Laza Lazarević

Pripovetke

Sadrţaj

P redrag P rotić P redgovor Pripovetke Š vabica Prvi put s ocem na jutrenje Š kolska ikona Na bunaru Verter S ve će to narod pozlatiti Vetar R eĉnik m anje poznatih reĉi i izraza

Predrag Protić Predgovor

Ima pisaca kod kojih proces sazrevanja traje dugo a putanja njihova razvoja pokazuje krivudavu liniju uspona i padova pre no što postignu rezultate koji im donose glas dobrih pisaca. T akvih pisaca nije m alo, i većina je tako poĉela. A li im a i onih drugih, kod kojih proces sazrevanja nije vidljiv, ĉiji se rast ne obavlja pred ĉitaocim a nego u njihovoj radnoj sobi i koji svojim prvim radovima ostaju u knjiţevnosti. L aza L azarević pripada ovoj drugoj grupi pisaca; on je poĉeo bez poĉetništva. N jegova prva objavljena pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje ujedno

je i jedna od njegovih najboljih pripovedaka. Iz te pripovetke m ogla bi se sagledati L azarevićeva opredeljenja, sklonosti i naĉin m išljenja, odnosno prim anja utisaka iz spoljašnjeg sveta i izraţavanja tih utisaka.

R oĊen u Š apcu 1851. godine u trgovaĉkoj po rodici, L azarević je uĉio gim naziju u svom e rodnom gradu i u B eogradu, gde se i upisao na tadašnji P ravni odsek V elike skole. K ad je došao na V eliku školu, pokret m eĊu omladincima izazvan idejom i delovanjem Svetozara M arkovića bio je u punom jeku. I L azarević prilazi tom pokretu. U ĉi ruski jezik da bi m ogao da ĉita i neprevedene spise ruskih revolucionarnih dem okrata, drţi popularna predavanja iz prirodnih nauka, prevodi kraće ĉlanke Ĉ arlsa D arvina i M ajkla F aradeja. L azarević poĉinje da prevodi i poznat rom an Ĉ erniševskoga Šta da se radi koji, kako sam kaţe, "svojim ĉitaocim a pokazuje put kojim se dolazi do društvenoga blagostanja". O n je i sekretar, ili kako se to onda zvalo: pisar, studentskog društva "P obratim stvo", ĉija je uprava u rukam a studenata-socijalista. Ali se ovaj novi uticaj sukobljava sa jednim drugim uticajem koji se vrem enom pokazao jaĉim . P od uticajem vaspitanja koje je dobio u porodici od majke, izuzetno jake ţene, koji nikada nije m ogao a ni ţeleo da prevaziĊe, L azarević se postupno i postepeno odvaja od "novih" ljudi i od "nove" nauke i, kao što to obiĉno biva, postaje njihov protivnik. Po povratku iz Berlina, gde je kao drţavni stipendist studirao m edicinu, odvojivši se od beogradske duhovne i politiĉke klim e, taj raskid postaje potpun. R adio je kao praktiĉar, civilni i vojni lekar, i uz put se bavio knjiţevnim radom . N apisao je nekoliko napisa iz oblasti medicinske nauke i bio prvi srpski lekar i nauĉnik koji je u svom e radu upotrebljavao m ikroskop. U istoriji m edicine u S rbiji ostaće isto tako poznat po prim eni novih m etoda u leĉenju nekih bolesti.

K ad je L azarević poĉeo da piše, srbijanska stvarnost nije

pruţala nim alo ruţiĉastu sliku. O sam desete godine prošloga veka ostaće u istoriji napisane kao razdoblje vladalaĉke sam ovolje i policijskog nasilja; jedna u krvi ugušena buna i jedan, protivno nacionalnim interesim a voĊen i nesrećno izgubljen rat, jesu najpoznatiji, ali ne i jedini tragiĉni dogaĊaji toga doba. E konom ske prilike u zem lji su se ozbiljno pogoršavale. P roces raspadanja starih porodiĉnih zadruga, u koje je S vetozar M arković polagao velike nade i pripisivao im odluĉujuću ulogu u srpskom društvenom preobraţaju, bio je već odavno završen. P roces propadanja seljaka i dalje se nesm etano razvijao tako da se velikom broju materijalno upropašćenih seljaka pridruţio ne tako m ali broj materijalno posrnulih ili sasvim propalih malih trgovaca i sitnih zanatlija. Ĉ oveku kao što je bio L azarević takav svet nije mogao da bude po ukusu, ali on nije mogao ni da veruje u neki društveni napredak i u izmenu toga nepodnošljivog stanja. V aspitan u patrijarhalnom duhu, s vrlo ţivim i razvijenim osećanjem porodice i za porodicu, noseći u sebi otpor prem a "novim " ljudim a kojim a je i sam nekada pripadao i "novoj" nauci koju je nekad i sam ispovedao, Lazarević se okrenuo prošlosti. S vet njegova detinjstva i prvih saznanja o ţivotu ĉinio m u se kao najpraviĉnije ustrojen svet, kao svet dobrih ljudi, posloviĉnog poštenja i prim erne radljivosti i on je ţeleo da ga ovekoveĉi i, posredno, stavi nasuprot svetu u kome ţivi.

A li, kao što to ĉesto biva (redovno kod darovitog pisca koji kritikuje svet u kom e ţivi s konzervativnih pozicija} pisac govori jedno a kaţe drugo. I L azarević je nehotice otkrio taj svoj patrijarhalni svet i prikazao ga drukĉijim no što je ţeleo da ga prikaţe. U tom e svetu ţivot se razvijao po jednom odreĊenom redu koji je za sve ljude obavezan i nepromenljiv. "Bolje da propadne selo nego u selu adet" glasi jedna narodna poslovica koja bi m ogla da posluţi i kao odliĉan putovoĊa na putu kroz taj svet. Postoji porodica i postoji pojedinac; pojedinac je ĉlan porodice,

ali nikako ne i sam ostalna liĉnost. A ko doĊe do nesporazum a m eĊu njim a, pojedinac im a da se prikloni porodici. M ogućnost da porodica nije u pravu ni kao teorijska pretpostavka ne m oţe se primiti u tom svetu. L azarević je u tom svetu video svet sreće i spokojstva; ono što je u stvari prikazao bilo je "m raĉno carstvo", kako je rusku patrijarhalnu porodicu nazvao Dobroljubov. U njegovoj pripoveci Švabica M iša M ariĉić ţeli da se oţeni devojkom koja bi mu po svemu odgovarala. Ali, ona je strankinja i njegova porodica ne bi mogla da je kao takvu prihvati. S hvatanju porodice on ţrtvuje svoju liĉnu sreću, na šta, m oţda, im a pravo, ali i sreću devojke koju voli, na šta nem a pravo. M itar u pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje na kocki gubi celo svoje imanje i dovodi do prosjaĉkog štapa celu svoju porodicu, ali njem u nem a niko da se suprotstavi jer je on despot, glava porodice. I kad naopako radi, on radi najbolje što m oţe. Jer on zna sve i m oţe da ĉini što hoće. U Školskoj ikoni pop će zapretiti da će za inat prodati svinje u bescenje i njem u niko neće m oći da se suprotstavi. O n će pokušati da spreĉi svoju kćer da posluša glas svoga srca i kad se ona njegovoj odluci suprotstavi, ona za njega više neće postojati. K ao što se vidi, L azarevićev patrijarhalni svet, u svojoj osnovi, daleko je od toga da bude idealno sazdan, ĉak i onda kad se posm atra ulepšan i s njegove najidealnije strane.

L azarević je bio jedan od prvih srpskih pripovedaĉa koji je obratio paţnju na unutrašnji svet liĉnosti koje prikazuje i na psihološku analizu. K od M ilovana G lišića i Janka V eselinovića psihološke analize u nekom dubljem sm islu te reĉi gotovo i nem a. K od Jakova Ignjatovića ona je svedena na najm anju m oguću m eru. S rem ac se ograniĉava na opis spoljašnjih m anifestacija unutrašnjih lom ova, i to više kao hum orist nego kao psiholog. A L azarevića baš psihologija interesuje. O n upravo najviše slika prelom e u ĉoveku, onaj trenutak kad posle pretrpljenog poraza u ĉoveku nastaje m o ralni preobraţaj: M itra kad oborene

glave priznaje svoj poraz i sa suzam a u oĉim a trazi podršku i utehu, A noku (Na bunaru) u trenutku saznanja da je najveća sreća u poslušnosti, a jedina prava sloboda u pokornosti, Maru (Školska ikona) kad se vraća kao pokajnica i sva u suzam a traţi od oca oproštaj. T e prelom e i preokrete L azarević daje zanim ljivo sa zavidnom veštinom i sa odliĉnim poznavanjem psihologije. S likajući poneki put, kao kod M itra i A noke, sam o spoljašnja izraţavanja unutrašnjih nem ira, on izvrsno doĉarava svu veliĉinu i jaĉinu unutrašnjih potresa i celokupnu dram u koja se u liĉnostim a zbiva, dok je u Švabici M iša M ariĉić predm et priliĉno precizne i savesne psihološke analize.

A šta je uzrok duševnim lom ovim a i krizam a u tom e svetu koji je, za L azarevića, najbolji od svih m ogućih svetova i jedini m ogući svet? Jer ako u tom e svetu im a ozbiljnih potresa, onda taj svet ili nije tako valjan kao što bi to L azarević hteo da pokaţe ili odnose u tom svetu neko sa strane muti. Na ova pitanja mogu da budu dva potvrdna ili dva odriĉna odgovora. L azarević, m eĊutim , odriĉno odgovara na prvo a potvrdno na drugo pitanje. On oglašava za krivca novo vrem e koje kuca na vrata starog sveta i novog ĉoveka koji je nosilac tog novog vrem ena u onoj istoj meri u kojoj je to novo vreme stvorilo njega. O ko toga ko je upravo taj novi ĉovek u L azarevićevim pripovetkama postoji kod nas jedan mali, u osnovi prividan spor. Jovan S kerlić vidi u njem u uĉenika S vetozara M arkovića, a M iroslav Đ orĊević radikale koji su S vetozarevo uĉenje izneverili. U vrem e kad je L azarević pisao, onovrem ene razlike izm eĊu radikala i uĉenika S vetozara M arkovića nisu se viĊale onako jasno kao što se vide danas; za sav svet oni su bili jedno isto ili gotovo jedno isto. "N ovi" ĉovek bi, dakle, zvao se radikal ili S vetozarev uĉenik, bio pristalica uĉenja S vetozara M arkovića. U ostalom , ovde je m nogo zanim ljivije kakav je L azarevićev odnos prem a tom e novom ĉoveku od toga ko je upravo taj L azarevićev "novi" ĉovek. I šta je ovoga nagonilo da se tako odredi prem a svojim nekadašnjim

istom išljenicim a.

"N ovim " ĉovekom bavila su se trojica naših realista: G lišić, L azarević i S rem ac. O dnos sve trojice prem a novom ĉoveku je sliĉan: negativan. B ivši "crkvenjak" G lišić obraĉunavao se u Novom Mesiji sa svojom socijalistiĉkom m ladošću na nim alo sim patiĉan naĉin i sa oštrinom jednog renegata ili bivšeg vernika: "novi" ĉovek prikazan je kao m aloum nik. S rem cu je novi ĉovek svuda na meti i redovno predmet podsmeha: od Č iča Jordana do prve glave Zone Zamfirove, od Srete učitelja do Zlog podanika. L azarević novom ĉoveku prilazi drukĉije. O n nema simpatija ni za njega ni sa ideje koje on propoveda, ali to odsustvo sim patija je na jednom m nogo višem intelektualnom nivou no što je kod G lišića i S rem ca. T o je otpor jednog konzervativnog profesora a ne m rţnja jednog politiĉkog agitatora. "N ovi" ĉovek subjektivno nije rĊav, ali objektivno im a štetnu i rĊavu ulogu. N jegove ideje po sebi nisu nepam etne, ali su one neprim enljive u našoj sredini i pokušaj njihove prim ene redovno izaziva haos. Jer, po starom dobrom redu, sve u svoje vreme i sve na svom e m estu; L azarevićev "novi" ĉovek se pojavio u nedoba i na pogrešnom m estu.

K ritikom "novog" ĉoveka L azarević prelazi sa slikanja idiliĉnog sveta prošlosti na plan savrem ene dru štvene kritike. A tamo gde govori o starom patrijarhalnom društvu on ukazuje na razorni uticaj ljudi koji su se od toga društva otpadili. T akav je uĉitelj u Školskoj ikoni i takav je P era Z elem bać, glavni krivac M itrove m aterijalne i moralne propasti. Pa ipak, ta društvena kritika najoštrije je izraţena u dvem a pripovetkam a: u Sekciji i u najpoznatijoj L azarevićevoj pripoveci Sve će to narod pozlatiti, uz Prvi put s ocem na jutrenje. U Sekciji L azarević polazi od jedne taĉne ĉinjenice iz koje izvlaĉi pogrešne zakljuĉke. P rim ena jednog zakonskog propisa u sredini koja nije sposobna da ga prihvati, jer ono što zakon propisuje u suprotnosti s njenim okoštalim i

okam enjenim navikam a i oveštalim tradicijam a, donosi m noge tragiĉne i neţeljene posledice. L azarević ne daje nikakav konaĉan zakljuĉak, jer njega u ovoj pripoveci više zanim aju m oralni i psihološki problem i. A li ĉitava pripovetka je tako intonirana da se iz nje izvlaĉi zakljuĉak da takvu zakonsku m eru nije trebalo prim eniti. D oduše, to nije sasvim u skladu s patrijarhalnim naĉelom po kom e je bolje da "propadne selo nego u selu adet", ali je zato pojava koja se ţigoše, sekciranje m rtvaca, u suprotnosti sa patrijarhalnim adetom. Mnogo je dublja, stvarnija i suštastvenija kritika u Sve će to narod pozlatiti. Invalid, heroj iz rata, prosi. "L judi dobra srca ĉinili su m u donekle poklone. Ali na sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dušnost, i saţaljenje! I ne m oţeš ga više poznati kao ni T opuzovog vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sada okreće suvaĉu." O kruţen ravnodušnošću ljudskom , pred tuĊim bolom i nebrigom drţave koja m u daje izdrţavanje toliko da m oţe da prosi, B lagojev sin ostaje kao ţivi, trajni protest protiv svega toga. N ajpre protiv drţave, koja se, kad traţi ţrtve, javlja kao dom ovina, a kad vraća dugove, pojavljuje se kao organizacija jedne klase za zaštitu njenih interesa, a zatim i protiv ljudske ravnodušnosti i otupelosti i svega onoga što doprinosi da "sve izbledi". M oţda je u najvećoj m eri ta kritika uperena baš toj osobini ljudskoj, ali jaĉina društvene kritike potiskuje sve ostalo u drugi plan. A ono što toj kritici daje svu oštrinu i svu gorĉinu jeste kraj pripovetke i naĉin na koji je taj kraj saopšten:

"B lagoje je još donekle govorio "S ve će to narod pozlatiti!" P osle je okrenuo na: "S ve će to tebi bog platiti". Naposletku se propije, i tu skoro umre. A njegov sin prim a izdrţanje od invalidskog fonda i - prosi.

M oţete m u, ako ćete, udeliti.

Ovo je moj prilog."

I nijedne suvišne reĉi, nijedne neposredne intervencije.

K ao da pisac svojim prividnim m irom hoće da pokaţe da je sudbina Blagojeva sina sasvim normalna pojava u svetu u kom e su, B lagojev sin i on, osuĊeni da ţive.

Pripovetka Sve će to narod pozlatiti zanim ljiva je još iz jednog razloga; to je jedina pripovetka u kojoj je L azarević otvoreno posum njao u ljudsku dobrotu. Inaĉe, kod L azarevića sve se dobro završava. T aj njegov optim izam S kerliću je toliko sm etao da je bio sklon da tvrdi da L azarević u jednom dubljem sm islu i nije realist. I doista, Mitar i Marica se m ire, pop oprašta svojoj jedinici, A nokin preobraţaj doţivljava se kao praznik i izaziva beskrajnu radost po kući Đ enadića, neprijateljstvo brata prem a sestrinom jaranu prerasta u šurakovo oboţavanje zeta (U dobri čas hajduci), Janko uviĊa da je besmislena njegova ljubav prem a udatoj ţeni i dolazi k sebi (Verter), a M iša M ariĉić raskida svoju vezu sa Š vabicom . Z abludeli se uvek vraćaju na pravi put i uvek ih njihovi najbliţi doĉekuju raširenih ruku, daju im ponovo svu toplinu porodiĉnog ognjišta, a ĉvrst zagrljaj kojim ih steţu nije sam o znak oproštaja nego i znak buduće neraskidive veze. Ne raduju se samo ljudi nego i priroda, nebo je plavo i vedro, a jutro sveţe, sunce blago greje, pa se ljudim a ĉini da se na njih osmehuje. Ali, uvek je i mnogo suza radosnica pri takvim susretim a, tako da se ĉitaocu u jednom krajiĉku svesti, uprkos svoj lepoti pom irenja, javlja nedoum ica da m oţda u tim suzam a radosnicam a nem a pom alo i bola zbog poraza koji su ljudi doţiveli, zbog poniţenja koje su kao pokajnici m orali da pretrpe, nije li to u jednom sm islu i na jedan naĉin i plaĉ koji ih, posle pom irenja i pokajanja, podseća na ţivot koji je sad pred njima.

L aza L azarević je najbolji stilist našeg realizm a i svakako najbolji pripovedaĉ toga razdoblja. N jegova reĉenica ima gipkosti i elegancije, njegova poreĊenja su zanim ljiva, ĉesto pom alo neobiĉna i duhovita. M a gde pronašli neki njegov odlom ak, odm ah ćem o ga poznati po nekim

stilskim osobinam a koje su sam o njegove u ĉitavoj našoj literaturi. Nekad su ga zbog dobrog pisanja nazivali "srpskim T urgenjevim ". T o poreĊenje, m a koliko bilo preterano, nije u isti mah i besmisleno. Uz to, on ima dragocena osećanja za hum or i onda kad ne ţeli da da m aha tom e svom osećanju, ono ponekad preovlaĊuje. Cela pripovetka Verter protkana je blagom ironijom. Ta blaga ironija doprinosi da prema jednom, po patrijarhalnom shvatanju, prestupniku imamo sve sim patije. S kerlić m u je zam erio da je u njem u m oralist pobedio realista i da je L azarević u im e nekih m oralnih naĉela koja su problem atiĉna, izneveravao um etniĉku istinu. N jegova m oralna naĉela su dosta problem atiĉna, ali ni S kerlićevo m išljenje o izneveravanju um etniĉke istine nije ništa m anje problem atiĉno. I m im o svoje volje, L azarević je o svetu koji je voleo izrekao neprijatne istine. P o neprijatnosti tih istina i po teţini optuţbe koja iz njih proistiĉe L azarevićeve pripovetke se m ogu m eriti, u njem u savrem enoj knjiţevnosti, sam o sa, inaĉe slabim , rom anim a Janka V eselinovića Jedan junak našega doba i Borci.

K ad je L aza L azarević izm uĉen tuberkulozom umro krajem . 1890. godine, bio je oţaljen kao najbolji srpski pripovedaĉ. U napisim a nastalim neposredno posle njegove sm rti o L azarevićevim delim a pisalo se, ne tako retko, bolje no što su ona zasluţivala. T akvo pisanje moralo je da izazove reakciju i ona se javila. O njegovom delu poĉelo je da se i drukĉije sudi. L jubom ir N edić m u je zam erao da je im ao više veštine nego pravog knjiţevnog talenta i tim e stvorio ne m alu zabunu. N aim e, N edić nije jasno odredio šta u ovom sluĉaju podrazum eva pod veštinom a šta sm atra knjiţevnim talentom . S kerlić je otišao dalje i negirajući, sasvim opravdano, ispravnost njegovih nazadnih shvatanja bio sklon da umanji i um etniĉku vrednost njegovih pripovedaka. T akvo S kerlićevo pisanje nije ostalo bez odjeka. B ilo je u pitanju nepovoljno m išljenje kritiĉara u ĉiji se sud veruje o piscu

koji je nesum njivo bio om iljen. I zato, sve što se posle S kerlića pisalo svodilo se ili na pokušaj obaranja njegova suda ili na pokušaj odbrane S kerlićevih stavova. U tim rasprama stvorilo se sasvim prirodno i jedno treće stanovište: da je istina negde na sredini. L azarević doista nije onako veliki pisac kao što su m islili njegovi savrem enici, ali je svakako jedan od najboljih naših pripovedaĉa. O no po ĉem u on ostaje jeste knjiţevni naĉin pisanja, sm isao za psihologiju, podjednako razvijena m oć zapaţanja i im aginacije, a iznad svega, on ostaje nadahnuti pesnik i spontani kritiĉar jednog davnog, u nepovrat išĉezlog sveta.

P redrag P rotić

Laza Lazarević Pripovetke

Švabica

K ad sam se polani vratio iz Italije, došao m i je do ruku ovaj rukopis. Ĉ itao sam ga pod utiscim a koji su na m e ostavili P om peji. K ad sam izišao iz P om peja, pevao sam pesmu "Svja sujeta ĉelovjeĉaskaja, jelika ne prebivajut po sm erti". Ĉ udnovato da m i se ta pesm a vrzla po pam eti i posle ovog rukopisa. Još je ĉudnije što m oj saputnik u Italiji, m oj prijatelj i redaktor, kad sam m u proĉitao ovaj krnjav rukopis ponudi mi u otkup album Pompeja. Ja sam pristao na tram pu, sm ejući se rĊavoj dosetci o m oljcim a i lavi.

I Pismo

... ţensko društvo prijatno ...

N jena m ajka, brat joj poruĉnik ...m anov, P opesku,

kalkulator u M inistarstvu graĊevina, jedan nem aĉki student, M aks po im enu... A li ti već pozn aješ glavne osobe ovoga pansionata, a naroĉito nju. P rekodan sm o svaki na svom poslu. N a doruĉak, ruĉak i na veĉeru skupljamo se u trpezariji gde je klavir i jedno desetak novina i ţurnala. T rpezarija je ta upravo naše internacionalno zem ljište. T u sm o svi kao u svojoj sobi. K o nem a nikaka posla, sedi tu, ĉita novine, udara u klavir, zabavlja se s Anom, dobuje prstima u prozor ili se prisloni uz peć. A A na je, naravno, uvek tu s radom ili sa zabavom . T um anov s njegovim dubokim basom i još dubljim brkovima ...

... Ponosita kao ... Dmol ... m aţe kolena petroleum om , i kad god, sirota, jutrom doĊe s trga, huĉe i pri tom nam a, svojim pitom cim a, dem onstruje sadrţinu kotarice kao vuga, a oni to zovu haut gout[1]...

II Pismo

M isliš, valjda: ko šta radi. - ja se samo njome zanosim? N e, brate, još u m eni Ċipa pošteno srce, - ta valjda pred tobom sm em to tvrditi! Š ta im am ja s njom e? Ja baš i da sam uveren da me ona - ĉisto m e sram ota da kaţem - da me ona voli, tim bih se pre povukao s polja ljubavi. Zar da se igram "devojaĉkim srcem "?

A ko ću istinu reći, na svaki naĉin prijatno m i je biti s njome, - a, kao bajagi, što i da m i ne bude? A li naravno da je to sve daleko od m a kakog osećanja koje bi bilo m a i nalik na ljubav. Pogledam je pokatkad sa strane i ispod oka, pa se m islim : dijete, dijete! A li dalje, naravno, ništa. T a ja, i kad ne bih bio ravnodušan prem a njoj (kao što je ona prema meni - a to jeste, tako mi boga!), ipak bih se dobro ĉuvao svakog koraka koji bi m e vodio do m a kakih izjava i sporazum evanja. T i znaš da ona nije u onim godinam a u kojim a se "P rovodi ljubav", stoji celu noć pred avlijskim vratim a i ĉeka se "ljubavnik", pa se posle cm aka dok ne udari krv na nos, a ne dajući sebi nikakva

raĉuna pod bogom . H oću da kaţem : nije u godinam a u kojima se igra ljubavnih scena i sam o joj "znaĉajno" stegnuti ruku znaĉi "poĊi za m ene". N em a tu, dakle šale. Ja još koji m esec pa ostavljam skam iju i stupam na svoje noge, i svaki, ma i neozbiljan korak u ljubav bio bi korak u ţenidbu, a ti vrlo dobro znaš da se ja njom oţeniti ne m ogu. B oţe m oj! Š ta bi rekli m oji, šta prijatelji, šta naposletku i poglavito ti sam? Prvo, nije ni Srpkinja, m oţda ni lepa, a sirota. P a njena rodbina, - hajde majka i boţe pom ozi, ali lajtnant! A ti znaš da sam prestareo za ekscese. Nekada sam mislio da bih bio u stanju oţeniti se kuvaricom , ţiveti s njom e o kori suva hleba i biti najsrećniji sm rtni. T o su, valjda, godine što ĉine ĉoveka "pametnijim". Ja bih pljunuo na njih, pa ipak ne mogu da budem "lud". P rošlo je sve. S ram ota bi m e bilo od berberina koji me sapuni triput nedeljno.

A m an, pobratim e! Ja nehotiĉno naĉinih nekakav uvod. Tome je svemu kriv Joca koji nas je, kad nam je bio u gostim a, uzeo na oko, pa posle i tebi koješta nadrobio, iz ĉega si ti naĉinio ĉitavu optuţbu, od koje se ja sam o branim . P ripovetka je svršena. V eruj! Ja sam prem a njoj samo galantan gospodin: pratim je na klaviru kad peva; dodajem joj igle kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu kad poĊe u šetnju itd. M eĊutim , m irno i spokojno gledam svoja posla, i za dva-tri meseca uzdam se da ću postati doktor. - K o će sa m nom !

P om isli šta je uradio ludi N ikola - obrijao brkove i upisao se u burševe! Ja, kao najstariji m edicinar, usudio sam se dati m u jednu lekciju, posle koje m i je on pretio da će m e zvati na duel, na što m u je V idak du vandţija - udario šam ar!

Neko zakuca na moja vrata.

A na m e zove na veĉeru.

Tvoj pobratim.

III Pismo

O d neko doba naša se prepiska vrze sam o oko A ne. Ja to ĉinim , valjda, stoga, da ti ne bi pom islio: "A , sad se ućutao, sad ništa o njoj ne piše, znam ja šta će to reći!", jer takvog skeptika kao što si ti m alo je. S ada ćeš m i bar verovati da nem a ništa, jer je još pre pet dana otišla svojoj sestri u Gotu. Ostali smo sami, - nem oj da m i se sm eješ kad ti kaţem da nam je nekako svim a tuţno. O na je drţala svezu izm eĊu nas, jer ovako sednem o svi za sto, ćutim o, da se ĉuje kako m uva veĉera. M aks pravi rĊave dosetke na koje se m i sam o zvaniĉno sm ejem o. S T um anovom se narazgovaram kad sm o u svojoj sobi, jer kako on teško govori nem aĉki, to ga m rzi da što poĉinje kad sm o svi zajedno, a da, opet, okrene ruski u društvu gde niko van nas dva ne razume - znaš da je vrlo "genant"[2]

N aš "D on K arlos" je neprestano ona uţasna protivreĉnost im enu koje sm o m u dali. O nako isto gleda ispod oĉiju, ĉešlja kosu iz potiljka na ĉelo, no si kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike marame u koje se useknjuje i koje m u iz dţepa vire. Im a britvu od koje je jedna strana sam o za ţuljeve. T u sam opazio neki dan kad je S palding uzeo od njega britvu da zareţe plajvaz. P o ceo dan ĉita novine kojih su m u puni špagovi. Z aturi se u kanabe i vadi jedne po jedne. P okatkad, pošto je naišao na nešto vaţno, odm akne ih drţeći ih u levoj ruci i gleda ih iz daljine, onda udari desnom rukom po njima, pogleda onoga koji najbliţe sedi do njega, klim ne vaţno glavom i promumla: N atürlich![3] ili Na-nu![4] ili Donnerwetter noch einmal![5] onda stane revnosno sve podvlaĉiti crvenim plajvazom i, pošto oduva burm ut što m u je iz nosa pao na novine, zavali se opet u kanabe i ĉita dalje.

T im ispodvlaĉenim novinam a obiĉno povezuje baba sutradan ćupove s kom potom .

O n još neprestano govori strasno o njihovu ratu s F rancuzim a, o budućem svetu koji će se sastojati sam o iz N em aca o "silnom nem aĉkom carstvu", itd., itd. N os m u je već pocrveneo, i kako uĊe na vrata, ĉuješ kako mu se m ućka pivo u trbuhu. - T um anov obiĉno prošapće: Kraftige deutsche Natur![6]

Spalding onakav kao i pre. Pred svima govori kako mrzi N em ce. B ije kelnere kad hoće da ga prevare za deset para, pa im posle daje dinar bakšiša. V uĉe još neprestano nemaĉko -engleski reĉnik kud god ide i doruĉkuje tatarski biftek. Ja gledam te od njega uĉim što m ogu više engleski, pa posle kazujem njoj.

N jen brat lajtnant je onako isto otuţan. O n je presrećan kad m oţe da nas uverava kako jedva ĉeka da se opet digne krajina na Francuze: die'Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.[7]

K ad je što govor o S rbiji, onda m i on neprestano dokazuje kako m i treba da poĉnem o s T urcim a, pobićem o ih valjda.

- E h, kad biste vi im ali nešto sam o jedan ovakav kor kao m i, lasno biste vi svršili s T urskom ! M eni bi i suviše:

- Kad biste vi znali srpsku vojsku i njena dela, vi biste se stideli tako što reći.

O nda T um anov stane, natucajući nem aĉki, da priĉa. T i znaš da on dobro zna naše stvari. S ad je uzeo m em oare P rote N enadovića da prevodi na ruski.

T i ne znaš još dva R um una koji s nam a sede, - jedar gim nazist ovde, a drugi m atem atiĉar. V eom a dobar i ozbiljan ĉovek.

IV Pismo

Ĉ udiš se, m ora biti, što sam se ućutao, - bolestan sam, ili, bolje da kaţem , bio sam bolestan. N isam ti hteo pisati, da

se ne brineš: sad je sve dobro.

P a i posle tolikog ćutanja ipak nem am ništa o ĉem u bih ti m ogao pisati. P oslednjim tvojim pism om uveravaš m e da iz m ojih pripovedaka s A nom nećeš izvoditi nikakih zakljuĉaka i traţiš sam o da ti sve natanko pišem što bude izm eĊu nas dvoga, i podvlaĉiš dva puta reĉi natanko.

D obro, pobratim e. T i ne znaš da m e ti sam uvlaĉiš u nekakav rom an. S ad sam i ja poĉeo da m otrim na svaki njen postupak prema meni. T i si, upravo, kriv što sam poĉeo da se interesujem njom e, pravo da ti kaţem , više no što bih hteo. S ve se m islim : pa šta sad da m u pišem ?

E vo šta sam još napabirĉio za m ršavo pism o, kao što su obiĉno sva m oja pism a.

K ad je došla iz G ote, ja sam se bio toliko pridigao, da sam taj dan ruĉao s njim a zajedno: dotle sam jeo u svojoj sobi, jer m e m rzelo oblaĉiti se.

O na je došla uveĉe. Ĉ uo sam kako joj P opesku i T um anov, veseli, otvoriše vrata i kako se cela kuća napuni veselja. T um anov dotrĉa m eni u sobu (ne znam šta je i njem u naspelo) i s nekakom pouzdanošću da će m e obradovati veli:

H ajdete, došla A na! O nda sam se i sam obukao i otišao u sobu gde jedemo.

K ad sam ušao, ona je vadila nekake poklone od sestre za mater.

- A - reĉe ona glasom koji m e, badava je, dirnu - a vi ste slabi?

- N e, bio sam , gospoĊice. A otkud vi znate? O na se m alo zbuni.

- G. Tumanov mi je kazao.

- Da, - reĉe T um anov prostodušno kako ga je bog stvorio - gospoĊica je pitala, kako je vrata otvorila, šta vi radite.

Ja je pogledah ispod oka. O na se ĉinila da ništa dalje ne sluša i vadila je dalje darove za m ater.

Ja sam seo u ugao do peći i gledao je. M oţe biti što sam je se zaţeleo, m oţe biti i što je bila zapurena od puta, tek m eni se uĉini neobiĉno lepa.

N isam ništa dalje govorio. K ad baba iziĊe da gleda veĉeru, a P opesku da kupi duvana, ostasm o sam o ja i ona. T um anov ĉita novine i svaki ĉas pita: "K akú ýto po russki?", ona došla i sela do m ene kod peći.

- Al' vi ste sad sasvim zdravi? - zapita me nekako plašljivo.

_ Na putu da budem sasvim zdrav.

- Al' ste tako bledi!

_ N isam jeo ništa već osam dana.

_ B ogu hvala, sam o kad je sve prošlo. V i se ne ĉuvate, ja sam to znala. I vi ste mi lep doktor! - i poĉe veselo da se smeje. - Ja ne sm em ništa uĉiniti protiv vaših naredaba, a vi ne date sebi ništa prim etiti. N eću vas ni ja, bogam i, odsad slušati.

- V i? N e, vi ste uvek bili dobro dete. N ećete, valjda, sad da proigrate vaš glas, naroĉito u m ojim očim a, molim vas? - I ja poĉeh da se sm ejem , htevši pokazati da ja i ne mislim prisvajati sebi toliko interesa za me s njene strane.

N ije m i ništa odgovorila. P ogledao sam je ispod oka, nije m e gledala. M eni se uĉini kao da sam joj stavio nekakvo pitanje na koje nije odgovorila, i kao da mi je vrlo stalo do

njenog odgovora. O vakvi sluĉajevi m ene sam o draţe. S ve m e kopka neki Ċavo da vidim da l' ona u stvari m ari za m e, ko što m e vi svi uveravate.

T og veĉera posle veĉere igrali sm o dam e. O na je igrala vrlo dobro. Dobi prvu partiju i pogleda m e oštro, ja sam razum eo da to znaĉi: zašto vi ne igrate ozbiljno?

Drugu partiju ja sam se usiljavao da dobijem, pa valjda stoga i previdim njen kolut koji sam morao pojesti. Kad sam već sam m icao, ugledam da ona im a dam u, turim je na krajno polje i pokrijem je još jednim kam enom , kao što se to ĉini s dam om .

- Vi opet imate damu! - rekoh joj.

O na prom eša srdito rukom kolutove, oturi dasku od sebe, podboĉi se na ruku i gledaše na klavir za kojim P opesku sviraše vlaške potpuri.

- A što m ešate figure kad partija još nije svršena?

- V i hoćete da se sprdate m nom e?

-- Bog s vama!

- A zašto ne igrate, nego m e puštate da ja dobijam ?

- Z ar vi m islite da ja na taj naĉin hoću da vam uĉinim nekakvu ljubav? Budite uvereni da se varate - ja sam igrao kako sam najbolje znao.

O na se opet odobrovolji, ali nije htela više igrati dam e. Ja okrenem dasku i odbrojim sebi i njoj po devet zrna. Ona pristade da igra mica.

Opet me je tukla, ali sam na njenu licu video da je ona uverena da ja igram kako najbolje znam i da je ne puštam hotim iĉno da dobija.

P osle tri partije opet pom eša zrna i oturi tab lu, ali ne srdito. Smejala se.

- N e, vi ne znate da igrate. M orate kod m ene uĉiti.

- S vaka lekcija od vas biće m i draga - ja udaram glasom na "vas".

- Dobro. Onda je prvo: nemojte da laskate.

- H oćete tj. da kaţete: nem ojte ni odsad da laskate kao što ni dosad niste laskali?

Ona lako pocrvene.

B aba m eĊutim donese m eda i oraha, pa opet iziĊe. P opesku beše ugasio sveće na klaviru i sviraše napam et, m eni se uĉini lepše nego ikad, uvertiru T elovu. O na je m eĊutim uzela nekakav ruĉni rad. Ja lupah orahe i davah joj, ona im zam akaše u m ed. P opesku ne hte jesti. O n poĉe opet W eber-ovo Aufforderung zum Tanze[8].

Ja ustah i doneh ĉašu vode. P opijem pola ĉaše.

- Ah, oprostite, ja nisam i za vas doneo. Ona uhvati moju do polovine punu ĉašu.

- O datle sam ja pio; ĉekajte, ja ću je izaprati, pa ću vam onda nasuti - i uhvatih za ĉašu.

O na istrţe ruku i naglo iskapi ĉašu.

- A li, gospoĊice!

O na m i izgledaše uvreĊena. N e hte ništa više govoriti. Ć utali sm o oboje. P opesku dovrši sviranje, zaklopi klavir i diţe se.

- L aku noć!

- L aku noć! - rekosmo mi.

K ad ostasm o sam i, ja se podboĉim na ruku i gledah joj u oĉi koje su bile upravljene na rad u rukam a joj. O pazila je da je gledam , nije ni za jedan trenut dizala oĉiju s rada.

- G ospoĊice, ovaj je prst m oj bolesnik (njega je bila oparila kljuĉalom vodom . Ja sam joj, pošto je prsnuo mehur, mazao rastvorom srebrnog nitrata), ja imam pravo da ga u svako doba prihvatim i da vidim kako mu je. Molim ovamo ruku!

U hvatih je za ruku i poĉeh zavirivati prst koji je bio zaleĉen još davno pre njenog polaska u Gotu.

O na ne otim aše ruku, ali izgledaše ozbiljnija nego što bih ja hteo.

Ovo je zgodna prilika da ogledam njeno "srce", pomislim se.

- G ospoĊice, poklonite m i ovaj prst.

O na je neprestano u njega gledala. N a m oje pitanje vrćaše glavom u znak da mi ga ne poklanja.

- Z ar ni ciglo jedan prst nećete da m i poklonite? N isam se nadao. - Đ avo ga znao, to sam kazao s dosta osećanja i, u stvari, kao da osetih da me boli njena hladnoća.

- A šta ćete s njim e?

- V i m eni njega poklonite, a šta ću ja s njim , to ja znam . O na se usiljeno nasm eši.

- A ko ćete da ga odseĉete, evo vam ga.

- Z asad ništa. S am o da ja znam da je on m oj, a?

O na klim nu odobravajući glavom .

Ja uzeh njen prstić i poĉeh ga m ilovati. D rţao sam ga za koji minut u svojoj ruci, ona ga onda, veoma oprezno i kao ne znajući šta radi, izvuĉe i nastavi pletenje.

Posle pet minuta ja izvadih sahat.

- V eć 11. V i znate - rekoh ja kao u šali - da sam ja bolestan, pa ipak me ne terate da idem da legnem. A ja sam , opet, sm ešan što i sam ne idem , nego vas sam o zanovetam kojekakim besposlicama. Ja znam da vam je dugo vreme kad ste sa mnom.

- A vi idite kad znate.

U ĉini m i se da će to reći: nem ojte da m e terate da vam kaţem da vas volim . P a ipak ustah i poĊoh.

- L aku noć! D ajte m i bar ruku.

N e gledajući odgovori laku noć, ali m i ne dade ruke.

- G ospoĊice, to nisam zasluţio. E , pa laku noć!

D oĊoh u svoju sobu. N e znam otkud, pa ipak osećah se uvreĊen.

Ah, nema smisla zanositi se, pomislim. Treba ostaviti stvar. N em a tu onoga što sam ja m islio, a naposletku i ne treba. A šta sam ja i m ogao m isliti? D a m e...

B udalaštine... C elo veĉe sam proveo s njom e, a posla pune šake. B olje bi bilo da sam što pam etno radio, nego što sam piljio njojzi u oĉi. Š ta sam hteo time?

P osle sam skuvao ĉaja i radio do tri sahata po ponoći da bih naknadio ono što sam izgubio.

K ad sam legao u krevet, iziĊe m i ona u pam eti.

Dalje od mene! Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak - zar kojeko da

me smeta!

P obratim e, pripovetka je svršena. T i nisi ništa više ni oĉekivao. T i znaš m ene. T voj verni

Pobratim

V Pismo

N...

N e znam kojim si putem naĉinio onakav zakljuĉak u tvome poslednjem pismu: "Vi se obadvoje uzajamno volite. D ok se poljubite, videćete da se ja ne varam ". T i znaš da m e na taj naĉin dovodiš na ĉudnovate m isli. O n je utoliko istinit što ja i posle m ojega poslednjeg pisma nisam prestao "zanositi se s njom e", kao što sam ti bio pisao i kao što sam m islio da ću uĉiniti.

Im am i opet ĉim e da ti se izvinim , - bio sam se "zavadio" s njom . Ja sam ti priĉao kako sam otišao iz sobe, a ona m i nije ni ruke dala.

Sutradan ja sasvim ozbiljno uĊem . u sobu (obiĉno, pak, ti već znaš, sve se to zbiva u šali i sm ehu) i doruĉkujem . Nije bilo nikoga, no mi ipak nismo govorili jedno s drugim . Ĉ im sam popio kafu, odm ah iziĊem .

- Zbogom!

- Zbogom!

N ije m e pitala ni kuda ću tako rano, kao inaĉe.

D ošao sam u dva na ruĉak.

O na se bila otkravila. Izgledala m i je neobiĉno slatka.

Z a ruĉkom nehotiĉno je gurnem laktom .

- Mille pardons![9] - riterski se klanjajući.

O na vrćaše glavom : nem a pardon.

Z a kaznu ja je još jedared taknem laktom .

Ona naĉini nekako detinjski vaţno lice i pogleda m e protestujući: šta se dirate?

Drugi su svi bili zaneti u nekakav razgovor. Ja kucnem svojom ĉašom u njenu i šapnem joj:

- Bud'te zdravi!

Ona klimnu glavom.

Dakle pomirili smo se. Ama da l' se ja varam il' se ona zbilja raduje?

P osle ruĉka ona sela kod prozora i prevrće L'histoire d'un paysan - Erckmann-Chatrian.[10] Ja stao više nje.

- Lepo vreme - rekoh ja uzdrţavajući sm eh. O na napući usta, sušto dete.

- Ah, vi ste neka prznica!

- N em a više da se govori o tom e. Dajte ruku. Sad smo se pomirili.

O na pruţi ruku, obrnuvši glavu k prozoru. Ja je stiskoh za nju.

D on K arlos, kom e u taj par donese devojka flašu s pivom , nakašlja se nekako isuviše glasno. Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije.

- M eĊed - prošaputa ona kao odgovor na K arlosovo kašljanje.

B i m i neobiĉno prijatno. D osad nikad nije u m om

prisustvu govorila m a šta protiv m a koga ĉlana naše kuće.

- Ĉ ujete, gospoĊice, hajd' da zakljuĉim o ugovor da se nijedno od nas ne sm e ni za što ljutiti.

- Vi se ljutite, ja se nikad i ne ljutim.

- Ko zna? Nego pristajete l' vi na moj predlog? Ona izmahnu rukom da udari po mojoj ruci, pa je polako spusti na m oj dlan i još ozgo pritište m alo.

- Pristajem!

Ja ne znam zašto sam se tom e toliko radovao. Ĉ inilo m i se da sam s njom podvezao nekakav kontrakt prijateljstva.

O nda privuĉem svoju stolicu do nje i poĉnem dalje prevrtati Erckmann-Chatrian-a.

N aiĊem na dvoje zagrljenih.

- Dopada l' vam se ovo?

O na napući usta.

O pet naiĊem o na sliku istoga sm isla.

- A ovo?

O na m e tako oštro, ozbiljno pogleda, da m e proĊe sva volja za dalju šalu i da m i se uĉiniše m oja pitanja i odviše bljutava. K ao bajagi nastavljajući dalje, naĊem Marseillaise-u.

- A dopada l' vam se ovo?

O na posm atraše sliku koji sekund, onda sasvim naivno odgovori:

- Ja ne znam šta se ovde m oţe ĉoveku dopadati. N aroĉito u vašoj knjizi. M ora biti da je ovo le plus apre lettre.[11]

M alo u kog ĉoveka da je ĉitav nos. S ve je tako zam rljano da se jedva raspoznaje. N e valja ništa, ništa.

P oĉe se slatko sm ejati, pa kao bajagi zadirkujući m e:

- H ajd' nosite vašu knjigu! K o bajagi slike, a izgledaju ko da ih je naša kuvarica brkljom pravila. Ja se protivih i drţah krepko otvorenu knjigu koju ona pokušavaše da zatvori.

- O , vi m islite da ćete je na silu zatvoriti? V arate se.

O na se još većm a napinjaše. Ja naposletku odjedanput pustim , i obe pole lupiše jedna o drugu i lako joj prikleštiše prst. Ja pritisnem obe korice i ne dam joj da izvuĉe prst. N aposletku ona ga ipak izvuĉe, no zdera vrlo m alo koţe, a u isto doba i parĉe lista iz knjige.

- Ah, oprostite! - rekosm o oboje u jedan glas. O na što m i je otcepila list, a ja što sam joj navukao ranu na prst.

- Molim, - rekoh ja - iako ja ciglo imam prava da molim za oproštaj, ipak se ne sluţim njim e, jer m eĊu nam a stoji kontrakt da se ne srdim o, dakle da i pardon ne ištem o.

- M ogla bih dokazati da im am više prava no vi, al' kako je to pravo na našem m eĊunarodnom , tj. srpsko -nem aĉkom kongresu ukinuto, to neću ni da se sluţim njime. Dakle, ja izriĉno ne traţim pardona - i poĉe se slatko sm ejati.

D a nije bilo D on K arlosa u sobi, ne znam šta bih joj kazao, jer m i toliko m ila doĊe.

Izbi ĉetiri sahata.

- Sad moram da idem. Moram vam samo kazati da se bojim e ćete se pokajati što ste takav ugovor sa mnom zakljuĉili, jer... ostajte zdravo! S ad ćete m i valjda dati ruku, jer ako mi je ne date, ne ostaje mi ni ta uteha da se

srdim.

O na m i pruţi ruku i sm ejaše se.

A h, pobratim e, znaš li kaka joj je ruĉica!

Od to doba bilo je stotinu takvih sitnurija. Ja ti ih ne priĉam - na što? Resume[12] je da smo nas dvoje prijatelji. O , šta m i ona koješta nije priĉala! Ja sam u svim a tim razgovorima nalazio nova i nova svojstva koja su me toliko privlaĉila da ne znam jesam li dovoljno iskren kad ti kaţem da se nisam zaljubio (sit venia verbo![13]).

N u na što sve to? Igra, luda igra! Ja sve m anje radim i sve se više zanosim njom e. P ošlo je sve budiboksnam a.

N o još nisam toliko zagazio da se ne m ogu povući, a, s druge strane, krajnje je vreme da se okanim posla za koji nisam , i to ću uĉiniti, tako ne bio tvoj

Pobratim

VI

N... 1. I 187...

P oĉinjao sam ti, duše m i, dosad, dvadeset pisam a i sva poderao. V eć su dva m eseca od m oga poslednjeg pism a. Ti si pisao, molio, zapomagao, - ja ti ipak nisam ništa odgovorio. S tid m e je bilo naposletku, jer bih se ogrešio o svoju iskrenost kad ti ne bih sve priĉao, a priĉati ti, opet, sve, tako m i je teško, tako teško!

Ja sam slabiji i niţi od crva. V eĉno sam te uveravao da ću prekinuti sve s njom e, pa ipak... N ego bolje s poĉetka.

S ve ću ti ispriĉati. P odeliću u glave. D aću svakoj m oto. R azviću svu svoju m uzu. T im će biti sm ešnije. A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bih se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto

plaĉa pregnuti na delo poštena ĉoveka.

R ekoh da ću poĉeti gde sam stao.

Glava I

T raži Ďavola sa svećom

Od neko doba ona radi svaku noć do 12 i duţe, jer sprem a poklone za B oţić, - ti znaš da u njih na B oţić svi darivaju. Ja obiĉno donesem knjigu, pa sednem s njom e, jer se m oja soba ne m oţe dobro da ugreje.

B ilo je pre jedno nedelju dana. P o noći se bilo pribliţilo, i vam piri su ĉekali da se m inutna skazaljka na sahatu pom akne za jedan ĉeperak, te da digne poklopce s njihovih kovĉega. B ledog m eseca nije bilo. (Š teta! U ostalom , ti m oţeš celu scenu zam isliti spram m eseĉine!) Sve je spavalo, samo sam ja s njome sedeo u sobi.

Ona je radila. Ja sara gledao u knjigu i mislio na nju.

N a jednom prozoru beleo se spušten rouleau[14], na drugom nije bilo zavese.

Ja, da bih poĉeo razgovor, dignem se.

- Da spustim i na drugom prozoru zavesu, a?

Govorili smo vrlo tiho, ne znam zašto, pa ipak m i se uĉini da sam isuviše glasno govorio.

Ona klimnu glavom.

Ja doĊoh do prozora i gledah je sa strane. B oţe! O na je to opazila. Baci jedanput-dvaput pogled na m e ništa ne govoreći.

Ja naslonih glavu na prozor. S prsta debeo led pokrivao je okna njegova, a na njim a se ĉudnovato zaigravaše svetlost lam pe s ulice, niţući se u besm islene duguljaste i

zvezdaste slike, saobraţavajući se osovini ledenih kristala.

D ugo sam gledao ovu, kao što vidiš ludu, prljavo -svetlu sliku koja se svaki ĉas m enjaše, kad se suv vetar na ulici zaigra plamenom lampe.

M islio sam nešto, ne znam ni sam šta. A u svaku sam misao i nehotice upletao nju. Pade mi kako je svetlost tu, i prozor da je propusti, - trebalo je, dakle, samo otkraviti led, i zrak će pasti na tavanicu naše sobe. K ao što vidiš, genijalna misao.

Ona je sedela za stolom i vezla nekakav jastuk.

N a ulici zatutnjaše poţarniĉka kola. B aklje prosuše još jaĉu svetlost na zaleĊene prozore. Z vono udari nekoliko puta. Tutanj se izgubi u daljini, i nanovo sve bi tiho.

- Vatra! - reĉe ona.

- Vatra! - odgovorih ja.

N anovo ućutasm o. Ja ĉuh kako u poboĉnoj sobi T um anov duboko diše; onda, kako ona zabada iglom u jastuk i kako se vunica tare o tulle anglais.[15]

S edoh na stolicu do nje i tako pribliţim glavu njenom vezu, da nije m ogla više iglom probadati.

Ona spusti vez u krilo i nasloni se na ruku.

Ja je uzeh za tu ruku i spustih je na sto, milovah je. Posle legoh na nju i zatvorih oĉi. O na nije ništa govorila, nije se opirala. O setih da sav gorim i da ona teško diše. P ribrah se. N esrećniĉe, šta radiš?

S koĉim naglo sa stolice i turim ruke u špagove. V aljalo je poĉeti m a kakav indiferentan razgovor. Ja izvadim duvankesu.

- Izvol' te na poklon! - rekoh nekako prom uklo i pokušah da se smejem.

- Ne! - reĉe ona. N eĉastivi m e i opet bocnu:

- Z ar poklon od m ene nećete da prim ite? O na oćuta. Ja poĉeh da jurišam :

- Poklon od mene, gospoĊice!

- Takav! - reĉe nekako zbunjeno, uzim ajući nanovo vez.

- K akav god vi hoćete. A kakav vi hoćete? O pet je ćutala. Ja sam gotovo šaputao:

- K aţite kakav hoćete!

N išta ne odgovori.

- G ospoĊice, znaĉi da biste vi ipak kakav drugi poklon hteli od m ene; vi nećete m oju duvan kesu. K aţite, dakle! Ja sedoh opet do nje i prim akoh joj se bliţe. - Ne! - reĉe ona. - N ećete da kaţete. N e, vi m orate kazati.

- Nikad!

- A l' ja znam šta je.

- V i ne m oţete nikad znati šta je.

- Parole d'honneur[16], velite da ne znam. Ona se zbuni:

- Ja mislim da vi ne znate.

- Parole d'honneur, vi mislite da ja ne znam?

Ona pocrvene sva.

- Ostavite se.

M eni se uĉini da m e nestade. O na je probadala iglom bez ikakva reda. Da je uhvatim za ruku, da je poljubim hiljadu

puta, pa da umrem. Talas strasti (sit venia verbo) sve mi jaĉe dizaše grudi. Ja se nagoh njojzi. U isti par sinu m i kao munja kroz glavu: Š vabica, sirota, m oja m ati, S rbija. S koĉim i, ne uzdajući se u svoj glas, bez zbogom odem u svoju sobu.

B ilo je već 1 po ponoći. Ĉ uh kako i ona ode u svoju sobu i oprezno zatvori vrata.

T u noć nisam ništa m islio, bar ne znam da sam šta m islio, pa ipak nisam zaspao do 3 sahata. - "O na hoće srce" - to m i je neprestano izlazilo pred oĉi.

Glava II

O, ljubofi paklena!

P otraţi sam autora

S utradan bila je ozbiljnija nego obiĉno. Ja sam se oprezno klonio svakog diferentnog razgovora.

T oga dana bila se oĉešljala kako ja volim, a to je prosto razdeljena kosa nasred glave, a ostrag pokupljena u klupĉe. T ako i m oje sestre ĉešljaju svoju decu, - m oţe biti stoga joj lepo stoji, što m i, u ovim godinam a u kojim a je, ipak izgleda kao dete.

T oga dana ĉinila je sve što sam je molio. Pevala mi je pesm e koje inaĉe za boga neće da peva, jer idu do g, a njoj je glas ĉist sam o do eis. P a ipak nije je glas nigde izneverio.

U veĉe je pozovem u šetnju.

S neg je bio napadao za jednu sudlanicu i škripio je pod nogam a. S vi izlozi u dućanim a osvetljeni i prepuni svakojakih "boţićnih darova". L judi prolaze punih šaka; kola u takvoj gomili da jedva mile; pred SPILLER-ovom poslastiĉarnicom stoji jedna rulja i gleda svakojake figure

od šećera; pred S P IL L E R -ovom restoracijom transparent i na njemu stoji: Eisbahn bei brillanter Beleuchtung, Entree seporee[17] i guraju se deca i ljudi s kliskama. Pored nas svaki ĉas protrĉavaju deca s onim ĉegrtaljkam a u rukam a i ljudim a od hartije, koji, kad ih povuĉeš za konac, šire ruke i noge i klimaju glavom. Oni ljudi s novinama u kovĉezim a, koji im vise o vratu, izvijahu njim a svojstvenim glasom. Montags-Zeitung, Abendpost, Figa-Figa-Figaro! Jedan prosjak koji iĊaše na kolenim a pruţi nam a ruku, ona izvadi pet groša i spusti m u u nju. P red kućom za koncert, iako je bilo već ĉetvrt posle sedam , ustaviše se jedna gospodska kola. Ć irica skoĉi sa sedišta i otvori vrata, od kola. S druge strane iskoĉi jedan m lad ĉovek u belim rukavicam a, preĊe na drugu stranu kola i pruţi ruku u njih. N a tu ruku naveza se jedna bela rukavica i jedna dam a za njom . D am a lako skoĉi napolje. T resaše glavom i zaturi kosu za uši.

M i i nehotiĉno ĉekasm o dok oni preĊoše preko trotoara. O nda poĊosm o dalje.

- GospoĊice, ovde je tako puno sveta da se ne m oţe ići. Hajd'mote, bolje, u manje ulice.

O na ćuteći poĊe za m nom u Jahn'sstrasse. Ja opet udarih levo preko Brigadier-Brucke, i mi stajasmo pred ogrom nim parkom u kom e vladaše puna noć, jer sam o glavni prolazi behu osvetljeni. Ja poĊoh još dalje, ne govoreći joj ništa; već sm o bili nekoliko koraka u šum i. N oge nam upadahu do više ĉlanaka u neugaţen sneg; ogromni hrastovi beljahu se s one strane s koje je vetar duvao kad je sneg padao, te ga nanosio na njih. Vreme je bilo suvo, toga dana bilo je na termometru - 10°, m eni nije bilo hladno i bilo mi je vrlo prijatno.

P osle pet m inuta bili sm o dosta duboko u šum i. O ko nas bilo je tako tiho, tutanj varoški bio se sasvim izgubio, nigde nikoga nije bilo.

N ism o ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njem u, i svet koji priĉa o nam a kad proĊem o ulicom : "G ledaj ga, zavrtila m u pam et Š vabica", i m oja m ati, crvenih oĉiju, koja svoje sopstvene snahe ne razum e, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći m eni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno veĉno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume... da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda. O na ujedanput stade i gledaše oštro napred u pom rĉinu. - Da se vratimo? - reĉe ona.

Ja je pogledah. O ko glave je im ala crn svilen šal, baĉen preko tem ena, krajevi ukršteni pod vratom pa zabaĉeni na leĊa. Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekog crnog okvira. - Izgledaše m i neobiĉno lepa.

- Da se vratimo? - pitah ja. - A što? O na sm aknu ramenima.

- V i se bojite ići dalje u pustu šum u?

O na baci pogled na m e. P ogled u kom e je bilo neĉega što ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. T aj se pogled razli preko svega m ene. U ĉini m i se da sam piram ida i da ona ne m oţe da m e pregleda.

- Z ar s vam a kad idem da se bojim ĉega? - reĉe ona s nekakvom detinjskom ravnodušnošću. - Ta vi ste tako jaki!

- I ne treba da se bojite - rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo.

U taj par duhnu vetar pojaĉe, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene Ċude.

Ja izvadih m aram u i poĉeh joj stresati sneg.

O na gledaše sve to nekakvim ravnodušnim pogledom . Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni:

- Hvala!

- Na malu.

O pet zaćutasm o. O na okrete levokrug i poĊe natrag, ne govoreći ništa.

- Vama je hladno? - rekoh ja.

- Ne!

- R Ċavo?

O na sleţe ram enim a.

- Da?

- Da! - reĉe ona.

- A šta vam je?

O na opet sleţe ram enim a.

Ja se ne usudih pitati je još šta dalje.

Uz put poĉeh priĉati joj što sam m ogao indiferentnije stvari sam o da ne bih došao na ono ĉega sam se tako bojao, jer mi je tako milo, tako prijatno i opet tako opasno. P riĉao sam joj po stoti put o H ajduk -Veljku, o R ajiću, o pojedinim pesm am a, posle sam je ispitivao da li je zapamtila druge pesme koje sam joj prevodio. O dgovarala je nekako lenjo, pa ipak sve taĉno. O nda sam joj priĉao o V aljevu, o m alenim kućicam a, o volovskim kolim a na kojim a nem a ni za groš gvoţĊa, o C iganim a kako sviraju i pevaju i koji za deset para daju da im odvališ šam ar. N aposletku kojekakve dosetke o B anaćanim a. D onekle je išlo kojekako. K ad sm o već ušli u varoš, nije m i više išlo za rukom , iako sam se usiljavao.

S druge strane, opet, kola i tutanj i ne dadoše da se šta govori. Ja ućutah.

K ad doĊosm o blizu kući, udarism o na Albrechtsstrasse.

T i znaš kako je tu tiho.

Ja ne znam zašto, okretoh se njojzi:

- Još koji korak, pa ćete se osloboditi m ojega dosadnog društva.

Ona srdito-tuţno razvuĉe krajeve usana:

- N a to neću ništa da odgovorim .

Ja htedoh da okrenem sve u šalu. P oĉeh kroz usiljen sm eh:

- M olim , vi na to ne m oţete ništa da odgovorite.

- N e, ja neću da laskam .

- S ad ste se taĉno izrazili; nećete da laskate. A kad biste istinu kazali, ona ne bi bila niukoliko laskava za me. N isam se više m ogao nasm ejati. O na okrene glavu od mene.

- Ja... ja... - poĉe zagušljivo i presta.

M eni pom rĉe svest. A m a jesam li ja budala? - pitah se. - Kuda sam zagazio?

D oĊosm o pred našu kuću i ćutećki proĊosm o je. O na se okliznu i posrnu m alo, ja je uhvatih za m išicu:

- G ospoĊice, m olim vas, uzm ite m e pod ruku, ovde je klizavo.

- Hvala vam - reĉe ona i ne uze m e pod ruku. O nda se opet vratism o, opet proĊosm o. K ad se po treći put vratism o (ti znaš da su ovde po ceo dan zakljuĉane

kapije), ona stade.

- Im ate li kljuĉ sa sobom ? Ja otkljuĉah kapiju.

O na uĊe trom o. P od stepenim a otresaše noge na asuri, i to ĉinjaše nekako trom o. B ila je veom a bleda.

- G ospoĊice, vam a je ozbiljno rĊavo? O na klim nu glavom.

- P a kaţite m i šta vam je?

- Ne znam - reĉe ona.

- Dajte mi bar ruku da vam pomognem peti se uza stepene.

O na pruzi ruku. Ja iĊah za tri stepena više i vodih je za ruku. Kad bismo na po basamaka, stegnem je krepko za ruku i pogledam je.

Ona se zaljulja i prisloni se na zid. Bila je bleda kao sneg koji m alopre gazism o. Iz oĉiju joj grunuše suze.

- B oţe! - prošaputa ona nekakvim glasom kojim , valjda, udavljenici govore.

U taj par ĉuše se neĉiji koraci niza stepene.

N e govoreći ništa poĊem dalje i povuĉem je za ruku. P ored nas proĊe jedan ĉovek, skide kapu i pokloni se.

- A, vi ste, Hermane, - reĉe ona kao pribirajući se. - Š ta radi gospoĊica V edel?

- Ja sam baš sad dopratio gospoĊicu k vam a - reĉe m om ak uĉtivo se sm ešeći. O pet se pokloni, pa ode niza stepene.

Ja bejah već na gornjem stepenu, ona za tri niţe. B eše izvadila m aram u i useknjivaše se. Ja videh kako ona razastre maramu po celom licu i kako dvama prstima

pritište oĉi.

Svest me ostavi. Ja je povukoh da je pritisnem na grudi. B rava škljocnu i njena se m ati pojavi na vratim a.

O na trţe svoju ruku iz m oje, no ja je krepko drţah.

- Ta penjite se! - vikah ja sm ejući se. - Zar vas nije stid? U vašim godinam a ne m oţete da uziĊete dvadeset stepena.

P risustvo babino toliko m i respekta uli da se ozbilja poĉeh sm ejati i šaliti. T rgoh je za ruku i izvukoh na gornji stepen.

B aba se slatko sm ejaše. N ije ništa opazila, a nije ni m ogla ništa opaziti.

O dem u svoju sobu, skinem zim ski kaput i odem u opštu sobu.

P redstaviše m e gĊici V edel. T o je obrazovana devojka. Svirala je vrlo dobro u klavir i govorila francuski i engleski. N jen je otac profesor na univerzitetu i nije ţalio ni truda ni novaca da vaspita svoje dete.

A na je vrlo m alo jela za veĉerom . Ć utala je, tuţila se da njoj nije dobro.

Ja sam se usiljavao da zabavljam gĊicu V edel.

Posle kratkog razgovora naĉini m i ona kom plim enat kako dobro govorim nem aĉki.

- O prostite što m oram vaš kom plim enat da razum em kao ukor, malo ima mojih zemljaka koji za pet godina ovako rĊavo govore kao ja.

- Molim vas, vi ste vrlo skromni. Ja vas uveravam da ĉovek m ora biti vrlo paţljiv pa da vam sam o na akcentu zapazi da ste stranac. Uostalom, lako je to razumeti, jer

vam je jezik vrlo srodan s našim ! - reĉe ona.

- O prostite, gospoĊice, što vam m oram protivreĉiti. S rpski jezik nema apsolutno nikaka srodstva s nemaĉkim !

Ja pogledah A nu. O na beše pocrvenela.

- Ali, Klaro, - reĉe ona obraćajući se gĊici V edelovoj - kako m oţeš tako što pitati! S rbi su S loveni.

- Ah, tako! Molim, oprostite, - izvinjavaše se gospoĊica.

- Z nam , sad se sećam . V aš je jezik srodan s m aĊarskim? Ana mi ne dade odgovoriti, ona se uplete.

- Klaro, Klaro, - reĉe ona usiljeno sm ejući se. - Zar su M aĊari S loveni? T o je kao kad bi neko tvrdio da naš jezik ima srodnosti s persijskim.

G ospoĊica V edel beše crvena ko paprika.

Ja se nisam ništa srdio. T i znaš da S rbin na strani, a osobito u klasiĉnoj N em aĉkoj, m ora oguglati na ovaka pitanja; nas su toliko puta pitali nem aĉki studenti (klasiĉno obrazovani - govore latinski i grĉki kao svoj roĊeni jezik) je li S rbija u M aloj A ziji; ĉudili se kad sm o im kazali da i mi pijemo kravlje mleko, da mesimo hleb isto kao i oni, da im am o ĉak pozorište i da sm o hrišćani.

- N adam se da m i nećete za zlo prim iti - reĉe gĊica V edel - što sam tako slaba u geografiji.

- U geografiji! - prošaputa A na podrugljivo.

- O, molim vas - rekoh ja klanjajući se.

A ni bi oĉevidno dosadno i neprijatno. O na se sam a stidela. Da bi prekinula pauzu, a, drugo, da bi svrnula paţnju na što drugo, usta i upali sveću na klaviru.

- K laro, sviraj štogod!

I gĊici V edel kao da beše ova prilika dobro do šla. O na odm ah skoĉi i otpoĉe svirati. Ja nisam slušao, m islio sam na naš razgovor, onda odoh u našu zem lju, onda uĊoh u svoje V aljevo, pa u svoju kućicu. T am o je bilo sve tako tiho i tako prijatno. M oja m ati prosto obuĉena i staraĉki sm ešeći se, - ta ja sam uz nju, m oje sestre, m oja braća, pa deca, pa m oji budući bolesnici u pelengirim a, s razdrljenim rutavim prsim a. P a niske ĉiste sobice, pa m ršav konjić i prosta kola, - ekipaţa gospodin -doktora. P red Ć ukovom m ehanom sedeo je Jovo šarkijaš s njegovim zagušljivim glasom i pesm om , kraj koje se sam o S rbin topi. P a pijani Đ oza koji m e je, kad sam o raspustu bio kod kuće, sto puta uveravao da je pijan, "ali tebi, gospodine, ĉest i poštovanje", i baci kapu u blato. P a orah u m ojoj avliji koji je posaĊen kad sam se ja rodio, i koji već na svojoj periferiji nosi suve grane. P a gospodin naĉelnik kom e se na velike praznike m ora praviti vizita i koji uvek za sobom vodi Tijosava pandura pod pusatom. P a T ijosav koji u desnoj ruci nosi drenov štapić i njim e se poštapa, levom razm ahuje i odm akao je za ĉitav aršin od sebe, jer m u jatagan sm eta. P a N ikola Đ ero koji svaki ĉas dolazi m ojoj kući i pita: "T reba l' što za kuću?" M oja m ati zna šta to znaĉi i m om ĉe odm ah dotrĉi s polićem rakije, te ga daje ĉiĉa-Nikoli.

Onda uvedoh A nu u taj m oj zaviĉaj, i cela slika potam ne. L judi m e gledaše kao stranca. M ojoj m ateri nesta sm eha s usana. M oji nećaci i sestrići klone se svoje tetke i ujne. Ja gledah sam o u nju. I njoj beše tuţno i hladno.

N e, m i ne bism o nijedno na taj naĉin bili srećni.

G ospoĊica V edel beše m eĊutim svršila sviranje. Ja joj naĉinih nekoliko obiĉnih kom plim enata.

- A ima li u vas klavira? - pitaše m e.

- Naravno da ima, - rekoh ja, bez ikakve volje za dalji razgovor.

- Opet ludo pitanje, - reĉe ona. - S virate li vi u što, ako smem pitati?

Đ avo ga znao šta m i bi! Ja odgovorih:

- U drom bulju, gospoĊice.

Ona se malo zbuni:

- O prostite, ja ne znam šta je to drr..., m olim vas, kako ste kazali?

- Drombulja - rekoh joj. Tumanov lako prsnu u smeh.

- To je flauta - istakla se Ana -; g. M ariĉić svira vrlo divno u flautu. - Onda baci na me jedan pogled pun molbe.

R azum em je i ujedno se postideh što sam hteo s "dam om " da teram nekakav inat. Da bih se popravio, uzmem sasvim ozbiljno lice.

- Da, flauta, - rekoh ja - upravo nije flauta, ali je jako nalik. Onako kao klarinet, a zanosi na fagotu.

B i m i neprijatno što sam tako nespretno izleteo. I na licu gospoĊiĉinom pokaza se nešto nalik na poniţenje.

Bi mi krivo. Da bih ugasio u njoj i najmanju sumnju da se ja samo sprdam, reknem joj:

- A ko dozvolite, ja ću vam svirati što. - S koĉim kao da idem , i oĉepim dvaput jako nogom T um anova. A na m e gledaše poplašeno. T um anov m e je razum eo.

- V aš je instrum ent odneo vaš zem ljak danas kad je bio. Ja sam zaboravio da vam kaţem .

- Š teta! - reĉe gĊica V edel sasvim uspokojena.

- O , niste m nogo izgubili, m eĊutim , kad opet uzim adnem ĉast naći se u vašem društvu, dozvolićete m i da vas uverim kako sam loš sviraĉ.

- U napred sam uverena da ću jako uţivati.

Ana brzo poĉe nekakav drugi razgovor.

Ja se m eĊutim dignem i oprostim se. A na iziĊe za m nom .

- V i ste rĊav ĉovek - reĉe m i ona u hodniku. Ja joj pruţih ruku koju ona uze.

- A vi ste dobra devojka - odgovorih joj. - L aku noć!

T u noć sam pisao m ateri, sestram a, braći i poĉeo ovo pismo, za tebe.

B io sam um oran, stoga sam legao u 11. K ad m e već hvataše san i nejasne uspavljive slike poĉeše se reĊati, iziĊe m i ona u crnom šalu. U isti par toĉak od kola htede da mi pregazi stopalo, ja trgnem nogu i lupim glavom o krevet.

S an m i se razbi. N jena slika neprestano m i lećaše ispred zatvorenih oĉiju u svim m ogućim oblicim a. Ja opet hodah s njom po V aljevu, i bi m i neobiĉno tuţno.

N e znam koliko je to trajalo. B rava na hodniku škljocnu i ja ĉuh M aksove nesigurne korake i zagušen kašalj.

M ora biti da je već 3, jer danas je subota, a M aks im a sednicu sa studentima njegova kora - u ovoj krĉm i.

O pet m i se reĊaše slike. O pet ona s crnim šalom oko glave... Ama samo jedan jedini poljubac, al' onda, - onda bih se m orao oţeniti njome!...

N e znam kako, opet se naĊem s njom u istoj šum i. B ilo je

kao leto. M i sm o išli kroz nekakve orahe, i ona je kupila u kecelju one spoljašnje zelene ljuske što otpadaju kad orah uzri. B io je suton. S unce je zailazilo za G uĉevo. O na je vodila odnekle najm laĊe dete m oje sestre, koje nam je govorilo nešto nem aĉki - ja ne znam šta. P osle je nestalo toga deteta. N ešto sm o kao govorili - niĉega se više ne sećam . Ja sam u levoj ruci nosio jednu ćeram idu s krova m ojega ĉardaka i na njoj je bilo m alterom napisano njeno ime.

O na je im ala isti crni šal oko glave. Ja sam joj neprestano gledao u oĉi. B ila je lepa kao vila.

Ja ne znam kad sam je nauĉio srpski, ona je govorila srpski i ja sam govorio srpski.

S eli sm o posle na travu pod jedan orah. O na je bila tuţna. - Z ašto si tuţna? - rekoh ja.

O na m etnu prstić na svoja usta u znak da ćutim . O dnekud dopiraše do nas tonovi od fagote. B ili su neobiĉno tuţni. Ja osetih kako se oni liju u talase i kako nas ti talasi podigoše. M i koraĉasm o po njim a dalje, sve dalje.

Ja je obuhvatih oko pasa. P ribliţih joj se sve bliţe, onda joj pritisnem jedan poljubac na levo slepo oko.

O na doĊe još tuţnija.

T i ćeš m e uzeti? - reĉe ona, a suze joj udariše niz obraze.

Ja je stegoh i poĉeh divljaĉki ljubiti. S vaki deo lica i ruke, svaki prst i svaki nokat. Nisam se radovao; naprotiv, bilo m i je tuţno i slatko.

O nda ugledah tebe. T i si im ao šubaru koju si bio natukao oĉi. B io si strašno nam rgoĊen. P ušio si i prošao pored nas.

Nisi ni boga nazvao.

Ja razgrnuh njen crni šal i sakrijem od tebe lice u njega.

D akle, ja sam sve svršio, ja im am ţenu koja m e voli.

A moji: moja mati, moj pobratim, moja zemlja?

O setih se ostavljen od sveta i pljunuo na sve što sam dosad voleo. Sam samcit, s njome u mom zagrljaju. Ja briznuh u plaĉ iako sam iz ponosa prestao plakati još kad mi je bilo 15 godina. Suze su mi tekle kroz grudi, i ja osetih da mi je toplo od njih.

U taj par zaĉuh nekakav teţak hod. O tvorih oĉi i ugledah m om ka koji je loţio furunu.

- San! - rekoh ja. - San! - I sve m i izgledaše neverica. P oklopih rukom oĉi i pokušah da nanovo sastavim razbijenu sliku.

V atra se u peći beše razgorela. Još nije bilo svanulo. C rveni zraci iz peći udarahu u m oju postelju.

Dugo nisam ustao. Premetalo mi je se po pameti budiboksnam a šta. N ajviše sam m islio na kuću i na m ater.

K ad sam ustao i um io se, osećao sam se sveţ. B ilo m i je tuţno kad sam se sećao sna, i bilo m i je pravo i tiho u duši što je to sve sam o san. B ar ću se sad još jaĉe ĉuvati jave. Ovo je nekakva opom ena na duţnost.

P obratim e, oprosti m i što sam te nam uĉio i ovom ludom slikom . Ja znam da ti sve ovo m ora naliĉiti na otrcane nem aĉke pripovetke. Ja ne znam inaĉe kaka bi sm isla imala ovako sentimentalna ljubav, kad ne bi bar jednog triĉavog sna bilo . Progutaj ga, dakle.

U ostalom , da bih te uspokojio, dajem ti reĉ da ću odsad spavati kao top i da neću ništa sanjati.

S ad ćeš m i valjda verovati da m e je prošla sva volja na

dalje ašikovanje. P a ipak, eh, brate, ona je, tako m i boga, tako dobra, tako dobra!...

N u, "veliko pism o" je gotovo. S aĉuvaj ga. M oţda ćem o mu se kad slatko smejati.

Tvoj pobratim

VII Pismo

U N., 17. X 187... Dragi pobratime,

Odavno ti nisam pisao pisma bez "svione kosice", "porum enjenih i pobledelih obrašĉića", "m alenih ruĉica da ih provuĉeš kroz iglene uši", "potoka suza i uzdisaja" dubokih ko arteski bunar i dugaĉkih ko T rifko jekm egdţija, "ţarkih oĉiju kao nebo" (razum e se italijansko), ĉas crnih ko..., uostalom , laţem . A ko sam kad govorio o oĉim a, to sam m ogao govoriti sam o o plav im, jer u nje su plave. Pa onda, brate mi si ga moj, o "slatkoj tuzi i tuţnom veselju", "ţuborećem potoĉiću", "uspavljivom glasu zvona", itd., itd.

H vala bogu, kaţem ti, jedva jednom opam etih se. E, brate, ti znaš da im a u našem ţivotu trenutaka u kojim a se, hoćeš-nećeš, podetiš. T ako je i sa m nom bilo. K o će tom e dati raĉuna? Ĉ itao si, valjda, kako je neki dan u B avarskoj legao vo na ţelezniĉku prugu, i voz se osakatio. N eki dan, opet, prošao ovde jedan pism onoša pored kuće koja se zida, a ćuskija sa skela pup!, pa njega upravo posred tikve. Niko se nije ubio (bar ja ne znam) ni zbog jedne ni zbog druge nesreće.

Junoša! O vde leţi duboka m udrost. P otraţi je i naći ćeš!

M ene je m im oišla ĉaša koja je, istina, slaĊa od one koju sluţe u G etsim anskom vrtu. Đ avo m e je terao, dva-triput sam lapnuo da srknem iz nje, no m oj dobri genije drţao m e je za njušku.

Ohladio sam se. Ti si se nasmejao snu koji sam ti poslao, - i ja se sad sm ešim i tarem ruke ko Ĉ ifuti kad podvale stari šešir pod nov.

Ohladio se, rekoh. Njoj ne prilazim, ko punom topu, i tako se ĉuvam i još jaĉe hladim , i valjda ću se sasvim ohladiti.

M ilo m i je što je u ovoj istoriji bila m oja ĉast angaţovana. sam je oĉuvao, i dostojan sam da budem tvo j pobratim. A sad, oprezno se ĉuvajući i neprestano m isleći šta će biti a la fin de finis[18], prestao sam da pevam pesm u "Š to se bore m isli m oje", više m i ne dršće lice i ne gore grudi, tj. ne dršću grudi i ne gori lice, kako li se kaţe. N aĉinio sam tablice za puls i temperaturu. Triput idem na dan njojzi u sobu: na doruĉak, ruĉak i veĉeru. U vek m i je term om etar pod pazuhom . K ako se vratim u svoju sobu, proĉitam toplotu na term om etru i odbrojim puls, pa zabeleţim . Groznica je sasvim popustila, ne boj se ništa.

P oĉeo sam i da radim . O tvorio sam knjige koje sam pre po godine ĉitao. N ašao puno kojekakih beleţaka po njim a i ispodvlaĉenih redova, - ĉudio sam se da sam ja to sve nekad radio, jer se niĉega ne m ogu setiti.

S tresao sam prašinu s m ojih ĉašica, flašica, mikroskopa, lam pica. S vojim ţabam a m enjao uredno svaki dan vodu i pitom e zeĉeve hrani m om ak svaki dan u m om prisustvu.

R asprem io sam sto. P obacao sam u peć m nogo koješta. O prao sam divit i nalio taze m astila. P isao kući, izvinjavao se: kojeĉim što sam tako neuredan, i kleo se ĉim sam god stigao da ću odsad biti uredniji.

U bolnice idem opet uredno, i opet se profesori obraćaju na m e kad treba naĉiniti kakvu poteţu dijagnozu.

O pet uredno igram gim nastiku i ispruţam ruku sa trideset šest funata u njoj. Juĉe sam pešice išao u M ., vratio sam se

u 8 uveĉe i pojeo dve ćulbastije.

S novom kuvaricom, koju smo pre dva dana dobili, stojim na dobroj nozi. S inoć sam joj obećao kupiti joj nove cipele. O na je "oborila oĉice i pocrvenela".

Uzeo sam nanovo lozove za lutrije i kako dobijem , platiću Ĉ ifutinu L evenhajm u m oj dug.

I tako dalje. Jednom reĉi: postao sam uredan ĉovek.

S toooj, javaš! - viĉeš ti. - A m a kako se sve to okrenu, šta se to uĉini?

- K ako? V rlo prosto! N ije m i baš pravo da preĊem na taj predmet, ja sam rad da ga sasvim izbrišem iz pam eti. A li što se mora, - mora!

D akle, one noći, jutra, koji li je Ċavo bio, ja sam se m islio i tvrdo sam odluĉio da nije pošteno od m ene igrati se njom e kad ne sm em da m islim na ţenidbu.

O dem u sobu na doruĉak. U ozbiljim se i ĉinio sam se kao da ništa i nije bilo m eĊu nam a. O na ko da je i sam a došla na iste m isli. K ad sam ušao, bila je tuţna, no ĉim m e ugleda promeni se. Smejala se. Nasula mi je kafu. Presula preko šolje. Ja sam pravio rĊave dosetke i sm ejao se raskalašno.

Odmah u 8 sahata odem u bolnicu. Gledao sam svakog bolesnika. Prepirao se s jednim o kurari. Posle sam kupio Hermanovu Fiziologiju da je uĉim za ispit. D ošao u 2 kući. O tišao u 3 opet na kliniku. U veĉe sedeo sam dok sm o veĉerali. P osle sam zaseo i ĉitao do 12. Kad sam legao, bilo mi je tako prijatno i tako tiho. Nekakvo osećanje ispunjene duţnosti golicalo je prijatno m oje grudi.

Ah, ovako je divno! - pomislim se ja. - Š ta m e veţe za nju? N isam niĉim angaţovan. D alje, dakle! "O dsada će

braca Mika ovako da radi."

Hteo sam posle da ustanem iz kreveta. Da se udarim desnom rukom po grudim a, a levu da ispruţim . O nda desnom nogom da lupim o pod: dixi[19] i da se naslaĊavam svojom nepokolebljivom odlukom . N isam skoĉio iz postelje, jer mi je soba bila hladna, a posle morao bih bar na jednu nogu obući cipelu kojom bih lupio o pod.

A li odluka nije ništa izgubila od svoje vaţnosti. I ona m i svojom ravnodušnošću neobiĉno potpom aţe.

K o zna, naposletku, m oţe biti da sam ja celo dosadanje njeno ponašanje krivo razum eo. M oţda sam ja njoj ama tako ravnodušan ko stare cipele?

N o o njoj nem a više razgovora. O na dolazi u "prijatne uspomene".

Ostaj zdravo

tvojemu pobratimu

VIII Pismo

U N., 17. X. 187...

O njoj nem a ništa. T i se, razum e se, ne ĉudiš, jer znaš da ništa i ne m oţe biti.

Ja sam sasvim uredan ĉovek i zadovoljan sobom .

Samo sam od neko doba zlovoljan - ne znam šta m i je. N ajm anja sitnica najedi m e da doĊem ko skorpija.

Juĉe sam hteo da lupam M aksa.

N e znam jesam li ti priĉao da sam se ja još pre m esec dana zavadio s njime i da mu ne nazivam ni boga.

Od to doba on je nekoliko puta gledao da me izazove, no

ja sam ga se klonio. B ojao sam se klepnuću ga nezgodno, pa se neće više dignuti.

D ošao na ruĉak. S av se ulepio flasterim a po licu, bio ĉova na duelu. Pokraj toga bio je napit.

M eni doĊe gadniji nego ikad, htedoh da pljunem . T um anov m e još podbadaše, neprestano šapćući: V otú gadostú!

Ja ne znam znaš li ti njihove duele. T o je ironija na ĉast, na junaštvo, na razdrljene grudi pred oštrim vrhom sablje i vedro ĉelo pred brzim zrno m iz pištolja. D a to ĉine deca od deset godina, bilo bi razumljivo, ovako je gadno.

O ni, znaš, ture na oĉi naoĉare od ţice, podveţu svilenim krpam a i koncim a svaku jaĉu arteriju na vratu i licu, um otaju desnu ruku takoĊe svilom . K roz tu svilu ne m oţe prorezati sabljica kojom se oni duelišu. A ta je sabljica, takozvani "rapir", oštra sam o do polovine, i oni se seku samo vrhom, i to samo po licu - da vidi svet njihovo junaštvo. R ana koju ta sabljica zadaje potpuno je bezopasna, jer ne m oţe pogoditi nijedan deo tela koji bi bio opasan za ceo organizam. Zalepi prosto flasterom i sutradan sve je zaraslo.

Oni imaju jedno vreme u godini kad se moraju da "duelišu". O nda se revnosno ĉepaju nogam a i pozivaju na duele.

M aks se iskašljivaše kad ude u sobu. S ede nem arno za sto i uze nekakvo vaţno lice, kao da je delio m egdan s K ursulom , pa ipak on htede se naĉiniti ravnodušnim , kao da on i ne m otri na tako obiĉnu stvar i kao da je i zaboravio da je sav išaran kao S idovljeva karta E vrope.

O n oĉigledno ĉekaše da ga ko zapita za njegovo junaštvo P opesku ne m ogadijaše duţe izdrţati. O n nam ignu na m e

pa se okrete Maksu:

- Vi kao da ste s polja gde se gazi krv? - reĉe on gledajući mene i Tumanova.

Maks htede da ostane hladan.

- Ha, - reĉe on - nije baš tako opasno.

- Bogami, stojati pred golom sabljom , tu treba petlja! reĉe Popesku.

M aks ćutaše. O nda prsnu u sm eh, oĉevidno bio se zbunio pa htede da se izvuĉe iz zabune. P oĉe se još usiljenije smejati

- Ha, ha, ha!

P opesku pogleda m ene sleţući ram enim a.

- Cela ne vous concerne pas[20] rekoh mu. Francuski je osim nas i Tumanova, Ana slabo razumevala.

M aks se još glasnije sm ejaše kupeći usta da m u se ne odlepi flaster.

Popesku udari vatra u lice.

- Š ta vam je sm ešno? - reĉe on i prom eni se u licu. M aks se uhvati za trbuh. Smeh je bio usiljen, ali on nije znao kako da prestane; onda, kao bajagi ustavljajući sm eh, pogleda po svima:

- Odsekao sam mome protivniku polovinu nosa - reĉe on i prsnu u smeh.

Od nas se niko nije smejao.

Maks se opet pribra i obrati se meni onako avec nonchalance[21]:

- H teo sam da vas m olim jutros da nam podveţete menzuru - reĉe on.

Ja ćutah. T um anov gleĊaše ĉas u m ene ĉas u M aksa, onda zapita Maksa.

- A šta je to m enzura?

- Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? - obrati se on meni.

D oĊe m i uţasno gadan.

- Ne bih - rekoh m u i poĉeh da dršćem .

- N e biste? A zašto? M olim , oprostite, ja nem am prava postaviti vam takvo pitanje.

Ja ne odgovorih ništa.

M aksa sam i Ċavo teraše da m e zadirkuje. P osle m ale pauze videh kako m u lice doĊe pakosno . Opet mi se zajedljivo obrati.

Da li ste vi pristali na moju molbu, mogli bismo popiti ono što sm o platili jednom vašem kolegi koji, uostalom , nije ĉinio izuzetka od ostalih lekara: nije ništa znao.

Mene svega obuze neka jeza. Za stolom su sedele i "dame", ja se stegoh i uzdrţah se.

Maks pobesni.

- A zašto vi ne biste hteli podvezati m enzuru, - reĉe on nanovo, kao s nekakvim pravom.

Ja prvo duhnuh na nos da ne prsnem, onda se opet stegoh i odgovorih m u što sam m ogao hladnije:

- Jer je na vašim duelima i berberin izlišan.

On sav pozeleni:

- V i izgovarate reĉ berberin nekako prezrivo, to je nekolegijalno od vas.

- O, o! - govoriše uvreĊeni T um anov i P opesku. B aba ustade.

- Gospodo, gospodo!

M eni se odsekoše noge.

A na m i beše stala na nogu i pritiskivaše je što bolje m ogaše.

U m eni se kuvaše. Ja ne odgovorih ništa M aksu, ĉini m i se i ne bih ništa m ogao progovoriti, jer bi m e reĉ udavila. M orao bih vikati da bi i policija došla.

Ja ustadoh od stola i stah kraj prozora. I drugi poustajaše. S vi ćutaše. B aba iziĊe plašljivo iz sobe noseći u ruci ĉiniju; i A na ode za njom .

- N ikolaé Ivanoviĉü, - rekoh ja Tumanovu - poţaluésta poédite vonú i ne puskaéte nikogo izú dam ú vú komnatu.[22]

- T olúko poţaluésta kolotite kakú slúduetú.[23] Ostali smo u sobi sami mi ljudi i Maks poĊe k vratim a. J. ga stigoh kad beše uhvatio za kvaku. U hvatim ga za ruku izvuĉem do sred sobe.

- K ud ćeš, ti? - rekoh mu.

O n m e gledaše blesavo. B io m u je isuviše neoĉekivan ovakav pozdrav.

L ajtnant doĊe i stavi se m eĊu nas:

- Gospodo, molim vas, gospodo!

M aks se oseti posram ljen. Isturi grudi i, obiĉnim tonom i reĉim a kojim a se oni zovu na duel, reĉe m i:

- Ja vam stojim u svakom pogledu na raspolaganju. Samo ne tako srpski... varvarski - reĉe on m isleći valjda da će m e na taj naĉin posram iti i da ću ga pustiti.

- Ja ću i sam tebe staviti sebi na raspolaganje - rekoh mu i ja i poĉeh već vikati.

O n probaše da išĉupa ruku koju sam m u ja tako bio stegao da se sve uvijao. Drugom rukom opre se meni o prsi.

- H oću ja tebi pokazati - rekoh mu - s kim e ti m isliš da se šališ - i još krepĉe ga stegnuh i gledah m u u oĉi.

Lajtnant uhvati nas obojicu za ruke. Popesku metnuo ruke na leĊa i prislonio se uza zid. D on K arlos priĊe i sam .

M aks se još jaĉe postide. U jedanput se napreţe i, što je igda m ogao, gurnu m e, pa onda trţe ruku da je išĉupa.

- Serbe! - reĉ on podrugljivo.

Ja ga skopah rukom za prsi i gurnem ga o zid. On opusti ruke i gledaše m e blesasto. Ja ne znadoh više za sebe.

- L eţi! - vikah ja.

O n m e sam o blesasto gledaše.

- L eţi, bre! - ciknuh ja i pritisnem ga na grudi. On se sroza niza zid na patos. U taj par uĊe baba plaĉući.

- Z a im e boţje! - kukaše ona i uhvati me za ruku. Ana viraše uplašeno kroz odškrinuta vrata.

Ja se odm aknem od svoje "ţrtve". P oklonim se na sve strane kao akrobati kad naĉine salto m ortale, i iziĊem ćuteći iz sobe.

T um anov m i priĉa da se odm ah za m nom i M aks izvukao, da je s njega kapao znoj, da je zapeo za stolicu i posrnuo na Anu, a ona ciknula i pobegla.

P osle su i on i P opesku došli m eni i radovali se celom "sraţeniju".

Don Karlos je ostao s lajtnantom. Posle jedno pet minuta njih dvojica odoše opet u opštu sobu da piju kafu. Ja sam im poruĉio da m ene ne ĉekaju.

T um anov m i posle priĉa kako je on uzeo novine i ĉinio se da ne sluša, a lajtnant govorio s D on K arlosom o aferi.

- Barbarisch![24]

- kazao je lajtnant.

.- Barbarisch - pristao je Don Karlos.

O nda je T um anov upao u reĉ.

- Keinesusegs![25] - kazao je lajtnant i izbeĉio oĉi.

- Z ašto ne na rapire? - pitao je Don Karlos.

- A zašto baš na rapire? - pitao je Tumanov.

- Jer je to dovoljno za zadovoljenje ĉasti: poteĉe krv - rekao je lajtnant.

- P a onda je još prostije da duelanti puštaju sebi pijavice - rekao je Tumanov.

A na se nasm ejala i bila se sasvim um irila. L ajtnant ništa nije odgovorio, samo je mrdnuo obrvama. Posle je Popesku seo za klavir i svirao Kronungsmarsch iz Prophet-a[26]

K ad sam uveĉe došao kući, sretnem M aksa koji iĊaše n iza stepenice, i za njim hamalina koji mu je nosio stvari.

P rošao je pored m ene gledajući sebi u cipele.

T ri dana je otkako se to zbilo. O d to doba svi ćute za stolom . N iko ni reĉi. T ek sinoć poĉesm o opet pom alo govoriti. Ja sam miran. Afera s Maksom nije na meni ostavila nikakva utiska, ona je sam o ĉinila da sam ja ćutao, te i s A nom nisam ništa govorio, van obiĉnih pozdrava.

Samo da ovako ostane!

A što i da ne ostane? P rosto ne treba na nju ni m isliti a to je laka stvar. Tvoj pobratim

IX Pismo

U N., 14. XII 187.

Dragi pobratime!

To je bilo ovako.

O na je bila vesela ko što sam ti već kazao.

M eĊutim , ja sam opazio da je ona uvek, kad je sama, ozbiljna i zam išljena. O pazio sam i po tom e što, kad god sam ušao u sobu, ona se trzala kao iza sna, i onda bivala vesela. A drugo, ĉak je i T um anovu palo u oĉi da ona, kad nisam ja u sobi, veĉno ćuti, i da je opet, kad ja uĊem , neprirodno razgovorna.

M ene poĉe kopkati. Š ta je to?

Jednoga dana, kad nje nije bilo kod kuće, prem etao sam po njenu stolu gde radi. Izvuĉem jednu fioku i na dnu njenom naĊem jedno parĉe bele svile. N a njem u zlatno izvezena tri poĉetna slova m ojega imena. M je bilo sasvim gotovo, G do polovine, a drugo M tek plajvazom obeleţeno. T o parĉe svile bilo je zguţvano, i ono pisaljom

M rastrljano.

Ja izvadih to parĉe svile i m etnem ga u špag. T o celo poslepodne mislio sam na njega.

Videlo se da je poodavna poĉeto, i videlo se da je baĉeno da se više ne dovrši.

X pismo

Call me but love, and I'll be new baptiz'd.[27]

My name is hateful to myself Because it is an enemy to thee; Had I it mritten, I would tear the word[28]

Dragi pobratime!

N a svaki naĉin ti nisi oĉekivao tako brzo m ojega pism a, nisi ni m ogao oĉekivati. M ogao si sebi zam isliti m oj poloţaj: ja stojim na m oru, sam na jednoj dasci, u strašnoj buri, i davim se.

Š ta da radim ? Š to da te laţem ? - ja je volim! Ta to si i sam znao, - nisi m e, valjda, drţao za kakvog fićfirića koji se vucara s devojkama da ih vara.

P rvih nedelja, otkako sam je poljubio, ja nisam ništa m islio. U gušivao sam svaki glas savesti i pom isao na svoju kuću i m ene s njom e u kući. P a baš i da sam hteo da mislim na izlazak, - nisam mogao. Ja sam bio i odviše srećan da bi m ogla ikakva m alo crnja m isao osiliti se u m eni i prevući ovaj sladak san gorkom javom .

V eĉno sam bio s njom . O na, ĉim baba iziĊe na pijacu ili inaĉe u varoš, doĊe u m oju sobu. U reĊuje knjige, diţe m oju Ċulad za gim nastiku i divi se mojoj snazi, posle se mazi, umiljava se - ja sedim na kanabetu, gledam je i topim se.

S vakim danom gazio sam sve dublje i dublje. K ad sam što

govorio za se, uvek sam kazao mi. Ona me je samo gledala, ljubila, - ţivela je srećno. O d to doba, kad god sm o išli da hodam o, ĉinili sm o to u šum i. O boje sm o mrzeli svet. Tamo nas niko nije smetao.

Jedno veĉe hodali sm o opet zajedno. G ovorili sm o francuski.

P ored nas proĊoše dva pruska narednika.

K ad su bili nekoliko koraĉaja za nam a, okrete se jedan i podrugljivo reĉe:

- Grand natijong![29]

Ja se okretoh da ga vidim . O na m e drţaše ispod ruke i povuĉe napred.

- Odmah si se naljutio - reĉe ona um iljavajući se. Ja m ahnuh ravnodušno glavom .

- M išo, - govori m i ona plašljivo - ti ne voliš N em ce.

Ja se malu zbunih:

- Kako da ti odgovorim? ... Da! Ja ih ne volim. No ti mi sam a priĉala da je tvoj deda bio P oljak.

- O tac, m ati, braća, sestre, svi su N em ci - reĉe ona nekako ţalostivo.

- Ti si moja - rekoh ja - m a šta da si.

Ona se pripi uza me.

Išli sm o dalje. M eni je bilo neobiĉno prijatno. T o je bilo krajem m arta. Ja sam prvi put toga veĉera izišao u jesenjem kaputu. V azduh je bio blag. Š um a je poĉela da pupi.

D ošli sm o do jezera i seli na klupu.

Ţ abe su kreketale. Jedan labud je plovio sredinom i ostavljao za sobom brazdu. Bilo je tiho.

M eni su zujale uši. Ja legoh njoj u krilo. G ledah u nebo i slušah kreketanje ţaba.

B i m i neobiĉno blago. O na m e ĉas po ljubljaše u ĉelo.

Ja izvadih duvankesu i rekoh joj srpski:

- N aĉini m i cigaru!

O na je videla da će to reći: drehe mir eine Cigarette!

O na m i kojekako sm ota cigaru i pruţi m i.

- V idiš kako sam razum ela - reĉe ona radujući se.

- A na, hoćeš li da te uĉim srpski?

N joj se lice razvedri. N ekakva beskrajna sreća nakupi joj se oko oĉiju i usana. U m esto odgovora, pritište m e nanovo ljubiti.

Kad smo se vratili, ja sam joj uz put davao prvu lekciju u srpskom . O bjašnjavao sam joj trajne i svršene glagole. N auĉio je nekoliko reĉi i reĉenica. P osle je ispitivao i - ona se radovala kao malo dete.

K ad sm o došli kući, bilo je vrem e veĉeri. P osle veĉere ja odem u svoju sobu. O sećao sam nekakav prijatan um or. N e znam zašto m i nisu doneli lam pu. Ja upalim sveću i m etnem je na sto. O tvorim posle prozor, i ĉist vazduh prom ahivaše m i kroza sobu. Ja raskopĉam prsluk i košulju, pa legnem na kanabe. Misli su me prijatno galiĉale. N eprestano je bila ona uza m e, vesela kao grlica.

Ja poĉeh sebi davati raĉuna o svem u tom e - nisam se m ogao pribrati. S like su m i proletale ispred oĉiju bez

ikakva ia nijednu ne mogoh uhvatiti. Nekoliko puta ponavljao je u sebi reĉ ţenidba, ali nikaka pojm a nisam mogao za nju vezati.

T ako sam zaspao, iako nije bilo još ni devet sahata. N isam išta sanjao. N ešto m e je pritiskivalo na grudi i gušilo.

K ad sam opet otvorio oĉi, bilo je duboko u noć. S veća beše sasvim izgorela, i ona hartija, kojom je na dnu um otana bila, beše se upalila i uz nejasnu svetlost dizaše se gust dim koji dohvataše ĉak do gredice, jer je bilo tako tiho da ništa nije sm etalo njegovu putu k nebu.

Taj dim me je i probudio. Ja, onako sanjiv, dohvatim ĉašu vode i saspem je na svećnik. O nda ustanem te otvorim i drugi prozor da dim iziĊe. S tajao sam poduţe na prozoru koji je gledao u vrt.

B io sam bunovan. U vrtu je bilo tiho. U daljini pištao je ţelezniĉki voz.

Mene odjedanput obuze neka tuga, nerazumljiva, nejasna. Ĉ inilo m i se da se niĉim ne m ogu utešiti, iako nisam znao šta je to što m e tako pritiskuje. N ajedanput m i izleti njena slika pred oĉi. Ja se stresoh i osetih kako m i vazduh hladi grudi.

B ojao sam se ne znam zašto, da i dalje m islim na nju. H teo sam da upalim sveću, da se skinem i da legnem u postelju.

P otraţim ţigice na stolu. O n je sav bio m okar od vode koju sam sasuo na svećnjak. Ţ igice su se bile ukvasile, i nijedna ne hte upaliti. Onda se setim da imam u novom kaputu kutiju sa ţigicam a. N aĊem je i paljkajući jednu po jednu potraţim ĉitavu sveću.

U sijan svećnjak bio je prsnuo kad sam na njega vodu sasuo. Ja uglavim sveću u peskaonicu od divita i m etnem

je na mokar sto.

M oja m i soba doĊe tako tuţna da ti ne um em kazati. N auĉio sam da m i uvek gori lam pa, a sveća m i je, opet, tako škiljila, da m i se ĉinilo da ništa ne raspoznajem u sobi.

Sto je bio sav mokar, i s njegovih krajeva kapala je voda s mrvicama od duvana i pepelom od cigara, koji sam ja otresao na svećnjak. Ja ispodizah knjige kojih se hartija na koricam a beše podklobuĉila od vode. U jedanput ugledam pismo na stolu.

Poznao sam da je od moje sestre. Otvorim ga.

T i znaš kako sestre pišu. C elo pism o bio sam ja. P isala m i je kako me neprestano pominju, kako deca neprestano pitaju kad ću ja doći, kako su m e se svi zaţeleli i kako im se ĉini da već neće doţiveti taj srećni ĉas kad ću ja svršiti i vratiti se njim a da ih više ne ostavljam .

N ešto m e još teţe steţe u grlu. Ja zatvorih prozore i stadoh hodati po sobi. O nda sam opet ĉitao pism o i opet hodao po sobi.

U ĉini m i se da se sprem am za nekakav boj i da za njega treba hrabrosti. P oĉnem da se prikupljam. Skrstim ruke, gledam u divit sa svećom i, kao da ĉikam nekoga, zapitam se: pa dobro, šta je?

U ĉini m i se da se prsi sasvim isprazniše, i da slušam glas svoje savesti koji m e je pitao: Š ta ĉiniš ti od sebe?

Sirota Ana! Ja se uhvatih rukom za grudi i htedoh da oĉupam parĉe svoga m esa.

Pismo sestrino bacilo me je tamo odakle se Ana ne vidi.

Ja poĉeh da oĉajavam - šta da radim !

O na se odriĉe im ena, narodnosti, jezika! I to sve sam o m ene radi. O na tvrdo veruje da ću se oţeniti njom e. A ja?

Bivaše m i sve nejasnije, ja se opraštah s njom e i opet je traţih i grlih je i bejah gotov da je ne ostavim do sm rti. O nda m i ujedanput iziĊe m oja m ati i sestrino pism o, i onaj sasvim drugi ţivot.

Ja htedoh da viĉem : šta da radim ?

N e znajući ni sam šta da radim, izvadim maramu i poĉnem brisati vlaţan sto. O nda sednem za njega i podboĉim se na ruku.

- Ideja! - rekoh ja sebi ĉisto radostan - pišem sestri i bratu, da ih sondišem , da vidim šta će oni otprilike reći.

N apišem pism o, i ne znam m u više sadrţaja. Z nam samo da je poĉinjalo jednim snom , i u tom sam snu otprilike nacrtao kako sam ja zavoleo Nemicu koja nije lepa, koja je puka sirota i kojoj su već dvadeset i ĉetiri godine. P itao sam ih, kao u šali, šta bi oni radili kad bih se ja oţenio njom e, šta bi rekla naša m ati na sve to, itd., itd. P ism o je bilo napisano pola u šali pola u istini, ili, bolje reći, tako da sam se ja u svako doba m ogao povući i kazati im da je to sve šala i da sam ih ja hteo poplašiti.

P osle ga savijem i zapeĉatim , pa legnem u krevet, ali nikako da zaspim . P returao sam se, m uĉio sam se. S vršavao sam sa sobom . Jedanput sam kazao: P a dobro! S utra ću joj reći da je ne m ogu uzeti. S tvar je svršena. Hajd' da se spava. - Onda na vrata kaveza u kome je bila ta m isao "ĉvrsto" zatvorena ušunjala se druga: Ala, kad bi m i oni, nešto odgovorili!... E h na to ne treba ni m isliti.

S ve je bilo uzalud, zaspati nisam m ogao. O nda sam poĉeo da se jedim; anasana, mislio sam, ta to ja moram jedanput svršiti.

B adava, ja nisam pa nisam m ogao zaspati s m išlju da ću je ostaviti, a nisam imao nikakva oslonca da ispredam prijatnije snove. P osle duge m uke skoĉim s kreveta, dokopam pismo. - K o zna?... m islio sam se. O buĉem se i iziĊem u varoš. S ve je bilo tiho. O dem do prvog poštanskog kovĉeţića i bacim pism o u njega. - Ko zna?

B oţe, zašto je tako slatko zalagivati se?

K ad sam već strpao pism o, vratim se kući. P ored m ene proĊoše dva pijana ĉoveka. Jedan se bekeljaše na m e i gurnu m e laktom . N isam m u poleteo u oĉi, nisam traţio nikakva "zadovoljenja", kao što bi to drugda m oţe biti radio (ta vi m e svi zovete prznicom ). Ć utao sam i išao sam dalje. N isam ni m islio da m e je neko hotim iĉno gurnuo laktom. Ja sam se bavio nekakvom nejasnom m išlju: bacio sam pism o - ko zna?...

K ad sam opet legao u postelju, bilo m i je m nogo lakše, ne znam ni sam zašto.

N jene se slike nisam više plašio. M islio sam na šetnju s njom. Pade mi na pamet kako ona ostavlja svoje ime, jezik, veru, - ĉini sve što hoću, na sve odgovara: kako ti rekneš!

S an m e hvataše. S like se izm ešaše. IziĊe m i sestra i pism o. S ahat izbi ĉetiri. Ja poĉeh da tonem u nekakvu dubinu, sve m i bivaše nejasnije. - M oţe biti... ko zna?...

N e gledajući na to što sam se tu noć bio sm irio, bio sam od to doba vrlo nemiran. S jedne strane bilo mi je nepravo što sam opravio ono pism o, - ta na što? - mislio sam se znam najbolje kakav ću odgovor dobiti; s druge, opet, ĉinilo m i se sve: dobro će biti.

T ako sam i prem a njoj poslednjih dana bivao. Ĉ as sam je se klonio i beţao od nje, ĉas, opet, traţio je, ćeretao s

njom hodao kojekuda, ljubio je ko Ciganka dete.

N u na što da ti priĉam to? T i i sam m oţeš zam isliti šta rade dvoje "zaljubljenih". Ĉ as se zavadim o, posle se opet pomirimo, pa opet cmakaj se, itd.

N u tebi je već postalo otuţno.

Bolje da idem dalje.

B ilo je to jednog veĉera, na jedno dve nedelje posle m ojega pism a. N ikoga nije bilo kod kuće osim nas dvoga.

Ja sam sedeo celo poslepodne i ĉitao. P red veĉe ustanem , otvorim prozor i gledah u vrt. Dole je vratar prerivao budakom crnu zemlju koja je rasprostirala oko sebe onaj vlaţni prolećni m iris. O n ureĊivaše staze po vrtu. V rem e je bilo blago.

Ja m išljah, ne treba ni da ti kaţem , o sebi i njoj. Ĉ udio sam se što nem a pism a i zebao sam nekako. A nisam sebi sm eo dati raĉuna o sadašnjem svom odnošaju prem a njoj.

Osetih da se neko prisloni uza me. Trgoh se i ugledah nju.

- A gle! - rekoh ja veseo.

- Nema nikoga u kući, pa m e strah.

- A ti sedi kod mene.

Ja je uzeh za ruku. Dovedoh je do kanabeta. Sedoh sam i ponudih je da sedne do m ene, ostavivši joj toliko m esta da je morala sesti pola na kanabe, a pola meni na krilo.

O na se m alo ustezaše, posle sede.

Ja sam je milovao i mazio.

O na plašljivo seĊaše m eni na krilu. N ekoliko puta pokušavaše da ustane, no ja joj ne dadoh. O na okrete

glavu od mene:

- M išo, šta radim o m i?

- N išta rĊavo, dete m oje.

- M išo, - reĉe ona stidljivo - što bi tvoja m ati...

M ene preseĉe.

- Ć uti! - rekoh joj.

M ora biti da sam izgledao isuviše ozbiljan. O na se polako diţe i pod nekakvim izgovorom iziĊe. Ja se dignem i odem da šetam .

Sad mi je sve jasno - rekoh sebi. - V iše je ni m inuta ne sm em lagati. A i pism o će valjda doći.

XI Pismo

Pobratime!

Dobio sam pism o i od tebe i od kuće. O ba su podjednaka, sam o je od kuće zam otano i zavijeno, a od tebe jasno i razgovetno. I ti, dakle! Pa dobro, - neću se ubiti. Ili sam ja kukavica ili si ti pam etan isuviše. Ja pristajem , nalazim da je sve razloţito i pam etno u tvom pismu. Ti si pravnik, ja lekar - šta nam je stalo što će se skrhati jedno srce? - nek ţivi rezon! M i sm o m oderni ljudi, pošteni ljudi. N e sedim o na drum u da doĉekujem o bogate putnike, vraćam o što uzajm im o na obligaciju, - pošteni sm o! Š ta će vrlina? - dosta je duţnosti. P a, istina, i ĉim e sam ja obavezan? L judi se i prstenjuju pa se raziĊu na m iru i ne ubijaju se. A, posle, - ja ne m ogu kazati ono što se m ora osećati. N a to se tuţe i veliki ljudi, - a ja neću da sam veliki. H oću m ira, hoću slobode, da je trošim bez raĉuna i bez uţivanja kao m asaroš koji danas da na karte pola im anja ne vodeći raĉuna što će sutra doći do prosjaĉkog štapa. I ja sam rasipao svoja osećanja i zam alo pa ih više neću im ati ni za

tebe, ni za sebe, ni za kuću. T vrdo sam se odluĉio da raskrstim s njom e. T o m oram uĉiniti, kako ti reĉe, radi sebe, radi nje, radi tebe, radi kuće... P a dobro, dakle. N em oj m isliti da nem am za to kuraţi, - boţe m oj! T o će biti dobro delo! Oh, kad bi znala moja mati na kako se veliko delo spremam, ona bi se molila bogu da mi da snage. A šta je, istina, njojzi uĉinila sirota A na? A šta sam , kao bajagi, opet ja uĉinio A ni i šta ću joj to uraditi, ĉega se kao plašim ? Ja vidim , i ti vidiš da ja neću biti s njom srećan - pa ĉist raĉun. N a što natezati, na što glodati svoje roĊeno srce? S vi razlozi su za, jedan lakom islen kraj srca protiv. Dole sa srcem!

A li, m olim te, prom isli sam o: šta m ene veţe za nju? Z ar ima momka na svetu koji nije "provodio ljubav" iz koje izlazi samo luk i voda? Pa i ja sam samo obiĉan ĉovek, i ja sam kusnuo od te slasti kojoj nekaţnjeno pevaju pesnici svih vremena i naroda. Pa zar samo ja da uletim u taj strašni obruĉ neproraĉunjene ţenidbe? A ja! Idem odm ah njojzi. K azaću joj .. ., znam već šta ću joj kazati.

Tvoj

XII Pismo

Lajpcig

V eć si po poštanskom ţigu poznao da sam ostavio m esta m oga, m oje, m ojih..., kako da kaţem ?... m oje patnje. S ve je svršeno, - ja sam slobodan. Slobodan kao ptica kojoj je zapaljeno gnezdo i podavljeni ptiĉići. L anci su m i skinuti, ali ruke su mi uzete.

Ne mogu redom, i ne znam kako je sve bilo. Znam samo da sam bio hladan kao diplom ata, da sam poĉeo sa "gospoĊice", da sam višekratno pom injao "dublje razloge" i kako ja "ne smem misliti samo na sebe", "ne smem nju unesrećavati", "ja, nestalna priroda", "fam ilijarne

obaveze", "moje srce zna kako mi je, ali...", itd.

O na m e je gledala, bleda kao jaka na košulji joj, s razrogaĉenim oĉim a u kojim a je bila neka suva vatra. K ad sam ja svršio, kad sam patetiĉno odeklam ovao valjda deseti put: - Ana, promisli se! Ne ja, ne moja, nego tvoja sreća, tvoje spokojstvo. R eci sam o, ako m isliš da pri svem tom naš brak ne bi im ao negda, m oţda, posledica..., kako da kaţem ?... P rom isli. - ja sam ipak na sve gotov!

O na skoĉi i nasloni se sam o vrhom od prstiju na klavir, G las joj je bio tako prom enjen, da m e svega jeza proĊe:

- M išo, - reĉe ona - to je sve tako neišĉekivano, da je ne znam šta da ti kaţem . Ja neću saţaljenja. T i si... vi ste slobodni!

O nda se stropošta na stolicu, lupi laktom po tasterima od klavira i nasloni glavu na ruku.

Ţ ice jeknuše zbrkano i bez reda, baš kao što beše u m ojoj glavi. Š ešir na lam pi obojio je sobu nekom zelenkastom svetlošću - U uglovim a je bilo m raĉno. Iz sporedne sobe ĉulo se duboko disanje.

Ja sam stajao kao osuĊenik. "T rpi, zlikovĉe", govorio sam sebi, "ti si još m nogo više zasluţio"!

M oţda posle pet m inuta ona diţe glavu i pogleda m e onako jadnog, bez dostojanstva, bez veliĉine, bez m uškog ponosa. P ogled njen beše vlaţan, hladan kao prva zimnja kiša koja se neprim etno hvata u led. A tam o iza oĉiju nešto bezgraniĉno šuplje, gde izvesno nisam bio više ja. - V ideh da je odnos naš kao noţem preseĉen, da više ne mogu natrag.

Ja priĊoh njojzi, klekoh i uzeh njezinu hladnu ruku pa je pritiskoh na usta; opet sam nešto nespretno trabunjao, ĉini mi se: "Bog mi je svedok, ja nisam nikad nikoga kao vas

ljubio, niti ću ikad ikoga. A li prom islite. M oţda su ovi m oji razlozi ništavni, i ja sam natura za prezrenje, nezasluţna onoga plam a kojim ste m e vi obasjali. M oţete li mi oprostiti?"

Ona ne ote ruke.

XIII Pismo

D anas je upravo dve godine dana kako je A na um rla. Š ta se nije od to doba promenilo! Ja sam postao sasvim drugi. P obratim e, pusti m e da se isplaĉem - poslednji put! Sve me je ostavilo. Ideali i ideje, široke grudi i tesne cipele, patriotstvo, rad, - na sve da se nasm ejem . K upio sam još pre godinu dana jednu kaĉketu, ona je tako um ašćena da niukoliko ne zaostaje od jake s kaputa. K njige m i leţe još neprestano u istom kovĉegu u kom e sam ih doneo kad sam došao ovam o. S am o sam izvadio onu s receptim a i nosim je neprestano u dţepu. H em ikalije leţe bez ikakve upotrebe, sam o što m oj sestrić pokatkad pretura. Joka Ĉ ukarova naišla na azotnu kiselinu, te njom e šara jaja za V askrs. M oje je noţeve iskuhala moja baba Maga, te njim a sad ljušti krom pire i pori ribu.

Mojim mikroskopom igraju se deca, gledaju buve. Sve jaĉe sistem e pozabacivali su kojekuda, vele da se na njih ništa ne vidi. S inoć sam našao im erzion u kaloĉinam a. K ecelju za obdukciju našao T rifun na tavanu, pa je sad oblaĉi kad tim ari konje. O d neiseĉenih m edicinskih ţurnala koje sam nekad dobijao prave deca zm ajeve i generalske kape.

Ja sve to gledam.

Idem svaki dan uredno triput u Ć ijukovu m ehanu na pivo i igram sansa s Jovom advokatom i Nikolom poruĉnikom .

D eca m oje sestre još m e neprestano vole - ne izbijaju iz

moje sobe. A moja sestra, - eh, pobratime!

T i m e pitaš: am a trgni se, bolan, stresi tu prašinu, digni još jednom ponosno glavu! - P okušavao sam .

S estra m e odvede krojaĉu, izabere m i haljine, uredi mi sobu, obriše m ikroskop i zapreti deci da će odbiti prste onom e koji u m a što ujkino prihvati.

I ja otpoĉnem . U redim kojekako stvari. Izvadim nekoliko knjiga i nareĊam na sto. B olesnicim a odredim izvesno doba dana kad sam kod kuće, itd., itd. Drugi dan sve opet po starom. Otvorim album i gledam njenu sliku, i sve mi se zam ota u crno. N eki dan traţim njenu sliku i nigde da je naĊem . O dem sestri u sobu.

- S ešo, da nisi ti uzela njenu sliku?

O na m rdnu glavom , turi donju usnu u usta i gledaše me pitajući da l' se srdim .

- A što će ti, sešo?

- Pokloni mi je - reĉe ona.

- S ešo, sve ti poklanjam šta hoćeš, i njenu sliku, ako hoćeš baš da je uzm eš. A l' što će ti? D aj m i je, m olim te!

Izvadi njenu sliku iz nedara i dade mi je, pa briznu u plac i turi glavu meni na grudi:

- Bato, bato!

- N e plaĉi, sešo, - rekoh joj. Uzeh sliku i odoh napolje...

(1879)

Napomene

1. V isoki (odliĉni) ukus

2. Zazorno, stidno

3. Naravno

4. E-e!

5. G rom i pakao, još jednom !

6. S naţna nem aĉka priroda.

7. O vim psim a još jednako nije dovoljno batina.

8. Poziv na igru

9. H iljadu puta (m olim ) oproštaj.

10. "Istoriju jednoga seljaka" Erkmana-Š atrijana.

11. Najoporije pismo

12. S uština

13. S dopuštenjem da kaţem .

14. Zastor

15. Engleski til (retko tkanje)

16. (T ako vam ) ĉasne reĉi.

17. K lizalište sjajno osvetljeno, ulazak zaseban

18. Na kraju krajeva

19. Rekao sam

20. T o se vas ne tiĉe.

21. N ehatno (nem arno), nebriţljivo

22. N ikola Ivanoviĉu, m olim , iziĊite napolje i ne puštajte nijednu od dama u sobu.

23. Samo, m olim vas, udrite pošteno.

24. Varvarski

25. Nikako

26. K runidbeni m arš iz P roroka, opere nem aĉkog m uziĉara M ajerbera

27. Z ovi m e sam o ljubav (dragi), i biću iznova kršten.

28. Ime mi je svoje mrsko, Jer je tebi neprijatelj; da je napisano, ja bih istrgao reĉ.

29. Veliki narod! (Napisano onako kako Nemci izgovaraju francuski.)

Prvi put s ocem na jutrenje

- Bilo mi je - veli - onda devet godina. N i sam se ne sećam svega baš natanko. P riĉaću vam koliko sam zapam tio. I m oja od m ene starija sestra zna za to, a m oj m laĊi brat baš ništa. N isam pao na teme da mu kazujem!

M eni je m ati priĉala m nogo štošta kad sam odrastao pa je zapitkivao. Otac, naravno, nikad ni slovca!

O n, tj. m oj otac, nosio se, razum e se, turski. Ĉ isto ga gledam kako se oblaĉi: dţem adan od crvene kadife s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega ćurĉe od zelene ĉohe. S ilaj išaran zlatom , za njega zadenuta jedna harbija s drškom od slonove kosti, i jedan noţić sa srebrnim cagrijam a i s drškom od slonove kosti. P ovrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Ĉ akšire sa svilenim gajtanom i bućm etom , pa široki paĉaluci prekrilili do pola nogu u beloj ĉarapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-ĉibuk s takum om od ćilibara,

a s desne strane pod pojas podvuĉena, zlato m i ĊinĊuvam a izvezena duvankesa. P ravi kicoš!

Naravi je bio - otac m i je, istina, ali kad sam već poĉeo priĉati, ne vredi šeprtljati -, naravi je bio ĉudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš, - beţi kud znaš! O sorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuĊivao dokazivati što protivno njem u. K ad se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. T ukao je sam o šam arom , i to sam o jedanput, ali, brate, kad odalam i, od ĉasa se prućiš! L ako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suĉe i izdiţe ga naviše, veĊe m u se sastale na ĉelu, a one crne oĉi sevaju. Jao! D a onda neko doĊe da m u kaţe da nisam znao "alekcije"! N e znam ĉega sam se tako bojao, naposletku baš i da m e ćuši jedanput, pa šta? A li ja strepim od onih oĉiju: kad ih prevali, pa kao iz praćke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut!

Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedan, put drţi on na krilu m og m alog bratića. D ao m u sahat da se igra, a m oj Đ okica okupio pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih ţila što on neće da otvori usta. Ja i sestra da um rem o od sm eha, a to se i ocu dade nešto na sm eh pa nekoliko puta razvuĉe m alo levu stranu od usta, i oko levoga oka nabra m u se koţa. T o je bila velika retkost, i eto tako se on sm ejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice da bi se ĉulo u T etrebovu mehanu.

A znam , opet, kad je um ro m oj ĉiĉa s kojim je babo ortaĉki radio i koga je jako voleo. M oja strina, m ati, svojte, mi deca -udri kukaj, plaĉi, zapevaj, stoji nas vriska, a m oj babo ništa, am a baš ni suze da pusti, ni "uh!" da reĉe. S am o kad ga poneše iz kuće, a babi zaigra donja usna, dršće, dršće; prislonio se na vrata, bled kao krpa, pa ćuti.

Š to rekne, neće popustiti ni za glavu. P a m akar da se on

kaje u sebi. Z nam kad je otpustio P roku m om ka iz sluţbe. V idim da se kaje i da m u je ţao, ali popustiti neće. T oga Proku je najvoleo od sviju momaka. Znam samo jedanput da ga je udario što, toĉeći rakiju, nije dobro zavrnuo slavinu na petaĉci, pa skoro akov rakije istekao. Inaĉe nikad ni da ga je kljucnuo! Sve mu je poveravao, slao ga u sela po veresiju i koješta. - A znate što ga je otpustio? - Na pravdi boga!... Video ga da igra krajcara! - T ek ćete se vi posle ĉuditi!

T o o Đ urĊevu dne. D ošao P roka u d ućan da m u se nanovo potpiše bukvar. B abo izvadi devedeset groša, pa kaţe: "N a, evo ti ajluka! M eni više ne trebaš; idi pa traţi gde se m oţe igrati krajcara!" T urio P roka fes na oĉi, plaĉe kao kiša i m oli. D arnu to m og oca, baš videh, ali m islite da je popustio? - B oţe sahrani! Izvadi sam o još jedan dukat pa m u dade: "N a, pa put za uši!" O de P roka, a on se kaje u sebi što istera na pravdi boga najvaljanijeg m om ka.

N ikad se nije šalio; ni s nam a decom , ni s m ajkom , ni s kim drugim . Ĉ udno je ţiveo s m ojom m ajkom. Nije to da rekneš da je on, ne daj, boţe, kao što im a ljudi, pa hoće da dari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuĊina, pa to ti je! A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje. K ad se on što obrecne, ona da svisne od plaĉa, pa još m ora da krije suze i od nas i od njega. N ikad i nikuda nije s njom e išao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede. Nije trpeo ni da se ona što m eša u trgovinu i njegova posla. K aţe ona jedanput:

- M itre, što ne daš S tanoju rakiju? S koro će i nova, pa gde ćeš je?

A tek se on izdraĉi na nju:

- Jesi li ti gladna ili ti je ĉega m alo? N ovci su u tvojim rukam a, pa kad ti nestane, a ti kaţi! A u m oj se posao ne

pleći!

P okunji se m ati pa ćuti.

S a svetom je takoĊe m alo govo rio. U kafani imao je svoje društvo, i sam o m eĊ' njim a što rekne pokoju. K um a Iliju je poštovao što m oţe biti; i to je jedini ĉovek koji m u je sm eo reći šta je hteo, i koga se m oj otac ĉisto pribojavao.

Nas je decu, kao i majku, voleo, nije fajde, to se vidi, ali nas je drţao prestrogo. Ja se ne sećam nikad i nikakva znaka neţnosti od njega. P okrivao nas je istina, noću kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud, - ali šta m i je to? T o rade i drugi oĉevi, ali kupuju deci i šećerlem eta, zlatne hartije i loptu od gum alastike što skaĉe s vrh jablana!

U crkvu je išao sam o na Đ urĊevdan, u kafanu svako veĉe. V eĉeram o, on turi ĉibuk pod levu m išku, zadene duvankesu pod pojas, pa hajd! Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i ponoć, a njega nem a. T o je moju sirotu majku i sestru peklo - ja vam se onda još nisam razumevao u lumpovanju. - Nikad one nisu zaspale pre nego on doĊe, pa m a to bilo u zoru. S ede u krevetim a - ne sm eju ni sveću da upale. L juti se on, bolan, kad vidi da sveća gori. Ĉ uo sam jedanput, kad doĊe docne kući, gde progunĊa:

- Š ta će ta sveća u ovo doba?

- P a da se vidiš svući, M itre, - kaţe m oja m ati.

- A zar ja ne znam upaliti sveće, ili sam , valjda, pijan, pa ne um em naći?

- Pa nije, Mitre - uvija se moja mati - nego kao velim...

- A šta veliš? V aljda da m i kom šiluk m isli da m i leţi m rtvac u kući!

Kakav mrtvac! Vi mislite on to zbilja misli? Mari on i za susedstvo! N ego ne da on da m oja m ati vodi raĉuna o njegovu dolasku i odlasku, pa ne zna od zla kako će da poĉne. H teo bi da m ati spava, sam o da on m oţe bez brige banĉiti. P eklo je to i njega, vidi se to.

Pio je vrlo malo, i to samo vino. Rakiju, i kad ogleda za kupovinu, ispljuje, pa nakiseli lice. Ni za kafu nije bogzna kako m ario... P a šta je radio svu noć po m ehanĉinam a? pitate vi.

N esreća, pa to ti je! D a je pio, ĉini m i se, ni po jada. N ego... V idećete!

T o je m ojoj m ajci pola veka ukinulo. P laĉe nekih puta da svisne. A nikome da se pojada.

Jedanput doĊe on, tako, docne kući... N išta!... S utradan - ništa... K ad, m oj brate, opazi m ajka da on nem a sahata! P rekide se ţena, pita ga:

- A gde ti je, Mitre, sahat?

O n se nam rgodio. G leda na stranu, kaţe:

- Poslao sam ga u Beograd da se opravi.

- Pa dobro je išao, M itre.

- V aljda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide!

M oja m ati šta će, ućuta.

K uka posle s m ojom sestrom : "E , teško m eni! D aće sve što im am o, pa pod starost da perem tuĊe košulje!"

Jedanput opet - jali je bilo deset, jali nije - a njega eto iz kafane. N akrivio jednu astrahansku šubaru, preko prsiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak

iskićen zlatom i dragim kam enjem . U Ċe on, a kao da m u se nabrala koţa oko levog oka. N ešto je dobre volje.

K ako uĊe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je.

- Zar si povratio?... - trţe se. - Z ar ti je već opravljen sahat?

- Opravljen! - kaţe on.

- A kakav ti je to lanac?

- Lanac kao svaki lanac - kaţe on, ali nekako m ekano, nije da se izdire.

- Znam, - kaţe m oja m ati - a otkud ti?

- Kupio sam!

- A ta šubara? T o im a sam o u M iće kaznaĉeja.

- Kupio sam i nju!

- Prodao ti?

- Prodao!

- A kakav...?

Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. O na um uĉe.

On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak kolik pesnica pa baci na sto, i ono zveknu: sam samcit dukat, brate!

- Na, - reĉe - ostavi ovo! - P a onda iziĊe u kuhinju. M oja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diţe prljavu deĉju pelenu.

- A šta ću - kaţe sestri - s ovim novcima? Ovo je prokleto!... O vo je Ċavolsko!... O vo će Ċavo odneti kako je i doneo!...

K ao što vidite, nem a tu sreće ni ţivota!

I tako je m oja m ati bila nesrećna, i m i sm o svi uz nju bili nesrećni...

N ekad, priĉala m i je m ati, bio je on sasvim drugi ĉovek; a i ja se sećam , kao kroz m aglu, kako m e je ĉesto drţao na krilu dok sam bio sasvim mali, pravio mi od zove svirajku i vodio m e sa sobom na kolim a u livadu. A li, kaţe m ajka, otkako se poĉe druţiti s M ićom kaznaĉejem , K rstom iz Makevine ulice, O lbrektom apotekarom i još tako nekim a, sve se okrenu i poĊe kako ne treba.

O brecuje se. N e trpi nikakva zapitkivanja, odm ah ispreĉi: "G ledaj svoja posla!", ili: "Im aš li ti druge kake brige?"

N ije fajde, kazao sam ja: video je on sam da ne valja šta radi; ali ga uzeo budiboksnama na svoju ruku, pa ga ne pušta.

P a ipak, sm ešno je kazati, ali opet, opet je on bio dobar ĉovek. Jeste, bogam i! A li tako...

Jedanput vrati se on u neko doba kući. N ije sam ! Ĉ udi se m oja m ati. P roĊe on još s nekim pored vrata, nešto polako gunĊaju. O doše u avliju. Ĉ ujem o m i m alo posle konjski topot i rzanje. N e znam ja šta je to.

K ad on posle uĊe, ja poĉeh hrkati i m oja se sestra uĉini da spava. N azva dobro veĉe, pa ućuta. Ć uti on, ćuti m ajka ĉekam ja.

O nda m oja m ati otpoĉe, a glas joj prom ukao:

- O dvedoše vranca!

- O dvedoše - kaţe on.

O pet ćute, sam o m ati ĉas po useknjuje se, a ja ĉisto osećam kako plaĉe.

- M itre, tako ti B oga, tako ti ove naše dece, ostavi se, brate, drugovanja s Ċavolom . K o se njega drţi, gubi i ovaj i onaj svet. E no ti Jove kartaša pa gledaj! O nakav gazda, pa sad spao na to da pregrće tuĊu šišarku i da kupuje po selim a koţe za Ĉ ifute. Z ar ti, zaboga, nije ţao da ja pod starost ĉekam od drugog koru hleba i da ova naša deĉica sluţe tuĊinu?... - P a onda poĉe jecati.

- A šta si ti uzela m ene zaklinjati decom i plakati nada m nom ţivim ? Š ta sliniš za jednom drkelom ? N ije on m ene stekao nego ja njega! S utra, ako hoćeš, da kupim deset!

M oja m ati plaĉe još jaĉe:

- Znam, Mitre brate, - kaţe ona m ilostivno - ali hoće dušm ani sve da odnesu. O stavi se, brate, tako ti ove naše nejaĉi, proklete karte! Z naš da sm o m i na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekakve izelice iz mog dobra isteraju?...

- A ko te tera?

N e tera m e niko, brate, ali će m e isterati ako tako i dalje radiš. T o je zanat od B oga proklet!

- A m a ja sam tebi sto puta kazao da m i ne popuješ i da sliniš bez nevolje! N ije m eni, valjda, vrana popila pam et, da m i treba ţena tutor!

Ć uti plem enita duša. G uši se. N i suza nem a više. O ne teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se.

D an za danom , a ono sve po starom . D onosio je ĉesto pune fišeke novaca. G ubio je takoĊe. D olazio je ĉesto bez prstenja, bez sahata, bez zlatna silaja. Donosio je drugi put

i po dva-tri ahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne ĉizm e, jednu ćurdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kašika; a jednom : puno bure lakerde i - svakojakih drugih kom endija. Jedanput dovede uveĉe vranca, onog istog, našeg.

S utra m u kupio nove 'am ove: vise rem eni do niţe kolena i biju ga rojte po vilicama. Upregao ga u kola, a stolicu turio na dućanska vrata, pa kroz varoš rrrrrr!, da sve izleće kaldrma ispod nogu.

M i sm o već bili oguglali, sam o je m ati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan odpušta. S ve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša.

P oĉeše, bogm e, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući. Zatvore se u veliku sobu, upale po nekoliko sveća, zveĉi dukat, puši se duvan, klizi karta, a naš m om ak S tojan ne prestaje peći im kafe (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata što je nadobijao napojnice). A naša m ati sedi s nam a u drugoj sobi; oĉi joj crvene, lice bledo, ruke suve, i ĉas po ponavlja: "B oţe, ti nam a budi prijatelj!"

I tako se on sasvim otpadi od kuće. S am o ćuti. M ateri nikad ne gleda u oĉi. N as decu ne m iluje, ni osorne reĉi da rekne, a kam oli blage. S ve beţi od kuće. S am o nam para daje koliko koje hoćem o. A ko ištem da kupim legršter, a on izvadi po ĉitavu pletu. Z a jelo je kupovao sve što je bilo najlepše u varoši. M oje haljine najlepše u celoj varoši. A li opet nešto m i je tako teško bilo gledajući m oju m ajku i sestru: ĉisto postarele, blede tuţne, ozbiljne. Nikud podbogom ne idu, pa i na slavu slabo kom da idu. A i nam a su ţene slabo dolazile već sam o ljudi i to gotovo sve sam o one "lole" i "pusta'ije", kao što ih je m oja m ati zvala. D ućan gotovo i ne radi. "Z ar ja - kaţe m oj otac". - D a m erim gejaku za dvaest para ĉivita? E no m u Ĉ ifuta - M ati ne sm e ništa više ni da proslovi. K aţe, jedanput i

kazao:

- Jesi ĉula, ti, razum ej srpski što ću ti reći: ako ti m eni ciglo jedanput još što o tom e prosloviš, ja ću sebi naći kuću; pa se iseliti; a ti ovde popuj kom e hoćeš! U -pam-ti do-bro!"

Ć uti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana dan, a sve se m oli B ogu: "B oţe, ti m ene nem oj ostaviti!"

E , pa valjda vidite šta će iz svega da bude!

D oĊoše oni svi jedno veĉe. D oĊe s njim a još nekakav P . Z elem bać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, "radi s P eštom ". B rkove ušiljio, kosu ostrag razdelio, a zolufe pustio, do jagodica. D ebeo u licu, šiškav u telu; nakrivio nekakav šeširić, a preko prsluka zlatan lanac; isti onakav kakav je: babo imao. Na ruci mu nekakav prsten, cakli se, brate, ne da, u se pogledati. Gega se kad ide; govori krupno i prom uklo, a sve se sm eši onim m alim , kao jed zelenim oĉim a, da te nekakav strah uhvati kao od sovuljage.

D oĊoše oni, velim . S tojan odm ah uz ognjište, pa peci kafu.

Z apališe ĉetiri sveće. U dari dim od duvana kao iz dim njaka. P iju kafu, ćute kao T urci, sam o karta klizi, i ĉuješ kako zveĉi dukat.

T o je bila strašna noć.

M i se s m ajkom zatvorili u drugu sobu. O na više ne plaĉe. N i sestra. Ispijene u licu, oĉi upale pa gledaju strahovito uplašeno. P rem a ovom e je ništa ono kad m i je stric um ro.

N ekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. B io je sav znojav. R azdrljio dţem adan, raspuĉio košulju pa m u se vide guste crne dlake na grudim a. N am rĉio se kao T urĉin.

- D aj još! - veli mojoj majci.

O na stegla srce. Ĉ uti kao kam en, otvara kovĉeg pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u maramu.

G leda uzvereno i na stranu, odlaţe nogam a kao ja kad me društvo ĉeka napolju, a ja stojim dok m i seša ne odseĉe hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad proĊe, progunĊa kao za se: "Još sam o ovo!" I onda ĉisto beţi iz sobe. A li "još ovo", uĊe ti on, ĉini m i se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći.

- Daj! - veli m ajci, a došao u licu kao zem lja.

M ati poĊe kovĉegu, a noge joj klecaju, sve se navija. Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za peć.

- B rţe! - kaţe m ajci, a odlaţe nogam a i rukavom briše znoj.

M ati m u pruţi.

- Daj sve! - reĉe on.

- Poslednjih deset dukata! - reĉe ona. A li to ne beše više glas, ni šapat, već nešto nalik na ropac.

O n skopa one novce i upravo istrĉa iz sobe.

M oja m ati klonu kraj kovĉega i onesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skoĉih iz postelje. I Đ okica skoĉi. S edosm o dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: "Nano, nano!"

O na m etnu ruku na m oju glavu i šaputaše nešto. O nda skoĉi, upali svitac pa priţeţe kandilo pred svetim Đ orĊem .

- Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! - reĉe ona. G las joj zvoni kao zvono, a oĉi svetle kao

veĉernjaĉa na nebu.

M i potrĉasm o njoj pod ikonu i svi klekosm o, a Đ okica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroĉe, ĉita naglas onu polovinu O ĉenaša što je već bio nauĉio. O nda se opet krsti i ljubi m ater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih oĉiju teku dva m laza suza. O ne behu upravljene na sveca i na nebo. T am o gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao. I onda joj se po licu razli nekakvo blaţenstvo i nekakva svetlost, i m eni se uĉini da je B og pom ilova rukom , i da se svetac nasm eši, i da aţdaja pod njegovim kopljem ze'nu. P osle m i zablesnuše oĉi, P a padoh niĉice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrţa, i m olih se po stoti put: "B oţe, ti vidiš m oju m ajku! B oţe, m olim ti se za babu!" I onda, a ne znam zašto "B oţe, ubij onoga Z elem baća!"

Dugo smo se tako molili.

Posle moja mati usta, pope se na stolicu pa celiva svetog Đ orĊa. I m oja sestra to isto uĉini, a posle diţe i m ene i Đ okicu, te i m i celivasm o. O nda m ati uze suvu kitu bosioka što je stajala za ikonom i staklence s bogojavljenskom vodicom što je visilo pod ikonom , pokvasi onom vodom bosiljak, pa, nešto šapćući prekrsti njime sobu. O nda polako otvori vrata na prstim a doĊe do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje.

E j, kako m i je onda lako bilo! K ako sam se osećao blaţen kao okupan! A m a što m i sad ne m oţe više da bude onako?

Istom što m ati prekrsti vrata od velike sobe, a unu tra diţe ţagor. N e m oţe ništa da se razum e, sam o što Z elem bać jedanput viknu, koliko igda m oţe:

- A ko m ene m oţe naterati da igram više? K am o toga?

P osle opet nasta nejasan ţagor i svaĊa. O nda ĉusm o kako

se vrata otvoriše, gunĊanje i korake.

A li babo ne uĊe u sobu. Z alud m i ĉekasm o. I dan zabeli ja i Đ okica zaspasm o, a on još ne doĊe.

K ad se probudih, sunce beše daleko odskoĉilo. O sećao sam se strašno um oran i prazan, ali ne m ogah više zatvoriti oĉiju. U stanem .

S ve izgleda nekako sveĉano, pa tuţno. N apolju mirno, sveţ zrak pada kroz otvoren prozor, a pred ikonom dršće plam iĉak u kandilu. M oja m ati i sestra blede kao krpe, oĉi im vlaţne, lice kao od voska, krše prste, idu na prstim a i ništa ne govore, sam o što šapuću neke poboţne reĉi. N e doneše nam doruĉak, ne pitaju jesm o li gladni, ne šalje m e m ati u školu.

- Š ta je ovo? - pitao sam se ja. - Je li ovde m rtvac u kući ili se moj pokojni stric vratio pa ga valja nanovo sahranjivati.

O nda pretrnuh kad se setih šta je noćas bilo i m ehaniĉki prošaptah: "B oţe, znaš ono za babu;" i opet: "B oţe, am a ubij onog Z elem baća!"

N e m isleći ništa, obuĉem se i iziĊem iz sobe. I nehotiĉno poĊem vratim a od velike sobe, ali se oĉas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku.

Ja se okretoh, ali ona ne reĉe ništa, sam o turi prst na usta; onda m e odvede do vrata od kuće, pa m e pusti. O na se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom - ne znam šta da m islim .

O nda se nanovo prišunjam na prstim a do velike sobe, pa provirim kroz kljuĉaonicu.

Gledam.

Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri

preturene. P o podu leţi tisuću karata, razgaţene i nerazgaţene cigare jedna razbijena kafena šolja i ispod jedne karte viri dukat. Z astor na stolu svuĉen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i nepela od duvana. S toji još nekoliko praznih tanjira, sam o na jednom duvan istresen iz lule. Ĉ etiri prazna svećnjaka; sam o u jednom što bukti debela hartija kojom je sveća bila om otana i crn dim mirno se uzdiţe i dohvata za tavan.

N a jednoj stolici za stolom , leĊim a okrenut vratim a, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao ĉelom , pa se ne m iĉe.

Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadim aju. Ĉ udno sam i m raĉno nešto m islio. Ĉ inilo m i se, na prim er, - a ne znam, upravo, zašto - da je on m rtav, pa sam se ĉudio kako m rtvac diše. P osle m i se ĉinilo da m u je ona snaţna ruka od kabaste hartije, da ne m oţe više njom udarati, - i sve tako koješta.

Bog zna dokle bih ja tako virio da me se opet ne dotaknu m ajĉina ruka. N išta m i ne reĉe, sam o onim blagim oĉim a pokaza put vrata.

Ja - ne znam zašto - odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa iziĊoh napolje.

Taj dan bio je subota.

K ad iziĊoh na ulicu, ide svet kao i obiĉno; svaki gleda svoja posla. S ilni seljaci doterali koješta na pijacu. T rgovci zaviruju u vreće i pipaju jagnjad. N ovak pandur dere se i odreĊuje gde će ko da pritera kola. D eca kradu trešnje. S reten ćata ide dobošarem po varoši i ĉita da se zabranjuje puštati svinje po ulicam a. T rivko izvadio jagnje pa viĉe: "H odi, vruće!", a pijani Joza igra u jednoj

barici.

- A što je, m ore, vaš dućan zatvoren? - zapita me Ignjat ćurĉija koji u taj par proĊe.

- Tako! - kaţem ja.

- Da nije bolestan Mitar?

- Nije - kaţem ja.

- O tišao, valjda, nekud?

- U selo - rekoh ja, pa pobegoh u avliju.

Eto ti zatim dva takozvana "devera", tj. mojih drugova koje je poslao gospodin da vide što nisam došao u školu.

S ad se tek setih da je trebalo ići u školu. U zm em knjige i komad hleba, a gledam majku i devere.

- K aţite, deco, gospodinu da M iša nije m ogao pre doći imao je posla.

O, ova ruka! Da mi je da je se sit naljubim, kad ona spava, kad me ne vidi!

Š ta je bilo u našoj kući za vrem e dok sam bio u školi - ne znam... T o jest, znam : jer kad se vratih iz škole, naĊoh sve onako kako sam ostavio: moja mati i sestra sede s rukama u krilu; ne kuva se ni ruĉak; prolaze na prstim a pokraj velike sobe i samo othukuju - isto onako kao kad mi je stric um ro. Đ okica u avliji vezao m aĉki dţezvu za rep, pa se uveseljava njenom trkom . M om ci šiju gunjeve u svojoj odaji, a S tojan se izvalio u seno pa hrĉe kao da je po noći.

M oj otac još isto onako sedi, ne m iĉe se. Z ateglo m u se ćurĉe preko širokih leĊa, a oko pojasa se razm iĉe od duboka daha.

O davno je već bilo zvonilo na veĉernje.

D an se kloni svojem u kraju, a u našoj duši ista ona puĉina, - nigde kraja da vidiš, sam o što se oblaci sve gušće gom ilaju. S ve postaje nesnosnije, strašnije i oĉajnije. - B oţe, ti na dobro okreni!

Ja sam sedeo na pragu pred kućom . D rţao sam u ruci nekakvu školsku knjiţicu, ali je nisam ĉitao. V ideo sam na prozoru bledo lice moje matere naslonjeno na suvu joj ruĉicu. U ušim a m i je zujalo. N isam um eo ništa da mislim.

U jedanput škljocnu brava. M oje m ajke nesta s prozora. Ja pretrnuh.

V rata se od velike sobe otvoriše. N a pragu stajaše on, m oj otac!

Fes malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu visoko ĉelo. B rkovi se opustili, lice potam nelo, pa ostarelo. A li oĉi, oĉi! N i nalik na one preĊašnje! Ĉ isto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besm isleno gledaju, ne traţe ništa, ne m isle ništa. U njim a nešto prazno, nalik na durbin kom e su polupana stakla. N a licu nekakav tuţan i milostivan osmejak - nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao m oj stric kad je pred sm rt iskao da ga priĉeste.

P olako preĊe hodnik, otvori vrata od naše sobe, prom oli sam o glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuĉe. Z atvori vrata pa iziĊe na ulicu i lagano se uputi kum -Ilijinoj kući.

P riĉao m i je posle T om a, kum -Ilijin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali peĉate i tako dalje. A li šta je to bilo,

to se ne zna niti će ikad iko znati.

O ko deset i po sahata m i sm o svi leţali u postelji, sam o m ati što je sedela s rukam a u krilu i beznaĉajnim pogledom gledala u sveću. U to doba škripnuše avlijska vrata. M ati brzo pirnu u sveću, pa i sam a leţe u krevet.

Meni je ispod jorgana kucalo srce kao da neko bije ĉekićem u grudim a.

V rata se otvoriše i m oj otac uĊe. O brte se jednom -dva po sobi, pa onda, ne paleći sveće, skide se i leţe. D ugo sam još slušao kako se prevrće po krevetu, pa sam posle zaspao.

Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih nešto m okro na ĉelu. O tvorim oĉi i pogledam : pun m esec gleda pravo u sobu, a njegov pauĉinast zrak pao na lice m oje m ajke. O ĉi joj zatvorene, lice kao u nekog teškog bolesnika, a grudi joj se nem irno diţu.

V iše nje stoji m oj otac. U pro pogled u nju i ne m iĉe se. M alo posle priĊe našem krevetu. G leda nas sve, gleda m oju sestru. D oĊe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa:

- Spavaju! - A li se trţe od svog šapata i kao da se oka meni nasred sobe. Dugo je tako stajao ne m iĉući se, sam o što opazim pokatkad kako m u se'nu oĉi, gledajući ĉas na nas ĉas na m ater.

Ali mi nijedno ni uvom da maknusmo!

O nda on poĊe porebarke na prstim a ĉiviluku, a ne skida oka s nas; skide paţljivo onaj srebrnjak, turi ga pod dţube natuĉe fes na oĉi, pa brzo i celom nogom stupajući iziĊe napolje.

A li tek što se vrata pritvoriše, a m oja se m ati ispravi u

krevetu. Z a njom se diţe i sestra. K ao kakvi dusi!

M ati brzo ali paţljivo usta i poĊe vratim a; za njom prista i seša.

- Ostani kod dece! - prošaputa m ajka, pa iziĊe napolje. Ja skoĉih pa i sam poĊoh na vrata. S eša m e uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:

- Ostani kod dece!

K ad iziĊoh napolje, pritrĉim plotu, pa sve pored plota a ispod višanja dovuĉem se do bunara i ĉuĉnem iza njega.

N oć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh sveţ - nigde se ništa ne m iĉe. O nda videh babu kako se nadviri nad prozor od m om aĉke sobe, pa opet ode dalje. S tade najzad pod krov od am bara, pa izvadi pištolj.

Ali u istih mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.

P renerazi se ĉovek. U pro pogled u nju pa bleji.

- M itre brate, gospodaru m oj, šta si to naum io? M oj otac uzdrhta. S toji kao sveća, šupljim pogledom gleda m oju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.

- Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao!

K ako si propao, gospodaru, B og s tobom ! Š to govoriš tako!...

- Sve sam dao! - reĉe on pa raširi ruke.

- Pa ako si, brate, ti si i stekao! Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.

- Ama sve, - reĉe on - sve, sve!

- A ko će! - reĉe m o ja mati.

- I konja! - reĉe on.

- Kljusinu! - kaţe m oja m ati.

- I livadu!

- Pustolinu!

O n se prim aĉe m ojoj m ajci. G leda je u oĉi, ĉisto proţiţe. A li ona kao jedan boţji svetac.

- I kuću! - reĉe on, pa razrogaĉi oĉi.

- A ko će! - reĉe m oja m ati. - D a si ti ţiv i zdrav!

- Marice!

- Mitre!

- Š ta ti to veliš, M arice?

- V elim : da B og poţivi tebe i onu našu deĉicu! N ije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! N ećem o m i biti nijedno gladni dok si ti m eĊ nam a!

Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.

- Marice, - poĉe on - zar ti?... - Z agrcnu se, pa pokri oĉi rukam a i ućuta.

Majka ga uhvati za ruku:

- K ad sm o se m i uzeli, nism o im ali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala B ogu, puna kuća!

Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram m eseĉine.

- P a zar si zaboravio na ĉardak pun šišarke?

- Pun je! - kaţe otac glasom m ekanim kao svila, a rukav prevuĉe preko oĉiju i spusti ruku.

- P a šta radi ona m oja niska dukata? Š to će onaj leţeći novac? Uzmi ga u trgovinu!

- U loţićem o u ţito!

- Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala B ogu, a zdrava su nam deĉica. M olićem o se B ogu, pa raditi.

- K ao pošteni ljudi!

- N isi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital P aranosov, pa da je još onoliki!

- P a ćem o opet steći kuću!

- Izvešćem o našu decu na put - kaţe m ati.

- P a m e neće m rtvog kleti... O tkad ih nisam video!

- H odi da ih vidiš! - reĉe m ati, pa ga kao neko dete povede za ruku.

A li ja u tri koraka već u sobi. S am o što prišaptah m ojoj sestri: "Lezi!", pa povukoh jorgan na glavu.

U pravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. G rom ko se razleţe kroz tihu noć i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i peĉal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom ...

- Sine, ustani da idemo u crkvu!...

K ad sam išao lane u B eograd po espap, video sam u T opĉideru P eru Z elem baća u robijaškim haljinama. - Tuca

kamen!

(1879)

Školska ikona

I

N aše selo im alo je crkvu, a crkva je im ala popa. P op je, opet, im ao crkvu, selo i popadiju. T o jest: pop je sluţio crkvu, upravljao selom i ţivio s popadijom .

P op je bio sve i sva! Im ali sm o i školu, ali je ona bila potĉinjena znaĉaja, kao što je ćata u sudnici. O na je sluţila crkvi i selu, dakle popu. - P oslije ću vam i o njoj priĉati.

Cijelo je selo bilo popov spahiluk. Zapovijedao je kmetu, a kmet selu. Nije imao pandura, ali niko nije mogao ni pom isliti da ne posluša popa, a on, opet, sa svoje strane nije ni sanjao da njegova rijeĉ najalovo proĊe, ili da on uzim a vlast koja m u ne priliĉi.

S tjepanu, što ide u raskorak, prezrijeva ţito, a on još nije poţnjeo.

- A što ti, S tjepane, ne ţanješ?

- K ako ću, oĉe?

- Srpom!

- Z nam , oĉe; a kuda ću prije? Z naš da sam inokosan.

- A moba?

- T reba ubiti brava i nabaviti akov rakije, a znaš kako sam stradao.

- A ti uzm i koje crkveno m arvinĉe, a zar će biti i što rakije, pa sjutra zovi mobu.

S jutradan do veĉernje oboreno sve, vezano i sloţeno u krstine.

P op je sve što je im ao svoga zvao "crkveno" i "narodno" a sve što je seosko "naše". M ogao je on ići u koju hoćeš kući uzeti što je htio - niko m u neće ni rijeĉi reći. O n je to i radio. P opustila m u šina na toĉkovim a, a on naĊe P era kovaĉa gdje sjedi pred krm aĉom .

- Zar ti - veli - u radni dan sjediš pred m ehanom ?

- Blagoslovi! - kaţe kovaĉ i ide ruci - a šta ću kad nem am posla?

- A jesi li vidio crkvena kola i šinu na toĉkovim a?

- N ijesam , oĉe!

- N ijesi, jabom e, nem aš kad od m ehane. T reba ja da vodim i tvoju brigu!

O n ide dalje, a kovaĉ kao oparen trĉi popovoj kući i steţe šinu. N abavlja zelene šare u varoši pa ih sve m asti, a ispod trapa, gdje hvata m oţdanik, podm etnuo dvije stare konjske ploĉe da se m alo gigaju kola kao na "venderim a" i da se popu "ne trucka zorli".

Jednom u sumraku ugleda on novoga poljaka Luku; uhvatio neĉije svinje pa goni u obor.

- K uda ćeš to, L uko?

- B lagoslovi, oĉe! - U obor!

- A ĉije su?

- Ama ne znam ni ja.

- Je li više krm aĉa ili veprova?

- K rm aĉa.

- R ovašene?

- U desno uho.

- E, to su crkvene svinje! Tjeraj u obor pa im podaj kukuruza. A km eta pozdravi nek' zakaţe selu da pazi na te svinje; jer ako još jedanput ĉujem da su upale u tuĊe dobro, prodaću ih odm ah, m a ni sto groša ne uzeo! N eće biti m oja šteta.

Ne zna niko, pa ni on sam kad se rodio. U ono doba gdje vam poĉinjem priĉati, raĉunali sm o m i, a i on, da će m u biti tako pedeset godina. Popadija jal' je bila godinu dvije m laĊa, jal' nije. A li obadvoje ljudi tem eljiti. D jece nijesu im ali, tijem su više raĉunali seosku djecu u svoje. Ko nije im ao ĉarape, trebao je sam o nedjeljom proći pored popove kuće, pa već više ne bi išao bosonog. O no dobra što su im ali, kao što rekoh, nijesu raĉunali u svoje već u narodno. N arod ga je zasijavao, ţnjeo, kosio, plastio, vrhao, vijao. M ićo crkvenjak na pijacu nosio a pop novce ĉuvao. - A šta će njim a dvom a dobro? N i kuĉeta, ni m aĉeta! D ok su još ţivi, biće im dosta, a poslije - narodno je i bilo.

P oodavno je već kako pop ne m oţe da m ahne kosom , ni, zakopa motikom, ali zato je on ipak uvijek u poslu. On vodi brigu o cijelom selu. Ĉ as je u jednoj, ĉas u drugoj njivi, sad u školi, poslije u crkvi. Im ao je svuda posla, svuda je i stizao, i svuda je trebala njegova pamet.

K ad je kakav teţi sluĉaj u sudnici, odm ah trĉi po popa, i on to od ĉasa nam iri, da je svakom pravo.

K od kuće je ţivio skrom no i postarinski. P opadija ga ljubi u ruku kad poĊe u selo ili kad se vrati kući. S va im je

posluga bio M ićo crkvenjak, koji se takoĊe raĉunao u nešto što pripada crkvi i selu, dakle popu.

Pop je govorio vrlo ĉesto besjede u crkvi. S ilne, svete i pouĉljive rijeĉi, da te jeza podiĊe. C rkva je sluţila svaki dan, a nedjeljom je bila uvijek dupkom puna. P rije, još davno, i kad je kakav svetaĉac, pa i petak, nagura se puna crkva ţena, ali pop jedanput, poslije sluţbe u petak, stade pred oltar pa poĉe govoriti: da je B og ostavio nedjelju i praznike za crkvu; da se u ostale dane ĉovjek radeći m oli Bogu; da se on za sve moli kad oni moraju raditi; da je bogomrsko ne raditi u petak, jer je to samo turski svetac, i da će on svakoga izbrisati iz protokola krštenih koji odsad ne bude petkom radio.

I vjerujte, ljudi, u našem selu nem a, kao u drugim a, am a nijedne glave koja svetkuje petak.

A nedjeljom crkva, rekoh vam, puna puncata, pa i polovinu porte pritisnuo narod. A pop još kad hoće što vaţno da besjedi, poruĉi km etu da zovne još ljude kojih će se najviše ticati besjeda. A ko je ko uĉinio što rĊavo, a on ga u crkvi pred cijelim narodom izobliĉi i pozove na pokajanje. N ije se nikad desilo da m u se ne poslušaju svete rijeĉi. Jedanput uĊe neka pom am a u ljude da razgraĊuju tuĊe gradine i da upuštaju stoku. P uca vrljika, a razbijenih glava kao bundeva. Svaki dan sve gore, i km et već bio poruĉio C iganinu da skuje rezu za zatvor i predloţio da se kupi katanac, a pop jedne nedjelje stade pred, oltar pa otpoĉe propovijed. L ijepo je, brate, govorio, ĉisto da se zaplaĉeš. K ad naposljetku sav pocrvenje, pa poĉe da dršće kaţe: "Š ta je to, braćo, jeste li vi hrišćani? Kakvo je to zlo udarilo, da je gore negoli u Turskoj? S inoć - veli - zovu da ĉitam m olitvu A rnautoviću; kad ja tam o, a njem u S rninić prošcem slom io rebro, i to sve oko neke sipljive kobile. P a šta ćete vi u ovom hram u kad tako radite? Š ta sam ja zgrješio B ogu, da m i ne date pod m oje stare dane ţivjeti? K ako ću - veli - poći na nebo, gdje će

me sjutra-preksjutra svevišnji pozvati, kako m u sm ijem stati pred lice i dati raĉuna o svom e stadu? Ili vi hoćete da ja zatvorim ovo sveto mjesto, da ga ne gazite bogoprotivnim nogama i da me ne crnite sve gore pred ocem nebeskim ! P ošljednji vam put kaţem i pozivam da se ostavite pasjaluka i nesrećne rabote. Jesi ĉuo, ti R ajkoviću ti Ivankoviću, ti Jovane B ojiĉiću i ti N astase A ndriću, am a zar vi m islite da ja ne vidim da ste i vas ĉetvorica u ovom boţjem dom u? P rognaću vas, ako tako ustjerate, starosti m i. odavde i nam jestiću M ića crkvenjaka pred portu s vrljikom pa da mu prebije golijeni koji se od vas usudi stupiti nogom na ovu svetu zemlju. P rokleću i vas i sve inadţije i ubojici onim putirom ondje, pa onda ţivi ako m oţeš. P oslušajte m e p ošljednji vam put kaţem ; vas ste ĉetvorica svem u zlu kolovoĊe. Jal' se m irite, jal' ćete odsad s B ogom ratovati!"

D ršćem o m i kao prutovi - nije šala one boţje rijeĉi, a prijeti kletvom . O svrće se narod i traţi oĉim a njih ĉetvoricu, a oni pokunjili glave, p ogledaju se ispod oĉiju i hoće već da se ljube pred narodom . A poslije sluţbe: cm ok! P ozdravljaju se i oni koji se prije ne htješe ni pogledati, i kmet istavi kolac kojim je bio podupro vrata od buvare. - G ovori narod o popovim rijeĉim a, a svakom e puno srce, i lako mu kao da se okupao.

Tako je on djelovao. Nikad nije prestajao, nikad se um orio. B ogu se m olio: "B oţe, oprosti m i grijehe i odrţi m e zdravo dokle si m i ţivota poklonio!" I B og ga je zajedno s pošom obdario zdravljem . A li kad poša nam iri po našem raĉunu tako pedeset i pet godina, poĉne nešto hudjeti, svako jutro povraća, a poslije nekoliko m jeseca i noge još poĉeše otjecati. N e m oţe više ni hljeba da zam ijesi. "H oće - veli - duša na nos da m i iskoĉi!" T eretan joj svaki rad, i sve da joj je da leţi. N e tuţi se, istina, nikome, ali popu pao nekakav teret na srce i crne mu misli dolaze u glavu da će izgubiti druga. Z abrinuo se silno i noću ĉesto ustaje. Ide sam po dvorištu, a sve prisluškuje

kod kapka. A li poši, kako koja nedjelja, sve gore. M uka, istina, gdješto i popusti, ali noge zatjeĉu sve jaĉe, dohvatilo i gore snagu, i ĉesto je hvata nesvjestica. S ve više iznem aţe, i jednu noć lijepo da zakovrne. U dariše nekakvi bolovi u krsta i sve se u klupĉe savija. S jedi pop kraj postelje i ne odm iĉe se. Š apće samo molitve, a popadija slabo se i razbira. Jeĉi sam o i m oli se B ogu da je primi.

Š ta da se radi?

Ujedanput popadija se dohvati za pojas, pa vrisnu i sva pocrvenje. Pop se okameni.

- P ošlji - veli ona - brţe po Ikoniju M arkovu.

P op razbudi M ića koji u skok ode baba-Ikonijinoj kući, a sam se opet vrati popadiji.

B olovi nastupaju sve na m ahove i sve ĉešće, ali kad popuste, ona je pri sebi. Stidljivo pogleda popa, a na licu joj se vidi nekakva strašljiva spokojnost. O nda bolovi nanovo uĉestaše. D oĊe i Ikonija, i poša reĉe popu da iziĊe, a sam a osta s Ikonijom . V eć poĉinje da sviće prvi dan Duhova. Sio pop na klupicu u avliji, turio sijedu glavu u ruke, pa se ne m iĉe. O nda m u ujedanput sinu nešto kroz glavu. S koĉi s klupice i kao da se nasm jehnu, a u isti par ĉu dreku m aloga djeteta iz sobe. O n kleĉe na travu i uze se moliti Bogu.

Još nije pošteno ni svanulo, a već sve selo zna da se u popa našlo ţensko dijete. V eseli ljudi i ţene, izoblaĉili se i došli u crkvu. L jube popa u ruku i ĉestitaju. A on se ĉisto podm ladio. B lagosilja sve redom , a M iću zapovijedio da sve crkvene ĉarape, tkanice i rublje iznese u portu i razda sirom ašnom e narodu. V elika je sluţba bila taj dan, divno je pop pjevao. A poslije sluţbe veselje na sve strane.

P una i krĉm a, pa sve nazdravljaju popu i njegovu domu.

N aĊe se i nekakav šaljivĉina koji nazdravi "crkvenoj popadiji", ali K rsta Z am lata isteţe šam arom i sastavi ga sa zem ljom , a uvrijeĊeni narod graknu: "U dri, posvetila ti se!" Sve ide dobro i svi se dobru nadaju. Popadija se oporavlja" i već trećeg dana pridigla se u postelji, pa srĉe m lijeko iz ćase. P rohoda kao i prije po selu, ali je rasijan i sve se trudi da sakrije radost. A kad je nasam o, ĉesto m u se razvuku usta, gleda onu stranu gdje m isli da m u je ţena i dijete, po ponavlja "Slava tebi, Gospode!"

A li jedno veĉe, kad se vrati iz sela, zastade on pošu u nesvijesti, a Ikonija se sva oznojila kupeći krpam a krv ispod kreveta. P opu se odsjekoše noge. S popadne petrahilj, nam aĉe ga na vrat pa stade ĉitati "m olitvu od krovoteĉenija". - Sve zalud! O na otvori još jednom oĉi. P okaza svojom ţutom rukom na dijete pokraj sebe, dohvati onda popovu ruku i poljubi je prošapta: "Blagoslovi me... i oprosti!" Poslije joj se, valjada od bola, razvuĉe lice, trţe se jednom i onda kao da se osm jehnu i kao da otvori malo ruku, kad joj Ikonija turi u nju voštanicu.

K ad ašov izvisi gom ilu zem lje više popadije, m ahnu pop rukom na nas, i m i odosm o njegovoj kući, a on osta sam na grobu. S jedjeli sm o m oţe biti jedno po sahata. M ićo iznio rakije u bardaku, pa sluţi vinskom ĉašom . P iju ljudi, a ţene othukuju i uzdišu, a u ĉaši nestaje rakije. Š ta je pop radio sam na grobu, to niko ne zna. Tek poslije jedno po sahata vrati se on, i istom stupi na avlijska vrata, a dijete u sobi zapišta. N e pozdravi se on ni s kim , v eć, povodeći se, uĊe u sobu gdje je dijete bilo. R eĉe ţenam a da iziĊu, a sam osta neko vrijem e kod djeteta. Ĉ udno da dijete, ĉim osjeti njegovu bradu na svojem obrazu, zaćuta i zaspa. G ledao ga je on dugo. O nda obrisa oĉi i uĊe u narod. S vi poustajaše. - Im ao bih nešto da progovorim sa starijim ljudima - reĉe pop.

Ţ ene, jedna po jedna, njega u ruku pa kao guske jedna za

drugom na kapiju. I m laĊi svijet ode. Ikonija sam a osta u sobi s djetetom.

- B raćo, - reĉe pop - vi znate kako me je Bog blagoslovio i kako sam mu platio za moje znane i neznane grijehe. Svi ćute. N iko se ne usuĊuje ni da sjedne. I pop stoji, a bijela m u brada ĉas po zaigra.

-_ Ja - veli -, braćo, ostah tako sam sam ohran sa ovijem crvom . T ako je boţja volja, neka m u je slava! A li dijete valja gledati. Š ta ću ja, star i nejak, s njim e. O pet svi ćute i ustavili dah.

- Pticama nebeskim dao je Bog drugu snagu i pute, a ĉovjeku ostaje pam et i hrišćansko srce.

O pet ćutanje, niko ne zna kako da poĉne, kako da ga tješi, šta da m u kaţe. P op izdiţe glavu i pogleda po svjema:

- Je li ono teško selu?

- N e daj, B oţe! - graknuše seljaci. - Ne govori tako, ako B oga znaš!

A ksentije S m iljanić istaĉe se naprijed:

- Ako je tvoja volja, popo, i tvoj blagoslov, da uzmemo dobru ţenu dadilju, ili da ga dam o kakoj babinjari da ga prihrani dok ne uzmogne samo jesti.

U taj par otvoriše se vrata od kuće, i Ikonija, sva um azana od suza, iznese dijete na rukama.

- Ja - veli - ne dam djeteta od sebe, ako ćete m e svu isjeći. M ene je pokojna zaklela da ga ĉuvam i pazim .

- Da uzmemo Ikoniju! - viknuše seljaci.

- Dobro! - reĉe pop. - Ali djetetu treba sisa. Stanoje G luvić stidljivo iziĊe naprijed:

- D a prostiš ti, popo, i vi, braćo , vi svi znate da se moja dom aćica prije dva m jeseca pobabila. D ajte m eni dijete i Ikoniju, dok je ono još za sise! P aziću ga kao svoje!

- Ako je s tvojim blagoslovom, popo, ja velim tako je dobro - reĉe km et.

- N eka je s boţjim blagoslovom ! Ikonija se vrati u sobu.

- Još nešto! - reĉe pop. - S m rtan je ĉovjek, a neznan m u je ĉas sm rti. N aš je grijeh ako um re pored nas ţivijeh nekrštena duša. Ja ţelim da krstim o dijete prije nego ga dam iz kuće.

- Da ga krstimo! - rekoše seljaci.

- K o će biti kum ?

M eĊu seljacim a nasta ţagor, ali ubrzo iziĊe N inko V ilotić.

- A ko sam ti prav, oĉe, da se okum im o! T ako narod, hvala mu, mene izabra.

P op se triput poljubi s njim e. O nda poniješe dijete u crkvi i ona se napuni naroda.

T ako se dijete krsti, i nadjenuše m u im e M arija.

K ad ga opet vratiše u kuću, M ićo iznese ponovo rakiju. P rvu ĉašu dade kum u N inku. O n uze ĉašu, skide kapu i ustade a seljaci nehotice svi poustajaše i poskidaše kape. N inko otpoĉe:

- K um e m oj i oĉe, srećna da ti je M arija i naše kum stvo. Da Bog da svako dobro i radost od nje da doĉekaš: da te utješi i podvori pod tvoju starost, da se diĉiš i ponosiš njom e, kako se narod diĉi i ponosi tobom , a sve u zdravlju i veselju za dugo i na mnogo!

- Amin, da Bog da! - odazvaše se tiho seljaci. S vi se

obrediše rakijom , pa onda nešto prošaputaše m eĊu sobom i N inko V ilotić prvi uĊe u sobu gdje je dijete bilo i turi m u pod glavu dukat. Za njim kmet, za kmetom Aksentije S m iljanić, a za njim svi ostali po redu i starješinstvu, i svaki dariva dijete. K ad se svi izrediše, Ikon ija izbroja dva dukata u zlatu i ĉetiri i po u srebru i krajcaram a; veza novce u maramu, pa dade popu:

- Na ostavi; ovo je Marijino!

Onda je uze na ruku i ponese je popu da je poljubi, pa s G luvićem ode njegovoj kući. P ozdraviše se i ostali seljaci s popom, pa odoše, a on osta sam kao suvo drvo, i na srce mu pade tuga.

D ugo se opirao srcu ne hoteći "srditi B oga", ali starost ga je obrvala. O n pade licem na krevet, gde je juĉe još pokojnica. leţala, i gorko zarida. S uze spiraju crne m isli, naliju prepuklo srce. S lom ljen brod potone, i ništa se više ne vidi. I sam o još što san iz polom ljene parĉadi stvara nejasne slike.

II

N aša škola bila je u jednoj prostoj dašĉari. U njoj je bila jedna velika soba za djecu, jedna m ala za uĉitelja i jedna kuhinja u kojoj je i familijaz spavao. Glavna soba, upravo škola, bila je niska, kao i cijela kuća. V rata od nje gledala su u školsku avliju, a s lijeve strane bila su još jedna m anja, na koja je uĉitelj ulazio. U njoj uvijek udara na prašinu i ljudski znoj. P rozori su bili hartijom podlijepljeni. Na zidu je visila jedna stara drvena ikona svetoga S ave. B ila je sasvim poĉadila i isprepucala, da se jedva razaznavao svetac. Samo gore, gdje je glava, cakle se oĉi, i m a u koji kraj škole da staneš, uvijek gledaju u tebe. Ozbiljne, crne, prodiru ti u dušu i kao da te nešto pitaju. Ja znam , kad se desi da sam sam u školi, spopadne me nekakav strah i ne smijem da se obazrem na onu stranu. S ve m i se ĉini progovoriće nešto i ĉas prije gledam

da zagrebem napolje.

U ĉitelj je bio jedan krojaĉ, koji je stradao, vrlo m iran i vrijedan ĉovjek. C io dan je u školi, a noću šije popovske kape i šalje u varoš. Jedva da je što više znao od onoga što je djeci govorio. Pjevao je u crkvi, ali glasa gotovo nikakog nije im ao. P op ga je ĉesto dotjerivao, ali se za našeg dobrog uĉitelja slabo šta lijepilo. T ek on se trudio što je bolje m ogao. N i u što se u selu nije paĉao, svakom e je ugaĊao, a popa se bojao. U pravo se ni ţiv nije ĉuo. M i smo bili njime zadovoljni: kakav je, takav je - naš je! N e bih ga ja ovdje ni pominjao da i on nije imao udjela u M arijinu othranjivanju. V idjećete kako!

L ijepo paze M aru u G luvićevoj kući. N apreduje dijete da ti je m ilina pogledati. Ţ ene se nadm eću ponudam a i poklonim a. N ije joj bila još ni godina dana, a već je im ala ĉarapa, košulja, ubrusa i drugih stvari pun kovĉeg.

K ad joj se navršila godina i devet m jeseca, a pop, u dogovoru sa selom , dozida uz kuću još jednu sobu i uze dijete s Ikonijom sebi. Njima dvjema jednu sobu, a sebi drugu. T ako ga ni ţene ne sm etaju, koje su svaki ĉas obilazile M aru, vodile je svojim kućam a i dovodile opet popu.

O na je rasla u kući kod oca do svoje osm e godine. Jednog veĉera sjedi pop, kum N inko i S tanoje G luvić u popovoj avliji O nda poĉe pop:

- Ĉ uješ, kum e, i ti, brat-S tanoje! D ijete, kao što vidite raste, hvala B ogu, i napreduje. Još m alo pa će sam a sebi plesti kose. Ja sam - veli - m nogo m islio i lupao glavu šta da radim jako s njom e. D ijete valja da se pom alo uĉi kućevnom redu i poslu. Š ta će - veli - nauĉiti u m ojoj kući gdje nema ni preslice, a kamoli razboja? A i Ikonija je ostarjela, da se jedva drţi na nogam a. Š ta vi - veli - mislite? Da se dogovorimo mi, pa poslije da zapitamo i

druge pam etne ljude: da vidim o šta će oni reći.

- Ja velim da je opet date m eni u kuću - reĉe G luvić

- Jok! - kaţe kum N inko. - Kod tebe je bila skoro dvije godine, a kod mene jednom u nedjelji. Nego dajte vi meni dijete u kuću. U m ene je i zadruga veća, a, hvala B ogu, pam etna su m i ĉeljad, im aće se i kod m ene ĉem u nauĉiti.

- Hvala ti, kume! - reĉe pop. - Tako sam nekako i sam m islio. S jutra ćem o se razgovarati i s narodom , pa u im e boţje nek ide dijete u tvoju kuću i neka poĉne nauk.

A li sjutra se prom ijeni kod crkve sve. Istom pop ispriĉa i km etovim a i starijim ljudim a, svi pristaše, i kum -Ninkova dom aćica, vesela, uzela dijeta za ruku, a tek uĉitelj kao iz mrtvih:

- M olim vas, braćo, i vi, gospodin -popo, ako dozvolite da reknem i ja.

Z aĉudiše se ljudi:

- K aţi-de!

- Ja velim, gospodin-popo, i vi, gospodo kmetovi i kumovi, da nije pravo da se dijete kod tolikog svog imanja potuca po tuĊim kućam a.

P op pocrvenje kad ĉu rijeĉ im anje, a kum N inko razrogaĉi oĉi i skide lulu s ĉibuka.

- Zar ti - veli -, dronjo, zoveš m oju kuću tuĊom i zar će se ovo dijete potucati u m ojoj kući? U ĉitelj se ujede za jezik:

- Molim, molim, gospodar-Ninko i kume, i vi, gospodin-popo i ostala gospodo! Ja velim, ako dozvolite, da se dijete vaspitava kao varoška djeca, jer ovo, vi vidite i tako, m islim nije roĊeno da kopa i ore, a to bi bilo i sram ota za ovoliko selo; a vašoj kući ĉast i poštenje! - Tu

uĉitelj skide kapu i pokloni se kum -Ninku. - A ja mislim i kaţem da se dijete vaspitava!

- Š ta to? - reĉe M ojsilo P rokić.

- M islim i kaţem da se dijete dade u školu.

- K aku školu? K o je još vidio da ţensko ĉeljade ide u školu?

- E, idite u varoš, gospodar i gazda-S tanoje, pa ćete vidjeti. T am o idu sva djeca, i m uška i ţenska, i tako je sad vrem e došlo da će i po selim a poĉeti, pa je griota da dijete zadocni. N ego ja tako m islim i kaţem da se dijete vaspitava, i nikako drukĉije! Z gledaše se seljaci.

- Š ta veliš, kum e? - reĉe N inko popu.

- Nijesam - veli pop - nikad na to m islio. D a vidiš, nije luda ova uĉiteljeva.

- A kako će to ići? - zapita A ksentije S m iljanić uĉitelja.

- L ijepo, kaţem , dijete će u školi kod m ene s drugom djecom nauĉiti ĉitati i pisati, pa neće pod svoju starost m oliti drugoga da joj ĉita pism a. A dok ona odraste, neće se pism a tako rijetko pisati kao sada, nego će svaki ĉovjek m orati pisati pism a. A , poslije, u školi se uĉi: zem ljopis, sveštena istorija, prva i druga znanja...

- N e bi bilo rĊavo! - reĉe km et. - Š ta veliš ti, oĉe, i vi, braćo?

- Pa da ogledamo, a? - reĉe kum N inko.

I tako M ara ostade kod oca, a poĊe u školu.

Na jedno po godine poslije toga naprasno se razbolje pop, zakovrnu odjedanput, i već m u se ĉini da neće ni noći ţiv doĉekati, pa zove N inka, A ksentija S m iljanića, S tanoja

G luvića i km eta.

- B raćo, - veli - tako m i se sve dopada da će skoro kucnuti za m e ĉas. N ego sam vas zovnuo da se dogovorim o za neke stvari.

K um N inko hoće da sokoli popa, ali m u se jezik zaveţe i sam o guta pljuvaĉku. A ksentije sa S tanojem pokunjio se pa se sam o prim akoše postelji.

- P rije svega, braćo, evo u ovom su kovĉegu ovdje narodni novci, a kljuĉ je na trpezi, pod plaštanicom - zna M ićo. U nutra im a hiljadu i sto i jedan dukat.

Oni se zgledaše.

- Iz toga zidajte najprije školu, pa crkvu. N em ojte brukati sebe ţive, ni m ene m rtva, ni graditi šta m u drago. N poĉinjite dok dobro ne sm islite i dok ne bude dosta novaca da ne budete postidni pred svijetom. To vam je na amanet pa sad gledajte!

H oće oni štogod da progovore, ali se zagrcnuli, pa sam o kašljuckaju.

P oćuta pop i odm ori se, pa onda, usteţući se, nastavi:

- A moje dijete... ostavljam vama na amanet... Bog vam, a duša vam !

K um N inko ispruţi vrat, hraknu m alo, pa reĉe:

- G ledaćem o ga kao svoje! P op nastavi:

- S m rtni sm o ljudi, ne prim ite za zlo, braćo, valja m i se dobro s vam a razgovoriti, jer se ne vraća s puta na koji polazim . N e daj, boţe, sm rtna sluĉaja ili kake zaĊevice, šta bi ono, siroĉe, onda?... N ego, braćo, ja bih vas molio da joj za svaki sluĉaj odredim o m alo im anja od narodnog

dobra.

- Kume, - veli kum Ninko - nije maleno tvoje imanje, a evo ću i ja dati još...

Pop nestrpljivo mahnu rukom:

- Stanite, ne razumjeste me! Nemam ja svojega imanja, ni daj, B oţe! S ve je vaše i onoga hram a. M nogo bi njojzi bilo da joj odredite i ovo što ja dosada drţah. Š ta će ţenskom ĉeljadetu toliko im anja, a B og zna ĉija će ona biti i u ĉije će ruke doći! T ek velim toliko da joj odredite, da se ne raĉuna baš siroĉe i da bi se im ala ĉim e prihraniti, da je, ne daj, B oţe, vi koji... Ĉ ekajte dok svršim ! T ako sam ja sraĉunao i sm islio da joj odredim o, ako je vaša volja, ovo parĉe zem lje gdje je kuća, i njivu uz nju, zabran sa šaram povom i livadu s virom .

To neka je njeno! Je l' vam pravo?

- K ako ti narediš!

U kovĉegu im a u jednom rupcu zavezano šest i po dukata, ĉim e ste je vi darivali kad se rodila. I to je njeno! - B oţje, pa njeno!

- E sad mi je - veli - lakše um rijeti. S pade m i neki teret sa srca.

Ali kad pop skide brigu s vrata, i boljka um inu. P red noć, istina pade u vatru, ali ona ne drţa dugo, i on tvrdo zaspa. P robudi se u sam u zoru i iziĊe u avliju. M ara m u poli da se umije i starac, iako oslabio, ipak stalnim korakom prijeĊe ulicu i uĊe u crkvu.

Ali njegova podjela imanja osta. I narod i dan-danas zove onu livadu s virom M arin vir, a zabran sa šaram povom M arin šaram pov. K o ne vjeruje, neka pita sam o koga iz mog sela.

K ad se navršile tri godine i M ara svrši treći razred, uĉitelj onda navali na popa i na druge ljude, te je zadrţa jo š jednu godinu dana u školi "na privat". T ako ona poĊe uĉiti i ĉetvrti razred. V eć je zovu seljaci da piše pism a njihovim svojtama koji su u vojsci. I popa ona odmenjuje ondje gdje treba pisati, izvaditi kršteno pism o, i takve stvari. A uĉitelj pored nje izgubi i ono m alo nauĉnog nim busa, jer M ara svrši sve nauĉne poslove kao i on. V eć se više ne kaju seljaci što su je dali u školu, a pop, kad je pogleda, uzdiţe oĉi k nebu, i kad god je ko hvali, a njem u idu suze kao m alom djetetu. S asvim već ostario, obnev idio i postao zaboravan. Z nam , kad god m u priĊem ruci da m e pita ĉiji sam.

T ako sm o m i raĉunali, a uĉitelj nije im ao ništa protiv toga da je M ara već svršila "vaspitanje" i da sada pohita uĉiti se kućevnom poslu. V eć je pop m islio da povede rijeĉ o tome s narodom , ali se opet desi nešto što prom ijeni naše raĉune.

T e noći doĊe u našu okruţnu varoš vladika. N eću vam priĉati šta se tu sprem a, ni onu trku i urnebes od popova. D osta da znate da je naš pop bio najstariji u cijelom okrugu, te da mu je po tome spadala neka osobita poĉast i zadatak pri pozdravljanju novoga vladike. N arod odluĉi da popu za taj dan naĉini nove haljine, i uĉitelj je ĉitave dvije nedjelje šio kapu i dotjerivao što je bolje um io. K ad pop sjede u kola pred našom crkvom , priĉekaše ga dvanaest konjanika što su iz naša sela u narodnoj vojsci i oni otpratiše popa u varoš, a cijelim putem bacaše puške i pjevaše. Z a popom , u drugim kolim a vozio se kum N inko i G luvić, za njim a još m nogi narod. V ele, kad je naš popa došao u varoš, da su lupala zvona i pucale prangije, jer konjanik, što je stojao na raskršću, kad ugleda popa u onoj pom pi, pom isli da je vladika, pa obode konja m uštuluk.

B ilo kako m u drago, vladika doĊe, i naš pop osokoli tu: "V ladika odm ah ĉinio ruĉak. B ilo je puno svijeta, a naš

pop vele, sjedio u zaĉelju. K o će s nam a! P oslije ruĉka, vele, raziĊe se svijet m alo -pom alo, sam o ostaše popovi kod vladike.

O nda poĉe vladika jednog po jednog pitati: kako se zove odakle je, kakva m u je nurija itd., pa pita i našeg popa. K aţe on sve kako je i hvali se nama - hvala mu! - kao svojom djecom . O nda, vele, reĉe sveti vladika: - Ti si, oĉe, od najstarijih ovdje; a bogati, koliko ti je godina?

- Ja - veli pop - i narod raĉunam o da m i je tako sedamdeset.

- Lijepa starost! - reĉe vladika. - Da Bog da još dugo da poţiviš! A bogati, oĉe, ne prim i za zlo, gdje si ti škole uĉio?

- Ja sam se - veli pop - uĉio u m oga oca koji je popovao u stara vrem ena, pa kad ga ubiše T urci, ja ostah siroĉe i pobjegoh u ovo selo, gdje me poslije vlast zapopi.

- A onako nijesi, da reĉeš, kakijeh škola uĉio?

- Nijesam nikakijeh.

- A znaš li pravilo sluţbe kako valja i "obredoslovije"?

- Ja, oĉe vladiko, što rekao neki stari pop S toko: koga sam krstio nije se poturĉio, koga sam vjenĉao nije se rastavio, a koga sam opojao nije se povampirio.

P op M itar povuĉe našeg popa za m antiju. V ladika se slatko nasmija.

- L ijepo, oĉe! - vele da je rekao. - Hvala ti! Taki meni trebaju!

K ad poslije poĊoše, a pop M itar skoĉi na našeg popa:

K ako ti da govoriš onako pred njegovim

preosveštenstvom

- D a kako ću? - reĉe naš pop. - O nako je sve u dlaku! Još sam zaboravio da m u kaţem da sam i jednog T urĉina pokrstio i eno ga, svi ga znate, valjan hrišćanin i jedan po jedan gazda u selu.

A li vladici zbilja om ilio naš pop, jer prve nedjelje poslije toga, istom pop podijeli naforu, a jedne karuce rrrr!, pa stadoše pred crkvu. S koĉi jedan što sjedi s koĉijašem , pa popa u ruku:

- Hajdete, - veli - pozdravio vas gospodin vladika da idete na ruĉak.

S jede pop u kola, pa još i M aru uze sa sobom . G igaju se, brate, ona kola, rekao bi ĉovjek sad će ispasti, a konji kao bale! S kida narod kape kuda pop proĊe, a svakom e puno srce. N ije šala, naš pop! A li i jeste ĉovjek! T a priliĉi m u da je sam vladika!

K ad je pop stigao u varoš, priĉa Janko R adulović kod koga mi kupujemo so i što m u je kuća do vladiĉina dvora, da je vladika izišao pred vrata i pom agao popu da siĊe s kola, pa mu nije dao ni ruke, nego se s njime, veli, u lice poljubio.

M ara odm ah pritrĉa, pa vladiku u ruku, a on nju u ĉelo.

- Tvoja? - pita vladika.

- B oţja, pa moja! - reĉe pop.

- D a je ţiva i zdrava! - reĉe vladika m ilujući dijete. S jedoše oni za ruĉak. P osadiše M aru do popa, pa joj vise noţice niz stolicu, a sam sveti otac nam ešta je. O nda uĊe jedan star ĉovjek i unese ĉiniju s jelom , a M ara skoĉi pa njega u ruku. Ĉ iĉa sav pocrvenje.

K ad ĉiĉa iziĊe, a vladika pom ilova M aru pa reĉe:

- O voga ĉiku, 'ćeri, ne m oraš ljubiti u ruku. T o je m oj kuvar!

- N eka, oĉe vladiko, - reĉe pop. - S tar je ĉovjek! T ako sam ja nju uĉio.

- O d tebe se, oĉe, - reĉe vladika - ima i m ator ĉovjek ĉem u da nauĉi. - A kako ti se zove mala?

- Mara.

- Da je blagoslovena!

P oslije ruĉka m nogo se štošta vladika s popom razgovarao. Zvao ga da ga uzme u konzistoriju, ali pop veli da ne m oţe nikako ostaviti sela, "a zbog m ene jednog, veli, ne vrijedi do prem ještaš konzistorije u selo!"

V ladika se dobrodušno i lako nasm ija.

I s M arom je m nogo štošta govorio.

- Koji je ono svetac? - reĉe on njoj pa pokaza na jednu ikonu na zidu.

- Car Lazar! - reĉe M ara.

- G le! A otkud ti znaš.

- P roĉitala sam ono dolje.

- Z ar ti um iješ ĉitati?

- Umijem.

V ladika donese jednu knjigu, pa je dade M ari da ĉita. O na otvori u srijedi. N am rgodi svoje oĉice, pa poĉe glasno i m onotono, kako sva djeca ĉitaju:

M aĉe vojsku starac Jug -Bogdane, U Bogdana silna vojska bila...

- Stani! - reĉe vladika. - Ko je to Jug Bogdan?

- N ije on ţiv - reĉe M ara. - On je poginuo na Kosovu.

- A šta je to K osovo?

- Kosovo je polje gdje su Srbi izgubili carstvo i gdje je poginuo srpski car Lazar.

T u njene oĉice ponovo potraţiše sliku L azarevu.

- Lijepo, sine, vrlo lijepo! - reĉe vladika. - Uzmi tu knjigu pa ĉitaj kod kuće!

- Na poklon? - reĉe M ara iznenaĊena.

- Na poklon!

B ješe to jedna velika pjesm arica, sva u zlato uvezana. P op nagnuo glavu, a od miline sve mu suze kaplju u tanjir. Poslije je vladika pitao šta je uĉila i kad ona odgovori da svršuje ĉetvrti razred, zapita on popa:

- P a šta m isliš sada s njom e?

- M islim , oĉe vladiko, da je dam u kum ovu kuću da se dijete uĉi radu.

Š teta bi - veli vladika - bila otrgnuti dijete od škole. O vo je - veli - glava kakvih malo ima. Nije se ona rodila da bere kudjelju. N ego ti nju daj dalje u školu.

- N e ĉu ti, oĉe vladiko, svršila je!

- Z nam , svršila u selu, a sad je daj dalje u varoš, u Biograd.

P opa štrecnu kao da ga neko noţem udari.

- Zar da se odvojim od svojega djeteta? - A brada mu zadrhta.

- E - reĉe vladika - ti si svom e djetetu najviše dobru rad. P a ja velim ne treba da staješ njenoj sreći na put.

- Ne dao bog! - reĉe pop grcajući. - P a šta da radim ? N auĉi m e!

- P ošlji je u B iograd na nauke.

- A koliko to traje?

- Ĉ etiri godine!

P op preblijedi kao krpa i razrogaĉi oĉi.

- Š ta se to, pobogu, toliko uĉi?

- Nauke - reĉe vladika.

- A šta će to njoj?

- K ako šta će, oĉe? D rukĉiji je danas svijet nego što je bio za tvoje m ladosti, a još će drukĉiji biti kad ona stupi na snagu. K ad svrši škole, m oţe, ako će, biti i uĉitelj. A poslije u varoši druga sreća ĉeka dijete.

P op zaćuta i dade se u m isli. I vladika ćuti. T ako to traja neko vrijem e, onda reĉe pop.

- T reba li tu štogod trošiti?

- Jedno pet-šest dukata m jeseĉno. P opu ĉisto odlaknu.

- N em a od toga ništa, oĉe vladiko! G dje su toliki novci?

- Pa ti - veli - im aš im anja, kako su m i priĉali, na hiljadu dukata.

P op se zabeĉi:

- K aki hiljadu dukata, kakva im anja? N em am ja ništa. N joj je, istina, narod nešto odredio, ali ne vrijedi sve ni sto dukata. N em a tu ništa od škole!

V ladika se m alo iskašlja.

- Lasno je - veli - za novce, tek ako ti pristaješ. S ve ćem o to lijepo namjestiti. Imam i ja neku crkavicu koju sam za školu odredio, a - veli - ne znam bolje prilike od ove

- O ĉe vladiko, starija je tvoja i pam etnija od m oje. S am još da vidim šta će selo reći.

A u selo ko sm ije reći što protiv vladiĉine volje i rijeĉi? Nijesu se dugo prepirali. S eljaci se šćućuriše, sam o ih srce boli ali što m ora biti - mora!

I poslije m jesec dana već se oprem a dijete za put.

S ilne se priprem e ĉine.

D an pred polazak m utljaju se ţene iz cijeloga sela po popovoj kući. T u je kam ara sirĉeva, kolaĉa od pekmeza i tijesta lepinja i pogaĉa, lonaca s kajm akom , ţivih i prţenih pilića pastrm e i toliko "zaire" da bi V ojin ĉetovoĊa rahat cijelu ĉetu njom e nahranio. M ićo donio iz varoši šaren kovĉeg i u njega trpa Ikonija silne ĉarape, košulje i ubruse.

Ţ ene posjedaju na klupu pod orah, m iluju M aru i plaĉu a ona uplašeno ide iz krila u krilo. N e plaĉe, već zam išljenim oĉicam a gleda u šta m u drago. Ĉ upka rese na košulji i ne govori ništa. N išta ne jede i ne pije. Ĉ isto dijete došlo van sebe; nekakva m u vatra podišla o brašĉiće, i kad što progovori, to je kao u nekakvom zanosu.

- D a B og da da ovo sve na dobro iziĊe! - reĉe baba

Stevana.

K ad se već sm rĉe, raziĊoše se ţene i ljudi kućam a, a ostaviše popa sam a. N ije ni on gotovo ništa veĉerao, a tu noć uze M aru sebi u postelju. Ikonija se ne m oţe od nje da rastane, i kad je mislila da je Mara s popom zaspala, iznese svoj guber i prostre ga pred vrata popove sobe, pa tu leţe.

K ad san, koji ne m oţe rastjerati nikaka briga djetinjeg doba, savlada nem irnu dušu M arinu; kad crne trepavice padoše na zapurene obrašĉiće, a grudi se poĉeše ravnomjerno dizati, ispravi se pop u postelji. Sobu je osvjetljavalo kandilo koje je gorjelo pred ikonom. Da je u taj par Ikonija provirila, bi pomislila da gleda svetiteljske slike. Nadnijelo se uvelo starĉevo lice na pun ţivota lik djetetov, a s bijele brade curi kap po kap i ĉisto se zapuši na njenim obrašĉićim a. I tam an se pop naţe da je poljubi, a dijete u snu mahnu rukom, okrete se na drugu stranu i nastavi spavanje. Duboko pop uzdahnu i zavali se u postelju.

D avno je pala rosa, već se i istok rum ni, a pop još ne zaspa. I kad ĉu gdje pred njegovu kuću staše kola, ustade i iziĊe napolje.

P red kućom kum N inko popušta štranjge konjim a koji se puše u svjeţem jesenjem jutru. K oĉijaš se ispeo na kola, pa nogom poturuje sijeno pod sjedišta. P op iziĊe na kapiju; u selu je još sve bilo m irno, sam o gdje-gdje što škripne Ċeram , ili lupne kapak od prozora. K okoši vade glavu ispod krila, ali još ne skaĉu sa sjedala.

- Dobro jutro, kume, i blagoslovi! - reĉe kum Ninko kad ugleda popa. I koĉijaš se ispravi u kolim a i skide kapu.

Pop ga otpozdravi:

- Dobro si poranio, kume!

- Š ta ću? - reĉe kum N inko. - Probudih se ranije, pa kad ne mogah zaspati, a ja viknuh dijete da hvata.

- H odi u kuću! - reĉe pop. - M ara još spava, a Ikonija nam m oţe ispeći kafu.

Ne rekoh vam da je takav dogovor da kum Ninko vozi M aru u B iograd i ponese vladiĉino pism o kud treba. P op ne m oţe od crkve, a i od starosti. A gdje bi njega, starca, pustio narod na put, i kako bi njemu bilo da ostavi dijete u Biogradu, pa da se sam vrati? Bog zna bi li on to mogao ikako i podnijeti.

T u oni govoriše koje o ĉem u, a najviše o putu i o M ari. Mnogo pop savjetuje i moli kum-Ninka da pazi na ovo i na ono i da dobro upam ti sve, pa da m u poslije priĉa kad se vrati. Tako oni brigaju brigu, dok Mara spava tvrdim snom . V eć se zablista od istoka. S tadoše još dvoja kola pred popovom kućom . D oĊoše ţene i ljudi iz susjedstva, a i koji su dalje sjedjeli. Još jedno po sahata, i avlija bješe puna ljudi, a pred kućom više od deset kola, a Mara - još spava!

Kum Ninko pogleda u sunce koje se pomoli.

- Osvaja dan, - reĉe - ja velim, u ime Boga i s tvojim blagoslovom , kum e, da se krećem o.

Ikonija sa crvenim oĉim a utaĉe se:

- S pava još dijete!

T o bješe prepona. K o m oţe stegnuti srce, pa sad probuditi i dijete?

A li kad proĊe jedno ĉetvrt sahata i kad se s plasta poĉe pušiti a sa trave rosa dizati, usta pop pa poĊe u kuću. S vi

um ukoše, niko ni uhom da m akne, pop uĊe u sobu.

D ugo gleda m irnu i bezbriţnu savjest kako spava. S tade pod ikonu i pom oli se B ogu, pa odvaţno pride krevetu. M etnu djetetu ruku na ĉelo:

- Maro, sine, ustani!

D ijete protrlja oĉi i otvori ih. D uboko uzdahnu, pa gleda velikim bezazlenim crnim oĉim a u popa:

- Kako sam lijepo sanjala, babo!

- A šta si sanjala, 'ćeri?

- S anjala sam ko ja u nekoj velikoj varoši, pa ko neke velike, velike kuće; pa ko ja se vozim na zlatnim kolim a; pa se sve ljuljaju kao vladiĉina!

- P a sad ćeš, ćeri, u im e B oga, u B iograd, - reĉe pop i silom razvuĉe usta. - Tamo ćeš svega vidjeti.

- Biograd!? - reĉe dijete i prom ijeni se u licu, a srce m u zalupa.

- U stani!... S vi te ĉekam o... - reĉe pop pa pobjeţe iz sobe.

P oslije je ušla Ikonija s drugim ţenam a i kroz jedno ĉetvrt sahata izvedoše plaĉući dijete koje se i sam o kupalo u suzama.

- A šta balite, vi ţene, i cvijelite dijete? V i ništa drugo i ne znate! - reĉe A ksentije S m iljanić i obrisa rukavom suzu.

M ićo iznese M arin kovĉeg i turi ga u sijeno pod prednje sjedište. P op poljubi M aru:

- P oĊi zbogom , M aro! N eka ti je on u pom oći! O nda svi redom poĉeše ljubiti dijete i najzad je N inko ponese, kao da su joj dvije godine. R eĉe joj da se prekrsti, pa je m etnu u kola gore. Onda se i sam prekrsti, pa se posadi pored nje

i prišapta joj:

- P oljubi babu još jedanput i kaţi: "B lago slovi me!"

O na se naţe iz kola popu i pruţi ruku:

- Blagoslovi me, babo! - pa nasloni usne na uvelu popovu ruku.

Ţ ene pokriše oĉi, ljudi ĉeprkaju palicom po prašini i gledaju na drugu stranu, u plot.

N asta tišina.

Pop metnu obje ruke na Marinu glavu i uze šaputati. A kad on diţe i ispravi glavu, N inko viknu koĉijašu:

- O šini!

K onji poĊoše. P op pristade uz kola i zagrli se u hodu s kum-N inkom , pa reĉe:

- Ĉ uvaj m i dijete, tako ti ţivota i sam osazdanog stvoritelja!

N inko dohvati dijete rukom ispod m iške i privuĉe ga k sebi, a konji poĉeše kasati. M ara se okrete ocu i prestravljeno viknu: "N eću u B iograd! N eću!" A li slab joj bješe glasić. N e ĉu to ni pop, ni kum N inko, ni koĉijaš.

Konji sve krupnije kasaju i ona nasloni glavu na Ninkove prsi, pa neutješno i silno zajeca. Još m alo se vidi kroz oblak od prašine kako se kola kreću.

V eć okretoše Z ebićevim šorom , a pop i za njim sav narod ne m iĉe se s m jesta i ne odvaja oĉiju. K ad već kola zam akoše, pop obrisa oĉi i pogleda po narodu. M ahnu slabo glavom, kao da rekne "zbogom !", i prijeĊe preko puta. O tvori crkvena vrata i niĉice pade pred oltar, a ĉelom dohvati zem lju. L eţao je tako m oţe biti ĉetvrt

sahata, a kad se diţe i okrete, ugleda punu crkvu naroda.

Kad se Ninko poslije nedjelju dana vratio iz Biograda, nije mogao naodgovarati svijetu. P riĉao je m noga ĉuda što je vidio u Biogradu, da mu jedva vjerovasmo. Za Maru veli da je najprije s pism om vladiĉinim išao u jednu školu i predao ga školskom starješini. O vaj, veli, kad proĉita pism o, otišao je s njim e i sa M arom kući nekog profesora V uĉetića, i tu je M aru predao. P riĉao je kako u toj kući im a m nogo koješta, da ni deseto ne znaš ĉem u je i zašto je, i kako se ĉovjek m oţe lasno obrukati ako dobro ne pazi. T ako on, veli, i ne gleda, već pljucka ispred sebe. K ad sluĉajno obrne oĉi, a na patosu stoji jedna velika pjeskovnica, zam al', veli, što nije u nju pljunuo.

P oslije, kaţe, sve kod tog profesora, nudili m u da naspe ĉorbu sebi u tanjir, ali on, veli, kazao: "N eka, hvala, m ogu ja i iz ĉinije", te nije htio prljati tanjira. - Z nali sm o m i već unaprijed da nas on neće osram otiti!

P op ga je ĉas po prekidao: - A Mara? - ili: - A ona šta kaţe? - a N inko nam ješta što bolje um ije. K aţe da je vesela kao ptica i da je ljudi kod kojih je paze da ne m oţe bolje biti: - Ne slazi - veli - s krila. D a B og da! S am o što nešto sm eteno priĉa kako se rastao s njom e: - Nije - veli - ni plakala! - G dje će to biti da dijete ne plaĉe?

Š to da vam priĉam kako nam je bilo bez nje; što da vam priĉam kako je sirom ah pop ĉisto zanesen i ĉesto hoće ovo a radi ono, m isli jedno a govori drugo? Š to da vam pripovijedam kako smo bili kao ubijeni i kako je kum Ninko sav pocrvenio kad poslije deset dana dobi pop pism o od M are, u kom e priĉa: kako joj je sam oj, kako je htjela da se uhvati za kum-Ninkova kola kad se on vraćao, kako se sve krije od gospoĊe za drva i u šupu, pa plaĉe sam a, i kako, kaţe, hoće da um re. N e treba ni oko toga da se zadrţavam kako je pop navrat-nanos spremio kola za B iograd i s tim pism om otrĉao vladici. - Sve to samo bi razvlaĉilo pripovjetku, i sve to samo bi onaj razumio koji

je svoje roĊeno m orao poslati u tuĊinu, ili koji je sam u svojoj m ladosti m orao ostaviti svoj zaviĉaj. A ko je to sve preko glave preturio, taj zna kako najzad i tuga m alakše; legnu njeni talasi po srcu i umornu površinu dotiĉe sam o još pism o od m iloga, kao lastino krilo m irno ogledalo vode.

Dan za danom, nedjelja za nedjeljom, pa i mjeseci klize neosjetno. Š to proĊe, ĉini se da je m aloĉas bilo, sam o u budućnosti vidi vjeĉnost srce koje ĉeka. K ad je pošljednji mjesec školske godine, ne m oţe ĉovjek ţiv da doĉeka. A li nem a više tuge. R azvedrila su se lica i nekakva nespokojna radost ozarila i uvelo popovo lice. U dariše vrućine. Ikonija već kreĉi popovu kuću i sprem a se doĉek za Maru. Jednog dana i kum Ninko sjede na kola, pa u ime Boga ode u Biograd, a veseo narod samo jedno poruĉuje: - P ohitaj, ne zadrţavaj se!

M arina soba kao raj. P rozori zakićeni lipovim granam a, pod gredice podvuĉeni strukovi bosiljka. N a peći, svakojaka cvijeća; nova šarenica prostrta po postelji. I sam o se još nestrpljivo išĉekivaše m io vladalac koji i ne sanjaše o svojoj m oći nad našim srcima.

B oţe, kad ona doĊe!

Pop van sebe od radosti. - Ikonija da se uguši od suza, pa ne pušta dijete iz ruku. Ţ ena puna kuća, pa se sam o vajkaju:

"Lele mene, kako je dijete islabilo!"

- A da, vesela drugo, gladno i ţedno u tuĊem svijetu! - Pa guraj djetetu kolaĉa i druge ponude u ruke i u usta.

A na njoj slaba prom jena. S am o što je m alo porasla i što je bleĊa došla u licu, te joj crne oĉi ĉisto još crnje i još se silnije cakle.

A ona ne zna šta da radi. P repuno joj srce, pa ne m oţe nigdje da se skrasi! Sjedne na krevetac, drţi kolaĉ u ruci i giga nogam a. O nda skoĉi, trĉi u kuhinju i tjera Ikoniju da joj priĉa koješta. P oslije trĉi po avliji, vabi kokoši, gleda kako M ićo izgrće ţar iz peći za hljeb ili kako susjed D erić pravi strašilo za ptice. P a onda hajd N inkovoj ili G luvićevoj kući. A oni kao da im je vladika došao: zaviruju je sa svih strana i već ne m ogu da je se siti nagledaju.

T ako ona veseli popa i selo. Išla je s popom i vladici. B ila je u školi. P a poslije opet je s djevojĉicam a na igri ili na radu. Sve se bolje uobljavaju obrašĉići i sve crveniji dolaze, dok već ne izm aĉe m jesec jul i dok kum N inko ne zapreţe konje da vodi dušu sela iz sela.

K ad po drugi put ode, poĊe sve po starom . N anovo je trebalo ĉekati godinu dana, i kad se ona navrši, zakla nas lijepo jedno pism o u kom e veli: "S latki babo! H oće srce da m i pukne što ti ne m ogu doći. P riĉao ti je vladika da me je premjestio u jedan pansionat gdje se govori samo francuski. C ijele godine išla sam u školu, a sad m e ni o raspustu neće da puste kući. V ele: m oram uĉiti francuski da stignem druge, itd.". M oţete m isliti kako nam je bilo! A li šta ćem o? P opu ne sm iješ ni pom enuti da ustane oko vladike ne bi li je on kako istrgnuo otud i dobavio nama, m a na nedjelju dana. T o bi njega sirom aha, sam o još jaĉe cvijeljalo, jer on je zacijelo i sam već s vladikom o tom e govorio. P okunjism o se, pa ćutasm o.

P returism o još godinu dana preko glave. K ad je trebalo da doĊe, pop dobi pism o da ove godine o raspustu ide gospoĊa kod koje je M ara u B eĉ, pa hoće i nju da povede . V ladiĉina je volja da dijete, prije nego se sasvim vrati kući, vidi što više svijeta i nauĉi se ĉem u se god desi prilika. P opu je kaza "S trpi se, oĉe, još godinu dana! N eka dijete proĊe svijeta poslije, kad ti doĊe, nećeš se više od nje odvajati!" Tako opet nastupi vjeĉnost, poslije koje će

zar i nama granuti sunce.

M eĊutim , m ijenja se štošta u selu, - vrijem e ĉini svoje: N aš stari uĉitelj ostavi nas - ode, siromah, na put na koji se ide zatvorenih oĉiju. B og da m u dušu prosti! Ţ ao nam ga je bilo. Bio je, siromah, nekako prirastao za selo. L ijepo sm o ga sahranili. P oslije raspustism o djecu, a školu zatvorismo.

S ad sm o se svi nadali da će nam M ara doći za uĉitelja. V eć je pop s nekoliko starijih ljudi išao zbog toga i vladici, i on im utvrdo obeća. S irom ah pokojni uĉitelj, ĉisto nam je..., baš se ĉovjek griješi!... htjedoh reći: ĉisto nam je, B oţe, prosti, stajao na putu.

D a vidite jesm o li doĉekali ĉem u sm o se nadali.

III

B ješe nedjelja poslije podne. N arod se iskupio kod zapisa Iznijeli jedan sto iz sudnice, pored njega dugaĉka klupa i nekoliko tronogih stolica. Zasjeli stariji ljudi i pop, pa razgovaraju o ovom i o onom , a m ladeţ se igra i veseli.

A drum om za naše selo idu jedna kola, i u njima jedan gospodin ĉovjek. Ĉ udan m alo na pogled. N a glavi m u širok slam ni šešir s crvenom trakom . Ispod šešira sm eĊa kosa pali na ĉelo. G uste obrve gotovo se sastaju, a m eĊ' njim a jedna duboka bora koja se ni onda ne izjednaĉi kad gospodin ĉovjek zaturi šešir i rupcem briše znoj s ĉela. M ora biti da se s njom rodio. Ĉ udno ona odskaĉe na mladom licu usred koga sjedi malo kukast nos, a pod njim e m aleni gusti brĉići koje je on na obje strane rašĉešljao, te su na krajevim a rastreseni i širi nego pod samim nozdrvama. Donja mu je usna malo visila, a gornja je malo uzdignuta, te se vide bijeli kao snijeg zubi, malo iskrivljeni kao plot koji je posrnuo. Lice mu je poblijedo, al' ne m ršavo, a velike sm eĊe oĉi dopola zatvorene, ţm ire i uvijek gledaju na stranu. Ima mu dvadeset i dvije do tri

godine.

N išta ne govori s koĉijašem . P uši cigaru iza cigare. G leda oko sebe i kao da nije veseo. A sa one bore na ĉelu ne m oţe ĉovjek ni znati kako m u je jer uvijek izgleda mrgodan i zlovoljan.

Ide on u naše selo i eno ga gdje uĊe. H ajd', hajd', pa pravo u narod. U staviše se kola. G ledam o m i ko će to biti.

G ospodin ĉovjek nespretno skoĉi s kola, pa trom o i kao da je bogzna kako um oran priĊe stolu gdje je i pop sjedio. N e nazva Boga, samo malo klimnu glavom:

- Je li ovdje kmet?

M i pom islism o da je nov ćata, pa poustajasm o. K m et skoĉi:

- Ja sam, gospodine!

G ospodin ĉovjek izvadi gotovu cigaru, pa turi u usta i naokriške, a sve gledajući km eta, priĊe stolu; zavrati šešir, naţe se prem a popu i pruţi ruku.

- Ţ iv bio, sine! - reĉe pop.

A l' gospodin dohvati kutiju sa ţigicam a koja je pred popom stajala, i brzo trţe ruku nazad. Ispravi se, pa sa strane baci pogled na popa, još većm a zaĉkilji, a bora na ĉelu kao da još dublje doĊe.

Onda se opet lijevim ramenom okrete kmetu:

- G dje je ovdje škola?

- Tu je, gospodine, odmah do crkve.

- Vodi me! - reĉe gospodin ĉovjek.

- Zatvorena je.

- A ti je otvori! Ja sam naim enovan za uĉitelja u ovom selu.

G le!..: N ov uĉitelj!... K ako to?

Pop se ispravi pa ga stade gledati. I mi se oslobodismo P osjedasm o opet, praveći i njem u m jesta, al' on ne htjede sjesti već opet veli km etu:

- D ela brţe, um oran sam . O tvori školu i pošlji m i familijaza.

- S jedi, ĉovjeĉe! - reĉe osloboĊen km et. - Nije sablja za vratom.

U ĉitelj se nasm ija, al' sam o lijevim krajem usta, i lijevo oko sasvijem mu se zatvori, a onijem drugijem pogleda kmeta u opanke, pa onda u kapu:

- N eću, - veli - hajde me vodi!

- A m a sjedi da piješ štogod! - reĉe km et.

- N eću ništa, - reĉe on oštro, a vrh one bore pokazaše se još dvije preko nje - vodi me! Kmet ode s njime.

- K akvo je ovo ĉudo? - reĉe O stoja P erušević. - Jal' je nešto preveć m udro, jal' je sasvijem ludo!

S eljaci slegoše ram enim a i, sam i ne znajući zašto, dadoše se u nekakvu tamnu slutnju.

D rugoga dana izišao uĉitelj u m ehanu. S jedne sam , nam rgodi se, pa ćuti. P oruĉi štogod da jede, pa opet u školu. D jece nije bilo, jer je već bio jul m jesec, pa zbog ono nekoliko dana do raspusta ne htjesmo sazivati djece.

P opa se kloni da je ĉudo. V eć je nedjelju dana, a s njim e nije još ni rijeĉi progovorio. K ad bi u nedjelju, a pop ga

ĉeka da drţi pijevnicu. Jes', al' uĉitelja nem a! P oslije sluţbe digne se pop da vidi da uĉitelj nije što bolestan. K ad uĊe u sobu, a on leţi na krevetu koji je naĉinjen od kuhinjskih vrata pod koja je podm etnuo na ĉetiri kraja po pet-šest cigala. N a nogam a m u pantalone, a gore sam o košulja. B osonog leţi i ĉita nekakvu kupusaru.

- Pomozi Bog! - reĉe pop.

U ĉitelj zanese objem a nogam a kao rukunicam a, pa ih spusti niz krevet. T uri kaţiprst u knjigu, pa je m etnu u krilo. P okloni se m alo put popa, pa osta sjedeći na krevetu.

- A kam o se ti, uĉitelju? - reĉe pop.

- Evo me!

_ Z nam ! A kam o te u crkvu da pjevaš?

- Nijesam pijan da pjevam!

P op ustuknu jedan korak, naţe se naprijed, pa zaĉkilji i gleda u uĉitelja.

- Š ta m e gledaš?

- N išta! - veli pop. - U crkvi se pjesm om slavi im e boţje.

- Pa kad ti se slavi, a ti ga slavi! A mene nemoj dirati! V idiš da radim !

Pa opet se izvali na krevet i otvori knjigu. Pop se prekrsti, pa natraške iziĊe iz sobe.

O datle ode polako kući. S eljacim a ne reĉe ništa. S am se dade u neke misli.

O d to doba on uĉitelja nikad više ni za šta ne zapita, niti je s njim e dolazio u dodir. I uĉitelj, ĉim vidi popa, a on pogne glavu, nam rgodi se još jaĉe, igra se prutićem i

prolazi kao mimo tursko groblje.

K o zna zašto on tako ĉini? K o zna šta je pop o njem u mislio?

I tako se uĉitelj osam i. U prste bih vam m ogao kazati svaku njegovu rijeĉ, tako je m alo govorio. K ad vidje da m u i ono m alo, što ovda-onda progovori, niko ne razumije, on se dusne, okrene glavu na drugu stranu i mrgodno ode.

Jedanput ide on polako pored kovaĉnice. K ovaĉ je nešto teretno radio, sav m okar od znoja, zalijepila m u se košulja za široka leĊa, a on stao na vrata od kovaĉnice pa duva. Naspram tih vrata druga su, te se tako igra vjetar kroz kovaĉnicu i hladi znojava kovaĉa.

K ad uĉitelj doĊe napored njega, a on se okrete:

- A što si ti, m ore, stao tu?

- Š to sam um oran - reĉe kovaĉ.

- Z nam , a što si stao na prom ahu?

- A?

- Š to si, velim , stao tu, da te tako znojava bije vjetar?

- 'V ako ja kad se oznojim ! S tanem na vjetar, pa ĉisto zabreknem. Pa kad poslije opet uzm em ĉekić, ĉini m i se da u njem u nem a pet dram a, a leĊa m i ĉisto škripe.

U ĉitelj se nasm ija. O nako: jednim krajem usta i jednim okom . P ogleda kovaĉa još jedanput, ne reĉe m u ništa. Samo se savi u struku i ode dalje.

D rugi put P avao D erić vodi volove s praznim kolima. S toka se nešto uzarum ila, pa neće s m jesta, a P avao se naljuti, pocrvenio u licu kao paprika, viĉe na volove i dere

ajdamakom kud stigne.

A tek uĉitelj pred njega kao kakav kapetan.

- A što - veli - biješ tu m arvu?

- Ja šta ću kad neće da ide?

- A što je ne hraniš dobro, pa bi išla?

P avao iskolaĉi oĉi:

- Z ar ne vidiš da je svaki kao puce, apostola m u njegova? Pa da ga ne bijem! - Pa opet: pljus!

- Gori si od te marve! - reĉe uĉitelj. P avao se isprijeĉi:

- Nemoj-de mi pristajati na muku, kaţem ti, već gledaj svoga posla! Znam ja tebe dobro koji si ti!

U ĉitelj zaĉkilji oĉim a:

- A koji sam ja?

- Ĉ ivutin - reĉe P avao. - Ja te ne vidjeh ni da se krstiš, ni da klanjaš. N e znam sam o ĉivutskoga zakona.

T u on još ljuće odadre dešnjaka. V olovi ujedanput potrĉaše. P avao se dohvati za straţnju osovinu i sjede na nju, pa poizdaleka, okrenuv se uĉitelju, viknu: - Upamti-de ti, uĉitelju, kom e si kazao da je m arva!

S eljaci su vidjeli, istina, da je ovaj uĉitelj sasvijem nešto drugo od preĊašnjeg, i m islili sm o svi da je on uĉevan ĉovjek, ali ga nijesm o m arili. O sobito ga je to crnilo što ga pop ama ni u usta ne uzima.

N iko se nije s njim druţio osim jednog Jerotija K ovaĉevića koji ga je zaklanjao i branio. T aj je Jerotije ĉak i išao njem u. Š ta su njih dvojica govorili, to se ne zna. Jedanput dovuĉe Jerotije am erikanski plug i stade se

hvaliti kako ga je uĉitelj nauĉio. A l' kad ga zabode u neku krĉevinu, a plug puĉe na dvije pole kao da je od leda. P suje Jerotije što m u na usta doĊe i kad se on dade da ga uĉi kojeko ko nije ni orao, ni kopao. T ako i on ostavi uĉitelja sebi sam a i njegovoj glavi.

O d to doba uĉitelj posta još veća ćutalica i još osam ljeniji Jedno veĉe pisao je nekom svom e drugu " ... B oš posla! U rodu se ne m oţe ništa uĉiniti. Z auzim ajući se za njega, pišući i govoreći, upropastio sam svoju karijeru i spao na to da budem uĉitelj!... O vdje su svi m oji pokušaji jalovo ispali. Narod je glup i zatucan! Imaju jednog popendu, koji je još s dva-tri kapitalista pritisnuo pola sela, a sve blagoĉastivim nam ještanjem . O n s ovim kapitalistim a eksploatiše seljaka - podrţava ga sve jaĉe u gluposti -, a sam ništa ne radi!... H oću da presvisnem gledajući ovu nepravdu!...

IV

V eć se pribliţavaše P etrovdan. S vaki dan išĉekivasm o M arinu poruku za kola. A li doĊe i Petrovdan, a pisma od nje nem a. Jedno veĉe, treći dan po P etrovu dne, vraćaju se ljudi s rada, pa stoje pred sudnicom i govore nešto o pušnicam a. Ja sam bio s R adojom N ikolićem u lovu, i kad se vratism o, um iješasm o se i m i u narod. V eć se hvata mrak. U daljini opazismo neka kola. Kmet pogleda na onu stranu, zaĉkilji oĉim a i trudi se da dozna ko je. U jedanput pljesnu rukama:

- Mara!

- Mara! - graknusm o m i, a ćata, što bolje m oţe, popu na m uštuluk.

R adoje opali iz dvocijevke. P op gologlav potrĉa pred kola koja se ustaviše, raširio ruke i rida, vjetrić m u se igra bijelom bradom i s ono malo dlaka na glavi.

M ara bješe sam a u zaĉelju. B rzo ustade, lijevom rukom pokupi haljine, desnom sm aĉe šešir s glave, dohvati se za lotre i lako skoĉi na zem lju.

P op je uhvati objem a rukam a za glavu, pa je ljubi u ĉelo, a nama idu suze. Pozdravlja se ona s nama, - kakva je, jedva da je poznaš! A kad kom e od nas m om aka pruţi ruku, a on sav pocrveni. Iskupi se dosta svijeta, pa je kao mladu odvedosm o popovoj kući. P op od radosti ni govori, ni rom ori, sam briše oĉi, i tek postariji ljudi što je poštogod pripitaju, a m laĊim a se ĉisto vezao jezik. N ije šala, kao kaka gospoĊa! P a kakve su joj one haljine, pa kako ide!...

Sutradan ustala ona, stala na vrata pa gleda. P op je već davno bio u gradini i svaki ĉas se vraća da vidi je li M ara ustala. P red zoru je bila laka kiša. Z em lja bješe svuda vlaţna a sa duda spram vrata još nijesu isparile kišne kapljice, pa sa obasjalo jutrenje sunce, te se cakli kao polelej u varoškoj crkvi. N a bukvi klikće djetlić, a s oraha m u se odziva ţunja S unce blista, a oblaci se razilaze.

M ara stala na vrata, pa gleda nekim širokim pogledom . D ubok joj je dah, a ĉudno joj nešto u grudim a.

- A što si m i se zamislila, golubice? - reĉe Ikonija. M ara još dublje povuĉe paru:

- N išta! - reĉe, a pogled joj uprt u daljinu. - Kako je sve divno, puno ţivota, kako je svjeţ vazduh!

Ikonija joj zaviri u oĉi, pa onda pogleda na stranu kuda M arine oĉi bjehu upravljene.

- Dud? - reĉe ona.

- Š ta?

- G ledaš u dud?

Mara se slabo nasmjehnu:

- U dud i svuda! - P a zam išljeno nastavi: - Ĉ isto sam gladna ovoga vazduha.

- E , peĉem ja kafu za tebe - reĉe Ikonija. - Znam ja, ti si se povarošanĉila. V oliš ti bijelu kafu!

U to doĊe i pop iz gradine. N jegovo svetiteljsko lice bješe opet uzelo zem aljski oblik, jer ga radost bješe obasjala: usta su m u neprestano razvuĉena, a na bijelim trepavicam a ĉas po visi kapljica kojim duša rosi kad joj se mrkne i kad svanjuje.

A kroz letve od ĉardaka u susjednoj avliji cakli se jedno oko. T aj je ĉardak N enada Đ erića, a u njega je sin P avao, m om ak za ţenidbu. O naj isti kom e uĉitelj reĉe da je marva.

Sjede pop s Marom za sto pod orahom. Ikonija donese bijelu kafu.

P op ne skida s nje oĉiju.

- Š ta si radila, sine, otkad si ustala?

M ara uzvi obrvice. U m orno krene oĉim a oko sebe, pa kad ih upre u popa, njemu je kao da ga polijeva nekim ţivotvornim balsam om .

- Gledala sam prirodu - reĉe ona bezazleno.

P op proturi prste jedne ruke kroz prste druge ruke, ispruţi oba kaţiprsta i sastavi im vrhove, pa tako sklopljene ruke poloţi na sto. Z avrati se m alo na klupicu, a glavu nešto iskrivi na desnu stranu i pogleda u nebo.

- Prirodu! - reĉe on zam išljeno. - Da! Toj sam se misli i sam poklonio! Velika je to knjiga! Ko nju ĉita, taj se bliţi

Bogu!

D a, ali pop ne zna od koliko se ruku m oţe ĉitati ta knjiga.

D ani izm iĉu. M ara je car sela. S vakom e su puna usta. N ada da će nam ona biti kad - tad uĉitelj zanosila nas je sve. A ona hoda po polju. Z am išljena je, - ali joj je jasno lice. N ije to tuga, ni briga, što zanim a njenu dušu.

To je ona sentimentalnost, valjada svojstvena njenim godinam a i školi koju je uĉila. H odeći tako sastajala se i s uĉiteljem ; najprije ga se, vele, plašila, ali poslije se već navikla.

T ako je to išlo m jesec dana. U to doba M ara posta još zam išljenija. Ĉ udnovato se poĉe ponašati.

S jedi neki put s nam a. Ć ereta i priĉa šta im a po svijetu, pa onda skoĉi; sam o što rekne: - Treba raditi! - pa nas ostavi, a mi blejimo za njom.

Ili doĊe poslije podne, kad se pop naslonio na šarenicu, pa ga gleda, nagne se prema njemu, pa se odjedanput trgne, izdigne glavu, uĊe u sobu i otvori knjigu.

Ili hoda po polju. Zapjeva slavuj poistiha, pa krepko, milostivno i sitno veselo kao svatovska pjesm a, pa tuţno kao opijelo. A ona ga sluša, sluša, i pogled joj luta po zraku. O nda ujedanput tresne noţicom i uzdigne glavu:

- L uscinia philom ela! P a šta? - Ili trgne bokvicu iz zemlje, pa zaviruje prstić koji je još kao dijete porezala i koji joj je Ikonija bokvicom previjala. G leda listiće i m isli nešto, pa ga onda ĉisto srdito baci i s nekakvim pouzdanjem šapne: - Plantago lanceolata - prosta stvar!

N eki put, opet stoji sam a u sobi. N ešto se strašno bori sam om sobom . U dare joj suze pa plaĉe, plaĉe, pa opet ujedanput utre oĉi, dohvati knjigu, tresne o sto, otvori, pa

navali ĉitati.

Sjela jednom pod orah. Plete, a knjigu metnula preda se u krilo; nam rgodila oĉice i ĉita, ne prestaje. A na otkosu više nje stoji m lad ĉovjek. P odboĉio se na kosište i traţi oĉim a popovu kuću. Ili izvadi dvojnice, duva u njih, i njihov jasan pisak tuţno pliva zrakom . N ije to poznata pjesma, nije ni igra - ko će ga znati šta je to! P a je onda tresne o ledinu, isteţe prstim a ono m alo dlaĉica na usnam a i m rko gleda u dašĉaru gdje je škola. P odilazi m u krv na oĉi, one su vlaţne i lice gori kao u groznici.

A kad m rak pritisne zem lju, neko se šunja pored popova plota. N e bijeli se na njem u seljaĉka košulja, ni na putu ostaje široka stopa od opanaka. N asloni se na vrljike, a iz popove kuće, kao m jeseĉev zrak, lako se kreće druga slika, u dugim haljinam a; koraĉa plotu, i dugo i tiho šapuću. N iko to ne vidi, niti ko opaţa na drugoj strani iza am bara crne P avlove oĉi kako prosijecaju noćni m rak.

- N e znam prosto šta da radim ! - govori slika iz avlije.

- Ostani! - veli slika sa ulice.

- Odmah si se rasrdio!

- N e m arim za m ale duše, ja neću ovdje da se s tobom cm akam ! Ja hoću rad! Ili m e voliš ili ne voliš! Jedno ili drugo! N eću tanjir od dva lica. N e volim ljude koji što hoće ne m ogu, a što m ogu neće. Ili - ili... Vidim sve. Bolje se vrati pa ĉitaj sentim entalne rom ane i ljubi oca u ruku.

N oć je bila crna kao m alo koja njena druga. N igdje se ništa ne m iĉe, sam o sovuljaga ćuĉe njenu strašnu pjesm u. Psi podvijaju rep pa zavijaju, a umoran seljak prene iza sna, prekrsti se: "O tvoju glavu!" pa opet spava.

N a jedan stub od zvonare stajao je naslonjen P avao Đ erić i kao soko gleda u pom rĉinu.

U taj par iz školske avlije iziĊoše jedna kola, pa gotovo trkom poĊoše ulicom .

P avao opali iz pištolja, a zapaljena se sukija ustavi pred "kolskom strehom , a u vrapĉjem gnijezdu.

K ola poĊoše još brţe. Iz susjedne avlije ispade s m alom pukom starac M atija D enadić koji je, vele, još pod M ilošem ratovao.

U pom oć! - viknu P avao potrĉavši njem u.

- Š ta je?

- P objeţe uĉitelj!

- B estraga m u glava! Š ta diţeš viku? - reĉe bunovan M atija. P avao m u priĊe i šanu još nešto. M atija opali i sam iz pištolja:

-U pom oć, braćo, povede se roblje! P op se probudi, pa uplašen potrĉa prvo u M arinu sobu:

- Ustaj, sine, nekakva buna!

Ali iz Marina kreveta niko se ne odazva.

P op priĊe krevetu i pipaše po njem u da probudi M aru, ali krevet bješe prazan.

O n istrĉa napolje. V eć se bješe prikupilo nešto seljaka. N ekakav strah beše obuzeo popa, da se jedva drţaše na nogama.

A ksentije S m iljanić pozna ga u mraku.

- P objeţe! - reĉe on.

- Ko?

- U ĉitelj!

P op dahnu dušom .

- S rećan m u put!

- Š ta? - reĉe A ksentije. - A Mara?

- A?

- I ona s njim!

Pop se zanese, a i da padne nauznak, a seljaci ga prihvatiše.

U taj par Pavao izleti iz avlije s kolima i s konjima!

- Sjedajte! - viknu on. - S ad ćem o ga uhvatiti! D vojica-trojica m etnuše popa u kola. P osjedaše još njih nekoliko oruţanih, a P avao šiba konje da sve vrca krv.

Z a njim a pristadoše još nekoliko kola.

Narod se iskupio. Ĉ udno da m laĊi ljudi, m a koliko da voljeli M aru, sm atraše cijelu stvar za izgubljenu, i da nije starijih ljudi, ne bi m oţda ni u potjeru išli. A li stariji bacaju puške, sjedaju na kola i trĉe izvan sela. K m et se pomamio.

- Ţ ivog ili m rtvog! - dere se on - ţivog ili m rtvog m oja glava carevu plaća!

I uĉas, kao nekim ĉudom , svi neodoljivo zaţelješe uhvatiti uĉitelja i oteti m u M aru. G raja se digla i silno kao orkan kreće se m asa Z ebićevim šorom . N ekoliko konjanika proletješe kao strijela. I ja se strpah u jedna kola. IziĊosm o iz sela, stizasm o ljude, stizasm o i stizahu nas kola, i cio taj urnebes kretaše se jednim pravcem .

D oĊosm o već u prvo selo.

P rem etnusm o školu, jer se naš uĉitelj sa ovim pazio; premetnusmo mehanu; pitasmo uzbunjene seljake: ne vidje li ko šta? - niko nam ništa ne um jede kazati.

- O tišli su preko jaruge! - viknu gom ila, i sve naţe, kao jato ĉvoraka, natrag.

- O vuda! O vuda ćem o ga presresti!

Z vrkte kola i pucaju osovine, a odlijeću naplaci i konjske ploĉe.

Al' da se udari putem na jarugu, morali smo se vratiti do blizu sam og sela. K ad se opet prim akosm o, ĉusm o ponovo puške u našem selu i vidjesm o kako se crveni nebo.

- U selo! U selo! - ĉu se sa svih strana.

I sve grunu opet Z ebićevim šorom . K roza selo lete ljudi i viĉu: "V atra!", "V atra!", "Izgorje škola!", "Izgorje crkva!". P a opet puške, lupa i tandrk kotlova i ĉakalja; a kroz cijelu tu vrevu ĉuje se sitan glas crkvenog zvona.

K ad stigosm o pred školu, a ona gori uvelike. C rkva, hvala B ogu, još zdrava, ĉitava, sam o što vjetar iznosi plamen na nju, i svaki ĉas ĉekam o kad će planuti.

P op, koji je do to doba van sebe leţao u kolim a, skoĉi napolje kao m om ak od dvadeset godina. U oĉim a m u nešto strašno, da te svega jeza podiĊe. B ilo nas je koji sm o pom islili da je pom jerio pam eću.

- Vodu! - dreknu on.

-R ekao bih hiljadu kotlova se sasuše u plam en. A li on još – huknu suknu daleko iza zvonare, a varnice se hvataju za nebo. Š ljem e bješe sve u plam enu. P ucaju rogovi i grede, već je tavan dohvatilo; a u školi se svijetli kao u po dana.

Ujedanput zagrmje popov glas:

- Ikona! Ikona!

Mi pogledasmo kroz prozor, a sveti Sava gleda onim istim m raĉnim i ozbiljnim pogledom na nas sve.

P op poletje na jedan prozor. D vojica ga dohvatiše za m iške, ali se on trţe i uskoĉi unutra.

U taj par cio jedan kraj šljem ena pade pokraj prozora i dohvati kuću i sa te strane, te m u zaprijeĉi povratak. D im se savi. N arod vrišti i sipa vodu, a sjekira tutnji. M i više ne viĊesm o popa.

T ada S tanoje Isaković lupi sjekirom u vrata. O na odletješe i mi ugledasmo popa u plamenu. D rţi ikonu i digao je više glave.

N am a ţiva srca popucaše. P restravili se, pa zaboravili i da gasimo. A on stoji. Crven ga plamen obasjao, bijela brada prekrila prsa, digao ikonu više glave i kroz onaj tutanj i prasku ĉusm o njegov jasan glas, pjesm u i rijeĉi: " ... pervje bo prišel jesi, svetitelju S avo"...

Ninko ciknu kao guja kad ugleda popa:

- S pasavajte kum a, ako ćem o svi izginuti! - O nda skoĉi na jednu vrbu do sam og šljem ena, pa kao bjesom uĉan i ne znajući šta radi, stade lupati sjekirom po jednoj gredi od tavana. G reda s praskom pade posred sobe izm eĊu dvije skam ije, varnice posuktaše, a prolom ljen tavan naţe se u plam enu i hoće da dohvati patos.

- Dodajte mi dobar kotao pun vode! - deraše se N inko.

D odaše m u.

O n dohvati kotao objeruĉke. O prije se nogam a o vrbovu granu, a leĊim a o drugu, pa ga zanjiha i baci na provaljeno

m jesto. V rba puĉe, a N inko ljosnu na drugu stranu o zem lju, a kotao izruĉi svu vodu na provaljeno m jesto. Ĉ vrknu voda, a dim se sklupĉa. U sobi se ništa više ne viĊaše od dim a.

O pet kao da se ĉuje popov glas, ali je zagušen i ne razbiraju se rijeĉi.

M alo poslije raziĊe se dim , i m i ga ugledasm o kako preskoĉi preko grede koja se pušaše na patosu, pa poĊe vratima

- Vodu na vrata! Obarajte grede! - ĉuje se dreka sa svih strana ĉitav oblak od vode sasu se na zid gdje su vrata.

P op tam an da skoĉi još preko praga, a B urm azović koji je stajao sa strane i ne videći popa, m aĉe sjekirom po dovratku. P op preko praga, a plam ena greda više vrata tresnu i lupi popa po potiljku. O n pade niĉice i prsim a na zem lju, a ikonu diţe više glave. S asusm o ĉabar vode na njega i gredu i izvadismo ga ispod nje. U taj par cijela škola s uţasnom praskom grunu o zem lju i sve se naĉini kao veliko ognjište. O dnijesm o popa njegovoj kući. Iz usta i nosa loptila m u je krv, a noge visiše kao m rtve. Još je disao. Namazasmo mu uljem izgorjelo mjesto na leĊim a, pokvasism o košulju octom , pa m u je navukosm o i poloţism o ga u krevet. O n se nije razbirao. K m et viknu skupljenom narodu:

- D obar koĉijaš po doktora, a dobar katana po vladiku!

Dvoja-troja kola u najvećem trku poletješe, a V ojin A rnautović zabode svom e bijelcu ostruge u trbuh.

O nda se spusti grozna kiša. Iz grdne gom ile ţeravice, gdje je bila škola, sukne još ĉas po plam en, a varnice poletješe nebu, ali pljusak osvajaše. P red zoru se još sam o slabo pušaše, a vladika i doktor stigoše u selo.

K ad oni uĊoše u sobu, na našu radost razabra se pop.

Pogleda oko sebe:

- Gdje je ikona? Mi mu pokazasmo.

- Metnite mi ovdje! - On pokaza rukom na prsi, i mi poloţism o ikonu.

V ladika priĊe na prstim a, a oĉi m u pune suza:

- K ako si, oĉe?

P op se trţe i obrte oĉi na onu stranu gdje vladika stajaše.

- Š ta te boli? - reĉe vladika.

P op s m ukom podvuĉe ruku pod ikonu i m etnu je na srce.

- Ovdje!

-D oktor priĊe, obrtaše ga, jadnika, i ovam o i onam o. U ze ga bosti ĉiodom po nogam a i sve do pojasa, a sve pita:

- B oli li te? O sjećaš li štogod? pop slabo odgovara:

- Ne!

- B oli li te m a štogod? - reĉe doktor.

- Ovdje! - reĉe pop i m etnu ruku opet na srce.

Doktor naredi da ga ostave na miru, da ga niko ne dira ni zanoveta, a vladici napolju reĉe:

- N e m oţe ništa biti. P ukla m u je kiĉm a!

On ode, a vladika se vrati u sobu.

- O ĉe, - reĉe vladika - ţeliš li štogod?

- Da se ispovjedim! - reĉe pop.

Vladika se zabezeknu:

- A kakav tebe grijeh mori?

P op slabo m ahnu rukom , kao da m u priĊem o. V ladika sjedi na stolicu do kreveta, a mi se iskupili unaokolo.

S labim glasom poĉe pop:

- O ĉe vladiko, sjećaš li se kad si m e pitao šta sam uĉio?

- S jećam .

- S jećaš li se da m i ti reĉe da je to dosta za dobra pastira?

- S jećam !

- Ĉ uj m e, oĉe vladiko, i vi braćo! Ja izgubih dušu što nijesam uĉio škole. S a toga izgubih i dijete, a odvede m i ga nekršten ĉovjek.

- K ako to, oĉe? - reĉe vladika.

- T ako, oĉe vladiko! Ja zatvaram oĉi, a divno vidim da je drugi svijet nastao. D oĊe uĉevan ĉovjek s kojim ja nijesam smio ni govoriti. Vidim da mu ne valjaju poslovi što radi, ali gdje ja, prost ĉovjek, sm ijem udariti na nauku! N em oj, oĉe vladiko, drţati više prostih popova kao ja što sam ... što sam bio... - U ćuta i ishraknu se, pa jedva ĉujno nastavi:

- N i vi, braćo, uzim ati popa koji nije uĉevan. Š kolu odm ah zidajte i djecu uĉite... N astaje drugi svijet! O nda se uhvati za srce, pa isprekidano dodade:

- A njoj..., njoj oprostite!... Nije ona kriva ..., ja sam. U taj par ĉu se napolju vrisak i vrata se naglo otvoriše.

N a pragu se pokaza M ara, blijeda kao sm rt, ubijena kišom

i vremenom, sva mokra, a raspletene joj kose pale niz pleća

M i se sklonism o, a kao da nas puška posred srca udari. O na koraĉi jedanput, pa pade na koljena. S aţe glavu, pokri oĉi rukam a, a crna joj kosa rasu se po zem lji.

P op se uzdrhta, a suze m u udariše. O n m rdnu jednim prstom. Mi je prihvatismo i privedosmo krevetu.

- Još bliţe! - šanu pop.

O na na koljenim a priĊe još bliţe, ali ne dizaše glave ni ruku s oĉiju.

P op joj m etnu ruku na glavu i nešto šaputaše. P oslije još poturi ruku pod usta. O na je dohvati objeruĉke i obli suzama. Osmijeh zaigra na popovu licu. On je dohvati rukom za bradu i izdiţe joj lice prem a sebi, pa ga gleda.

- S luţi ovom e! - reĉe pop, a oĉim a pokaza na svetoga S avu koji m u je leţao na prsim a.

O pet ţeljno gleda njeno bolno lice. S m iješi se i ĉisto ne m oţe sit da je se nagleda:

- S ad m i je sasvim dobro! S ad m e ništa više ne boli! T o bješe pošljednja njegova rijeĉ.

P rošlo je od to doba dosad šest godina. Ja sam lutao po svijetu, dok m e naš rat ne pozva kući. P ri svršetku dobijem zapovijest da idem u B . M orao sam proći kroz m oje selo. N a pošljednjoj stanici dobijem novog kom ordţiju, nekog Iliju T eovilovića, m oga seljaka.

K aţem m u se.

M nogo sm o štošta govorili. V eć se prim icasm o selu. O nda ja zakopĉam bluzu, nabijem šajkaĉu na oĉi, zaţm urim i

odvaţno upitam :

- Š ta je, bogati... - htjedoh reći: s M arom , ali m e sam jezik povede, te rekoh: - šta je, bogati, s P avaom Đ erićem ?

- E , seljaĉe i gospodine, njega je onu noć, kad škola izgore, nestalo. N ijesm o dugo znali, dok ne doĊe M arko trubaĉ iz vojske i reĉe da je P avao otišao u B iograd i stupio u vojsku.

K ad juĉe idosm o u varoš po trebovanje a naš kom isar donese ine pa nam proĉita: "P oginuli pri osvajanju šanca na Gorici, 29 dekembra 1877, taj i taj, taj i taj, taj i taj", pa onda reĉe i: P avao, Đ erić, poruĉnik!

- Odakle je? - viknusm o m i svi. O n proĉita naše selo.

- B og da m u dušu prosti!

- A ... onaj..., vaš uĉitelj? Ĉ uste li što za njega?

- E kad se onaj boţji anĊeo odreĉe njega i vrati pokajan popu uĉitelj, vele, ode u B iograd i oţeni se nekakvom što pravi šešire. O stoja bogoslovac priĉa da se sad rastavlja s tom ţenom , Jer ga ona tuţi da je bije i zlostavlja. N eće on, seljaĉe, nikad sreće im ati!

U Ċosm o već u selo. U spom ene navališe i pritiskoše m i grudi.

- L akše, Ilija, lakše, još lakše! Z ategni uzde. H odom proĊosm o pored nove, velike, zidane škole. B aš zvonjaše na veĉernju. K roz prozor ugledah Ċaĉiće: ustali na noge, pa ĉitaju m olitvu. P red njim a stoji jedna ţenska. U prla pogled u svetoga S avu, onoga istog koji je u staroj školi stajao. Poznao sam je.

U maju 1879.

Na bunaru

Kako vetar popuhuje, tako se s brazda, kao neke bele aveti kreću golem i pram enovi m agle; nose se stranom na koju vetar duše, pa posle se, u sitnim beliĉastim kristalićim a, kao oboci vešaju tebi o bradu i brkove i konju o dlaku. - T o je ono što ja kaţem : ako nisu m uve, a ono je inje! N oge se m rznu, a oĉi suze. V eć ni rakija ne m oţe da zagreje srca, i ti se nestrpljivo osvrćeš, nećeš li gde ugledati kuću i dom aćina koji voli gosta,

Ja, bogam i, znam kuda ću. - Ja idem kod M atije Đ enadića. O no m u je kuća što pred njom o šljivi ubogovetno visi ĉutura s prepeĉenicom ! K o god proĊe, nek srkne! - tako voli M atija. A kad m u doĊeš u kuću, na rukam a će da te nose...

M ore, ĉisto m e m rzi da priĉam , to treba videti. K akva je to kuća, starinska zadruga, - ĉitava vojska! D oĊi sam o uveĉe, a da ti se nadaju, pa će te presresti jedna snaha na sam om putu, s luĉem u ruci. D ruga stoji u šljiviku, treća je pred stajom , ĉetvrta odbija pse, peta u kuhinji, šesta u sobi kuda te vode, - ĉitavi svatovi! I sve je u njih veselo, sve skrom no, sve zadovoljno. A ne dao ti B og da se pobiješ s kim e iz njihove kuće, jer od njih im a šestoro u sam oj vojsci, a jedan je baš pravi vojnik, stajaćak, pod zastavom u Beogradu.

Niti njima treba moba - šta će im moba kod tolikih ruku? Lepo kod njih oru tri pluga bez prestanka; a kad trgovci poĊu luĉiti svinje, dobro zabrekne ćem er u M atije.

O vog njihova A rsena znam još kad je bio kevilj. Izvadi dvojnice iza pojasa, pa sve ćurliĉe pokraj B urm azovićeve kuće. A u B urm aza je kći, - kći i po! D a projašeš, što kaţu, pored nje da ona prevali onim pustim oĉim a, oĉas ti m rkne svest, i jedva se drţiš na konju.

A m a se A rsen naviknu na njene oĉi i ne plaši ih se. Zaturio nogu na vrljiku, laktom se odupro o drugu, a na šaku naslonio obraz, pa govori s njome:

- S tid m e baš da, pom enem babi, a Ċedi ne bih sm eo am a baš nikako! B aš da znam da te nikad ni uzeti neću!

A noka se ne zastide, ko što bi trebalo. L ukavo pogleda ispod oka, navi se m alo na stranu i, prikrivajući ljutinu, reĉe:

- P a dobro, i nem oj! Ja ću se udati za V ilipa M ariĉića!

- K oji? Z ar ti m isliš da ću ja tebe dati ikom e drugom e! B e ni kost s koskom mu ostala ne bi ko bi te samo prstom prihvatio!

A noka razm aţeno tresne nogom o zem lju, ispupĉi prsi, zaĉkilji i zavrti glavu:

- E ? A ti bi, valjda, hteo da ja sede pletem ? V i'š, m olim te!

A li A rsen to više ne ĉuje. O n se udavi pod njenim vratom , pa je dohvatio za ruku i privlaĉi vrljikam a i sebi. O na se popriliĉno zateţe, ali prilazi bliţe i bliţe; i poduzim a je tajanstvena vatra kad joj se m uška ruka savi oko pasa.

D obra devojka, da je B urm azović nije strašno razm azio. A l' šta je znao raditi? O koleri m u pogibe tolika ĉeljadija, da je posle A noku drţao kao m alo vode na dlanu. N e valja to m aziti dete i popuštati m u, pa da je jedno u svetu. Ama nikako!

T o veĉe doĊe A rsen sasvim zam išljen kući. Š to m u nije obiĉaj - prvo svrati u kaĉaru, pa m osurom dobro poteţe iz jedne dvojke; a nije on inaĉe nikad pio. S ede posle na panj i osta sam u m raku, pa gleda ţivot u dvoru. N a otvorena kuhinjska vrata bukti vatra crvenim plam enom i liţe gvozdenjak i verige na kojim a on visi. A rsena sam og poĉe podilaziti nekakva vatra; i bi m u vrućina, i on se ĉuĊaše

kako je to: da ga ĉak iz kuhinje zagreva onaj plam en! A kraj vatre po dvoru ĉas po ĉas p rolaze crne ljudske slike i psi. Iz ara dopire topot od konja, pred kaĉarom se ispreţu volovi s kojim a se ovaj ĉas vratio N enad iz varoši. P oneka se kokoš otisne s duda i lepršajući se ponovo se gnezdi m eĊu svoje druge. P okoja reĉ jasno zazvoni kroz veĉern ju tišinu. Jedan se m iš usudio već da otpoĉne grickanje baš ispod panja na kome je Arsen sedeo.

N jem u se poĉe vrteti u glavi. S poĉetka ĉu kako m u srce bije ispod leve sise, i od toga kao da se nešto uplaši. P a onda se ujedanput stade sm ejati, bezrazloţno, suludo - ni zna za što, ni krošto! P osle, opet, udari u plaĉ - ni to ne zna zašto! S am o što m u se i kroz sm eh i kroz plaĉ u nejasnoj slici pokazuje A noka, i tako ga ĉudno ĉupa za srce, da m u se ĉini sad će um reti. O n se nasloni na bure iz koga je m aloĉas pio i poĉe um irati, ali tako slatko da m u se ĉini kao da ga grli A noka i kao da ga nosi besan kulaš O stojićev. T ako je svakom ko se prvi put opije.

M alo je on tu spavao, a V elinka upade s luĉem u ruci da traţi nešto u kaĉari. T rţe se kad ugleda A rsena na panju, kraj bureta, s m osurom u ruci. P lašljivo priĊe k njem u i dotakne mu se ramena:

- Zlatane!

Arsen otvori zakrvavljene oĉi.

- T i si pijan, veselniĉe!

A rsenu kao da se objasni njegovo stanje. O n ĉisto radosno viĉe:

- Pijan!

- A što to, dobrosrećniĉe?

- E , ja hoću da ubijem V ilipa M ariĉića! O n m ahnu m osurom više glave, lupi njim e o zem lju, slom i ga i uze

se smejati.

I Velinki se dade na smeh:

- A što, zlatane? Š ta ti je uĉinio V ilip?

- E , a hoće da uzm e A noku!

- Pa? Neka uzme!

- E, al' ja ne dam!

O n poskoĉi m alo napred i htede se dići, ali leĊim a beše sasvim prijatno susedstvo od bureta, i ona se uporno vratiše u svoj prvašnji poloţaj uz bure.

Velinka se zavrati od smeha:

- A što, zlatane? H oćeš ti da je uzm eš?

- Ja šta radi!

A l' kad to reĉe, on se zbuni, obrte se kaci, stade plakati i kroz plaĉ govoriti:

- E , a kako je se bata oţenio? H oću i ja..., jes'!

On htede da udari u potvrdu sebe po kolenu, ali pesnica, bez njegova pitanja i odobrenja, lupi o panj. Za kaznu on je turi u zube i ujede je.

V elinka se sve slaĊe sm ejaše:

- K uku m ene, siroto dete! P a uzećeš je ti, zlatane, ne boj se! Ja ću veĉeras govoriti babi, a babo će babi, a baba će već s Ċedom i narediti stvar kako treba. - Hajd' da te odvedem u vajat da te, bolan, Ċed ne vidi takoga! H odi da spavaš! N e boj se - isprosićem o m i tebi devojku..., baš ako ćeš i A noku!

- H oću ja, bogam i!

I snaha iznad kuće provede pijana devera po m raku do vajata. P okri ga ponjavom i ode u kuhinju da priĉa jetrvam a šta se zbilo.

A li se nijedna ne obeseli tom e glasu. S m ejaše se, istina, ali im smeh ne ide od srca.

- N ije ona za našu kuću!

- Jedna nam iguša!

- More to, al' m aznica, da te B og saĉuva!

- Sve bi nas zavadila!

M atija je Đ enadić ĉovek sasvim star. N a ĉelu m u se vidi belega od rane koju je dobio u Hajduk-V eljkovu šancu. O sim njegove ĉeljadije, i celo ga selo zove Ċedom . Ţ ena mu je davno u zbegu umrla. Od starijeg brata ostala mu je snaha koja s njime sada deli starešinstvo, - Radojka joj im e. O na za sofrom sedi desno od Ċede, i u kući se ništa vaţnije ne dešava dok ona ne da svoj glas, ili bar dok je Ċeda ne zapita. O na potpuno razum e svoj poloţaj i ne zloupotrebljava ga. N pr., Ċeda zapita:

- Š ta veliš, snaho, za M ariĉićev zabran? D a uzm em o?

- K ako ti narediš, brato, ti si m uška glava! O na ljubi dedu u ruku, a sve drugo, što inaĉe nije obiĉaj u našem selu, i ţensko i m uško, ljubi nju u ruku.

P osle M atije i R adojke još je ĉlan kućevnog saveta najstariji sin Ċedin, B lagoje, otac Arsenov. Osim njih troga niko se ni za što u kući ne pita nego sve lepo sluša i pokorava se. A ko je M atija odneo porez, R adojka otišla crkvi, a B lagoje da polaţe stoci, - u kući je kao u školi odakle je izišao uĉitelj. S ve je sloţno, veselo i ljupko, i svako gleda tom prilikom da se dobro išali i ism eje. K ako

se, pak, koje od njih troga pojavi vrata, odmah nastaje red, ozbiljnost i poslušnost. N jih troje se pogdešto hotim iĉno sklone da se deca provesele i ljudi serbez napuše duhana.

Đ eda je bio... bio..., kako ću vam kazati? Z nate: star ĉovek - gotovo dete! Prsne nekih puta za najmanju sitnicu grdi, praska, pa bogm e hoće i da udari. A nekad, opet, m ekan kao pam uk, traţi sam o da m iluje decu, daje im po deset para i ni za šta se rasplaĉe.

N pr. kaţe:

- Eto, ja ostah kao suvo drvo u planini! Pa udri ridaj. Mladost - ludost, starost - slabost! Sutradan po pijanstvu A rsenovu doĊe B lagoje R adojci sasvim ozbiljna lica:

- S trina! O vaj naš A rsen, prosti m e, zam ilovao onu B urm azovićevu viţlju!

- Arsen?... To onaj što sm o ga letos zam om ĉili?

- Taj!

- V eliš, onu B urm azovićevu viţlju?

- Ja!

- Anoku?

- Nju!

- N ije ona za našu kuću!

- N ije, i ja velim ! A li on, prosti m e, zaneo se baš zorli. P riĉa m i V elinka da je sinoć nešto ruţno ĉinio.

- A šta?

- Nemoj ti, molim te, priĉati Ċedi!

- N e daj, B oţe!

- A m a V elinka veli: opio se, pa psovao i pretio da hoće da ubije V ilipa M ariĉića; jer on, znaš... obilazi tam o.

- Nuto-de!

Baba se zamisli. Najzad odgovori:

- Ja ću već pom enuti Ċedi; da vidim šta će on reći!

- Nemoj ti, m olim te, pom injati što za ono!

- Bog s tobom!

K ad R adojka posle sve ispriĉa Ċedi, on se zam isli, zam isli. Najposle mrdnu obrvama:

- Z naš, snaho, sve je tako! A m a ja sam slušao od starih ljudi da ne valja deci kvariti taka posla. U nas je, hvala Bogu, velika kuća. N e verujem te nas neće biti osam deset duša.

- Im a, bogam i, i više!

.- Ima, hvala Bogu! Pa da ako se ona jedina povede za drugom decom!

- D aj, B oţe!

Na nekoliko dana posle toga kazala je Anoka jednoj svojoj drugarici: - Znala sam ja da sve mora biti po mojoj volji! Nema, more, ovake devojke ni do devetog sela! - Onda izvadi iz nedara kutijicu s ogledalcetom i stade kovrdţiti zolufe.

N esreća je to što ona, i kad uĊe u kuću Đ enadićevu, osta m aznica, kao što je i u oca bila.

Ona zna sve najbolje!

Uvek mora biti na njenu!

N eće da radi što joj se kaţe. K aţe: - Nisam ja to ni u oca radila! Š to da ja m esim hleb za carevu vojsku? M eni i mom Arsi dosta jedan!

Ţ enskadija ne sm e nijedno ništa da proslovi. M uţevim a se gdešto i potuţe, ali R adojki i Ċedi ko sm e što pom enuti?

Dugo su trpele i krile svoju nevolju. Radile su sve za nju i po njenoj volji. U njenu drţanju bilo je neĉega zapovedniĉkoga, tiranskoga, kao da si je m orao poslušati. M oţda je to bila i njezina lepota što je tako silno vlastvovala nad ţenam a. N jene jetrve ogovarale su je izm eĊu sebe, a zaklanjale i branile pred starijim a i tuĊincim a. I B og zna do koje bi m ere one izdrţale bez roptanja, da Anoka, i ne sastavivši punih šest m eseci u njihovoj kući, ne uze sve više i više besneti. R uţno je ĉak i priĉati o nekim stvarim a; npr., šta je kazala kad su je zvali da sadi kupus ili kad je koja zam oli da joj priĉuva dete. P oĉe naposletku traţiti da se drukĉije i bolje odeva. A rsen, sirom ah, kaţe joj: da Ċeda i R adojka kupuju svu robu, i da on ne sm e ni pom enuti Ċedi da njojzi sam o kupi nov srmali-jelek; ali on odgovori da za Ċedu nije ni pošla i da će ona ići svom e oci i iskati da joj on kupi, jer joj je m uţ dronja i ne sm e joj uzeti ni šivatke dok ne pita onoga starkelju. A rsen se našao na m uci. D a m u je sam o da ga ne pogleda onim oĉim a, a on bi njoj sudio. I ponegda turi ruku pod pojas, zaglaba ĉibuĉić, a batinu uzm e preko srede; ali ĉim ona pogleda i digne nos, a on se uparadi kao da stoji pred vladikom.

T ako ona sve više i više besni i baš hotim iĉno ide uz nos. Pusti pse u kuhinju, pa povade sve meso iz lonca. Ne pazi kad zavrće slavinu na buretu. H leb joj pregori, da se cela peć m ora baciti svinjam a. O blaĉi stajaću robu radnim danom . N i glave ne obrće da vidi šta rade deca, i zbog nje je Jovankino dete i upalo u kreĉanu. N ijedne jetrve nije ostavila da joj ne izdene im e. R adojku zove dţerim a, a

Ċedu jevtika. S vaki dan sve veće ĉudo i pokor, a kad joj ko štogod pom ene, ona odm ah preti da će da se vrati ocu. Ţ enam a već dogrdi, i kad A noka jednom , kad je trebalo da bude redara, ode na vašar, one se skupiše u tajnu sednicu.

- Ja ne znam , druge, šta sm o m i B ogu zgrešile da ovo patimo!

- Ni ja, bogami.

- Bogme je ovo napast i nevolja!

- Jedan nam B og sam o m oţe pom oći!

- O vo ovako ne m oţe ostati. A ja!

- D a kaţem o babi, a ona će Ċedi!

- P a kaţi ti, S elena!

- A što ja?

- Pa je l' ti kazala da si joj ukrala belenzuku?

- E , a zar tebi nije kazala da ti je m uţ divlji pop?

- Pa kazala je i Mirjani da se dovela iz gladi!

- I Velinki da je rodila kopile!

I teško bi se ţene i opet odvaţile da kaţu da R adojka sve to već izodavno i ne sluša i ne gleda i da nije sam A rsen sutradan, kad je ona svoj nov novcat jelek isekla na drvljaniku, otišao Ċedi na tuţbu.

A rsen je tih ĉovek. O d detinjstva nauĉio sam o slušati. N i drva on ne um e prodati dok m u kod kuće ne kaţu: koliko da ište i pošto da da.

Đ eda, kad A rsen uĊe k njem u, seĊaše sam u sobi. K ako

ništa drugo ne m oţe raditi - on komi grah.

A rsen skide kapu i priĊe ruci.

Đ eda se nešto nam rštio. N e diţe glave, ne dade m u ruke, samo suvoparno promrmlja:

- Ţ i' bio!

- Đ edo, m olim ti se, ja..., nije vadje..., obraz pod noge!

D eda ga nam ršteno pogleda.

- Ja, - nastavi Arsen - nije vajde..., nem oj što da se ljutiš!

Đ eda sasvim izdiţe glavu, srdito oturi od sebe saćuricu s grahom i na bezuba usta ljutito istrese:

- Z nam ja to sve! A kakav si ti, m ore, ĉovek? Z ar si se ti našao s onom ..., onom ... M alko ućuta.

- O nom ..., jednom ... Z ar ti da m i rasturiš kuću? A rsen tunjez, skam eni se kad ĉu da Ċeda sve zna. G las ga izdade:

- M olim ti se, Ċedo, ja ne znam šta ću! O prosti m i! O n poĊe ruci. D eda trţe ruku:

- O dlazi, nem oj m i poganiti ruke! Z ar si ti m uško? A rsen okrete glavu zidu i zakloni oĉi rukavom od gunja:

- R adi, vala, od m ene i od nje šta hoćeš! M ene ubij, a nju oteraj! Da ti je bogom prosto! Nemoj me samo oturiti od sebe, ţivoga ti B oga!

Đ edi zadrhta m alo brada.

O n htede da prikrije svoju uzbuĊenost. G ospodstveno se usturi, diţe glavu u tavan i nakrivi je m alo:

- V idiš, sinko, sam si je izabrao! Jesam li ti ja kazao ni

dela, ni nemoj?

- N isi, ne daj, B oţe! S vem u sam sam kriv. Đ edi ponovo polete brada nosu. O n se ponovo ukruti da izgleda vaţan:

- Pa sad ja da ispravljam što si ti ukvario!

- Bog, pa ti!

- E, ama ja evo ne znam kako.

Da je bila Radojka, ona bi opazila kako se oko nabranih Ċedinih oĉiju pokaza nekaka detinjsko -lukava samopouzdanost.

- K ako te B og uĉi! - reĉe A rsen.

- A... ti... nju... onako... je li ona tebi baš m rska? A rsen se zbuni. H teo bi oćutati, al' Ċeda sasvim uporno gleda pravce u oĉi.

- N am ćor je!

- Z nam , znam ! A m a ja pitam : m ariš li ti za nju? A rsen opet ćuti. H teo bi da izbegne odgovor, al' i Ċeda sasvim uporno gleda u oĉi i ćuti.

- Mora biti - reĉe A rsen - da je Burmaz zdravo mazio! Z naš, jedinica m u je!

Deda kao da izgubi strpljenje:

- Ĉ uješ ti, m ore, šta ja tebe pitam ?... P itam ja tebe: kaţi ti m eni, m iluješ li ti A noku? T o ti m eni kaţi!

A rsen podiţe glavu, turi nos u šaku, stade vrteti ramenima levo i desno, i kroza stid a sasvim protegnuto odgovori:

- Ja ne znam!

- E , a ti treba da znaš, jer ću ja po tom e da sudim , da ti

posle ne bude krivo i da ne rekneš ovaj i onaj!

- Jok ja!

- Dobro! A sad idi dok se ja razmislim!

N a Ċedi, ko um e da ĉita, m ogao bi odm ah poznati da je on već sasvim odluĉio šta da radi i da je zadovoljan svojim planom.

T o veĉe, kad sedoše za veĉeru, poreĊaše se ljudi po starešinstvu, kao i obiĉno. O sim R adojke, ţene nije bilo nijedne. O ne jedu za sebe. S am o što po dve-tri sluţe ljude.

B aš je bio A nokin red.

D ok druge dve unose i iznose jelo i nasluţuju piće, ona se naslonila leĊim a na vrata i ĉaĉka nos.

Đ eda am a baš da je pogleda. S vi ćute. U R adojke bije li srce - bije! A A noka ništa i ne sanja!

P ošto se veĉera, ljudi se poĉeše krstiti i ĉekaju na Ċedu, pa da ustaju.

Đ eda oturi ispred sebe kom ad hleba, laţicu i viljušku, noţ turi u cagrije. Nasloni se na laktove, pogleda unaokolo po svima, pa stade na Anoki.

N ju nešto štrecnu. O tpusti ruke niza se. Ispravi se i poĊe napolje.

- Ĉ ekaj-de ti, kćeri! - viknu Ċeda neobiĉno jasnim glasom .

S vi se trgoše. T im istim glasom nastavi deda:

- T i, sinko..., s tobom , ĉujem ..., tebi je sasvim nepravo u m ojoj kući i kod m og naroda!

K o je još video da ţenska glava što odgovara? I A noka ćuti, ali stegla rukom svoju roĊenu butinu, i nokti upadaju

u meso.

Deda opet istim glasom i mirnim licem nastavlja:

- Ja neću to, dok sam ja ţiv! N e dam ja da je m oja kuća m a za koje m oje dete robija... Ĉ ujem da ti ove ţene (on bradom pokaza put kuhinje)... da ti se ove ţene natresaju i pakoste! Al' ja sam ovde gospodar!

A noka vide nešto zlobno na Ċedinom zb rĉkanom licu. I pored m rţnje, ona prvi put oseti nekakvu bojazan.

- T ebe sve nešto zadirkuju. S ve bi htele da ti za njih sve rintaš i radiš. K ao da si ti došla iz neke gole kuće!

O n se naĉini tako nespretno ljubazan i neţan da se A noki poĉe kosa dizati na glavi.

- A l' ja to ne dam ! Ja sam star i nem oćan, i teško m i je sam om dijanisati u tolikom narodu. I evo neću više, ja sad...

L ice m u se izbeĉi, a usne m u poĉeše drhtati. O n poĉe strašno i prom uklo vikati:

- Svima vama - slušaj i ti, R adojka, i ti, B lagoje, i svi ostali! - svim a vam a i vašim ţenam a zapovedam da u svem u slušate ovu ovde - rukom koja cepti kao prut pokaza na Anoku - i neću ništa da m i radi u kući, da ne uprlja gospodske ruke. N i vina da natoĉi! I ubio ga B og koji je i za šta ne posluša ili je i najm anje u ĉem uvredi!

O n skoĉi. S irom ah starac! V eliĉanstven, pa ipak sm ešan i ţalostan. D ršće kao piktije kad iziĊe napolje.

S vi se prekrstiše. U stadoše. Ĉ utećki proĊoše pored A noke a sve naokriške, bojeći se da je se koje ne dotakne.

S trašan i uţasan bes razdiraše A noku.

K ao pom am na ulete ţenam a u kuhinju:

- Jeste li ĉule, vi?

Ţ ene, pa da ne ĉuju.

- Ja hoću sad da m i se prostre pod lipom . H oću Ċedino šiljte, R adojkin uzglavak, B lagojev guber; i hoću ti, P etrija što ti je brat na robiji, da uzm eš podup iraĉu, pa da rasteraš kokoške s lipe i da svu noć stojiš više m ene. A ko ne posluša - "ubio ga B og!" E j, bre, jeste li ĉule?

B oţe m oj! B aš je ĉovek neki put gori od ţivinĉeta.

N iko ne reĉe ni reĉi. U sve je ušao neki strah, a povrh svega Ċedine reĉi: "U bio ga Bog!"

A rsen pobegao ĉak na gum no. T urio glavu m eĊu krstine, pa šm iĉe. Z alud m u je - nije san guber, pa kad hoćeš da ga navuĉeš na glavu.

I nam estiše A noki da spava.

Jes', al' nije tako lasno zaspati, kao što je m islila!

Š to nikad nije bilo, to ona sad oseti sam oću! P a još bez krova nad glavom , na besnom konju bez uzde, na laĊi koju ljulja vetar, a krm anoša nem a. N a nju kidiše besno i njeno roĊeno srce, a nem a ko da ga odbije. S vet se prevrnuo i ona stoji strmoglavce.

Al' pasjaluk ne popušta:

- Š ta drem aš, rĊo, kad ja zapovedam ? Z ar hoćeš da te B og ubije?

M esec izgrejao na podne. S ve je um rlo, al' ubrzo oţivi, a na A nokino se srce sve više svija i gnezdi nešto m rtvo.

O vako ne m oţe ostati - al' šta da radi?

Da se vrati ocu - šta da m u kaţe? "D eda zapovedio da m e slušaju!" - A ja, kuda će ocu? A noć sve više osvaja, i najzad i ona će proći, blesnuće dan i sunce ogrejati, a ona, nesrećnica, kud im a pogledati? - D a besni još više - kud će više? D a se m iri, - kako? Zar da se ponizi? Aja!

M isli se isprekrštaju kao ţice na šarenici, izaperu se, isplaĉu; um or savlada strasti, i ljubav, i m rţnju, i glad, i ţeĊ. K ad se na kapke od oĉiju navališe ĉitava brda, a oni se ipak ne mogu da sklope, - tada joj bi tako teško, nesnosno i dugo, da bi da joj je, pošto -poto, jednim m ahom da prevrne svet, da turi glavu pod vodeniĉni kamen, pa da zaspi, ma i mrtvim snom!

A li snu ne zapoveda Ċeda, niti se on boji njegove kletve!

A noka se diţe. P ogleda tam nu sliku P etrije više sebe. N aprasno joj se nešto prevrte u grudima. Sasvim iznenadno, a beskrajno silno, neka hrišćanska ţica zazuja u njenim grudima:

- Petrija! Idi spavaj!

P etrija ništa ne reĉe. B aci podupiraĉ i poĊe.

- Petrija!

Petrija pretrnu i stade kao ukopana.

O , B oţe, gle nove slasti! K ake su m isli, kuda se to nose?

- Petrija, sestro, oprosti mi!

Ţ ensko srce odvugnu, zadrhta i rasplinu se:

- A noka, dušo, da ti je bogom prosto!

- Petrija, sestro...

Ona je dohvati za ruku, posadi je pored sebe, zagrli je, i

obe se zaplakaše.

Kako slatko jecaju - kao sisanĉad!

S ve ćuti, ništa se pod nagim bogom ne ĉuje; sam o se njih dve zagrlile, jecaju i ljube se. Anoka nju gde stigne, P etrija nju u vrat i u ĉelo. I m esec kao da je nadigao one njegove obrve.

- P etrija, srce m oje, ja ću da um rem ! T i ćeš m e, sestro, ukopati! Metni mi dosta bosioka. Zagrizi i jednu jabuku, pa turi u sanduk! N iko m e više ne voli do tebe!

- Ĉ uti, ludo m oja, kako te ne voli? S vi te vole!

- Jok, jok, znam ja!

- K ako znaš, radosti m oja, kad ti s nam a nisi dosad ni govorila? Ja bih pre umrla nego što bih dala da ti neko rekne okorne reĉi!

Opet obe jecaju i zagrle se.

- A Ċeda?

- D eda je, dušo, star i dobar. Idi ti sam o njem u, sam a tako, pa da vidiš!

- Dobro, idem!... Zbogom, srce moje, ako umrem.

Petrija joj metnu ruku na usta.

Anoka skide ruku i savi je sebi oko vrata:

- Ako umrem, nemoj me po zlu pominjati! A sad idi molim te!

- N eću ja tebe ostaviti dok sam ţiva!

- A li ja te m olim , kao što se B og m oli!

- A ti kuda ćeš?

- Pusti me! Tako mi je slatko! Pusti me, tako ti Bog pomogao, tako ti tvoga deteta, pusti m e! N e znaš kako m i je!

P etrija se kloni za vajat da m otri kuda će A noka. A li noć još caruje, te ne m oţe videti kako A noka ode kod vrata od Ċedine sobe i sede na prag.

N i Ċeda nije svu noć trenuo.

P rvi petli zapevaše, prvi vesnici novoga dana i ţivota. A noki se nikad dosad nije njihova pesm a uĉinila tako lepa.

D eda se diţe, oturi guber, prekrsti se, podavi noge poda se, pa osta sam u m raku, sedeći na krevetu i preturajući svakojake misli.

D rugi petli zapevaše.

D eda usta i poĊe na bunar.

Na pragu, a tek kroz rasvitak, opazi ljudsku sliku.

- Ko si ti tu?

- Ja sam , Ċedo, A noka! H oću da um rem ! O prosti m i, ako m oţeš!

Deda pretrnu i zaljulja se:

- D ijete, grehota ti je od B oga! V idiš ovaj perĉin! N i u ovce nije belji!

Anoka uhvati peš od gunja kojim se Ċeda beše ogrnuo i poljubi ga:

- Ja sam ti grdno zgrešila, ja sam ti kuću zam esila. O prosti

m i, ako znaš za im e boţje!

N išta lakše nego starca rasplakati. N jem u grunuše suze. O beruĉke je dohvati za glavu i poljubi:

- Hodi ovamo!

O na uĊe za njim u sobu.

- Sedi tu!

O na sede na klupicu, Ċeda na krevet. - Dede malo komi taj grah! Ona komi grah.

Deda zadovoljno gleda kako ona komi.

O boje ćute, ništa ne govore, sam o srce ĉini svoje i dan osvaja.

- Hajd' sad ovamo!

O na poĊe za njim u konjušnicu i poloţi kako joj on kazivaše svim a konjim a. N iti se ona što boji, baš ni B lagojeva brnje što hoće i nogom i zubim a.

- Hajd' sad ovamo!

Opet je odvede do svinjca. Ona razbi devet bundeva i baci svinjama.

Ĉ eljad se isprobuĊivala, poustajala, pa bojaţljivo i s razrogaĉenim oĉim a pristaju za njim a dvom a, ali se dobro ĉuvaju da ih oni ne opaze. A rsen se tako uprepastio i zbunio, da se popeo na orah, sakrio se u lišće, pa gleda neviĊeno ĉudo.

D eda se podm ladio. Ĉ isto pocupkuje kad ide.

- H ajd' na bunar! D oĊoše na bunar.

- Vadi!

Anoka izvadi kovu.

- Sipaj!

A noka zahiće vrgom i Ċeda celu kovu ispljuska po licu i po glavi.

- O briši m e!

A noka rasplete kosu i stade ga sušiti. L asno je vodu obrisati, ali su slabe oĉi u starca, i suze kaplju bez prestanka. Đ eda ugleda nekoliko njih u dvoru:

- H ajd' ovam o, vi! Š to se ne um ivate? V i'š, A noka ĉeka da poliva!

D etinjsko neko dostojanstvo carstvovaše na njegovu licu.

- S vi, svi! S vim a će ona, sirota, politi! A da ona nekom , rekne: "Polij mi!", bilo bi trista ĉuda!

S bojaţljivošću prilaze ljudi i ţene bunaru, i kao kakva gospoda, svaki, pošto se um ije, kaţe A noki: "H vala!"

A rsenu se razvedri pred oĉim a. P riĊe i sam bunaru, raskoraĉi se, naţe se napred, a ruke podm etnu:

- Dede!

O na poĉe polivati.

Arsen na devetom nebu!

- A m a, kako to polivaš? S ve po zaponcim a!

- N eće, neće! - O na m u levom zadiţe rukave, a desnom naginje vrg.

- E , ţiva bila!

P etrija trĉi od jedne jetrve drugoj i sva um azana od suza šapće nešto, m lata rukam a i lupa se po prsim a.

Deda sve navijajući se uĊe u svoju sobu. O tvori kovĉeg i izvadi jedan Ċerdan od nekakvih starih orlaša. T uri Ċerdan i jedan ubrušĉić u nedra i doĊe ponovo bunaru.

Svi se behu umili, a svima je Anoka polivala.

S ve se obuklo u neku tajnu sveĉanost i svakom zuji u ušim a nešto nalik na: "G las gospodenj na vodah." I sam o da negde zatrešti prangija, sve bi se uzelo krstiti.

Deda s bezazlenim dostojanstvom pogleda po svima. Siromah, siromah starac!

- A njoj niko da polije? S vi potrĉaše kofi.

- S ad, pošto ja kaţem . S ad volim i sam polivati. D ede, sine, umivaj se!

N e zna se da l' njem u više dršću ruke, il' A noki srce. O brisa je svojim ubrusom . O besi joj Ċerdan o vrat:

- S ve ona, sirota! A l' ja vam kaţem , pazite što sam vam i sinoć kazao: "K o je i u ĉem uvredi, B og ga ubio!"

L judi! Istina je da se i nebo nekih puta ĉisto osm eškuje i aduje. D vonoţac ga gleda, širi ruke, te m u zvezda peĉe pod levu sisu i duša se kao nevidljiv tam jan penje i vezuje za nebesko kube. - Jes' bogami!

Na novu godinu 1881.

Verter

B anja i rat im aju nešto zajedniĉko: za rat se, naim e, ĉine sprem e godinam a, a i za banju. U ratu se troši bez raĉuna i istresa se drţavna kasa nem ilice, za banju se takoĊe

potpisuju menice lako kao ljubavna pisma. I u ratu i u banji ţivi se na parĉe, i svako gleda da ono m alo ţivota - do smrti ili do povratka iz banje - utuĉe na najrasipljiviji naĉin. N ajzad, po svršenom poslu pravi se s prijateljem , odnosno sa ţenom ugovor m ira, i posle se pristupa smanjivanju plate ĉinovnicim a i toalete ţeni.

Još im a nešto u banji što veom a naliĉi na rat, - to je šarenilo. V idite, npr., onog profesora N edića! - Da niste došli u banju, ne biste verovali da im a u svetu takvih ljudi. Ĉ ak i u špagu od prsluka naći ćete m u kakav Dodatak A ugzburškim novinam a ili depešu P olitičke korespondencije.

P a poštar K ošutić, koji se pre zvao P opović, ali m u je sam g. ministar na njegovu molbu dopustio da svoje dotadašnje prezim e zam eni "svojim fam ilijarnim im enom K ošutić", iako on nije im ao nikakve familije i Bog zna da li on sam zna gde se rodio. T aj K ošutić tako je lepo i bezazleno znao da priĉa puno ludih priĉa o kurjacim a; o preobuĉenim carevim a koji udaraju svojim m inistrim a šam are, a kojekakvim protuvam a daju zobnice, "zobnice, moj gospodine!", s dukatima i postavljaju ih za velike dostojnike; o nekakom velikom topu u kome sviraju dvadeset, "dvadeset i više C igana"; o kasam a koje, kad probaš da obiješ, zvone, deru se i viĉu za pom oć. N ije ni sebe zaboravljao u svojim priĉam a: npr., kako se pere svako jutro hladnom vodom, "a u zimu snegom", jede m nogo paprike i bibera, ustaje rano, i m nogo koješta što je tako sitno kao šljunak kojim su posute aleje u parku.

O n se druţio, ili upravo nam etao za prijatelja poruĉniku V asiljeviću, neobiĉno lepom i stasitom ĉoveku, koji neprestano uvrće brĉić i voli da ga sablja sapliće, te je nikad ne pridrţava rukom nego je u hodu zakoraĉuje desnom nogom, te tako dobija izgled nemarnog ritera. S trašno m u je m ilo kad m u ko kaţe da je Ċavo ili obešenjak, i trudi se da zasluţi te epitete, sluţeći se

bljutavim izrazima, npr., "grozno glup", "gadan da bljuješ", itd. V oli da govori o junaĉkim stvarim a i m nogo drţi na svoju, kao što on govoraše, "oficirsku ĉast", ali voli da ga dirneš u oko, nego da m u protivreĉiš. O sobito u "ĉisto vojniĉke stvari" ne trpi da se m eša "laik". T ako, npr., profesor N edić stade jednom m latati rukam a i s takim oduševljenjem govoriti o pruskim oficirim a, da je sasvim uprskao m ladu udovicu koja se s poruĉnikom drţaše ispod ruke. P oruĉnik isturi grudi:

- G ospodine, dajte m i pruski bataljon, pa ćete videti šta ću uĉiniti?

- E, gospodine, - istrĉa se brzopleti profesor - a što vi ne naĉinite pruski bataljon? N ije bataljon pravio oficire, već oficiri...

- Gospodine, - upade m u dostojanstveno u reĉ poruĉnik - ja sm atram za bezobrazluk da se ĉovek m eša u govor koji ne razume.

- Z nam , al' ja se nisam m ešao, vi ste se...

A l' poruĉnik već ode dalje stazom s udovicom . O krenuo oĉi od nje, zaĉkiljio s pouzdanošću i pravednom srdnjom psuje:

"Stoka, stoka bez repa!"

A udovica se tako pripija uz njega i već bi htela tvrditi da ta stoka i rep nosi kad eto tako oĉigledno nasrće na ljude struĉnjake.

O naj, opet, onde, u slam nom šeširu s belim platnenim "engleskim " cipelam a, to je apotekar K atanić - strašan obešenjak i veliki intrigant. O n i poruĉnik im aju nešto zajedniĉko - punu svest o svome ja, s tom samo razlikom što apotekar ne veruje ni sam oj svojoj pam eti m nogo, a bistar je, zbilja, kao suza, a poruĉnik, opet, drţi da je sav

svet "glup kao ĉizm a" a svoju je karijeru poĉeo od ĉešagije. Z a obojicu se, pak cela banja interesovala. P oruĉnik je bio lep i bezobrazan, apoteka pikantan i lukav. Z nao je svaĉije tajne, i nekih puta, kad znaĉajno ţm irne, ĉisto m u na ĉelu piše: "Z nam ĉija je ono lepeza ili: "V ideo sam kad si je oĉepio." O n igra šaha, ali sam o jednim okom gleda u figure, a drugim na udovicu što se već ĉas po zavraća od sm eha i pokriva usta lepezom , jer je poruĉnik obasipaše neslanim dosetkam a.

K ao god što vele da vašar ne m oţe biti bez kiše i C igana tako ni banja se ne da zam isliti bez kartaša. N jih se ne tiĉe ni samo kupatilo, a kamoli partije, parkovi, muzika, dame. On se samo navrat-nanos okupaju, pa se posle svi zajedno znoje obiĉno u zasebnoj sobi, a kao što se to veli, "uz trideset i dve". N jihove ţene idu sam e po parku, huĉu, i jadaju se svakome koga samo uhvate. Kraj njih je bilo puno beznaĉajnih liĉnosti koje, ako zapitaš ko su, odgovori ti se: "I on se ovde kupa". "Ĉ ini m i se da je iz Ĉ aĉka". "M islim da je neki ĉinovnik iz kontrole" itd.

Jedan pak gost ove banje junak je ove pripovetke. Ĉ inovnik, ĉovek od trideset godina, im enom Janko. O bla, bleda lica koje izgledaše sasvim beznaĉajno, sam o što u oĉim a kao da se ĉitaše neka naivnost i ĉeţnja. T o se viĊa na ljudim a sasvim m ladim koji još nisu pokvareni "svetskim lukavstvom ", koji još škripe zubim a kad slušaju za "suze rajine" i lupaju pesnicom o sto, kad se peva štogod gde sevaju jatagani, - jednom reĉi: to beše ĉovek sa širokim grudim a i tesnim cipelam a. T im ĉudnovatije izgledahu njegove oĉi od dvadeset, po red brkova, od trideset godina. T om e će zar biti uzrok njegovo vaspitanje i ţivot od kolevke. O drastao u bogatoj fam iliji, odgajen neţno kao devojka i u celom ţivotu tako sluţen srećom , da nikad nije ĉitao Hamleta ni veĉeravao luka i hleba. Dok je bio kod kuće, im ao je dobre uĉitelje koji su m u i u gram atiĉkim analizam a davili pouĉljive prim ere, npr., "dobar Ċak dobija pohvalu"; a kad je pošao na put, dobio

je pism o od oca, u kom su u sedam naest taĉaka bila razloţena sva pravila pam etnog i dobrog vladanja. Preko, "na naukam a", bio je do pre pet godina baveći se upravo niĉim , ili, kao što se to onda zvalo kam eralnim naukam a". S trasno je ĉitao V iktora Iga i oduševljeno govorio o njem u, a u sebi ĉeznuo za rom anskim junaštvom ! B eše već zagazio u doba m uţanstva, ne srknuvši iz ĉaše ljubavi, osim što od jedne sitnice iz njegova detinjstva poĉesto natezaše da naĉini, po svim a propisim a L em keovim ,[1] idilsku ljubav. P a ipak on u srcu osećaše tu ljubavnu prazninu, i kako m ladi ljudi što god ĉitaju aplikuju na se, to se i on jednom bavljaše m išlju da obuĉe gvozdene cipele, pa da ide po svetu traţiti svoj ideal, kao što je to u nekakvoj knjizi za nekoga ĉitao. B aveći se tako sam im sobom , m oţda više no što bi trebalo on se, kao što on to zvaše, "izraĊivao", to jest sve radio, ili hteo raditi, po nekom principu. S rećom , iz francuskih rom ana zaboravio je brakolom stvo, a zapam tio ĉast i slavu. A im a li u ovom e koga tako silnog kao što je F rancuz! O tuda je on poštovao svoju reĉ već do detinjarluka; otuda skidao kapu zastavi gde god ju je video; otuda ga je za vreme bokeljskog ustanka jedva u Novom Sadu stigla potera koju je otac za njim poslao, a bez koje bi on izvesno otišao u B oku. N ajzad, sa toga "izraĊivanja" sebe sam oga dolazi i ona neobiĉna prevrtljivost raspoloţenja: ĉas veseo do, raskalašnosti, ĉas tuţan i sum oran kao da sav svet gori, a sve s kakve sitnice: npr., što je naĉelnikovica poslala pandura da istera prosjaka iz avlije ili takvo što.

G otovo se ni s kim i ne druţi. S reta se, istina, s gostim a jutrom i veĉerom kod izvora, skida im kapu, kaţe ili pita koliko je sahata i pripaljuje cigaru, - al' više ništa. O biĉno beţi pod onu lipu u brdu do koje nem a ni staze i gde ga niko ne m oţe sm etati; ali i tu ga naĊe jednog veĉera profesor N edić i stade m u vatreno priĉati o situaciji velikih sila i o him eri evropskog ekvilibra. Janko da iskoĉi iz koţe, ali naĉelna uĉtivost ne da m u da brutalno odbije

profesora. On se stade uvijati:

- D a, da, gospodine, pravo kaţete! N ek radi E nglez šta hoće, R us je tu, a T urĉina nećem o m nogo n i pitati... V rem e je veĉeri!

I s tim reĉim a, koje se nim alo ne odnosiše na govor g. N edića, uputi se u gostionicu gde se hranilo više od polovine gostiju.

P red gostionicom već seĊahu i stajahu gladni gosti. N iko nije ništa radio, sam o se advokat N estor igrao novim kartam a i vadio je na zahtevanje ĉas ĉetiri keca, ĉas ĉetiri ţandarm a. N ebo se crvenelo na zapadu, a sunce se ĉinilo nekako sum orno, veliko i ravnodušno, kao obrazi u onoga bandiste što će posle veĉere svirati u klarinet. N a širokom drum u leţi za šaku debela prašina i po njoj ĉisto sanjive brazde od kolovoza. U z m aleno brdašce penjahu se jedna kola s arnjevim a, i na njim a zveketaše m aĉka i papuĉa koja s katranicom višaše o srĉanici. U m orni gosti radoznalo pogledaše na nove putnike, i ĉisto celo dru štvo oţive. R adoznalost i ništavi razgovori, intrige, kartanje i ljubavne scene, to je glavni damar svakog kupatila na svetu. N eka doĊe sam o jedan nov, odm ah raspituju za njim . A ko je m a od kakvog poloţaja u društvu, već će se najdalje za dvadeset ĉetiri sahata znati ko je, šta je, odakle je, je li ţenjen, koliko m u je godina i plate, karta li se itd. I tek ako m u je i spoljašnjost i poloţaj bez ikakva znaĉaja, on će se i posle dvadeset i ĉetiri sahata zvati "onaj s raseĉenom usnom ", ili "ona s kuĉetom ". N ije, dakle, ĉudo što sva publika, m ada beše obznanjeno da veĉera ĉeka, osta napolju da vidi novog putnika.

Ĉ etvoronoške ispod arnjeva izvuĉe se jedan ĉovek visok, suvonjav, m alo svedenih obrva, gotovo nam rgoĊen, od m oţe biti trideset i pet godina. M esto na jarmac, stupi nogom na ţdrepĉanik, posrnu napred, odbi se rukom od konjskih sapi i sasvim nespretno skoĉi na zem lju.

- D rţ' se! - progovori K ošutić tako da ga je sam o najbliţa okolina m ogla ĉuti. S tade se onda slatko ceriti i obazirati hoće li još ko pristati uz njega. A li radoznalost carstvovaše na licim a svih, a njegova dosetka propadne.

G ospodin koji je iz kola iskoĉio pruţi svoju ruku s crnom rukavicom pod arnjeve, i na tu rukavicu naveza sa druga, ţuta i m alena. G ospodin izdiţe m alo poviše ruku i ukruti je. Z a ţutom rukavicom pom oli se cela ruka, pa onda jedno pleće, i ubrzo iskoĉi ceo jedan boţji stvor u vidu ţenske.

Ja ne znam kako bih je opisao. M oţeš je vazdan gledati, i opet, da te ko upita, ne bi mu znao kazati kakva joj je glava, kakav nos, kakvi obrazi. S am o oĉi! O ne crne, poluotvorene oĉi što uvek izgledaju da su sanjive nekim nebeskim snom ĉeţnje. S am o ih po gledaš, a pred tobom izniĉu kao iz zem lje šarkije, jatagani, besni konjici što nose u druge krajeve lepe devojke na krilu junakovu, m andolinate, handţari, dueli i sva ona ĉuda što se priĉaju u juţnim pripovetkam a. A ko si m om ak i gazija, ĉisto ti krivo što je prošlo ritersko doba te nisi pristao ni da pašeš m aĉ, ni da se kaluĊeriš. Z a takve se oĉi išlo na m uke, za njih se lila krv, gubila ĉast i otadţbina izdavala.

O va ţenska toliku je paţnju na se obratila da m alo ko vide i jednu devojĉicu, tako od sedam do osam godina, koja takoĊe iziĊe iz kola:

Ĉ ak i ţenski gledaoci toliko se behu zablenuli da im se na licu ne vide ni traga zavisti.

P oruĉnik V asiljević ne m oţe otrpeti da ĉak u prisustvu udoviĉinu ne obnaroduje svoje divljenje koje se zavilo reĉim a:

- Pa one oĉi! Ĉ ista arapska krv!

U dovica je zaĉkiljila oĉim a. K atanić se lukavo nasm eši, a

K ošutić već poĉe priĉati o nekoj ţenskoj zbog koje su se tri m om ka ubila, i to jedan iz "levorvera", jedan noţem a jedan se udavio.

Janko pak, kad ugleda tu ţensku, preblede i pretrnu. Srce mu zalupa i u grlu ga stade golicati, pa onda daviti. On se brzo povuĉe za jedan stub od gostionice, odakle nabrzo um aĉe. U Ċe u svoju sobu, zakljuĉa vrata, sede na krevet, zaţm uri i još i ruku m etne preko oĉiju, i onda:

Ugleda je malenu, tolišnu, nije joj bilo ni pet-šest godina. O ko glave zam otala beo šalĉić, te joj lice iz njega viri kao iz kakvog okvira. T o beše ona zbog koje je on tako ĉesto kao student u velikoj varoši u sum raku turao ruku na oĉi i predavao se m islim a punim ĉeţnje kojoj tako isto nema osnova ni kraja ni konca, kao ni onoj m elanholiĉnoj ariji koja mu iz vergla dopire u odlomcima kroz otvoren prozor, iskidan lupom kola i m eteţom velike varoši. T o beše ona kojoj je on negda "poklonio" parĉence zem lje, ograĊeno iverĉicam a, koje su oni oboje zvali "livadom", i u njem u ubodenu granĉicu vrbe što su oni zvali "grm om ". To je ona pred kojom se on negda hvalio kako je s tikvam a Ive V ukićevića preplivao S avu - a to baš nije bilo - i kako je na besnom ujakovu konju preskoĉio plot - a to je još m anje bilo. P red njom se on jednom razm etaše kako će, kad poraste veći, otići u vojsku i seći T urke kao onu tatulu u vrtu. Ona se sumnjivo nasmeja: - A šta ćeš raditi ako te udari puška ili sablja? - N išta! - A li će te boleti? - Pa ako! - P a ćeš plakati! - Zar ja? - On izvadi svoju britvicu, zabode veliku stranu sebi u butinu i koraĉaše ispred nje s uzdignutom glavom. Kad ona ugleda krv po njegovim beliĉastim pantalonam a, vrisnu i obeznani se, a on u ekstazi produţi svoje hodanje kraj nje, dok najzad i sam ne klonu i ne pade pored nje. Od to doba ona mu je sve bezuslovno verovala i sasvim mu se predala tako da ju je jedanput, bez iĉijeg pitanja, odveo ĉak u kom endiju. T ada m u je već bilo trinaest godina. K ako li je se ona tada s pouzdanjem stavila pod njegovu zaštitu i gurala se za

njim kroz gom ilu druge deĉurlije pred ulaskom ! A li kad se ona sasvim ponosno namesti pored njega na klupu, i oboje se predadoše ovom najvišem uţivanju, - tada njegov otac, sav zapuren, utrĉa i usred predstave odvede ih oboje kući, drţeći nju za ruku, a njega za uvo. Ĉ itavu nedelju dana posle toga ona ga je pipala za uvo pitajući: - Boli li te? - I, gle ĉuda, sad m u se uĉini da ga ono još tišti!

P osle se seti onoga beznaĉajnog cm akanja i ĉisto se i sad stiĊaše reĉi kojim a ju je uveravao da je voli i da će je uzeti, i njenih, kojim a se obećavaše da će "poći za njega"; i svoga "dnevnika" u kome je stajalo: toga i toga dana "poslala m e nana da kupim hleba", posle "oterali koĉijaša Nikolu, zdravo sam plakao", a na takvom jednom listu stajalo je: "ja se dogovorio s Marijom da se uzmemo". P osle m u doĊe na um rastanak i oproštaj koji je za njega bio lak, jer je išao u svet, u veliku varoš gde će se m oći slobodno kupati i pušiti, a posle koga je plakao, a i sad bi se zaplakao kad se seti kako je ona grcala i jecala, kako se krila za drva i kako m u je dala na put parĉe pandišpanja, ali da ga ne pojede, nego "da ga ĉuva", - eno ga još u njegovoj botaniĉkoj kutiji s ostalim detinjskim znam enitostim a: jednim zrnom ćilibara, jednim tabanom od puške, prvom njegovom britvom itd. S ad - preskoĉi nekoliko godina svoga ţivota i ponovo je ugleda već kao devojku od sedamnaest godina, kad pogledi dobijaju znaĉaj, ruke se poĉnu stiskati, a poljupci su pravi vezikatori za ugrejano srce. Tada je kao na predstavi m aĊioniĉara, blesnulo i opet išĉezlo njezino lice, jer se on odmah sutradan morade vratiti s ocem u Beograd, odakle je sam o na jedan dan došao radi svadbe svom e bratu od tetke. I samo na toj svadbi, u onome svetu kraj muzike koja trešti i kola koje se savija kao put uz brdo, samo je tu m ogao videti, pozdraviti se i progovoriti ozbilja ĉetiri reĉi: "S ećate li m e se?", na što ona ništa nije odgovorila, sam o je pocrvenela i svoje velike trepavice spustila na jagodice, a oĉi na ruţu koju je na prsi bila pridenula. Posle su se te oĉi sasvim oprostile s ruţom na prsim a i traţila njega, i

sam o njega u celoj onoj tišini. P osle toga je on otišao, i ništa se više nije desilo. A li šta će m u više? T o je dosta da sam iz sebe, kao ono pauk, isprede ĉitav jedan sladak, iako pauĉinast, horizonat; dosta da ga u ĉasovim a slatkih nada prati slutnja da će s njom kad -tad nastaviti svoju detinjsku ljubav u m uţanskom obliku. I eto sad sav se stresa kad pomisli da se ona malopre skinula s kola, da je svi ubezeknuto glede, da joj oĉi sjaje onim detinjskim ognjem koji kao plam eni m aĉ tone u grudi i tupi se u m esu srca. N jega ĉisto plašaše, a svakako neizm erno uznem iravaše pom isao da je ona tu, m oţda u prvoj sobi do njega, da m oţe s njom govoriti, da im a prava rukovati se, da će se sutra svakako sastati s njom e u šetalištu i da će se poznati s njenim m uţem , jer "onaj ĉovek tek ne m oţe biti niko drugi do njen m uţ!" I od toga se tako uplaši i zbuni, da najpre poĉe gledati po svojim stvarim a i m isliti da beţi zorom , a posle poĉe sm išljati kako će se pred njom ponašati. Ĉ ak upali sveću, stade pred m aleno ogledalo na stolu i pokušavaše da se ravnodušno i uĉtivo sm eši.

V eć se davno ugasio ţivot u gostionici, i po hodnicim a, i po sobam a, a on ĉas po paljaše i gašaše sveću, m uĉeći se da razvedri ili razagna misli. Ali zaspati mu se nikako ne dade. V eć nastaje ona isplakanost u m islim a, i već m u poĉinje bivati ravno sve do m ora, ali san nikako da ga obori. Stade skakati mislima s jednog kraja na drugi. M išljaše na m ater, u zelenoj šam iji, kako mesi pitu. Na Jovu šarkijaša kako je zaţm urio dignuo glavu, razvalio vilice i peva pesm u u kojoj im a reĉi:

"A moj dragi" - pa onda nekoliko reĉi kojih se ne m ogaše setiti, pa "kleti". D ugo ga m uĉiše te reĉi. O nda na silu odvede misli na Stevana Aniĉina, kako se davi u S avi i prevrće oĉim a; na slom ljenu vetrenjaĉu pod kapijom iza koje Ivan pandur vrlo vešto istresa onu zakljuĉanu kutiju u koju se spuštaju krajcare za sirotinju. P osle m u pade na pam et kako je jedanput išao preko kreĉane i tam an što je prešao dasku, a ona se opuĉi i pade, i strašno ga stade

m uĉiti m isao: šta bi bilo da se daska ranije opuĉila i kako bi se sav ispekao, pa m oţe biti i um ro?

Sve zalud! I kad se san prikrade, Marija tako furiozno zdere onaj veo pod kojim se sklapaju oĉi, ispruţaju noge i zeva, da Janko sasvim ljutito ne htede "baš ništa više m isliti". S eti se onda kako je ĉitao u nekoj knjizi da kad se ĉoveku razbije san, treba da broji, i on, da bi rasterao m isli, poĉe tako svesno brojati, kao da je G avanov kaznaĉej; te kad god nabroji stotinu, on ispruţi jedan prst, i tako m u se nekako ĉinilo da baš m ora taĉno paziti koliko je nabrojao. A l' kad već doĊe do blizu tisuće, a san se, kao neki teţak, m ekan i ravnom eran pokrivaĉ poĉe prostirati po njem u i kao da poĊe od nogu pa naviše. Janko još sam o oseti kako m u se nešto raskriva u m ozgu, i zaspa.

K ad se probudi, već je bilo davno svanulo. Ispred prozora ĉu se sm eh i koraci. Janka nešto štrecnu. O n se seti snoćnice i kao da zadrhta, ali tada m u se ujedanput prevrte nešto u m islim a. S tade se ĉitavo ĉuditi šta m u je. "G le sad!" kako on sebi, a ko nekom e drugom e govoraše: "Š ta je kao bijagi! Jesam li ja kriv kom e štogod? Š ta je s tom ţenom ? B og sa m nom bio! K oga se ja bojim ?"

I onda se stade brzo oblaĉiti, hoteći se sam om e sebi naĉiniti ravnodušan. S tade ĉak i zviţdukati, i kad bi gotov i iziĊe napolje, srce m u ponovo i ujedanput silno zalupa kao odularen konjic koji se sve više zaigrava što ga više m itiš i ruku m u pruţaš. Jer tek što stade na vrata od hodnika i pogleda u park, a ona stoji s m uţem i s onom devojĉicom . P red njim a su kola i m uţ zam eće nogu na jarm ac, i još ga Janko i ne sagleda dobro, a on već ispod arnjeva m ahaše ţeni i onoj devojĉici rukom . K ola odoše. N jih dve stajaše sam e na putu. Janko othuknu i kao da m u se nešto svali s duše. O n se pribra. "Š to m ora biti - mora!" i poĊe njim a dvem a. M uka je ponavljati poznanstvo uopšte, a kam oli ovakvo. K ad se s nekim nisi dugo video, a nisi s njim e nikakav osobit prijatelj, ti si u zabuni šta da

m u kaţeš, kako da m u pokaţeš da se interesuješ za njega. P a i to teško ide. O tuda ona poslovica: "K ad si došao? K ad ćeš da se vratiš? D aj m i cigaru duvana!" D a kako je obnavljati ovakvo poznanstvo?! Ljubiti se s nekim detetom pre toliko godina, pa ga sad videti kao ţenu; sećati se onih poljubaca i pridavati im sadašnji znaĉaj, - to je, ako ništa drugo, a ono bar da se ĉovek pošteno zbuni. - S am o daj da se otpoĉne šta m u drago!

Janko razvuĉe lice na ono obligatno sm ešenje, skide nespretno kapu i pruţi ruku:

- D obro došli, gospoĊo!

Al' gospoĊa se najpre trţe, pocrvene do ušiju, brzo stište Jankovu ruku i sasvim iznenaĊena otpozdravi ga s nekom vatrenom iskrenošću.

Janko opet odahnu.

- V ideo sam vas još sinoć kad ste došli.

- P a, zaboga, što se niste javili?

- E, pa tako!... Mislio sam..., kako da vam kaţem ?... Putovali ste, pa umorni ste; i, posle, gospodin... Nisam poznat sa gospodinom... onim...

O n pruţi ruku u pravcu kojim su kola otišla.

- M ojim m uţem ? - G ospoĊa opet pocrvene. - Pa ja bih vas upoznala!

- Tako?... Ta da!

- A ..., šta sam hteo da kaţem ?... D a! Jeste bili kadgod ovde?

- Nisam!

- Pa ne znate ni vodu, ni kupatilo?

- Z nam , bila sam jutros rano sa Ĉ ujom . G ospoĊa pom ilova ţensko dete:

- Moja zaova!

- A, tako!

Janko, kao da to mora biti, pomilova i sam dete koje se stidljivo sm ešaše.

O pet ućutaše. Janku se uĉini sasvim nezgodno stajati s njima dvema nasred staze. - P oruĉnik V asiljević s poštarom proĊe m im o njih. D rsko gledaše ţenu u lice, onda lako i, kao što se to kaţe, "obešenjaĉki" m ignu na Janka, pa ode-dalje.

Janko se ponovo izgubi. Izvadi sahat.

- Devet!

I ona izvadi sahat.

A la joj je m alen prst koji je bila ispruţila pri otvaranju sahata.

- H oćete li da šetate ili da idete kući?... T o jest..., m olim ...

O n tresnu m alo glavom kao ĉovek koji se na nešto odluĉi.

- Jesam li vam na smetnji?

- B oţe m oj, - reĉe gospoĊa prostodušno - a što ste nam na sm etnji? A ko ćete, hajdem o zajedno! V i ste ovde poznati. P okaţite nam m esto. - Hajde, Cujo!

D ete kao dete zazjavaše ovde-onde. S agibaše se te ubiraše cvetiće. P oĊoše glavnom širokom alejom i razgovor posta već odrešeniji. Janko se već poĉe u sebi ĉuditi što se upravo toliko bojao ovoga sastanka. S ad govoraše sasvim

slobodno. P okaza joj ĉesm u s jednom i ĉesm u s drugom vodom . U poznavaše je s gostim a. P riĉaše joj o doktoru koga zovu opodeldok; pokaza joj ruskog korespondenta sa staklenim okom uveravajući je da sam a ne bi nikad opazila: - N išta, ništa se ne prim ećava. -

S retoše i S retena kam enjara, koji je po tom e slavan što pije na dan ĉetrdeset ĉaša vode i u hladnom basenu sedi svaki dan sahat i po. I u tom razgovoru on se osećaše tako lako i prijatno kao ĉovek koji se jedanput bućnuo u hladnu vodu, pa sad oseća unutrašnju toplotu.

S unce već poĉe pripicati. S aleje voĊaše jedna uzana stazica desno, i tam o se u šipragu i hladovini viĊaše jedna klupica. G ospoĊa skide m aram u kojom se beše ogrnula i dade je detetu:

- C ujo, idi baci ovu m aram u na krevet, pa doĊi opet! M i ćem o te ĉekati ovde! - Ona rukom pokaza na klupicu u šipragu.

N jih dvoje, oboje ćuteći, doĊoše do klupe. O na sede na sredinu, Janko na sam krajiĉak.

O n se osećaše da bi im ao nešto da kaţe, m nogo da joj govori, ali m u se ĉinjaše da su m u usta olovom zalivena, i da povrh svega stoji strašan peĉat na kom e su slova: ĉast, porodica...

B rzo i odvaţno odagna te m isli, napravi i zapali cigaru i poĉe opet sasvim obiĉne razgovore o banji, o bolestim a, o varoši, pa onda ponovo i poduţe zaćutivaše. Ĉ as po m u padoše na pam et kojekakve anegdotice i sm ešne pripovetke koje bi ga izvukle iz neprilike ćutanja, ali on ipak ćutaše bojeći se da tim e ne prekine ovo, njemu ma kako nezgodno, ipak prijatno stanje hotim iĉne zategnutosti, iza koga se krilo nešto nalik na prikriveno poverenje i slatke izjave. I ma koliko da se on pravce bojao da i najm anjim ĉim e pokuša da stane na nogu

staroga, detinskoga poznanstva, isto tako ĉuvaše se da digne pred sobom m ost na koji ne m išljaše nikad ići.

I tako sedeći pokraj nje i osećajući neko slatko galiĉanje on se već drţaše za m uĉenika ĉasti i poštenja, i to m u laskaše i on hvataše sebe sebi.

A li baš to navaliĉno ĉuvanje da joj se ne pribliţi, to oĉajno uveravanje sebe sam a da je ona tuĊa ţena i da on m oţe biti sam o zlikovac, baš to zatezaše sve gore i gore njegov poloţaj prem a njojzi, to ĉinjaše da se on sve više zbunjivaše, to ga dovoĊaše gotovo do oĉajanja.

O n upravo traţaše predm et za razgovor, ali ga ne naĊe.

S tanje postade nesnosno. P oruĉnik proĊe još jednom pored njih, i K atanić, i poštar, i svi gledaju nju, i sm eše se lukavo na njega: govore nešto polako, a prutićem se puckaju po pantalonama.

- M a šta! M a šta! - m išljaše Janko - samo da se govori i onda se prim aĉe njoj, seĊe sasvim kom otno na klupu. K ao da skide neki obruĉ koji ga stezaše i preko grudi i pod grlom . Z avrati se m alo. Z enu ĉak i - oslobodi se ponovo:

- O vo baš pripiĉe! Ja leti zdravo volim lake haljine sasvim lake. A li ko će poneti u banju sav kom fort?

U taj par V asiljević se sam vrati stazom i opet oštro posm atraše ţenu. Janko se ĉisto oĉajno boraše da istraje kako je zapoĉeo. I on oštro gledaše V asiljevića, ĉineći se pri tom ravnodušan. "S am o slobodno!", i opet nastavi:

- A zdravija je zima - verujte! Istina, m alo se ĉovek izlaţe opasnosti da nazebe, ali ovako... ovo je da B og saĉuva., O n obrisa rupcem znoj s ĉela.

- Jeste li doruĉkovali? D a..., naravno..., najpre ste hteli i da pijete vodu.

G ospoĊa razum ede ovaj Jankov govor. I sam a se brzo okrete, i kao da se obradova ovome tonu:

- N isam , nisam još, naravno. H oćem o li?

U to doĊe i C uja.

- Hajdete! - reĉe gospoĊa. - Hajdete i vi s nama. Mleka im am , uzela sam dosta m isleći da će i M laden doruĉkovati. Ali on popi samo crnu kafu. Hajdemote!

- Ne branim - reĉe Janko s puno pouzdane ravnodušnosti. - Z nam izvesno da će vaša kafa biti bolja nego u m ehani... - O ve poslednje reĉi ĉinjahu m u se da su sm ešne, on se sm ejaše "ha, ha, ha!"

I tako poĊoše. O boje osećaše da su našli, iako nezgodan ipak jedini m ogućan m odus vivendi. Janko se toliko pouzdano ponašaše da se ĉisto i u licu prom enio. H odaše pored nje ravnodušno šireći noge i gegajući se, što inaĉe nije njegov obiĉaj.

A unutra se osećaše tako pouzdan i tako zadovoljan kao gladan ĉovek koji se, m esto ostriga, raka i palaĉinaka dokopao jagnjeće plećke. "S am o tako", m išljaše on, "pa se ni m oj, ni njezin m ir neće porem etiti!"

S irom ah! O n ne zna da je ĉoveĉje srce Indijanac. D elaš, obaveštavaš, govoriš m u iz dana u dan i već ga vidiš da diţe ruke k nebu, posti, krsti se, m etaniše i pom inje im e H ristovo; ali razdrlji košulju, pa ćeš m u na grudim a o vrpci naći idola od porculana. Z grĉio se, turio kolena pod bradu, pa kao da se zadovoljno i lukavo sm eši jednom sam rtniku. Janko je s njim a zajedno doruĉkovao, posle ih ostavio da odm ore, i opet pred ruĉak po njih došao. Pogodio hranu u mehani, odredio jedan sto u uglu na kom e da se "postavi za i persone". I doveo ih na ruĉak.

K ad su oni ušli, sva se m ehana ućuta. G ospoĊa se pokloni

gostim a za najbliţim dvam a stolovim a, pa sede, okrenuvši se leĊim a prozoru a licem unutrašnjosti m ehane. S vi m irno i ne m iĉući se gledaše. S am o V asiljević s neobiĉnom drskošću, nam igujući na apotekara, diţe svoj tanjir i premesti ga na drugi kraj stola, tuţeći se da ga onde peĉe sunce. T ako beše licem okrenut gospoĊi.

Janko opazi ovo i odjedanput srdaĉno i silno stade m rzeti poruĉnika.

T ek kad se zapuši supa i zazveĉaše laţice, društvo otpoĉe onaj potm uli nejasan govor, i m uškarci poĉeše brisati salvetom brkove, te tom prilikom bacati oĉi na onaj sto.

N aravno da je Janku spoĉetka bilo nelagodno. N ije um eo se nam esti na stolici. S upu sve m u se ĉini da i suviše srĉe. V ino kad pije, ĉini m u se da zdravo klokoće; - al' kad se ţeludac napuni, kafa zapuši i zam irisa duvan, celo društvo kao raskopĉa jake i othuknu. R azgovor posta najpre ţivlji, paše i po koja dosetka, i poneka pesnica lupi o sto; posle se m nogim a zaokrugliše oĉi, i društvo se sve više razlabavljaše. P aţnja i interes popusti, već slabo ko da još seva oĉim a na sto gde je Janko. S am o što V asiljević još pogleda onam o, priĉa o svojem u konju kako jednom nije hteo da naiĊe na bure, a on ostrugam a svega iskrvavio i sabljom isekao po vratu i sapim a. M om ci podigoše na nekoliko stolova ĉaršave, pa na njih m etnuše karte, krede, "piksle" i tablice. K artaši posedaše, ostali poustajaše. I Janko s gospoĊom i C ujom ustade i ode.

- Hajd'mote kod nas da pijete kafu!

K ako da ne poĊe?

A li tada se beše već oslobodio, da m al ne skide i kaput kad je ušao u sobu, nam eštenu kao sve sobe u našim banjama: dvama krevetima, jednim stolom uz prozor i jednim ĉivilukom ; a prozor zastrven debelom strukom te se sunce zalud m uĉi da ubaci i jedan zraĉić. I gospoĊa i

dete behu već sasvim obikli na društvo s Jankom . Pristaviše "m ašinu" za kafu, ćeretaše, popiše, pa Janko ode u svoju sobu, a one ostadoše u svojoj.

T ako prolaziše dani. M irno, tiho, odm ereno, galiĉljivo -prijatno, pa ipak, kao što Janko m išljaše, "ozbiljno". O n posta već i prem a sebi toliki glum ac da svoj odlazak k njim a i neprestano bavljenje uz M ariju objašnjavaše obiĉnim druţenjem i sim patijom , i tada ga ništa ne bi m oglo o tom e razuveriti. U to doba ĉitaše rom an jednog ruskog majstora, u kome se ovaj svojim anatomskim perom sm ejaše obiĉnoj zabludi idealista da se m lad ĉovek i m lada ţenska, koji nisu ni rod ni pom ozbog, m ogu voleti kao brat i sestra. Janko baci knjigu i dvaput pljunu, kao gnušajući se, ali u srcu kao da oseti neki prazninu. Z alud ispruţi nogu, isturi grudi i lupi šakom po njim a, - iznutra kao uprkos da zazvoni: "Ala da ti je da bar jednom nasloniš glavu na grudi!" O n leţe na krevet i dade se u m isli koje se truĊaše da odagna, ali ih ipak, kao ispod ruke, potpuštaše. D vaput m u padaše na um da spakuje stvari pa da beţi iz kupatila, ali se varaše da to m oţe uvek uĉiniti i da bar s tim ne m ora hitati.

T a sitnica u tom e rom anu sasvim ga uznem iri. K ao da baš od toga dana posta sasvim sumoran, i kao da ga ta sitnica neodoljivo gonjaše da preĉisti raĉun s tom "ţenskom ". I taj raĉun, koji se "m orao preĉistiti", ostavljaše on s dana na dan, a sve bivaše s njom i uz nju, sve m išljaše na nju i posta sasvim sum oran, neveseo, presta ĉak i jesti i predade se, kao što on m išljaše, "dubokoj studiji o ţivotu", a u samoj stvari sasvim plitkoj ljubavi.

Sve je to Marija dobro opazila, a još bolje apotekar i poruĉnik.

M arija ga jednom ne pozva posle ruĉka na kafu. Janko ne htede ni posle veĉere otići. T aj dan oseti neku lakoću u grudim a i on tapšaše sam sebi: "T ako, tako treba! Ĉ udna m i ĉuda ostaviti se tuĊe ţene! N isam li ja jednom ĉitav

mesec dana ostavio duvan?"

A li već sutradan on ode ne sam o posle ruĉka, nego i na doruĉak, i posle ruĉka i posle veĉere, i što je najgore, seĊaše ceo dan s njom e i uz nju, a ni reĉi ne progovori. A i od ovoga je ĉak bilo nešto gore, a to je što i ona ne progovori ni reĉi i što je takoĊe neobiĉno m alo jela.

T oga dana uveĉe Janko se sasvim dockan i sasvim zam išljen vrati kući. U Ċe u svoju sobu, upali sveću, obuĉe se i iziĊe napolje. Ĉ u kako iz kafane dopiru nejasne promukle zdravice i kako zveĉe ĉaše, i uputi se tam o. V rata od kafane, koja gledahu u "m ali park", behu širom otvorena. Janko uĊe na vrata a ne opazi da pod orahom napolju u mraku stoje dve ljudske slike u suknjama.

U kafani za stolom u uglu seĊaše brigadir V eljko, advokat Nestor i upravnik kupatila, i igrahu karata. U drugom uglu bubnjaše i sviraše C igani. N a sredini, za velikim stolom , beše jedno desetak m ladih ljudi, kao što se to veli, s ĉašam a u ruci, a u sam oj stvari s vinom u glavi. U gornjem ĉelu toga društva seĊaše poru ĉnik V asiljević a u donjem apotekar K atanić.

Janko otpljunu kad ugleda od vina nam rgoĊeno lice ovih ljudi, a osobito kad mu se pogled sukobi s podmigljivim i bezobraznim oĉim a poruĉnikovim , ali on ipak uĊe. B eše to nekako oĉajanje koje ga unutra gonjaše.

Poruĉnik, kako ga ugleda, skoĉi sa stolice:

- A , dobro veĉe, krdţalijo! A gde ti je... onaj... onaj..., ona tvoja dulĉineja?

R eĉ dulĉineja ĉuo je on od urednika "S vetlosti", i ta m u se "francuska" reĉ tako dopala da ju je svaki ĉas upotrebljavao, obiĉno pak u frazi: "što rekao F rancuz; dulĉineja".

Janko preblede i zanese se kao osetljiva dama kad vidi ţabu. H tede vikati, nagrditi poruĉnika, udariti ga bocom i stolicom , pa ipak stajaše na ulazu kao bezjak i ćutaše.

- T a šta si se tu ukipio? - deraše se poruĉn ik. - Ovamo! Ţ ivela tvoja dulĉineja!

O n u levoj ruci diţe ĉašu, doĊe Janku, uhvati ga desnom rukom i povuĉe unutra turajući m u ĉašu pod nos.

Janko iskoraĉi desnom nogom napred, dohvati poruĉnika za prsi i gurnu ga svom snagom od sebe.

- Odlazi - dreknu on, a glas m u se sklupĉa i zapti u grlu. V asiljević tresnu o sto na kom e se prevrtoše nekoliko stakladi.

K atanić se um eša s lukavim dostojanstvom :

- G ospodo! M ahnite se ćorava posla! - i zadrţa V asiljevića koji ponovo polete na Janka.

- Sad ću ga..., sad ću ga!... N a m oju oficirsku ĉast!... - deraše se V asiljević i pruţaše ruke put Janka.

Janko prekrsti ruke i sasvim m irno i prezrivo reĉe:

- G ospodine! Ja neću s vam a da se ovuda rvem . A li ako m i u najkraćem roku ne date satisfakcije, kao što to rade ljudi od ĉasti, ja ću vas m orati u parku biĉem istući!

O nda podiţe glas:

- Razumete li?

- Oho! Ovamo, ovamo, bre!

P oruĉnik isuka sablju.

Janko brzo skide s ĉiviluka brigadirovu sablju. Z asuka

m alo desni rukav i diţe sablju više glave.

Brigadir Veljko poklopi svoje karte na sto i metnu ruku na njih.

- M eni još pet - reĉe polako svom e društvu, onda se sam o licem okrete "duelantima" i viknu:

- G ospodine poruĉniĉe!

- Izvol'te, gospodin major! - odgovori V asiljević i spusti ruku na sablju.

- Ovamo sablju!

V asiljević uhvati svoju sablju za oštricu a balĉak pruţi brigadiru.

- U haps! - reĉe brigadir i pokaza rukom na jednu poboĉnu sobu.

- Razumem! - reĉe V asiljević i s jednim vrlo nekoordinovanim "levokrugom " uĊe na vrata koja su m u pokazana. Brigadir balĉakom lupi o sto ne diţući ruku s karata. M om ak doĊe.

- N eka se zakljuĉa ova soba, a kljuĉ neka se m eni donese. N a, ostavi ovu sablju... P laćate li? - Igraĉi pom ešaše karte. B rigadir zgrnu pare i ponovo, kao ĉovek koji je izdangubio, stade ţurno m ešati karte, a preko ramena govoriti Janku:

- Ja ne znam , gospodine, šta ste vi tu došli sam o da kvarite društvo! P a, posle, uzeli ste m oju sablju, kao da je to..., šta je bolji?..., kao da je to opštinska stvar..., koštaju obe tri dinara!

Janko turi sablju u korice i poĊe nešto spleteno da se izvinjava. K atanić ga poverljivo povuĉe na stranu:

- O stavite se, nije potrebno! Idite bolje kući! V i ste, vidi se, vrlo pošten i osetljiv ĉovek!

Janko bi ga ĉisto zagrlio. U ovoj neprilici gle kako m u se prijateljski javlja ĉovek gotovo nepoznat! O n već htede da suzama brani svoju nevinost.

- Mahnite se, mahnite se! - reĉe K atanić, uze ga ispod ruke i oba izaĊoše napolje.

I tom prilikom Janko ne vide ono dvoje što stojahu u zasenku, ali K atanićevu oku ni to ne izm aĉe. O n podiţe glas kad već behu u parku:

- M eni vas je ţao što se ova neprilika desila. V i slabo poznajete svet..., ne prim ite za zlo..., i zam išljate u svakom svoje srce i svoje obrazovanje. A to je gledište vrlo pogrešno i nepraktiĉno..., nem ojte se srditi! T o je...

Janko m u stište ruku:

- Hvala vam, gospodine. Vi ste pripomogli da ga ne udarim . Ţ elim da vam stogubo i u boljoj prilici vratim !! O pet m u stište ruku.

"S m etenjaĉe! K akvu uslugu?" - m išljaše K atanić i obradova se kad ga odvede do vrata i kad se jednom oslobodi njegova stiskanja ruke.

V raćajući se natrag u m ehanu, on stade nem arno pevušiti i zaobiĊe ĉak oko oraha, ali pod njim više nikog ne beše.

"Bez sumnje je ona s detetom!" - m išljaše K atanić. - No! S ad će se valjda uveriti da je... - O n htede reći "smetenjak" ali onda stade redom misliti kako je stvar tekla i izbrisa reĉ smetenjak iz toga razgovora sa samim sobom.

U m ehani zastade celo društvo koje se v eć više i ne sećaše na aferu i beše dobre volje. Joca M ijić zavratio glavu,

peva pesm u "L epa naša dom ovino!" na glas, "O nam o, onam o!" i tuţi se što niko ne um e da m u sekunduje. S teva praktikant zam aĉe prste u vino, te njim a piše po stolu svoje ime. Profesor N edić prevodi nekakvu besedu nekog ĉlana engleskog parlam enta. A advokat N estor tuţi se kako mu se "odbila karta".

K atanić ne naĊe za potrebno da se oprašta, već se ćuteći s vrata okrete i ode u svoju sobu.

Sutradan ovako su stajale stvari:

Na brigadiru V eljku nije se opaţalo nikakve prom ene osim što je m alo oštrije nego obiĉno psovao m om ka što mu nije doneo debelu govedinu. Ovo pak nije se moralo niukoliko dovoditi u vezu sa sinoćnom aferom , jer je brigadir im ao tri uzroka biti neraspoloţen: prvo, što je m eso bilo odista m ršavo; drugo, što je on bio kao i obiĉno vrlo gladan; a treće, što ga je advokat N estor sinoć jako "uštinuo".

N a poruĉniku V asiljeviću opaţalo se, opet, to što je danas u šetalištu sasvim opustio sablju, te šara po pesku, a obiĉno ju je pridevao na lanĉić, te m u zapliće noge i što je biĉem lupao po lišću na kestenovim a. U govoru je bio sasvim odrešen, slobodan kao i uvek, i ĉinio se toliko ravnodušan, kao da sinoć nije prevrnuo ni šolju s kafom . T ek u kupatilu, kad se nekako našao u krugu sinoćnog društva, govorio je najpre o duelim a uopšte; posle je prešao na svoj sudar s Jankom , i tu je sasvim velikodušan bio: "Badava!... Dirnuo sam ga malo gde ga boli! Pi! Tako se to neki put otm e ĉoveku pri ĉaši vina! S irom ah! D a, da! Pomislite, on... Pa mene zove! Dakle, ja sam pozvan, - biram oruţje i prvi pucam ! V eţem ga za dud, im am prava, pozvan sam..., pa napunim top..., naravno, ja biram oruţje!... i..." - on lupi dlanom po vodi i zviznu.

K atanić se na to tako grom oglasno zasm eja da se svi okretoše. A li on se tresijaše i sve glasnije sm ejaše.

Š m urnu se i pod vodu, ali i više njegove glave izbijaše veliki klobukovi. K ad se ispravi, obrisa dlanovim a oĉi i, slatko se sm ejući, reĉe poruĉniku:

- N o, taj zacelo ne bi lasno prošao! T om e biste vi pokazali s kim hoće da se dueliše! - Pa onda nanovo prsnu u smeh i isprekidano nastavi:

- Naravno, vi ste pozvani..., izaberete top..., ha, ha!... Pa njega za dud! H a, ha!... S irom ah, ni parĉeta od njega ne bi ostalo! Ha, ha, ha!...

P oruĉnika ne sam o da ne uvredi ovaj smeh nego se i sam stade sm ejati. N ajzad se opet nam ršti:

- E , ali sad je sve prošlo! Ja sam još ĉekao do osam sahata pism en poziv, kao što je to red. A li on ne pozva! - Tu poruĉnik sleţe ram enim a.

- A to je red? - reĉe K atanić s pritvornim i glupim interesom.

- N aravno da je red! T o traţi i m oja oficirska ĉast.

K atanić ĉisto zbunjeno sleţe ram enim a.

K ošutić je dokopao priliku da priĉa o nekim "am erikanskim " duelim a gde se, ĉini m i se, protivnik poji rastopljenim olovom, guta pilule od inamita i na sve se to još ravnodušno sm eši i najpre ĉaĉka zube.

Janko, pak, bio je u tako ţalosnom stanju, da nije znao kud da se okrene. S trašno osećanje stida i poniţenja, koje se ne da izgladiti nikakvim taktom ni heroizmom. Pitao je sam sebe: koji ga je Ċavo nosio da ulazi kad je video pijane ljude? P osle se kinjio što je tako prim io srcu reĉ "dulĉineja", i naposletku sav se znojio od stida i jeda kad se sećaše kako je, kao kakvo derište, izvukao sablju brigadirovu i doveo sebe u "glup, gluuup, najgluplji poloţaj na svetu!" Š to je najgore i najcrnje, to je što sad

ne zna šta da radi. D a ga zove ponovo na duel, - koješta! Da se bije s njime kao kakva propalica u parku, te da naĉini još veći skandal - "pi!" On se pljesnu rukom po ĉelu. - "S vako ĉudo za tri dana!" A li daj preţivi ta tri dana!

A M arija toga jutra beše tuţno m ilostiva. V elike oĉi behu još jaĉe prekrivene trepavicam a. K ad se naĊe u parku s Jankom , ne reĉe m u ni "dobro jutro!", ali ga tako znaĉajno stište za ruku i tako m ilostivno pogleda, da je on iz toga više proĉitao nego što im a u celom M ajerovom Leksikonu. O ĉigledno beše u tom e ono slatko sporazum ljenje koga se on toliko kao bajagi bojao. O n ćuteći hodaše pored nje, a grudi m u brektaše pod nekim osećanjem koje se u neku ruku prelivaše u beskrajan, tih, sladak bol. "Sve zna", m išljaše on u sebi, i u jedan m ah, ne htevši i ne m isleći ništa, a okrenuvši glavu od nje progovori:

- Vi sve znate!

- Sve! - reĉe ona takoĊe ne obrćući glave. I oboje gledaše u travku, parĉe šljunka ili crvotoĉinu; ali kroz te stvarĉice, kao kroz okular m ikroskopa, širi se veliki. nepoznat, prim am ljiv svet, preliven ĉudesnim i boţanstvenim zaĉinom .

C eo dan ne progovoriše reĉi, m za ruĉkom , m za veĉerom i kao da beţaše jedno od drugoga, a ipak se svaki ĉas kao nehotiĉno sukobljavahu. P osle veĉere odoše odm ah svako u svoju sobu i oboje osetiše potrebu da dugo, dugo još, pošto je sav svet spavao i hrkao, gledaju u od oblaka progrušano nebo i da se razgovaraju po zvezdam a. U to gluho doba Janko, s nekim tajnim osećanjem od koga je drhtao, otvori širom vrata od svoje sobe, leţe nesvuĉen na krevet i pokri lice rukom. Sve je tiho kao u groblju. U jedared on ĉu da nešto šušti, a grešna m isao odvede ga na M ariju. A li, je li to san u koji se bojaše pogledati otvorenim okom ? Š uštanje preĊe u njegovu sobu, kad on diţe bojaţljivo ruku s oĉiju, ugleda nju više sebe, u beloj

haljini, nagla se nad njim i sluša m u dah. V aljda ne zna da li on spava. T ada jedva ĉujno prošaputa:

- Š to si tuţan?

O n htede skoĉiti s kreveta, raskinuti jaku što ga tako strašno davljaše, stisnuti je u naruĉje, pa tako valjda um reti, ali ga snaga ne posluša. N e m rdnu ni prstom , ni okom ne trenu, i na jedvite jade takoĊe prošaputa:

- Volim te!

A li tada m u već pom rĉe svest, i on više i ne vide kako ona ostavi njegovu sobu.

B aš tada proĊe pored njegove sobe poruĉnik, stupajući krepko i otresito, tako da m u ostruge u ovoj tišini zvoniše ĉisto kao praporci. O n pevukaše neku pesm icu od ne baš sasvim solidnog znaĉaja. I on ostavi vrata od svoje sobe otvorena i polako se skidaše zviţdućući. K ad bi gotov, napisa ovakvo pisamce:

G ospodine! V aša se ţena vrlo lepo ponaša ovde. N eki g. Janko ne izbiva od nje ni danju ni noću.

Jedan vaš prijatelj

O nda proĉita pism o još jednom , podvuĉe reĉi "ni noću", zatvori ga u koverat i zapeĉati ga polovinom dinara. A dresova na m uţa M arijina i zadenu ga za kapu da ga ne zaboravi predati. Onda zevnu, prevrte se na krevet i zahrka m irno, spokojno i slatko, kao ĉov ek koji je uĉinio dobro delo i hrišćansku duţnost.

A Janku ĉudno beše te noći. T ako se je osećao jednom još kao dete, kad celu noć ne sklopi oka, nestrpljivo ĉekajući kad će svanuti dan V rbice da obuĉe nove haljine. S am o što u ovom prijatnom osećanju beše neĉega, kao što rekoh, bonoga, i on se s neobiĉnom voljom zadrţavaše baš na tom e. S vaki ĉas m u se ĉinjaše da ĉuje opet ono tiho

šuštanje. Ĉ isto obam re, i po prsim a kao da m u puše neki m irišljavi vetrić koji ga tako zanosi kao ono kad ĉovek na ljuljašci zaţm uri. P onekad raširi ruke: hteo bi nešto zagrliti u naruĉje, - pa tek kad vidi da je sve prazno i tiho oko njega, onda ga još jaĉe obuzm e osećanje ćudljive sreće koja m u se, kako m išljaše, već više ne izm aĉe. N jen balzam iĉan dah još kao da m u om otava ugrejano ĉelo ispod koga je tako bojaţljivo iskliznulo ono "volim te!" S ad, sad da je opet da doĊe, kako bi joj on znao kazati zašto je tuţan - "zato..., zato...", ali on ni u mislima ne dovrši reĉenicu, već se prostire pred njom , celiva joj vrh cipele, pa posle sakriva ĉelo i oĉi u njenu dugu kosu, rastapa se u ništa pod njenim tuţnim m ilostivnim pogledom . S ad m u se ĉini da joj je naslonio glavu na ram e, pa se zalud m uĉi šta da joj kaţe, kakvim reĉim a da prospe pred nju ono varivo u srcu svome, prema kome je usijana lava ledeni aparat; jer, naravno, niko pre i niko posle njega nije m ogao ljubiti, "ovako ljubiti". "Jer šta ja im am od svega ovoga!" m išljaše on. "T uĊu ţenu!" I sa toga se sve ovo zaĉinjavaše nekom nejasnom m išlju slatke smrti u kojoj kao da je neizbeţan vrh njegove ljubavi.

T ek u sam u zoru, kad otpoĉeše škripati vrata na sobam a i sanjivi momci i devojke promicati hodnicima, usta on s kreveta i zatvori vrata i prozore. Ţ ivot koji se buĊaše napolju utišavaše onaj ţivot u njem u. K ao da m u sm etaše m išljenju ono tabanje pored njegovih vrata, te prodrema malo, pola u snu, pola na javi, s Marijinom slikom koja se tako koketno prikradaše k njem u i opet beţaše od njega ĉim što napolju lupne.

K ad ustade i napolje iziĊe, brzo i strašljivo proĊe pored vrata od njene sobe i ĉisto se radovaše što je ne vide. N a ulasku u kuću istrĉa pred njega sobarica sudije P erinovića, koja je i M ariju posluţivala, i predade m u jednu ceduljicu. C edulja ne beše u koverti, ne nošaše nikakve adrese, a unutra stajaše: "V i ste još spavali kad su po mene i Cuju došla kola M ladenove tetke iz sela koje je ovde preko

brda. B aviću se koji dan." P otpisa ne beše.

Janko se u prvi m ah obradova ovom e, ali već oko podne spopade ga strašna ĉam a i osećanje beskonaĉnosti.

N igde da naĊe m ira! L eškari na krevetu, turi ruku preko oĉiju pa sanja, sanja. O nda ujedanput skoĉi, pa po sto puta proĊe sobu tam o i am o. P osle opet legne na krevet, pa se daje u m isli kako ona ulazi kao senka, šapće m u. Z am išlja kako bi m u bilo da ga pom iluje rukom po usijanom ĉelu, kako bi se on onda topio, kako joj ne bi ništa govorio, samo bi uzeo kraj njene haljine, pa bi ga ljubio..., aja, ne bi ga ljubio..., naslonio bi ga sebi na obraz..., njenu bi ruku naslonio na obraz..., samo bi je malo dodirnuo usnama. Ako bi ga ona poljubila, on bi..., šta bi on radio?... O n bi kazao hvala, hvala!... N e! N e bi ništa kazao... umro bi, da, umro bi - to je najlepše!

A li i to se već dosadi, spopade ga nestrpljenje. P red veĉe poĊe putem kojim je ona otišla i iĊaše napred, a sve m u se ĉinjaše: sad će je sresti; i ĉim ĉuje da otud zvrkte kola, već sm išljaše kako će kazati da je sasvim sluĉajno pošao ovuda da šeta, a nije upravo ni znao da je to taj put. A da će se ona vratiti veĉeras, sad odm ah, - to mu je govorilo srce njegovo, i stoga iĊaše sve dalje napred, i sve slobodnije, jer se sve više osam ljivaše. A li ujedanput se trţe, kao da stade na guju, jer pod jednom vinjagom ugleda profesora N edića s nekom knjigom i crvenom pisaljkom u ruci. Nema kud natrag, pozdravi ge s njime, obrisa znoj s ĉela i primi ponudu da i sam sedne pod vinjagu.

- P azite sam o šta ovaj kaţe - reĉe profesor i poĉe ĉitati neku dugaĉku reĉenicu iz knjige koju drţaše u ruci. Janko je ĉuo sam o s poĉetka jedno: "als", na kraju "worden ist", i u sredi dvaput "hohere Regionen". Iz uĉtivosti izjavi dopadanje i zamoli da razgleda knjigu.

- B aš bih vas m olio, ako im ate što za ĉitanje - reĉe on

N ediću, a ujedno se obradova ideji da će kakvom prijatnom lektirom m oći rasterati ĉam u.

- Drage volje, drage volje! - reĉe profesor. - Ja imam ovde A bhandlungen über die m oderne P olitik [2] od L evenštajna, nekoliko Geteovih stvari, - znate, i taj je bio veliki mislilac; pa onda imam: Ueber das Wesen der Gedankenlehre[3] od S onenštajna, pa onda, onda... od Sauertajga...

- M olim vas štogod od G etea! - prekide ga Janko.

- D rage volje, m olim ! H oćete li da se vratim o, pa da vam odmah dam?

Janko pristade, ali se kradim ice svaki ĉas obrtaše, sve m isleći da će ga stići njena kola.

O n u svojim m islim a i ne ĉu kako m u N edić celim putem deklam ovašte stihove iz Fausta i pretresaše poredom ono nekoliko krnjataka što je proĉitao iz G etea.

- Ovde imam i Vertera: Patnje mladoga Vertera - ako hoćete to?

- Ĉ itao sam nekad, - reĉe Janko - ali davno. Mogu bas to uzeti!

- Dakako! - Koliko se mladih ljudi ubilo zbog toga! Haj haj! K ao m uve. P roĉitaju Vertera, pa pištolj u ĉelo!

Janko, koji se kao kroz m aglu sećaše V erterove sudbine pri ovim N edićevim reĉim a ĉisto oseti nešto hladno na ĉelu.

"T o će tam an pristati za m ene", m išljaše on i gotovo s nestrpljenjem ĉekaše da doĊu kući i da uzm e knjigu.

U toj se knjizi priĉa kako je neki sanjalo, po im enu V erter došao u neki kraj gde je tiho i m irno, idilski, i tu poznao

jednu devojku koja se zvala L ota, a bila zaruĉena sa nekim A lbertom . V erter se odm ah zaljubi u nju, i već ne zna od ljubavi kud udara. Albert, koji je za vreme poznanstva Verterova s Lotom bio negde na putu, vrati se i venĉa s L otom . V erter, da bi razagnao svoje jade, prim i se nekakve sluţbe i ode odatle ali nabrzo se vrati, i njegova se ljubav prem a L oti još jaĉe razbukti. Jednom, kad joj m uţ nije bio kod kuće, spopadne je ljubiti, ali već posle toga nije m u ostalo ništa drugo nego da se ubije. O n ozbilja napiše, kao što se to obiĉno radi, m nogo pisam a, pogori svoje hartije, napuni pištolj, potegne i ubije se.

Janko sam o m alo poveĉera, pa se naklopi ĉitati. O ho, kako je to beskrajna slast deliti s nekim sudbinu! V eć na prvim stranama Janko vide da je i on sam Verter, i, pri svakoj sceni u knjizi, traţaše kakvu sliĉnu sitnicu iz svoga ţivota. V erterova jadikovanja za samo ga srce ujedahu, i on m u u pam eti stiskaše ruku koja je već davno na nebu s L otom zajedno. S ve, sve m u se dopadaše, i u svem u on viĊaše sebe. O n se slaţe s V erterom da m u ne trebaju knjige, jer je srce i bez toga uzburkano; samo mu treba tiha, mirna pesma koja se peva deci uz kolevku. I njemu je, kao i Verteru, najmiliji onaj pisac u kome on nalazi svoj svet i gde je sve nalik na ţivot ĉitaoĉev. A u V erteru je sve tako nalik na Janka. N alik ono beţanje od sveta a traţenje M arije, nalik je ono osećanje koje ga proţim a od glave do pete kad se, kao što veli V erter, njegov prst nehotiĉno takne njezinoga ili kad im se noge sretnu pod stolom . "Ja trgnem nogu nazad, a tajna neka sila vuĉe m e opet napred - meni mrkne svest!" Sve tako, ama u dlaku! I njemu je Marija nešto sveto, i u njenom prisustvu ćuti svaka poţuda! L juti se na V erterova prijatelja što m u savetuje da se proĊe L ote: "L asno je to kazati!" P a kako je dobra L ota koja pušta V ertera da se pokatkad isplaĉe na njenoj ruci! - I on će to pokušati kod M arije, to je zaista uzvišeno a nevino zadovoljstvo. V erter ĉita L oti onaj prevod Osijana[4], a Janko? - O n će M ariji dati Vertera da ĉita. "N ek vidi m oje jade!" I što se više prim icaše kraju

knjige, tim se sve više zbratim ljavaše g V erterom , i najzad, kad Verter uzim a pištolje, i Janko pogleda svoj revolver na zidu, koji m u izgledaše kao nekakav signal, i iza njega kao da vidi bono i bledo Verterovo lice koje kao da m u znaĉajno klim a glavom : "T ako, tako, bratac, m i jadni sirotani! L jubim o, ali tuĊe ţene; pošteni smo, pa zato treba da umremo! Hodi!"

"Zdravo, zdravo mi budi, pobratime, - poklicavaše Janko u sebi - skoro ćem o se videti!"

I upravo ne traţeći nikakva dalja razloga, on se oprijatelji sa sm rću. I onaj nerazum ljivi trenutak, u kom e se prestaje ţiveti, tako prijaše njegovoj sanjalaĉkoj prirodi, da ga gotovo s nestrpljenjem ĉekaše. S latko m u bi kad pom išljaše kako će ona m oţda na njegovo, već jednom kao m ram or hladno ĉelo pritisnuti svoj ugrejani poljubac. "T ada, tad ću biti najsrećniji!" A da li će on to osećati? "D akako! Š ta kaţe V erter?" O n ponovo proĉita ona m esta sebiĉne filozofije gde se bez ikakve rezerve patnicim a obećava nagrada "tam o gore".

Ĉ itanje se produţilo i sutra do podne, a posle podne Janko već poĉe po propisu ureĊivati svoje stvari, pisati pisma i m eĊu njim a jedno sasvim veliko, u vidu dnevnika, a nam enjeno M ariji. O sobito uţivaše u svojoj "m irnoći", a m irnoćom on zvaše glum aĉko navlaĉenje osm ejka ili m rština na svoje lice, iako se unutra u duši uvijao kao crv.

I u celom tom svom delanju on nijedanput ne pokuša da da sebi raĉuna zašto on to sve ĉini. Z ašto je on tako nesrećan i šta sve m ora ĉovek im ati pa da se ne m ora ubijati? B eše li i ovo posledica njegovog vaspitanja ili neke uroĊene prenadraţenosti? N a to se ne da lasno odgovoriti. Š to se njega sam oga tiĉe, on, kad je pokušavao da to sve sebi objasni, odmah je posustao i zaklanjao se za bolešljivog V ertera i za veliko im e G eteovo. T ako rade i matori ljudi koji se u mladosti nisu napatili!

O d prvog sastanka M arijina s Jankom K atanić g a ne beše ispustio iz oĉiju. P ratio m u je svaki korak; znao je i za naim anju sitnicu. N išta m u se nije otelo - njihove šetnje, razgovori, pa ĉak ni pism o poruĉnikovo na M arijinog m uţa, ni M arijina cedulja na Janka, ni sam o ĉitanje V ertera. Jedno je sam o što on nije znao, upravo nije verovao priĉanju poruĉnikovu - da je M arija noću ulazila u sobu Jankovu.

M ogućno je da je K atanića m nogo štošta kretalo da tako pazi na Janka; dva su, pak, uzroka poznata i nama: prvo, što beše od prirode radoznao, ako se, to jest, m oţe nazvati prostom radoznalošću ono interesovanje za potanku istoriju svih i svakoga, i uţivanje u saznavanju najskrivenijih m isli u ĉoveku koga posm atraš. M oţda se tim e zadovoljavaše njegovo uroĊeno vlastoljublje jer se i na taj naĉin u neku ruku vlada svojom okolinom. Eto, npr., u kupatilu ne beše nikoga ko nije ĉisto zazirao od K atanića, i niko ko ga poznaje ne bi se zaĉudio kad bi m u K atanić u razgovoru, uz reĉ pom enuo za kakvu duboku tajnu. S druge pak strane, K atanić je bio vajkadašnji prijatelj M ladena, M arijina m uţa, u ĉijoj je kući odrastao posluţujući još kao Ċak. M ladenov ga je otac dao, po svršenoj niţoj gim naziji, u apoteku, pom agao m u da ode na kurs i jam ĉio za njega kad je otvorio apoteku na svoju ruku. O tud se on osećaše vezan za M laden ovu kuću i M ladenovu rodbinu. Z a M ladena liĉno i po tom e što se njihove naravi podudaraše, iako se obiĉno kaţe da se ne m ogu voleti dve sasvim jednake duše. U ostalom , one i behu jednake samo u jednoj polovini svojoj, a to u ozbiljnosti i u odvratnosti prema svem u što je nosilo tip izjava prijateljstva ili ljubavi. Inaĉe, kad bi se, kao što se to poneki put radi, poredile ćudi s ţivotinjskim osobinam a, K atanić bi m orao biti m aĉka, a M laden lav, - ipak, dakle, oboje felis[5]. K atanića ste već unekoliko poznali. A ko m u oduzm ete m alene lukave oĉi, pa ih zam enite osrednjim , uvek otvorenim ; ako ironiĉne brazde s oba kraja usana dignete i turite ih m eĊu obrve, - onda

imate Mladena! Najzad su mogli ledno drugo voleti i stoga što im se interesi nikad i ni u ĉem u ne u krštaše. K ad je M laden otišao sa sluţbom u B eograd, i njihovi se odnosi prekidoše, jer nijedan ne beše voljan pism im a krpiti liĉno raskinute veze; ali veza koja se još u detinjstvu zatekla nije popustila u snazi. K ad se M laden ţenio, poslao je i K ataniću štampan poziv na svadbu i na njemu je još dopisao perom : "N ikako drukĉije da ne uĉiniš nego da doĊeš!" K atanić m u na dan svadbe ĉestita sam o ţicom , i to beše sve. P a i posle svadbe njihova korespondencija ne oţive - pisali su samo po kakom poslu. Tako, npr., kad je M laden kupio kuću, traţio je od K atanića dvesta dukata na zajam za tri godine. K atanić uzajm i toliko od S tojana B ardagdţije i posla M ladenu s ovakvim pism om : "E vo ti šaljem novce! N e trebaju m i pre dok i sam ne kupim kuću". T e novce vratio m u je d ocnije M laden s neţnošću koja ne priliĉaše njegovoj naravi - u kesici koju je njegova ţena izvezla za nepoznatog prijatelja svojega m uţa. K atanić, opet, sa svoje strane, zam ota kesicu u finu hartiju, turi je u jednu apotekarsku kutijicu i zatvori u ono odeljenje verthajm ovaĉe koje se zove "trezor". A obojica bi se oni nasmejali nekome drugom koji bi tako radio. O no veĉe kad je M laden došao sa ţenom i sa sestricom u kupatilo, K atanić ga je, naravno, odm ah video, ali ne m ogaše odm ah prići, jer po svojoj opreznoj, m aĉjoj prirodi hteo je najpre da se sam sa sobom dogovori kakav će poloţaj da uzm e prem a M ladenovoj ţeni. U jutru pred zoru probudi ga jaka glavobolja, tako da je jedva u deset m ogao ustati i izići napolje; ali M laden već beše otputovao; a s njegovom ţenom šetaše se Janko po parku. K atanić je um eo biti E vropljanin i znao je kako m u se valjalo javiti M ladenovoj ţeni, ali ga od toga zadrţa ili njegova narav, jaĉa od E vrope, ili neka lukava slutnja da će, ovako povuĉen, m oći bolje paziti na ljubavnu igru koja, kao što m u se na prvi pogled uĉini, beše neizbeţna, a kojoj bi zasad bilo nerazloţno stati na put. A li već posle ĉetiri dana on se uplaši od onoga što njegovo bistro oko naziraše kroz zbunjeno lice Jankovo i još sanjivije oĉi

Marijine. Tada on napisa M ladenu dugaĉko pism o, najduţe koje je ikad napisao, u kom e m u nagovesti kako se zbog glavobolje nije m ogao još ono veĉe javljati M ladenu i njegovoj ţeni, a sutra, opet, beše pozno. T u dalje, kao uz reĉ, a sasvim zatrpano u druge sitnice, stajaše i to: kako svaki dan viĊa njegovu ţenu, zdravu i veselu, "s gospodinom Jankom , koga ti izvesno poznaješ". N aposletku je dodao još i ovo: "Jako bih se radovao kad bi ti došao što pre, da se vidim o i m alo porazgovorim o, i da m e predstaviš tvojoj ţeni. T om prilikom im ao bih ti saopštiti jedan vrlo vaţan plan o jednom preduzeću koje bism o m ogli oba uĉiniti." P od ovim "preduzećem " on je zam išljao kupovinu vina, ili m a kakvu laţ koju će već sprem iti dok M laden doĊe, a glavno m u beše da M laden vidi Janka i da se zna naći. M laden, kad je proĉitao ovo pism o, nije upravo ni obratio paţnje na toga Janka, m isleći da će to biti kakav prijatelj njegove kuće, kom e K atanić ne znaĊaše pravog im ena. Jedno m u se sam o ĉudno ĉinjaše: ne reĉ o "preduzeću" već preko m ere dugaĉko pism o K atanićevo. O tkud to? A li već posle po sahata on ode u kancelariju, zatrpa se poslom i sasvim zaboravi na K atanićevo pism o s Jankom i preduzećem , pored koga nije ni opazio podvuĉene reĉi "što pre".

T rećeg dana posle onog poruĉnikova pism a i posle odlaska M arijina u selo, uveĉe, kad je Janko najţivlje ureĊivao svoja pism a i prem išljao "kakom paklenom spravom da razori svoje bedno srce", šetao se K atanić s poruĉnikom kroz glavnu aleju. P oruĉnik pobedilaĉki priĉaše kako ga M arija od dva-tri dana oštrije gleda: "D obar znak, fiksira m e!" i uveravaše da je on u stanju zadobiti ljubav svake ţenske na svetu: "M lad sam , nisam ruţan", a u sebi m išljaše: "N isi valjda ćorav, vidiš kako sam lep! Oficir sam, a sve ţenske luduju za oficirim a, pa još konjiĉki!" K atanić bi drugom prilikom uţivao u ovakvom priĉanju i još bi izazivao poruĉnika da tovrlja i dalje, ali sad beše isuviše zam išljen i ozbiljan. O n se brzo odvoji od njega i poĊe u svoju sobu, sm išljajući kakim

naĉinom da ponovo pozove M ladena da doĊe, "jer je već krajnje vrem e!" D a m u kaţe istinu - "to bi ga ubilo, a stvar se još daje popraviti". A li šta da radi, kako da poĉne? V eć ga izdadoše sve kom binacije, kad ga um alo ne pregaziše jedna kola iz kojih iskoĉi - Mladen!

D a ga je ko dobro uoĉio onoga dana kad je doveo M ariju u kupatilo, opazio bi da je sad još m ršaviji i bleĊi, a obrve kao da su m u gušće i jaĉe pale na oĉi.

K atanić stade kao ukopan, pljesnu se najpre po ĉelu, pa onda dlanom o dlan; i onda se zagrli s Mladenom.

M laden se plašljivo osvrnu:

- M oja ţena!

- O tišla je nekoj tvojoj rodbini ovde u selo.

M laden plati koĉijašu. U ze K atanića ispod ruke i ništa ne govoreći povede ga prvom stazom koja od gostionice voĊaše u park. N ikoga ne beše na pogled. M laden izvadi poruĉnikovo pism o iz špaga i ćuteći pruţi ga K ataniću. K atanić i ne zaviri dobro u pism o, a već m u ga vrati:

- Znam!

M laden ga uprepašćeno pogleda. K atanić se naĉini ravnodušan:

- L aţe taj pas! Z nam ja ko je to! P okazaću ga i tebi. Istina, nešto ima i u stvari - K atanić se ujede za jezik; to jest, nem a ništa..., nešto im a..., izgleda, to jest, kao da im a... ali ništa, ništa rĊavo!

U taj par behu naspram ĉesm e. U blizini seĊaše zam išljen Janko s otvorenom knjigom u ruci.

- To je on! - reĉe K atanić i pokaza Janka M ladenu.

B aš u taj par Janko ostavi knjigu na klupu i priĊe ĉesm i da natoĉi ĉašu vode.

U naokolo nikoga ne beše. K atanić se paţljivo osvrte. D okopa knjigu s klupe, turi je sebi pod kaput, pa poĊe dalje ne osvrćući se i ţivo govoreći i gestikulišući.

K ad se odm akoše podaleko, M laden pogleda K ataniću pod kaput gde je knjiga stajala i zaĉuĊeno zapita:

- A što to?

- N a, pa noćas razgledaj! K o zna? M oţe ti trebati! M laden, ne znajući zašto, gotovo poboţno uze knjigu, pa je uri sebi pod kaput.

Ć uteći idoše dalje. K ad već zaĊoše u šum u, M laden sede na jedan panj, turi glavu m eĊ' ruke i uzbuĊeno, a jedva ĉujno progovori:

- D akle, sve je svršeno!... P ropalo! K atanić ĉisto zadrhta:

- B og s tobom ! Š ta ti je?

- N em oj ništa kriti! N e verujem niĉem u drugom , ali na tvom licu vidim da je sve sušta istina.

K atanić bi sam og sebe ćušio. H teo bi nešto govoriti, tešiti ga, ali ne znaĊaše kako. S tvar odista ne beše za oĉajanje. O n ovako m išljaše: S ve zavisi od M ladena! M arija sad nije niĉija. K o od njih dvojice bude bolji, Mladen ili Janko, onom e će se i prikloniti. Ţ ena je što i dete. K o m u da bolju igraĉku, onoga više voli. "D a sam ja", m išljaše on, "njezin m uţ, ja bih već znao kako bih poĉeo!"

A suton se poĉe poistiha i ĉisto bojaţljivo spuštati. Vazduh kao da se procedi kroz nešto, stade m irisati i ispravljati klonulo lišće. K om arci poĊoše u pljaĉku drţeći se pravca prem a gostionici, odakle se zaĉuše zvuci

neureĊene m uzike. M laden izdiţe glavu.

U njegovu pogledu beše nešto bankrotsko, u K atanićevu, opet, toliko neţnosti da ih zbilja ne bi m ogao poznati ni onaj koji je s njima svaki dan. Ova dva, po svome ophoĊenju, inaĉe kao kost suva ĉoveka ĉinjahu se u ovaj par kao dva goluba. Jedan sa slomljenim krilom, klonuo; jedan zdrav, s punom gušom , voljan da ga zahrani. K atanić ne beše više on; na licu, u drţanju, u govoru, u pogledu, više ni traga one lukave opreznosti, povuĉenosti i zatvorenosti s kojom kao da se beše rodio.

O n dohvati M ladena za ruku i uzbuĊeno progovori:

- M ladene, tako ti B oga, budi ĉovek! E vo ti se kunem svim na svetu da sam pazio na svaki korak i da ništa nisam video što bi ti kaljalo obraza i dom a. T rebalo je, istina, ranije doći, ali to pism o V asiljevićevo sušta je laţ. Tako mi Boga! Evo oba moja oka ako tu ima truna istine! U ši da odseĉem ako nije sve presna laţ!

M laden ĉisto oţive. P ogled m u se razbistri. K atanić, okuraţen, nastavi:

- S tvar je u ovom e... V idiš: tvoja ţena, ona je u neku ruku sanjalica, pa naišla na ĉoveka sanjala. V erujem da oni oboje iskljuĉno po tom e što su im prirode sliĉne, sim patišu jedno drugom e, ali kakva je to nesreća? V idiš: ovaj slepac ĉita V ertera, i bogzna koliko ga on ceni sam o zato što odgovara njegovoj prirodi koja traţi neprestano da gori i bukti! A li, nesrećnik, nije on kriv što m u se dala prilika da baš u ovom e pravcu hrani tu svoju prirodu. Nije on zato nepošten. T reba m u sam o otvoriti oĉi, to jest, i njoj i njem u, i turiti ga na drugo ognjište, sam o da opet m oţe biti u groznici, pa će se on sam proći tvoje ţene, a i ona njega. P oniziti verterizam u njegovim oĉim a, a dići što drugo, pa eto ti i izlaska! Z ainteresovati ga za politiku, prijateljstvo, otadţbinu, što m u drago, već naći će se šta!

R azum eš m e?

Mladen je za vreme celog ovog razgovora blenuo samo u K atanića, i m ada m u m isli biše na sasvim drugoj strani, m ada ni reĉi ne razum ede, ipak se osećaše um iren, jer iz K atanićevih oĉiju i odseĉnog glasa sijaše odsudna pouzdanost i oduševljena m irnoća.

K ad se vratiše, m rak beše uveliko pritisnuo kupatilo, i njegov park, njegove kuće, ĉesm e, kupatila, - sve to izgledaše crno i veliko. I M ladenu se ĉinjaše da je to vraška pećina, sklonište zlih duhova. P odiĊe ga nekakav strah i jeza, i on se obradova kad stigoše gostionici gde blešte sveće i vesela lica bezbriţnih gostiju.

S edoše u jedan krajiĉak u parku pred m ehanom i ćuteći veĉeraše. P a posle odm ah odoše u K atanićevu sobu. T u K atanić ponovo razvrţe svoje nazore, poglede, m išljenja i verovanja. U tom Mladen izvadi ukradenu Geteovu knjigu, pa je pruţi K ataniću:

- A s ovim šta ću?

- K ako šta ćeš? - reĉe K atanić izdignuvši obrve. - R azgledaj noćas, m ogućno ćeš naći štošta što će ti trebati! N isi nikad ĉitao Vertera?

- Ĉ itao sam .

- P a zar ti, koji poznaješ svoju ţenu, a ĉuo si šta sam ti priĉao za Janka, zar ti ne vidiš tu sliĉnost s V erterom ? Ovaj smetenjak bar isti je Verter, i ja ne verujem te nije još i toliko lud da bi se i ubiti m ogao.

M laden poĊe zam išljeno prevrtati knjigu, ali m u odm ah padoše u oĉi silna mesta, gotovo na svakoj strani, ispodvlaĉena pisaljkom . O n poĉe paţljivo ĉitati. D a li je ta m esta podvlaĉio sam Janko, da li gospodar knjige, profesor N edić, to ne znam ali M laden, naravno, m išljaše

sam o na Janka. I iz tih ispodvlaĉenih m esta on sastavi sebi potpunu sliku Jankovu, i već m u se ĉinjaše da ga poznaje odvajkada. N e znajući zašto, on na jednoj hartijici poĉe praviti kojekakve primedbice na Vertera i uvek bi ih najpre saopštio K ataniću: "P azi, m olim te!" pa bi onda proĉitao s usiljenom deklam acijom kakvu benastu Verterovu lamentaciju na svet, na ljude, na nebo i boga, i sve što vidim o i ne vidim o. K atanić sa zadovoljstvom slušaše M ladenove zajedljive prim edbe u kojim a on nazva jedanput G etea ĉak i budalom .

- E , vidiš sada! S ad znaš toga Janka, a znaš svoju ţenu. Vertera si proĉitao - sad treba krojiti plan.

- Znam - reĉe M laden, a upravo i ne sanjaše kakav bi to m orao biti plan. K ako već beše um oran, on opet pruţi K ataniću knjigu:

- A ovo?

- V ratićem o m u. Z ar on, m isliš, zna da ju je onda drţao u ruci?

- Ĉ uješ, - reĉe M laden - nije lepo od nas...

- Š ta nije lepo?

- Pa to! - on pokaza oĉim a na knjigu. - Š pijunisali sm o ĉoveka u neku ruku.

- Hajde, molim te! - reĉe K atanić. - L ezi pa spavaj! Još ćeš i ti poĉeti plakati kao V erter.

Mladen, da ne bi bio V erter, nasm eja se i poslušno se izvali na krevet.

Sutradan, oko devet sahata izjutra, vrati se Marija s Cujom iz sela. M laden beše s K atanićem u njegovoj sobi. K ad ugleda ţenu kroz prozor, on obam re. N ekoliko puta

duboko povuĉe vazduha, pa sm ušeno poĊe napolje.

_ Ĉ ekaj! - reĉe m u K atanić. - Stani da se dogovorimo!

- Z nam ja već sve!

- Ama stani, priberi se!

- N e boj se ništa, već ću se pribrati.

O n opet poĊe vratim a. K atanić ga zadrţa:

- O no pism o poruĉnikovo pokazaćeš joj. O nako, naravno, uzgred, u smehu, ili...- D obro, dobro! M laden se otrţe i iziĊe. K atanić poĊe uzbuĊeno hodati gore- -dole po sobi.

S astanak M ladenov sa svojom ţenom bio je m nogo lakši nego što bi ĉovek m islio. U zbuĊenje je bilo s obe strane podjednako, a pri tom tako jako da jedno drugo ne m ogaše posm atrati hladnim okom koje jedino m oţe suditi. M laden je išao s tugom za izgubljenim rajem , M arija s nem irnom savešću. S astanak beše ipak toliko krepak da u odsudnom trenutku izgubi svu snagu i oĉajanje, s jedne, i griţu savesti, s druge strane. O n naĊe nju isti onaku kakvu je i doveo - otvorenu, iskrenu, veselu, vedra ĉela, s oĉiglednom radošću, a ona njega isto onako velikog, blagog, s nekom gotovo oĉinskom neţnošću. S latko obmanjivanje sebe sama razli se povrh ovog sastanka i prekrili sve crne m isli kojim a ionako izlaska ne beše. T a oĉajanje i nem irna savest ne stanuju lasno u grudim a ljudskim . Ĉ ovek ih bije ĉim stigne, a najsilnije samoobmanom.

M laden drţaše da je nem ogućno, "apsolutno nem ogućno";

M arija advokatski m išljaše: "P a šta sam ja, kao bajagi, uĉinila?" i ĉisto je ĉikala fakte koji su se i u njoj i napolju nagomilavali.

P oĉeše sasvim obiĉne razgovore. P itaše se za zdravlje, za

put, kuću i tako koješta. I B og zna da li se na ovom e ne bi svršila cela istorija, da oboje ĉisto plašljivo ne pogledaše kroz prozor da li se otkud neće pom oliti "taj Janko".

M ariji bi najm ilije bilo da se ovoga ĉasa putuje. S unĊerom vesele zaboravnosti brisaše ona ţivo svaku scenu iz svoga ţivota i odnosa prem a Janku, i u slatkom osećanju ĉasnog ţivota postajaše sve bleĊa i hladnija vatra koja je dan pre sagorevaše. U tim m islim a ona se iskreno i neţno savijaše oko M ladena koji s punim srcem m ilovaše njenu m eku kosu. V eć beše došlo sve na staru m eru, kad sunce stade biti pravce u teme.

P oĊoše na ruĉak. U Ċoše u gostionicu. Z a onim stolom već seĊaše zam išljen Janko.

M arija onom silnom snagom , uroĊenom našim lepim polovinam a, veselo i otvoreno predstavi svom e m uţu zbunjenog Janka, "moga prijatelja iz detinjstva, koji mi je ovde u svemu bio na ruci".

P reko M ladenova lica prhnu sam o jedan oblaĉak neprijatnog iznenaĊenja, ali on se ubrzo pribra, stište dobro ruku ovog "prijatelja svoje ţene" i, m isleći na poruĉnikovo pism o, izjavi m u zahvalnost: "koji ste bili tako dobri da ste..., koji ste imali dobrotu..., naravno, kako je ona sama ovde bila"...

Janko se zaplete. Rukom, kao da se brani od pĉela odbijaše zahvalnost:

- O, molim, molim, ja mislim i svaki drugi..., naspram dam e ... M i se već odavno poznajem o!

On se usili da opravda ovo "staro poznanstvo":

- Znate kad sam vas ono vodio u komendiju?

- Pa ste posle izvukli... - reĉe M arija, pokazujući lepezom

kako se bije.

O boje govoriše neprirodno veselim i razdraţeno nemarnim tonom. Mladen jasno, osobito po pokretima lepeze, vide neprirodnu koketeriju u svoje ţene. Janko m i izgledaše sav zelen. S ve o ĉem u je sam o sum njao, sad m u se pokaza suštom istinom . P a ipak m u se Janko ĉinjaše više za saţaljenje nego za m rzost. S vakako, pak, valja ga pobediti, pa ma kako bilo. Tu mu pade na pamet Verter, i zam alo što, bez ikakva povoda, ne poĉe vikati na V ertera i G etea i celu nem aĉku rom an tiku. I Bog zna ne bi li se on i upustio u deklam ovanje da K atanić ne priĊe stolu.

M laden odm ah skoĉi. P redstavi ga svojoj ţeni i ponudi ga da s njim a ruca. K atanić se, kao ono m aĉka što se uvek doĉeka na noge, obešenjaĉki praktiĉno naĊe u ovom e društvu. Z aturi odmah razgovor, i, posle pola sahata, njegove anegdote tako osvojiše, da i M laden, i M arija, i Janko, pa i C uja, brisaše suze koje im od sm eha udaraše. M laden sasvim zaboravi svoju brigu, tim pre što gledaše raspoloţenog K atanića, jer on ne opazi da m u šala ne ide od srca i da m u se anegdote ĉas po m ogu prim eniti na Mariju i Janka.

U takvom razgovoru zateĉe ih već i veĉernje. K atanić predloţi da se prohodaju, pa posle kupaju. S vi pristadoše. U tom e stiţe i veĉe.

P o veĉeri M laden pozva i K atanića i Janka na vino i kafu.

N eko vrem e, pošto razgovor posta odrešeniji, M laden se poĉe sasvim nevešto vrteti oko tem e rom ana. Ĉ as po bi hteo da navede razgovor na Getea, pa da se osveti i Janku i V erteru, ali m u se boja nikako ne prim aše.

K atanić se već poĉe jediti i ugrizivati za usne. Najzad ga izdade strpljenje. O n ispovrti iz špaga G etea i tresnu ga o sto, tuţeći se da ga ţulji u kaputu.

Janko, iznenaĊen, dokopa knjigu:

- A gle!

- Š ta?

- Knjiga!

- Pa da!

- Ta znam, ali moja!

- V aša?

- Ta da!

- Gle!

- Znam, pa otkud vam?

- T o sam danas kupio od onoga m alog pereĉara.

- P ereĉara? O bešenjak, ukrao m i!

- K aţe, našao je!

- N ašao? V erujte! M laden se obradova.

- Š ta je to?

- Gete, - reĉe Janko. P a tu je Wahlverwandschaften, Werther...

- N o, ţeleo bih znati ko to još m oţe ĉitati!

- Molim vas, - reĉe Janko, ĉisto uvreĊen - a zašto?

- B og s vam a, kako zašto! Jeste li ĉitali?

- Ĉ itao sam .

- O no bolesno nagvaţdanje što se zove V erter?

- N esrećan m ladić!

- Smetenjak! - reĉe M laden ţivo. - Smetenjak! Pravi proizvod nem aĉke poezije. G ete video R usovljevu Novu Eloizu, pa i on napisao Vertera. I pom islite što je najĉudnovatije: za tim šm okljanom V erterom ludovalo je nekad celo nem aĉko društvo. S ad, m olim vas, uzm ite samo: ugleda on nekakvu Margaritu da seĉe deci hlebac...

- Lotu! - popravi ga Janko.

- L otu, da seĉe deci hlebac, - i ni pet ni devet, nego se odm ah zaljubi! I još zna da ona im a svoga poštenog m ladoţenju koji će je uzeti, V inklera, kako li se ono zove?...

- Alberta - reĉe opet Janko koga u srce diraše ove reĉi.

- D a, A lberta, i to njem u ništa ne sm eta da opet trĉkara k njoj i da m isli još da je voli, a ovam o bi hteo da je otm e od tog Morica..., kako rekoste?..., da, Alberta, njenog poštenog m ladoţenje. I što je najsm ešnije: ta G reta... L o ta, Lota, jest, Lota!... ta Lota tako isto zaljubi se u Vertera koji nem a nijednog uslova za ljubljenje osim što slini kad gleda u m esec. P a šta m i je to sad?

Janko htede nešto odgovoriti, ali lutka kojom se on igraše beše već razbijena.

M laden ne ĉekaše da mu se da povoda da nastavi:

- I vidite što m e najviše jedi, da su naši ljudi m ajm uni: sve što vide u drugoga, - dobro, rĊavo, to im se dopada. N adali dreku: "G ete, G ete!", a ovam o, anališite ga s koje hoćete strane, on je najjaĉi u toj bolesnoj fantaziji. Pomislite samo na Fausta! Faust je...

M laden ne znaĊaše šta da kaţe. P okaja se što je skoĉio s V ertera na F austa, kad ga se F aust ionako ništa ne tiĉe. O n

proguta pljuvaĉku, pa nastavi:

- F aust je to isto što i V erter. M islim , naravno, ne po predmetu. I vi m islite da V erter m oţe im ati kake vrednosti! Š ta hoće on? D a ne radi ništa, da se lunja ovamo-onam o, "idilski", da pravi deci kuće od karata i da trebi boraniju! O drastao, m lad, zdrav ĉovek - pa kao bogalj. P a onda još sam sebe na silu B oga pravi nesrećnim . I pom islite, ako se ne varam , njem u se ĉak prikrada ţelja da um re onaj ĉestiti i pošteni m uţ L otin. I on sad m isli da je voli i da bi je sam o on m ogao usrećiti, valjda tim e što slini pred njom ! P a da bi krunisao tu svoju ljubav, m eće ruku na sebe i piše njojzi - njojzi, volim vas! - njojzi on piše pism o pred sm rt i opet se prenem aţe kako se ubija iz pištolja koji je ona dodala njegovu m om ku. I to je sad ljubav, i to je ĉovek! P a i celo je društvo bolesno i ludo; i njen otac, i taj Gustav..., Albert..., svejedno kako m u je im e, taj njen zaruĉnik, posle i m uţ, trpi da se on dovlaĉi u kuću. T o je - neka viša taktika. B re, ne bio to kakav zdrav Š um adinac - on bi njega na brzu ruku izleĉio. P a, verujte, ni na pam et m u ne bi palo da se prenem aţe.

Janko se oĉajno usiljavaše da brani svoga nesuĊenog pobratim a, ali m u se jezik zaveza. S ve što bi on hteo reći, kad bi ga jezik sluţio, bilo bi: "A li srcu se ne zapoveda!" T im e m išljaše da bi pobio M ladena. A li i bez toga M laden nastavi:

- Ili, valjda, treba ga izviniti što ga je ljubav obrvala? Dabogme! Lopova - što je sirom ah, ubojicu - "što m u je takva krv", izdajicu - što je plašljiv, otim aĉa ţena - što je zaljubljen. Pa onda nam nije niko kriv, ali ostajemo bez ĉasti i ponosa!

M laden bivaše sve ţivlji i ţivlji, i ĉas po dolivaše sebi vina u ĉašu. U svoju ţenu ne sm ede pogledati. D a bi izgladio svoj oduševljeni razgovor, koji svakako nem aše ovde m esta ni sm isla, on, šaleći se, dodade: - Ovo vino

m ene baš ugreja -, pa opuĉi dalje:

- Ta zar je to tema gde se izliva poetski talenat? Gde je ona plem enita, ĉista, zdrava ljubav? - O n steţe pesnicu i udari o sto. - K am o m ati, ţena, deca, kuraţ, otadţbina, ĉast...?

O ĉi m u zasvetleše:

- Z ar m oţe išta biti lepo što je bešĉasno? Z ar m oţe biti ljubavi bez ţrtve? Z ar je za saţaljenje ovakav ĉovek? P i! P i! Ja ga se gnušam ! A i L ota ga se m orala gnušati, ako nije bila..., nije bila...

On pljunu.

K atanić oštro posm atraše M ladena koji, da li zagrejan vinom , da li unutrašnjim ţarom , ĉinjaše se ĉitav m ali atlet. Janko seĊaše najpre potišten, a posle uzbuĊen. N jegov juĉerašnji idol, V erter, posta odjedanput obiĉno june. O n se ĉisto ĉuĊaše kako se to odjedanput sve u njem u obrte; ali prevrat beše snaţan. Z lato beše laţno - on ga baci!

M arija s nekom poboţnošću gledaše svoga m uţa. C uja je drem ljivo ĉaĉkala nos.

- Daj-de još vina! - reĉe M laden sm ejući se. - Š to nisam neki ĉovek od pera da bar kaţem našem svetu da se ne hrani splaĉinam a. O vakve su stvari ubitaĉne za m lada ĉoveka. N e raditi ništa! P ravdati svoju lenost nekom višom filozofijom , kaljati kućni prag, razoravati m irnu i savesnu ljubav jedne ţenske, turati ugarak u kuću poštenih ljudi a još svojih prijatelja, - i to sve pravdati nekim višim , plem enitim osećanjem koje ĉak treba da se zove ljubav! To je lopovluk, izdajstvo! Pa onda napao lamentovati i tuţiti se na svet koji neće da se preokrene stoga što je tako njegova razm aţena volja! T o m oţe ĉiniti sam o sm etenjak kao što je V erter, a naći pristalica sam o u svojih zem ljaka

koji su ludovali za njim.

K ataniću se uĉini da je dosta. T im p re što se bojaše da će najzad i Marija i Janko opaziti krajnji cilj ovoga razgovora. Jedan mu se odeljak Mladenove besede osobito dopadaše, a to je ono kako bi kakav Š um adinac leĉio takvog prijatelja svoje ţene, kao što je V erter. "O vo, istina, nije romantiĉno", m išljaše K atanić, "ali je jaĉe od celog razgovora." D a bi se završio, on nasluţi svim a vina, pa diţe ĉašu:

- E , ti si veĉeras razvio ceo govorniĉki dar. N ajzgodnije će biti da još po jednu popijem o. H ajd' bar za pokoj duše tome - kako ga ti nazva? - šm okljanu!

D osetka ne beše nikakva, ali celo društvo, pa i M laden, rado pristaše da se usiljeno sm eju i da iskape natoĉenu ĉašu.

K atanić zam etnu razgovor o poeziji uopšte. N jegov ljubim ac beše N jegoš.

- Vidite zdrave poezije!

O n poĉe m estim ice deklam ovati Gorski vijenac.

- To je zdravo! Zdrava je Marseljeza, zdrav je Don Kihot! A to! - on lupi šakom po Verteru. - To je samo sentim entalan pivarski trbuh... D ete još ovu, pa da idem o!

M eĊutim je vino ĉinilo svoje. O sim C uje, koja je već spavala, i Marije, koja je nešto daleko sanjala, na svim a se opaţaše lak, veseo, vinski duh.

- Ĉ ekajte, sedite! B og zna kad ćem o se opet videti - reĉe Mladen. - M ilo m i je, veseo sam što sam m eĊ' svojim prijateljima. Eto, otkad se samo s tobom nisam video; pa sad sam stekao još jednog prijatelja! Nadam se, gospodine Janko, da se nećem o zaboraviti. Ja sam vaš duţnik - treba

da vam vratim ljubav za ljubav. Spasajte se!

Janko se uvijaše:

- M olim vas! Ja sam drage volje, i šta više! N a spasenije! - A , hvatam vas za reĉ, - reĉe M laden spuštajući ĉašu na sto i brišući brkove - hvatam vas za reĉ. P rijatelj kuće nije nikad izlišan. Ja vas m olim sam o da m i i dalje ostanete što ste m i dosad bili. E to, ja već sad traţim , m olim vas za uslugu. S utra putujem , K atanić takoĊe, - na vama opet ostaje Marija; molim vas, nemojte je ostavljati.

P rsi M arijine poĉeše silno odskakati. Janku se preli u srcu, kao u ĉaši koju m u M laden nasluţi. O n m alo ne pade u nesvest, m alo što ne briznu u plaĉ kad dokopa pruţenu Mladenovu ruku:

- Ja sam vaš, vaš; sasvim vaš! R aspolaţite sa m nom kako vam je. volja! I ako bi vam trebalo, što kaţu, i krvi ispod grla..., ja...

K ataniću beše već tuţno.

"N a što više?" - m išljaše on. "K om edija je već odigrana."

O n stade pruţati ruku svim a redom . I gotovo povuĉe Janka za sobom napolje.

K ad njih dvojica iziĊoše, C uja je već uveliko spavala. M laden otvori prozor da iziĊe dim od duvana i pirnu u sveću da se ne kupe kom arci.

O boje ćutaše. M arija se nasloni na prozor i gledaše napolje.

M laden joj priĊe.

Dole u parku crne se drva, gore blistaše zvezde.

Mladen joj nasloni ruku na rame:

- K uda gledaš? M arija obrisa suzu:

- T am o! V idiš onu zvezdu? Ja je dosad nikad nisam videla! To je nova zvezda!

M laden poznade M arsa koji bleštaše svom svojom crvenom svetlošću i treptaše ĉisto nam igujući na ovo dole što se zove bura u srcu. D a li je on te veĉeri jaĉe sjao nego obiĉno, da li se sam o kroz vlaţne oĉi jaĉe rasturaše njegove zrake, - tek i M ladenu beše kao neka nova zvezda. O n m etnu ţeni ruku na tem e i poljubi je u ĉelo:

- Nije, sine, nova zvezda; ona je uvek na nebu. Pogledaj je! M oţda je to tvoja zvezda?

A Mars kao dvostrukom snagom da zasvetle tako silno, pa opet tako pomirljivo i tiho.

R ano sutra došao je k njim a Janko s jednim pism om u ruci, kojim ga, veli, poziva sestra na smrti.

Na rastanku rukovao se s Mladenom sedam, a sa Marijom ĉetiri puta. S M ladenom i K atanićem se i poljubio. Iz kola se nije više osvrtao.

Od to doba prestao je baviti se ljubavnim predmetima, i kad god bi ko poĉeo govoriti o tom e, on bi dokazivao da su to sam e "švapske bljuvotine". Ali ipak svake godine uĉini po kakvu budalaštinu. Jedanput se fotografisao s crnogorskom kapom . Ĉ ujem da se upisao i u farm azone. A pre nekoliko dana vozio sam se preko M išara. K oĉijaš m i priĉaše kako je preklane vozio tuda jednog gospodina koji, kad iziĊoše na m esto gde je podignut krst "P oginulim Srb-junacim a", reĉe m u da stane.

- G ledam ja šta će! A on: hajd', hajd', pa upravo do krsta. S kide onda kapu, kleĉe, prekrsti se, pa poljubi najpre krst, pa posle zemlju. Posle opet sede na kola, pa teraj dalje! Đ avo ga znao šta m u je!

- K ako je izgledao, oĉiju ti? O n m i u dlaku opisa Janka.

Napomene

1. K arl L em ke, nem aĉki estetiĉar, znatan P opularnom estetikom (1865) prevedenom na više jezika.

2. Rasprave o modernoj politici

3. O suštini nauke o m islim a

4. Engleski pisac Makferson napisao je po narodnim predanjima skotskim kolo epskih pesama koje je izdao kao da su od staroga keltskoga Omira - Osijana.

5. L atinsko im e ("m aĉka") rodu grabljivih sisara, u koji spada, osim lava i m aĉke dom aće i divlje, još tigar, panter, jaguar itd.

Sve će to narod pozlatiti

I sum rak se poĉe hvatati, a laĊe još nem a. S vet koji ju je i ĉekao poĉe se razilaziti. O de i deĉko s crnim zem iĉkam a i kapetanica s bajatim licem . O doše i oba praktikanta, s M arkom stolarom , svadivši se najpre s gostioniĉarom što im je toĉio još prošle srede otvoreno pivo. P oĊoše i koĉijaši nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina, "radi apetita" ili "opruţanja nogu", ode pešice zam etnuvši prut na ram e a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. N i ţena M arinka m agazadţije ne htede sesti u kola već poĊe sa svojim m alenim društvom pešice, okrećući ĉas po leĊa onim a s kojim a je govorila i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka koji tako bezazleno blistaše, kao da je Z ajeĉar procvatio, a kroz K njaţevac protekla reka od m leka.

S unce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i sam o još povrh m esta gde ga je nestalo pruţahu se u nebo

dugaĉke, svetle beliĉaste zrake, kao da je otud sa zapada pom olio neku grdnu šaku sa raširenim i nagore okrenutim prstima - upravo onako kako to prave dobri i rĊavi m oleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom m estu m ogla gaziti, sanjivo oticaše, odbijajući slabaĉak crvenkast refleks od oblaĉka povrh nje.

Z am alo još, i svet se sasvim raziĊe. O sim slugu i ĉinovnika parobrodskih na obali stajahu još sam o dva ĉoveka, - jedan u fesu i ĉakširam a, drugi u m undiru i mamuzama. Onaj u fesu - B lagoje kazandţija - ceo dan nestrpljivo hodaše: svaki ĉas zapitkivaše koga poštogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se poĉne ĉešati; ulaţaše u staniĉnu gostionicu i ĉisto kao da će odocniti usplahireno istrĉavaše ponovo napolje, upirući pogled daleko preko mirne S ave. N jegovo lepo izbrijano, ĉisto lice, s lakim površnim boram a, nalik na one oblaĉke na ćilibaru, sa sedim zolufim a i brkovim a, stajaše nekako u kontrastu s m alenim , plavim , vedrim oĉim a koje ţivo, pa ipak s pouzdanjem , skakaše s jednog predm eta na dru gi. Ĉ ibuk je neprestano drţao u zubim a, paleći lulu istresenim kokicam a. S vaki ĉas je zapitkivao i m om ke i agente: Š to nem a laĊe? D a li im a kakva depeša? Je li voda tako m ala? V uĉe li kakvu teretnicu itd., - na što m u i m om ci i agent, s uroĊenim gospodstvo m stranih drţavljana, vrlo ukratko i osorno odgovaraše.

K apetan, pak, po im enu T anasije Jeliĉić, stajaše gotovo ceo dan na jednom e m estu, podboĉivši se na sablju. L ice m u beše okrenuto strani s koje laĊa dolazi, a oĉi um orno i nestalno bludiše oko toga m esta, kao ono sasvim izgubljena glavĉina oko ojedene osovine. N a njegovu licu ne beše onoga heroiĉnoga izgleda koji se kadšto viĊa i na pensionisanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na om arinu iza koje se diţe oluj, odeću i ćeram ide s kuća i kape s glava. P unaĉki, m aleni, s obe strane postriţeni brkovi, m alen ali podebeo nos, osrednje sm eĊe oĉi, rehave

obrve, okrugao obrijan podbradak i ĉisti, m asnoţuti, ali ne m ršavi obrazi, m ala usta s poverljivim konturam a, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao m leko ĉista sablja, - sve to izdavaše gospodina i gejaka, ĉoveka od koga išĉekuješ da zna aranţovati kadril i oĉistiti oštricu, a opet te nim alo ne bi iznenadilo kad bi on okrenuo dam i leĊa, obrisao nos salvetom ili ĉak zabo viljušku u lokum iće.

O n dakle stajaše, a kazandţija se neprestano vrtijaše. N aposletku, kad m rak stiţe pre laĊe i ne m ogaše se videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratiše u m ehanu.

- Nema je, pa nema! - reĉe kazandţija ljutito kao ĉovek kome ne ide karta.

- Nema je - reĉe i oficir, ali m irno, kao periodiĉan ĉinovnik koji zna da posle pet godina m ora doći klasa.

- Š to li, B oţe? - reĉe opet kazandţija. - Valjda..., ta da... ovde i nem a T uraka... A laĊa se valjda i ne m oţe bobandirati?

K apetan ćuti.

- K oga vi ĉekate? - upita opet Blagoje.

- Ţ enu!

- A ja sina! Ranjen je.

On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i ponovo je napunivši i paleći nastavi preko ĉibuka:

- Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! - on rukom pokaza sasvim neodreĊeno: najpre preko leve plećke, pa onda duţ cele desne noge.

- S am o ga okrzlo! O tpušten je kući iz bolnice da se

popravi, pa posle u ime Boga opet!... I treba... treba goniti peksijana!... S am o neka nam je B og u pom oći!...

- A šta vam je sin? - reĉe kapetan, poĉinjući uĉestvovati u istoriji kazandţijinoj.

- Moj sin? - K azandţija! E h, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vrem ena prodao sve što sam imao - šta će m i? -, samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, biće nam a dvojici hleba, pa baš da nas je i desetoro.

- Znam, znam - reĉe kapetan -; ali šta je on u vojsci?

- U vojsci? P ešak! Jest, pešak! Ja uvek kaţem : ti, brate, ti bi trebalo da si tobdţija. T i bi lepo m ogao povući top. Posle, ono kad grune - m ilina ĉoveku ĉuti! A li on hoće u pešake. K aţe: ovo vredi, - ako ćeš na puškom et, ako ćeš za gušu! S trah te pogledati kad se naljuti. T aj gde udari, tu trava ne niĉe!

- A gde je ranjen?

- Bogami, ne znam. Ne znam - badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. S m ešna im ena tamo. Evo pisma! U dve borbe - u dve...

O n izvadi sasvim m asno i izguţvano pism o iz ćurĉeta i predade ga kapetanu koji ga ponese u ruci da ga proĉita spram sveće u m ehani.

U Ċoše u m ehanu s m asnim dugaĉkim stolovim a, ĉaĊavim zidovima i od muva upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno "S rećna N ova godina" itd." a ispod toga "Ilija! S rem ĉević 14 gro: od -raki". Na sredi tavanice obešena lam pa ĉkiljila je, jedva probadajući zrake kroz već sasvim crno staklo. N asred srede stajaše jedna drvena stolica sa slam nim sedištem i

slom ljenom i tako ţivopisno ispruţenom nogom kao da hoće da se fotografiše.

K apetan sede na dugaĉku klupu kraj prozora i poĉe ĉitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu, psujući "što će ovo ĉudo ovde", sede posle prem a kapetanu, zagrnu rukav od ćurĉeta i pogleda po stolu, htevši se nalaktiti. A li se odjedanput, trţe videći po stolu grdnu, crvenkastu masnu mrlju.

- E j ti, m ore! E , ovo je baš preko jego! G ledaj ti, m olim te: m alo ne pokvarih koporan! Ĉ uješ ti, bre, hodi ovam o! O briši ovo!

O dnekud iz m raĉnog ugla dovuĉe se jedno prljavo stvorenje.

- A šta je ovo ovako m asno? Je li, m agarĉe?

- Pa, mehana je, majstor-Blagoje, - reĉe prljavo stvorenje s toliko nepobitnog razloga, da se Blagoje razgoropadi:

- E , gle ti njega! M eĊer si ti neki m udrac! P a valjda ne sede svinje u mehani?

Ĉ italac će se vrlo ogrešiti ako pom isli da je B lagoje kakav ĉangrizalo, - boţe sahrani! S ada je on sam o u grozniĉavom stanju od nestrpljenja, pa traţi sam o sebi zanimanja. Pristao bi on sad i da se bije, i da ga biju - sam o da m u proĊe vrem e. N ije on, inaĉe, bio baš ni vrlo razgovoran ĉovek, i veĉerašnje njegovo up ravo napadanje na svakoga koga sretne beše sam o oĉajniĉki pokušaj da razagna ĉam u. Z bog toga on opet juriša na kapetana:

- Jeste li videli onoga s nogom?

- Koga s nogom?

- Ta onoga bez noge?

- Koga bez noge?

- T a onoga sa štakom ?

- K oga sa štakom ?

- S a štakom ! O noga što su m u doktori odsekli nogu!

- A što su m u odsekli?

- P a, kaţu, hteo je da um re od rane što je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge... Zar vi ne znate onoga s nogom?

- Ne znam - reĉe kapetan - nisam ga video.

- Pa sve prosi pred crkvom!

- Hm!

- U h, B oţe! - Blagoje se strese. - Ovakav badrljak amo! B olje bi m u bilo sto puta da je um ro! A on ništa - ţiv! P a još puši! N išta m u, kaţe, ne škodi!

- Pa dabogme!

- S am o to m i se ne dopada što prosi.

- Pa mora da jede!

- Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! L epo da m u kaţu: N a ti, brate! H vala tebi koji si za nas prolevao krv, i take stvari... Ĉ ovek je, u neku ruku, to se vidi - kako da kaţem ? - izgubio nogu, ide na štaci! S ad njemu treba da jede, da pije. H oće, bogm e, i lulu duvana... Ĉ ovek je...

K apetan se oseti pozvan da objasni kazandţiji poloţaj invalida:

- T o je lepo što je on za svoju zem lju osakatio sebe. A li

zato on ne m oţe traţiti sad da bude savetnik. V idite: svaki onaj koji je prolio krv za svoju zem lju treba da se raĉuna u srećne, jer se oduţio svojoj m ajci, svojoj zem lji. S vaki je duţan svojoj zem lji, zem lja nije nikom e ništa...

- E , znam i ja te vaše filozofije! Z nam ja, ako ćeš, i "zem lja jesi, u zem lju oditeši"! A li daj ti, brate, štogod u ţiva usta! V idite: to je ĉisto..., kako da kaţem ?..., to je strašno pogledati! D ovde odseĉeno, - a ĉovek hoće hleba! P a sad zar da prosi? M ora! N e m oţe da ore, ne m oţe da kopa! P a još, m oţe biti, ponekiput slabo što i naprosi. B re, da je m eni vlast, ja bih i znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. U Ċem , unutra sedi gazda i jede pitu od oraha. - "A, ti jedeš pite?" - "Jedem!" - "A je li krv jeftinija od pite? A kamo onome onde s nogom?" - "A šta m e se on tiĉe?" - "H a, ne tiĉe te se, je li? D aj ovam o, doktore! Jedan, dva, pet, - koliko ih treba! Dede seci! Secite mu noge ovde! Jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako! Sad vidi kako je onome onde! Ha sinko!"

K apetan vide da se s B lagojem ne da objašnjavati u višim regionim a. O n se spusti niţe:

- T ako je, tako je! A li će oni i dobiti svi pristojno izdrţavanje iz drţavne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige!

- To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjaĉe po vašarim a. Z ar kad bi neko zbog m ene izgubio sam o m ali prst, pa ja... A ovam o drţava... S lušajte!... Z viţdi!

- N e zviţdi! - reĉe kapetan.

- T a zviţdi, B og s vam a.

B lagoje istrĉa navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se

pokunjen.

- M ora biti da je neko vabio vaške. A im a i ugursuza, pa duvaju i u kljuĉ. T u pre, kad je ono S reta išao u B eograd, a onaj obešenjak M ićin sakrio se za direk, pa pišti u kljuĉ. S vi poskakaše, i sam naĉelnik skoĉi! P osle se sam o vratiše - i naĉelnik se vrati. P suju onoga ko je svirao - i naĉelnik psuje, a ne zna ko je!... Ja... O , brate, ja ne znam što se to tako zadocnila! D a li je to još kadgod b ilo? Je li ti? Ej, m om ĉe! H odi ovam o!

Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.

- Je li se laĊa još kad ovako zdravo zadocnila?

- Ne znam - reĉe stvorenje.

- N e znaš? S m etenjaĉe! P a šta ti onda znaš? Š ta im aš za piće?

- S vašta! - reĉe stvorenje glupo se sm ešeći.

- Pijete li vi rakiju? - reĉe B lagoje okrenuv se kapetanu.

- Ne!

I ja slabo... A m a šta da se radi sad? Ĉ ekaj-de!... Je li to zviţdi?

U ćuta i sluša.

- A ja... D onesi rakije! N e m oţe više ni da se puši. V eć m i srce pocrne od duvana! P i! T a ovo nekaka šom a. Parna! Pi, pi!

P ošto istrese polić, kao da m u oĉi m alo oţiveše i ceo izgled dobi mirne odsudnosti.

- A la m i je i to laĊa! S anćim ona ide brţe od kola! D a je ĉovek seo na kaku m u drago m rcinu - gde bi bio dosada!

P iha! Š ta velite, na dobrom konju?

Svi konjiĉki oficiri vole da govore o konjim a, pa m a to bilo i s kaluĊericam a. I našem kapetanu ĉisto senuše oĉi. O n je izvesno m islio na kakvog arapliju kad reĉe:

- Za osam sahata!

- Za osam, bogami! - reĉe B lagoje kom e je ova pristrasnost išla u raĉun. - A ovo je već koje doba! D a sam ja samo znao!... Nego ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola. Istina, njegov drug Jole kaţe: lako je ranjen, sasvim lako; ali, znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kaka je bila u m og m ajstora kobila!... E j ti, slepi m išu! D on esi još rakije... Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.

On izvi ruku tako jako, kako bi otprilike izgledao konj sa slomljenim vratom.

- A m a zar ti nem aš bolje rakije? E j ti, pupavĉe! K aţi gazda-D avidu da ja ištem rakije. "D obre!" kaţi, "gazda-Blagoje!"... Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukući! O na kad trĉi, pa sve ovako, - on turi glavu m eĊ' noge - a ja drţi, drţi! P a naposletku, kad ništa ne pom aţe, a ja u stog ili u tarabu, u zid, gde stignem ! N išta ona pod nagim bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode do Ċavola i ona, i ja, i kola, i sve! A ono ništa! P a posle još ide mirno kao buba! Ali niko drugi nije umeo s njom kao ja. K alfa V idak išao jedanput po bakar na S avu, a ona samo ovako - on opet turi glavu m eĊ' noge i ispruţi bradu kao da m u je Ċem u ustim a. - Vidak ispusti uzde, pa legne u kola, a ona sve preko ĉagrća, pa po jendecim a, pa trĉi, pa trĉi, pa trĉi... Z voni! Jelte da zvoni? D a platim !

O n opet istrĉa napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost livaše iz oĉiju na koje, po izrazu m ojih zem ljaka, već poĉinjaše curiti

rakija.

- Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk - ovako ovoliki, ne znam šta je hteo! A ona: Ċem na zub, pa ovako! P a kako je letela, onako u avliju! A kola zakaĉe; pa straţnji toĉkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiju, a sanduk njega po glavi, a prednji toĉkovi kod ora, a kobila pred kuću, a m i da um rem o od... od... A m a šta su ti odvugle ove ţigice?... D aj jednu ţišku!

K apetan ga više ne slušaše. N jegove m isli behu daleko: ĉak u K njaţevcu. T am o m u je bila ţena kod m atere ĉekajući da se oslobodi brem ena. A li tada su tam o bili i Ĉ erkezi. U ţasne kom binacije sevaše kapetanu kroz glavu. S va varvarstva koja su poĉinili ovi ljubim ci E vrope slikahu se ţivim bojam a u njegovim m islim a. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, sam o je dva pism a od ţene dobio. U oba m u pisaše da će doći ĉim se porodi i digne, ali od poslednjeg pisma beše prošlo već pet nedelja, a T urci došli na T resibabu, a Ĉ erkezi ruše njegovu kuću i pale m u postelju na kojoj m u m oţda ţena leţi. P a ipak je on išĉekivaše. Im a u ĉoveka jedna ţica, laţljiva kao sluĉaj, pa ipak je zovu "predosećanje". Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vuĉenju im a predosećanje da će dobiti, i nikada se ne ĉudi po svršenom vuĉenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li sam o jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer m u se sve bese tako ĉinilo i nikako drukĉije. I kapetan T anasije već treći put uzam ance dolazi ĉak s pozicije na laĊu, s teškom m ukom izm oljavajući dopuštenje od kom andanta, jer m u se sve ĉinjaše da ga danas neće prevariti slutnja. A li evo baš u ovaj par uĉini m u se da ni sam a laĊa neće više doći. O n postade nestrpljiv kao i B lagoje. P revrtaše m isli da proseje iz njih ono što je crno. O de u K njaţevac gde se rodio; uĊe u svoju kuću, sede pod orah koji je posaĊen onda kada se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suve

grane. Tu sahrani oca i mater, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuću odnese kum u lim un i poziv na prsten. O , kako m u tu beše drago sve: i stari orahov orm an, i zarfovi oteti od nekog turskog paše u prvom našem ustanku, iskrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim i uvijenim nosom, nalik na dva puţa, i fistan u saraĉani, u kojem se njegova m ajka venĉala, i opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punaĉko lice njegove ţene, i stidljiva nada da će biti otac... i..., ne, ne m oţe biti! T a, ako su i T urci, nisu zverovi! O n se potrlja po ĉelu htevši razgnati ove m isli.

- M ajstor je, i bogzna kako, rad bio da se oţdrebi - nastavljaše B lagoje gledajući neprestano u m esto na kom e je kapetan još pri poĉetku sedeo. - Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako...

K apetan ga m irno slušaše, kao onu šetalicu na sahatu. N i ona, ni B lagoje nim alo m u ne sm etaše da dalje nastavi svoje misli.

O pet je na starom m estu. O pet plam te kuće i po ulicam a leţe nagrĊene lešine...

T ek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora bacivši najpre još jedan pogled na lam pu koja sve slabije svetljaše i sve grĊe sm rdijaše i na B lagoja koji hrkaše turivši glavu m eĊ' noge i pruţivši obe noge napred, kao da drţi uzdice.

Z alud se kapetan m uĉio da svede oĉi - san njegov behu okupili Ĉ erkezi! T ek u sam u zoru kao da m alo pridrem a, ali tad se zaĉu kroz m rtvu noć ravnom erno lupanje toĉkova i uzvikivanje onih što m ere vodu s prednjeg kraja lade; pa onda pištaljka stade buditi uspavanu poslugu na staniĉnoj laĊi. K apetan skoĉi; sablja m u se otište i sa zveketom lupi o zem lju. I B lagoje se trţe.

- N ećeš, bre! - reĉe on i kao da ponovo povuĉe uzdice i

ponovo zaspa.

K apetan istrĉa napolje u sveţe jutro. Jedva je disao. N eizvesan strah vladaše njim e. O n u trk dotrĉa do staniĉne laĊe. D okopa baĉen alat s laĊe koja dolazaše i stade je vući sebi. I tam an da zam etne uţe na kazuk, a u gom ili sveta opazi jednu ţenu koja izdiţe više glave dete u povoju. K apetan baci uţe m om cim a koji se ĉudiše njegovu poslu, zanese se i m alo što ne pade u vodu. I kad m u ţena u onoj tišm i i guranju pade na prsi i predade m u sina, prvo suze, pa onda poljupci poĉeše padati na punaĉko detence koje se nim alo ne srĊaše na svog dosad neviĊenog oca.

I ţena je plakala - to se već zna! I druga jedna postarija ţena iza nje - i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji.

O ni brzo preĊoše preko m osta i skloniše se u stranu praveći m esta drugim putnicim a koji se guraše zajedno sa svojim prtljazim a, jer još ne beše nijednog koĉijaša ni nosaĉa.

K apetan htede m nogo štošta pitati ţenu, ali nikako da otpoĉne; naposletku m u se odreši jezik:

- M eĊer, ti si ţiva!

O n je uhvati i steţe za m išicu, kao htevši se uveriti.

- I ovaj m ali! T i, ti, vojniĉe! A šta ti ja koješta nisam m islio! B oţe, B oţe!

O n obrisa lice rukavom i drţeći dete nastavi:

- Z nao sam , zacelo sam znao da ćeš doći. T ako sam baš u dlaku raĉunao. A nana?

T ek u taj par on ugleda onu staru ţenu i potrĉa joj ruci:

- H vala B ogu, sam o kad ste svi ţivi i zdravi! K ad je sve

dobro!

S tara ţena briznu u plaĉ:

- D aleko sm o od dobra, sinko! O stadosm o bez kuće i kućišta.

K apetana kao da neka ledena ruka šĉepa za srce ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan ĉovek u prostom vojniĉkom odelu, a bez desne noge i leve ruke,

- Ć uti! - reĉe kapetan s uţasom na licu. B rzo predade dete ţeni, pa pritrĉi bogalju. P othvati ga rukom ispod m iške i pom oţe m u da zakoraĉi jednu gredu koja se bila ispreĉila na mostu.

- D a nisi ti, vojniĉe, gazda-Blagojev sin?...

- Jesam, gospodin-kapetane! - reĉe vojnik sastavljajući nogu i štaku i dotaknuvši se po vojniĉki kape. A li ga štaka izdade i on se pridrţa za jednu gospoĊu s kuĉetom i zem bilom koja vrisnu i odskoĉi u stranu.

- T u ti je otac! Ĉ ekaj da m u kaţem !

K ako beše tek zora i putnici neodluĉno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše paţnju ovoj sceni.

K apetan otrĉa napred u m ehanu da probudi Blagoja. Svet se raskloni u dva reda puštajući invalida: krasnog, jedrog m om ka, s m uškim licem i ţalostivim osm ejkom oko usana. S ve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota, i opet - niĉega ne beše! S ve liĉaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.

O n poĊe polako napred. Z a njim pristade kapetanica s m ajkom i detetom , pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom sveĉanom sprovodu.

U taj par gologlav B lagoje istrĉa iz m ehane:

K apetan poskoĉi i dohvati ga za ruku:

- S tani! O n je teško ranjen! Z dravo teško!

- K ako teško? K o to kaţe?... E vo, evo pism a!... N jegov drug Jole...

Z verajući na sve strane, on protrĉa pored invalida i zaustavi se na kraju publike:

- Pa gde je?

- Tata! - viknu vojnik m ilostivno okrećući se na jednoj nozi i podupirući se štakom . - Tata! Ta evo me!

Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda - pa onda tresnu o zemlju.

N iko ne m išljaše da ide svojim poslom . S vi priskoĉiše, poprskaše ga vodom . D am a s kuĉetom i zem bilom turi m u nekakve kapljice pod nos. B rzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će m u pobeći!

D ugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oĉi, ne sm ejući nikako spustiti oĉiju dole gde je nekad noga bila.

- H vala B ogu, sam o kad si ti ţiv! S ve će opet dobro biti. Ovo, - on rukom napipa štaku - ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?

S vi priskoĉiše odobravajući.

- Eto ja, - reĉe kapetan - ja prvi dajem... - on stade preturati špagove, ali naĊe sam o nekoliko krajcara, - ja evo dajem sahat i lanac. Na!

- Hvala, gospodin-kapetan! - reĉe vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. - D rţi, tata! Ja nem am ruke.

- E vo i ja ti dajem m oju ćilibarsku lulu. V redi dva dukata - reĉe S tevo praktikant.

- H vala, braćo! D rţi, tata!

- E vo ti da kupiš duvana! - reĉe M arinko m agazadţija i pruţi m u nekoliko dukata.

V ojnik, s m ukom pridrţavajući štaku, skide kapu i podm etnu je m agazadţiji da turi u nju novce.

- H vala, braćo. D rţi, tata!

Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.

N arod poĉe redom spuštati u kapu. M eĊu putnicim a beše i braće R usa, sa onom , kako oni vele, "širokom naturom ". O ni nem ilice davaše.

V ojnik se zahvaljivaše neprestano sa: "hvala, braćo!, hvala, braćo!", ali m u glas postajaše sve više i više zagušljiv. T e dve reĉi poĉeše dobijati odsudan ritam , kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao m ajska kiša.

- Gle, gle ti njega - reĉe B lagoje. - Zbog tak'e sitnice plaĉe! P a šta m i je to? Jedna noga! E , hej! S ve će to opet... - on um alo ne reĉe "narasti", ali se opet ustavi: - S ve će to opet... A m a je li ti ja kaţem da će to sve narod pozlatiti?!

P a onda ujedared i sam briznu u plaĉ:

- A što će m i sve ovo?

On baci preda se kapu s poklonima i kao lud pogleda u

nebo, kao da odozgo ĉeka odgovora.

- Hajdemo-te odavde! - reĉe kapetanica. - Ovde je nesreća, a m i... - ona pogleda u obe noge svom e m uţu i u pune obrašĉiće svoga deteta... - mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni!

Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. L judi dobra srca ĉinili su im donekle poklone, ali sve se na svetu ogugla. S ve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i duţnost, i saţaljenje, i ne m oţeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sad okreće suhaĉu.

K apetan je opet ozidao kuću na istom m estu u K njaţevcu. P okrio je, istina, kao što se kaţe, hartijom , ali m u je ţena p vesela, i sinĉić zdrav, i ĉupa ga već za brkove. |i B lagoje je još donekle govorio: "S ve će to narod pozlatiti!" P osle je okrenuo na: "S ve će to tebi B og platiti!" N aposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i - prosi!

M oţete m u, ako ćete, udeliti.

Ovo je moj prilog!

(1882)

Vetar

B io je red na njega, na Janka. O n je ovako priĉao.

Kad sam se vratio "ozgo" u Srbiju, dobio sam mesto u m inistarstvu i ţiveo sam s m ajkom od m oje plate i njene m ale ušteĊevine. Ţ iveli sm o lepo i zadovoljno! O sobito je m oja m ajka bila zadovoljna što joj nisam doveo "iz P ariza kak'u Š vabicu", pa da "ne um e s njom e ni govoriti".

I ja sam bio zadovoljan što sam neţenjen. I m ada je m ajka poĉesto navijala da joj dovedem "odm enu", ništa m e nije vuklo pred oltar. Nije da sam ja iz principa ţeleo ostati neţenjen, nego - ne znam ni ja! Naprotiv! Ja sam sasvim delio nazore m oje m atere: "sve sa svetom i kad je ĉem u vrem e", ali sam sve to ipak ostavljao vrem enu i sluĉaju. S luĉaju? - Jest! Ja "bolujem od sluĉaja", pa sam valjda malo i fatalist!

D akle, tako sm o m i ţiveli - dobro! A i kako drukĉije m ogu ţiveti m ati i sin? O n je njoj uvek, uvek dobar. O na m e je još neprestano subotom m ila, davala m i savete, prišivala dugm eta na košulju, opirala se po kojoj ţelji i trudila se da odrţi svoj autoritet; ali kad sam ja već nešto uĉinio, kad je nešto bilo svršeno, onda je bilo uvek i - dobro! I ako bih se ja sam za nešto uĉinjeno kajao i kinjio, ona m e je sam a razgovarala i dokazivala da je baš tako dobro kako sam uradio. Dobro i onda kad me je, dan pre toga, svom svojom reĉitošću od toga odvraćala.

B oţe m oj, kako su bile velike naše m atere! O ne su im ale praosnovne, ĉvrste, proste principe koji su ispisani u svakom bukvaru; a drţale su ih visoko, s pouzdanjem i malo koketnim ponosom, kao vitez svoga dobrog sokola. N ije bilo nikaka pitanja ni zadatka ţivota, m a kako on bio teţak, a da ga one odm ah lako i prosto ne reše. N ad apsolutnim teškoćam a uzdizale su se svojim visokim i istinskim religioznim osećanjem .

M oja se m ati m alo i slabo kad šalila. Po jedanput u godini dana ja bih joj legao glavom u krilo. Tada bi me ona ĉeškala po glavi i govorila kao m alom detetu: "K uţdravo m oje, ti slušaš m am u!", ali kao da se odm ah i zastidela toga, jer bi uvek dodavala: "Tako sam te uvek mazila kad si bio mali!"

N ekih puta posle veĉere ja zapalim cigaru i kaţem : "M am o, sedi ti! Idem ja m alo u kafanu, ĉeka m e Joca

doktor!"

- S edi, bogati, da se m alo razgovaram o. Ţ eljna sam te. H oću tom tvom Joci da kaţem ..., hoću da m u kaţem ..., treba vi, brate, obojica da se ţenite!

Mene kao stid:

- E , bogati, m am o; B oţe, zdravlja! D ok budem im ao veću platu!

- Dosta je, hvala Bogu, pametnome. Kad, ako Bog da, budeš im ao dece, stići će i bolja plata.

Ja se još više stidim , ali se kuraţim :

- E , dabogm e, a ĉim e ću hraniti decu?

- Bog s tobom , ne govori tako! A ĉim e drugi svet svoju decu hrani?

- Jeste, ali ako ja uzmem sirotu? Moja mati se usprsi na stolici, uozbilji se i sveĉano m e gleda:

- B og s tobom ! N eka je ona srećna i valjana, pa kud ćeš većeg bogatstva?

Ja se sasvim oslobodim:

- A m a, bogati, tebi bi bilo svejedno baš ako bih se ja oţenio i bez novaca?

- B og s tobom , šta govoriš koješta? N eka je sam o tebi draga i neka je ĉestita. - Tako mi Boga!

O na se inaĉe nikad nije klela B ogom , a i m ene je psovala što sam bio uobiĉajio uz reĉ "bogam i!"

N i inaĉe nije ona m arila za kakve sveĉane izjave. A li je uvek, kad god je govor o m ojoj ţenidbi, uzim ala tako neki znaĉajan, tajanstven i sveĉan izraz, kao da je govorila o

tome gde su joj stvari i kako da je obuku kad umre. Zbog toga me je nešto kopkalo da povedem razgovor, sam o da je vidim u takvom raspoloţenju i da ĉujem da i ona rekne: "bogami!"

P osle toga ja još sedim i ne diţem se od stola. P alim još jednu i još jednu cigaru; a ona m i priĉa. P riĉa se uvek m orala svršiti "m oralom " koji ona uostalom ne interpretiše i ne gura m i ga pod nos. N ije bar nikad rekla nešto nalik na "ova basna uĉi", ali je zato ipak volela da snaţnija m esta istakne i ponavlja. - Volela je, na primer, da priĉa kako arhanĊel nije poslušao B oga, te uzeo dušu neke samohrane babe, a poštedeo m ajku sitne dece. T ada ga B og šalje, te m u "sa dna m ora" donosi i razbija kam en, i unutra su dva ţiva crva. - A ko se za njih stara? - pita Bog. - Ti, Gospode! - odgovara arhanĊel. - T u se cakle oĉi m oje m atere. O na, kao vrstan, pošten, oduševljen advokat, dignutim , zvonkim glasom i ispruţenim kaţiprstom ponavlja teţinu "m oral" pripovetke:

- Ĉ uješ - kaţe, - ko se stara za ova dva crva? - a arhanĊel se uzvrdao, pocrveneo, gleda preda se: - Ti, Gospode! Ko nego ti?

O biĉno posle takvih pripovedaka ja sam njoj davao Kasiju caricu ili Dositejeve Basne, pa sam ipak išao u kafanu da se naĊem s Jocom doktorom . N a ţenidbu, naravno, nisam ni m islio, a o arhanĊelu sam i izranije im ao tvrdo uverenje da je on od te njegove afere sam a slepa poslušnost.

Voleo sam jako moga druga Jocu doktora. S njime sam proveo detinjstvo i m islio s njim e leći i na ĉam ovu dasku. Ĉ esto sam jedva ĉekao da ga naĊem , pa sam posle pristajao i da ga pratim ĉak i po njegovim vizitam a i da ga ĉekam i pred tuĊim vratim a. D ao sam se maltretisati i njegovim latinskim reĉim a i reĉenicam a. Š ta ću? V oleo sam ga, pa sam sve podnosio!

Jedno poslepodne ja sam , kao i obiĉno, šetao s njim e. O n

m e dovede u bolnicu gde ja obiĉno sedim u njegovoj "kancelariji" dok on ne obiĊe i ne vidi im a li što novo. T oga dana se on preko obiĉaja zadrţa, a ja iz duga vrem ena iziĊem i stanem šetati dugaĉkim hodnikom . N e znam zašto, ali nikad nisam sm eo zaviriti u sobe gde su bolesnici. T ako m i se ĉinilo da je tam o nešto teško, tam no, misteriozno! Gatke iz detinjstva: o doktoru koji ubija zdrava ĉoveka sam o da vidi kako je m ogao ozdraviti od nekakve teške bolesti; i o drugom doktoru koji se dao iseckati na parĉeta pa zakopati u Ċubre, i koga su posle našli zdravog i ĉitavog, ali, stoga što su ga prerano otkopali, bio je tek kao m alo, novoroĊeno dete; priĉe: o raĊanju sa sabljom na ruci, o "lekovim a od sm rti", o oţivljavanju um rlih i o sahranjivanju ţivih, o gujam a u srcu i - sto kojekakvih budalaština: sve se to potenciralo u jednu m oćnu guţvu i klupĉe, i tako m i se ĉinilo da bi se to sve poĉeli snurati i odm otavati ĉim bih stupio nogom u sobu gde su bolesnici.

B aš sam ja, šetajući po hodniku, poĉeo o tom e razm išljati i padati u neki san iz ranog detinjstva, a Joca u taj par iziĊe iz jedne sobe i, videvši m e u hodn iku, uhvati me ispod ruke:

- H ajde, m ore, uĊi slobodno! N eće te niko ujesti!

- Z nam da neće!

Momak koji ga je pratio otvori jedna vrata. Mene bi stid.

- Izvoli! - reĉe Joca.

- Hajde ti napred!

O n uĊe. U Ċoh i ja. Z a nam a njegov asistent, pa onaj momak.

Zatvoriše vrata.

V ideo sam jednu veliku, svetlu, visoku, ĉistu sobu. S obe

strane kreveti s belom prostirkom. Kraj kreveta mali stoĉić s ĉašam a, pljuvaonicam a, m edicinam a i ponudam a. M om ci, u dugaĉkim i belim keceljam a i m ekim cipelam a, lako stupaju po podu i paţljivo gledaju u Jocu. - U sobi je bilo s obe strane - ne znam koliko - kreveta. Dva ili tri bila su prazna, u drugim a su leţali bolesnici. N eko je od njih bio pokriven i preko glave, neko je povisoko leškario, neko sedeo. Ĉ ini m i se da su podjednako obu ĉeni ali nisam video kako, sam o sam opazio veliko koštano dugm e pod grlom u onoga bledog m ladića u uglu što drţi pljuvaonicu pod nosom i što m u je spreda na dva m esta krvava košulja. Z nam da je u sobi bila tišina. S vi su paţljivo gledali u Jocu i odgovarali mu mahom kratko, ali ne znam šta. Još m i se uĉinilo da su ga s poštovanjem i poverenjem pratili od kreveta do kreveta.

P a dobro! P a šta je to, vraga, što m i je tako strašno naselo na grudi? T a ovim a je ljudim a dobro! O ni su u ĉistom , jedu dobro, usluţeni su, imaju valjanog lekara! Pa onda, eto, ja sam tu, ja sve to gledam . N ije m ogućno da su to one budalaste priĉe iz detinjstva što m i i sad m atorom ne daju disati! N ije m ogućno tim pre što je osnov misterioznosti u lekaru, a lekar je ovde Joca, moj Joca. Nije to, dakle, ono od ĉega je m eni tako teško. A ipak m i je, i opet m i je teško!

Ja sam s nekom tugom i plašnjom gledao izbelela lica i njihove izraze. N isam ĉuo ništa šta je Joca govorio s njima. Nisam ni osetio kako sam se vukao za njim iz sobe u sobu. U m eni je bilo sve neodreĊeno, tuţno, vlaţno, m ekano, kao ona cicvara što je bolniĉar skide jednom s obraza.

A jaoh! S trašne slike!

U Ċosm o u jednu m alu sobu. B ila su sam o dva kreveta. Jedan prazan, a na drugom jedan ĉovek. O n je sedeo licem okrenut nama i gledao je u nas. O h, B oţe, kakav je to

pogled?!

On gleda u nas; videlo se da gleda u nas, ali mu pogled beše uprt za ĉitav pedalj povrh nas. I što m u se m i više pribliţavasm o, pogled se sve više bliţio tavanu.

A lice! N a njem u je bilo nešto tuţno, pa - ne umem vam drukĉije opisati - pa veselo! P overljivo, blago, kuraţno, pa desperatno. A sve skupa strašno, nejasno i ukoĉeno.

I na m om e drugu Joci video se jedan teţak utisak. O n priĊe s puno ozbiljnosti i ljubavi bolesniku i pruţi m u ruku.

- Kako si, brat-Đ oko?

B olesnik dokopa srdaĉno pruţenu ruku obem a rukam a, pokloni se onako sedeći na krevetu tako duboko kao da je hteo poljubiti u ruku lekara, pa gledajući preko glave m om e drugu odgovori glasom u kom e sam ĉuo poverenje, desperatnu nadu, slepu predanost...

- Dobro će bog dati!

S trahovita i bezutešna m isao senu m i kroz glavu.

Ta ovo je slepac!

- A? - upitah ja oĉim a Jocu.

O n m i rukom pokaza tablu više glave bolesnikove. N a tabli je stajalo latinskim reĉim a, a po m om e prevodu: "S ušenje oĉnjeg ţivca".

- E da što osećaš bolje? - reĉe Joca glasom koji je trebalo da pokazuje indiferentnost i pouzdanje, a u kome sam ja ipak ĉuo usiljavanje za tešenje.

- Bolje, hvala Bogu! - reĉe bolesnik. - B aš osećam kad m e gospodin pom oćnik udari na onu telegrafsku m ašinu da

mi vadi vatru, a da mi rade nervi!

Ja dirnem Jocu za rukav i m latajući rukam a i prevrćući oĉim a pokušah da ga upitam : "Z ar baš nem a nikake nade?"

Joca, poznatim m anevrom , zapevši nokat od palca za sekutić i odapevši, dade m i znati: "H iĉ!".

Neki me hladni znoj obuze. Ja pobegoh iz sobe i sedoh na jednu klupu u hodniku. K roz otvoren prozor pirkaše s one lipe sladak, m irišljav dah.

- Ne! - rekoh ja. - V eći je onaj gore i od m oga druga Joce! O n će dati onome.

T ad ĉuh iz jedne sobe zagušljiv i bo lan uzvik:

- Jaoj, moja majko!

A h! I knjiga ţivota poĉe m i se otvarati.

T o li je ono što m i tako pritiskuje grudi kad vidim ove ljude! Oni imaju, istina, sve i sva, pa ipak oni nemaju ništa! O ni nem aju svoga bolećega, nem aju... m ajke!

A li onaj, onaj ĉovek! K o je taj ĉovek? Š ta m e to toliko vuĉe njem u? Š ta je to tako silno i strašno, pa ipak tako neodoljivo slatko u njemu? Je li to pobeda, jad, nevolja, ĉem er, i to m e vuĉe njem u, a ipak m e tera iz njegove sobe; Zar ja nisam video stotinu slepaca, pa me ipak nijedan nije potresao više od kog groša!

Jao, ta ja njega poznajem ! T o je..., ĉekaj, m olim te!...

T o je!... N e, ne! O tkud bih ga poznavao? N e m oţe biti!

Joca iziĊe i uze m e ispod ruke.

O n preko ram ena naredi još nešto pom oćniku, nazivljujući

bolesnike poznatim naĉinom : "B roj taj i taj."

- A on? - rekoh ja.

Joca m i pogleda u oĉi:

- B roj 17? N jem u, brate, m i ĉinim o sam o ono što je u nas reĉ "utehe radi". T o jest, zavaravam o ga da ne ostane bez one jedine ţivotvorne i boţanske m edicine, bez nade!

U ćutasm o.

Ali ja njega ipak poznajem! Ili ga, valjda, poznajem po onim m ojim veliĉanstvenim m olitvam a kad m i je bilo dvanaest godina; ili po onom pogledu kome nedostaje ceo svet; ili po ona dva crva u kamenu sa dna mora; ili po Š ekspiru; ili..., tek ja njega poznajem !... Ali nije, zaboga, ne poznajem ga!

Ĉ im iziĊosm o iz bolnice, sretosm o našeg druga M išu na fijakeru. O n stade, potrpa i nas u kola i odvuĉe na S avu, gde sm o se pošteno iskupali.

K upanje oţivi ĉoveka i opet ga njiha i uspavljuje.

Ja sam s m am om slatko veĉerao. U nekom polusanom, galiĉljivom i slatkom raspoloţenju slušao sam posle veĉere njene tihe priĉe o "katanam a", o vladici što je u sam oubilaĉkoj nam eri skoĉio s gornjeg kata kroz prozor i ostao m rtav na m estu, o Đ orĊu što je radio s m ojim ocem , o mom stricu koji se razboleo i um ro ĉim je na staru kuću nazidao gornji kat i još o m nogom e kojeĉem u.

M alopre okupan, kraj ĉaše vina, kroz dim od duvana, ljuškan njezinim slatkim priĉanjem - gledao sam je i mislio. Mnogo sam mislio, mnogo. I mnogo sam hteo da kaţem , i kazao bih m nogo da m e nije, ne znam zašto, stid. Da sam mogao, da sam smeo, ja bih joj kazao..., kazao bih joj: slatka moja majka!

U h, a oni u bolnici! P a onaj što viĉe: "Jao, m oja m ajko!" Pa onaj!

B ez traga sve! N ije ni m oje srce baĉvanska ravnica. B aš neću više nikako o tom e da m islim !

- Je li, m am o, kako se nosio onaj zlatan pušćul što ga ti još ĉuvaš u orm aru?

O nda m i je ona priĉala o svojoj svadbi. A h, kako je ona to um ela da priĉa! S asvim , sasvim drukĉije nego G ustav Droz[1]!

I tako polako preturismo deset sati.

- Spava li ti se, dete?

- Bogami mi se spava, mamo. Kupao sam se!

- P a hajde da leţem o! L egosm o.

- Neka, - kaţe m am a - ja ću ugasiti sveću. Z nala je da ja to volim . Je li to m oje podm laĊivanje, spom en na davno prohujalo detinjstvo, ali meni je tako milo kad ja sklopim oĉi, predajem se pokoju, otpuštam straţu i opet znam da m ajĉino uvo sluša svaki m oj dah, da sveća još gori, da njeno srce šiljboĉi.

O sećam kako m i se trese resica, kako talasi pljuskaju, ali je voda vruća i crna kao m astilo. I M ojsilo ilidţar cedi lim un i struţe so s kifle u bazen. B uć! O doh pod vodu! Jaoj, ala m e nešto guši!... U davih se!... Jao! - N ešto m e hladno dohvati za perĉin i izvuĉe. Jaoj, one oĉi!

- L ezi lepo, sine, nešto ruţno sanjaš, pa jauĉeš! H vala Bogu! Ali kakav je to san? Sad sam budan, a? Ali kao da m e neko neĉim što zveĉi a ne boli lupi po glavi. Ja skoĉih i ispravih se u krevetu:

- Mamo!

- Š ta, brate?

- Video sam onoga..., onoga..., kako se zove?... onoga ĉiĉa..., ĉiĉa-Đ orĊa! Jest, ĉiĉa-Đ orĊa. Z naš onoga! Ja sam bio m ali. O noga što je radio s tatom ! Z naš? S ad i m oja m ati skoĉi iz kreveta:

- Đ orĊa R adojlovića?

- Njega!

S ad se m oram o vratiti natrag. N atrag sa m nom za ĉitavih m ojih dvadeset godina! Ja ću ispriĉati svoja sećanja o ĉiĉa Đ orĊu i sve ono što m i je m ati priĉala o njem u, o Đ orĊu R adojloviću. N e brigajte! Ja ću se truditi da budem kratak, tako kratak kako sam o m oţe biti kratak ĉovek koji dolazi kod sarafa da za jednu monetu uzme drugu koja mu u onaj ĉas treba.

T e noći ja sam s m ajkom proveo u krevetu sedeći, i ovo je ukratko m oje sećanje i - naš razgovor.

Pre dvadeset godina bio je moj otac trgovac na glasu i radio je ortaĉki s Đ orĊem R adojlovićem . N e znam koliko su godina bili ortaci, ali u to doba, pre dvadeset godina, pojavi se kod nas vatra iz m agaze! Ja neću da se upuštam u sve u ono doba m ogućne kom binacije "otkud vatra!" N eću da opisujem kako je m oj otac tada pucao iz dţeferdara na kalfa Ješu, i kako je taj Jevrem bio bam badava tri m eseca u hapsu, neću da..., ali ne! N eću baš ništa! D akle, vatra se brzo opazila u m agazi. O datle ona dohvati ĉardak sa šišarkom , šupu s vetrenjaĉam a i s rakijom , pa dućan s celim espapom , i od kuće ostadoše sam o naše dve sobe. T ada - ali s m ukom i bolom se sećam ovih teških uspom ena - tada m oga oca zdrpi jedna uţasna groznica. On pade u krevet, zalepi negde vezikator i - um re! A Đ orĊe, kako m am a veli, ni m anje ni više, nego

poĉe kod drugoga raditi. Š ta je sa m nom i s m ojom majkom bilo, - to je druga stvar! A li šta je s Đ orĊem koji sad u ovaj par gleda u tavan kad hoće da vas "proguta pogledom ", šta je s njim bilo? T o zna unekoliko sam o moja mati.

O n, kaţe m am a, posle te naše nesreće bio je prvo ušinuo leĊa, vukući onu noć vodu, pa je sutradan poguren došao našoj kući i - sm ejao se! K aţe: "V ide li ti, seka-Soko, našu lim unaciju!" P a onda je poĉeo, kaţe m am a, sitno, sitno da se smeje, dok mu nisu udarile suze i dok nije poĉeo sasvim grcati.

O nda je ispod pazuha izvadio jedan ĉitav som un i dao ga m eni. S asvim se lepo sećam toga som una i onoga vezikatora što su ga zalepili tati. B adava! Ja sam video prestravljeno i isplakano lice moje majke, s tajanstvenim osećanjem slušao reĉ "vezikator", m irisao paljevinu i ĉaĊ, ali ipak onaj hlebac što ga donese ĉiĉa-Đ orĊe neobiĉno me je slatko golicao; i zalogaji od njega tako su odsudno brisali sve m oje intenzivne utiske, kao ĉetka s kreĉom one za nas pune znaĉaja reĉi i slike što sm o ih m i ugljenom pisali po zidu od škole.

Ĉ esto je, kaţe m i m ati, donosio ĉiĉa-Đ orĊe som un ispod m iške i kupovao nam drva, sve dok, opet njegovim nastojanjem, ne bi pokupljena veresija i "mi" se razortaĉism o, pa ja s m ajkom doĊoh tetki u B eograd i poĊoh dalje u školu, a on osta u N .

Od to doba i majka je morala raspitivati za njega, i evo svega što se o njem u znalo:

Đ orĊe je tada poĉeo parĉetariti, ali kad se pokupi veresija, on poĉe za se raditi. Ţ ena m u um re, i on osta s jednim ţenskim detetom sam u svetu. T ada on uze svoju udovu sestru u kuću i punih sedam naest godina, n e skidajući ni dan ni noć s kolena zakaĉke, bogzna te ne bi i opet došao do zelene grane, ali ga oĉi poĉeše izdavati. O n potrĉa i

babam a i lekarim a, i ne ţaljaše ništa govoreći: "N a što m i, brate, i ruke kad oĉiju nem am ?" A li bolest osvajaše. L ekar u našoj varošici diţe ruke, ali m u tada kazaše ljudi da m u se to sam o navlaĉi belo na oko, i da to m ogu beogradski lekari da skinu, ili, kao što babica još utešljivije i ubedljivije reĉe, da "apeliraju".

Đ orĊe, ili upravo njegova sestra, prodade sve. Izvališe neki stotinak dukata i doĊoše svi troje u B eograd. L ekari m u rekoše da se ne m oţe operisati, nego se m oţe ne znam šta drugo pokušati, ali zato treba da leţi u bolnici. O n pristade. S estra m u s ćerkom uze stan u blizini, a on s pouzdanjem u B oga uĊe u bolnicu.

U bolnicu, tu gde sam ga ja opazio.

- D akle, ti veliš video si brat-Đ oku u bolnici? B aš njega?

- Njega!

- K uku m eni! A šta m u je?

- N e vidi ništa!

- Pomakni se s tog mesta, dijete! Kako, naopako, da ne vidi?

- N e vidi ništa! - rekoh ja, a poznata jabuka zasede mi u grlo.

- P a... im a li m u... leka?... Š ta kaţe tvoj Joca?

- N išta!... K aţe... osušio m u se nerv..., kaţe, srţ od oka... osušila se!...

Ja poĉeh gotovo glasno da plaĉem .

I moja mati.

- Pa gde je, gde je?

- U bolnici.

- Z nam ! A li m oţe li m u se otići?... Š togod odneti?... ponuda?...

- M oţe... Ja ću kazati... P a naš Joca!

V ideo sam još kako se "plavi od istoka". O sećao sam kako ĉiĉa Đ orĊe ne vidi to plavetnilo, i - kad sam se probudio - video sam da je devet sati, i da je m oja m ati, zabraĊena, drţala pod m iškom jednu veliku pletenicu i u ruci bocu s vinom.

T oga dana bila je nedelja. N isam m orao ići u kancelariju. K ad sam se probudio, osećao sam se um oran i, razum e se, odmah sam sebi objasnio svoj umor nespavanjem, a nespavanje, opet, Đ orĊevom sudbinom , koji kao da m i je postao roĊak u neku ruku. A li kad sam video m am u s hlebom pod m iškom i s bocom vina, i m oja se "savest" um iri, i, ĉim je poljubih u ruku i rekoh "zbogom !", ja opet zaspah.

Bog zna dokle bih ja spavao, da ne ĉuh njene reĉi:

- H ej ti, lenštino! D iţi se!

O setim i ruku m am inu kako m e ĉeška po kosi.

Odmah se dignem.

Kakva je bila mama! Kako blaga, lepa, tiha, ozbiljna, sveĉana!...

P riĉala m i je m nogo. P ola kroza suze, pola, opet, nam rgodivši se i sevajući njenim b lagim i ozbiljnim oĉim a. P riĉe je zaĉinjavala svojom filozofijom o ţivotu, obrazu, o sreći, o sudu i tako dalje, a sve se to, opet, svršavalo jednim velikim B ogom .

Ja sam toga dana nešto upam tio što nikad zaboraviti neću

i ne mogu. Video sam sasvim iznenada i zaĉuĊen da je ona nalik na ĉiĉa-Đ orĊa. Ja ne znam kako to da vam kaţem , kako da opišem , ali je sliĉnost neobiĉno jaka. M nogo sam o tom e m islio, i sad m i se tek ĉini da sam tada i na njoj video onaj isti izraz lica, onu istu tišinu duše, ono pouzdanje, pouzdanje u - Boga!

- O tidi opet kad stigneš! - kaţe m i m am a. - Otidi, javi mu se; obiĊi ga, sirom aha, dok je još ovde. K aţe da će kroz koji dan natrag u N.

- N atrag! A što?

- B oga m i, u onoj m uci i nevolji ja ne znam ni šta m i je govorio. Z nam sam o da reĉe da će da ide. P itaj tvoga Jocu!

Ja se odm ah um ijem , obuĉem i uljudim . N isam hteo ni kafe piti, nego odm ah otrĉim u bolnicu.

B ilo je već blizu podne. Joca je bio, kako m i rekoše, odavna svršio vizitu i otišao. Ja se javim pom oćniku i uĊem u "m alu sobu".

Ali tek što sam bio otvorio vrata i video onaj znaĉajan pogled koji, kad su vrata škripnula, beše ukoĉeno upravljen povrh njih, - tek sam , velim , odškrinuo vrata, a neki zatvoraĉ koji osećam da je unutra, u m eni htede ih protiv moje volje i silom zalupiti i ostaviti me napolju. Ja junaĉki otvorim širom i stupim slobodno unutra.

A li ne um em da koraĉam . R ekoh da sam fatalist! I tada m i se uĉinilo da se nešto znaĉajno sa m nom zbiva, da se m oja sudbina rešava.

S oba je bila okreĉena... ne!... osvetljena... ne!... ozarena nekom fosforastom , ljubiĉastom nekom ..., ja ne znam ni sam kokom svetlošću!

N a krevetu pokraj ĉiĉa-Đ orĊa sedelo je ţensko stvorenje, i

ono je gledalo, i gledalo u mene. Ali taj pogled bio je nešto sasvim drukĉiji od Đ orĊeva. I taj je pogled dolazio, istina, ozgo, ali se spuštao kroza m e i silazio još za ĉitav hvat u zem lju. Ja sam bar osećao gore ne tem enu rupu u dole za patos zakovane noge. I onda sam se znojio, kuvao, topio i naposletku bio hladan kao ledenica.

Molim vas, malo da se izduvam!

Dakle ta devojka im ala je crne oĉi, velike, tako da je od njih duvao neki vetar, i neka promaja me odmah uhvati i ukoĉi celu levu stranu. K osa i obrve bile su joj plave, te je zar tim više odskakalo ono crnilo, kao što kroz zem ljane opkope jasnije i znaĉajnije viri grlo topovsko. Stasa je bila srednjeg i snaţnog. N ešto zanošljivo, m ram orasto belo, ĉvrsto i elastiĉno se svijalo u gipke, oble linije, pune ţivosti, snage i jedrine. S ve m iriše na proleće, izdašnost, plastiĉnost; ali to što ona sedi kraj Đ orĊa, i njegov pogled i njen pogled, to ju je opet dizalo visoko gore u zrak ideala. M oje ranjeno srce poĉe klecati i najzad pokušavati da se poštapa na jezik, ali on se već uzeo i obam ro.

U taj par pade m i na pam et što m i m ati reĉe u jednoj prilici kad sam se zbunio: "Boga ti, dijete, ta ti si svetski ĉovek!" P ade m i, dakle, na pam et da sam ja "bio u P arizu" i da sam "svetski ĉovek", pa izgnjeĉim svoje srce kao chapeau claque i slobodno koraĉim napred. P oklonim se njoj, pa pruţim ruku Đ orĊu:

- D obro jutro, ĉiĉa-Đ orĊe! Poznajete li me? On uze moju ruku obema svojima, izvrte glavu na stranu i, sa strane gledajući preko m oje glave, poĉe se njihati, kao zaušćujući da m i nešto odgovori. Ja m u priskoĉim u pom oć:

- K aţe m i m am a... A li m e on odm ah prekide:

- Ta ti si, Janko! Gle! A kako da te poznam? Bila je seka Soka, i nadao sam ti se. Ali..., piha, kad je to sebe bilo! A

posle, - on me rukom pogladi po bradi, - kako da te poznam ? P uštate, brate, te brade kao popovi, pa ne m oţe ĉovek ni da vas pozna. O nda, onda znao sam da si imao izm eĊu obrva belegu od onoga firiza, vidiš! - On rukom htede da se dotakne devojke" ali je ona bila davno ustala i stala ĉak kod onog drugog praznog kreveta. - V idiš! Još kao da se poznaje!

O n se dobro zagleda u prozor, a m eni izm eĊu obrva m etnu prst.

- M am a m i je priĉala - rekoh ja, a oko mi ode za srcem i zakova se za devojku -, m am a m i je priĉala puno koješta za vas, a i ja se sećam ...

O h, B oţe, ti koji si svem ogući; ti koji si vaskrsnuo L azara i koji si ĉak od vode naĉinio vino! T i! T i m i odreši jezik!

N ećeš?

E , hvala ti bar što si m i poslao pom oćnika!

P om oćnik, to jest bolniĉki pom oćnik uĊe.

D o vraga! B ar je njegov posao ovde da gleda sam o Đ orĊa.

Naopako! Da nisam - ljubomoran?

- Hteo sam - kaţe on Đ orĊu - da vas elektrišem ; ali sad im ate društva. N e, ne! M olim vas, svejedno, m ogu ja posle podne! Ali, molim vas, meni je sasvim svejedno, ja još volim i posle podne. B aš sam već um oran, a i vrem e je ruĉku.

On sede na prazan krevet, a pored devojke koja je stajala.

- A što vi ne sednete, gospoĊice? M olim vas, izvolite!

- Molim, gospodine!

D evojka sede na jednu stolicu ĉak kod furune, ja sedoh do

pom oćnika na "prazan" krevet.

P om oćnik, svetski ĉovek, trlja ruke:

- Pa kako je, gazda-Đ oko, kako je?

- D obro će biti, ako B og da.

D evojka se m enja u licu, bledi, i izraz lica poĉinje da se kruti i da se navlaĉi nekom stravom i ozbiljnošću. N jene obrve digoše se na krajevim a, a ugnuše na sredi. O ĉi se još jaĉe otvoriše. Iz njih je sevala tam a.

- V idiš li m oju ruku? - reĉe pom oćnik m ašući rukom ispred bolesnika, a gledajući u m ene.

- Vidim, - reĉe Đ orĊe - vidim, plavi se. Vidim prste!

- Prsten? - reĉe pom oćnik s nekom bolnom ironijom .

- Vidim onako, plavi se!

- Pa koliko ima prstiju?

On metnu obe ruke na leĊa i, kao ĉovek koji pruţa nepobitne dokaze, gledaše u m ene.

- A ? K oliko? M oţete li da vidite? A h, jadni Đ orĊe! O n opet iskrivi glavu i, sasvim pored pom oćnika gledajući, reĉe:

- Ĉ etiri! Ĉ ini m i se ĉetiri! N e vidim baš dobro!... E , a što ti sad opet plaĉeš?

M i se osvrtosm o i videsm o njegovu ćerku okupanu u suzama, s rukama stisnutim u krilu, s pogledom zakovanim za patos, ali ni daha, a kamoli jecanja da ĉusm o.

Đ orĊe je video ušim a. O n se okrete upola njoj:

- A m a što ti plaĉeš, što srdiš B oga? E to gospodina doktora, pa i gospodina Joce. Je li oni kaţu, oni valjda bolje znaju od tebe... K aţu... D abogm e... N em oj plakati!

L evi kraj usne zadrhta m u. O n ne reĉe šta kaţu Joca i njegov pom oćnik: ali je m eni bilo isuviše jasno da je m išljenje Jocino i njegova pom oćnika trebalo da bude povoljno, ne Đ orĊa, nego njegove ćeri radi. V ideo sam da je Đ orĊe ne sam o hteo nego da je i m orao da vidi.

P a i pom oćnik se izgubi. O n htede da priskoĉi ĉiĉa-Đ orĊu, pa se obrte devojci, poĉe m latati rukam a i odsudno vikati:

- Ta da, dabogme... Onaj, onako... Znate..., da..., dakako!

- E to vidiš! - kaţe Đ orĊe. - Još kaţe gospodin Joca dok odem o u zelenilo, biće još bolje!

S ad pom oćnik poĉe m eni ozbiljno dokazivati:

- Razume se, dakako! Vazduh, pa zelenilo, pa kretanje, pa... sve to u neku ruku ubrzava optok m aterije i restituiše organizam... o tome nema sumnje.

- O tome nema sumnje! - rekoh i ja, tek da se nešto rekne.

A devojka isto onako seĊaše, isto onako ruke drţaše, isti pogled, suze - sve! I opet beše na njoj sve drukĉije, sve kao obam rlo, obešeno, bez izraza! O ko njenih oĉiju, a po licu, kao po nekom platnu ţivota, kao da je neko poĉeo zam azivati belo, belo, belo, daleko, pustoš, beskonaĉnost, i samo kao da se tam o ĉak u dnu, u strani, jedva prim etno, nerazgovetno opaţa jedan krajiĉak neba.

S vi sm o ćutali. P om oćnik je prebacio nogu preko noge, cupkao, gledao u tavan i nam estio usta kao da će da zviţdi. M eni je nešto igralo pred oĉim a, te m i se ĉinilo kao da se Đ orĊe s nekim rve. T ada se iz njegovog kao staklo m rtvog oka otkaĉi atom ledenog oĉajanja i kao lavina padaše sve silnije i ogrom nije naniţe: pregazi nas

dvojicu i zdrobi devojku.

O na poklopi oĉi rukam a i suza njenog oca pade u m ore njezinih suza.

Ne znam koliko sm o ćutali.

O nda Đ orĊe prvo obrisa oko, i pouzdanim , ĉisto veselim glasom obrte se pom oćniku:

- A ko će m ene tam o analizirati?

- Š ta?

- T a ovo, kako ga zovete? O va m ašina!

- D a se elektrišete? P a to više ne treba. Ja m islim , a, što je glavno, i gospodin Joca, da sad treba samo da ste u zelenilu.

- E h, tam o gde ja m islim baš je zeleno! A i vode su u boga divota! Š um a je, trava je, luftovi su!

Ja i pom oćnik se pribrasm o. G ovorism o dugo o sveţem vazduhu, o rovitim jajim a, šetnji i o prirodi "koja radi". Prirodi onoj kojoj se ostavljaju ovakvi bolesnici. I to kao da i devojku donekle um iri. A Đ oka nam i sam već uze priĉati o nekom svom svojaku: kako je bio na sam rti, kako su ga doktori već ostavili, kako su m u palili sveću, a doktori savetovali da se ostavi "na prirodu", i, naposletku, kako je taj njegov roĊak sa svojom prirodom pobedio i bolest i doktore.

Ja se digoh. O prostim se s Đ orĊem koji m i reĉe da će uskoro na put, ali će doći da se oprosti s m am om . Oprostim se s devojkom:

- Z bogom , gospoĊice! B og će dati pa će sve dobro biti! U ovakvim prilikam a ja, kao laik, a naravno, sudeći po zdravoj pam eti i poznajući m oć prirode, ja m islim da

izgledi, ako ne na potpuno ozdravljenje, a ono bar... vi već znate.

Ih, ala sam glup! Pa gde je, opet, ta kvaka? Kao da su vrata dva kilometra od mene!

T oga dana posle ruĉka leškario sam na krevetu i razm išljao. N ije vajde.

D anašnji m oj sastanak u bolnici naĉinio je na m e silan utisak! P okušao sam da ga "anališem ". Ja neki put volim da budem "filozof", pa da "hladno sudim". N ašao sam da je utisak u osnovi tuţne prirode, jako tuţne prirode. N aravno, bez ikake m uke našao sam i zašto je tuţan. P a ako se i s ĉim m oţe uporediti svet, to je s oĉim a, a ako se i s ĉim m ogu oĉi uporediti, to je opet sa svetom . P a još kad taj svet stoji preda m nom , pa su te oĉi m oje, pa kad ih - nema ni jednog ni drugog! - Onda sam dalje "analisao", dalje, redom , iako m i se nešto, ja ne znam još šta, sve trpa preda m e i kaţe m i: "H ajd' sad. uzm i m ene!" "H ajd', turi mene napred!" Ali ja se ne dam. Ja s nem aĉkom hladnoćom sistem atski razraĊujem m aterijal i ostavljam ono nešto naposletku, m ada m i ono opet i neprestano iskaĉe pred oĉi. I to kao da je nešto utešljivo, prijatno, slatko. Redom, redom! - P otresa m e, dakle, teţina situacije - kratko i jasno! Potresa me moj odnos prema predm etu paţnje, m oji liĉni odnosi, pa m oji fam ilijarni odnosi. Potresa me onaj grandiozan utisak na moju dobru m ater. P otresa m e osećanje m oje nem oći da pom ognem ĉoveku koji je pom agao nekad nejakom e m eni i ostavljenoj mojoj majci. P otresa m e... A li ne...! N a što sva ta kom edija? N a što pretvaranje, na što laganje sebe sama?

D ošlo m i ĉisto da plaĉem !

K akav jadan "sistem ", kakvo "filozofisanje"! Ja hoću da pustim srcu na volju, hoću da iscedim slast iz ove tuge,

hoću da m islim na nju! Jer ona je uteha i ţivot!

E to. Ja tako volim ĉiĉa-Đ orĊa i tuţim za njim , ja vidim , ja poim am , ja osećam svu njegovu nesreću, i sam sam nesrećan i bezutešan. A li ja vidim nju pored njega, i sve dobija drugi izgled. O na je uz njega ono što V askrs uz Veliki petak; ona je, po mome shvatanju, imala zadatak da ga, pored sve njegove nesreće, ipak usreći. O na će ga i usrećiti! Ja vam kaţem : ona će ga usrećiti!

B ar ja bih s njom bio srećan! Još kako!

T ada se opet u m eni poĉe koprcati "filozof" i "svetski ĉovek":

"L akše, lakše, m ladiću! T a ti, ti si video dosta oĉiju iz kojih su sevale m alo oštrije strele, ali tvoja pariska uštirkana košulja ĉuvala je tvoje neţno srce."

- O h, B oţe, šta to sve vredi? M a šta ja radio, m ene je ipak bila ponela, celoga ponela ta misao. Ja sam ogledao da je se otarasim , ali sam se opet, grĉevito i veselo koprcajući se, predavao njoj, pokrivao se njom i uvijao u nju, kao ono što golišava deca skaĉu u hladan krevet i ţivo s uzvicim a uvijaju se u pokrivaĉ.

N e znam u ĉem u sam proveo to poslepodne. N ešto sam kao pokušavao da radim i radio sam , - no m oţete m isliti kako! "Srce" me je vuklo ponovo u bolnicu, ali mi je "razum" kazao da nje tamo nije. Bojao sam se da mama ne opazi na m eni kakvu prom enu, pa ĉim sam je opazio da dolazi u moju sobu, ja sam odmah trpao moju cigaru u usta i traţio ţigice, dok m i ona naposletku ne izbroja sedam kutija koje su mi stajale pod nosom na mome pisaćem stolu. P oĉinjao sam stotinu nekakvih poslova, ali - sve je išlo od zla na gore! N aposletku sam postao nestrpljiv i nervozan. P ovrh svega toga bio je još i dan preko svake m ere topao, te m i ĉisto pripade neka m uka. P ošto je već bilo o veĉernju, ja se obuĉem i odluĉim da

traţim Jocu, pa da idem o na kupanje.

Jest, ali gde sad da ga naĊem ? A on bi m e, ĉini m i se, razbio i razgalio. N aravno, neću m u ja ništa govoriti o tom e što m e m uĉi, - što da m i se, m oţe biti, sm eje? - Ali ćem o bar proćeretati. S ve je to lepo, ali gde je on sad?... P a ako ga još ne naĊem ?

Ĉ isto sam se dao u brigu.

A li ĉim ja iz kuće, a on na kapiju.

S malim ga nisam zagrlio! Nagovorio sam mu za minut m ilion gluposti: kako sam hteo da ga traţim ; da ga traţim kod njega kod kuće, da ga traţim u bolnici, kod bolesnika, u ĉitaonici, u raju, u paklu, u...

- M ore, šta ti je danas?

- N išta, brate, - rekoh veselo. - V idiš! Ja im am to - smej se ti koliko hoćeš, ali ja to im am : da kad nešto silno m islim , kad m islim da će m i se nešto desiti, da ću se s nekim , na prim er, sastati, nekoga sresti, ili tako što, da m i se to baš desi! Eto, na primer, sad s tobom!

- Rotkve! U hiljadu puta nijedanput, pa - ništa! A jedanput, pa - zakon!

M eni krivo što on ne pristaje u m oje ludovanje. L akše bi m i bilo. N aposletku, kad već hoće da se prepire i svaĊa, hajd', i to je kakva-takva zabava:

- A što se ti, opet, praviš vaţan? T i m isliš: ako ti znaš da se bubregom ne diše, a, opet, da se u m ozgu ne pravi ţuĉ - da znaš sve i sva?

U siljavao sam se da "doĊem u vatru".

A li kad pogledah Jocu, ja se zaĉudih. N ekakva m raĉna tajanstvenost bila je na njemu. Tako mi je bio promenjen,

da sam izgubio svu volju za "disput". B io je zam išljen, pa, rekao bih, i ljut, i kao da je s mukom pratio moj govor, kao da se usiljavao da se otrgne od neke teške m isli.

Ili se to m eni sam o tako ĉinilo?

Da vidim:

- M ore, šta ti je danas?

O n se poĉe vrteti, pruţivši najpre vrat i krećući ram enim a; pa posle poĉe izdizati ruke kao što ĉini ĉovek kad ga svrbe leĊa ili ga steţe haljina pod pazuhom . O n je to ĉinio tako briţljivo da je jedva dospeo da m i odgovori:

- N išta!

N e znam otkud m i doĊe u pam et, a još m anje otkud da mu zajedljivo reknem:

- Da se nisi, more, zaljubio?

On pozelene i - isplazi mi jezik.

Video sam da nije za razgovor i ostavio sam ga sve do posle kupanja, i tek kad sm o i pivo popili, uĉini m i se da ću uspeti s m ojim predlogom .

- Ĉ uješ, - rekoh - hajdemo, bolan, kod m ene da veĉeram o!

- D abogm e, da m e još izgrdi tetka S oka!

- T a koji ti je Ċavo, šta im a da te grdi?

- Pa tako..., sto puta..., u nevreme!...

- Ĉ uješ, - rekoh ja odsudno - nemoj biti, brate, lud! Hajde da veĉeram o!

Joca za ĉasak sam o zam išljeno zaĉkilji oĉim a, onda pogleda m eni u oĉi i kao da se razbudi, kao da skide neku

m asku, kao da strese nešto sa sebe:

- Hajde!

D oĊosm o. M am a se obeseli i ustum ara. U brzo bi postavljena sofra i m i veĉerasm o. P osle zadim ism o.

- Je li, Joco, - reĉe m am a - šta je, Boga vam, s onim nesrećnim Đ orĊem , Đ orĊem R adojlovićem ?

K ao nekim m aĊioniĉkim štapom , preda m nom se stvoriše opet njih dvoje. Ja ĉuh kako ona neĉujno plaĉe i kako on krivi glavu, gleda u prozor i sanćim broji prste na pom oćnikovoj ruci. O n koji je doneo, kad nam je izgorela kuća, som un pod m iškom , i...

Iz Jocina govora jedva sam razabrao ove znaĉajne reĉi:

D a se kod Đ orĊa suši nerv od oka. D a je bolest neizleĉiva da sad još nešto jadno i nazire, ali da će za kratko vrem e vid sasvim propasti. D alje, da je Joca pokušavao još poneĉim da zadrţi napredovanje bolesti, ali da je ostalo sve bez uspeha, i on je kazao otvoreno stanje stvari i kćeri Đ orĊevoj, a Đ orĊu je takoĊe m orao naglasiti teţinu njegova stanja. - Đ orĊe im a jednog brata, kaluĊera u S ., i taj ga je zvao k sebi u manastir na neko vreme, te je Joca ugrabio tu priliku da ga pošlje bliţe kući, jer će napo sletku "m orati pasti opštini na teret". K azao m u je još da će m u m ože biti zelenilo u m anastiru i "prirodi" donekle zadrţati, pa i popraviti boljku itd., itd.

Mama je za celo to vreme tiho plakala. Samo je poneki put, predišući, ispuštala reĉ: - S irom ah Đ orĊe! S iroto ono dete!

- Verujte, - kaţe Joca - i m eni je tako teško da vam ne um em kazati. M nogo m i je, ĉini m i se, lakše gledati ĉoveka za koga znam da će neizvesno um reti. A li ovo!... P a m i je i inaĉe nekako prirastao za srce i on, i... njegova

sudbina! M uĉio sam se i m uĉio, dok sam se odluĉio da m u kaţem da se u bolnici ne m oţe pom oći. S ad m i ĉisto nešto lakše. Ĉ ini m i se da će m i pasti neki teret sa srca kad ode iz bolnice. S utra će, m islim .

Ja skoĉih:

- S utra? S utra već!

- Sutra, Bogu hvala!

Sad nastupi jedna velika pauza u kojoj ne znam što je ko m islio, a ja sam sam o gledao Đ orĊa kako ga ona s tetkom vodi kolim a, kako on rukom napipava ţdrepĉanik i kako se pobauĉke podvlaĉi pod arnjeve. K ako se svi nam eštaju, gledaju je li on dobro, i onda - kas, kas, kas! Jedan oblak prašine, i ništa se više ne vidi!

M nogo sam još sanjao i "filozofirao". R azabrao sam se na m estu gde m oja m ati govori Joci da će m u sprem iti uštipaka s m edom , sam o neka on kaţe kad će Ċa doĊe na veĉeru.

A li i Jocino ĉelo beše ĉudnovato. D a li to sa Đ orĊeve sudbine? - P a zar se doktori ne nauĉe već jedanput na te utiske, zar ne oguglaju sve to? Ili m oţda?... K oješta!

I tu noć sam sanjao. S anjao sam : a ja kao idem nekom livadom . S ve se zeleni kao jed, i u vazduhu nešto m iriše, i negde kuka kukavica, a, opet, ispod nje - ja ne znam otkud - ali ispod nje izbija sat! O dnekud puše vetar, i to tih, topao, m irišljav vetar, i šušti lipa, i onda jedan jak vihor. I oko m ene je sad gora, pusta, m raĉna gora, i preda m nom je staja, i opet kuka kukavica, i ĉujem šetalicu sata, i ona kao govori:

"Jan-ko! Jan-ko!" i još nešto, ali ne znam šta. S ve je sam o m raĉnije, i drva se spuštaju i savijaju, staza je sve uţa, i sve se m anje vidi, a nešto se provlaĉi i teško koraĉa. T ada

ja vidim devojku, devojku kakve samo na snu dolaze! Ona se ispravi i poverljivo m ahnu rukom , i tako slatko kaţe m oje im e: "Janko, Janko", i onda još nešto, ali ne znam šta, sam o osećam da je nešto predano, poverljivo - ljubavno. O d nje nešto blešti i gora se rastavlja i giba, i sve m iriše; i ona se giba i sve se više upija u m ene. T ada ja poznam nju, poznam Đ orĊevu ćerku, i krepko, i dugo, i znaĉajno joj stegnem ruku. A li ona im a nešto u ruci što smeta da se moja ruka sljubi s njenom, i ja odvih jedno parĉe hartije. G le šta je sad sveta! I svi uprli oĉi u to parĉe hartije, i svi vide da je to lutrijska obveznica, i da se brojevi svetle i blešte, te se jedva ĉitaju. R ekao bih da su mi odnekud poznati ti brojevi, osobito onaj s kukuljicom i kapetanskim ĉinom . A , nije! T o je Joca doktor! G le kako zaljubljeno gleda u nju! Poznajem, poznajem! Znam sve! E no onaj isti ozbiljan pogled na njem u, koji sam juĉe opazio i kom e sam se ĉudio! D akle to li je! N aravno! A gle kako se ona hartija savila u fišek i iz nje se prosipa zlato! B lešti se, šušti i zanosi njegov sjaj, a njih se dvoje sve više grle i ljube! A li, o ĉuda! M eni nije nim alo krivo, ni ţao, naprotiv: m ilo m i je! N eka, neka, uzm ite se, budite srećni, eto vam novaca, evo vam i m og blagoslova! E vo, da vas ovako postarinski blagoslovim, ovako kao vladika unakrst! S am o što m i je nešto hladno po listovim a. G le! A ko mi je to metnuo porculansko oko na list? Ta to je m rtvac! Jao, jao! N e m ogu da viĉem . M a... m a...

- Sine, okreni se na drugu stranu!

K ad sam se razbudio, vidim da sviće. P roteglim se i pokušam da m oj san ponovim , da ga rastum aĉim i da ga upamtim, " ali me misao povede daleko natrag:

S etih se nje, K aroline! S etih se kad sam joj glavom leţao u krilu na klupi, u draţĊanskom V elikom vrtu. O ko nas šum a i ĉiste staze. K ao da ĉujem L abu, i detao negde kljuca, i u ušim a m i zuji, i ja gledam gore i vidim sam o nebo i nju! Sav svet je ona, i ona sav svet! I u grudima mi

se nešto sve, više širi, i odm ah se napuni m išlju o njojzi, i opet se širi, sve više, i opet je ona, i sam o ona što tako silno puni i raspinje moje grudi. Ja je ljubim i na grudi stiskam , a ona zatvara oĉi i sanjajući povija se natrag i predaje se istoj slatkoj i neodoljivoj srećnoj m isli. A h, kako sam tada srećan bio, i opet tako "neiskusan", da sam m islio: ništa m e od nje rastaviti ne m oţe!,.. P osle se setim M arije, ah, te prve i jedino istinske m oje ljubavi. S ećam je se kao deteta, sećam kao - ţene, ali - ne m oje ţene. U kakav se m aĊioniĉni, sanjivi, srećni pogled sklapaju one njene puste oĉi! E h, šta sam tada m islio, šta osećao, šta hteo? Z ar da ţivim bez nje, zar... A li jedan vihor! P a S tanke se sećam ! A i kako ne? S ećam se onog prvog veĉera što sam proveo u njihovoj kući. A h, to veĉe! U šao sam , neviĊen, u predsoblje. O d velike sobe su bila vrata širom otvorena. O na je sedela za klavirom. Gledao sam je sa strane. Video sam joj gipki stas kako se lako njiha, povijajući se za rukam a desno i levo. P ogledom sam joj se provlaĉio ispod pazuha i razbijao se o onu ĉarobnu oblinu. V ideo sam i njenu oblu ruku, m išicu, i onu ĉudesnu rupicu na laktu. O sećao sam neki ţivotan m iris u salonu, m iris koji, kao u decem barsko jutro, rezi i seĉe i ĉini te podigravaš i letiš kud si pošao.

- Ĉ uo sam njenu svirku, ĉuo neku dotle neĉuvenu sonatu. Ali kako je ona svirala! - Ja sam odmah video i osetio koliko izraza, koliko srca, duše, plem enitosti, ponosa, strasti, svega velikog u onoj što tako s osećanjem oţivljava i za nebo vezuje naš organ sluha. Ja se ĉudim da joj još tog veĉera nisam pao pred noge, da joj nisam kazao...

A li šta je, šta je to sve? K ako se sve to gubi, bledi i izdiše pred veliĉanstvenom prostotom m oga najnovijeg poznanstva!...

T oga dana bilo je toplo, ali je duvao jak vetar. P ogdešto bi pojedini vihor silno cimnuo prozorom, ili bi napeo staru

potklobuĉenu tapetu na zidu, pa bi odm ah odleteo dalje; i dok se oko nas sleţe prašina, ĉuje se kako u daljini huji i sve se diţe u oblak.

Ja sam s m am om sedeo posle ruĉka i pušio. Ć utali sm o. Ĉ ini m i se da sm o oboje slušali vetar.

U taj par vrata se širom otvoriše, i uĊe Đ orĊe sa štapom pruţenim pred sobom , sa sestrom i sa ćerkom .

Ĉ ini m i se da sam poĉeo cvokotati zubim a.

S ad m i je bilo sve jasno! S ad sam video šta su m i on i ona! S ad, za koji m inut, i m oja se sudbina rešava!

Bio sam tako zbunjen, da mi hiljadu kojekakvih planova i m isli doĊoše u pam et. K ao davljenik, video sam za trenut ceo svoj ţivot, ne izuzim ajući ni m oj juĉerašnji san, ni Jocu u njemu.

P onudili sm o ih da sednu. M am a ih posluţi, a ja sam , opet, Đ orĊu pravio i palio cigare. P ušili sm o, tako sm o m nogo pušili, da se u našoj velikoj sobi ništa nije videlo, i šetalica od sata kao da se laktovim a gurala kroz debeo dim.

Đ orĊe je došao da se oprosti. O dlazak je tu, sve je već sprem no. I zapregnuta kola već ih ne znam gde ĉekaju, i ne znam gde će još veĉeras na konak, pa će sutra rano da grabe dalje da ne znam gde opet padnu na noćište.

R azgovarali su. Đ orĊe je priĉao, kao što obiĉno rade prosti ljudi, m ahom o sebi. S am o su sve te njegove priĉe, po dobu, zem ljištu, liĉnostim a, poznate m ojoj m ajci, i stoga su je interesovale. Đ orĊe je priĉao prvo i najviše, a, valjda iz kurtoazije, o mome ocu, - o njemu je mnogo priĉao, i m oja je m ati gutala te priĉe. P osle je priĉao o srebrenjacim a naĉelnikovim , o libadetu što je vezao njegovoj pokojnoj ţeni, o vatri koja je sagorela i njega i

nas, o nekakvoj pomadi od koje raste kosa i šta ti ja znam . Ĉ esto se sm ejao tako slatko i kuraţno, da sam ja uvek plašljivo pogledao na nju. A ona je bila - zatvorena knjiga! Ja sam svaki ĉas pokušavao da kroz dim od duvana proĉitam štogod, ali na njenu licu stajaše, kao na naslovnom listu kakve knjige, nešto krupno i nerazum ljivo. H teo sam i da joj bacim koji "znaĉajan pogled", ali ili m i to nije išlo od ruke, ili se ona ĉinila nevešta.

N aposletku, Đ orĊe poĉe svoj govor presecati sa: H aj... hej... B oţe m oj!... A la se onda ţivelo!... Ostari se, pa to ti je!...

Bilo je to u neku ruku pakovanje misli. On je pribirao, slagao, ututkivao. T urao u praznine poneko: "daće zar B og!" ili "B og sve m oţe!" - A li je pokraj kovĉega bilo podosta stvari koje on kao da se zateţe da potrpa.

Moja mu m ati priskoĉi u pom oć.

- P a šta sad m isliš, brat-Đ oko?

On brzo pokupi sve oko sebe i baci pred mater.

R eĉe da se oseća bolje, da m u je Joca rekao da to m oţe biti još bolje, da je, naposletku, boţja volja, ali on se nada od bavljenja u "prirodi" kod brata. A posle, pošto više ne m oţe raditi zanata, da je naum io traţiti sluţbu.

Moja mati vide da je poslednje parĉe tako veliko da ne m oţe u kovĉeg:

- K akvu sluţbu, brat-Đ oko?

- P a tako! N a prim er, kod opštine štogod. N a prim er..., ja..., tako... E to, m ogao bih, na prim er, kako ću ti kazati?

- Ono jest, tako je! - reĉe m am a i priklopi kapak. D igoše

se.

- Š ta?! - htedoh ja, uplašen, viknuti. - Š ta, zar već? Z ar zauvek? Z ar je to m ogućno!?

A li ja ne viknuh, ne "sruših nebeske svodove", nego jedva prošaptah, i to - njoj:

- Z ar već idete?

O na tuţno sleţe ram enim a i poslušno pokaza oĉim a na oca.

- I sad odmah sedate na kola, sad odmah putujete? Odmah?

- Odmah!

N e znam kako sm o se oprostili. N išta nisam video. B ilo je u sobi i m raĉno i zagušljivo, i tavanica se poĉela spuštati, i dim od duvana kam eniti, i sve da te uguši!

Ja sam se rukovao, - to znam. Znam da sam i mami stiskao ruku, i da m i je ona, ozbiljno sm ešeći se, rekla: - Z bogom ; ali ja ću sam o do vrata!

I vrata se zatvoriše. M am a se vrati. Ĉ ujem u avliji korake i lupu od batine kojom se Đ orĊe poštapa.

Još jedan trenutak i - sve je izgubljeno!

- Mamo!

- Š ta, brate?

- M am o!... Ja... ti... Još m alo pa je - docne!

- M am o, ne znam zašto, ali eto vidiš, ja...

Ĉ ujem kako se zatvoriše vrata od kapije i odsudno vidim na licu moje matere onaj ozbiljni izraz koji se na njoj vidi

sam o kad je govor o m ojoj ţenidbi.

Još m anje nego malo, i sve je propalo:

- Mamo!... meni se... dopada ova devojka!

- Krasno dete!

R aziĊe se dim u sobi. N eka davno neviĊena svetlost sinu, i sve zamirisa nadom i pouzdanjem.

Valjalo je hitati. Ja sam uvek razumevao svoju mater, pa i sad sam razumeo da treba sad, i to odmah, kidati:

- Da ih zovnem? - i ja poskoĉim vratim a.

Ali kao Crveno more pred Mojsijem, tako se njena lepa i suha ruĉica ispreĉi preda m nom . - K ad joj pogledah u oĉi, videh nešto ogrom no veliko, ali ne razum em ni ovolišno!

- Idi, ako ćeš! - reĉe ona, i njen pogled razdvoji C rveno more. - Idi, ako ćeš! B og ga ubio ko ti u tom e stane na put.

B ilo je još toliko vrem ena da sam ih m ogao vratiti s kapije, ali se ne makoh s mesta, i kao okamenjen gledah u majku.

- Idi! T o je jedno dobro i ĉestito dete! Z nala sam joj i mater, - krasna ţena! I Đ orĊe je jedan po jedan ĉovek! O n, eto, sad nije ni za što, ali se još ne da! I ja ti kaţem , - m am in glas poĉe em fatiĉno da zvoni- i ja ti kaţem da se on nikad neće dati zlu! On je od starih ljudi! On je junak i veruje u B oga! Idi, ako ćeš!...

A li u njenim oĉim a stajala je drukĉija presuda. Ja sedoh i saslušah je oborene glave.

Ona kao da pade u neki zanos i kao da sebi samoj ili nekome drugome - a ne meni - uze govoriti:

- Tak'i ste vi svi, današnji m ladići! N e znate šta hoćete, ni šta radite!... H aj, haj, kako su vaši stari begenisavali devojke, a kako se vi danas - zaljubljujete! Svi vi, svi!...

P a onda, kao da se trţe iz nekog sna, pljesnu se rukam a i okrete se m eni, oštro m e gledajući u oĉi:

- A li naopako, da ti otkud ne voliš Đ orĊa, pa da stoga ne uzim aš nju?!... D a otkud ti nećeš da uĉiniš njem u sve što ĉovek m oţe uĉiniti, pa daješ - ĉisto m e sram ota da kaţem - pa daješ srce njegovoj ćerci? D evojci krasnoj, poštenoj, ĉestitoj, dobroj kućanici; ali devojci - razberi se, molim te! - koju si ti juĉe prvi put video!... S am o nem oj da m isliš da ja im am što protiv nje! N e, B oga m i! B og je velika zakletva... A li vi, današnji m ladići!... O nda se pljesnu rukom po ĉelu:

- O h, šta ja, grešna u B oga, radim !... M ećem devojci granu na put!... Idi!... Idi!... Idi!...

O na m e oĉajno dohvati za ruku, upravo dovuĉe do vrata i otvori ih! Ja uhvatim njenu ruku i poljubim , pa širom otvorim vrata:

- Idem, mamo, ovde je - strašan dim !

K ad iziĊem u avliju, vruć, jak vetar duhnu i otvori kapiju.

I ja iziĊoh na ulicu. I kao da u daljini videh peševe od Đ orĊeva kaputa kako ih nosi vetar, i još kao da ĉuh dva-triput udar njegove štake o kaldrm u, pa se onda opet sve zavi u prašinu. A ono tam o daleko pred n jima, da nije ono Joca doktor?...

Ĉ udno sam se osećao kad uĊoh u sobu i videh m am u u onom sveĉanom raspoloţenju kao kad priĉa:

"A šta je tebi, m ore, rekoh, a? K o se stara za ona dva crva!"

O B oţiću, 1886.

Napomene

1. G . D roz, francuski pripovedaĉ (roĊen 1832. g. u P arizu), pisao je i neke novele iz m ladenaĉkoga (braĉnoga) ţivota.

R ečnik m anje poznatih reči i izraza

Abonos - crno i vrlo tvrdo drvo istoĉnoindijskog i afriĉkog drveta

afekat - razjarenost, jako uzbuĊenje

afera - spor, dogaĊaj, sukob

agresivan - nasrtljiv, koji napada

ajdamak - batina, toljaga

ajluk - plata, zarada

akov - baĉva od 50 litara

alas - ribar

alauk - zazjavalo, vetrogonja

aleja - drvored, šetalište izm eĊu redova drveća

alekcija - ovde: lekcija

aliluj - uzvik iz crkvenog jezika (hvalite Boga!)

als - kao

aman - zaboga

ambar - ţitnica, zgrada za zrnastu hranu

analizirati - (ovde pogrešno, m isli se:) elektrizirati

anasana - turska psovka

anatomski - koji je u vezi s naukom o sastavu i graĊi ţivih bića

anegdota - kratka zanim ljiva priĉa, obiĉno o znam enitim liĉnostim a

angaţovati - zaposliti, zauzeti neĉim

aplikovati - primeniti, upotrebiti

apsolutan - bezuslovan

araplija - konj arapske pasmine

arija - vazduh; napev, melodija

arteski bunar - bunar s dubinskim bušenjem zem lje, s dubinskom vodom

asistent - pom oćnik

ašikovanje - zabavljanje, ljubavno zabavljanje

autoritet - poštovanje, ugled, ona.) koji uţiva ugled

Badija - veliki sud za zejtin

balsam - vrsta mirisavog ulja

balzam ičan - koji je od balsama

bambadava - badava, besplatno, (ovde:) bez razloga

bandist - m uzikant, sviraĉ

bankrotski - što pripada ili se odnosi na bankrota, koji je

pao pod steĉaj

begenisavati - osećati ljubav, naklonost, dopadati se, voleti, odobriti, izabrati (devojku i sl.)

bezjak - bukvan, glupak

bobandirati - (ovde pogrešno izgovoreno:) bom bardovati

boleć - saţaljiv, saosećajan

bućm e - tanka vrpca od upredenog konca

bukvar - (ovde) knjiţica

burš - (ovde:) student, ĉlan studentskog udruţenja (nem aĉkog)

Cagrije - korice

chapeau clagne - vrsta šešira (koji se m oţe sklopiti)

Č agrće - kam enjar, zakrĉenost korovom , korov

čatlov - popreĉna greda na kolim a

čekm ed ţe - kutlja, sanduĉe (za novac)

čivit - plava boja

ćalov - budalina, luda

ćem er - koţni pojas u kom e se nosi m etalni novac

ćirica - pom oćnik, m om ĉe u sluţbi kod nekoga

ćitajka - dugaĉka isprošivana pam uĉna haljina

ćulbastija - m eso peĉeno na zaru

Dama - vrsta igre karata, slika na kartama

damar - bilo, udaranje kucavice, nerv

demonstrovati - pokazivati, dokazivati

desperatno - oĉajno

detašovati - otcepiti, odvojiti, dodeliti

diferentan - razliĉit, nejednak; neravnodušan, zainteresovan

dijagnoza - utvrĊivanje bolesti

dijanisati - drţati se, odolevati

dilber - lepotan, dragan

disput - prepirka, spor, raspravljanje

dizgin - kaiši od uzde koji se drţe u rukam a

drombulja - vrsta m alog m etalnog m uziĉkog instrum enta

duel - dvoboj

duelisati - deliti dvoboj, voditi dvoboj

dulčineja - (podsm ešljivo:) dragana

durunga - batina

dvor - (ovde:) dvorište

D ţeferdar - vrsta puške

dţem adan - vrsta prsluka (narodna nošnja)

dţube - duga gornja haljina bez rukava

Eksces - ispad, prestup, izgred

eksploatisati - Iskorišćavati

ekstaza - zanos, oduševljenje

ekvilibr - ravnoteţa

elastičan - rastegljiv, pokretljiv, gibak, vitak, okretan

em fatično - zanosno, uzneseno, naglašeno

epitet - ukras u govoru

espap - roba, materijal

Fagota - drven dugaĉki m uziĉki instrum ent

familijaz - sluţitelj

farmazon - slobodan zidar, ĉlan društva slobodnih zidara

fatalitet - zla kob, nesrećan sluĉaj

fatalist - koji veruje u sudbinu

fermen - vrsta kratkog m uškog prsluka

fes - vrsta kape crvene boje i s kićankom

firgaz - prut

fistan - vrsta ţenske haljine

funta - m era za teţinu (pola kilogram a)

furiozno - besno, bezumno

Galantan - usluţan, uglaĊen, tin, ljubazan

galičati - golicati, draţiti

gatka - kratka priĉa

gazija - junak

gejak - seljak, neotesanko

genijalan - uman

gestikulisati - mahati rukama, glavom, ramenima

grdan (grdna ču tura) - (ovde:) veliki

grilikati - golicati

gro - glavni, veći deo

Harbija - šipka kojom se punila m ala puška

heroičan - herojski, junaĉki, viteški

hič - ništa, nim alo

himera - varka, samoobmana, opsena

horizonat - vidik; m oć shvatanja

hvat - m era za duţinu (šest stopa)

Idilski - što se odnosi na idilu, kao u idili (sliĉici kojom se prikazuje zadovoljan ţivot)

idol - zam išljeno natprirodno biće, opsena

ilidţar - ko radi u ilidţi (banji)

imerzion - potapanje, zagnjurivanje

impozantan - koji uliva poštovanje, osvaja ljude

indiferentnost - ravnodušnost, neosetljivost

intenzivan - silan, napregnut

interpretisati - tum aĉiti, objašnjavati, predstavljati

intimnost - prisnost, srdaĉnost

intriga - spletka, smutnja, zaplet

Intrigant - spletkar, smutljivac

ironičan - podrugljiv, podsm ešljiv, zajedljiv

ironija - podsmevanje, fino podrugivanje, zajedanje

izd račiti se - izderati se

Jabogme - dabome

jako - sad

jarmac - prekoruĊe na kolim a o kom e vise ţdrepĉanici

Jatagan - vrsta starinske krive sablje

javaš - lagano, polako

jedan po Jedan - (ovde:) m eĊu najboljim a (jedan za jednoga)

jekm egd ţija - hlebar

junoša - m ladić

Kalfa - zanatlijski pom oćnik

kaločine - obuća za blato

kameralni - koji se odnosi na drţavne finansije

katana - vojnik konjanik

kaznačej - blagajnik

kazuk - kolac, metalni ili kam eni stubić (o koji se hvata brod)

kevilj - ohol momak, osobenjak

klarinet - vrsta flaute (drveni m uziĉki instrum enat)

klopa - vrsta igre karata

koketan - lep, krasan, udešen, ukusan

kokica - ţiška od zgorela duvana iz lule

kombinacija- sastav, spajanje, vezivanje pojmova, misli

komendija - kom edija, šala

komfor - ugodnost, udobnost

konĎa - ţenski ubradaĉ

kontrakt - ugovor, sporazum

kontrast - protivnost, suprotnost

kontura - skica, nacrt, opseg

konzistorija - duhovni sud

kor - telo, celina, društvo

korespondent - dopisnik

krajina - (ovde:) rat

krd ţalija - turski hajduk prošlih vrem ena

krndelj - (ovde:) m ali pištolj (s podsm ehom , podrugljivo); lomatak

ku raţ - hrabrost

kurtoazija - otm eno ponašanje, viteško ophoĊenje

Laik - svetovnjak, neviĉan, neiskusan ĉovek

lajtnant - poruĉnik

lakerda - vrsta ribe

lamentacija - tugovanje, oplakivanje, ridanje

lamentovati - jadikovati, tugovati, ridati

leceder - prodavac osobitih kolaĉa na vašarim a i sl.

legišter - pisaljka, kriţulja

libade - vrsta ţenske narodne haljine širokih rukava

licej - vrsta stare srednje škole

luft - vazduh

limunacija - (pogrešno od ilum inacija), osvetljenje, sveĉano osvetljavanje

lotre - lestve, daske sa strane u kolima

M ačka (na kolima) - koĉnica na kolim a

m aĎionički - ĉarovit, što se odnosi na m aĊiju

maltretisati - m uĉiti, zlostavljati, rĊavo postupati

mandolina - m uziĉki instrum ent nalik tam buri

manevar - rukovanje, naĉin postupanja, sm icalica

m asaroš - sluţbenik koji vodi m asu

menzura - rana; dvoboj sabljama

minderluk - divan, vrsta sofe

misteriozan - tajanstven, zagonetan

modus vivendi - naĉin ţivljenja

moneta - novac (osobito kovani novac)

monotono - jednoliĉno, dosadno

m orokošnja - gvozdena ploĉica na drvenoj m oĉici

mosur - dugaĉka cev od drveta ili trske

moto - geslo, jezgrovita misao (stavlja se ispod naslova spisa)

m oţdanik - klin na kolim a koji drţi naplatke

m uštulu k - dar glasonoši za dobru vest

muza - boginja i zaštitnica uĉenosti i lepih veština grĉke mitologije

Nafora - osvećen hleb u pravoslavnoj crkvi.

napon (ţena u naponu) - snaga, sila

na spasenje - pozdrav u nazdravljanju

natura - priroda

nekoordinovan - nesreĊen, nedoveden u red, neskladan

nurija - parohija, oblast sluţbe jednog sveštenika

Obdukcija - otvaranje i pregled m rtvaca radi utvrĊivanja uzroka smrti.

obeseliti - oveseliti

oboci - m inĊuše, naušnice

obligatan - obavezan

ocat - sirće

okular - oĉno staklo, staklo u dogledu okrenuto oku

orjentisati se - snaći se, usm eriti se, upoznati se s neĉim

osorljiv - osoran, prek, prgav

otlukana - strelište

ototanjiti - poĉeti plakati

otput - odjednom, odmah

P ačaluci - donji deo nogavica na ĉakširam a

pajtaš - drug

pandišpanj - vrsta slatkog peĉenog testa.

pansionat - zavod vaspitni par - ĉas, trenutak (u taj par - u taj ĉas)

parčetariti - raditi na komad

patetično - dirljivo, potresno, dostojanstveno

patriotstvo - rodoljublje

pelengir - m uške vunene gaće do ispod kolena

petačka - petakinja, petorka (što hvata pet oka i sl.)

petrahij - deo odede pravoslavnih sveštenika

pijaca - trg

pikantan - duhovit, zanimljiv, primamljiv

pjeskovnica - kutija s peskom za posipanje rukopisa (m esto upijaĉa)

plajvaz - pisaljka

plastičnost - vitkost, gipkost; slikovitost, oĉiglednost

plaštanica - pokrivaĉ svete trpeze u crkvi

pleta - cvancika (stari novac)

pletenica - vrsta hleba oblika pletenice

pobabiti - poroditi, biti babica

polelej - polijelej, svećnjak s uljem

pompa - sjaj, raskoš, sjajna sveĉanost

potencirati - dati m oć, ovlastiti, povećati

pozicija - poloţaj, ratni poloţaj

prangija - vrsta malog topa, topĉić iz koga se puca o sveĉanostim a

preko jego - preko m ere, previše

presamititi - predvostruĉiti, nagnuti se

princip - naĉelo, izvor, osnovna m isao

pusat - oruţje; oprem a

puščal - kićanka

Racki - srpski (pogrdno za Srbe)

rahat - lako, udobno, mirno

refleks - odblesak, odsjaj

region - oblast, predeo, podruĉje

rehav - proreĊene dlake, kose, obrva

religiozan - poboţan

rendez vous - m esto sastanka, zborište, sastanak

respekt - poštovanje, obzir, priznanje

restituisati - uspostaviti, naknaditi

rezon - razum, uzrok, pravo

ritam - odm ereno kretanje, dizanje i spuštanje glasa

riter - vitez, plem ić

rojta - resa

rom antičan - ţivopisan, s puno draţi, izm išljen

rotkve! - (ovde u podsm ehu:) koješta!

ruba - košulja

Salto mortale - vratoloman skok pri kome se skakaĉ u vazduhu prevrne, smrtni skok

sanćim - toboţe

sarčana - šupa, odeljenje u kom e su stare stvari

saraf - m enjaĉ novca

satisfakcija - zadovoljenje

scena - pozornica; prizor, pojava

sekundovati - pratiti u pevanju ili sviranju

sentimentalan - osećajan, osetljiv

silaj - pašnjaĉa, koţni opasaĉ u koji se m eće pištolj

simpatija - naklonost, ljubav

sistem - (ovde: sistem mikroskopa) tip, vrsta

skamija - klupa, školska klupa

skunatoriti - steći, skupiti s m ukom , sastaviti nešto m alo

snaga - (ovde:) telo

snurati - osipati

solidan - (ovde:) ozbiljan; ĉvrst, postojan

somun - vrsta pšeniĉnog hleba

sonata - sastav za klavir

sondisati - ispitati, pripremiti teren

srčanica - deo u kolim a za koji je utvrĊena ruda.

stogubo - stostruko

suhača - m lin za konjsku snagu (koji konj okreće)

Šaram pov - šanac

šarkijaš - koji udara u šarkiju (instrum enat sa dve ţice)

šećerlem a - slatkiš, poslastica od šećera

šiljbočiti - straţariti

šom a - slaba rakija

šor - mahala, ulica

Takum - pribor (kuhinjska oprema, za kafu i sl.)

tapeta - ćilim , prekrivaĉ zida (tkanina)

tarnica - veća kola

teator - (ovde:) prizor (prema teatar - pozorište)

toaleta - odeća

tozluci - dokolenice

tranbolos - opasaĉ od svile, širok šal za opasivanje

transparent - oglas, krilatica, pozdrav i sl. na razapetom papiru ili platnu

trap - prednji i zadnji trap na kolima; om su na osovini, za prednji je priĉvršćen jarm ac s prednje strane, a za ovaj obešeni ţdrepĉanici

tunos - tuniski fes

tunjez - tupavko, zamlata

Udariti - zaudarati, mirisati, smrdeti

unkaš - prednje obluĉje na sedlu

upropnice - upropanj, propinjući se

ušinuti - uganuti

uzamance - uzaman, uzalud

uzarumiti se - uzjoguniti se, biti ćudljiv (za konja)

Varivo - (ovde: varivo u srcu) muka, vatra, gorenje, ljubav vaška - pseto veresija - novac dat na poĉek, kredit, poverenje

vergl - m uziĉki instrum enat u koji se svira okretanjem rukom

verthajmovica - vrsta ĉeliĉne kase

vezikator - vrsta melema (leka) za privijanje

vonja - sm rad, teţak m iris

Zarf - m etalni tanjirić na kom e sluţi šoljam a crna kata

zaira - hrana, rezervna hrana

zajapriti se - zajapuriti se, zacrveneti se, usplamiti se

zdravo - veoma (zdravo volim 1 sl.)

zgeba - patuljak, ĉovek neugledna rasta

zoluf - zuluf, puštena kosa pored uva niz obraz, uvojak

Ţ drepčanik - drvo koje je obešeno o jarm ac a za njegove krajeve uhvaćen ham svojim krajevim a konopca

ţigica - Š ibica, palidrvce

ţu rnal - dnevnik

Napomena - Jezik je L azarevićev ostao uglavnom kakav je bio u njegovim dobrim izdanjim a. Ipak su vršene ispravke i jezika i pravopisa prema savremenim shvatanjima i propisima. Ali i pored toga ostale su i neke njegove i ondašnje osobenosti koje su bile kao m oda (par u znaĉenju ĉas, tren, trenutak, sahat u prvom delu i sat u drugom delu knjige, što na svoj naĉin pokazuje da je sam pisac docnije prihvatio knjiţevniju reĉ, pa ipak još ne - ĉas).