. Ispitani svedoci M ilunovi, ispitan M ilun, svedoci S retenovi i oni ljudi što su se ţalili da im sudovi nisu opravljeni kako treba. D onesene vuĉije, doneseni ĉabrovi, dovaljane kace, donesene i nekakve lotre, pa ĉak i onaj probijeni bubanj. Sve je to skrhano u avliju kod sreske kuće. S vi su m islili kao sigurno da će S reten izgubiti, i već ga behu neki poĉeli ţaliti: "E j, sirom ah S reja! K ako je nalepio! K ud će,

brate, šut s rogatim a!"

I m oţe biti da bi tako i bilo. A li, na sreću S retenovu, m orade kapetan V uĉeta, koji je bio prijatelj Milunov i svakad m u drţao stranu, otići nekim vaţnim poslom u varoš; a to se desi baš onda kad je trebalo suoĉiti parniĉare i stvar presuditi.

N a polasku uze kapetan ĉitav denjak akata pa pruţi starijem pisaru, S trahinji, i reĉe m u: "D ela, bogati, ćato, suoĉi ove ljude, pa presudi stvar da se više ne poteţe!"

S trahinja je bio od m laĊih ljudi i vrlo pošten i praviĉan; strašno je m rzio. kaišare i seoske trgovce, dućandţije i zelenaše. M iluna već nije m ogao da gleda oĉim a. K apetan V uĉeta jako je voleo Strahinju, mada se nije u mnogome s njim slagao. S trahinja m u je bio, štono. kaţu, desna ruka i kad se god desi kaka zapletenija i poteţa stvar, S trahinja je raskrsti. Istina, ne svakad po volji kapetanovoj, tek kapetan m u neće pokvariti. Tokorse ga malo prekori, pa ćuti.

I tako S trahinja uze u ruke M ilunov sluĉaj i S retenovu parnicu, ispita još neke svedoke, pa naredi da doĊu parniĉari i svedoci na suoĉenje.

N a suoĉenju htelo je doći do kika. M ilun se raspom am io i pretio da će apelirati, da će tuţiti ĉak i kapetana sam om ministru. Posle duge vike, koja je trajala u sreskoj kancelariji, zapovedi S trahinja da i parniĉari i svedoci iziĊu. I on uze pero i na aktu napisa ovako rešenje:

"D a se M ilun odbija od traţenja; da S reten nije duţan davati nikakve naknade Milunu, a slobodno mu stati gde hoće pod najam ili raditi svoj zanat; da gazda M ilun m ora opraviti S retenu bubanj ili m u nov nabaviti; da je duţan platiti S retenu da onim ljudim a što su se ţalili opravi sudove ili, ako to neće, da im m ora u novcu dati naknadu. Da se Vesa, Golub i Bora, za koje se dokazalo da su hteli

svedoĉiti u atar M ilunov, kazne s po dva dana zatvora; da gazda M ilun plati trošak i dangubu svedocim a, kao i parniĉnu taksu. I da ugovor izm eĊu M iluna i S retena prestaje vaţiti."

K ad je M ilun saslušao ovo rešenje, zdim io je kao oparen iz sreske kuće. A za njim su odgegali njegovi kalauzi pokunjeni. Sreten je bogzna kako zablagodario Strahinji i obećao m u da će odjako dobro otvoriti oĉi kad se s kim pogaĊa pod ugovor.

Milun nije naknadio štetu po rešenju ni S reji ni onim ljudim a. S reja se nije više pogaĊao pod najam , nego je zapoĉeo svoj zanat i kojekako ţivotario. L judi se više nisu ţalili na njegov rad. N a saborim a, slavam a i svadbam a opet je svirao i zaraĊivao po neku paru. M ilun mu nije opravio bubanj ni nov nabavio. Proderani bubanj istrulio je za plotom u avliji kod sreske kuće. M ilunova i S rejina pogodba i parnica ušla je već u priĉu po okolnim selim a. I sad, kad ljudi hoće da kaţu kakav krajnji kaišarluk - reći će: "N ajm io M ilun sviraĉa!"

Šilo za ognjilo

Ć ir T rpko ne prodaje više ni bozu ni kokice. T o je nekad prodavao po ulicama beogradskim, kad je bio mali i kad se još nije zvao "ćir". S ad je ćir T rpko, ili kao što on kaţe "sega" - veliki gosa; drţi m ehanu u selu K ., pod K osm ajem , uz m ehanu dućan, a uz to oboje im a dvesta ovaca, veliki ĉajir, a aparta što im a još njiva i drugih dobara.

M ehana m u je na zgodnom m estu, baš na drum u seoskom . K o god proĊe i potera ili, ponese što u B eograd da proda, m ora proći pored ćir-Trpkove m ehane i dućana. Ć ir T rpko, naravno, ne propusti nikoga dok s njim što ne pazari. A um eo je tako vešto saletiti ĉoveka da ga se ne m oţeš otresti. S vaki dan kupi on m a šta, naravno, vrlo jeftino, a kantar m u je već tako zgodno ujdurisan da

svakad odmeri kako hoće ćir T rpko; ako hoće oku - oku, dve - dve, litru - litru.

Jedno jutro poranio ćir T rpko, pa ĉeka pred m ehanom hoće li naići kaka m ušterija. D ok eto ti nekog T iosava N egića, uprtio punu torbu voska, pa se uputio putem . K ad bi pored mehane, zovnu ga ćir T rpko, zanoseći se m alo po cincarski.

- Gazda-T iosave, što ti je to?

- M alo voska, ćir T rpko.

- 'A'de, more, da popijemo, 'ednu.

- N em am kad, ćir T rpko.

- 'A'de, 'a'de, more! - saleti ga ćir T rpko, te svrati pred mehanu.

Iznese ćir T rpko dve ĉašice rakije na nekom šarenom sluţavniku, pa pruţi T iosavu i reĉe:

- A m a što sega im am rakija! P red pašina m ajka će se ne stidi!

T iosav iskapi ĉašicu, nam ršti se m alo i uĉini:

- Ih! ala pali!

- N e ti kaza', m ore! A m a ćir T rpko!... - reĉe i kucnu se prstom u ĉelo, takorse da pokaţe kako je on to prom ućuran, a ispod oka pogleda na onu torbu voska.

P opi i ćir T rpko rakiju, pa onda upita:

- U B eograd ćeš nosiš to? - i pokaza rukom na vosak.

- 'O ću, ćir T rpko; ĉujem dobro prolazi, pa da se uzm e koja para.

- T e laţu, m ore ne ti projde, ţiv m i gospod!

- A m a juĉe je ĉovek prodao po dvadeset i pet groša.

- Ĉ ovek? U B eograd reĉe?

- Usred Beograda na pijaci. Prodao je Vitomir vosak po dvadeset i pet groša.

- Z a V itom ira ti m eni reĉe?

- Jes', jes', Vitomir.

- Vosak za dvadeset i pet?

- Jes', za dvadeset i pet.

- T e laţe, dţenabet! N e prodaš ni po petnaest.

- A ko ne prodam , lako je vratiti kući - odgovori Tiosav, pa ustade i m aši se za torbu da ponese.

- Z naš, T iosave, što?

- Š ta, ćir T rpko?

- A'de, daj meni taj vosak.

- M ore batali! N ećeš ti da platiš.

- Š to ne platim , ne platim će ti platim sos lepi pari. Š to išteš za oka?

- P a rekoh ti, dvadeset i pet groša.

- Hm! dvadeset i pet! Ne se pravi budala... Ti platim šesnaest.

- K aki šesnaes'? N i za dvaest ti ne dam .

- A osamnaest?

- Aja! - uĉini T iosav i podiţe torbu da uprti.

- S tani, m ore, stanide! T i dam dvanaest, 'oćeš?

- N e m ogu, ćir T rpko; nije vajde!

- Š to ne m ogu, ne m ogu! - saleti ćir T rpko T iosava. - Ć e odeš u B eograd, potrošiš pari, ćeš dangubiš. Ć e ti košta, more, ej! Ne ti se fati ni petnaest oka.

- O no jes', danguba, ali baš ne m ogu po to - reĉe T iosav i poĊe.

Ć ir T rpko uhvati ga za torbu.

- E ti dam dvaeset i eden! 'A 'de, 'a'de! O vam o, deĉinje be, taj kantar!

- A m a m alo je, ćir T rpko, bogam i!

- H m , m alo! Š to m alo? N i jesm e svoji ljudi. 'A 'de, 'a'de! - zaokupi ćir T rpko, i T iosav opet spusti torbu.

D oĊe jedno C incarĉe s kantarom . Ć ir T rpko odmah uze meriti.

- Osum oka! - reĉe potegnuvši torbu na kantar.

- Osam! - uzviknu Tiosav. - N e m oţe biti! K akvih osam , bog s tobom?

- Evo na! Osum, zdravla mi! - reĉe T rpko i podnese kantar Tiosavu.

- Ama jutros sam merio na moj kantar, pa ak dvanaest oka.

- Š to tvoj kantar? N e vide li to, a? - reĉe T rpka i pokaza m u neku krpicu prodenutu kroz jedan lanĉić na kantaru, i na kraju kao zapeĉaćenu crvenim voskom . - Ovija kantar,

more, kapetan go potvrdi!

- E ja ne znam, bogami - reĉe T iosav sum njajući... - Ama, brate, osam oka... Da je barem po oke jali oku manje, 'ajde de, ali - ĉetiri.

- K am ik da edem ako te prevarim ! O sum , ţiv m i gospod! Na! - reĉe ćir T rpko i opet poteţe torbu na kantar, pa je pruţi zajedno s kantarom T iosavu: - Na, vidigo, vidi!

Izmeri i Tiosav, pa m ahne glavom i uĉini:

- Bog s nama! Osam odista! Ama aja - ne m oţe biti! N e mogu ja nikako... - i opet se m aši za torbu da je ponese.

Ć ir T rpko, ga tako saleti da m u m orade dati vosak kako su izm erili i po dvadeset i jedan groš. P rim i T iosav pare pa ode gunĊajući sam : "L epo m eni veli Ţ ivana: N e svraćaj, m ore, onom C incaru! A ja, ne dade m eni Ċavo! B aš, ako će... P re m i zakide tri oke vune, zakide m i jednom dve oke loja, jednom oku graha, sad ĉetiri voska!... P ogan Cincarin!"

Ć ir T rpko je ostavio vosak u svoj dućan, pa je opet vrebao drugu m ušteriju. Š to on propusti, to doĉeka njegov ortak S tavra u dućanu. I tu se tek pazaruje dobro. N em a dana kad ne doĊe kakva snaša ili devojka iz sela da kupi što: šam iju, iglu, ĊinĊuva, m aram u, pa ĉak po neka i belila. N aravno, s dućanim a došla je u sela i sva pom odna roba, pa s njom i belilo. E le, kao što rekoh, nem a dana kad se ne uvrati koja snaša kod S tavre u dućan da pazari, i obiĉno, nem ajući novaca, donese po dve-tri oke graha, ili oku vune, ili nekoliko povesm a teţine, ili kanuru preĊe, pa za to kupuje što. joj treba: za dve-tri oke graha, vune ili za kanuru-dve preĊe kupi kakvu šarenu m ašliju, ili niz ĊinĊuva, ili kakvu krpicu što ne vredi ni groš-dva!... A S tavra slaţe u m agazu i vunu, i grah, i sve - pa kad se nakupi dosta, onda krene u Beograd i tamo proda, kako

već um e najbolje. T ako eto teku ta dva C incarina.

Ć ir T rpko veli da je sve stekao "sos m uku, sos znoj i sos raĉun". S vaki "ćir", m akar se on zvao "T rpko, T rajko, S tavre, D ine, ili kako m u drago, teĉe i um e da teĉe "sos raĉun", i svaki "ćir" pod ovim reĉi "sos raĉun" razum e svaki m ogući naĉin kojim do pare dolazi.

Ide T iosav naviše, i sam se jedi što ga je C incarin tako prevario. K ad već zaĊe u selo - sustiţe ga V itom ir, njegov prvi kom šija.

- A zar se vrati, Tiosave? - upita ga.

- Ta vratih se - odgovori Tiosav zlovoljno.

- Pa kamo ti vosak?

- Dadoh onom gadu dole.

- Zar opet?

- A m a kud ćeš, brate, kad saleti kao C iganin.

- O pet ti jam aĉno podvalio?

- Jakako; ĉetiri oke m anje na njegov kantar.

- E jesi lud, nije vajde!

- V ala, V itom ire, ne znam ko je od nas dvojice luĊi. I tebi je već nekoliko puta podvaljivao, pa opet m u ideš.

- O no jes'... eto nije m i još platio ni ona kola vrljika što mu onomad doterah.

- N eće ti ni platiti. I ja sam m u doterao, znaš, jedna kola još pre tebe, pa - tu!

- P ogan ĉovek! - reĉe V itom ir; poćuta m alo i nastavi: - B aš ne bi trebalo da m u to proĊe na lijo. V aljalo bi njega

m alo zavarĉiti.

- V aljalo bi, ali de, km etuj ti kako? V itom ir sad ispriĉa Tiosavu kako je skrojio plan da podvale Cincarinu i da se uzgred naplate barem za ono što ih je ovda-onda prevario koje krivom merom, koje na ceni. Tiosavu bi po volji plan i pristade.

- A li sutra rano, znaš - reĉe V itom ir kad hoćahu već da se rastanu - ti kaţi kurjaci, a ja 'ajduci. Valja ga najpre zaplašiti... M oţe otkud on, ili ko od m om aka m u, izići i opaziti...

***

S utradan opet uranio ćir T rpko, pa pogleda hoće li naići kaka m ušterija. D ok eto ti V itom ira, uputio se m ehani; o ram enu m u nekaka garabiljĉina, a za pojasom dve pećanke. Ĉ im ga vide, ćir T rpko stade se sm ejati, pa povika:

- B e, V itom ire! 'oćeš u 'ajduke?

- M ore, ovo ti je došlo gore i od 'ajduka!

- A što, kako gore?

- E to kako, ne sm e ĉovek serbes ni u svoj zabran izići.

- H m ! što ne sm e? - upita T rpko i nam ršti se.

- T a znaš - poĉe V itom ir sasvim polako i bajagi poplašeno - poĉeli se ovud viĊati nekaki lopovi.

- Gde, more, gde?

- T a noćas su tum arali gore po šum i i prelazili ĉak i u m oj zabran.

- H m , ne laţi, bre! - uĉini ćir T rpko, kao ne verujući.

- Bogami jes'! Jedan je kresao na m og ĉobanina i sreća te m u nije upalila puška, a ubio bi ga.

- Uh, uh! - povika ćir T rpko uplašeno. - A koliko gi ima?

- V iĊaju se dvojica, a jam aĉno ih im a još. V aljda su gde na velikom Kosmaju.

- E , e! nesreća! - uĉini ćir T rpko. - A da li to zna kapetan?

- M oţe biti i da zna; ali dok on krene poteru, oni m ogu ovud jade pograditi, samo dok se spuste u selo.

- N oćas li, reĉe, videše se?

- N oćas! - potvrdi V itom ir, pa ode najlak naviše, a nešto se sm eši.

G azda T rpko uĊe u m ehanu, pa viknu svoje m om ĉe:

- A be, dete, donesi mi onaj pusat!

- Š ta, gazda, puški da donesim ?

- P uški, puški, bre, donesi! - prodera se ćir T rpko. O trĉa m om ĉe i iznese nekake dve cevare i jednu arnautku kao pritku. O dm ah ćir T rpko uze nekake krpetine, pa stade ĉistiti svoje oruţje.

Dok eto ti pomoli se na vrata Tiosav; i u njega za pojasom m ala puška i nekaka dugaĉka noţina. P ogleda T rpka, nasmehnu se jedva primetno, pa upita:

- K ako, ćir T rpko?

- Eto kako! sega sam u Romanija.

- A šta se ti oruţaš?

- Ne me pitaj, more! - pa ustade, priĊe T iosavu i sasvim

šapćući reĉe m u: - Z naješ li, m ore, da im a 'ajduci?

- Gde? - upita T iosav, takorse iznenaĊen.

- Gore u Kosmaj! Dvojica gi ima.

- E jes'?

- Jes', bogam i ti kaţem ! 'E dan je hteo da ubije m om ak Vitomirov sos pušku, teke m u ne upali.

- E vi'š ti sad belaja! - uĉini T iosav uzdrţavajući se da se ne nasmeje. - B ogam i, eto ih noćas u selo.

- A zašto je kurdišem ovija pusat? - reĉe ćir T rpko i tu uĉini "hm , hm !" i kucnu prstom u ĉelo da pokaţe - kako je to pametna glava.

- A m a da vi'š ti, ćir T rpko, još neke bede! - poĉe sad Tiosav sasvim ozbiljno.

- 'O šte beda! K aka, m ore!

- O dnekud naišli kurjaci.

- Kurjaci!?

- Jes', bogam i! M eni noćas dve ovce zdrpili. D a nije ĉobanin nadao viku - zlo!

- E, e! - uĉini T rpko kao ne verujući.

- Ja ti kaţem . N apast neka - eto ĉovek sad nije pristao ni iz kuće kroĉiti bez pusata - reĉe T iosav, pa iziĊe iz m ehane, gradeći se zabrinut, a u sebi se napregao od smeha.

- Ih, ih! - zavika ćir T rpko, pa dokopa jednu od onih svojih cevara i zape ţurno ĉistiti je. N aviknu na m om ĉe da mu donese barut, pa uze i puniti.

U tom uĊe u m ehanu neki V elja, pa kad vide šta ĉini T rpko, zaĉudi se:

- O , o, šta je tebi jutros, ćir T rpko?

- N e m e pitaj, m ore, nesreća!

- K aka nesreća?

- 'Ajduci, kurjaci, nesreća! D ošo zem an da poginem o sos našu stoku.

- A gde to, Trpko? - upita Velja i grohotom se nasmeja.

- Eto gore u Kosmaju!

- More, kaki 'ajduci, kaki kurjaci?

- A m a kad ja kaţem , de!

- Ti si, bogami, to usnio!

- 'A'de, 'a'de, gledaj svoj posao! - reĉe m u ćir T rpko gotovo ljutito što m u ne veruje. - N e razgovaram više sos tebe.

V elja sleţe ram enim a, uze jednu ţišku na lulu, pa iziĊe rekav:

- E ako, ako, ćir T rpko!...

Ć ir T rpko im ao je jednu naviku, koja se nije baš tako slagala s onim njegovim pravilom "sos raĉun". K ad prvi put ĉuje nešto, pa bilo to istina ili ne bilo, on prim i sasvim za gotovo i više ga niko ne m oţe obavestiti da nije tako kako je ĉuo. O n sam o rekne: "T ako sam ĉuo od pošteni ljudi", i svadiće se ako m u ko htedne osporavati da nije tako.

I taj dan hteo je ćir T rpko iz koţe izići što m u niko neće da veruje da u Kosmaju ima hajduka i kurjaka. Ali on je

ostao tvrd u svom prvašnjem uverenju, i kad bi pred veĉe, reĉe svom m om ĉetu da ode do njegovog ĉajira i da kaţe njegovom ĉobaninu da veĉeras dotera ovce k m ehani - "jer ih m ogu kurjaci napasti" Ĉ ajir m u je više sela pod K osm ajem ; golem a prostorija, izm eĊu seoskih njiva, zagraĊena vrljikam a. T u je tor za njegove ovce, tu m u pasu, tu noćivaju, tu se m uzu.

T am an m om ĉe ode da uradi što m u je zapoveĊeno, e eto ti T iosava i V itom ira, onako naoruţani u m ehanu. S luĉajno se nije desio tu niko drugi od seljaka. Ć ir T rpko hoda po mehani, uzvrdao se; nit mu se sedi ni stoji.

- Ć ir T rpko! - zovnu ga Tiosav - odide malo vamo.

- Š to ćete, m ore? - odazva se on i priĊe im nestrpljivo.

- B i li ti uzeo još vrljika da ti doteram o?

- 'O ću, 'oću! M i treba za livada, ona dole u reci. A koliko imate vrliki?

- B iće dvaest kola.

- E 'oću, 'oću! A pošto?

- Po dve rublje kola - reĉe V itom ir.

- Dve rublje! Mnogo, more, ej: Pare nema, pare, pare!

- A šta bi ti platio? - upita Tiosav.

- Š est cvancika kola.

- E ne m oţem o za šest, aja! - reĉe V itom ir.

- M ore nem am pare, brate, ţiv m i gospod! Š est cvancika, pa nek je sretnje!

- E znaš, ćir T rpko, šta je! E vo po triest groša kola, pa da

doteramo.

- Ne mogu, bogami, ne mogu. Evo radnja ne ide, daj ovo, daj ono, daj na momke, plati porez, plati prirez... para ide, ide, ide. A ne pazari se, brate! N ego po šest, pa neka je sretnje!

- N e m oţem o! Z a triest groša, ako 'oćeš... - reĉe V itom ir, pa takorse poĊe, a za njim i T iosav.

- Stani, stani! - povika ćir T rpko - 'O ćete za sedum cvancika?

- A ja! ni pare niţe!

- E 'a'de, nek je sretno. M oji ste ljudi i m ušterije! - pristade ćir T rpko, pa odm ah upita: - A kad da mi doterate?

- Pa m ogli bi i noćas; suvota je, volovi su nam odm orni, sutra i onako nemamo kad, valja nam raditi na njivi.

- Hm! - uĉini T rpko - noćas. A 'ajduci, a kurjaci?

- A rašta nam je ovaj pusat? - reĉe V itom ir. - Ne beri ti brigu za nas.

- B aš bih i voleo da ih nagazimo! - prihvati Tiosav. - Ako budu 'ajduci, da ih poveţem o, ako kurjaci, da ih pobijem o.

- M eni ionako treba kurjaĉki zub i zev.

- A što ti treba? - upita brzo Trpko.

- Ta za lek.

- E dobro, dobro! - reĉe T rpko. - D oterajte noćas.

- S am o, ćir T rpko. - reći će V itom ir - da nam odm ah platiš ĉim ti- teslimimo sve.

- Meni mi ne verujete?

- N ije da ti ne verujem o, nego nisi m i još platio ni one vrljike što sam ti onom ad doterao.

- N i m eni one vrljike, znaš? - dodade Tiosav.

- E 'oću, 'oću; 'a'de sam o vi m eni doterajte. O ni poĊoše, a ćir T rpko ih zovnu:

- Tiosave, Vitomire! - O ni se vratiše, i T rpko im sasvim poverljivo reĉe:

- K ad doterate koja kola, ĉuknite na m oj pendţer, m i javite da znam o raĉun. Z naš ko ljudi, da ne bude reĉi.

Lepo, lepo, ćir T rpko - odgovoriše oni i odoše naviše, sm ejući se.

***

Ĉ im se uhvati suton, a ćir T rpko poĉe isterivati goste iz m ehane: "A 'de, 'a'de, m ore kući! N em a vino, nem a rakije. 'O ću zatvorim m e'ana." L judi se ĉude šta m u je sad naspelo, pa odlaze jedan po jedan. K ad ćir T rpko otera sve, zapovedi m om ku i ĉobaninu, koji beše već doterao ovce iz ĉajira i zatvorio ih u avliju iza m ehane, da dobro zatvori sva vrata, da ih podupru iznutra stolicama i ciglam a, dade njim a dvojici po jednu cevaru, a on zadrţa sebi arnautku, reĉe im da budu na oprezu, pa ĉim opaze hajduke da pucaju i viĉu. K ad sve to naredi, ode u svoju sobu, koja beše slica, zakljuĉa vrata, i podupre ih ĉim je god m ogao podupreti, pa sede na krevet i m etnu pušku preko krila.

T am an se utiša sve po selu, dok se ĉuše ozgo teško natovarena kola, škripe i prikuĉuju se m ehani. V itom ir i T iosav već dogone vrljike, uzeli ĉetvora kola. K ad stadoše pred m ehanu, priĊe T iosav i kucnu T rpku na prozor.

- Ko je? - viknu Trpko.

- Ja sam!

- Koj si ti?

- Ta ja, mi.

- Vi, ko, more vi?

- Vitomir i Tiosav!

- E, e - reĉe T rpko tiše i odškrinu m alo prozor. - 'A'de, stovarite tu pred me'ana, pa odmah pritvori.

S tovariše oni, pa se vratiše po ostale vrljike. T am an zora m alko zarudila, a V itom ir i T iosav doteraše i peti put vrljike. S tovariše na gom ilu, pa onda priĊoše prozoru i kucnuše.

Ć ir T rpko odškrinu m alo prozor, pa upita plašljivo:

- Jeste sve doterali?

- Jesmo sve, dvaest kola ravno - odgovori Vitomir i prihvati se rukom za ono krilo prozora što ga već ćir T rpko odškrinuo.

- E dobro, brate, dobro!

- A pare, ćir T rpko?

- D oĊite ujutru, rano, popićem o po jednu i daću vam - odgovori ćir T rpko i povuĉe da zatvori prozor.

V itom ir ne pušta krilo, nego ga otvori još više i reĉe:

- N e m oţe drukĉije, ćir T rpko! T aka sm o pogodili!

- A m a de, kad ti kaţem , m ore, sutra! - veli Trpko nestrpljivo.

- A ja, sad ti nam a plati; sutra nem am o kad doći, a pare nam trebaju.

U tom neko sluĉajno viknu daleko gore u selu Ć ir T rpko sav pretrnu, pa drţ' za prozor da pritvori.

- Idite, m olim vas! N oć je! N eko viĉe!

- Ama ono jauknu neko! - reći će polako T iosav tokorse i on uplašeno.

- Da ne pogibe ko? - odgovori V itom ir i povuĉe sebi krilo prozora.

- 'A 'de, 'a'de, brate, oću da spavam .

- Daj ti nama pare pa spavaj! - odgovori Tiosav.

-Opet neko viknu u selu i odazva se drugi glas nerazgovetno.

- Hm! - uĉini T iosav poluglasno - im a neki Ċavo.

- N e viĉe se 'nako uzalud! - dodade Vitomir.

Ih, ih' - uĉini ćir T rpko, pa stade šuškati po sobi dok naĊe pare; odbroji im prema vedrini kraj prozora, a sve dršće. D ade im i brţe-bolje pritvori prozor.

***

V eć je blizu podne. Ĉ obanin T rpkov davno oterao ovce gore u ĉajir, i davno je trebalo da doĊe i da donese pom uţeno m leko m ehani. S am m om ak doĉekuje i usluţuje goste.

D oĊoše u m ehanu T iosav i V itom ir, nešto vrlo razgovorni i veseli. S edoše za jedan sto, naruĉiše polić rakije i zapališe lule, a sve se zgledaju i osm eškuju jedan na drugoga.

Kad momak prinese rakiju, upita ga Tiosav.

- A kamo ti, more, gazda?

- Spava.

- Zar do ova doba?

- Nije svu noć zaspao.

- A što, da nije slab?

- N ije, nego je presedeo tako na krevetu sos puška.

- S puškom ?... Idi, m ore, probudi ga; m oţe te psovati.

M om ak ode u sobu, a T iosav i V itom ir prsnuše u sm eh.

M alo postoja, iziĊe ćir T rpko u m ehanu; oĉi m u podbule koliko je još bunovan.

- Zar ti do to doba, more? - upita ga V itom ir sm ešeći se.

- Brate, mi se razbi san, i sunce ogreja, ne zaspah.

- A jesi usnio što? - upita Tiosav.

- More, sum ti snio mnogo; sve sos neki 'ajduci, 'ajduci, 'ajduci, pa se koljem, pa se rvem, rvem, pa a oni mene, a ja njih. P a ti se teke trgnem . M alo svedem oĉi, a ono kurjaci, kurjaci, ĉitav ĉopor, da'm e izede... - reĉe T rpko i iziĊe nekud u avliju.

Malo zatim vrati se pa viknu:

- Dete, bre!

- Ĉ ujem , gazda!

- A kamo mleko?

- Još nije doneo.

- T rĉi bre, m leko da se donese! Š ta ĉini tam o!

M om ĉe otrĉa naviše k ĉajiru.

Ć ir T rpko nastavi priĉati do, kraja svoj san. M alo -pomalo nakupi se poviše seljaka u m ehanu.

Z am etnu se tu razgovor o svaĉem . N eki uzeše dirati ćir Trpka za njegove hajduke i kurjake; on se ljuti, nikako neće da popusti ni da prizna da nije bilo ništa u stvari. N eki ga zapitkuju za vrljike stovarene pred m ehanom : šta će m u, od koga ih je kupio, pošto? O n im kaţe kako hoće da zagradi livadu dole u reci, kako ih je kupio dosta skupo, ali nikako neće da kaţe od koga. Ć ir T rpko je im ao i taj obiĉaj da nikom e neće za ţivu glavu kazati od koga što kupi. P itaj ga vazdan, on će ti sam o odgovoriti: "he, he" i kucnuti se prstom u ĉelo, tokorse kaţe: "T o sam o ova glava um e da naĊe od koga će što kupiti!...

T am an razgovor i šala u najveći jek, dok eto ti m om ka trĉi kao bez duše ozgo k m ehani. S m otri ga ćir T rpko, pa istrĉa na vrata i još ĉak odovud uzviknu:

- Š ta je, bre! a?

- Vrlike!

- Š ta kaţeš?

- N i'edna vrlika nem at na ĉajir! - jedva izgovori momak koliko se zaduvao.

- A m a šta reĉe ti, šta? - dreknu ćir T rpko, podboĉi se rukom i ĉista sav se nakostreši od iznenaĊenja.

- O dneo neko sve vrlike s naš ĉajir...

- N e m oţe biti! - opet uzviknu ćir T rpko i sav uzdrhta.

V itom ir i T iosav zgledaše se kradom.

- Bogami jes' - veli m om ĉe. - Jutros ĉobanin izjavio ovci, kad tam o ĉajir sav razgraden. N e se m ogao m aći od ovci ni pomusti gi ne mogao.

- A m a baš sve odnesene!

- Sve, ama ni vrlika 'edna nemat!

Ć ir T rpko sam o uĉini: "ih!" pa se dokopa obem a šakam a za glavu i šm urnu u sobu.

U tom će jedan od gostiju zavikati ispred m ehane:

- More, ljudi, evo mu vrljike ovde! Ovo su, bogami! I svi istrĉaše pred m ehanu da vide. S tadoše se sm ejati i zapitkivati ko li bi m ajstor da m u tako podvali. N eko reĉe da je noćas ĉuo nekaka kola, gde ĉesto nešta prevlaĉe, ali ĉija su, nije znao. I V itom ir i T iosav iziĊoše da vide. P roĉudiše se kao i oni m alo, pa se uĉiniše nevešti i odoše.

Ĉ ak posle poĉeli su već i oni sam i kazivati: kako su ćir-T rpku podvalili da m u se osvete što im je mnogo puta štošta zakinuo; kako su se dogovorili da ga najpre poplaše da ne izlazi nikud one noći, pa m u onda ponudili vrljike; kako je on pristao; kako su oni za noć prevukli sve vrljike od njegovog ĉajira i prodali m u. E le sve su kazali kako je bilo. I svak im je davao za pravo. Ĉ ak su to kazivali ljudi i u m ehani pred T rpkom . A li ćir T rpko nikako nije hteo priznati da se tako grdno prevario.

Zloslutni broj

B aš uoĉi sam ih belih poklada, 25. februara hiljadu osam stotina sedamdeset neke godine, bio je u Smederevu u novoj gazda-Nikolinoj kafani kao neki bal - šta li je... T u vam se behu iskupili svi odabraniji gosti i od m uškog i od ţenskog sm ederevskog sveta - i iz trgovaĉkog i iz ĉinovniĉkog reda. T u je sam gazda od kafane N ikola

Jović, ponajbogatiji u Smederevu, sa svojom familijom: ţenom i ćerkom jedinicom na glasu i u S m ederevu i u okolini. I doista, otkako se S avka N ikolina zadevojĉi, odonda uze cela bećarija sm ederevska nositi crne kicoške haljine i fine rukavice. A praktikantski svet iz sviju mogućih sm ederevskih kancelarija tako se goropadno proakontira, kako već dotle nijedan kaznaĉej zapam tio nije. M irišljave vodice i pom ade, kragnovi i m ašlije, narukvice i fina dugm eta trošila su se što nikad nisu otkako je S m edereva... Jednom reĉi, sve se ţivo od bećarije dalo na kicošenje! - Osim Nikole s familijom, tu je na balu i B ranko N ebranović, advokat i prvi prijatelj i poznanik gazda-Nikolin, Nikola ga ne razdvaja gotovo od svoje rodbine. On ga zastupa, on mu daje savete, on mu nabavlja za kuću što zatreba, fino i odabrano. To vam je jedan okretan, razborit, dosetljiv i vrlo druţevan ĉovek. P rem a poštenim a pošten je, a, bogm e, nepoštenim a vrlo je vešt da udari dobru podvalu. O stalo su vam drugi gosti. Svi su spremljeni kako valja za bal, i kako su neki viĊali, a neki ĉuli da se sprem a po beogradskim balovim a. M uškarci, što su nam erni da igraju, svi u finim salonskim haljinam a; a ţenskinje, opet, sve - u belo! Ele, bal, ni uzmi ni ostavi, kao u kakvom beogradskom hotelu! P a da bi još naliĉniji bio na beogradski, štam pane su ĉak u B eogradu ulaznice. Istina, m uzikanti su "prosti" K ad ih slušaš, m isliš da gnjave punu vreću m aĉaka, ali tek opet m ogu podneti. - O dm ah se tu poĉe svirka, igra, razgovor. G azda N ikola, opet, odvojio se u poboĉnu sobu sa svojim ljudim a pa uz ĉašu lepa vina bistre politiku, oglašujući da je svaki "buntovnik, izdajica, izrod" itd koji bi što zaustio da primeni na "status quo"

U tom se uţurbaše nešto u sali za igranje. S polja se ĉuje potanak razvuĉen glas:

- Ama, evo ulaznice. Pustite me!

- Š ta je tam o? - upita N ikola advokata, koji u taj m ah uĊe

kod njega u sobu.

- H oće jedan, vele, unutra, a nije pristojno obuĉen.

- Je li ovdašnji?

- Ĉ ini m i se nije, kako m om ci kaţu.

- P a nek uĊe - reĉe N ikola i nastavi svoj politiĉki razgovor.

A dvokat iziĊe u salu i m ahnuv rukom na jednog m om ka na vratim a, reĉe.

- Pustite ga!

V rata se otvoriše i uĊe jedan ĉovek u turskim haljinam a. O srednjeg rasta, m ale glave, kosti nad oĉim a izišle napred, ĉelo m alo, dopola ĉupavo, obrve se sastavile nad nosom , oĉi m ale i udubljene - nisu najţivlje, brkovi m ali a retki, nos m u priliĉno zakovrĉen naviše i šiljast, usta velika - skoro do ušiju A ko m u bude 29 godina, više nem a. N ego ĉekajte da vas nešto upitam !

D a li vi poznajete poĉem nekog Mojsija Pupavca? Jam aĉno ga ne znate? V idite, bila je u selu Jasikovcu, ĉak gore negde oko Ivice ili Bukova, jedna velika i Jaka zadruga, koja je od vajkada još nosila im e P upavci. E le, iz tog velikog gnjezda, te zadruge jake, izletali su mnogi i mnogi Pupavci, koji su se tako po imenu zvali, a, m eĊutim , bilo ih je i valjanih i otresitih da su i u sokole pristati mogli. - U toku vremena opadala je i ta velika zadruga, te naposletku spala na jednog Mitra Pupavca, poštenog i dobrog ĉoveka, koji u svoje vrem e sklopi m irno oĉi, a ostavi na ovom svetu poslednji izdanak od svog velikog kolena - sinĉića od svojih dvanaest godina, M ojsila P upavca, sa nešto m alo baštine. O no nešto im anja doĊe pod m asu. T utori savijaše k sebi m alog sirotog P upavca, ali ne m ogoše ništa od njega uĉiniti. N aposletku,

odvedoše ga u B eograd i dadoše na zanat kod jednog od onih "boltadţija" što su im bolte obiĉno na T erazijam a pa Stambol-K apijom pošav velikoj pijaci, u kojim a se drţi i prodaje sam a ona roba i ruvo što ga troši seoski svet bo lte, pred kojim a po vas dugi dan dreţde skoro proizvedene kalfe pa se deru za svakim seljakom i seljankom što proĊe: "'O di, snašo, 'odi! 'O di da pazarim o: pam uka, vunice, marama lepih! 'Odi, prijatelju, ruva lepa!..." A sirom ah seljak prolazi kao kroz šibu . - Ele, u taku jednu boltu stade na zanat taj mali Mojsilo Pupavac. Imao je gazdu vešta oko m ušterije i um ešna u svom poslu. G azda m u je bio nekako osobit u ponašanju. K ad se prvi put sastane s ĉovekom , osobito sa kakvim ĉinovnikom on vam onda sve bira i nam ešta reĉi da m u razgovor bude finiji i po knjiški; obiĉno se tad snebiva, sleţe ram enim a i uspija usnam a, gradeći bez traga skrom nu m inu. K ad se već upozna s ĉovekom , onda govori odrešitije i ne pazi toliko na finoću i da bude po knjiški, ne snebiva se niti gradi skrom an. A kad se naljuti, onda je opet suviše lud, bezobziran i jeziĉan; navrze se na ĉoveka, pa ga se ne m oţeš lako otresti. Im ao je još i tu osobinu da veruje u snove, vradţbine, ĉini i predskazivanja, rašta je uvek kad se probudi ĉitao "S anovnik"; da posti, ide svakog praznika u crkvu i prilaţe, da se um iljava ako vlasti i da joj u svakoj prilici viĉe: "H vala!" da m rzi na sve što je novo; da izgoni od jedne pare tri i da tako sam o grabi, a ništa od sebe... Mojsilo se tako ugledao na svog gazdu i primio sve i sva od njega da je ĉak i sam o ponašanje, i narav, i govor doterao sasvim na kalup gazde njegova. Za godinu-dve dana izuĉio je zanat "boltadţijski" i postao kalfa i već je um eo bolje od sviju njegovih kom šija dovikivati: "'O di da pazarimo! 'O di lepa ruva, snašo, prijatelju, strina, brale, ujna, sejo, teto!..." i već što god im a m ogućih term ina u svojti ĉovekovoj - znao je sve napamet!

Malo-pomalo pa i Mojsilo zaveza neku krajcaru, ode u jednu m alu palanku, otvori dućan za se. U tom je već bio i punoletan te prim io u svoje šake ono m alo baštine, što m u

od oca ostalo i usitnio u novac. P oĉeo je davati novce pod interes, i ta m u se špekulacija tako osladila da je naum io samo nju terati - sam o interesirati i od interesa ţiveti. Jednako mu se vrzlo po glavi i izm išljao je svakojake planove kako bi došao do velikog kapitala, pa da ga rasturi pod interes. Mnoge je planove kazivao svojim poznanicim a i prijateljim a i pitao ih za savet. A li izm eĊu m nogih skrojio je jedan, koji m u se ĉinio najlepši i najudesniji, a nije ga kazivao svakome osim najprisnijim svojim. Tako je Mojsilo radio nekoliko godina u toj palanci, nekoliko je obliţnjih seoskih kuća što m u behu duţnici upropastio, pa tek o jednom Đ urĊevdne prodade ispod ruke robu i ustupi dućan drugom e, p okupi novce što ih beše razdao pod interes i - ode nekuda! Okolina samo reĉe: "H vala bogu, kad ga odnese Ċavo!" N iko nije znao ni kud će ni kako će... Ĉ ak posle viĊali su ga ljudi ĉas u jednoj, ĉas ĉak u devetoj palanci. S ve nešto putuje... E to, taki vam je taj M ojsilo P upavac! I to je on što ga m aloĉas pustiše na bal u gazda-Nikolinu kafanu.

K ad se P upavac vide u tako finom društvu, u kakom nije gotovo nikad bio, on ti se onda splete. Onako spleten, pruţi ulaznicu jednom od gostiju, našto se neki nasm ejaše i zgledaše, a ta ga još više zbuni, te obori oĉi i sm otri na ulaznici "broj 25". I nehotice ote mu se neka zloslutna m isao: "E to opet 25!" pa poĊe m alo napred m eĊu goste, a sve se snebiva.

- A gle Pupavca! - uzviknu jedan m ladić odvojivši se od gostiju i stupivši preda nj. N a taj uzvik m nogi se glasno nasm ejaše. - G de si, P upavĉe, bolan? O ho, ko bi se tebi nadao?!... - Siromah Mojsilo ode pitati se za zdravlje sa svojim starim poznanikom , koji je još u B eogradu na zanatu s njim drugovao.

- Pa kako, kako?... - poĉe poznanik dalje raspitivati. - Hej, hej, ala lepo beše ţiveti u B eogradu!... A znaš da se udala šćer onog tvog kom šije? - T u M ojsilo hoćaše da nešto

progovori ne bi li razgovor okrenuo na nešto drugo, jer m u ne beše toliko, po volji što poznanik po ĉe i to da podire. A li poznanik zaopucao kazivati, a sve viĉe: Z naš, kako si svu noć kuvao onu papuĉu njezinu u loncu da ti doĊe?... H e, m oj P upavĉe!... V elim ja: "N em oj, 'm ore, to su bapske gatke!" A jak! M oj P upavac svu noć sedi kraj ognjišta i stiĉe vatru oko lonca, a papuĉa se sam o prevrće na kljuĉaloj vodi... - G osti se opet uzeše sm ejati. S irom ah Mojsilo da u zemlju potone od bruke.

D ok priĊe advokat:

- Aha, gazda Mojo, otkud vi? - M ojsilu ĉisto svanu kad vide advokata. - A kad ste vi iz P oţege?

- Odavno, gospodine Branko - okuraţi se sad m alo P upavac i progovori, ali još se vidi na njem u zabuna. Poznanik njegov ode u drugi kraj da hvata "damu za igru."

- Izvol'te ovamo! - ponudi advokat Mojsila pokazav mu rukom u poboĉnu sobu.

- Hvala, gospodin-Branko, Ja volim ovde - odgovori on kao oprţen kad ugleda tam o odabrane starije ljude.

I tako ostade s advokatom u sali. Stali su ukraj i razgovaraju se. B aš se tada igrao neki kadril, jedan dugajlija dere se kom andujući: "durdem e! šunegle!" U lesi prema njima igrala je i S avka N ikolina. B aš zaĉinila lepotom sve društvo. A dvokat gurnu M ojsila prstom i šapnu m u preko ram ena:

- Vidite onu devojku! Kako vam se dopada?

- Lepa! - odgovori P upavac snebivajući se i upijajući usnama na to.

T o je ona devojka što sam vam u P oţezi napom injao, ako se sećate... P a sad, kad ste tu gledaćem o... - I opet nastaviše razgovor. P upavac se nikako i ne odvaja od

advokata, nego sve za nj. Tako je veselje trajalo do neko doba noći pa se raziĊoše.

***

Sutradan sedeli su oko podne u gostionici "Kod jablana" advokat i Mojsilo Pupavac.

M ojsilo m u nešto veom a poverljivo kazuje, a on sluša, sluša, pa sam o reĉe:

- V i se sam o oslonite na m ene, a ja ću to već izraditi.

- A m a m olim o, da li će hteti roditelji?

- T o je već m oja briga. H teće, a da šta će?... S am o da gledamo da vas devojka zamiluje i da njezinu naklonost zadobijete...

. - Jes', jes', pravo imate - potvrĊuje P upavac. - V i ćete m e već i u tom e pouĉavati kako da se vladam .

- S drage volje... Dobro bi bilo da joj najpre ponudite kakav poklon, tako, kakav dobar prsten ili iglu dijamantsku...

- H oću... N ego kako bi se to nabavilo po gustu njezinom ? - upita Pupavac.

- Ostavite vi to meni. Ja imam jednog poznatog zlatara u P ešti, pa ću vam ja to nabaviti i izabrati, em jevtino, em lepo, što baš vredi da se ne postidite.

- B aš ja bih vas m olio da uĉinite to... a ja ću vam već... eh! - T u P upavac sam o m ahnu raširenim rukam a i sleţe ram enim a, ne m ogući da iskaţe već šta beše zaustio. - U onom "eh!" iskazao je svu svoju blagodarnost i koliko je obavezan advokatu.

- Tako, tako... - poĉe opet advokat. - Ja ću sutra već pisati,

pa kad m i javi za cenu... kazaću vam . P a kad nabavim o, onda ćem o zajedno otići da se poznate i da je darujete...

M ojsilo poĉe i tu opet da se snebiva, pa ĉeškajući se iza vrata reĉe:

- Neka, bolje da vi sami to izradite, a ja da idem tamo - neće biti m oţda u redu...

- K aka hoćete - veli advokat. - A ja ću vam već to nabaviti.

- Ja ću, već koliko bude, dati vam para...

- D a, da. P o tom e videćete da li vas devojka doista vole i da li će poneti vaš poklon... A ja ću joj kazati već od koga je. Ono bi valjalo da joj vi sami to predate. Ali kad i vi velite, onda je bolje da ja tu posredujem, kao poznanik.

- Jes', jes'... - prekide ga Pupavac. - Pravo velite - bolje vi tam o, kao što ste već poznati... A koliko rekoste, juĉe, im a miraza?

- M islim hiljadu dukata u gotovom novcu, osim nam eštaja i ostale spreme...

P upavac sam o uţagri oĉim a kad advokat pom enu toliki miraz. I na tom se razgovor prekide.

Nije, vala, prošao ni dobar sahat, a već je advokat sedio u kući N ikolinoj i uveliko se razgovarao o balu, o ţenskinjam a, o nakitu, pa tek reĉe:

- B aš bi dobro bilo da i našoj S avci kupim o jednu iglu dijam antsku. D evojka je od ovakve kuće - neka ima nakita.

- Pa ne branim - reći će N ikola. - T i već um eš da biraš nakite. T o nek bude tvoj posao da nabaviš.

I tako nije prošlo ni desetak dana, a advokat je već nabavio iglu iz Beograda. Odneo Pupavcu i pokazao mu da vidi kako se "u P ešti fino izraĊuje" nakit. P upavac sam o reĉe: "V rlo fino!" i upita advokata šta košta? - "25 dukata!" odgovori m u on. "A što baš 25?" reĉe M ojsilo, poĉeša se iza vrata i opet ga spopade neka slutnja od tog broja. Izbroji advokatu pare i zamoli ga da joj s pozdravom preda. Advokat metnu pare u špag, pa odnese Nikoli iglu, uze i od njega naravno kao za nabavku, 25 dukata. Devojka pridenu iglu u kosu i nosi je - kao svoj nakit kupljen za svoje roĊene pare. A dvokat u zgodnoj prilici pokaza Mojsilu da je devojka doista primila i nosi njegov poklon. Pupavac vidi i topi se u radosti.

***

Vreme je prolazilo. Osim one dijamantske igle Mojsilo je S avci poklonio za C veti nekaki zlatan broš i zlatne m inĊuše; za V askrs haljinu od teške svile, osim drugih sitnijih poklona. I sve je to advokat nabavljao onako isto kao i onu dijamantsku iglu. Jedne iste stvari nabavljao je otac Savkin i u isti mah Pupavac je, opet, mislio da je to njegov poklon. A dvokat je kašto donosio po neke ĉarape ili peškir odnekud, te davao P upavcu kao uzdarje od devojke.

P oĉe već M ojsilo navaljivati na advokata da jedanput pom ene roditeljim a, jer se zucka da se istiĉu i neki prosci i ištu je. A dvokat ga stišava.

T ako je P upavac doĉekao u S m ederevu i 25. m aj. N iko ne zna šta će tu i šta ĉeka. Z nadu sam o da m u je im e P upavac i viĊaju ga kašto s advokatom . P itaju advokata, a on veli:

- T o je neki trgovĉić, m alo udaren obojkom . U poznao se sa m nom lane još u P oţezi, pa se jednako lepi uza m e kad me vidi.

D ošlo je već krajnje vrem e. P upavcu ostalo vrlo m alo para

u kesi. Sve ode na poklone i potroši se sedeći toliko badava. B aš nije najprijatnije. N apala ga opet nekakva slutnja. Š to god isplati - sve se kao za pakost podesi ili 25 groša, ili 25 dukata, ili 25 ĉaša piva... T ek uvek taj zloslutni broj, to 25!

T ako jedan dan sedi P upavac zam išljen u kavani "Kod jablana" i misli o svom planu, o kapitalu, o svojoj špekulaciji. D ok uĊe u kafanu jedan stranac. P riĊe te sede za M ojsilov sto. M ojsilo se već. stade snebivati i udešavati, ako što reĉe da ispadne fino. S tranac, pošto sede, upita Pupavca ko je i šta je.

- Ja sam molim... - poĉe P upavac udešavajući fino, i po ĉaršijski - ako sm em o sluţiti, M ojsilo, znate, P upavac, trgovac...

- Milo mi je osobito! - reĉe stranac gledajući ga nekako vaţno, pa m u i on kaza svoje im e i prezim e i da je putnik.

- Z afaljujem na vašem ĉasnom im enu - veli Pupavac fino, pa pita: - A odakle putujete? Ako smemo pitati, ljubopitni smo znati...

- Sa suve granice sad, a bio sam svud po narodu. Ja spisujem narodni ţivot... - I tu već razveze putnik priĉati: kako je putovao, kako je on tom e poslu vešt, kako je to jedan veom a vaţan, al' teţak posao. S irom ah P upavac ĉisto se razgali m alo od one brige svoje, pa sluša putnika s najvećom skrom nošću. U tom se postavi i ruĉak. R uĉaju njih dvoje zajedno, a putnik sam o priĉa.

- O, da znate sam o kako je to krasota ispisivati obiĉaje narodne! - priĉa on. - Š ta vam ĉovek neće videti kupeći obiĉaje. N a prim er, kakav U roš M rĉikur pojuri na svom alatu, ali on umesto napred, on u plot, ili na ovaj, pa ti se izm akne, a ĉiĉa M rĉikur ostane ili gdegod na trnju ili na plotu, ili ako ni jedno ni drugo, a on pod ovim...

- O, vi'te molim vas! - skrom no se ĉudi P upavac, a putnik još oduševljenije nastavlja:

- Ili, na prim er, kakav ĉiĉa N ikola P oprda um esto da pritegne sam aricu na krnja, on ti je odreši sasvim . P a ĉim m etne noge u ona uţa, a on ti se otisne te na zemlju - ćup! a samar po njemu - klop; konj nadigne rep, pa kad vide taj skandal, otisne niza stranu te se u kakav trnić sakrije...

O, vi'te molim vas! - skrom no se ĉudi P upavac opet.

A putnik.

- T ako potrĉao jedan na ĉilašu uz breţuljak. O staju m u glogovi i divlje kruške tako brzo, kao da kakvim ĉudom sve prom iĉe pokraj njega! E to je besan konj, a besnija je još sila na njem u. E to ti pokora, puĉe kolan, sedlo se sam o sroza niza ĉilaša i na sedlu jezdaĉ. A to beše naš M rkša Ispijalo! Eno ga de mu se sedlo ustavilo na trnju, a on ti povrh trnja.

- O, vi'te, molim vas! - još se ĉudi P upavac.

- P a da vidite, kad gaĊaju u nišan - nastavlja putnik. - S m ešna je to stvar kad ĉiĉa T ašan istegne svoj veliki, negda alevi i sa plavom kićankom , a sad ugasito m rk, od m noge m ašĉure i prošlih godina, fes, pa ga m etne na kolac da ga drugovi gaĊaju. S evnu vatre, pokaţu se dim ovi i pokraj njega cijuknu kuršum i, kao zm ije kad sa stene skaĉu na prolazeće, a fes se drţi gordo. D ogodi li se nesreća da lupi koji kuršum ĉudo u obliku fesa, tada m u i gazda pokunji nos kao ćuran kljun, a fes se zapuši no ne plane, jer to ne dopuštaju m ilioni znojeva, koji su zajedno sa m ašću od ĉvaraka ili slanine, kojom su ĉiĉa-T ašanu ćeri i snaje m azale perĉin prosedi, te kroz ovoj prolazili m ilionim a puta i to tako da se ne zna upravo koje će se ime tom obliku fesa dati, fes ili smese miliona znojeva sa m ašću itd. O n ne plane, jer to te sm ese ne dopuštaju. O n samo cvrkne, pa ostavi na sebi rupu, koja naliĉi više na

onu kulu od srpskih glava u niškoj nahiji u staroj S rbiji i na ona u A frici, na ostrvu S erbi od španskih glava, nego na obiĉnu rupu.

- O, vi'te molimo vas! - ĉudi se još pom alo P upavac, a već m u otišla pam et za S avkom , poklonim a, kapitalom i onim zloslutnim brojem što ga se vezao, pa da bi i on što rekao upita:

- Koji li je danas, gospodine, molimo?

- Dvadeset peti! - odgovori putnik.

M ojsilo ućuta, a opet ga obuze neka sum nja. U tom uĊe advokat. Upita se s putnikom i Pupavcem. Odmah putnik poĉe i advokatu priĉati kako on putuje i rašta putuje. K ako je već obišao po varoši i našao u groblju tu jedan grob, im a m u, vele, više od dve hiljade godina, kaka hoće da ga nosi... itd. A dvokat se gdešto jedva uzdrţavao od sm eha, a Pupavac se sam o ĉudio. P utnik ruĉa i ode da istraţuje starine po varoši.

M ojsilo se još porazgovara sa advokatom o svom poslu, navaljivao na nj da već pom ene jedanput, jer prose devojku drugi. A dvokat ga uveri da će on to kao prijatelj sve pokvariti ako se i uĉini kaka proševina, pa ode.

P upavac iziĊe da se prošeta, proĊe pored N ikoline kuće. S avka beše na prozoru. O n duboko uzdahnu, ona se podrugljivo nasmeja.

***

T ako je još prošlo dosta vrem ena. B ilo je nekako po Ilijinudne. A dvokat otputovao svojim poslom ĉak u Ĉ aĉak. P upavac izišao da se šeta m alo po varoši i da proĊe koji put - onom ulicom. Zabrinut onako udari naokolo prekom -ulicom pa pored groblja. Kad tamo, a oko jednog groba njih dva-tri nešta zaviruju. Jedne prazne

taljige priterane plotu. D vojica drţe bud ak i ćuskiju, kao hoće da kopaju. M ojsilo zagleda bolje, kad al' odnekud onaj putnik što m u je priĉao 25. m aja onako m nogo kako se jašu konji i gaĊa u nišan. D ok eto ti trĉe tri-ĉetiri ĉoveka ozdo iz ĉaršije, hitaju pravo groblju. Jedan izm aĉe i stiţe pre ostalih, pa onom putniku:

- A m a šta ćete vi od toga groba?

- D a nosim ovu ploĉu.

- K aku ploĉu, gospodine? O kan'te se vi ćorava posla!... N e dirajte taj grob!

- O ja ću to da nosim - to je starina.

- A m a batalite vi tu vašu starinu! - povikaše oni ostali, pristignuvši i oni. - N ećete vi to pom aći odatle!

- A šta vi znate?... T o je retka starina... Ja znam najbolje od sviju te stvari. Im a toj ploĉi dve hiljade godina! - Oni ljudi izbeĉiše se sam o od ĉuda na nj.

- Kakih dve hiljade godina! Jeste li vi pri sebi, gospodine? To je grob moga oca... - reĉe jedan izm eĊu njih.

- N e znate vi to, to je m oja stvar... Ja ću da nosim .

- A m a to je grob pokojnog M arjana Đ ukića, ćurĉije - reći će jedan od onih opet. - Ja sam ga baš sahranio pre deset godina tu sa ovim mojim prijateljima - bog da ga prosti!

- A m a što je starina, ja ću da nosim ! - upeo se putnik.

- N ećete vi to ni dirnuti - podviknu na nj sin pokojnog Marjana - dok sam ja ţiv! V i m islite što je god od sige da je staro. P utnik se okunji pa poĊe, a preti:

- N eka, neka, daćete vi to. O , kako lepo! S am o dok ja naredim ozgo.

-Hajde, hajde, putuj ti samo! - povikaše oni za njim . U tom se beše poĉelo da oblaĉi - sprem a se kiša. P upavac okrete onom ulicom te nekoliko puta - m nogo puta prošeta ispred S avkine kuće i tamo i amo i svaki put pogleda na prozor i pusti po jedan uzdah. "Š ta li taj ludak švrlja jednako tuda?" upita S avka svoje drugarice koje behu došle kod nje na ĉestitanje i poselo, pa s njom zajedno izvirile na prozor. Pupavac se obazre i kad ih vide, pomisli: "Gle, došle joj drugarice da m e vide... V idiš, m ora da im se hvalila, a znadu da ću proći!... " K iša poĉe jaĉe. G rm ljavina i sevanje sustiţe jedno drugo. M ojsilo proĊe još jednom , pa opuĉi svom stanu. M rak se već spustio, po kafanama se popalile lampe i sveće. O n priliĉno okisao uĊe u kafanu "K od jablana" i sede za jedan sto. Z ovnu gostioniĉarskog slugu da m u isplati današnji trošak i upita ga: "Koliko"?

- D vadeset pet groša! - odgovori sluga.

- O, kako to, zar opet dvadeset pet? - upita Mojsilo kao sluteći nešto. S luga m u poĉe reĊati šta je potrošio i svede raĉun:

- R avno dvadeset pet groša!

- T o nije zbog plaćanja, nego kako se to trefilo uvek dvadeset pet!? - poĉe M ojsilo, dok ga iznebuha prekide jedan glas iza stola jednog prema njemu:

- A m a juĉe bio prsten i ispit S avci! M ojsilo se trţe kao da ga nešto seknu.

- Kojoj Savci? - upita radoznalo jedan gost za istim stolom.

- Savci Nikolinoj... - K ad to reĉe, M ojsilu se okrete kafana unaokolo. - Isprosila se - nastavi onaj - za M om ĉila P erićeva. U nedelju sad biće svadba.

- N ek joj je srećno! - reĉe treći gost. - Krasan momak, a ĉuvaran.

P upavac sam o klonu kao ubijen. Izvadi iz dţepa 25 groša, pa pruţi kelneru i ne znajući šta radi.

- P latili ste m aloĉas - odgovori ovaj.

- Eh, eh! - reĉe M ojsilo rasejano - dvadeset pet groša bi, je li?

- Jeste! - odgovori kelner.

S irom ah M ojsilo diţe se u svoju sobu. Z am išljen bijaše okrenuo u šupu, pa došav do vrata trţe se i obazre da ga ko ne vidi, našto se kafedţijina sluškinja glasno zakikota. O n se vrati, pa poĊe uz basamake. "Prstenovana, svadba, 25 groša, darovi!" S ve m u se to zbrkalo u glavi i sam o buĉi. P oĉe brojati ni zašto ni krošto basam ake i nabroja na veliko svoje iznenaĊenje i tu 25! P oĊe u sobu i pogleda numeru, koju se dosad nikad nije setio da pogleda, kad i tu ą 25! B aš taj će m u broj dohakati najposle... H oda sirom ah P upavac po sobi, a i sam ne zna što hoda i kako hoda... D ošlo m u teško, boţe, teško - kao da je ubijen. Upali sveću i izvadi kesu pa prebroji pare - sam o još 25 groša!... "R uţno, sve se istroši. H ej, B ranko, B ranko. O tkud sad baš da ode?!" poĉe M ojsilo glasno vikati, hodajući po sobi. "D a je barem on ovde, pa bi se m oţda m oglo i pokvariti..." I tu se siromah Pupavac udubi u duboke m isli... Izm eĊu m nogih m isli pade m u na um i to na um kako je veĉeras nekoliko puta prošao ispred S avkine kuće. "Aha! Zato li su onolike devojke bile kod nje?!" Dreknu i uĉini: "H uj!" P osle m alo ćutanja poĉe: "Ĉ ek, koliko sam ono puta prošao?" U stade i hoda po sobi, podboĉio se rukama, a oborio glavu, pa broji u pameti... Najedanput pljesnu rukam a: "Ih, opet dvadeset pet! N eće biti?" B roji opet. - "Jes' ja dvadeset pet puta! O, to prokleto dvadeset pet, što m e se nalepilo... N ije ta dobro... " T u P upavac ućuta i zagleda se, m isleći nešto, u jedan ugao sobni...

K iša pljušti kako bog hoće, ĉuje se gde ĉitavi potoci teku ulicom . "H ej, hej dvadeset pet!" poĉe opet M ojsilo, pa tek dreknu: "E , baš neće biti dvadeset pet!..." B rzo iziĊe i zatvori vrata za sobom, pa hajd' onako u plitkim cipelama, te po najvećem pljusku pored S avkine kuće. O kisao kao m iš, sve se cedi voda s njega. M rak - jedva se vidi ići. K ašto sene m unja. G ore sveće u sobi S avkinoj. V ide se još one njezine drugarice gde proviruju na prozor. M ojsilo pogleda neće li je videti, a utom se skliznu u jednu rupĉagu punu vode, te zapliva do pojasa. U taj mah senu m unja i kroz onoliku huku od kiše i vode ĉu se opet kikot kod S avke. "Juf! E no onog ludaka još tu! E no uvali se!... " P upavac s teškom m ukom izgam bulja iz rupe. O stade m u jedna cipela na dnu uglibljena. Onako mokar, bosonog i m rtav od teškog um ora dogam bulja kojekako do svog stana. U Ċe unutra i poĉe hodati polako po sobi, niti je pristao da sedne ni da legne. Voda se cedi s njega i naĉiniše se ĉitave bare po sobi. U tom hodanju poĉe opet brojati u sebi koliko je puta prošao. N ekoliko puta prebrojava, pa tek dreknu: "Jaoh meni, pa tek je sad ravno dvadeset peti put!..." I doista, m alopre sve je grešio, te nabrojavao više jedanput...

T o je bilo za nj i suviše.

P rući se onako m okar na krevet pa se ĉisto obeznani... N eko ţestoko tištanje u jedno bedro probudi ga... P ogleda na prozor, već svanuće. "Ih, šta li m e to tišti? M ora da sam se ubio negde sinoć." O no tišti jednako. P om aĉe nogu, opazi nešto tvrdo pod sobom . P ridiţe se te svuĉe ĉakšire, koje behu još priliĉno m okre. K ad im a šta videti. N ekakav grdan vranj upao m u kroz parm aĉu u ĉakšire, pa ga to ţulji. U ze ga i pogleda koliki je, kad i na njem u odnekud piše: "25!" L jutito i ozlojeĊen, izbaci vranj kroz. prozor napolje.

D iţe se, pa pošto je dugo i dugo m islio, hodao po sobi, lupao pesnicama glavu, vajkao se... buknu tek na jedan

m ah, pa ode kao besan. Jurio je ulicam a ne gledajući nikog, pa hajd' pravo u kuću N ikolinu. N ikola sedi za doruĉkom sa svojom dom aćicom i S avkom , i još tu beše neko od m laĊih. K ad videše Pupavca na jedan mah - onako nepoznata i neobiĉna - zaĉudiše se. A P upavac tek stade drekati:

- To je sramota!... Sram vas bilo! Zar ste vi trgovac!

- Ko ste vi? - skoĉi N ikola u ĉudu sa stolice.

- Ja toliko potrošio... - dere se P upavac još ţešće... - a vi m e za nos vuĉete...

S avka i m ati joj Ċipiše poplašene sa stolica.

- Vucite toga napolje? - viknu Nikola na sluge.

- Mene napolje? Sram vas bilo... - dreknu P upavac već oĉajniĉki... - Ja toliko potrošio!... T o je m oja devojka!...

- Napolje!... - viknu Nikola i diţe stolicu.

- Te igle... te haljine... sve je to moje!... - ciĉi P upavac iz petnih ţila. S avka udari u plaĉ. M ati u dreku. S luge se skleptaše. P upavac se dere što ga grlo donosi i grdi najgrĊe. D otrĉaše kom šije, ţene, šegrti, panduri... N aĉini se ĉitav urnebes. P ovukoše P upavca panduri u policiju, on se otim a, dreĉi... Z grca se tu cela ĉaršija. P uĉe bruka na sve strane. D otrĉa i sam naĉelnik... I ta guţva odvalja se u naĉelstvo, a još se ĉuje dreka P upavĉeva:

N ećeš... lopove! M oja devojka!... N e dam!...

***

Sutradan, dvadeset petog jula, zavodio je jedan praktikant u naĉelstvu u protokol akt s ovakvim natpisom : "D a se unutra im enovani zbog nasrtanja na m irne graĊane kazni telesno sa 25 udaraca i protera..." M eĊutim je išao pred

pandurem pokunjen kroz ĉaršiju M ojsilo P upavac.

Z a njim pristala deca varoška, a graja se digla: "Iha! Dvadeset pet! Dvadeset pet! Pupupu! Dvadeset pet! Iha, uha, P upavac! P upupu!..." dok se već ne izgubi van varoši.

N išta se više ne ĉu za M ojsila P upavca - a dugo su o njemu razgovarali ljudi u dokolici svojoj. Kad se vratio advokat i njem u ispriĉaše, a on se baš nim alo ne zaĉudi, nego hoćaše pući od sm eha... Š to se toliko sm ejao, bog bi ga znao!

N i oko šta

Ej, ej - baš šteta što se svadiše pop V ujica i uĉitelj Grujica! A onako se, bolan, lepo ţiveli!...

U ĉitelj G rujica, nije, da rekneš, od onih starih, što još ne m ogu da ovarišu u ovim novim bukvarim a i ĉitankam a, nego ĉovek od m laĊeg sveta; uĉi ti on Ċake sve po novom pravilu. Izvodi ih ĉetvrtkom i praznikom u polje, te hvataju bubice, leptire, m ušice, pa to nabada posle na ĉiodu i suši ih. Š to će m u to, ne zna ĉak ni pop V ujica, iako je kašto odlazio u B eograd i tam o slušao, gde im a negde - te se tako kupe bube, kamenjice i travke. N aposletku, šta se to njega, popa, tiĉe? N eka ih nek hvataju, ako hoće, i pijavice - njem u baš ni iz kese ni u kesu! Zna samo da je to, valjda, lepo i da mu je sad taki adet.

P op V ujica voli uĉitelja G rujicu, nikad ga neće obići a da ne svrati.

Š kola je navrh sela.

Nego, da bi se bolje shvatilo koliko je pop Vujica voleo uĉitelja G rujicu - treba znati da je selo otišlo nekako u duţinu za ĉitavo po sata...

E le, škola je navrh sela, a popova kuća nasred sela. D esi se ĉesto te pop im a posla ĉak dole u dnu sela, u najdoljoj kući; on poĊe - pa opet neće obići dok ne svrati uĉitelju...

P op V ujica nikad nije voleo, bar tako sam kaţe, da zateĉe ĉoveka na ruĉku, jer, veli, zna po sebi kako to nije prijatno... "Ĉ isto ti, što se tiĉe na priliku, presedne i ruĉak i sve! (P op V ujica je ĉesto, dodavao uz reĉ ovo: "Š to se tiĉe na priliku" ili sam o "na priliku"). D a se barem ĉovek, na priliku, nada, pa hajde de, nego tek bahne ti, što se tiĉe, neko iz nebuha!"

I kao za divno ĉudo - pop V ujica nekako uvek zateĉe uĉitelja G rujicu ili za ruĉkom ili za veĉerom , ili ako ne to, a ono da pije kafu, vino, ili... štogod prism aĉe! Š ta će onda, nije m u baš m ilo, ali tek rekne: "N a zdravlje ti, uĉitelju!" U ĉitelj, opet dobar i druţevan m om ĉić, saleti: "H odi, popo! sedi! hodi!..." N e m oţeš m u sad kvariti atera. I pop Vujica, iako je lepo kod svoje kuće ruĉao pasuljca i neku lepu papriku iz turšije - a valja i to znati - da je pop V ujica voleo, barem tako se kaţe, paprike iz turšije - zasedne s uĉiteljem G rujicom te osm oĉi m alo peĉenja ili ćevapa ili slanine, i uvek napom ene: "B aš, što se tiĉe, uĉitelju, da neću sutra ići u parohiju, zvao bih te na veĉeru. Z aklao sam , što se tiĉe na priliku, onog velikog ćurana, ali neka stoji drugi put!" M eĊutim , "veliki ćuran" i sutra brblja deci seoskoj kad proĊu pored avlije popove pa mu zviznu.

P a još, pop V ujica će uvek reći i lepu reĉ za uĉitelja G rujicu. D oĊe kogod iz varoši ili iz drugog sela, ili m a ko sa strane, pa upita: "A boga vam, popo, kaki vam je ovaj uĉitelj?" O n se tek sam a unese pred ĉoveka, pa razgrana: "N ism o odavno, što se tiĉe na priliku, imali ovakog uĉitelja. O kretan je, ţiv, kao, što se tiĉe, m lad ĉovek... P entra se s decom svaki dan po brdim a; valjda im nešto kazuje. Š to se tiĉe na priliku - sm ejao sam m u se šta ĉini s njim a!... A što m u ide svašta od ruke - ĉudo je! E to, što se

tiĉe, naĉinio je m ojoj poši stupu; po selu svuda pogradio - nekom zastrug, nekom slanicu, nekom tuĉak, nekom preslicu... P ovazdan tako deljka i m ajstoriše, što se tiĉe na priliku, kao majstor."

I doista, uĉitelj je G rujica im ao sav i strugarski i sto larski alat i um eo je naĉiniti sve što sam o oĉim a vidi. Ĉ im svrši s decom u školi i što m u je već kao uĉitelj duţnost, a on alat u šake, pa m ajstoriše: gradi deci raĉunaljke, tablice, i sam izm išlja neke sprave da im pokaţe što - da bolje upamte. A nekom i naĉini ponešto, ako im adne zališna vremena.

O sim toga, uĉitelj je G rujica um eo vešto puniti tice. S vu je sobu okitio svakojakim ticam a. S eljaci se ĉesto iskupe, pa se ĉude toj njegovoj m ajstoriji. P osle, kad su ga već svikli, ĉim ubiju ili uhvate kaku ticu, pošlju je ili donesu uĉitelju G rujici. A on je ispuni, nam esti u sobi, pa uvede Ċake i zanosi se vazdan s njim a, kazujući im : kako ta tica ţivi, kud se seli, šta radi, kako se zove - i šta ti im još neće kazati!...

Ej, ej - baš šteta što se svadiše pop V ujica i uĉitelj G rujica, a tako se, bolan, lepo ţiveli!...

***

U oĉi Ivanjadne, baš tog leta kad će se svaditi pop V ujica i uĉitelj G rujica - natušti se ozgo kosom iznad sela crn oblak, a sve krklja kao kad pekm ez kljuĉa u kazanu.

Eto, bome, grada!...

Ustum ara se sve ţivo u selu. S klanjaju stoku i sve što se m oţe skloniti. Ţ ene iznose pred kuću vatralje, ĉanke, sovre, raonike, bradve, kašike, i sve izvrću - "da grad obiĊe". D unu već i hladan vetar; uĉesta sevanje i grmljavina; oblak se nadnese gotovo nad sam o selo, poĉe prokapljivati po gdekoja krupna kap. V eć po neka ţena,

stoji na pragu, m aše prem a oblaku pronoskom , i usplahireno zove kakog obešenjaka ili utopljenika: "A j, T im otije, aj, Jerotije (ili kako je već kom e im e), goni goveda na planinu!..."

Nigde nikoga nem a napolju; sve se sklonilo igde što ţivo bilo. Samo pop Vujica uzeo pod pazuho trebnik i petrahilj, pa perja naviše vinogradim a.

- Jo m ene, šta je popu danas! - zaĉudi se jedna ţena m ašući pronoskom . - K ud će po ovakom vrem enu?

K ad bi da proĊe pored škole, ugleda ga uĉitelj G rujica pa kaogod da m u se nešto slutilo, nape se od sm eha - što nikad nije, pa, jedva uzdrţavajući se, upita:

- K ud ćeš to, popo?

- Š to se tiĉe na priliku - malo do vinograda - odgovori pop, a izm iĉe.

- M ore, beţi am o - eto grada! - viknu uĉitelj jaĉe za njim , i ĉudno m u bi što ne svrati, kad to nije njegov obiĉaj; ali pop zam aĉe naviše.

P op je V ujica stigao u svoj vinograd. P oĉe već po koja gradljika proletati. Pop Vujica stade nasred vinograda, skide ĉitu i m etnu je na jedan ĉokot, odm ota petrahilj i nataĉe na vrat, otvori trebnik i stade ĉitati m olitvu...

P op V ujica je ĉesto ĉitao m olitve kad m u se desi kaka nedaća u m alu njegovom . T ako jedanput zanem oţe m u petoro nazimadi od gronice, a on ti njih lepo satera u svinjac, pa udri molitvaj, molitvaj - i, hvala bogu, samo je ĉetvoro lipsalo, a ono drugo sve ozdravi kao da rukom odnese! Jedanput, opet, zagraĊujući nešto, ubode se grdnim glogovim trnom usred tabana da nije mogao na nogu stati; odm ah on onako sedećke natuĉe petrahilj, pa ĉitaj, a sve usrkuj - koliko ga boli, pa i tu dosta pom oţe:

nije ni pune dve nedelje ram ao na štaci, dok se ubodina ne ognoji i trn sam ne iziĊe... S am o jednom , veli, nije m u pom ogla m olitva. U teĉe m u roj, a on natuci petrahilj, pa poteci niz trnjak za njim a ĉitaj - sav se izgrebe i izubija, ali roj uteĉe! N ego, tu je on sam kriv "šta je prem rsio te nedelje sredu", i otada se zarekao da neće prem rsiti, pa m akar zatekao uĉitelja G rujicu i s peĉenim prasetom !

E le, pop V ujica poĉe ĉitati molitvu nasred vinograda.

- Ej, pope, nemoj biti lud! - viĉe što igda m oţe Ţ ivadin iz kuće u brdu prem a popovu vinogradu. - B eţi, m ore, batali molitvu - nije ti vajde!...

A ja, pop V ujica ĉita, ne šali se.

G rad poĉe ĉešće - udari i pljusak. Pop uze otresati glavom , kao da ga ĉele ujedaju. B om e, gradljike zgaĊaju dobro u tem enjaĉu! Ĉ ak se i Ţ ivadin sm eje, gledajući kako gradljike odskaĉu od popove glave... S unu grad još ţešće, a m oj ti pop m antiju na glavu, pa beţ' naniţe, nem ade kad ni ĉitu uzeti.

Kao za pakost, opet, ona strana goletna, a nigde blizu kake zgrade da se m oţe skloniti. I hoćaše zlo proći da ne naiĊe ĉiĉa M itar iz donjeg kraja, onaj šta plete košnice, s dve košnice što ih je u potoku negde gore opleo, pa jednu natutak na glavu, a drugu nošaše pod pazuhom. Kad vide popa u kakoj je nevolji, a on poteci za njim , te ga stiţe i natuĉe i njem u košnicu na glavu, pa povika:

- B eţ', beţ', pope, kući! P ogibe, jadan ne bio!...

***

Sutradan - ĉisto vrem e, boţe, m ilina ti pogledati! U ĉitelj Grujica uranio, pa lepo ispekao kafu, pije i gleda u svoju baštu. V idi, gdešto m u grad juĉe izrešetao kupus i ostalo povrće - ali tek nije m nogo štete. P ade m u na um kako je

pop juĉe prošao naviše ţurno, pa tek pom isli: "Š to li ovo jutros nem a popa! Ĉ udo, bogam i! E to ja pop ih i kavu, a njega još nem a!..."

D ok eto ti Ţ ivadina, nosi jeinu pod pazuhom - ţivu.

- D obro jutro, uĉo!

U ĉitelj se osvrte, pa kad ugleda jeinu, tek sam o pljesnu rukama i uzviknu:

- A joj! gde je naĊe, Ţ iko!... Ih, kolika je!... B lago m eni!

- O biĊoh jutros njivu dole u luci. Tek onako zavirih u jedan šupalj panj, kad im am šta videti - bukavac!... Eto, velim , uĉitelju da ujduriše.

- B aš ti hvala, Ţ iko!... Ih, blago m eni! D ajde, dajde! - reĉe uĉitelj G rujica, pun radosti što je dobio tako retku ticu jutros na uranku, pa uze jeinu i odnese da je nekud skloni.

Ţ ivadin razgleda ostale već ispunjene tice, i sam veli: "B oţe, kakav ti je ovaj naš uĉitelj! R aduje se kao dete što sam m u doneo ovu tiĉurinu!..."

- O, m oj Ţ iko - reći će uĉitelj vrativši se u sobu - ala juĉe bi ţestoka grada!

- S reća je, uĉo, to beše na oblak. N ije m nogo štete poĉinio.

- V inograde je, m islim , okaĉio dobro?

- Samo je popov vinograd stradao, a oni drugi nisu gotovo ni taknuti... N ego ti je i pop zlo prošao!

I Ţ ivadin ispriĉa uĉitelju popovo "stradanije", kako je već sam video ozgo s brda.

- A, zato li njega nema jutros amo! - reĉe uĉitelj sm ejući

se.

- M ore, kako je osakaćen - neće ti dugo doći!... B io sam sad i kod njega - uvratih se da vidim kako je. Kad - on leţi u krevetu, a namotao oko glave kojekakvih krpetina ĉitavu ĉalm u... S m ešno i pogledati! P opadija m u gasila ugljevlje, i veli lakše m u m alo... Ja, zbilja, pozdravio te je da lepo ujdurišeš tog bukavca. "B aš, što se tiĉe na priliku, neka ga dobro uredi, pozdravi ga!"

- A video ga i on?

V ideo, ja. P opadija nije sm ela ući u sobu dok ga nisam izneo.

***

N a sam P etrovdan iskupila se deca iza škole, na utrini, kraj potoka, te se igraju dok ne zazvoni u crkvu. Jedno od njih, ĉeprkajući po šušnjaru i granju kraj obale, što je potok ovda-onda pridolazeći naneo, išĉeprka popovu kapu, pa potrĉi s njom m eĊu svoje drugove. D iţe se m eĊu decom kikot: otkud sad popova ĉita u potoku! Š ta će s njom - hajde da igraju "vina" (ili, kako to varoška deca zovu, "šorkape").

Jedan Ċaĉić od većih m etnu je na zem lju, pa poĉe opskakivati i braniti je nogama od ostalih svojih drugova, koji se poreĊaše unaokolo, pa ga staše zavarkivati da potkaĉe nogom ĉitu ispred njega i da je već teraju dokle m ogu. Jedan je, bom e, i potkaĉi, te s noge na nogu stade odletati jadna ĉita niz potok, pa ĉak pored zida školskog. D eca alaĉu za njom - ĉitav urnebes!

Kad odnekud pop Vujica s crkvenjakom, te pred njih, a ĉita im se zakotrlja ispred nogu. S tuknuše deca natrag, a pop Vujica ih samo kao malo prekore:

- Š to se tiĉe na priliku, tako li vi m oju kapu, Ċavoli jedni,

a?... P a ode u sobu uĉiteljevu.

U sobi uĉiteljevoj stoji na jednoj grdnoj peĉurci već napunjena jeina.

P op V ujica se upita lepo s uĉiteljem , reĉe m u: "N a zdravlje kava", koju u taj m ah beše tek uzeo da pije, pa stade zagledati jeinu, i pošto je dobro razgleda, reĉe:

-E , uĉitelju, baš si je lepo ispunio, što se tiĉe!

- Im ao sam , popo, vala, i posla ĉitavo, dva dana.

- Š to se tiĉe na priliku - okrete se sad pop crkvenjaku, koji se ĉudio uĉiteljevoj m ajstoriji - baš lepa stvar! I ja ću da probam da napunim koju.

- Ne bi ti to umeo, popo - reĉe uĉitelj G rujica osm eškujući se.

- K ako ne bih?... E vo, što se tiĉe - sad, sam o da m i je ţice i da vidim kako ti to nam eštaš oĉi i kljun, pa, što se tiĉe na priliku, ako ne napunim - u što ćeš!

- U što god hoćeš, popo, ne m oţeš napuniti. N ije to laka stvar! - veli uĉitelj.

- V ala, što se tiĉe, ti bi video, na priliku... - reĉe pop V ujica, pa opet poĉe zagledati jeinu. - Ala je to golemo, bolan!... Ja sam gledao, što se tiĉe, pa mnogo manje: koliko kokoš, nije veće, pa perje m u nije ovako kao u ovoga, na priliku.

- To, popo, nisu bukavci, nego sovice; one su manje. A bukavac je svaki krupan.

P op, zagledajući kljun i kandţe, reĉe:

- O , pa ovo bi, što se tiĉe, i ĉoveku, na priliku, dosadilo!... N ego baš lepa stvar da stoji tako u sobi. V redno je, što se

tiĉe na priliku, da ĉovek im a tako retkih stvari. Š ta veliš, uĉitelju, da je nam estim u ovoj m ojoj velikoj sobi, što se tiĉe?

- Bi lepo stojalo - odgovori uĉitelj.

Ja baš, što se tiĉe na priliku, rekoh Ţ ivadinu, kad je pronese: "N osi ti to uĉitelju neka nam je ispuni; sam o neka lepo bude." I odista, udesio si je, što se tiĉe, ne m oţe bolje biti.

***

P op V ujica, tvrdo uveren da je uĉitelj za nj ispunio onu jeinu, jednako se hvalio: kako tek on ima retku ticu, samo dok je donese - svi će se ĉuditi!

P om ene kogod kako je uĉitelj okitio svoju sobu ticam a, a pop se Vujica tek pohvali:

- A da vidite vi kaku ja ticu im am , ništa su one uĉiteljeve!

- Pa kamo ti, popo? - upitaju ga.

- Tamo kod uĉitelja, da je još m alo dotera. Š to se tiĉe na priliku, samo dok vidite - svi ćete se zaĉuditi!

Pop Vujica je voleo da je u njega sve najbolje, to jest da ni u kog nem a što u njega im a, i zato m u baš nije m ilo kad spazi da drugi im a nešto što u njega nema.

Ĉ uje uĉitelj G rujica to, pa pored sveg toga što se onako lepo ţiveo s popom V ujicom , naum i da m u nikako ne da jeine. I to m u se tako uvrte u glavu da m u se ĉinilo neće m oći preţiveti ako bi je pop V ujica odneo.

Jednom behu došli popu neki gosti iz ĉaršije; bilo je m eĊu njim a i neke gospode iz sreske kuće. P op V ujica pokazuje im šta im a, a oni se sam o ĉude; njem u m ilo, boţe, m ilo,

pa im tek ĉisto ponosito reĉe:

- A m a, da vi vidite drugo nešto što ja im am - pa zovnu crkvenjaka i šapnu m u: - Idide, donesi od uĉitelja onu ticu!

N avališe gosti pitati ga šta je to tako lepo i retko. O n im se stade hvaliti kako im a nešto što nem a ni u koga! A gosti se ĉude, boţe, ĉude, ĉude! P op jedva ĉeka da se vrati crkvenjak, samo da ih iznenadi.

C rkvenjak naĊe uĉitelja pred školom i reĉe šuškajući:

- P oslo m e pop V ujica, uĉo, da m u daš onu ticu!

- Koju ticu? - upita uĉitelj i nabra obrve.

- P a onu što si je njem u ujdurisao.

- Koju to?

- P a onog bukavca. U ĉitelj uskipe, pa reĉe:

- Ne dam!

Crkvenjak stade i zablenu se u nj.

U ĉitelj ponovi ljutito:

- N e dam ! Idi, kaţi ne dam !

P op nestrpljiv izišao, pa hoda ispred kuće i gleda naviše ide li crkvenjak. Izviruju i gosti, a pop im veli:

- Samo dok vidite kako je to!

V rati se crkvenjak. Ĉ im on na kapiju, a pop upita:

- Kamo?

- Ne da! - odgovori crkvenjak.

- Ko ne da? - upita pop ĉisto ne verujući.

N e da uĉitelj! P op V ujica sam o pom odri kao ĉivit i ućuta.

***

O tada pop V ujica om rze na uĉitelja G rujicu i naum i kako bilo da mu potkuje opanke. Istina, nije hteo da se inati s njim, nego se opet uvraćao na školu, ali ne tako ĉesto kao pre. I kad se razgovara - razgovara se nekako preko srca; neće ni da se našali kao pre. I sad zatiĉe uĉitelja na ruĉku, veĉeri, uţini, s kafom ili m ezetom . I sad ga uĉitelj nudi - kao i pre, a on neće da uzm e; retko da prihvati koji zalogaj, pa i to se baš vidi kako m u nije slatko. Jeina stoji jednako na peĉurci, a pop više ništa ne govori o lepoti njezinoj.

D osad su popova deca išla u školu kod uĉitelja G rujice, i sam je pop govorio da će ih ostaviti tu kod n jega neka izuĉe i ĉetvrti razred "na privat". S ad se nešto priseti, pa ih izvadi iz škole i dade u varoš da uĉe.

D osad su svi seljaci do jednog voleli uĉitelja da ne m oţe bolje biti i hvalili se njime: nigde nisi mogao nijedne za nj ĉuti. S ad, bom e, poĉeše popove kom šije i oni što ĉešće idu popu da se nešto tuĊe od uĉitelja i da zuckaju pogdekoju za njim.

Pa i sam pop ne govori lepo o njemu kao pre. Upita ga ko: "K ako uĉitelj, popo?" A on ĉisto preka srca odgovara: "T a dobro je. S am o ĉovek, što se tiĉe, vrlo mlad, pa se zanosi drugim poslovim a, a deca sam a... G radi tam o, što se tiĉe na priliku, i m ajstoriše povazdan. A li šta ćeš m u, na priliku, kad je nemiran - ne m oţe se skrasiti na m estu... P olom i, što se tiĉe, onu veselu decu, na priliku, verući se s njima po brdu i gore po potoku... One, opet, tice jednako puni; ne znam , što se tiĉe da li m u i to stoji u propisu..."

Ele - tako je bilo nekako zapeto stanje izm eĊu popa

V ujice i uĉitelja G rujice. I kako koji dan, bivalo je sve više zapeto - gotovo već da pukne.

S irom ah uĉitelj ĉudi se šta je to, te se pogdekoji nešto iskosi na nj! D a je što popuznuo u radu - nije, vala, ni u dlaku. T a sad se već m nogo više izveštio i zna šta treba i kako treba s decom. Da se promenio u naravi - nije ni to; i sad je onako isto dobar, iskren i svakom ljubazan... Ima tu neki Ċavo!

T ako je to trajalo, ĉitavu godinu dana, ĉak do pred Petrovdan.

***

K ad bi pred P etrovdan, doĊe revizor da obiĊe školu.

U ĉitelj odm ah naredi da se zakolje koje pile i da se sprem a ruĉak revizoru.

Sluga okreće pile na raţnju na ognjištu, a uĉitelj s revizorom , km etom , popom V ujicom i još dvojicom seljaka na ispitu.

R evizor pita Ċake. "K aţi ti, m ali, ko je bio prvi ĉovek na svetu?" upita jednog, pa zaviri u isti mah u kujnu: "P rem aţi m alo slaninom da ne pregori!" veli sluzi. Đ aĉe odgovori. Revizor zadovoljan upita drugog: "U kojoj je ĉasti sveta ovo vaše selo?" pa odm ah izviri u kujnu: "N ek se sam o dobro istišti!" Đ aĉe odgovori i to. R evizor pita dalje drugog: "K oga m i m oram o poštovati?" pa opet u kujnu: "P azi da svud porum eni koţica!" Đ aĉe odgovori i to...

Ispit se svrši, razdaše se knjige.

Z ove pop revizora na ruĉak. R evizor pogleda u pile već peĉeno, pa reĉe da je obećao uĉitelju da tu ruĉa.

Pop opet malo pozelene.

Z a ruĉkom ispriĉa revizor uĉitelju kako je bio uzgred kod popa V ujice i kako se pop na nj ţalio i m olio ga da ga ukloni odatle, jer deca ništa ne napreduju, a osim toga - još se zavaĊa s ljudm a.

U ĉitelju se okrete ona škola od ĉuda! A to li je. S ad već zna sve!...

- A li ništa - veli revizor sm ešeći se i odvajajući jedan masan batak u svoj tanjir - ja sam se uverio da nije tako. Vidim sve ti je u redu, deca ti dobro odgovaraju...

R evizor ode i ostavi uĉitelju vrlo dobru ocenu - što je on odista i zasluţio, jer se svojski zauzim ao oko dece.

N e m oţe uĉitelj da trpi nego jedva ĉeka popa - da mu sve iskreše. O nako ljut, jednako hoda ispred škole. D eca se šćućurila u školi, pa ćute i šapuću: "Jaoj, kako nam se gospodin nešto naljutio!"

Eto ti popa V ujice. U ĉitelj ne m oţe da ga doĉeka, nego iziĊe ĉak u avliju preda nj, pa poĉe:

- Z ar baš tako, popo? H vala ti!

- A šta to, na priliku? - upita pop, tokorse iznenaĊen.

- Lepo, bogami! - nastavi uĉitelj još polako, onako prekorevajući. - K rasno! Ići, te m e opadati i govoriti što, nije istina... B aš ti dolikuje!

- Ko govorio?...

- Ti isti! - viknu uĉitelj G rujica sasvim uskipeo, i sve m u iskresa što god je rekao.

B om e, sad i lop planu, pa sve dršće od ljutine. P uĉe psovka i vika pa avliji da se ĉulo ĉak na po sela... P uĉe

zapeto stanje! O de pop kao pom am an kući, a svaki ĉas tek se obrne, pa preti...

***

P oĉe sad i uĉitelj da se ţali svojim prijateljim a na popa. A pop već, gde god sedne i stane, ruţi ga i opada.

P opovi prijatelji ţale popa i psuju uĉitelja, govoreći: "D a je on valjao, ne bi ga ni poslali am o!" U ĉiteljevi, opet, prijatelji brane uĉitelja i vele: "N ije popu valjalo, što je to radio!..."

A već njih dvojica - gde se god naĊu svakad se svade.

N aposletku pop tuţi uĉitelja.

Trajao je ispit u sreskoj kancelariji ĉitavih petnaest dana. Ispitani neki Ċaci, ispitan Ţ ivadin, ispitan M itar i ostali svedoci; donesena i pridruţena aktim a i jeina i popova ĉita. T ako se to zam utila ţestoka parnica da sreska vlast - već nije znala šta će.

K apetan, dobriĉina neka, tek sam o sleţe ram enim a, pa reĉe:

- Ja ne znam šta ću im ! T aj je pop pom a'nitao!... D ede, ćato, proĉitaj opet njegovu tuţbu, da vidim o da nism o što preskoĉili!

Ć ato uze tuţbu iz gom ile akata, pa stade ĉitati:

"N aĉelniku sreza tog i tog, G rujica M ilan ović, uĉitelj u ovdašnjem selu, svojim nepriliĉnim ponašanjem i opadajući i klevetajućim izrazim a u više je prilika i pred drugim liĉnostim a iz pom enutog sela i okoline vreĊao i opadao potpisanoga, koje je potpisani ravnodušno prećutao i u više sluĉajeva istoga uĉitelja opom injao da takovo više ne ĉini koje se on okaniti nije hteo.

"D alje, isti uĉitelj prisvojio je i utajao jednu m oju stvar, to jest, ticu, zovomu buljina, ili jeina, ili odnosno bukavac, koju sam ja, što se tiĉe, naroĉito njem u i po naroĉitom ĉoveku poslao s m olbom da m i istu ispuni, poĉem se tim ispunjavanjem , na priliku, gore pom enutih tica iskljuĉivo i bavi, a gotov sam bio i dati mu pristojnu nagradu za trud oko ispunjavanja iste uĉinjeni; ali je pom enuti uĉitelj Grujica samovlasno prisvojio sebi tu retku ticu i na moja poiskavanja i molbe ni dosad mi nije dao.

"Još im am navesti ovde da on - Grujica - oporoĉava i ism eva, što se tiĉe, potpisatoga sveštena ĉinodejstva, što će posvedoĉiti Ţ ivadin iz istog, na priliku, sela i još m nogi drugi; napustio je Ċake i dotle razvratio da se igraju nepristojno sveštenim utvaram a potpisanoga na oĉi njegove.

"P otpisani se našao pobuĊen da se ţali toj vlasti na take postupke uĉitelja G rujice, m oleći pokorno da ovu stvar izvidi, bukavca, kao svojinu, na priliku, potpisanog oduzm e, a tako isto i sveštene utvari, koje se, kao što sam m ogao doznati, nalaze sad u nekoj saraĉani uĉiteljevoj, i u njim a drţi on - uĉitelj - što se tiĉe, jaja i mekinje; a za sve to m olim , na priliku, vlast tu da uĉitelja G rujicu podvrgne kazni po zakonu.

"N aposletku im am prim etiti i to da deca u ovdašnjoj školi veom a slabo napreduju, da se reĉeni uĉitelj slabo na to obazire, da ih je napustio i raskalašio, da s n jima izlazi po brdim a, te propušta školsko vrem e u deljanju, struganju i tesanju drvenarije kojekakve, koja mu nije potrebna ni za školu, niti je po propisu školskom dozvoljeno njem u baviti se istim.

"D a je to sve, kao što potpisani navodi, zasvedoĉiće... taj i taj, taj i taj."

Ć ato ih proĉita sve po redu.

- P a šta ćem o sad, ćato? - upita kapetan.

- N ajbolje bi bilo da m i to sprovedem o preko naĉelstva m inistarstvu, pa neka se tam o reši.

- Jest, pravo veliš. M i sm o uĉinili svoje i stvar ispitali: neka oni tam o presuĊuju kako naĊu - da je pravo.

***

Ĉ itav denjak akata, zajedno s jeinom i popovom ĉitom - onom što su se Ċaci njom igrali "vina", sprovede se ministarstvu.

R azm otriše tam o stvar dobro. V ideše da je Ţ ivadin doneo uĉitelju jeinu a ne popu, da se deca nisu igrala nikakim drugim "utvarama" osem popovom kapom, koju je on u vinogradu, beţeći od grada, zaboravio, te je bujica snela u potok a deca našla - što potvrĊuje i sam Ţ ivadin i M itar, koji je popa gologlava stigao i nabio m u košnicu na glavu da ga grad ne ubije. D alje videše da uĉitelj nije ism evao ĉinodejstva popova, osem što se sm ejao, njegovoj m olitvi od grada, a tom e su se sm ejali svi po selu. D alje, videše iz ocena revizorskih i iz svedodţaba, što ih je podneo - da je G rujica dobar uĉitelj i da je sasvim na svom mestu. I rešiše da se aktovi bace u arhiv...

Naposletku, da bi se stalo na put tolikoj svaĊi i gloţenju popovu i uĉiteljevu, potrudi se onaj revizor te pozdravi uĉitelja da traţi prem eštaj, što on i uĉini.

I tako prem estiše uĉitelja G rujicu. D adoše m u daleko bolju školu i pohvalnicu za njegov rad i uspeh.

Jeina se vrati uĉitelju, a popu ĉita.

K ako se uĉitelj rastao s popom - ne pitajte! Da nije bilo ljudi, bilo bi i za kike... Imali su posla i kmetovi, i kapetani, i panduri!

I sad će pop V ujica, kad ĉuje zim i kakvu jeinu da buĉe, uzdahnuti i pogledati u onaj kraj svoje sobe gde je ugovarao da nam esti onu uĉiteljevu.

Raspis

Jedan dan oko P etrovadne, a baš u sam prvi sum raĉak, poĉeše zvrktati nasipom beloševaĉkim m ale, prljave taljige nekog Simice Š uškala iz M eonice. P rozvali su ga S im ica, što je bio m alen i hitar kao petlić; Š uškalo su ga prozvali što je šuškao kad govori. N jegove taljige i m ršavo, m rko kljuse, svi su dizali na podsm eh - iako su to bila jedina kola u kojim a se voţahu putnici iz Meonice i iz nekoliko još sela, kad putuju u V aljevo i natrag.

S im ica je bio veom a naivan, ali je ipak uviĊao šta vredi njegovo kljuse i taljige u njegovoj okolini, pa nije ni m ario što m u se podsm evaju, nego je sasvim ponosito govorio o svojim taljigama i mrkovu i zvao ih "moje koĉije".

M eĊutim , ko se god vozio u tim njegovim "koĉijam a", taj već i bez kalendara m oţe znati kad će se vrem e prom eniti: jer ne da se ni zamisliti da se takav putnik nije barem jednom strm oglavio u kakav jarak ili rupĉagu kraj pu ta. A već što se truckanja tiĉe, seljaci su preporuĉivali svakom od strune, kao najstariji lek, S im iĉine koĉije.

E le, koĉije su S im iĉine zvrktale nasipom beloševaĉkim , a u njim a je sedio N ikola uĉitelj i S ava, opštinski pisar iz Meonice.

S ava je bio ţivi Ċavo - i veseljak, i govorljiv, i šaljivĉina, a N ikola više ozbiljan i ćutalica. O bojica m ladići oko svojih 25-26 godina, na najboljoj snazi. Obojicu su svi u onoj okolini voleli i hvalili se s njima.

S ad su njih dva putnici S im iĉini. S im ica veseo, boţe, veseo što vozi tako valjane ljude, izm ahne nekakim

patrljkom , za koji je privezao m alo uzice te naĉinio bajagi biĉ, ošine svog m rkova, pa zategne što igda m oţe: "B olan, Julka, zar si još devojka?" K ljuse se m alo zakasa, a njegove koĉije a na jednu a na drugu stranu, a s obe strane puta zija dosta podubljih opasnosti, pa još neke i kaljave. S ava i N ikola drţ' rukam a za lotre, pa se uzveraju na koju će stranu poiskakati. jer su ĉasom m ogli da se naĉine lepi kao oni ćerpiĉari što povazdan m ese blato i suše ćerpiĉ kraj Kolubare.

- E e, lakše, m ore! Š ta to radiš? - podviknuće S ava, kad koĉije trucnuše preko jedne priliĉno duboke i opasne opasnosti nasred puta, te putnici odskoĉiše za ĉitavu pedalj s ono m alo krovine na kojoj seĊahu.

- N išta, ništa, ne bojte se! - kuraţi ih S im ica, i skoĉiv hitro na zem lju, stade zavirivati da m u nije što spalo s koĉija.

- S tani da siĊem o - biće sigurnije a i tako ne m oţe ti konj izvući uz to brdo.

S im ica ustavi koĉije, te S ava i N ikola siĊoše pa ode napred šibajući svaki ĉas svog m rkova, koji je jedva vukao i prazne taljige uz brdo pored Bele stene.

S ava i N ikola poĊoše najlak peške za njim .

- O, brate, ala me onaj danas naljuti - jesi video samo! - reći će S ava.

- A što se ti, opet, kidaš? - primeti mu Nikola. - Pusti ga, nek govori!... Dobro te nije gori, a onaki se kojekako mogu trpiti.

- O no i tako je, ali ga baš ne m ogu slušati. G de god stane i sedne i s kim se god sastane, sve se hvali kako je on najtaĉniji, najuviĊavniji i najveštiji u svom poslu.

- Ta to je njegova slabost.

- S labost, ali već m i dosadi ta njegova slabost.

- P a šta ćeš m u kad je taki... E vo, im a dve godine kako je kapetan u ovom našem srezu, pa ga već i deca znadu kakav je i smeju se hvalisanju njegovu. - Naposletku, ja ne znam kaki si ti to! Ja se nikad ne bih ni upuštao s njim u take razgovore... Z naš dobro da on ne m isli kao ja i ti, niti ga m oţeš obrnuti da m isli, pa što tek za praboga prosipati reĉi?!

- A li ja se nisam toliko ni upuštao...

- E , nisi ja!... U zeo si m u dokazivati kako nas naše kancelarije i ono odugovlaĉenje i piskaranje po njim a skupo staje. T o ti njem u ne m oţeš nikad dokazati...

- A li m olim te. N iko, kako neću?... E to, uzm i sam o jedan prost raspis šta staje. N a prim er, naĊe se u našem selu kakvo m angup prase; ne vredi najviše dvadeset groša. Š ta bude? O pštinski sud javi aktom sreskoj vlasti i m oli je da se traţi prasetu gosa. S reska vlast potraţi prvo po srezu, pa ako nigde nem a, onda javi okruţnom naĉelstvu i um oli ga da raspiše. D ok se to sve raspiše kud treba, utroši se, koje za sastav a koje za prepis, blizu ĉetiri stotine groša same artije!

- Smanji malo, smanji! - prim eti m u N iko sm ešeći se.

- Š ta sm anji? Izraĉuni sam , pa ćeš videti! N iko se zam isli i stade raĉunati u sebi. M alo posle m ahnu glavom i reĉe:

- G otovo, pravo veliš; odista, ode blizu toliko.

- A kud je još poštarina i rad oko toga. D akle, vidiš, jedno šugavo prase stane toliko troška, a koliki bi raĉun bio kad bi uzeli raĉunati neku parnicu koja se tera po pet-šest godina?! Istroše ljudi i crno ispod nokata dok doĊe do nekog svog prava.

- Sve je tako, ama nema ni smisla ni vajde pokazivati tako

što kapetanu P aji.

Kapetan Paja bio je od onih starih kapetana, kojih danas retko im a, i koji su u svoje vrem e izuĉili samo dva-tri razreda osnovne škole, pa posle dugom sluţbom doterali do ĉina kapetanskog.

K apetan P aja bio je u svojoj duţnosti dosta dobar, gotovo bolji od m nogih njegovih kolega. S udio je i izviĊao razne sporove u svojoj kapetaniji više po svom sopstvenom nahoĊenju nego po propisim a. O biĉno se starao da lepim reĉ'm a i savetom izm iri parniĉare. Z ato ga je narod vrlo zavoleo, poštovao i slušao. A ko koga m alo oštrije i pokara - niko m u ne zam era; star je ĉovek, a kara ne što je pakostan, već što je rad da svakog obavesti.

Š to se tiĉe njegovog razum evanja raznih propisa, o tom e neki Ċavolani priĉaju ovakav sluĉaj: Jednom se zapali u obliţnjem selu neko seno, šta li. D oĊe pandur i javi to kapetanu P aji. "Ĉ ekaj", veli m u kapetan, pa uzm e neki zbornik i stane prelistavati, zaintaĉivši uza svaki list: "P oţar, poţar, poţar!" P andur u nestrpljenju ţuri ga: "G ospodine, šta ćem o - gori tam o!" "Ĉ ekaj, m ore, ĉekaj", pa lista dalje i ponavlja: "P oţar, poţar!" "Izgore sve, gospodine, šta ćem o?" reĉe ţustro i drugi pandur utrĉavši u kancelariju. "P a neka gori, šta ću m u ja; ovde nem a nikakva propisa!" odgovori kapetan ĉisto srdito i baci zbornik ukraj.

A priĉa se još i ovo o kapetanu P aji: Jednom doĊe raspis od naĉelstva da svi sreski kapetani podnesu izveštaje im a li u njihovim srezovima kakve industrije. Posle nekog vrem ena P aja odgovori naĉelstvu: "P o naredbi naĉelstva traţio sam u m om dom ašaju dotiĉnu industriju i nigde je nisam m ogao naći."

K apetan P aja im ao je, kao što se već i S ava ţali, pored svojih dobrih strana i jednu slabost - da se hvali, m a za što bilo. S ava se našao s njim u V aljevu i tu, reĉ po reĉ,

gotovo su hteli da se svade zato što se kapetan, po svom obiĉaju, hvalio kako je on uviĊavan i kako, nikad ne radi ništa uzalud. N aposletku, u onom inatu, opkladili su se u pozam ašnu opkladu da će S ava kapetanu podvaliti da napiše m akar jedan raspis uzalud.

- O , ne m ogu ja njem u ostati duţan nikako! R eći m i, m olim te, pred onolikim ljudm a da laţem i da ne znam ništa!... V ala, doskoĉiće njem u S ava i dobiti opkladu, već ako ne bude ţiv! - gotovo ljutito preti Sava.

- A jde de, S avo, videću - kako ćeš m u doskoĉiti - reĉe N ikola sm ešeći se.

U tom iziĊoše već na vrh brda, gde ih S im ica ĉekaše s koĉijam a. O pom enuše S im icu da dobro otvori oĉi niza stranu, pa posedaše. T u se već videlo da m ogu m alo i S im iĉine koĉije juriti.

B ilo je već neko doba noći kad stigoše pred m eoniĉku m ehanu. S ava i N ikola uzeše svoje zaveţljaje pa odoše naviše u selo.

S im ica ispreţe m rkova, turi m u jednu rukovet sena, pa uĊe u m ehanu da popije ona dva groša što su m u uĉitelj i pisar na rakiju dali; a već - ako zatreba, m oći će se još koji groš i od kirije otkrnjiti.

U m ehani seĊaše nekoliko M eoniĉana i m eĊu njim a dućandţija Đ oša i pop S tevan. M ora da su nešto vaţno govorili, kad se ućutaše za ĉasak - dok vide ko je. No kad videše da je S im ica - svoj ĉovek - nastaviše opet divaniti, ali priliĉno ozbiljno.

S im ica im nazva boga, reĉe popu: "B lagoslovi, oĉe", pa sede kraj njih i poĉe puniti lulu, a m eĊutim je i m ehandţija, po duţnosti svojoj, već m etnuo polić preda nj.

- Ama ja vam rekoh - poĉe pop S tevan m alo potiše - videćete da nećem o dobro proći, a ide S veti Ilija!

- N ećem o ja! - prihvati neki Jovan travar iz gornjeg kraja. - N ije to, bolan, šala, zakopati nahoĉe u seoski potes!... E no preklane, pam tiš i ti M arjane, i ti, M anojlo, a i ti, oĉe S tevo, gde po D raĉiću pobi sve tuĉa... D rţi ljudi, zovi ĉak protu iz V aljeva te nosi litiju, i udri ĉini m olitvu - aja!... D ok jedva, u zlo doba, seti se onaj sprţeni P erica. "B og s vama", veli, "ljudi! Zar ne vidite, da se ovo propade? Nije nama vajde ni od prote ni od litije, nego de da iskopamo, m i ono nahoĉe iz našeg sela!..." O dm ah ti, bolan, graknu selo, te ko budak, ka m otiku, ko pijuk, iskopaše ga i odneše, te ukopaše ĉak negde kraj G raca pod obalu i, hvala bogu, više ni gradljike!

- Ja šta m islite vi, m ore ljudi - prihvati opet pop - osakatilo je to narod da ne m oţe gore biti!... E to, svi znate kako je i Z latarić stradao što se u potes seoski zakopao utopljenik, a kam oli nećem o m i...

- Jes' popo, imate pravo - tvrdi Đ ošo ulagujući se - ravnim naĉinom , znate li i ja sam slušao kako su ta dva sela stradala... Letos sam, znate, izlazio u veresiju, pa stra'ota boţija - samo da ste ondak videli.

- A m a ko li to naredi da se baš u naš potes ukopa? - upita Manojlo.

- Naredi kapetan - eto ko! - odgovori Jovan gotovo ljutito. - "N ašlo se", veli, "u našem ataru..." A nije, zakona m i! E no, sutra nek iziĊu ljudi... E to i ti si, M arjane, bio onde kad sm o ga našli. K azaće svi da nije u našem ataru, nego u paštrićkom .

- V ala, ljudi, m eni se ĉini - poĉe M arjan tako vaţno kao da kazuje neku bog te pita kaku tajnu - da je to samo kapetanov inat... Još otkako se terasm o ono lane oko sinora, od onda se on na nas nešto izuze i stade duvati. I

evo ovde sam najtanji (tu Marjan pokaza prstom svoj zam ašan vrat), ako nije sam o uprkos naredio da se to dete u naš potes zakopa!

- Jes', gospodin-popo, duše m i! - prihvati sad Đ oša, m etnuv ruku na prsi i unese se popu u oĉi. - Ja sam se, znate, ondak ravnim naĉinom našao u sreskoj kući - znate, da pokupim ono malo veresije. I verujete li, gospodin-popo, prim etio sam ravnim naĉinom da radi u inat. Jes', tako mi svega na svetu - baš sam lepo poznao da je to njegovo masla...

- Ĉ ije m u drago, tek nije po nas dobro - reĉe pop kao zabrinut. - Nego dela, ljudi, da kako otarasimo tu bedu iz našeg potesa.

- Jes', bogami, popo - prihvatiše svi popovu m isao - to će najbolje biti, da otarasim o belaja od naše kuće. S am o kako bi?

- Lasno, brate - upade u reĉ Jovan - iskopati ga, pa odneti u atar paštrićki, te ukopati gde se i našlo.

- Ono, lako je to kazati - prihvati Manojlo - am a ka će ga kopati?... D anju se ne m oţe, videće kogod, a noću, ja boga mi, ne kopah ga, pa makar mi grad odbio oba uva!...

- A ko nećeš ti, im a ko će - reĉe Jovan . - Eto Marjan, on ga je i ukopao.

- Ta ono, jes'... ama ja, gazda Jovo... - uze Marjan da izvija, jer baš nije voleo da noću barata oko m rtvaca i grobova. - O no, znaš... nije baš ni lako!

- P a nećeš ti sam , ne boj se! - kuraţi ga pop S tevan. - Eto ti i Sim ice. V as dva m oći ćete zar? S im ica ionako kopa kašto rake, nije m u prvina. 'O ćeš, S im o, a?

- T a m oglo bi se, oĉe S tevo, nego znaš - poĉe i S im ica da

izvija - nekako, što veli M arjan...

- 'O će, 'oće S im ica - znam ja! - navali Jovan. - A sutra mu ne gine napojnica - svi ćem o dati...

- 'O ćem o, 'oćem o! Š ta, zar m i našem S im i da ne dam o?! - graknuše svi.

- A li to treba još noćas, dok nije kapetan dokuĉio pa nam m oţe sm esti - veli pop. - N oćas je baš kao što valja; ljudi umorni, odmaraju se - niko neće opaziti...

I tako S im ica i M arjan pristaše. S ad se tek otvori ţiv razgovor i šala. N jih dva popiše unapred popriliĉno napojnice; a već sutra, kad se sve svrši - biće još.

***

B ilo je već prevalilo po noći. U ĉitelj N ikola um oran, spava uveliko. Dok stade lupa na vratim a školskim . L upa - rekao bi, sad će vrata istaviti. S koĉi N ikola onako bunovan i viknu.

- Ko je to?

- N aši sm o! - odgovori neko spolja, a jednako gura u vrata.

- K oji naši? - upita uĉitelj, prom oliv se kroz prozor.

- Ja, uĉitelju - odgovori Marjan i priĊe prozoru, a iz njega zaudari kao iz rakijske m ešine.

- A ti si to, M arjane! O tkud noćas u ovo doba?

- Im aš budak, uĉitelju?

- B udak?... A šta će ti budak? - upita N ikola ĉudeći se šta je tom e noćas naspelo.

- B udak... treba m i. Im aš li?...

- Okani se ti, M arjane, noćas budaka... Idi te spavaj, bolje će biti. N e dam ti ja sad ništa!...

- A m a m olim te, uĉitelju, daj m i! B ogam i ĉuvaću ko svoje.

- Ne dam, Marjane, ne dam. Idi - 'oću da spavam ! - reĉe N ikola odseĉno i zatvori prozor.

M arjan prom rm lja nešto, pa se uputi pravo S avinoj kući - prem a školi na jedan dobar puškom et. S tade lupati i njem u na vrata. S ava zarkao, pa baš ni u uvo. M arjan lupa još ţešće.

- E, e, - ko je? a! - dreknu S ava iza sna, pa skoĉi te otvori vrata.

Marjan, kako beše navalio, um alo ne pade na nos preko praga.

- O , o! D rţ' se!... A šta ćeš ti sad? - upita S ava razbirajući se.

- Im aš, ćato, budak?

- Š ta?!

- Im aš budak - budak treba mi?

- Budak?! - ponovi S ava u ĉudu. - Hi - budak... A što će ti noćas budak?... Imam ja - te još kakav budak!... M nogo pam etniji od tebe... A što će ti?

- T a treba m i. A ko im aš daj - nem am kad ĉekati!

- N e dam dok m i ne kaţeš što će ti.

M arjan, nem a se kud, ispriĉa S avi sve - i što će m u i kud

se sprem a noćas sa S im icom .

- A ha, baš ti tek sad ne dam!

- P a šta m e onda varaš?... D ela, bogati, daj m i.

- Idi, idi kući te spavaj! O kani se ćorava posla... G le ti njega - napao noćas buniti ljude! Idi, ne dam budak?... - reĉe S ava i zatvori vrata.

M arjan opet nešto prom rm lja, pa se vrati. D ok se tek Sava priseti, pa brţe za njim :

- Marjane!

-Oj!

- Odi, odi da ti dam.

Uze iza vrata budak i iznese, te mu dade rekav:

- Ali sutra zorom da si doneo - ĉuješ?

- N em aj brige, ćato, i pre zore... - obeća se M arjan, zaturi budak na ram e, pa ubrza S im iĉinoj kući.

S ava se brţe bolje obuĉe, pa poteci školi. S ad, opet, on uze lupati na vrata školska. N ikola tam an beše sveo oĉi, trţe se kad ĉu opet lupu; prom rm lja onako bunovan: "T a kakva je ovo napast noćas!"... pa ustane i izviri na prozor.

- Ko je?

- Ja, Niko! O tvori da uĊem - odgovori S ava prišav prozoru.

- Eto ti sad opet - ti! - zaĉudi se N ikola... - Ĉ ek da otvorim! - i otvori vrata. - a koji je bes tebi noćas? D a nećeš i tu budak?

- Zar je i od tebe iskao? - upita S ava sm ejući se. - Ja

mislim samo je mene budio.

- I jam aĉno dao si m u?

- Dabome.

- A ako uĉini kako ĉudo noćas?...

- N e boj se... Z nam ja šta će m u. N ego dela, oblaĉi se.

- D a se oblaĉim ? - upita Nikola uzbezeknuv se. - A što sad da se oblaĉim ?

- De, de - obuci se ti sam o, pa ćeš videti što...

- Ja, bogam i, ne m ogu. 'O ću da spavam .

- A li m olim te obuci se!... Z ar ti m eni ne bi uĉinio toliku ljubav?

P oĉeška se N ikola iza vrata - šta će sad? T u se apeluje na ljubav, ne m oţe m u odreći. N ajposle, hajde da se vidi i ta komedija, pa makar se sutra malo i odspavalo - ionako je praznik. O buĉe se i N ikola.

- E sad, Niko, ponesi verige - reĉe S ava - pa 'ajdemo!

- Verige!? - uzviknu N ikola zaĉuĊenije nego da m u je zaiskao tri budaka odjedanput.

- Verige, verige - ja! Ponesi samo... - potvrĊuje S ava sm ejući se.

- Ja, bogam i, gotovo neću da idem ! - poĉe N ikola da se usteţe. - O vo je noćas da bog saĉuva!... Jedan lupa, "daj budak"; drugi, "obuci se i ponesi verige..." Hm, budak - verige - ići u ovo doba... nisu ĉista posla!

- T a šta se zanosiš vazdan! - oseĉe se Sava ozbiljno, pa otkaĉi iznad ognjišta verige. - E to, ja ću ih poneti ako se bojiš... 'A jde ti sam o! N ikola sleţe ram enim a i poĊe za

njim . U dariše sve jarugom , dok izbiše pod S im iĉinu kuću. P red kućom taljige i za njih privezan m rkov, koji tokorse malo frknu i naroguši uši osetivši da ide neko. S ava i N ikola prilegoše za jedan koš i ućutaše se.

M alo postaja, a škrinuše vrata. IziĊe S im ica, zaturio nekaku vrećetinu i m otiku na ram e, a za njim M arjan sa S avinim budakom . S ava i N ikola još više prilegoše da ih kako ne opaze.

- S im a, m ore, kuda ćeš ti noćas u ovo doba? - viĉe poluglasno Julka S im iĉina s kućnjeg praga za njim a.

- Spavaj ti tamo - spavaj! Š ta zijaš noćas? - oseĉe se na nju Simica.

- Ama, ne idi, more!... Jesi l' pijan - manit li si? Kako te kopanje snašlo noćas uoĉi praznika!?

- 'O ćeš ti ćutati jednom - il' da ti doĊem tam o?! - prodera se S im ica još oštrije.

Julka tek uĉini: "O , bog s nam a - luda ĉoveka!" pa pritvori vrata i nešto još progunĊa...

O ni zam akoše niz voćnjak i nestade ih u pom rĉini.

S ava i N ikola poćutaše još m alo, dok se sve utaja.

- Ded sad! - šanu S ava i gurnu laktom N ikolu - verige za kraj, pa vuci i trĉi oko kuće - ali brzo!..

N ikola zinuo od ĉuda, pa ga sam o gleda.

- Ta dela - šta ti je sad! - reĉe S ava, a napregao se već od smeha. - I još ukći onako strašno, debelo, znaš... N o de, šta si zinuo, da se ne dangubi!...

- A jde da i to ĉudo bude - reĉe N ikola nisam ne znajući šta će. - O , napasti noćas!.. U ze verige za kraj, pa juriš oko

kuće.

S tade zveka veriga, a N ikola tutnji što igda m oţe i ukće. D ok ti istom uze bobotati u kući prestravljena Julka. I m rkov se poplaši, poĉe se trzati i pom aĉe kola. S ava se već zacenio od sm eha. P ritrĉa kolim a te odreši m rkova, pa uĉini N ikoli: "šš!" da ide za njim - i obojica s mrkovom otutnjiše niz jarugu naniţe...

***

S utradan već po obliţnjim kućam a poĉeše se ţene i babe sašaptavati:

- A znaš, jadna, šta je noćas bilo?

- Š ta, jado?!

- I ne pitaj, bome!... Ovaj nesretni Simica i onaj pijani M arjan, uzeo ih Ċavo u svoju ruku, otišli da iskopaju nahoĉe. V esela Julka ostala sam a sam cita - dok, veli, ništa ti bog ne dade... stade zveka, tutanj, rika, rzanje, laveţ, kukurekanje... am a, sve što je u boga, avaza, zavrišta oko kuće! Jadna Julka um alo nije presvisla od straha!

- A šta li će to biti, drugo moja?

- N išta drugo, nego onaj - u kamen udario!

- O , bog s nam a i anĊeli boţiji!... I tako ţene i babe krste se i sašaptavaju, a sirom ah S im ica pokunjio se, pa hita sreskoj kući.

Kapetan Paja uranio pa sedi u hodniku pred kancelarijom na hladovini, a Simica te preda nj.

- Dobro jutro, gospodine! - pozdravi kapetana, pa stade gologlav i snuţden.

- B og pom ogo, S im o!... A koje dobro? Š to ti se okunjio,

bolan?

- Zlo, gospodine! - utanji Simica.

- Kako zlo - naopako!

- N estalo m i noćas m rkova.

- Jes' ja?

- Jes', bogami, gospodine! Nigde ga nema... Evo od jutroske ga jednako traţim ; obigrao sam svu M eonicu; trĉao sam ĉak i u P aštrić, već s nogu spadoh, pa - nema, gospodine, baš ga nigde nem a!...

- P a šta ću ti ja sad? - reĉe kapetan i sleţe ram enim a.

- Ama molim te, gospodine - utanji opet Simica - ako boga znaš, naredi da m i se potraţi... S irom ah sam , gospodine, šteta - ako propadne, ne znam kuda ću.

- 'O ćeš valjda da raspišem da se traţi? - upita kapetan.

- Jes', jes', gospodine - ubrza Simica - zapiši tako ti boga, kako znaš, sam o nek se potraţi! M olim te, gospodine, tako ti sreće sve m u zapiši, am a sve, što god znaš...

- A što ti to nisi javio najpre opštini? - reĉe kapetan. - Zar ne znaš kako ide red? O pština bi posle m eni javila...

- A šta ja znam , gospodine, prost ĉovek. M olim te, m oći će zar i bez opštine... S vud sam , bogam i, traţio, pa nigde!

- 'Odi amo! - reĉe kapetan pa ustade i uvede S im icu u kancelariju; otvori jedna vrata od druge sobe, gde seĊaše za stolom jedan deţurni praktikant, dugaĉak, kao pritka, pa m u reĉe: "D ede, ćato, uzm i ovog ĉoveka na protokol!"

Simica osta s praktikantom, a kapetan zatvori vrata za sobom.

Dokle je trajalo to uzimanje na protokol - valjda će znati sam kapetan, a znaće i S im ica, koji se već beše oznojio priĉajući po nekoliko puta svoju nedaću noćašnju, a znaće najposle i dugaĉki praktikant kapetanov, koji je ĉitav sat utrošio i nekoliko tabaka iskvario - dok mu je jedva za rukom ispalo da kojekako popiše sve belege i dobrote S im iĉinog m rkova.

M eĊutim , dok se sirom ah S imica uzimao na protokol, doĊe kapetanu dućandţija Đ oša. P otpunom uĉtivošću i odanošću, kaku već m oţe pokazati i jedan dućandţija seoski, pozdravi kapetana.

O dm ah ti tu oni zaturiše razgovor. K apetan se ţali: kako je teška sluţba, kako, se m uĉno ţivi, kako ga neće da unaprede. Đ oša se, opet, ţali: kako rĊavo ide radnja, novac ne pada, m ušterije nem a. U zdiše kapetan, uzdiše Đ oša. Jedan se teška kako se m ora trpeti, drugi se teška kako se iz svoje koţe ne m oţe nikud... E le, m alo -pomalo okrete se razgovor nekako sluĉajno - te kapetan sazna od Đ oše ko je sinoć bio u m eoniĉkoj m ehani, šta se govorilo i ko je iskopao nahoĉe. K apetan sam o vrti glavom , pa se ĉudi: "O , gledaj ti njih, m olim te!... Ĉ ekaj ti, nauĉiću ja njih pameti!... E, e - baš ne m oţeš s tim ljudm a izići nakraj!" U tom ĉuĊenju kapetan i zaboravi upitati Đ ošu, kad poĊe, kojim je poslom došao. N o m oţe biti, ni on m u ne bi um eo to kazati naĉisto.

K apetan je još vrtio glavom , dok eto ti iz sobe S im ice i dugaĉkog praktikanta. D ugaĉki praktikant ĉita protokol, a S im ica zaintaĉio: "Jes', jes', gospodine! S ve je tako! A m a baš sve kako sam kazao... M olim te... E j, m oje nevolje!... M olim te, gospodine, nek se svud dobra potraţi!"

- Dobro, dobro! - reĉe kapetan, pa zapovedi ćati: odm ah naĉini akt naĉelstvu da se raspiše svud za ovoga konja.

P raktikant zam aĉe u svoju sobu, a kapetan se okrete

Simici pa vrlo ozbiljno i gotovo ljutito upita:

- A je li ti, m ore?! K o tebi reĉe da ti kopaš noćas ono dete?

S im icu ĉisto kao da neko posu vrelom vodom , pa u onoj zabuni poĉe m ucati:

- Ja, ja, gospodine, bogami, eto... nisam ja, nego oni... Zdravlja mi, nikad ni pomislio... Idi, veli, te iskopaj... a ja šta ću?...

- O dm ah da si išao s kim si i kopao - da vratite dete na svoje m esto, gde je i bilo!... Jes' ĉuo! sad odm ah, ili ne, noćas m oraš! K ad si ga noću već jednom kopao, kopaj ga noću i opet - jes' ĉuo!... D a se nisi glavom šalio! A ko sutra ne osvane gde je zakopano bilo, oderaću te... G le ti njih sad!... Pa još benetate koješta po m ehani s onim vašim ludim popom!...

K apetan je priliĉno m rzio P op S tevana, te se tako i sad izreĉe o njem u.

- 'O ću, bogam i, gospodine!... O dm ah noćas - i pre zore, gospodine, zdravlja m i!... Ja ću to sve s M arjanom ... Š ta ću, gospodine, sirom ah ĉovek... E j, bog ih ubio, kud i to da m i još natovare na vrat! M alo m i je zar m oje nuţde i nevolje!... - okupi Simica jadikovati.

K apetan zazvoni i S im ica iziĊe iz kancelarije, brišući znoj kao grašak krupan, pa stište kao oparen kući.

Sutradan osvanulo je nahoĉe opet na svom prvašnjem m estu. V eć svuda po selu govore kako je preksinoć bio tutanj, zveka i rzanje oko S im iĉine kuće, i kako je nešto odvelo njegova mrkova.

S im ica otarasio jednom brigu s vrata, pa ne bojeći se da će ga kapetan oderati - uspavao se, a sunce već priliĉno odskoĉilo. B i još dugo spavao da se Julka nad njim ne

razrakoli: "E j, S im o, S im ice! U staj, m ore, diţi se!" O n se sam o okrene na drugu stranu, progunĊa: "N e diraj se!" pa zašiĉe opet.

Z va ona, zva, aja, neće da ustane! P o vuĉe ga najposle za nogu. Đ ipi on kao besan, zbaci sa sebe ponjavu, te joj sm aknu konĊu i rašĉuperi je svu - koliko je lupi onom ponjavĉinom , pa se prodera:

- Jesi li ti poludela jutros?! O na, sm ejući se veselo, odgovori:

- T a šta ti je, bolan, što ne ustaješ? E vo nam m rkova!

- Gde je? Otkud? - kliknu S im ica i stade zverati gde će da ugleda svog mrkova.

- E no ga u voćnjaku, pase. P robudim se jutros, a on vezan za kola tu - isto onako kao što si ga ti ono veĉe vezao.

S im ica nem ade kad više pitati, nego poleti naniţe u voćnjak...

***

P rošlo je skoro pet m eseci. P o selu se slabo govori o zveci i tutnjavi oko S im iĉine kuće; kašto sam o na kakoj pijanci uveĉe, pored ostalih priĉa o vam pirim a, pom enuće se i to. N ahoĉe je na m estu. K apetan nije oderao S im icu. G rad nije nikom ništa pobio; gotovo ga nije ni bilo toga leta... S eljaci poĉeše uviĊati da i pop pokašto m oţe m latiti gloginje. S im ica opet vozi na svojim "koĉijam a" putnike i drugu kiriju. S ve stvari idu svojim redom . Jedino što se desilo za to vrem e neobiĉno - onaj dugajlija praktikant, što je pre uzim ao na protokol S im icu zbog njegova m rkova, dobio je sad za pisara i prem ešta se u drugi srez, a na njegovo m esto poslali nekakvog deĉaka: izgleda kao metiljava ovca - jadno, suvo, nepokretno, ne um e ĉestito ni govoriti...

T ek beše kapetan ušao u kancelariju i seo za svoj sto, a pandur unese jedno pism o. K apetan otvori, proĉita i poluglasno reĉe:

- E, siromah Simica - ništa od njegova m rkova! N adao, sam se od ovog poslednjeg akta da će biti što, pa badava!... B aš m i ga ţao! N osi tam o nek se sajuzi!

T o je bio poslednji akt od okruţnog naĉelstva; javlja kako su sva naĉelstva i svi sreski naĉelnici već odgovorili da "traţenog m rkova" nigde nem a...

K apetan preturi još neka akta preko ruku, dok eto ti opet pandura, prijavio novog zvaniĉnika:

- Jedno m om ĉe ĉeka.

- Pusti ga.

O tvori pandur vrata i uĊe plašljivo novi zvaniĉnik s pism om u ruci. K apetan uze pism o i proĉitav stade m eriti novog zvaniĉnika od glave do pete.

- Jesi, m ore, još gde bio u sluţbi?

- Nisam - odgovori novi zvaniĉnik.

- P a šta si do sad radio?

- U ĉio sam .

- Zanat?

- N isam , nego školu.

- P a što nisi još uĉio? N ovi zvaniĉnik obori glavu i onako zbunjen protunjka gotova kroz nos:

- N e m oţe se...

- V i'š, brajko - uze kapetan po svom obiĉaju da m u m alo

oĉita - kad nisi m ogao uĉiti školu, bolje bi bilo da si uĉio zanat. D ok se ovde unaprediš, tam o bi m ogao biti svoj gosa... N ije baš ni ovo lak 'leb - nemoj misliti!...

N ovi se još više zastidi i pocrveni do ušiju.

- A koliko si škole izuĉio?

- Dve gimnazije... - odgovori novi gotovo šapćući i krijući oĉi.

K apetan ga m alo prom otri i prem eri, pa zazvoni i reĉe:

- 'A jd, idi tam o na svoju duţnost - pokazaće ti pandur. - A li pazi da se dobro vladaš!... N em oj se svaĊati sa praktikantima. Nemojte tamo sipati pesak jedan drugome na glavu ni privezivati kojekakve repove na kaput kad izlazite iz kancelarije, jer ne m ogu više trpeti da vas ism evaju oni geaci po m ehani... jes' ĉuo, nije ovo ludaĉka kuća!... P a, onda, nem ojte se zgaĊati lenjirim a ni brljati astale mastilom. Nemojte mi drljati po duvaru kojekake kuke, kao onaj dugaĉki što se sad tornja odavde; jer koga u'vatim , uši ću m u išĉupati!... S ad idi, pa radi ĉisto što ti se da, nemoj praznosloviti; vladaj se dobro, pa m oţeš vrem enom biti i unapreĊen!... 'A jd sad na posao!...

N ovi zvaniĉnik, slušajući tako lekciju, zbunio se da ne m oţe gore biti; pohita na vrata i um alo ne udari nosom o uĉitelja N ikolu, koji baš u taj m ah uĊe sa svojim S avom . Oni su uvratili po platu i da se jave kapetanu, pa da idu poslom nekim u Valjevo.

- A 'oćete li na kolim a? - upita kapetan.

- D akako... Išli bi i peške - lepo je vreme, ali nam valja petljati i nositi mnogo kojekakih stvari.

- Pa 'ajd ponesite i jedno burence majstor Stojanu, neka ga opravi. Ide blagdan - trebaće m i.

- D rage volje, ponećem o, - reĉe N ikola. K apetan ih isprati s burencetom ĉak do kola.

K ad ugleda S im icu s njegovim "koĉijam a", nasm ehnu se pa reĉe:

- E , S im o, 'oćeš još da kopaš nahoĉad?

- Nikad, gospodine, daleko im lepa kuća! - odgovori S im ica, a nam ešta nešto po kolim a.

- N e da ti Ċavo sedeti s m irom ... N ego, šteta, S im o, tvog m rkova nigde! S ad baš dobih poslednji odgovor od naĉelstva!...

S ava i N ikola prsnuše u sm eh. S ava sam o što nije legao da se valja od teška sm eha. A i S im ica se zacenio, pa sam o cepti.

K apetan u ĉudu izbeĉio se, pa ne zna šta da rekne:

- N o šta vam de sad?...

- Pa eto mu mrkova - reĉe uĉitelj pokazav rukom kljuse upregnuto u taljige, pred samim nosom kapetanovim. Kapetan se tek samo uzbezeknu.

- O , da si ti ţiv i zdrav, gospodine - poĉe S im ica povrativ se malo od smeha - ja sam ga našao još ono jutro kad sam vratio nahoĉe na m esto.

- Još ono jutro! - uzviknu kapetan i pljesne se rukom. - Ih, ja grdne bruke pisati toliko!...

- Aha, gospodin kapetane! - priskoĉi S ava, povrativ se od sm eha, ĉisto zajedljivo - ko ono ne piše nikad ništa u vetar? M oja je opklada! T o je ţao za sram otu - sećaš se!?...

K apetan sam o što spodbi ono burence, pa s njim za plot u

avliju. "D aj, ponećem o!" viĉu oni. A ja - on ode kao oparen u kancelariju; sam o tek tresnuše vrata za njim .

S ava i N ikola posedaše, S im ica ošinu m rkova, i opet se otkotrljaše nasipom S im iĉine koĉije, a u njim a putnici gotovo oplakali od smeha.

- Š ta si, vere ti, dao za tog m rkova? - upita Sava Simicu kad odm akoše.

- D ve rublje nasred valjevskog vašara. Im a od onda ravno tri godine. I bog da pom oţe, dobro m e posluţi!

- Eto, Niko, jevtin raspis - reĉe S ava. - S im iĉin m rkov dve rublje, a raspis više i od deset rubalja!...

Z a kratko vrem e puĉe po celom srezu bruka o m rkovu i raspisu kapetanovu. S eljaci to okitiše, nam estiše i udesiše još zgodnije. K ad stanu priĉati gde na saboru, sve se ţivo izvrće od sm eha.

Kapetan nije nekoliko dana izlazio u srez, nego slao svog pisara. I posle, kad god iziĊe, gleda ĉas pre da izm akne, nekako mu nije bilo ni da razgovora ni do hvale.

Redak zver

P od K osm ajem , u N em enikućam a, im a neki R adoš, lovac da ga šale nem a u svoj kapetaniji. O d njega se ne m oţe sakriti ni zeĉja loga, niti lisiĉija rupa, ni jazavĉeva jazbina, ni tvor, niti ikaka u boga zverka a da je ne naĊe i ne ukapi. Jastreba, gavrana, orla - tuĉe u letu. K ud navije pušku - nikad ne prom aši. Istina, u tom kraju slabo im a lovaca; gotova jedini se R adoš tim poslom i bavi. N ikad ti on ne skida pušku s ram ena. A pošao u njivu, a u drva, a u vinograd, a u livadu - svakad će je poneti.

B aš na M ale V raĉeve poranio R adoš da obiĊe njivu, pa onda da provrlja malo po Kosmaju - ionako je sveĉanik, e da ulovi što besposlen; a tu noć bilo je m alo i kišice, pa

ţiva zgoda.

N jegova S m ilja odvraća ga da ne ide. G ovori m u da ne valja na M ale V raĉeve ići po lovu, kaziva m u i kaka je nekakav ruţan san usnila...

A ja! N e m oţeš ti njem u ništa! U zeo on pušku, pa ode naniţe u njive.

B rzo je R adoš obišao njivu dole u Trnavi. Tu je u ritu pucao na jednog raţnja, ali ga prom aši. B i m u m alo krivo. Odavno mu se nije desilo da mu ode metak naprazno.

O datle R adoš zaobiĊe ispod donjeg K osm aja. Z aĊe u šum u - vrljaj tamo, vrljaj amo, dok klisi ispred njega zec; opali za njim i - opet ništa! "B og s nam a! šta je ovo danas!" reĉe R adoš glasno. N apuni pušku, pa poĊe dalje. P reĊe preko K ošutice, ali nigde ništa. N ego K ošutica je ionako već ogoleta, pa se nem a gde ni zverka skloniti. D aj da se zaĊe opet u K osm aj.

P repreĉi kod K astaljana, starog nekakog m anastira, i zaĊe u K osm aj. T raţi, vrzaj - ništa! Izbi već gore navrh Malovana do Vilinih korita. Tu sede malo te podmaza i ogleda pušku, pa se onda uputi u V eliki K osm aj da barem ubije kog orla, ako ništa drugo; a baš tad šestarahu dva-tri iznad Velikog Kosmaja.

E le, vrza R adoš od bukve do bukve, od grm a do grm a, dok ti tek smotri - nešto se m iĉe oko jednog ţbunića. O n onda polako, polako - prikradaj se sve bliţe. U ĉini m u se najpre zec je. K ad tam o, im a šta videti!... G olo, nago golo dete, sve ĉupavo a repato, vrda oko ţbunića.

T rţe se R adoš i stade. T rţe se i ono dete, pa stade ţm irkati i gledati pravo u njega.

R adoša podiĊoše neki m ravci, pa u onoj zabuni viknu:

- Ĉ iji si ti, m ali?

O vo sam o ţm irka i m iĉe gubicom , pa tek uze kupiti kam enjice i drvca i bacati se na R adoša.

R adoša podiĊoše još krupniji m ravci. "N ije ĉist posao!" pomisli u sebi, pa opet povika:

- Ĉ iji si, bre, govori! S ad ću da pucam ! - i navi pušku na nj.

O no tek odlom i od ţbunića granĉicu, pa nanišani njom na R adoša.

R adoš se sav ohladi. S pusti pušku, pa poĉe polako izm icati natrag. O no sve bliţe k njem u, pa udri kam enjicam a. O n onda stište beţati što igda m oţe, a ono sve u skok za njim.

S kotrlja se R adoš niz neku jarugu, sav se izubija i izgrebe, pa beţi što je ţiv! U onom strahu osvrte se. Kad ono dete baš nad sam om jarugom , pa gledi u njega.

R adoš nadade tutanj i, sav rašĉupan, izgreben i uzveren strĉa dole pred m ehanu i T resijam a...

- E ne de! Š ta je tebi, bolan?... N uto kaki je!... G de se osakati tako? - navališe seljaci pitati ga i svi se zgrcaše oko njega.

- P roĊite se! - jedva odgovori R adoš zaduvano i usplahireno.

- Da nisi otkud nagazio na kurjaka?

- Da nije hajduk? - okupiše zapitkivati.

- N ije, braćo,! D ruga napast!...

- Š ta, zaboga!

- Kazuj, brate!

R adoš se pribra m alo, pa im kojekako ispriĉa na što je nagazio.

- A la, brate, zar baš kao dete! - uzviknu jedan zaĉuĊeno.

- P ravo dete! S am o ĉupavo!

- A m a jesi ti baš dobro video?

- K ako da ne vidim , ljudi, kad m i hoćaše oĉi izbiti kamenjem!

- I baš ĉupavo? - upita drugi.

- A m a svud, i po obrazu, i po ĉelu, i po nosu!

- O, bog s nama! - prihvati treći. - A im a, veliš, i rep?

- K ao u kerĉeta.

- Ama, da to ne bude majmun? - reći će neko od njih.

- Kakav majmun! - reĉe R adoš. - Z nam ja šta je m ajm un; viĊao sam ga u Beogradu o Markovudne kod palilulske crkve. Majmun je, brate, mnogo manji, a ovo je golemo.

- P ravo kaţe - reĉe jedan - neće to biti m ajm un, nego druga neka zverka.

- O, budiboksnama! - povikaše gotovo svi uglas.

I stadoše prem išljati šta bi to m oglo biti. N eki rekoše da je anatemnjak, neki da je onako nekaka utvara. Ele, svi sloški presudiše da nije ĉist posao i da neće ni po selo dobro biti.

K ad su već presudili da nije ĉist posao i da neće ni po selo dobro biti, onda stadoše sm išljati šta da rade.

N eki govorahu da ga ostave, pa će valjda sam o i otići; neki, opet, rekoše da treba javiti vlasti; neki m išljahu da ne treba buniti narod, nego da oni sad odmah odu i da to ĉudo kakogod uhvate, pa onda da jave vlasti.

I tamo-am o svi pristaše na ovo poslednje, to jest da sad odm ah odu, i da kakogod uhvate to ĉudo.

O dabraše se njih nekoliko ponajkuraţnijih, pa neko kolac, neko, m otiku, neko oplavak i hajd' naviše u šum u.

R adoš s puškom napred da im pokaţe gde je ta napast.

K ad tam o, ono selo kraj nekog panjića, više one jaruge, pa se sunĉa.

- Eno ga! Eno ga! - šanu R adoš D ruţini.

S vi se pritajiše, rekao bi i ne dišu, i staše se šapatom dogovarati kako će toj zverci kidisati.

- D a ga uhvatim o! Ţ ivo da uhvatim o! - šanuše sloški.

- B og i duša, ĉudna zverka!

- Ti, R adošu, pušku na nokat, pa uţdi, ako doĊe do gusta.

- S am o gledaj dobro da nas koga ne osakatiš!

- Ne brinite se vi! - reĉe R adoš i zasede s puškom iza jednog grma.

O ni se onda razrediše, zaobiĊoše sa svih strana, pa sve bliţe. Jedan od njih skinu i gunjac. U jedanput halaknuše: "D rţi! N e daj! A drţi!" O no se jadno prepade i pribi uz onaj panj.

U tom priskoĉi onaj s gunjcem , te ga poklopi i uhvati. D obro ga steţe da m u se kako ne otm e. B rţe se raspasa jedan, pa ga upetlja dobro pojasom preko srede, i onda ga

poteraše. P oĊe ono gotovo m irno pred njim a.

- B og i duša, ovo je divlji ĉovek! - reći će jedan.

- N eće to biti divlji ĉovek, nego divlje dete! - dodade drugi.

- Jam aĉno, dete... Ĉ ovek bi, valjda, bio veći.

- Š ta ćem o s njim e sad?

- T eraj u opštinu!

I sva ta gom ilica ljudi krete se dole u opštinu.

R adoš, presustao koje od straha koje od beţanja, pa ode najlak kući.

U donjem je kraju sudnica opštinska i odm ah do nje m ehana. V eć se tu beše iskupilo nekoliko seljaka, a m eĊu njim a km et i opštinski pisar. K ad sm otriše ozgo gegru, istrĉaše svi napolje da vide šta je. U tom oni ozgo stigoše pred mehanu.

- A šta vam je to? - upita km et zaĉuĊeno.

- E to šta, vidiš! - odgovori ponosito onaj što drţi pojas. - Divljak!

- Divljak! Kakav divljak!

- V idiš kakav! D ivlji ĉovek! S am o m ali, još dete.

- A la, brate!... N eće biti! - zavikaše svi, pa nagnuše oko ţivinĉeta i stadoše ga zagledati sa sviju strana.

B ilo je tu vazdan nagaĊanja. K m et m isli da ne bude druga kaka stvar. Ć ata m isli da je drekavac. S eljaci - divlji ĉovek, i ništa drugo.

E le zagledaše ga, m isliše i najposle sm isliše da ga zatvore

u opštinsku 'apsanu, pa da jave kapetanu.

N aĊoše pojaĉe uţe, vezaše ga dobro i upetljaše, pa onda uvedoše u jednu brvnaru, privezaše ga za direk, pa zatvoriše...

Kmet odmah posla birova s pismom kapetanu da se u K osm aju našla neobiĉna zverka; niko ne zna pod sigurno šta je, ali će jam aĉno biti divlji ĉovek.

***

D uša valja, u K osm aju se viĊalo i vam pira, i veštica, i zduhaća, i drekavaca, i svakog ĉuda, ali - divljih ljudi nikad dojako.

S tari ĉiĉa N enad pam ti obe krajine, zapam tio je više od desetinu kojekakih vampira, trojicu i sam probo glogovim kocem , a već veštica i drugih utvara viĊao je sto puta, ali nikad nije zapamtio - barem se ne seća da je bilo u Kosmaju i divljih ljudi.

P a i stara baba V išnja, im a joj preko devedeset, poĉeli joj već rasti i treći zubi, rodila se u beloj košuljici i vidovita je; i ona je viĊala m nogo i m nogo ĉuda, zapam tila je i kad su kuge kroz Kosmaj prolazile, a pamti i kad su se kupale vile u onim koritim a navrh M alovana, što se i sad vide, ali se ni ona ne seća da je bilo kadgod divljeg ĉoveka u Kosmaju.

A li šta ćeš? D anas se svet izopaĉio, pa, bom e, i napasti kojekakve nailaze i eto najposle - divljih ljudi!

B rzo puĉe glas po selu: kako je R adoš nabasao u Velikom Kosmaju na divljaka; kako umalo nije poginuo; kako su ljudi priskoĉili - uhvatili ga, vezali, doterali u opštinu i tamo zatvorili!

Ţ ene se prestraviše, deca uzjazbiše. A ljudi kao ljudi,

jedni veruju, drugi se smeju i podsmevaju.

N eki Ċavolani rekoše da su oni viĊali dosta takih zveraka po vašarim a, i da to nije baš toliko opasno. T ek sasvim je bilo za ĉudo - otkud u K osm aj da doĊe!

R adoš je došao kući sav usplahiren, um oran, pregoreo od ţeĊi. Z aiska vode, napi se; jedva ispriĉa S m ilji šta ga je snašlo, pa odm ah leţe, onako znojav i um oran, na travu pred kućom . D ugo je spavao kao zaklan. K ad se probudi, poţali se kako ga bole krsta i kako m u je zim a.

K ad bi veĉe, spopade ga kao neka groznica i trabunjanje - ništa za se ne zna.

S m ilja se prestravila, sam o huĉe po kući i govori: "L epo ja tebi govorih - ne idi, a ti ne hte poslušati!"

Š ta da radi, nego poteci nekoj A nĊi, travari i gatari, da je pita ima li mu kakva leka.

- Bogami, prijo, nije dobro! - veli joj A nĊa. - Ja sam, istina, zapam tila dosta ĉuda, ali divljaka nije am o dolazilo!...

- Mora lovac najposle nagrabusiti - veli tetka S inĊa, stara H ercegovka, koja takoĊe beše došla kod A nĊe da ište malo trave od izedi. - Moj pokojni svekar, bog da ga prosti, bio je lovac, kakav Radoš! D a ga šale nije bilo u svoj H ercegovini. Jednom proĊe pored neke pećine, kad ĉuje gde nešto u pećini peva: "K ad bi znao B ogdan (tako m u beše im e) da naĉini glogovu policu i udljikov zaponac, pa da zapne ovde gvoţĊe - bi m e uhvatio." N e lezi vraţe, ode od kući, naĉini glogovu policu i udljikov zaponac, pa zapne gvoţĊe baš pred onom pećinom . K ad doĊe sutra rano, ali u gvoţĊim a - srna. P riĊe on bliţe - devojka! Odmakne se - srna! Tako jednom-dva. Najposle, veli, zaţm uri pa, šta bilo da bilo, kidiše i pusti zverku iz gvoţĊa. O na m u, veli, progovori: "M oli se bogu što si m e

pustio, a ne bi ti na dobro bilo." I nestade je. On onda pobegnu kući; u onom strahu nije im ao kad ni gvoţĊa uzeti. Ĉ im kući, padne kao sveća bolovati: godinu dana sve su ga na rukama prenašali. Jedva se m alo pridiţe, ali se i posle dugo lecao i najposle umro.

- B og zna šta će i od R adoša biti! - reĉe S m ilja i ĉisto se ohladi od straha.

- A šta radi, prijo? - upita A nĊa.

- L eţi, ništa za se ne zna; sve bunca, bog ovde bio, kao lud.

- I otkud baš on da naiĊe na divljaka?

- E kad hoće koga da snaĊe zlo, snaĊe ga.

- A m a, pobogu, da li je baš odista divljak?

- Bogami, kako kazuju, jest - reći će tetka S inĊa. - Ĉ iĉa N enad ispriĉa da je još uz K oĉinu krajinu dolazilo ĉak otud iz Anadolije repatih ljudi. K evću, veli, kao pašĉad. M oţe biti, ovo je njihovo štene, pa zavrljalo ĉak am o.

- Jao m eni, kukavici! Š ta ću sa onim ĉovekom sad? - uĉini Smilja zabrinuto.

- E, e, jadnice moja! - ţali je A nĊa.

- A ne znaš li m u ti što, prijo?

- O no ja ne znam , već ako da mu salijem stravu.

- P a dela, bogati, radi što znaš, a ja ti neću zaboraviti.

A nĊa ustade i donese iz vajata nekake zam otuljke. Izvadi iz jednog dva-tri leteća kuršum a. H uknu na njih, prošapta nešto, pa ih m etnu na vatralj i gurnu u vatru. Z atim uze zelen ĉanak pun vode, i kad se ono olovo u vatri rastopi, uze vatralj i sruĉi ga u vodu. V relo olovo ĉvrknu u vodi i

naĉiniše se od njega parĉad svakojaka oblika: neka kao cvetići, neka kao iglice, a jedno poveće iziĊe dosta nalik na dete: lepo se beše izlila kao glava i neke šapice tam o i am o. A nĊa uze to parĉe, zagleda otud i odovud, pa reĉe nekim neobiĉnim , vraĉarskim glasom :

- Bogami, prijo, evo mu strave od nekake kao zverke, kao ĉoveka. V idiš glava, noge i ruke. U darilo ga i u glavu, i u noge i u ruke.

- a jest. K ad se m alo, veselnik, razbere, odm ah jauĉe da ga boli glava i sve kosti! - reĉe S m ilja.

- V idiš, prijo - nastavi A nĊa - ja ću m u zagasiti ovde i m alo uglevlja, pa ti ovo ponesi kući. K ad bude sunce na smirivanju, izvedi ga na drvljanik, pa ga malo umij ovom vodom po ĉelu, po prsim a, po rukam a i po nogam a, ali unakrst. P odaj m u preko vatralja nek se napije m alo. A što ostane, iznesi gde na raskršće te prospi. A dobro bi bilo da otkineš m alo ĉupe od crna m aĉka bez belege, pa da ga nakadiš... D obro utuvi što ti rekoh!

- H oću, prijo. E , bog ti dao! -uĉini S m ilja s puno nade da će m u to pom oći.

A nĊa uze m ašice, pa stade jednu po jednu ţišku turati u onu vodu, a sve m iĉe usnam a kao da nešto šapuće. Z agasi tako devet ţišaka, pa dade S m ilji ĉanak.

Smilja brţe-bolje pohita kući.

- Prijo! - viknu za njom A nĊa. - Ako mu ne bude od tog lakše, doĊi opet u m ladi petak da gledam o šta ćem o.

- H oću, prijo, hoću! O , da hoće bog dati sam o da se pridigne. T oliki rad stoji. M i jedini. N e znam šta ću pre, ili njega gledati ili poslovati... - govori S m ilja, a sve odm iĉe.

***

U to vrem e beše u sreskoj kancelariji neki Ţ ivan, prvi pisar.

T aj je Ţ ivan poĉeo u srezu sluţiti kao "besplateţni", pa je dugom sluţbom doterao do sreskog starijeg ćate. U velike varoši nikad nije bio prem eštan, osem u dve palanĉice. Š kole nije više uĉio, osem tri razreda u svom e selu. O biĉne kancelarijske poslove znao je u prste. A li nekako m u se ĉesto dešavalo, te uĉini m a kaku ludoriju, i to ga sm ete te ne dobije ni unapreĊenje ni prem eštaj onam o gde ţeli. A on ţeli, osobito u poslednje vrem e, da kakogod doĊe u varoš.

N adao se utvrdo da će dobiti B eograd, jer već dve godine sluţi u ovom srezu, i, bogu hvala, nije dosad još nikake ludorije uĉinio.

S luĉajno se beše desilo te je kapetan otišao za nekoliko dana na odsustvo, a ostavio Ţ ivanu da ga zastupa, kao najstariji pisar. N aposletku m u je naruĉio da sam o sitnije poslove svršava, a krupnije ostavlja dok on doĊe... Jer ĉim se Ţ ivan prihvati kakvog k rupnijeg posla, onda - diţi ruke! O nda ti on ne zna šta radi ni šta govori; onda obiĉno uĉini m a kakvu ludoriju.

T am an se Ţ ivan sprem a da ide na ruĉak, kad eto ti birova iz N em enikuća, donese m u pism o, od km eta. P roĉita Ţ ivan km etovo pism o i zam isli se.

Š ta će sad da radi? D a je kakva sitnija i obiĉnija stvar - lasno bi; ali eto kmet javlja da su ljudi uhvatili u Kosmaju divljeg ĉoveka! A divlji ĉovek, bom e, nije sitnica. D a ga ostavi kapetanu, kao što m u je naruĉio na polasku, ne m oţe ni to, jer km et m oli da vlast što pre doĊe: selo se uznem irilo, ne znadu ljudi šta će. Z aista, velika nezgoda!

D ugo se Ţ ivan prem išlja, pa najposle naum i da priĉeka do sutra. D otle će valjda što izm isliti.

S vu noć Ţ ivan nije zaspao. P revrtao se, m islio. S ećao se svega što je u svom veku ĉuo i ĉitao o ĉudnovatim zverkam a i divljim ljudim a. S m išljao je kako će postupiti kad iziĊe na lice m esta.

Kad bi sutradan, on naredi dvojici pandura da se dobro sprem e i naoruţaju, pa ode se njim a u N em enikuće.

U zgred budi reĉeno, Ţ ivan je bio priliĉno plašljiv. K ad ĉuje da se gde javio lopov, ili kurjak ili hajduk, pa m akar to bilo bogzna gde daleko, on sav prem re i za ţivu glavu ne sme da se makne nikud sam.

K ad stiţe u N em enikuće, ljudi se već roje oko sudnice; ali sve malo podalje obilaze oko apsane. Ţ ivan se zdravi s njim a po obiĉaju. O dm ah m u okupiše kazivati kakva je zver uhvaćena, šta m isle o njoj, kazaše m u i da se R adoš poboleo, ne m oţe nikud. Z apitkuju ga im a li odista divljih ljudi, m ogu li doći ĉak i ovam o, im a li ih i repatih.

Ć ata Ţ ivan već poĉe da se spleće. K azuje im , ne sam o da im a repatih ljudi nego im a i psoglava, glave pseće a dole telo ĉoveĉje; im a i divljih; im a ih do pola ĉovek od pola konj; im a ih s jednim okom na ĉelu, kolik tanjir velikim . I još m nogo im napriĉa koješta, a sve je, veli, on to ĉitao u nekim starim knjigama.

Seljaci se zgledaju, neki mu kao i veruju, a neki se pogurkuju i iskašljuju...

N aposletku navališe da otvore apsanu, te da pokaţu ćati kakvog su ĉudnog zvera ulovili.

Ţ ivan okleva, zagovara još, ali, nema se kud, mora videti kad je već došao. P ribra svu svoju kuraţ, pa tek poĊe apsani vaţno, i reĉe da se otvori da vidi tog zvera. O tvoriše vrata, on zaviri unutra i strese se.

- Hm, redak zver! - promrmlja u zabuni.

- Nutode jako! Pa nema ga! - uzviknu kmet zavirivši unutra.

- B og i duša, pobegao! - povikaše neki što behu takoĊe prišli.

- Š ta, šta? N em a ga! - upita ćata i stade zavirivati po apsani. - Hm, hm! odista ga nema!

- P a šta ćem o sad? - upita km et. Ć ata se opet zam isli, pa reĉe:

- H m , divlji ĉovek!... O pasna zver!... G ledaćem o!

- D a ga potraţim o, gospodine! - veli kmet. - N eće biti daleko.

- Jam aĉno je gde tu u potoku! - povikaše neki.

I tako svi navališe da ga potraţe i opet uhvate.

O dvoji se nekoliko ljudi, doĉepaše što god pade šaka, pa hajd' u poteru.

I ćata Ţ ivan poĊe s njim a, ali nekako sve zaobilazi podalje i govori pandurim a da se naĊu pobliţe. K o zna šta m oţe biti, pa neka su tu.

P ozadugo vrljaše oko plotova i potoka, dok ga naĊoše u nekim kukuruzim a; uzabralo jedan, pa jede. S aleteše ga tu i uhvatiše; ali jednoga od njih dobro ogrebe. O pet ga vezaše nekom uzicom i dovedoše opštini.

Ć ata Ţ ivan nam isli da pošalje tu zver naĉelstvu.

N aĊoše neku sanduĉinu od espapa, strpaše ono ţivinĉe i zakovaše.

Ţ ivan napisa pism o naĉelniku. K aza m u: kako je uhvaćen u njegovom dom ašaju jedan redak zver; kako niko ne pamti da je takvih zverova bilo u ovom kraju; kako je vrlo

opasan i m oţe osakatiti ĉoveka, i, naposletku, kako svi m isle da je to divlji ĉovek! K ad napisa pism o, odredi dva seljaka s kolima i jednog pandura da odmah idu u B eograd i da sanduk i pism o predadu naĉelniku liĉno.

***

E nglezi su nekako nastrani ljudi. M noge priĉe priĉaju se o njim a. T ako vele da je nekakav E nglez po veka preleţao na svom krevetu i pljuckao u tavan, veţbajući se da pogodi u jedno m esto. Z a drugog kaţu da je voleo jesti bifteke na laĊi, pa se ĉitavo po godine vozio preko T em ze tamo i amo, samo da se najede bifteka. Neki, opet, Englez video je u obliţnjoj kući s prozora kako se jedan ĉovek hoće da ubije: nategne pištolj sebi u prsi, pa vrati, ne sm e da skreše. E nglez otrĉi u kuću onom ĉoveku i upita ga: "Š ta ćeš to?" - "H oću", veli, "da se ubijem , pa ne m ogu!" - "D aj ovam o taj pištolj! O vako se ubija!" rekne E nglez i skreše pištolj sebi u prsi. Z a jednog, opet, priĉaju kako je nekoliko godina putovao ţeleznicom , sam o da bi m u se dogodila kakva nesreća, ili da prsne kazan ili da se sudare vozovi. I tako dalje i tako dalje. Ele, otprilike tako su nastrani ljudi ti Englezi.

B aš kad se ovo desilo u N em enikućam a, bio je tada u Beogradu jedan dosta nastran Englez. Krupna neka ljudeskera i veom a snaţan. Istina, nije pljuckao u tavan, niti se vozio na laĊi za ater bifteka, ali se na najjaĉoj ciĉi kupao svako jutro u hladnoj vodi, lomio prstima konjske potkovice za opkladu, pa ĉak uĉio i srpski, i, posle dugog uĉenja, jedva nauĉio nekoliko reĉi, pa i to sakato.

T aj E nglez beše od nekoliko dana dosadio svim a kvartovim a policijskim po B eogradu, pa ĉak i naĉelstvu. Svaki dan eto ti ga po nekoliko puta - traţi nešto. N atuca pola engleski, pola nem aĉki i um eša i po gdekoju srpsku; m oli da m u se nešto potraţi. O stalo ga ni Ċavo ne bi razum eo. Ĉ inovnici već da iziĊu iz koţe, koliko im je

dosadio!

T ek beše okruţni naĉelnik došao u kancelariju, a eto ti m u doneše pism o od sreskog ćate iz K osm aja. O n proĉita ćatino pism o i zabezeknu se.

- B ogam i, biće kakva ludorija! - reĉe sekretaru, pa iziĊe u avliju da vidi šta je.

K ad tam o, seljaci stovarili s kola neku sanduĉinu, i oko nje se nakupili panduri i praktikanti te zaviruju.

- H oćem o li o tvoriti, gospodine? - upita jedan pandur, drţeći u ruci neku sekiricu, sprem an da otkuje zaklopac.

- Pazite dobro! - veli naĉelnik. - O vaj m i piše da je vrlo opasan zver. Ĉ uvajte se da ne osakati koga.

P andur priĊe i poĉe otkivati paţljivo sanduk.

Utom upade u avliju onaj Englez.

- Ih! Evo ga opet! - uĉini naĉelnik i nam ršti se. - B aš m i dosadi!

E nglez sasvim nem arno priĊe naĉelniku i upita:

- Im a piše, tako traţi? - pa prstima i mimikom zapita naĉelnika kao je li već pisano da m u se traţi što je m olio.

- Jest, jest! - odgovori naĉelnik, pa i on m u prstim a pokaza da je pisano.

- Af, af! - reĉe E nglez i poĉe pokazivati nešto rukam a i mimikom.

- Ama, gospodine, molim vas - poĉe naĉelnik gotovo ljutito - priĉeknite m alo! V idite da im am posla! - i pokaza mu mimikom da sad nema kad s njim razgovarati.

- Gud, gud, ser! - reĉe m u E nglez, pa sasvim nem arno

stade i on zavirivati oko onog sanduka.

U tom panduri otvoriše zaklopac, i svi se na prvi m ah trgoše kad videše ono ţivinĉe unutra.

E nglez odm ah pritrĉa i zaviri, pa se stade grohotom sm ejati i govoriti nešto onom ţivinĉetu, kao da m u tepa. Z atim se, vrlo radostan, okrete naĉelniku i kroz sm eh povika:

- Ovde on, af!

I naţe se te izvadi zverku iz sanduka.

- Pa to je majmun! - uĉini naĉelnik zaĉuĊeno.

- Jes, jes, jes! - odgovori Englez, i stade milovati m ajm una, tepati m u nešto engleski i pretiti m u prstom .

- Dobro, ser, dobro! - reĉe naĉelnik i dodade poluglasno: - H vala bogu, sad m i bar nećeš ti dosaĊivati! - pa ode u kancelariju.

Englez uprti majmuna pod pazuho, pa ode u varoš, klibeći se jednako na nj.

- Š ta bi? - upita sekretar kad naĉelnik uĊe.

- N išta, boga vam ! - odgovori naĉelnik gotovo ljutito. - L udorija! O naj zvekan našao negde m ajm una, pa m isli bogzna šta je!

- Otkud tamo majmun?

- P a eto otkud: ovom ludom E nglezu, što nam već dosadi od nekog vrem ena, pobegao m ajm un. I Ċavolja traga otišla ĉak u K osm aj. T am o ga negde natrapali seljaci, pa dignu viku "divlji ĉovek!" a onaj ludak prim io to za gotovo kao da nikad nije video majmuna!

- M oţe biti i nije - reĉe sekretar.

- A , izbrusiću ja njega dobro! - reĉe naĉelnik, popreti prstom , pa sede i poĉe pisati pism o ćati Ţ ivanu, zastupniku kapetanovom.

M ora da je nešto vrlo oštro pisao, jer se sve mrgodio i mahao glavom.

Posle devedeset godina

Još onda kad su Z aroţani zaturali vilam a orahe na tavan; kad su pojili vrbu i sejali so; kad su išli ĉetom ice u planinu te sekli ĉaĉkalice da išĉaĉkaju zube; kad su istezali gredu, skakali u jarinu, unosili pregrštim a videlo u kuću, i tako dalje... bila je u nekog Ţ ivana D ušm ana, km eta u O vĉini, zaĉudo lepa kći. N eki je već poĉeli i prositi; ali Ţ ivan ne da ni pom enuti. P riĉaju da se i pobio s nekim proscim a... K o zna, laţu, m oţe biti!

K ako bilo da bilo, tek Ţ ivan poĉeo od neko doba m nogo vrĉati na svoju kćer. O n, istina, viĉe i va ostalu ĉeljad po kući, ali se ni na koga ne oseca onako kao na nju.

Jedno jutro, baš kad beše zajm ila ovce da istera na popas, a Ţ ivan izlete iz kuće, pa se prodera:

- Ĉ uješ ti, m ore R adojka!

- Ĉ ujem , tajo! - odgovori ona polako, a nešto pretrnu.

- A ko te još jednom vidim s ovcam a pod onom luţinom , slobodno ne idi m i kući!... Š ta ćeš tam o? Z ar nem a paše i po drugim brdima?

- Ta... ono... ima... - zamuca Radojka.

- Im a, jakako! A li nem a onog dronje, onog S trahinje, što povazdan ćurlika u dvojnice!... A ko li ga dom ĉam -

oderaću ga!

R adojka sam o, obori oĉi, pa zadrhta kao prut.

- Goni te ovce gore u gaj! - poviknu Ţ ivan, pa se vrati u kuću kao sm ušen.

Ona se uputi najlak s ovcam a naviše, pošav u gaj što beše odm ah iznad kuće. P oĉesto se obzirala i osluškivala.

U kući se diţe ĉitava vreva. Ţ ivan praska i viĉe, rekao bi, sve pobi. D voje dece pobeţe napolje plaĉući.

R adojka okupi ovce m alo brţe, sam o da odm akne, da ne ĉu je taj rusvaj. Bila je to skromna i mirna devojka, kao jagnje.

Ţ ivan je bio naopak ĉovek, zato su ga i prozvali - D ušm an. V oleo je svaditi se s ĉovekom nego popiti ĉašu rakije. Ĉ esto hoće i da se pobije. O tkako su ga okm etili - lepo ĉovek pobesne!...

Radojka već izbi s ovcam a iz gaja gore na rudinu, pa ih pusti te se pasom spustiše do bukvika s onu stranu brda. T u baš pored putanje seoske sede na travu, izvadi pletivo iz pletivaĉice i uze plesti. N ije obišla ni dve-tri igle, a bahnu ozdo iz bukvika Strahinja, te pred nju.

- U h, S trahinja, ala m e uplaši! - reĉe R adojka i osvrte se plašljivo.

- A zar ti ovde izjavila ovce? - upita S trahinja sm ešeći se.

- P roĊi m e se, m ore; tajka da m e u top m etne!

- Z nam , ne da ti da se sastaneš sa m nom .

- Ĉ isto zebem da ne naiĊe otkud... O stade kod kuće. Ĉ ini m i se pobi onu ĉeljad... Ja pobegoh da ne slušam .

- R ĉin ĉovek!... - reĉe S trahinja.

- H tede se jutros pobiti sa ĉiĉa-Sredojem...

- A zar je dolazio? - upita S trahinja brzo i kao trţe se malo.

- Ko?

- P a ĉiĉa S redoje.

- Rano jutros; tajka se tek um io, a on doĊe.

- Pa?

- P a ne znam šta su razgovarali... T ek tajka se beše nešto razvikao. Ĉ ika S redoje iziĊe, pa ĉisto ljutito reĉe: "Š ta drobiš tu? A ko sam ti pom enuo, nisam ti glavu razbio..." I ode, a ne reĉe ni zbogom !

- Odista veliš? - upita S trahinja kao ne verujući.

- Bogami, odista.

- B aš bih voleo da m i to nisi kazala... - reĉe i nešto se okari.

- A što? - upita R adojka kao zaĉuĊeno.

- Tako!... - odgovori Strahinja, pa se zamisli.

T am an R adojka zausti da ga nešto upita, dok ti se pomoli ozgo putanjom Ţ ivan, pa podviknu:

- A, tu li si, lolo!...

- B eţ', S trahinja! - vrisnu R adojka, pa pobeţe k ovcam a u stranu.

- K ući se vuci! - dreknu Ţ ivan na nju, pa polete k S trahinji ciĉeći kroza zube: - Stanide, lolo, stani!

Strahinja se beše u prvi m ah ĉisto zabezeknuo i zastao kao ukopan. A li kad vide da se Ţ ivan ne šali, nego još spodbi i poveliki kam en da ga gaĊa, a on ti zagrebe što igda m oţe kroz bukvik... S reća njegova te se Ţ ivan spotaĉe preko neke klade i ljosnu koliko je dug o ledinu... a ko zna šta bi bilo.

Istina, S trahinja je bio vrlo kuraţan i snaţan m om ak. M uĉno bi ustuknuo da je bio m a ko drugi; ali Ţ ivan je otac Radojkin, pa voli skloniti se...

D ok je Ţ ivan ustao iza one klade, nigde S trahinje, ni Radojke, ni ovaca! On se onda uputi putanjom preko bukvika, gunĊajući i psujući onako sam . O de u neĉiju njivu da oseca potru. T eško sad potriĉarim a!...

R adojka je već davno stigla s ovcam a kući. N i sam a ne zna kud je prošla i kako je došla kod kuće je zatekla svu ĉeljad zaplašenu. O na ţiva prem rla od straha!... K o zna šta je ĉeka dok se Ţ ivan vrati.

***

T ada je u Z aroţju, podaleko od sela, na reci, bila, u nekakoj grdnoj guduri, vodenica seoska. T u su Z aroţani, kad su god bili gladni, m leli ţito te se hranili hlebom . A li, za ĉudo boţje - nije se m ogao nijedan vodeniĉar odrţati u toj vodenici! O m rkne zdrav i ĉitav, a osvane m rtav, sa crvenom masnicom oko vrata, kao da je gajtanom udavljen. T o se ĉudo rašĉulo nadaleko i već se niko ţivi nije sm eo najm iti da bude vodeniĉar. Im a neko liko nedelja kako se Z aroţani m uĉe i petljaju sa sam om vodenicom , m eljući pom alo danju.

I još nešto. T ada je bio u Z aroţju km et neki P urko, jedan od ono m alo Z aroţana koji nisu zaturali vilam a orahe na tavan, ni pojili vrbu, ni istezali gredu, ni sejali so. Taj je P urko bio pam etan ĉovek, iako je nosio najduţi perĉin u

svem selu.

O nda se Z aroţani nisu šišali, nego su i oni i svud po okolnim selim a nosili perĉine: neki niz leĊa, a neki podvijene pod kapu iza vrata.

P red kućom P urkovom beše lepa rudinica; na toj rudinici golem, granat orah. Pod tim orahom sastajali su se ljudi s kmetom, pa se razgovarali i dogovarali o svojim poslovima.

O nda još nije bilo m ehana. M oţda je i bilo, ali tek Z aroţani nisu znali da im a m ehane na svetu.

Licem na Ivanjdan behu se iskupili sve po izboru ljudi iz sela s kmetom pod orah. Neki posedali, neki polegali nasatke, neki potrbuške, pa se pom alo razgovaraju. K m et i još njih dva-tri puše na kratke ĉibuĉiće.

K m et legao potrbuške, pa se nogata najlak; u ruci m u nekakav patrljak, te šara njim ispred sebe po zem lji.

- More, ljudi - poĉeće P urko, zaparavši m alo onim patrljkom ispred sebe - šta ćem o s našom vodenicom ? V odeniĉara nem a, niti ga m oţem o naći. D a bar im a dva vitla, pa bi nam bilo dosta m leti i danjom , a noćom -'nek je nosi Ċavo! A li ovako sve se m uĉim o bez brašna. S elo veliko, jedan vitao, naloga... K ud će dospeti da nam elje svakome, kad samo danjom melje!

- Pa i onako, brate - prihvati neki Ĉ iĉa M irko - ne m oţe vodenica biti sam a S vaki ĉas valja što opraviti, jaz ĉistiti, kamen posecati... M i ionako im am o poslova i suviše!

- Hvala bogu! - reĉe km et i nogatnu se m alo.- sve nam je u selu dobro! Ovce se blizne, letina ponosi, goveda se obadaju, narod pošten. S am o ta prokleta vodenica!

- Ama kako bi bilo - reći će neki R aško Ć ebo, najgrlatiji ĉovek u svem Z aroţju - da mi uzmemo pusat, pa

prenoćim o koju noć?...

- E ... O no jest... am a znaš... A ja! - zam rm ljaše gotovo svi uglas.

Ĉ isto ih podiĊoše neki m ravci. O ni što behu polegali nasatke, izvrnuše se potrbuške, a oni što behu potrbuške, izvrnuše se nasatke.

S vi se m alo zam isliše.

- Ja velim , braćo - reĉe km et P urko i zapara dobro onim patrljkom - da još jednom ogledam o. D a naĊem o kako bilo vodeniĉara...

- Aja! - doĉeka ĉiĉa M irko. - Kakog vodeniĉara, bog s tobom ? N eće niko za ţivu glavu!

- Ja, vala, ne znam... - reĉe Ć ebo - tek m eni se ĉini da bism o m ogli i sam i prenoćiti...

- V ala, ja m u ne prenoćih - doĉeka neki V idoje Đ ilas - pa m akar znao tucati ţito u stupi!

- Vala, sinko, ni ja - prihvati ĉiĉa M irko - pa makar kokao kokice te jeo.

- Ama, da mi zovemo popa - reĉe neki S rdan - nek oĉita što...

- T a ĉitao je, S rdane, i ĉitao - odgovori Purko i nogatnu se - pa nikakve vajde.

- Ja velim, ljudi - reĉe ĉiĉa M irko - da mi gradimo nama drugu vodenicu. Hvala bogu, potoka dosta - imamo gde.

- A šta ćem o s ovom ? - upita Đ ilas.

- Pa ugarak u nju! - reĉe ĉiĉa M irko.

- D oduše, bolje i to nego da svet propada... - dodade

Purko.

- Od kmeta i beseda! - podsm ehnu se Ć ebo.

- Nemoj tu drobiti! -oseĉe se ĉiĉa Mirko i ustade.

- Ta mahni se, Mirko, bogati! - reĉe S rdan.

- K o seje so niĉu m u skakavci.

- A jesi istegao gredu, Srdane, a? - podsm ehnu se Ć ebo.

- Okanite se, ljudi! - viĉe P urko, jer vide da će biti rusvaja.

- Ako si i istezao gredu - reći će ĉiĉa M irko - nisi skakao u jarinu kao Đ ilas.

- Ako' sam i skakao - odgovori zajedljivo Đ ilas - nisam zaturao vilam a orahe na tavan kao ti ĉiĉa!

- Ne laj, more! - planu ĉiĉa M irko. S vi poĊipaše na noge. Kmet ih stade miriti:

- Batalite, ljudi!... De, da se razgovorimo kao ljudi!...

A ja! R eĉ po reĉ, zajedaj jedan drugog, dok ti puĉe šam ar Ć ebu iza vrata. O šam ari ga Đ ilas.

Z aĉas se naĉini ĉitava guţva. S vaki doĉepa šta m u pade šaka, pa udri... udri! S am o se ĉuje:

"N e, Ć ebo!... S tanide, ĉiko!... D rţ' se, S rdane!... N e daj, kmete!..."

E le, biše se do m ile volje, pa se raziĊoše kud koji. N eko gologlav, neko naramuje, neko se pipa oko rebara.

K m et uĊe u kuću da se um ije, jer sav beše izgreben po licu.

T ako se svrši taj sastanak zaroški.

***

R ano na P etrovdan, još pre sunca, seo je S trahinja kod Z m ajevca, najhladnijeg izvora u svoj O vĉini, što je baš pored puta seoskog niţe kuće Ţ ivanove. S eo je tu da se m alo odm ori i da zapali jednu, pa će već dalje. S prem io se da putuje nekud. Za pojasom mu dva pištolja i veliki noţ. Torbu i gunjac spustio pored sebe na zemlju.

Taman je raspalio lulu, a eto ti ozgo Radojke sa sudovima. P ošla na vodu. K ad vide S trahinju, ona se ĉisto trţe i obazre se uzvereno.

- Ene, ti si, Radojka!...- reĉe S trahinja, pa ustade i zaturi torbu i gunjac preko ramena.

- A kud si ti tako poranio? - upita Radojka polako i snuţdeno.

- Ta ni sam ti ne znam - odgovori S trahinja i sleţe ramenima.

- O stade li, bolan, ţiv onom adne?

- Ja jedva... a ti? - upita S trahinja ĉisto bojaţljivo.

- Ne pitaj!... - reĉe R adojka i zaplaka se.

- Z nam već, onaj dušm an... - zausti Strahinja, pa samo odmahnu rukom.

- N em a m i već ţivota... - nastavlja R adojka kroz plaĉ.

- Vala, ni meni!... - prihvati Strahinja. - Idem u svet, pa što bog da!

- Kuda, bolan? - upita Radojka i pogleda ga.

- Kud bilo... Idem dole u Posavinu...

- B lago tebi!... A šta ću ja, jadna!

- Š ta znaš, trpi! V aljda će i tom e zlu biti jednom kraj.

- B arem da si ti ovde... A ko ništa drugo, bilo bi m i lakše da te sam o viĊam kašta...

- Aja, Radojka!... Ja te volim kao svoje oĉi... A li šta ću? O naj rĉin ne da da se uzm em o. K azao m i je sve ĉiĉa S redoje. V iše m i nije vajde ni pom injati... P rem išljao sam od svake ruke. Druga nije, Radojka! Moram se ukloniti odavde... B arem dok se ti ne udaš... A po sle kako bude.

- Z ar, bolan, odista hoćeš da odeš?

- Bogami, Radojka, odista.

- A tvoja kuća?

- K uću sam zatvorio m rtvim kocem . B olje nek zaraste u zovu i koprivu kad ne mogu biti veseo u njoj! - reĉe S trahinja odseĉno.

- B aš sam ti ja nesrećna! - uĉini R adojka, pa poćutavši malo, dodade: - K ad si baš tako naum io da odeš, a ti nem oj, bolan, daleko!... E to, m oţeš i u Z aroţju ostati. Im aš i tam o svojih poznanika; im aš, hvala bogu, i rodbine... T etka M irjana, pada ti, ĉini m i se, baba po majci, rodom je otuda...

- S ve je tako, R adojka, ali baš ne m ogu... V olim otići malo dalje!

N aposletku, R adojka ga poĉe preklinjati da ne ide, ili barem da ne ide daleko. Sve uzalud! Strahinja naumio, pa ga ne m oţe nikako nam oliti ni odvratiti.

O na se isplaka, što nikad dotle; izjada se S trahinji na Ţ ivana; reĉe da se m oţda neće ni udavati kad joj nije bilo suĊeno da za njega poĊe; oprosti se s njim , zahiti vode, pa

ode plaĉući naviše kući...

Strahinja uzdahnu, raspali bolje lulu, odbi dva-tri gusta dim a, pa opuĉi putem naniţe, a poĉesto se osvrtaše za Radojkom - dogod nije već zam akla gore u voćnjak.

Š to je dalje S trahinja odm icao, bivalo m u je sve teţe. N a m ahove ga tako stegne nešto u grlu, rekao bi, ugušiće ga. O seća kako su m u oĉi pune suza, pa ga to ĉisto ljuti, te se m rgodi. Ispušio lulu brţe nego obiĉno, pa se i nehotice m aša za pojas, te vadi duvan i brţe-bolje puni drugu...

Kad bi navrh Gologa brda, stade malo i pogleda onamo u O vĉinu. V idi se kuća Ţ ivanova, zgrade oko kuće, gaj, po gore rudina. U ĉini m u se kao da neko ĉeljade iziĊe iz kuće... N iko drugi već - R adojka. Ĉ ini m u se, vidi je kako još plaĉe... Z atim pogleda m alo dalje. V idi se ona luţina, gde je R adojka ĉesto izgonila ovce na popas i gde su se sastajale i slatko razgovarali. Malo više na brdašcu vidi se njegova kućica; ĉini se odatle kolik dobra peĉurka, nije veća. N aokolo m alo njivice, nešto povrća, livadica. S ve lepo ureĊeno...

S trahinja je još u detinjstvu ostao siroĉe, bez oca i m ajke. Im ao je, doduše, neke daljnje svojte i u O vĉini i u Z aroţju, ali ga niko nije hteo, k sebi uzeti niti se postarati o njem u. S am o tetka M irjana raspitivala se kašto za njega i dala m u jednom nazuvice... E le, S trahinja se još od m alena poĉeo potucati po tuĊim kućam a. S luţio je po O vĉini kod boljih gazda, dok je m alo odrastao i ojaĉao. P osle je otišao po m ajstoriji. P ristao je uz m ajstore O saćane i spazio s njim a ĉak dole u P osavinu, te gradio kuće, vajate i ostale zgrade bogatim P osavcim a. K ad je tako speĉalio neku paricu, vratio se u O vĉinu - na ona m alo baštinice što m u je ostalo iza oca. S taru kulaĉu razvalio je, pa naĉinio sam onu kućicu i tu ţiveo kao vredan i skrom an sirom ašak...

S ad će, eto, ostati sve pusto. D oći će seoska stoka te

potrgati ono m alo njivice i utrti ono nešto povrća. O na lepa kućica obrašće u korov, a onu belu šindru pokriće mahovina.

S trahinja uzdahnu, opet ga ljuto steţe u grlu; opet povuĉe dva-tri gusta dim a, pa pohita naniţe k zaroškom hataru. P resam ari preko G ologa brda. P red njim pukoše duboke zaroške gudure, ĉesti ševari i stene, a vrlo retke njive i još reĊe kuće.

P ut ide baš kroz sred Z aroţja, pored vratnica km etovih. Strahinja pomisli i nehotice da bi dobro bilo da se svrati m alo kod P urka i još nekih poznanika, te da se alali s njim a. K o zna kad će se videti. T i su ga ljudi veoma zapazili otkako se vratio iz m ajstorije. D oduše, S trahinju su sad voleli svi i po O vĉini, osem Ţ ivana i još nekih, a i po obliţnjim selim a. S am o, su m u neki pom alo zam erali što je "propalio" duvan, a još m om ak.

Onda se tamo vrlo retko palio duvan; tek pogdekoji m ogao se videti s ĉibukom u zubim a, pa i to sam o od starijih ljudi, a m om ĉad - nikako.

S trahinja se osvrte još jednom . O d O vĉine se ništa više ne viĊaše.

***

O ko m ale ruĉanice behu se iskupili pod onim orahom , pred kućom P urkovom : ĉiĉa M irko, Ć ebo, S rdan, Đ ilas i drugi odabrani ljudi iz sela. Neki posedali po travi, a neki stoje. S labo se razgovaraju, a poĉesto pogledaju jedan drugoga ispod oĉiju. K ao da ih je stid što su onako završili svoj preĊašnji sastanak na Ivanjdan. P a i km et P u rko nešto okleva. O tkad su ljudi došli, a on još ne izlazi iz kuće. U zlo doba eto ti i njega - iznese pun bardak rakije.

- A m a gde si, dobar ĉoveĉe? - upita ga ĉiĉa M irko.

- T a ono... znaš... ĉeljad... - poĉe km et P urko zam uckivati, kao ĉovek kad hoće da zabašuri što, pa tek pruţi M irku bardak: - De, bogati, nazdravi!

- E , braćo, srećan dan, srećan rad, srećno viĊenije dabogda! - reĉe ĉiĉa M irko, pa nateţe bardak.

P urko se, m eĊutim , upita za zdravlje sa Ć ebom , S rdanom , Đ ilasom i ostalim a.

O ni se ĉine - ni luk jeli ni luk mirisali.

- D ede, Ć ebo! - reĉe ĉiĉa M irka pruţivši m u bardak.

I Ć ebo nazdravi dve-tri reĉi, povuĉe dobro, pa dodade S rdanu, S rdan Đ ilasu, on prvom do sebe, i tako ode bardak od ruke do ruke.

Kad su se svi obredili i kad je poslednji spustio prazan bardak na zem lju, poĉe km et P urko:

- V ala, ljudi, m i sm o se ĉesto sastajali. B ogu hvala, ĉesto smo se i sporeĉkavali...

- A, bogami, i pobili! - dodade Đ ilas polako.

- T ek nikad se nism o onako dušm anski razišli - nastavlja P urko, ĉineći se i ne ĉuo Đ ilasa - kao onomad na Ivanjdan...

- Batali, kmete, bogati! - doĉeka ga ĉiĉa M irko. - Bilo pa prošlo! Š to to zapodireš?

- T a ja kaţem sam o... - poĉe km et.

- Okani se, more! - prihvati Đ ilas. - Ţ ivi se ljudi kašto i sporeĉkaju, pa i pobiju... L judi su, ĉudna m i ĉuda!

- Jest, jest!... Tako je!... Batali, kmete, batali! - zavikaše gotovo svi uglas. K m et m alo poćuta, pa poĉe:

- P a šta velite, ljudi? H oćem o li traţiti vodeniĉara ili graditi drugu vodenicu?

- Uh, opet ta prokleta vodenica! - progunĊa neko.

- Da gradimo, drugu! - veli ĉiĉa M irko.

- Jok, da traţim o vodeniĉara! - reĉe S rdan.

- D a ĉuvam o sam i! - viĉe Ć ebo.

- Aja!... Da razvalimo ovu! - uzvikuje Đ ilas.

- N ećem o! - viĉu jedni.

- H oćem o! - deru se drugi.

- P olako, ljudi, narode, braćo! - stišava ih kmet.

- Š ta polako? - ciĉi ĉiĉa M irko, i sav se zapurio. - U ovu ugarak! Drugu gradi!

- Gradi je sam! - dovikuju mu jedni. - Kakav ugarak?

- P ravo veli ĉiĉa M irko! - deru se drugi.

- A m a, ljudi, braćo!... - stišava ih km et. D iţe se ĉitava graja. N išta se ne zna šta ko govori. K m et m lata rukam a, trĉi od jednog do drugog, um iruje ih...

U tom se pom oli ozgo putem neki ĉovek. Z aturio torbu preko ram ena, pa hita naniţe.

- K o li će ono biti? - uĉini km et. S vi se utišaše i pogledaše naviše.

- Ĉ ini m i se S trahinja - reĉe Ć ebo.

- Koji Strahinja? - upita ĉiĉa M irko.

- P a onaj naš iz O vĉine! - veli Ć ebo.

- Jest, bogami! - dodade Đ ilas.

- Š ta li će u Z aroţju? - upita neko.

- P a, hvala bogu, im a kom e doći!... - reĉe km et.

U tom S trahinja stiţe dole do vratnica P urkovih.

- Strahinja, brate! - zovnu ga kmet. - Akobogda tako? Svrati malo amo!

- Pa svrati malo, Strahinja, svrati! - povika i Ć ebo.

- 'Odi, 'odi, brate!... - prihvatiše i ostali.

- Odmori se malo! - dodade km et. S trahinja već uĊe na vratnice i nazva im:

- Pomozi bog!

- De, Strahinja, pijni malo! - reĉe S rdan i dodade m u bardak. - M oţe biti um oran si.

- Vala, i jesam!... - odgovori Strahinja, pa uze bardak i sede m eĊu njih.

- A odakle tako? - upita kmet.

- O d kuće... - reĉe S trahinja i nateţe bardak, pa brţe odujmi, osmehnu se malo i upita: - Zar vi ovako nudite putnika?

- Valjda prazan? - upita Ć ebo.

- Jest, bogami!... - reĉe km et uzevši bardak i m ućnuvši ga, pa brţe otrĉa u kuću.

- A jesi naumio daleko? - upita ĉiĉa M irko.

- Bogami, daleko... - odgovori Strahinja ozbiljno.

- E?... A dokle?

- M oţe biti ĉak u P osavinu.

- U Posavinu... - zavikaše gotovo svi zaĉuĊeno.

- A što, m ore? - upita km et, koji baš u taj m ah donese rakije u bardaku.

- Mora se, Purko!... - reĉe S trahinja i uzdahnu.

S vi ga pogledaše m alo zaĉuĊeno. S trahinja se napi jednom, izvadi lulu iza pojasa da zapali, pa tek onako, upita:

- V i ovde nešto većate, ĉini m i se?

- M ore, m uku ti m uĉim o! - reći će Đ ilas.

- E ?... A što? - upita Strahinja odbivši jedan dim .

- T a ostali sm o bez vodeniĉara - prihvati Purko. - Ne m oţeš nijednoga naći.

- Niko ne sme, brate, ne sme! - uplete se Ć ebo.

- N eko ĉudo davi ljude - nastavi Purko. - Nijedan vodeniĉar ne m oţe da se odrţi. O m rkne zdrav i ĉitav, a osvane - mrtav.

- A m a kazuju to i ovam o po O vĉini... - reĉe S trahinja, pa se nešto zam isli.

- Selo veliko - prihvati Srdan - vodenica jedna...

- Pa i u njoj neka anatema! - dodade ĉiĉa M irko.

- Da gradimo drugu - veli kmet - bogami, nismo ni kadri.

- A ne m oţeš naći kuraţna ĉoveka... - dodade Ć ebo.

- Z nate, ljudi, šta? - reĉe S trahinja odvaţno.

- Š ta? Š ta? Š ta? - povikaše gotovo svi radoznalo.

- A ko hoćete, ja ću vam biti vodeniĉar.

- Ti?!... Bog s tobom!.. Mahni se!... - povikaše m nogi zaĉuĊeno.

- Jest, ja... Barem za jednu noć - odgovori Strahinja pouzdano.

- Okani se, brate - veli mu Purko. - N em oj se šaliti.

- P a eto ćeš i u P osavinu - reĉe ĉiĉa M irko.

- N eću... predom islio sam se! - odgovori Strahinja i odbi dva dima uzastopce. - B aš sam rad da vam ĉuvam vodenicu m akar sam o jednu noć.

- More, Strahinja - prihvati opet Purko - mi tebe znamo, volimo te... pa nismo radi...

A ja, S trahinja se ukopistio, neće baš nikako da popusti!

K ad Z aroţani videše da ga ne m ogu odvratiti pristadoše... N eka ga kad je toliko navalio! O n im reĉe da m u sam o sprem e dosta ţita da vodenica svu noć m elje, a za njega nek se ne brinu.

Z aroţani se raziĊoše, sum njivo m ašući glavom i sleţući ramenima.

S trahinja ostade kod P urka. Z austavi ga P urko da ruĉa i da mu bude gost do mraka, ionako je praznik, Petrovdan. D oveĉe će ga već sprem iti u vodenicu...

***

O dista je strašna ta gudura gde je vodenica zaroška. S jedne strane gusta šum a, i danju je m raĉno u njoj, a

kam oli noću. S druge strane krševi i stene, sve nekake okapine, ĉini ti se sad će se survati dole. R eĉica se vijuga ispod one strane gde je šum a, pa gdešto huĉi preko širokih ploĉa strm o u virove, gdešto zavija izm eĊu krupnih kao plašće stena. V odenica je baš pod jednom takom stenom , pripeta kao lastino gnezdo uz nju.

B eše se već davno sm rklo. P om rĉina kao testo. V rem e tiho. K ašto ĉak dole niţe vodenice na brodu huknu voda jako. N igde se ne ĉuje ništa. S am o gdešto zvonac zazvoni kraj reke, ili sovica zavije u šum i, ili se iz sela ozgo ĉuje gdekoji pas da zalaje dva-tri put, pa ućuti.

S trahinja naloţio u vodenicu vatru. Jednu vreću ţita sasuo u koš, dve m u stoje sprem ne. IziĊe još jednom te razgleda da li je dobro oko ţleba, ukarari kam en da sitno m elje, odgrnu brašno u m uĉnjaku.

Z atim uvuĉe nekakvu grdnu kladetinu, dugaĉku svrh ĉoveka! M etnu je pored vatre, s jednog kraja poturi joj neki panjić, pa je pokri i nam esti tako kao da neko leţi.

K ad sve to nam esti, onda se polako pope na tavanĉić, što beše naĉinjen od nekoliko dasaka baš iznad vrata. Izvadi obe puške, u koje beše sabio po parĉe ĉelika i po jedan salauski m arjaš, zape ih i m etnu preda se, pa se pruţi potrbuške na onom tavanĉetu, i ĉeka šta će da bude...

N astade gluvo doba. N e ĉuje se više ni zvonac ni sovica. S am o ĉekalo ĉekeće, voda huji na om aji pod vodenicom, i... ništa više.

D ok ti najedanm ah uĊe u vodenicu povisok ĉovek crvena kao krv lica; uĊe neĉujno, rekao bi vrata se i ne otvoriše. Preturio preko ramena krpu platna, pa mu se spustila niz leĊa ĉak do peta. P riĊe polako m uĉnjaku, poturi ruku te uze m alo brašna, zagleda ga na dlanu, pa baci opet u m uĉnjak.

S trahinja uze polako obe puške i sprem i se; ĉisto već ne diše koliko se pritajio.

O naj, ĉovek prisede kraj vatre. P osede m alo, a sve pogleda ispod oka u onu kladu, pa se tek diţe polako, priĊe onaj kladi i najedanm ah pritište je gnjaviti. A li brzo odskoĉi i stade, rekao bi, zaĉudi se. P ostaja tako, postaja, pa tek viknu da je sva vodenica odjeknula:

- E j, S ava S avanoviću, devedeset godina vam piruješ, i ne osta bez veĉere kao veĉeras!

A on to izusti, a S trahinja poteţe obe puške te gru! gru!... S am o nešto pisnu i kao m alo zajeĉa. D im se raziĊe. N igde ništa!...

S trahinja polako siĊe ozgo, starnu vatru, pogleda na vrata, a ona širom otvorena. U ze ugarak u jednu i noţ u drugu ruku, pa iziĊe napolje; razgleda svud oko vodenice - nigde ništa! V rati se opet unutra, pritvoriv vrata, povadi brašno iz m uĉnjaka u vreću, pa zasu drugu. N apuni puške i zapali lulu - hoće da ĉeka baš dok ne svane. Iako je bio kuraţan beše se, bom e, priliĉno uzjazbio!

Utom zapeva petao u selu. S trahinji ĉisto laknu. D obro je, sad se već niĉega ne boji!

***

T ako je S trahinja doĉekao svanuće zdrav i ĉitav.

Taman se on sprem a da poĊe iz vodenice gore u selo, dok eto ti Z aroţana - onih istih što su bili na sastanku, i s njima kmet.

Otkako za se znadu nisu se valjda nikad toliko prenerazili, kao sad kad su zatekli S trahinju ţiva.

- Ih, pobogu, zar si ţiv? - viknuše svi uglas od ĉuda.

- A ţiv, ja! - odgovori S trahinja nešto nem arno.

- P a šta bi, brate?... K azuj, kazuj!.. - saleteše ga svi, gušeći se već od naglosti da ĉuju to ĉudo kako je ostao ţiv.

T am an im poĉe S trahinja priĉati sve po redu, dok eto ti ozgo krenulo se selo, pa i neke babe i ţene. S ve se to naĉeti oko njega, puna vodenica, pa još i pred vratim a.

P riĉa on njim a, a oni se ĉude, m ašu glavom , uzvikuju:

- Ih, brate, zaboga!

- E ĉuda, ljudi!

- O, bog s nama!

A li kad im kaza šta je vam pir uzviknuo - svi se zam isliše. D ugo su ćutali. T u niko, nije um eo pam etovati.

- Bogami jest - poĉeće ĉiĉa M irko. - Eto otkad i ja pam tim , nije se m ogao ni jedan vodeniĉar odrţati, a ionako je po selu mnogo mrlo ljudi.

- A m a zna li ko kakvog S avu S avanovića? - upitaće Purko.

- Aja!... Ne zna niko!... - povika gotovo sav onaj narod.

Z aroţani se i opet zam isliše.

Utom se progura neka baka, seda kao ovca i bez zuba, pa zakrešta onako bapski:

- Z nate li, deco, ko će to najbolje znati?

- Ko, ko, ko?... - povikaše m nogi radoznalo.

- N iko drugi već baba M irjana!

- Koja Mirjana? - upita Purko.

- P a ona iz O vĉine - reĉe baba i okrete se Strahinji. - Tebi, sinko, pada i kao neki rod.

- Jest - odgovori Strahinja nemarno, pa dodade: - M oţe biti ona će najbolje znati...

- Ja još nisam bila ni prohodala - nastavi baba - kad se M irjana udala u O vĉinu. A ko ona ne zna, ne zna niko.

- Pa da zovnemo Mirjanu - reći će P urko. - Nek otpadne ko ĉasom u O vĉinu.

- Ama ona je obnevidela - reĉe S trahinja.

- I ogluhnula! - dodade Ć ebo.

- I ne m oţe na noge! - reĉe ĉiĉa M irko.

- Pa da idemo mi njojzi! - reĉe km et.

- Hajdemo, hajdemo Mirjani! - granuše m nog i.

- D o ruĉka stići ćem o u O vĉinu! - viknu Ć ebo i S rdan.

- D o m raka m oţem o se vratiti! - dovikuje Đ ilas.

- A ja velim da idemo sutra - veli ĉiĉa M irko.

- Aja!... Bolje danas!... Sad!.. Odmah!... - diţe se graja.

- Stojte, ljudi! - viĉe km et. - I ja velim bolje danas!... N ego hajdem o gore do m oje kuće da popijem o koju... I ovaj je ĉovek um oran... (T u km et pruţi rukom na Strahinju.) A valjao nam je!...

I tako se svi odabraniji Z aroţani kretoše gore u selo kući km etovoj. O stali narod raziĊe se svak na svoju stranu ĉudeći se kuraţi S trahinjinoj.

K m et i S trahinja izostaše m alo i zaturiše razgovor.

- V ere ti, S trahinja, da m i pravo kaţeš što ću te pitati!

- V ala, P urko, hoću, sam o, ako bude za kazivanje.

- P ravo m i kaţi, šta je to tebe oteralo od kuće?... M i sm o, hvala bogu, odavno dobri znanci i prijatelji. Volim te kao sina... S vi te volim o ovde u selu... B aš bih voleo da m i kaţeš ako te snašla kakva nevolja.

S trahinja poćuta m alo, pa reĉe:

- Vala, Purko, m ogu ti kazati; ali m uĉno ćeš m i pom oći... M ogu ti kazati tek da m i m alo odlakne. T i valjda znaš našeg km eta?

- Ţ ivana D ušm ana?... Z nam , jakako... I kum ovi sm o neki... Lane ste ga tamo okmetili.

- A znaš i njegovu R adojku?

- Z nam ... ĉestita devojka, sam o joj otac m alo dţenabet.

- Ja sam , vidiš, P urko... - nastavi S trahinja gledeći preda sa - tu devojku podavno zamilovao...

- A slušao sam ja to... I ovde se već zuckalo... P a Ţ ivan, boj se, ne da?

- N e da... B aš uoĉi Ivanjadne zam olio sam ĉiĉa-Sredoja da ode do Ţ ivana i da m u tek pom ene.

- P a šta bi, dobar ĉoveĉe?

- N išta!... Ţ ivan se razgoropadio i, kao što je već rĉin, umalo se nije pobio sa Sredojem.

- E, nuto, ti ugursuza jednog! A, samo dok mu odem tamo - izreziliću ga da će sve otresati ušim a!... - reĉe Purko gotovo jetko, pa upita:

- A ti?

- K ad m i kaza S redoje, m eni se nešto sm rĉe pred oĉim a. S vu noć ti nisam sveo oko na oko. P rem išljao sam od svake ruke. Najposle pregoh da idem u svet...

- M ore, S trahinja, i ti si lud!... K akav svet! Ĉ uda, boţe, ako ti je ne da! Ima, hvala bogu, i ovde u nas dobrih devojaka...

- Aja, Purko!... - doĉeka S trahinja odseĉno. - Meni je od Ivanjdne om rznulo i ono selo, i ljudi, i m oja kuća, i sve... V ala, ne m ili m i se više ni ţiveti.

V ide P urko da je S trahinja od teška derta otišao iz O vĉine; da je navlaš navaljivao da ĉuva zarošku vodenicu ne bi li tu poginuo, i da će odista otići u svet, pa, m oţda, i propasti gdegod... P oĉe ga karati i odvraćati.

Jedva ga nagovori da ostane barem neki dan kod njega u Z aroţju, dok ne naĊu S avu S avanovića, a posle će već gledati da mu kako god isprose Radojku, kad je toliko zam ilovao, pa m akar je i oteli od Ţ ivana.

I u tom razgovoru stigoše gore do pred kuću. T am o već behu svi odabrani Z aroţani, što su m alopre pošli ozdo od vodenice. Purko odm ah iznese rakije, te se obrediše svi po jednom-dva. Z atim se dogovoriše da km et P urko, ĉiĉa M irko i R aško Ć ebo odu u O vĉinu, te upitaju babu M irjanu zna li da je kadgod bio u Z aroţju kakav S ava S avanović.

***

P odne beše uveliko prevalilo. P red kućom M irjanića u O vĉini sedi, u hladu na nekoj ponjavici, stara, prestara baka. V eć sastavila bradu i kolena, izgleda kao neka avetinja. T reći zubi davno joj nikli.

To je baba Mirjana. Neki je po selu zovu "baba Mirjana",

a neki "tetka Mirjana". Zbog nje se i zove ta kuća M irjanića, a svi u kući - M irjanići.

Ele, sedi baba u hladu na nekoj ponjavici, praznik je, pa su je izneli m alo pred kuću. R adnim danom baba se obiĉno ne odm iĉe od ognjišta.

Ĉ eljad posluje po kući.

U tom se otvoriše vratnice i uĊoše Z aroţani.

K m et P urko još s vratnica viknu:

- D om aćine!... Im a li koga dom a?

- Ima, ima! - odazva se S rećko, kućni starešina, praunuk M irjanin, i istrĉa iz kuće.

- Jesi rad gostim a, S rećko? - upita ĉiĉa M irko.

- Dobrim u svako doba! - odgovori S rećko idući im na susret.

T u se lepo zdraviše, kao ljudi i prijatelji. P ita ih S rećko kojim su dobrom potegli k njem u u O vĉinu. Z aroţani m u sve ispriĉaše što se noćas dogodilo kod njih i rašta su došli.

S rećko se nasm eja, pa im reĉe:

- Eto babe Mirjane, pa je upitajte!

- Dede, P urko, poĉni ti! - veli ĉiĉa M irko.

- Nemoj, vala, Mirko - odgovori Purko - nego dela ti!

- P a hajde de, ja ću... kad nije druga! - reĉe ĉiĉa M irko, i svi priĊoše bliţe pred babu. M irko se nakašlja, pa viknu:

- M irjana? B aba ćuti.

- N e ĉuje ona! - reĉe S rećko i osm ehnu se. - Vikni bolje, ĉiĉa M irko!

- Ja, vala, ne mogu bolje! - odgovori ĉiĉa M irko. - Dede ti, Purko!

- O, Mirjana! - viknu P urko što god m oţe. B aba ništa!

- Bolje, bolje, Purko! - reĉe S rećko.

- Vala, ne mogu ni ja bolje! - odgovori Purko. - Dede vikni ti, Ć ebo!... H vala bogu, najgrlatiji si u Z aroţju.

- Mirjana! - dreknu Ć ebo što igda m oţe, te se i psi poplašiše i zalajaše negde iza kuće.

- Oj, sinko! - odazva se baba M irjana polako i diţe m alo glavu.

- Z naš li ti nekog S avu S avanovića? - dreknu opet Ć ebo.

- Š ta veliš, sinko? - upita baba polako.

- Z naš li ti nekog S avu S avanovića? - podviknu Ć ebo.

- A odakle ste vi, deco? - upita baba.

- Iz Z aroţja! - podviknu Ć ebo.

- A? - uĉini baba, ne ĉuvši dobro.

- Ih, ala je gluva! - reĉe Ć ebo druţini, pa se iskašlja i zinu što igda m oţe: - Iz Z aroţja! P si opet zalajaše i zavijaše iza kuće.

- E ako, ako! - reĉe baba polako, pa se kao m alo prom isli šta su je pitali i odgovori: - A koga to, sinko?

- S avu S avanovića! - dreknu Ć ebo i sav pocrvene od teška napora.

- Znam, deco! - odgovori baba. - Jedva ga pamtim. Bio je to opak ĉovek!

- A gde je ukopan? - podviknu Ć ebo opet.

- U K rivoj jaruzi, pod raĉvastim brestom ... - odgovori baba, pa opet spusti glavu.

V eom a se zam isliše Z aroţani.

U Z aroţju im a, hvala bogu, dosta jaruga i krivih i pravih, a im a i dosta i raĉvastih brestova; ali niko se ne seća gde je baš ta K riva jaruga i raĉvasti brest. N ajposle i da naĊu jarugu, ali - brest? M oţe biti da m u se već ni korena ne zna... Kad je sebe to bilo, nije šala!...

P itaše još baba M irjanu bi li znala kazati m estim ice gde je. A ja! B aba ništa ne ĉuje. Ć ebi prom ukao, pa ne m oţe ni da podvikne, a ostali ne m ogu ni koliko on. N i S rećko im ne um ede ništa kazati. N e seća se da je baba M irjana ikad priĉala što a tom e.

K ad već ne m ogoše ništa više dokuĉiti od babe, oni se digoše te odoše.

P ošto su izišli na vratnice, reći će km et P urko:

- N ije vajde, ljudi, baš nam valja traţiti tu jarugu, a?

- Valja, jakako! - veli ĉiĉa M irko.

- Da se smirimo jednom! - dodaje Ć ebo prom uklo.

- N ego gde ćem o naći vrana, nepoĉišćena konja i vode adţijazm e? - upita Mirko.

- Bogami, jest! - reĉe P urko. - T o će nam trebati.

- A dţijazm e im am ja - reĉe Ć ebo - ali vrana konja?

- Im am ja nekog vranĉića - reĉe ĉiĉa M irko - ali je

poĉišćen... A tvoj vranac, P urko, i ti im aš jednog?

- I m oj je poĉišćen - odgovori Purko. - U Z aroţju, ĉini m i se, nema niko pastuva.

- V eć ako ovde u O vĉini da upitam o... - reĉe ĉiĉa M irko.

- P ravo veliš, bogam i! - prihvati Purko.

- Im a u m og kum a Ţ ivana. B aš m ogu uzgred sad svratiti da zaištem ... D aće m i valjda. V i idite kući, pa zovnite ljude da se dogovorim o šta ćem o.

T o P urko reĉe, pa okrete nekom putanjom onam o kući Ţ ivanovoj. Ĉ iĉa M irko i Ć ebo, odoše u Z aroţje...

***

T am an Ţ ivan ustade, jer se hlad beše pomaknuo, a sunce pripeklo, te ga vrućina probudila, kad eto ti m u P urka.

- Pomozi bog, kume! - poĉe P urko još izdaleka. - Ti se odm araš, a?

- A jest, ja - odgovori Ţ ivan zevajući i bunovan. - Legoh m alo, pa ova vraška ţega... aaa! A odakle ti, kum e?

- Pa ozgo iz sela - odgovori Purko i sede. - Idoh s ljudima do M irjanića - nekim poslom...

- Znam da pitate babu Mirjanu... - reĉe Ţ ivan, pa se nasmeja i zenu.

P urko ga pogleda m alo zaĉuĊeno, pa se osm ehnu i reĉe:

- Kad si pre to doznao?

- P a što sam , hvala bogu, kmet!

- T i im aš, ĉini m i se, vranca pastuva? - upita Purko da se

ne oteţe razgovor.

- Im am , ja!... A što će ti?

- P a treba nam ... Z naš...

- B aš ste vi Z aroţani ludi!... - reĉe Ţ ivan, pa se opet nasmeja. - T raţite vam pira!... A ko vam je ono noćio u vodenici?

- Pa Strahinja - reĉe P urko, pa da bi zaturio razgovor, upita: - A bogati kum e, što vi oteraste onog ĉoveka?

- Koga, kume?

- Pa Strahinju!

- Vala, niko ga nije gonio - odgovori Ţ ivan i još jednom zevnu.

- Vala, ti si ga oterao!

- Nutode! - uĉini Ţ ivan i popridiţe se malo. - A poĉem ?

- Š to ne daš m om ku devojku?

- Zar njemu?!... - viknu Ţ ivan i skoĉi.

- Z ar onom dronji što je zabaglao ĉibuĉić ĉim je ispao iz pelena?... M ore, kum e, ti nem aš pam eti!

- Kume! - viknu i P urko i skoĉi. - U pamet se ti, more, ja sam kmet!

- I ja sam kmet! - obrecnu se Ţ ivan na nj.

- A ko si m i došao za to, slobodno idi! E no ti vratnice!

- Nemoj tako, kume, nemoj! - poĉe P urko blaţe. - Nije ono momak naodmet. Kad se deca vole i miluju, neka ih nek se uzmu.

- Jesi ĉuo ti, kum e! - reĉe Ţ ivan i unese se pred P urka. - E ne dam mu je, pa makar mi sede plela!...

- M ore, kum e, nem oj da se kaješ! - reĉe P urko, poćuta malo, pa upita: - I baš ne daš?

- V iše m i slobodno ne pom inji! - odgovori Ţ ivan odseĉno.. - V eć ako hoćeš da se svadim o.

- Kako ti drago! - reĉe P urko i sleţe ram enim a. - Samo da se ne pokaješ. S vakad je bolje m ilom nego silom .

- Dete! - viknu Ţ ivan i ne slušajući šta P urko govori.

- Ĉ ujem , ĉiko! - odazva se neki m om ĉić iz kuće.

- Idide dole s kumom na livadu. Uhvati vranca, pa mu podaj nek vodi.

M om ĉić istrĉa iz kuće, pa ode napred u livadu.

- E da idem i ja, kume! - reĉe P urko. - Valja mi pohitati kući da m e ljudi ne ĉekaju.

- Ĉ uvaj m i, kum e, konja!... - naruĉuje Ţ ivan, pa poĊe u kuću. - D rugom ga ne bih dao za ţivu glavu.

- B aš ti hvala, kum e U zdravlju!... P am ti što ti rekoh! - reĉe P urko i ode naniţe za onim m om ĉićem .

Ţ ivan se sam o okrete, pogleda ga i nešto prom rm lja...

P urko uze vranca Ţ ivanovog i ode polako u Z aroţje.

***

Z orom sutradan iskupiše se gotovo svi Z aroţani pod onaj orah pred P urkovom kućom . S prem ljeno je sve kao što su sinoć ugovorili. Ĉ iĉa M irko je išao do popa, te ga zam olio da i on s njim a poĊe, valjaće oĉitati što. P urko izveo Ţ ivanovog vranca bez belege, jo š nepoĉišćena. Đ ilas

osekao kolac od crnog gloga i zaoštrio ga ne m oţe bolje biti. Ć ebo poneo u nekom šišetu vode adţijazm e. N eki poneli budake i motike.

K ad već oskoĉi sunce s koplja, krete se sav taj narod da traţi K rivu jarugu i raĉvasti brest. U Ċoše u jednu jarugu, istina, priliĉno je kriva, ali nigde bresta, i ne poznaje se da je tu moglo biti kakvo drvo. Nije to!

P reĊoše u drugu. U njoj im a brestova, pogdekoji je i raĉvast; ali opet jaruga nije kriva, nego pukla prava - kao pod konac odseĉena. N ije ni to!

P reĊoše u treću jarugu. T u, opet, puno raĉvastih drva, ali nijedno nije brest, nego bukve ili drugo koje drvo. Jaruga je kriva da krivlja biti ne m oţe; ali koja vajda kad nem a bresta. Nije ni to!

U Ċoše u ĉetvrtu jarugu. I kriva je i puna sve raĉvastih brestova, ali malih, jedva da ima najdebljem dvadeset godina, a kud je sebe devedeset! Nije ni to!

V eć poĉeše Z aroţani da gube svaku nadu; ne m ogu naći - sva im je m uka uzalud! H ajde da vide još jednu jarugu. Istina, podaleko je, ali kad su već pošli - što mu drago.

P repentraše se preko jedne vrleti, pa se spustiše u neku široku, golem u jarugu. Ĉ injaše im se dosta kriva. B aš kad uĊoše u nju, naiĊoše na jednu bukvu - debela je, golema, rekao bi, im a joj sto godina. V iše drveća gotovo i ne beše, samo po gdekoji ţbun i trn; ali beše nekoliko krupnih panjeva, neki ogoreli, neki već natrulili - naĉinili se gotovo sama prnjad.

T um araše Z aroţani po toj jaruzi, i tum araše, pa i tu ništa. B ehu već sustali - spali s nogu.

- Stan'te, ljudi! - viknu Purko - da m alo dušom danemo! Ovo se izgibe!

- V ala, braćo, baš izgibosm o - reĉe ĉiĉa M irko - pa još uludo!

- A m a, braćo, ĉuste li vi dobro babu M irjanu? - upita kmet ĉisto sum njajući. - R eĉe li ona baš "u K rivoj jaruzi pod raĉvastim brestom "?

- Ĉ usm o, brate, kao i ti, eto baš tako! - odgovoriše Ć ebo i Mirko uglas.

- E ne m oţeš naći, nije vajde! - reĉe km et gotovo u oĉajanju. - Miran, otrgao se! - povika odmah utom na vranca, koji se beše nešto, usfrktao i poĉeo kopati nogom .

K onj m alo stane, pa opet kopa Ċa jednom Ċa drugom nogom ; njuši onu zem lju i frĉe. P urko ga trţe za ular i um iruje, neće da se sm iri!

- A m a šta m u je sad! - uzviknu km et već ljutit, pa oţeţe konja podobro štapom .

K onj se m alo sm iri, pa opet paĉe kopati, frkati i njušiti.

- More, kmete, gledaj de! - uĉini S trahinja.

- Š ta?

- A m a, eto tu, ĉini m i se, neke trulovine, kao od drveta... tu gde konj kopa!

- Jest, bogami! - reĉe km et i stade zavirivati onde.

S vi nagrnuše da vide.

- Kopnide koji budakom! - reĉe ĉiĉa M irko. Jedan priĊe te zakola nekoliko puta, i doista se ukaza nekakav panj. Konj sve više frĉe i kopa nogom .

- Tu je! Tu je! - povikaše svi nekako uzjazbeno.

- Dajde, dete, malo te prnjadi! - reĉe ĉiĉa M irko.

O naj što beše zakopao budakom , uze m alo trulovine od onog panja i pruţi ĉiĉi. Ĉ iĉa razgleda, pa reĉe:

- B restovo, bogam i! V ala, ja bih sm eo u ţivot, ako to ne bude panj od onog raĉvastog bresta.

- M oţe biti - reĉe neko - vidiš gde konj jednako kopa nogom i frĉe.

- Pa i ova je jaruga - nastavi ĉiĉa - kako m i se ĉini, ponajstarija. Ni jedna od onih ne beše onako duboka i prostrana.

- E, ljudi, ovde da kopamo! - reĉe km et.

- Da kopamo! - graknuše svi.

O ni s budacim a i m otikam a okupiše kopati ţivo. Iskopaše grdnu panjinu na onom m estu, pa kopaj dalje. S unce već prevalilo, a još ništa nem a. G otovo hoćahu da se okane; ali sm isliše da kopaju još m alo, pa ako ne bude, da idu kući. N isu udarili još dva-tri put budakom , dok se ukazaše nekake daske. S vi se zgrnuše da vide. T o je! Š to dublje, daske se sve bolje ukazuju. Naposletku se, poznade da je grob. O ĉistiše polako zem lju svud oko onih dasaka i sprem iše se da podignu kapak.

Ć ebo prinese vodu adţijazm u. P op nataĉe petrahilj i otvori trebnik. Đ ilas zasuka rukave, prim aĉe onaj glogov kolac i spremi se.

- Dobro gledaj, more - veli m u ĉiĉa M irko - da ne prsne na te ili na nas koga krv. A ti, Ć ebo, odm ah zalij adţijazm om . Ĉ uvaj da ne izleti leptirak!...

K m et viknu onim a što su kopali:

- Dela sad poduhvatite polako kapak budacima i dignite

ga!

O ni to uĉiniše... Im aju šta videti! L eţi ĉitav ĉitavcit ĉovek, kao god da su ga juĉe tu spustili. S am o što je preturio nogu preko noge, ruke pruţio pored sebe, naduven kao m ešina, sav crven, ĉini ti se sam a je krv, jedno oko sklopio, a drugo mu otvoreno. Na prsima mu se poznaju dve rane od puške, ali gotovo obe zarasle.

Đ ilas isteţe onim kocem te vam pira u sred trbuha.

- A dţijazm om , Ć ebo! - viknu P urko. Ć ebo u onoj hitnji ne pogodi da ga zalije baš u usta, nego ga poli po licu. U taj m ah izlete vam piru iz usta pram iĉak nekake m aglice - sušti leptir i odlete nekud.

- Ih, uteĉe leptirak! - povikaše m nogi.

- Š ta uĉini, Ć ebo, da od boga naĊeš! P op oĉita nešto nad vam pirom , pa ga onda odm ah zakopaše. N a grob natrpaše kam enje, klada i svakojaka trnja, najviše glogova.

Jedva u sam i sum rak vratiše se Z aroţani svojim kućam a, radosni što su našli vam pira S avu i zavarĉili ga tako. Istina, utekao im je leptirak, ali ne m ari. T o ne m oţe matorim ljudima nauditi.

***

O nake ĉasti, onakog veselja nije bilo odavno u Z aroţju kao u petak, na P avlovdan, kad su se Z aroţani vratili iz Krive jaruge gladni i umorni sa svojim kmetom i popom, i sutradan u subotu.

K m et ih je pozvao sve k sebi na ĉast. T u ti se pilo, jelo, pevalo. T u se pilo za pokoj duše svim a vodeniĉarim a što su god dotle osvanuli m rtvi u zaroškoj vodenici. T u ti se napijalo u zdravlje popu, kmetu, Strahinji i svemu Z aroţju. T u su se m etale puške uza svaku zdravicu.

V eĉera beše davno prošla. N eko je doba noći. G osti se vesele pred kućom . M eseĉina kao dan, leto, m ilina ljudm a sedeti. N eki htedoše da idu. P urko ih ustavlja:

- Sedite, ljudi!... S edi, M irko, Ć ebo! D ela još pa jednu! S utra je nedelja. N e ĉeka nas nikakav rad. D ede, popo, nazdravi!

- M oţe, m oţe, ja!... - zam uca pop, pa uze ĉašu, diţe se i kao da htede nešto reći, pa sam o popi i sede.

Z aroški pop nije bio ni onako reĉit, a k ad se naĊe na kakvom veselju s ljudm a, baš m u se nešto uzm e jezik, te ne um e ništa više reći nego sam o: "M oţe, m oţe, ja!"

- D ede ti, ĉiĉa M irko! - nudi Purko. - O dm eni našeg popu. N azdravi što!

- E , u zdravlje našeg S trahinje! - poĉe ĉiĉa M irko, uzevši ĉašu. - P rvo njegove glave, njegove dom aćice...

- U ha, ĉiĉa M irko!... N e budali!... N em a on još dom aćice!... - graknuše svi gosti u sm ehu.

- A jest, bogami! - reĉe M irko. - V idiš, ja se nešto preturih!... P a im aće, ako nem a! - ĉisto se oseĉe ĉiĉa, jer mu ne bi pravo što se tako preturio.

- D abom e!... Jest!... Im aće, ako nem a! - zavikaše gotovo svi.

- S am o se ĉudim onom ludom Ţ ivanu - reĉe P urko kao uz reĉ - što m u ne da devojku!

- Z ar onaj iz O vĉine? - upita ĉiĉa M irko.

- A on, dabome... Kad se vole i miluju - nastavi Purko - što da se ne uzm u?

- Mahni se, Purko! - veli mu Strahinja i otresa rukom.

- Š ta m ahni se! - nastavlja P urko, a dolazi sve više u vatru. - E vo ovde u Z aroţju svak bi ti dao, ko kćer, ko sinovicu, je li, braćo?

- Jest, jest!... Strahinja je valjan momak!... Strahinja je naš! - graknuše gotovo svi.

- A onaj m u dţenabet nije dao ni pom enuti!... P a ĉovek od teška derta ostavio i kuću i sve, hoće u svet.

- A što si, m ore, lud! - Ċipi Ć ebo okrenuvši se S trah inji. - A ko tebe sam o devojka hoće, naĊi ljude, pa je odvedi!

- O kani se, Ć ebo! - veli mu Strahinja. - Nisam rad...

- Š ta nisi rad? - skoĉi i S rdan. - E vo m i ćem o poći s tobom!

- B ogam i, i hoćem o! - prihvati Ć ebo. - E vo ja ću prvi. H oće li još ko?

- I ja ću! - viknu Đ ilas.

- I ja!... I ja! - zavikaše dosta njih, pa ĉak i ĉiĉa M irko.

- V ala, kad ćeš ti, ĉiĉa M irko, i ja ću! - reĉe P urko.

- M ore, ljudi! P urko! Ć ebo!... - viĉe S trahinja da ih stiša. - S tanite da se još prom islim o! D a vidim o kad ćem o!...

- Sad odmah... Jest!... Odmah!... - viĉu svi u toj m ešavini.

- Grehota je... - zausti Strahinja.

- Nema tu grehote! - doĉeka Ć ebo i ne dade m u izgovoriti. - Eto tu je pop, da ga pitamo.

- Je li grehota, popo, oteti devojku?... - upita Purko.

- M oţe, m oţe, ja! - odgovori pop, a nešto m u se krpe

trepavice.

- K ad je m om ak valjan, ĉestit?... - prihvati ĉiĉa M irko okrenuvši se popu.

- M oţe, m oţe, ja!

- Kad i devojka njega miluje?... - nastavi Purko.

- M oţe, m oţe, ja! - odgovara pop Ċa ovom Ċa onom .

- P a kad, m oţe, hajdem o, braćo! - viknu Ć ebo. - Hajde, Strahinja!...

Strahinja salete da ih kako god ustavi. Molio ih je da se okane, da ne bune narod; govorio im da se voli i ukloniti kud bilo, nego da legne, boţe saĉuvaj, i krv zbog njega. A ja, sve uzalud! K o će Z aroţane o dvratiti kad što naum e!

I tako se odabraše: Ć ebo, S rdan, Đ ilas, ĉiĉa M irko, km et P urko i još dva-tri otresita m om ka. P oneše i pusat, nek se naĊe - zlu ne trebalo. Nemade se ni Strahinja kud, nego i on pristade s njima.

K m et se okrete gostim a što ostaše:

- V i, braćo, sedite tu, jedite i pijte što je bog dao!

- H oćem o, hoćem o, P urko!... H vala ti! - povikaše oni.

- Kad zapevaju prvi petli - nastavlja Purko - eto i nas s voĊevinom , ako bog da!

- I treba!... D aj, boţe!... - odgovoriše gosti uglas.

- I budite, braćo, sprem ni, ako doĊe do nevolje da nam se naĊete u nevolji!... U zdravlju, braćo! - završi P urko.

- H oćem o, brate!... N e beri brigu!... U zdravlju! - graknuše gosti za njim .

- M oţe, m oţe, ja! - ĉu se m eĊ njim a i popov glas.

Ele, kmet odista ode s druţinom .

***

B rzo su stigli u O vĉinu, pred vratnice Ţ ivanove. T u zastadoše m alo da se dogovore šta će i kako će.

O dm ah su se dogovorili. S trahinja i Ć ebo preskoĉiše preko plota, polako ukloniše neku grdnu kam enĉinu kojom behu poduprte vratnice, pa ih otvoriše širom . P urko, ĉiĉa M irko i ostali tu kod vratnica. S trahinja i Ć ebo prikradoše se gore do vajata, što beše za dobru pustem icu od kuće, i tu stadoše.

- Z naš li ti da je ona baš u vajatu? - upita Ć ebo šapćući.

- Tako mi je pre govorila - odgovori Strahinja.

- A Ţ ivan i kućani?

- O ni svakad spavaju u kući.

- De, zovni je!... Brzo!... - šanu Ć ebo, pa se skloni za vajat.

Strahinja se polako prikrade do na vrata vajatska, zakloni se m alo iza nekog praznog bureta što beše tu, pa zovnu tiho:

- Radojka! Radojka!

Ne odaziva se.

S trahinja oslušnu. N išta se ne ĉuje. O n poćuta m alo, pa opet zovnu:

- Radojka! Radojka!

- Ko je? - ĉu se iznutra sanan ţenski glas.

- Ja!... S trahinja! IziĊide ĉasom ! - odgovori Strahinja brzo, pa prinese uvo uz vrata.

U nutra se ĉu šuškanje, pa tih hod, pa se polako otvoriše vrata i iziĊe R adojka sasvim obuĉena i obuvena.

- Otkud ti u ovo doba? - upita šapćući S trahinji.

- P a doĊoh!... - poĉe S trahinja, pa tek dodade: - Nutode! kad se ti pre obuĉe i obu!

- Ne pitaj, moj Strahinja! - odgovori R adojka još tiše. - T ata m i ne da ţiveti!... U šla sam u ovaj pusti vajat. O vako obuĉena, kao što m e vidiš, pala sam na krevet, pa plakala, plakala - m išljah, oĉi ću iskapati. T ako m e savlada san, te zaspah. Utom ti zovnu...

- A on te jednako kinji zbog mene, a?

- V ala, S trahinja, došlo m i je da skoĉim u vodu ili da zaţm urim , pa da beţim i ja kud... V iše se ne m oţe durati.

- P a hajde, R adojka, m i baš i doĊosm o...

- T a šta ĉinite vazdan! - šanu Ć ebo, što se utom beše prikrao do njih.

- Ko je to? - uĉini R adojka i stuknu m alo natrag.

- Ne boj se! - veli joj Strahinja. - N aš poznanik iz Z aroţja. Hajde, Radojka!

- B olan, S trahinja... kako ću?... - poĉe se ona kao ustezati.

- Lepo! Hajde s nama! - šanu Ć ebo brzo. - S ljudma dobrim , poštenim... Hajde, hajde!... Brzo! Da nas ne opaze...

R adojka zausti opet da rekne nešto; ali S trahinja i Ć ebo

navališe: "H ajde, hajde!" te ona, gotovo i ne znajući kako, iziĊe iz vajata i pohita s njim a.

U hitnji i zabuni zakaĉi R adojka, na pakost, ono bure, te se otište niza stranu, tutnjeći i udarajući Ċa o drvo Ċa o kamen.

- Ih, šta uĉini, bolan! - reĉe Ć ebo. - Izbudi ĉeljad!... B eţi, beţi!

I svi troje pobegoše, što igda m ogu, na vratnice...

D ok, ništa ti bog ne dade, izlete Ţ ivan pred kuću, pa podviknu:

- Lopovi! P ušku am o! N e daj!

Z a njim ispadoše još dvojica iz kuće. G runu jedna puška.

Z aroţani nagoše beţati bez duše, sam o da izm aknu iz sela i da se dokopaju ĉistine. P rojuriše već pored Z m ajevca, i tam an da se prim e gore uza stranu pošav G olom e brdu, dok ti uĉestaše puške po O vĉini i diţe se vika od kuće do kuće:

"H aj, ne daj! O teše km etu devojku!..." Z aroţani sam o grabe naviše. V ika i puške, -rekao bi, sve za njima.

K ad izbiše na G olo brdo, zastadoše svi jedva dišu koliko su su se zaduvali. Radojka se pribila uz Strahinju, pa sva dršće, a ne um e ni reĉi da rekne. P uške i vika ozdo sve bliţe.

- Hajdemo, ljudi! - reći će ĉiĉa M irko. - Eto onoga s poterom , m oţe osakatiti koga!

- V ala, ne beţah m u više - reĉe P urko zaduvan - pa makar krv legla!

- Vala, ni ja! - prihvati Ć ebo.

- A stanite, lopovi! - ĉu se ozdo glas Ţ ivanov.

- E no ih, Ţ ivane! U dri! - ĉu se drugi neko i grunu puška.

- S trahinja, sklonide to ĉeljade am o za bukvu! - reĉe ĉiĉa Mirko. - O ni se ludaci ne šale!

- Hvatajte i vi busiju! - reĉe P urko i ostalima.

I svi strĉaše za puškom et naniţe, pa zapadoše - ko za bukvu, ko za kamen.

U tom izbi Ţ ivan s ljudm a na brdo, pa podviknu:

- A m ode, lopovi, da vidite ko je Ţ ivan!

- O dm iĉi, m ore! - prodera se Ć ebo iza bukve. - S ad će krv leći!

- A ti li si, Ć ebo! - podviknu Ţ ivan, pa poteţe iz puške na onaj glas.

- Zar tako? - dreknu Ć ebo, pa opali pištolj.

- U vetar udrite, Ljudi! - viĉe km et P urko druţini - da ne osakatimo koga!

- Zar si i ti tu, kmete? - viknu Ţ ivan, jer ĉu P urkov glas. - A stanide, more! - pa skresa na onaj glas.

- Ne na kuma i svetog Jovana! - uĉini P urko, pa i nehotice opali pištolj.

O suše se puške i s jedne i s druge strane. D igoše viku i jedni i drugi. S am o se ĉuje:

- D rţ' se, P urko!

- Ha, pas nijedan!

- Ovamo, ljudi, izgibosmo!

- Ne dajte, krv leţe!

- S tanide, Ţ ivane!

- U h, pogani Ć ebo!

- Ujede me pas, ja!

- N a peškir, zavij!

- N ije ništa.

- Ogrebao ga trn!

- K uršum , m ore!

- T a trn!... K akav kuršum !

U tom se diţe graja dole u Z aroţju: "H aj, ljudi!... Potecite!... Pogibe nam kmet!... Ne daj!" P uške uĉestaše ozdo iz sela; graja i vika sve bliţe.

- B eţ'te, ljudi, izginućem o! - viknu neko od druţine Ţ ivanove.

I dok bi ĉovek okom trenuo, na brdu gore o'stade sam Ţ ivan. O staviše ga njegovi. O n zastade m alo, pa doviknu:

- A neka te, kume, neka! N aći ću ja tebe i sutra!

T o reĉe pa nestade i njega.

Z aroţani brţe opuĉiše naniţe u selo. S retoše se sa svojim a. I oni gosti od P urkove kuće i gotovo sav narod beše se krenuo da se naĊe u nevolji svom km etu i svojim ljudma.

K ad ih tu videše zdrave i ĉitave, diţe se vika, graja, veselje. S am o se ĉuje: "A lal vam vera!... T ako m u i treba!... B aš ste junaci!"

I sva ta galam a ode prava P urkovoj kući. S ad tek poĉe veselje i pijanka, kao na pravoj svadbi.

***

S unce davno granulo i već oskoĉilo s dva-tri koplja. Zaroţani, kao ljudi, podrem ali m alo, pa poustajali i nastavili opet razgovor, veselje i pijanku. Nedelja je, ne ĉeka ih nikakav posao.

K m et P urko, ĉiĉa M irka i još neki odabraniji ljudi već se behu dogovorili da odu sa Strahinjom i Radojkom do popa. - nek ih venĉa. K um ovaće P urko, jer već ionako pada R adojci kum ; stari svat biće ĉiĉa M irko, a dever S rdan, kao ponajm laĊi, m eĊu njim a.

T am an se oni tako dogovoriše, dok zovnu neko ozgo s Golog brda:

- O, Purko!

- Ko to zove? - upita Purko i pogleda onamo.

- Ţ ivan, bogam i! - reĉe S rdan.

- A eno i nekih ljudi s njim! - dodade Strahinja.

- O, Purko! - zovnu Ţ ivan još jaĉe ozgo.

- Oj, more, oj! - odazva se Purko.

- IziĊide, m alo 'vam o, iziĊi! P urko iziĊe onam o do vratnica. S vi se ućutaše da ĉuju šta će biti.

- Š to zoveš, m ore, što? - viknu P urko Ţ ivanu.

- M ore, vrati m i dete... biće belaja! - viknu Ţ ivan.

- O kani se ćorava posla! - odgovori Purko. - 'Odi da uĉinim o veselje kao ljudi!

- A ja! N em a od toga ništa dok sam ja ţiv!

- A ti idi otkud si i došao!

- More, vrati m i dete dok nisam doveo narod, pa će biti ĉuda!... S vim a ću vam suditi.

- Sudi ti u svom selu, ovde jok! Ovde mi sudimo!... O dosm o m i popu, neka ih venĉa!

- N e vredi to venĉanje, m ore iĉ!

- A što, m ore, što? Z ar naš pop ne valja?

- V aš je pop lud!

- More, hej! Ne grdi nam popa!

- Lud vam je pop, lud! Ide te kopa vampire!

- E , baš da vidim o je li lud!... - viknu Purko, pa se okrete svojim ljudma: - H ajdem o, braćo, našem popu. N eka ga nek zija koliko hoće, hajdem o m i odm ah popu!...

- A m a, m oţe doći selo na nas, kakav je! - reĉe S rdan.

- Kako selo, Srdane, bog s tobom! - reĉe M irko. - Nema od toga ništa.

- Pa neka digne! - prihvati Ć ebo. - Bojimo se mi njih!

Ţ ivan još jednako viĉe ozgo s brda, preti, psuje.

Z aroţani baš ni u uvo! D igoše se lepo, sa S trahinjom i R adojkom , te odista odoše popu na venĉanje...

***

I opet je veselje kod kuće P urkove. S leglo se sve Z aroţje na svadbu. T u ti se peva, igra, pije, m eću puške. P odne već uveliko prevalilo. K ad opet neko zovnu ozgo s G olog

brda:

- O, Purko!... O, Purko!

- K o viĉe m ore, ej! - odazva se P urko i priĊe m alo napred.

- Ja, more, ja!

- N utode! O no je ĉiĉa S redoje!

- Š ta li će? - upita Ć ebo, i svi se utišaše da ĉuju.

- Je li tu Purko? - viknu opet ĉiĉa S redoje ozgo.

- Jest, more, jest! - odgovori Purko.

- U pitajde ga je li vera da neće biti kavge?

- Aha, boje se! - reĉe ĉiĉa M irko.

- Imaju i koga! - dodade Ć ebo.

- A ko neće, m ore... - viĉe ĉiĉa S redoje - da m u doĊem o kao prijatelji!

- A je li tvrda vera, more, je li? - upita ga Purko.

- Jest, more, jest! - oteţe ĉiĉa S redoje.

- P a kaţi Ţ ivanu nek doĊe! - viknu Purko. - Vrata su mu otvorena!

- Š ta veliš? - upita ĉiĉa ozgo.

- D oĊite, braćo, slobodno! - doviknu m u P urko što igda m oţe.

Ĉ iĉa S redoje m ahnu rukom onam o za brdo. M alo postoja, a pom oli se odonud Ţ ivan i s njim desetak ljudi. Svi se uputiše u Z aroţje. Z aroţani im iziĊoše podaleko na susret.

- D obro nam došli.

- S rećno veselje.

- Ta mi smo svoji!

- K ako si, Ć ebo?

- D obro došao, kum e!...

D iţe se vesela graja m eĊ njim a.

Z apraštaše puške od šenluka. Iţljubiše se tu svi kao prijatelji i dobri susedi, pa odoše pred kuću P urkovu.

Ţ ivan se još m alo m rgodio, pa najposle nem ade se kud - nego se lepo izmiri i sa Strahinjom, i s Radojkom, i sa svima...

S ad tek poĉe veselje, kakvo se, valjda nikad, nije zapamtilo. Tri dana samo se jelo i pilo, pevalo i igralo... K ad se već svak nadovolji, rekoše neki da valja ići kući.

Ţ ivan i P urko um alo se ne zavadiše oko S trahinje. P urko ga ustavlja da ostane u Z aroţju, prim a ga u kuću i u zadrugu. Ţ ivan ne da - već ga zove u O vĉinu, i on ga prim a u kuću i u zadrugu. N aposletku, S trahinja zahvali i P urku i Ţ ivanu, pa reĉe da najvoli ići u svoju kućicu, jer je, veli, svoja kućica - svoja slobodica.

I tako se O vĉinci kretoše kući s m ladoţenjom i nevestom . Z aroţani ih ispratiše ĉak gore do na Golo brdo. Tu se lepo iţljubiše i rastaše kao prijatelji. O vĉinci odoše u O vĉinu, pevajući i puške m ećući, a Z aroţani, se vratiše u Z aroţje - i oni pevajući i puške m ećući.

I jedno i drugo selo sm iri se. Z aroţani naĊoše vodeniĉara, vodenica im poĉe m leti i danju i noću. N iko se više nije ţalio da je gladan i da nem a brašna.

O naj leptirak dugo je, kaţu, još m orio m alu decu po Z aroţju i pa O vĉini, pa je i njega nestalo.

I dan danji priĉaju starci i babe o Ţ ivanu D ušm anu, o Strahinji, o Savi Savanoviću i o zaroškoj vodenici, i kunu se svim ĉudim a na svetu da je sve tako bilo i da su im stari tako kazivali.

Prva brazda

U vrh sela V elike V rbice, ĉak gore - već pod planinom Vratarnom - vidi se odovud, s L atkovaĉkih pogledi, skrom na seoska kućica i uz nju dve-tri zgradice.

T o je kuća udovice M ione. P okojni S ibin D ţam ić poginuo je u drugome ratu iza Jankove klisure.

I sad se priĉaju priĉe o S ibinovom junaštvu i kuraţi. K o ga god spomene u Velikoj Vrbici, svak će reći: "B og da ga prosti!..."

N jegova M iona ostade sam ohrana s troje siroĉadi. D va sinĉića i jedna kći. S ve jedno drugom do uveta. N ajstarijem , O gnjanu, beše tek sedam godina.

S eosku kuću ne m oţe zadesiti grĊa nesreća nego kad ostane bez m uške glave.

T a je nesreća zadesila još m noge kuće u ovom e kraju. M noga udovica ţalila je i preţalila svoga dom aćina. P osle godinu-dve dana neka se preudade; neka ode u rod i odvede svoju decu tuĊem ocu. S ibinova M iona ne htede se ugledati na svoje, po nesreći, druge. Otresita i vredna ţena prihvati u svoje ruke i teške ratarske poslove...

M ioni se sve ĉinilo - doći će S ibin, pa kako će m u pogledati u oĉi kad zateĉe svoju kuću rasturenu i pustu!...

P okojni S ibin im a dosta braće i bratanaca, odeljaka. S vi su vredni, otresiti, dobrodušni ljudi. N em a dana kad se koji

od njih ne svrati kući M ioninoj - da joj pom ogne štogod.

N ajviše je pom agao M ioni m laĊi brat S ibinov, Jelenko.

Ne jedanput govorio je Jelenko svojoj snasi:

- Z ašto m e, snaho, ne poslušaš? Š to ne prećeš u našu kuću? V idiš li, jadna ne bila, da ne m oţeš izići nakraj s tom deĉicom !... K ud ćeš, jadnice, pre? D a im aš sto ruku, opet ne bi m ogla tako sam a stići da sve uradiš... Š to ne doĊeš barem dok ti deĉica stanu na snagu?...

- N e m ogu, dešo! - odgovorila bi mu Miona uzdahnuvši.

- A m a što ne m oţeš, snaho? U našoj kući bilo bi ti i lakše i rahatnije...

- K ako bih ja, bolan dešo, m ogla ugasiti ovo ognjište, gde su se ova siroĉad prvi put vatre ogrejala?... Š ta bi rekla posle svojoj deci kad bi m e zapitali: "Ĉ ija je, nano, ona kuća što je zarasla u korov i zovu, te niko ne sm e ni danju u nju ući?... " K ad bih tako uĉinila, m ene bi sapreo onaj hleb i so, što sam pojela u ovoj kući s pokojnim S ibinom !... S aĉuvaj, boţe!... N ikad, dešo, nikad!...

Jelenko samo slegne ramenima, pa zajmi ralo i volove, te ode na njivu da uzore Mioni koliko joj treba za usev.

T i dobri ljudi pom agali su joj svakad u teţem radu poljskom - što već ne m oţe da savlada slaba ţenska ruka. Oni joj uzoru malo njive, poseju i srede kao sebi. Ostalo radi sam a M iona. S am a okopava, plevi, ţanje. N ikad se neće poţaliti da joj je teško. H oće i u tom e da joj pom ognu. N joj ĉisto bude krivo. O biĉno im odgovori:

H vala vam ! G de je bilo teţe tu ste m i pom ogli. O vo već mogu polako i sama!...

***

Prolazila godina po godina.

M iona se već navikla na sam otinju i teret. Ĉ isto sad ne bi verovala da m oţe biti i drukĉije! D eca joj poodrasla. O gnjan uzeo petnaestu godinu. Ide u školu. V eliki je Ċak. D ušanka navršila trinaestu. O na uveliko odm enjuje m ajku u kućevnim poslovim a. Ako Miona zorom podrani na njivu da uţanje koji snop više, ili ode na livadu da poplasti ono što je Jelenko juĉe pokosio - neće u podne, kad se vrati kući, ostati bez ruĉka. D ušanka se brine o tom , kao kakva m atora reduša. U m e ĉak i pogaĉu da umesi... NajmlaĊi, S enadin, uzeo je devetu godinu. Još gradi ponekad pucaljke od zove, ali je kadar da priĉuva jaganjce i da istera ovce na popas. Vajdica je i od njega.

H vala bogu, deĉica su M ionina zdrava i vesela, razborita i vredna. Odevena su kao iz najbolje gazdinske kuće. M ioni je puno srce kad ih pogleda.

- T ići m oji lepi!... - šaputala bi ĉesto, uzdahnuvši. - B oţe jaki, m olim ti se, podrţi m e u zdravlju i snazi dok m i ne ojaĉaju ova krila m oja!...

D obar je bog. O n je saslušao ovu usrdnu m olitvu samohrane udovice.

L judi iz sela divili su se durašnosti M ioninoj. S vud su je hvalili i njom e ukorevali svoje dom aćice kad bi se m alo olenile. S am o jedno im beše za ĉudo: kako je m ogla tako sam ohrana odvojiti od kuće O gnjana i oprem iti ga u školu! T o su joj kao i zam erali.

I sam Jelenko prekoreo je jedanput Mionu zbog toga. B eše se svratio sa svojim stricem , starim Jezdim irom , pa posle razgovora o svem u i svaĉem u, reći će snasi:

- V ala, svak ti se ţivi ĉudi kako se dajaniš... Jesi vredna, jesi pam etna. S am o si nešto sludovala...

- A šta to, dešo? - upita Miona i pogleda Jelenka malo zaĉuĊeno.

- Š to ono dete ne ostavi kod kuće, da ti barem štogod pom ogne? T oliki im ućniji i zadruţniji ljudi, pa nisu kadri odvojiti svoje dece... T i se ionako sirota i m uĉenica, pa...

- N e dam ja, dešo, da m i deca budu poslednja u selu! - odgovori Miona i zamplami se malo u obrazu. - Pokojni S ibin, bog da ga prosti, ĉesto je govorio kako će, ako doĉeka, školovati O gnjana. Ja sam m u ispunila ţelju... K ad sam se m uĉila toliko godina, neće m i zar biti ništa ako se pom uĉim još neko vrem e...

- Ono jest, snaho - poĉe stari Jezdim ir. - Sve je to lepo i krasno: ali, opet, ti si, eto, sam a u kući, pa ti je zauvar m akar i m ala pom oć i olakšica...

- T a O gnjan će m i sad o P etrovudne izuĉiti i ostati kod kuće... A ko bog da zdravlja, daću odm ah na jesen i S enadina. N eću ja da m i deca budu slepa kod oĉiju!... - odgovori M iona tako pouzdano i odseĉno da joj ni Jelenko ni Jezdim ir ne um edoše reĉi reći.

P rozboriše još dve-tri o drugim stvarim a, pa se digoše i odoše.

M uţ ţena! - reĉe ĉiĉa Jezdim ir polako, pošto odm akoše od kuće M ionine.

***

N astao je ĉasni post. Z im a već prevalila. N e duva više oštra ustoka ni hladni sever. S ad se beli vetar[1] igra golim granama visokih bukava - pošav od Ţ upe, pa sve do Ţ eljina, N eraĊe i K opaonika. S neg svud gotovo okopneo. S am o, onaj na S uhom e rudištu ne haje za beli vetar: on će se rasplinuti tek posle - kad pripeku junske vrućine.

Na sve strane razmileli se vredni ratari. Oru njive,

popevajući i nadajući se dobroj godini.

T ek u podne stiţe M iona iz ĉaršije. Išla je tam o zorom da obiĊe S enadina.

O na je odrţala svoju reĉ. O gnjan je o P etrovudne dovršio ĉetvrti razred, a S enadin je odm ah po P reobraţenju pošao u prvi.

T am an M iona ozdo uz voćnjak, a D ušanka ispade iz kuće. Stutoljila nešto u lepu šarenu torbiĉicu, pa sve nekud ţuri.

- K ud ćeš ti, D ušanka?

- E nede! Z ar i ti doĊe!... - odgovori D ušanka gotovo kao i zbunjena. - B aš dobro, da ne ostane kuća sam a... E to, ja pošla tam o do brala...

- E? A gde je on?

- Na njivi tamo iza laza... R eĉe da m u odnesem ruĉak.

- A zar neće doći kući da ruĉa?

- N eće.

- A što?

- O tišao je s volovim a i ralom ...

- E! - ĉisto uskliknu M iona. - P a što m i odm ah ne kaţeš, vesela bila? D aj m eni tu torbicu! Ja ću m u odneti...

- Neka, nano, ti si umorna... O dneću m u ja... P a, onda...

- Š ta, ĉedo?

- R ekao m i brale da ti ne kaţem odm ah. "H oću", veli, "da obradujem nanu..."

- O, bog mi ga obradovao!... Nisam ja, dete, umorna! Ta

nisam ni osetila kad sam došla... E h, baš ti ne valja posao - što m i odm ah ne kaza! V idiš ti njega!... D aj m i tu torbicu! P odne je eto prevalilo!... A je li otišao odavno?...

- Pa i nije. Tek ako je sad stigao na njivu... Miona brzo uze torbicu od D ušanke, zagleda šta je sprem ljeno, pa ode ţurno.

D ušanka osta pred kućom - gledeći ĉisto zaĉuĊeno za svojom majkom.

***

N jiva iza laza nem a više od dana oranja. Z em lja potakša; kad je dobra godina, rodi dve-tri krstine jarice.

O gnjan tam an obrazdio prvu brazdu, pa hoće da ovrati... kad eto ti mu majke.

- Nuto moga matorca kako mi radi!...- kliknu Miona radosno, pritrĉavši, pa uze grliti i ljubiti O gnjana.

Ognjan se malo iznenadi.

- P a srećan ti rad, dom aćine m oj! - nastavi Miona. - Gle, gle! Kako je to krasna brazdica, pa kako je duboka!... O, mene lude! G ovorim koješta, a ti si um oran, rabotniĉe m oj!... D ela, evo... evo, seja ti sprem ila i ruĉak...

T u M iona brzo povadi iz torbice što je sprem ljeno. P rostre torbicu, pa razredi po njoj: malo soli, luka, nekoliko peĉenih krom pira, tanku pogaĉicu, zastrug m eţganika, pa i ĉuturicu, govoreći:

- E , gle ti D ušanke! S prem ila ti i ĉuturicu vina. M atorka m oja! Z na ona šta valja um ornu ĉoveku... U stavi ralo, sine! Dosta si mi radio!

I suze joj grunuše.

- Š ta ti je, nano? - reĉe O gnjan sednuvši. - T i plaĉeš?

- N išta, sine, ništa! E to sm ejem se!... D ela uzm i - gladan si, znam ... B ogam i, i ja se zabavih m alo dole u ĉaršiji... D a znaš kako uĉitelj hvali S enadina!...

- S edi i ti, nano, da ruĉam o zajedno - reĉe O gnjan lom eći i njoj parĉe pogaĉice.

- N eka, sine! R uĉaću ja kod kuće... D ušanka m e ĉeka - odgovori M iona stojeći i kao dvoreći sina. - T i m isliš i ja sam umorna. Nisam, Ognjane! Mogu ja vazdan stojati, sinko!... A m a uzm i! N eka, stići ćeš. N e m oraš ti sve danas uzorati...

E , gle ti njega! B aš ore kao m atorac! K aţe m en i D ušanka... A ja m islim - šali se, vrag jedan!...

I opet joj suze udariše. O na ih briše rukavom i sm eje se.

O gnjan se ĉisto zbunio. N eki plam en udario m u u lice. Z austi da rekne nešto, pa baš ne um e.

Miona ga opet nudi.

P oĉe da ćereta s njim e kao dete... sve stojeći. R eĉe kako će oĉuvati šenicu s te njive - sam o za blage dane. M esiće od nje ĉesnicu, kolaĉ za krsno im e. N ajlepše je brašno od staroga ţita.

- Samo ako dobro rodi - reĉe O gnjan. - Z naš i sam a, nano, da nam je ova njiva ponajtakša... Ţ ito se gotovo svakad izglavniĉa...

- O, rodiće, sine!... M ora roditi! T a ovake zem lje nem a ni u Moravi! Ovde nikad nije bilo ni glavnice ni ljulja... V idećeš ti kako će tu biti dobra pšenica!...

O gnjan poruĉa, pa se diţe te prihvati opet ralo i ošinu

volove...

Miona stoji i gledi sina kako kao petlić opskakuje, tegleći za ruĉicu i navijajući ralom ĉas na jednu ĉas na drugu stranu. R ad je teţak, a detinja ruka još nejaĉka.

N ekoliko puta M iona htede da pritrĉi i da m u pom ogne... ali nešto ne sm ede. N i sam a ne zna zašto !

P ribra torbicu, pa poĊe polako kući.

Osvrtala se nebrojeno puta i gledala Ognjana. Videla je - kad je uzorao ĉak i treću brazdu!...

O buze je neka ĉudna radost. I plaĉe joj se - i smeje joj se. N e zna ni sam a zašto... M alo, pa tek prozbori onako sam a: "Ta red je jednom da i mene bog obraduje!... I zar ja nisam srećna? K o to kaţe!... T e kako sam srećna! M ore, im am ja sina! Im am dom aćina, hej... N eće m eni više poslovati tuĊe ruke... A ja!... N em a niko ovakvog detića. E no ga ore!... N e m oţe bolje ni Jelenko!... Momak je to!... Još godinu -dve, pa ću ga i oţeniti - ako bog da! O, ta i m oja će kuća propevati!..."

D ušanka ne pam ti da je ikad videla m ajku veseliju nego tad - kad se vratila s njive iza laza...

D ošla je kući pevušeći neku veselu pesm icu.

Vujina prosidba

Jaki bog beše dao nekad P etnjici dosta lepih stvari... B eše joj dao ono lepo O soje i pećine, pa onog dobrog popa M iću, pa popu M ići vrednu i pam etnu pošu M aru i kuću pod samim Osojem - punu svaĉega, pa pred kućom veliku lisnatu lipu, pod kojom se beše jedno jutro, rano, nam estio njegov sinovac Vujo s nekakom debelom iglom i koncem u ruci da prišije, dok se pop ne probudi, još jednu zakrpu na svoj već sasvim pocepan gunj.

K rpi se V uja, blagodari bogu na tolikom daru, a ĉesto pogleda na vrata kućna - kad će se pom oliti pop ili poša da m u zapovede što na uranku.

P om oli se poša, zvernu tam o -am o ispred kuće, pa kad vide Vuju, upita:

- Z ar se opet krpiš, jado m oj?

- O pet, pošo - protunjka Vuja.

- A jesi već prišio?

- Još dvaput da prodenem .

- E, na ti ovaj kljuĉ, pa trĉi ĉasom do crkve te donesi popi petrahilj i trebnik. Treba mu. Pohitaj samo!

T o reĉe poša, pa ostavi kljuĉ na klupici pred kućom i vrati se unutra.

V uja prodenu već i poslednji put iglom , prigrte zadovoljan svoj okrpljeni gunj, uze kljuĉ i otrĉa tako brzo gore uz voćnjak da su kokoši, što behu po travi pored puta, prhnule poplašene kud koja...

V uja je bio veom a poslušan. S lušao je popa i pošu - što m u god zapovede. U crkvi je vršio duţnost zvonara i klisara: zvonio je, palio sveće i kandila, dodavao popu kadionicu, a za nevolju i pevao kašto za pevnicom .

O sem toga V uja je znao i jedan zanat: ukoriĉavao je knjige crkvenske. I sad će se naći u petnjiĉkoj crkvi koji trebnik što ga je ukoriĉio V uja. R adio je povazdan kao m rav. B io je, doduše, vrlo pipav, ali tek - vredan.

K aokod što je V uja bio pipav na poslu, tako je bio spleten na jeziku: malo je tunjkao i nije nikako umeo da se razgovara. P oĉne štogod bajagi i on, pa se tek splete, kao pile u kuĉine, i bubne kakvu besm islicu da svi, što ga

ĉuju, m oraju prsnuti u sm eh, a on se zastidi i ućuti...

Iako je V uja bio tako poslušan i vredan, opet se nikako nije mogao otresti sirotinje kao drugi ljudi.

Bio je prava odrpanica. Kroz kapu mu viri pramen kose, gunj već od sam ih zakrpa, ĉakšire još gore, opanci nekad novi. Š to reknu, odelo na njem u - ne bi im ao ĉim ni kišnicu potkaditi.

M oţe biti uzrok je tom e bila i neka njegova luda navika: voleo je spavati noću onako obuĉen; retko bi se kad svukao, kao ostali svet, kad leţe uveĉe. I pop i popadija pokušavali su da ga oduĉe od te navike i ĉesto su ga karali, pa ništa nije pom oglo! O n bi im obiĉno odgovorio: "P a toplije m i ovako, popo!" ili: "M oţe, pošo, zatrebati štogod hitno, pa kad ću se onda oblaĉiti?" ili tako što... Ele, bilo kako mu drago, tek - neki Ċavo ne da ĉoveku da se uljudi, pa to ti je!

- Ih, ala taj m ili kao puţ! - reći će pop M ića svojoj poši, hodajući nestrpljivo ispred kuće i ĉekajući V uju da donese trebnik i petrahilj.

- S ad će on, popo - reĉe poša, pa se osm ehnu i dodade: - Siromah! Ĉ isto m i se saţali kad ga videh otoiĉ kako sedi tu pod lipom , pa se krpi kao neko siroĉe.

- T eh! Š ta ću m u ja? E to, neka rĊa ne da m u nikako da se otrese.

- N em a sreće veselnik.

- N em a, pošo - potvrdi pop, pa nastavi gotovo sasvim ozbiljno: - Pravo da ti kaţem , ja sam ĉesto pom išljao kako bi mu se pomoglo. Vidim ga - petlja i radi kao mrav, pa nikad ništa; nem a ni ĉestite košulje na sebi. N e znam šta ćem o m u, već ako da ga oţenim o...

- Zar njega? - uzviknu poša i prsnu u sm eh.

- Bog s tobom, popo!

- A što? - upita pop. - Ja, bogami, zbilja velim. Ko zna, m oţda će se onda i on m alo uljuditi i otresti kao ĉovek.

- Okani se, popo, bogati! Ta pogledaj ga samo kakav je! - reĉe poša i sm ejući se pokaza rukom na V uju koji hitaše u taj mah s petrahiljom i trebnikom ozgo niz voćnjak. - A m a, pogledaj ga, m olim te! K oja bi pošla za njega?

- M ore, lasno je njega m alo ugladiti i sprem iti za Ċuvegiju - reĉe pop vrlo polako da ne ĉuje V uja, pa prišanu poši već na uvo: - Dela razmisli i ti malo o tom.

- Evo, popo! - protunjka V uja pruţivši popu trebnik i petrahilj.

- Ponesi ti! - reĉe m u pop. - Z ajedno ćem o... H ajdem o! P ošo, odoh ja.

I pop M ića ode s V ujom u selo da ĉita nekakoj babi molitvu.

***

Jednog dana, posle ruĉka, stajahu pred kućom popovom dva lepo osedlana konja: vranac i Ċogat.

P op M ića zaturio ruke iza leĊa, hoda nestrpljivo ispred kuće. N a njem u stajaće odelo. V idelo se da će nekud u goste, jer nije nikakav praznik da bi ĉovek rekao zato se obukao tako sveĉano.

- A m a, pošo, šta ĉini taj tam o vazdan?

- S ad će on, popo - odazva se poša iz kuće.

M alo postaja, pa iziĊe V uja.

Niko ga sad ne, bi poznao!

N a njem u lepe ĉošne ĉakšire, dţem adan vezen zlatom - ĉisto gori, pa ćurĉe, pa na glavi nov fes, pa se opasao tarabolosom i za njega zadenuo nov vezen peškir, pa na nogam a m u ĉizm e. I u licu se beše V uja prom enio, došao nekako belji i rumeniji; nije onako preplanuo i grub, kao obiĉno.

- H ajde, m ore, jaši Ċogata - reĉe m u pop ozbiljno, pa se osm ehnu videvši pošu gde stoji na pragu i jedva se uzdrţava da ne prsne u sm eh, i zovnu je malo na stranu, pa upita:

- Š ta ti se ĉini, a?

- D rugi ĉovek, zdravlja m i!

- A m a vidiš ti - reĉe pop - kako mu je sasvim taman to odelo m og pokojnog sestrića... bog da ga prosti!

- Jest, i on je veselnik bio Vujinog stasa.

- B aš drugi ĉovek! - reĉe pop sm ešeći se, i pogleda opet V uju, koji baš u taj m ah tutoljaše nešto oko terkije.

- S am o se bojim da ne uĉini kakvu ludoriju... - reĉe poša vrlo polako.

- N e boj se! Z nam ja već kako ću... A šta veliš, B oško će se zaĉuditi kad nas vidi? O na njegova po ćerka biće tam an prilika za našeg V uju.

- M ore, popo, da si se ti okanio B oška...

- A što?

- P a m ogao bi i ovde u kom selu potraţiti devojku. O no ti je gazdinska kuća.

- S vejedno. B oško m i neće zar odreći. P a onda, znaš, bolje

je potraţiti m alo podalje... O vuda već svako poznaje V uju kakav je. Tamo u Lajkovcima ne zna ga niko.

T o reĉe pop, pa se okrete V uji i, videvši da još nešto petlja i veţe oko terkije, priviknu m u:

- A zar ti, m ore, još nisi uzjahao?

- S ad ću ja, popo, sad! - protunjka V uja, pa poĉe zbunjeno optrĉavati oko konja, gledajući kako bi najlakše uzjahao.

P op se hitnu na vranca, pa podviknu oštro V uji:

- S edi već jednom !

I V uja htede bajagi da se hitne na Ċogata, ali ono njem u neobiĉno odelo - šta li - sm ete ga, te se sam o potrbuši po sedlu. Đ ogat nem iran, a V uja ne m oţe nikako da preturi nogu do strem ena. P ritrĉa poša i pom oţe m u, te se jedva posadi u sedlo.

- O tvori nam vratnice, pošo! - reĉe pop i okrete vranca napred, sm ejući se uzjahivanju V ujinom .

P oša otrĉa te propusti na vratnice oba konjanika, i upita:

- A kad ćeš kući, popo?

- S utra naveĉe ako sretno svršim posao - odgovori pop - a ako ne bude ništa, eto nas i ranije. Z bogom !

O dm orni konji zam akoše zaĉas dole k B anji, odakle nastaje poširok lajkovaĉki drum .

***

Još m alo pa će i sunce prevaliti za planinu. P op na vrancu kasa napred, pevuši neki tropar, poĉesto se osvrće na V uju i ţuri ga:

- Teraj, more!

V uja se ĉisto trgne, pa okaĉi m alo Ċogata strem enem . Đ ogat se zakasa, a V uja sve odskaĉe na njemu:

P op se tek jednom osvrte, pa reĉe:

- Ĉ uješ ti, V ujo!

- Š ta, popo? - upita V uja ĉisto ţalostivo.

- T i znaš zašto m i sad idem o ovom ĉoveku?

- Znam - odgovori Vuja i sav se zacrvene.

- V idiš - nastavi pop - ovo je gazdinska kuća. T i sad prvi put dolaziš. D obro otvori oĉi da m i osvetlaš obraz...

- H oću, popo! - reĉe V uja tako polako da se jedva ĉulo.

- N e šali se glavom da bubaš koješta!

- N eću, popo! - protunjka Vuja, i opet se zacrvene.

U tom stigoše do vratnica B oškovih i ustaviše konje.

Vuju spopade nekakav strah; poĉe m u pištati nešto u ušim a: pop m u se uĉini - bog s nama! - kao tuĊi ĉovek, kao da mu i nije stric, kao da ga sad prvi put vidi.

- D om aćine! - zovnu pop M ića. Z alaja ozgo B oškov zeljov, koji beše privezan za neki direk iza kuće.

- O , dom aćine! - zovnu pop opet. Z alaja zeljov još ţešće. N eka devojka izviri iz kuće, pa je opet nesta. T o beše S tam ena, poćerka B oškova.

- D om aćine! - oteţe pop iz sveg grla. Z eljov ruknu i stade tako trzati lancem da se ĉak dole do vratnica ĉula zveka.

Ispade pred kuću B oško i odazva se:

- K o viĉe, m ore, ko?

- S iĊide am o dole, siĊi! - doviknu m u pop oteţući.

B oško pohita naniţe, pa kad ugleda popa, pritrĉa radosno vratnicam a i otvori ih. P op i V uja sjahaše s konja. P op se zdravi s B oškom , prikaza m u svog sinovca, pa odoše u razgovoru gore kući. Z eljov laje, rekao bi zem lju grize.

B oško naviknu na dom aćicu i ostalu ĉeljad da doĉekaju goste.

Dok bi okom trenuo, behu oba konja privezana iza novog vajata za šljivu. S tam ena iznese gostim a stolice pred kuću, poljubi popa u ruku, pa otrĉa opet u kuću. I dom aćica priĊe popu k ruci i upita kako je na dom u, kako poša sa zdravljem . D oĊoše i dva brata B oškova, te se zdraviše s popom , pa posedaše tu i zaturiše razgovor.

V uja sam o ćuti i ništa ne zna gde je - da li sedi, da li stoji.

U tom iznese S tam ena bardak rakije i ĉašu, pa poĉe sluţiti goste. P ruţi i V uji ĉašu.

V uji se u taj m ah uĉini da se zanjiha ona stolica pod njim , i navi se na stranu, umalo se ne preturi. Pop ga pogleda malo zaĉuĊeno.

U tom pade prvi sum raĉak. B oško naviknu na ĉeljad da sprem aju veĉeru.

S ve se uţurba i raziĊe - ko u kuću, ko u podrum , ko u m lekar. P red kućom ostade sam dom aćin s gostim a.

P op M ića poĉe, onako izdaleka, kazivati zašto je došao sa svojim sinovcem. R eĉe kako je V uja vredan, kako zna zanat, kako je došlo vrem e da se i on okući, i još koješta - što se god m oglo reći u korist V ujinu. Z atim upita B oška šta on veli i m oţe li što biti od tog razgovora.

B oško m alo poćuta, pa reĉe da sve veruje popu, kao svom poznaniku i dobrom prijatelju; da on ne nalazi momku m ane; da se m ogu baš i oprijateljiti - samo ako i Stamena bude voljna.

M ilo popu što B oško nije sraskida, i dogovori se s njim da ujutru upitaju i devojku.

V uja sluša taj razgovor, a probija ga znoj krupan kao graške.

U tom se pom oli dom aćica na vrata kućna i reĉe da je veĉera postavljena. B oško i gosti uĊoše u kuću, gde ih ĉekahu ostali kućani. S edoše svi za veĉeru.

V eseo pop, šali se s B oškom , zadirkuje dom aćicu, S tam enu, snahe B oškove...

V uja sam o ćuti. Nude ga da jede, a on se ni rukom ne m aši. Ĉ esto se osm eškuje; ni sam ne zna zašto. U ĉini m u se da je na B oškovoj glavi popova ĉita, a na popu dom aćiĉina konĊa. U ĉini m u se da su za sovrom ĉas sve ţene, ĉas sve sam i popovi, pa ĉas i S tam ena, anatem a je bilo, kao s bradom !... B ude m u zdravo sm ešno, pa se smeje!

P op m alo, m alo pa tek pom rkne oĉim a na nj.

- Vala, brate, trebalo bi ovo i spavati - reći će pop B ošku kad su već veĉerali i dosta se našalili i narazgovarali.

- S ad ćem o, popo - odgovori B oško, pa se okrete Stameni: - Hajde, dete, namesti popi i ovom prijatelju dole na ĉardaku.

S tam ena zapali zublju luĉa na ognjištu, pa ode da prostre gostima.

Vuja se malo promigolji, zevnu jednom-dva, kao ĉovek kad ĉuje da se spom inje spavanje, pa tek zavara oĉi popu i

dom aćinu, ustade polako i iziĊe napolje.

P op i B oško zaneli se u razgovor, pa i ne opaziše kud se denu Vuja.

Vuja se uputi pravo za vajat, gde behu privezani konji.

O zdo sa ĉardaka svetli se ona zublja luĉa, te obasjava ĉak tu do konja. Vidi se i S tam ena kako nam ešta postelju.

V uja skide polako, terkiju s Ċogata, pa se skloni m alo na stranu u mrak...

S tam ena beše sve naredila na ĉardaku (a to vam je obiĉna sobica nad kaĉarom , naĉinjena tako za goste i putnike), uze luĉ, siĊe niz basam ake, pa poĊe g ore u kuću da kaţe ocu da je sve gotovo i da gosti već m ogu legati.

Kad bi pored vajata, sukobi se s Vujom, koji u taj mah bahnu iz m raka pred nju, pa, ni sam ne znajući zašto, upita je:

- H oćem o li, dušo, spavati?

S tam ena vrisnu uplašeno, ispusti luĉ i po beţe nekud.

V uja ode gore u kuću, pa, kroĉivši jednom nogom na prag, upita:

- P opo, hoćem o li spavati?

D a se kuća srušila popu na glavu, ne bi se tako zaprepastio kao sad kad pogleda Vuju.

Im ao je šta i videti! N a V uji nem a onog ĉošnog ruha, nego obiĉna prodrta kapa, onaj iskrpljeni gunj, prljave i pocepane ĉakšire... O biĉno njegovo odelo, koje već nosi i dan i noć kod kuće; jer, kao što znam o, on se vlada po onom : "U ĉem hodi u tom i spava."

P opu se ujedanm ah uĉini da to na pragu ne stoji V uja,

nego neka avet, utvara! Strahota!

- Š ta je to, nesrećniĉe? - jedva umede da ga zapita.

- Pa, popo, da se ne prlja... ionako ovo ruvo nije moje... - protunjka Vuja.

Popo lepo zaneme.

B oško gleda zabezeknuto ĉas u popa ĉas u V uju.

U tom se pom oli dom aćica na druga vrata, pa videvši V uju - trţe se i progovori zabezeknuto:

- N am ešteno je!

- E, hajde da se spava! - reĉe B oško više onako sebi, pa iziĊe ćuteći napolje.

P op strašno zavrte glavom na V uju, pa poĊe bez - "laku noć" da spava. Z a njim ode polako, i V uja.

D om aćica ih doprati s luĉem do ĉardaka, pa se vrati.

***

- Je li ustao pop? - upita B oško rano sutradan.

- I otišao - odgovori dom aćica.

- Odista?

- B ogam i jest! Ja sam još pre sunca poranila. V idim nema konja za vajatom . P opnem se polako na ĉardak, provirim ... N em a ni popa ni onog drugog. Jam aĉno su otišli zorom .

- Š to m u drago - reĉe B oško i nasm ehnu se.

M eĊutim su pop M ića i njegov V uja već jezdili ţabarskim drumom.

P op zviţduće, V uja ćuti. S ve m u se ĉini neobiĉno - izvraćeno. O naj put pun nekakih jam a, pa hoće svaki ĉas da se spotakne.

U zlo doba okrete se pop, pa reĉe:

- Š to m e obruka, nesrećni sine, da od boga naĊeš?

- Bogami, popo... - zausti V ujo da nešto odgovori, pa ućuta.

- A otkud ti te prnje, bog te ne ubio?

- Pa poneo sam - odgovori Vuja tako polako da se jedva ĉulo. - Metnuo u terkiju...

- H vala bogu što te barem devojka nije videla!

- Videla je! - reĉe V uja ĉisto veselo.

- U tim ritama?

- Jest, bogami!

- Pa? - upita pop i nabra obrve.

- N ešto vrisnu i pobeţe!

- Ih, bruko moja! - uzviknu pop i pljesnu se rukom po kolenu, pa ljutito priviknu:

- P usti uzdu tom konju, ludaĉe! Z ar ne vidiš da ćeš se preturiti u tu jarugu?

T o reĉe, pa ljutito ošinu konja.

S tigoše i do klinaĉkog drum a. V idi se već i kuća popova. S ad će dole k B anji.

P oša beše uranila, pa izišla nekim poslom pred kuću. S pazi popa i V uju gde ţurno hitaju kući, pa pljesnu

rukam a i reĉe gotovo naglas:

- N aopako! Š ta je ono sad?

P ogleda još bolje, jer ĉisto ne veruje svojim oĉim a da je Vuja u ritama.

U tom oba konjanika stigoše na vratnice.

P oša potrĉa te im otvori. N ikad nije videla tako nam rgoĊena popa. N e sm ede m u reći ni "dobro došao".

P op sjaha ljutito, oturi uzdu V uji, pa m u reĉe kratko:

- O dsedlaj te konje, pa nagnaj u voćnjak! V uja brţe-bolje sjaha, pa poĉe skidati s konja bisage i ostalo.

- Jeste li odavno iz Lajkovca? - upita poša.

- Pre zore! - odgovori pop kratko.

- A m a, da si m e ti poslušao...

- Ć uti, pošo, bogati! D osta m i je i ovako bruke - reĉe pop, pa uĊe u kuću. O de za njim i poša.

V uja je već odsedlao konje i oterao u voćnjak. P osle je otišao u kaĉaru, gde m u je alat, te uzeo da koriĉi neki stari triod.

T aj dan nije hteo nikako sesti s popom i pošom ni za ruĉak ni za veĉeru. Izgovori se da nem a kad, pa uzm e malo hleba i još štogod i ode podalje, te pojede onako s nogu.

P op M ića nije više nikad govorio o V ujinoj ţenidbi. K ad se S tam ena udala, onda je tek otišao B ošku u L ajkovce.

V uja se opet krpio pod onom lipom , ukoriĉavao knjige, zvonio u crkvi, pevao kašto za pevnico m i slušao svoga

popa.

N iko se ne seća da se ikad oţenio.

Sigurna većina

(San jednog ministra)

S ednica m inistarska trajala je do neko doba noći. N a dnevnom redu bila su pitanja o "prethodnim merama" koje bi m ogle osigurati vladi izvesnu većinu na novim izborima.

K ad je gospodin m inistar došao u svoj stan, pa ušao u svoju spavaću sobu i kresnuo ţiţicu te zapalio sveću, video je da mu sahat pokazuje 111/2.

- G le, koje je već doba! - reĉe on svlaĉeći se polagano. - B lizu ponoć!... I zenuvši jedanput, nastavi govoriti poluglasno sam sebi: - N ajviše se brinem za te proklete izbore! Istina, postarali sm o se da ponam eštam o svoje ljude po narodu, ali to je sve još m alo! V lada ne m oţe dotle biti osigurana dok vlast ne uzme u svoje ruke sve profesije u zemlji... - Tu gospodin ministar duhnu na sveću te je ugasi, pa ovako već: svuĉen sede na krevet, zevnu ţestoko i nastavi:

- Š kole nam u tom već odavno idu naruku; sve od reda liferuje ĉinovnike - ljude zavisne od vlade... Aaa! - I gospodina m inistra poĉe osvajati drem eţ. O pet zevnu i leţe, pa kroz san izgovori isprekidano i bez veze: - Aaa!.. U drţavi m ora biti... sve ĉinovnik... sva zanim anja uvrstiti u drţavnu sluţbu... sva... sva...

I gospodin ministar, um oran od velikog i teškog posla, zaspa kao zaklan...

Najedanmah - du, du, du! na vratima; lupa neko goropadno.

G ospodin m inistar Ċipi s kreveta, protrlja m alo oĉi, pa viknu:

- Ko je?

- Ja sam.

- Ko si ti?

- Ţ andar.

Gospodin ministar brzo otvori vrata. Ţ andar uĊe, stade po vojniĉki i salutova.

- Š ta je?

- Zovu vas u sednicu.

- Z ar opet? T a nem a ni po sahata kako sm o izišli!... A znaš li zašto je sazvana sednica?

- N e znam . P oslaše m e da vas zovnem . S vi su tam o. Ĉ ekaju vas.

- Dobro... Idi!

Ţ andarm opet salutova, okrete se vojniĉki i ode.

M inistar se brţe-bolje obuĉe, pa ode u m inistarstvo.

S vi m inistri, njegove kolege, behu već za velikim stolom s predsednikom m inistarstva na ĉelu.

- Š ta je opet sad? - upita gospodin m inistar zaĉuĊeno. - Š to ste se iskupili u ponoć?

- Pa da naredimo izbore - odgovori mu predsednik ministarstva.

- Za kad?

- Z a sutra... K rajnje je već vrem e.

- K akve izbore, bog s vam a! Z ar ne vidite da još nism o ni upola gotovi s prethodnim merama?!

- Eh, nismo da!

- A otkud jesm o! N ism o još nam estili po unutrašnjosti ni ĉetvrtinu svojih ljudi, a kam oli šta drugo.

- O , da si ti ţiv i zdrav - reĉe m u jedan od kolega - to je već sve davno završeno!... A ko ne veruješ, evo ti zvaniĉnih novina pa se uveri!

I gospodin ministar uze od svoga kolege zvaniĉne novine (jedan kolosalan broj štam pan sitnim slovim a na dve stotine punih tabaka!), metnu novine preda se na sto i pogleda u "sluţbeni deo". O dm ah na ĉelu toga dela beše naštam pan ovakav ukaz:

"N a predlog našeg m inistra tih i tih poslova postavljam o :

Ivka Ivkovića, privrem enog popa IX klase parohije divljaĉke, za privrem enog kelnera iste klase u gostionici kod "T ri K eca" u Š apcu;

L azu L azića, galanterista IV klase u esnafu beogradskom , za izvanrednog šlosera III klase u esnafu niškom ;

K ostu K ostića, stolara II klase u esnafu valjevskom , za m utavdţiju iste klase u esnafu vranjskom ; svu trojicu po potrebi sluţbe.

Jašu Jašića, šnajdera I klase u esnafu ĉaĉanskom , za izvanrednog pudara iste klase u negotinskim vinogradima, a da vrši duţnost papudţije II klase u esnafu jagodinskom ;

M išu M išića, seljaka II klase sela P arcana, za seljaka I klase sela V išnjice;

Jocu Jocića, izvanrednog seljaka III klase sela S tublina, za seljaka II klase sela R opoĉeva, a da vrši duţnost seljaka iste klase u Velikoj Ivanĉi i da zbira letinu s im anja istoga;

N iku N ikića, šustera V klase u esnafu beogradskom , za izvanrednog koĉijaša III klase za varoš S m ederevo, i da vrši duţnost am alina iste klase, a varoš N iš i da prim a zaradu iz zarade istoga;

M iću M ićića, berberina IV klase u esnafu poţarevaĉkom , za izvanrednog bozadţiju III klase” u esnafu beogradskom , a da vrši duţnosti seljaka II klase sela Mirijeva i da zbira letinu s imanja istoga..."

I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje.

U prvi m ah ogledaše se na m inistrovom licu ĉuĊenje i nedoumica, pa zatim - prijatno iznenaĊenje, pa sve veća i veća radost. N a jedan m ah sav ustrepta od m iline, poĉe ţurno i grozniĉavo prevrtati listove... U kaz se otegao s kraja do na kraj na svih dve stotine tabaka! Gospodinu ministru udariše suze od radosti. S tade skakati po sali - i s noge na nogu, i u kovitlac, i u propac. Zapljeska radosno rukama i stade uzvikivati: - Ura, ura! Sva zanimanja u rukama vlasti! Divno! Ura! A ko bi se nadao! Odmah da naredimo izbore! Izbore!... izbore!... U ra! S igurna većina! S igurna većina! V ećina! većina! veći...

N a jedan m ah: bup! T rţe se... P ogleda oko sebe, a on na patosu pored kreveta u svojoj spavaćoj sobi! B rzo ustade, popipa se po leĊim a i onako bunovan progunĊa: - Uh, ala sam ţestoko ljosnuo!

I leţe opet u krevet da spava.

Napomene

1 Tako se u tome kraju zove jug.

T u m ačen ja

Ajluk - plata za slugu ili vojnika

ak - pravi

akter - glumac

alal - blagoslov

alaliti - blagosloviti

alevi - crveni

aman - milost

andrak - Ċavo, obešenjak

aparta - zasebno, sem toga

apelirati - ţaliti se višem sudu

aratos ti bilo - proklet bio, bestraga ti glava

ardija - odaja iza dućana

ardov - baĉva

asli - sasvim

ater (hater) - naklonost, obzir, nekome za ljubav, prijateljska ljubav

af - majmun

adţijazm a voda - m aĊijska voda za uništavanje vam pira osvećena bogojavljenska voda

Bat - sreća

batali - ostavi, mani, pokvari

batalija - bitka

batli - srećni

be - bre

beli - svakako

birov - seoski posluţitelj; izvršava naredbe opštinskog kmeta

bolta - dućan

boltadţija - trgovac, dućandţija

bradva - velika i široka sekira kojom rade tesari

brazleta - grivna

bremenica - malo pljosnato duguljasto bure koje se lako m oţe nositi na ram enu

bursak - Ċak bogoslovije

Vajda - korist

valiti - pogrešiti

va'liti - nedostajati

vancaga - hulja

vedrica, - drveni sud u koji se muze mleko

vermen (fermen) - prsluk

vesi - zna

vetrenjak - vetropir, ĉovek koji im a ugovor s Ċavolom

vetroperović - ĉovek nem iran i neozbiljan

viraun - C iganin, sviraĉ

virgaz - prut

vicig - dosetljiv

voĊevina - nevesta

vuĉija - vrsta malog duguljastog bureta

G arabiljĉina - karabin, vrsta puške

gerga - gomila

gebildet - obrazovan

gemajn - prosto

glavnica - vrsta gljive koja napada ţito

goga - A rnautin, nadim ak za ljude iz juţnih krajeva

gog-magog - dem agog (ĉovek koji obm anjuje narod lepim , reĉim a)

gogofil - onaj koji voli reĉi - gog

golaver - nepouzdani m laĊi ĉovek

gran - zrno

granda - velika

grivonja - konjina, Ċavo

gronica - svinjska bolest, vrsta angine

gud, ser - dobro, gospodine

gust - ukus, volja

Dajaniti se - podnositi teškoće

dam šik (dam pšif) - parobrod

dert - briga, tuga

divanana - trem

divit - mastionica

direklija - španski novac (talir)

dom ĉati se - dokopati se

doparkivati - dotrĉavati

dram - 1/400 od oke (2,5 gr.)

drombulja - vrsta malog metalnog instrumenta koji se jednom rukom nasloni na zube a drugom udara u njega, te tako zvuĉi

Đ a ... Ċa - ĉas... ĉas

Ċugum - bakarni sud za vodu

Eden - raj

elbet - ako, svakako

ergo - dakle

espap - roba

Ţ e - i

ţivotno - ţivo biće, ţivotinja

Z avarĉiti - zatvoriti, ustaviti, spreĉiti bolest vradţbinom

zagojaćen - zaprljan

zapis - ispisane ĉarobne reĉi koje se nose uza se radi

zaštite od bolesti ili zla

zastrug - drveni sud za hranu sa zaklopcem

zauvar - od koristi

zahira - hrana, zimnica, zbrana letina

zvonac - ptica što ţivi pored vode

zduhać - vidovit ĉovek; besan, nem iran vo

zeman - vreme

zem lja potakša - zemlja slabijeg kvaliteta

zenĊil - bogat

zijan - šteta

zijanćer - štetoĉina

Izgambuljati - iskobeljati

ized - ujed

izeren - iskrivljen

iks - nepoznat

inajet - onaj koji voli svaĊu i prkos

iram - tkani prekrivaĉ za krevet

interesirati - davati novac pod interes

iskrenjago tvojego - tvoga prijatelja

iskusurati - izravnati, namiriti

ispit - veridba m om ka i devojke pred sveštenikom

iĉ - nimalo

Jabana - tuĊina

jabanac - tuĊinac

jarica - pšenica koja se poseje u proleće

jarmenjak - svrdlo koje buši veliku rupu na na jarm u

jemenije - vrsta odeće (cipele ili papuĉe u boji)

jordam - raskoš

K aiš igra - igra sa zavijanjem i odm otavanjem kaiša ĉije se središte prevoja

pogaĊa

kalauz - ĉovek koji posreduje pri zakljuĉivanju nekog trgovaĉkog posla, doušnik

kanur - namotan konac

karli - briţan

kastile - namerno

katil - krvni neprijatelj

kaĉkin - nagizdan, tvrdoglav ĉovek, ugursuz

kmetovati - savetovati

koj go - koga

kojasiti se - javiti se, pozdraviti

konĊa - ţenska kapa, sastavni deo stare srpske nošnje

kontumanac - mesto gde probave neko vreme putnici koji

su pod sumnjom da mogu

preneti neku zaraznu bolest

konšija - kom šija, sused

konjštak - grba (nastala usled bolesti)

košara - staja za stoku napravljena od plota olepljenog latom i pokrivena slamom

krndelj - skraćena puška

krutuljav - podebeo

krušac - veliki grumen kamene soli

kubura - briga; vrsta pištolja

kuburiti - oskudevati

kulaĉa - vrsta kolibe od drveta

kum aš - vrsta svilene svetle tkanine (atlas)

kurdisati - udesiti

kurtalisati se - osloboditi se, otresti se

Laz - staza, njivica u kam enjaru, iskrĉeni deo šum e

lecati se - osećati se nelagodno

logov - treći konj u kolim a

lokm aš - ĉovek koji rado jede za tuĊim stolom

lotinja - nevaljalstvo

lotra - rešetkasta ograda gornjeg dela kola

Lje - odista (za pojaĉavanje odreĉne reĉenice)

ljulj - urodica u pšenici

Maklja - noţ sa drškam a na oba kraja, sluţi za deljanje drveta

mal - imetak, blago

m ala ruĉanica - doba ruĉanja (oko 10 ĉasova), uţina

masa - im anje bankrotiranog trgovca ili prezaduţenog sopstvenika, od ĉega im a

da se naplaćuju potraţivanja poverilaca

m eţganik - papula od pasulja

m erdţan - ogrlica od korala

telanges - sm ešano

mizdrak - koplje

moto - pobuda

mon - jedan

mumakaze - m akaze za rezanje fitilja na voštanim svećam a

m utavdţija - zanatlija koji pravi pokrovce

m uĉnjak - veliki sanduk niţe vodeniĉnog kam ena u koji pada brašno

Nabelajisati - naići na nesreću, nastradati

nazime - svinja od godinu dana

nazor - silom

nasuliti se - namiriti se

Ovarisati - um eti se snaći

odadţija - sluţitelj u nadleštvu

odeljak - onaj koji se odeli iz zadruţne kuće

odoljenije - odolevanje

oje - ruda

okanica - sud koji sadrţi jednu oku

okariti se - zabrinuti se

okoran - prekoran

omaja - voda što prska sa vodeniĉnog toĉka kad vodenica radi

oplavak - batina, štap

oporoĉava - priĉa, negira

orjatin - hulja

orospija - nevaljala ţena

osm oĉiti - u slast pojesti neko jelo

osoj - m esto koje leţi u hladovini

otoiĉ - malopre

ošvanjio - osmotrio se

ošljarenje - rad bez volje, izbegavanje posla, m agarĉenje

Pajanta - pom oćna greda, greda o koju se vešaju stvari

palamar - debeo konopac kojim se vezuju laĊe

palasak - kutijica u kojoj se drţi m azivo za podm azivanje

oruţja

papendekl - tvrda hartija za koriĉenje knjiga, karton

paskvil - pakostan epigram, pakostan spis

pasom ići - goniti goveda ili ovce lagano da mogu da pasu

pezevenk - nevaljalac

pećenka - vrsta puške

planinka - ţena koja u seoskoj zadruzi rukuje m lekarom i prodajom belog smoka

povesma - koliĉina lana, kudelje, pam uka ili vune koja se m eće na preslicu da se

oprede

polić - staklena posuda iz koje se pije rakija (1 dl.)

polokanica - m era za teĉnost (polovina oke, 640 gr.)

ponajlak - (najlakši), lagano, polako, kom otno

pop igra - igra sa kartama

popas - jutarnja paša za vrem e rose

poispaliĉiti volove - ispregnuti volove iz jarma

popišm aniti se - odustati

porus - šupljika na koţi

potes - ograĊena njiva ili livada, više njiva na kojim a se seju isti usevi

potra - šteta koju stoka uĉini usevim a

potriĉari - ljudi koji odreĊuju visinu uĉinjene štete

pošnofovati - ušm rkati u nos

pranga - teški okovi za noge

prezidijal - predsedništvo

prelaz - ureĊeno m esto na kom e se ograda lako prelazi.

prećavac - sitan sneg koji vetar nosi

privat - nezvaniĉno

privulati se - privući se lagano

prismakati - pojesti neko soĉno delo koje se jede umakanjem hleba u nj

proishodeći - koji biva zbog

prokenjkati - iskriviti lice na plaĉ

prokopsati - im ati uspeha u ţivotu

prokrtoljiti se - prom eškoljiti se

pronosak - prvo jaje koje snese m lada kokoška

prosehiriti - sa uţivanjem pogledati

protolkovati - protum aĉiti

prpa - veliki strah

pudar - ĉuvar vinograda, poljski ĉuvar

pulija - sjajno metalno dugme

purenjak - klip mladog kukuruza

pusat - oruţje

pustemica - gaĊanje rukom , grana koja sm eta pri prolazu

R adiš - Ċerdan od nanizanih lešnika, igraĉka

raznost - raznolikost

raspedliti se - raširiti se, rašĉepiti se

rahat - lako

reduša - redara, ţena koja u zadruţnoj kući kuva i pere sudove

roga - raĉvasto drvo koje se priĉvrsti stoci na vrat da ne bi prelazila preko

ograde u štetu

rĉin - nezgodan ĉovek

Sag ke - sad će

sajuziti akt - spojiti akta koja se odnose na isti predmet

salauski m arjaš - stari turski novac, vredeo je otprilike 2 groša. K ad se puška

napuni tim m arjašem ili parĉetom ĉelika, m oţe ubiti svaku utvaru

samarica - sam ar; m otka kojom se uĉvršćuje krov od slam e ili ševara

saliti stravu - vrsta gatanja sa ubacivanjem potopljenog olova u vodu

samsar - trgovaĉki posrednik

saraĉana - ostava

satljik - boca za vino

sevdah - uzbuĊenje

severstvo (sujeverstvo) - praznoverica

sega - sad

segeltuh - jedna vrsta tkanine

serbes - mirno, polako, bez smetnje

sehir - ĉudo (uĉiniti), uţivanje

silav - koţni pojas u koji se zadeva oruţje

simsija - lula za pušenje (od peĉene zem lje)

sinor - granica imanja

sidţade - m ali ćilim na kom e se sedi

skot - ţivotinja, rĊavo ĉeljade

sljedovatelno - prema tome

sopra (sofra) - trpeza

spareta (šporet) - štednjak

sredoteţa - sredina

struna - kao bolest; pom eren ţeludac; inaĉe, dlaka od konjskog repa ili grive

stupa - visok drveni sud za tucanje, bućkanje m asla; sprava za odvajanje kudeljnog

vlakna od stabljike

stutoljiti - zaviti, sakriti

T akši - slabiji

torabolos - pojas u koji se zadeva oruţje

tenećak - lim

terkija - kaiš za vezivanje prtljaga na konjskom sedlu

teslimiti - darovati

terc - trećina, troje

tija - ti

tobolac - koţna torba

tokorse - toboţe

triod - jedna crkvena knjiga

Ć eif - dobro raspoloţenje

ćefnuti - biti malo pijan

ćilerić - ostava

ćitajka - vrsta tkanine

ćurĉe - starinski ĉohani kaput s koţnim okovratnikom

Uabonositi - postati kao abonos (crno i tvrdo drvo); okoreti se

uašiti - prevariti

uvar - korist

uvratina - m esto gde se pri oranju zaokreće plug

udljikov - od udike ili kam išovine (belo cveće)

uzjazbiti se - zaprepastiti se, zastrašiti se

uja - trenutna srdţba, iznenaĊenje

ukazni pisar - drţavni sluţbenik postavljen dekretom

uakpiti - ubiti

ukarariti - taĉno odm eriti ili uravnoteţiti, udesiti, ugoditi

umaija - vrsta prostog platna

usopši rabi - pom rle sluge boţje

utuviti - zapamtiti

Faliti - desiti se zlo

fras - nesvest od straha ili iznenaĊenja

frliti - baciti

Hamajlija - stvar koja se nosi o vratu radi zaštite od zla

hameleon - afriĉki gušter koji m enja boju prem a boji predmeta na kome se nalazi;

prevrtljiv ĉovek

Cimenta - limeni sud

cipun - m ali otvor na dnu šuplje bukve kroz koju ide voda na vodeniĉni toĉak

Ĉ ajir - ograĊena livada, pašnjak

ĉakm ak - kresivo za izazivalje varnica iz kremena

ĉaktara - zvono za ovce

ĉangriza - zajeda, svadljiv ton govora

ĉapur - panj od iseĉenog drveta

ĉasni post - veliki uskršnji post koji traje sedam nedelja

ĉesnica - pogaĉa koja se m esi na B oţić, a u nju se stavi zlatan ili srebrn novac

ĉekalo - parĉe drveta što odskaĉe od vodeniĉnog kam ena i svojim pokretanjem

izaziva ravnomerno priticanje zrna pod kamen

ĉekm edţe - fioka

ĉest - deo

ĉilaš - siv konj

ĉini - vradţbine, m aĊije

ĉošne ĉakšire - ĉohane ĉakšire

ĉrez - pom oću, kroz

D ţevap - umirenje, zadovoljenje

dţenabet - zao, naprasit ĉovek

Šara - puška

šarabatati - pisati koješta

šafoljić - drvena posuda za teĉnost

šenluk - veselje praćeno pucanjem iz pušaka

šm uk - nakit

šom a - slaba rakija

špag - dţep

špiritulja - rakija od razvodnjenog špiritusa

špitalj - bolnica

šunegle - (šen -angle) - figura iz kadrila; ekseri za potkivanje cipela

šut - bez rogova

štrangovi - pokvarenjaci

štek - utvrĊeni plovni objekt uz koji pristaju laĊe

šu -anasana - vrsta psovke