miloš šumonja - · pdf file114 miloš šumonja vitgenštajn i...

THEORIA 3 DOI: 10.2298/THEO1203113SBIBLID 0351–2274 : (2012) : 55 : p. 113–137 Originalni naučni rad

Original Scientific Paper

114 Miloš Šumonja

Miloš Šumonja

VITGENŠTAJN I HAJDEGER: JEZIK KAO UNIVERZALNI MEDIJUMI NEISKAZIVOST SEMANTIKE

APSTRAKT: U ovom radu će nastojati da pokažem da su Ludvig Vitgenštajn i Martin Hajdeger u obe faze svog stvaralaštva zastupali koncepciju jezika kao univerzalnog medijuma. Oba filozofa smatraju da smo „zatvorenici“ jezika koji govorimo tako da ne možemo izaći izvan njega i sa metajezičke tačke opisati semantičke veze jezika i sveta. Za oba mislioca osnovni problem je metodološke prirode: jer, ako ne možemo govoriti o odnosu jezika i sveta, kako onda možemo reći da ne možemo govoriti o odnosu jezika i sveta? Argumentovaću: a) da je univerzalizam ranog Vitgenštajna i kasnog Hajdegera transcen-dentalno motivisan, te da obojica rešavaju problem neiskazivosti semantike prizivajući jezik poezije kao način za izražavanje univerzalističkog stanovišta; i b) da je univerzalizam kasnog Vitgenštajna i ranog Hajdegera pragmatički motivisan, te da je razlika između dva filozofa u tome što rani Hajdeger prihvata, a kasni Vitgenštajn odbacuje semantički paradoks univerzalizma. Za ranog Hajdegera neiskazivost semantike je dokaz da postoji nešto što izmiče svakodnevnom jeziku te da se to nešto mora dokučiti primenom posebnog metoda, za kasnog Vitgenštajna je dokaz da ne postoji ništa što ne možemo izraziti u svakodnevnom govoru te da je problem neiskazivosti semantike pseudoproblem.

KLJUČNE REČI: Vitgenštajn, Hajdeger, jezik kao univerzalni medijum, semantika, neiskazivost.

1. Uvod

Istorija dvadesetovekovne filozofije obeležena je dubokim sukobom između dve filozofske tradicije – analitičke i kontinentalne. Analitički filozofi najčešće predstavljaju kontinentalnu filozofiju, pogotovo filozofiju njenog najistaknutijeg predstavnika Martina Hajdegera (Martin Heidegger), kao mutnu retoriku koja izbegava da na argumentovan način opravda sadržaj svojih tvrdnji (Føllesdal 1997: 13). Sa druge strane, gledano iz „kontinentalnog“ ugla, analitička filozofija se iscrpljuje u besplodnim sholastičkim raspravama o tehničkim problemima koje su lišene suštinskog značaja za čovekov život (Wilshire 2002: 35-36).

THEORIA 3 DOI: 10.2298/THEO1203113SBIBLID 0351–2274 : (2012) : 55 : p. 113–137 Originalni naučni rad

Original Scientific Paper

114 Miloš Šumonja

Vitgenštajn i Hajdeger: jezik kao univerzalni medijum i neiskazivost semantike 115

Ipak, osim otvorenog neprijateljstva, analitička i kontinentalna filozofija dele neke važne zajedničke teme, među kojima posebno mesto zauzima jezik. Polazeći od činjenice da je „jezički obrat“ prisutan kako u analitičkoj tako i u kontinentalnoj filozofiji (prvenstveno hermeneutici), u ovom radu ću nastojati da pokažem da su:I. Ludvig Vitgenštajn (Ludvig Wittgenstein) i Martin Hajdeger, filozofi koji per- sonifikuju dve suprotstavljene filozofske tradicije, u obe faze svog stvaralaštva zastupali koncepciju jezika kao univerzalnog medijuma.II. Da je univerzalizam ranog Vitgenštajna i kasnog Hajdegera transcendentalno motivisan, te da obojica rešavaju problem neiskazivosti semantike prizivajući jezik poezije kao način za izražavanje zajedničkog stanovišta. III. Da je univerzalizam kasnog Vitgenštajna i ranog Hajdegera pragmatički motivisan, te da je razlika između dva filozofa u tome što rani Hajdeger prihvata, a kasni Vitgenštajn odbacuje semantički paradoks univerzalizma. Za prvog je neiskazivost semantike dokaz da postoji nešto što izmiče svakodnevnom jeziku te da se to nešto mora dokučiti primenom posebnog metoda, za drugog je dokaz da ne postoji ništa što ne možemo izraziti u svakodnevnom govoru te da je problem neiskazivosti semantike pseudoproblem.

Univerzalističko shvatanje jezika odlikuje uverenje da smo „zatočeni“ u jeziku koji govorimo, da ne možemo izaći izvan njega i opisati njegov odnos sa svetom. Glavna posledica teze o univerzalnosti jezika je neiskazivost semantike. Jer, ako nije moguće izaći izvan jezika, onda nije moguće reći nešto o jeziku i njegovoj vezi sa svetom zato što svaki takav pokušaj mora pretpostaviti ono što nastoji da objasni pa bi objašnjenje bilo ili cirkularno ili tautološko.

Kod ranog Vitgenštajna univerzalističko stanoviše ogleda se u ideji o neis- kazivoj logičkoj formi koju jezik i svet moraju deliti da bi jezik mogao opisati svet. Kasni Vitgenštajn je univerzalista jer smatra da nije moguće govoriti o značenju reči van konteksta upotrebe što izražava sloganom „značenje je upotreba“.

Mada jezik u Bitku i vremenu nema onaj značaj koji će dobiti u kasnijim Haj- degerovim spisima, ipak i kod ranog Hajdegera možemo govoriti o univerzalistič- koj koncepciji utoliko što on tumači svet kao univerzalni medijum značenja koji se otkriva čoveku u svakodnevnom pred-razumevanju sveta. Nakon „obrata“, jezik zauzima centralnu poziciju u Hajdegerovom mišljenju jer, zajedno sa svetom, predstavlja nerazlučivi i jedinstveni horizont značenja u kom nam se objavljuje neiskazivi bitak u svojim epohalnim menama.

Ključni problem univerzalista je metodološke prirode: ako je posledica teze o univerzalnosti jezika neiskazivost semantike, kako filozof uopšte može iskazati univerzalističko stanovište? Ako u jeziku ne možemo govoriti o odnosu jezika i sveta, kako onda možemo reći da ne možemo govoriti o odnosu jezika i sveta!?

114 Miloš Šumonja


116 Miloš Šumonja

Rani Vitgenštajn i pozni Hajdeger rešavaju metodološki problem neiskazivosti semantike kroz „poetski obrat“ – tako što pribegavaju poeziji da bi saopštili tezu o jeziku kao univerzalnom medijumu. Vitgenštajnov „poetski obrat“ ogleda se u formi i stilu Tractatusa. Neiskazivi sadržaj ideje o univerzalnosti jezika je pokazan posredstvom forme Tractatusa čije stavove treba shvatiti kao ironiju: oni pokazuju upravo suprotno od onoga što iskazuju, te se u finalnom činu samooglašavanja besmislenosti semantičke teorije otkriva poetski karakter dela. U Filozofskim is- traživanjima Vitgenštajn kroz opise primera jezičke prakse implicitno poriče mo- gućnost formulacije teorije značenja pa i one po kojoj je značenje reči zavisi od upotrebe. Sa druge strane, dok rani Hajdeger prihvata cirkularnost razumevanja kao osnovu hermeneutičkog metoda izlaganja bitka kroz samorazumevanje čoveka, u kasnijem periodu bitak postaje neiskazivi transcendentalni uslov smisla koji se otkriva u jeziku, ponajpre u jeziku poezije.

1. Jezik kao univerzalni medijum i jezik kao kalkulus

U ovom poglavlju objasniću osnovne postavke teze o jeziku kao univerzalnom medijumu i osnovne postavke suprotstavljene doktrine o jeziku kao kalkulusu. Pri tome ću se uglavnom oslanjati na radove Jaka Hintike (Jakko Hintikka 1981, 1986, 1996), autora ovog interpretativnog okvira.

Hintika pronalazi klice navedenih paradigmi u Lajbnicovom (Leibniz) razliko-vanju dve komponente projekta matematičke logike. Prva je characteristica universalis, što je trebalo da bude univerzalni jezik ljudskog mišljenja koji će reflekto-vati strukturu sveta pojmova, a druga je calculus ratiocinator, zamišljen kao metod simboličkog računanja koji će odražavati proces ljudskog razmišljanja. Tokom kasnijeg razvoja logike, delovi Lajbnicovog projekta su se osamostalili u dva is- traživačka programa: algebarska škola Bula (Boole), Persa (Peirce) i Šredera (Schröder) je razvijala matematičke tehnike pomoću kojih se može ovladati ljudskim mišljenjem, dok je Fregeovo (Frege) Pojmovno pismo na prvom mestu pred- stavljalo formalni jezik čistog mišljenja (Hintikka 1996: x). Odlučujući podsticaj Hintiki je došao od Žana van Hajenorta (Jean van Heijenoort) koji je prvi razlučio Fregeovu koncepciju „logike kao jezika“ i algebarsku koncepciju „logike kao kalkulusa“ ukazujući na potpuno drugačija polazišta dva načina razmišljanja o prirodi logike. Naime, Van Hajenort smatra da je za Fregea logika fiksirana ne samo u smislu da Begriffschrift odražava jedan konceptualni sistem, već i utoliko što od- ražava jedini raspoloživi konceptualni sistem (van Heijenoort 1967: 325). Drugim rečima, može postojati samo jedno Begriffschrift zato što postoji samo jedna vrsta ljudskog mišljenja. Za razliku od pripadnika algebarske škole koji su smatrali da može postojati više logika te da se one mogu različito tumačiti i prilagođavati pra- ktičnim potrebama istraživanja, Frege odbacuje mogućnost reinterpretacije znače-


116 Miloš Šumonja


nja logičkih iskaza zato što ne veruje da možemo izaći izvan ove logike – logike na koju smo osuđeni. Pošto je formalni jezik logike samo kristalizovana verzija svakodnevnog jezika, logičar se u definisanju značenja logičkih simbola mora osloniti na prethodno razumevanje semantike svakodnevnog jezika i metod posrednog uvo- đenja osnovnih pojmova pomoću naznaka i metafora.

Hintika je uopštio rezultate Van Hajenortovog istraživanja logike u ideju o temeljnoj razlici između dva suprotstavljena shvatanja jezika: koncepcije jezika kao univerzalnog medijuma i koncepcije jezika kao kalkulusa. Po Hintikinom mišlje- nju, ova distinkcija predstavlja „skrivenu pretpostavku“ celokupne dvadesetovekovne filozofije i ključ za razumevanje porekla glavnine najvažnijih sporova u filozofiji jezika. U čemu se ogleda ova razlika i zašto Hintika smatra da je ona tako značajna?

Zastupnici univerzalističke koncepcije1 smatraju da je jezik koji govorimo (ovaj jezik) neizbežan medijum unutar kog srećemo svet. Sa jedne strane, jezik jeste posrednik između nas i stvarnosti. Sa druge strane, baš zato što je neizbežan – zato što ne možemo pristupiti svetu mimo njega – jezik je „iščezavajući“ posrednik koji nije između nas i sveta već smo mi uvek već unutar njega. Naličje univerzali-stičkog stanovišta je učenje o granicama jezika jer iz prepostavke da smo, takoreći, zatočeni u našem jeziku proističe niz ograničenja u pogledu toga šta možemo a šta ne možemo smisleno reći. Mi ne možemo zauzeti arhimedovsku tačku izvan jezika pa ga spolja opisati i raspravljati o njemu na način na koji u jeziku raspravljamo o ostalim predmetima (Hintikka 1986: 1), niti možemo reći kakav je svet po sebi, u „predjezičkom“ stanju (Hintikka 1981: 375). Razlog ovih ograničenja je jednosta-van: mi ne možemo govoriti o jeziku nezavisno od sveta ili o svetu nezavisno od jezika zato što se prilikom svake upotrebe jezika moramo osloniti na već postojeću mrežu fiksiranih semantičkih veza između jezika i sveta.

Glavna posledica univerzalističkog stanovišta je neiskazivost semantike. Nai- me, ne samo da ne možemo govoriti o jeziku mimo sveta, ili o svetu mimo jezika, mi ne možemo ni reći šta i kako povezuje jezik i svet zato što svaki takav pokušaj pretpostavlja ono što nastoji da objasni. Pošto se semantika bavi odnosom jezika i sveta, ona je neiskaziva.

Nasuprot univerzalistima, zastupnici koncepcije jezika kao kalkulusa2 ne po- smatraju jezik kao dati horizont značenja unutar kog smo trajno zatočeni već kao oruđe koje možemo menjati i prilagođavati svojim potrebama. Ovi teoretičari ve-

1 Hintika u univerzaliste ubraja ranog Rasela (Bertrand Russell), Fregea, Vitgenštajna, Karnapa (Rudolf Carnap), Kvajna (Willard Van Orman Quine), ali i Gadamera (Hans Georg Gadamer) i Hajdegera.

2 Između ostalih, u ovu grupu teoretičara spadaju Pers (Charles Sanders Peirce), Huserl (Ed- mund Husserl) i sam Hintika.

116 Miloš Šumonja


118 Miloš Šumonja

ruju da se možemo osloboditi od postojećih semantičkih veza i zauzeti tačku sa koje se pruža pogled na naš jezik, naš svet i prirodu njihovog odnosa. Stoga, pošto po ovoj koncepciji nismo ograničeni sveprisutnošću jezika, mi možemo govoriti o jeziku i svetu nezavisno od njihovog međusobnog odnosa, možemo opisati veze jezika i sveta, i, što je najinteresantnije, možemo smisleno raspravljati o mogućnosti potpuno drugačijih semantičkih veza od onih koje zatičemo u svakodnevnom jeziku. Hintika i određuje ovo stanovište pomoću pojma kalkulusa ne da bi sugerisao formalnu prirodu jezika (i njegovih pravila) ili da bi uporedio upotrebu jezika sa računskim operacijama, već da bi naglasio mogućnost reinterpretacije semantičkih veza: poenta nije da je jezik poput neinterpretiranog sistema znakova, već da, u principu, može biti reinterpretiran poput sistema znakova (Hintikka 1996: xi, 5).

Razlikovanje jezika kao univerzalnog medijuma i jezika kao kalkulusa je ko- risno interpretativno oruđe zato što ta dva gledišta vode suprotstavljenim zaključci-ma o važnim filozofskim temama. Pošto su stavovi teoretičara jezika kao univerzalnog medijuma po svim pitanjima negacija stavova druge strane, biće dovoljno da izložim konsekvence univerzalističkog stanovišta. Univerzalista:

a) poriče mogućnost formulacije metajezika zato što metajezička perspektiva podrazumeva upravo ono što univerzalista negira – mogućnost napuštanja jezika koji govorimo. Budući da su jezik i svet nerazlučivo povezani, govor o jeziku predstavlja zloupotrebu jezika (Hintikka 1986: 23-24; Hintikka 1996: 4)

b) odbacuje teoriju istine kao korespondencije. Po toj teoriji, „istina“ je me- tajezički termin koji izražava odnos korespondencije između rečenice i relevantne činjenice. Pošto po univerzalističkoj koncepciji ne postoji tačka izvan jezika sa koje bi se odnos korespondencije mogao sagledati, teoretičar mora ili predložiti drugači-je shvatanje istine ili ostaviti prirodu istine nedefinisanom (Hintikka 1996: xv, 13)

c) zastupa gledište o jednom svetu. Budući da je naš jezik neraskidivo vezan za ovaj svet, mi ne možemo reći kako bi izgledali (mogući) svetovi drugačiji od ovog – jedinog sveta o kom možemo govoriti (Hintikka 1986: 3; Hintikka 1996: 4)

d) prihvata semantičko kantovstvo. Semantička kritika i preobražaj Kantove kritike saznanja počiva na univerzalističkom uverenju o neodvojivosti teza o neiskazivosti „predjezičkog“ sveta (nesaznatljivosti stvari po sebi) i neiskazivosti semantike (nesaznatljivosti a priornih formi čulnosti i kategorija). Analogno Kantu, i univerzalista smatra da ne možemo pristupiti svetu mimo jezika, ali, za razliku od Kanta, ne veruje da možemo reći nešto o sematičkim vezama. Jer, kada bi, kao što Kant misli, bilo moguće saznati kako su povezani naša saznajna aparatura i svet, onda bi bilo moguće, na osnovu znanja o saznajnoj aparaturi, steći i znanje o stvari po sebi tako što će se iz celine saznanja izdvojiti naš doprinos te tako utvrditi doprinos stvari po sebi. (Hintikka 1981: 379; Hintikka 1996: xviii).


118 Miloš Šumonja


e) prihvata jezički relativizam. Jezički relativizam je prirodna posledica neiskazivosti semantike jer potonja implicira nemogućnost poređenja sa semantikom drugih jezika (Hintikka 1981: 389; Hinttikka 1986: 21-22).

f) veruje da se, usled neiskazivosti semantike, jedina vrsta eksplicitno saop-štivog znanja o jeziku tiče čisto formalnih – sintaktičkih – aspekata jezika. Paradoks formalizacije se ogleda u tome što i teoretičar jezika kao kalkulusa visoko ceni formalni pristup izučavanju jezika, samo iz potpuno drugačijih raloga: dok je za univerzalistu formalni pristup posledica nedostupnosti semantičke sadržine, za njegovog oponenta predstavlja način da označi one sastojke jezika čiju semantičku sadržinu smatra promenjivom (Hintikka 1986: 9-10; Hintikka 1996: 4)

Poslednji korolar nas vodi u srce semantičke tame smeštene u doktrinama o jeziku o kao univerzalnom medijumu i neiskazivosti semantike. O čemu je reč?

Treba primetiti da zastupnik teze o neiskazivosti semantike ne mora smatrati i da je semantika kao takva – nemoguća. Naime, ne postoji ništa sporno u mogućno- sti da univerzalista raspolaže različitim uvidima u prirodu odnosa jezika i sveta, jer mu njegova teza zabranjuje jedino da saopšti svoje semantičke ideje u jeziku kojim govori. Ovo otvara ključni – metodološki – problem za univerzalistu: kako da kaže ono što se, po njegovom mišljenju, ne može reći? Ako je semantika neiskaziva, nije li onda neiskazivo i to – da je semantika neiskaziva?

U rešavanju ovog problema univerzalisti pribegavaju različitim oblicima in- direktnog izražavanja ne bi li čitaocu skrenuli pažnju na ono što je neiskazivo. Pre nego što vidimo kako Vitgenštajn i Hajdeger odgovaraju na ključni izazov uni-verzalističke semantike, treba prvo pokazati da su obojica doista zastupali tezu o jeziku kao univerzalnom medijumu.

2. Vitgenštajn i jezik kao univerzalni medijum2.1 Jezik kao univerzalni medijum u Tractatusu

Pođimo od same srži „slikovne teorije značenja“, a to je ideja o strukturnom izomorfizmu jezika i sveta. Naime, po Vitgenštajnu, stav je smislen ako predstavlja moguće stanje stvari. Sposobnost jezika da izrazi smisao – da opiše svet – zasniva se na zajedničkoj logičkoj formi jezika i sveta (TLP-2.2, 4.12). Jezik može da opiše bilo koju činjenicu u svetu: „da je sneg beo“, „da kiša pada“, „da je nebo plavo“... Ipak, ne možemo reći „da svet i jezik dele zajedničku logičku formu“ (TLP-4.121). Zašto Vitgenštajn smatra da se ništa ne može reći o nužnom uslovu mogućnosti povezivanja jezika i sveta?

Odgovor uverljivo potkrepljuje tvrdnju o univerzalističkom pedigru traktatu- sovske „semantike“: govor o logičkoj formi jezika bi implicirao postojanje drugog jezika kadrog da opiše (po definiciji kontigentnu) činjenicu „da jezik i svet dele zajedničku logičku formu“. Što bi, u sledećem koraku, impliciralo mogućnost

118 Miloš Šumonja


120 Miloš Šumonja

postojanja metajezika kadrog da opiše svet u kom ne bi „postojala“ činjenica „da jezik i svet dele logičku formu“. Međutim, taj metajezik nije moguć zato što bi on bio – „nelogičan“. Na ključnom mestu Vitgenštajn, sasvim u univerzalističkom duhu, objašnjava: „Da bismo mogli prikazati logičku formu, morali bismo moći da se sa stavom postavimo izvan logike, to jest izvan sveta“ (TLP-4.12). Navedeni stav govori da svaki pokušaj opisivanja nužnih uslova jezičkog smisla narušava te iste uslove jer pokušaj opisa semantičkih veza podrazumeva razvezivanje jezika od sveta, a to nijedan univerzalista ne dozvoljava kao racionalnu mogućnost.

U kontekstu Vitgenštajnove namere da u Tractatusu povuče granice jezika, možemo reći da baš neiskazivost semantike oblikuje ishod kritičkog projekta (Hintikka 1986: 17). Te granice, naravno, nisu spoljne – to bi bilo u suprotnosti sa univerzalističkim stanovištem jer bi podrazumevalo da postoji nešto „izvan“ jezika. U Tractatusu je reč o unutrašnjoj formi jezika: kao što je prostor iznutra ograničen geometrijom, tako je i jezik iznutra ograničen nemogućnošću uspona ka arhime-dovskoj tački sa koje se može opisati odnos jezika i sveta. U belešci iz 1931. godine Vitgenštajn piše: „Granice jezika se manifestuju u nemogućnosti da se opiše činjenica koja odgovara rečenici (ili njenom prevodu) bez da se jednostavno rečenica ponovi (Imamo posla sa kantovskim rešenjem problema filozofije)“ (Wittgenstein 1998: 13).

No, zar i sam Tractatus ne narušava vlastite kriterijume smisla? Jer njegovi stavovi iskazuju upravo ono za šta sami tvrde da je neiskazivo: recimo „da jezik i svet dele zajedničku logičku formu“. Možemo prepoznati traktatusovsku verziju ključnog metodološkog problema koncepcija jezika kao univerzalnog medijuma: kako saopštiti neiskazivu semantiku?

Da bi rešio ovaj problem, Vitgenštajn uvodi razliku između onoga što se u jeziku može iskazati i onoga što se u jeziku može pokazati. Uz pomoć zamisli pokazivanja u jeziku Vitgenštajn nastoji da na posredan način izrazi semantički sadržaj Tractatusa. Pošto se, u skladu sa univerzalističkom koncepcijom, semantič-ki odnosi ne mogu iskazati, oni pripadaju klasi onoga što se pokazuje u jeziku. Pokazuje se:

a) logička forma kao uslov mogućnosti semantičke veze: „Stav ne može prikazati logički formu, ova se zrcali u njemu... Stav pokazuje logičku formu stvarnosti“ (TLP-4.121),

b) smisao stava: „Stav pokazuje svoj smisao“ (TLP-4.022)c) referencija imena: „U logici, dakle, ne možemo reći: to i to postoji na svi-

jetu, ono ne... jer bi inače logika morala izaći izvan granica svijeta...“ (TLP-5.61).3

3 Posebno je indikativno to što je referencija imena neiskaziva: mi ne možemo reći šta se nalazi na drugom kraju semantičke veze. Postojanje pojedinog predmeta se može jedino pokazati kroz upotrebu jezika (Hintikka 1986: 7)


120 Miloš Šumonja


Dakle, semantika Tractatusa je neiskaziva, ali je zato pokaziva.Ipak, jedno je saopštiti sadržaj neiskazive semantike – on je „vidljiv“ u smis-

lenim stavovima. Sasvim drugo je saopštiti da je semantika neiskaziva. Jer nešto se može pokazati samo tamo gde se nešto može iskazati. Stoga, problem Tractatusa postaje: kako pokazati da se nešto ne može iskazati? Drugim rečima, kakav smisao možemo „izvući“ iz knjige koja je, po autorovom priznanju, besmislena?

2.2 Jezik kao univerzalni medijum u Filozofskim istraživanjima

U Filozofskim istraživanjima koncepciju jezika kao univerzalnog medijuma možemo prepoznati u znamenitoj Vitgenštajnovoj tvrdnji da je značenje reči njena upotreba (Vitgenštajn 1980: §43) i raspravi o semantičkim pravilima.

Na prvi pogled, teza o značenju kao upotrebi upućuje na zaključak da se zna- čenje reči može objasniti pravilima njene upotrebe: značenje se sastoji od jezičkih pravila koja određuju uslove pod kojima treba da upotrebimo određenu reč i tako uspostavljaju vezu između jezika i sveta. Po ovom modelu, semantička kompeten-cija se ogleda u sposobnosti govornog lica da podvede pojedinačni slučaj pod po- stojeću semantičku normu.

Međutim, u raspravi o sleđenju pravila Vitgenštajn osporava značaj semantič- kih normi za razumevanje jezika postavljajući sledeće pitanje: kako mogu da znam da je to ono što pravilo od mene zahteva (Vitgenštajn 1980: §217). Ako pokušamo da objasnimo pojedinačnu primenu reči pozivajući se na pravilo, naletećemo na granice jezika u vidu paradoksa jezičkih pravila: „Ovo je bio naš paradoks: pravilo ne bi moglo da odredi način postupanja, budući da se svaki način postupanja može da se dovede do podudaranja s pravilom“ (Vitgenštajn 1980: §201). Pravila nam ne mogu reći pod koju normu treba podvesti pojedine slučajeve upotrebe reči zato što se pravilo uvek može protumačiti tako da obuhvati bilo koji slučaj upotrebe reči. A ako se svaki slučaj može uskladiti sa pravilom, onda ne može biti reči o pravilnoj i nepravilnoj upotrebi reči a samim tim ni o njenom značenju.

Paradoks nestaje a univerzalističke konture postaju vidljive kada u pojmovnom paru značenje – upotreba prioritet damo upotrebi. Ispravno shvaćen, Vitgenštajnov diktum „značenje je upotreba“ ne implicira da se značenje reči sastoji od pravila njene upotrebe, već da je, u određenom smislu, upotreba konstitutivna za značenje: „Kako objašnjavam nekome značenje reči ’pravilan’, ’jednoobrazan’, ’isti’? (...) Onoga ko te pojmove još ne poseduje ja ću pomoću primera i vežbanja učiti da te reči upotrebljava“ (Vitgenštajn 1980: §208). Vitgenštajn sugeriše da ne možemo objasniti značenje izvan konteksta jezičke igre u kojoj je reč upotrebljena jer takvo objašnjenje pretpostavlja protivrečnu mogućnost da prekinemo upotrebu reči a pri tome ne „izgubimo“ njeno značenje: „Kaže se: nije u pitanju reč nego njeno zna- čenje... Na jednu stranu reč, na drugu značenja. Novac i krava koja se njime može

120 Miloš Šumonja


122 Miloš Šumonja

kupiti. (Za razliku: novac i korist od njega)“ (Vitgenštajn 1980: §120). Iskazano staromodnim marksističkim rečnikom: semantika fetišizuje značenje kada ga za- mišlja kao odnos između dve stvari umesto kao odnos između ljudi koji govore jedan jezik i dele isti oblik života.

Međutim, raspravu o pravilima ne treba tumačiti kao varijaciju na temu trak- tatusovske doktrine o granicama jezika. Vitgenštajn ne tvrdi da jezičke igre povezuju jezik i svet, da ne možemo objasniti semantičku vezu zato što ne možemo shvatiti pravila izvan konteksta određene jezičke igre, te da kontrast između iskazivanja i igranja zamenjuje kontrast između iskazivanja i pokazivanja.4 Po mom mišljenju, kasni Vitgenštajn je još radikalniji: paradoksalnost nastojanja da se jezik i svet povežu posredstvom jezičkih pravila pokazuje da ne postoji tako nešto kao što je „veza jezika i sveta“ o kojoj filozof želi ali, zbog same prirode te veze, ne može da ima teoriju. Nesvodivost jezičke igre na pravila ne pokazuje neiskazivost, već nemogućnost semantike u smislu opšteg kriterijuma značenja.5

U metodološkom pogledu, slogan „značenje je upotreba“ ima nedvosmisleno univerzalističke posledice. Vitgenštajn istražuje značenje iznova pitajući za okolnosti u kojima reči učimo i upotrebljavamo: pošto ne možemo objasniti zašto upotrebljavamo reč tako, ostaje nam jedino da opišemo kako je svakodnevno upotrebljavamo. Zato odbija mogućnost metajezika: „Kada govorim o jeziku (o reči, o rečenici itd.), moram da govorim svakodnevnim jezikom... Moglo bi se misliti: ako filozofija govori o upotrebi reči ’filozofija’, morala bi postojati neka filozofija drugog reda. Ali nije baš tako, nego odgovara slučaju pravopisa, koji se bavi i rečju ’pravopis’, a ne postaje zato drugog reda“ (Vitgenštajn 1980: §§ 120-121). Ali, za razliku od ranog, kasni Vitgenštajn ne smatra da forma istraživanja pokazuje se- mantički sadržaj, naprotiv, dosledno sproveden univerzalizam nema šta drugo da ponudi teoretičaru osim deskriptivnog pristupa.

3. Hajdeger i jezik kao univerzalni medijum3.1 Jezik kao univerzalni medijum u Bitku i vremenu

Mada je samom jeziku u Bitku i vremenu posvećeno svega nekoliko stranica, ideju jezika kao univerzalnog medijuma ipak možemo prepoznati u Hajdegerovom konceptu bitka-u-svetu kao izvornog jedinstva čoveka i sveta, i njegovom pojmu istine kao otkrivenosti.

Po Hajdegerovom mišljenju, tradicionalna subjekat-objekat šema predstavlja glavnu prepreku za razumevanje odnosa čoveka i sveta. Naime, ako pođemo od

4 Kao što misli Hinitka. Vidi: Hintikka 1981: 387.5 Za dalju raspravu vidi dole str. 133-135.


122 Miloš Šumonja


razlikovanja između subjekta i objekta, svet ćemo zamisliti kao spoljašnji mega-objekat koji je nebitan za čovekovo suštinsko postojanje u unutrašnjem prostoru svesti. Nasuprot nasleđenom shvatanju, Hajdeger smatra da čovek suštinski postoji „u svetu“, te da svet suštinski postoji „za čoveka“. Odnos izvorne povezanosti čoveka i sveta Hajdeger naziva bitak-u-svetu.

Kao bitak-u-svetu, čovek (ili tubitak, kako ga Hajdeger zove) upoznaje svet kroz praktično delovanje u svakodnevnom životu. Svet nije ni objekat ni skup svih objekata, već horizont unutar kog čovek sreće objekte – on je celina svrhovitih odnosa koje čovek u svakodnevnom životu razume kao izvornu celinu značenja: „U upoznatosti sa tim odnosima tubitak ’poznačuje’ samome sebi, on daje sebi izvorno razumeti svoj bitak i Moći-biti u pogledu svojeg bitka-u-svijetu...Sami ti odnosi su spojeni kao izvorna celina...Cjelinu odnosa tog poznačivanja nazivamo značajnost. Ona jest to što tvori strukturu svijeta, strukturu onoga u čemu tubitak kao takav uvijek već jest“ (Heidegger 1988: 98).

Jezik igra sporednu ulogu u strukturi bitka-u-svetu zato što se u njemu eksplicitno pokazuje samo ono što je prethodno već otkriveno u čovekom implicitnom razumevanju sveta kao izvorne celine značenja. Ipak, to ne znači da je bitak-u-svetu u suštinskom smislu ne-jezički, već da se jezička značenja prvo pojavljuju u praktičnim odnosima čoveka i sveta. Zbog toga Martin Kuš (Martin Kusch) tvrdi da je rani Hajdeger univerzalista utoliko što zastupa sestrinsku koncepciju sveta kao univerzalnog medijuma značenja (Kusch 1989: 152). Kako da potkrepimo ovu tezu?

Makar na prvi pogled, svetotvorna funkcija razumevanja protivreči univerzali-stičkom učenju jer pruža čoveku mogućnost da slobodno odabere svet u kom želi da živi. Ipak, Hajdeger ističe da su mogućnosti ljudskog samorazumevanja ogra- ničene istorijskim nasleđem zajednice kojoj pripada. U tom smislu, čovek ne može transcendirati ovaj svet jer se uvek već nalazi unutar njega kao datog horizonta značenja.

Sa druge strane, svetotvorna funkcija razumevanja govori u prilog tezi o neiskazivosti semantike. Naime, ako ne možemo pristupiti „svetu po sebi“ (svetu kao prirodi) mimo našeg sveta, onda ne možemo pristupiti ni odnosu između našeg sveta i sveta kakav je nezavisno od našeg razumevanja.

Treća potvrda Hajdegerovog univerzalizma je hermeneutički metod. Za sada ću se ograničiti na sledeću primedbu: da je Hajdeger dozvolio mogućnost nejgelov- skog „pogleda niotkuda“ ne bi mu bila potrebna hermeneutika kao kružni postupak istraživanja koji pretpostavlja ono što nastoji razumeti.6

Ipak, krunski dokaz prisutnosti univerzalističkog stanovišta u Bitku i vremenu je Hajdegerov pojam istine kao otkrivenosti. Hintika smatra da je filozofov odnos prema teoriji istine kao korespodencije najpouzdaniji pokazatelj njegove privr-

6 Vidi dole str. 131-132.

122 Miloš Šumonja


124 Miloš Šumonja

ženosti tezi o neiskazivosti semantike zato što tradicionalni pojam istine izražava najvažniji semantički odnos – odnos između jezika i sveta (Hintikka 1996: 7).7 Pošto univerzalista poriče mogućnost metajezičkog stanovišta sa kog se može sagledati odnos korespodencije jezika i sveta, on mora izabrati: ili će nastaviti da shvata istinu kao odnos jezika i sveta i zato dići ruke od pokušaja da definiše pojam istine, ili će, poput Hajdegera, ponuditi drugačiju teoriju.

Hajdeger određuje istinu kao otkrivenost: „Iskaz je istinit, znači: on otkriva biće po sebi. On iskazuje, on pokazuje, on ’daje vidjeti’...biće u njegovoj otkritosti. Istinitost (istina) iskaza mora biti razumljena kao biti-otkrivajuća“ (Heidegger 1989: 249). Ipak, to što nam istinit stav otkriva šta nešto jeste ne znači i da je istinitost stava „izvorni fenomen istine“. Naprotiv, istina kao otkrivenost temelji se na nerazlučivom jedinstvu čoveka i sveta koje, kao što znamo, Hajdeger naziva bitak-u-svetu. Čovekovom odnosu prema svetu pripada to da mu se u razumevanju svet otkriva kao zadati horizont značenja unutar kog stav može iskazati šta nešto jeste. Razumevajući svet kao svoj svet, čovek je „u istini“ (Heidegger 1989: 251). Iskazano terminologijom analitičke filozofije: primarni „nosilac istine“ (truth-bearer) nije ni stav ni rečenica, već sam čovek.

7 Hintikin test možemo testirati na Vitgenštajnovom primeru. U skladu sa prepostavkom, Vit- genštajn bi trebao da zastupa koncepciju istine koja nije korespondistička, ili da ostavi prirodu istine neodređenom. I doista, kao što je Hintika predvideo, Vitgenštajn je u obe faze svog stvaralaštva zastupao deflacionističku koncepciju istine. Po deflacionističkoj koncepciji, istinitosni predikata je jezičko oruđe čije se značenje iscrpljuje u šemi ekvivalencije značenja rečenica p i „p je istina“. Drugim rečima, reći „Istina je da je Hajdeger pripadao univerzali-stičkoj tradiciji“ je samo drugi način da se kaže „Hajdeger je pripadao univerzalističkoj tradiciji“. Po ovom shvatanju, istinitosni predikat povećava ekspresivnu moć jezika tako što nam omogućava da izrazimo beskonačne disjunkcije i konjukcije (npr: „Sve što Petar kaže je istina“). Moglo bi se pomisliti da u Tractatusu imamo posla sa teorijom korespondencije zato što Vitgenštajn govori o izomorfizmu jezika i sveta. Međutim, formalni izomorfizam jezika i sveta je uslov smislenosti, a ne istinitosti stava. U beleškama pisanim nešto pre samog Tractatusa, Vitgenštajn kaže: „p“ je istina ne kaže ništa drugo do p!“ (Wittgenstein 1979: 9). U Istraživanjima nalazimo slično: „Jer, umesto „Stvar stoji tako ...“ mogao sam da kažem i: „To i to je istinito““ (Vitgenštajn 1980: §136). Takođe, treba primetiti da je karakteristična motivacija zastupnika deflacionističke koncepcije istine univerzalističkog porekla. Naime, deflacionisti negiraju postojanju dva odvojene tačke gledišta: jedne sa koje sudimo da p, i druge sa koje sudimo da li se sud da p na pravi način odnosi prema činjenici da p. Mada se sa obe tačke vidi isto, naime da p (ili ne-p), teoretičar korespondencije zahteva njihovo odvojeno postojanje i tako pokazuje da je u vlasti iluzije da možemo iskočiti iz svoje jezičke kože. Vidi: Blackburn & Simmons 1999: 1-8.


124 Miloš Šumonja


2.2 Jezik kao univerzalni medijum nakon „obrata“

Promena u Hajdegerovom mišljenju nakon Bitka i vremena mogla bi se po- jednostavljeno opisati na sledeći način: Hajdeger ukida čoveku stvaralačka ovlaš-tenja u pogledu značenja, i u potpunosti ih prenosi na bitak (Sein). Čovek je sada shvaćen kao pasivni „prijemnik“ za značenja koja mu bitak šalje kroz univerzalni medijum jezik-sveta. Bitak je transcendentalni uslov mogućnosti da se čoveku nešto pojavi u jeziku kao nešto. On sam je neiskaziv. Mi ne možemo iskazati šta je bitak jer on i nije predmet za koji možemo reći da „jeste“, već „je“ samo to „jeste“ (ni ovo nije dobra formulacija jer bitak u strogom smislu nije). Bitak se pokazuje u jeziku kao ono što čoveku omogućava da o nekom predmetu kaže šta jeste. Prema tome, najpoznatiji stav poznog Hajdegera o jeziku – „Jezik je kuća bivstvovanja“ (Hajdeger 2003: 279) – znači da je jezik medijum u kom se bitak objavljuje čoveku kroz sveprožimajuće značenje onoga „jeste“.

U nastavku poglavlja ću razviti ovu skicu kroz šest univerzalističkih teza o jeziku koje ću potkrepiti karakterističnim navodima iz Hajdegerovih spisa o jeziku:

a) jezik i svet čine univerzalni medijum unutar kog se čoveku predmeti uopšte mogu pojaviti: „Samo tamo gde jeste jezik, jeste i svet...“ (Hajdeger 1982: 134). Stoga, suština jezika nije u predstavljanju nečeg već postojećeg, već u omoguća-vanju predstavljanja: „Budući da jezik prvi put imenuje bivstvujuće, takvo imeno-vanje dovodi bivstvujuće tek do reči i do pojavljivanja. Tek to imenovanje imenuje bivstvujuće za njegovo bivstvovanje iz bivstvovanja“ (Hajdeger 2000: 53).

b) semantika je neiskaziva jer čovek nema drugog pristupa predmetima nego kroz jezik – on je tek „snagom jezika uopšte izložen onom obelodanjenom...“ (Ha-jdeger 1982: 133). Pošto je uvek već unutar jezika, čovek ne može zauzeti arhime-dovsku tačku izvan jezika i sa nje dokučiti suštinu jezika: „Mi nismo kadri da pogledom obuhvatimo jezičku suštinu, jer mi – koji možemo da kazujemo jedino tako što ćemo da ponavljamo za sagom – i sami pripadamo sagi“ (Hajdeger 1982: 246).

c) metajezik je nemoguć: mi ne možemo reći šta je jezik posredstvom drugih kategorija, niti možemo govoriti o jeziku već jedino iz jezika jer jezik nije predmet o kom možemo govoriti već pretpostavka svakog govora: „Namera da se pođe na put ka jeziku upletena je u govor koji bi hteo da jezik razgoliti, kako bi ga pred-stavio kao jezik i kako bi to što je predstavljeno izrazio, a što u isti mah dokazuje da nas je sam jezik upleo u govor“ (Hajdeger 1982: 220). Jezik se ne može svesti na sredstvo komunikacije, sistem znakova ili izraz čovekovih mentalnih stanja zato što su sva ta određenja izvedena iz suštine jezika: „Ali jezik nije oruđe. Jezik uopće nije ovo i ono, naime, još nešto drugo nego on sam. Jezik je jezik“ (Heidegger 2008: 109).

124 Miloš Šumonja


126 Miloš Šumonja

d) suština jezika je u pokazivanju istine predmeta kao predmeta. Pošto se čoveku svet otvara u jeziku, teorija istine kao korespondencije jezika i sveta kakav je mimo jezika mora biti odbačena. Doista, kao i u Bitku i vremenu, Hajdeger poima istinu kao otvorenost (ili „čistinu“) sveta u jeziku, a ne kao korespondenciju jezika i sveta. No, dok je u Bitku i vremenu čovek primarni „nosilac istine“, sada je istina od čoveka nezavisan proces objavljivanja bitka kroz predmete u svetu: „Biv- stvujuće može biti bivstvujuće samo ako ono stupa i istupa u prosvetljenost čistine. Samo ta čistina daruje i jemči nama ljudima prolaz prema bivstvujućem koje mi sami nismo, i prilaz bivstvujućem koje mi sami jesmo“ (Hajdeger 2000: 37).

e) suština govora je u čovekovom odgovaranju jeziku. Ovo znači da jezik nije, kao u instrumentalističkim interpretacijama Vitgenštajnovog slogana „značenje je upotreba“, čovekovo delo napravljeno u praktične svrhe: „Čovek se ponaša kao da je on tvorac i gospodar jezika, dok je – u stvari – jezik gospodar nad čove- kom“ (Hajdeger 1982: 152). Zapravo, jezik „upotrebljava“ čoveka jer uvek kada govorimo o predmetima već nekako razumemo (slušamo) u jeziku objavljeno zna- čenje onoga „jeste“: „Jezik govori. Čovek govori ako odgovara jeziku. Odgovara- nje jeste čuvenje“ (Hajdeger 1982: 194).

f) poezija je suština jezika. Jezik najčistije pokazuje svoju suštinu kroz formu poezije zato što je poezija, za razliku od svakodnevnog ili naučnog jezika, po svojoj suštini, okrenuta jeziku kao jeziku: „...poezija je ustanovljavajuće imenovanje bića is suštine svih stvari, a nije proizvoljno kazivanje, nego takvo kazivanje kojim na otvoreno stupa sve ono što mi zatim u svakodnevnom govoru pretresamo i o čemu raspravljamo. Zato poezija nikada ne preuzima jezik kao predručni materijal, nego tek ona omogućava jezik. Poezija je prajezik... Znači, obrnuto, suštinu jezika moramo shvatiti iz suštine poezije“ (Hajdeger 1982: 141).

3. Rani Vitgenštajn i kasni Hajdeger: neiskazivost semantike i poezija

U ovom poglavlju pokazaću da rani Vitgenštajn i kasni Hajdeger rešavaju me- todološki problem neiskazivosti semantike posredstvom poezije. Obojica smatraju da je jezik poezije kadar da saopšti univerzalističko stanovište zato što pokazuje suštinu jezika. U Vitgenštajnovom slučaju, sam Tractatus je poetsko delo utoliko što kroz formu besmislene semantičke teorije pokazuje suprotno od onoga što iskazuje: naime, da se suština jezika može iskazati. Hajdeger je, kao što smo videli, izričit: poezija otkriva suštinu jezika.

3.1 Logička forma i bitak

Pre svega treba primetiti da oba mislioca dolaze do problema neiskazivosti semantike na vrlo sličan način. Za Hajdegera je bitak transcendentalni uslov mo-


126 Miloš Šumonja


gućnosti otvaranja sveta u jeziku: čoveku se predmeti mogu pojaviti samo unutar jedinstvenog i nerazlučivog horizonta jezik-sveta. Ipak, sam transcendentalni uslov mogućnosti pojavljivanja ne može se pojaviti jer on i nije predmet. Zato se o bitku ne može govoriti: ne možemo reći „da bitak jeste“ kao što govorimo npr. „ova stolica jeste“ jer tako zamenjujemo značenje bitka i bića – ono što se pokazuje u tom „jeste“ i ono što se pokazuje u onom „ova stolica“. Sa druge strane, da bismo mogli reći „da stolica jeste“ moramo prethodno razumeti to „jeste“, odnosno moramo već nekako razumeti bitak kao transcendentalni uslov mogućnosti semantičke veze.

Karl-Oto Apel (Karl-Otto Apel) je ukazao da sve što važi za Hajdegerov bitak važi i za Vitgenštajnovu logičku formu. Jer i logička forma u sistemu Tractatusa funkcioniše kao transcendentalni uslov mogućnosti povezivanja jezika i sveta o kom se ništa ne može iskazati jer nije nešto u svetu. Zato pokušaj da se kaže šta je logička forma nužno prekoračuje granice jezika: zamišljena kao predmet mogućeg opisa logička forma se iz nužnog uslova predstavljanja pretvara u slučajno pred-stavljeno. Mada se ne može iskazati, logička forma se, baš kao i Hajdegerov bitak, pokazuje u jeziku: „..ono što u svakom govoru ’sahodeći-prethodeći’ zasijava: to što se po Vitgenštajnu, samo ’pokazuje’, ali ne može biti izrečeno, jeste ’bitak’“ (Apel 1980: 184).

Zastupajući neiskazivost transcendentalnog uslova mogućnosti veze jezika i sveta oba filozofa zapravo odbacuju mogućnost sintetičkih sudova a priori. Iz ovog ugla postaje jasno zašto Vitgenštajn smatra da su apriorni stavovi transcendentalne logike analitički – prazne tautologije koje ne govore ništa (TLP-6.1,6.11) – i zašto se Hajdeger rado služi tautologijama kada govori o jeziku („Jezik je jezik. Ono osebujno iskaza te vrste leži u tome da ne kazuju ništa, a ujedno mišljenje s naj- većom odlučnošću vežu uz njegovu stvar” – Heidegger 2008: 109). Tautološki karakter logičkih stavova – činjenica da nam transcendentalna logika ne govori ništa više od formalne – pokazuje da logika ne posreduje između jezika i sveta kao treći elemenat semantičke veze jer bi to podrazumevalo mogućnost da logika izađe izvan granica sveta (TLP-5.61). Hajdegerova upotreba tautologija pokazuje slično: da se između jezika i značenja ništa ne može umetnuti, da se jezik kao univerzalni medijum značenja ne može svesti ni na šta drugo.

3.2 Tractatus: poezija i ironija

Ipak, stvar sa Vitgenštajnovim konceptom pokazivanja nije tako jednostavna. Jer, da bi stav pokazao semantičke veze on mora nešto iskazati o svetu. A stavovi Tractatusa, po priznanju samog autora, ne iskazuju ništa te su besmisleni: „Moji stavovi rasvjetljavaju time što ih onaj tko me razumije na kraju priznaje kao besmislene kada se kroz njih, po njima, preko njih popeo napolje. (On mora tako

126 Miloš Šumonja


128 Miloš Šumonja

reći odbaciti ljestve pošto se po njima popeo)“ (TLP-6.54)? Ali onda i ideja pokazivanja pripada pojmovnom aparatu teorije čiju besmislenost autor oglašava. Nije li stoga zamisao „onoga što se može samo pokazati“ besmislena?

Jeste, ako držimo da stavovi Tractatusa pokazuju „da su veze jezika i sveta neiskazive“ na isti način na koji obični opisni stavovi pokazuju neiskazive veze jezika i sveta. Međutim, metodološka poenta teze o neiskazivosti semantike je da za prirodu značenja ne pitamo tako što ćemo pokušati da „zavirimo“ izvan jezika u pravcu njegovih veza sa svetom, već da o značenju možemo i treba da pitamo samo u jeziku jer se tu nalazi sve što nam je potrebno da bismo razumeli suštinu značenja. Drugim rečima, neiskazivost semantike nije problem već rešenje proble-ma: „Nemogućnost da se u jeziku izraze uslovi slaganja između smislenog stava – misli – i stvarnosti je rešenje zagonetke“ (Wittgenstein). Pošto je zadatak Tracta-tusa da povuče granice jezika kao predstave sveta, Vitgenštajn nema drugi način da saopšti svoj uvid osim kroz, po kriterijumima samog Tractatusa, besmislenu teoriju o odnosu jezika i sveta. Ona je upotrebljena kao literarno sredstvo posredstvom kog Vitgenštajn pokazuje suprotno od onoga što iskazuje: naime, sam Tractatus kao delo je dokaz sposobnosti jezika da samostalno naznači elementarni smisao sveta tako što nas opozivom rezultata logičke analize suočava sa granicama jezika kroz neiskazivo mistično iskustvo postojanja kao postojanja (TLP - 6.44,6.45,6.522).8 Smisao Tractatusa kao besmislene semantičke teorije je sam Tractatus – kao poetsko delo! 9

Poetski karakter Tractatusa se ogleda u tome što, poput pesme, svojom for-mom pokazuje svoj sadržaj. Kao i u poeziji, jezik je u Tractatusu i forma i „materi-jal“. Najvažnije stilsko sredstvo koje Vitgenštajn koristi je ironija zato što ironija ističe sposobnost jezika da uputi razumevanje izvan onoga što iskazuje tako što će pokazati suprotno od iskazanog (Frank 1999: 291). Gde je ironija u Tractatusu?

Prvo, knjiga je napisana u formi udžbenika u kom numerisane definicije hi- jerarhijski slede jedna iz druge, da bi se na kraju ispostavilo da argumentacija ima cirkularan karakter – tj. da sve što je rečeno o svetu zavisi od onoga što je rečeno o jeziku i obratno – i da knjiga zapravo tvrdi da su takve definicije nemoguće

8 Da stvar bude interesantnija, moju interpretaciju najbolje potvrđuje jedino poznato Vitgenštaj- novo spominjanje Hajdegera. U razgovoru sa članovima Bečkog kruga održanim 1929. godine, Vitgenštajn kaže: „Svakako mogu zamisliti šta Hajdeger misli pod bitkom i teskobom. Čovek oseća poriv da naleće na granice jezika. Pomisli na primer na začuđenost što bilo šta postoji. Ova začuđenost ne može biti izražena u formi pitanja, i takođe nema ni bilo kakvog odgovora. Bilo šta što možemo reći je a priori osuđeno da bude obična besmislica. Ipak, mi nalećemo na granice jezika...ova sklonost, ovo naletanje na nešto, pokazuje nešto...“ (Wittgenstein 1979: 68).

9 Dvojni karakter Tractatusa potvrđuje i Vitgenštajnovo pismo izdavaču Ludvigu fon Fikeru (Ludwig von Ficker). Vitgenštajn piše o Tractatusu: „Delo je strogo filozofsko i u isto vreme literarno, ali u njemu nema naklapanja“ ( Monk 1990: 177).


128 Miloš Šumonja


(McGuinness 2006: 372). Drugo, razumevanje sadržaja pojedinačnih stavova zahteva prepoznavanje ironije. Na primer, Vitgenštajn kaže da je kategorija kojoj nešto (u smislu bilo šta postojeće) pripada određena formalnom varijablom čija je to nešto vrednost (TLP - 4.126, 4.127). Ali, ako je tako, onda upotreba reči nešto u formulaciji doktrine protivreči samoj doktrini iz koje proizilazi da nije moguće uopšteno govoriti o stvarima koje pripadaju različitim kategorijama.

Dalje, mada kaže da broj pored stava označava njegovu važnost, Vitgenštajn svoju temeljnu ideju („Moja osnovna misao je da „logičke konstante“ ne zastupaju“) smešta u stav pod brojem 4.0312. Međutim, najveća ironija je činjenica da Tractatus kao knjiga – dakle, ne u smislu „onoga što piše u knjizi“ – ipak uspeva da iskaže ono za šta tvrdi da je neiskazivo i to tako što oglašava besmislenost „onoga što piše u knjizi“.

3.3 Izvor umetničkog dela: poezija kao suština jezika

Najjednostavniji način da se uverimo u značaj poezije za Hajdegerovo rešenje problema neiskazivosti semantike je da, prateći trag Kušove analize (Kusch 1989: 202-213), istaknemo paralele između univerzalističke koncepcije jezika i Hajde- gerovih stavova o umetnosti. Prateći izlaganje u Izvoru umetničkog dela možemo videti:

a) da se ni umetničko delo se ne može odrediti posredstvom drugih kategorija. Kao što se jezik ne može svesti na sistem znakova, izraz ljudskih mentalnih stanja ili sredstvo komuinkacije jer sve te definicije pretpostavljaju suštinu jezika, tako se ni suština umetničkog dela ne može razumeti na osnovu pojmova stvari ili tvorevine jer su ovi pojmovi izvedeni iz pojma umetničkog dela. Iako je tvorevina kao ljudskom rukom proizvedeni spoj forme i materije bliža umetničkom delu od stvari, njena suštinska osobina – pouzdanost – se može saznati samo iz suštine umetničkog dela.

b) umetničko delo nam, poput jezika, otkriva šta nešto uistinu jeste. Hajdeger pokazuje na primeru para cipela kako nam istinu o cipelama kao ljudskoj tvorevini otkriva Van Gogova slika „Mrtva priroda sa parom cipela“. Gledajući u sliku iznošenog par cipela mi prepoznajemo njihovu pouzdanost – suštinsku osobinu cipela kao ljudske tvorevine: „Suština umetnosti bila bi dakle ovo: istina bivstvu-jućeg koja sebe stavlja u delo“ (Hajdeger 2000: 23).

c) kao što jezik ne otkriva istinu opisujući postojeći predmet, ni umetničko delo ne pokazuje istinu tako što reprodukuje nešto postojeće: „Mi smo otkrili tvorevin-sko biće tvorevine. Ali kako? Ne opisivanjem ili objašnjavanjem cipela što zaista leže pred nama, ne izveštavanjem o pravljenju cipela; ne ni posmatranjem kako se tu i tamo cipele zaista upotrebljavaju... Delo, dakle, nije reprodukcija pojedinačnog bivstvujućeg koje je prisutno u datom trenutku“ (Hajdeger 2000: 22-23). Prema

128 Miloš Šumonja


130 Miloš Šumonja

tome, istina koju nam umetničko delo saopštava nije istina kao korespondencija, već istina kao otkrivenost. Umetnička dela „ne pokazuju šta je to pojedinačno bivstvujuće kao takvo, nego... puštaju da se neskrivenost kao takva dešava u odnosu na bivstvujuće u celini (Hajdeger 2000: 39).

d) kao što je suština govora u primanju značenja koje nam bitak šalje kroz jezik, tako je i suština umetničkog stvaranja u primanju i „čuvanju“ istine dela kao dela. Kao što nas govor kao slušanje jezika upućuje na značenje onoga „jeste“, tako je i umetničko stvaranje kao čuvanje „stajanje u otvorenosti bivstvujućeg koja se dešava u delu“ (Hajdeger 2000: 48)

e) poezija je suština umetnosti: „Suština umetnosti jeste poezija. A suština poezije jeste zasnivanje istine“ (Hajdeger 2000: 54). Privilegovano mesto poezije među drugim umetnostima počiva na njenom jezičkom karakteru budući da se se upravo u jeziku otvara horizont predmetnosti predmeta. Pesnik je, po prirodi stvari, univerzalista: on je taj koji osluškuje jezik, čije delo pripada ovom jeziku, on je taj koji ne polaže pravo na saznanje nezavisne stvarnosti, on je taj koji se odriče metajezičke tačke gledišta (Kusch 1989: 219). No, ono što je od najveće važnosti za problem neiskazivosti semantike je to što pesnikova reč iskazuje ono što svakodnevni jezik i jezik nauke prikrivaju. Hajdeger ovu ideju saopštava tumačeći završne stihove pesme „Reč“ Štefana Georga (Stefan George):

„Tako sam tužan naučio odricanje: Nijedna stvar ne može da bude tamo gde reč nedostaje“Od čega se pesnik odriče? I kakve veze ima to odricanje sa neiskazivošću

semantike? I sa ulogom poezije u Vitgenštajnovim rešenjem problema? Pesnik se odriče tačke sa koje se vidi da „nijedna stvar ne može da bude tamo

gde reč nedostaje“ i upravo tako iskušava neraskidivu vezu reči i stvari: baš kao što se Vitgenštajn u činu oglašavanja besmislenosti semantičke teorije odriče arhime-dovske tačke gledišta i tako, kroz svojevrsnu geštalt promenu, poetski saopštava mistično iskustvo „da nešto jeste“, tako i Hajdegerov pesnik odricanjem od semantike dotiče neiskazivu i mističnu semantičku vezu: „Pesnikovo odricanje ne dotiče reč, već vezu reči i stvari, još preciznije: misterioznost te veze, koja se otkriva kao misterija upravo na toj tački gde pesnik želi da imenuje nagradu koju drži u ruci“ (Heidegger 1982: 78).

4. Rani Hajdeger i kasni Vitgenštajn: konsekvence pragmatizma

Ispitivanje odnosa ranog Hajdegera i kasnog Vitgenštajna zahteva više prostora zato što u ovom slučaju zajedničko – pragmatičko – polazište vodi različitim po- zicijama u pogledu metodoloških konsekvenci koncepcije jezika kao univerzalnog medijuma. Dok se Hajdegerov pragmatizam u Bitku i vremenu preobražava u kru- žni postupak ispitivanja pretpostavke svakog razumevanja u vidu značenja onoga


130 Miloš Šumonja


„jeste“, Vitgenštajnov pragmatički univerzalizam u Filozofskim istraživanjima vodi radikalnom metodološkom partikularizmu koji tezu o neiskazivosti semantike tretira kao poslednji ostatak pogrešnog uverenja da se sve jezičke igre u poslednjoj instanci odnose prema svetu.

4.1 Bitak-u-svetu i forma života

Univerzalizam ranog Hajdegera i kasnog Vitgenštajna proističe iz pragmatič- kog pristupa pojmovima razumevanja i značenja. Obojica polaze od pretpostavke da se naši pojmovi rađaju i žive u kontekstima svakodnevne upotrebe. Značenja nisu od prakse nezavisni entiteti nastanjeni u platonskom svetu ideja, a razumevanje nije silogističko zaključivanje od opštih pojmova ka životnim okolnostima pojedinačne upotrebe. Naprotiv, razumevanje je za obojicu „praktično podsvesno“ koje prožima naše poslovanje sa svetom, dok je značenje primarni oblik datosti predmeta otkriven u delatnom ophođenju sa stvarima u svetu. Kao što smo gore videli, Hajdegerov pojam bitak-u-svetu označava čovekovu izvornu upućenost na svet koji nam se u obavljanju svakodnevnih poslova otkriva kao lanac svrhovito povezanih značenja spojenih u celinu uvek već aktivnim pred-razumevanjem značenja onoga „jeste“. Vitgenštajnovi pojmovi jezička igra i forma života pred-stavljaju sličnu leguru svakodnevnog jezika i praktičnih odnosa neprimetno povezanih implicitnim razumevanjem veza jezika i sveta. Poput Hajdegera, Vitgen- štajn smatra da neizbežno učešće u datoj formi života integralno uključuje pripad-nost zajednici u svoj složenosti isprepletenih životnih interesa, socijalnih normi i deljenog semantičkog okvira: kao što je Hajdegerov bitak-u-svetu izvorno subitak, tako je i Vitgenštajnova forma života uvek forma zajedničkog života.

Iz ugla pragmatički motivisanog univerzaliste pokušaj da se semantičke veze sagledaju izvan konteksta svakodnevne prakse predstavlja filozofski pragreh jer previđa da razumevanje i značenje žive u upotrebi. Zato nije iznenađenje da teo- rijski profili Hajdegrove i Vitgenštajnove kritičke mete – a obojica smatraju da se dijagnoza tiče celokupne filozofske tradicije – pokazuju upadljivu sličnost: ono što je za Hajdegera ontologija predručnosti, za Vitgenštajna je avgustinovska slika jezika.

Oba mislioca smatraju da je seme tradicionalnih filozofski problema posejano u pristupnom gestu izdvajanja predmeta iz celine životnih odnosa sa namerom da se njegovo značenje spozna u navodno čistom obliku. Hajdeger kritikuje želju filozofa da suštinu značenja razume sa teorijske distance tako što će ga predstaviti „objek-tivno“ – izvan lanca svrhovitih veza – kao „predručni“ predmet očišćen od „subjek-tivnih“ nanosa ljudskog delovanja. Međutim, kada ruka teorije iščupa predmet iz korena u svakodnevnom životu kroz prste joj iscuri njegovo izvorno značenje. Vitgenštajn upućuju analognu kritiku ukorenjenom mnjenju da značenje reči treba

130 Miloš Šumonja


132 Miloš Šumonja

razumeti s obzirom na predmet koji reč imenuje. Već u prvom paragrafu Filozofskih istraživanja Vitgenštajn citira odlomak iz Avgustinovih Ispovesti u kom autor opisuje kako je učio značenje reči povezujući izgovorene reči sa predmetom na koji su stariji pokazivali. U Avgustinovom opisu Vitgenštajn prepoznaje sliku jezika koja dominira filozofskom tradicijom: reči su imena za predmete, rečenice su opisi sveta a ostenzivna definicija je osnovni oblik objašnjenja značenja reči. Poput ontologije predručnosti, i avgustinovska slika jezika zaboravlja da je „poznača- vanje“ predmeta imenovanjem moguće tek pod pretpostavkom da je u jezičkoj igri već otvoren horizont značenja: „...samodovoljna teorija konstitucije značenja kroz imenovanje, izdvojena iz pragmatičkog konteksta jezičkih igara povezanih sa formom života, tačno odgovara Hajdegerovom opisu prelaza od kontekstualnog sveta razumevanja ka deficijentom modusu pukog zurenja u predručno... (Apel 1998: 138).

4.2 Hermeneutika vs. transcendentalni pragmatizam

Pošto se filozofi slažu u dijagnozi, za očekivati je da se slože i u pogledu te- rapije. I doista je tako – do određene tačke. Kritički zadatak pragmatičkog univerzalizma je da reši problem neiskazivosti semantike. Naime, oba mislioca smatraju da je uzrok tradicionalnih filozofskih teškoća zaborav implicitnog razumevanja semantičkih veza koje prožima svakodnevni život i tako omogućava pojavljivanje predmeta unutar univerzalnog medijuma značenja.10 A ako je zaborav problem, onda rešenje nije u otkriću do tada nepoznatih „činjenica“ ili uspostavljanju novih konceptualnih veza, već u podsećanju na ono što nam je uvek već nekako poznato. Oporavak od filozofskih tegoba je zapravo povratak sa iluzorne arhimedovske tačke teorije značenja u okrilje značenja otkrivenih u običnom saobraćanju sa svetom. Budući da nije ništa drugo nego podsećanje na to da se već nalazimo na mestu sa kog možemo razumeti suštinu značenja, povratak se sastoji u opisu života koji svakodnevno vodimo u univerzalnom medijumu značenja. Do ove tačke između Vitgenštajna i Hajdegera nema bitnijih razlika.

10 Na primer, ako usvojimo avgustinovsku sliku jezika i prepostavimo da reči uvek funkcionišu kao imena raspravu o psihološkim pojavama ćemo voditi oko ontološkog statusa mentalnih stanja i procesa. Vitgenštajn ukazuje da je ključan korak u opsenarskom triku već načinjen: nevolje odnosa duh/telo počinju sa pretpostavkom da su reči psihološkog rečnika imena stanja i procesa čiju prirodu tek treba da spoznamo (Vitgenštajn 1980: § 308). Na sličan način Hajdeger kritikuje Dekarta zato što pitajući šta je misleća supstanca unapred donosi odluku da čoveka shvati kao stvar koja se od drugih stvari u svetu razlikuje tek po svojim osobinama a ne samim načinom postojanja (Heidegger 1989: 107-114). Kao što Dekart zaboravlja kategorijalnu razliku između čoveka i stvari, tako i zastupnik avgustinovske slike jezika zaboravlja različitost funkcija koje reči imaju u svakodnevnom životu.


132 Miloš Šumonja


Hajdegerovo rešenje problema neiskazivosti semantike ogleda se u prihvatanju temeljnog paradoksa univerzalističke koncepcije. Podsetimo se, univerzalista smatra da nije moguće objasniti pojmove razumevanja i značenja jer ih teorija mora pretpostaviti te će objašnjenje biti ili kružno ili tautološko. Ipak, za Hajdegera kru- žni karakter istraživanja ne predstavlja prepreku već metodološku potrebu zato što reflektuje kružnu strukturu razumevanja i značenja (Heidegger 1989: 174). Ako čovek uvek već nekako razume horizonta značenja unutar kog se zatiče, onda se filozofsko razumevanje mora sastojati u tumačenju značenja koja čovek konstituiše u svakodnevnom poslovanju sa svetom jer se upravo tu ponajpre javlja značenje onoga „jeste“. Sa jedne strane, pošto se ne može postaviti izvan univerzalnog medijuma značenja, tumač mora pretpostaviti pred-razumevanje koje nastoji da istraži (Heidegger 1989: 5). Dok je za logičara poput ranog Vitgenštajna ova si- tuacija razlog da cenzuriše svaki govor o semantici, Hajdeger, na osnovu tradicije hermeneutike kao veštine tumačenja i uverenja da je hermeneutički stav izvorni modus egzistencije, prepoznaje hermenutički krug, inače već prisutan u našem razumevanju sveta. Sa druge strane, metodološka odluka da tumačenje pođe od čo- veka svedoči o impliciranoj suštini značenja. Jer tumač mora pretpostaviti uni-verzalističku koncepciju da bi sa razlogom mogao započeti istraživanje značenja pitajući čoveka o onome što mu se otkriva u delatnom ophođenju sa svetom. Stoga je u hermeneutičkom krugu polazna tačka i završna: opis strukture pred-razumevanja pokazuje nam da živimo u univerzalnom medijumu značenja i da je taj život suštinski obeležen odnosom prema jedinstvenom i sveprožimajućem značenju onoga „jeste“.

Na prvi pogled, Vitgenštajnova Filozofska istraživanja predstavljaju niz nepovezanih opisa svakodnevne jezičke prakse iz kojih je teško izvesti opšte stavove o odnosu jezika i sveta. Teškoća nije slučajna jer autor izričito tvrdi da ne nudi ni- kakvu teoriju značenja. Vitgenštajn predlaže da, umesto u obliku objašnjenja, se- mantičke veze istražimo opisivanjem jezičkih igara u kojima se javljaju određene reči (Vitgenštajn 1980: §109) Naime, pošto smatra da filozofske zabune u pogledu značenja izviru iz nerazumevanja „logike našeg jezika“, Vitgenštajn veruje da je upravo svakodnevni jezik teren borbe „protiv omađijavanja našeg razuma“. U toj borbi opisi konkretne jezičke prakse služe kao dvostruko korisni podsetnici na okolnosti učenja i upotrebe pojedinih reči. Primeri jezičkih igara prvo treba da nam predoče jaz između značenja koja pripisujemo rečima u filozofskom diskursu i načina na koji reči doista upotrebljavamo, i drugo, da nam skrenu pažnju na razlike u funkcionisanju reči u različitim regionima jezika (McGinn 1997: 14). Oslanjajući se na naš implicitni semantički „know-how“, Vitgenštajn nas vraća na hrapavo tlo svakodnevnog jezika ne bi li nas podsetio na život u jeziku koji već vodimo. No, to još uvek ne daje odgovor na problem neiskazivosti semantike jer nije jasno da li

132 Miloš Šumonja


134 Miloš Šumonja

Vitgenštajnova fenomenologija svakodnevnog jezika kroz slogan „značenje je upotreba“, pored navedenih razlika, ukazuje i na neko jedinstvo značenja.

Ako, poput Apela ili Hintike, pristupimo univerzalističkom duhu Filozofskih istraživanja kroz prizmu Tractatusa, pa pojmove jezičke igre i forme života razumemo kao zamenu za pojam logičke forme – kao deo neiskazive ali kroz opis primera upotrebe jezika pokazane semantičke teorije – onda ćemo u slogan „zna- čenje je upotreba“ učitati transcendentalno-pragmatičku teoriju značenja u kojoj će pojmovi jezičke igre i forme života igrati ulogu uslova mogućnosti povezivanja jezika i sveta. Nevolja je što ovo tumačenje diskvalifikuje semantiku kao prazan metajezički hod i tako na zadnja vrata uvodi upotrebljivost kao kritičku meru značenja (Apel 1980: 267-268). Dosledna primena pragmatičkog kriterijuma zna- čenja uzrokuje raspad svakodnevnog jezika na niz nepovezanih jezičkih igara. Posledično, implicitni semantički „know-how“, sada sveden na praktično pozna-vanje normi jezičke zajednice, ne samo da gubi svoju svetotvornu moć, već postoje glavna prepreka razumevanju objedinjujućeg značenja onoga „jeste“. Iz hajde- gerovske perspektive, transcendentalno-pragmatički Vitgenštajn ne uspeva čak ni da postavi pitanje o značenju onoga „jeste“: naime, ako je značenje reči oblikovano pravilima jezičke zajednice koja garantuju da se reč upotrebljava isto, onda svakodnevni jezik ne saopštava „primarni odnos bitka pri biću o kojemu je riječ, nego se skupa-bitak kreće u skupa-govorenju“ pa „rečenost, diktum, izričaj jamče za istinitost...zato što je govorenje izgubilo, odnosno nikada nije steklo, primarni odnos bitka pri biću o kojemu je riječ...“ (Heidegger 1988: 191-192).

4.3 Vitgenštajnov metodološki partikularizam i neiskazivost semantike

Osnovni nedostatak transcendentalno-pragmatičke interpretacije je što pret-postavlja da jezičke igre predstavljaju veze jezika i sveta. Hintika piše: „Odnos predstavljanja između jezika i stvarnosti ima takoreći svoj modus postojanja u određenim pravilima uređenim ljudskim aktivnostima“ (Hintikka 1977: 232). On smatra da je značenje reči – njena veza sa svetom – iskovano kroz upotrebu, a da je upotreba regulisana semantičkim normama o kojima ne možemo govoriti jer ih uvek već moramo slediti. Sledi da je paradoks jezičkih pravila – njihova iskustvena subdeterminisanosti – ključan dokaz univerzalističkog karaktera Vitgenštajnovog transcendentalnog pragmatizma.

Moja kritika transcendetalno-pragmatičkog tumačenja glasi: provučen kroz Prokrustovu postelju semantičkog univerzalizma, kasni Vitgenštajn ostaje zaro- bljenik upravo one – avgustinovske – slike jezika protiv koje se u Istraživanjima bori. Da pojasnim.

Po mom sudu, paradoks jezičkih pravila govori da ništa ne stoji u temelju jezika, da je u izvesnom smislu naša upotreba reči proizvoljna. U izvesnom smislu


134 Miloš Šumonja


ovde znači: ako tražimo određeno objašnjenje zašto reč upotrebljavamo tako, zaključićemo da ništa ne obrazlaže pojedinačnu primenu reči osim naše sklonosti da je tako upotrebimo (Vitgenštajn 1980: §§ 17, 219, 292). Zahtevano objašnjenje može biti dvojako: ili smo rekli „sto“ zato što to ispred nas jeste sto, ili smo rekli „sto“ zato što članovi naše jezičke zajednice to zovu „sto“. Razlika između uni-verzaliste i Vitgenštajna je onda u sledećem: prvi odbacuje prvo objašnjenje a prihvata drugo, drugi odbacuje oba. Zašto?

Po Vitgenštajnu, to što ništa ne garantuje stabilnost značenja ne znači da postoji prazno mesto u temelju jezika koje univerzalista može, nakon što odbaci zamisao od jezika nezavisne stvarnosti, da popuni neiskazivim formama života. Problem avgustinovske ideje da jezik mora predstavljati svet nije u odgovoru koji semanti- čki realista daje – značenje zavisi od vanjezičke stvarnosti – već u pitanju koje postavlja. Potraga za osnovom značenja prepostavlja da su upotreba i značenje dve različite stvari između kojih postoji odnos međusobne uslovljenosti: ili tako što značenje shvaćeno kao označeni predmet uslovljava upotrebu, ili tako što upotreba uslovljavaja značenje. Utoliko koncepcija jezika kao univerzalnog medijuma po- čiva na jednako pogrešnom uverenju da možemo razdvojiti upotrebu i značenje pa obrnuti pravac objašnjenja tako što ćemo delegirati zajedničkoj jezičkoj praksi prava u pogledu normiranja veze jezika i sveta.

Jer poenta Vitgenštajnovog slogana „značenje je upotreba“ je upravo to da između našeg života u jeziku i značenja reči koje upotrebljavamo ne stoje nikakvi posrednici u vidu logičke forme ili semantičkih normi. Univerzalista greši zato što Vitgenštajnove opise upotreba tretira kao opise uslova upotrebe: on je u pravu kada veruje da Vitgenštajn ne opisuje aletičke uslove značenja, ali nije u pravu kada veruje da Vitgenštajn opisuje asertoričke uslove značenja. Slogan „značenje je upotreba“ možemo prevesti u metodološku napomenu „značenje se vidi u upotrebi“, nikako u transcendentalnu formulu „značenje zavisi od upotrebe“ ili „upotreba je uslov značenja“. Kada Vitgenštajn pita za svrhu koju reč igra u našim životima ili za njenu ulogu u jezičkoj igri, on nam skreće pažnju na sve one okolnosti zbog kojih ta reč u tom kontekstu ima to značenje. Dok univerzalista traga za onim što je isto u svim upotrebama reči očekujući da tako utvrdi šta reč znači, Vitgenštajn nam ukazuje na ono što je različito u pojedinim slučajevima jer je to različito životni elemenat značenja. Najjednostavnije iskazano: značaj koji reč ima u našem životu nije uslov značenja već jeste značenje reči. Stoga je tvrdnja da Vitgenštajn zastupa pragmatički kriterijum značenja očigledno pogrešna jer počiva na razdvajanju značenja i značaja reči. Za Vitgenštajna je značaj uvek taj značaj, upotreba je uvek ta upotreba, pa čin uopštavanja upotrebe u kriterijum značenja direktno protivreči Vitgenštajnovoj poruci.

Podsetimo se, za pragmatički motivisanog univerzalistu problem neiskazivosti semantike nastaje zato što semantika pretpostavlja mogućnost da se značenje reči

134 Miloš Šumonja


136 Miloš Šumonja

objasni mimo njene svakodnevne upotrebe. U ovom smislu, kasni Vitgenštajn jeste semantički univerzalista jer prihvata univerzalističku kritiku semantike. Ali on odbacuje univerzalističko objašenjenje. Za Vitgenštajna problem sa semantikom nije to što narušava uslove mogućnosti značenja, već to što pretpostavlja da takvi uslovi postoje. Dok univerzalista (rani Vitgenštajn i Hajdeger iz obe faze) veruje da nas ti uslovi sprečavaju da eksplicitno opišemo semantičke veze, Vitgenštajn smatra da ako ne možemo reći kako su jezik i svet povezani, onda ne možemo reći ni to – da ne možemo reći kako su jezik i svet povezani. Ali, i ovo je ključno, ne zato što postoji nešto – semantička veza – što ne možemo izreći, već zato što ne postoji ništa o čemu ne možemo govoriti: „Ovde je velika teškoća u tome da se stvar ne prikaže tako kao da postoji nešto što neko ne može da učini“ (Vitgenštajn 1980: § 374). To da ne postoji ništa s onu stranu jezika, da nema neiskazivog kriterijuma značenja, ne može se utvrditi povlačenjem linije razgraničenja između semantike i svakodnevnog jezika, već jedino tako što ćemo slučaj-po-slučaj opisivati upotrebu reči ne bi li pokazali semantičaru da ovde njegove reči ili ne znače ništa, ili pak imaju uobičajeno značenje. Tako se Vitgenštajnov pragmatički univerzalizam pre- obražava u metodološki partikularizam.

Konačno, zapitajmo se šta bi Vitgenštajn rekao o Hajdegerovom rešenju problema neiskazivosti semantike? Možemo pretpostaviti da bi imao jednostavnu primedbu: Hajdegerovo potraga za jedinstvenim značenjem onoga „jeste“ počiva na avgustinovskoj slici jezika jer pretpostavlja da se naše reči, pa tako i reč „biti“ odnose na neke fenomene, makar ovi i ne bili predmeti u svetu (Philipse 1992: 263). Jer tek pod prepostavkom da postoji nešto što povezuje sva značenja glagola „biti“, nešto što moramo iskusiti da bi razumeli izvorno značenje onoga „jeste“, Hajdeger može razdvojiti upotrebu i značenje pa tvrditi da čovek u svakodnevnom životu, uprkos tome što razume značenje kopule „je“ u rečenicama kao što su „Ne- bo je plavo“ ili „Ja sam radostan“, ipak ne razume pitanje o značenju onoga „jeste“. Iz vitgenštajnovske perspektive, kao što je problem neiskazivosti semantike pseudoproblem, tako je pitanje o smislu bitka pseudopitanje.

Miloš ŠumonjaPedagoški fakultet u Somboru, Univerzitet u Novom Sadu

Literatura

Apel, Karl-Otto (1980), Transformacija filozofije (1980), Sarajevo:Veselin Masleša. Apel, Karl-Otto (1998), From A Transcendental-Semiotic Point of View. New York:

Manchester University Press.


136 Miloš Šumonja


Blackburn, Simon & Simmons, Keith (1999), Introduction, u S. Blackburn & K. Simmons (eds.), Truth, New York: Oxford University Press, str. 1-29.

Blackburn, Simon & Simmons, Keith (eds.) (1999), Truth, New York: Oxford University Press.

Føllesdal, Dagfin (1997), „Analytic Philosophy: What is it and why should one engage in it?“, u H.J. Glock (ed.), The Rise of Analytic Philosophy, Blackwell: Oxford, str. 1-16.

Frank, Manfred (1999), „Style in Philosophy: Part II and III“, Metaphilosophy 30: 264-301.Glock, Hans-Johann (ed.) (1997), The Rise of Analytic Philosophy, Blackwell: Oxford.Hajdeger, Martin (1982), Mišljenje i pevanje, Beograd: Nolit.Hajdeger, Martin (2000), Šumski putevi, Beograd: Plato.Hajdeger, Martin (2003), Putni znakovi, Beograd: Plato.Heidegger, Martin (1982), On the Way to Language, New York: Harper & Row.Heidegger, Martin (1989), Bitak i vrijeme, Zagreb: Naprijed.Hintikka, Jaakko (1977), „Language-Games”, Dialetica 31: 225-245.Hintikka, Jaakko (1981), „Wittgenstein's Semantical Kantianism“, u: E. Morscher & R.

Stranzinger (eds.), Ethik - Grundlagen, Probleme und Anwendungen / Ethics - Foundations, Problems, and Applications. Akten des 5. Internationalen Wittgenstein-Symposiums, Kirchberg am Wechsel 1980, Wien 1981, str. 375-390

Hintikka, Jaakko (1996), Lingua Universalis Vs. Calculus Ratiocinator: An Ultimate Presupposition of Twentieth-Century Philosophy, Dordrecht: Kluwer

Hintikka, Merrill & Hintikka, Jaakko (1986), Investigating Wittgenstein, Oxford: Basil Blackwell.

Kusch Martin (1989), Language as Calculus vs. Language as Universal Medium. A study in Husserl, Heidegger, and Gadamer, Dordrecht: Kluwer Academic Publishers 1989.

McGinn, Marie (1997), Wittgenstein and the Philosophical Investigations, London: Routledge.

McGuinness, Brian (2006), „Wittgenstein: Philosophy and Literature”, u A. Pichler & S. Säätelä (eds.) Wittgenstein : The Philosopher and his Works, Viena: Ontos Verlag, str. 367-381.

Monk, Ray (1991), Ludwig Wittgenstein – The Duty of Genius, New York: Penguin BooksMorscher, Edgar & Stranzinger, Rudolf (eds.) (1981), Ethik - Grundlagen, Probleme und

Anwendungen / Ethics - Foundations, Problems, and Applications. Akten des 5. Internationalen Wittgenstein-Symposiums, Kirchberg am Wechsel 1980, Wien 1981

Philipse, Herman (1992), „Heidegger's Question of Being and the `Augustinian Picture' of Language“, Philosophy and Phenomenological Research 52:251-287.

Van Heijenoort, Jean (1967), „Logic as Calculus and Logic as Language" Synthese 17: 324-330.

Vitgenštajn, Ludvig (1980), Filozofska istraživanja, Beograd: Nolit.Wilshire, Bruce (2002), Fashionable Nihilism – A Critique of Analytical Philosophy,

Albany: State University of New York Press.

136 Miloš Šumonja


Wittgenstein, Ludvig (1979), Ludwig Wittgenstein and Vienna Circle: Converastions recorded by Friedrich Weismann, Oxford: Basil Blackwell.

Wittgenstein, Ludvig (1979), Notebooks 1914–1916, Blackwell: Oxford.Wittgenstein, Ludvig (1987), Tractatus logico–philosophicus, Sarajevo: Veselin Masleša.

Miloš Šumonja

Wittgenstein and Heidegger: Language as Universal Medium and Inexpressibility of Semantics

(Summary)

In this paper I will try to show that Ludwig Wittgenstein and Martin Heidegger defended conception of language as a universal medium in both phases of their work. Both philosophers believe that we are „prisoners“ of the language that we speak, so that we can not step outside of it and describe the semantic relationships of language and the world from metalinguistic point of view. For both thinkers the basic problem is of methodological nature: for, if we can not speak about the relationships between language and the world, then how can we say that we can not speak about the relationships between language and the world? I will argue: a) that the universalism of early Wittgenstein and late Heidegger is transcendentally motivated, and that they both deal with the problem of inexperessibility of semantics by invoking the language of poetry as a way to express a universalist point of view, and b) that the universalism of late Wittgenstein and early Heidegger is pragmatically motivated, and that the difference between two philosophers is that early Heidegger accepts, while late Wittgenstein rejects semantic paradox of universalism. For early Heidegger inexpressibility of semantics is evidence that there is something that eludes the ordinary language and that that something has to be grasped by use of special method, for late Wittgenstein it is the evidence that there is nothing that can not be expressed in ordinary language and that the problem of inexpressibility of semantics is a pseudo-problem.

KEY WORDS: Wittgenstein, Heidegger, language as universal medium, semantics, inexpressibility.

miloš šumonja - · pdf file114 miloš šumonja vitgenštajn i...

Documents