BIBLIOTEKA SAVREMENE FILOZOFIJE

SYMPOSION

STRANI AUTORI

LUDVIG VITGENŠTAJN

FILOSOFSKAISTRAŽIVANJA

DRUGO, PREGLEDANO I POPRAVLJENO IZDANJE

UREĐIVAČKI ODBOR

ALEKSANDAR KRON, MIHAILO MARKOVIC, urednik BRANKO PAVLOVIĆ SVETOZAR STOJANOVIĆ

N O L I T · BEOGRAD· 1980

NASLOV ORIGINALA

PHILOSOPHISCHE UNTERSUCHUNGEN

VON

LUDWIG WITTGENSTEIN

BASIL BLACKWELL OXFORD, 1953

SADRŽAJ

Dr Jelena Berberovie: Problem jezika u filozofiji LudwigaWittgensteina ...................................................................................................9

FILOSOFSKA ISTRAŽIVANJAPredgovor ......................................................................................................35PRVI DEO ......................................................................................................37

DRUGI DEO ....................................................................................................197

PREVOD

Dr KSENIJA MARICKI AĐANSKI

PREDGOVOR

Dr JELENA BERBEROVIĆ

PROBLEM JEZIKAU FILOZOFIJI

LUDWIGA WITTGENSTEINA

Ludwig Wittgenstein je sasvim izuzetna filozofska ličnost našeg vremena. Iako je relativno malo pisao, a još manje za života objavio1), ipak njegova djela znače prekretnicu u filozofskom mišljenju i stoje u osnovi kompletnih filozofskih usmjerenja u okvirima savremene filozofije. Ako se za Tractatus može reći da je izvor onog pravca u najnovijoj filozofiji koji obično nazivamo logičkim pozitivizmom ili logičkim empirizmom, onda »Filozofska istraživanja« nesumnjivo predstavljaj vi temelj i polaznu osnovu za tzv. filozofiju običnog jezika, koja je još uvijek dominantna filozofska orijentacija savremene anglo-saksonske filozofije. I jedno i drugo djelo, i Tractatus i Filozofska istraživanja, stoje tako u osnovama savremenog filozofiranja, pa se pokazuje da je Wittgensteinova misao nezaobilazna kad su u pitanju struktura i karakteristike filozofije našeg vremena. Oba djela su sasvim originalna i po načinu na koji su napisana i po onome ο čemu je u njima riječ: forma Tractatusa je jedinstvena u cjelokupnoj filozofskoj literaturi, a Filozofska istraživanja znače novost u tretiranju filozofskih problema, novi pristup u filozofiju nepoznat dotadašnjoj istoriji filozofske misli.

1) Za vrijeme Wittgensteinovog života (1889—1951) objavljena je jedna knjiga i jedan članak:Tractatus logico-philosophicus, 1922Neke primjedbe ο logičkoj formi, 1929.Sva ostala djela objavljena su posthumno ovim redosljedom:Filozofska istraživanja, 1953Primjedbe ο osnovama matematike, 1956Bilješke ο logici, 1957Plava i smeđa knjiga, 1958Dnevnici 1914—1916, 1960Filozofske primjedbe, 1965Zettel, 1967Filozofska gramatika, 1969Ο izvjesnosti, 1969Predavanja ο osnovama matematike, 1976.

1011

I.JEDINSTVO WITTGENSTEINOVE FILOZOFIJE I NJEN

OSNOVNI PROBLEM

Oslanjajući se na nesumnjive razlike kojima se odlikuju dva osnovna Wittgensteinova djela, većina interpretatora VVittgen-steinove misli je sklona da njegovu filozofiju strogo razdvoji i podijeli u dvije faze, pri čemu se u prvu svrstavaju »Dnevnici iz 1914—1916« i Tractatus, a u drugu sva ostala Wittgensteinova djela među kojima je sigurno najznačajnije »Filozofska istraživanja«. Pri tome se čak tvrdi da između Tractatusa i Filozofskih istraživanja ne postoji logički kontinuitet misli: »Misli u Filo-zofskim istraživanjima se ne mogu shvatiti kao logički produžetak misli Tractatusa«2). Međutim, ako se podrobno analiziraju sva Wittgensteinova djela i posebno ona najznačajnija, onda se dolazi do zaključka da ovako radikalno razdvajanje na faze unutar Wittgensteinove misli nije opravdano i ne može naći dovoljno osnova u samim njegovim djelima. Ono može imati smisla jedino kao sredstvo da se sistematično postupi u analizi i razumijevanju Wittgensteinove misli, a osnov za takvu podjelu može biti samo hronološki tj. vrijeme nastajanja pojedinih djela i njihova sudbina poslije Wittgensteinovog života. Ako bi se ovakva podjela i prihvatila, ona bi se morala uzimati samo uslovno i samo u onom smislu u kojem je napravljena. Svako njeno proširivanje i primjenjivanje na samu strukturu i tok Wittgensteinove misli ne bi bilo opravdano, jer se takva šema u suštini ne može odnositi na cjelinu i smisao Wittgensteinove filozofije. Kakav je onda odnos Tractatusa prema Filozofskim istraživanjima, njegovih ranijih i kasnijih djela?

Apsolutna disparatnost između ranijih i kasnijih djela Witt-gensteinove filozofije, na kojoj uporno insistiraju neki interpreti njegove misli, samo je prividna. Pa i onda kad su rješenja pojedinih pitanja u njegovim djelima do te mjere različita da se uzajamno isključuju, ni tada se ne može govoriti ο toliko dubokom jazu između Wittgensteinove ranije i kasnije misli koji bi obez-bjedio potpuni logički diskontinuitet ove filozofije. Jer i »ranije« i »kasnije« Wittgenstein zapravo rješava ista pitanja, krug njegovih problema ostaje u suštini isti od najranijih do posthumno objavljenih djela. Ova zaokupljenost određenim krugom filozof-skih problema, koja je karakteristična za kompletan Wittgen-steinov filozofski put, upravo je potvrda našeg stava da se može govoriti, nasuprot Hartnacku, ο logičkom kontinuitetu Wittgen-

2) Justus Hartnack: Wittgenstein und die moderne Philosophie, Stuttgart, 1962, str. 56.

steinove misli i da se cjelokupna njegova filozofija okuplja oko nekoliko centralnih i bitnih problema koje Wittgenstein tretira u svim svojim djelima. A različiti odgovori na ista pitanja, koji su karakteristični za pojedina Wittgensteinova djela, mogu naći objašnjenje upravo u Wittgensteinovom naporu da se ta pitanja nekako razriješe, pa su različita rješenja posljedica različitih polaznih pozicija i filozofskih metoda kojima se Wittgenstein služi u pojedinim svojim djelima.

Tako se Wittgensteinova filozofija predstavlja kao jedinstvena misaona cjelina u kojoj je postavljen i tretiran veliki broj različitih filozofskih problema. Pa ipak, između svih tih mnogobrojnih i raznovrsnih pitanja može se nazreti i odrediti ono glavno i osnovno koje nesumnjivo stoji u centru Wittgensteinovog filozofskog interesa i koje ga je sigurno ponajviše okupiralo: kako se mogu odrediti granice u kojima se može smisleno govoriti? Zato se može tvrditi da je problem jezika fundamentalni problem Wittgensteinove filozofije u cjelini.

PROBLEM JEZIKA U TRACTATUSU

Polazne pozicije Wittgensteinove filozofije Tractatusa date su u njegovoj teoriji svijeta, koja predstavlja »najčistiju varijantu« teorije logičkog atomizma3), i u teoriji slike. Ove dvije teorije sadrže fundamentalne odredbe kojima je Wittgenstein svojoj misli dao čvrste okvire i odredio jasne puteve koji će je dovesti do onoga što posljednji stavovi Tractatusa izriču. Jedno od tih bitnih određenja naznačila je Wittgensteinova teorija svijeta: ono što realno postoji jesu činjenice, i one sačinjavaju svijet. »Svijet se raspada na činjenice«4) i on je određen činjenicama. Zato je jedini pravi način postojanja onaj na koji činjenice jesu. Sve što nije takvo kao činjenica zapravo i nije, ono nije realno, ono ne spada u svijet. Jer, svijet je samo i isključivo svijet činjenica.

Drugo bitno određenje dato je teorijom slike: misao je slika činjenice. Slika može biti ispravna ili neispravna, istinita ili lažna. U slaganju ili neslaganju slike s onim što odslikava sastoji se njena istinitost ili lažnost. Zato sliku moramo uporediti sa stvarnošću da bismo mogli otkriti je li istinita ili nije. Iz slike same

3) J. O. Urmson: Philosophical Analysis, London, 1956, str. 74.4) L. Wittgenstein: Tractatus logico-philosophicus, Sarajevo, 1960,str. 27.

12

se to ne može ustanoviti5). Za Wittgensteina ne postoji misao koja ne bi bila slika, jer misliti se može samo odslikavajući. Misao koja nije slika čista je besmislica.

Naznačivši ovako polazne odredbe, Wittgenstein je u svojoj teoriji stava odredio stav kao sliku stvarnosti čija se istinitost može ustvrditi samo onda kad se uporedi sa stvarnošću: ako je stav slika stanja stvari koje postoji, onda je on istinit, ako slika stanje stvari koje ne postoji, onda je lažan. Prema tome, relacija slikovnosti je odlučna kad se pitamo za istinitost nekog stava. Prema ovoj relaciji Wittgenstein je takođe izvršio podjelu stavova na one koji su slike svijeta, pa nas tako ο njemu informišu i na one koji nisu slike, koji ništa ne odslikavaju. Prvi su empirijski, a drugi logički stavovi ili tautologije. To su dvije vrste stavova koje su za Wittgensteina jedino legitimne. Stav koji nije ni empirijski ni logički ne može biti označen kao stav.

A jezik je Wittgenstein definisao kao cjelokupnost stavova za koje je već ranije utvrdio da su slike svijeta. Tako i u osnovi jezika počiva Wittgensteinova ideja odslikavanja koja je nesumnjivo jedan od najznačajnijih konstitutivnih elemenata cjelokupne filozofije Tractatusa.

Kao što se u teoriji svijeta svijet razlaže na činjenice, a ove dalje na stanja stvari, tako u Wittgensteinovim razmatranjima ο jeziku nalazimo shvatanje po kome se jezik sastoji od stavova, a stavovi od imena. Ime je za Wittgensteina prvobitni znak koji u stavu zastupa predmet, pa je po tome principu zastupanja predmeta znakovima i moguć stav: »Jedno ime stoji za jednu stvar, drugo za drugu stvar, a međusobno su povezani, tako cjelina —kao živa slika — predstavlja stanje stvari«6). To da je ime prvobitni znak znači da se ono ne može nikakvom analizom dalje raščlaniti. Značenje imena je predmet koji ime zastupa u stavu. Tako se u stavu predmeti imenuju, a stav dobiva smisao po stanju stvari koje opisuje. Prema tome, imenovanje je, zajedno s opisivanjem, esencijalna funkcija jezika u filozofiji Tractatusa.

Određujući jezik kao sliku svijeta, a svijet kao cjelokupnost činjenica, Wittgenstein je jezik sveo na sredstvo za odslikavanje činjenica i tako veoma suzio njegove mogućnosti. Zato se Wittgen-steinu i moglo dogoditi da je izvan mogućnosti izricanja u jeziku ostalo cijelo područje pitanja i problema koje je onda odredio kao neizrecivo. Ova pitanja i problemi se upravo tiču one sfere realnosti za koju Wittgenstein u svojoj teoriji svijeta nije osigurao nikakvo mjesto i tako je isključio iz svijeta. Ona je ostala po

5) Uporedi isto, str. 39.6) Isto, str. 67.

13

strani zato što je Wittgenstein jedino činjenicama priznavao realitet i njihov način postojanja odredio kao jedino realno postojanje. Ali ova sfera kojoj je odrekao realnost uvijek mu se nanovo pojavljivala i uplitala u njegova određenja, pa je zato, da bi se od nje definitivno ogradio, proglasio je neizrecivim i nemišljivim. Svaki pokušaj da se ο toj sferi nešto smisleno kaže osuđen je na neuspjeh. Jer, ο njoj se ne može misliti i ne može ništa smisleno reći, pa je jedini mogući ispravni stav ostajanje u šutnji. Šutnja pred neizrecivim je, za Wittgensteina, posljednji pravi stav mislioca koji je rekao sve što se može reći.

U osnovi svih Wittgensteinovih bitnih određenja u Tracta-tusu stoji njegova teorija slike i odslikavanja. Stav je slika, misao je slika, jezik je slika. Wittgensteinova teorija slike je jedna od mnogobrojnih varijanti ove teorije za koju se zna u istoriji filozofije mnogo prije Wittgensteina. Sve ove teorije, pa i Wittgensteinova, imaju svoj osnov u shvatanju da postoji fundamentalna sličnost strukture realiteta i misli ο njemu na čemu počiva mogućnost misli kao takve. Misao je moguća samo zato što njena struktura »odgovara« strukturi realiteta i dalje, ona je moguća samo kao »slika« realiteta. U ovakvom shvatanju relacija slikovnosti je ono što nam obezbjeđuje mogućnost da ο svijetu najprije uopšte mislimo, a onda mislimo istinito. Istinita misao je samo ona koja »odslikava«, koja predstavlja »sliku« nečeg što postoji. Sve što nije slika realnog nije uopšte misao. Teorija slike u svim svojim varijantama, pa i u ovoj Wittgensteinovoj, neodrživa je kao pokušaj da se objasni mogućnost misli. Ona nedopustivo simplifikuje veoma složeni odnos misli i realiteta i, svodeći misao na sliku, ostavlja veoma mali prostor za njene mogućnosti. Svaka teorija slike zaboravlja da misao nije slika i tako već u svom osnovnom i početnom određenju polazi krivim putem. Ne samo da u okvirima onog što kao realno postoji, misao ne mora, da bi bila istinita, imati prema njemu odslikavajući odnos, nego je čak ona misao koja transcendira realnost upravo najdublja i najvrijednija. Ako misao treba da bude slika stvari na koju se odnosi, onda ona može biti samo i najviše njen opis. Ona može da govori b ovoj ili onoj karakteristici ili svojstvu stvari, a da pri tome nikad ne dopre do onog što čini da stvar jest ono što jest. Samo misao koja nadilazi sve opise pojedinih osobina, koja na izvjestan način transcendira samu stvar, može da kaže nešto ο suštini stvari, ο onome po čemu stvar jest. A ta i takva misao ne može biti »slika« stvari, ona nadrasta svaku takvu relaciju i znači fundamentalno određenje same stvari.

Ako se od jezika zahtijeva da operiše sa samo dvije vrste stavova i da bude slika realiteta, onda nije nimalo čudno što

14

postoji i nešto što se u jeziku ne može izreći. Ο sferi neizrecivog, u koju je Wittgenstein smjestio sva filozofska pitanja i probleme, zaista se ništa ne može reći ni empirijskim ni logičkim stavovima. Ne dopuštajući druge vrste stavova, Wittgenstein je filozofiji oduzeo mogućnost da posjeduje vlastite stavove. Nešto takvo kao filozofski stavovi za Wittgensteina je nemoguće. Zato filozofija ne može da bude teorija. Ona je aktivnost koja se odnosi na neizrecivo tako što ga pokazuje, ona sama znači to neizrecivo.

Tako je Wittgenstein pomoću pojma neizrecivog naznačio granice mogućnosti smislenog govorenja ο realnom svijetu i istovremeno pokazao da je svaka filozofija kao teorija nemoguća. Filozofski stavovi su nemogući jer su besmisleni, jer pokušavaju da kažu ono što se ne može reći. Ο svijetu se može smisleno govoriti samo pomoću empirijskih stavova posebnih nauka i njihova cjelokupnost je slika svijeta. To je Wittgensteinov odgovor na osnovno pitanje koje je postavio u svojoj filozofiji, njegov odgovor u okvirima filozofije Tractatusa na pitanje ο mogućnostima i granicama jezika. Rezultat njegovih istraživanja, njegov »transcendentalni lingvizam« je ukinuo svaku filozofsku teoriju, pa tako konačno i onu sopstvenu, tj. logički atomizam. Filozofija može postojati jedino kao aktivnost razjašnjavanja stavova posebnih nauka.

Vidjeli smo da je slikovna teorija jezika osnov iz kog je Wittgenstein izveo pojam neizrecivog. S druge strane; povezano sa teorijom logičkog atomizma, Wittgensteinovo shvatanje jezika kao slike odvelo ga je u solipsizam. Kad su predmeti saznanja pojedine činjenice i njihovi kvaliteti, onda odslikavanje tih kvaliteta ima bitno lični karakter i vezano je za ličnost koja odslikava. Otuda ja ne znam da li drugi ljudi odslikavaju isto kao ja i da li su meni razumljivi stavovi istovremeno i njima dostupni. Ono što ja si-gurno razumijem i što je za mene nesumnjivo, to je moj lični, privatni jezik. Granice tog mog jezika su istovremeno i granice moga svijeta. Jer, ja sam svoj svijet.7) Da je svijet moj svijet pokazuje se u tome što granice jezika (onog jezika koji samo ja razumijem) znače granice moga svijeta.8) Tako Wittgenstein iden-tifikuje metafizički subjekt sa totalitetom jezika, a granice jezika sa granicama svijeta. Zato je Wittgensteinov solipsizam naročite vrste. On se umnogome razlikuje od klasičnog solipsizma koji je poznat u istoriji filozofije. Wittgensteinov solipsizam je lingvistički solipsizam čija je osnova identifikacija metafizičkog subjekta sa granicama svijeta i jezika.

7) Uporedi isto, str. 149.8) Uporedi isto, str. 149.

III.FILOZOFSKA ISTRAŽIVANJA

Među Wittgensteinovim posthumno objavljenim djelima »Filozofska istraživanja« su svakako najznačajnija knjiga. Sva ona zapažanja od kojih se ovo djelo sastoji rezultat su Wittgensteino-vog povratka filozofiji i njegovog ponovnog interesovanja za njene probleme. Jer, poslije objavljivanja Tractatusa, Wittgenstein se dugo nije bavio filozofijom sve do odlaska u Kembridž. Taj period, koji sigurno predstavlja Wittgensteinov pokušaj da se definitivno oslobodi filozofije, jedna je od mnogobrojnih konsekvenci isho-dišnih tačaka Tractatusa. Jer, ako filozofija ne može izreći ono ο čemu bi ona htjela da govori, onda je jedini pravi stav mislioca koji je to shvatio šutnja pred neizrecivim. Zato nam Wittgensteinov povratak filozofskim problemima pokazuje koliko i u kojoj mjeri on nije mogao bez filozofije. Za Wittgensteina filozofija nije bila zanimanje, poziv poput ili pored ostalih. Ona je za njega bila isto što i život.

U Filozofskim istraživanjima Wittgenstein nije imao ambicije koje je imao kad je pisao Tractatus. Iako je stavove Tractatusa na kraju sam proglasio besmislenim, jer su filozofski, ipak je smatrao da je istina saopštenih misli u ovom djelu »definitivna i neoboriva«9) i da je svojim mišljenjem »u biti konačno riješio probleme«10). Filozofska istraživanja, naprotiv, ne donose nikakve neoborive istine niti konačna rješenja, nego predstavljaju samo pokušaj da se nešto kaže ο vrlo složenim i teškim pitanjima jezika da bi se tako približilo osnovnom pitanju prirode i funkcije filozofije same. Ono što Wittgenstein hoće jest samo da iznese svoja zapažanja povodom pojedinih filozofskih problema i time ne želi i da drugima »uštedi mišljenje«11) nego da, koliko je to god moguće, ostale potakne da dođu do vlastitih misli ο tim pitanjima. Moramo reći da je Wittgensteinu zaista i uspjelo da svoje misli iz »Filozofskih istraživanja« učini polaznom osnovom za brojne filozofske rasprave ο pitanjima jezika i filozofije koje možemo susresti u savremenoj filozofiji naročito u naše vrijeme.

Na Filozofskim istraživanjima Wittgenstein je radio mnogo godina. Kako sam Wittgenstein kaže u predgovoru, to djelo je skup skica ο pojedinim problemima koje su nastale u vrijeme njegovih čestih putovanja: »Ova knjiga je zapravo samo jedan album«12). Te

9) Isto, predgovor, str. 25. 10) Isto, str. 25.

11) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, Schriften Frankfurt am Main, 1960, str. 286. 12) Isto, str. 286.

16 17

skice se tiču raznovrsnih problema i povezane su u jednu cjelinu kao odvojeni, numerisani odjeljci. Tako su se u Filozofskim istra-živanjima izgubile one izvanredne odlike Wittgensteinovog stila koje predstavljaju jedan od izuzetnih kvaliteta Tractatusa, ona kristalnost i raspoređenost stavova koju su neki interpreti upore-đivali sa pojedinim melodijskim linijama fuge tvrdeći da Tracta-tus ima strukturu fuge. U Filozofskim istraživanjima Wittgenstein se više ne služi kategoričkim stavovima da izrazi ono što misli. Ovdje on upotrebljava obične rečenice i često se služi dijalogom sa zamišljenom ličnošću, koji mu omogućava da postavlja pitanja i sam na njih odgovara.

Dok se za Tractatus može tvrditi da je uglavnom napisan u duhu tradicionalnog načina filozofiranja, dotle su Filozofska is-traživanja sasvim originalna i predstavljaju pravu novost u filozofiji. Ovo djelo nije nastavljanje ili dalja analiza onoga što je već neko mislio, nego Filozofska istraživanja predstavljaju novo poglavlje u istoriji filozofskog mišljenja«13).

1. Jezik kao skup jezičkih igara

Teorija po kojoj je jezik slika svijeta — koja u Tractatusa zauzima jedno od centralnih mjesta — u Filozofskim istraživanjima gubi svaki značaj. Ovdje funkcija jezika nije više odsiikavanje. Odbacivanje shvatanja stava kao slike činjenice Wittgenstein izvodi odmah u početku djela i uvodi pojam »jezička igra«, objašnjavajući da se cijela upotreba riječi događa u obliku igre pomoću koje djeca uče svoj maternji jezik14). Sve takve igre skupa Wittgenstein naziva jezičkim igrama i smatra da se uvijek kad je u pitanju primitivni jezik može govoriti ο njemu kao ο jezičkoj igri15). Tu nalazimo i određenje pojma jezičke igre koji Wittgenstein upotrebljava kroz cijelo djelo: »Jezik i djelatnosti kojima je on isprepleten nazivam 'jezičkom igrom'«16).

Pojam »jezička igra« Wittgenstein nije prvi put upotrebio u Filozofskim istraživanjima. On se još ranije pojavljuje u njegovim predavanjima koja su objavljena pod naslovom Plava knjiga. Jezičke igre su »načini upotrebe znakova jednostavniji od onih na koje upotrebljavamo znakove našeg vrlo komplikovanog svakodnevnog jezika«17). To su »forme jezika kojima djeca počinju da

13) J. Hartnack: Wittgenstein und die moderne Philosophie,str. 56.14) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 7.15) Uporedi isto, § 7.16) Isto, § 7.17) L. Wittgenstein: The Blue and Brown Books, Oxford, 1960, str. 17.

upotrebljavaju riječi. Proučavanje jezičkih igara je proučavanje primitivnih formi jezika ili primitivnih jezika«18).

Odlomak iz Augustinovih Confessiones, koji Wittgenstein na-vodi na samom početku djela, treba da pokaže jedno od shvatanja suštine ljudskog jezika: riječi jezika imenuju predmete, a stavovi su veze takvih imenovanja. U osnovi ovog shvatanja jezika stoji ideja da svaka riječ u jeziku ima svoje značenje koje je zapravo predmet koji ona zastupa u jeziku19). Ovo shvatanje u istovetnoj formi nalazimo i u Wittgensteinovom Tractatusu: riječi jezika su imena sa određenim značenjem kojima se služimo za imenovanje predmeta. Od ovakvog shvatanja jezika i njegove funkcije u Filozofskim istraživanjima nije ostalo ništa. Kao što postoji jedno nepregledno mnoštvo jezičkih igara, tako postoji i bezbroj načina upotrebe riječi i jedna od njih je imenovanje predmeta. Dakle, riječ može biti i ime, ali ona nije samo to. Riječ može služiti za mnoštvo drugih funkcija što zavisi od toga u kojoj i kakvoj jezičkoj igri se ona pojavljuje. Za ilustraciju ovog svog mišljenja Wittgenstein se služi upoređivanjem riječi sa raznolikim alatom koji se nalazi u jednoj radionici izaključuje: »Kao što su različite funkcije ovih predmeta, tako su različite funkcije riječi«20).

Tako se jezička igra pojavljuje kao polje funkcionisanja i jednog određenog značenja svake riječi koja se u njoj pojavljuje. U okvirima jedne jezičke igre riječ ima jednu određenu funkciju. Ali ta se funkcija lako može promijeniti kad riječ uđe u drugu jezičku igru. U drugoj i drukčijoj jezičkog igri riječ može da primi sasvim novu funkciju, koja ne stoji ni u kakvoj vezi s onom iz neke druge jezičke igre. Tako jedna ista riječ može imati bezbrojno mnogo funkcija, a njeno značenje zavisi od toga kakvu funkciju ima u igri u kojoj se pojavljuje.

Svaka jezička igra predstavlja zasebni jezički sistem koji raspolaže određenim riječima i njihovim precizno određenim funk-cijama. Zato jezičke igre nisu nekompletni dijelovi jezika nego svaka za sebe predstavlja cjeloviti sistem ljudske komunikacije21). Ovo Wittgensteinovo mišljenje ο prirodi jezika se potpuno suprot-stavlja onom iz Tractatusa prema kome je jezik bio slika činjenica i jedinstveni sistem koji je služio za ljudsku komunikaciju.

Naš jezik je sistem ili skup svih bezbrojnih jezičkih igara, a ne nikakva slika svijeta. Kako postoje bezbrojne funkcije riječi, tako postoji i bezbrojno mnogo vrsta stavova. Svaka jezička igra nije ništa čvrsto i jednom za uvijek dato, kao što to nisu ni funk-

18) Isto, str. 17.19) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 1.20) Isto, § 11.21) L. Wittgenstein: The Blue and Brown Books, str. 81.

18 19

čije riječi u okviru različitih igara. Zato su mogući uvijek novi je-zički sistemi, nove jezičke igre, dok druge mogu zastarjeti i prestati da se upotrebljavaju22). Ovo Wittgensteinovo shvatanje upućuje na to da se ο jeziku misli kao ο nečem živom, nečem što je u stalnom obnavljanju i regeneraciji. Jezik nije nešto što je jednom za uvijek dato u jednoj određenoj formi, nego se uvijek mijenja, dodaju se novi sistemi, a isključuju stari koji se više ne mogu upotrebiti. Tako jedna određena jezička igra nije tek jednostavno dio te cjeline ili skupa koji nazivamo jezikom, nego svaka od njih predstavlja jednu djelatnost, jednu životnu formu. Svaka jezička igra kao i jezik u cjelini je živa i podložna promjenama i razvoju. »Predstaviti jedan jezik znači predstaviti životnu formu«23) i »govorenje jezika je jedna djelatnost ili jedna životna forma«24).

Da u jeziku ne govorimo uvijek »o stvarima« tj. da jezik nije uvijek i samo imenovanje predmeta, Wittgenstein pokazuje na primjerima riječi: voda! pomoć!, koje ovako upotrebljene nisu nikakvo imenovanje. Ali, te iste riječi u sklopovima drugih jezičkih igara, gde dobivaju drugu funkciju, mogu postati imena za neke predmete i tako značiti njihovo imenovanje25).

Imenom Wittgenstein naziva razne i na mnogo različitih načina upotrebljene vrste riječi, a imenovanje se pojavljuje kao izuzetna veza riječi s predmetom. U Filozofskim istraživanjima imenovanje je za Wittgensteina »čudnovati duševni akt«, nešto kao »krštenje jednog predmeta«26). Iako on imenovanje ne smatra osnovnom funkcijom jezika, nego jednom od mnogobrojnih koje jezik obavlja, ipak ime u Filozofskim istraživanjima označava ono zaista jednostavno27). Ali, ovo jednostavno nema onaj smisao koji je imalo u Tractatusu. Jednostavno u Tractatusu su uvijek bili predmeti na koje su se imena odnosila i zastupala ih u stavovima. U Filozofskim istraživanjima zastupa se stanovište da se ο jednostavnom, odnosno složenom, ne može govoriti izvan jezičkih igara. Drugim riječima, ne postoji apsolutno jednostavno ili složeno, niti su jednostavnost i složenost apsolutni kvaliteti sadržani u samim stvarima, nego se u određenim jezičkim igrama nešto može pojaviti kao jednostavno, odnosno složeno, ali to za drugu jezičku igru ne mora da važi, jer ovdje može nešto drugo da figurira kao jednostavno odnosno složeno. Jednostavno i složeno su za Wittgensteina riječi koje se »upotrebljavaju na bezbrojno mnogo

22) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, §23.) Isto, § 19. 24) Isto, § 23.25) Uporedi isto, § 27.26) Uporedi isto, § 38.27) Isto, § 39.

različitih načina i na razne načine međusobno srodnih oblika«2"). Zato pitanje ο jednostavnosti i složenosti ima smisla samo onda kad je postavljeno u okvirima jedne određene jezičke igre. Imena nema izvanjezičkih igara kao što Frege smatra da riječ ima značenje samo u stavnoj vezi29).

Izvodeći razliku između imenovanja i opisivanja, Wittgenstein u Filozofskim istraživanjima tvrdi da imenovanje ne stoji na istom nivou sa opisivanjem, jer »Imenovanje je tek priprema za opisivanje«30). Imenovanjem jednog predmeta u jezičkoj igri nije se još ništa učinilo, isto kao što se postavljanjem šahovskih figura na njihova mjesta nije učinio nijedan potez u šahovskoj igri. Tek u opisu predmet dobiva svoje objašnjenje.

Wittgenstein je odredio jezik kao skup bezbrojno mnogo različitih jezičkih igara. Da bi te razne jezičke igre mogle da čine taj skup koji zovemo jezikom i da budu dijelovi toga skupa, moralo bi da među njima postoji nešto što je svima njima zajedničko i što bi predstavljalo njihovu suštinu. Međutim, Wittgenstein to negira. Pojave koje zovemo jednim imenom jezičkih igara nemaju među sobom ničeg zajedničkog, nego su na mnogo različitih načina srodne. Ova srodnost je ono što nam omogućava da ih zovemo jednim imenom. Ovo Wittgensteinovo mišljenje ima protiv sebe cjelokupnu tradiciju esencijalističke filozofije. Jer, da bi neki članovi činili jednu klasu, oni bi morali imati nešto zajedničko što ih povezuje u tu klasu i po čemu je klasa formirana. Wittgen-steinova klasa jezičkih igara nema ničeg što bi svim članovima bilo zajedničko.

Ako uporedimo različite jezičke igre međusobno, onda možemo zapaziti da jedne igre liče na druge, druge imaju sličnosti s trećim itd. Tako među njima postoji »jedna komplikovana mreža sličnosti«31) koja ih sve prožima i povezuje. Za ove sličnosti među jezičkim igrama Wittgenstein upotrebljava termin »porodične sličnosti«. One obuhvataju različite sličnosti »u velikom i malom«32) koje postoje među članovima jedne porodice. Kako sve jezičke igre zajedno »Čine porodicu«33) to je ono što ih karakteriše i povezuje u cjelinu, smatra Wittgenstein, upravo ova vrsta sličnosti.

Vrlo je karakteristično ono što Wittgenstein kaže ο pojmu igre kad se zna da mu upravo taj pojam služi da objasni svoje

28) Isto, § 38.29) Isto, § 49.30) Isto, § 49.31) Isto, § 66.32) Isto, § 66.33) Isto, § 67.

2*

20 21

shvatanje prirode i funkcionisanja jezika. Ako se pitamo: šta je igra? i pokušamo na to odgovoriti, onda ćemo vidjeti da je pojam igra u stvari pojam sa nejasnim granicama, pa se zato ο njemu može samo reći: »to i slično zovemo igrom«34). Tu ne možemo povući nikakve granice što je nužno da bi se nešto moglo do kraja odrediti. Ali to što ne znamo ο igri nije nikakvo neznanje. Jer, smatra Wittgenstein, nije riječ ο tome da mi ne poznajemo granice toga pojma, nego one nisu ni povučene, njih jednostavno nema, pa ne znamo dokle igra još uvijek jest, a gdje je više nema. Igra je određena svojim pravilima, ali njima ona nije nikad potpuno ograničena. Njena pravila nisu nikad potpuno određena i zato se ni ona sama ne može do kraja odrediti.

Kad Wittgenstein upoređuje jezik sa skupom igara, onda je jasno da želi da kaže da sve ono što važi za igre važi i za jezik. Odatle proizlazi da ni jezik nema svojih čvrstih granica, da mu se uvijek može nešto novo dodati i tim dodavanjem nešto na njemu promijeniti. A kad nema svojih jasnih granica, onda se vrlo teško može odrediti. Međutim, Wittgenstein kao i da nema potrebu da precizno definiše ono što je jezik, jer bi nastojanjem oko definicije jezika došao sam u situaciju da postupa na način tradicionalne esencijalističke filozofije, način koji Wittgenstein u ovom djelu eksplicitno i bez rezerve odbacuje i negira kao neprimjeren pravoj prirodi filozofskih problema.

Da bismo jednu jezičku igru kojom se služimo pravilno upotrebljavali, moramo poznavati njena pravila i slijediti ih ako ne želimo da pri upotrebi igre zapadnemo u greške. Ono što su za igre njihova pravila, to su za jezičke igre gramatička pravila. Ο prirodi gramatičkih pravila Wittgenstein je govorio u svojim predavanjima između 1930. i 1933. godine.ο kojima preko Moorea imamo dragocjene podatke. Gramatička pravila su za Wittgensteina sva slučajna i proizvoljna. Ovu proizvoljnost Wittgenstein objašnjava nemogućnošću da se bilo koje gramatičko pravilo opravda, zbog čega nemamo nikakvih razloga da jedno pravilo slijedimo prije nego neko drugo, kao što i kad jedno pravilo slijedimo ne možemo navesti razloge zbog kojih to činimo. Pošto su proizvoljna, gramatička pravila nisu ni istinita ni lažna. Zato ih treba smatrati jezičkim simbolizmom35).

No i pored toga što su slučajna, gramatička pravila moramo slijediti da ne bismo stalno bili u prilici da stvaramo jezičke zbrke, kao što moramo poznavati i poštovati pravila bilo koje igre

34) Isto, § 69.35) G. E. Moore: Wittgenstein Lecture in 1930—1933, uporedi str. 277 citirano prema. G. E. Moore: Philosophical Papers, London, 1959.

da bismo mogli u njoj učestvovati. Jer, nekonsistentna i neadekvatna pravila vode u nerazrješive zbrke, pa se svaka igra mora prekinuti i završiti prije nego što bi to trebalo da bude. Kako u našim jezičkim igrama po više puta slijedimo jedno isto pravilo, to slijed pravila postaje navika našeg života36).

Kad je pravilo jednom utvrđeno i određeno, onda su linije njegovog slijeđenja već date, pa se sve zna unaprijed. Svi koji poznaju jedno pravilo, slijede ga na isti način. A kako su linije slijeđenja unaprijed utvrđene, to se pravilo slijepo slijedi, bez mogućnosti bilo kakvog izbora37). Slijeđenje pravila je tako praktična djelatnost, kao što je razumijevanje jednog jezika znak da smo ovladali jednom tehnikom38).

Iako je jezik »lavirint puteva«39), ipak se ljudi u jeziku vrlo često slažu i podudaraju. To njihovo slaganje u jeziku nije, smatra Wittgenstein, njihovo podudaranje u mišljenju, nego u »životnoj formi«40). Jer, jezik za Wittgensteina nije tek i samo instrument ljudske komunikacije41) kojim možemo vršiti određeni uticaj na druge ljude42), nego prije i iznad svega životna forma.

Vidjeli smo da sve jezičke sisteme komunikacije Wittgenstein naziva jezičkim igrama zbog toga što su oni »manje ili više slični onome što u običnom jeziku nazivamo igrom«43). Da li se tako složena tvorevina kao što je jezik može upoređivati i objasniti pojmom igre? U smislu odgovora na ovo pitanje idu razmatranja R. E. Gahringera u njegovom napisu: Mogu li igre objasniti jezik?44).

Igre su aktivnosti koje se izvode po određenim pravilima. Ta pravila su najčešće samo implicitno prisutna u igri, ona su u većini slučajeva proizvoljna, ali se moraju poznavati da bi se igra uopšte mogla igrati. U ovim tačkama jezik bi se lako mogao shvatiti u analogiji s igrama. Ali postoje neke bitne osobine igara koje nijedan jezik ne može da posjeduje. Glavna svrha svake igre je pobjeda, a njen cilj izvjesno zadovoljstvo i odmor. U odnosu na jezik ni jedna ni druga značajna osobina igre nema nikakvog

36) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 199. 37) Isto, § 219.38) Isto, § 199.39) Isto, § 203.40) Isto, § 241.41) Isto, § 569. 42) Isto, § 491.43) L. Wittgenstein: The Blue and Brown Books, str. 81. 44) R. E. Gahringer: "Can Games Explain Language?", Jamal of Philosophy, vol. 56, No. 16, July 1959.

22 23

smisla. Pa ipak, ono što j*e najvažnije, igra je jedna vrsta komunikacije među ljudima kao što je jezik njen fundamentalni oblik. Kao što dva čovjeka komuniciraju riječima, tako su dva igrača tenisa u kontaktu preko reketa i loptice. Tako se pokazuje da igre zaista imaju osnovnu osobinu jezika, ali one ne pretpostavljaju komunikaciju nego su same jedna njena forma. Jezik je svakako fundarnentalniji oblik komunikacije, pa ga stoga igre ne mogu objasniti. Tako je odgovor na naše pitanje dijelom pozitivan, a dijelom negativan: jezik se može posmatrati u analogiji s igrama, ali one ne mogu služiti za njegovo objašnjenje. To na određeni način pokazuje i Wittgensteinova uspjela analogija jezika i igre pri čemu treba imati na umu da pojam jezičke igre za Wittgensteina ne znači samo jezičku komunikaciju, nego prije svega zajedničku formu života ljudi u komunikaciji.

2. Značenje riječi

Problematika značenja dobila je u posthumno objavljenim Wittgensteinovim djelima potpuno novi smisao u odnosu na Trac-tatus. Značenje riječi kao imena u Tractatusu je bio predmet koji je tim imenom bio zastupljen u stavu, pa riječ nije ništa značila ako nije ništa zastupala. Još je u svojim predavanjima između 1930. i 1933. godine Wittgenstein objašnjavao da je značenje riječi u jeziku određeno ili utvrđeno gramatičkim pravilima koja se upotrebljavaju u okvirima jedne jezičke igre. Svaka označavajuća riječ ili simbol mora da pripada nekom jezičkom sistemu, a značenje riječi je njeno »mjesto« u »gramatičkom sistemu«45). Tako se značenje riječi konstituiše gramatičkim pravilima koja se primjenjuju u jeziku, ali to ne znači da je značenje zbir tih pravila. Svoje mišljenje Wittgenstein je suprotstavio nekim gledištima u vezi sa značenjem riječi koje je on smatrao pogrešnim. U predavanjima je govorio ο tri takva gledišta:

1. Značenje riječi je izvjesna slika s kojom se riječ u asocijaciji povezuje. To je kauzalna teorija značenja riječi za koju Wittgenstein smatra da se ponekad može upotrebiti ukoliko ne možemo da razumijemo riječ dok se na nju ne nadoveže slika, ali insistira na tome da je i slika isto toliko simbol koliko i riječ.

2. Značenje riječi se može dati ostenzivnom definicijom pri čemu je naznačeni objekat njeno značenje. U ovom slučaju objekat se može upotrebiti umjesto riječi i ima isto značenje kao i riječ. Ovo stanovište Wittgenstein potpuno odbacuje.

3. Riječ je u relaciji prema svom značenju kao što je vlastito ime u relaciji prema svom nosiocu. Wittgenstein smatra da ova

45) G. E. Moore: Wittgenstein Lecture in 1930—1933, str. 257.

teorija nije tačna zato što se nosilac imena uvijek može zamijeniti imenom, dok značenje riječi ne može nikad zamijeniti riječ. Riječ ne može nikada biti reprezentant svoga značenja kao što je ime reprezentant svoga nosioca.

U Filozofskim istraživanjima Wittgenstein je definitivno odbacio svoje stanovište ο značenju riječi iz Tractatusa. Zaključujući da je pogrešno smatrati da je značenje riječi predmet koji riječ zastupa u jeziku, Wittgenstein je pisao: »Važno je utvrditi da je riječ »značenje« upotrebljena suprotno duhu jezika, ako se njome označava stvar koja »odgovara« riječi. To znači, značenje imena zamijeniti nosiocem imena«46). Značenje riječi nije nikakav predmet na koji se ona odnosi, nego »značenje riječi je njena upotreba u jeziku«47).

Ako se pod značenjem riječi podrazumijeva njena upotreba u jeziku, onda se postavlja pitanje: kako se može znati značenje jedne riječi? Da li je značenje poznato onda kada se navedu sve jezičke igre u kojima se jedna određena riječ upotrebljava? Na ova pitanja Wittgenstein odgovara da svaka riječ mora da ima »porodicu značenja«48). Wittgenstein dopušta da se značenje imena ponekad može objasniti ukazivanjem na njegovog nosioca, ali u principu nosilac imena nije isto što i značenje imena. Da značenje imena nije vezano za predmet Wittgenstein dokazuje: »Nešto crveno se može raspasti, ali crveno kao crveno ne može i zato je značenje riječi »crven« nezavisno od egzistencije bilo koje crvene stvari«49).

3. Obični, idealni i privatni jezik

Kad god se govori ο jeziku, onda je uvijek riječ, smatra Wittgenstein, o našem svakodnevnom jeziku. Wittgenstein se pita nije li taj jezik suviše grub za sve ono što bismo htjeli reći i treba li zbog toga stvoriti neki drugi jezik koji ne bi bio takav. Njegovi odgovori na ova pitanja su negativni: svakodnevni jezik je potpuno dovoljan da izrazi sve što želimo da kažemo, te je prema tome postojanje nekog drugog jezika pored ovog sasvim suvišno i nepotrebno. Svaki stav našeg običnog jezika onakav kakav je potpuno je u redu — zato nam ne treba nikakav »bolji« jezik koji bi bio savršeniji od ovog svakodnevnog.

Wittgensteinove misli ο dovoljnosti i korektnosti svakodnevnog jezika postale su polazna osnova za cijelu jednu filozofsku školu savremene filozofije koja je u filozofskoj literaturi poznata pod zajedničkim imenom »filozofija običnog jezika«. Istovremeno,

46) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 40. 47) Isto, § 43. 48) Isto, § 77. 49) Isto, § 57.

24 25

ovo stanovište se suprotstavlja stavovima znatne grupe filozofa našeg vremena, čija mišljenja imaju svoje izvore u filozofiji modernog pozitivizma, a danas nam se predstavljaju kao pristalice metalogike. Ova grupa filozofa zastupa mišljenje da je ne samo svakodnevni jezik koji nam služi da se sporazumijemo sa drugim ljudima nego i jezik koji upotrebljavamo u naukama i u filozofiji ispunjen nizom nepreciznosti i zbrke i zato nedovoljan da izrazi sve ono što ulazi u pojedine sfere čovjekove duhovne djelatnosti. Te nepreciznosti kojima je ispunjen naš jezik nije moguće ukloniti nekim jednostavnim postupkom. Čak i pod pretpostavkom da se one nekako otklone, ipak tako pročišćeni jezik nije dovoljno egzaktan i savršen i zato se pomoću njega ne mogu formulisati naučne istine savremene nauke. Zato je potrebno konstruisati nove tzv. idealne jezike koji će zadovoljavati u najvećem mogućem ste-penu naše zahtjeve egzaktnosti i preciznosti i tako omogućiti da se adekvatno izraze savremena dostignuća u svim oblastima čovjekovog života. Takvi jezici su svakako jezici simbola koji pomoću jednoznačno određenih i definisanih znakova mogu da izraze cjelokupno ljudsko iskustvo u nizovima stavova koji strogo logički slijede jedan iz drugog i tako znače dostignuće zavidnog stepena egzaktnosti i preciznosti. Ovi jezici su sagrađeni poput simboličkih jezika matematičkih nauka, a mogućnost konstruisanja simboličkih jezičkih sistema je praktično beskrajna, što znači da može postojati bezbroj takvih jezičkih sistema koji su međusobno ravnopravni i sagrađeni na istim osnovnim principima.

U vezi sa Wittgensteinovim shvatanjima jezika stoje nesumnjivo i njegova razmatranja pojma ideala. Kao što pored ili umjesto našeg svakodnevnog jezika nije potreban nikakav idealni jezik, jer već ovaj obični sadrži sve bitne elemente, pa je riječ samo ο tome da se on pročisti i usavrši, tako i ideal koji stoji pred nama moramo pronaći u realnosti. Mi se ne možemo odreći ideala, smatra Wittgenstein, on čvrsto stoji u našim mislima i »ne postoji nešto što bi bilo vanjsko u odnosu na njega: u tom prostoru bi nedostajao »životni vazduh««50 Neizbježnost sudjelovanja na ostvarenju ideala Wittgenstein upoređuje sa nužnom upotrebom naočala koje nam stoje pred očima, pa se ne može gledati drukčije nego kroz njih. Ali, dolaženje do ideala vezano je, smatra Wittgenstein, za realnost. Ideal izvan realnosti ne postoji, mi ga moramo pronaći u njoj, jer je on tu. Kao što ideal treba pronaći u realnosti, tako i idealni jezik treba dostići u realnosti našeg svakodnevnog jezika, a ne njegovom konstrukcijom koji će se odvijati izvan našeg običnog jezika.

U Filozofskim istraživanjima Wittgenstein je razmotrio i problem privatnog jezika. Naime, u našem jeziku postoji jedna na-

50) Isto, § 103.

ročita vrsta riječi koja služi za to da se njima označe naša osjećanja. Za razliku od vanjskih fenomena koji su svima dostupni i poznati, naša osjećanja nose karakteristike nečeg što je naše vlastito, nečeg što pripada samo našoj ličnosti, njeno unutrašnje i privatno. Ovakva osjećanja se izražavaju pomoću naročitih riječi koje čine tzv. privatni jezik. Osnovna karakteristika svakog privatnog jezika, koji je vezan isključivo za jednu određenu ličnost, jeste ta da ga samo ta ličnost razumije. Svim ostalim ljudima je taj i takav jezik nerazumljiv.

Wittgenstein želi da pokaže da takvi jezici u stvari ne postoje, jer nijedno jezičko iskustvo ne može biti privatnog karaktera. Moja osjećanja su lična i to je ono suštinsko, smatra Wittgenstein, ne po tome što ja imam svoj vlastiti primjerak određenog osjećanja, nego po tome što ne znam da li drugi imaju takođe takva osjećanja ili možda nešto drugo51). No, bez obzira na to, kad već uspijem da osjećanja koja imam smjestim u riječi i tako ih iskažem u jeziku, taj jezik ne može biti »privatni«, jer ga i drugi razumije isto kao i ja. Šta to znači, pita se Wittgenstein, da drugi ne može osjećati moj bol? Koji je to moj bol? Ukoliko hoćemo da smisleno govorimo, uvidjećemo da je moj bol isto što i bol drugih, da nemam samo ja osjećaj bola, i to bola koji bi bio samo moj bol. Pokazuje se štaviše da različiti ljudi osjećaju bol ne na sličnim nego na istim mjestima. Tako se vidi da je riječ »osjećaj« riječ »našeg zajedničkog, a ne samo meni shvatljivog jezika«32). Upotreba ove riječi treba da dobije jedno konačno objašnjenje i opravdanje koje će svi razumjeti.

Problemi koji iskrsavaju u vezi s pitanjem kako naš jezik može izraziti naša osjećanja »iščeznuće«, smatra Wittgenstein, »samo onda kada radikalno raskinemo s idejom da jezik funk-cioniše uvijek na isti način i da služi uvijek za isti cilj: prenošenje misli«53). Kad shvatimo da jezik ima niz različitih funkcija, da je to nešto što nije manje komplikovano od najsloženijeg organizma, onda nećemo više imati pred sobom probleme kao što je ovaj privatnog jezika. Jezik kao jezička igra je životna forma ljudi, ali i instrument njihove komunikacije, mogućnost da se sporazumijemo s drugima i da na njih djelujemo. Zato se ne smije ispustiti iz vida njegova socijalna dimenzija, činjenica da je jezik rezultat zajedničkog života ljudi i njihove društvene prakse.

51) Isto, § 272.52) Isto, § 261.53) Isto, § 304. .

26 27

4. Priroda filozofskih problemaIako je utvrdio da je svakodnevni jezik korektan i dovoljan da izrazi

sve ono što treba da se smjesti u riječi jednog jezika, Wittgenstein je pokazao da i taj jezik sadrži izvjesne zbrke i ne· jasnosti. A te nepreciznosti i zbrke u jeziku su znak, po Wittgen-steinovom mišljenju, da postoje filozofski problemi: »Filozofski problemi nastaju onda kad jezik slavi«54). Iako filozofski problemi nisu nikakvi empirijski problemi, ipak se svi oni mogu riješiti, smatra Wittgenstein, »uvidom u poslovanje našeg jezika«55). Zato nam za njihovo rješenje nisu potrebna nikakva nova iskustva. Sasvim je dovoljno ono što već od ranije znamo i samo to poznato treba na novi način srediti. Zadatak je filozofije da otkloni zbrke u jeziku, pa se zato ona pojavljuje kao »borba protiv opči-njavanja našeg razuma putem našeg jezika«56).

Filozofski problemi koji proističu iz nerazumijevanja naših jezičkih formi, imaju karakter dubine i dubokih nemira. Oni su, smatra Wittgenstein, tako duboko u nama usađeni kao što su to i forme jezika, pa je njihov značaj istog stepena kao i onaj našeg jezika. Kad god filozof upotrebljava riječi kao što su: znanje, bitak, predmet itd. da bi zahvatio u suštinu stvari, uvijek mora nanovo da se pita da li su i kako su te riječi upotrebljene u običnom jeziku koji je njihov zavičaj. Time bi se, smatra Wittgenstein, izbjeglo dosta teškoća koje nastaju zbog neodređenog značenja pojmova koje upotrebljavamo. Osim toga, filozofi su skloni da upotrebljavajući ove pojmove u filozofiji, njima pridaju još neka specijalna značenja i dodaju ili mijenjaju nešto u njihovom sadržaju, tako da se onda ti pojmovi znatno razlikuju od istih pojmova kako se oni pojavljuju u običnom jeziku. Metafizička upotreba pojmova koja je karakteristična za filozofiju na taj način, smatra Wittgenstein, mijenja nešto na prvobitnom izgledu i u sadr-žaju tih pojmova, na njihovom značenju koje imaju u običnom jeziku, što svakako doprinosi povećanju zbrke u jeziku. Zato je jedna od Wittgensteinovih namjera u Filozofskim istraživanjima da ove riječi sa metafizičke vrati na njihovu svakodnevnu upotrebu57).

Događajem u filozofiji Wittgenstein smatra svako otkriće bilo kako jednostavnog besmisla u koji je zapao naš razum kad je pokušao da preskoči granice jezika. Dakle, u filozofiji se otkriva besmisao, ali filozofija sama ne može da utiče na stvarnu

54) Isto, § 38.55) Isto, § 109.56) Isto, § 109.57) Isto, § 116.

upotrebu jezika. Jedino što može jest da tu upotrebu opiše. Ona ne može ni da zasnuje upotrebu jezika, jer »ona ostavlja sve onakvo kakvo jeste«58). Tako je Wittgenstein u Filozofskim istraživanjima ostao kod svojih ranijih tvrdnji ο prirodi filozofije iz 1913. godine: »U filozofiji nema nikakvih dedukcija; ona je čisto deskriptivna«59). Filozofija ne može ništa izmijeniti u svijetu, ona pušta da sve bude onakvo kakvo jest. Filozofija ništa ne objašnjava niti slijedi. Zato se filozofijom može zvati i ono, smatra Wittgenstein, što je moguće prije svakog novog otkrića i pronalaska60). Posao filozofa sastoji se u »prikupljanju sjećanja prema jednom određenom cilju«61).

Različita pojednostavljenja i zbrke su tako duboko usidrene u našem običnom mišljenju i svakodnevnom životu da ih uopšte ne možemo zapaziti ili ih vrlo teško primjećujemo. One se ne vide ne zato što su rijetke i neobične, nego upravo zato što su jednostavne i svakodnevne. A ono što je stalno i obično vrlo se teško zapaža, jer u oči pada samo novo i iznenađujuće. No, siguran simptom da takve zbrke postoje u našem jeziku iako ih ne možemo uvijek zapaziti, jest postojanje filozofskih problema. Zbrke koje nastaju u jeziku su različite prirode, ali najčešće potiču odatle što se jedna jezička igra shvata u analogiji s drugom bez ikakve osnove ili kad razum želi da prekorači granice jezika. Tako je filozofski problem simptom za to da nešto nije u redu s našim jezikom, a zadatak filozofa sastoji se upravo u tome da pronađe grešku i otkloni je. Rješenju filozofskog problema treba da prethodi otkriće gdje je i zašto je logika jezika bila pogrešno shvaćena. Zato se filozofsko otkriće nikad ne sastoji u tome, kao što je slučaj kod drugih otkrića, da se pokaže nešto novo i neobično, nego da se ono što je već tu, što se već zna, neposredno osvijetli i analizira. Tako filozofija u naše znanje ne unosi nikakve nove činjenice, nego samo pomaže da se ono što se zna sredi bez ikakve zbrke i nejasnosti.

Cilj filozofske argumentacije je da se dođe, kako Wittgenstein kaže, do potpune jasnoće. Ali ova potpuna jasnoća ne znači, za Wittgensteina, rješenje filozofskih problema, nego njihovo iščezavanje. Filozofski problemi nestaju u jezičkoj igri koja besprijekorno funkcioniše u svojoj potpunoj jasnoći, nestaju onda kada jezik sam dostigne takav stepen vlastite upotrebe da se u njemu više ne pojavljuju nikakva zbrka i nikakvi problemi.

58) Isto, § 124.59) L. Wittgenstein: Aufzeichnungen über Logik, September 1913,Schriften, Appendix I, str. 186.60) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 126. 61) Isto, § 127.

28 29

5. Metoda filozofije

U Tractatusu je jedina ispravna metoda filozofije bilo to da se izriču stavovi posebnih nauka i da se svakom ko hoće da kaže nešto metafizičko odmah pokaže da stavni znakovi koje upotrebljava u svojim stavovima nemaju nikakvo značenje62). U Filozofskim istraživanjima Wittgenstein ne govori ο jednoj nego ο mnogo metoda filozofije koje, pored toga što su metode, istovremeno su i različite terapije63). Jer, »filozof obrađuje pitanje kao bolest«64). Ova Wittgensteinova analogija filozofskih metoda sa terapijama i filozofskog tretmana pitanja sa tretmanom bolesti vjerovatno je rezultat, s jedne strane, njegovog vlastitog odnosa prema filozofiji, a s druge strane, njegov apel za jednim obuhvat-nim pristupom filozofskim problemima. Tek onda kad je problem široko zahvaćen i proanaliziran, moguće je ukazati na puteve njegovog rješenja. Ne samo da filozofsku metodu razumije u poređe-nju sa terapijama za liječenje bolesti, nego čak Wittgenstein smatra da sam filozof »mora da izliječi mnoge bolesti razuma da bi mogao doći do pojmova zdravog ljudskog razuma«65). Ove bolesti razuma su za Wittgensteina najvjerovatnije različite metafizičke spekulacije do kojih je došla i njima se služila većina filozofa prošlosti.

Iznoseći osnovne karakteristike Wittgensteinove metode, Jose Ferrater Mora tvrdi da tu nije riječ ο jednoj od filozofskih metoda, jer Wittgensteinova metoda ne utemeljuje nikakvu filozofsku zgradu, nego je ona nauka ο zdravlju, ona je u preciznom smislu ovog izraza »terapeutske prirode«. Zato kod Wittgensteina, smatra Ferrater Mora, »nije riječ ο logičkom... nego ο tera-peutskom pozitivizmu, ο intelektualnoj psihoanalizi, ο medicinskoj analitici«66). Govoreći ο neizrecivosti jedne takve metode Ferrater Morä zaključuje: »Njena 'eksplikacija' ne može biti ništa manje ni više od njene upotrebe. Njen sadržaj bi bio, kao što je bio filozofije Tractatusa, jedna djelatnost, jedan niz operacija. Objasniti Wittgensteina znači isto što i slijediti Wittgensteina. Njegova filozofija nije teorija, nego »apel«, apel na vlastitu, od predrasuda rastrganu, od straha poremećenu, od nemira podrive-nu svijest«67).

62) L. Wittgenstein: Tractatus logico-philosophicus, str. 189.63) L. Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 133.64) Isto, § 255.65) L. Wittgenstein: Remarks on the Foundation of Mathematics, Oxford. 1956, str. 157.66) J. Ferrater Morä: »Wittgenstein oder die Destruktion«, str. 23—24, citirano prema L. Wittgenstein: Schriften, Beiheft, Frankfurt am Main, 1960.67) Isto, str. 24.

Ono čime se bavio, Wittgenstein je u svojim predavanjima između 1930. i 1933. godine, za razliku od dotadašnje filozofije, nazivao »modernom filozofijom«. Ona je dobila »novi predmet«, koji se nije mogao shvatiti kao doprinos »kontinualnom razvoju« filozofije. Ono što se u filozofiji tada događalo, Wittgenstein je smatrao »čvorom« u razvoju ljudske misli i to upoređivao sa razvitkom dinamike i pojavom Galileja. Mada ovakve analogije nisu ni nove ni nepoznate u istoriji filozofije, ipak se mora priznati da su Wittgensteinova djela, svako na osoben način, značila novinu i dala nove impulse savremenom filozofskom mišljenju. Za svoj vlastiti posao Wittgenstein je izjavljivao da nije važno da li su njegovi rezultati istiniti ili nisu. Ono što je u svemu najvažnije jest to »da je pronađena nova metoda«68).

6. Filozofija i jezička igra

Wittgenstein je utvrdio da zadatak filozofije treba da se sastoji u tome da se otkrije porijeklo i struktura zbrke koja je nastala u jeziku, jer nejasnosti jezika su siguran znak da filozofski problemi postoje. Zbrke u jeziku su simptom filozofskih problema, pa zato otklanjanjem nejasnosti u jeziku postižemo situaciju u kojoj filozofski problemi nisu našli svoje rješenje, nego su kao problemi nestali. Filozofija treba da nas oslobodi nevolja koje imamo sa našim jezikom, a koje nastaju onda kad jednu jezičku igru svjesno ili nesvjesno upotrebljavamo u analogiji s nekom drugom ili kad ne poznajemo dovoljno njena pravila. Jer jezik se ne može pravilno upotrebljavati ako se ne poznaju njegova pravila, kao što se nijedna igra ne može igrati, a da se ne slijede njena pravila. Wittgensteinov cilj u filozofiji jeste: muhi, pokazati izlaz iz čaše za muhe69).

Riječ je, dakle, ο tome da se moramo osloboditi filozofskih problema, moramo »donijeti mir« filozofiji, moramo učiniti da filozofski problemi »iščeznu«, da se više ne pojavljuju zbrke i nejasnosti u jeziku. To se postiže u situaciji potpune jasnoće jezičke igre koja nikako ne znači prečišćavanje ili upotpunjavanje sistema pravila za primjenu naših riječi70). U takvom obliku jezičke igre filozofski problemi su nestali, a ona sama funkcioniše tako da se ne javljaju više nikakva pitanja i nikakvi problemi.

Pogrešno bi bilo smatrati da je Wittgenstein u svojim kasnijim djelima, prvenstveno u Filozofskim istraživanjima, pokušao da filozofiju koncipira kao teoriju jezičkih igara ili čak kao jednu

68) G. E. Moore: Wittgenstein''s Lecture in 1930—1933, str. 322. w) L. 69)Wittgenstein: Philosophische Untersuchungen, § 309. n) Isto, § 133.

30

određenu jezičku igru. Ni u ovom mišljenju nije moguće postojanje filozofske teorije, pa ni teorije jezičke igre, kao što je nemogućnost svake pa i vlastite filozofske teorije bila jedna od najznačajnijih ishodišnih tačaka filozofije Tractatusa. Ako je u Trač-latusu implicite prisutno Wittgensteinovo stanovište da još jedino filizof može da ima pristup onome što se ne može izreći, da jedino filozofija može pokušati da izrekne neizrecivo, u Filozofskim istraživanjima jedini zadatak filozofije jest da pokaže kako su i zašto nastale zbrke u jeziku i da, otklanjajući ih, definitivno nas oslobodi svih filozofskih problema.

Jelena BERBEROVIĆ

FILOSOFSKA ISTRAŽIVANJA

3 Filosofska istraživanja

„Napredak se, uopšte, odlikuje time što izgleda mnogo veći nego što stvarno jeste."

NESTROJ

PREDGOVOR

Misli koje objavljujem na ovim stranicama proizvod su filosofskih istraživanja što su me zaokupljala poslednjih šesnaest godina. One se odnose na mnoge predmete: na pojam značenja, razumevanja, stava, logike, na osnove matematike, na stanja svesti i na drugo. Sve ove misli zabeležio sam u vidu napomena, kratkih odeljaka, ponekad u dužim nizovima ο istom predmetu, ponekad opet, brzo ga menjajući, prelazio sam iz jedne oblasti u drugu. Od samog početka nameravao sam da sve to jednom sažmem u jednu knjigu čiji sam oblik u različitim trenucima različito zamišljao. No bitnim mi se činilo to da misli u toj knjizi teku od jednog predmeta do drugog u prirodnom i neprekidnom sledu.

Posle nekoliko neuspelih pokušaja da svoje rezultate slij em u jednu takvu celinu, uvideo sam da mi to nikada neće poći za rukom. Da bi ono najbolje što sam bio kadar da napišem, uvek ostalo tek filosofska napomena; da bi moje misli začas splasnule ako bih pokušao da ih prisilim da, nasuprot njihovoj prirodnoj težnji, nastave u jednom smeru. — A to je, naravno, bilo povezano s prirodom samog istraživanja. Ono nas, naime, prisiljava da široku oblast misli prokrstarimo uzduž i popreko, u svim pravcima. —Filosofske napomene u ovoj knjizi u neku ruku predstavljaju obilje topografskih skica nastalih na tim dugim i zamršenim putovanjima.

Istim tačkama, ili skoro istim, uvek se iznova prilazilo iz različitih pravaca, te su uvek skicirane nove slike. Bezbroj ih je bilo rđavih ili nekarakterističnih, sa svim nedostacima jednog slabog crtača. A kad su one odbačene, ostao je izvestan broj snošljivih koje je, često potkresane, valjalo tako urediti, kako bi posmatraču mogle da pruže sliku predela. — Tako je ova knjiga zapravo samo album.

3*

36

Sve do nedavno bio sam se zapravo odrekao svake pomisli da za života objavim svoj rad. Takva pomisao je, istina, oživljavala s vremena na vreme, i to uglavnom otuda što sam bio primoran da uvidim da su moji zaključci, izloženi u predavanjima, skriptama i diskusijama, u daljem opticaju mnogostruko pogrešno shvatani, manje-više razvodnjavani i sakaćeni. To je podstrekavalo moju sujetu i muke sam imao da je umirim.

No pre četiri godine imao sam priliku da ponovo čitam svoju knjigu (Logičko-filosofsku raspravu) i da objašnjavam njene ideje. Tada mi se odjednom učinilo da bi te stare misli trebalo da objavim zajedno s novima: da bi ove nove tek kon-frontiranjem i na zaleđu mog ranijeg načina mišljenja mogle da budu sagledane u pravom svetlu.

Otkako sam, naime, pre šesnaest godina ponovo počeo da se bavim filosofijom, morao sam da uočim teške zablude u onome što sam napisao u svojoj prvoj knjizi. Da uvidim te zablude pomogla mi je — i to u tolikoj meri da i sam jedva mogu da je procenim — kritika mojih ideja od strane Frenka Rem-zija, s kojim sam ih razmatrao u bezbrojnim razgovorima za poslednje dve godine njegova života. Još više nego ovoj — uvek snažnoj i sigurnoj — kritici, dugujem kritici koju je g. P. Strafa, profesor ovog Univerziteta, godinama neprekidno posvećivao mojim mislima. Tome podstreku dugujem za najznačajnije ideje ovog spisa.

Sa više nego jednog razloga imaće ovo što ja ovde objavljujem dodirnih tačaka s onim što drugi danas pišu. — Ako moje napomene ne nose pečat koji bi ih odredio kao moje sop-stvene, onda ih ja nadalje neću ni smatrati svojim vlasništvom.

Ja ih s nesigurnošću predajem javnosti. Nije nemoguće da je ovom radu dosuđeno da u svojoj oskudnosti u tami ovoga vremena unese svetlosti u ovaj ili onaj um; ali to svakako nije verovatno.

Svojim spisom ne bih želeo da uštedim razmišljanje drugima već, ako bi to bilo moguće, da u ponekom podstaknem njegovu sopstvenu misao.

Voleo bih da sam stvorio dobru knjigu. Nije se desilo tako; ali prošlo je vreme kad bih ja to mogao da popravim.

U Kembridžu, januara 1945.

PRVI DEO

1. Avgustin kaže: cum ipsi (maiores homines) appellabant rem aliquam, et cum secundum eam vocem corpus ad aliquid movebant, videbam, et tenebam hoc ab eis voćari rem illam, quod sonabant, cum eam vellent ostendere. Hoc autem eos velle ex motu corporis aperiebatur: tamquam verbis naturalibus om-nium gentium, quae fiunt vultu et nutu oculorum, ceterorumque membrorum actu, et sonitu vocis indicante affectionem animi in petendis, habendis, reiciendis fugiendisve rebus. Ita verba in variis sententiis locis suis posita, et crebro audita, quarum re-rum signa essent, paulatim colligebam, measque iam voluntates, edomito in eis signis ore, per haec enuntiabam.1)

Ove reci nam, čini mi se, pružaju određenu sliku ο suštini ljudskog jezika. I to ovu: Reci jednog jezika su nazivi za predmete — rečenice su spojevi takvih naziva. — U ovoj slici jezika nalazimo korene ideje: svaka reč ima neko značenje. To značenje je u korelaciji s reci. Ono je predmet umesto koga stoji reč.

') Kad god bi oni (stariji) spomenuli kakav predmet i kad bi se odmah posle te izgovorene reci prema nečemu okrenuli, ja bih video i razumeo da su se glasovi koje su izgovarali odnosili na onaj predmet na koji su oni želeli da ukazu. A da je to bila njihova želja videlo se po pokretu tela, tom, tako reći, prirodnom jeziku svih naroda koji se stvara od izraza lica, pokreta očiju i drugih delova tela, od intonacije glasa koji otkriva psihičko stanje u času kad se nešto traži, poseduje, odbacuje ili izbegava. I tako sam malo-pomalo počeo da razabiram koje su predmete označavale reci što sam ih često slušao na pravom mestu upotrebljene u raz-ličnim kombinacijama; a i ja, kad sam potpuno savladao izgovor tih znakova, već sam počeo pomoću njih da izražavam svoja raspoloženja. (Ispovesti, I 8)

40 41

Ο razlici između vrsta reci Avgustin ne govori. Onaj ko tako opisuje učenje jezika misli, rekao bih, najpre na imenice kao »sto«, »stolica«, »hieb« i na lična imena, a tek u drugom redu na nazive izvesnih delatnosti i osobina, dok na ostale vrste reci gleda kao na nešto što će se već samo pokazati.

Pomisli sad na ovakvu upotrebu jezika: Pošaljem ja nekog u kupovinu. Dam mu jednu cedulju na kojoj piše: »Pet crvenih jabuka«. On odnosi cedulju trgovcu; ovaj otvara sanduk na kome piše »jabuke«; tada traži u tabeli reč »crven« i pored nje nalazi uzorak boje; onda izgovara niz osnovnih brojeva — pretpostavljam da ih zna napamet — sve do reci »pet« i kod svakog broja uzima iz sanduka jednu jabuku čija boja odgovara uzorku. Tako, i slično, operiše se i recima. — »Ali kako on zna gde i kako da potraži reč ,crven' i šta da radi sa rečju ,pet'?« Pa, pretpostavljam da on postupa kao što sam opisao. Objašnjenja se negde završavaju. — Ali šta je značenje reci »pet«? — Ο ovome ovde uopšte nije bilo govora, nego samo ο tome kako se reč »pet« upotrebljava.

2. Onaj filosofski pojam značenja svojstven je primitivnoj predstavi ο načinu na koji jezik funkcioniše. Ali takođe bimoglo da se kaže da je to predstava nekog jezika, primitivnijegnego što je naš.

Zamislimo jedan jezik kome odgovara onakav opis kakav Avgustin daje: Jezik treba da posluži sporazurnevanju između zidara A i pomoćnika Β. Α podiže zgradu od građevinskog materijala: kocaka, stubova, ploča i greda. Β treba da mu dodaje taj materijal, i to onim redom kojim je zidaru A potreban. U tu svrhu oni se služe jezikom koji se sastoji od reci: »kocka«, »stub«, »ploča«, »greda«. A uzvikuje reci, a Β donosi onaj materijal koji je naučio da na određeni uzvik donese. — Shvati to kao potpun primitivan jezik.

3. Mogli bismo da kažemo da Avgustin opisuje jedansistem sporazumevanja; samo nije sve ono što mi zovemo jezikom taj sistem. A to se mora reći u onim slučajevima kad senameće pitanje: »Da li je ovakvo prikazivanje upotrebljivo ilinije?« Odgovor glasi: »Jeste, upotrebljivo je; ali samo za tuusko određenu oblast, a ne i za celinu koju si pretendovaoda opišeš.«

To je kao kad bi neko izjavio: »Igra se sastoji u tome što se figure, prema izvesnim pravilima, pomeraju po nekoj ploči...« — a mi mu odgovaramo: Izgleda da ti misliš na igre za pločom; ali to nisu sve igre. Tvoje tumačenje može da bude pravilno ako ga izričito ograničiš na te igre.

4. Zamisli jedno pismo u kome bi slova bila upotreb-ljena da označe glasove ali, takođe, i naglasak i interpunkciju.

(Pismo može da bude shvaćeno kao jezik za opisivanje glasovnih slika.) Zamisli da neko to pismo razume tako kao da svakom slovu jednostavno odgovara jedan glas i da slova nemaju i sasvim druge funkcije. Avgustinovo shvatanje jezika slično je takvom, suviše jednostavnom, shvatanju pisma.

5. Ako se posmatra primer u § 1, onda se možda naslućuje u kojoj meri opšti pojam značenja reći obavija funkci-onisanje jezika nekakvom izmaglicom, koja onemogućuje jasnosagledavanje. — Magla se razilazi ako jezičke pojave izučavamo na primitivnim oblicima njihove primene, u kojima se svrha i funkcionisanje reci daju jasno sagledati.

Takve primitivne jezičke oblike upotrebljava dete kad uči da govori. Tu poučavanje jeziku nije objašnjavanje nego obučavanje.

6. Mogli bismo da zamislimo da je jezik iz § 2 celokupnijezik osoba A i B, pa čak i celokupni jezik jednog plemena. Decase vaspitavaju da obavljaju te delatnosti, da pri tom upotrebljavaju te reci i da tako reaguju na reci drugih osoba.

Značajan deo obuke sastojaće se u tome da učitelj pokazuje predmete, da skreće na njih dečju pažnju, i da pri tom izgovara jednu reč; npr. izgovara reč »ploča« pokazujući predmet takvog oblika. (Neću to da nazovem »ostenzivnim objašnjenjem« ili »definicijom« zato što dete još ne može da pila za naziv. To ću zvati »ostenzivno poučavanje recima«. —Kažem da će ovo sačinjavati značajan deo obuke zato što je kod ljudi to slučaj, a ne zato što to ne bi moglo drukčije da se zamisli.) Može da se kaže da ovakvo ostenzivno poučavanje recima uspostavlja asocijativnu vezu između reci i stvari. Ali šta to znači? Pa, može da znači štošta; ali verovatno se najpre misli na to da se u svesti deteta pojavljuje slika te stvari kad čuje tu reč. No, ako to tako i biva, — da li je to svrha reci? — Da, to može da bude svrha. — Ja mogu da zamislim takvu primenu reci (glasovnih nizova). (Izgovaranje neke reci jeste, u neku ruku, pritiskanje jedne dirke na klavijaturi predstava.) Ali u jeziku iz § 2 recima nije cilj da izazovu predstave. (Može, naravno, da se ispostavi da to potpomaže i postizanje pravog cilja.)

Međutim, ako ostenzivno poučavanje ima takav efekt, — treba li da kažem da ono omogućuje razumevanje reci? Zar čovek ne razume uzvik »Ploču!« ako na njega reaguje određenom radnjom? — Da bi se izazvala takva reakcija, nesumnjivo je pomoglo ostenzivno poučavanje ali, ipak, tek povezano s određenom nastavom. Povezano s nekom drukčijom nastavom isto ostenzivno poučavanje tih reci izazvalo bi sasvim drukčije ra-zumevanje.

42 43

»Povezujući šipku sa polugom ja dobijam kočnicu.« — Da, ako je dat sav ostali mehanizam. Samo u tom slučaju je ona poluga kočnice, a odvojena od oslonca nije čak ni poluga i može da bude bilo šta drugo ili ništa.

7. U praktičnoj upotrebi jezika (2) jedna strana izgovara reci, druga postupa prema njima; u nastavi jezika, međutim,nailazimo na ovaj proces: učenik daje nazive predmetima. Toznači da on izgovara odgovarajuću reč kada učitelj pokaže kamen. Naći ćemo ovde i jednostavniju vežbu: učenik ponavljaone reci koje mu učitelj prethodno izgovara. — Oba ova slučajapodsećaju na jezički proces.

Isto tako, možemo da zamislimo da je ceo proces upotrebe reci u (2) jedna od onih igara pomoću kojih deca uče svoj maternji jezik. Ove igre ću nazvati »jezičkim igrama«, a ponekad ću i ο nekom primitivnom jeziku govoriti kao ο jezič-koj igri.

A procese davanja naziva kamenju ili procese ponavljanja prethodno izgovorene reći takođe bismo mogli da nazovemo jezičkim igrama. Seti se kako se upotrebljavaj u reci u nekoj igri, kao što je ringe-ringe-raja.

I sledeću celinu: jezik i delatnosti kojima je protkan, ja ću zvati »jezičkom igrom«.

8. Pogledajmo sada proširenje jezika (2). Neka on pored četiri reci: »kocka«, »stub« itd., sadrži i jedan niz reci pri-menjenih onako kako trgovac u (1) primenjuje brojeve (to može da bude i niz slova u azbuci); zatim, dve reci, recimo »tamo« i »ovo« (jer to već unekoliko nagoveštava njihovu svrhu), upotrebljene uz istovremeni odgovarajući pokret rukom; i, na kraju, izvestan broj uzoraka boja. A izdaje ovakvu zapovest: »Ploču d tamo«. Pri tome daje pomoćniku da vidi uzorak boje, a kod reci »tamo« pokazuje neko mesto na gradilištu. Β uzima sa gomile ploča po jednu ploču boje pokazanog uzorka za svako slovo azbuke sve do »d« i odnosi ih na ono mesto koje mu je A pokazao. — Drugom prilikom A naređuje: »ovo tamo«. Kod reci »ovo« pokazuje na opeku itd.

9. Kada dete uči ovaj jezik, ono mora ceo niz ,brojeva' a, b, c,... da uči napamet. A mora da uči i njihovu upotrebu. Da li će se i u ovoj nastavi javiti ostenzivno poučavanje reci? — Pa mogu se, na primer, pokazati ploče i brojati: »ploča a, ploča b, ploča c«. — Više sličnosti s ostenzivnim poučavanjem reci »kocka«, »stub« itd. imalo bi ostenzivno poučavanje brojeva koji ne služe za brojanje nego za označavanje onih grupa stvari koje mogu da se obuhvate jednim pogledom. Tako uče deca upotrebu prvih pet ili šest osnovnih brojeva.

Da li se »tamo« i »ovo« uči takođe ostenzivnim putem? — Zamisli kako bismo nekoga mogli da poučavamo njihovoj upotrebi! Pri tome ćemo pokazivati mesta i stvari — ali ovde se to pokazivanje odvija i prilikom upotrebe reci, a ne samo pri učenju te upotrebe.

10. Šta onda označavaju reci ovog jezika? I kako će sevideti šta one označavaju, ako ne po načinu njihove upotrebe?A nju smo već opisali. Izraz »ova reč označava to« valjalo bi,dakle, da se uvrsti u taj opis. Drugim recima: opisu treba datioblik »reč ... označava ...«.

Opis upotrebe reci »ploča« mogli bismo, naravno, da skratimo tako što bismo rekli da ta reč označava taj predmet. Tako ćemo postupiti onda kada je stvar samo u tome da se otkloni nesporazum da se reč »ploča« odnosi na onaj oblik građevinskog materijala koji zapravo zovemo »kocka«, — a način ovog ,odno-sa', tj. upotreba ove reci inače je već poznata.

Isto tako može da se kaže da znaci »a«, »b« itd. označavaju brojeve, ako se time, recimo, otklanja nesporazum da u jeziku »a«, »b«, »c« imaju onu ulogu koju u stvarnosti imaju »kocka«, »ploča«, »stub«. A može, takođe, da se kaže da »c« označava ovaj, a ne onaj broj, ako se time, na primer, objašnjava da slova treba da se primenjuju ovim redom: a, b, c, d, a ne a, b, d, c.

Ali time što na ovaj način opise upotrebe reci činimo međusobno sličnim, ta upotreba ipak ne može postati sličnijom! Jer, kako vidimo, ona je apsolutno raznorodna.

11. Pomisli na alat u jednom sanduku: tu su čekić, kle-šta, testera, odvijač za zavrtnje, lenjir, posuda za lepak, lepak,ekseri i zavrtnji. — Kao što su raznovrsne funkcije ovih predmeta, isto tako su raznovrsne i funkcije reci. (A nađe se tu itamo sličnosti.)

Naravno, ono što nas zbunjuje jeste jednoobraznost njihove pojave kad reci čujemo izgovorene ili kad ih vidimo napisane rukom i naštampane. Jer njihova primena nije nam tako jasno pred očima. Naročito ne kad se bavimo filosofijom!

12. To je kao kad gledamo u kabinu lokomotive: tu imaručica, koje su sve manje-više sličnog izgleda. (Razumljivo,jer ih sve treba uhvatiti rukom.) No jedno je ručica polugekoja može kontinuirano da se pomera (ona reguliše otvor ventila); drugo je ručica prekidača koji ima samo dva efektivnapoložaja: on je ili isključen ili uključen; treće je ručica poluge--kočnice: što je snažnije povučemo, to jače koči; četvrto je ručica pumpe: ona dejstvuje samo kad se pokreće tamo-amo.

44 45

13. Kad kažemo: »svaka reč u jeziku nešto označava« time, pre svega, još uopste ništa nije rečeno, ukoliko nismo tač-no objasnili koju razliku želimo da napravimo. (Šta više, moglo bi biti da hoćemo da razlikujemo reci jezika (8) od reci »bez značenja«, kakvih ima u stihovima Luisa Kerola ili od reći juhaha, lađo le le iz neke pesme.)

14. Zamisli da neko kaže: »Sve alatke služe za to da se nešto modifikuje. Tako čekić modifikuje položaj eksera, te-stera oblik daske itd.« — A šta modifikuju lenjir, posuda za lepak, ekseri? — »Naše znanje ο dužini neke stvari, ο temperaturi lepka i čvrstoći sanduka.« — Da li bi se ovom asimilacijom izraza nešto dobilo? —

15. Možda se reč »označiti« najneposrednije primenjuje tamo gde znak stoji na onom predmetu koji i označava. Pretpostavi da je alat koji A upotrebljava pri građenju obeležen iz-vesnim znacima. Ako A pokaže pomoćniku jedan takav znak, ovaj mu donosi alatku obeleženu tim znakom.

Tako, ili manje-više slično, neko ime označava neku stvar i neko se ime pridaje nekoj stvari. — često će se za filosofiju pokazati korisnim ako kažemo sebi: dati naziv nečemu — to je kao kad se nekoj stvari prikači pločica s imenom.

16. A šta je s uzorcima boja koje A pokazuje pomoćniku B, — da li oni spadaju u jezik? Pa, kako hoćete. U jezikreci ne spadaju; ali ako ja kažem nekome: »Izgovori reč ,to'«,ti ćeš ipak i »to« uračunati u rečenicu. A ipak mu je uloga sasvim slična ulozi uzorka boje u jezičkoj igri (8); to je, naime,uzorak onoga što neko drugi treba da kaže.

Najprirodnije je, a izaziva i najmanje zbrke, ako uzorke takođe ubrojimo u instrumente jezika.

((Napomena ο refleksivnoj zamenici »ova rečenica«))

17. Moći ćemo da kažemo: u jeziku (8) imamo različitevrste reci. Jer su funkcije reci »ploča« i reci »kocka« međusobnosličnije nego funkcije reci »ploča« i »d«. Međutim, kako ćemoreci grupisati u vrste, zavisiće od cilja klasifikacije — i od našesopstvene sklonosti.

Seti se različitih gledišta prema kojima se alat može kla-sifikovati po vrstama. Ili šahovske figure po vrstama figura.

18. Ne treba da ti smeta što se jezici (2) i (8) sastojesamo od zapovesti. Ako hoćeš da kažeš da su oni stoga nepotpuni, zapitaj se da li je naš jezik potpun; — i da li je bio potpunpre nego što su mu prisajedinjeni hemijski simbolizam i infini-

tezimalni račun; jer to su, tako reći, predgrađa našeg jezika. (A koliko je kuća, ili ulica, potrebno da bismo jedan grad smatrali gradom?) Svoj jezik možemo da posmatramo kao neki stari grad: lavirint uličica i trgova, starih i novih kuća, i kuća dograđivanih u raznim epohama, a sve to opkoljeno mnoštvom novih predgrađa sa pravim, pravilnim ulicama i jednoobraznim kućama.

19. Možemo lako da zamislimo jezik koji se sastoji samood zapovesti i raporta u bitki. — Ili neki jezik sastavljen samood pitanja i po jednog izraza za potvrđivanje i odricanje. I bezbroj drugih. — A zamisliti jedan jezik znači zamisliti jedanoblik života.

Šta je s ovim: Da li je poziv »Ploču!« u primeru (2) rečenica ili reč? — Ako je reč, ona u stvari nema isto značenje kao homofona reč našeg običnog jezika, jer u § 2 to je poziv. A ako je rečenica, to još uvek nije eliptična rečenica »Ploču!« u našem jeziku. — Što se tiče prvog pitanja, možeš »Ploču!« nazvati rečju, a isto tako i rečenicom; možda bi bilo podesno da se kaže: .degenerisana rečenica' (kao što se govori ο degcne-risanoj hiperboli), a to je zapravo naša .eliptična' rečenica. — Ali to je zapravo samo skraćeni oblik rečenice »Donesi mi ploču«, a te rečenice ipak nema u primeru (2). — Ali zašto ne bih, obrnuto, rečenicu »Donesi mi ploču« zvao produženjem rečenice »Ploču!«? — Jer onaj koji viče »Ploču!« u stvari misli: »Donesi mi ploču!« — Ali kako postižeš da to podrazumevaš, a kažeš »Ploču!«? Govoriš li ti u sebi neskraćenu rečenicu? Da bih rekao šta neko podrazumeva pod pozivom »Ploču!«, zašto je potrebno da taj izraz prevedem nekim drugim? A ako oni znače isto — zašto da ne kažem: »Kad on kaže ,Ploču!', podrazumeva li on ,Ploču!'«? Ili: zašto ne možeš da podrazumevaš »Ploču!« ako već možeš da podrazumevaš »Donesi mi ploču!«? — Ali kad vičem »Ploču!«, ja u stvari hoću da mi on donese ploču! — Sigurno, no da li se ,to hteti' sastoji u tome da ti u bilo kom vidu misliš pomoću neke druge rečenice, a ne pomoću one koju kazuješ? —

20. Ali ako neko opet kaže »Donesi mi ploču!«, sadaizgleda kao da bi on ovim izrazom mogao da podrazumevajednu dugačku reč adekvatnu, naime, onoj jednoj reci »Ploču!«. — Može li, dakle, tim izrazom da se podrazumeva jednomjedna, a drugi put tri reci? I kako se to obično podrazumeva?— Verujem da ćemo biti skloni da kažemo: tom rečenicom pod-razumevamo rečenicu od tri reci kad je suprotstavljamo drugim rečenicama, npr. »Dodaj mi ploču«, »Odnesi mu ploču«,»Donesi dve ploče« itd., dakle, kad je suprotstavljamo rečenicama koje su sastavljene od reci naše zapovesti u drugim kom-

46 47

binacijama. — Ali u čemu se sastoji to da se jedna rečenica suprotstavi drugim rečenicama? Imamo li pri tom u vidu ove rečenice? I to sve? I to u času kad izgovoramo lu jednu rečenicu, ili pre, ili posle toga? — Ne! Iako ovakvo objašnjenje za nas predstavlja izvesno iskušenje, potrebno je da razmislimo samo za trenutak šta se zaista događa i uvidećemo da smo na pogrešnom putu. Kažemo da zapovest suprotstavljamo drugim rečenicama, jer naš jezik sadrži u sebi mogućnost tih drugih rečenica. Onaj koji ne razume naš jezik, neki stranac, koji bi češće čuo zapovest »Donesi mi ploču!«, mogao bi da poveruje da je ceo ovaj glasovni niz jedna reč i da, recimo, odgovara reci za »građevinski materijal« u njegovom jeziku. Ako bi potom on sam izdavao ovu zapovest, možda bi je drukčije izgovorio,-i mi bismo rekli: On je tako čudno izgovara zato što je smatra jednom reci. —Ali, dok on izgovara tu rečenicu, zar se u njemu ne dešava i nešto drugo, —adekvatno tome što on tu rečenicu smatra jednom reci? — Može se u njemu isto dešavati, a može i nešto drugo, šta se u tebi dešava kad izdaješ jednu takvu zapovest; da li si svestan toga da se ona sastoji od tri reci u času kad je izgovaraš? Naravno, ti vladaš tim jezikom — u kome ima i onih drugih rečenica — da li je, međutim, to što vladaš jezikom nešto što se ,dogada' dok izgovaraš tu rečenicu? — Dopustio sam: stranac će rečenicu, koju drukčije shvata, ve-rovatno drukčije izgovoriti; ali ono što mi zovemo pogrešnim shvatanjem ne mora da se nalazi u onome što prati izgovaranje zapovesti.

Rečenica nije .eliptična' zato što izostavlja nešto od onoga što mi podrazumevamo kad je izgovaramo, nego zato što je skraćena — u poređenju sa nekim određenim primerom u našoj gramatici. — Ovde bi, naravno, moglo da se prigovori: »Ti dopuštaš da skraćena i neskraćena rečenica imaju isti smisao.« — Dakle, koji je to smisao? Zar se taj smisao ne može obuhvatiti jednim izrazom? — Zar se, međutim, isti smisao rečenica ne sastoji u njihovoj istoj primeni? — (U ruskom jeziku se kaže »kamen crven« umesto »kamen je crven«; da li njima u smislu nedostaje kopula, ili je dodaju u mislima?)

21. Zamisli jezičku igru u kojoj A pita, a Β mu sa-opštava broj ploča ili kocki na jednoj gomili, ili boje i oblike građevinskog materijala koji se nalazi na određenom mestu. -— Takvo jedno saopštenje moglo bi da glasi: »Pet ploča«. U čemu je onda razlika između saopštenja, ili tvrđenja, »Pet ploča« i zapovesti »Pet ploča!«? — Pa, u ulozi koju izgovaranje ovih reći ima u jezičkoj igri. Ali će, bez sumnje, razlike biti i u tonu kojim su izgovorene, u izrazu lica i još u ponečemu. Međutim, možemo da zamislimo da je i ton isti, — jer neku za-

povest ili saopštenje možemo da izgovorimo bilo kojim tonom i sa bilo kakvim izrazom lica — a da se razlika sastoji jedino u primeni. (A mogli bismo, naravno, da upotrebimo reci »Tvrđenje« i »Zapovest« da označimo gramatički oblik rečenice i intonaciju; kao što rečenicu »Zar vreme danas nije divno?« nazivamo pitanjem, iako mu je primena afirmativna.) Mogli bismo da zamislimo jedan jezik u kome bi sva tvrđenja imala oblik i ton retorskih pitanja; ili svaka zapovest oblik pitanja: »Da li bi hteo to da učiniš?«. Možda će se onda reći: »To što on kaže po obliku jeste pitanje, ali je u stvari zapovest« — tj. u jezičkoj praksi ima funkciju zapovesti. (Slično se kaže »Ti ćeš to učiniti«, ne kao proricanje, nego kao zapovest. Na osnovu čega to pripada jednom ili drugom?)

22. Fregeovo shvatanje da je u svakoj tvrdnji skrivena pretpostavka koja je upravo ono što se tvrdi, zasniva se u stvari na mogućnosti koju naš jezik pruža da se svaka afirmativna rečenica napiše u obliku »Tvrdi se da je to i to slučaj«. — Ali »Da je to i to slučaj« u našem jeziku uopšte nije rečenica — pored toga uopšte nije potez u jezičkoj igri. I ako ja umesto »Tvrdi se da...« napišem: »Tvrdi se: To i to je slučaj«, onda reci »Tvrdi se« ovde postaju sasvim suvišne.

Svaku tvrdnju mogli bismo takođe sasvim dobro da napišemo u obliku pitanja sa postponovanom afirmacijom; recimo: »Pada li kiša? Da!«. Da li bi to pokazalo da se u svakoj tvrdnji skriva pitanje?

Mi, naravno, imamo prava da potvrdni znak upotrebimo nasuprot znaku pitanja, npr.; ili onda kada hoćemo da razlikujemo tvrdnju od fikcije ili pretpostavke. Jedino je pogrešno da se smatra da se tvrdnja sastoji od dva akta, akta procenjiva-nja i akta tvrđenja (naznačujući istinosnu vrednost ili si.) i da mi ove radnje vršimo prema rečeničnom znaku, otprilike onako kao što se peva po notama. S pevanjem po notama može se, nesumnjivo, uporediti glasno ili tiho čitanje napisane rečenice, ali ne i ono što se pročitanom rečenicom podraznmeva (misli).

Fregeov afirmativni znak naglašava početak rečenice. On ima, dakle, sličnu funkciju kao tačka na kraju rečenice. Taj znak razlikuje ćelu periodu od rečenice u periodi. Kad čujem da neko kaže »pada kiša«, a ne znam da li sam čuo početak i kraj periode, za mene ova rečenica još nije sredstvo sporazu-mevanja.

23. Ali koliko vrsta rečenica postoji? Možda tvrdnja, pitanje i zapovest? — Ima bezbroj takvih vrsta: bezbroj različitih načina primene svega onoga što zovemo »znaci«, »reci«, »rečenice«. I ta mnogostrukost nije ništa fiksirano, jednom za

4849

uvek dato, nego novi jezički tipovi, nove jezičke igre, kako bismo mogli da kažemo, nastaju, a druge zastarevaju i padaju u zaborav. (Približnu sliku ovog zbivanja mogu da sugerišu matematičke promene.)

Izrazom »jezička igra« treba ovde da se istakne činjenica da je govorenje jezika deo jedne delatnosti ili životne forme.

Predoči sebi mnogostrukost jezičkih igara na ovim i drugim primerima:

Zapovedati i izvršavati zapovesti —Opisati neki predmet prema izgledu ili na osnovu mere-nja —Konstruisati neki predmet na osnovu opisa (crteža) —Saopštiti neki događaj —Nagađati ο nekom događaju —Postaviti i ispitati hipotezu —Rezultate jednog eksperimenta prikazati pomoću tabele i dijagrama

—Izmisliti ploču; čitati je —Igrati se pozorišta —Pevati u kolu —Rešavati zagonetke —Napraviti vic; ispričati ga —Resiti kakav praktičan računski zadatak —Prevoditi sa jednog jezika na drugi —Moliti, zahvaljivati, proklinjati, pozdravljati, moliti se.Zanimljivo je da se mnogostrukost jezičkih instrumenata i načina

njihove primene, mnogostrukost vrsta reci i rečenica uporedi s onim što su logičari rekli ο strukturi jezika (uključujući i autora Logičko-filosofske rasprave.)

24. Onaj ko stalno ne vodi računa ο mnogostrukosti jezičkih igara, možda će biti sklon da postavlja pitanja kao što je ovo: »Šta je to pitanje?« — Da li se time konstatuje da ja ne znam to i to ili se konstatuje da bih ja želeo da mi neko drugi kaže... ? Ili se tim opisuje moje psihičko stanje neizvesnosti? — I da li je uzvik »U pomoć« takav opis?

Zamislimo sliku na kojoj je prikazan bokser u određenoj borbenoj poziciji. Tu sliku možemo da upotrebimo da bismo nekom saopštili kako da se postavi, kako da se drži ili kako da se ne drži; kako je određeni čovek stajao na tom i tom mestu itd., itd. Tu sliku bismo mogli (govoreći hemijskim jezikom) da nazovemo rečeničnim radikalom. Biće da je Frege slično zamišljao »pretpostavku«.

Pomisli koliko se raznorodnih stvari naziva »opisom«: opis položaja tela pomoću njegovih koordinata; opis izraza lica; opis taktilnog oseta; opis raspoloženja.

Umesto uobičajenog oblika pitanja možemo, naravno, da upotrebimo oblik konstatacije ili opisa: »Hoću da znam da li...«, ili »Sumnjam da li...« — ali ovo nije doprinelo međusobnom zbližavanju različitih jezičkih igara.

Značaj takvih mogućnosti transformisanja, npr. svih potvrdnih stavova u stavove koji počinju odredbom »Ja mislim«, ili »Ja verujem« (dakle, tako reći, u opise moga unutrašnjeg života) pokazaće se jasnije na drugom mestu. (Solipsizam.)

25. Ponekad kažemo: Životinje ne govore zato što im nedostaju duhovne sposobnosti. To znači: »one ne misle i zato ne govore«. — Ali: one jednostavno ne govore. Još bolje: one se ne koriste jezikom — ako ne uzmemo u obzir najprimitivnije jezičke oblike. — Zapovedati, pitati, pričati, ćeretati — to je sve deo naše prirodne istorije kao i ići, jesti, piti, igrati se.

26. Postoji mišljenje da se učenje jezika sastoji u tome da se predmetima daju nazivi. I to: ljudima, oblicima, bojama, bolovima, raspoloženjima, brojevima itd. — Kao što smo već rekli, taj proces je sličan onome kad nekoj stvari pričvršću-jemo tablicu s imenom. To možemo da nazovemo pripremom za upotrebu jedne reci. Ali za šta je to priprema?

27. »Mi damo nazive stvarima i onda ο njima možemo da govorimo. Naš govor može da se odnosi na njih.« — Kao da je taj naš sledeći korak bio već određen samim aktom davanja naziva. Kao da postoji samo jedno što se zove »govoriti ο stvarima«. A ono što mi činimo, upotrebljavajući naše rečenice, u stvari je veoma raznovrsno. Setimo se samo uzvika. S njihovim sasvim različitim funkcijama.

Voda!Dalje!Uh!U pomoć!Lepo!Ne!

Da li si još uvek sklon da ove reci nazoveš »nazivima predmeta«? U jezicima (2) i (8) nije postavljeno pitanje ο nazivu. To sa svojim korelatom, s ostenzivnom definicijom, jeste, moglo hi da se kaže, specifična jezička igra. To zapravo znači: mi smo vaspitani, naučeni, da pitamo: »Kako se to zove?«, a za-

4 Filosofska istraživanja

50 51

tim nam kažu naziv tog predmeta. A postoji i jedna jezička igra: izmisliti ime nečemu. Dakle, reći: »To se zove ...« i onda upotrebiti novo ime. (Tako, npr., deca daju ime svojim lutkama i onda govore njima i ο njima. Seti se pri tom odmah kako je svojevrsna upotreba ličnih imena kojima dozivamo te ličnosti!)

28. Možemo da damo ostenzivnu definiciju ličnog imena, reci za boju, naziva materijala, broja, naziva strane sveta itd. Definicija broja dva »Ova se zove ,dva'« — pri čemu pokažemo dva oraha — potpuno je egzaktna. — Međutim, kako možemo dva da definišemo na taj način? Onaj kome se daje definicija ne zna u tome slučaju šta želimo da nazovemo rečju »dva«; on će pretpostaviti da tu grupu oraha zoveš »dva«! — On to može, ali možda i neće pretpostaviti. S druge strane, mogao bi pogrešno da razume kao broj naziv koji bih dao ovoj grupi oraha. Isto tako, kad jedno lično ime definišem ostenzivno, on bi ga mogao shvatiti kao naziv boje, oznaku rase, čak i kao naziv strane sveta. To znači da ostenzivnu definiciju u svakom slučaju možemo da tumačimo ovako ili onako.

29. Možda će se reći: dvojku možemo ostenzivno defini-sati samo ovako: »Ovaj broj se zove ,dva'«. Jer reč »broj« ovde pokazuje na koje mesto u jeziku, u gramatici, stavljamo tu reč. To znači da reč »broj« moramo da objasnimo pre no što se ona ostenzivna definicija može razumeti. — P.eč »broj« u definiciji nesumnjivo pokazuje to mesto, položaj koji dajemo reci. A nesporazume možemo da izbegnemo tako što kažemo: »Ova boja se zove tako i tako«, »Ova dužina se zove tako i tako« itd. To znači da se nesporazumi na taj način ponekad otklanjaju. Da li se, međutim, reč »boja« ili »dužina« mogu jedino tako shvatiti? — Pa, moraćemo da ih objasnimo. — Dakle, da ih objasnimo drugim recima! A šta je sa poslednjim objašnjenjem u tom nizu? (Nemoj da kažeš »Ne postoji .poslednje' objašnjenje«. To je isto kao kad bi rekao: »Nema poslednje kuće u ovoj ulici; može uvek da se dogradi još jedna«.)

Da li je u ostenzivnoj definiciji dvojke nužna reč »broj«, zavisi od toga da li neko definiciju bez te reci shvata drukčije nego što ja želim. A to će svakako zavisiti od okolnosti pod kojima se definicija daje i od čoveka kome je dajem.

A kako on ,shvata' objašnjenje vidi se po načinu na koji upotrebljava objašnjenu reč.

30. Moglo bi, dakle, da se kaže: »Ostenzivna definicija objašnjava upotrebu — značenje — reci, kad je već jasno kakvu ulogu ta reč uopšte treba da ima u jeziku. Ako, dakle, znam da neko hoće da mi objasni reč za neku boju, pri razumevanju te

reci pomoći će mi ostenzivno objašnjenje ,To se zove sepija'«. — A to možemo da kažemo ako ne zaboravljamo da se na reč »znati« ili »biti jasno« nadovezuju najrazličitija pitanja.

Mora se već nešto znati (ili biti kadar) da bi se moglo pitati za naziv. Ali šta se mora znati?

31. Ako nekom pokažemo figuru kralja u šahu i kažemo: »To je kralj«, njemu time nije objašnjena upotreba ove figure, ukoliko on već ne poznaje pravila igre sve do ove poslednje tačke: odlika figure kralja. Može da se zamisli da je naučio pravila igre, a da mu nikada nije pokazana nijedna istinska figura. Oblik figure odgovara ovde zvuku ili obliku jedne reci.

Ali takođe može da se zamisli da je neko naučio ovu igru, a da nikad nije učio ili formulisao pravila. On je možda najpre posmatrao i tako naučio jednostavne igre za pločom, a posle napredovao ka sve složenijim igrama. Njemu bi moglo i da se objasni: »To je kralj« — kad mu, npr., pokažemo šahovske figure, na čiji oblik on nije navikao. Ovo objašnjenje — kako se upotrebljava ta figura — poučava ga, moglo bi da se kaže, samo zato što je već bilo pripremljeno mesto na koje ju je postavio. Drugim recima: samo ćemo onda reći da mu ta figura kazuje upotrebu kad je mesto već pripremljeno. A ono ovde nije pripremljeno time što onaj kome objašnjavamo već poznaje pravila, nego time što on u drugom smislu već vlada nekom igrom.

Osmotri još ovaj slučaj: Objašnjavam nekome kako se igra šah i počinjem time što pokažem jednu figuru govoreći: »To je kralj. On se pomera tako i tako itd., itd.«. — U ovom slučaju ćemo reći: reci »To je kralj« (ili »To se zove kralj«) su objašnjenje samo onda ako učenik već zna šta je to figura. Ako je, dakle, već igrao druge igre ili je ,s razumevanjem' po-

Da li bismo mogli da objasnimo reč »crven« pokazujući na nešto što nije crveno? To bi bilo slično kao kad bi nekom sa slabim znanjem našeg jezika trebalo objasniti reč »skroman«, pokazujući, radi objašnjenja, nekog arogantnog čoveka uz reci »Ovaj nije skroman«. Reći da je takav način objašnjavanja višesmislen nije nikakav argument protiv njega. Svako objašnjenje može da bude pogrešno shvaćeno.

Ali bi začelo moglo da se upita: Treba li to još uvek zvati »objašnjenjem«? — Jer ono, naravno, u kalkilu ima drukčiju ulogu od one koju mi obično zovemo »ostenzivnim objašnjenjem« reći »crven«, čak i kad bi kod učenika imala iste praktične posledice, isto dejstvo.

4*

5253

smatrao igru drugih — i slično. I samo u tom slučaju će on, učeći igru, moći da postavi relevantno pitanje: »Kako se to zove?« — Ta figura, naime.

Možemo da kažemo: Naziv pita sa smislom samo onaj koji već zna šta da učini s tim.

A mogli bismo čak da zamislimo i to da upitani odgovori: »Sam odredi naziv« — i onda bi onaj koji je postavio pitanje sam morao sve da pronađe.

32. Ko dođe u neku stranu zemlju, učiće ponekad jeziknjenih stanovnika pomoću ostenzivnih objašnjenja koja muoni daju, a smisao tih objašnjenja on će često morati da pogađa,i to nekad ispravno, nekad pogrešno da pogodi.

Sada možemo, verujem, da kažemo: Avgustin opisuje učenje ljudskog jezika tako kao da dete dođe u stranu zemlju čiji jezik ne razume; to znači: kao da ono već vlada nekim jezikom, samo ne ovim. Drugim recima: kao da dete već može da misli, samo još ne može da govori. A »misliti« bi ovde otprilike značilo: govoriti samom sebi.

33. A šta ako bi se prigovorilo: »Nije istina da neko većmora da vlada nekom jezičkom igrom da bi razumeo jednoostenzivno objašnjenje, nego samo — razume se — mora dazna (ili da pogodi) šta njegov Informator pokazuje. Dakle, da lipokazuje oblik predmeta, njegovu boju ili broj itd., itd.« — A učemu se to sastoji »pokazivati oblik«, »pokazivati boju«? Pokaži parče papira! — A sad pokaži njegov oblik, — sad boju,— sad broj (ovo zvuči čudno)! — Pa, kako si to učinio? — Rećićeš da si svaki put pri pokazivanju nešto drugo 'podrazumevaa'.I ako ja upitam kako se to događa, reći ćeš da si pažnju kon-centrisao na boju, oblik itd. Ali ja sad još jedanput pitam kakose to događa.

Zamisli da neko pokaže vazu govoreći: »Pogledaj ovo divno plavo! — do oblika nam nije stalo.« — Ili: »Pogledaj ovaj divni oblik! — boja je sporedna.« Nesumnjivo, ti ćeš postupati različito dok slediš ova dva zahteva. Ali postupaš li uvek jednako kad pažnju usmeriš na boju? Zamisli i drukčije slučajeve! Navešću nekoliko:

»Je li ovo plavo isto kao ono tamo? Vidiš li razliku?« — Mešaš boje i kažeš: »Teško je pogoditi ovu plavu boju

neba«. »Prolepšava se, već se opet plavi nebo!« »Pogledaj kako različito deluju ove dve plave boje!« »Vidiš li tamo onu plavu knjigu? Donesi je.« »Ovaj plavi svetlosni signal znači...«»Kako li se samo zove ova plava boja? — Da li je to ,in-digo'?«

Obraćanje pažnje na boju ponekad se postiže na taj način što linije oblika zaklonimo rukom, što pogled ne uperimo na konture stvari ili što ukočena pogleda posmatramo predmet dok nastojimo da se setimo gde smo tu boju već videli.

Obraćanje pažnje na oblik postižemo ponekad skiciranjem, ponekad žmirkajući da ne bismo jasno videli boju itd., itd. Hoću da kažem: ovo i slično događa se dok se »pažnja obraća na to i to«. Ali to nije jedino što nam dozvoljava da kažemo da neko obraća pažnju na oblik, boju itd. Kao što se ni šahovski potez ne sastoji jedino u tom da se neka figura na izvestan način povlači po tabeli, — ali ni u mislima i osećanjima šahiste koja prate potez, nego u situaciji koju zovemo »igranjem šahovske partije«, »rešavanjem šahovskih problema« i si.

34. Ali pretpostavi da neko kaže: »Ja činim uvek isto dok obraćam pažnju na oblik: sledim konturu očima i pri tom ose-ćam...«. I pretpostavi da taj daje nekoj osobi ostenzivno objašnjenje »To se zove ,krug'«, pri čemu, uz spomenute doživljaje, pokazuje neki kružni predmet; zar ne može ta druga osoba ipak drukčije da protumači ovo objašnjenje, i pored toga što vidi da Informator očima sledi oblik i što oseća ono što oseća i Informator? To znači: ovo ,tumačenje' može da se sastoji i u načinu na koji ta osoba odmah upotrebi objašnjenu reč; npr., na šta pokaže kad joj se naredi: »Pokaži jedan krug!«. — Jer ni izraz »Objašnjenje usmeriti tako i tako« ni izraz »Objašnjenje tumačiti tako i tako« ne označavaju proces koji prati davanje i primanje objašnjenja.

35. Postoji, naravno, ono što može da se nazove »karakterističnim doživljajima« kad pokazujemo, recimo, oblik. Na pri-mer, pri pokazivanju ocrtavamo konturu prstom ili pogledom. Ali kao što se to ne događa u svim slučajevima u kojima ja ,podrazumevam oblik', isto tako se bilo koji drugi karakterističan proces ne dešava u svim tim slučajevima. — Ali ako bi se takav proces i ponavljao u svim slučajevima, još uvek bi zavisilo od okolnosti — tj. od onoga što se događa pre i posle pokazivanja — da li bismo rekli: »Pokazao je oblik, a ne boju«.

Jer se reci »pokazati oblik«, »podrazumevati oblik« itd., ne upotrebljavaju kao ove: »pokazati ovu knjigu« (a ne onu), »pokazati stolicu, a ne sto« itd. — Pomisli samo na kako različite načine učimo upotrebu reci: »pokazati ovu stvar«, »pokazati onu stvar« i, s druge strane: »pokazati boju, a ne oblik«, »podrazumevati boju« itd., itd.

U izvesnim slučajevima, kao što je rečeno, naročito kod pokazivanja »oblika« ili »broja« postoje karakteristični doživljaji

54 55

i načini pokazivanja — .karakteristični' zato što se često (ne uvek) ponavljaju kad se ,podrazumeva' oblik ili broj. Ali da li ti je takođe poznat karakterističan doživljaj kad figuru za igru pokazujemo kao figuru za igru? A ipak može da se kaže: »Mislim da se ova figura za igru zove ,kralj', a ne ovo parče drveta koje pokazujem«. (Prepoznati, želeti, sećati se itd.)

36. I ovde postupamo kao u hiljadu sličnih slučajeva: budući da ne možemo da navedemo jednu telesnu radnju kojunazivamo pokazivanjem oblika (u suprotnosti prema boji, npr.),mi kažemo da ovim recima odgovara duhovna delatnost.

Gde nas jezik navodi da naslutimo telo, a tela u stvari nema, hteli bismo da tamo postoji duh.

37. Šta je odnos između imena i nazvanog predmeta? — Pa, šta je? Pogledaj jezičku igru (2) ili neku drugu: tamo može da se vidi u čemu se otprilike sastoji ovaj odnos. Ovaj odnos može da se, pored mnogo čega drugog, sastoji i u tome što nam ime koje čujemo doziva u svest sliku nazvanog predmeta a, pored ostalog, sastoji se i u tome što se ime napiše na nazvani predmet ili što se izgovori pri pokazivanju predmeta koji je njim nazvan.

38. Ali šta se, na primer, naziva rečju »ovo« u jezičkoj igri (8) ili rečju »to« u ostenzivnoj definiciji »To znač i . . . «? — Ako ne želimo da izazovemo zbrku, najbolje će biti da uopšte ne kažemo da su te reci nazivi. — čudno je što je za reč »ovo« jednom rečeno da je ona pravo ime; sve drugo, što inače zovemo »imenom«, bilo bi to, dakle, samo u netačnom, približnom smislu.

Ovo čudno shvatanje potiče od tendencije da se logika našeg jezika sublimira — kako bismo to mogli da nazovemo. Pravi odgovor glasi: »Imenom« nazivamo veoma različite slučajeve; reč »ime« karakteriše mnogo različitih, međusobno na mnogo različitih načina srodnih vidova upotrebe neke reci; — ali među ovim vidovima upotrebe ne nalazi se vid upotrebe reci »ovo«.

Kako se to dešava da se reci »To je plavo« podrazumevaju čas kao iskaz ο pokazanom predmetu — čas kao objašnjenje reci »plav«? U drugom slučaju misli se, zapravo, na »To se zove .plavo'«. — Može li se, prema tome, pod rečju »je« podrazumevati nekad »zove se«, a pod rečju »plavo« nekad »plavo«, a drugi put »je« stvarno kao »je«?

Može takođe da se desi da neko izvuče objašnjenje reci iz onoga što je trebalo da bude saopštenje. {Uzgredna napomena: ovde se skriva jedna kobna praznoverica.)

Sasvim je tačno da mi često, npr., kod ostenzivnog defi-nisanja pokazujemo predmet i pri tom izgovaramo njegovo ime. Isto tako, npr., kod ostenzivnog definisanja izgovaramo reč »ovo« dok pokazujemo stvar. A reč »ovo« i neko ime stoje, takođe, često na istom mestu u rečenici. Ali za ime je karakteristično upravo to da se objašnjava ostenzivnim putem: »To je N« (ili »To se zove ,N'«). Međutim, da li i ovako objašnjavamo: »To se zove ,ονο'« ili »Ovo se zove ,ονο'«?

To je povezano sa shvatanjem davanja naziva kao nekog, tako reći, okultnog procesa. Davanje naziva se pojavljuje kao neko čudno spajanje reci s predmetom. A takvo čudno spajanje se, uistinu, zbiva onda kada filosof, da bi dokučio šta je veza između imena i nazvanog predmeta, ukočenog pogleda zuri u neki predmet pred sobom i pri tome bezbroj puta ponavlja jedno ime ili čak reč »ovo«. Jer filosofski problemi nastaju onda kada jezik praznu je. A tu, nesumnjivo, možemo zamisliti da je davanje naziva nekakav značajan akt svesti, kao neko krštenje predmeta. A isto tako možemo reč »ovo« da kažemo predmetu, da ga tako oslovimo — to je neobična upotreba ove reći koja se, bez sumnje, javlja samo u bavljenju filosofijom.

39. Ali zašto nekom pada na pamet da upravo ovu reč proglasi imenom, kad ono očigledno nije ime? — Upravo zato što čovek dolazi u iskušenje da prigovori onome što se obično zove »imenom«. Taj prigovor može ovako da se izrazi: ime zapravo treba da označava nešto jednostavno. To bi možda moglo ovako da se obrazloži: reč »Notung«, recimo, je lično ime u običnom smislu. Taj mač se sastoji od delova sastavljenih na određen način. Ako se delovi sastave drukčije, onda taj mač ne postoji. Jasno je onda da je rečenica »Mač ima oštro sečivo« smisaona i kad je mač ceo i kad je već slomljen. Ali ako je »Notung« ime jednog predmeta, onda tog predmeta više nema ako je »Notung« slomljen; i kako tada ovom imenu ne bi odgovarao nijedan predmet, ono ne bi imalo značenja. Tada bi, međutim, u rečenici »Notung ima oštro sečivo« stajala jedna reč bez značenja i ova bi rečenica bila besmislena. Ona, međutim, ima smisla; dakle mora biti da reci od kojih se ona sastoji uvek imaju neke korelate. Znači da reč »Notung« u analizi smisla mora da iščezne, a da na njeno mesto moraju da dođu reci koje su nazivi za nešto jednostavno. Bilo bi u redu da ove reci zovemo pravim imenima.

Mogu li pod rečju »bububu« da podrazumevam »Ako ne bude padala kiša ići u šetnju«? Samo u jeziku mogu nešto nečim da podrazumevam. To jasno pokazuje da gramatika reci »podrazumevati« ne liči na gramatiku izraza »zamisliti nešto« i si.

56 57

40. Govorimo prvo ο ovoj tački takvog toka misli: da reč nema značenja kad joj ništa ne odgovara. Važno je da ustanovimo da se reč »značenje« upotrebljava nepravilno onda kad se njom označava stvar koja .odgovara' reci. To jest: značenje imena pobrkati s nosiocem imena. Kad umre gospodin Ν. N., kaže se da je umro nosilac imena, a ne da je umrlo značenje imena. I bilo bi besmisleno da se tako kaže, jer kad bi ime izgubilo značenje, ne bi uopšte moglo sa smislom da se kaže: »Gospodin Ν. Ν. je umro«.

41. U § 15 uveli smo lična imena u jezik (8). Pretpostavi sada da je alatka s imenom »N« slomljena. A to ne zna i daje pomoćniku Β znak »N«. Da li sada taj znak ima značenje ili nema? — Šta treba Β da radi kad dobije taj znak? — Ο tome se nismo ništa dogovorili. Moglo bi da se upita: šta će on raditi? Pa, on će možda bespomoćno stajati ili majstoru A pokazati parčad. Ovde bi moglo da se kaže: »N« je postalo bez značenja i taj bi izraz značio da se u našoj jezičkoj igri znak »N« više ne primenjuje (ukoliko mu nismo odredili novu primenu). »N« bi moglo da postane bez značenja i na taj način što, sa bilo kog razloga, alatki damo drugu oznaku i znak »N« više ne primenju-jemo u jezičkoj igri. — A možemo da zamislimo i jednu pogodbu prema kojoj Β treba da odmahne glavom kao odgovor kad mu A da znak alatke koja je slomljena. — Moglo bi da se kaže da je zapovest »N« prihvaćena u jezičku igru, čak ako ta alatka više ne postoji, i da znak »N« ima značenje čak i onda kad njegov nosilac prestane da postoji.

42. Ali da li, recimo, u onoj igri imaju značenja i imena koja nikad nisu primenjivana kao imena alata? — Pretpostavimo, dakle, da je »X« jedan takav znak, i da A daje ovaj znak pomoćniku Β — pa, mogli bismo i takve znake da uvedemo u jezičku igru, i Β bi možda i na ovo trebalo da odgovori odmahivanjem glavom. (Mogli bismo da zamislimo da se oni na ovaj način zabavljaju.)

43. Za veliku klasu slučajeva u kojima se koristi reč »značenje« —iako ne za sve slučajeve njene upotrebe — tu reč možemo ovako da objasnimo: značenje jedne reci je njena upotreba u jeziku.

A značenje jednog imena ponekad se objašnjava na taj način što se pokaže njegov nosilac.

44. Rekli smo: rečenica »Notung ima oštro sečivo« imasmisla čak i kad je »Notung« već slomljen. To je zbog toga štose u ovoj jezičkoj igri jedno ime upotrebljava i onda kad jenjegov nosilac odsutan. Ali možemo da zamislimo jednu jezičkuigru s imenima (tj. sa znacima koje ćemo, naravno, nazvati »ime-

nima«) u kojoj se imena upotrebljavaju samo u prisutnosti njihovih nosilaca; dakle, uvek mogu biti zamenjena pokaznom za-menicom uz gest pokazivanja.

45. Pokazno »ovo« nikada ne može da bude bez nosioca. Moglo bi da se kaže: »Dokle god postoji ovo, i reč ,ονο' ima značenje, bilo da je ovo jednostavno ili složeno.« — Ali to nije ono što reč čini imenom. Naprotiv; jedno ime se ne primenjuje uz gestove pokazivanja, nego se samo pomoću njih objašnjava.

46. Kako stoji sad sa idejom da imena u stvari označavaju nešto jednostavno? —

Sokrat kaže u Teajtetu: »Ako se ne varam, od nekoliko osoba sam ovo čuo: za primarne elemente — da se tako izrazim — od kojih smo sastavljeni mi i sve ostalo — ne postoji objašnjenje; jer sve što postoji po sebi i za sebe može da se označi samo imenom; neko drugo određenje nije moguće, pa ni ono da jeste, niti ono da nije... Međutim, onome što postoji po sebi i za sebe mora da se ... da ime bez ikakvih drugih određenja. Prema tome, nemoguće je objašnjavati bilo koji primarni element, jer za ovaj ne postoji ništa drugo osim golog naziva; on ima samo svoje ime. Ali kao što je ono što je sastavljeno od ovih primarnih elemenata i samo jedna kompleksna tvorevina, tako su i njegovi nazivi u toj kompleksnosti takođe postali govor kojim se objašnjava, jer je njegova suština kombinovanje imena.«

Ovakvi primarni elementi bili su i Raselovi ,individuals' i moji .predmeti' (Logičko-filosofska rasprava).

47. Ali koji su jednostavni sastavni delovi od kojih je sastavljen realni svet? — Šta su jednostavni sastavni delovi jedne stolice? ■— Komadi drveta od kojih je sastavljena? Ili molekuli, iliatomi? — »Jednostavno« znači: ne složeno. A tu je važno: u komesmislu .složeno'? Uopšte nema smisla da se govori ο ,apsolutnojednostavnim sastavnim delovima stolice'.

Ili: Da li se moja vizuelna slika ovog drveta, ove stolice, sastoji od delova? I koji su njeni jednostavni sastavni delovi? Raznobojnost je jedna vrsta složenosti; druga je, npr., složenost izlomljene konture od pravih delića. I za krivu može da se kaže da je složena od uzlaznog i silaznog dela.

Ako nekome kažem bez objašnjenja »Ono što sada vidim pred sobom složeno je«, on će s pravom upitati: »Šta podrazume-vaš pod ,složen'? Jer to može da znači sve moguće!« — Pitanje »Da li je to što vidiš složeno« ima smisla ako je već utvrđeno koja je vrsta složenosti u pitanju — tj. ο kojoj se posebnoj upotrebi ove reci radi. Ako je utvrđeno da vizuelnu sliku jednog drveta treba da zovemo »složenom« ako se vide ne samo stablo nego i grane, onda bi pitanje »Da li je vizuelna slika ovog drveta

58 59

jednostavna ili složena« i pitanje »Koje su njegovi jednostavni sastavni delovi« imalo jasan smisao — jasnu primenu. A na drugo pitanje odgovor, naravno, ne glasi »Grane« (to bi bio odgovor na gramatičko pitanje: »Kako se zovu ovde Jednostavni sastavni delovi'?« nego, recimo, opis pojedinih grana.

Ali zar nije, npr., šahovska tabla očigledno i apsolutno složena? Biće da ti misliš na kompoziciju 32 bela i 32 crna kvadrata. Ne bismo li, međutim, takođe mogli da kažemo da je ona složena od bele i crne boje i sheme mreže kvadrata? I kada ovde postoje sasvim različiti načini posmatranja, da li ćeš i tada reći da je šahovska tabla »složena« apsolutno? Postaviti izvan jedne određene igre pitanje »Da li je ovaj predmet složen?« slično je postupku onog dečaka koji je trebalo da kaže da li su glagoli u izvesnim primerima rečenica upotrebljeni u aktivnom ili pasivnom obliku, a koji je razbijao glavu oko toga da li, npr., glagol »spavati« znači nešto aktivno ili pasivno.

Reč »složen« (a isto tako i reč »jednostavan«) mi upotrebljavamo na bezbroj različitih, međusobno različito srodnih, načina. (Da li je boja jednog šahovskog polja jednostavna ili se sastoji od čisto bele i čisto žute? A da li je bela jednostavna ili se sastoji od boja duge? Da li je ova dužina od 2 cm jednostavna ili se sastoji od dva dela od po 1 cm? Ali zašto se ne sastoji od jednog komada dugog 3 cm i jednog komada od 1 cm, merenog u nega-tivnom smislu?)

Na filosofsko pitanje »Da li je vizuelna slika ovog drveta složena i koje su njeni sastavni delovi?« pravilan je odgovor: »Zavisi od toga šta podrazumevaš pod ,složen'«. (A to, naravno, uopšte nije odgovor, nego odbijanje pitanja.)

48. Primenimo metod iz § 2 na prikaz iz Teajteta. Posma-trajmo jednu jezičku igru za koju je ovaj prikaz uistinu valjan. Neka jezik posluži za to da na jednoj površini prikaže kombinacije obojenih kvadrata. Kvadrati obrazuju kompleks tipa šahovske ploče. Ima ružičastih, zelenih, belih i crnih kvadrata. Reci jezika neka, prema tome, budu: »R«, »Z«, »B«, »C«, a rečenica je niz ovih reci. One opisuju raspored kvadrata u nizu

1 2 3

4 5 6

7 8 9

Ovde je rečenica kompleks imena kome odgovara kompleks elemenata. Primarni elementi su obojeni kvadrati. »Ali da li su oni jednostavni?« — Ja ne bih znao šta bih u ovoj jezičkoj igri prirodnije mogao da nazovem »jednostavnim«. Ali u drugim okolnostima bih nazvao jednobojni kvadrat »složenim«, recimo od dva pravougaonika ili od elemenata boja i oblika. Ali pojam složenosti mogao bi da bude i tako proširen da se manja površina nazove složenom od veće površine i od jedne koju smo od nje oduzeli. Uporedi .slaganje' sila, ,deobu' prave spoljnom tačkom; ovi izrazi pokazuju da smo ponekad čak skloni da manje shvatimo kao rezultat slaganja većeg, i veće kao rezultat deobe manjeg.

Međutim, ja ne znam da li sada da kažem da se figura koju opisuje naša rečenica sastoji od četiri ili od devet elemenata. Uostalom, da li se ona rečenica sastoji od četiri ili devet slova?— I koji su njeni elementi: tipovi slova ili slova. Nije li svejednošta god da kažemo, samo ako u svakom posebnom slučaju izbeg-nemo nesporazume!

49. Šta, međutim, znači što ove elemente ne možemo da objasnimo (tj. opišemo), nego samo da im damo naziv? To bi otprilike moglo da znači da je opis kompleksa, ako se on, u graničnom slučaju, sastoji samo od jednog kvadrata, jednostavno ime bojenog kvadrata.

Ovde bi moglo da se kaže — iako to lako vodi svakojakom filosofskom sujeverju — da bi znak »R« ili »C« itd. mogao da bude čas reč čas rečenica. A da li »je reč ili rečenica« zavisi od situacije u kojoj se izgovori ili napiše. Ako, npr., A treba pomoćniku Β da opiše komplekse bojenih kvadrata i upotrebi reč »R« samu, moći ćemo da kažemo da je ta reč opis — rečenica. Ali ako on možda uči napamet reci i njihova značenja ili nekog drugog uči upotrebi ovih reci i izgovara ih za vreme ostenzivnog poučavanja, onda nećemo reći da su to rečenice. U toj situaciji reč »R«, na primer, nije opis; njom se ovde naziva jedan element— ali za to bi ovde bilo čudno da se kaže da jedan element možesamo da bude nazvan. Davanje naziva i opisivanje nisu vi istojravni: davanje naziva je priprema za opis. Davanje naziva uop-

Rečenica »RRCZZZRBB« opisuje tako, npr., raspored ove vrste:

60 61

šte nije potez u jezičkoj igri — isto kao što ni postavljanje šahovske figure na ploču nije potez u igri šaha. Može da se kaže: davanjem naziva nekoj stvari još ništa nije učinjeno. Ona i nema imena osim u igri. A to je ono pod čim je Frege podrazumevao da reč samo u rečeničnom sklopu ima značenje.

50. Šta znači kad kažemo da elementima ne možemo pripisati ni biće ni nebiće? — Mogli bismo da kažemo: Ako se sve štozovemo »bićem« i »nebićem« sastoji u postojanju i nepostojanjuveza između elemenata, onda nema nikakvog smisla da se govoriο biću (nebiću) jednog elementa; isto tako nema smisla da segovori ο uništenju elementa ako se sve, što zovemo »uništavanjem«, sastoji u razdvajanju elemenata.

Ali reklo bi se: elementu se ne može pripisati biće, jer ako on ne bi postojao, onda mu čak ne bismo mogli dati ni ime pa, prema tome, baš ništa ο njemu ni izreći. — Posmatrajmo još jedan analogan slučaj! Ο jednoj stvari ne može se izreći ni da je duga jedan metar ni da nije duga jedan metar, i to je prototip metra u Parizu. — Ali, naravno, na taj način nismo njemu pripisali nikakvu čudnovatu osobinu, nego samo naznačili njegova specifičnu ulogu u igri merenja metarskom jedinicom. — Zamislimo da se, slično tom prototipu metra, čuvaju i uzorci boja. Objašnjavamo: »Sepia« se zove boja prototipa sepije koji se tamo čuva hermetički zatvoren. U tom slučaju nema nikakvog smisla da se kaže ο tom uzorku niti da je te boje, niti da nije.

To možemo ovako da izrazimo: ovaj uzorak je instrument jezika pomoću koga se prave iskazi ο bojama. To u ovoj jezičkoj igri nije nešto što je prikazano, već je sredstvo prikazivanja. — Upravo to važi za jedan element u jezičkoj igri (48) kada, dajući mu ime, izgovorimo reč »R«; time smo ovoj stvari dali ulogu u našoj jezičkoj igri; to je sada sredstvo prikazivanja. Ako bi se reklo: »Kada to ne bi postojalo, ne bi moglo imati ni imena«, ne bi se reklo ni manje ni više nego ovo: kad ne bi bilo ove stvari, ne bismo je mogli primeniti u našoj igri. Ono što, tobože, mora da postoji, pripada jeziku. To je u našoj igri paradigma; nešto s čim se prave poređenja. A to konstatovati može da znači da smo načinili značajnu konstataciju; ali to je još uvek konstatacija koja se odnosi na našu jezičku igru — na naš način prikazivanja.

51. U opisu jezičke igre (48) rekao sam da bojama kvadrataodgovaraju reci »R«, »C« itd. U čemu se, međutim, sastoji ovakorespondencija; u kojoj meri se može reći da ovim znacimaodgovaraju izvesne boje kvadrata? Objašnjenjem u (48) samo seuspostavlja veza između ovih znakova i izvesnih reci našeg jezika(naziva za boje). — Dobro, pošlo se od pretpostavke da bi sedrukčije poučavalo upotrebi znakova u igri: pokazivanjem na

paradigme. U redu; ali šta onda znači kad se kaže da u jezičkoj praksi znacima odgovaraju izvesni elementi? — Da li biva da onaj koji opisuje komplekse bojenih kvadrata uvek kaže »R« tamo gde stoji ružičast kvadrat; »C« gde stoji crn itd.? Ali šta ako se on zabuni u opisu i pogrešno kaže »R« tamo gde vidi crn kvadrat — šta je kriterijum da bi se to utvrdilo kao greška? — Ili se to što »R« označava ružičast kvadrat sastoji u tome što se ljudima koji upotrebljavaju taj jezik uvek u svesti pojavi ružičast kvadrat kad upotrebe znak »R«.

Da bismo videli jasnije, moramo ovde, kao i u bezbroj sličnih slučajeva, da uočimo pojedinosti procesa, da posmatramo iz blizine ono što se događa.

52. Ako sam sklon da pretpostavim da miš nastaje abio-genezom od sivih krpa i prašine, biće dobro da ispitam kako jemiš mogao da se skriva u tim krpama, kako je mogao tamo dadospe itd. Ali ako sam ubeđen da miš ne može da nastane iz ovihstvari, onda će to istraživanje možda biti suvišno.

Ali šta je to što se u filosofiji suprotstavlja takvom posma-tranju pojedinosti, moramo tek učiti da razumemo.

53. Postoje različite mogućnosti za našu jezičku igru (48),različiti slučajevi u kojima bismo rekli da se nekim znakom naziva u igri kvadrat te i te boje. To bismo rekli, na primer, ondakad bismo znali da su ljudi, koji upotrebljavaju taj jezik, upućeniu upotrebu znakova na taj i taj način. Ili kad bi to, recimo uobliku tabele, bilo zabeleženo napismeno, da tom znaku odgovarataj elemenat i kada bi ta tabela bila korišćena u učenju jezika,a u izvesnim spornim slučajevima konsultovana za rešenje.

Ali mi, takođe, možemo da zamislimo da je jedna takva tabela instrument u upotrebi jezika. Opisivanje jednog kompleksa je onda ovakvo: onaj koji opisuje kompleks ima pored sebe tabelu, u njoj traži svaki elemenat kompleksa i prelazi sa njega u tabeli na znak (a i onaj, kome se opis daje, reci tog opisa može da prevede pomoću tabele u sliku obojenih kvadrata). Moglo bi da se kaže da tabela ovde preuzima ulogu koju u drugim slučajevima imaju pamćenje i asociranje. (Zapovest: »Donesi mi jedan crven cvet!« obično nećemo izvršavati tako da tražimo boju crveno u tabeli boja i da onda donesemo cvet te boje koju smo pronašli u tabeli; ali kada treba da izaberemo ili pomešamo jednu određenu nijansu crvenog, dešava se da se poslužimo uzorkom ili tabelom).

Ako takvu tabelu nazovemo izrazom jednog pravila jezičke igre, može se reći da ono što zovemo pravilom jezičke igre može da ima vrlo različite uloge u igri.

62 63

54. Setimo se još u kojim slučajevima kažemo da nekuigru igramo prema određenom pravilu!

Pravilo može da bude sredstvo za nastavu u igri. Ono se saopštava učeniku, a njegova primena se uvežbava. — Ili je ono instrument same igre. — Ili: pravilo se ne primenjuje ni u nastavi ni u samoj igri, a nije zabeleženo ni u spisku pra\<ila. Igra se uči kad se posmatra kako je drugi igraju. Međutim, mi kažemo da se igra po tim i tim pravilima zato što posmatrač ta pravila može da pogodi iz praktične igre, — kao neki prirodan zakon po kome se upravljaju radnje u igri. — Ali kako u ovom slučaju posmatrač razlikuje grešku igrača od ispravnog poteza? Za to ima znakova u ponašanju igrača. — Seti se karakterističnog ponašanja onoga koji ispravlja govornu omašku. Bilo bi moguće prepoznati da neko to čini čak iako njegov jezik ne razumemo.

55. »Ono što jezička imena obeležavaju mora da bude nera-zorivo, jer mora da postoji mogućnost za opis stanja u kome jerazoreno sve što je razorivo. I u tom opisu postojaće reci; a onošto njima odgovara, ne sme onda da bude razoreno, jer inače recine bi imale značenja.« Ne smem da odsečem granu na kojoj scdim.

Odmah bi, naravno, moglo da se prigovori da bi sam opis morao sebe da izuzme od ovog razaranja. — Ali, što odgovara recima opisa i što, prema tome, ne sme da bude razoreno ako je on istinit, jeste ono što recima daje njihovo značenje — bez čega one uopšte ne bi imale značenja. —Međutim, u izvesnom smislu je ovaj čovek ipak ono što odgovara njegovom imenu. Ali on je razoriv, a njegovo ime ne gubi svoje značenje kada njegov nosilac više ne postoji. — Ono što odgovara imenu, i bez čega ime uopšte ne bi imalo značenja jeste, npr., paradigma koja se u jezičkoj igri upotrebljava u spoju s imenom.

56. Ali šta onda ako nijedan takav uzorak ne pripada jeziku, ako mi, npr., zapamtimo boju koju reč označava? — »Ako jezapamtimo ona, znači, dolazi pred naše duhovno oko onda kadaizgovaramo tu reč. Ako treba da postoji mogućnost da je se usvako doba setimo ona, prema tome, po sebi mora da bude nera-zoriva.« — Ali šta smatramo kao kriterijum za to da je se tačnosećamo? Kad radimo s uzorkom umesto s našim sećanjem, podizvesnim okolnostima kažemo da je uzorak promenio boju i toprocenjujemo sećanjem. Ali zar ne možemo mi pod nekim okolnostima da kažemo da je slika u našem sećanju (npr.) potamnela?Nismo li mi isto toliko izloženi na milost i nemilost sećanju koliko i nekom uzorku? (Jer možda bi neko hteo da kaže: »Kad nebismo imali sećanje, bili bismo prepušteni uzorku.«) — Ili moždanekoj hemijskoj reakciji. — Zamisli da treba da naslikaš izvesnuboju »B«, a to je boja koju dobijamo spajanjem hemijskih sup-

stanci X i Y. — Pretpostavi da li se jednog dana učini da je boja svetlija nego drugog dana; nećeš li ponekad pod izvesnim okolnostima reći: »Mora biti da se ja varam, boja je svakako ista kao i juče«? To pokazuje da se mi onim što nam saopštava pamćenje ne služimo uvek kao najvišom neopozivom presudom apelacionog sudije.

57. »Nešto crveno može da bude uništeno, ali crveno ne može da bude uništeno, i zato je značenje reci ,crven' nezavisno od egzistencije jedne crvene stvari.« — Naravno, nema nikakvog smisla da se kaže da je boja crveno (color, a ne pigmentum) po-cepana ili istucana. Ali zar mi ne kažemo »Crvenilo nestaje«? Nemoj se grčevito držati ideje da pred naše duhovno oko možemo da dozovemo crvenilo, čak i ako nema više ničega crvenog. To je isto kao kad bi hteo da kažeš da još uvek postoji neka hemijska reakcija kojom se izaziva crven plamen. — Ali šta ako više ne možeš da se setiš te boje? — Ako zaboravimo koja boja nosi to ime, za nas ono onda gubi značenje; to znači da pomoću njega više ne možemo da igramo određenu jezičku igru. I tada ova situacija može da se uporedi s onom u kojoj je izgubljena paradigma koja je bila sredstvo našeg jezika.

58. »,Imenom' ću zvati samo ono što ne može da stoji u kombinaciji: ,X postoji'«. — Tako, npr., ne može da se kaže »Crveno postoji«, jer kad crvenoga ne bi bilo, ο njemu se uopšte ne bi moglo govoriti. —■ Tačnije: Ako »X postoji« treba da saopšti isto što i: »X« ima značenje -— to onda uopšte nije stav koji go-\'ori ο X, nego stav ο našoj jezičkoj upotrebi, naime ο upotrebi reci »X«.

Nama se čini kao da smo nešto rekli ο prirodi crvenog, ako kažemo da reci »Crveno postoji« nemaju smisla. Da ono postoji upravo ,po sebi i za sebe'. Ista ideja — da je ovo metafizički iskaz ο crvenom — izražava se i u tome što otprilike kažemo da je i crveno bezvremeno i možda to još jače naglasimo rečju »neuništivo«.

Međutim, mi zapravo samo hoćemo da »Crveno postoji« shvatimo kao iskaz: reč »crveno« ima značenje. Ili možda tačnije: »Crveno ne postoji« kao ».Crveno' nema značenja«. Jedino nećemo da kažemo da onaj izraz to kazuje, nego da bi to morao da kazuje ako bi imao smisla. Da on, pokušavajući da to kaže, protivreči sam sebi — pošto crveno jeste upravo ,po sebi i za sebe', dok se protivrečnost, recimo, sastoji jedino u tome što izgleda da taj stav govori ο boji, a treba da kaže nešto ο upotrebi reci »crven«. — U stvarnosti, međutim, mi vrlo rado kažemo da jedna određena boja postoji, a to otprilike znači da postoji nešto

64 ό5

što ima tu boju. A prvi izraz nije manje egzaktan nego drugi; naročito ne u slučaju gde ,οηο što ima boju' nije fizički predmet,

59. »Imena označavaju samo ono što je elemenat realnosti, ono što ne može da se uništi, ono što u svakoj promeni ostaje isto.« — Ali šta je to? — Dok smo izgovarali tu rečenicu to nam je već bilo u svesti! Mi smo izgovorili već sasvim određenu predstavu. Jednu određenu sliku koju hoćemo da primenimo. Jer, iskustvo nam svakako ne pokazuje ove elemente. Vidimo sastavne delove nečega složenog (stolice, npr.). Kažemo da je naslon deo stolice, ali i on sam je sastavljen od raznih daščica, dok je noga jednostavan sastavni deo. Takođe vidimo cei inu koja se raspada, dok njeni sastavni delovi ostaju nepromenjcni. To su sirovine od kojih konstruišemo onu sliku realnosti.

60. Kad kažem: »Moja metla je u uglu«, — da li je to u stvari iskaz ο dršci metle i ο četki? U svakom slučaju, ovaj bi se iskaz mogao zameniti nekim drugim koji navodi položaj drške i položaj četke. A ovaj iskaz je, nesumnjivo, oblik dalje analize prvog iskaza. — Ali, zašto to nazivam»daljom analizom«? — Pa, ako se tamo nalazi metla, to svakako znači da tamo moraju biti drška i četka, i to u određenom međusobnom položaju; to je ranije, tako reći, bilo skriveno u smislu rečenice, dok je u analiziranoj rečenici izgovoreno. Prema tome, da li onaj koji kaže da u uglu stoji metla podrazumeva u stvari da su tamo drška i četka i da je drška pričvršćena za četku? — Ako bismo nekog upitali da li on to podrazumeva, on bi nesumnjivo rekao da on uopšte nije posebno mislio na dršku, a posebno na četku. I to bi bio tačan odgovor, jer on nije želeo posebno da govori ni ο dršci ni ο četki. Zamisli kad bi nekom rekao umesto »Donesi mi metlu!«— »Donesi mi dršku i četku koja je na njoj pričvršćena!« — Zar odgovor na to nije: »Da li ti hoćeš metlu? Zašto se onda tako čudnovato izražavaš?« —■ Da li će on, dakle, dalje analiziranu rečenicu bolje razumeti? — Moglo bi da se kaže da ova rečenica postiže isto što i obična, samo zaobilaznim putem. — Zamisli jednu jezičku igru u kojoj se nekome naređuje da izvesne, od više delova složene stvari, donosi, pokreće ili nešto slično. I dva načina igranja ove igre: u prvom (a) složene stvari (metle, stolice, stolovi itd.) imaju imena kao u (15); u drugom (b) samo delovi imaju imena, a celina se opisuje pomoću njih. — U kojoj meri je onda zapovest druge igre raščlanjeni oblik zapovesti iz prve igre? Da li se ona zapovest krije u ovoj i sada analizom izlazi na videlo?— Jeste, metla je rastavljena kad se drška i četka razdvoje; no da li se zbog toga i zapovest da se donese metla sastoji od odgovarajućih delova?

61. »Ipak nećeš osporavati da određena zapovest u (a) kazuje isto što i jedna zapovest u (b); i kako ćeš ti onda zvati tu drugu zapovest ako ne raščlanjenim oblikom prve?« — Naravno, i ja bih rekao da zapovest u (a) ima isti smisao kao ona u (b); ili, kako sam to ranije formulisao: obe postižu isto. A to znači: ako mi se, recimo, pokaže zapovest u (a) i postavi pitanje: »Sa kojom zapovesti u (b) ona ima isti smisao?« ili, pak, »kojim zapovestima u (b) ona protivreči?«, ja ću odgovoriti tako i tako. Ali time nije rečeno da smo se u opštem sporazumeli ο primeni izraza »imati isti smisao« ili »postizati isto«. Može se, naime, pitati: u kom slučaju kažemo »To su samo dva različita oblika iste igre«?

62. Zamisli, recimo, kako onaj kome se daju zapovesti u (a) i (b), pre no što donese ono što smo zahtevali treba da baci pogled na jednu tabelu na kojoj su koordinirana imena i slike. Da li on čini isto kad izvršava zapovest iz (a) i njoj odgovarajuću zapovest iz (b)? — Da i ne. Ti možeš da kažeš: »Srž obe zapovesti je ista«. Ja bih ovde rekao isto to. — Ali nije svuda jasno šta treba nazvati ,srž' zapovesti. (Isto tako se za izvesne stvari može reći: njihova svrha je to i to. Bitno je što je to lampa, što služi za osvetljenje — a to što ukrašava sobu, što ispunjava prazan prostor itd. nije bitno. Ali bitno i nebitno nisu uvek jasno razdvojeni.)

63. Ako se kaže, međutim, da je rečenica u (b) .raščlanjeni' oblik rečenice u (a), to nas lako namami na pomisao da je onaj oblik u (b) fundamentalniji, da on samo pokazuje ono što se podrazumeva drugim oblikom itd. Mi otprilike mislimo: onome ko poseduje samo neraščlanjeni oblik nedostaje analiza; onaj kome je poznat raščlanjeni oblik, — poseduje sve. — Ali zar ja ne mogu da kažem da se u ovome slučaju gubi jedan vid stvari isto kao i u onome?

64. Zamislimo da je igra (48) izmenjena u tom smislu što imena ne označavaju jednobojne kvadrate nego pravougaonike, od kojih je svaki sastavljen od po dva takva kvadrata. Neka se jedan takav pravougaonik, pola crven, pola zelen, zove »U«; drugi, pola zelen, pola beo, neka se zove »V« itd. Zar ne bismo mogu da zamislimo ljude koji bi imali imena za takve kombinacije boja, ali ne i za pojedinačne boje? Seti se slučajeva kad kažemo: »Ovaj raspored boja (recimo, francuska trobojnica) ima sasvim specifičan karakter.«

U kojoj je meri znacima ove jezičke igre potrebna analiza·* U kojoj je meri čak moguće ovu igru zameniti igrom (48)? — Ovo je druga jezička igra, čak i ako je srodna sa (48).

5 Filosoiska istraživanja

66 67

65. Ovde nailazimo na krupno pitanje koje sloji iza svihovih razmatranja. — Jer, sad bi mi se moglo prigovoriti: »Ti sebiolakšavaš. Govoriš ο svim mogućim jezičkim igrama, a nigdenisi rekao šta je to suština jezičke igre, pa dakle i jezika. Štaje zajedničko svim ovim procesima i šta ih čini jezikom ili delovi-ma jezika. Ti opraštaš sebi upravo onaj deo istraživanja koji jetebi samom svojevremeno zadavao najviše glavobolje, naime onajdeo koji se odnosi na opšti oblik stava i jezika.«

I to je istina. Umesto da navedem nešto što je zajedničko svemu onome što nazivamo jezikom, ja kažem da sve te pojave nemaju baš ništa zajedničko zbog čega za njih sve upotrebljavamo istu reč, — nego da su međusobno srodne na mnogo različitih načina. I zbog ove srodnosti ili zbog ovih srodnosti, mi ih sve nazivamo »jezicima«. Pokušaću to da objasnim.

66. Posmatraj, na primer, procese koje zovemo »igrama«.Mislim na igre za pločom, igre kartama, igre loptom, takmičarskeigre itd. Šta je svima njima zajedničko? — Nemoj da kažeš:»Nešto mora da im bude zajedničko, inače se ne bi zvale ,igre'«— nego pogledaj da li je njima svima nešto zajedničko. Jer, akoih posmatraš, nećeš doduše videti nešto što bi bilo zajedničkosvima, ali ćeš videti sličnosti, srodnosti, i to ceo jedan niz. Kaošto rekoh: nemoj da misliš, nego gledaj! — Pogledaj, na primer,igre za pločom i njihove mnogostruke srodnosti. Sada pređi naigre kartama: ovde nalaziš mnogo podudarnosti s onom prvomklasom, ali mnogo zajedničkih crta iščezava, druge se pojavljuju.Ako sada pređemo na igre loptom, ponešto zajedničko je ostalo,ali je mnogo izgubljeno. — Da li su sve one ,zabavne'? Uporedišah sa igrom miče. S druge strane, zar svuda postoji dobijanjei gubljenje ili suparništvo među igračima. Seti se ređanja pasijansa. U igrama loptom postoji dobijanje i gubljenje, ali kadadete udara loptom ο zid i ponovo je dočekuje, ova karakteristikaiščezava. Pogledaj koju ulogu imaju veština i sreća. I kako jerazličita veština u šahu i veština u tenisu. Seti se sada igara ukolu: ovde postoji elemenat zabavljanja, ali koliko je iščezlodrugih karakterističnih osobina! I tako možemo ispitati mnogo,mnogo drugih grupa igara. Videti kako se sličnosti pojavljuju iiščezavaju.

A zaključak ovog ispitivanja glasi: vidimo jednu kompli-kovanu mrežu sličnosti koje se međusobno prožimaju i ukrštaju. Sličnosti u velikom i u malom.

67. Ove sličnosti ja ne mogu bolje da okarakterišem negoizrazom »porodične sličnosti«, jer se isto tako prožimaju i ukrštaju sličnosti koje postoje među članovima jedne porodice: stas.

crte lica, boja očiju, pol, temperamenat itd. — I ja ću reći: ,igre' obrazuju jednu porodicu.

Isto tako, porodicu obrazuju, na primer vrste brojeva. Zašto mi nešto nazivamo »brojem«? Pa, recimo, zato što pokazuje izvesnu — direktnu —srodnost sa više stvari koje smo dotle zvali broj i time, može da se kaže, stiče indirektnu srodnost sa nečim drugim, što takođe zovemo tako. I svoj pojam broja proširujemo kao što kod predenja upredamo nit po nit. A jačina vlakna se ne sastoji u tome da se neka nit provlači ćelom svojom dužinom, nego u tome da se mnoge niti međusobno pre-pliću.

Ali kad bi neko hteo da kaže: »Svim ovim tvorevinama je nešto zajedničko — naime disjunkcija svih ovih zajedničkih osobina« — ja bih odgovorio: ovde se ti samo igraš recima. Isto bi tako moglo da se kaže da se nešto provlači kroz ćelo vlakno — naime neprekidno preplitanje ovih niti.

68. »Dobro; tako je, dakle, za tebe pojam broja objašnjenkao logička suma onih pojedinačnih međusobno srodnih pojmova:kardinalni broj, racionalni broj, realni broj itd., a na isti načinobjašnjen je i pojam igre kao logička suma odgovarajućih parti-kularnih pojmova«. — To ne mora da bude tako. Jer, ja takomogu da pojmu ,broj' odredim jasne granice, tj. da upotrebim reč»broj« za oznaku jednog jasno ograničenog pojma, ali mogu daje upotrebim i tako da obimu pojma ne budu postavljene granice.Na taj način mi, u stvari, primenjujemo reč »igra«. A šta su granice tome pojmu? Šta je još uvek igra, a šta više nije igra? Možešli da navedeš granice? Ne. Poneku možeš da povučeš, jer nijednajoš nije povučena. (To te, međutim, još nikad nije omelo u prime-ni rcči »igra«.)

»Ali onda primena te reci nije utvrđena; ,igra' koju pomoću nje igramo nije utvrđena.« — Nije sa svih strana omeđena pravilima, čak nema ni pravila, na primer, za to koliko se visoko i koliko jako sme u tenisu baciti lopta, a tenis je ipak igra i ona takođe ima pravila.

69. Kako bismo onda nekom objasnili šta je igra? Mislimda ćemo mu igre opisati, a opisu bismo mogli da dodamo: »to,i slično, naziva se ,igrama'«. A znamo li i mi sami više? Moždami samo nekom drugom ne možemo tačno da kažemo šta je igra?— Ali to nije neznanje. Mi granice ne poznajemo zato što onenisu povučene. Kao što je rečeno, mi možemo — za neku naročitu svrhu — povući neku granicu. Da li tek tako pojam postajeupotrebljiv? Nipošto. Sem za tu specijalnu svrhu. Ništa više negošto bi neko učinio upotrebljivom meru za dužinu ,1 korak', kojibi dao definiciju: 1 korak = 75 cm. A ako hoćeš da kažeš »Ali

6869

pre toga to ipak nije bila tačna mera za dužinu«, ja odgovaram ovako: Dobro, onda je bila netačna. — Iako mi ti još duguješ definiciju tačnosti.

70. »Ali ako je pojam ,igra' na taj način neograničen, ondati zapravo ne znaš šta podrazumevaš pod ,igrom'«. — Ako damopis: »Tle je sve bilo pokriveno biljkama« — hoćeš li mi reći dane znam ο čemu govorim pre no što mogu da dam definicijubiljke?

Objašnjenje onoga što ja tu podrazumevam mogli bi da budu, recimo, crtež i reci »tako je otprilike izgledalo tle«. Mogu čak da kažem: »tačno je tako izgledalo«. — Dakle, da li su ta trava i to lišće bili tamo tačno u tom položaju? Ne, ne znači to. I nijednu sliku ne bih priznao kao tačnu u tom smislu.

71. Može da se kaže da je pojam ,igra' pojam sa nejasnimivicama. — »Da li je, međutim, jedan nejasan pojam uopšte pojam?« — Da li je neizoštrena fotografija uopšte slika nekog čove-ka? Šta više da li smo uvek u preimućstvu ako neizoštrenu slikuzamenimo oštrom? Nije li neizoštreno često upravo ono što namtreba?

Frege upoređuje pojam s oblašću i kaže da se nejasno ograničena oblast ne može uopšte nazvati oblašću. To, po svoj prilici, znači da sa njim ništa ne možemo započeti. — Ali da li je besmisleno da se kaže: »Zaustavi se otprilike ovde!«? Zamisli da ja stojim sa nekim na jednom trgu i da to kažem. Pri tome neću povući nikakvu graničnu liniju, nego ću možda rukom načinili pokret — kao da mu pokazujem određeno mesto. I možda se upravo tako objašnjava šta je igra. Navode se primeri, sa željom da se razumeju u izvesnom smislu. —■ Ali pod ovim izrazom ne podrazumevam da on treba sada u tim primerima da sagleda ono zajedničko što ja — sa bilo koga razloga — ne mogu da izgovorim, nego da on te primere sada treba da primeni na određen način. Davanje primera nije ovde indirektno sredstvo objašnjenja, — u nedostatku boljeg. Jer i svako opšte objašnjenje može da bude pogrešno shvaćeno. Upravo tako mi igramo ovu igru. (Tu podrazumevam jezičku igru sa rečju »igra«.)

72. Videti ono što je zajedničko. Pretpostavi da nekomepokazujem različite šarene slike i kažem: »Boja koju vidiš nasvima zove se ,oker'.« To je objašnjenje koje drugi može da ra-

Neko mi kaže: »Pokaži deci neku igru!« Ja ih učim da se kockaju za novac, a on mi kaže: »Nisam mislio takvu igru«. Da li mu je, kada mi je davao tu zapovest, moralo lebditi u svesti da kockanje ne dolazi u obzir?

zume kad potraži i vidi šta je zajedničko onim slikama. On to zajedničko onda može da gleda i da ga pokaže.

Uporedi s tim: pokazujem mu figure različitog oblika, sve obojene istom bojom i kažem: »Ono što imaju zajedničko zove se ,oker'.«

A s tim uporedi: pokazujem mu uzorak različitih nijansi plavog i kažem: »Boju, koja je svima zajednička, zovem ,plavom'«.

73. Kad mi neko objašnjava nazive za boje i pri tome pokazuje uzorke govoreći: »Ova se boja zove ,plava', ova ,zelena'...«,taj slučaj može po mnogo čemu da se uporedi sa slučajem kadmi on da u ruke jednu tabelu na kojoj su ispod uzoraka bojeispisane reci. — Iako ovo poređenje može da zavede na višenačina. — Sad smo skloni da proširimo poređenje: srazumeti objašnjenje znači imati u svesti pojam onoga što je objašnjeno,tj. uzorak ili sliku. Ako mi se sada pokažu različiti listovi i kaže»Ovo se naziva ,list'«, ja stičem pojam ο obliku lista, njegovusliku u svesti. Ali kako izgleda slika jednog lista koja ne pokazujenikakav određen oblik, nego ,οηο što je svim oblicima lista zajedničko'? Koju nijansu zelene boje ima .uzorak u mojoj svesti',uzorak onoga što je svim nijansama zelenog zajedničko?

»Ali zar ne bi mogli da postoje takvi ,opšti' uzorci? Recimo shema lista, ili uzorak čisto zelenog?« — Svakako! Ali da bi se ova shema shvatila kao shema, a ne kao oblik jednog određenog lista, i da bi se tablica čisto zelenog shvatila kao uzorak svega onog što je zelenkasto, a ne kao uzorak čisto zelenog — to opet leži u načinu primenjivanja ovih uzoraka.

Zapitaj se: Kakav mora da bude uzorak zelene boje? Treba li da bude četvorougaoni? Ili bi to onda bio uzorak za zelene četvorougaonike? —Treba li to onda da bude .nepravilnog' oblika? A šta nas sprečava da ga onda smatramo — tj. primenjujemo — samo kao uzorak toga nepravilnog oblika?

74. Ovamo pripada i misao da onaj koji vidi ovaj list kaouzorak ,oblika lista uopšte', vidi ga drukčije nego onaj koji ga,recimo, smatra uzorkom tog određenog oblika. Pa, moglo bi dabude i tako — iako nije tako — jer bi se tim samo reklo da, naosnovu iskustva, onaj koji list vidi na određen način, on ga pri-menjuje tako i tako, ili prema tome i tome pravilu. Naravno,stvari se mogu videti ovako i drukčije, a ima, dakle, slučajevau kojima će onaj koji jedan uzorak vidi ovako, taj uzorak pri-menjivati uglavnom na ovaj način, a onaj koji ga vidi drukčijeprimenjivaće ga na drukčiji način. Onaj koji, npr., vidi shematskicrtež kocke kao ravnu figuru koja se sastoji od jednog kvadratai dva romba, možda će drukčije izvršiti zapovest »Donesi mi neštoovakvo!« nego onaj koji tu sliku vidi prostorno.

70 71

75. Šta znači: znati šta je igra? Šta znači to znati, a ne moći kazati? Je li ovo znanje nekakav ekvivalent neizgovorene definicije? Tako da bih ja, ako bi je neko izgovorio, nju prihvatio kao izraz moga znanja? Zar moje znanje, moj pojam igre, nije potpuno izložen u objašnjenjima koja bih mogao da dam? Naime, u tome što opisujem primere igara različitih vrsta; što pokazujem kako analogijom prema ovima mogu da se na sve moguće načine konstruišu druge igre; što kažem da bih lo i to jedva još nazvao igrom i slično.

76. Kad bi neko povukao oštru granicu, ne bih mogao da je smatram onom koju sam već i ja davno hteo da povučem ili sam je u svesti povukao. Jer ja uopšte nisam hteo da povučem nikakvu granicu. Onda se može reći: njegov pojam nije isti kao moj, ali mu je srodan. A srodnost je kao kod dve slike od kojih se jedna sastoji od nejasno razgraničenih mrlja boje, a druga od slično obrazovanih i raspoređenih, ali oštro razgraničenih. Srodnost je onda isto tako neosporna kao i razlika.

77. I ako ovo poređenje još malo produžimo, postaje jasno da stepen do koga oštra slika može da liči na nejasnu zavisi od stepena neizoštrenosti ove druge. Jer zamisli da treba da skiciraš oštru sliku, ,odgovarajuću' nekoj nejasnoj. Na onoj je jedan nejasan crven pravougaonik; ti ga zamenjuješ jasnim. Naravno — mogli bismo da povučemo više takvih jasnih pravougaonika koji bi odgovarali onom nejasnom. — Ali ako se u originalu boje stapaju bez ikakva nagoveštaja graničnih linija, neće li onda biti bezna-dežan zadatak da se nacrta jasna slika koja bi odgovarala toj nejasnoj? Nećeš li tada biti primoran da kažeš: »Ovde bih mogao isto tako da nacrtam krug kao i pravougaonik ili oblik srca;pa sve se boje utapaju jedna u drugu. Odgovara sve; i ništa.« -----------------A u sličnom položaju je onaj koji u estitici ili etici traži definicije koje odgovaraju našim pojmovima.

U ovoj teškoći uvek se zapitaj: Kako smo mi onda naučili značenje ove reci (»dobar« npr.)? Na kakvim primerima, u kojim jezičkim igrama? Onda ćeš lakše uvideti da reč mora imati porodicu značenja.

78. Uporedi: znati i kazati:

koliko je metara visok Mon-Blan — kako se upotrebljava reč »igra« — kakav zvuk ima klarinet.

Onaj koji se čudi da se nešto može znati a da se ne može kazati, misli možda na slučaj sličan prvom primeru. Sigurno ne na neki slučaj sličan trećem.

79. Uzmi ovaj primer. Ako se kaže »Mojsije nije postojao«, to može da znači štošta. Može da znači: narod Izrailja nije imaojednog jedinog vođu kad je bežao iz Egipta -------------- ili: nije postojaočovek koji je sve ono izvršio što Biblija priča ο Mojsiju------------------ itd.,itd. — Mogli bismo prema Raselu reći da se ime »Mojsije« može definisati pomoću različitih opisa. Na primer ovako: »čovek koji je narod Izrailja proveo kroz pustinju«, »čovek koji je živeo u to vreme i na tom mestu i tada se zvao Mojsije«, »čovek koga je kao dete faraonova kći izvukla iz Nila« itd. I već prema tome da li prihvatamo jednu ili drugu definiciju, stav »Mojsije je postojao« dobija drukčiji smisao, a isto tako i svaki drugi stav koji govori ο Mojsiju. — I kad nam neko kaže: »Nije postojao«, mi odmah pitamo: »Šta pod tim podrazumevaš? Hoćeš li da kažeš da ..., ili da ... itd.?«

Ali ako sada kažem neki iskaz ο Mojsiju — da li sam ja uvek spreman umesto »Mojsije« da stavim ma koji od ovih opisa? Kazaću otprilike: Pod »Mojsijem« podrazumevam čoveka koji je učinio ono što se za Mojsija kaže u Bibliji ili bar veliki deo toga. Ali koliko? Da li sam odlučio koliki deo mora da se pokaže kao lažan da bih svoj stav napustio kao lažan? Da li, prema tome, ime »Mojsije« ima za mene čvrstu i jednoznačno određenu upotrebu u svim mogućim slučajevima? — Nije li to slučaj u kome imam, tako reći, pripremljen ceo niz oslonaca i spreman sam da sena jedan oslonim ako bi mi se drugi izmakao, i obrnuto? ----------------------Pogledaj još ovaj drugi slučaj. Kada kažem: »N je umro«, sa značenjem imena »N« može da stoji recimo ovako: ja verujem da je živeo jedan čovek koga sam ja (1) video tamo i tamo, koji je (2) izgledao tako i tako (slike), (3) učinio to i to i (4) koji u građanskom svetu nosi to ime. — Na pitanje šta podrazumevam pod »N«, nabrojao bih sve ili ponešto od toga, različito u različitim situacijama. Moja definicija za »N« bila bi recimo ovakva: »čovek za koga važi sve to«. — Ali ako bi se sad nešto od toga pokazalo kao lažno! — da li ću biti spreman da stav »N je umro« proglasim za lažan — čak i kad bi se pokazalo lažnim samo nešto što se meni čini sporednim? Ali gde je granica sporednog? Ako sam u jednom takvom slučaju dao objašnjenje imena, sad bih bio spreman da promenim to objašnjenje.

A to može ovako da se izrazi: Ime »N« upotrebljavam bez utvrđenog značenja. (Ali to njegovoj upotrebi nanosi isto tako malo štete kao što stolu šteti to što stoji na četiri, umesto na tri noge, i otuda se ponekad klima.)

Treba li reći da ja upotrebljavam jednu reč čije značenje ne znam i da, prema tome, govorim besmislicu? — Govori što god želiš dokle god te to ne sprečava da vidiš kako stvari stoje. (A kad to vidiš, mnogo šta nećeš ni reći.)

72 73

(Kolebanje naučnih definicija: što danas važi kao iskustvena propratna pojava fenomena A, sutra će biti korišćeno kao njegova definicija.)

80. Ja kažem: »Tamo je jedna stolica«. Šta ako ja pođemtamo i hoću da je uzmem, a ona mi iznenada iščezne iz vida?---- »Dakle, to uopšte i nije bila stolica nego nekakva opsena«.---- Ali posle nekoliko trenutaka ponovo je vidimo i možemoda je dotaknemo itd. ----------- »Dakle, stolica je ipak tu bila i njennestanak je predstavljao samo opsenu«. ------------ Pretpostavi, međutim,da posle izvesnog vremena ona ponovo iščezne ili izgleda da je iščezla. Sta sada da kažem? Imaš li za takve slučajeve pripremljena pravila, — koja kazuju da li se tako nešto još uvek sme nazvati »stolicom«? Ali, da li nam ona nedostaju pri upotrebi reci »stolica« i treba li da kažemo da mi zapravo sa ovom rečju ne povezujemo nikakvo značenje, budući da nemamo pravila za sve moguće slučajeve njene primene?

81. F. P. Remzi mi je jednom u razgovoru naglasio da jelogika .normativna nauka'. Ne znam tačno koju je ideju imaou vidu, ali je ona, bez sumnje, bila tesno povezana s idejom kojaje meni tek kasnije pala na pamet: da mi, naime, u filosofijiupotrebu reci često upoređujemo s igrama, kalkilima utvrđenihpravila, ali ne možemo da kažemo da onaj koji upotrebljava tajjezik mora da igra takvu igru. --------------- Ali ako se sad kaže da senaš jezički izraz samo približava takvim kalkilima, time se neposredno dolazi do ivice nesporazuma. Jer tako može da izgleda da mi u logici govorimo ο idealnom jeziku. Kao da je naša logika, u neku ruku, logika za vakuum. Dok logika ipak ne raspravlja ο jeziku — odnosno ο mišljenju — u onom smislu u kom jedna prirodna nauka raspravlja ο nekoj prirodnoj pojavi i najviše što može da se kaže jeste to da mi konstruišemo idealne jezike. Ali reč »idealan« ovde obmanjuje, jer to zvuči kao da su ti jezici bolji, savršeniji nego naš svakodnevni jezik i da je potreban logičar da ljudima najzad pokaže kako izgleda jedna ispravna rečenica.

Ali sve ovo može tek onda da se pojavi u pravom svetlu kad se postigne veća jasnost ο pojmovima razumevanja, podra-zumevanja i mišljenja. Jer onda će, takođe, postati jasno šta može nas da zavede (i šta je mene zavelo), da mislim da onaj koji izgovara jednu rečenicu, i nju podrazumeva ili razume, time obavlja jedan kalkil prema određenim pravilima.

82. šta nazivam .pravilom po kome on to obavlja'? Da lihipotezu koja na zadovoljavajući način objašnjava njegovu upotrebu reci, koju mi posmatramo; ili pravilo na koje se ugledakod upotrebe znakova, ili ono kojim nam odgovara kad ga upita-

mo za njegovo pravilo? — Ali šta ako posmatranje ne dovede do jasnog uočavanja ma kakvog pravila, a ni pitanje ga ne iznese na videlo? — Jer, doduše, on mi je, na moje traženje, objasnio šta podrazumeva pod »N«, ali je bio spreman da povuče ovo objašnjenje i da ga promeni. — Kako, dakle, treba ja da odredim pravilo po kome on igra? On ga ni sam ne zna. — Ili tačnije: šta još ovde treba da znači izraz »pravilo po kome on postupa«?

83. Zar nam analogija između jezika i igre ovde ne bacaizvesnu svetlost? Tä mi možemo lako da zamislimo da se ljudi nanekoj livadi zabavljaju loptanjem, i to tako što započinju raznepostojeće igre, neke ne igraju do kraja, u međuvremenu bacajunasumce loptu u visinu, u šali jedan drugog vijaju loptom i gađaju se itd. I sad neko kaže: Sve vreme ljudi igraju jednu igruloptom i otuda se pri svakom bacanju lopte ravnaju prema određenim pravilima.

A ne postoji li takođe slučaj u kome igramo i — ,make up the rules as we go along'? Čak i onaj u kome ili menjamo — as vve go along.

84. Što se tiče namene reci, ja sam rekao da ona nije svudaograničena pravilima. Ali kako onda izgleda jedna igra koja jesa svih strana ograničena pravilima? čija pravila ne dopuštajuni tračak sumnje i zatvaraju joj sve prolaze. — Zar ne možemoda zamislimo jedno pravilo koje reguliše namenu pravila? I jednusumnju koju to pravilo odstranjuje, — i tako dalje?

Međutim, ovim nije rečeno da mi sumnjamo zato što smo u stanju da zamislimo sumnju. Ja lako mogu da zamislim da neko pre otvaranja svoje kapije svaki put podozreva da se iza nje nije otvorila kakva provalija i da se uverava u to pre no što korakne kroz vrata (a jednom može da se pokaže da je on bio u pravu) — ali se u istom slučaju ja zbog toga ipak ne dvoumim.

85. Pravilo je tu kao putokaz. — Zar on ostavlja mesta za sumnju u pogledu puta kojim treba da idem? Da li on pokazuje u kom pravcu treba da idem kad ostane iza mene; da li drumom, stazom ili preko polja? Ali gde se kaže kako treba da ga sledim; da li u pravcu strelice ili (npr.) u suprotnom? — A ako bi umesto jednog putokaza stajao ceo zatvoren niz putokaza ili potezi kredom po tlu, — da li iza njih postoji samo jedno tumačenje? —Mogu, dakle, da kažem da putokaz ipak ne ostavlja mesta za sumnju. Ili pre: ponekad je dozvoljeno da se posumnja, ponekad ne. A to sad uopšte nije filosofski stav, nego iskustveni.

86. Jezička igra tipa (2) igra se pomoću jedne tabele. Znaci koje A daje pomoćniku Β neka sada budu napisani. Β ima tabelu; u prvom stupcu su pisani znaci koji su upotrebljeni u igri, a u

74 75

drugom slike građevinskog materijala. A pokazuje pomoćniku jedan takav pisani zakon; Β ga traži u tabeli, gleda odgovarajuću sliku itd. Tabela je, dakle, pravilo po kome se on ravna izvršavajući zapovesti. Traženje slike u tabeli uči se obukom, čiji so jedan deo možda sastoji u tome da učenik uči da prelazi po tabeli prstom vodoravno s leva na desno; uči, dakle, da povlači tako reći seriju vodoravnih poteza.

Zamisli da su sada uvedeni razni načini čitanja tabele; jednom, naime, kao gore, po shemi:

ili po neke i drugoj. — Takva shema će biti priložena tabeli kao pravilo za upotrebu.

Zar ne možemo sada da zamislimo dalja pravila za objašnjenje ovog? i da li je, s druge strane, ona prva tabela bila nepotpuna bez sheme sa strelicama? I da li su nepotpune i druge tabele bez shema?

87. Pretpostavi da ja objašnjavam: »Pod .Mojsijem' pod-razumevam onog čoveka, ako je takav postojao, koji je narod Izrailja izveo iz Egipta, kako god da se on tada zvao i što god da je inače učinio ili nije učinio.« Ali u pogledu reći ovog objašnjenja moguće su slične sumnje kao i u pogledu imena »Mojsije« (šta nazivaš »Egiptom«, koga »narodom Izrailja«, itd.?). Šta više, ova pitanja se nikad ne bi završila ako bismo došli do reci kao što su »crven«, »mračan«, »sladak«. — »Ali onda kako mi jedno objašnjenje pomaže da razumem ako ono ipak nije poslednje? Onda se objašnjavanje nikada i ne završava; ja, dakle, još uvek ne razumem šta on misli i nikada neću razumeti!« — Kao da bi, tako reći, jedno objašnjenje lebdelo u vazduhu ako ga drugo ne bi podupiralo. Dok jedno objašnjenje, istina, može da počiva na nekom drugom koje je dato ali nijedno ne zahteva neko drugo — ukoliko nama nije potrebno da bismo izbegli nesporazum.

Moglo bi da se kaže: Jedno objašnjenje služi otklanjanju ili sprečavanju nesporazuma ---------- dakle, nekog nesporazuma koji bi sepojavio da nema tog objašnjenja, ali ne svakog nesporazuma koji ja mogu da zamislim.

Lako može da se pričini da svaka sumnja pokazuje samo jednu postojeću pukotinu u fundamentu, tako da je sigurno razu-mevanje mogućno samo onda kad najpre sumnjamo u sve u šta može da se sumnja, a onda otklonimo sve te sumnje.

Putokaz je dobar ako, pod normalnim uslovima, ispunjava svoju svrhu.

88. Ako nekome kažem: »Stani otprilike ovde!« — zar ovo objašnjenje ne može potpuno da funkcioniše? A zar ne može i svako drugo da otkaže?

»Nije li to objašnjenje ipak neprecizno?« — Jeste; zašto da ga ne zovemo »nepreciznim«? Ali shvatimo samo šta znači »neprecizno«! Jer to ne znači »neupotrebljivo«. A razmislimo ipak šta, nasuprot ovom objašnjenju, zovemo preciznim objašnjenjem. Možda ograničavanje neke oblasti potezom krede? Ali odmah nam pada na um da potez ima izvesnu širinu. Znači da bi preciznija bila obojena ivica. Ima li, međutim, ta preciznost ovde još ikakvu funkciju; ne obrće li se u prazno? A nismo još ni odredili šta da se smatra prekoračenjem te oštre granice; kako je treba utvrditi, pomoću kojih instrumenata itd.

Mi razumemo šta znači doterati džepni sat na tačno vreme ili ga regulisati da tačno ide. Ali šta ako neko upita da li je ia tačnost idealna tačnost, ili u kojoj meri se njoj približava? — Naravno, mi možemo govoriti ο merenjima vremena kod kojih se postiže drukčija i, kako bismo rekli, veća preciznost nego kod merenja vremena džepnim satom, kod kojih reci »doterati sat na tačno vreme« imaju drukčije, iako srodno značenje, i kod kojih je »kazati koliko je sati« drukčiji proces itd. — Ako ja sada nekome kažem: »Trebalo bi tačnije da dođeš na obed; znaš da počinje tačno u jedan sat« — zar ovde, u stvari, nije reč ο tačnosti? Zato što se može reći: »Seti se određenja vremena u laboratoriji ili opservatoriji: tamo vidiš šta znači ,tačnost'«.

»Neprecizan« je, u stvari, prekor, a »precizan« pohvala. A to znači: neprecizno ne postiže svoj cilj tako potpuno kao ono što je preciznije. Sve to zavisi, dakle, od onoga što zovemo »ciljem«. Da li je to neprecizno ako rastojanje od sunca do nas ne navedem tačno do u metar ili stolaru širinu stola sve do mikrona?

Jedan ideal tačnosti nije predviđen; mi ne znamo šta pod tim treba da se podrazumeva — ukoliko ti sam ne utvrdiš šta treba da se nazove tim imenom. Ali biće ti teško da podesiš takvu odredbu, onu koja bi tebe zadovoljila.

a drugi put po ovoj shemi:

76

89. Ovim razmišljanjima nailazimo na problem: u kojojmeri je logika nešto sublimno?

Jer izgledalo je da je logici svojstvena specijalna dubina — opšte značenje. Izgledalo je da se ona nalazi u temelju svih nauka. —■ Jer logičko posmatranje istražuje suštinu svih stvari. Ono hoće da sagleda osnovu stvari i ne treba da haje da li se nešto stvarno zbiva ovako ili onako. Ono ne nastaje iz interesovanja za činjenice zbivanja u prirodi niti iz potrebe da se shvate kauzalne veze, nego iz nastojanja da se razume fundament ili suština svega empirijskog. Ali ne tako kao da bi trebalo da za to pronalazimo nove činjenice: za naše istraživanje je, naprotiv, bitno to što njime ne želimo da naučimo ništa novo. Mi hoćemo da razume-mo nešto što nam je već pred očima. Jer čini nam se da to. u izvesnom smislu, ne razumemo.

Avgustin kaže (Ispovesti 11, 14): »Quid est ergo tempus? si nemo ex me quaerat scio; si quaerenti cxplicare velim, nes-cio.«1) — To ne bi moglo da se kaže za neko pitanje prirodne nauke (recimo za pitanje ο specifičnoj težini vodonika). To što se zna kad nas niko ne pita a ne zna se više kad to treba objasniti, jeste nešto čega se treba opomenuti. (I očigledno nešto čega se, sa bilo kog razloga, teško opomenuti.)

90. Osećamo se kao da treba da prozremo pojave: ali našeistraživanje nije upravljeno na pojave nego, kako bi moglo dase kaže, na mogućnosti pojava. To znači da se mi prisećamovrste iskaza koji dajemo ο pojavama. Otuda se i Avgustin prisećarazličitih iskaza ο trajanju događaja, ο njihovoj prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. (To, naravno, nisu filosofski iskazi ο vremenu, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.)

Stoga je naše ispitivanje gramatičko. I to ispitivanje unosi svetlosti u naš problem tako što uklanja nesporazume. Nesporazume koji se odnose na upotrebu reci, prouzrokovane, između ostalog, izvesnim analogijama između izražajnih oblika u različitim oblastima našeg jezika. — Neke od njih se mogu odstraniti kada se jedan oblik izražavanja zameni drugim; to se može nazvati »analiziranjem« naših oblika izražavanja, jer taj proces ima katkad sličnosti sa razlaganjem.

91. Ali sad može da izgleda kao da postoji tako nešto kaokrajnja analiza naših jezičkih oblika, dakle jedan potpuno razlo-ženi oblik izraza. Tj.: kao da su naši svakodnevni oblici izražavanja u suštini još nerazloženi; kao da je u njima prikriveno nešto

0 »Dakle, šta je vreme? Ako me niko ne pita — znam, ako na nečijepitanje hoću to da objasnim — ne znam.« (Prev.)

77 što treba da se obelodani. Kad se to dogodi, izraz je time potpuno razjašnjen i naš zadatak rešen.

To može i ovako da se kaže: mi odstranjujemo nesporazume na taj način što svoj izraz činimo preciznijim; ali sad to može da izgleda kao da stremimo specijalnom stanju potpune preciznosti i kao da je to stvarni cilj našeg istraživanja.

92. To se izražava u pitanju ο suštini jezika, slava, mišljenja. Jer ako mi u našim istraživanjima i pokušavamo da razumemo suštinu jezika — njegovu funkciju, strukturu — to ipaknije ono što ovim pitanjem imamo u vidu. Jer ono ne vidi u suštininešto što je već dostupno pogledu i što sređivanjem postajepregledno, nego nešto što se nalazi ispod površine. U unutrašnjostise nalazi nešto što ugledamo kad prodremo u tu stvar i što analizom treba da izvučemo na površinu.

»Suština je skrivena od nas«: to je oblik u kome se sad postavlja naš problem. Mi pitamo: »Šta je jezik?«, »šta je stav?«. A odgovor na ova pitanja treba dati jednom za svagda i nezavisno od svakog budućeg iskustva.

93. Neko bi mogao da kaže: »Stav — pa to je nešto naj-svakodnevnije na svetu«, a drugi: »Stav — pa to je nešto veomačudnovato!« ------- I on ne može jednostavno da zapazi kako stavovi funkcionišu. Jer oblici našeg načina izražavanja koji se odnose na stavove i mišljenje njemu stoje na putu.

Zašto kažemo da je stav nešto značajno? S jedne strane zbog ogromne važnosti koja mu pripada. (I to je ispravno.) S druge strane, nas ta važnost i pogrešno razumevanjc jezičke logike navode na pomisao da stav ostvaruje nešto izuzetno, čak jedinstveno. — Usled nesporazuma izgleda nam da stav čini nešto čudnovato.

94. ,Stav — kako je to značajno!': to je već sublimiranje ćele naše slike ο logici. Tendencija da se usvoji jedan čisti posrednik između znaka stava i činjenice. Ili pak želja da se sam znak stava pročisti, sublimira. —Jer naši oblici izražavanja sprečavaju nas na razne načine da vidimo da su u pitanju obične stvari, dok nas oni šalju u lov na himere.

95. »Mišljenje mora da je nešto jedinstveno«. Kada kažemo, podrazumevamo, da stvar stoji tako i tako, onim što podrazume-vamo ne zaustavljamo se negde pred činjenicom, nego podrazumevamo da jeste to i to — tako i tako. — Ali ovaj paradoks (koji ima oblik onoga što se samo po sebi razume) može da se izrazi i ovako: možemo da mislimo ο onome što nije slučaj.

78 79

96. Specijalnoj obmani koju ovde podrazumevamo priključuju se, sa različitih strana, i druge. Mišljenje, jezik pojavljuju nam se sada kao jedinstveni korelat, slika sveta. Pojmovi: stav, jezik, mišljenje, svet stoje u nizu jedan iza drugog, svaki ekvivalentan onome drugom. (Ali za šta sada da upotrebimo ove reci. Nedostaje jezička igra u kojoj treba da ih primenimo.)

97. Mišljenje je okruženo orcolom. — Njegova suština, logika, predstavlja jedan red, i to a priori red sveta, tj. red mogućnosti koji mora da bude zajednički svetu i mišljenju. Izgleda, međutim, da ovaj red mora da bude krajnje jednostavan. On je pre svakog iskustva; mora da se proteže kroz ćelo iskustvo; on sam ne sme da ima ništa od empirijske zamućenosti i nesigurnosti.---- On, naprotiv, mora da bude od najčistijeg kristala. Ali se ovajkristal ne pojavljuje kao neka apstrakcija, nego kao nešto konkretno, čak kao najkonkretnije, u neku ruku najtvrđe. (Logičko--filosofska rasprava, br. 5.5563.)

Mi se varamo što mislimo da se ono posebno, duboko, bitno u našem istraživanju sastoji u tome što pokušavamo da pomoću njega shvatimo neuporedivu suštinu jezika. To je red koji postoji među pojmovima stava, reći, zaključivanja, istine, iskustva itd. Ovaj red je jedan iiađ-red među, tako reći, nađ-pojmovima. Za reci »jezik«, »iskustvo«, »svest«, ako uopšte imaju neku primenu, ona ipak mora biti isto tako niska kao primena reci »sto«, »lampa«, »vrata«.

98. S jedne strane, jasno je da je svaka rečenica našeg jezika ,u redu onakva kakva je'. To znači da ne težimo za nekimidealom: kao da naše obične, neodređene rečenice još nemajusasvim besprekoran smisao i da mi tek treba da konstruišemojedan savršen jezik. — S druge strane, izgleda da je jasno: gdeima smisla, mora da bude savršenog reda. _____ Dakle, i u najne-određenijoj rečenici mora da je skriven savršen red.

99. Smisao rečenice —- moglo bi da se kaže — može, naravno da ostavi ovo ili ono nedorečeno, ali rečenica mota ipak daima jedan određen smisao. Neodređen smisao — to zapravo ne biuopšte bio smisao. — To je isto kao: neodređena granica zapravouopšte nije granica. Možda se tu ovako misli: kad kažem »Dobrosam tog čoveka zaključao u sobi — samo su jedna vrata ostalaotvorena« — onda ga ja uopšte i nisam zaključao. On je samo prividno zaključan. Mogao bi neko bili sklon da doda: »dakle ti nisiuopšte ništa učinio«. Ograda sa svih strana u kojoj postoji jedanotvor vredi isto toliko kao i da te ograde uopšte nema. — A da lije to istina?

100. »To ipak nije nikakva igra ako ima neodređenosti u plavilima.« — Ali da li to onda nije igra? — »Pa, možda ćeš ti to nazvati igrom, ali u svakom slučaju to ipak nije savršena igra.« To znači da je ona nečista, a ja se sada interesujem za onu što je ovde postala nečista. — Ali ja hoću da kažem: Mi pogrešno ra-zumemo ulogu koju ideal ima u našem načinu izražavanja. To znači: i mi bismo to nazvali igrom, samo što smo zaslepljeni idealom, pa zbog toga ne vidimo jasno stvarnu primenu reci »igra«.

101. Želimo da kažemo da u logici ne može da postoji neodređenost. Sad nas zaokuplja ova ideja: ideal ,mora' da se nalazi u stvarnosti. Međutim, još se ne vidi kako se on tu nalazi i ne razume se suština ovog »mora«. Mi verujemo: on mora da je u njoj, jer nam se čini da ga tu već vidimo.

102. Oštra i jasna pravila logičke strukture stava čine nam se kao nešto skriveno u pozadini, — u medijumu razumevanja. Ja ih već sada vidim (iako kao kroz neki medijum), budući da ra-zumem znak, nešto pod njim podrazumevam.

103. Ideal je, u našim mislima, čvrsto usađen. Iz njega ne možeš da pobegneš. Uvek moraš da se vratiš. Čak i ne postoji nikakvo izvan; izvan ne može da se diše. — Otkuda to? Ideja nam se, u neku ruku, nalazi na nosu kao naočarc i što pogledamo vidimo kroz njih. Nama uopšte ne pada na pamet da ih skinemo.

104. Kao predikat stavljamo uz stvar ono što se nalazi u načinu prikazivanja. Mogućnost upoređivanja, koja nas impresionira, smatramo opažanjem krajnje opšteg stanja stvari.

105. Ako verujemo da onaj red, onaj ideal, moramo da nađemo u stvarnom jeziku, postajemo nezadovoljni onim što se u običnom životu zove »rečenica«, »reč«, »znak«.

Stav, reč, kojima se bavi logika, treba da budu nešto čisto i jasno odsečeno. A mi sad lupamo glavu ο suštini pravoga znaka. —■ Da li je to možda predstava znaka ili predstava u sadašnjem trenutku?

106. Ovde je teško da, tako reći, ostanemo prisebni, da shvatimo da moramo ostati kod stvari svakodnevnog mišljenja, a da ne dospemo na stranputicu na kojoj izgleda kao da moramo da opišemo sve do poslednjih sitnica koje mi opet našim sredstvima uopšte ne bismo mogli da opišemo. Osećamo se kao da iskidanu paučinu treba da sastavimo prstima.

107. Što stvarni jezik ispitujemo iscrpnije, to sukob između njega i našeg zahteva postaje oštriji. (Kristalna čistota logike nije mi se ukazala kao zaključak, nego je bila samo zahtev.) Sukob

80 81

postaje nepodnošljiv; zahtev preti da se pretvori LI nešto prazno.— Dospeli smo na poledicu gde nema trenja, gdc su, prema tome,uslovi u neku ruku idealni, ali mi upravo zbog toga i ne možemoda hodamo. Mi želimo da hodamo: onda nam je potrebno trenje.Nazad na rapavo tle!

108. Mi uviđamo da ono što nazivamo »rečenicom«, »jezikom« nije jedinstvo po obliku koje sam zamišljao, nego porodicamanje-više međusobno srodnih struktura. — Međutim, šta sadapostaje od logike? — Izgleda da njena rigoroznost ovde popušta.— Međutim, ne iščezava li tako i logika sasvim? — Jer, kakomože logika da izgubi svoju rigoroznost? Naravno ne tako da jojiscenjkamo nešto od njene rigoroznosti. — Predrasudu ο kristalnojčistoti možemo da odstranimo samo tako što ćemo obrnuti ćelonaše posmatranje. (Moglo bi da se kaže: posmatranje mora da seobrne, ali oko naše stvarne potrebe kao stožera.)

Filosofija logike ne govori ο rečenicama i recima u drugom smislu nego što to čine u običnom životu kada otprilike ovako kažemo: »Ovde je napisana jedna kineska rečenica« ili »Ne, to samo izgleda kao pismeno; ali je u stvari ornament« itd.

Mi govorimo ο prostornom i vremenskom fenomenu jezika, a ne ο nekoj neprostornoj i nevremenskoj besmislici. (Uzgredna napomena: Samo se na razne načine može interesovati za jedan fenomen.) Ali mi ο njemu govorimo kao što govorimo ο šahovskim figurama, navodeći pravila igre, a ne opisujući njihove fizičke osobine.

Pitanje »Šta je zapravo reč?« analogno je pitanju »Šta je šahovska figura?«

109. Bilo je to tačno da naša razmatranja nisu smela dabudu naučna razmatranja. Nas nije moglo da interesuje iskustvo,da se ο tome ili ο tome može misliti nasuprot našoj predrasudi'— ma šta to značilo. (Koncepcija mišljenja kao nečeg gasovitog.)I ne smemo da postavimo nikakvu teoriju. U našim razmatranjimane srne da postoji ništa hipotetično. Mora da se odstrani svakoobjašnjenje, a na mesto njega može da se pojavi samo opisivanje.A ovo opisivanje dobija svoju svetlost, tj. svoju svrhu, od filo-sofskih problema. Ovi, naravno, nisu empirijski, nego se rešavaju• uvidom u rad našeg jezika i to na taj način da raspoznamo taj rad, nasuprot težnji da ga pogrešno razumemo. Problemi se rešavaju ne iznošenjem novog iskustva, nego sređivanjem onog već

odavno poznatog. Filosofija je borba protiv omađijavanja našeg razuma sredstvima našeg jezika.

110. »Jezik (ili mišljenje) je nešto jedinstveno« — to sepokazuje kao sujeverje (ne zabluda!) izazvano gramatičkim obmanama.

A tim obmanama, problemima, sada se vraća strasnost.

111. Problemi koji nastaju pogrešnim tumačenjem naših jezičkih oblika imaju karakter dubine. To su duboka uznemirenja; njihov je koren tako duboko u nama kao i oblici našeg jezika, a njihovo značenje je tako veliko kao i značaj našeg jezika. — Zapitajmo se: zašto za neku gramatičku doskočicu osećamo da je duboka? (I to je, šta više, filosofska dubina).

112. Poređenje prihvaćeno u obliku našeg jezika prouzrokuje lažan izgled koji nas uznemiruje. »Ali to ipak nije takol« — kažemo. »Ali ipak mora da bude takol«

113. »Ipak je tako« ---------- ponavljam sebi po stoti put. Ose-ćam se kao da bih morao da uhvatim suštinu tog jezika samo kad bih svoj pogled sasvim oštro mogao da upravim na taj fakat, da ga pomerim u žižu.

114. (Logičko — filosofska rasprava 4. 5): »Opšti oblik stavaglasi: Stvar stoji tako i tako«. ------------ To je stav one vrste koju sebiponavljamo bezbroj puta. Verujemo da po ko zna koji put sledimo prirodu, a samo prolazimo pored oblika kroz koji je posmatramo.

115. Nas je slika zarobila. I nismo mogli da izađemo iz nje zato što je bila u našem jeziku, izgledalo je da nam je on samo neumoljivo ponavlja.

116. Kad filosofi upotrebljavaju neku reč — »znanje«, »biće«, »predmet«, »ja«, »stav«, »ime« — i nastoje da shvate suštinu stvari, uvek se moramo zapitati da li se ta reč stvarno tako upotrebljava u jeziku iz koga potiče? —

Mi reci sa njihove metafizičke upotrebe svodimo na njihovu svakodnevnu upotrebu.

117. Kažu mi: »Ti razumeš ovaj izraz, zar ne? Dobro, dakle,— i ja ga upotrebljavam u značenju koje je tebi poznato.« —Kao da je značenje nekakva atmosfera koja prati reč i koju ovaunosi u svaku upotrebu.

Ako, npr., neko kaže da rečenica »To je ovde«, (pri čemu pokazuje jedan predmet pred sobom) za njega ima smisla, neka se upita pod kojim se specijalnim okolnostima ova rečenica stvarno primenjuje. U njima ona onda ima smisla.

Faradav, The Chemical History of a Candle: Water is one individual thing — it never ehanges. 6 Fiiosofska istraživanja

82 83

118. Odakle ovo razmatranje dobija svoj značaj, budući da izgleda da ono samo razara sve zanimljivo, tj. sve veliko i značajno? (Kao nekakve građevine, ostavlja samo kamenje i krš.) Ali to što mi razaramo samo su kule od karata i mi oslobađamo podlogu jezika na kojoj su one stajale.

119. Rezultati filosofije su otkrivanje kakve čiste besmislice i guka koje su izrasle razumu kad je jurišao na granice jezika. Te guke nam dopuštaju da uvidimo vrednost onog otkrića.

120. Kad govorim ο jeziku (o reci, ο rečenici itd.), moram da govorim svakodnevnim jezikom. Da li je taj jezik možda suviše grub, materijalan, za ono što hoćemo da kažemo? Ali kako se gradi neki drugi? —I kako je čudnovato što mi onda sa našim jezikom uopšte možemo nešto da započnemo!

To što ja u svojim objašnjenjima koja se tiču jezika već moram da upotrebim celokupan jezik (a ne, recimo, neki pripremni, privremeni), već pokazuje da ja ο jeziku mogu da iznesem samo spoljašnje.

Dobro, ali kako onda možemo da budemo zadovoljni tim izlaganjima? — Pa sad, tvoja pitanja su takođe sročena na tom jeziku; morala su, dakle, da budu izražena tim jezikom ako je nešto trebalo da se upita!

A tvoja nedoumica su nesporazumi.Tvoja pitanja odnose se na reci; zato ja moram da govorim ο recima.Kaže se: nije u pitanju reč, nego njeno značenje i pri tome se misli na

značenje kao na neku stvar iste vrste kao reč, pa čak i različitu od reci. Na jednu stranu reč, na drugu značenje. Novac i krava koja se njime može kupiti. (Za razliku: novac i korist od njega.)

121. Moglo bi se misliti: ako filosofija govori ο upotrebireci »filosofija«, morala bi da postoji neka filosofija drugog reda.Ali nije baš tako, nego odgovara slučaju pravopisa, koji se bavii rečju »pravopis«, a ne postaje zato drugog reda.

122. Glavni izvor našeg nerazumevanja je to što namaupotreba naših reci nije pregledna. — Našoj gramatici nedostajepreglednost. — Posredstvom preglednog prikaza omogućeno je ra-zumevanje koje se sastoji upravo u tome da se .sagledaju veze'.Otuda značaj nalaženja i pronalaska srednjih članova.

Pojam preglednog prikaza za nas je od fundamentalnog značaja. On označava naš oblik prikazivanja, način na koji gledamo stvari. (Da li je to nekakav .Weltanschauung'?)

123. Neki filosofski problem ima oblik: »Ja se ne snalazim.«

124. Filosofija ni na koji način ne ume da se upliće u aktualnu upotrebu jezika; ona na kraju može, dakle, samo da ga opiše.

Jer ona ne može ni da ga zasnuje.Ona ostavlja sve kako jeste.Ona i matematiku ostavlja kakva jeste i nikakvo matematičko otkriće

ne može da je unapredi. Jedan »vodeći problem matematičke logike« za nas je matematički problem kao i svaki drugi.

125. Zadatak filosofije nije da protivrečnost rešava pomoćunekog matematičkog, logičko-matematičkog otkrića, nego da učinidostupnim pogledu stanje matematike koje nas uznemirava prerešenja protivrečnosti. (A to ne znači da na taj način izbegavamoneku teškoću.)

Ovde je fundamentalna činjenica to što mi utvrđujemo pravila, tehniku za neku igru i što onda, kada se upravljamo prema tim pravilima, ne ide onako kako smo pretpostavljali. Što se, dakle, u neku ruku zaplićemo u sopstvena pravila.

To zaplitanje u naša pravila jeste ono što mi želimo da razumemo, tj. da jasno sagledamo.

To baca izvesnu svetlost na naš pojam podrazumevanja. Jer se u onim slučajevima dogodi drukčije nego što smo mi podrazu-mevali, predviđali. Pa mi i kažemo kad se, npr., pojavi protivrečnost: »Nisam to tako mislio.«

Građanski status protivrečnosti, ili njen status u građanskom svetu, to je filosofski problem.

126. Filosofija jednostavno iznosi pred nas, a ništa ne objašnjava niti izvodi zaključke. Budući da je sve dostupno pogledu,nema šta ni da se objašnjava. Jer ono što je skriveno nas i neinteresuje.

»Filosofijom« bismo mogli da nazovemo i ono što je moguće pre svih novih otkrića i pronalazaka.

127. Posao filosofa je prikupljanje uspomena u jednomodređenom cilju.

128. Ako bismo u filosofiji hteli da postavimo teze, ο njima nikada ne bi moglo da dođe do diskusije, zato što bi svi bili s njima saglasni.

129. Oni aspekti stvari koji su za nas najvažniji prikriveni su jednostavnošću i svakodnevnošću. (To ne možemo da prime-

6*

84

timo — zato što nam je uvek pred očima.) Čovek uopšte ne uočava prave osnove svoga istraživanja. Sem ako to nije jednom uočio. A to znači: ono što smo jednom videli, a najupadljivije je i najjače, ne uočavamo više.

130. Naše jasne i jednostavne jezičke igre nisu preliminarne studije za neko buduće stvaranje jezičkih pravila, — nisu početne aproksimacije, bez obzira na trenje i otpor vazduha. Jezičke igre su tu pre kao predmeti poređenja koji treba da osvetle odnose našeg jezika na osnovu sličnosti i razlika.

131. Mi, naime, samo tako možemo da izbegnemo nepodes-nost ili ispraznost naših tvrdnji ako uzor postavimo kao ono što on i jeste, kao predmet poređenja, tako reći kao neki aršin, a ne kao predubeđenje s kojim bi stvarnost morala da se podudara. (Dogmatizam u koji tako lako zapadamo u filosofiji.)

132. Mi želimo da uspostavimo neki red u našem znanju ο jezičkoj upotrebi: neki red u jednom određenom cilju; jedan od mnogih mogućih redova; ne određeni red. U tom cilju ćemo uvek naglašavati razlike koje dozvoljavaju da lako sagledamo naše obične jezičke oblike. Tako može da se stekne utisak da mi smatramo svojim zadatkom da reformišemo jezik.

Jedna takva reforma za određene praktične ciljeve, poboljšanje naše terminologije radi izbegavanja nesporazuma u praktičnoj upotrebi, sasvim je mogućna. Međutim, to nisu slučajevi kojima mi treba da se bavimo. One zbrke kojima se mi bavimo u neku ruku nastaju onda kad se jezik obrće na prazno, a ne kada funkcioniše.

133. Mi ne želimo da na nečuven način prečišćavamo iliupotpunjujemo sistem pravila za primenu naših reci.

Jer jasnoća kojoj mi stremimo zaista je potpuna. Međutim, to jedino znači da filosofski problemi treba potpuno da nestanu.

Pravo otkriće je ono koje me čini kadrim da prekinem filo-sofiranje kad god ja želim. — Ono koje filosofiji donosi mir, tako da ona više ne bude bičevana pitanjima koja nju samu dovode u pitanje. — Nego se sada jedan metod prikazuje na primerima, aniz tih primera može da se prekine. --------------- Rešavaju se problemi(odstranjuju teškoće), a ne jedan problem.

Ne postoji jedan filosofski metod, ali ima, dakako, metoda, u neku ruku različitih terapija.

134. Posmatrajmo stvar: »Stvar stoji tako i tako« — kakomogu da kažem da je to opšti oblik stava? — To je, pre svega,sama rečenica, jedna srpskohrvatska rečenica, jer ima subjekt i

85

predikat. Ali kako se, naime, ova rečenica primenjuje u našem svakodnevnom životu? Jer ja sam je samo otuda mogao uzeti. Mi, npr., kažemo: »On mi je objasnio svoj položaj, rekao da stvar stoji tako i tako i da mu stoga treba predujam!« Dakle, utoliko pre može da se kaže da ona prethodna rečenica stoji umesto bilo kog iskaza. Ona se primenjuje kao rečenična shema, ali samo zato što ima strukturu srpskohrvatske rečenice. Umesto nje bi, naravno, moglo da se kaže i: »slučaj je takav i takav«, ili: »situacija je takva i takva« itd. Moglo bi se, takođe, kao u simboličkoj logici, jednostavno upotrebiti jedno slovo, jedna varijabla. Ali slovo »p« ipak niko neće nazvati opštim oblikom stava. Kao što je rečeno: »Stvar stoji tako i tako« bio je opšti oblik stava zato što je samo to ono što se naziva srpskohrvatskom rečenicom. Ali mada je to stav, on se ipak primenjuje samo kao varijabla stava. Reći da se taj stav slaže (ili ne slaže) sa stvarnošću, očigledno bi bila besmislica; to bi, dakle ilustrovalo činjenicu da je jedno obeležje našeg pojma stava to što on zvuči kao stav.

135. Ali zar mi nemamo već pojam ο tome šta je to stav, štapodrazumevamo pod stavom? — Imamo; ukoliko, takođe, imamo pojam šta podrazumevamo pod »igrom«. Na pitanje šta je to stav — bilo da treba da odgovorimo nekom drugom ili samima sebi — navodićemo primere, a među njima i takve koji se mogu nazvati induktivnim serijama stavova; eto, na taj način imamo pojam »stav«. (Uporedi pojam stava sa pojmom broja.)

136. U osnovi je »Stvar stoji tako i tako« kao opšti oblik stava isto što i objašnjenje: jedan stav je sve ono što može da bude istinito ili lažno. Jer, umesto »Stvar stoji tako...« mogao sam da kažem i: »To i to je istinito«. (Ali i: »To i to je lažno«.) Ali sad imamo

,p' je istinito = ρ ,p, je lažno = ne-p

A reći da je stav sve ono što može da bude istinito ili lažno svodi se na ovo: stavom zovemo ono na šta u našem jeziku primenju-jemo kalkil istinosnih funkcija.

Sad izgleda kao da objašnjenje — stav je ono što može da bude istinito ili lažno — ovako određuje šta je stav: stav je ono što pristaje pojmu ,istinit' ili ono čemu pristaje pojam .istinit'. Kao da imamo, dakle, pojam ο istinitom i lažnom, pomoću koga onda možemo da odredimo šta je stav, a šta nije. Ono što zahvata u pojam istine (kao u zupčanik) jeste stav.

Ali to je loša slika. To je kao kad bi se reklo: »Kralj je ona figura kojoj može da se najavi šah«. Ali, to samo može da znači

86 87

da se u našoj igra šaha jedino kralju daje šah. Isto kao što se i za stav: jedino stav može da bude istinit, može reći samo to da mi »istinito« i »lažno« stavljamo kao predikat samo uz ono što nazivamo stavom. A šta je stav, određeno je, u jednom smislu, pravilima rečenične konstrukcije (u srpskohrvatskom, npr.), a u drugom — upotrebom znaka u jezičkoj igri. I upotreba reci »istinit« i »lažan« može, takođe, da bude sastavni deo te igre; tada ona za nas pripada stavu, ali mu ne ,pristaje'. Isto tako možemo da kažemo i to da davanje šaha pripada, našem pojmu kralja (u neku ruku, kao njegov sastavni deo). Reći da davanje šaha ne pristaje našem pojmu pešaka značilo bi da igra u kojoj se pešaku daje šah, u kojoj, recimo, gubi onaj boji izgubi pešaka — takva jedna igra bila bi nezanimljiva ili glupa, suviše komplikovana ili slično.

137. Šta da se kaže ο tome što učimo da odredimo subjekt u rečenici pomoću pitanja »Ko ili šta...?« — Ovde subjekt ,pris-taje' tome pitanju: jer kako bismo inače pomoću pitanja saznali šta je subjekt? To saznajemo na sličan način kao što saznajemo koje slovo azbuke dolazi posle ,K' tako što izgovaramo azbuku sve do ,K'. U kojoj meri sada ,L' pristaje tom nizu slova? — Λ isto bi tako moglo da se kaže da »istinit« i »lažan« pristaje stavu; a ovako bismo mogli da učimo neko dete da razlikuje stavove od drugih izraza: »Zapitaj se da li iza toga možeš da kažeš ,je istinito'. Ako te reci pristaju, onda je to stav.« (Isto tako bi moglo da se kaže: Zapitaj se da li ispred toga možeš da staviš reci »Stvar stoji tako«)

138. Ali zar značenje jedne reci, koju ja razumem, ne može da pristaje smislu rečenice koju razumem? Ili značenje jednereci značenju neke druge? ---------- Naravno, ako je značenje upotrebakoju dajemo reci, nema uopšte smisla da se govori ο takvom pristajanju. Međutim, mi razumemo značenje neke reci kad je čujemo ili izgovorimo; mi je shvatimo odjednom; a ono što tako shvatamo ipak je nešto drugo nego ,upotreba' sa vremenskom ekstenzijom.

139. Kad mi neko kaže, npr., reč »kocka«, ja znam šta onaznači. Ali da li može da mi izađe pred oči celokupna upotreba recikoju ja tako razumem?

Dobro, ali zar, s druge strane, nije i značenje reci određeno tom upotrebom? I da li onda ova određenja mogu da budu protiv-

Moram li ja znati da li razumem neku reč? Zar se takođe ne događa da ja uobrazim da jednu reč razumem (kao da razumem vrstu računa), a onda shvatim da je nisam razumeo. (»Verovao sam da znam šta znači .relativno' i »apsolutno' kretanje, ali vidim da ne znam.«)

rečna? Može li ono, što tako najedanput shvatimo, da se podudara s izvesnom upotrebom, da joj pristaje ili ne pristaje? I kako izves-noj upotrebi može da pristaje ono što je za nas prisutno u jednom trenutku, što nam izađe pred oči u jednom trenutku?

A šta je to zapravo što nam lebdi pred očima onda kada razumemo jednu reč? — Nije li to kao neka slika? Ne može li to da bude slika?

Pretpostavi sada da ti, kad čuješ reč »kocka«, pred očima lebdi neka slika. Recimo crtež kocke. U kojoj meri može ta slika da pristaje ili ne pristaje upotrebi reci »kocka«? — Možda ćeš reći: »To je jednostavno; —ako mi ta slika lebdi pred očima, a ja pokažem, npr., trostranu prizmu i kažem da je to kocka, onda takva upotreba ne pristaje uz sliku.« — A da li ne pristaje? Na-merno sam izabrao takav primer gde je sasvim lako da se zamisli metod projekcije, po kome tada slika ipak pristaje toj upotrebi.

Slika kocke sugerirala nam je, u stvari, izvesnu upotrebu, ali sam ja mogao da je primenim i drukčije.

140. Ali koje je onda vrste bila moja zabluda; zabluda koja bi mogla ovako da se izrazi: verovao sam da mi se slika nametnula određenom namenom? Kako sam to mogao da verujem? Šta sam to verovao? Zar postoji slika, ili nešto slično slici, što nam se nameće određenom namenom, i da li je moja zabluda bila u tome što sam zamenio slike? — Možda bismo, naime, bili skloni da se i ovako izrazimo: mi smo u najboljem slučaju pod psihološkim pritiskom, ali ne pod logičkim. Ovo izgleda sasvim tako kao da su nam poznate dve vrste slučaja.

Šta se postiglo mojim argumentom? On nas je upozorio (podsetio) na to da bismo mi pod izvesnim okolnostima bili sprem-

(a) »Verujem da je u o\'om slučaju prava reč ...«. Zar to ne pokazuje da je značenje reci nešto što nam lebdi pred očima i da je to, u neku ruku, tačna slika koju ovde hoćemo da upotrebimo? Zamisli da biram jednu od reci: »naočit«, »dostojanstven«, »gord«, »cenjen«; nije li to isto kao da biram crteže u jednoj mapi? — Ne; to što se govori a adekvatnoj reci, ne pokazuje da postoji nešto što itd. Skloni smo da govorimo pre ο onome što liči na sliku zato što jednu reč možemo da osetimo kao adekvatnu; a između reci često se bira kao između sličnih, ali ipak ne istih slika, jer se slike često upotrebljavaju umesto reci ili kao ilustracija reci itd.Vidim jednu sliku: ona predstavlja starca koji se penje po strmoj stazi oslanjajući se na štap. — Kako to? Zar nije isto tako moglo da izgleda da je on u istom položaju klizio niz tu strminu? Neki marsovac bi možda tako opisao sliku. Ne treba da objašnjavam zašto je mi ne opisujemo tako.

88 89

ni da »primenom slike kocke« nazovemo i neki drugi proces, a ne samo onaj na koji smo prvobitno mislili. Naše /verovanje da nam se slika nameće određenom namenom' sastojalo se, dakle, u tome što nam je pao na pamet samo jedan slučaj i nijedan drugi. »Postoji i neko drugo rešenje«, znači: postoji i nešto drugo što sam spreman da nazovem »rešenje«, na šta sam spreman da pri-menim tu i tu sliku, tu i tu analogiju itd.

Sada je bitno da vidimo da ista stvar može da nam ledbi pred očima kad čujemo jednu reč, a da njena primena ipak može da bude drukčija. Da li onda oba puta ima isto značenje? Verujem da ćemo to poricati.

141. Ali šta onda ako nam pred očima lebdi ne samo slikakocke, nego još i metod projekcije? — Kako to da zamislim? —Možda tako, da vidim pred sobom jednu shemu načina projekcije.Recimo sliku koja pokazuje dve kocke, međusobno spojene pro-jekcionim linijama. — Ali da li me to, međutim, vodi bitno napred?Zar ne mogu da zamislim i različite primene ove sheme? — Dobro;ali zar ja ne mogu da imam u vidu i neku primenu? — Mogu;jedino moramo bolje da razjasnimo upotrebu tog izraza. Pretpostavi da ja izlažem nekome različite metode projekcije koje onzatim treba da primeni; zapitajmo se u kom bismo slučaju reklida je njemu lebdeo pred očima onaj projekcioni metod na kojisam ja mislio.

Očigledno je da su nam za to poznata dva kriterija: s jedne strane, slika (bilo koje vrste) koja mu u ma koje vreme lebdi pred očima; s druge strane, primena koju on — tokom vremena — daje toj predstavi. (Zar nije ovde jasno da je potpuno nebitno što ta slika lebdi u njegovoj uobrazilji, a ne nalazi se pred njim kao crtež, ili kao model?)

Da li onda slika i primena mogu da dođu u koliziju? Pa, do te kolizije može da dođe ukoliko nam slika dozvoljava da očekujemo kakvu drugu primenu; jer tu sliku ljudi uopšte primenjuju na taj način.

Hoću da kažem: ovde postoji jedan normalan slučaj i nenormalni slučajevi.

142. Samo u normalnim slučajevima upotreba reci nam jejasno označena; mi znamo, ne dvoumimo se, šta treba da kažemou ovom ili onom slučaju. Što je slučaj nenormalniji, to je sumnjivije šta tu treba da kažemo. A kad bi stvari stajale sasvimdrukčije nego što u stvari stoje — kad, npr., ne bi bilo karakterističnog izraza bola, straha, radosti, kad bi postalo izuzetak onošto je pravilo i pravilo ono što je izuzetak ili kad bi i jedno idrugo postale pojave približne učestanosti — naše normalnejezičke igre time bi izgubile ono što im je glavno. — Procedura da

se grumen sira postavi na vagu i da se na osnovu merenja odredi cena izgubila bi svoj smisao kad bi se češće događalo da ti grumeni bez očevidnog razloga odjednom narastu ili se smanje. Ova napomena postaće jasnija kad budemo govorili ο stvarima kao što je odnos izraza prema osećanju i slično.

143. Posmatrajmo sada ovu vrstu jezičke igre: Β treba nazapovest koju daje A da napiše red znakova prema izvesnom pravilu obrazovanja.

Prvi od ovih redova treba da bude red prirodnih brojeva u decimalnom sistemu. — Kako on uspeva da razume taj sistem? — Najpre mu se napisu redovi brojeva i od njega se zatraži da ih prepiše. (Nemoj da ti zasmetaju reci »redovi brojeva«; nisu ovde pogrešno upotrebljene!) I ovde postoji jedna normalna i jedna nenormalna reakcija učenika. — Recimo, mi njemu najpre vodimo ruku pri prepisivanju reda od 0 do 9; ali mogućnost razumevanja zavisiće od toga da li će on umeti samostalno da piše dalje. —Ovde možemo, npr., da zamislimo da on, doduše, samostalno kopira cifre, ali ne po onom redu nego proizvoljno, sad ovu, sad onu. A tu onda prestaje razumevanje. — Ili, pak, načini ,grešku' u poretku. Razlika između ovog i onog prvog slučaja sastoji se, naravno, u učestanosti. — Ili: on pravi jednu sistematsku grešku, stalno prepisuje, npr., samo svaki drugi broj; ili kopira red 0, 1, 2, 3, 4, 5,... ovako: 1, 0, 3, 2, 5, 4,... Doći ćemo skoro u iskušenje da kažemo da nas je pogrešno razumeo.

Ali pazi: nema oštre granice između jedne nehotične i jedne sistematske greške. To znači između onoga što si ti sklon da na-zoveš »nehotičnom« i onoga što si sklon da nazoveš »sistematskom greškom«.

Možda sada možemo da ga odviknemo od sistematske greške (kao od ružnog običaja). Ili da uvažimo njegov način kopiranja i da nastojimo da ga uputimo u normalan način kao u ogranak, varijaciju njegovog načina prepisivanja. — A sposobnost za učenje kod našeg učenika može i ovde da otkaže.

144. Šta podrazumevam pod tim kad kažem: »Ovde učenikumože da otkaže sposobnost za učenje«? Da li ja to saopštavam izsopstvenog iskustva? Naravno ne. (čak ako sam i imao sličnoiskustvo.) I šta radim s onom rečenicom? Voleo bih da ti kažeš:»Da, to je istina, i to bi moglo da se zamisli, i to bi moglo da se

Ono što moramo reći da bismo objasnili značaj, mislim važnost jednog pojma, često su izvanredno opšte prirodne činjenice. Takve, koje teško da su ikada spomenute zbog njihove velike opštosti.

90 91

dogodi!« — Ali da li sam ja nekome hteo da skrenem pažnju daje on kadar da to zamisli? ----------- Ja sam hteo da mu sliku predočim,a njegovo priznavanje te slike sastoji se u tome što je on sada sklon drukčije da posmatra jedan dati slučaj: naime, da ga upo-ređuje sa tim nizom slika: Ja sam promenio njegov način gledanja. (Indijski matematičar: »Pogledaj to!«)

145. Recimo da smo sada zadovoljni kako učenik piše redod 0 do 9. — A to će biti slučaj samo onda kad mu to često pođeza rukom, a ne ako to samo jednom ispravno učini u stotinu pokušaja. Onda nastavljamo da ispisujemo brojeve i ja mu skrećempažnju da se prvi red javlja ponovo u jedinicama, a zatim udeseticama (što samo znači da ja specijalno naglašavam, da podvlačim izvesne znake, da ih ispisujem na taj i taj način jedneispod drugih i slično). I onda jednog trenutka on samostalnonastavlja red — ili to ne čini. — Ali zašto to kažeš; to je samo posebi razumljivo. — Naravno; hteo sam samo da kažem: dejstvosvakog daljeg objašnjenja zavisilo bi od njegovog reagovanja.

Ali pretpostavimo da on, posle izvesnog učiteljevog nastojanja, red nastavi ispravno, tj. onako kako mi to činimo. Onda, dakle, možemo da kažemo da je ovladao sistemom. — Ali dokle on mora ispravno da nastavi red da bismo to s pravom mogli da kažemo? Jasno je: tu ne možeš da navedeš granicu.

146. Ako sad upitam: »Da li je on razumeo sistem ako rednastavi do stotog mesta?« Ili — ako u našoj primitivnoj jezičkojigri ne treba da govorim ο ,razumevanju': da li je on usvojiosistem ako dotle ispravno nastavi? — Ti ćeš možda reći: Usvojitisistem (ili pak, razumeti) ne može da se sastoji u tome da se rednastavi do ovoga ili do onoga broja; to je samo primena razu-mevanja. Samo razumevanje je stanje odakle potiče pravilnaprimena.

A na šta se tu upravo misli? Ne misli li se na izvođenje jednog reda iz njegove algebarske formule? Ili pak na nešto slično? — Ali tu smo već jednom bili. Mi čak možemo da zamislimo više nego jednu primenu neke algebarske formule, a svaki način pri-mene, može, doduše, opet da bude formulisan algebarski, ali je jasno samo po sebi da nas to ne odvodi dalje. — Primena ostaje kriterijum razumevanja.

147. »Ali kako ona to može da bude? Kada ja kažem darazumem pravilo reda, ja to ipak ne kažem na osnovu iskustva štosam do sada algebarsku formulu tako i tako primenjivao! Ja, usvakom slučaju, za sebe ipak znam da sam mislio na taj i tajred; svejedno dokle sam ga stvarno razvio.« —

Ti, dakle, time podrazumevaš da znaš kako se primenjuje pravilo reda, ne uzimajući u obzir aktualne primene na određene

brojeve. I ti ćeš možda reći: »Razume se! jer red je, naravno, beskonačan, a deo reda, koji sam ja mogao da razvijem, konačan.«

148. Ali u čemu se sastoji to znanje? Da upitam: Kad znaš tu primenu? Uvek? Danju i noću? ili samo onda kada baš misliš na pravilo reda? To znači: Da li znaš tu primenu tako kao što znaš azbuku i tablicu množenja; ili ,znanjem' nazivaš jedno stanje svesti ili proces — recimo misliti na nešto ili slično?

149. Kad se kaže da je znanje azbuke jedno stanje svesti time se misli na stanje nekog aparata svesti (recimo našeg mozga), pomoću koga objašnjavamo manifestacije toga znanja. Jedno takvo stanje naziva se dispozicijom. Ali ovde ne može bez prigovora da se govori ο jednom stanju svesti, dokle god bi za to stanje trebalo da postoje dva kriterijuma; naime, poznavanje konstrukcije aparata, bez obzira na njegova dejstva. (Ništa ovde ne bi unosilo više pometnje od upotrebe reci »svestan« i »nesvestan« za oznaku suprotnosti stanja svesti i dispozicije. Jer onaj par reci prikriva jednu gramatičku razliku.)

150. Gramatika reci »znati« je očigledno sasvim srodna s gramatikom reci: »moći«, »biti kadar«. Ali i sasvim srodna sa gramatikom reci »razumeti«. (.Ovladati' tehnikom.)

151. Ali postoji, takođe, i ovakva upotreba reci »znati«. Kažemo: »Sad znam to!« — a isto tako »Sad mogu to!« i »Sada razumem to!«

Zamislimo ovaj primer: A ispisuje redove brojeva; Β ga posmatra inastoji da nađe neko pravilo u nizu brojeva. Ako je uspeo on uzvikuje: »Sad mogu da nastavim!« Ova sposobnost, ovo razumevanje je, dakle, nešto što iskrsne u jednom trenutku. Potražimo, dakle šta je to što tu iskrsne? — A je ispisao brojeve 1, 5, 11, 19, 29; na to Β kaže da on sada zna dalje. Šta se tu dogodilo? Moglo se štošta dogoditi; npr., dok A lagano reda jedan broj za drugim, Β pokušava da na napisane brojeve primeni različite algebarske formule. Kad je A napisao broj 19, Β je pokušao sa formulom an = n2 + n—1; sledeći broj potvrdio je njegovu pretpostavku.

Ili pak: Β ne misli na formule. S izvesnim osećanjem napetosti, on posmatra kako A ispisuje brojeve; pri tome mu kroz glavu prolaze svakojake nejasne misli. Najzad se zapita »Koji brojevi čine ovde red razlike«. Pronalazi 4, 6, 8, 10 i kaže: Sada mogu dalje.

Ili posmatra i kaže: »Da, znam taj red« — i nastavlja ga; otprilike kao što bi to učinio da je A pisao red 1, 3, 5, 7, 9. — Ili ne kaže ništa i jednostavno ispisuje red dalje. Možda je imao

92 93

osećaj koji se može nazvati »to je lako!« (Takav osećaj je, npr., kad neko lako, brzo diše, kao da je malo uplašen.)

152. Da li su, međutim, ti procesi koje sam ja ovde opisao,razumevanje?

»B razume sistem reda« ipak ne znači jednostavno: njemu pada na um formula an = ...« Jer sasvim lepo može da se zamisli da njemu padne na um ta formula, a da on to ipak ne razume. »On razume« — mora sadržati više nego: pada mu na um formula, tj. više nego bilo koja od onih više ili manje karakterističnih propratnih pojava ili manifestacija razumevanja.

153. Mi pokušavamo sada da shvatimo duhovni proces razumevanja koji se, kako izgleda, krije iza onih grubljih i stoga nama uočljivih propratnih pojava. To nam, međutim, ne uspeva. Ili, tačnije rečeno: uopšte ne dolazi do stvarnog pokušaja. Čak i ako se pretpostavi da sam pronašao nešto što se zbiva u svim onim slučajevima razumevanja, — zašto bi to trebalo da bude razumevanje? šta više, kako bi proces razumevanja mogao da bude skriven kada ja ipak kažem »Sada razumem«, zato što sam ra-zumeo?! I kada kažem da je skriven, — kako onda znam šta treba da tražim? Zapao sam u darmar.

154. Ali stoj! — ako »sada razumem sistem« ne znači isto što i »pada mi na um formula...« (ili »izgovaram tu formulu«, »beležim je« itd.) — da li odatle sledi da ja rečenicu »sada razumem ...« ili »sad mogu da nastavim« primenjujem kao opis jednog procesa koji postoji iza ili pored procesa izgovaranja formule?

Ako nešto mora da stoji ,iza izgovaranja formule', onda su to izvesne okolnosti koje mi daju pravo da kažem da mogu da nastavim, — kada mi padne na um formula.

(a) »Razumeti jednu reč«, jedno stanje. Ali duševno stanje?Tugu, uzbuđenje, bol zovemo duševnim stanjima. Sprovedi ovogramatičko ispitivanje: mi kažemo

»Celog dana je bio snužden«.»Celog dana je bio u velikom uzbuđenju«.»Od juče neprestano oseća bolove«. — Takođe kažemo »Od juče

razumem tu reč«. Ali »neprestano«? — Svakako, može da se govori ο prestanku razumevanja. Ali u kojim slučajevima? Uporedi: »Kad su ti popustili bolovi?« i »Kad si prestao da razumevaš tu reč?«

(b) Šta kad bi se upitalo: Kad možeš da igraš šah? Uvek?ili onda kad si na potezu? I za vreme svakog poteza celokupanšah? — Kako je to čudno da znati kako se igra šah traje takokratko, a jedna partija toliko dugo.

Sada jednom nemoj da misliš ο razumevanju kao ο duhovnom procesu': Jer ono što tebe zbunjuje jeste način govora. Nego se upitaj: u kom slučaju, pod kojim okolnostima mi kažemo: »Sada znam dalje«?, tj., kad mi ta formula padne na um. —

U onom smislu u kome postoje procesi (i psihički procesi) karakteristični za razumevanje, razumevanje nije psihički proces.

(Smanjivanje i povećanje osećanja bola, slušanje kakve melodije, rečenice: psihički procesi.)

155. Hteo sam, dakle, da kažem: kad je on iznenada znao danastavi, kad je razumeo sistem, možda je onda doživeo neštoposebno — nešto što bi na pitanje »Šta je to bilo, šta se dogodiloonda kada si iznenada shvatio sistem?« možda opisao slično kaošto smo mi to ranije opisali. ----------- Ali ono što nam daje pravo da ujednom takvom slučaju kažemo da on razume, da zna da nastavi, jesu okolnosti pod kojima je on to doživeo.

156. Ovo će postati jasnije kad ovde uključimo razmatranjeneke druge reci, naime reci »čitati«. Najpre moram da napomenemda u ,čitanje' kod ovog razmatranja ne računam razumevanjesmisla onoga što je pročitano, nego je čitanje ovde delatnost pretvaranja u zvuke onog što je napisano ili naštampano, ali i pisanjepo diktatu, prepisivanje štampanog teksta, sviranje po notama i slično.

Upotreba ove reci u uslovima našeg svakodnevnog života nama je, naravno, neobično dobro poznata. Međutim, bilo bi teško da se, makar i u grubim crtama, opiše uloga koju u našem životu ima ta reč, a time i jezička igra u kojoj je primenjujemo. Neko, recimo jedan Nemac, pratio je u školi ili kod kuće jedan od uobičajenih vidova nastave i za to vreme naučio da čita svoj maternji jezik. Kasnije on čita knjige, pisma, novine itd.

Šta se događa kad on, npr., čita novine? ---------------- Prati očima— kako se to kaže — štampane reci, izgovara ih na glas — ili samo u sebi, i to izvesne reci tako što njihov štampani oblik obuhvati u celini, druge —zahvativši okom samo prve slogove, pojedine čita opet slog po slog, a poneku možda slovo po slovo.— Takođe bismo rekli da je pročitao jednu rečenicu i kada za vreme čitanja ne govori ni glasno ni u sebi, ali je potom kadar da doslovno ili približno tačno ponovi tu rečenicu. — On može da pazi na ono što čita ili pak — kako bi se moglo reći — da funkcioniše samo kao aparat za čitanje, tj. da čita glasno i tačno, ne obraćajući pažnju na ono što čita, dok mu je pažnja možda usmerena na nešto sasvim drugo (tako da nije kadar da kaže šta je pročitao, ako ga to odmah posle toga upitamo.)

94 95

Uporedi sada s ovim čitačem nekog početnika. On čita reci sričući ih s mukom. — Neke reci, međutim, pogađa na osnovu konteksta; ili možda već zna taj tekst delimično napamet. Učitelj tada kaže da on reci, u stvari, ne čita (a u izvesnim slučajevima da se samo pretvara da ih čita).

Ako mislimo na to čitanje, na početničko čitanje, i zapitamo se u čemu se sastoji čitanje, bićemo skloni da kažemo: to je specijalna svesna duhovna delatnost.

Ο učeniku kažemo i ovo: »Samo on, naravno, zna da li zaista čita ili jednostavno govori reci napamet.« (O tim rečenicama »Samo on zna...« moraćemo još da govorimo.)

Ali ja hoću da kažem: Moramo da priznamo da se — štose tiče izgovaranja bilo koje štampane reci — u svesti učenikakoji se ,pretvara' da čita, može zbivati ono isto što i u svestiizvežbanog čitača koji to ,čita\ Reč »čitati« ima drukčiju namenukad govorimo ο početniku nego kad govorimo ο izvežbanom čitaču. ------ Hteli bismo, naravno, da kažemo da ono što se dešavas izvežbanim čitačem i početnikom, kad izgovaraju tu reč, ne može da bude isto. A kad i ne bi bilo razlike u onome čega su oni svesni, moralo bi da je bude u podsvesnom funkcionisanju njihovog duha ili, pak, u mozgu. —Hteli bismo dakle da kažemo: Ovde u svakom slučaju imamo dva različita mehanizma. I ono što se u njima dešava mora da sačinjava razliku između čitanja i nečitanja. — Ali ovi mehanizmi samo su hipoteze; modeli za objašnjavanje, za rezimiranje onoga što opažaš.

157. Razmisli ο sledećem slučaju: da ljude ili druga bića koristimo kao mašine za čitanje. Oni se obučavaju za tu svrhu. Onaj koji ih obučava za pojedine kaže da već mogu da čitaju, a za druge da to još ne bi mogli. Uzmi slučaj jednog učenika koji do tada nije sudelovao u obučavanju. Ako mu se pokaže neka napisana reč, on izgovori bilo koje glasove, i poneki put se ,slučajno' dogodi da oni približno odgovaraju. U takvoj prilici neko treći čuje tog učenika i kaže: »On čita«. Ali učitelj kaže: »Ne, ne čita; to je bilo samo slučajno.« — Ali pretpostavimo sada da ovaj učenik, kada mu se podnesu i druge reci, i na njih reagujc ispravno. Posle nekog vremena učitelj kaže: »Sada može da čita!« — Međutim, šta je bilo sa onom prvom reći? Treba li učitelj da kaže: »Ja sam pogrešio, on je nju ipak pročitao.« — Ili: »On je tek kasnije počeo uistinu da čita«? — Kad je počeo da čita? Koja je prva reč koju je on pročitao? To pitanje je ovde besmisleno. Sem ako ne bismo objašnjavali: »Prva reč koju neko .pročita' jeste prva reč prve serije od 50 reci koje on tačno pročita (ili si.)·

Ako, s druge strane, primenimo »čitati« za izvestan doživljaj prelaza od znaka ka izgovorenom glasu, onda svakako ima smisla

da se govori ο prvoj reci koju je on stvarno pročitao. Onda on otprilike može da kaže: »Kod te reci imao sam prvi put ose-ćanja ,da čitam'«.

Ili ο nekoj drugoj mašini za čitanje koja, recimo poput pijanole, znake prevodi u glasove, moglo bi da se kaže: »tek pošto smo s mašinom postupili tako i tako — kad su ti i ti delovi spojeni žicama — mašina je čitala; prvi znak koji je pročitala, bio je ...«.

Međutim, u slučaju žive mašine za čitanje »čitati« je značilo: tako i tako reagovati na napisane znake. Taj pojam bio je, dakle, sasvim nezavisan od pojma nekog psihičkog ili drugog mehanizma. —■ Učitelj ovde ne može da kaže za učenika: »Možda je već pročitao tu reč«. Jer ovde nema mesta sumnji ο onome što je on učinio. — Ona promena kad je učenik počeo da čita, bila je promena njegovog ponašanja; a ovde nema smisla da se govori ο nekoj ,prvoj reci u novom stanju'.

158. Ali nije li tu u pitanju samo naše odviše oskudnopoznavanje procesa u mozgu i nervnom sistemu? Kad bismo njihiscrpnije poznavali, videli bismo kakvi su spojevi uspostavljenizahvaljujući obuci, i kad bismo učeniku pogledali u mozak, moglibismo da kažemo: »Sad je tu reč pročitao, sad je uspostavljenspoj čitanja«. -------- Po svoj prilici mora da je tako — jer kakobismo inače mogli da budemo tako sigurni da jedan takav spoj postoji? Po svoj prilici je a priori tako — ili je to samo vero-vatno? I koliko je to verovatno? Zapitaj se ipak: šta ti znaš ο timstvarima? ------ Ali ako je tako a priori, onda to znači da je tajoblik prikazivanja za nas veoma jasan.

159. Ali ako ο tome razmišljamo, u iskušenju smo da kažemo: jedini stvarni kriterijum za to da neko čita jeste svestanakt čitanja, prevođenja slova u glasove. »Čovek ipak zna da ličita ili se samo pretvara da čita!« — Pretpostavimo da A želi daubedi pomoćnika Β kako zna da čita ćirilicu. On nauči napametjednu rusku rečenicu i, gledajući u štampane reci, izgovara je kaoda je čita. Ovde ćemo svakako reći da A zna da ne čita, i daupravo to oseća dok se pretvara da čita. Jer, naravno, postojimnoštvo oseta koji su manje ili više karakteristični za čitanjejedne štampane rečenice; njih se nije teško setiti: pomisli na osetkad zastajemo, kad bolje pogledamo, kad pogrešno pročitamo,kad čitamo manje ili više tečno i dr. A isto tako ima karakterističnih oseta kad se izgovara nešto naučeno napamet. U našemslučaju A neće imati nijedan od oseta karakterističnih za čitanje,a imaće možda ceo niz oseta karakterističnih za podvaljivanje.

160. Ali zamisli ovakav slučaj: nekome, ko može tečno dačita, dajemo da pročita tekst koji nikad ranije nije video. On nam

96 97

ga čita — ali osećajući se kao da govori nešto naučeno napamet (to bi moglo da bude delovanje neke droge). Da li bismo u takvom slučaju rekli da on tekst uistinu ne čita? Da li bismo dakle ovde uvažili njegove osete kao kriterijum za to da li on čita ili ne? Ili ovako: ako nekom čoveku, koji se nalazi kod uticajem izvesne droge, pokažemo niz pisanih znakova koji ne moraju pripadati ni jednoj postojećoj azbuci, on izgovara reci prema broju znakova, kao da su ti znaci slova, i to sa svim spoljnim oznakama i osećajima čitanja. (Slična iskustva imamo u snovima; posle buđenja kaže se otprilike ovo: »Činilo mi se kao da čitam znake, iako to uopšte nisu bili znaci.«) U takvom slučaju neki bi bili skloni da kažu da čovek čita te znake. Drugi, da ih ne čita. — Pretpostavimo da je on na taj način pročitao (ili protumačio) grupu od četiri znaka kao GORE — a zatim mu pokažemo iste znake u obrnutom redu i on čita EROG, i u svim sledećim pokušajima zadržava stalno isto tumačenje znakova; ovde bismo svakako bili skloni da kažemo da on za sebe ad hoc udešava jednu azbuku i onda prema njoj čita.

161. Pomisli sad i to da postoji kontinuiram niz prelazaizmeđu onoga slučaja u kome neko govori napamet ono što trebada čita i onoga u kome on sriče svaku reč slovo po slovo, a da mupri tome uopšte ne pomaže kontekst ili ono što zna napamet.

Pokušaj ovo: reci niz brojeva od 1 do 12. Sada pogledaj na brojčanik svog sata i pročitaj taj niz. — Šta si u tom slučaju nazvao »čitanjem«? To jest: šta si ti učinio da bi to postalo čitanje?

162. Pokušajmo s ovim objašnjenjem: Neko čita, reprodu-kujući original. A ,originalom' zovem tekst koji on čita ili prepisuje; diktat po kome piše; partituru po kojoj svira; itd., itd. —Ako smo nekog, npr., naučili ćirilici i izgovoru svakog slova, —kad mu podnesemo jedan tekst i on ga pročita izgovarajući svakoslovo onako kako smo ga naučili, — onda ćemo svakako reći daon zvuk reci izvodi iz pisane slike pomoću pravila koje smo mudali. To je, takođe, jasan slučaj čitanja. (Mogli bismo da kažemoda «mo ga naučili ,pravilu azbuke'.)

Ali zašto kažemo da je on izgovorene reci izveo iz štampanih? Znamo li mi išta više osim toga da smo ga naučili kako se izgovara svako slovo i da je on onda na glas pročitao reci? Možda ćemo odgovoriti: učenik pokazuje da prelazi sa štampanog na govorno pomoću pravila koje smo mu dali. — Kako bi se to moglo pokazati, postaje jasnije onda kada naš primer promenimo tako da učenik, umesto da pročita, treba da prepiše tekst, štampana slova da pretvori u pisana. Jer, u tom slučaju, možemo da mu damo pravilo u obliku tabele; u jednom stupcu su štampana slova,

u drugom pisana. Da on sada piše na osnovu štampanih slova vidi se po tome što se ispomaže tabelom.

163. Ali šta ako pri tome uvek A zameni sa b, Β sa c, C sad itd. i Ζ sa a? — Ipak bismo rekli da on ta slova piše prematabeli. — Samo što je upotrebljava, rekli bismo, prema drugojshemi u § 86, umesto prema prvoj.

To bi još uvek bilo pisanje prema tabeli, ali bi bilo prikazano shemom strelica bez ikakve jednostavne pravilnosti.

Ali pretpostavi da on ne ostane pri jednom načinu tran-skribovanja, nego da ga menja prema nekom jednostavnom pravilu: ako je jednom A zamenio sa n, onda sledeće zamenjuje sa o, pa sa ρ itd. — Ali gde je granica između ovog postupka i nekog postupka bez pravila?

Da li to, međutim, znači da reč »izvoditi« zapravo i nema značenja, jer se čini da se ona, kad je pratimo rasplinjuje ni u šta?

164. U slučaju (162) bilo nam je jasno značenje reći »izvoditi«. Ali smo rekli sebi da je to samo jedan sasvim specijalanslučaj izvođenja, jedna sasvim specijalna odeća, koju je trebalosvući kad smo hteli da upoznamo suštinu izvođenja. Tako smosvukli naročite omotače; ali je onda iščezlo samo izvođenje. — Dabismo našli pravu artišoku, mi smo joj poskidali listove. Jer,naravno, (162) je bio specijalan slučaj izvođenja, ali ono suštinskoza izvođenje nije bilo skriveno ispod spoljašnosti ovog slučaja,nego je ova ,spoljašnost' bila slučaj iz porodice slučajeva izvođenja.

I tako koristimo takođe reč »čitanje« za jednu porodicu slučajeva. I pod različitim uslovima primenjujemo različite kriterij ume za to da neko čita.

165. Ali čitati — hteli bismo da kažemo — ipak je sasvimodređen proces! Pročitaj jednu stranu štampanog teksta, pa ćešto videti; događa se nešto posebno i nešto veoma karakteristično.— Dakle, šta se događa onda kada čitam tu stranicu? Vidimštampane reci i izgovaram reci. Ali to, naravno, nije sve; jer ja bihmogao da vidim štampane reci i da izgovaram reci, a da to ipak nebude čitanje. Čak i onda ako su reci koje izgovaram one koje, naosnovu jedne postojeće azbuke, treba da pročitam sa onih naštampanih. — I kad kažeš da je čitanje određeni doživljaj — uopštenikakvu ulogu ne igra to da li, prema opšte prihvaćenom praviluazbuke, čitaš ili ne čitaš. — U čemu se, dakle, sastoji ta karakterističnost u doživljaju čitanja? — Ο tome bih rekao: »Reci kojeizgovaram dolaze na naročiti način.« Naime, one ne dolaze takokako bi dolazile kad bih ja njih, npr., izmišljao. — One dolaze sameod sebe. — Ali ni to nije dovoljno; jer meni svakako mogu da padaju na um zvuči reci dok gledam naštampane reci, ali time ih ja

7 Filosofska istraživanja

98 99

još ipak nisam pročitao. — Mogao bih još da dodam da mi ni izgovorene reci ne padaju na um tako kao da me je, npr., nešto na njih podsetilo. Ne bih, npr., hteo da kažem: štampana reč »ništa« podseća me uvek na zvuk »ništa«. — Nego, kada pri čitanju izgovaram reci, one nekako skliznu u nas. Na, ja ne mogu jednu nemačku štampanu reč čak ni da pogledam a da ne preživim specifičan proces unutrašnjeg čuvenja njenog zvuka.

166. Rekao sam da pri čitanju izgovorene reci odlaze,na naročiti način'; ali na koji to način? Nije li to funkcija?Pogledajmo neko slovo i obratimo pažnju na koji nam načindolazi zvuk tog slova. Čitaj slovo A. — Dakle, kako je došaozvuk? — Baš ništa ne umemo da kažemo ο tome. — Sad napiši latinicom malo slovo a! — Kako je došlo do pokreta rukepri pisanju? Da li drukčije od zvuka u prethodnom pokušaju?— Ja sam pogledao štampano slovo i napisao kurzivno slovo;

ništa više ne znam. ------- Pogledaj sad znak i pusti da ti pri

tome padne na pamet kakav glas; izgovori ga. Meni je pao na pamet glas ,U'; ali ne bih mogao da kažem da je bilo bitne razlike u načinu na koji mi je došao ovaj glas. Razlika je bila u nešto drukčijoj situaciji: ja sam sebi prethodno rekao da neki glas treba da mi padne na pamet; bilo je izvesne napregnu-tosti pre nego što je glas došao. A glas ,U' nisam izgovorio auto-matski kao kad ugledam slovo U. I onaj znak mi nije bio prisan kao što su slova. Gledao sam ga nekako napregnuto uz izvesno interesovanje za njegov oblik; pri tome sam mislio na obrnutu sigmu. ■— Zamisli kad bi morao sada taj znak redovno da upotrebljavaš kao slovo da se, dakle, navikneš na to da izgovoriš određeni glas, recimo glas ,š', onda kada ga ugledaš. Možemo li išta više da kažemo osim toga da posle nekog vremena taj glas dolazi automatski kad ugledamo znak? Tj.: kad ga ugledam, više ne pitam »Kakvo je to slovo« ■— naravno ne kažem sebi ni »Hoću kod ovog znaka da izgovorim glas ,š'«, niti »Ovaj znak me podseća nekako na glas ,š'«.

(Uporedi s tim ideju: slika u sećanju razlikuje se od drugih slika predstava specijalnom karakteristikom.)

167. Šta je onda sa stavom da je čitanje .sasvim određen proces'? To, po svoj prilici, znači da se kod čitanja događauvek jedan određen proces koji mi prepoznajemo. — Ali ako

Gramatika izraza: »Jedna sasvim određena« (atmosfera). Kažemo »Ovo lice ima jedan sasvim određen izraz« i onda, recimo, tražimo reci kojima bismo ga opisali.

sad čitam jednu štampanu rečenicu, a drugi put je pišem Mor-zeovom azbukom — da li se tu zaista dešava isti psihički proces? — S druge strane postoji, naravno, jednoobraznost u doživljaju čitanja jedne štampane strane. Jer taj proces je jednoobrazan. I svakako je lako razumljivo da se ovaj proces razlikuje od onog kad, npr., ugledavši nekakav znak, pustimo da nam reci padnu na pamet. — Jer već sam pogled na jedan štampani red neobično je karakterističan, tj. on pruža sasvim naročitu sliku: sva su slova približno iste veličine, bliska i po obliku, slova koja se stalno ponovo javljaju; reci koje se većinom neprestano ponavljaju i koje su nam beskrajno bliske, kao dobro znana lica. — Pomisli na nelagodnost koju osećamo kad se izmeni pravopis neke reci. (I na još dublja osećanja koja su pokrenuta pravopisnim pitanjima.) Naravno, nisu se svi oblici znakova tako duboko urezali u nas. Neki znak, npr., u algebri logike može da bude zamenjen kojim mu drago drugim, a da u nama ne uzburka duboka osećanja.

Pomisli da nam je izgled jedne reci blizak u sličnoj meri u kojoj i njen zvuk.

168. Ali i pogled prelazi drukčije preko štampanog reda nego preko reda proizvoljnih kuka i veriga. (Ali ja ne govorim ο onome što možemo da ustanovimo posmatrajući kretanje očiju onoga koji čita). Reklo bi se da pogled prelazi sasvim bez otpora, ne prijanjajući; ali ipak ne klizi- A pri tome se u našoj svesti nehotično odvija govor. Tako se događa i kad čitam nemački i druge jezike, štampani ili pisani tekst, bez obzira na oblik slova. — Ali šta je od svega toga bitno za čitanje kao takvo? Nijedne crte koja bi se pojavljivala u svim slučajevima čitanja! (Sa procesom čitanja običnog štampanog teksta uporedi čitanje reci koje su skroz štampane velikim slovima, kao ponekad re-šenja zagonetki. Kakav drukčiji proces! — Ili čitanje našeg pisma s desna na levo.)

169. Ali zar pri čitanju ne osećamo da slika reci na neki način prouzrokuje naš govor? — Pročitaj jednu rečenicu! — a onda pogledaj red

&8§5&'§5t?ß+%8!'§*

i pri tome izgovori jednu rečenicu. Zar se ne oseća da je u prvom slučaju govor bio povezan sa viđenjem znaka, a u drugom bio paralelan s njim, ali bez ikakve povezanosti?

Ali zašto kažeš da smo tu osetili jednu uzročnu vezu? Uzročna veza je ipak ono što konstatujemo na osnovu eksperimenta kada, npr., posmatramo pravilno podudaranje procesa.

7*

100 101

Kako bih rnogao onda da kažem da osećam ono što se konsta-tuje pomoću eksperimenta? (Zaista je tačno da mi uslovljenost ne konstatujemo samo posmatrajući neko pravilno podudaranje.) Pre bi još moglo da se kaže da ja osećam da su slova razlog što ja čitam tako. Jer, kad me neko upita: »Zašto čitaš tako?« — ob razlazem to slovima koja su tu.

Ali šta znači osećati to obrazloženje koje sam ja izgovorio, pomislio? Hteo bih da kažem: Pri čitanju osećam da slova na izvestan način utiču na mene, — ali ne osećam uticaj onog reda proizvoljnih šara na ono što govorim. Uporedimo još jednom neko slovo sa takvom šarom! Da li bih takođe rekao da osećam uticaj slova »i« kada ga čitam? Naravno, ima razlike kad ugledam slovo »i« i kažem glas i, nego kad ugledam »§«. Razlika je otprilike u tome što se onda kad ugledam slovo automatski zbiva unutrašnje čuvenje glasa i, čak i protiv moje volje; a kad to slovo pročitam glasno, izgovaram ga s manje napora nego kad ugledam »§«. To znači —tako stoje stvari kada pravim eksperiment; ali, naravno ne, ako slučajno ugledavši znak »§« izgovorim, npr., reč u kojoj se javlja glas i.

170. Mi zaisia nikada ne bismo došli na pomisao da pričitanju osećamo uticaj ulova da nismo uporedili slučaj slovasa slučajem proizvoljnih crta. I tu, u stvari, primećujemo razliku. A tu razliku tumačimo kao uticaj i nedostatak uticaja.

Naime, mi smo naročito skloni ovakvom tumačenju onda kada namerno čitamo sporo — možda da bismo videli šta se to događa pri čitanju. Kada, tako reći, namerno dozvoljavamo da nas slova vode. Ali to što ,puštam da me vode' sastoji se opet samo u tome što dobro posmatram slova — i možda što isključim izvesne druge misli.

Mi zamišljamo da pomoću osećanja debljamo kao nekakav spojni mehanizam između slike reci i glasa koji izgovaramo. Jer kad ja govorim ο doživljavanju uticaja, uzrokovanja, vođenja, to treba da znači da, tako reći, osećam pokretanje poluge koja spaja pogled na slova s njihovim izgovaranjem.

171. Svoj doživljaj pri čitanju jedne reci mogao sam adekvatno da izrazim recima na razne načine. Tako bih mogao dakažem da mi napisana reč predaje glasove. — Ali i to da pričitanju slovo i glas grade, u neku ruku, jedno jedinstvo —leguru. (Slično stapanje postoji, npr., između likova slavnihličnosti i zvuka njihovih imena. Nama se čini da je to ime jedini pravi izraz za to lice.) Kad osećam to jedinstvo, mogaobih da kažem: ja vidim ili čujem glas u napisanoj reci. —

Ali pročitaj sada nekoliko štampanih rečenica onako kao što inače čitaš kada ne misliš na pojam čitanja, pa se zapitaj

da li si pri čitanju imao takve doživljaje jedinstva, uticaja itd. — Nemoj da kažeš da si ih imao svesno! Takođe ne dajmo da nas zavede slika da bi se te pojave ukazale ako ,bliže osmotrimo'! Kad treba da opišem kako jedan predmet izgleda iz daljine, taj opis ne postaje precizniji zato što kažem ono što na njemu može da se primeti kad se posmatra iz veće blizine.

172. Razmislimo ο doživljaju ,biti vođen'! Zapitajmo se:u čemu se sastoji taj doživljaj ako nas, npr., vode izvesnimputem? — Zamisli sledeće slučajeve:

Nalaziš se na nekom igralištu, recimo vezanih očiju, a neko te vodi za ruku, čas levo čas desno; ti neprestano moraš da iščekuješ trzaj njegove ruke, pazeći pri tome da se pri nekom iznenadnom trzaju ne spotakneš.

Ili pak: neko te silom vodi za ruku onamo kuda ti nećeš.Ili: partner te vodi u igri; ti se trudiš koliko god je moguće da

pogodiš njegovu nameru i da se povinuješ na najmanji pritisak.Ili: neko te vodi u šetnju; hodate razgovarajući; kud god on ide, ideš

i ti.Ili: ideš nekom stazom; pusti neka te ona vodi.Sve ove situacije su međusobno slične; ali šta je zajedničko svim tim

doživljajima?

173. »Ali ,biti vođen' ipak je određen doživljaj!« — Odgovor: ti sad misliš na određen doživljaj tog vođenja.

Kad hoću sebi da predočim doživljaj onoga koji je u jednom prethodnom primeru bio pri pisanju vođen štampanimtekstom i tabelom, predstavljam sebi ,savesno' pregledanje itd.Pri tome čak pretpostavljam da to lice dobija određen izraz(kao, npr., u savesnog knjigovođe). Kod te slike je veoma bitna,npr., brižljivost; kod neke druge opet isključivanje svake sop-stvene volje. (Ali zamisli da neko stvari koji ljudi obično rades izgledom nesmotrenosti propraća izrazom — a zašto ne ose-ćanjima? — brižljivosti. — Da li je on onda brižljiv? Zamisli,recimo, da služitelj ispusti poslužavnik sa čajem i svim ostalimšto je bilo na njemu uz spoljne znake brižljivosti.) Ako predočim sebi takav jedan određen doživljaj, on mi se čini kao doživljaj,biti vođen' (ili doživljaj čitanja). Ali sad se pitam: Šta radiš?— Gledaš svaki znak, praviš takav izraz, ispisuješ slova premišljajući se (i si.) — Dakle, to je doživljaj ,biti vođen'? --------------------Tu bih hteo da kažem: »Ne, nije; taj doživljaj je nešto što je dublje, bitnije.« — Kao da su najpre svi ovi manje-više nebitni procesi okruženi određenom atmosferom koja isparava sad kad iz-bliže posmatram.

102 103

174. Zapitaj sebe kako to .premišljajući se' povlačiš jednom liniju paralelno sa datom linijom — a drugi put je povlačiš pod izvesnim uglom. Šta je doživljaj premišljanja? Tu ti dolazi na um određeni izraz lica, pokret i onda bi hteo da kažeš:»a to je upravo jedan određeni unutrašnji doživljaj«. (Time,naravno, nisi rekao ništa više.)

(Tu postoji veza sa pitanjem ο suštini namcre, volje.)

175. Nacrtaj jednog vozača na hartiji. ----------------- Sad ga skiciraj još jednom, puštajući da te onaj prvi pri tome vodi. ----Hteo bih da kažem: »Svakako, ovde sam bio vođen. Ali šta se pri tome dogodilo karakteristično? — Kad kažem šta se dogodilo, onda mi se više ne čini da je karakteristično.«

Ali pazi sad: Dok puštam da budem vođen sve je sasvim jednostavno, ja ne primećujem ništa naročito; ali kad se posle zapitam šta se tu dogodilo, izgleda da je to bilo nešto neopisivo. Posle mi nije dovoljan nikakav opis. Ne mogu, tako reći, da poverujem da sam ja samo posmatrao, pravio takav izraz, povlačio taj potez. — Da li se, međutim, sećam ičega drugog? Ne; ali mi se ipak čini da je moralo da bude nečeg drugog; i to onda kada pri tome sam sebi kazujem reci »voditi«, »uti-caj« i slične. »Jer ja sam ipak bio vođen«, kažem sebi. — Tek onda se pojavi ideja onog eteričnog, neuhvatljivog uticaja.

176. Kada kasnije mislim na taj doživljaj, imam osećaj da je ono što je u njemu bitno .doživljaj uticaja', veze, — nasuprot bilo kakvoj pukoj istovremenosti fenomena, ali u isti mah ne bih hteo nijedan doživljeni fenomen da nazovem »doživljaj uticaja«. (Ovde se nalazi ideja: volja nije pojava.) Hteo bih da kažem da sam doživeo ,zato što'; a ipak nijednu pojavu neću da nazovem »doživljaj zato što«.

177. Hteo bih da kažem: »Ja doživljavam zato što«. Ali ne stoga što se sećam tog doživljaja, nego zato što, razmišljajući ο onome što doživljavam u takvom slučaju, taj doživljaj posma-tram kroz medijum pojma .zato što' (ili pojmova .uticaj' ili ,uzrok' ili ,veza'). — Jer naravno, ispravno je da se kaže da sam liniju povukao pod uticajem one prve: ali to se ne sastoji prosto u onome što sam osećao povlačeći liniju — nego, pod izvesnim okolnostima, u tome što sam je povukao paralelno s drugim; iako, opet za ,biti vođen' to, opšte uzev, nije bitno. —

178. Mi, takođe, kažemo: »Pa ti vidiš da me ona vodi« — a šta vidi onaj koji to vidi?

Kad kažem sam sebi: »Ja sam ipak vođen« — pri tome možda rukom napravim pokret koji izražava vođenje. — Na-

pravi takav pokret rukom, kao da nekoga povedeš sobom i zapitaj se po čemu taj pokret ima karakter vođenja. Jer ti tu, u stvari, nikoga nisi vodio. A ipak bi hteo taj pokret da nazoveš ,vođenjem'. Dakle, u tome pokretu i osećaju nije bila sadržana suština vođenja, a ipak ti se ta oznaka nametnula. Ono što nam nameće taj izraz jeste upravo jedan pojavni oblik vođenja.

179. Vratimo se našem slučaju (151). Jasno je da ne bismorekli: Β ima pravo da kaže »Sad znam dalje« zato što se prise-tio formule, ako ne bismo iz iskustva znali da postoji veza između prisećanja — izgovaranja, zapisivanja — formule i stvarnog nastavljanja reda. A takva veza očigledno postoji. — I sadbi se moglo pomisliti da rečenica »Mogu da nastavim« značiotprilike ovo: »Imam jedan doživljaj za koji iz iskustva znamda vodi nastavljanju reda«. Ali da li Β to podrazumeva kadkaže da može da nastavi? Da li mu se u svesti pojavi ta rečenica ili je spreman da nju navede kao objašnjenje onoga šiopodrazumeva?

Ne. Reci »Sada znam dalje« bile su ispravno upotrebljene kad se prisetio formule: naime, pod izvesnim okolnostima. Ako je, npr., učio algebru i takve formule već ranije koristio. — Ali to ne znači da je onaj iskaz samo skraćenica za opis celokupnih okolnosti koje predstavljaju pozornicu naše jezičke igre. — Razmisli kako mi učimo da upotrebljavamo one izraze »sada znam dalje«, »sad mogu da nastavim« i druge; u kojoj porodici jezičkih igara učimo njihovu upotrebu.

Možemo da zamislimo i slučaj da se u svesti pomoćnika Β nije desilo ništa drugo, sem što je iznenada rekao »Sad znam dalje« — možda s osećanjem olakšanja, i da on sad stvarno nastavlja red ne primenjujući formulu. I u tom slučaju bismo — pod izvesnim okolnostima — rekli da je on znao da nastavi.

180. Na taj način se upotrebljavaju ove reci. U ovom po-slednjem slučaju bilo bi, na primer, sasvim pogrešno da se te reci nazovu »opisom psihičkog stanja«. — Pre bi se mogle nazvati »signalom«, a da li je to bilo pravilno primenjeno, prosuđujemo po onome što on dalje čini.

181. Da bismo to razumeli, moramo da razmislimo i ο ovome: pretpostavimo da Β kaže da zna dalje — ali, kad hoće da nastavi, zastane i ne može. Da li da onda kažemo da nije bio u pravu kada je rekao da može da nastavi ili, pak: tada je mogao da nastavi, samo sada ne može? Jasno je da ćemo u različitim slučajevima različito reći. (Razmisli ο obe vrste slučajeva.)

182. Gramatika izraza »pristajati«, »moći«, i »razumeti«.Zadaci: 1) Kad se kaže da valjak Ζ pristaje šupljem valjku H?

104 105

Samo dok Ζ stoji u Η? 2) Ponekad se kaže: Ζ je u to i to vreme prestao da pristaje valjku H. Koji se kriteriji u takvom jednom slučaju primenjuju za to da se to dogodilo u to vreme? 3) Šta se smatra kriterijumom za to što je jedno telo u određeno vreme promenilo težinu ako se tada nije nalazilo na vagi? 4) Juče sam znao pesmicu napamet; danas je više ne znam. U kojim slučajevima ima smisla pitanje: »Kad sam prestao da je znam napamet?« 5) Neko me pita: »Možeš li da podigneš taj teret?« Ja odgovaram »Da«. Onda on kaže: »Učini to!« — a ja ne mogu. U kojim bi se okolnostima moglo smatrati punovažnim ovo: »Kad sam odgovorio ,da', onda sam to mogao, samo sada ne mogu?«

Kriterijumi koje mi uzimamo kao punovažne za .pristajati', ,moći', .razumeti' mnogo su složeniji nego što to može da izgleda na prvi pogled. To znači da je igra ovim recima, njihova primena u jezičkoj komunikaciji čija su sredstva zamršenija — uloga ovih reci u našem jeziku druga nego što smo u iskušenju da verujemo.

(Ta uloga je ono što mi moramo razumeti da bismo resili filosofske paradokse. I stoga za ovo obično nije dovoljna nijedna definicija; a već svakako ne ni tvrđenje da se jedna reč ,ne može definisati'.)

183. Međutim, — da li je rečenica »Sad mogu da nastavim« u slučaju (151) značila isto što i »Sad sam se prisetio formule«, ili nešto drugo? Možemo da kažemo da ta rečenica, pod tim okolnostima, ima isti smisao (postiže isto) kao i ona. Ali i da te dve rečenice, opšte uzev, nemaju isti smisao. Mi, takođe, kažemo: »Sad mogu da nastavim, tj. znam formulu«, kao što kažemo: »Mogu da idem, tj. imam vremena«; ili, takođe: »Mogu da idem, tj. već sam dovoljno snažan«, ili »Mogu da idem što se tiče stanja moje noge« kada, naime, ovaj uslov hodanja suprotstavljamo, drugim uslovima. Ali ovde moramo da se čuvamo da ne poverujemo da postoji, već prema prirodi svakog slučaja, ukupnost svih uslova (npr. za to da neko hoda), tako da bi on mogao jedino da hoda kada bi svi uslovi bili ispunjeni.

184. Hoću da se setim jedne melodije, ali mi to ne polazi za rukom; iznenada kažem: »Sad je znam« i otpevam je. Šta je to bilo da sam je iznenada znao? Ne može ipak biti da mi se u tom trenutku ona u potpunosti pojavila u svesti. — Reći ćeš možda: »To je određeno osećanje kao da je ona sad tu« — ali da li je ona sad tu? Šta ako započnem da je pevam i zasta-nem? Zar ne bih ipak i u tom trenutku mogao da budem siguran da sam je znao? Ona je, dakle, u nekom smislu ipak bila tu! Ali u kom smislu? Svakako kažeš da je melodija tu

kad je neko, recimo, ćelu otpeva ili je od početka do kraja čujeu sebi. Ja, naravno, ne osporavam da se iskazu da je ta melodija tu može dati i sasvim drukčiji smisao — npr., da imamcedulju na kojoj je ona ispisana. — A u čemu se onda sastojito što je on .siguran' da je zna? — Naravno, može da se kaže:Ako neko s ubeđenjem kaže da zna tu melodiju, ona se u tomtrenutku (na bilo koji način) u potpunosti nalazi u njegovojsvesti ------ i to je jedno objašnjenje reci: »ta melodija se u potpunosti nalazi u njegovoj svesti«.

185. Vratimo se sada našem primeru (143). Učenik sada— prema uobičajenim kriterijima — vlada nizom prirodnih brojeva. Sada ga učimo da piše i druge redove kardinalnih brojevai dovodimo ga dotle da on, npr., kada mu se zapovedi da napišeoblik »+ n« ispisuje redove ovog oblika

0, n, 2n, 3n

itd., a na zapovest »+1« napiše red prirodnih brojeva. — Recimo da smo vežbanja i isprobavanje njegovog razumevanja vršili u rasponu brojeva do 1 000.

Sada puštamo učenika da nastavi red (recimo » + 2«) preko 1000 —i on piše: 1000, 1004, 1008, 1012.

Mi mu kažemo: »Pogledaj šta radiš!« — On nas ne razume. Kažemo: »Pa trebalo je da dodaješ po dva; pogledaj kakosi započeo red!« — On odgovara: »Da! Zar nije tačno! Mislio samda to tako treba da uradim.« ------------- Ili pretpostavi da on kaže pokazujući na red: »Pa ja sam nastavio na isti način!« Ništa namne bi vredelo da kažemo »Ali zar ne vidiš ... ?« — i da mu ponovimo stara objašnjenja i primere. — Možda bismo u takvomslučaju mogli da kažemo: Taj čovek po prirodi razume onu zapovest u skladu s našim objašnjenjima kao što mi razumemozapovest: »dodaj stalno po 2 do 1000, po 4 do 2000, po 6 do3000 itd.«.

Taj slučaj bi mogao da liči na onaj kad neko po prirodi na pokazivanje rukom reaguje tako što gleda od vrha prsta prema korenu šake umesto u pravcu ispruženog prsta.

186. »To što kažeš svodi se na ovo: da je za pravilno izvršenje zapovesti ,+ n' na svakom stupnju potreban novi uvid— intuicija.« — Za pravilno izvršenje! Kako se onda određujekoji je, na jednoj određenoj tački, pravilan korak? — »Pravilankorak je onaj koji se podudara sa zapovešću — onako kako jezamišljena.« — Dakle, u vreme kad si dao zapovest » + 2« mislio si da on posle 1000 napiše 1002, a mislio si da napiše 1868posle 1866 i 100036 posle 100034 itd., bezbroj takvih stavova?— »Ne; mislio sam da posle svakog broja koji napiše treba dadoda drugi po redu; odatle proizilaze po redu svi oni stavovi.

106 107

— Ali upravo je u pitanju šta, na bilo kom mestu, proizlazi iz onog stava. Ili, pak — šta treba na bilo kome mestu da nazovemo »podudaranjem« s onim stavom (a takođe i s onim što si ti tada podrazumevao tim stavom —ma u čemu se to sastojalo). Skoro bi bilo ispravnije da se kaže da je na svakoj tački potrebna nova odluka, nego da je na svakoj tački potrebna intuicija.

187. »Ali ja sam ipak već i onda kad sam dao tu zapovest znao da on posle 1000 treba da napiše 1002!« — Svakako; čak možeš da kažeš da si to tada i podrazumevao; samo ne treba da dozvoliš da te zavede gramatika reci »znati« i ,podrazumc-vati'. Jer svakako nećeš da kažeš da si tada mislio na prelaz od 1000 na 1002 — a ako si čak i mislio na taj prelaz, nisi mislio na neki drugi. Tvoje »Tada sam već znao...« otprilike znači: »Da me je tada neko upitao koji broj on treba da napiše posle 1000, odgovorio bih ,1002'«. Ja u to i ne sumnjam. Ta je pretpostavka otprilike iste vrste kao i ova: »Da je on tada upao u vodu, ja bih skočio za njim.« — Šta je onda bilo pogrešno u tvojoj ideji?

188. Tu bih hteo najpre da kažem: Tvoja ideja je bila da su time, kako si ti zamislio tu zapovest, na svoj način već načinjeni svi ti prelazi: tvoja duša je, kad si ti to podrazumevao, u neku ruku prednjačila i pravila sve one prelaze pre nego što si ti fizički stigao do ovog ili onog.

Bio si, dakle, sklon ovakvom izražavanju: »Prelazi su, u stvari, već načinjeni još pre no što sam ih načinio pismeno, usmeno ili u mislima.« I izgledalo je kao da su oni bili predodređeni, antecipirani na jedan jedinstven način — kako samo podrazumevanje može da antecipira stvarnost.

189. »Ali zar prelazi nisu određeni algebarskim formulama?« — U tom pitanju ima jedna greška.

Mi primenjujemo izraz: »prelazi su određeni formulom ...«. Kako se taj izraz primenjuje? — Mi, recimo, možemo da govorimo kako ljudi, zahvaljujući obrazovanju (obučavanju), dolaze dotle da formulu y = x2

primenjuju na taj način što svi uvek dobiju istu vrednost za y kada χ zamene istim brojem. Ili možemo da kažemo: »Ovi ljudi su tako obučeni da na zapovest , + 3' na istom stupnju prave isti prelaz. To bismo mogli da izrazimo ovako: ovim ljudima zapovest , + 3' potpuno određuje svaki prelaz od jednog broja do sledećeg«. (Nasuprot drugim ljudima koji ne znaju šta da rade na tu zapovest; ili onima koji na nju reaguju sasvim sigurno, ali svaki na drugi način.)

S druge strane, možemo da suprotstavimo različite vrste formula i različite vrste primena (različite vrste obuka) koje

njima odgovaraju. Tada formule jedne određene vrste (i odgovarajućeg načina primene) nazivamo »formulama koje određuju broj y za dato x«, a formule druge vrste takvim »koje ne određuju y za dato x« (y =x2 pripadalo bi prvoj vrsti, y≠x2 drugoj). Stav »Formula ... određuje broj y« tada je iskaz ο obliku formule — a tu treba da razlikujemo ovakav stav »Formula koju sam napisao određuje y« ili »Evo jedne formule koja određuje y« od stava ove vrste: »Formula y = x2 određuje broj y za dato x«. Pitanje: »Da li je tu napisana formula koja određuje y?« znači onda isto što i »Da li je tu napisana formula ove ili one vrste?« — ali šta da učinimo s pitanjem »Da li je y = x2 formula koja određuje y za dato x?« nije jasno bez daljih uput-stava. To bi se pitanje možda moglo uputiti nekom učeniku da proverimo da li on razume primenu reci »određivati«; ili bi moglo da bude matematički zadatak da bi se, u jednom određenom sistemu, pokazalo da x ima samo jedan kvadrat.

190. Sad može da se kaže: »Ono što se jednom formulompodrazumeva, unapred određuje koji prelazi da se načine«. Kojije kriterijum za to šta se jednom formulom podrazumeva? Možda način na koji je stalno upotrebljavamo, kako su nas učilida je upotrebljavamo.

Nekome ko, na primer, upotrebljava jedan za nas nepoznat znak kažemo: »Ako pod ,x!2' podrazumevaš x2, onda dobijaš ovu vrednost za y, a ako podrazumevaš 2x onda onu«. — Upitaj se sada: Kako se to sa »x!2« podrazumeva jedno ili drugo?

Tako se, dakle, podrazumevanjem unapred određuju prelazi.

191. »To je kao da bismo celokupnu primenu reci mogli da shvatimo odjednom!« — kao šta npr.? — Zar ne možemo da je — u izvesnom smislu — shvatimo odjednom? A u kom smislu ne možemo? —To je upravo tako kao da bismo u jednom još mnogo direktnijem smislu mogli da je .shvatimo odjednom'. — Ali imaš li uzor za to? Ne. Samo nam se nudi taj način izražavanja. Kao rezultat slika koje se ukrštaju.

192. Ti nemaš uzor ove prekomerne činjenice, ali dolaziš u iskušenje da upotrebiš jedan super-izraz. (To bi moglo da se nazove filosofskim superlativom.)

193. Mašina kao simbol načina na koji funkcioniše: mašina — mogao bih najpre da kažem — izgleda da već u sebinosi način na koji funkcioniše. Šta to znači? — Kad poznajemomašinu izgleda da je već sasvim određeno i sve ostalo, tj. pokreti koje će ona praviti.

Govorimo tako kao da ti delovi mogu da se pokreću samo na taj način, kao da ne mogu da rade ništa drugo. Kako to

108109

— zaboravljamo li mi da oni mogu da se saviju, slome, rastope itd.? Da, u mnogo slučajeva uopšte ne mislimo na to. Mi upotrebljavamo neku mašinu, ili sliku neke mašine, kao simbol za određeni način funkcionisanja. Pokažemo, npr., nekome tu sliku i pretpostavimo da će on na osnovu slike rekonstruisati kako će se delovi te mašine pokretati. (Kao što nekome možemo da sa-opštimo jedan broj, kazujući mu da je on dvadeset i peti u re-du 1, 4, 9, 16,...).

»Izgleda da mašina već u sebi nosi način na koji funk-cioniše« znači da smo mi skloni da buduće, potpuno određene, pokrete mašine upoređujemo s predmetima koji se već dugonalaze u jednoj fioci i sad treba samo da ih izvadimo. -------------------- Alimi ne govorimo tako kad se radi ο predviđanju stvarnog ponašanja mašine. Tu, opšte uzev, ne zaboravljamo mogućnost deformacije delova itd. --------- Ali govorimo tako ako se čudimo kakotu mašinu možemo da koristimo kao simbol jednog načina funkcionisanja, — kad ona može da se pokreće i sasvim drukčije.

Mogli bismo da kažemo da je ta mašina, ili njena slika, početak jednog niza slika koje smo naučili da izvodimo iz ie slike.

Ali ako pomislimo da je mašina mogla da se pokreće i drukčije, onda može da izgleda da bi se u mašini, kao simbolu, način njenog kretanja morao sadržati još mnogo određenije nego u stvarnoj mašini. Ovde nije dovoljno da ta kretanja budu unapred određena na osnovu iskustva, nego bi ona, u stvari, morala — u jednom misterioznom smislu — već da budu pri-sutna. A to je istina: — kretanje mašine-simbola je na drugi način unapred određeno, nego kretanje jedne date stvarne mašine.

194. Kad mislimo da mašina svoje potencijalno kretanje na neki misteriozni način već nosi u sebi? — Pa, onda kada se bavimo filosofijom. A šta nas navodi na takvu misao? Način na koji govorimo ο mašini. Mi, npr., kažemo da mašina ima (poseduje) te mogućnosti kretanja; govorimo ο idealnoj ukočenoj mašini, koja može da se kreće tako i tako. — Ali šta je to mogućnost kretanja? Ona nije kretanje; ali izgleda da nije ni prost fizički uslov kretanja — kao što, recimo, između ležišta i cunja postoji slobodan prostor, da čunj ne prione suviše tesno u ležište. Jer to je, doduše na osnovu iskustva, uslov kretanja, ali bi sve to moglo i drukčije da se zamisli. Mogućnost kretanja treba pre da bude kao nekakva senka samog kretanja. Ali poznaješ li ti takvu senku? A pod senkom ja ne razumem bilo koju sliku kretanja, — jer ta slika svakako ne bi morala da bude slika upravo toga kretanja. Ali mogućnost toga kretanja mora da bude mogućnost upravo toga kretanja. (Gledaj kako visoko ovde dosežu talasi jezika!)

Talasi se smiruju čim se zapitamo: Kada govorimo ο jednoj mašini, kako upotrebljavamo reč »mogućnost kretanja«? -----------------Ali otkud su došle te čudne ideje? Pa, ja ti pokazujem mogućnost kretanja, recimo pomoću slike kretanja: ,tako je, dakle,mogućnost nešto slično stvarnosti'. Mi kažemo: »Još se ne pokreće, ali već sadrži mogućnost da se pokrene« ----------- ,dakle,mogućnost je nešto vrlo blisko stvarnosti'. Doduše, možemo da sumnjamo da li taj i taj fizički uslov omogućuje to kretanje, ali nikada ne raspravljamo da li je to mogućnost ovog ili onog kretanja: ,dakle, mogućnost kretanja stoji prema samom kretanju u specifičnom odnosu; tešnjem nego što je odnos između slike i njenog predmeta'; jer mi možemo da se dvoumimo da li je to slika ovog ili onog predmeta. Mi kažemo: »Iskustvo će pokazati da li to daje cunju tu mogućnost kretanja«, ali ne kažemo: »Iskustvo će pokazati da li je to mogućnost ovog kretanja«; ,dakle, nije iskustvena činjenica da je ta mogućnost upravo mogućnost toga kretanja'.

Mi vodimo računa ο svom sopstvenom načinu izražavanja koji se tiče tih stvari, ali ga ne razumemo, i pogrešno ga tumačimo. Onda kada se bavimo filosofijom mi smo kao divljaci, primitivni narodi, koji čuju kako se civilizovani ljudi izražavaju, pogrešno to tumače i onda izvlače čudne zaključke iz svoga tumačenja.

195. »Ali ja ne mislim da ono što sada (shvatajući) činim,uzročno i iskustveno određuje buduću primenu, nego da je, načudan način, sama ta primena prisutna u bilo kom smislu.« —Ali ona i jeste prisutna ,u bilo kom smislu'! Zapravo u tomešto ti kažeš pogrešan je samo izraz »na čudan način«. Ostalo jetačno, a rečenica izgleda čudna samo onda kada je zamislimo ujezičkoj igri drukčijoj od one u kojoj je stvarno primenjujemo.(Neko mi je rekao da se kao dete čudio što krojač .može dasašije haljinu' on je mislio da to znači da je haljina napravljenasamo šivenjem, prizivanjem konca na konac.)

196. Ako ne razumemo upotrebu neke reci, mi to tumačimo kao izraz jednog čudnog procesa. (Kao što se zamišlja da je vreme čudan medijum, a duša čudno biće.)

197. »To je kao da bismo celokupnu upotrebu reci mogli da shvatimo odjednom«. — Pa, mi i kažemo da to činimo. To znači da mi ponekad tim recima opisujemo ono što činimo. Ali u tome što se dešava nema ničega neobičnog, ničega čudnog. Čudno postaje kad smo dovedeni dotle da mislimo da budući razvoj na neki način već u aktu shvatanja mora da bude prisutan, a ipak nije prisutan. — Jer, mi kažemo da nema sumnje da razumemo tu reč a, s druge strane, njegovo značenje nalazi

110 111

se u njenoj upotrebi. Nema sumnje da ja sad hoću da igramšah; ali šah je igra definisana svim svojim pravilima (itd.).Zar ja, dakle, ne znam koju igru hoću da igram pre no što samje igrao? ili, pak, da li su sva pravila sadržana u aktu moje na-mere? Da li je to iskustvo koje mi pokazuje da obično posleakta te namere dolazi ta vrsta igranja? zar ja, dakle, ipak nemogu da budem siguran u ono što sam nameravao da radim?A ako je to besmislica — kakva super-kruta veza postoji između akta namere i onoga što je nameravano? ---------------- Gde je uspostavljena veza između smisla reći »Odigrajmo partiju šaha!« isvih pravila igre? — Pa, u pravilniku igre, u nastavi šahovske igre, u svakodnevnoj praksi igranja.

198. »Ali kako jedno pravilo može da me nauči šta naovom mestu da učinim? što god da činim, treba da se, bezobzira na tumačenje, ipak uskladi s pravilom.« — Ne, to ne bitrebalo da glasi tako, nego: svako značenje visi u vazduhu zajedno s onim što se tumači, i ne može tome da posluži kao potpora. Sama tumačenja ne određuju značenje.

»Dakle, da li ono što god ja činim može da se složi s pravilom?« —Da upitam ovako: Kakve veze ima izraz pravila — recimo putokaz — sa mojim postupcima? Kakva tu veza postoji? — Pa, recimo, ova: ja sam naučen određenom reagovanju na taj znak, i sada tako reagujem.

Ali time si naveo samo jednu uzročnu vezu, samo si objasnio kako je došlo do toga da se mi sada upravljamo prema putokazu, a ne u čemu se zapravo sastoji ,slediti neki znak'. Ne, ja sam još i nagovestio da se neko upravlja prema putokazu samo utoliko ukoliko je uobičajena stalna upotreba ovog znaka.

199. Da li je ono što mi zovemo »slediti neko pravilo«nešto što bi mogao da učini samo jedan čovek, samo jednom uživotu? — I to je, naravno, primedba gramatici izraza »sleditipravilo«.

Nije moguće da je neki čovek samo jedan jedini put sledio neko pravilo. Nije moguće da je samo jedan jedini put dato neko saopštenje, zapovest data ili shvaćena itd. — Slediti pravilo, saopštiti nešto, zapovediti, igrati partiju šaha — jesu navike (običaji, institucije).

Razumeti jednu rečenicu znači razume ti jedan jezik. Ra-zumeti jedan jezik znači ovladati jednom tehnikom.

200. Moguće je, naravno, da se zamisli da u jednom narodu koji ne zna za igre, dva čoveka sednu za šahovsku tablu ipovlače poteze jedne šahovske partije; čak i sa svim psihičkimpropratnim pojavama. I kad bismo mi to videli, rekli bismo

da oni igraju šah. Ali zamisli zatim jednu šahovsku partiju prevedenu poizvesnim pravilima u niz postupaka koje nismo navikli da asociramo s nekom igrom, — recimo ispuštanje krikova i udaranje nogama. I ona dvojica, umesto da igraju nama dobro poznati oblik šaha, treba sada da vrište i udaraju nogama i to tako da ti procesi, prema podesnim pravilima, mogu da se prevedu u partiju šaha. Da li bismo još bili skloni da kažemo da oni igraju šah; i s kakvim bi pravom to moglo da se kaže?

201. Ovo je bio naš paradoks: pravilo ne bi moglo da odredi način postupanja, budući da svaki način postupanja može da se dovede do podudaranja s pravilom. Odgovor je glasio: Ako svaki način može da se dovede do podudaranja s pravilom, onda može da se dovede i do protivrečnosti. Otuda ovde ne bi bilo ni podudaranja ni protivrečnosti.

Da je po sredi nesporazum vidi se već po tome što u tom toku misli dajemo jedno tumačenje za drugim; kao da nas svako umiruje bar za trenutak, sve dok ne pomislimo na tumačenje koje opet dolazi posle njega. Time, naime, pokazujemo da postoji shvatanje nekog pravila koje nije tumačenje, nego se od slučaja do slučaja primene ispoljava u onome što mi zovemo »slediti pravilo« i »postupati njemu nasuprot«.

Stoga postoji izvesna sklonost da se kaže: svako postupanje prema pravilu jeste tumačenje. »Tumačenje bi, međutim, trebalo da se naziva samo: jedan izraz pravila zameniti nekim drugim.

202. Stoga je ,slediti pravilo' praksa. A verovati da sledimo pravilo nije: slediti pravilo. Stoga pravilo ne može da se sledi ,privatim', jer bi inače .verovali da se sledi pravilo' bilo isto što i .slediti pravilo'.

203. Jezik predstavlja lavirint puteva. Dođeš sa jedne strane i možeš da se snađeš; dođeš sa neke druge strane do istog mesta i više se ne snalaziš.

204. Kako stvari stoje, ja mogu, recimo, da pronađeni jednu igru koju niko nikada ne igra. — Da li bi, međutim, i ovo bilo moguće: čovečanstvo nikad nije igralo igre; jednom je ipak neko pronašao jednu igru — koja, uostalom, nikad nije igrana?

205. »To je upravo čudnovato sto za intenciju kao psihički proces nije neophodno da postoji navika, tehnika; što je, npr., moguće da se zamisli da dva čoveka igraju partiju šaha, makar samo početak partije, u jednom svetu u kome se inače ništa ne igra — i da ih onda prekinu.«

112 113

Zar nije, međutim, šahovska igra definisana svojim pravilima? Λ kako su ta pravila prisutna u svesti onoga koji namerava da igra šah?

206. Slediti neko pravilo analogno je slušanju neke zapo-vesti. čovek se za to obučava i reaguje na nju na određen način.Ali šta ako na zapovest i obuku jedan reaguje ovako, drugionako? Ko je onda u pravu?

Zamisli da si došao kao istraživač u neku zemlju u kojoj se govori jedan tebi sasvim stran jezik. Pod kojim bi okolnostima ti rekao da ljudi tamo izdaju zapovesti, razumeju zapove-sti i slušaju ih, protive im se itd.?

Zajednički ljudski način postupanja je sistem odnosa pomoću koga mi sebi tumačimo jedan strani jezik.

207. Zamislimo da ljudi u onoj zemlji obavljaju svakodnevne ljudske delatnosti i pri tome se služe izgleda, jednim artikuli-sanim jezikom. Ako posmatramo njihovo ponašanje, ono postajerazumljivo i čini nam se da je .logično'. Pokušamo li, međutim,da naučimo njihov jezik, uviđamo da je to nemoguće. Naime,kod njih ne postoji pravilna veza između onog što govore, između glasova i postupaka, ali ovi glasovi ipak nisu suvišni; jer ako,npr., zapušimo nekome od tih ljudi usta, to ima iste posledicekao u nas: bez onih glasova njihovi postupci postaju smeteni —kako bih ja želeo da kažem.

Treba li da kažemo da ti ljudi imaju jezik, zapovesti, saopštenja itd.?Za ono što mi zovemo »jezikom« nedostaje ovde pravilnost.

208. Tako ja, dakle, pomoću pravilnosti objašnjavam štaznači »zapovest« i »pravilo«? — Kako objašnjavam nekome značenje reci »pravilan«, »jednoobrazan«, »isti«? — Nekome ko,recimo, govori samo francuski, objasniću te reci adekvatnimfrancuskim izrazima. Ali onoga ko te pojmove još ne poseduje jaću pomoću primera i veibanja, učiti da te reci upotrebljava. —I pri tome mu ne saopštavam manje nego što ja sam znam.

U toj nastavi, dakle, ja ću mu pokazivati iste boje, istedužine, iste figure, daću mu da ih nađe i da ih izradi itd. Navešćuga, recimo, na to da na zapovest ,ravnomerno' nastavi friz ornamenata. — I na to da nastavi progresije. Dakle, recimo, ovo........................da nastavi ovako ................................................................

Ja mu to pokazujem, on podražava; utičem na njega ispo-ljavajući svoje odobravanje, odbijanje, očekivanje, bodrenje. Puštam ga da radi ili ga prekidam itd.

Zamisli da si svedok takve nastave. Tu se ni jedna reč ne objašnjava sama sobom, ne stvara se logički krag.

U toj nastavi biće, takođe, objašnjeni izrazi »i tako dalje« i »i tako dalje ad infinitum«. Za tu svrhu, između ostalog, može da posluži i jedan gest. Gest koji znači »Produži tako!« ili »I tako dalje« ima funkciju koja može da se uporedi sa funkcijom pokazivanja na predmet ili na mesto.

Treba razlikovati ono »itd.« koje je grafička skraćenica od onoga koje nije skraćenica. »Itd. ad infinitum« nije grafička skraćenica, što ne možemo da napišemo sve decimale broja ^ nije u pitanju ljudski nedostatak kako ponekad veruju matematičari.

Nastava koja hoće da se zadrži kod navedenih primera razlikuje se od nastave koja .upućuje izvan njih'.

209. Ali zar razumevanje ne seže dalje nego svi primeri?— Jedan veoma neobičan izraz, a sasvim prirodan! —

Ali da li je to sve? Ne postoji li neko još dublje objašnjenje; ili zar ne mora razumevanje objašnjenja da bude ipak dublje? — Pa, imam li ja sam dublje razumevanje? Da li imam više nego što dajem u objašnjenju? — Ali odakle onda osećanje da imam više?

To je isto kao kad bih ono što nije ograničeno tumačio kao dužinu koja premaša svaku dužinu?

210. »Ali da li ti njemu stvarno objasniš ono što sam ra-zumeš? Ne ostavljaš li da on sam dokuči ono što je bitno? Ti mu daješ primere — ali on mora da dokuči njihovu tendenciju, dakle, tvoju nameru.« — Svako objašnjenje koje sam kadar da dam samom sebi dajem i njemu. — »On pogađa na šta sam ja mislio« značilo bi da njemu lebde pred očima različita tumačenja mog objašnjenja i on pogađa jedno od njih. U tom slučaju on bi, dakle, mogao da pita, a ja bih mogao da mu odgovorim i to bih učinio.

211. »Ma koliko ti njega učio da nastavi ornamentalni friz,— na koji način on može da zna kako treba da ga samostalnoproduži?« — Pa, kako ja to znam? — Ako to znači »imam li jarazloga?«, odgovor glasi: ti razlozi će se brzo iscrpsti. A ja ćuonda postupati bez razloga.

212. Ako meni neko koga se bojim izda zapovest da nastavim red, postupiću hitno s punom sigurnošću i neće me ometati nedostatak razloga.

213. »Ali početak toga niza mogao je očigledno da se različito tumači (npr. algebarskim izrazima) i tako si ti najpre morao da izabereš jedno takvo tumačenje.« — Nikako. Sumnja je, pod izvesnim okolnostima, bila mogućna. Ali time nije rečeno da sam

8 Ftlosofska istraživanja

112 113

Zar nije, međutim, šahovska igra definisana svojim pravilima? Λ kako su ta pravila prisutna u svesti onoga koji namerava da igra šah?

206. Slediti neko pravilo analogno je slušanju neke zapo-vesti. čovek se za to obučava i reaguje na nju na određen način.Ali šta ako na zapovest i obuku jedan reaguje ovako, drugionako? Ko je onda u pravu?

Zamisli da si došao kao istraživač u neku zemlju u kojoj se govori jedan tebi sasvim stran jezik. Pod kojim bi okolnostima ti rekao da ljudi tamo izdaju zapovesti, razumeju zapove-sti i slušaju ih, protive im se itd.?

Zajednički ljudski način postupanja je sistem odnosa pomoću koga mi sebi tumačimo jedan strani jezik.

207. Zamislimo da ljudi u onoj zemlji obavljaju svakodnevne ljudske delatnosti i pri tome se služe izgleda, jednim artikuli-sanim jezikom. Ako posmatramo njihovo ponašanje, ono postajerazumljivo i čini nam se da je ,logično'. Pokušamo li, međutim,da naučimo njihov jezik, uviđamo da je to nemoguće. Naime,kod njih ne postoji pravilna veza između onog što govore, između glasova i postupaka, ali ovi glasovi ipak nisu suvišni; jer ako,npr., zapušimo nekome od tih ljudi usta, to ima iste posledicekao u nas: bez onih glasova njihovi postupci postaju smeteni —kako bih ja želeo da kažem.

Treba li da kažemo da ti ljudi imaju jezik, zapovesti, saopštenja itd.?Za ono što mi zovemo »jezikom« nedostaje ovde pravilnost.

208. Tako ja, dakle, pomoću pravilnosti objašnjavam štaznači »zapovest« i »pra\alo«? — Kako objašnjavam nekome značenje reci »pravilan«, »jednoobrazan«, »isti«? — Nekome ko,recimo, govori samo francuski, objasniću te reci adekvatnimfrancuskim izrazima. Ali onoga ko te pojmove još ne poseduje jaću pomoću primera i vežbanja, učiti da te reci upotrebljava. -—I pri tome mu ne saopštavam manje nego što ja sam znam.

U toj nastavi, dakle, ja ću mu pokazivati iste boje, istedužine, iste figure, daću mu da ih nađe i da ih izradi itd. Navešćuga, recimo, na to da na zapovest ,ravnomerno' nastavi friz ornamenata. — I na to da nastavi progresije. Dakle, recimo, ovo........................ da nastavi ovako ............................................................

Ja mu to pokazujem, on podražava; utičem na njega ispo-Ijavajući svoje odobravanje, odbijanje, očekivanje, bodrenje. Puštam ga da radi ili ga prekidam itd.

Zamisli da si svedok takve nastave. Tu se ni jedna reč ne objašnjava sama sobom, ne stvara se logički krug.

U toj nastavi biće, takođe, objašnjeni izrazi »i tako dalje« i »i tako dalje ad infinitum«. Za tu svrhu, između ostalog, može da posluži i jedan gest. Gest koji znači »Produži tako!« ili »I tako dalje« ima funkciju koja može da se uporedi sa funkcijom pokazivanja na predmet ili na mesto.

Treba razlikovati ono »itd.« koje je grafička skraćenica od onoga koje nije skraćenica. »Itd. ad infinitum« nije grafička skraćenica, što ne možemo da napišemo sve decimale broja τ nije u pitanju ljudski nedostatak kako ponekad veruju matematičari.

Nastava koja hoće da se zadrži kod navedenih primera razlikuje se od nastave koja ,upnćuje izvan njih'.

209. Ali zar razumevanje ne seže dalje nego svi primeri?— Jedan veoma neobičan izraz, a sasvim prirodan! —

Ali da li je to sve? Ne postoji li neko još dublje objašnjenje; ili zar ne mora razumevanje objašnjenja da bude ipak dublje? — Pa, imam li ja sam dublje razumevanje? Da li imam više nego što dajem u objašnjenju? — Ali odakle onda osećanje da imam više?

To je isto kao kad bih ono što nije ograničeno tumačio kao dužinu koja premaša svaku dužinu?

210. »Ali da li ti njemu stvarno objasniš ono što sam ra-zumeš? Ne ostavljaš li da on sam dokuči ono što je bitno? Ti mu daješ primere — ali on mora da dokuči njihovu tendenciju, dakle, tvoju nameru.« — Svako objašnjenje koje sam kadar da dam samom sebi dajem i njemu. — »On pogađa na šta sam ja mislio« značilo bi da njemu lebde pred očima različita tumačenja mog objašnjenja i on pogađa jedno od njih. U tom slučaju on bi, dakle, mogao da pita, a ja bih mogao da mu odgovorim i to bih učinio.

211. »Ma koliko ti njega učio da nastavi ornamentalni friz,— na koji način on može da zna kako treba da ga samostalnoproduži?« — Pa, kako ja to znam? — Ako to znači »imam li jarazloga?«, odgovor glasi: ti razlozi će se brzo iscrpsti. A ja ćuonda postupati bez razloga.

212. Ako meni neko koga se bojim izda zapovest da nastavim red, postupicu hitno s punom sigurnošću i neće me ometati nedostatak razloga.

213. »Ali početak toga niza mogao je očigledno da se različito tumači (npr. algebarskim izrazima) i tako si ti najpre morao da izabereš jedno takvo tumačenje.« — Nikako. Sumnja je, pod izvesnim okolnostima, bila mogućna. Ali time nije rečeno da sam

3 FHosofska istraživanja

112 113

Zar nije, međutim, šahovska igra definisana svojim pravilima? Λ kako su ta pravila prisutna u svesti onoga koji namerava da igra šah?

206. Slediti neko pravilo analogno je slušanju neke zapo-vesti. čovek se za to obučava i reaguje na nju na određen način.Ali šta ako na zapovest i obuku jedan reaguje ovako, drugionako? Ko je onda u pravu?

Zamisli da si došao kao istraživač u neku zemlju u kojoj se govori jedan tebi sasvim stran jezik. Pod kojim bi okolnostima ti rekao da ljudi tamo izdaju zapovesti, razumeju zapove-sti i slušaju ih, protive im se itd.?

Zajednički ljudski način postupanja je sistem odnosa pomoću koga mi sebi tumačimo jedan strani jezik.

207. Zamislimo da ljudi u onoj zemlji obavljaju svakodnevne ljudske delatnosti i pri tome se služe izgleda, jednim artikuli-sanim jezikom. Ako posroatramo njihovo ponašanje, ono postajerazumljivo i čini nam se da je ,logično'. Pokušamo li, međutim,da naučimo njihov jezik, uviđamo da je to nemoguće. Naime,kod njih ne postoji pravilna veza između onog što govore, između glasova i postupaka, ali ovi glasovi ipak nisu suvišni; jer ako,npr., zapušimo nekome od tih ljudi usta, to ima iste posledicekao u nas: bez onih glasova njihovi postupci postaju smeteni —kako bih ja želeo da kažem.

Treba li da kažemo da ti ljudi imaju jezik, zapovesti, saopštenja itd.?Za ono što mi zovemo »jezikom« nedostaje ovde pravilnost.

208. Tako ja, dakle, pomoću pravilnosti objašnjavam štaznači »zapovest« i »pravilo«? — Kako objašnjavam nekome značenje reci »pravilan«, »jednoobrazan«, »isti«? —■ Nekome ko,recimo, govori samo francuski, ob jasni ću te reci adekvatnimfrancuskim izrazima. Ali onoga ko te pojmove još ne poseduje jaću pomoću primera i vežbanja, učiti da te reci upotrebljava. —I pri tome mu ne saopštavam manje nego što ja sam znam.

U toj nastavi, dakle, ja ću mu pokazivati iste boje, istedužine, iste figure, daću mu da ih nađe i da ih izradi itd. Navešćuga, recimo, na to da na zapovest ,ravnomerno' nastavi friz ornamenata. — I na to da nastavi progresije. Dakle, recimo, ovo....................... da nastavi ovako ...........................................................

Ja mu to pokazujem, on podražava; utičem na njega ispo-ljavajući svoje odobravanje, odbijanje, očekivanje, bodrenje. Puštam ga da radi ili ga prekidam itd.

Zamisli da si svedok takve nastave. Tu se ni jedna reč ne objašnjava sama sobom, ne stvara se logički krug.

U toj nastavi biće, takođe, objašnjeni izrazi »i tako dalje« i »i tako dalje ad infinitum«. Za tu svrhu, između ostalog, može da posluži i jedan gest. Gest koji znači »Produži tako!« ili »I tako dalje« ima funkciju koja može da se uporedi sa funkcijom pokazivanja na predmet ili na mesto.

Treba razlikovati ono »itd.« koje je grafička skraćenica od onoga koje nije skraćenica. »Itd. ad infinitum« nije grafička skraćenica, što ne možemo da napišemo sve decimale broja ^ nije u pitanju ljudski nedostatak kako ponekad veruju matematičari.

Nastava koja hoće da se zadrži kod navedenih primera razlikuje se od nastave koja .upućuje izvan njih'.

209. Ali zar razumevanje ne seže dalje nego svi primeri?— Jedan veoma neobičan izraz, a sasvim prirodan! —

Ali da li je to sve? Ne postoji li neko još dublje objašnjenje; ili zar ne mora razumevanje objašnjenja da bude ipak dublje? — Pa, imam li ja sam dublje razumevanje? Da li imam više nego što dajem u objašnjenju? — Ali odakle onda osećanje da imam više?

To je isto kao kad bih ono što nije ograničeno tumačio kao dužinu koja premaša svaku dužinu?

210. »Ali da li ti njemu stvarno objasniš ono što sam ra-zumeš? Ne ostavljaš li da on sam dokuči ono što je bitno? Ti mu daješ primere — ali on mora da dokuči njihovu tendenciju, dakle, tvoju nameru.« — Svako objašnjenje koje sam kadar da dam samom sebi dajem i njemu. — »On pogađa na šta sam ja mislio« značilo bi da njemu lebde pred očima različita tumačenja mog objašnjenja i on pogađa jedno od njih. U tom slučaju on bi, dakle, mogao da pita, a ja bih mogao da mu odgovorim i to bih učinio.

211. »Ma koliko ti njega učio da nastavi ornamentalni friz,— na koji način on može da zna kako treba da ga samostalnoproduži?« — Pa, kako ja to znam? — Ako to znači »imam li jarazloga?«, odgovor glasi: ti razlozi će se brzo iscrpsti. A ja ćuonda postupati bez razloga.

212. Ako meni neko koga se bojim izda zapovest da nastavim red, postupicu hitno s punom sigurnošću i neće me ometati nedostatak razloga.

213. »Ali početak toga niza mogao je očigledno da se različito tumači (npr. algebarskim izrazima) i tako si ti najpre morao da izabereš jedno takvo tumačenje.« — Nikako. Sumnja je, pod izvesnim okolnostima, bila mogućna. Ali time nije rečeno da sam

8 Filosofsks istraživanja

114 115

se ja dvoumio ili da sam se, takođe, mogao dvoumiti. (S tim je u vezi ono što treba da se kaže ο psihološkoj .atmosferi' jednog procesa.)

Da li je samo intuicija mogla da otkloni tu sumnju? — Ako je ona unutrašnji glas — otkud ja znam kako da je sledim? I otkud znam da me ona ne zavodi? Jer, ako može da me vodi ispravno, onda može i da me zavede.

((Intuicija — izlišan izgovor.))

214. Ako je intuicija neophodna za razvijanje niza 12 3 4 ..., onda je nephodna i za razvijanje niza 222 ....

215. Ali zar nije isto bar isto?Za istovetnost izgleda da imamo nepogrešiv primer u isto-vetnosti

jedne stvari sa samom sobom. Hoću da kažem: »Ovde ipak ne može da bude različitih tumačenja. Ako on pred sobom vidi jednu stvar, vidi i istovetnost.«

Dakle, da li su dve stvari iste ako su takve kao što je jedna stvar? I kako sada ono što mi pokaže jedna stvar, da pri-menim na slučaj dve stvari?

216. »Jedna stvar je istovetna sa samom sobom.« — Nepostoji lepši primer beskorisnog stava koji je, međutim, ipakpovezan s izvesnom igrom predstave. To je kao da stvar, u predstavi, postavimo u njen sopstveni oblik i vidimo da mu pristaje.

Takođe bismo mogli da kažemo: »Svaka stvar staje u samu sebe«. —Ili drukčije: »Svaka stvar staje u svoj sopstveni oblik«. Pri tome posmatramo neku stvar i zamišljamo da je za nju bio ostavljen prostor i da ona sad staje tačno u njega.

Da li ova mrlja |§> staje u svoju belu okolinu? — Ali to bi tačno tako izgledalo kada bi na mesto nje tu bila jedna rupa i kad bi ta mrlja stala u nju. Pomoću izraza »ona staje« nije jednostavno opisana ova slika. I ne jednostavno ova situacija.

»Svaka obojena mrlja tačno staje u svoju okolinu« jeste nešto specijalniji stav istovetnosti.

217. »Kako mogu da sledim jedno pravilo?« — ako se ovimpitanjem ne istražuju uzroci, ono onda služi kao opravdanje štoja tako postupam prema pravilu.

Ako sam iscrpao razloge, stigao sam onda do čvrste ste-nc i moj ašov odskače u stranu. Tada sam sklon da kažem: »Ja postupam upravo tako«.

(Seti se da mi nekad zahtevamo objašnjenja ne zbog njihove sadržine nego zbog oblika objašnjenja. Naš zahtev je arhi-

tektonski, a objašnjenje je jedna vrsta slikanog venca koji ničemu ne služi kao oslonac.)

218. Odakle ta pomisao da je započeti red vidljivi deo tračnica nevidljivo postavljenih u beskraj? Pa, umesto pravila mogli bismo da zamislimo tračnice. A neograničenoj primeni pravila odgovaraju beskrajno duge tračnice.

219. »Svi prelazi su, u stvari, već načinjeni« znači: ja više nemam izbora. Pravilo, jednom žigosano određenim značenjem,povlači kroz ceo prostor linije po kojima ga treba slediti. ----------------------Ali kada bi tako nešto stvarno bilo slučaj, šta bi mi to pomagalo?

Ne; moj opis bi imao smisla samo onda kada bi ga trebalo razumeti simbolično. — Tako se meni čini — trebalo bi da kažem.

Kad sledim pravilo, ja ne biram.Ja slepo sledim pravila.

220. Ali kakva je svrha onog simboličnog stava? Trebalo bi da istakne razliku između kauzalne i logičke uslovljenosti.

221. Moj simbolični izraz bio je, u stvari, mitološki opis upotrebe nekog pravila.

222. »Ta linija me nadahnjuje kako da idem.« — Ali to je, naravno, samo slika. I kad bih ocenio da me je ona, u neku ruku, neodgovorno navela na ovaj ili onaj pravac, ne bih rekao da sam se držao te linije kao nekog pravila.

223. Čovek ne oseća da treba uvek da iščekuje mig (šapat!) pravila. Naprotiv. Mi nismo radoznali šta će nam pravilo sada kazati, nego nam kazuje uvek isto i mi činimo ono što nam kaže.

Onome koga obučavamo mogli bismo da kažemo: »Vidiš, ja činim uvek isto: ja ...«.

224. Reč »podudaranje« i reč »pravilo« međusobno su srodne, rođaci su. Ako nekoga naučimo kako se upotrebljava jedna reč, on istovremeno nauči i upotrebu druge.

225. Primena reci »pravilo« protkana je primenom reći »isto«. (Kao i primena reci »stav« primenom reci »istinito«.)

226. Pretpostavi da neko sledi red 1, 3, 5, 7,... tako što ispisuje red 2x + V). I on se pita: »Da li ja stalno činim isto ili svaki put nešto drugo?«

') Rukopisi imaju varijantu: »red χ = 1, 3, 5, 7... tako što ispisuje red x2 + 1.« — Izd.

8*

116 117

Ko iz dana u dan obećava »Sutra ću te posetiti« — da li on svakog dana kaže isto ili svakog dana nešto drugo?

227. Da li bi imalo smisla da se kaže: »Kad bi on svaki put radio nešto drugo, zar ne bismo rekli da sledi neko pravilo?« To uopšte nema smisla.

228. »Neki red za nas postoji samo u jednom vidu!« — Dobro; ali u kom? Svakako u algebarskom, i u vidu jednog dela razvijanja. Ili postoji još neki vid? — »Ali u tome vidu se ipak već sve nalazi!« — To, međutim, nije konstatacija ο delu toga reda ili ο nečemu što u njemu zapažamo, nego izraz za to što mi samo posmatramo pravilo i radimo ne pozivajući se ni na kakvo drugo uputstvo.

229. Verujem da u delu tog reda opažam jedan sasvim fini crtež, jedan karakterističan potez kome je potrebno još samo »itd.« da bi dosegnuo do beskonačnosti.

230. »Ta linija me nadahnjuje kako da idem« i to je samo parafraza za: ona je poslednja instanca za to kako ja da idem.

231. »Ali ti ipak vidiš ...!« Eto, upravo to je karakteristična izjava nekoga ko je pritešnjen pravilom.

232. Pretpostavi da me jedno pravilo nadahnjuje kakoda ga sledim; to znači da mi, kada pratim očima tu liniju, jedanunutrašnji glas kaže: »Ovuda!« — Kakva je razlika između procesa kad se sledi neka vrsta nadahnuća i procesa kad se sledineko pravilo? Jer ta dva procesa svakako nisu ista. U slučajunadahnuća ja očekujem uputstvo. Nekog drugog neću moći danaučim »mojoj tehnici« praćenja linije. Osim kad bih ga učionekoj vrsti prisluškivanja, prijemčivosti. Ali tada, naravno, nemogu da zahtevam da on liniju prati isto kao i ja.

To nisu moja iskustva ο postupanju prema nadahnuću i prema pravilu, nego su to gramatičke napomene.

233. Mogli bismo da zamislimo takvu nastavu i za jednu vrstu aritmetike. Deca bi mogla da računaju, svako na svoj način — i to sve dotle dok osluškuju taj unutrašnji glas i slede ga. To računanje bi ličilo na komponovanje.

234. Ali zar mi ne bismo mogli da računamo kao što to stvarno činimo (svi saglasno itd.), a da, ipak, pri svakom koraku osećamo da nas vode pravila kao neka čarolija; začuđeni možda što se slažemo? (Recimo zahvaljujući božanstvu za to slaganje.)

235. Iz ovoga vidiš samo šta sve spada u fizionomiju onogašto u svakodnevnom životu zovemo »slediti pravilo«.

236. Ljudi fenomenalne sposobnosti za usmeno računanje koji dolaze do tačnih rezultata, ali ne umeju da kažu na kojinačin. Treba li da kažemo da oni ne računaju? (Porodica slučajeva.)

237. Zamisli da neko sledi jednu liniju kao pravilo na ovaj način: on drži šestar čiji jedan vrh povlači po liniji-pravilu, dok drugi vrh zacrtava liniju koja sledi pravilo. I dok se on tako pokreće duž pravila, menja otvor šestara, kako izgleda sa velikom tačnošću, gledajući stalno na pravilo kao da ono određuje njegov postupak. A mi, posmatrajući ga, ne nalazimo nikakve pravilnosti u tom otvaranju i zatvaranju šestara. Način na koji on sledi liniju od njega ne možemo da naučimo. Ovde bismo možda rekli: »Izgleda da njega uzor nadahnjuje kako da ide. Ali uzor nije pravilo.«

238. Da bi moglo da mi se učini da je pravilo unapred stvorilo sve svoje posledice, one bi morale da mi budu »razumljive same po sebi«. Isto tako kao što mi je samo po sebi razumljivo da ovu boju zovemo »plavom«. (Kriteriji za to da je to meni ,samo po sebi razumljivo').

239. Kako on da zna koju boju treba da izabere kad čuje, »crveno«? — Vrlo prosto: treba da uzme onu boju čija mu slika dođe na um kad čuje tu reč. — Ali kako on da zna koja je to boja ,čija mu slika dođe na um'? Da li mu je za to potreban još neki kriterijum? (U svakom slučaju postoji jedan proces: izabrati boju koja nekome pri pomenu te reci... dolazi na um.)

»,Crveno' označava boju koja mi pada na um kada čujem reč .crveno'« — to bi bila definicija. Ne objašnjenje suštine oznake pomoću jedne reci).

240. Ne nastaje nikakav sukob (recimo među matematičarima) oko toga da li se postupilo po pravilu ili nije. Oko togane dolazi, npr., do razračunavanja. To spada u čvrstu konstrukciju na kojoj počiva funkcionisanje našeg jezika (davanje opisa, npr.).

241. »Tako ti, dakle, kažeš da saglasnost ljudi odlučuje šta je tačno a šta pogrešno?« — Tačno i pogrešno je ono što ljudi kažu, a ljudi se saglašavaju u jeziku. To nije nikakva saglasnost mišljenja, nego oblika života.

242. U sporazumevanje pomoću jezika ne spada samo saglasnost u definicijama, nego (ma kako to moglo da zvuči čud-

118 119

no) i saglasnost u sudovima. Izgleda da to ukida logiku; međutim, ne ukida je. — Jedno je opisati metod merenja, a drugo dobiti rezultate merenja i izraziti ih. Ali ono što mi zovemo »mere-njem« takođe je određeno izvesnom konstantnošću u rezultatima merenja.

243. ćovek može sam sebe da ohrabri, sam sebi da za-povedi, sebe da posluša, prekori, kazni, sebi da postavi pitanje i da odgovori na njega. Mogli bismo da zamislimo i takveljude koji bi govorili samo u monologu, koji bi svoje delatnostipropraćali razgovorima sa samim sobom. — Nekom istraživačukoji ih posmatra i osluškuje njihov govor možda bi pošlo za rukom da njihov jezik prevede na naš. (To bi ga osposobilo daispravno predvidi postupke ovih ljudi, jer on ih čuje i kad donose odluke i zaključke.)

Ali da li bi mogao da se zamisli jezik na kome bi neko svoje unutrašnje doživljaje — svoja osećanja, raspoloženja itd.— mogao da zapiše ili izgovori za svoju ličnu upotrebu? — Zarmi to ne možemo da činimo na našem običnom jeziku? Ali tonije ono što ja mislim. Reci tog jezika treba da se odnose naono ο čemu može da zna samo govornik; na njegova neposredna, privatna osećanja. Neko drugi, dakle, ne može da razumeovaj jezik.

244. Kako se reci odnose na osećanja? — Izgleda da tuuopšte nema problema; jer, ne govorimo li mi svakoga danaο osećanjima i ne dajemo li im nazive? Ali kako se uspostavljaveza između imena i onoga što je njim nazvano? Pitanje je istokao: kako čovek uči šta znače imena osećanja? Npr., reč »bol«.Evo jedne mogućnosti: reci se povezu sa iskonskim, prirodnim izražavanjem osećanja i stave na njegovo mesto. Neko dete se povredi i vrišti; stariji mu onda govore i upućuju ga u uzvike i kasnije u rečenice. Oni uče dete jednom novom .ponašanju u bolu'.

»Dakle, tako ti kažeš da reč, ,bol' zapravo znači vrisak?«— Naprotiv; izražavanje bola rečju zamenjuje vrisak, a ne opisuje ga.

245. Ali kako ja mogu zaželeti da pokušam da jezičkim sredstvima stupim između bola i ispoljavanja bola?

246. U kojoj meri su onda moja osećanja privatna? — Pa, samo ja mogu da znam da li stvarno osećam bol; neko drugi može to samo da naslućuje. — S jedne strane ovo je pogrešno, s druge besmisleno. Ako upotrebimo reč »znati«, onako kako se ona obično upotrebljava (a kako da je inače upotrebimo!), onda drugi vrlo često znaju kada ja osećam bol. — Da, ali ipak ne s onom sigurnošću s kojom to ja znam! — Za mene uop-

šte ne može da se kaže (osim možda u šali) da znam da osećam bol. Jer šta to onda treba da znači — osim, možda, da osećam bol.

Ne može se reći da drugi saznaju moja osećanja samo na osnovu moga ponašanja — jer se ni za mene ne može reći da ih saznajem. Ja ih osećam.

Ovo je tačno: ima smisla ako se za druge kaže da sumnjaju da li ja osećam bol; ali je besmisleno da se to kaže za mene samog.

247. »Samo ti možeš znati da li si to nameravao.« To bimoglo nekome da se kaže kada mu se objašnjava značenje reci»namera«. Onda to, naime, znači: mi to tako upotrebljavamo.

(A »znati« ovde znači da je izraz neizvesnosti besmislen.)

248. Rečenica »Osećanja su privatna« može da se uporedi sa rečenicom: »Čovek igra pasijans sam.«

249. Ne pretpostavljamo li mi možda brzopleto da osmeh odojčeta nije pretvaranje? — I na kakvo iskustvo se oslanja naša pretpostavka?

(Laganje je jezička igra koju treba učiti kao i svaku drugu igru.)

250. Zašto pas ne može da simulira bol? Da li je on suviše častan? Da li bi bilo moguće naučiti psa da simulira bol? Možda bismo mogli da ga uputimo da u izvesnim prilikama zavija kao da ima bolove, a da ih u stvari nema. Ali ovom ponašanju još uvek nedostaje prava okolina da bi bilo istinsko simuliranje.

251. Šta znači kad kažemo: »Ne mogu da zamislim suprotno od toga«, ili »Kako bi bilo onda kad bi bilo drukčije?« — npr., kad neko kaže da su moje predstave privatne, ili da samo ja mogu da znam da li osećam bol i slično.

»Ne mogu da zamislim suprotno« ovde, naravno, ne znači da moja snaga uobrazilje nije dovoljna. Tim recima se branimo protiv nečega što nas svojim oblikom obmanjuje da je iskustveni stav, a u stvari je gramatički.

Zašto ja, međutim, kažem: »Ne mogu da zamislim suprotno«? A ne: »Ne mogu da zamislim to što kažeš«?

Primer: »Svaki štap ima izvesnu dužinu«. To otprilike znači: nešto (ili to) mi nazivamo »dužinom štapa« — ali ništa ne zovemo »dužinom kugle«. Mogu li ja sada sebi da predstavim da ,svaki štap ima dužinu'? Pa ja prosto sebi predstavljam jedan štap; i to je sve. Samo ta slika u vezi s tim stavom ima sasvim drugu ulogu nego neka slika koja je povezana sa stavom

120 121

»Ovaj sto je iste dužine kao i onaj tamo«. Jer ovde ja razumem šta znači stvoriti sebi sliku suprotnog (a to ne mora da bude mentalna slika).

Međutim, ta slika uz gramatički stav mogla bi, recimo, samo da pokaže šta se naziva »dužinom jednog štapa«. I šta bi trebalo da bude slika suprotna od toga?

((Napomena ο odricanju jednog stava a priori.))

252. Na rečenicu »Ovo telo ima izvesnu ekstenziju« mogli bismo da odgovorimo: »Besmislica!« — međutim, mi smo skloni da odgovorimo: »Naravno!« — Zašto?

253. »Neko drugi ne može da oseća moj bol«. — Koji je to moj bol? šta se ovde uzima kao kriterijum identiteta? Razmisli šta omogućuje da se u slučaju fizičkih predmeta govori ο »dva potpuno ista«. Da se, npr., kaže: »Ovo nije ona ista stolica koju si juče ovde video, ali je sasvim jednaka.«

Dokle god ima smisla da se kaže da je moj bol isti kao njegov, dotle nas dvojica takođe možemo da osećamo iste bolove. (Jer moguće je da se zamisli i to da dva čoveka osete bol na istom — ne samo na homolognom — mestu. Kod sijamskih blizanaca bi to, npr., moglo da bude slučaj.)

Video sam kako se neko u diskusiji ο ovom predmetu udario u grudi i rekao: »Ipak neko drugi ne može da oseti OVAJ bol!« — U odgovor na to može da se kaže da se emfatičnim naglašavanjem reci »ovaj« ne definiše kriterijum identičnosti. Emfaza nam pre samo sugerira slučaj u kome nam je takav kriterijum dobro poznat, ali treba da se podsetimo na njega.

254. I zamena reći »isti« sa »identičan« (npr.) tipično je sredstvo obaveštavanja u filosofiji. Kao da govorimo ο nijansi-ranju značenja i kao da je stvar samo u tome da recima pogodimo pravu nijansu. Ο tome se u filosofiji radi samo tamo gde nam je zadatak da psihološki tačno prikažemo iskušenje kako da upo-trebimo određeni način izražavanja. Ono što u takvom slučaju ,dolazimo u iskušenje da kažemo' naravno nije filosofija već njena sirovina. Dakle, ono što je neki matematičar, npr., sklon da kaže ο objektivnosti i realnosti matematičkih činjenica nije filosofija matematike nego nešto što bi filosofija trebalo da tretira.

255. Filosof tretira jedno pitanje; kao što se tretira neka bolest.

256. Šta je onda s jezikom koji opisuje moje unutrašnje doživljaje i koje jedino ja sam mogu da razumem? Kako ja recima označavam svoje osete? — Onako kako mi to obično činimo? — Da li su, dakle, moje reci za osete povezane s mojim

prirodnim ispoljavanjem oseta? — U tom slučaju moj jezik nije .privatan'. Neko drugi mogao bi da ga razume isto kao i ja. — Ali šta onda kad ja uopšte ne bih imao prirodnih ispoljavanja oseta, nego samo oset? I onda jednostavno asociram imena s ose-tima i ta imena primenjujem u nekom opisu. —

257. »Šta bi bilo kad ljudi ne bi ispoljavali svoj bol (kadne bi ječali, kad ne bi grčili lice itd.)? Tada ne bi bilo mogućeda se dete uputi u upotrebu reci zubobolja'«. — Sada pretpostavljamo da je dete genije i da samo nađe ime za taj oset! — Aliono, naravno, ne bi moglo da postigne da ga razumeju kadaupotrebljava tu reč. — Ono, dakle, razume to ime, ali nije kadroda nekom objasni njegovo značenje?

Međutim, šta onda znači to što je ,dao naziv svome bolu'?— Kako je on to učinio: dao naziv bolu?! I što god da je učinio,kakvu to ima svrhu? — Kad se kaže »On je osetu dao ime«, zaboravlja se da u jeziku već mnogo šta mora da bude pripremljeno da bi puko davanje naziva imalo smisla. I kad govorimoο tome da neko daje ime bolu, ono što je unapred pripremljeno jeste ovde gramatika reci »bol«; ona ukazuje na položaj nakoji će nova reč biti postavljena.

258. Zamislimo ovaj slučaj. Hoću da vodim dnevnik ο ponavljanju izvesnog oseta. U tom cilju s njim asociram znak »O«i svakog dana, kad doživim taj oset, zapisujem u kalendar tajznak. ------ Najpre hoću da napomenem da definicija znaka nemože da se izgovori. — Ali ja ipak mogu da je dam samom sebi kao neku vrstu ostenzivne definicije! — Kako? mogu li da ukazem na oset? — Ne u običnom smislu. Ali ja govorim ili pišem znak i pri tome koncentrišem svoju pažnju na oset — ukazujem, dakle, na njega u neku ruku interno. —Ali čemu ta ceremonija? Jer izgleda da je samo to u stvari! Definicija ipak služi za to da se utvrdi značenje nekog znaka. — Dobro, to se događa upravo koncentracijom pažnje; — jer tako se ureze u mene veza znaka sa osetom. — »Ja je urezujem u sebe« ipak može da znači jedino: taj proces postiže da se ubuduće ispravno sećam te veze. Međutim, u našem slučaju ja nemam kriterijum za ispravnost. Možda bismo želeli da kažemo: ispravno je sve Što se meni učini ispravnim. A to jedino znači da ο 'ispravnom' ovde ne može da se govori.

259. Da li su pravila privatnog jezika utisci ο pravilima?— Vaga na kojoj se mere utisci nije utisak ο vagi.

260. »Dobro, ja verujem da je to ponovo oset O.« — Bićeda ti veruješ da veruješ!

122 123

Zar, dakle, onaj koji je uneo znak u kalendar nije baš ništa zabeležio? — Nemoj da smatraš razumljivim samo po sebi da neko nešto beleži kada znake unosi, npr., u kalendar. — Jedna beleška naravno ima funkciju; a »O« je zasad još nema.

(Može da se govori samom sebi. — Da li govori samom sebi svaki čovek koji govori kad niko drugi nije prisutan?)

261. Kakvog razloga imamo da »O« nazovemo znakom za jedan oset? »Oset« je, naime, reč našeg opšteg jezika, a ne nekog samo meni razumljivog. Upotrebi te reci potrebno je, dakle, opravdanje koje svi razumeju. — A takođe ništa ne bi pomoglo ako bi se reklo: to uopšte ne mora da bude oset; kada piše »O«, on ima nešto — i više ne bismo mogli da kažemo. Ali »imati« i »nešto« takođe pripadaju opštem jeziku. Tako se kada se bavi filosofijom na kraju dospeva tamo gde bi čovek hteo da ispušta još samo neartikulisane glasove. — Međutim, jedan takav glas je izraz samo u određenoj jezičkoj igri koju sad treba opisati.

262. Moglo bi da se kaže: Onaj ko je sebi dao privatno objašnjenje reci, mora u sebi da preduzme da tu reč i upotrebljava tako i tako. A kako on to preduzima? Da li treba da pretpostavim da on pronalazi tehniku te upotrebe ili da ju je zatekao već gotovu?

263. »Ja ipak mogu (u sebi) da preduzmem da to ubuduće zovem 'bol'.« — Da li si se, međutim, ti toga začelo i prihvatio? Zar si siguran da je za tu svrhu bilo dovoljno da koncentrišcš pažnju na svoje osećanje?« —Čudno pitanje.

264. »Kada jednom znaš šta reč označava, ti je razumeš, poznaješ svu njenu upotrebu.«

265. Zamislimo neku tabelu koja postoji samo u našoj predstavi; recimo neki rečnik. Pomoću rečnika može da se opravda prevod reci X rečju Y. Međutim, da li treba nazvati opravdanjem i to kad tu tabelu upotrebimo samo u predstavi? — »Pa, to je onda subjektivno opravdanje.« — Ali opravdanje se ipak sastoji u tome da se poziva na neko nezavisno mesto. —Međutim, ja se, takođe, mogu obratiti i od jedne uspomene drugoj. Npr., ja ne znam da li sam tačno zapamtio vreme polaska voza i kao kontrolu prizivam u sećanje sliku stranice u redu vožnje. Zar nemamo ovde isti slučaj?« — Ne; jer ovim postupkom mora da se izazove tačno sećanje. Ako slika reda vožnje u predstavi ne bi mogla i sama da se proveri, kako bi onda mogla da se potvrdi tačnost prvog sećanja? (Kao kad bi neko kupio više primeraka današnjih novina da bi se uverio da pišu istinu.)

Konsultovati jednu tabelu u predstavi u istoj meri predstavlja konsultovanje tabele, kao što je predstava rezultata jednog zamišljenogeksperimenta rezultat nekog eksperimenta.

266. Ja mogu da pogledam na sat da vidim koliko je sati. Međutim, mogu da gledam i u brojčanik sata da bih pogodio koliko je sati ili u tu svrhu da pomeram kazaljke sata sve dok mi se ne učini da su zauzele tačan položaj. Tako slika sata na više načina može da posluži da bi se odredilo vreme. (Gledati na sat u predstavi.)

267. Pretpostavimo da sam dimenzije jednog mosta koji se gradi u mojoj predstavi hteo da opravdam na taj način što ću najpre u svojoj predstavi da izvršim probe otpornosti materijala. To bi, naravno, bila predstava onoga što se naziva opravdanjem izbora dimenzija za most. Da li bismo, međutim, to nazvali i opravdanjem predstave izbora dimenzija?

268. Zašto ne mogu svojom desnom rukom da poklonim novac svojoj levoj ruci? — Moja desna ruka može da stavi novac u moju levicu. Desnica može da ispiše darovnicu, a leva priznanicu. — Ali dalje praktične posledice ne bi bile posledice darovanja. Kad levica primi novac od desnice, zapitaćemo se: »Dobro, a šta sad?« A to isto bi moglo da se zapita kad bi neko sebi dao privatno objašnjenje reci, tj. kad kaže sebi jednu reč i pri tome svoju pažnju usmeri na neki oset.

269. Podsetimo se da postoje izvesni kriteriji ponašanja za to da neko ne razume neku reč: da mu ona ništa ne saopštava, da on ne ume s njom ništa da započne. I kriteriji za to da on ,veruje da razume' tu reč, da povezuje s njom neko značenje, ali ne ono pravo. I najzad kriteriji za to da on pravilno razume reč. U drugom primeru moglo bi da se govori ο subjektivnom razumevanju. A »privatnim jezikom« mogli bi da se nazovu glasovi koje niko drugi ne razume, ali koje ja ,izgleda da razumem'.

270. Zamislimo sada neku primenu unošenja znaka »O« u moj dnevnik. Dolazim da ovog iskustva: kad god osetim određeni oset, manometar mi pokazuje da mi se krvni pritisak penje. Tako ja postajem kadar da najavim povišenje svoga krvnog pritiska bez pomoći aparata. To je koristan rezultat. I sad izgleda da je ovde sasvim svejedno da li sam ja pravilno prepoznao oset ili nisam. Pretpostavimo da se ja stalno varam i u identifikaciji toga oseta, — to ne znači ništa. A to već pokazuje da je pretpostavka ο ovoj zabludi bila samo varka. (U neku ruku, kao kad bismo obrtali dugme koje je izgledalo tako kao da njim nešto u mašini može da se pokrene; ono je, međutim, bilo samo ukras koji uopšte nije bio spojen sa mehanizmom.)

124 125

A kakve osnove imamo ovde da »O« nazovemo oznakom jednog oseta? Možda je to način kako se taj znak primenjuje u toj jezičkoj igri. — I zašto jedan »određen oset«, dakle svaki put isti? Pa, mi pretpostavljamo da smo svaki put pisali »O«.

271. »Zamisli čoveka koji ne bi mogao da zapamti šta znači reč ,bol' — i koji stoga naziva tako uvek nešto drugo — ali koji bi ipak tu reč primenjivao saglasno s običnim znacima i pretpostavkama bola!« — koji je dakle tako primenjuje kao i svi mi. Ovde bih hteo da kažem: ne pripada mašini onaj točkić koji može da se pokreće a da ništa drugo ne povuče za sobom.

272. Bitno u privatnom doživljaju nije zapravo to da svako poseduje svoj sopstveni egzemplar, nego da niko ne zna da li onaj drugi ima takođe to ili nešto drugo. Bila bi, dakle, mogućna pretpostavka — iako se ne bi dala verifikovati — da jedan deo čovečanstva ima jedan oset crvenog, a drugi deo neki drugi.

273. Kako stoji onda s rečju »crven« — da li da kažem da ona označava nešto ,naspramno nama svima', a da svako zapravo osim te reci treba da ima još jednu za oznaku svog sopstvenog oseta crvenog? Ili je ovako: reč »crven« označava nešto svima nama poznato a, pored toga, za svakoga nešto samo njemu poznato? (Ili možda bolje: odnosi se na nešto samo njemu poznato.)

274. Naravno, da bismo shvatili funkciju reci »crven«, ništa nam ne pomaže da kažemo »odnosi se na«, umesto »označava« nešto privatno; ali, psihološki, to je pogodniji izraz za određeni doživljaj kad se bavimo filosofijom. Isto je kao da pri izgovoru te reci sa strane bacimo pogled na sopstveni oset, da sebi u neku ruku kažemo: već znam šta tim podrazumevam.

275. Pogledaj plavetnilo neba i reci samom sebi: »Kako je plavo nebo!« — Kada to činiš spontano — ne sa filosofskim namerama — ne pada ti na um da taj utisak boje pripada samo tebi. I ti se ne ustručavaš da taj uzvik uputiš nekom drugom. A ako pri tim recima nešto pokazuješ, pokazuješ nebo. Time podrazumevam: ti nemaš osećanje da sam sebi pokazuješ, što često prati ,davanje naziva osetu' kad se razmišlja ο .privatnom jeziku'. Ti, takođe, ne misliš da zapravo ne bi trebalo da se boja pokazuje rukom, već pažnjom. (Razmisli šta to znači »pažnjom ukazati na nešto«.)

276. »Ali zar mi ne podrazumevamo nešto sasvim određeno kada neku boju posmatramo i dajemo naziv za svoj utisak boje?« Ali to je upravo tako kao da smo utisak boje, slično nekoj opni, odvojili od viđenog predmeta. (To treba da podstakne naše podo-zrenje.)

277. Kako je, međutim, uopšte moguće da dolazimo u iskušenje da verujemo da se pod jednom rečju čas podrazumeva bojakoja je svima poznata, — čas ,vizuelni utisak' koji ja sada primam? Kako je moguće da ovde postoji i samo iskušenje? ------------------- Utim slučajevima ja boji ne poklanjam istu vrstu pažnje. Ako podrazumevam (kao što bih hteo da kažem) utisak boje koji samo meni pripada, ja se utapam u tu boju — otprilike onako kao kad ,ne mogu da se sit nagledam' neke boje. Stoga je lakše da se stvori ovaj doživljaj kad se posmatra neka svetla boja ili neki kompleks boja koji nam se urezuje u duši.

278. »Ja znam kako zelena boja meni izgleda« — pa, to ipak ima smisla! — Svakako; kakve primene toga stava ti zamišljaš?

279. Zamisli da neko kaže: »Ali ja znam koliko sam visok«, a pri tome kao znak stavlja ruku sebi na teme!

280. Neko slika sliku da pokaže kako on otprilike zamišlja neku pozorišnu scenu. A ja kažem: »Ova slika ima dvostruku funkciju: ona drugima nešto saopštava upravo onako kako nešto saopštavaju slike ili reci — ali za onoga koji to saopštava ona je još prikaz (ili saopštenje?) druge vrste: za njega je to slika njegove predstave, onako kako ne može da bude ni za koga drugog. Njegov privatni utisak slike kaže mu šta je on zamišljao; u smislu u kom to slika ne može da pruži drugome.« — As kakvim pravom u ovom drugom slučaju ja govorim ο prikazu ili saopštenju, ako su u prvom slučaju te reci bile pravilno primenjene?

281. »Ali zar se to što kažeš ne svodi na to da nema, npr., bola bez ponašanja u bolu? — Svodi se na ovo: samo za živa čoveka, i za ono što mu je slično (što se slično ponaša), može da se kaže da ima osete; da vidi; da je šlep; da čuje; da je gluv; da je pri svesti ili bez svesti.

282. »Ali u bajci ipak može i lonac da vidi i da čuje« (Svakako; ali on može i da govori.)

»Ali bajka izumeva samo ono što nije slučaj; ipak ona ne govori besmislice.« — Nije to tako jednostavno. Da li je to neistina ili besmislica kad se kaže da lonac govori? Da li imamo jasnu sliku ο tome pod kojim bismo okolnostima za lonac rekli da govori? (Čak i pesma-besmislica nije besmislena na onaj način na koji je to mucanje deteta.)

Da, mi kažemo za neživo da oseća bolove: npr., u igri s lutkama. Ali ova primena pojma bola je sekundarna. Zamislimo ipak slučaj da ljudi samo za neživo kažu da oseća bol; da saža-ljevaju samo lutke. (Kad se deca igraju »voza«, njihova igra se slaže sa njihovim znanjem ο vozu. Međutim, deca nekog plemena

126 127

koje ne poznaje voz mogla bi da preuzmu tu igru od druge dece i da se igraju »voza«, a da ne znaju da se tim nešto podražava. Moglo bi da se kaže da ta igra za njih nema isti smisao kao za nas.)

283. Odakle nama samo i dolazi misao da bi bića, predmetimogli nešto da osećaju?

Da li me je na to navelo moje vaspitanje, obraćajući mi pažnju na moja osećanja, a ja onda prebacujem tu ideju na objekte van sebe? I raspoznajem da (u meni) postoji nešto što mogu da nazovem »bol«, ne dospevajući tom upotrebom reci u konflikt s drugima? — Svoju ideju ne prenosim na kamenje i biljke i dr.

Zar ne bih mogao da zamislim da trpim strahovit bol i, dok on traje, da se pretvaram u kamen? Dobro, otkud ja znam, kad zatvorim oči, da se nisam pretvorio u kamen? — A ako se to dogodilo, u kojoj će meri kamen osećati bol? U kojoj će meri to moći da se iskaže ο kamenu? I zašto ovde bol uopšte treba da ima nekog nosioca?!

A može li za kamen da se kaže da ima dušu i da ona oseća bol? šta duša ima sa kamenom, šta ima bol?

Samo za ono što se ponaša kao čovek može da se kaže da ima bol.Jer to mora da se kaže za telo ili, ako hoćeš, za dušu koju telo ima. A

kako može jedno telo da ima dušu?

284. Pogledaj jedan kamen i zamisli u sebi da on imaoscte! — Neko kaže sam sebi: — Kako se samo može i doći natu ideju da se jednoj stvari pripišu oseti? Isto bi se tako opravdano oni mogli pripisati i jednom broju! — A pogledaj sadakako se muva koprca i ta teškoća smesta nestaje i izgleda dabol može tamo da zahvati gde je, u neku ruku, sve bilo ranijesuviše glatko za njega.

Isto tako nam se čini da je leš sasvim nepristupačan bolu. — Naše držanje prema nečem živom nije isto kao prema mrtvom. Sve naše reakcije su različite. — Ako neko kaže: »To ne može jednostavno da se sastoji u tome što se živo pokreće tako i tako, a mrtvo ne« — ja ću mu nagovestiti da je ovde slučaj prelaza .kvantiteta u kvalitet'.

285. Pomisli na raspoznavanje izraza lica. Ili na opis izrazalica — koji se ne sastoji u tome da se navedu proporcije lica! Pomisli i na to kako se lice nekog čoveka može podražavati, a dase sopstveno pri tome ne vidi u ogledalu.

286. Ali zar nije apsurdno da se za jedno telo kaže daoseća bol? ------- I zašto u tome osećamo apsurdnost? U kojoj merimoja ruka ne oseća bol, već ja u svojoj ruci?

Kakvo je to sporno pitanje: Da li telo oseća bol? — Kako to treba da se resi? Kako dolazi do izražaja da to nije telo? — Pa, recimo, ovako: kad neko oseća bol u ruci, ruka to ne kaže (osim ako ne napiše) i ne tešimo ruku, nego bolesnika gledajući mu u oči.

287. Kako sam ispunjen sažaljenjem prema tome čoveku? Kako se pokazuje šta je objekt sažaljenja? (Može da se kaže da je sažaljenje oblik ubeđenja da neko drugi trpi bol.)

288. Ja se pretvorim u kamen, a bol i dalje traje. — Kadabih se samo varao i kada to više ne bi bio bol] --------------- Ali tu ja ipakne mogu da se varam; ipak ne znači da sumnjam da li osećam bol! To znači: kad bi neko rekao: »Ne znam da li je to bol što osećam ili je nešto drugo?«, mi bismo pomislili otprilike da on ne zna šta na našem jeziku znači reč »boi«, pa bismo mu to objasnili. — Kako? Možda gestovima, ili bismo ga uboli iglom i rekli »Vidiš, to je bol«. Ovo objašnjenje reci, kao i svako drugo, on bi mogao da razume tačno, pogrešno ili nikako. I kao što se inače događa, kroz njegovu upotrebu reči će se videti kako je razumeo.

Kad bi on, npr., rekao: »O, ja znam šta znači ,bol', ali ne znam da li je to bol što ja sada osećam« — mi bismo samo odmahnuli glavom i bili bismo primorani da njegove reči smatramo čudnom reakcijom s kojom ne znamo šta bismo započeli. (To bi bilo otprilike kao kad bismo čuli da neko ozbiljno kaže: »Dobro se sećam da sam neko vreme pre svog rođenja vero-vao...«.)

Takav izraz sumnje ne pripada jezičkoj igri; ali ako je sada isključen izraz oseta, to jest ljudsko ponašanje, onda izgleda da bih ponovo smeo da sumnjam. Moje iskušenje da kažem da bi se oset mogao smatrati nečim drugim od onoga što jeste dolazi odavde: ako mislim da je normalna jezička igra ukinuta izražavanjem oseta, treba mi onda kriterijum identičnosti za oset; i onda bi takođe postojala mogućnost zablude.

289. »Kada kažem ,Osećam bol', ja sam u svakom slučaju opravdan pred samim sobom.« — Šta to znači? Znači li to: »Kad bi neko drugi mogao da zna šta ja nazivam ,bol', složio bi sc da tu reč tačno upotrebljavam«?

Jednu reč upotrebiti bez opravdanja ne znači upotrebiti je krivo.

128 129

290. Naravno, ja svoje osete ne identifikujem pomoću kriterija, nego upotrebljavam isti izraz. Time se, međutim, jezičkaigra ne završava; tim ona počinje.

Ali zar ona ne počinje osetom — koji ja opisujem? — Možda nas ovde reč »opisati« vara. Ja kažem: »Opisujem stanje svoje svesti« i »Opisujem svoju sobu«. Treba prizvati u sećanje razlike među jezičkim igrama.

291. Ono što mi zovemo »opisima« jesu instrumenti specijalne namene. Pomisli pri tome na neki mašinski crtež, presek, plan s razmerama koje neki inženjer ima pred sobom. Kad se ο opisu misli kao ο leksičkoj slici činjenica, u tome se krije izvesna zabluda: misli se, otprilike, samo na slike kakve vise na našim zidovima; za koje nam se prosto čini da predstavljaju izgled neke stvari, kako je ona napravljena. (Takve su slike u neku ruku izlišne.)

292. Ne veruj uvek da svoje reći čitaš sa činjenica, tj. da činjenice preslikavaš u reci prema pravilima! Jer bi primenu pravila u posebnom slučaju morao čak da sprovedeš i bez pomoći.

293. Kada za samog sebe kažem da samo iz sopstvenogslučaja znam šta znači reč »bol«, — ne moram li to da kažem iza druge? I kako smem jedan slučaj tako neodgovorno dauopštim?

Eto, neko mi za sebe kaže da zna šta je bol jedino zahvaljujući samom sebi! — Pretpostavimo da svako ima jednu kutiju u kojoj se nalazi nešto što ćemo nazvati »buba«. Niko ne može uopšte da pogleda u kutiju nekome drugom i svako kaže da on zna šta je buba samo po izgledu svoje bube. — Naravno moglo bi da se desi da svako u svojoj kutiji ima neku drugu stvar. Čak bi moglo da se zamisli da se ta stvar neprestano menja. —Ali, kad bi reč »buba« kod ovih ljudi ipak imala neku upotrebu? — To ne bi onda bila upotreba za označavanje jedne stvari. Ta stvar u kutiji uopšte ne spada u jezičku igru — čak ni kao nešto, jer bi kutija mogla da bude i prazna. — Ne, putem te stvari u kutiji može da se .skraćuje'; to se poništava bez obzira šta je.

To znači: kad se gramatika izraza za oset konstruiše po uzoru na ,predmet i oznaku', onda predmet ispada iz razmatranja kao irelevantan.

294. Kad kažeš da on pred sobom vidi privatnu sliku kojuopisuje ti si, ako hoćeš, izrazio pretpostavku ο onome što on imapred sobom. A to znači da to možeš da opišeš podrobnije, ili daga opisuješ. Ako priznaješ da nemaš ni pojma koje bi vrstemoglo da bude to što on ima pred sobom — šta te onda još

navodi da kažeš da on ima nešto pred sobom? Nije li to isto kao kad bih ja za nekoga rekao: »On ima nešto. Da li je to, međutim, novac, ili dug, ili prazna kasa, ja ne znam.«

295. I kakav uopšte treba da bude stav »Znam samo izsopstvenog slučaja ...«? Iskustveni stav? Ne. — Gramatički?

Ja dakle, mislim: svako kaže za samog sebe da on jedino po sopstvenom bolu zna šta je to bol. — Ne da to ljudi stvarno kažu ili da su samo spremni da to kažu. Ali ako je to svakorekao ------- to bi moglo da bude jedna vrsta uzvika. I ako je kaosaopštenje on beznačajan, ipak je neka slika; i zašto ne bi trebalo da zaželimo da takvu jednu sliku dozovemo u svest? Umesto reći zamisli jednu slikanu alegoriju.

Kad se, dok se bavimo filosofijom, zagledamo u sebe, često nam dođe pred oči upravo ovakva slika. Sasvim slikovit prikaz naše gramatike. Ne fakta nego, u neku ruku, ilustrovani govorni obrti.

296. »Dobro, ali ipak nešto postoji što prati moj uzvik bola! A zbog toga i dolazi do uzvika. A to nešto je važno i strašno.« — Samo, kome mi to saopštavamo? I kojom prilikom?

297. Naravno, kada u loncu vri voda, iz lonca izlazi para, a i naslikana para iz naslikanog lonca. Ali šta ako bismo hteli da kažemo da i u naslikanom loncu mora nešto da vri?

298. Da bismo mi tako rado rekli »To je važno« — ukazujući sami sebi na osete — pokazuje već to što smo tako često skloni da kažemo nešto što uopšte nije saopštenje.

299. Ne moći se uzdržati — kad se prepustimo filosofskim mislima — da ne kažemo to i to, ne znači biti prisiljen na izvesnu pretpostavku, ili stanje stvari neposredno sagledati ili znati.

300. Jezičkoj igri recima »on oseća bol« pripada — hteli bismo da kažemo — ne samo slika ponašanja nego i slika bola. Ili: ne samo primer ponašanja nego i primer bola. Znači da je po sredi nesporazum ako se kaže »Slika bola stupa u jezičku igru sa rečju ,bol'«. Predstava bola nije slika i ta se predstava u jezičkoj igri takođe ne može zameniti nečim što bismo nazvali slikom. Zbilja, u izvesnom smislu u jezičku igru stupa predstava bola, samo ne kao slika.

301. Predstava nije slika, ali neka slika može da joj odgovara.

302. Ako moramo sebi da predstavimo tuđi bol po uzoru na sopstveni, to uopšte nije tako lako: jer, prema bolu koji

9 Filosoiska istraživanja

130 131

osećam, ja sebi treba da predstavim bol koji ne osećam. U predstavi, naime, ne treba jednostavno napraviti prelaz od jednog bol-nog mesta do drugog. Kao od bola u šaci do bola u ruci. Jer, ne treba da zamislim da ja osećam bol na nekom delu njegovog tela. (Što bi takođe bilo moguće.)

Ponašanje u bolu može da ukaže na neko bolno mesto, — ali je obolela osoba ta koja ispoljava bol.

303. »Ja mogu samo da verujem da neko drugi oseća bol,ali to znam kad ga ja osećam.« — Da; čovek može da se odlučida kaže: »Verujem da on oseća bol«, umesto »On oseća bol«.Ali to je sve. -------- Što ovde izgleda kao neko objašnjenje ili kaoiskaz ο psihičkim procesima, u stvari je zamena jednog načina govora drugim koji nam se čini pogodnijim dok se bavimo filo-sofijom.

Pokušaj jednom — u nekom konkretnom slučaju — da posumnjaš u nečiji tuđi bol ili strah.

304. »Ali ćeš ipak dopustiti da ima razlike između .ponašanja u bolu' koje je praćeno bolom i ,ponašanja u bolu' bezbola.« — Dopustiti? Koja bi razlika mogla da bude veća! — »Λipak ponovo dolaziš do zaključka da je sam oset ništa.« — Ipakne. On nije nešto, ali takođe nije ništa. Zaključak je bio samoda bi ništa postizalo isto ono što i nešto ο čemu ništa ne možeda se izrekne. Mi smo jedino odbacili gramatiku koja ovde hoćeda nam se nametne.

Taj paradoks iščezava samo onda kad se radikalno raskine s idejom da jezik funkcioniše uvek na isti način, da služi uvele istom cilju: da prenese misli — bilo da se to misli ο kućama, ο bolu, ο dobru ili zlu ili ma ο čemu drugom.

305. »Ali ti ipak ue možeš da usporavaš da se, npr., pri sećanju dešava neki unutrašnji proces.« — Zašto se dobi ja utisak kao da mi hoćemo nešto da osporavamo? Kad kažemo: »Pri tome se ipak dešava neki unutrašnji proces« — želimo da nastavimo: »Pa ti ga vidiš«. I to je taj unutrašnji proces koji se podrazumeva rečju »sećati se«. — Taj utisak — da mi želimo da nešto osporavamo — potiče otuda što se mi protivimo slici .unutrašnjeg procesa'. Ono što mi osporavamo jeste tvrđenje da nam slika unutrašnjeg procesa pruža tačnu ideju ο primeni reci »sećati se«. Mi čak kažemo da nas tako razgranata slika sprečava da vidimo primenu te reci onakvom kakva ona jeste.

306. Zašto onda da osporavani da tu postoji neki duhovni proces?! Jedino što »Sad se u meni dešavao duhovni proces seća-nja na ...« znači isto što i: »Sad sam se setio toga ...«. Osporavati

duhovni proces značilo bi osporavati sećanje; osporavati da se ikad iko ičega setio.

307. »Da ti ipak nisi prerušeni bihejviorista? Zar ti u osnovi ipak ne tvrdiš da je sve fikcija, sve osim čovekovog ponašanja?« — Ako ja govorim ο nekoj fikciji, onda je to gramatička fikcija.

308. Kako samo dolazi do filosofskog problema psihičkih procesa i stanja i bihejviorizma? — Prvi korak je sasvim neupadljiv. — Mi govorimo ο procesima i stanjima, a njihova priroda ostaje nerešena! Možda ćemo jednom znati više ο njima — mislimo mi. Međutim, upravo time smo odredili određeni način posma-tranja. Jer mi imamo određen pojam ο tome šta znači: pobliže upoznati neki proces. (Odlučujući korak u opsenarskom triku je načinjen, a upravo nam se on činio nevin.) — I sad se analogija, koja je trebalo naše misli da učini poimljivim, raspada u param-parčad. Dakle, mi smo sada primorani da osporavamo taj još neshvaćen proces u još neistraženom mediju. I tako se, dakle, učinilo da smo mi osporavali duhovne procese. A mi, naravno, ipak nećemo da ih osporavamo!

309. Šta je tvoj cilj u filosofiji? — Da pokažem muvi izlaz iz flaše za hvatanje muva.

310. Kažem nekome da osećam bol. On zauzima premameni stav verovanja; neverovanja; podozrenja; itd.

Pretpostavimo da on kaže: »Neće biti tako rđavo.« — Nije li to dokaz da on veruje u nešto što je iza spoljnjtg izraza bola?----- Njegov stav je dokaz njegovog stava. Zamisli da su ne samorečenica »Ja osećam bol«, nego i odgovor »Neće biti tako rđavo« razmenjeni spontanim usklicima i grimasama!

311. »Koja bi razlika mogla biti veća!« — Verujem dabih u slučaju bolova mogao sebi da predočim tu razliku privatim.Ali razliku između slomljenog i neslomljenog zuba mogao bihda predočim svakome. — Ali za privatno predočavanje ne trebauopšte sebi da izazoveš bol, nego je dovoljno da ga zamisliš, —da, npr., malo iskriviš lice. I da li ti znaš da je to što sebi predočavaš bol, a ne, npr., izraz lica? A zatim, kako znaš šta treba sebida predočiš pre no što to učiniš? To privatno predočavanjeje iluzija.

312. Ali zar opet slučaj zuba i slučaj bola nisu ipak slični?Jer vizuelnom oselu u jednom slučaju odgovara oset bola u drugom. Vizuelni oset sebi mogu da predstavim isto tako loše ilidobro kao i oset bola.

Zamislimo ovakav slučaj: površine stvari iz naše okoline (kamenje, biljke i dr.) imaju mrlje i zone koje pri dodiru prouz-

9*

132133

rokuju bol na našoj' koži. (Recimo zbog hemijskog sastava ovih površina. Ali mi ne moramo to da znamo.) Isto kao što danas govorimo ο crvenim mrljama na listu jedne određene biljke, tada bismo govorili ο listu sa mrljama bola. Ja zamišljam da bi opažaj ovih mrlja i njihovih oblika za nas bio od koristi, da bismo iz njega mogli da izvučemo zaključke ο značajnim osobinama stvari.

313. Ja mogu da predočim bol isto kao što predočavam crveno i kao što predočavam pravo i krivo i drvo i kamen. — Upravo to mi nazivamo »predočavanjem«.

314. Ako sam sklon da svoje trenutno stanje glavobolje posmatram da bih razjasnio filosofski problem oseta — to ukazuje na fundamentalni nesporazum.

315. Da li bi mogao da razume reč »bol« onaj koji nikada nije osetio bol? Treba li iskustvo da me nauči da li je tako ili nije? — A kad kažem: »čovek ne može da zamisli bol ako ga jednom nije osetio« — otkuda mi to znamo? Kako se može resiti da li je to istina?

316. Da bi se razjasnilo značenje reci »misliti«, posmatraj-mo sami sebe pri mišljenju; ono što tada opažamo biće ono što ta reč znači! — Ali taj pojam se upravo ne upotrebljava tako. (Bilo bi slično kad bih ja, ne poznajući šahovsku igru, ozbiljno posma-trao poslednje poteze jedne šahovske partije da pronađem šta znači reč »mat«.)

317. Paralela koja obmanjuje: uzvik — izraz bola; rečenica ■—izraz misli!

Kao da je svrha rečenice da nekome stavi do znanja kako je drugome na duši: samo, tako reći, u aparatu za mišljenje, a ne u stomaku.

318. Kad misleći govorimo ili pišemo — onako kako toobično činimo — nećemo reći, uopšte uzev, da brže mislimo negošto govorimo, jer se misao ovde ne pojavljuje odvojeno od izraza.S druge strane se, međutim, govori ο brzini misli: kako nam nekamisao munjevito prođe kroz glavu, kako nam u trenu postajujasni problemi itd. Prirodno je da se upita: da li se pri munjevitom mišljenju događa isto što i pri govoru koji nije nepromišljen — samo do krajnosti ubrzano? Tako, dakle, kao da se uprvom slučaju satni mehanizam obrne u jednom mahu bez zastoja, a u drugom se slučaju obrće stopu po stopu, sputavanrecima.

319. U istom smislu mogu neku misao munjevito da vidimsasvim pred sobom ili da je razumem, kao što sa nekoliko reciili poteza mogu i da je pribeležim.

Šta ovu belešku čini rezimeom te misli?

320. Munjevita misao može da se odnosi prema izgovorenojmisli kao algebarska formula prema nizu brojeva koji iz njerazvijam.

Ako mi je, npr., data neka algebarska funkcija, ja sam SIGURAN da ću njene vrednosti za argumente 1, 2, 3, do 10 moći da proračunam. Ova sigurnost će se nazvati .osnovanom' zato što sam ja naučio da izračunavam takve funkcije itd. U drugim slučajevima neće biti osnovana — ali će uspehom ipak biti opravdana.

321. »šta se događa kad jedan čovek iznenada razume?«— Pitanje je rđavo postavljeno. Ako se pita za značenje izraza»iznenada razumeti«, onda odgovor nije ukazivanje na neki proceskoji tako nazivamo. — To pitanje bi moglo da znači: po kojimznacima se vidi da neko iznenada razume; koje su karakteristične psihičke propratne pojave iznenadnog razumevanja?

(Nema osnova za pretpostavku da čovek oseća izražajne kretnje svoga lica, npr., ili u svom dahu promene karakteristične za neku emociju, čak i ako ih oseti čim usmeri pažnju na njih.) ((Pozitura.))

322. To što odgovor na pitanje ο značenju izraza nije datovim opisom, navodi na zaključak da je razumevanje jedan specifičan doživljaj koji se ne može definisati. Zaboravlja se, međutim, da je ono što nas mora da interesuje sadržano u pitanju:Kako mi upoređujemo ove doživljaje; šta utvrđujemo kao kriteri-jum identiteta toga događaja?

323. »Sada znam dalje!« je uzvik; on odgovara jednominstinktivnom glasu, radosnom prenuću. Iz mog osećanja nesledi, naravno, da ja neću znati čim pokušam da krenem dalje.— Postoje slučajevi u kojima ću reći: »Kad sam rekao da znamdalje, onda je bilo tako.« To će se, npr., reći kada dođe do nekenepredviđene smetnje. Ali nepredviđeno ne bi smelo da budeprosto to da zastanem.

A dalo bi se zamisliti to da se nekome uvek čini da je ponovo obasjan — da uzvikne »Evo ga!« i da to onda nikada ne može da opravda na delu. — Moglo bi da mu se učini da je trenutno ponovo zaboravio značenje slike koja mu je lebdela u svesti.

134 135

324. Da li bi bilo ispravno da se kaže da se ovde radi ο indukciji i da sam ja tako siguran da ću biti kadar da nastavim onaj red kao što sam siguran da će ova knjiga pasti na zemlju ako je ispustim; i da ja ne bih bio više začuđen kad bi iznenada, bez vidljivog razloga, zastao u razvijanju reda nego što bi to bio kad bi se knjiga zadržala lebdeći u vazduhu umesto da padne? — Na to hoću da odgovorim da nama upravo za tu sigurnost nisu potrebni nikakvi razlozi, šta bi sigurnost moglo više da opravda nego uspeh?

325. »Izvesnost da ću biti kadar da nastavim posle toga doživljaja —npr., pošto sam video tu formulu — zasniva se jednostavno na indukciji.« Šta to znači? — »Izvesnost da će me vatra opeci zasniva se na indukciji.« Da li to znači da ja za sebe zaključujem: »Uvek sam se opekao na plamenu, dakle to će se i sada dogoditi«? Ili je prethodno iskustvo uzrok moje izvesnosti, a ne njen razlog? Da li je prethodno iskustvo uzrok izvesnosti? — zavisi od sistema hipoteza, prirodnih zakona, u kome posmatra-mo fenomen izvesnosti.

Da li je to poverenje opravdano? — Ono što ljudi uvaže kao opravdanje pokazuje kako oni misle i žive.

326. Mi jedno očekujemo, a drugo nas iznenadi; ali u lancurazloga ima kraja.

327. »Može li se misliti a da se ne govori? — I šta je mišljenje? —Pa, zar ti nikada ne misliš? Zar ne možeš da po-smatraš sebe i da sagledaš šta se tu događa? A to bi ipak trebalo da bude jednostavno. Na to ne moraš da čekaš kao na neki astronomski događaj da bi onda u brzini izvršio svoja po-smatranja.

328. Dobro, šta se još zove »misliti«? Za šta smo naučili da upotrebljavamo tu reč? — Kad kažem da sam mislio — moram li tu da uvek budem u pravu? — Kakva vrsta greške tu postoji? Da li postoje okolnosti u kojima bi se čovek upitao: »Da li je to što sam ja radio uistinu bilo mišljenje ili se ja možda varam?« Kad neko u toku razmišljanja izvodi neko me-renje, da li je on prestao da misli, ako pri merenju ne govori samom sebi?

329. Kad mislim recima, meni pored jezičkog izraza ne dolaze u svest i 'značenja', već je sam jezik nosilac mišljenja.

330. Da li je mišljenje jedna vrsta govora? Reklo bi se da je to ono što čini razliku između govora praćenog mislima i govora bez mišljenja. —Izgleda da je ono pratnja govora. Jedan pro-

ces koji možda može da prati i nešto drugo ili da protiče samostalno.Izgovori ovaj redak: »Pero je začelo tupo. Pa, ići će ipak.« Jednom to

izgovori misleći, zatim ne misleći, a onda misli samo misao, ali bez reci. —Pa, ja bih mogao, dok nešto pišem, da proverim vrh moga pera, da iskrivim lice, — a onda da nastavim s pisanjem uz jedan gest rezignacije. — Takođe bih mogao, dok vršim bilo kakva merenja, da radim tako da bi onaj koji me posmatra rekao da sam ja — bez reci — mislio ako su dve veličine jednake s trećom, onda su one međusobno jednake. — Ali ono što ovde sačinjava misao nije proces koji mora da prati reci ako one ne treba da budu izgovorene ne misleći.

331. Zamisli ljude koji bi mogli da misle samo naglas! (Kao što ima ljudi koji mogu da čitaju samo naglas.)

332. Pod »misliti« ponekad podrazumevamo da je rečenica praćena nekim psihičkim procesom, ali tu pratnju ne zovemo»mišlju«. ------ Govori jednu rečenicu i misli je; govori je s razu-mevanjem! — A sad je nemoj govoriti nego samo radi ono čime si je pratio govoreći je s razumevanjem! — (Pevaj ovu pesmu s određenim izrazom! A sad je nemoj pevati, nego ponovi taj izraz! — A i tu bi se dalo nešto ponoviti; npr., njihanje telom, sporije i brže disanje, itd.)

333. »To može da kaže samo neko ko je u to ubeđen.« — Kad on to kaže, šta mu pomaže ubeđenje? — Da li je ono prisutno negde pored izgovorenog izraza? (Ili je ono maskirano tim izrazom kao tihi ton glasnim, tako da u neku ruku više ne može da se čuje ako se izrazi glasno?) Šta onda kad bi neko rekao: »Da bi jedna melodija mogla da se otpeva po sećanju, moraš li da je čuješ u mislima i da je prema tome otpevaš«?

334. »Ti si, dakle, zapravo hteo da kažeš ...« — ovim načinom govora vodimo nekoga od jednog oblika izražavanja do drugog. Ima pokušaja da se upotrebi ova slika: da je, ono što je on zapravo ,hteo da kaže', što je ,podrazumevao' još pre no što smo mi to izgovorili, postojalo u njegovoj svesti. Ono što" nas navodi da napustimo jedan izraz i da na njegovo mesto uzmemo neki drugi, može da bude različite vrste. Da bi se to razumelo, korisno je da se posmatra odnos u kome stoje rešenja mate-matičkih problema prema formulaciji pitanja i njegovom nastanku. Pojam ,trostruko deljenje ugla pomoću lenjira i šestara', kad neko pokušava da izvrši to deljenje i, s druge strane, kad je dokazano da to nije moguće.

136 137

335. Šta se događa kad se mi trudimo — recimo pri pisanju pisma — da nađemo pravi izraz za svoje misli? — Ovakvimnačinom govora upoređuje se taj proces sa procesom prevođenjaili opisivanja: misli su tu (možda već i od ranije) i mi još samotražimo kako da ih izrazimo. Ova slika odgovara različitim slučajevima u različitom stepenu. — Ali šta sve ne može ovde da sedogodi! — Ja se prepuštam jednom raspoloženju i izraz dolazi-Ili: u svesti mi lebdi neka slika i ja pokušavam da je opišem.Ili: padne mi na um jedan engleski izraz i ja hoću da se dosetimodgovarajućem nemačkom izrazu. Ili: načinim neku kretnju iupitam se: »Koje reci odgovaraju ovoj kretnji?« itd.

Kad bi sad neko upitao: »Da li imaš misao pre no što si našao izraz?« — šta bi ovde trebalo odgovoriti? A šta na ovo pitanje: »U čemu se sastojala misao onakva kakva je bila pre tog izraza?«

336. Ovde imamo slučaj koji je sličan onome kad neko neku rečenicu sa neobičnim redom reci u nemačkom ili latinskom ne može jednostavno da smisli takvu kakva je. Najpre treba da je smisli, a tek posle toga se reci smeštaju u onaj naročiti položaj. (Neki francuski političar je jednom napisao da je specifičnost francuskog jezika to što u njemu reci dolaze onim redom kojim ih čovek misli).

337. Ali zar ja, npr., nisam celovit oblik rečenice smerao već od početka? — Dakle, ona je meni ipak već bila u svesti još pre no što sam je izgovorio! — Ako mi je bila u svesti onda, uopšte uzev, nije sa drugim rasporedom reci. Ali mi ovde ponovo pravimo pogrešnu sliku ,nameravanog', tj. upotrebe te reci. Namera je ugneždena u situaciju, u ljudske navike i institucije. Kad ne bi postojala tehnika šahovske igre, ja ne bih mogao ni da nameravam da odigram jednu partiju šaha. Ukoliko ja taj rečenični oblik i smeram unapred, to je omogućeno time što ja umem da govorim nemački.

338. Ipak neko može nešto da kaže samo ako je naučio da govori. Ko dakle hoće nešto da kaže, morao je za to i da uči, mora da vlada nekim jezikom; a uz to je jasno da on ne mora da govori onda kad želi da govori. Isto kao što ne mora da igra kad želi da igra.

A kad se ο tome razmišlja, duh se masa predstave igranja, govorenja itd.

339. Mišljenje nije netelesan proces koji pozajmljuje životi smisao govorenja i koji bi se mogao odvojiti od govora u nekuruku kao što đavo uklanja šlemilovu senku sa tla. Ali kako »nijenetelesni proces«? Da li ja, dakle, poznajem netelesne procese,

samo što mišljenje nije jedno od njih? Ne, reč »netelesni proces« pozvao sam u pomoć u svojoj zbunjenosti, jer sam hteo značenje reci »misliti« da objasnim na primitivan način.

Ali moglo bi da se kaže: »Mišljenje je netelesan proces« kad želimo da načinimo razliku između gramatike reci »misliti« i gramatike reci »jesti« (npr.). Samo što razlika u značenjima ovako izgleda suviše mala. (Slično je kad se kaže: cifre su stvarni, a brojevi ne-stvarni predmeti.) Jedan neadekvatan način izražavanja je sigurno sredstvo da se ostane u zabuni. On, u neku ruku, spušta rezu na izlaz iz nje.

340. Kako jedna reč funkcioniše, ne može da se dokuči.Treba posmatrati njenu primenu i iz toga učiti.

Teškoća je, međutim, u tome da se odstrani predrasuda koja tom učenju stoji na putu. To nije glupa predrasuda.

341. Promišljeno i nepromišljeno mišljenje može da se uporedi s promišljenim i nepromišljenim sviranjem jednog muzičkog komada.

342. Da bi pokazao da je mišljenje bez govora moguće, Vilijem Džejms navodi sećanje jednog gluvonemog, g. Balarda, koji je zabeležio da je on u mladosti, još pre no što je naučio da govori, razmišljao ο bogu i svetu. — A šta je to moglo da znači! — Balard piše: It was during those delightful rides, some two or three years before my initiation into the rudiments of written language, that I began to ask myself the question: how came the world into being?« — Mogao bi neko da upita: Da li si siguran da je to tačan prevod recima njegovih misli koje nisu bile formu-lisane u reci? — I zašto ovo pitanje — koje, izgleda, inače uopšte ne postoji — pomalja ovde vrat? Da li ja hoću da kažem da autora vara pamćenje? — Ja čak i ne znam da li bih to rekao. Ove uspomene su čudan fenomen pamćenja — i ja ne znam koji zaključci ο prošlosti pripovedača mogu iz njih da se izvuku.

343. Reci kojima izražavam svoju uspomenu su reakcija moje uspomene.

344. Da li bi se moglo zamisliti da ljudi nikad ne govore jednim jezikom koji može da se čuje nego, pak, da govore sami sebi, u sebi, u predstavi?

»Kad bi ljudi uvek govorili jedino u sebi samima sebi, naposletku bi radili stalno ono što i danas pokatkad čine«. — Dakle, sasvim je lako da se to zamisli; treba samo da se učini laki prelaz od nekolicine ka svima. (Slično: »Beskrajno dug drvored je naprosto drvored koji se ne završava.«) Naš kriterijum za to da neko govori samom sebi jeste ono što nam on kaže i njegovo

138 139

ostalo ponašanje, a mi samo za onoga kažemo da govori sam sebi koji, u običnom smislu, ume da govori. A to ne kažemo za papagaja niti za gramofon.

345. »Što se ponekad dešava, moglo bi uvek da se dešava«— kakav bi to bio stav? Sličan ovom: ako ima smisla »F (a)«,onda ima smisla i »(x) · F (x)«.

»Ako može da se dogodi da neko u jednoj igri pogrešno igra, moglo bi da bude da svi ljudi u svim igrama povlače samo pogrešne poteze«. —Dakle dolazimo u iskušenje da ovde pogrešno shvatimo logiku naših izraza i da netačno predstavimo upotrebu naših reci.

Zapovesti se ponekad ne izvršavaju. Kako bi to, međutim, izgledalokad se zapovesti nikada ne bi izvršavale? Pojam ,zapo-vest' izgubio bi svoju svrhu.

346. Ali zar ne bismo mogli da zamislimo da bog iznenadadaruje papagaju razum i da on onda progovori sam sebi? — Ovdeje, međutim, važno što sam za ovu predstavu morao da dozovemu pomoć predstavu kakvog božanstva.

347. »Ali ja ipak znam iz sopstvenog iskustva šta znači.govoriti samom sebi'. I kad bi me lišili organa glasnog govora,mogao bih ipak da u sebi vodim razgovore sa samim sobom.«

Ako ja to znam samo iz sopstvenog iskustva, onda takođe znam samo šta ja tako nazivam, a ne šta neko drugi tako naziva.

348. »Ovi gluvonemi ljudi su svi naučili samo jedan kinetički govor, ali svaki samom sebi govori u sebi jezikom glasova,«— Dobro, zar ti to ne razumeš? — Ali kako ja znam da li torazumem?! — Šta mogu da započnem s tim saopštenjem (akoono to uopšte jeste)? Ćela ideja razumevanja dobija ovde sumnjiv zadah. Ne znam da li treba da kažem da to razumem ili dane razumem. Hteo bih da odgovorim: »To je srpskohrvatska rečenica, naizgled sasvim u redu, — naime, pre no što hoćemoda s njom nešto započnemo; ona stoji sa drugim rečenicama ukontekstu koji nam otežava da kažemo da zapravo ne znamošta nam ona saopštava; svako, ko usled bavljenja filosofijom nijepostao bezosećajan, primećuje da ovde nešto nije u redu.«

349. »Ali ta pretpostavka svakako ima dobar smisao!« — Da; te reci i ta slika imaju pod običnim okolnostima nama dobro poznatu primenu. —Ali ako pretpostavimo slučaj u kome nema te primene, onda prvi put postajemo u neku ruku svesni golotinje tih reci i te slike.

350. »Ali kad pretpostavljam da neko oseća bol, ja jednostavno pretpostavljam da on oseća ono isto što sam ja tako često

osećao.« — To nas ne vodi dalje. Isto je kao da kažem: »Ti znaš šta znači ,Ovde je pet sati'; onda ti takođe znaš šta znači pet sati na suncu. To znači da je tamo upravo toliko sati koliko i ovde, kad je ovde pet sati.« —Objašnjenje pomoću istovetnosti ovde ne funkcioniše. Jer ja, doduše, znam da pet sati ovde može da se nazove »istim vremenom« kao i pet sati tamo, ali upravo ne znam u kom slučaju treba da se govori ο istovetnosti vremenaovde i tamo.

Isto tako nije nikakvo objašnjenje kada se kaže: pretpostavka da on oseća bol jeste upravo pretpostavka da on oseća isto što i ja. Jer ovaj deo gramatike meni je sasvim jasan: oni, naime, hoće da kažu da peć doživljava isto što i ja ako kažu: ona oseća bol i ja osećam bol.

351. Mi bismo ipak još uvek hteli da kažemo: »Bol je bol — bez obzira da li ga oseća on ili ja, bez obzira na koji način ja saznajem da li ga on oseća ili ne.« — S tim bih mogao da se saglasim. — A ako me pitaš? »Zar ti ne znaš šta podrazume-vam kad kažem da peć oseća bol?« — mogu da odgovorim: Ove reci mogu da me odvedu do svakojakih predstava, ali korist od njih tu prestaje. A ja mogu nešto da zamislim pri recima »Na suncu je bilo tačno pet sati posle podne« — recimo neki stari sat s klatnom koji pokazuje pet sati. — Još bi, međutim, bio bolji primer primene reci »gore« i »dole« na zemljinoj kugli. Ovde svi imamo sasvim jasnu predstavu ο tome šta znači »gore« i »dole«. Pa ja vidim da sam gore; zemlja je, naravno, ispod mene! (Ali nemoj da se smeškaš zbog ovog primera. Doduše, već u osnovnoj školi nas uče da je glupo da se kaže tako nešto. Međutim, mnogo je lakše da se jedan problem prikrije nego da se resi.) I tek posle razmišljanja uviđamo da u ovom slučaju »gore« i »dole« ne treba da se upotrebi na uobičajeni način. (Da mi, npr., možemo da govorimo ο antipodima kao ο ljudima »ispod« našeg dela zemlje, ali da moramo priznati kao tačno ako oni za nas upotrebe taj isti izraz.)

352. Ovde se događa da nam mišljenje pravi jedan čudan obešenjakluk. Naime, mi hoćemo da citiramo zakon tertium non datur i kažemo: »Njemu se takva slika ili javlja u svesti ili ne; trećega nema!« —Ovaj čudni argument sretamo i u drugim oblastima filosofije. »U beskrajnom nizu decimala broja π grupa »7777« pojavljuje se jedanput ili se ne pojavljuje — trećega nema.« Tj.: Bog to vidi — ali mi ne znamo. Šta to, međutim, znači? — Mi upotrebljavamo sliku; sliku jednog vidljivog reda koji je za nekoga pregledan ceo, a za nekoga nije. Stav ο isključenju trećeg ovde kaže: Mora da izgleda ili ovako ili onako. On, dakle, zapravo ne kaže ništa — i to je samo po sebi razumljivo

140 141

— već nam daje jednu sliku. A problem sad treba da bude: da li se stvarnost podudara sa tom slikom ili ne. A izgleda da ta slika određuje šta treba da radimo, kako i za čim treba da tragamo— ali on to ne čini, jer mi i ne znamo kako ona treba da se pri-meni. Kad ovde kažemo »Trećega nema« — ili »Ali trećega ipak nema« — kroz to se izražava naša nemoć da odvratimo pogled od te slike, koja izgleda tako kao da u njoj već mora da se nalazi taj problem i njegovo rešenje, dok mi ipak stalno osećarno da to nije slučaj.

Isto je tako kad se kaže »On to osećanje ili ima ili nema!« Hteli bismo da kažemo da nam se pri tom u svesti pojavljuje pre svega jedna slika koja izgleda da već bez ikakvog nesporazuma određuje smisao iskaza »Sada znaš ο čemu se radi«. A upravo to on na osnovu toga još ne zna.

353. Pitanje ο vrsti i mogućnosti verifikacije jednog stava samo je posebni oblik pitanja »Kako to misliš?« Odgovor je prilog gramatici stava.

354. Usled kolebanja u gramatici između kriterijuma i simptoma nastaje prividan utisak da postoje jedino simptomi. Kažemo, na primer: »Iskustvo nas uči da kiša pada onda kada se barometar spusti, ali nas uči da kiša pada i onda kad imamo određeno osećanje vlažnosti i hladnoće ili takav i takav vizuelni utisak.« Kao argument se onda navodi da takvi čulni utisci mogu da nas prevare. Ali se pri tome ispušta iz vida da činjenica što nas oni obmanjuju upravo u pogledu kiše, počiva na jednoj definiciji.

355. Ne radi se ο tome da naši čulni utisci mogu da nas prevare, nego ο tome da mi razumemo njihov jezik. (A taj jezik se, kao i svaki drugi, zasniva na dogovoru.)

356. Čovek je sklon da kaže: »Kiša pada ili kiša ne pada,— druga je stvar kako ja to znam, kako sam dobio tu informaciju.« Ali postavimo pitanje ovako: »Šta zovem informacijom οtome da pada kiša«? (Ili sam i ο toj informaciji dobio samo informaciju?) I šta onda toj .informaciji' daje karakter informacijeο nečemu? Da nas tu ne zavodi oblik našeg izraza? Nije li upravoovo metafora koja vodi u zabludu: »Moje oko mi daje informacijuο tome da se tamo nalazi jedna stolica«?

357. Mi ne kažemo da je moguće da pas govori sam sasobom. Ne kažemo li to zato što tako dobro poznajemo njegovudušu? Pa, moglo bi ovako da se kaže: Kad se vidi ponašanje živogbića, vidi se njegova duša. — Da li ja, međutim, i za sebe kažemda govorim sam sa sobom zato što se ponašam tako i tako? —

Ja to ne kažem na osnovu posmatranja svoga ponašanja. Ali to ima smisla samo zato što se ja tako ponašam. — Dakle, to nema smisla zato što ja to podrazumevam?

358. Ali zar nije podrazumevanje ono što rečenici daje smisao? (A tu, naravno, spada i ovo: čovek ne može da podrazumevabesmislene nizove reci.) A podrazumevanje spada u sferu psihičkog. Ali to je, takođe, i nešto privatno. To je ono neuhvatljivo;ono što se može uporediti jedino sa samom svešću.

Kako bi ovo moglo da se smatra smešnim! Ta to je, u neku ruku, san našeg jezika.

359. Da li bi mašina mogla da misli? -------------- Da li bi moglada oseća bol? Pa, da li treba da znači da je ljudsko telo jedna takva mašina? Ono se približava najviše što je moguće tome da bude takva mašina.

360. Ali mašina ipak ne može da misli! — Da li je to iskustveni stav? Nije. Samo ο čoveku i ο onome što mu je slično kažemo da misli. Kažemo to i ο lutkama a, bez sumnje, i ο duhovima. Posmatraj reč »misliti« kao instrument!

361. Stolica misli u sebi: ...GDE? U jednom svom delu ili izvan svog tela; u okolnom vazduhu?

Ili uopšte negde? Ali u čemu je onda razlika između unutrašnjeg govora ove stolice i neke druge stolice koja je pored nje? — Međutim, kako je onda sa čovekom: gde on govori samom sebi? Otkuda to da ovo pitanje izgleda besmisleno i da nije potrebna nikakva lokalizacija osim one da taj čovek govori samom sebi? Dok pitanje, gde stolica govori sama sa sobom izgleda da zahteva odgovor. — Evo razloga: mi hoćemo da znamo na koji način stolica tu treba da bude slična čoveku; da li joj je glava, npr., pri vrhu naslona itd.

Kako to izgleda kad se u sebi govori sa samim sobom; šta se događa? — Kako to da objasnim? Pa samo onako kako ti nekoga možeš da naučiš značenju izraza »govoriti samom sebi«. A kao deca mi učimo to značenje. — Samo što niko neće reći da nam onaj koji nas uči govori ,šta se tu događa'.

362. Nama se mnogo pre čini da u ovom slučaju učiteljučenika upućuje u značenje — ne govoreći mu značenje direktno,ali da učenika konačno navede na to da sam sebi da tačnu osten-zivnu definiciju. A u tome je naša iluzija.

363. »Kad ja sebi nešto predstavljam, sigurno se nešlodogađa!« Pa dobro, nešto se događa — ali čemu tolika buka?Valjda zato da saopštim šta se događa. — Ali kako se onda uopšte

142 143

nešto saopštava? Kad se kaže da čovek nešto saopštava? — šta je jezička igra saopštavanja?

Hteo bih da kažem: Ti smatraš da je to suviše samo po sebi razumljivo da se nekome može nešto saopštiti. To znači: Mi smo toliko navikli na saopštavanje govorom, u razgovoru, da nam se čini da je kod saopštenja glavno da onaj drugi shvati smisao mojih reci — nešto psihičko — da to tako reći primi u svoju svest. Ako on onda s tim još nešto započne, to više ne spada u neposrednu svrhu jezika.

Reklo bi se »Saopštenje i postiže to da on sazna da ja osećam bol; ono stvara taj duhovni fenomen; sve drugo je nebitno za saopštenje.« Šta je ovaj značajni fenomen znanja — za to još ima vremena. Psihički procesi upravo su čudnovati. (To je kao da se kaže: »Sat nam pokazuje vreme. Ali još uvek nije utvrđeno šta je to vreme. A radi čega čovek gleda na sat — to ne spada ovamo.«)

364. Neko napravi u glavi proračun. Rezultat primenjuje,recimo, pri građenju mosta ili mašine. Hoćeš li da kažeš da ondo tog broja nije u stvari došao računanjem? Da mu je on,recimo, pao u krilo kao kakva maštarija? Tu ipak mora da je biloračunanja i stvarno ga je bilo. Jer on zna da je računao, i kakoje to činio! a tačan rezultat se bez računa ne bi mogao objasniti.— Ali šta ako bih rekao: »Njemu se čini da je računao. Ali zaštoje potrebno da tačan rezultat bude objašnjiv? Nije li dovoljnonerazumljivo što je on mogao da RAČUNA bez ijedne reci, bezijedne cifre?« —■

Da li je računanje u uobrazilji u izvesnom smislu nestvar-nije nego računanje na papiru? To je stvarno — računanje u glavi. — Da li je ono slično računanju na papiru? — Ne znam da li da ga nazovem sličnim. Da li je parče belog papira sa crnim linijama slično ljudskom telu?

365. Da li Adelaida i biskup igraju stvarnu partiju šaha?— Naravno. Oni se ne pretvaraju samo da igraju — što bi takođebilo moguće u jednom pozorišnom komadu. — Ali ova partija,npr., nema početka! — Svakako da ima; inače uopšte ne bi bilapartija šaha. —

366. Da li je računanje u glavi manje stvarno od računanjana papiru? — Možda smo skloni da kažemo tako nešto; ali možemo da dođemo i do suprotnog sliva tanja, govoreći sebi da supapir, mastilo itd. samo logičke konstrukcije od naših čulnihpodataka.

»Ja sam to . . . pomnožio u glavi« — zar ja ne verujem u takav iskaz? — Ali da li je to stvarno bilo množenje? To nije

bilo tek »neko« množenje, nego to — u glavi. To je tačka u kojoj grešim. Jer ja sad hoću da kažem: tu je postojao bilo kakav duhovni proces, adekvatan množenju na papiru. Tako bi imalo smisla da se kaže: »Ovaj proces u svesti odgovara tom procesu na papiru«. A tada bi imalo smisla da se govori ο metodu preslikavanja po kome predstava znaka prikazuje sam znak.

367. Slika u predstavi je ona slika koja je opisana onda kad neko opiše svoju predstavu.

368. Opišem nekome jednu sobu i dam mu da, kao dokaz da je razumeo moj opis, naslika prema njemu impresionističku sliku. — Stolice, koje sam ja opisao kao zelene, on oboji tamnocrveno; tamo gde sam ja rekao »žuto«, on boji plavo. — To je utisak koji je on stekao ο toj sobi. I ja onda kažem »Sasvim tačno; tako izgleda ta soba.«

369. Hteli bismo da upitamo: »Kako to izgleda — šta se događa —kad neko računa u glavi?« U posebnom slučaju odgovor može da glasi: »Najpre sabiram 17 i 18, onda oduzimam 39...«. To, međutim, nije odgovor na naše pitanje. Ono što se zove računanjem u glavi ne može da se objasni na taj način.

370. Ne treba pitati šta su predstave ili šta se događa kad se nešto zamišlja nego: kako se reč »predstava« upotrebljava. Ali to ne znači da ja hoću da govorim samo ο recima. Jer koliko se u mom pitanju govori ο reci »predstava«, govori se ο tome i u pitanju ο suštini predstave. A ja samo kažem da se to pitanje — ni za onog čija je predstava niti za nekog drugog — ne može razjasniti ukazivanjem niti pak opisom bilo koga procesa. I prvo pitanje zahteva da se reč objasni: ali ono usmerava naše iščekivanje na pogrešnu vrstu odgovora.

371. Suština je izražena gramatikom.

372. Razmisli: »Jedini korelat u jeziku za neku nužnost u prirodi jeste neko proizvoljno pravilo. To pravilo je jedino što se iz te prirode nužnosti može pretočiti u jednu rečenicu.«

373. Gramatika govori u koju vrstu predmeta nešto spada. (Teologija kao gramatika.)

374. Ovde je velika teškoća u tome da se stvar ne prikaže tako kao da postoji nešto što neko ne može da učini. Kao da zbilja postoji neki predmet koji ja pretačem u opis, ali ne bih bio kadar da ga bilo kome pokažem. — I najbolje što mogu da predložim začelo je to da se prepustimo iskušenju i da upotrebi-mo ovu sliku: ali sada da ispitamo kako izgleda primena te slike.

144 145

375. Kako učimo nekoga da čita tiho za sebe? Kako znamo da je to naučio? Kako on sam zna da radi upravo ono što se od njega zahteva?

376. Kada ja u sebi izgovorim azbuku, šta je kriterijum za to da činim ono isto što i neko drugi koji je ćutke ponavlja. Moglo bi se otkriti da se i u mom i u njegovom larinksu pri tome isto zbiva. (Isto je tako i kad obojica mislimo na isto, želimo isto itd.) Da li smo mi, međutim, naučili kako se primenjuju reci »u sebi izgovoriti to i to«, kad nam neko ukaže na neki proces u larinksu ili u mozgu? Zar takođe nije sasvim moguće da mojoj predstavi ο glasu a i njegovoj predstavi ο tome glasu odgovaraju različiti fiziološki procesi? Postavlja se pitanje: Kako se upoređuju predstave.

377. Neki logičar možda misli: Isto je isto — psihološko je pitanje kako se čovek uverava u istovetnost. (Visina je visina — to što je čovek jednom vidi, jednom čuje spada u psihologiju.)

Šta je kriterijum istovetnosti dve predstave? — Šta je kriterijum crvenila jedne predstave? Za mene, kad tu predstavu ima neko drugi: ono što on kaže i čini. Za mene, kad je ja imam: baš ništa. A ono što važi za »crveno«, važi i za »isto«.

378. »Pre no što prosudim da su moje dve predstave iste,moram da raspoznam da su iste«. A kad se to dogodi, kako ćuznati da reč »isto« opisuje moje raspoznavanje? Samo onda akoto raspoznavanje mogu da izrazim na drugi način i ako neko drugimože da me nauči da je »isto« ovde prava reč.

Jer, ako meni treba opravdanje da bih upotrebio jednu reč, onda to mora da bude opravdanje i za nekog drugog.

379. Prvo nešto raspoznajem kao to, a zatim se sećam kakose naziva. — Razmisli: u kojim se slučajevima to može reći spravom?

380. Kako raspoznajem da je to crveno? — »Vidim da jeto, a onda znam da se to zove tako.« To? — Šta?! Koja vrstaodgovora na ovo pitanje ima smisla?

(Ti uporno smeraš prema unutrašnjem ostenzivnom objašnjenju.)Na privatni prelaz od viđenog prema reci ne bih mogao da primenim

nikakva pravila. Tu bi pravila doista lebdela u vazduhu, budući da nedostaje institucija njihove primene.

381. Kako raspoznajem da je ta boja crvena? — Jedan odgovor bi bio: »Naučio sam srpskohrvatski.«

382. Kako mogu da opravdam to što tim recima pripisujemovu predstavu?

Da li mi je iko pokazao predstavu plave boje i rekao da je to ona?Šta znače reci »ova predstava«? Kako se ukazuje na predstavu?

Kako se ukazuje dvaput na istu predstavu?

383. Mi ne analiziramo fenomen (npr. mišljenje), već pojam (npr. pojam mišljenja) i, prema tome, primenjivanje jedne reci. Tako može da izgleda da je ono čime se mi bavimo nominalizam. Nominalisti greše u tome što sve reci tumače kao imena, dakle ne opisuju u stvari njihovu primenu, nego daju tako reći samo papirnato uputstvo za takav opis.

384. Pojam »bol« naučio si sa jezikom.

385. Zapitaj se: Da li bi se moglo zamisliti da neko nauči da računa u glavi, a da nikada ne računa ni pismeno ni usmeno? »Naučiti nešto« svakako znači: dovesti čoveka dotle da ume to da radi. A pitamo se samo šta ćemo uvažiti kao kriterijum za to da neko to ume. — Da li je, međutim, i to moguće da je nekom plemenu poznato samo računanje u glavi i nikakvo drugo? Ovde se mora zapitati: »Kako će to izgledati?« — To će čovek morati sebi da prikaže kao neki granični slučaj. I onda ćemo se upitati da li želimo još uvek da tu primenimo pojam »računanja u glavi« ili je pod takvim okolnostima to izgubilo svoju svrhu, zato što pojave sada gravitiraju prema drugom uzoru.

386. »Ali zašto ti samom sebi tako malo veruješ? Pa ti inače uvek znaš šta znači ,računati'. Kad ti dakle kažeš da si računao u svojoj uobrazilji, biće da je upravo tako. Da nisi računao, ne bi to ni rekao. Slično: ako kažeš da vidiš nešto crveno u svojoj uobrazilji, biće da je to upravo crveno. Tä ti inače znaš šta je .crveno'. — I dalje: ti se ne pouzdaješ uvek u saglasnost s drugim osobama, jer često izveštavaš da si video nešto što niko drugi nijevideo.« ------ Ali ja verujem sebi — čak bez dvoumljenja kažemda sam to izračunao u glavi, da sam zamislio tu boju. Nije teškoća u tome da ja sumnjam da li sam zaista zamislio nešto crveno. Već u ovome: da mi tako otprve možemo da pokažemo ili opišemo boju koju smo zamislili, da nam prenos predstave u realnost ne pričinjava uopšte nikakve teškoće. Da li su one onda tako slične da bi ih čovek pobrkao? — Ali ja, takođe, otprve mogu prema crtežu da poznam nekog čoveka. — Ali mogu li ja da pitam: »Kako izgleda prava predstava ove boje?« ili »Kakve osobine ima?«; mogu li ja to da naučim?

10 Filosofska istraživanja

146 147

(Njegovo svedočanstvo ne mogu da prihvatim zato što to nije nikakvo svedočanstvo. Ono mi kazuje samo ono što je on sklon da kaže.)

387. Taj duboki aspekt lako nam izmiče.

388. »Ja ovde, doduše, ne vidim ništa što bi bilo ljubičaste boje, ali ako mi daš kakvu kutiju s bojama mogu ti je u njoj pokazati.« Kako može čovek znati da je može pokazati ako ..., da je, prema tome, može prepoznati kad je ugleda?

Kako na osnovu moje predstave znam kako ta boja stvarno izgleda?Kako znam da ću nešto biti kadar da učinim?, tj. da to stanje u kome

se ja sada nalazim jeste stanje kad je čovek kadar to da učini?

389. »Predstava mora da liči na svoj predmet više nego ikakva slika: jer koliko god se· ja trudio da slika liči na ono što treba da prikaže, ona još uvek može da bude slika nečeg drugog. Ali za predstavu je karakteristično da je ona predstava toga i ničeg drugog.« Tako bi se moglo doći dotle da predstavu smatramo za super-portret.

390. Da li bi moglo da se zamisli da kamen poseduje svest?— Ako to neko može, zašto se ne bi dokazalo samo to da takvamaštarija za nas nema nikakve važnosti?

391. Možda mogu da zamislim i to (iako nije lako) da svakičovek koga vidim na ulici oseća strahovit bol, ali da ga vestoprikriva. A važno je to što ja ovde moram da zamislim vestoprikrivanje, da sebi jednostavno ne kažem: »Dobro, njegova dušaoseća bol, ali kakve to veze ima s njegovim telom!« ili »To,najzad, na telu ne mora ni da se pokaže!« — A kad to zamislim,— šta radim; šta kažem sebi samom; kako gledam na ljude?Posmatram, recimo, nekog i mislim »Mora da je čoveku teško dase smeje kada oseća takav bol« i štošta drugo. U neku ruku jaigram ulogu, postupam tako kao da drugi osećaju bol. Kad takopostupam, za mene se otprilike kaže da zamišljam ...

392. »Kada ja zamišljam da on oseća bol, u meni se zapravo događa samo...«. Neko drugi tada kaže: »Ja verujem da i ja to mogu da zamislim, a da pri tome ne misl im. . . «. (»Verujem da mogu da mislim ne govoreći pri tome«.) To ne vodi ničemu. Analiza oscilira između prirodnih nauka i gramatike.

393. Ako zamišljam da neko, smejući se, u stvari oseća bol, ja onda ne zamišljam način ponašanja u bolu, jer vidim upravo suprotno. Šta ja, dakle, zamišljam? — Već sam rekao. I nije

nužno da pri tome zamišljam da ja osećam bol. --------------- »Ali kako seonda zbiva taj proces zamišljanja?« -------------- Gde (osim u filosofiji)primenjujemo reci »Mogu da zamislim da on oseća bol«, ili »zamisli da ...!«?

Na primer, nekome ko ima da odigra jednu pozorišnu ulogu kažemo: »Ovde moraš da zamisliš da taj čovek oseća bol koji prikriva — a ne damo mu nikakvo uputstvo, ne kažemo mu šta u stvari treba da radi. Stoga i ona analiza ne odgovara stvari. — Zatim posmatramo glumca koji sebi predstavlja tu situaciju.

394. Pod kojim bismo okolnostima nekog upitali: »Šta se zapravo u tebi dogodilo kad si to zamislio?« — I kakvu vrstu odgovora očekujemo?

395. Nije jasno kakvu ulogu u našem istraživanju ima z,a-mišljivost. U kojoj meri ona, naime, obezbeđuje smisao jednog stava.

396. Za razumevanje jednog stava isto je toliko malo važno da pri tome nešto zamišljamo, kao i da prema njemu skiciramo kakav crtež.

397. Umesto »zamišljivost« ovde takođe može da se kaže: prikažljivost određenim sredstvom prikazivanja. A od jednog takvog prikaza može u svakom slučaju da vodi siguran put ka daljoj primeni. S druge strane, može da nam se nametne neka slika, a da nam ne bude ni od kakve koristi.

398. »Ali kad nešto zamišljam ili, pak, stvarno vidim predmete ja ipak imam nešto što moj sused nema.« — Ja te razumem. Pogledaćeš oko sebe i reći: »OVO ipak samo ja imam.« — Čemu te reći? One su sasvim bez svrhe. Da, zar ne može da se kaže i: »Ovde nije reč ο ,viđenju' — i stoga ni ο ,imanju' — ni ο subjektu, dakle ni ο mome ,/a'«? Zar ne bih mogao da upitam: To ο čemu govoriš i za šta kažeš da samo ti imaš — u kojoj meri ti to onda imaš? Da li to poseduješ? Ti ga čak i ne vidiš. Pa, zar ne bi morao da kažeš da ga niko nema? Takođe je jasno: kada ti logički isključiš da neko drugi ima nešto, onda nema više smisla da kažeš da ti to imaš.

Ali šta je onda to ο čemu govoriš? Pa ja sam rekao da znam u sebi šta ti podrazumevaš. Ali to je značilo: ja znam kako čovek misli da se taj predmet shvata, vidi kako se, da kažemo, na njega ukazuje pogledom i gestovima. Znam kako se u tom slučaju gleda pred sebe i oko sebe — i ostalo. Verujem da se može reći: Ti govoriš (npr. kad sediš u sobi) ο .vizuelnoj sobi'. Ono što nema vlasnika jeste ,vizuelna soba'. Ja isto toliko malo mogu da je pose-dujem kao što i ne mogu da se šetam po njoj, da je posmatram

10*

148 149

ili da ukazem na nju. Ukoliko ona ne pripada meni, utoliko ne može pripadati ni bilo kome drugom. Ili: Ona ne pripada meni utoliko što ja hoću da na nju primenim isti oblik izraza kao na samu materijalnu sobu u kojoj sedim i u čijem se opisu ne mora spomenuti sopstvenik; ona čak ne mora ni da ima vlasnika. Ali onda ta vizuelna soba ne može ni da ima vlasnika. »Jerona nema gospodara ni izvan sebe ni u sebi« — moglo bi da se kaže.

Zamisli neki pejzaž, neki imaginarni predeo sa kućom. — Neko te upita: »Kome pripada ta kuća?« — Odgovor bi mogao da bude: »Seljaku koji sedi na klupi pred kućom.« Ali on onda, npr., ne može da uđe u svoju kuću.

399. Moglo bi, takođe, da se kaže: vlasnik ,vizuelne sobe' u suštini bi morao da bude isto što i ona; ali on se ne nalazi u njoj, a neko ,izvan' i ne postoji.

400. Ono što je pronašao onaj za koga se činilo da je u neku ruku pronašao ,vizuelnu sobu', u stvari je bio nov način govora, novo poređenje; a moglo bi, takođe, da se kaže i nov oset.

401. To novo shvatanje tumačiš kao viđenje novog predmeta. Gramatički pokret koji si načinio tumačiš kao pseudofizičku pojavu koju posmatraš. (Seti se, npr. pitanja »Da li su čulni utisci materijal od koga se gradi kozmos?«)

Ali moj izraz nije besprekoran: Ti si načinio ,gramatički pokret'. Ti si, pre svega, našao jedno novo shvatanje. Isto kao da si pronašao nov način slikanja ili, pak, novi metar i novu vrsni pesme. —

402. »Ja, doduše, kažem: ,Ja sad imam tu i tu predstavu',ali reci ,ja imam' samo su znak za drugoga; svet predstave jepotpuno prikazan opisom predstave.« — Misliš: »Ja imam« isto ješto »a sad pažnja!« Sklon si da kažeš da bi to zapravo trebalodrukčije da se izrazi. Možda jednostavno tako da se rukom načinipokret, a zatim opiše. — Kada, kao u ovom slučaju, nismo sa-glasni s izrazima našeg običnog jezika (koji ipak ispunjavajusvoje obaveze) imamo u glavi jednu sliku koja se sukobljava saslikom tog običnog načina izražavanja. Dok, međutim, dolazimou iskušenje da kažemo da naš način izražavanja ne opisuje činjenice onakve kakve su one u stvari. Kao da, npr., rečenica »onoseća bol« može da bude lažna na još neki drugi način, a ne takošto taj čovek ne oseća bol. Kao da oblik izražavanja govori neštolažno, čak iako rečenica, za nuždu, tvrdi nešto tačno.

Jer to su u stvari sporovi između idealista, solipsista i realista. Jedni napadaju normalan oblik izražavanja tako kao da napadaju kakvo tvrđenje; drugi ga brane kao da konstatuju činjenice koje svaki razuman čovek priznaje.

403. Kad bih reč »bol« rezervisao samo za ono što sam jadotada nazivao »moj bol«, a što su drugi nazivali »bol L. V.-a«,njima ne bi bila naneta nikakva nepravda dokle god je predviđenasamo jedna oznaka koja bi na bilo koji način zamenjivala izostanak reci »bol« u ostalim kontekstima. Druge bi onda još sažalje-vali, njima bi se lekari bavili itd. Naravno, ne bi bio nikakavprigovor protiv toga načina izražavanja ako bi se reklo: »Ali drugiosećaju upravo isto to što i ti osećaš!«

Ali šta bih onda ja imao od tog novog načina prikazivanja? Ništa. Ali solipsist i neće nikakve praktične prednosti kada zastupa svoje gledište.

404. »Kad kažem ,ja osećam bol' ne pokazujem na nekuosobu koja oseća bol, jer u izvesnom smislu uopšte ne znam koga oseća.« I to može da se opravda. Jer, pre svega, ja nisam rekaoda ta i ta osoba »oseća bol«, nego sam rekao »ja osećam...«. Pa,tim ja ne imenujem ni jednu osobu kao što je ne imenujem nionda kada ječim od bola. Iako neko drugi po jecanju uviđa koto oseća bol.

Šta onda znači: znati ko oseća bol? Znači, npr., znati koji čovek u ovoj sobi oseća bol: dakle onaj što tamo sedi ili onaj što stoji u uglu, onaj visoki plavokosi tamo itd. — Na šta se to svodi? Na to da postoje veoma raznovrsni kriterijumi za »identitet« osobe.

A onda, koji je kriterijum što mene navodi da kažem da ,ja' osećam bol? Nijedan.

405. »Ali kada kažeš ,ja osećam bol', ti u svakom slučajuipak hoćeš da skreneš pažnju drugih na jednu određenu osobu.«— Odgovor bi mogao da glasi: Ne, ja hoću da je skrenem samona sebe. —

406. Ali recima »Ja osećam ...« ti hoćeš da uspostaviš razliku između sebe i drugih.« — Da li to može da se kaže u svim slučajevima? Čak i onda kada ja samo ječim? Pa i onda kad hoću da ,napravim razliku' između sebe i drugih — da li tim želim da napravim razliku između osoba L. V. i Ν. Ν.?

407. Moglo bi da se zamisli da neko ječi: »Neko oseća bol— ja ne znam ko!« — posle čega se pohita u pomoć tome koji ječi.

408. »Ali ti ne sumnjaš da li bol osećaš ti ili neko drugi!«— Stav »Ja ne znam da li bol osećam ja ili neko drugi« bio bilogički proizvod, a jedan od njegovih faktora: »Ne znam da liosećam bol ili ne« — a to nije smisaoni stav.

409. Zamisli da više ljudi stoji u krugu, među njima i ja.Bilo koji od nas, sada jedan, sad drugi, povezan je s polovima

150 151

električne mašine, ali mi to ne možemo da vidimo. Posmatram lica ostalih i pokušavam da raspoznam koji je od nas upravo sada elektrizovan. —Jednog trenutka kažem: »Sada znam ko je; to sam ja, naime.« U tom smislu takođe bih mogao da kažem: »Sada znam ko oseća udar, ja naime.« To bi bio ponešto neobičan način izražavanja. — Ali ako ovde pretpostavimo da ja udare mogu da osećam i onda kad je neko drugi elektrizovan, onda iskaz »Sada znam ko ...« postaje sasvim nepodesan. On ne pripada ovoj igri.

410. »Ja« ne imenuje ni jedno lice, »ovde« nijedno mesto, »ovo« nije nikakvo ime. Ali oni su povezani sa imenima. Pomoću njih se imena objašnjavaju. Takođe je tačno da je za fiziku karakteristično to što ne upotrebljava ove reci.

411. Razmisli kako se mogu primeniti a kako resiti ova pitanja:(1) »Da li su ove knjige moje knjige?«(2) »Da li je ova noga moja noga?«(3) »Da li je ovo telo moje telo?«(4) »Da li je ovaj oset moj oset?«

Svako od ovih pitanja ima praktične (nefilosofske) primene.

Ad (2): Pomisli na slučajeve u kojima je moja noga pod anestezijom ili paralisana. Pod izvesnim okolnostima to bi se pitanje moglo resiti tako što bi se ustanovilo da li ja u toj nozi osećam bol.

Ad (3): Pri tome bi moglo da se pokaže na sliku u ogledalu. Međutim, pod izvesnim okolnostima, moglo bi da se dodirne jedno telo i da se postavi to pitanje. Pod drugim okolnostima ovo pitanje znači isto što i: »Da li tako izgleda moje telo?«

Ad (4): A koji je ovaj oset? Tj.: kako je ovde upotrebljena pokazna zamenica? Ipak drukčije nego, na primer, u prvom slučaju. Do zbrke ovde ponovo dolazi usled toga što neko uobra-žava da ukazuje na neki oset ako svoju pažnju upravi na njega.

412. Osećaj nepremostivosti jaza između svesti i moždanog procesa: otkuda da to ne ulazi u razmatranje običnog života? Ova ideja različnosti vrste praćena je lakom vrtoglavicom, — koja se pojavljuje onda kad izvodimo logičke bravure. (Ista vrtoglavica nas hvata pri izvesnim teoremama teorije skupova.) Kada se, u našem slučaju, pojavljuje taj osećaj? Pa, na primer, onda kada na naročiti način obratim pažnju na svoju svest i pri tome s čuđenjem kažem sebi: OVO treba da se proizvede moždanim procesom! — i pri tome se, tako reći, mašim za čelo. — Ali šta to može da znači »obratiti pažnju na svoju svest«? Zaista nema ničega čudnijeg od činjenice da tako nešto postoji! Ono što sam

ja tako nazvao (jer se u običnom životu te reci u stvari ne upotrebljavaju) bio je akt posmatranja. Ja sam ukočeno zurio pred sebe — ali ne u pravcu neke određene tačke ili predmeta. Oči su mi bile širom otvorene, ali veđe nisu bile stisnute (kao što su većinom stisnute kad me zanima neki poseban predmet). Ovom posmatranju nije prethodilo takvo interesovanje. Pogled mi je bio ,prazan' ili opet sličan pogledu čoveka koji se divi nebesnom osvetljenju i upija ga u sebe.

Pomisli sada da u stavu koji sam ja kao paradoks izgovorio (OVO da bude proizvedeno jednim moždanim procesom!) baš ništa nije bilo paradoksalno. Ja sam mogao da ga izgovorim za vreme nekog eksperimenta kome je bilo cilj da pokaže da je svetlosni efekt koji ja vidim proizveden nadražajem određenog dela mozga. — Ali ja nisam izgovorio taj stav u kontekstu u kome bi on imao jedan svakodnevni i neparadoksalni smisao. I moja pažnja nije bila one vrste koja bi odgovarala eksperimentu. (Pogled bi mi bio .usmeren' a ne ,prazan'.)

413. Ovde imamo slučaj introspekcije, kojoj se ne može odreći da liči na onu pomoću koje je Vilijem Džejms dokučio da se ,sam' sastoji poglavito od ,peculiar motions in the head and between the head and throat'. A ono što je Džejmsova introspekcija pokazala nije bilo značenje reci »sam« (ukoliko to znači nešto kao »osoba«, »čovek«, »on sam«, »ja sam«), niti analiza tako nečega, nego stanje pažnje jednog filosofa onda kada sebi izgovori reč »sam« i hoće da analizira njeno značenje. (A odatle bi moglo štošta da se nauči).

414. Ti misliš da ipak mora biti da češ neku materiju, jer sediš pred razbojem — istina praznim — i praviš pokrete karakteristične za tkanje.

415. Ono što mi ovde dajemo u stvari su napomene ο prirodnoj istoriji ljudi; ali ti prilozi nisu kurioziteti, nego konstatacije u koje niko nije posumnjao i koje ostaju nezapažene samo zato što su nam stalno pred očima.

416. »Ljudi složno kažu da vide, čuju, osećaju, itd. (iako je poneko šlep, a poneko gluv). Oni, dakle, posvedočuju ο sebi da imaju svest.« — Ali je to čudno! Kome ja to u stvari saopštavam kad kažem »Ja imam svest«? Kakve ima svrhe da kažem to sebi i kako neko drugi može da me razume? — Istina, rečenice kao »Ja vidim«, »Ja čujem«, »Opet sam pri svesti« stvarno imaju svoju upotrebu. Lekaru kažem »Sad opet čujem na ovo uho«, onom ko veruje da sam onesvešćen kažem »Opet sam pri svesti« itd.

152 153

417. Da li ja, dakle, posmatram sebe i opažam da vidim ilida sam pri svesti? A zašto uopšte govoriti ο posmatranju! Zaštojednostavno ne reći »Opažam da sam pri svesti«? — I čemu ovdereč »Opažam« — zašto da se ne kaže »Pri svesti sam«? — Ali zarreč »Opažam« ovde ne pokazuje da mi je pažnja upravljena nasvest? — što obično ipak nije slučaj. — Ako je tako, onda rečenica »Opažam da...« ne kazuje da sam ja pri svesti, nego daje moja pažnja upravljena tako i tako.

Nije li to onda određeno iskustvo koje me navodi da kažem »Opet sam pri svesti«? — Koje iskustvo? U kojoj situaciji to kažemo?

418. Da li je to iskustvena činjenica što ja imam svest? —Ali zar se za čoveka ne kaže da ima svest, a za drvo ili

kamen da je nemaju? — Kako bi bilo kad bi bilo drukčije? — Dali bi svi ljudi bili bez svesti? — Ne; ne u običnom smislu reci. Alija, na primer, ne bih imao svest ----------- kao što je sada stvarno imam.

419. Pod kojim bih okolnostima rekao da neko pleme ima poglavicu? A poglavica ipak mora da ima svest. On ipak ne srne da bude bez svesti!

420. Ali zar ja ne mogu da zamislim da su ljudi oko mene automati, da nemaju svesti iako postupaju na isti način kao i uvek? — Ako ja to sad zamislim, sedeći sam u sobi —, vidim ljude kako ukočena pogleda (otprilike kao u transu) idu za svojim poslom — kod ove pomisli čovek se oseća možda pomalo nelagodno. Ali pokušaj jednom u običnom saobraćaju, na primer na ulici, da se zadržiš na toj ideji! Reci sebi na primer ovo: »Ona deca su satno automati; sva njihova živost je sasvim automatska.« I ove reci će tebi bili ili sasvim besmislene ili ćeš se možda zbog njih osećati nelagodno ili nekako slično.

Videti živog čoveka kao automat analogno je slučaju kao kad nekakvu figuru vidimo kao granični slučaj ili kao varijaciju neke druge figure, na primer, ako pregrade na prozoru vidimo kao svastiku.

421. Čini nam se paradoksalnim što u jednom izveštajubrkamo i mešamo telesna stanja i stanja svesti: »Jako je patio iuznemireno se bacao na sve strane.« Ovo je sasvim obično; zaštose to onda nama čini paradoksalno? Zato što hoćemo da kažemoda ta rečenica kazuje opipljivo i neopipljivo. — Da li ti je neštočudno ako kažem: »Ove tri grede daju čvrstoću gradnji«? Da li sutri i čvrstoća opipljivi? — Rečenicu smatraj instrumentom, a njensmisao kao njenu primenu!

422. U šta ja to verujem kad verujem da ljudi imaju dušu? U šta verujem kad verujem da ovo jedinjenje sadrži dva prstena ugljenikovih atoma? U oba slučaja u prvom planu se nalazi slika, ali je smisao duboko u pozadini; drugim recima, primenu smisla nije lako sagledati.

423. Svakako, u tebi se zbivaju sve ove stvari. — A mene pusti samo da razumem izraz koji upotrebljavamo. — Slika je tu. I ja ne osporavam njenu valjanost u posebnom slučaju. — Mene sada samo pusti da razumem još namenu slike.

424. Slika je tu; i ja ne osporavam da je ona tačna. Ali šta je njena namena? Pomisli na sliku slepila kao tame u duši ili u glavi slepog čoveka.

425. Jer dok se mi u bezbrojnim slučajevima trudimo da nađemo jednu sliku, i kad je nađemo, njena namena dođe tako reći sama od sebe, tako ovde već imamo sliku koja nam se nameće na svakom koraku, — ali nam ne pomaže da izađemo iz teškoće koja sada tek počinje.

Ako ja, na primer, pitam: »Kako treba da zamislim da taj mehanizam može da stane u tu kutiju? — onda kao odgovor možda može da posluži crtež u smanjenoj razmeri. Onda može da mi se kaže: »Vidiš, tako može da stane«; ili možda i ovo: »Što se čudiš? Kao što vidiš da staje na ovom crtežu, staće i tamo.« — Naravno, ovo poslednje nije niukoliko potpunije objašnjenje, nego me samo izaziva da sada primenim onu sliku koja mi je data.

426. Dočarava se slika koja izgleda da jednoznačno određuje smisao. Stvarna primena izgleda kao nešto zaprljano u pore-đenju s primenom koju nam sugeriše slika. Ovde je opet sličnokao i u teoriji skupova: način izražavanja izgleda da je skrojenza neko božanstvo koje zna ono što mi ne možemo da znamo: onovidi celovite beskrajne redove i proniče u svest ljudsku. Za nas su,naravno, ovi izražajni oblici kao neki ornat koji mi, doduše,obučemo, ali s kojim ne umemo bog zna šta da učinimo zato štonam nedostaje stvarna moć koja bi toj odeždi dala smisao i svrhu.

U stvarnoj primeni tih izraza mi u neku ruku idemo zaobilaznim putem, sporednim ulicama; istina, pred sobom vidimo pravu i široku cestu, ali njom naravno ne možemo da se služimo zato što je neprestano zatvorena.

427. »Dok sam mu govorio nisam znao šta se zbiva u njegovoj glavi.« Pri tome se ne misli na moždane procese, nego naprocese mišljenja. Ovu sliku treba uzeti ozbiljno. Mi bismostvarno hteli da proniknemo u njegovu glavu. A ipak tu podrazu-

154 155

mevamo samo ono što podrazumemavo i inače recima: hteli bismo da znamo šta on misli. Hoću da kažem: mi imamo tu živu sliku — i onu upotrebu koja izgleda da protivreči slici i kojom se izražava psihičko.

428. »Misao, ta čudnovata stvar« — ali ona nama ne izgleda čudnovata onda kada razmišljamo. Nama se misao ne čini tajanstvenom dok mislimo, nego samo onda kad u neku ruku retro-spektivno kažemo: »Kako je to bilo moguće?« Kako je bilo moguće da se misao samostalno bavi tim predmetom? Čini nam se kao da smo pomoću nje ulovili realnost.

429. Podudarnost, harmonija misli i stvarnosti sastoji se u u tome što, kad ja pogrešno kažem da je nešto crveno, to još uvek ipak nije crveno. A kad hoću nekome da objasnim reč »crveno« u rečenici »To nije crveno«, ja pri tome pokazujem nešto crveno.

430. »Postavi lenjir na to telo; on ne kazuje koliko je to telo dugo. On je pre — rekao bih —· sam po sebi mrtav i ne postiže ništa od onoga što postiže misao.« — Kao da smo uobrazili da je spoljni oblik ono što je bitno kod živog čoveka i kao da smo onda napravili drvenu figuru tog oblika i zastiđeno gledali tu beživotnu kladu koja nema nikakve sličnosti sa živim bićem.

431. »Između zapovesti i izvršenja postoji jaz. On se mora popuniti razumevanjem«.

»Samo u aktu razumevanja označava se ŠTA mi treba daradimo. ------ Zapovest to su samo glasovi, potezi perom«.

432. Svaki znak sam po sebi čini se da je mrtav. Šta ga oživljava? — On živi u upotrebi. Ima li on živog daha u sebi? — Ili je upotreba njegov dah?

433. Kad izdajemo neku zapovest, može izgledati da ono krajnje što želimo tom zapovešću mora ostati neizrečeno, budući da još uvek postoji jaz između zapovesti i izvršenja. Ja, recimo, želim da neko načini jedan određen pokret, recimo da podigne ruku. Da bi to bilo sasvim jasno, ja sam načinim taj pokret. Izgleda da je ta slika nedvosmislena i to sve do pitanja: kako on zna da on treba da načini taj pokret? — Kako on uopšte zna na koji način treba da upotrebi znake, bilo kakve da mu dajem? — Možda ću ja onda nastojati da zapovest upotpunim drugim znacima, pokazujući sa sebe na njega, hrabreći ga gestovima itd. Ovde izgleda kao da je zapovest počela da muca.

Kao da je znak nesigurnim sredstvima težio da u nama izazove razumevanje. — Ali ako mi to sada razumemo, u kom to znaku razumemo?

434. Gest — reklo bi se — pokušava da predoči uzor, ali ne uspeva.

435. Kad se postavi pitanje: »Kako rečenici uspeva da bude prikaz?« — moglo bi se odgovoriti: »Zar ti to ne znaš? Pa vidiš to kad je upotrebljavaš.« Jer ništa nije skriveno.

Kako rečenici to uspeva? — Zar ti to ne znaš? Ništa nije prikriveno.Ali na odgovor »Ti znaš kako to rečenici uspeva, jer ništa nije

skriveno«, čovek bi hteo da odvrati: »Da, ali sve to protiče tako brzo, a ja bih hteo da to vidim u neku ruku šire izloženo.«

436. Ovde je lako da se dospe u onaj ćorsokak u filosofiji,gde se veruje da se težina zadatka sastoji u tome što treba daopišemo teško uhvatljive pojave, sadašnje iskustvo koje se brzoizmigolji i tome slično. Tamo gde nam se svakodnevni jezik činisuviše sirovim i gde izgleda da mi nemamo posla s pojavama οkojima govori svakodnevica, nego »s pojavama koje lako iščezavaju i koje svojim iskrsavanjem i nestajanjem približno stvarajuone prve.«

(Avgustin: Manifestissima et usitatissima sunt, et eadem rusus nimis latent, et nova est inventio eorum.)

437. Izgleda da želja već zna šta će je ispuniti ili šta bi je ispunilo; stav, misao — ono što je čini stvarnom, čak iako to uopšte nije prisutno. Odakle to određenje onoga što još nije prisutno? Taj despotski zahtev? (»Neumitnost logičkog morati«.)

438. »Plan je kao takav nešto nezadovoljeno.« (Kao želja, očekivanje, naslućivanje itd.)

Pod ovim smatram: očekivanje je nezadovoljeno zato što je to očekivanje nečega; verovanje i smatranje je nezadovoljeno zato što se smatra da je nešto slučaj, nešto stvarno, nešto izvan procesa smatran ja.

439. U kojoj meri se želja, očekivanje, verovanje itd., mogunazvati »nezadovoljenim«? Šta je naš prototip nezadovoljenosti?Je li to neki prazan prostor? I da li bi se za tako nešto reklo daje nezadovoljeno? Zar ne bi i to bila metafora? Zar nije osećajono što mi zovemo nezadovoljenjem — glad, recimo?

U određenom sistemu izraza možemo opisati jedan predmet pomoću reci »zadovoljen« i »nezadovoljen«. Ako, npr., utvrdimo da »nezadovoljenim cilindrom« zovemo šupalj cilindar, a »njegovim zadovoljenjem« pun cilindar koji ga ispunjava.

440. Reci »Hteo bih jabuku« ne znači: verujem da će jabukastišati moj osećaj nezadovoljenja. Ta rečenica nije izraz želje,nego nezadovoljenja.

156 157

441. Mi smo od prirode specijalnim treningom, vaspitanjem,stekli dispoziciju da pod određenim okolnostima spontano izražavamo svoje želje. (Želja, naravno, nije jedna takva »okolnost«.)U toj igri se uopšte ne može pojaviti pitanje da li ja znam štaželim, pre no što je moja želja ispunjena. I ako neki događajućutka moju želju, to ne znači da je ona ispunjena. Možda ja nebih bio zadovoljen ako se moja želja zadovolji.

S druge strane se i reč »želeti« upotrebljava ovako: »Ni sam ne znam šta želim.« (»Jer želje nam prekrivaju čak i ono što se želi«).

A ako se zapita: »Da li ja znam za čim posežem pre no što to steknem?« Ako sam naučio da govorim, onda to znam.

442. Vidim kako neko nišani puškom i kažem: »Očekujempucanj«. Hitac je ispaljen. — Gle, zar si to očekivao; zar se tajpucanj, dakle, već nekako nalazio u tvom očekivanju? Ili se tvojeočekivanje samo u nekom drugom pogledu poklapa s onim štose dogodilo; zar ta buka nije postojala u tvom očekivanju i zarse samo slučajno dogodila kad je tvoje očekivanje bilo ispunjeno?— Ama ne, da se ta buka nije pojavila, moje očekivanje ne bibilo ispunjeno; njega je buka ispunila; ona nije pratila ispunjenjekao još jedan gost uz onoga koga sam ja očekivao. — Da li je onajdetalj događaja, koga nije bilo u očekivanju, tek slučajnost, dodatak udesu? — Ali šta onda nije bio dodatak? Da li se išta odonoga što pripada pucnju već pojavilo u mom očekivanju? —I šta je onda bio dodatak — jer, nisam li ja očekivao celovit hitac?

»Pucanj nije bio tako glasan kao što sam očekivao.« — »Da li je on, dakle, u tvom očekivanju prasnuo glasno?«

443. »Crveno koje ti imaš u svojoj predstavi svakako nije isto (nije ista stvar) kao ono što vidiš pred sobom; kako onda možeš reći da je to ono što ti imaš u predstavi?« — Ali zar nije tome analogna ova upotreba u rečenicama »Ovde ima jedna crvena mrlja« i »Ovde nema crvene mrlje«? U obe se pojavljuje reč »crven«; ta reč ne može, dakle, ukazivati na prisutnost nečeg crvenog.

444. Možda čovek može imati osećaj da se u rečenici »Koliko znam, on dolazi« reci »on dolazi« upotrebljavaju u drukčijem značenju nego u tvrđenju »On dolazi«. Ali ako bi bilo tako, kako bih mogao da kažem da je moje očekivanje ispunjeno. Ako bih hteo da obe reci »on« i »dođe« objasnim, recimo ostenzivnim objašnjenjima, onda bi ista objašnjenja ovih reci važila za obe rečenice.

Ali sad bi se moglo zapitati: Kako to izgleda kad on dolazi?— Otvaraju se vrata, neko ulazi itd. — Kako izgleda kada ga

ja očekujem? — Hodam po sobi tamo-amo, s vremena na vreme pogledam na sat itd. — Ali prvi slučaj nema s drugim ni najmanje sličnosti! Kako je onda moguće da se u njihovom opisivanju upotrebe iste reci? — Međutim, možda ja, hodajući tamo-amo, kažem: »Očekujem da on dođe.« — Sada tu ima sličnosti. Ali kakve?

445. U jeziku se očekivanje i ispunjenje dodiruju.

446. Bilo bi smešno da se kaže: »Proces drukčije izgleda kad se događa, nego onda kad se ne događa.« Ili: »Crvena mrlja drukčije izgleda ako je tu, nego ako je nema — ali jezik zanemaruje tu razliku, jer on govori ο crvenoj mrlji, bila ona tu ili ne.«

447. Imamo osećaj kao da negativan stav treba neki stav u izvesnom smislu da učini istinitim da bi ga mogao negirati.

(Tvrđenje negativnog stava sadrži negirani stav, ali ne tvrđenje ο tom stavu.)

448. »Kad kažem da noćas nisam ništa sanjao, onda ipakmoram znati gde bi ipak trebalo tražiti san; tj.: stav »Sanjaosam« srne biti lažan, ako je primenjen na stvarnu situaciju, aline srne biti besmislen.« — Da li to onda znači da si ti ipak neštoosećao, tako reći nagoveštaj sna koji te čini svesnim mesla nakom bi se san nalazio?

Ili: ako kažem »Ja ne osećam bolove u ruci«, da li to znači da osećam nekakvu senku bola koja tako reći nagoveštava gde bi se bol mogao pojaviti?

U kojoj meri sadašnje stanje bez bola sadrži mogućnost bolova?Kad neko kaže: »Da bi reč ,bol' imala značenje, nužno je prepoznati

bol kao takav onda kad se pojavi« — tada se može odgovoriti: »To nije nužnije od prepoznavanja odsustva bola«.

449. »Ali zar ja ne moram da znam kako bi to izgledalo kadbih ja osećao bol?« — Mi ne možemo da se odvojimo od pomislida se upotreba rečenice sastoji u tome što pri svakoj reci neštozamišljamo.

Mi ne pomišljamo na to da recima računamo, operišemo, da ih vremenom preinačujemo u ovu ili onu sliku. To je kao kad bismo verovali da bi, recimo, pismeni nalog za kravu koju neko treba da mi isporuči morao uvek biti asociran sa slikom neke krave, kako nalog ne bi izgubio smisao.

450. Znati kako neko izgleda: biti kadar to sebi predstaviti— ali takođe: biti kadar to imitirati. Da li se to mora sebi predstaviti da bi se moglo imitirati? I zar nije imitirati nekog isto takosnažno kao i zamisliti ga?

158 159

451. Šta ako nekom naredim »Zamisli ovde crven krug!« —a onda kažem: razumeti naredbu znači znati kako izgleda kada jeona izvršena — ili čak: moći zamisliti kako izgleda...?

452. Hoću da kažem: »Kad bi neko mogao da vidi psihičkiproces očekivanja, morao bi da vidi šta se očekuje.« — Ali ustvari je tako: Onaj ko vidi izraz očekivanja, vidi šta se očekuje.A kako bi se to moglo videti na drugi način, u drugom smislu?

453. Ko bi opažao moje očekivanje, morao bi neposrednoda opaža šta se očekuje. To jest, da ne donosi zaključke na osnovuopažanog procesa! — Ali reći da neko opaža očekivanje nemanikakvog smisla, osim možda ovog: on opaža izraz očekivanja. Οonome koji nešto očekuje reći da opaža očekivanje, umesto da »onočekuje« bilo bi nesuvislo izvitoperavanje izraza.

454. »Sve se već nalazi u. . .« Kako to da ova strelica

pokazuje? Ne čini li se da ona već u sebi nosinesto iz,van sebe same? — »Ne, to nije tek beživotan potez perom; samo nešto psihičko, značenje, može to da postigne.« — To je i istinito i lažno. Strelica pokazuje samo onda kad je upotrebljavaju živa bića.

Ovo pokazivanje nije hokus-pokus koji može da ostvaruje samo duša.

455. Hoćemo da kažemo: »Kad mi na nešto mislimo, ondanije u pitanju mrtva slika (bilo koje vrste), nego je to kao daprilazimo nekome«. Prilazimo onome na šta smo mislili.

456. »Kad čovek na nešto misli, onda on sam misli«; takosam sebe i pokreće. Sam juri napred i stoga ne može taj juriši da posmatra. Svakako ne.

457. Da; misliti na nešto isto je što i prilaziti nekome.

458. »Zapovešću se zapoveda njeno izvršenje.« Njoj je, dakle,poznato sopstveno izvršenje još pre nego što se i ostvari? — To je,međutim, bio gramatički stav koji kaže: Ako zapovest glasi »Učinito i to!«, onda se »to i to činiti« zove izvršenjem zapovesti.

459. Mi kažemo: »Zapovešću se zapoveda ovo —« i to činimo;ali, takođe: »Zapovešću se zapoveda ovo; treba da ja...« — mi tuzapovest nekad prenosimo u stav, nekad u demonstriranje, aponekad u praktičnu radnju.

460. Da li bi opravdanje neke radnje kao izvršenja zapovestimoglo ovako glasiti: »Ti si mi rekao ,Donesi mi jedan žuti cvet',

a potom mi je ovaj pružio osećanje zadovoljenja i zato sam ga doneo.« Zar se ne bi moralo odgovoriti: »Ali ja nisam tražio da mi doneseš takav cvet koji će u tebi posle mojih reći izazvati takvo osećanje!«?

461. U kojoj meri ona zapovest antecipira izvršenje? —Da li tako što se sada zapoveda ono što će se kasnije izvršiti? —Međutim, ovo bi moralo značiti: »ono što će se kasnije izvršiti ilise opet neće izvršiti«. A to ne kazuje ništa.

»Ali čak i ako moja želja ne određuje koji će se slučaj ostvariti, ona ipak određuje, tako reći, temu neke činjenice, ispunjavala ona želju ili ne. Mi se, u neku ruku, čudimo ne tome što neko zna budućnost, nego tome što je on uopšte mogao da pročita (tačno ili pogrešno).

Kao da samo proricanje, svejedno da li tačno ili pogrešno, preuzima senku budućnosti, dok ono ο budućnosti ne zna ništa, a ne može da zna manje nego ništa.

462. Mogu da ga tražim kad nije tu, ali ne mogu da gaobesim kad nije tu.

Mogli bismo zaželeti da kažemo: »Ali on mora da je tu negde ako ga ja tražim«. — Onda on mora da je tu negde, i ako ga ja ne nađem, pa čak i ako uopšte ne postoji.

463. »Njega si tražio? Čak nisi ni mogao znati da li je tu!« — Ovaj problem se, međutim, stvarno javlja pri traganju u matematici. Može se, npr., postaviti pitanje: Kako je bilo moguće da se uopšte traga za trostrukom deobom ugla?

464. Ja hoću da pokažem kako da se od besmisla koji nije očigledan pređe na očigledan besmisao.

465. Očekivanje je takvo da ono što se desi, pa ma šta to bilo, ili mora da se podudari sa njim ili ne.«

Ako sada upitamo da li je činjenica, dakle, očekivanjem određena potvrdno ili odrečno ili, pak, nije — tj., da li je određeno u kom će smislu događaj, bez obzira kakav, odgovoriti na očekivanje; moramo odgovoriti: »Da, sem ako izraz očekivanja nije neodređen, ako, recimo, ne sadrži disjunkciju različitih mogućnosti.«

466. Radi čega čovek misli? čemu to koristi? — Radi čegaon proračunava parne kotlove i ne prepušta slučaju debljinunjihovih zidova? To je samo iskustvena činjenica što tako proračunati kotlovi ne eksplodiraju suviše često. Ali kao što bi pre učiniosve drugo nego da stavi ruku u vatru kojom se već opekao, čovek

160 161

će pre učiniti bilo šta drugo, ali neće propustiti da proračuna kotao. — Ali, budući da nas ne interesuju uzroci, — reći ćemo da ljudi stvarno razmišljaju: oni, npr., tako postupaju kada prave parni kotao. — Zar onda jedan tako proizveden kotao ne može eksplodirati? Kako da ne!

467. Da li čovek, dakle, razmišlja zato što se pokazalo daje dobro misliti? — Zato što on misli da je probitačno da se misli?

(Da li on vaspitava svoju decu zato što se pokazalo da je to dobro?)

468. Kako bi se moglo dokučiti: zašto on misli?

469. A ipak se može reći da se mišljenje isplati. Parni kotlovi eksplodiraju rede otkako, recimo, debljinu njihovih zidova ne određujemo više »po osećanju«, nego je proračunavamo na taj i taj način. Ili, otkako svaki proračun jednog inženjera može da kontroliše i drugi.

470. Ponekad se, dakle, misli zato što se pokazalo da je to dobro.

471. Kad potisnemo pitanje »zašto«, često tek onda posLa-nemo svesni značajnih činjenica koje zatim, u toku našeg ispitivanja, vode nekom odgovoru.

472. Priroda verovanja u jednolikost zbivanja možda se najjasnije vidi u slučaju kad se mi bojimo onoga što očekujemo. Ništa me ne bi moglo pokrenuti da stavim ruku na plamen — mada sam se ipak samo u prošlosti opekao.

473. Verovanje da će me vatra opeci je iste vrste kao i strah da će me opeci.

474. Vatra će me opeci ako u nju stavim ruku: to je izvesno.To jest: tu vidimo šta znači izvesnost. (Ne samo šta znači

reč »izvesnost«, nego i šta je to u stvari.)

475. Upitan υ razlozima za neku pretpostavku, čovek se priseća tih razloga. Da li se tu događa isto što i onda kad se razmišlja ο tome šta su mogli biti uzroci nekog događaja?

476. Treba praviti razliku između predmeta straha i uzroka straha.Tako lik koji nam uliva strah ili oduševljenje (predmet straha,

oduševljenja), nije stoga njihov uzrok, nego — moglo bi se reći — njihov pravac.

477. »Zašto veruješ da ćeš se ο vruću peć opeci?« — Imašli razloga za to verovanje; i da li su ti potrebni razlozi?

478. Kakav razlog ja imam da pretpostavim da će moj prst osetiti otpor kada dodirne sto? Kakav razlog da verujem da ovom olovkom ne bih mogao bezbolno probosti ruku? — Kad ovo pitam, pojavljuju se stotine razloga koji jedan drugom ne daju da dođe do reci. »Pa ja sam to sam bezbroj puta iskusio, a isto toliko često čuo za slična iskustva; kad ne bi bilo tako, bilo bi...; itd.

479. Pitanje »Na osnovu čega to veruješ« moglo bi značiti: »Na osnovu čega ti to sada izvodiš (sada si izveo)?« Ali i: Koje mi razloge za tu pretpostavku možeš naknadno navesti?«

480. Pod »razlozima« za neko shvatanje moglo bi se dakle, stvarno podrazumevati samo ono što je neko rekao sebi pre no što je došao do toga shvatanja. To je račun koji je on stvarno izveo. Kad bi se sada postavilo pitanje: Ali kako je moguće da prethodno iskustvo bude razlog za pretpostavku da će se kasnije dogoditi to i to? — Odgovor glasi: Koji opšti pojam razloga za takvu jednu pretpostavku mi imamo? Tu vrstu podataka ο prošlosti mi upravo nazivamo razlogom za pretpostavku da će se to dogoditi u budućnosti. — A ako se neko začudi što igramo jednu ovakvu igru, ja se onda pozivam na delovanje nekog prošlog iskustva (na činjenicu što se opečeno de te boji vatre).

481. Ako bi neko rekao da podaci ο onome što je prošlo njega ne mogu ubediti da će se bilo šta dogoditi u budućnosti, — ja ga ne bih razumeo. Moglo bi mu se postaviti pitanje: Šta bi ti onda da čuješ? Kakve podatke nazivaš razlozima za to verovanje? Šta nazivaš »ubeđenjem«? Kakvu vrstu ubeđenja ti očekuješ? — Ako ovo nisu razlozi, šta su onda razlozi? Ako kažeš da to nisu nikakvi razlozi, onda svakako moraš biti kadar da navedeš u kome bismo slučaju mi s pravom mogli reći da tu ima razloga za našu pretpostavku.

Jer pazi: razlozi ovde nisu stavovi iz kojih logički sledi ono što se veruje.

Ali se ne može ni reći da je za verovanje potrebno manje nego za znanje. — Jer ovde se ne radi ο približavanju logičkom izvođenju.

482. Nas zavodi ovakav način izražavanja: »Ovo je dobarrazlog zato što čini verovatnim da će se događaj desiti«. To jekao da smo ο razlogu rekli nešto više, a to ga opravdava kaorazlog; dok, međutim, stavom da taj razlog čini verovatnim da ćese događaj desiti nije rečeno ništa više nego jedino da taj razlogodgovara određenom merilu dobrog razloga — ali merilo nijeničim obrazloženo!

U. l''i!osoi>.k;i ibt.r;!/iv.''!i.j;i

162 163

483. Dobar razlog je onaj razlog koji tako izgleda.

484. Hteli bismo da kažemo: »To je dobar razlog samo zato što stvarno čini verovatnim da će se nešto desiti«. Zato što on tako reći stvarno ima uticaj na događaj, quasi iskustveno.

485. Opravdavanju iskustvom ima kraja. Kada ga ne bi bilo, to ne bi bilo opravdavanje.

486. Da li iz čulnih utisaka koje primam sledi da se tamo nalazi stolica? — Kako može stav slediti iz čulnih utisaka? Pa, da li on sledi iz stavova koji opisuju čulne utiske? Ne. — Ali zar ja onda ne zaključujem po utiscima, čulnim podacima, da se stolica tamo nalazi? — Ja ne povlačim nikakav zaključak! — ali ponekad, ipak, da. Vidim, na primer, fotografiju i kažem: »Mora da se tamo nalazila stolica«, ili opet »Po onome što se ovde vidi zaključujem da se tu nalazi stolica«. To je zaključak; ali ne logički. Zaključak je prelaz ka tvrdnji pa, prema tome, i ka ponašanju koje odgovara toj tvrdnji. »Povlačim posledice« ne samo na recima, nego i u postupcima.

Da li je bilo opravdano da ja povlačim te posledice? Šta se ovde naziva opravdanošću? — Kakva je upotreba reci »opravdanost«? Opisi jezičke igre! Po njima će biti moguće da se uoči i značaj opravdavanja.

487. »Napuštam sobu zato što ti naređuješ«.»Napuštam sobu, ali ne zato što ti naređuješ«.Da li ovaj stav opisuje povezanost moje radnje s njegovom

naredbom; ili on čini tu povezanost?Može li se postaviti pitanje: »Otkuda znaš da to radiš zato ili da ne

radiš zato?« A da li je odgovor: »Ja to osećam«?

488. Kako ja prosuđujem da li je tako? Po indicijama?

489. Zapitaj se: U kojoj prilici i u koju svrhu mi to kažemo? Koje vrste delatnosti prate te reci? (Seti se pozdrava!) U

kojim se scenama upotrebljavaju; i za šta?

490. Kako ja znam da me je taj tok misli doveo do te radnje? — Pa, to je određena slika: na primer, u nekom eksperimentalnom istraživanju biti putem računanja odveden do novogeksperimenta. Tako to izgleda----------- a sad bih mogao opisati jedanprimer.

491. Ne: »bez jezika se ne bismo mogli međusobno spo-razumevati« — nego: bez jezika ne možemo na ovaj ili onajnačin uticati na druge ljude: ne možemo da gradimo puteve i

mašine itd. A takođe: bez upotrebe govora i pisma ljudi se ne bi mogli sporazumevati.

492. Pronaći jedan jezik moglo bi da znači: na osnovu prirodnih zakona (ili u saglasnosti s njima) pronaći spravu zaodređenu svrhu; ali to ima i drugi smisao, analogan onome ukome govorimo ο pronalasku jedne igre.

Ja ovde iskazujem nešto ο gramatici reci »jezik«, povezujući je s gramatikom reci »pronaći«.

493. Kaže se: »Petao priziva kokoške kukurikanjem« —ali zar se u osnovi toga već ne nalazi upoređenje s našim jezikom? — Zar se aspekt sasvim ne promeni kada zamislimo dakukurikanje pokreće kokoške nekom vrstom fizičkog dejstva?

Ali ako bi se pokazalo na koji način reci »Hodi ovamo!« deluju na oslovljenu osobu, tako da se na kraju, pod izvesnim okolnostima, inerviraju njeni nožni mišići itd. — da li bi ona rečenica onda za nas izgubila karakter rečenice?

494. Hoću da kažem: Aparat našeg običnog jezika, našeg jezika reci, pre svega je ono što mi zovemo »jezikom«, a zatim i sve drugo po analogiji ili komparabilnosti s njim.

495. Jasno je da ja pomoću iskustva mogu ustanoviti da čovek (ili životinja) reaguje na neki znak onako kako ja hoću, a na neki drugi ne. Da, na primer, čovek na znak »—-»« ide desno,a na zrak »<-------« levo; ali da na znak »O—I« ne reaguje tako kaona »<----- «, itd.

Dabome, nije potrebno ni da izmišljam, dovoljno je samo da posmatram stvarni slučaj: čoveku koji je naučio samo nemač-ki mogu davati uputstva samo na nemačkom jeziku. (Jer učenje nemackog jezika ja sad posmatram kao podešavanje mehanizma da odgovara na izvesnu vrstu uticaja; a može da nam bude svejedno da li je neko naučio jezik ili je već od rođenja tako kon-stituisan da na rečenice nemackog jezika reaguje isto kao običan čovek koji je naučio nemački.)

496. Gramatika ne kaže kako jezik mora biti izgrađen da bi ispunjavao svoju svrhu, da bi na određen način delovao na ljude. Gramatika samo opisuje upotrebu znakova, ali je ni na koji način ne objašnjava.

497. Gramatička pravila mogu se nazvati »proizvoljnim«, ako to treba da znači da je svrha gramatike samo ona koju ima i jezik.

Ako neko kaže: »Kad naš jezik ne bi imao tu gramatiku, on ne bi mogao izraziti te činjenice« — onda se treba upitati šta ovde znači »mogao bi«.

11*

164 165

498. Ako kažem da zapovest »Donesi mi šećer!« i »Donesi mi mleko!« ima smisla ali ne i kombinacija »Mleko mi šećer«, onda to ne znači da izgovaranje takve kombinacije reci nema efekta. A ako je efekat takav da me neko začuđeno pogleda i zine, ja je zbog toga ne nazivam zapovešću da me tako pogleda, čak iako sam hteo da izazovem upravo takav efekat.

499. Ako se kaže: »Ova kombinacija reci nema smisla«, time se ona isključuje iz jezičkog područja i tako se ograničava oblast jezika. Ali kad se povlači granica, to može da bude iz različitih razloga. Ako ja ogradim jedno mesto živicom, linijom ili na neki drugi način, moj cilj može da bude da nikoga ne pustim unutra ili napolje; ali to može da bude i elemenat igre, i igrači, recimo, treba da preskoče tu granicu; ili, pak, može da obeležava gde prestaje posed jednog čoveka, a počinje posed nekog drugog čoveka itd. Ako ja, dakle, povlačim granicu, time još nije rečeno zašto je povlačim.

500. Ako se kaže da je jedna rečenica besmislena — ne znači da je njen smisao besmislen, nego da se jedna kombinacija reci isključuje iz jezika, povlači iz saobraćaja.

501. »Svrha jezika je da izražava misli«. -— To znači da je svrha svake rečenice da izrazi jednu misao. Koju misao izražava, na primer, rečenica »Pada kiša?« —

502. Pitanje šta je smisao. Uporedi:»Ova rečenica ima smisla.« ■— »Kakvoga?« »Ovaj niz reci je rečenica.« — »Kakvo?«

503. Ako nekom nešto naredim, sasvim mi je dovoljno da mu dam znak. I nikad ne bih rekao: To su, u stvari, samo reci, a ja moram prodreti iza reci. Isto tako, ako sam nekoga nešto upitao i on mi odgovorio (dakle, dao mi je jedan znak), ja sam zadovoljan — to je ono što sam očekivao — i ne prigovaram: Pa to je samo odgovor.

504. Ali ako neko kaže: »Kako da znam na šta on misli kad vidim samo njegove znake«, — onda ja kažem: »Kako on da zna na šta misli kad i on ima samo svoje znake?«

505. Da li ja moram razumeti zapovest pre nego što mogu da postupim prema njoj? — Svakako! inače zaista ne bi znao šta treba da radiš. — Ali znanje od čina razdvaja opet jedan skok! —

506. Rasejan čovek koji se na zapovest »Na desno!« okreće na levo a onda, lupivši se po čelu, kaže »O, pa da — na desno« i okrene se na desno. — Šta je to njemu palo na um? Tumačenje?

507. »Nije da ja to samo kažem, pod tim ja nešto i pod-razumevam«. — Ako onda razmislimo šta se u nama događa kada reci podrazumevamo (a ne samo kazujemo), čini nam se da se nešto pridružuje tim recima, inače one protiču na prazno. — Kao da, tako reći, zahvataju u nas.

508. Izgovaram rečenicu: »Vreme je lepo«; ali reci su ipak proizvoljni znaci — stavimo onda na mesto njih ove znake: »a b c«. Ali sada, ako to čitam, ne mogu s tim bez ustezanja da povezem onaj prethodni smisao. — Mogao bih reći da nisam navikao da govorim »a« umesto »vreme«, »b« umesto »je« itd. Ali time se ne podrazumeva da nisam navikao da sa »a« istovremeno asociram reč »vreme«, nego da nisam navikao da »a« upotrebljavam umesto reci »vreme« — dakle u značenju »vreme«. (Ja ne vladam tim jezikom.)

(Nisam navikao da merim temperaturu Farenhaj tovim s tepenima. Stoga mi jedan takav podatak ο temperaturi ništa ne »kaže«.)

509. Šta kad bismo nekog upitali; »U kojoj meri su overeci opis onoga što vidiš?« — a on odgovori: »Tim recima pod-razumevam ovo«. (Recimo da je posmatrao predeo.) Zašto odgovor »Podrazumevam ovo ...« Nije nikakav odgovor?

Kako čovek podrazumeva recima ono što vidi pred sobom?Zamisli da sam rekao »a b c«, podrazumevajući pri tome: vreme je

lepo. Ja sam, naime, pri izgovaranju tih znakova doživljavao isto ono što bi normalno doživeo samo onaj koji je iz godine u godinu upotrebljavao »a« u značenju »vreme«, »b« u značenju »je« itd. — Da li onda »a b c« znači: vreme je lepo?

Šta treba da bude kriterijum da sam ja to doživljavao?

510. Pokušaj ovo: Reci »Ovde je hladno« a podrazumevaj »Ovde je toplo«. Da li ti to uspeva? — I šta pri tome radiš? I da li postoji samo jedan način da se to radi?

511. Šta onda znači: »otkriti da neki iskaz nema smisla«: A šta znači: »Ako ja time nešto podrazumevam, onda to, ipak, mora imati smisla?« — Ako ja nešto time podrazumevam? Ako time podrazumevam šta?! — Hoćemo da kažemo: smisaona rečenica je ona koju je moguće ne samo kazati, nego i misliti.

512. Čini se kao da bi se moglo reći: »Jezik reći dopušta besmislene kombinacije reci, ali jezik predstava ne dopušta besmislene predstave«. —Ne dopušta li, prema tome, jezik crteža besmislene crteže? Zamisli da su to crteži prema kojima treba da se modeliraju tela. U tom slučaju neki crteži imaju smisla, neki ne. — Šta ako zamislim besmislene kombinacije reci?

166 167

513. Razmotri ovaj oblik izraza: »Moja knjiga ima onolikostrana koliko iznosi rešenje jednačine x3 + 2x — 3 = 0. Ili: »Brojmojih prijatelja je n, a n2 i- 2n + 2 --- 0«. Ima li ta rečenica smisla? Ne može se neposredno razaznati. Na ovom se primeru vidikako se može dogoditi da nešto izgleda kao rečenica koju razumemo, a da to ipak nema smisla.

(To osvetljava pojam »razumeti« i »podrazumevati.)

514. Filosof kaže da razume rečenicu »Ja sam ovde«, da njom nešto podrazumeva, nešto misli, — čak iako uopšte ne razmišlja kako se i u kojoj prilici ta rečenica primenjuje. A ako ja kažem »Ruža je crvena i u mraku«, ti jasno vidiš pred sobom to crvenilo u mraku.

515. Dve slike ruže u mraku. Jedna slika je sasvim crna, jer je ruža nevidljiva. Na drugoj je ona detaljno naslikana na crnoj pozadini. Da li je jedna slika ispravna, a druga pogrešna? Da nije reč ο beloj ruži u mraku i ο crvenoj ruži u mraku? A zar ipak ne kažemo da se one u mraku ne mogu razlikovati?

516. Izgleda da je jasno što mi razumemo šta znači pitanje: »Da li se niz cifara 7777 pojavljuje u daljim decimalima broja π?« Το je rečenica našeg jezika; može se pokazati šta znači što se 415 pojavljuje među decimalima broja π i slično. Eto, dok'e god dosežu takva objašnjenja, može se reći da je ono pitanje razumljivo.

517. Postavlja se pitanje: Zar se mi ne možemo varati da razumemo jedno pitanje?

Jer poneki matematički dokaz nas upravo dovodi dotle da kažemo da mi ne možemo predstaviti ono što smo verovali da možemo predstaviti (Npr. konstrukciju sedmougaonika.) On nas vodi do revidiranja onoga što smo smatrali oblašću zamišljenog.

518. Sokrat (Teajtetu): »A onaj koji zamišlja, zar ne bitrebalo da zamišlja nešto?« — Teajtet: »Trebalo bi«. — Sokrat:»A ako neko nešto zamišlja, zar to nešto nije realno?« — Teajtet:»Izgleda da je tako«.

A ko slika, zar ne bi trebalo da slika nešto — a ko slika nešto, da to bude nešto realno? — Dobro, šta je predmet slikanja: da li ljudska slika, na primer, ili čovek koga slika prikazuje?

519. Hoćemo da kažemo: zapovest je slika radnje koja je prema njoj izvršena, ali i slika radnje koja prema njoj treba da se izvrši.

520. Ako stav takođe shvatamo kao sliku jednog mogućnog stanja stvari i kažemo da on pokazuje tu mogućnost stanja

stvari, onda stav u najboljem slučaju još uvek postiže ono što čini slika ili reljef ili film; prema tome, on svakako ne može da ustvrdi ono što nije slučaj. Dakle zavisi sasvim od naše gramatike šta će se nazvati (logički) mogućnim, a šta ne, — naime, šta gramatika dopušta? — Međutim, to je proizvoljno! — Da li proizvoljno? — Mi ne znamo šta bismo započeli sa svakom rečeničnom konstrukcijom, nema svaka tehnika primenu u našem životu, a kad u filosofiji dođemo u iskušenje da nešto sasvim nekorisno ubrojimo u stav, to se često događa zato što nismo dovoljno razmislili ο njegovoj nameri.

521. Uporedi .logički mogućno' sa ,hemijski mogućnim'. Hemijski mogućnim moglo bi se, recimo, nazvati jedinjenje za koje postoji strukturna formula sa odgovarajućim valencama (npr., Η — Ο — Ο — Ο — Η). Takvo jedinjenje, naravno, ne mora da postoji, ali ni formuli H02 u stvarnosti ne mora da odgovara ni jedno jedinjenje.

522. Kad stav poredimo sa slikom, moramo razmisliti da li da ga poredimo s portretom (s istorijskim prikazom) ili sa žanr-slikom. A oba upoređenja imaju smisla.

Kada posmatram jednu žanr-sliku, ona mi nešto ,kazuje', iako ja ni za trenutak ne verujem (ne zamišljam) da su ljudi koje na njoj vidim stvarni ili da je u takvoj situaciji bilo stvarnih ljudi. A šta kad bih upitao: »Šta mi onda kazuje?«

523. »Slika mi kazuje samu sebe« — htio bih da kažem. Tj., to što mi ona nešto kazuje sastoji se u njenoj sopstvenoj strukturi, u njenim oblicima i bojama. (Šta bi značilo kad bi se reklo: »Muzička tema mi kazuje samu sebe«?)

524. To što nam slika i izmišljene pripovesti pričinjavaju zadovoljstvo i zaokupljaju duh nemoj da smatraš kao nešto samo po sebi razumljivo, nego kao značajnu činjenicu.

(»Nemoj to da smatraš kao samo po sebi razumljivo« — znači: čudi se tome isto onoliko koliko i nečemu drugom što te uznemiruje. Kada tu činjenicu prihvatiš kao što prihvataš druge, iščeznuće ono što je problematično.)

((Prelaz od očigledne ka neočiglednoj besmislici.))

525. »Pošto to reče, napusti je kao i prethodnog dana«.— Da li ja razumem tu rečenicu? Da li je razumem isto onakokao što bih je razumeo kad bih je čuo u toku pripovedanja? Akobi bila izolovana, ja bih rekao da ne znam ο čemu je reč. Ali bihipak znao kako bi se otprilike ta rečenica mogla upotrebiti; čakbih sam mogao pronaći odgovarajući kontekst.

168 169

(Mnoštvo poznatih puteva vodi od ovih reci u svim pravcima.)

526. Šta znači: razumeti sliku, crtež? I tu postoji razu-mevanje i nerazumevanje. I tu ovi izrazi mogu da znače mnogo šta. Recimo, slika prikazuje mrtvu prirodu; ali ja ne razumem jedan deo slike; ne mogu na njojda razaznam tela nego vidim samo mrlje boje na platnu. — Ili sve vidim kao tela, ali to su predmeti koje ja ne poznajem (oni izgledaju kao aparati čija mi je upotreba nepoznata). — Možda ja i poznajem predmete, ali ne razumem, u drugom smislu, njihov raspored.

527. Razumevanje rečenice u jeziku je mnogo srodnije ra-zumevanju muzičke teme nego što se možda veruje. Ali pod tim podrazumevam da je razumevanje rečenice bliže nego što se misli onome što se obično zove razumevanjem muzičke teme. Zašto dinamika i tempo treba da se razvijaju upravo tim redom? Reklo bi se: »Zato što ja znam šta to sve znači«. Ali šta znači? Ne bih znao to da kažem. Da bih to .objasnio', mogao bih ga uporediti sa nečim drugim što ima isti ritam (odnosno isti red). (Kaže se: »Zar ne vidiš da je to isto kao da je načinjen zaključak« ili: »To je u neku ruku parenteza«, itd. Čime se obrazlažu takva poređe-nja? — Tu se mogu dati veoma raznovrsna obrazloženja.)

528. Mogli bismo da zamislimo ljude koji bi imali nešto što nije sasvim drukčije od našeg jezika: kombinacije zvukova bez rečnika, bez gramatičkih pravila. (»Govoriti samim jezikom'.)

529. »Ali šta bi tu bilo značenje zvukova?« — A šta je u muzici? Iako ja uopšte neću da kažem da bi se ovaj jezik zvukova morao uporediti s muzikom.

530. Mogao bi takođe postojati jezik u čijoj primeni ,duša' reci ne bi igrala nikakvu ulogu. U njemu bi nam, na primer, bilo svejedno ako se jedna reč zameni novom, proizvoljno pronađenom reci.

531. Ο razumevanju rečenice mi govorimo u tom smislu u kom ona može biti zamenjena nekom drugom rečenicom koja kazuje isto; ali, takođe, i u tom smislu u kom se ona ne može zameniti nekom drugom. (Isto kao što se nijedna muzička tema ne može zameniti drugom.)

U prvom slučaju je misao rečenice ono što je zajedničko raznim rečenicama, a u drugom nešto što se izražava samo tim recima, samo takvim njihovim rasporedom. (Razumevanje pesme.)

532. Da li, prema tome, »razumeti« ovde ima dva različitaznačenja? — Radije bih rekao da ti načini upotrebe »razumeva-nja« grade njegovo značenje, moj pojam razumevanja...

Jer ja hoću na sve to da primenim reč »razumeti«.

533. Ali kako se u onom drugom slučaju može objasniti izraz: ,preneti na drugoga svoje shvatanje'? Zapitaj se: Kako se odvodi neko dotle da shvati neku pesmu, neku temu? Odgovor na to nam kazuje kako se ovde objašnjava smisao.

534. Čuti reč u tom značenju. Kako je čudno što tako nešto postoji!Tako sastavljena, tako naglašena, tako čuvena, ta rečenica je početak

prelaza prema onim rečenicama, slikama, delanjima.((Mnoštvo poznatih puteva vodi od ovih reci u svim pravcima.))

535. Šta se događa kad učimo da završni takt crkvene muzike osetimo kao završni takt?

536. Kažem: »Ovaj lik (koji ostavlja utisak plašljivosti) ja mogu da zamislim i kao hrabar lik.« Ovim ne podrazumevamo da ja mogu da zamislim kako neko s takvim licem može, recimo, nekome drugom spasti život (ovo, naravno, može da se zamisli za svaki lik). Naprotiv, ja govorim ο jednom aspektu samog tog lika. Ovim ne podrazumevam da bih mogao da zamislim da taj čovek može da promeni svoj lik u hrabar u običnom smislu; ja mislim da taj lik može sasvim određenim putem preći u hrabar lik. Preinačeno tumačenje izraza nekog lica može se uporediti sa preinačenim tumačenjem muzičkog akorda koji čujemo kao modulaciju prvo u jednom, zatim u drugom tonalitetu.

537. Ja mogu da kažem: »Na tom licu se ogleda plašlji-vost«, ali se u svakom slučaju čini da plašljivost nije s tim licem samo asocirana, samo spolja spojena, nego da strah živi u crtama lica. Kad se te crte unekoliko promene, onda možemo govoriti i ο odgovarajućoj promeni straha. Kad bi nas neko upitao: »Da li ti možeš taj lik da zamisliš i kao izraz hrabrosti?« —mi nekako ne bismo znali kako bi hrabrost trebalo smestiti u te crte. Onda kažem nešto ovako: »Ne znam šta bi to značilo za taj lik da bude hrabar lik.« Ali kako izgleda rešenje jednog takvog pitanja? Kaže se možda: »Dobro, sada razumem da je taj lik, tako reći, ravnodušan prema spoljnom svetu.« Dakle, mi smo mu pripisali hrabrost. Moglo bi se reći da hrabrost sada opet pristaje tome liku. — Ali šta ovde čemu pristaje?

538. Sličan je slučaj (iako tako možda ne izgleda) kad se čudimo zašto se u francuskom jeziku pridevski deo predikata

170 171

slaže s imenicom u rodu i kada to sebi objasnimo ovako: Oni pod tim misle »čovek je dobar«.

539. Gledam na jednoj slici čoveka koji se smeši. Šta činim ako taj osmeh shvatim čas kao prijateljski, čas kao zloban?Zar ja često to ne zamišljam u prostornoj i vremenskoj situaciji,koja je prijateljska ili zlobna? Tako bih mogao da uz tu slikuzamislim da se čovek smeši na dete koje se igra ili, pak, na mukesvog neprijatelja.

Tu se ništa ne menja što jednu situaciju, prijatnu na prvi pogled, mogu da tumačim i drukčije ako je nečim dopunim. — Ako nikakvi posebni uslovi ne remete moje tumačenje, ja ću izvestan osmeh da shvatim kao prijateljski, da ga nazovem »prijateljskim«, pa da se prema tome i ponašam.

((Verovatnoća, učestalost.))

540. »Nije li to čudnovato što ne treba da sam kadar dazamislim da će kiša uskoro prestati da pada — čak i bez institucije jezika i ćele njegove pozadine?« — Hoćeš li da kažeš da jeneobično što ne bi trebalo da si kadar da kažeš te reci i da ihpodrazumevaš bez te situacije?

Pretpostavi da neko uzvikuje niz nerazumljivih reci, pokazujući na nebo. Ako ga upitamo šta tim podrazumeva, on kaže da to znači »Hvala bogu uskoro će kiša prestati da pada.« Čak nam i objasni značenja pojedinih reci. — Pretpostavimo da on, tako reći, nenadano dođe sebi i kaže da je ona rečenica bila potpuna bismislica, ali da se njemu, kad ju je izgovarao, učinila kao rečenica nekog njemu dobro poznatog jezika. (Čak kao neki poznati citat.) — šta ja onda treba da kažem? Zar on nije razu-meo tu rečenicu kad je izgovarao? Zar ta rečenica nije u sebi sadržavala sve svoje značenje?

541. Ali u čemu se sastojalo ono razumevanje i značenje? One glasove on je izgovarao recimo radosnim tonom i pokazivao na nebo dok je kiša još padala, ali se već počelo razvedra-vati; kasnije je uspostavio vezu između svojih reci i reci srpsko-hrvatskog jezika.

542. »Ali on je te svoje reci osećao upravo kao i reci jednog jezika koji dobro zna«. ■— Da; za to je kriterijum što je on baš to kasnije rekao. A sad zaista nemoj reći da mi reci poznatog jezika osećamo na sasvim poseban način. (Šta je izraz tog osećanja?)

543. Zar ja ne mogu reći: Krik, osmeh, puni su značenja?A to, otprilike, znači da se iz njih mnogo šta može razabrati.

544. Ako čežnjivo kažem: »Kad bi on samo došao!«, toosećanje daje tim recima /značenje'. Da li ono, međutim, pojedinim recima ckije njihovo značenje?

Ali moglo bi se reći i ovo: to osećanje daje recima istinitost. I tu vidiš kako se ovde pojmovi stapaju. (Ovo podseća na pitanje: šta je smisao jednog matematičkog stava?)

545. Ali ako se kaže »Nadam se da će on doći« — zar osećanje ne daje značenje reci »nadati se«? (A šta je s rečenicom»Više se ne nadam da će doći«?) To osećanje možda daje reci»nadati se« njen specijalan prizvuk, tj. izraz osećanja je u tomprizvuku. — Ako osećanje daje reci njeno značenje, onda »značenje« znači ono što je najvažnije. Ali zašto je osećanje ono štoje najvažnije?

Da li je nada osećanje? (Obeležja.)

546. Tako bih ja rekao da su reci »O, kad bi on došao!« opterećene mojom željom. A reci mogu da nam se otmu — kao krik. Ima reci koje je teško izustiti: one, na primer, kojima se čovek nečega odriče ili kojima priznaje neku svoju slabost. (Reci su i dela.)

547. Negiranje: ,duhovna aktivnost'. Negiraj nešto i posma-traj šta radiš! — Da li možda u sebi treseš glavom? A ako je tako — da li taj proces onda više zaslužuje naše interesovanje nego možda onaj kad se znak negiranja napiše u rečenici? Da li sad raspoznaješ bit negacije?

548. U čemu je razlika između ova dva procesa: želeti dase nešto dogodi — i želeti da se to isto ne dogodi?

Ako hoćemo to da prikažemo likovno, onda ćemo različito postupati sa slikom događaja: precrtati je, okružiti linijom i slično. Ali to je, čini nam se, sirov metod izražavanja. U jeziku reci mi čak upotrebljavamo znak »ne«. To je kao neko nevešto ispo-maganje. Smatramo da se u mišljenju to drukčije događa.

549. »Kako reč ,ne' može negirati?!« — »Znak ,ne' nagove-štava da ono što sledi treba shvatiti negativno.« Hteli bismo da kažemo: Znak negiranja je povod da nešto učinimo — nešto možda veoma komplikovano. Kao da nas je znak negiranja naveo na nešto? Ali na šta? To nije rečeno. Kao da je trebalo da se samo nagovesti; kao da smo mi to znali. Kao da nije potrebno objašnjenje, jer mi tu stvar već ionako poznajemo.

550. Moglo bi se reći da je negacija gest isključenja, odbacivanja. Ali takav gest mi primenjujemo u veoma različitim slučajevima!

172 173

551. »Da li je ovo isto negiranje: ,Gvožđe se ne topi na100°C i ,2 puta 2 nije 5'?« Da li to treba resiti introspekcijom;tako što nastojimo da sagledamo šta mislimo kada kažemo ovedve rečenice?

552. šta ako bih pitao: Da li nam je jasno dok izgovaramo rečenice: »Ovaj štap je dug jedan metar« i »Ovde je jedan vojnik« da pod »jedan« podrazumevamo različite stvari, da »jedan« ima različita značenja? —Uopšte nije. — Kaži, na primer, ovakvu rečenicu: »Na svaki metar stoji jedan vojnik, na svaka dva metra, dakle, dva vojnika.« Na pitanje »Da li ti isto podrazumevaš pod obe jedinice?« možda bismo dobili odgovor: »Naravno da pod-razumevam isto: jedinicu!« (Možda se pri tome digne prst u vis.)

553. Da li onda »jedan« ima različito značenje ako se jednomupotrebljava za meru, a drugi put za broj? Ako se pitanje postavi tako, odgovor će biti potvrdan.

554. Možemo lako zamisliti ljude ,primitivnije' logike, ukojoj samo za određene rečenice postoji ono što odgovara našojnegaciji; možda za takve rečenice koje još ne sadrže nikakvunegaciju. Rečenica »On ide u kuću« mogla bi se negirati, ali binegiranje odrečne rečenice bilo besmisleno ili bi važilo samo kaoponavljanje negacije. Seti se sredstava drukčijih od naših, kojimase izražava negacija: visinom tona izgovorene rečenice, na primer:Kako bi ovde izgledalo dvostruko negiranje?

555. Pitanje da li za te ljude negacija ima isto značenje kao za nas analogno bi bilo pitanju da li »5« onim ljudima čiji se sistem brojeva završava sa »5«, to znači isto što i nama.

556. Zamisli jezik sa dve različite reci za negaciju, »X« i »Y«. Dvostruko »X« označava afirmaciju, a dvostruko »Y« pojačano negiranje. Sve ostale upotrebe obe ove reći su iste. — Da li

a) »Činjenica da tri negacije ponovo daju negaciju, mora seipak već nalaziti u jednoj negaciji koju sad upotrebljavam.« (Iskušenje da se iznađe niz »značenja«.)

Čoveku se čini kao da po prirodi negacije dve negacije treba da budu afirmacija. (U tome ima nečega tačnog. Čega? Naša priroda je povezana sa obema.)

b) Ne može biti diskusije ο tome da li su ova ili ona pravilatačna za reč »ne« (hoću da kažem, da li su u skladu s njenimznačenjem). Jer bez tih pravila reč još uopšte nema značenja; ikad promenimo pravila, ona onda ima drugo značenje (ili gauopšte nema) i u tom slučaju možemo isto tako da promenimoi reč.

onda »X« i »Y« imaju isto značenje u rečenicama u kojima se pojavljuju bez ponavljanja? — Odgovori na to mogu biti različiti.

a) Obe reci imaju različitu upotrebu. Prema tome, različito značenje. Ali rečenice, u kojima se one ne ponavljaju i koje su inače iste, imaju isti smisao.

b) Obe reci imaju u jezičkim igrama istu funkciju, sein jedne razlike koja je nevažan detalj njihovog porekla. Upotreba obe reci uči se na isti način, istim radnjama, gestovima, slikama itd., a razlika u načinu na koji se upotrebljavaju pridodata je objašnjenju reci kao nešto sporedno, kao jedna kapriciozna crta jezika. Zato ćemo reći: »X« i »Y« imaju isto značenje.

c) Sa obe negacije povezujemo različite predstave. »X« obrće smisao tako reći za 180 stepeni. I stoga dve takve negacije vraćaju smisao u njegov prvobitni položaj. »Y« je kao odricanje pokretom glave. A kako se pokret glave ne poništava novim pokretom, ni »Y« se ne poništava drugim »Υ«. Ι tako, čak iako se rečenice sa obe negacije svode na isto, ipak »X« i »Y« izražavaju različite ideje.

557. Jer šta je to moglo biti da sam ja, izgovarajući dvostruku negaciju, njom podrazumevao pojačano negiranje, a neafirmaciju? Nema ovakvog odgovora: »To je bilo ...«. Umesto dakažem »Pod ovim podvostručenjem podrazumevano je pojačanje« mogu, u izvesnim prilikama, da ih izgovorim kao pojačanje.Umesto da kažem »Podvostručenje negacije podrazumevalo jenjeno poništenje«, mogu, na primer, da stavim zagrade. — sDa,ali i te zagrade mogu da imaju razne uloge; jer ko kaže da onemoraju da se shvate kao zagrade?« Niko. A i ti si svoje shvatanjeopet objasnio pomoću reci. Ono što zagrade znače, nalazi se utehnici njihove primene. Pitanje glasi: Pod kojim okolnostimaima smisla da se kaže »Ja sam podrazumevao...«, a koje miokolnosti daju pravo da kažem »On je podrazumevao...«?

558. Šta znači što u rečenici »Ruža je crvena« »je« ima drugo značenje nego u »dva puta dva je četiri«? Ako se odgovori da to znači da za ove dve reci važe različita pravila, onda se može reći da tu imamo samo jednu reč. — A ako ja obraćam pažnju jedino na gramatička pravila, ona upravo i dozvoljavaju primenu reci »je« u oba konteksta. — Ali pravilo koje pokazuje da reč »je« u tim rečenicama ima različito značenje jeste ono pra-vilo koje dozvoljava da se reč »je« u drugoj rečenici zameni znakom jednakosti, a u prvoj rečenici tu zamenu zabranjuje.

559. Možda bi moglo da se govori ο funkciji reci u toj rečenici. Kao da je rečenica mehanizam u kome reč ima neku određenu funkciju. Ali u čemu se sastoji ta funkcija? Kako se ona pojavljuje? Jer ništa nije skriveno, pa mi ćelu rečenicu vidim;)! Funkcija se mora pokazati u toku kalkila. ((Telo značenja.))

174

560. »Značenje reci je ono što je objašnjeno objašnjenjem značenja«. To jest: ako hoćeš da razumeš upotrebu reci »značenje«, traži ono što se zove »objašnjenje značenja«.

561. Zar onda nije čudnovato što ja kažem da se reč »je« upotrebljava u dva različita značenja (kao kopula i kao znak jednakosti) i što ne bih hteo da kažem da je njeno značenje njena upotreba (naime, kao kopule i kao znaka jednakosti.)?

Reklo bi se da te dve vrste upotrebe ne daju jedno značenje; sjedinjenje u istoj reci samo je nebitna slučajnost.

562. Ali kako ja mogu razlučiti koje je bitna a koje nebitna,slučajna crta ove oznake? Da li iza nje postoji neka stvarnost prema kojoj se upravlja njena gramatika?

Pomislimo na sličan slučaj u igri: u ,igri dama' dama se označava tako što se dve figure postave jedna na drugu. Zar se onda neće reći da je za igru nebitno što se dama sastoji od dve figure?

563. Recimo da je značenje jedne figure njena uloga u igri. — Pre početka svake šahovske partije kockom se odredi koji će igrač dobiti bele figure. U tu svrhu jedan igrač drži u obe zatvorene šake po jednoga kralja, a drugi bira iz koje će ruke figuru. Da li će se to uračunati u ulogu kralja u šahu ako se ovako pomoću njega izvlači kocka?

564. Ja sam, prema tome, sklon da i u igri razlikujem bitna pravila od nebitnih. Reklo bi se da u igri ne postoje samo pravila nego i poen tu.

565. Radi čega ista reč? Mi u kalkilu ne upotrebljavamo tu identičnost. — Zašto za obe svrhe iste figure? — Ali šta znači ovde: »upotrebljavati identičnost«? Zar to upravo i nije upotreba kad upotrebljavamo istu reč?

566. Sada izgleda da tu upotreba iste reci, iste figure ima jednu svrhu — ako identičnost nije slučajna, nebitna. A ta je svrha da čovek može da prepozna figuru i da zna kako treba da se igra. — Da li je ovo reč ο fizičkoj ili logičkoj mogućnosti? Ako je slučaj ovo drugo, onda identičnost figura spada u igru.

567. Igra ipak mora da bude određena pravilima! Ako,dakle, jedno pravilo igre propisuje da se za podelu figura prejedne šahovske partije upotrebe kraljevi, onda to spada, kaobitan elemenat, u igru. Šta bi se ovome moglo prigovoriti? Dane uviđamo poentu ovoga propisa. Recimo kao kad ne bismouviđali ni poentu pravila, prema kome svaku figuru treba triputokrenuti pre nego što se njom povuče potez. Ako bismo takvo

175

pravilo našli u nekoj igri za pločom, začudili bismo se i posumnjali u svrhu toga pravila. (»Da li je taj propis trebalo da spreči da se potezi vuku bez razmišljanja?«)

568. Ako ja tačno razumem karakter igre — mogao bih rećida to nije njen bitan deo.

((Značenje fizionomije.))

569. Jezik je instrument. Njegovi pojmovi su instrumenti. Možda se misli da ne može biti velike razlike u tome koje pojmove primenjujemo. Kao što se, napokon, fizikom možemo baviti upotrebljavajući stopu i palac isto kao i metar i santimetar; razlika je jedino u podesnosti. Ali ni ovo nije istina ako, na pri-mer, računanje u jednom sistemu mora zahteva \iše vremena i truda nego što mi možemo da mu posvetimo.

570. Pojmovi nas vode ka istraživanjima. Oni su izraz našeg interesovanja i njime upravljaju.

571. Paralela koja vodi u zabludu: psihologija se bavi procesima psihičke sfere kao što se fizika bavi procesima fizičke sfere.

Viđenje, čuvenje, mišljenje, osećanje, htenje, nisu u istom smislu predmeti psihologije kao što su kretanja tela, električne pojave itd, predmeti fizike. To se vidi po tome što fizičar ove pojave vidi, čuje, ο njima razmišlja i nama ih saopštava, a psiholog posmatra ispoljavanja (ponašanje) subjekta.

572. Očekivanje je, gramatički, stanje kao: biti mišljenja, nečemu se nadati, nešto znati, nešto moći. Ali da bi se razumela gramatika ovih stanja, treba pitati: »Šta je kriterij um za to da se neko nalazi u tom stanju?« (Stanje tvrdoće, težine, pristajanja.)

573. ,Biti mišljenja' jeste stanje. — Stanje čega? Duše? Duha? Dobro, ο čemu kažemo da ,je mišljenje'? Ο gospodinu N. N., na primer. I to je tačan odgovor.

Na osnovu odgovora na ovo pitanje ne srne se još očekivati nikakvo razjašnjenje. Ima pitanja koja zadiru dublje: Šta u specijalnim slučajevima smatramo kriterijumima za to da je neko tog i tog mišljenja? Kad kažemo: on je tada došao do tog mišljenja? Kad: on je promenio mišljenje? I tako dalje. Ona slika koju nam daju odgovori na ova pitanja pokazuje šta se ovde gramatički tretira kao stanje.

574. Stav, a. otud u drugom smislu i misao, može bili .izraz'verovanja, nadanja, očekivanja itd. Ali verovanje nije mišljenje.(Gramatička primedba.) Pojmovi verovanja, očekivanja, nadanjameđusobno su manje udaljeni nego što su udaljeni ud poj ummišljenja.

176 177

575. Kad sam seo na tu stolicu, verovao sam, naravno, daće me izdržati. Uopšte nisam mislio da bi se mogla slomiti.

Ali: »Uprkos svemu što je on činio, čvrsto sam se držao verovanja...« Ovde se razmišlja, a možda se i stalno iznova bori za određeno držanje.

576. Gledam zapaljen litilj, s intenzivnom napetošću pratim kako gori i kako se vatra približava eksplozivu. Ne mislim možda uopšte ništa ili je to mnoštvo isprekidanih misli. To je svakako slučaj očekivanja.

577. Mi kažemo »Očekujem ga« onda kad verujemo da će doći, ali njegov dolazak nam ne zaokuplja pažnju. (»Očekujem ga« značilo bi »Iznenadio bih se kad on ne bi došao« — I to se ne bi nazvalo opisom psihičkog stanja). Ali mi kažemo »Očekujem ga« i onda kad to treba da znači: Iščekujem da on dođe. Mogli bismo da zamislimo neki jezik koji u tim slučajevima dosledno primenjuje različite glagole. A isto tako i tamo upotrebljava više od jednog glagola gde mi govorimo ο .verovanju', ,nadanju' itd. Pojmovi ovakvog jezika bili bi možda podesniji za razumeva-nje psihologije, nego što su pojmovi našeg jezika.

578. Zapitaj se: Šta to znači verovati u Goldbahovu teoremu? U čemu se sastoji to verovanje? U osećanju sigurnosti kada tu teoriju izgovorimo, čujemo ili ο njoj mislimo? (To nas ne bi zanimalo.) I šta su obeležja tog osećanja? Ni ja zaista ne znam u kojoj meri sama teorija može da izazove osećanje.

Treba li da kažem da je verovanje nijansa mišljenja? Otkuda takva ideja? Pa, postoji kadenca verovanja, kao i sumnje.

Hteo bih da pitam: Kako verovanje zahvata u taj stav? Pogledajmo kakve posledice ima to verovanje, na šta nas ono navodi. »Navodi me na traženje dokaza za taj stav.« — Dobro, pogledajmo još u čemu se zapravo sastoji tvoje traženje! onda ćemo znati na šta se svodi verovanje u stav.

579. Osećanje pouzdanja. Kako se ono ispoljava ponašanjem?

580. Jednom .unutrašnjem procesu' potrebni su spoljašnji kriteriji.

581. Očekivanje je uklješteno u situaciji iz koje proističe. Očekivanje eksplozije može, na primer, da proisteknc iz sif nacije u kojoj valja očekivali eksploziju.

582. Kada neko, umesto da kaže »Svakoga trenutka očekujem eksploziju« šapuće »Odmah će početi«, njegove reci još ne

opisuju osećanje, iako same reci i ton kojim su izgovorene mogu da budu ispoljavanje njegovog osećanja.

583. »Ali ti govoriš kao da ja ne očekujem, ne nadam se upravo sada — kada verujem da se nadam. Kao da ono što se sada događa nema dubokog značenja«. Šta znači: »Ono što se sada događa, ima značenja« ili »ima dubokog značenja«? Šta je duboko osećanje? Da li bi neko mogao ćelu sekundu da oseća ljubav iz dna duše, ili nadu, — bez obzira šta je toj sekundi prethodilo ili šta joj sledi? — Ono što se sada događa ima značenja — u toj situaciji. Situacija mu daje važnost. A reč »nadati se« odnosi se na jedan fenomen ljudskog života. (Nasmešena usta smeše se samo na jednom ljudskom licu.)

584. Ako ja sada sedim u svojoj sobi i nadam se da će N. N. doći i doneti mi novac, i ako bi jedan minut toga stanja mogao da bude izolovan, istrgnut iz svoga konteksta: da li onda ono što se u njemu događa ne bi bilo nadanje? — Seti se, na primer, reci koje možda izgovoriš za to vreme. One više ne pripadaju tom jeziku. Ni institucije novca nema u nekoj drugoj situaciji.

Krunisanje kralja je slika raskoši i veličanstvenosti. Istrg-ni iz ćele te situacije jedan minut ovog događaja: kralju odeve-nom u svečani plašt stavlja se na glavu kruna. — U nekoj drugoj situaciji zlato je najjeftiniji metal, njegov sjaj se smatra vulgarnim. Tamo je jeftino da se proizvede tkanina za takav plašt. Kruna je parodija na pristojan šešir. I tako dalje.

585. Kad neko kaže »Nadam se da će on doći« — da li je to obaveštenje ο njegovom psihičkom stanju ili ispoljavanje njegove nade? —Ja to mogu reći sam sebi, na primer. A sebi ipak ne dajem obaveštenje. To može biti uzdah; ali ne mora biti. Ako nekome kažem »Danas ne mogu da se koncentrišem za posao; stalno mislim na njegov dolazak« — to će se nazvati opisom moga psihičkog stanja.

586. »Čuo sam da će on doći; očekujem ga već ceo dan.« To je obaveštenje ο tome kako sam ja proveo dan. U toku razgovora dolazim do zaključka da valja očekivati neki određeni događaj i taj zaključak formulišem recima: »Dakle, sada moram očekivati njegov dolazak.« To se može nazvati prvom mišlju,prvim aktom tog očekivanja. ---------- Uzvik »Ja ga žudno očekujem!«može da se nazove aktom očekivanja. Međutim, te iste reci ja mogu da izgovorim kao rezultat samoposmatranja i tada one znače otprilike ovo: »Dakle, i. posle svega što se dogodilo, ja njega ipak žudno očekujem«. To se svodi na ovo: Kako se došlo do tih reci?

12 Filosofska istraživanja

178 179

587. Ima li smisla da se pita: »Otkud znaš da to veruješ?«— i da li je na to odgovor: »Saznajem to introspekcijom«?

. U nekim slučajevima to će moći da se kaže, ali u većini ne.Ima smisla da se pita: »Da li ja nju stvarno volim ilija to samo uobražavam? — a proces introspekcije je oživljavanje

uspomena, zamišljenih potencijalnih situacija i osećanja koja bičovek imao kad bi...

588. »Ispitujem odluku da otputujem sutra«. (To se moženazvati opisom psihičkog stanja.) ------------- »Nisu mi ubedljivi tvojirazlozi; ostajem i sada pri odluci da otputujem sutra.« Ovde se dolazi u iskušenje da se namera nazove osećanjem. A to je ose-ćanje izvesne krutosti, neizmenljive odluke. (Ali ovde ima mnogo različitih karakterističnih osećanja i držanja.) — Mene pitaju: »Koliko ostaješ ovde?« Odgovaram: »Sutra putujem; raspust mi se završava.« — Međutim okončavajući neki spor ja kažem: »Pa dobro; onda putujem sutra!« Donosim odluku.

589. »U srcu sam doneo tu odluku.« Čovek je pri tome sklonda pokaže na grudi. Psihološki, ovakav način govora treba ozbiljno uzeti. Zašto bi to trebalo uzeti manje ozbiljno nego iskaz da jeverovanje psihičko stanje. (Luter: »Vera je pod levom sisom.«)

590. Moglo bi se dogoditi da neko uči da razume značenje izraza »ozbiljno misliti ono što se kaže« na taj način što pokazuje na srce. Ali sad se mora upitati: »Po čemu se vidi da je on to naučio?«

591. Treba li da kažem da izvesnu usmerenost doživljava onaj koji ima neku nameru? Da li postoje određeni doživljaji usmerenosti? — Seti se ovog slučaja: kad neko u diskusiji naglo hoće da načini primedbu ili prigovor, često se događa da otvori usta, uvuče vazduh i zadrži ga u sebi; ako tada odluči da odustane od svog prigovora, on ispusti vazduh. Doživljavanje ovog procesa je očigledno doživljavanje usmerenosti da se govori. Ako me neko posmatra videće da sam hteo nešto da kažem i da sam se onda predomislio. Naime, u toj situaciji. — U nekoj drugoj situaciji on moje ponašanje ne bi tako protumačio, ma kako to bilo jasno za sadašnju situaciju da nameravam da govorim. A da li ima bilo kakva razloga za pretpostavku da se ovaj isti doživljaj ne bi mogao pojaviti u nekoj sasvim drukčijoj situaciji, — u kojoj nema nikakve veze sa usmerenošću?

592. »Ali kada kažeš .Nameravam da otputujem', ti to svakako misliš! Ovde ponovo imamo upravo unutrašnji akt mnjenjakoje oživljava rečenicu. Ako nekom drugom samo ponoviš turečenicu, recimo da bi se podsmehnuo njego\'om načinu govora,

tada je izgovaraš bez tog akta mnjenja«. — Kada se bavimo filo-sofijom to ponekad može tako da izgleda. Ali izmislimo stvarno različite situacije i razgovore i način na koji će se u njima izgovoriti ona rečenica! — »Ja stalno otkrivam neki ton u mentalnom podtekstu; možda ne uvek isti.« — A zar nije bilo tog tona kad si drugome ponavljao tu rečenicu? I kako onda da se taj »ton« odvoji od ostalog doživljavanja govorenja?

593. Glavni uzrok filosofskih bolesti — jednostrana dijeta: mišljenje se ishranjuje samo jednom vrstom primera.

594. »Ali reci, izgovorene s punim smislom, ipak nemaju samo površinsku, nego i dubinsku dimenziju!« Ipak se nešto drugo događa kad su one izgovorene s punim smislom nego kad su samo izgovorene. — Nije važno kako ja to izražavam. Da li kažem da u prvom slučaju imaju dubinu ili da se, pri tome, nešto događa u mojoj svesti, ili da one imaju atmosferu —■ uvek se svodi na isto.»Ako se mi svi u tome slažemo, neće li to biti istinito?« (Ja ne mogu da uzmem tuđe svcdočanstvo zato što to nije svedočanstvo. To meni samo kazuje šta je on sklon da kaže,)

595. Nama je prirodno da tu rečenicu izgovorimo u tome kontekstu, a neprirodno da je kažemo izolovano. Treba li da kažemo: Da li postoji osećanje koje propraća izgovaranje svake rečenice čije nam je izgovaranje prirodno?

596. Osećanje .upoznatosti' i .prirodnosti'. Lakše je naći osećanje ,ne biti upoznat' i ,ne biti prirodan'. Ili: osećanja. Jer utisak nepoznatosti ne ostavlja na nas sve ono što nam je nepoznato. Ovde treba da razmotrimo šta nazivamo »nepoznatim«. Ako na putu vidimo odronjeno kamenje, mi ga prepoznajemo kao takvo, ali možda ne kao kamenje koje se uvek tu nalazi. I čoveka, recimo, kao čoveka, ali ne kao poznanika. Postoje osećanja intimne bliskosti; njihovo ispoljavanje je ponekad pogled ili reci »Stara soba!« (u kojoj sam živeo pre mnogo godina i sada je zatekao nepromenjenu.) Isto tako, postoje osećanja stranosti: us-tuknem, posmatram predmet ili čoveka ispitivački ili nepover-ljivo; kažem »Meni je sve to strano.« — Ali budući da postoji osećanje stranosti, zar se onda ne može reći: svaki predmet koji mi poznajemo dobro i za koji nam se ne čini da je stran daje nam osećanje prisnosti. Mislimo da, u neku ruku, mesto koje se jednom ispuni osećanjem stranosti, doista mora na neki način da bude zauzeto. To je mesto za takvu atmosferu i, ako nije ispunjeno jednom, ispunjeno je drugom.

12*

180181

597. Kao što se Nemcu koji dobro govori engleski potkradu germanizmi, iako on ne sastavlja prvo nemačke izraze i onda ih prevodi na engleski; kao što on, dakle, govori engleski kao da prevodi ,nesvesno' sa nemačkog, mi isto tako često mislimo, kao da se u osnovi našeg mišljenja nalazi shema misli, kao da sa nekoga primitivnijeg načina mišljenja prevodimo na svoj način.

598. Kad se bavimo filosofijom, hteli bismo da hipostazira-mo osećanja tamo gde ih nema. Ona nam služe da objasnimo naše misli.

,Ovde objašnjenje našeg mišljenja zahteva jedno osećanje!' Kao da se naše ubeđenje povinuje tom zahtevu.

599. U filosofiji se ne izvode zaključci. »Ali to mora da budetako!« — nije filosofski stav. Filosofija samo konstatuje ono štojoj svako dopušta.

600. Da li sve što nam nije uočljivo na nas čini utisak neuočljivosti? Da li ono što je obično na nas uvek čini utisak običnosti?

601. Kada govorim ο ovom stolu — da Η se ja sećam da se taj predmet naziva »stolom«?

602. Na pitanje: »Da li si prepoznao svoj pisaći sto kad si jutros ušao u sobu?« — ja bih nesumnjivo odgovorio: »Svakako!« A ipak bi se došlo u zabludu ako bi se reklo da se onda desilo neko prepoznavanje. Pisaći sto mi, naravno, nije bio stran; ja nisam bio iznenađen što ga vidim, a bio bih iznenađen da je tu bio neki drugi sto ili bilo kakav strani predmet.

603. Niko neće reći da se, svaki put kad ulazim u svoju sobu, u davno poznatu sredinu, zbiva prepoznavanje svega onoga što vidim i što sam video stotinu puta.

604. Mi lako steknemo pogrešnu sliku ο onome što se zove »prepoznavanje«; kao da se prepoznavanje uvek sastoji u uzajamnom upoređenju dva utiska. Kao kad bih nosio sobom sliku nekog predmeta i na osnovu nje identifikovao da je jedan predmet isti kao onaj koji je predstavljen na slici. Izgleda da nam naše pamćenje omogućava takvo poređenje, čuvajući nam sliku onoga što je ranije viđeno ili dozvoljavajući nam da gledamo u prošlost (kao kroz »špijunku« na vratima).

605. Nije stvar u tome da poredim taj predmet sa slikom postavljenom pored njega, nego mnogo pre u tome da se on poklopi sa tom slikom. Prema tome, ono što ja vidim je jedno, a ne dva.

606. Kažemo »Izraz njegova glasa bio je pravi«. Da je bionepravi, mi bismo onda mislili da, tako reći, neko drugi stoji izanjega. Spolja on pokazuje ovaj lik, a iznutra neki drugi. — Alito ne znači da on ima dva ista lika onda kada mu je izraz pravi.

((»Sasvim poseban izraz.«))

607. Kako čovek proceni koliko je sati? Ali ne mislim pomoću spoljnjih pokazatelja, položaja sunca, vidnosti u sobi i slično. — Čovek se, recimo, zapita »Koliko može biti sati?«, za trenutak zastane, možda u sebi zamisli brojčanik sata i onda kaževreme. — Ili razmotri više mogućnosti, pomisli prvo na izvesnovreme, zatim na neko drugo, i najzad se na jednom od njih zadrži. Događa se tako ili tome slično. --------------- Ali nije li ta pomisaopraćena osećanjem ubeđenja; i ne znači li to da se ona podudara s nekim unutrašnjim časovnikom. — Ne, ja ne saopštavam vreme na osnovu časovnika; ο osećanju ubeđenja može da se govori samo onda ako sebi saopštim vreme mirno i sigurno, ne osećajući sumnju. ·— Ali zar ne ,škljocne' nešto pri tome saopštenju vremena?— Ništa što bih ja znao; ukoliko ti smirenje razmatranja, zadržavanje kod jednog broja tako ne nazivaš. Ja ovde nikad ne bihgovorio ο ,osećanju ubeđenja', nego bih rekao: samo neko vremesam se premišljao, a zatim odlučio da je pet sati i petnaest minuta. ------ Ali na osnovu čega sam ja to odlučio? Možda bih rekao:»Jedino na osnovu osećanja«. To samo znači da sam se prepustiospontanoj sugestiji. --------- Ali da bi procenio vreme ipak mora bitida si bar prešao u određeno raspoloženje; ti, bez sumnje, ne uzimaš svaku ideju ο vremenu kao saopštenje tačnog vremena! — Kao što sam rekao: Ja sam zapitao »Koliko može biti sati?« Tj., ja to pitanje, na primer, nisam pročitao u nekoj pripovesti, niti citirao kao nečiju tuđu izreku, niti se vežbao u izgovaranju tih reci; i tako dalje. Te reci ja nisam izgovorio pod takvim okolnostima. — Ali onda pod kakvim? — Mislio sam na svoj doručak i da li će danas zakasniti. Te vrste su bile okolnosti. — Ali zar ti zaista ne vidiš da si se ipak nalazio u raspoloženju makar neuhvatljivom, koje je karakteristično za procenu vremena, da si se, tako reći, nalazio u atmosferi koja je za to karakteristična? — Da, karakteristično je bilo to što sam se pitao »Koliko može biti sati?— A ako ta rečenica ima određenu atmosferu, — kako ja trebada budem kadar da je od nje odvojim? Meni nikad ne bi palona um da ta rečenica ima takvu atmosferu da nisam pomisliona koji bi se drugi način ona mogla izgovoriti — kao citat, kaošala, kao govorna vežba i tako dalje. I tada sam odjednomzaželeo da kažem, tada mi se odjednom učinilo da mora biti dasam ja ipak nešto naročito podrazumevao pod tim recima; drukčije, naime, nego u onim drugim slučajevima. Meni se nametnula

182 183

slika specijalne atmosfere; ja je upravo vidim pred sobom — sve dotle, naime, dok ne pogledam ono što se, po mome sećanju, stvarno dogodilo.

A što se tiče osećanja sigurnosti, ja ponekad sebi kažem: »Siguran sam da je .. . sati«, više ili manje sigurnim tonom i tako dalje. Ako me pitaš za razlog ove sigurnosti, ja ga nemam.

Ako kažem: Ja to vidim na jednom unutrašnjem satu — onda je to slika kojoj odgovara samo to što sam ja rekao da je toliko i toliko sati. A toj slici je cilj da ujednači taj slučaj sa ostalima. Ja se opirem da to shvatim kao dva različita slučaja.

608. Od velikog je značaja ideja neuhvatljivosti onog mentalnog stanja pri proceni vremena. Zašto je ono neuhvatljivo? Nije li zato što mi odbijamo da ono što je u našem stanju uhvatljivo računamo u ono specifično stanje koje postulišemo?

609. Opis atmosfere je specijalna primena jezika, u specijalne svrhe.((Tumačenje ,razumevanja' kao atmosfere; kao psihičkog akta.

Moguće je uza sve konstruisati atmosferu. 'Jedan neopisiv karakter')).

610. Opisi aromu kafe! — Zašto ne ide? Da li nam nedostajureci? A za šta nam one nedostaju? — Ali odakle pomisao da bitakav jedan opis morao da bude moguć? Da li ti je takavjedan opis ikada nedostajao? Da li si pokušavao da opišeš tu aromu, pa ti nije uspelo?

((Hteo bih da kažem »Ovi tonovi kazuju nešto divno, ali ja ne znam šta.« Ovi tonovi su snažan gest, ali ja ne umem da mu priključim ma šta što bi ga objasnilo. Poniknuti glavom duboko, ozbiljno. Džems: »Nedostaju nam reći«. Zašto ih onda ne uvedemo. Kakav bi trebalo da bude slučaj da bismo to mogli?))

611. »Htenje je, takođe, samo jedno iskustvo«, reklo bi se(,volja', takođe, samo ,predstava'). Ono dođe kad dođe, ja ne moguda prouzrokujem njegov dolazak.

Ne mogu da prouzrokujem? — Kao šta? šta onda mogu da prouzrokujem? Sa čim upoređujem htenje kada to kažem?

612. Za pokret svoje ruke, na primer, ne bih rekao: kad dođe, dođe itd. A to je oblast u kojoj sa punim smislom možemo da kažemo da to nije nešto što se nama jednostavno događa nego da mi to činimo. »Ne treba da čekam dok mi se ruka podigne — ja mogu da je podignem«. A tu suprotstavljam taj pokret ruke recimo onome što će stišati žestoko lupanje moga srca.

613. U smislu u kom ja uopšte nešto mogu da izazovem (recimo bolove u stomaku ako se prejedem), ja takođe mogu da iza-

zovem i htenje. U tom smislu htenje za plivanjem izazivam skačući u vodu. U stvari sam hteo da kažem: ja htenje nisam mogao hteti; tj. nema smisla da se govori ο htenju htenja. »Htenje« nije ime radnje a, isto tako, nije ni ime voljne radnje. A moj pogrešni izraz došao je otuda što sam htenje hteo da zamislim kao neposredno, nekauzalno izazivanje. U osnovi ove ideje, međutim, nalazi se analogija koja vodi u zabludu; kauzalna veza izgleda da se uspostavlja putem mehanizma koji povezuje dva dela mašine. Ta veza može da izostane ako se mehanizam pokvari. (Misli se samo na one kvarove kojima je jedan mehanizam normalno izložen a ne, recimo, na iznenadno omekšavanje zupčanika ili na prodor jednog zupčanika kroz drugi i tako dalje.)

614. Kad svoju ruku ,voljno' pokrećem ja se ne služim nekim sredstvom da izazovem taj pokret. Ni moja želja nije takvo sredstvo.

615. »Htenje, ako ne treba da bude neka vrsta želje, mora da bude sam čin. Ono ne srne da se zaustavi negde pre čina«. Ako je ta radnja, onda je radnja u običnom smislu reci; dakle: govorenje, pisanje, idenje, dizanje nečega, zamišljanje nečega. Ali i: nastojanje, pokušavanje, trud — da se govori, piše, da se nešto podigne, zamisli itd..

616. Kada dižem ruku, ja nisam poželeo da se ona podigne. Voljna radnja isključuje ovu želju. Razumljivo je da se može reći: »Nadam se da ću bez greške nacrtati krug.« A time se izražava želja da se ruka pokrene na određeni način.

617. Kada na naročit način ispreplićemo prste, onda ponekad nismo u stanju da pokrenemo jedan određen prst, ako nam to neko naredi samo pokazujući prst, — samo ga pokazujući našem pogledu. Naprotiv, ako ga dodirne, mi onda možemo da ga pokrenemo. Možda bi se ovo iskustvo moglo ovako opisati: mi nismo u stanju da hoćemo da pokrenemo prst. Slučaj je sasvim drukčiji od onoga kad mi nismo kadri da pokrenemo prst zato što ga, recimo, neko drži. čovek je sada sklon da ovako opiše prvi slučaj: volja ne može ništa da preduzme, pre no što se prst dotakne. Tek kad čovek oseti prst, volja može znati šta da preduzme. — Ali ovakav način izražavanja obmanjuje. Hteli bismo da kažemo: »Kako bih ja trebalo da znam gde bih voljom ščepao ako mi osećanje ne pokazuje mesto?« Ali kako onda znam kuda da upravim volju ako je osećanje tu?

Da je prst u tom slučaju tako reći paralisan pre nego što u njemu osetimo dodir, to iskustvo pokazuje; ali se nije moglo sagledati a priori.

184 185

618. Voljni subjekt ovde izgleda kao nešto bez mase (bezinercije); kao motor koji u samom sebi nema da savlađuje inerciju.On je, dakle, samo pokretač, a ne ono što je pokrenuto. To značida se može reći: »Ja hoću, ali me moje telo ne sluša« — ali ne»Moja volja me ne sluša« (Avgustin).

Ali u onom smislu u kome mi ne može poći za rukom da hoću, to ne mogu ni da pokušam.

619. A moglo bi da se kaže: »Ja mogu samo utoliko u svako doba hteti, ukoliko mogu da to nikada ne pokušam.«

620. Samo delanje izgleda da nema nikakvog volumena iskustva. Ono izgleda kao tačka bez ekstenzije, kao vrh čiode. Taj vrh izgleda kao pravi agens, a pojavna zbivanja samo su posledica ovoga delanja. »Ja delam« izgleda da ima određeni smisao, odvojen od svakog iskustva.

621. Ali ne zaboravimo jedno: kad ,ja podižem svoju ruku', moja ruka se podiže. I nastaje problem: šta je to što preostaje kad od činjenice da ja dižem svoju ruku odbijem činjenicu da se moja ruka podiže?

((Da li su onda kinestetički osećaji moje htenje?))

622. Kada dižem ruku, ja većinom ne pokušavam da je podignem.

623. »Ja ću bezuslovno stići do te kuće«. Ali ako tu nema nikakve teškoće, — mogu li ja onda da nastojim da bezuslovno stignem do te kuće?

624. U laboratoriji, recimo, pod uticajem električne struje neko kaže zatvorenih očiju »Ja dižem i spuštam ruku« — iako mu se ruka ne pokreće. »On, prema tome, ima naročiti osećaj toga pokreta«, kažemo. Pokreći svoju ruku tamo-amo zatvorenih očiju. A sada, dok to činiš, pokušaj sebe da ubediš da ti je ruka mirna i da su to samo neobični oseti u tvojim mišićima i zglobovima.

625. »Kako znaš da si podigao ruku?« — »Osećam.«. Dakle, ono što prepoznaješ jeste oset? A da li si siguran da ga tačno prepoznaješ? — Ti si siguran da si podigao ruku; nije li to kriteri-jum, merilo, prepoznavanja?

626. »Kada štapom opipavam ovaj predmet, taktilni oset je u vrhu štapa, a ne u ruci kojom ga držim«. Kad neko kaže: »Ne osećam bol tu u šaci, nego u ručnom zglobu«, to ima za posle-dicu da lekar ispituje zglob. Ali kakva je razlika u tome da li ja kažem da osećam tvrdoću predmeta vrhom štapa ili rukom? Da li

to što kažem znači: »Kao da su mi nervni završeci u vrhu štapa«?U kojoj meri je tako? — Pa, ja sam u svakom slučaju sklon dakažem: »Tvrdoću, itd. osećam vrhom štapa«. A s tim je povezanoto što pri opipavanju ne gledam u svoju ruku nego u vrh štapai što ono što osećam opisujem recima »Tamo osećam nešto tvrdo,okruglo«, a ne recima »Osećam pritisak na vrhovima palca, srednjeg prsta i kažiprsta ...«. Ako bi me neko upitao »Šta sad osećašu prstima kojima držiš sondu?«, onda bih mogao da mu odgovorim: »Ne znam --------- tamo osećam nešto tvrdo, rapavo«.

627. Razmotri ovakav opis jedne voljne radnje: »Donosimodluku da u pet sati povučem zvono; i kad otkuca pet, moja rukaonda učini taj pokret«. — Da li je ispravan taj, a ne ovaj opis:»... i kad otkuca pet podižem ruku«? ------------------ Prvi opis dopunilibismo ovako: »i gle! moja se ruka diže kad otkuca pet«. A to ,i gle' upravo je ono čemu ovde nema mesta. Kada podižem ruku, ja ne kažem: »Vidi, ruka mi se diže!«

628. Moglo bi, dakle, da se kaže: za voljni pokret karakteristično je odsustvo čuđenja. Zar neću ja sada da se postavi pitanje »Ali zašto se čovek ovde ne začudi?«.

629. Kada ljudi govore ο mogućnosti da se unapred nešto zna ο budućnosti, uvek zaboravljaju činjenicu predskazivanja voljnih pokreta.

630. Razmotri ove dve jezičke igre:a) Neko naređuje nekome da načini određene pokrete rukom ili da

postavi telo u određene položaje (nastavnik gimnastike i učenik). A evo jedne varijante te jezičke igre: učenik sam sebi izdaje naređenja a zatim ih izvršava.

b) Neko posmatra izvesne pravilne procese — npr. reakcije različitih metala na kiseline — i na osnovu toga predskazuje reakcije koje će se pojaviti u određenim slučajevima.

Između obe ove jezičke igre postoji očigledna srodnost, ali i fundamentalna razlika. U obe igre izgovorene reci mogu da se nazovu »predskazanjem«. Ali uporedi obuku koja vodi prvoj tehnici sa obukom za drugu!

631. »Sada ću progutati dva praška; posle pola sata ćupovraćati.« — Ništa ne razjašnjava ako kažem da sam u prvomslučaju ja vršilac, u drugom samo posmatrač. Ili: da u prvomslučaju tu kauzalnu vezu vidim iznutra, a u drugom spolja. ištošta slično.

Takođe se ništa ne menja ako kažem da je predskazanje prve vrste isto tako malo pouzdano kao što je i predskazanje druge vrste.

186 187

Ja nisam rekao na osnovu posmatranja svoga ponašanja da ću sada progutati dva praška. Drukčije je bilo ono što je prethodilo tom stavu. Tu podrazumevam misli, radnje itd., koje su vodile ka njemu. A samo obmanjuje ako se kaže: »Jedina bitna pretpostavka tvoje izjave bila je upravo tvoja odluka«.

632. Neću da kažem da je u slučaju ispoljavanja volje »Progutaću dva praška« predskazanje uzrok — a ispunjenje pred-skazanja efekat. (To bi se moglo resiti fiziološkim ispitivanjem.) Ovo je, međutim, tačno: prema izjavi ο odluci mi često možemo da predskažemo radnju nekog eoveka. Značajna jezička igra.

633. »Maločas su te prekinuli; da li još uvek znaš šta si hteo da kažeš?« — Ako znam i ako to kažem — znači li to da sam to već ranije mislio, a da jedino nisam rekao? Ne. Ukoliko sigurnost s kojom ja nastavljam započetu rečenicu ne uzimaš kao kri-terijum za to da je moja misao već onda bila potpuna. — Ali, u toj situaciji i u mojim mislima nalazilo se, naravno, već sve šio omogućava da se ta rečenica nastavi.

634. Ako ja nastavljam prekinutu rečenicu i kažem da sam i ranije hteo tako da je nastavim, to je isto kao da neki tok misli razvijam na osnovu kratkih zabeležaka.

Zar ja, dakle, ne tumačim te zabeleške? Da li je pod tim okolnostima moguć samo jedan nastavak? Svakako da nije. Ali ja nisam birao između tih tumačenja. Ja sam se sećao da sam to hteo da kažem.

635. »Hteo sam da kažem ...« — Ti se sećaš različitih detalja. Ali oni ne pokazuju svi tu nameru. To je isto kao da je napravljen snimak jedne scene, ali je na njemu vidljivo samo nekoliko raštrkanih pojedinosti: ovde ruka, onde deo lica ili šešir — ostalo je sve tamno. I sad izgleda kao da ja ipak pouzdano znam šta ćela slika predstavlja. Kao da mogu da čitam tamu.

636. Ove pojedinosti nisu irelevantne u tom smislu u kome su to druge okolnosti kojih ja isto tako mogu da se setim. Ali onaj kome ja saopštim »U trenutku sam hteo da kažem ...« ne saznaje na osnovu toga te pojedinosti i ne mora ni da ih pogađa. On, na primer, ne mora da zna da sam ja već bio otvorio usta da govorim. Ali on može tako da ,nasiika' sebi taj proces. (A ta sposobnost spada u razumevanje moga saopštenja.)

637. »Ja tačno znam šta sam hteo da kažem!« — Pa ipak to nisam rekao. — Pa ipak to ne vidim po nekom drugom procesu koji se tada dogodio i koji mi je u sećanju.

Takođe ne tumačim tadašnju situaciju i njenu predis-toriju. Jer ja ih ne razmatram i ne prosuđujem.

638. Otkud onda da sam, uprkos tome, sklon da ove recismatram tumačenjem: »Za trenutak sam hteo da ga prevarim«1

»Kako možeš da budeš siguran da si za trenutak hteo da ga prevariš? Da nisu tvoje radnje i misli bile suviše rudimentarne?«

Zar ne može evidencija da bude suviše oskudna? Da, ako je pratimo, ona izgleda vanredno oskudna; nije li to zato što gubimo iz vida istoriju te evidencije? Ako sam za trenutak na-meravao da pred nekim simuliram da se ne osećam dobro, za to su mi bili potrebni izvesni preduslovi.

Da li onaj koji kaže »Za trenutak .. .« stvarno opisuje samo jedan trenutan proces?

Ali sve to nije predstavljalo evidenciju na osnovu koje sam rekao »Za trenutak ...«.

639. Reklo bi se da se mišljenje razvija. Ali i tu postoji jedna greška.

640. »Ova se misao nadovezuje na misli koje sam nekada ranije imao.« Kako ona to čini? Osećanjem nadovezivanja? Ali kako osećanjemože da poveže misli. — Reč »osećanje« ovde u velikoj meri obmanjuje. Ali ponekad je sa sigurnošću moguće reći: »Ova misao ima veze s onim prethodnim mislima«, a da čovek ipak nije kadar da pokaže tu vezu među njima. Možda to uspeva kasnije.

641. »Da sam izrekao reci ,hoću sada da ga prevarim', moja namera ne bi bila manje izvesna nego što je bila.« — Ali da si ti te reci rekao, da li si to morao misliti sasvim ozbiljno? (Dakle, najeksplicitniji izraz namere nije sam po sebi dovoljna evidencija namere.)

642. »U tom trenutku sam ga mrzeo« — šta se to dogodilo? Zar se to nije sastojalo od misli, osećanja i radnji? A ako bi sad trebalo da se uživim u taj trenutak, načinio bih određeni izraz lica, mislio na izvesne događaje, disao na određen način, izazvao u sebi izvesna osećanja. Mogao bih da zamislim razgovor ili ćelu scenu u kojoj se ta mržnja razbuktava. A tu scenu mogao bih da igram i s osećanjima bliskim realnom događaju. Pri tome će mi, naravno, pomoći to što sam ja stvarno doživeo nešto slično.

643. Ako se sada stidim takvog događaja, ja se stidim i svega ostalog: reci, otrovnoga glasa itd.

188

644. »Ne stidim se onoga što sam tada radio, nego name-re koju sam imao.« — A nije li namera postojala i u onome što sam radio? Šta opravdava taj stid? Ćela istorija događaja.

645. »Za trenutak sam hteo...« Tj., imao sam određeno osećanje, unutrašnji doživljaj; i ja se toga sećam. — A sad se seti sasvim tačno! Tada izgleda da unutrašnji doživljaj ,htenja' ponovo iščezava. Umesto njega čovek se seća misli, osećanja, pokreta, čak i veza s ranijim situacijama.

Kao da je mikroskop drukčije podešen i ono što je sad u fokusu ranije nije moglo da se vidi.

646. »Pa, to samo pokazuje da si ti pogrešno podesio mikroskop. Trebalo je da posmatraš jedan određeni sloj preparata, a vidiš neki drugi.«

U tome ima istine. Ali pretpostavi da sam se (specijalno podešavajući sočiva) podsetio jednog oseta; kako smem da kažem da je on ono što ja zovem »namerom«? Možda specijalno golicanje (npr.) prati svaku moju nameru.

647. Šta je prirodni izraz namere? — Posmatraj mačkukad se šunja ka ptici ili neku životinju kad hoće da pobegne.

((Povezivanje sa stavovima ο osetima.))

648. »Više se ne sećam svojih reci, ali se tačno sećam svoje namere: hteo sam tim recima da ga umirim«. Šta mi sad moje sećanje pokazuje; šta mi dovodi u svest? Pa, možda ništa drugo, samo što mi sugeriše te reci! A možda i neke druge koje još tač-nije ocrtavaju tu situaciju. — (»Više se ne sećam svojih reci, ali se vrlo dobro sećam njihova duha.«)

649. »Tako, dakle, onaj ko nije naučio nijedan jezik ne može da ima izvesna sećanja?« Naravno, — on ne može da ima jezički izražena sećanja, želje ili bojazni itd. A sećanja itd. u jeziku nisu samo otrcani prikazi pravih doživljaja; zar ono što je jezičko nije doživljaj?

650. Kažemo da se pas boji da će ga gospodar udariti; ali ne: pas se boji da će ga gospodar sutra udariti. Zašto ne?

651. »Sećam se da sam tada želeo da još ostanem.« — Kakva slika ove želje mi se pojavljuje vi svesti? Uopšte nikakva. Ono što u sećanju vidim pred sobom ne dozvoljava nikakav zaključak ο mojim osećanjima. A ja se ipak sasvim jasno sećam da su ona postojala.

652. »On ga je odmerio neprijateljskim pogledom i rekao ...« Čitalac priče ove razume; u njegovoj svesti nema dvoumljenja.

189

Onda ti kažeš: »Dobro, on dopunjava to značenje, pogađa ga.« — Uopšte uzev: ne. Uopšte uzev, on ništa ne dopunjava, ništa ne pogađa. — Ali je takođe moguće da se za neprijateljski pogled i reci kasnije ispostavi da su simuliranje ili da se u čitaocu podrži sumnja ο tome da li je to simuliranje ili nije i da on tako zaista dospe do nekog mogućeg tumačenja. — Ali tada čitalac pre svega pogađa kontekst. Možda on sebi kaže ovo: obojica što se ovde drže tako neprijateljski u stvari su prijatelji itd., itd. ((»Ako hoćeš da razumeš tu rečenicu, moraš da zamisliš psihičko značenje, psihička stanja.«))

653. Zamisli ovaj slučaj: Kažem nekome kako sam išaoizvesnim putem po planu koji sam prethodno pripremio. Zatimmu pokažem taj plan koji se sastoji od linija na jednom papiru;ali ja ne umem da objasnim u kojoj meri su te linije plan mogakretanja niti da mu kažem neko uputstvo za tumačenje togaplana. A ja sam se ipak upravljao prema tom crtežu sa svim karakterističnim elementima za čitanje topografskih karata. Mogao bih takav crtež da nazovem ,privatnim' planom, a pojavukoju sam opisao: »hodanje prema privatnom planu«. (Ali ovajizraz lako može da se pogrešno razume.)

Da li bih onda mogao da kažem: Kao na planu čitam da sam tada hteo da postupim tako i tako, iako nikakav plan ne postoji? Ali to ne znači ništa drugo nego ovo: Sada sam sklon da kažem »Nameru da tako postupim ja vidim u izvesnim psihičkim stanjima kojih se sećam.«

654. Naša greška je u tome što tražimo objašnjenje tamo gde bi trebalo da vidimo činjenice kao ,pra-pojave'. To znači tamo gde bi trebalo da kažemo: Igra se ova jezička igra.

655. Ovde se ne radi ο objašnjenju jedne jezičke igre pomoću naših doživljaja, nego u konstatovanju jedne jezičke igre.

656. U kom cilju ja nekome kažem da sam ranije imao takvu i takvu želju. — Na jezičku igru gledaj kao na ono što je primarno! A na osećanja, i tako dalje, kao na način posmatra-nja, kao na tumačenje jezičke igre!

Moglo bi se postaviti pitanje: Kako je čovek ikad došao do toga da se pomoću jezika izjašnjava, što mi zovemo »izvešta-vanjem ο minuloj želji« ili ο minuloj nameri?

657. Zamislimo da ova izjava uvek uzima ovakav oblik:»Rekao sam sebi: ,kad bih samo mogao još da ostanem!'« Svrhajednog takvog saopštenja mogla bi da bude upoznavanje drugihs mojim reakcijama. (Uporedi gramatiku reci »meinen« i »vo-uloir dire«.)

190 191

658. Zamisli da nameru nekog čovcka uvek izražavamo ovim recima: »On je kazao, tako reći, samom sebi ,Hoću .. .'«. — To je slika. A ja sad hoću da znam kako se primenjuje izraz »nešto kazati, tako reći, samom sebi?« Jer to ne znači »kazati nešto samom sebi.«

659. Zašto hoću da mu saopštim još i nameru osim onoga što sam učinio? Ne zato što je namera bila takođe nešto što se dešavalo u to vreme, nego zato što hoću da mu saopštim nešto ο sebi što prelazi granice onoga što se tada desilo.

Otvaram mu svoju dušu kad kažem šta sam hteo da učinim. — Ali ne na osnovu samoposmatranja, nego reakcijom (što bi se moglo nazvati i intuicijom.)

660. Gramatika izraza: »Tada sam hteo da kažem . . .« srodna je gramatici izraza »Tada sam mogao da nastavim«.

U prvom slučaju sećanje na nameru, u drugom — na ra-zumevanje.

661. Sećam se da sam time mislio na njega. Da li se ja sećam procesa ili stanja? — Kad je to započelo, kako je teklo i tako dalje?

662. U nekoj situaciji, sasvim neznatno drukčijoj, on bi, umesto da ćutke pokaže prstom, nekome rekao: »Kaži tome N. da dođe kod mene.« Sada može da se kaže da reći »Hteo sam da N. dođe kod mene« opisuju moje tadašnje psihičko stanje a, opet, i ne može da se kaže.

663. Kad kažem »Time sam mislio na njega« pred očima može da mi lebdi jedna slika, recimo slika toga kako sam ga pogledao i tako dalje; ali tu je slika tek kao ilustracija za priču. Na osnovu nje same najčešće baš ništa ne bi moglo da se zaključi; tek kada čovek poznaje priču, zna šta znači slika.

664. U upotrebi jedne reci mogla bi da se napravi razlika između .površinske' i .dubinske gramatike'. Ono što se nama kod upotrebe jedne reci neposredno uliskuje u svest jeste način njenog primenjivanja u građenju rečenice, moglo bi se reći — deo njene upotrebe koji možemo da ulovimo uhom. — 1 sad upo-redi dubinsku gramatiku, na primer u reci »podrazumevati«, s onim što možemo da naslućujemo na osnovu njene površinske gramatike. Nije nikakvo čudo što se čovek u tome teško snalazi.

665. Zamisli da neko s izradom bola na licu pokazuje na svoj obraz govoreći pri tome »abrakadabra!« — Mi pitamo: »Šta podrazumevaš pod time?« A on odgovara »Zubobolju.« — Ti smesta odgovaraš: Pa kako je moguće pod tom rečju ,podrazu-

mevati' zubobolju? Ili šta je značilo: Pod rečju podrazumevati bol? A ipak bi ti, u drugom kontekstu, tvrdio da je duhovna aktivnost podrazuinevanja ovoga ili onoga upravo ono najvažnije u upotrebi jezika.

Ali — zar ja ne mogu da kažem »Pod .abrakadabra' pod-razumevam zubobolju?« Naravno; ali to je definicija, a ne opis onoga što se u meni zbiva pri izgovaranju te reci.

666. Zamisli da osećaš bol i da u isti mah slušaš da se negde pored tebe štimuje klavir. Kažeš: »Uskoro će prestati.« Bez sumnje, velika je razlika da li misliš na bol ili na štimova-nje klavira! — Naravno; ali u čemu se ta razlika sastoji? Priznajem da će u mnogo slučajeva mišljenju odgovarati izvesna usmerenost pažnje, a često i pogled, gest ili zatvaranje očiju (ovo bi se moglo nazvati »gledanjem u sebe.«)

667. Zamisli da neko simulira da oseća bol i kaže »Uskoro će popustiti.« Zar se ne može reći da on tu misli na bol? a ipak njegova pažnja nije koncentrisana na bol. — A šta onda ako ja najzad kažem »Bol je već prestao«?

668. Zar se međutim, ne može isto tako slagati kad se kaže »Uskoro će prestati«, misleći pri tome na bol, — a na pitanje »Na šta si mislio?« odgovoriti »Na buku u susednoj sobi?« U slučajevima ove vrste kaže se otprilike ovo: »Hteo sam da odgovorim ..., ali sam se predomislio i odgovorio ... «.

669. Neko u govoru može da se poziva na neki predmetpokazujući na njega. Pokazivanje je ovde deo jezičke igre.^ Anama to izgleda kao da on govori ο jednom osetu na taj načinšto na njega pri govoru upravi svoju pažnju. Ali u čemu je analogija? Očiglednomu tome što se gledanjem i slušanjem može nanešto pokazati.

Ali pokazati na predmet ο kome je reč može, pod izves-nim okolnostima, da bude sasvim nebitno za jezičku igru, za misao.

670. Zamisli da nekome telefoniraš i da mu kažeš: »Ovajsto je previsok« i pokazuješ pri tome na sto. Kakvu ulogu imaovde pokazivanje? Mogu li da kažem: ja podrazumevarn ovaj stotako što na njega pokazujem. Koja je svrha tog pokazivanja, akoja tih reči i šta bi drugo moglo da ide uz njih?

671. A na šta ja to pokazujem unutrašnjom aktivnošćuslušanja? Na glas koji mi dolazi do ušiju i na tišinu onda kada ništa ne čujem?

193192

Slušanje u neku ruku iziskuje auditivni utisak i zbog toga ne može da pokaže na njega, nego samo na ono mesto gde ga traži.

672. Ako se receptivno držanje naziva .pokazivanje' na nešto —onda to nešto nije oset.

673. Psihičko držanje ne ,prati' reč u onom istom smislu u kom je prati gest. (Kao što neko može da putuje sam, ali uz pratnju mojih želja, i kao što prostorija može da bude prazna, ali ipak prožeta svetlošću.)

674. Da li se, na primer, kaže: »Ja sada zapravo nisam mislio na svoj bol; nisam na njega dovoljno obratio pažnju'<? Da li se ja možda zapitam: »Pa šta sam sada mislio tom rečju? Pažnja mi je bila podeljena između bola i buke — «?

675. »Reci mi šta se u tebi zbivalo kad si izgovarao reci...« —Odgovor na to nije »Podrazumevao sam ...«!

676. »Ovo sam podrazumevao tom rečju« jeste saopšte-nje koje se primenjuje drukčije nego saopštenjc ο psihičkoj afekciji.

677. S druge strane: »Kad si maločas grdio, da li si to stvarno mislio?« To otprilike znači što i: »Da li si pri tome bio stvarno ljutit?« — A odgovor može da se da na osnovu introspekcije, pa je često ovakav ili sličan: »Nisam to mislio sasvim ozbiljno«, »To je bilo pola u šali« itd. Tu su razlike u stepenu.

A nesumnjivo se kaže i ovo: »Govoreći to, mislio sam deli-mično na njega.«

678. U čemu se sastoji to pođrazumevanje (podrazumeva-nje bola ili štimovanja klavira)? Nema odgovora — jer odgovori koji nam se u prvi mah nameću ne valjaju. — »A ipak sam ja onda mislio jedno, a ne drugo.« Da — sada si samo emfatično ponovio jednu rečenicu kojoj niko nije ni protivrečio.

679. »Možeš li ti, međutim, da posumnjaš da li si to pod-razumevao?« — Ne; ali isto tako ne mogu da budem ni siguran niti to da znam.

680. Kad mi kažeš da si grdio i pri tome podrazumevao izvesnog N., meni će biti svejedno da li si pri tome pogledao njegovu sliku, zamislio ga ili izgovorio njegovo ime, i tako dalje. Sa tim nemaju nikakve veze oni zaključci na osnovu toga fakta koji mene interesuje. S druge strane, moglo bi da se dogodi da meni neko objasni da psovka samo onda ima dejstva kad smo

dotičnog čoveka jasno zamislili ili mu ime naglas izgovorili. Ali ne bismo rekli »To zavisi od načina na koji onaj koji psuje podrazumeva svoju žrtvu.«

681. Ali se isto tako ne postavlja ni pitanje: »Da li si siguran da si njega psovao, da je s njim bila uspostavljena veza?«

Tako je, dakle, lako uspostaviti ovu vezu da čovek može biti u nju toliko siguran?! Da može znati da ona ne mimoilazi svoj cilj. —· Pa, da li se meni može desiti da hoću da pišem jednoj osobi, a da stvarno pišem drugoj? i kako bi to moglo da se desi?

682. »Rekao si .Uskoro će prestati'. — Da li si mislio nabuku ili na bol?« Ako on sad odgovori »Mislio sam na štimova-nje klavira« —■ da li on konstatuje da je ta veza postojala ilije tek uspostavlja ovim recima? — Zar ne mogu da kažem oboje?Ako je ono što je rekao bilo istinito, zar ona veza nije postojala— i ne uspostavlja li on ipak jednu koja nije postojala?

683. Crtam jednu glavu. Ti pitaš »Koga to treba da predstavlja?« Ja: »To treba da bude N.« — Ti: »Ali ovo ne liči nanjega, već pre na M.« — Kad sam ja rekao da to predstavlja N.— da li sam uspostavljao vezu ili sam ο njoj obaveštavao? Kojaje onda veza postojala?

684. Šta može da se kaže u prilog tome da moje reci opisuju vezu koja je postojala? Pa, one se odnose na različite stvari, koje nisu postale pojavne zahvaljujući tek ovim recima. One, npr. kažu da bih ja tada dao jedan određen odgovor da su me pitali. A ako je to čak samo kondicionalno, ipak kazuje nešto ο prošlosti.

685. »Potraži A.« ne znači »Potraži B.«; ali sledeći ova naređenja, ja mogu da učinim upravo isto.

Reći da se pri tome moralo dogoditi nešto drugo bilo bi slično kao kad bi se reklo da bi se rečenice »Danas je moj rođendan«, i »26. aprila je moj rođendan« morale odnositi na različite dane zato što im smisao nije isti.

686. »Naravno da sam mislio na B; uopšte se nisam se-tio tog Α.!«

»Hteo sam da B. dođe kod mene da ...« — Sve to upućuje na širi kontekst.

687. Umesto »Na njega sam mislio« može, naravno, ponekad da se kaže »Njega sam se setio«, a ponekad opet »Da, go-

13 Filosofska istraživanja

194195

vorili smo ο njemu.« Zapitaj se u čemu se sastoji ,govoriti ο njemu'!

688. Pod izvesnim okolnostima može da se kaže: »Dok sam ovo govorio, osećao sam da to tebi govorim«. Ali ja to ne bih rekao da sam u stvari s tobom govorio.

689. »Setio sam se N.« »Govorim ο Ν.«

Kako ja govorim ο njemu? Kažem, otprilike, »Danas moram da posetim N.« — Ali to ipak nije dovoljno! Pod »N.« ja bih ipak mogao da podrazumevam različite osobe kojima je to ime. — »Prema tome, moj govor ο Ν. mora da bude s njim povezan na još neki način, jer ja inače ipak ne bih NJEGA podrazumevao.«

Svakako, postoji takva veza. Samo ne ona koju ti zamišljaš: naime pomoću psihičkog mehanizma.

(Upoređuje se »njega podrazumevati« i »na njega smerati«)

690. Šta ako jednom načinim naizgled nedužnu primed-bu i uputim je nekome, gledajući krišom iz prikrajka, a drugi put, gledajući pred sebe, otvoreno govorim ο nekoj prisutnoj osobi, navodeći njeno ime — da li ja stvarno naročito mislim na tu osobu kad upotrebljavam njeno ime?

691. Kada lice tog N. skiciramo po sećanju, može ipak da se kaže da ja svojim crtežom podrazumevam njega. Ali za koji bih proces od onih što su se zbivali, dok sam to crtao (ili pre i!i posle toga), mogao da kažem da je bilo podrazumevanje osobe N.?

Naravno, reklo bi se: kad je njega podrazumevao, na njega je smerao. Ali kako neko postupa kad nečije tuđe lice priziva u sećanje?

Hoću da kažem, kako NJEGA priziva u sećanje? Kako ga poziva?

692. Da li je ispravno kad neko kaže: »Kad sam ti daoto pravilo, podrazumcvalo se da ti u tom slučaju treba da...«?Čak i ako on uopšte nije mislio na taj slučaj kad je davao pravilo? Naravno da je ispravno. »Podrazumevati to« ne znači baš:»misliti na to«. Ali se postavlja pitanje: Kako mi treba da prosudimo da li je neko to podrazumevao? -— Jedan takav kriterij um je, na primer, to što je on poznavao jednu određenu tehniku u aritmetici i algebri i što je na uobičajen način nekogadrugog učio razvijanju jednog reda.

693. »Kad nekog učim kako se formira red.... ipak se pod tim podrazumeva da on na stotom mestu treba da napiše ...« — Sasvim tačno: ti to podrazumevaš, a očigledno je da čak nije ni nužno da misliš na to. To ti pokazuje koliko je različita gramatika glagola »podrazumevati« i »misliti«. I nema ničeg iskrivljenijeg nego podrazumevanje nazvati duhovnom aktivnošću! Ako, naime, čoveku nije namera da izazove zbrku. (Takođe bi moglo da se govori ο aktivnosti butera kad mu skače cena; a ako to ne izazove nikakve probleme, onda je sasvim bezazleno.)

13*

DRUGI DEO

I

Moguće je zamisliti životinju koja je razjarena, plašljiva, tužna, vesela, preplašena. Ali koja se nada? I zašto ne?

Pas veruje da je njegov gospodar na vratima. Da li on, međutim, takođe može da veruje da će njegov gospodar doći prekosutra? — I šta on to sad ne može? — Jer, kako ja to postižem? — Šta na ovo treba da odgovorim?

Da li može da se nada samo onaj koji može da govori? Samo onaj koji je ovladao upotrebom nekog jezika. To znači da su fenomeni nadanja modifikacije ovog komplikovanog životnog oblika. (Ako se pojam odnosi na karakter ljudskog rukopisa, onda on ne može da se primenjuje na bića koja ne pišu.)

»Briga« nam opisuje šaru koja se u ćilimu života ponavlja sa različitim varijacijama. Kad bi se kod čoveka smenjivao te-lesni izraz žalosti i radosti, recimo u ritmu otkucavanja sata, onda ne bismo imali karakteristično razvijanje ni uzorka žalosti ni uzorka radosti.

»Jednu sekundu osećao je žestok bol«. — Zašto zvuči čudno: »Jednu sekundu osećao je silnu brigu«? Zar samo zato što se tako retko javlja?

Ali zar ti sada nisi zabrinut? (»Ali zar ti sada ne igraš šah?«) Odgovor može da bude potvrdan; to, međutim, pojam brige niukoliko ne čini sličnijim pojmu jednog oseta. — Naravno, pitanje je, u stvari, bilo vremensko i lično, a ne logičko, kakvo smo mi hteli da postavimo.

»Treba da ti je jasno: ja se bojim.«

200

»Treba da ti je jasno: hvata me jeza od toga.« — Da, to takođe može da se izrekne veselim glasom.

A zar ti hoćeš da mi kažeš da on to ne naslućuje?! Kako inače zna to? — Ali čak i onda kad je to saopštenje, on ga ne saznaje zahvaljujući svojim osetima.

Jer, zamisli osete izazvane fizičkim ispoljavanjem jeze: reci »hvata me jeza od toga« isto su tako fizičko reagovanje; i ako ih ja čujem i osećam dok ih izgovaram, onda i to spada među ostale osete. A zašto treba ono što je izgovoreno da se zasniva na fizičkom reagovanju bez reci?

II

Izraz »Kad sam čuo tu reč, značila mi je...« odnosi se na jedan trenutak i na način primene reci (Naravno, ova kombinacija je ono što mi ne shvatamo.)

A izraz »Onda sam hteo da kažem...« odnosi se na trenutak i na radnju.

Ja govorim ο bitnim odnosima izjave, da bih ih odvojio od ostalih posebnosti našeg izvzza.. A osobine bitne za izjavu su one koje će nas navesti da jedan, nama inače tuđ način izražavanja, prevedemo oblikom koji je u nas uobičajen.

Onaj koji ne bi bio u stanju ni da kaže da reč »oko« može biti predlog i imenica, ni da sastavi rečenice u kojima je ta reč čas ovo, čas ono, taj ne bi mogao savladati jednostavna školska vežbanja. Od učenika se, međutim, i ne zahteva da shvati reč ovako ili onako izvan određenog konteksta ili da saopšti kako je on to shvatio.

Reci »Ruža je crvena« su besmislene ako reč »je« ima značenje »jednako je«. — Da li to znači da se, ako ti izgovoriš tu rečenicu podrazumevajući da je u njoj »je« znak jednakosti, smisao onda izgubi?

Uzmemo jednu rečenicu i nekome objasnimo značenje svake njene reci; on tako nauči da primenjuje reč i onu rečenicu takođe. Da smo umesto rečenice izabrali besmislen niz reci, onda on ne bi naučio da primenjuje taj niz- A ako mu se reč »je« objasni kao znak jednakosti, onda on neće naučiti da upotrebljava rečenicu »Ruža je crvena«.

Međutim, ima nešto tačno u .gubljenju smisla'. To se vidi po ovom primeru: nekome bi se moglo reći: Kad hoćeš

202

uzvik »Ja, ja!« da izgovoriš veoma izražajno, ne smeš pri tome misliti na jaja.

Doživljavanje značenja i doživljavanje predstave. U oba slučaja, reklo bi se, nešto se doživljava, samo nešto drugo. Drugi sadržaj pruža se svesti — pred njom se nalazi. — šta je sadržaj predstavljanja? Odgovor je slika, ili opis. A šta je sadržaj doživljaja značenja? Ne znam kako na to treba da odgovorim. — Ako ona izjava ima ikakva smisla, onda je smisao u tome da se oba pojma odnose jedan prema drugom kao što se odnose pojmovi .crvenog' i ,plavog', a to je pogrešno.

Da li se može zadržati razumevanje nekog značenja kao što se može zadržati mentalna slika. Ako mi, dakle, iznenada padne na pamet značenje jedne reci — da li ja mogu da ga i zamislim?

»U magnovenju mi je ceo plan iskrsnuo pred oči i tu se zadržao nekih pet minuta.« Zašto to zvuči čudno? Poverovalo bi se da ne može biti isto ono što je blesnulo u trenutku i ono što se zadržalo duže.

Ja sam uzviknuo: »Evo ga!« — To se trenutno ppjavilo, a zatim sam mogao taj plan da obrazložim detaljno, šta je tu trebalo da stoji kao podloga? Jedna slika možda. Ali »Evo ga!« nije značilo da se pojavila slika.

Ko se setio značenja jedne reci i ko ga ponovo nije zaboravio, može sada reč upotrebiti na taj način.

Onaj kome je značenje palo na pamet sada ga zna, a njegovo znanje ο tome počelo je onda kada mu je to palo na pamet. Kako je onda to znanje slično jednom doživljaju predstavljanja?

Kada kažem »Gospodin Sremac nije Sremac«, ja onda pod prvim »Sremac« podrazumevam lično ime, a pod drugim kolektivnu imenicu. Da li se, dakle, kod prvog »Sremac« u mojoj svesti mora događati nešto različito od onog što se događa kod drugog? (Pretpostavimo da ja tu rečenicu izgovaram ,kao papagaj')· — Pokušaj da pod prvim »Sremac« podrazumevaš naziv grupe ljudi, a pod drugim lično ime! — Kako se to postiže? Kada ja to činim, trepćem od naprezanja, pokušavajući da kod svake od ovih reci dozovem sebi u svest pravo značenje. — Da li, međutim, i pri običnoj upotrebi reci dozivam u svest njihova značenja?

Kada ja izgovorim rečenicu sa zamenjenim značenjima, zamene se rečenični smisao gubi. — Dobro, on se gubi za mene, aline za onoga kome ja to saopštavam. Ali šta to smeta? ------------------- »Međutim, upravo se pri običnom izgovaranju rečenice događa neštoodređeno, drukčije.« — Pri tome se ne događa ono .dozivanjeznačenja' u svest.

III

Šta moju predstavu ο njemu čini predstavom ο njemu?Ne sličnost slike.Za izjavu »Ja ga sada vidim pred sobom kao da je živ« svakako

može da se postavi isto pitanje kao i za predstavu. Šta ovu izjavu čini izjavom ο njemu? — Ništa što se nalazi ili u njoj ili što je s njom istovremeno (.stoji iza nje'). Ako hoćeš da znaš na koga je mislio, pitaj ga!

(Ali takođe je moguće da mi se pred očima pojavi neko lice, i da čak mogu da ga nacrtam, a da ne znam kojoj osobi pripada, niti gde sam ga video.)

Pretpostavimo da neko crta pri predstavljanju ili umesto predstavljanja, makar to bilo samo prstom po vazduhu. (To bi moglo da se nazove motornom predstavom). Mogli bismo da upitamo »Koga to predstavlja?« A njegov bi odgovor bio presudan. —■ To je isto kao da je nešto opisao recima, a sam taj opis može takođe da stoji umesto predstave.

IV

»Verujem da on pati.« — Verujem li ja takođe da on nije automat?Samo s naporom mogao bih da izgovorim tu reč u ova dva

konteksta.(Ili ovako: verujem da on pati; siguran sam da on nije automat?

Besmislica!)

Zamisli da kažem za jednog prijatelja: »On nije automat.« — Šta se tu saopštava, i za koga bi to bilo saopštenje? Da li za čoveka koji ga sreta pod običnim okolnostima? Šta bi to moglo da mu saopšti! (Valjda najviše da se taj čovek uvek ponaša kao čovek, a ne ponekad kao mašina.)

»Verujem da on nije automat« nema tako, bez podrobnijeg objašnjenja, nikakva smisla.

Postavljam se prema njemu kao što se postavlja prema duši. Ja nisam mišljenja da on ima dušu.

Religija uči da duša može da postoji i kad se telo raspadne.Razumem li ja onda to što ona uči? — Naravno da razumem-----ja mogu pri tome sebi štošta da predstavim. Te stvari su prikazivane čak i na slikama. I zašto bi jedna takva slika trebalo dabude samo nepotpuna reprodukcija izgovorene misli? Zašto onane bi imala istu funkciju kao i dogma izražena recima? A poentai jeste u funkciji.

Ako može da nam se nametne slika misli u glavi, zašto onda, još mnogo pre, ne bi mogla da se nametne slika misli u duši?

205

Ljudsko telo je najbolja slika ljudske duše.A šta s ovakvim izrazom: »Srcem sam shvatio to što si rekao«?

Pri tome se pokazuje na srce. A možda čovek ne misli na taj gest! Naravno da misli. Ili je on svestan toga da se samo slikovito ponaša. Svakako da nije. — To nije slika po našem izboru, nije poređenje, a ipak je slikovit izraz.

207

ν

Zamisli da posmatramo kretanje jedne tačke (na primer svetlosne tačke na nekom zaklonu). Na osnovu ponašanja te tačke mogli bi se stvoriti važni zaključci najrazličitije vrste. A šta je sve moguće tu posmatrati! —Putanju tačke i neke karakteristike te putanje (na primer amplitudu i talasnu dužinu), ili brzinu i zakon po kome se menja, broj ili položaj mesta na kojima se brzina skokovito menja, ili krivinu putanje na tim mestima i bezbroj drugih stvari. — I svaka karakteristika ovog ponašanja mogla bi bitfjedina koja nas zanima. Mi bismo, na primer, mogli da budemo ravnodušni prema svemu u tome kretanju, osim prema broju zaokreta načinjenim za izvesno vreme. — Ako nas sada ne zanima samo jedna takva karakteristika nego više njih, onda nam svaka od njih može pružiti naročito obaveštenje, po svojoj vrsti drukčije od svih ostalih. Isto je tako sa ponašanjem čoveka, sa različitim karakteristikama koje opažamo kod tog ponašanja.

Tako se psihologija bavi ponašanjem a ne dušom?Ο čemu govori psiholog? — šta on posmatra? Zar ne pos-matra

ponašanje ljudi, naročito njihove izjave? Ali one ne govore ο ponašanju.

»Primetio sam da je on bio neraspoložen«. Da li je to iz-veštaj ο ponašanju ili ο stanju duše? (»Nebo izgleda preteći«: da li se tu govori ο sadašnjosti ili ο budućnosti?) Ο oba; ali ne na-poredo, nego ο jednompomoću drugoga.

Lekar pita: »Kako se bolesnik jseća?« Bolničarka kaže: »Ječi«. Izveštavanje ο ponašanju. Mora li, međutim, za oboje uopšte postojati pitanje da li je to jecanje zbilja istinsko, da li je zbilja izraz nečega? Zar oni, na primer, ne bi mogli zaključiti »Ako ječi, onda mu moramo dati još jedan prašak za ublažavanje

bolova« — a da pri tome ne prećute jedan srednji član? Nije li poenta na službi u koju oni stavljaju opis ponašanja?

»Ali oni onda prave upravo prećutnu pretpostavku.« Onda se proces naše jezičke igre uvek zasniva na nekoj prećutnoj pretpostavci.

Ja opisujem neki psihološki eksperiment: aparat, pitanja eksperimentatora, radnje i odgovore subjekta — i onda kažem da je to scena iz nekog pozorišnog komada. — Sad se sve prome-nilo. To se objašnjava ovako: Kad bih ja u jednoj knjizi ο psihologiji opisao taj eksperiment na isti način, onda bi se opis ponašanja razumeo upravo kao izraz psihičkog, zato što se pretpostavlja da nas subjekt ne vara, da nije napamet naučio odgovore, i štošta slično. — Mi, znači, pravimo neku pretpostavku?

Da li bismo mi stvarno ovako rekli: »Ja, naravno, pretpostavljam da...«? — Ili ne bismo samo zato što onaj drugi to već zna?

Ne postoji li pretpostavka tamo gđe postoji sumnja? A sumnja može sasvim nedostajati. Sumnjanju ima kraja.

To je isto kao odnos: fizički predmet i čulni utisci. Ovde imamo dve jezičke igre, a njihovi međusobni odnosi su kompliko-vani. — Ako neko hoće da te odnose svede na jednostavnu formulu, ide pogrešnim putem.

209

VI

Zamisli da neko kaže: svaka nama dobro poznata reč, u jednoj knjizi npr., već poseduje u nama izvesnu atmosferu, .koronu' ovlaš naznačenih primena. — Isto kao da je na nekoj slici svaka figura okružena scenama finog, tek nagoveštenog crteža, tako reći nekom drugom dimenzijom, i kao da mi te figure vidimo tu u drukčijim spojevima. — Uzmimo samo tu pretpostavku ozbiljno! — Ispostaviće se da ona nije kadra da razjasni intenciju.

Jer ako je, naime tačno da pred nama pri govoru ili slušanju lebde u polutonovima mogućnosti primene jedne reci, — ako je tako, to onda važi upravo za nas. Ali mi se sporazumevamo s drugima i ne znajući da li oni takođe to doživljavaju.

Šta bismo odvratili nekome kad bi nam saopštio da je kodnjega razumevanje unutrašnji proces? ------------ Šta bismo mu odvratilikad bi rekao da je kod njega unutrašnji proces to što ume da igra šah? — Da nas ne zanima šta se u njemu događa kad hoćemo da saznamo da li on ume da igra šah. — A ako on sad na to odgovori da nas ipak upravo to zanima: naime, da li on ume da igra šah, — onda bismo ga morali upozoriti na kriterije koji bi nam pokazali njegovu sposobnost a, s druge strane, na kriterije unutrašnjih stanja'.

Čak i kad bi neko samo onda i samo onoliko dugo raspolagao određenom sposobnošću koliko mu traje neko određeno ose-ćanje, to osećanje ne bi bilo isto što i sposobnost.

Značenje nije doživljaj pri slušanju ili izgovaranju reći, a smisao rečenice nije kompleks ovih doživljaja. — (Kako se od značenja pojedinih reci kombinuje smisao rečenice »Još uvek ga nisam video?«) Rečenica je složena od reci i to je dosta.

Reklo bi se, doduše, da svaka reč u različitim kontekstima može biti drugog karaktera, ali ona ipak uvek zadržava jedan karakter — jedan lik. Taj lik nas posmatra. — Ali i neki naslikan lik nas posmatra.

Da li si siguran da postoji jedno osećanje uslovnosti; nema li ih možda više? Da li si pokušao da izgovoriš reč u veoma različitim kontekstima? Kada je ona, npr., nosilac glavnog rečeničnog akcenta ili kada je reč do nje taj nosilac.

Zamisli da smo našli jednog čoveka koji nam ο svom leksičkom osećanju kaže: za njega »kao« i »ali« predstavljaju ista osećanja. — Da li bismo smeli da mu to ne poverujemo? Tome bismo se možda začudili. »On uopšte ne igra našu igru«, moglo bi se reći. Ili pak: »To je čovek nekog drukčijeg tipa.«

Zar ne bismo poverovali da neko razume reci »ako« i »ali« onako kao što ih mi razumemo, ako ih primenjuje isto kao što mi to činimo?

Pogrešno se procenjuje psihološki interes osećanja uslovnosti ako se ono smatra očiglednim korelatom jednog značenja; njega pre treba videti u drukčijem kontekstu, u kontekstu posebnih okolnosti pod kojima se javlja.

Da li čovek koji ne izgovori reč »ako« nikada ne oseća uslovnost? U svakom slučaju je ipak čudno ako jedino taj uzrok izaziva to osećanje. A tako js uopšte sa »atmosferom« neke reci: — zašto se smatra tako prirodnim da samo ta reč ima tu atmosferu?

Osećanje uslovnosti nije osećanje koje prati reč »ako«.

Trebalo bi da se osećanje uslovnosti može uporediti s naročitim .osećanjem' koje nam pruža jedna muzička fraza. (Takvo osećanje se ponekad opisuje recima »Ovde kao da se donosi zaključak«, ili »Rekao bih ,dakle'...,« ili »Ja bih ovde uvek hteo da načinim gest — « i onda ga načinim.)

Da li se, međutim, to osećanje može razdvojiti od fraze? A to ipak nije sama ta fraza, jer bi nju neko mogao čuti i bez tog osećanja.

Da li je u tom pogledu ono slično .izrazu' s kojim je fraza odsvirana?Kažemo da nam to mesto pruža sasvim posebno osećanje. Mi ga

otpevamo, i pri tome napravimo izvesnu kretnju, a možda doživimo i nekakav poseban oset. Ali ove propratne pojave — kretnju, oset — u nekom drugom kontekstu uopšte ne bismo prepoznali. One su sasvim prazne, osim u trenutku kada mi to pevamo.

14 Filosofska istraživanja

210

»Ja to pevarn sa sasvim posebnim izrazom.« Taj izraz nije nešto što se može rastaviti od toga mesta. To je drugi pojam. (Druga igra.)

Doživljaj je to mesto, tako odsvirano (tako, recimo kako ga ja izvodim; opisom bi to moglo samo da se nagovesti).

Atmosfera neodvojiva od stvari, — nije dakle nikakva atmosfera.Ono što je međusobno tesno asocirano, ono što mi asociramo,

izgleda da se uklapa jedno u drugo. Ali kako to izgleda? Kako se ispoljava to što izgleda da se uklapa? Možda ovako: mi ne možemo zamisliti da taj čovek, sa tim imenom, likom, rukopisom, nije stvorio ta dela, nego recimo sasvim druga (dela nekog drugog velikog čoveka).

Ne možemo to da zamislimo? Pokušavamo li mi to?

Moglo bi ovako biti: Čujem da neko slika sliku »Betoven piše Devetu simfoniju«. Mogao bih lako predstaviti sebi šta bi se otprilike na toj slici moglo videti. Ali šta ako bi neko hteo da predstavi kako bi Gete izgledao pri pisanju Devete simfonije? Ne bih umeo da zamislim ništa što ne bi bilo mučno i komično.

VII

Ljudi koji nam posle buđenja pričaju izvesne zgode (oni su bili tamo i tamo itd.). Mi ih učimo izrazu »sanjao sam«, posle čega dolazi ta pripovest. Ja ih ponekad kasnije upitam »Jesi li noćas nešto sanjao«, na šta dobijam ili potvrdan ili odrečan odgovor, jednom s izlaganjem snova, drugi put bez toga. To je jezička igra. (Ja sam sad pretpostavio da ja sam ne sanjam. Ali ja u stvari nikada nemam ni osećanje nevidljive sadašnjosti, a drugi ga imaju, i ja mogu da im postavljam pitanja ο njihovom iskustvu).

Moram li ja stvoriti neku pretpostavku ο tome da li je te ljude izneverilo njihovo pamćenje ili ne; da li su stvarno za vreme sna videli pred sobom te slike, ili im se posle buđenja samo tako čini? I kakvog smisla ima ovo pitanje? — I od kakvog je interesa? Da li se mi ikada to pitamo kad nam neko priča svoj san? I ako ne, — da li zato što smo sigurni da ga njegovo pamćenje ne bi izneverilo? (A pretpostavimo još da je to čovek s neobično rđavim pamćenjem.—)

Da li to znači da je besmisleno da se ikada postavi ovo pitanje: da li se san stvarno zbiva za vreme spavanja ili je to pojava pamćenja kod budne osobe? To će zavisiti od primene ovog pitanja.

»Izgleda da duh može reci dati značenje« — nije li to isto kao kad bih rekao: »Izgleda da kod benzola ugljenikovi atomi stoje na uglovima šestougaonika« ? Ali to nije nešto što izgleda; to je slika.

Evolucija viših životinja i čoveka i buđenje svesti na određenom stepenu. Slika je otprilike ovakva: Bez obzira na sve

14*

212

vibriranje etra koje ga prožima, svet je taman. Jednog dana, međutim, čovek otvara svoje oko kojim može da gleda i svetio se javlja.

Naš jezik opisuje najpre sliku. Šta će se dogoditi sa slikom, kako će se primenjivati, ostaje nejasno. Ali je jasno da se ona mora istraživati ako hoćemo da razumemo smisao našeg iskaza. Izgleda, međutim, da nas slika oslobađa ovog posla; ona već ukazuje na određenu upotrebu. Time nas ona vara.

VIII

»Moji kinestetički osećaji obaveštavaju me ο pokretima i položaju mojih udova.«

Puštam svoj kažiprst da napravi blag oscilatorni pokret male amplitude, koji jedva osećam ili ga uopšte ne osećam. Možda sasvim malo na vrhu prsta kao lak napon. (U zglobu uopšte ne.) I taj osećaj me obaveštava ο pokretu? — jer ja mogu taj pokret tačno opisati.

»Ti ga ipak moraš osećati, inače ne bi znao (bez gledanja) kako se tvoj prst pokreće«. Ali znati to, znači samo: moći opisati. — Ja mogu navesti pravac iz koga dolazi zvuk samo zato što on snažnije deluje na jedno uho nego na drugo; ali ja to ne osećam u ušima; međutim, to dejstvuje: ja ,ζηαπι' iz kog pravca dolazi zvuk; ja, npr., gledam u tom pravcu.

Isto je i sa idejama da nas neka osobina bola mora uputiti na lokalizaciju bola u telu, a neka osobina slike iz sećanja na vreme kome pripada.

Oset nas može obavestiti ο pokretu ili položaju nekog uda. (Ko, npr., ne bi znao — a to zna svaka normalna osoba — da li je njegova ruka ispružena, mogao bi ga oštar bol u laktu u to ubediti). — Isto tako i karakter bola može nas obavestiti ο mestu povrede. (Kao i požutelost fotografije ο njenoj starosti).

Šta je kriterijum za to da mene čulni utisak obaveštava ο obliku i boji?

Koji čulni utisak? Pa, ovaj; opisujem ga recima ili slikom.A sad: šta osećaš kad su ti prsti u tom položaju? — »Kako treba

objasniti jedno osećanje? To je nešto neobjašnjivo, nešto naročito«. Ali ipak mora biti mogućno poučavanje upotrebi reći.

214

Ja sada tražim gramatičku razliku.

Ostavimo za trenutak kinestetičke osećaje! — Hoću nekome da opišem jedno osećanje i kažem mu »Postupi ovako i osetićeš to« držeći pri tome ruku ili glavu u određenom položaju. Je li to sad opis osećanja i kada ću reći da je on razumeo na koje sam osećanje ja mislio? — On će posle toga morati da dalje opiše to osećanje. Koja vrsta opisa mora to biti?

Ja kažem »Postupi ovako i osetićeš to«. Ne može li tu biti sumnje? Ne mora li se biti, ako se mislilo na osećanje?

To izgleda tako; to miriše tako; to se oseća tako. »To« i »tako« moraju se drukčije objasniti.

,Osećanje' je za nas zanimljivo na sasvim određen način. Tu spada, npr., ,stepen osećanja', njegovo ,mesto', do koje se mere jedno osećanje može potisnuti drugim. (Kad je pokret jako bolan, tako da taj bol potiskuje svako drugo slabije osećanje na tom mestu, da li zbog toga postaje neizvesno da li si ti u stvari načinio taj pokret? Da li te je to možda moglo navesti da se uveriš sopstvenim očima?)

IX

Ko posmatra sopstvenu brigu, kojim to čulima posmatra? Nekim posebnim čulom; nekim koje oseća brigu? Dakle, on je oseća drukčije onda kad je posmatra? I koju on to brigu posmatra; onu koja je prisutna dok on posmatra?

»Posmatranjem« se ne proizvodi posmatrano. (Ovo je pojmovna konstatacija).

Ili: ja ne posmatram ono što tek nastaje posmatranjem. Predmet posmatranja je nešto drugo.

Dodir, koji je još juče bio bolan, danas više nije. Danas osećam bol još samo onda kada mislim na njega. (Tj. pod izvesnim okolnostima).

Moja briga nije više ista: sećanje, koje mi je pre godinu dana još bilo nepodnošljivo, danas više nije.

To je rezultat posmatranja.

Kad se kaže da neko posmatra? Otprilike onda kada se smesti u pogodan položaj da stekne izvesne utiske da bi, npr., opisao ono čemu ga ti utisci uče.

Ako je neko naviknut da pusti jedan određen glas kad ugleda nešto crveno, neki drugi glas kad ugleda nešto žuto, i tako dalje za ostale boje, on još neće time opisivati predmete prema njihovoj obojenosti. Iako može pomoći nama kod opisivanja. Opis je kopija nekog rasporeda u nekom prostoru (vremena, npr.).

Lutam pogledom po sobi, iznenada ga zaustavim na nekom predmetu izrazite crvene boje i kažem: »Crveno« — time nisam dao nikakav opis.

Da li su reci »Bojim se« opis jednog psihičkog stanja?

216 217

Ja kažem »Bojim se«, a neko me pita: »Šta je to bilo? Uzvik straha ili hoćeš da mi saopštiš kako ti je na duši; ili je to pomisao na tvoje trenutno stanje?« — Da li bih mu uvek mogao jasno odgovoriti? ili nikad ne bih mogao?

Tu bi se moglo zamisliti štošta različito, npr.: »Me, ne! Bojim se!«»Bojim se. Na žalost to moram priznati«.»Još uvek se malo bojim, ali ne više onako kao ranije«.»U dnu duše se još uvek bojim, iako to neću sebi da priznam«.»Mučim samog sebe raznoraznim bojaznima«.»Bojim se — i to sada kad bi trebalo da sam neustrašiv!«Za svaku ovu rečenicu specifičan je drukčiji ton, za svaku drukčiji

kontekst.Mogli bismo zamisliti ljude koji bi u neku ruku mnogo određenije

mislili od nas i primenjivali različite reci tamo gde mi primenjujemo jednu.

Pitamo se »Šta zapravo znači ,bojim se', na šta se to odnosi?« I, naravno, nema odgovora ili ima jedan koji ne zadovoljava.

Pitanje glasi: »U kakvoj se vrsti konteksta to javlja?«

Nema odgovora kada na pitanje »Na šta se to odnosi?« »Šta pri tome mislim?« hoću da odgovorim ponavljajući onu izjavu straha i pri tome motrim na samog sebe, u neku ruku svoju dušu posmatram krajičkom oka. Razume se, međutim, da ja u nekom konkretnom slučaju mogu pitati »Zašto sam to rekao; šta sam hteo tim?« — i na to pitanje bih mogao takođe odgovoriti, ali ne na osnovu posmatranja propratnih pojava govorenja. A moj odgovor bi prethodnu izjavu dopunio, parafrazirao.

Šta je strah? Šta znači »bojati se«? Kad bih to hteo da objasnim jednim gestom — ja bih glumio strah.

Da li bih, isto tako, mogao predstaviti nadanje? Teško. A verovanje?

Opis moga psihičkog stanja (recimo straha) dajem u određenom kontekstu. (Kao što je određena radnja eksperiment samo u određenom kontekstu).

Da li je onda tako čudno što ja isti izraz upotrebljavam u različitim igrama? A ponekad, tako reći, i između igara?

I da li ja onda još uvek govorim sa određenom namerom? — A da li je zato ono što kažem besmisleno?

Ako se u nekom posmatranom govoru kaže »Mi oplakujemo našeg ...«, to svakako treba da bude izraz tuge, a ne da saopšti

nešto prisutnima. Ali u molitvi na grobu te bi reci bile vrsta saopštenja.

Problem je u ovome: krik koji se ne može nazvati opisom, koji je primitivniji od svakog opisa, uza sve to vrši službu opisa unutrašnjeg života.

Krik nije opis. Ali postoje prelazni slučajevi. A reci »Bojim se« mogu biti bliže nekom kriku ili udaljenije od njega. One mu se mogu nalaziti sasvim blizu i biti sasvim daleko od njega.

Mi ipak ne kažemo bezuslovno za nekoga da se žali zato što kaže da oseća bolove. Tako reci »Osećam bolove« mogu biti žalba, ali takođe i nešto drugo.

Ako, međutim, »Bojim se« nije uvek, a nekad ipak jeste, slično žalbi zašto onda treba da bude uvek opis nekog psihičkog stanja?

219

X

Kako je čovek ikada došao do toga da upotrebljava jedan izraz kao što je »Verujem . . .«? Da li je on nekada postao svestan pojave (verovanja)?

Da li je on posmatrao sebe i druge i tako otkrio verovanje?

Murov paradoks može se ovako formulisati: Izjava »Verujem da stvari stoje ovako« upotrebljava se i kao tvrđenje »Stvari stoje ovako«; a ipak pretpostavka da ja verujem da stvari stoje tako i tako ne upotrebljava se i kao pretpostavka da stvari stoje tako i tako.

Stoga izgleda kao da tvrđenje »Verujem« nije tvrđenje onoga što se pretpostavlja u pretpostavci »Verujem«!

Isto tako je iskaz »Verujem da će padati kiša« sličan po smislu, tj. slično se upotrebljava kao »Padaće kiša«, ali »Tada sam verovao da će padati kiša« ne upotrebljava se slično kao »Tada je padala kiša«.»Međutim, ,Verovao sam' ipak, mora kazivati za prošlost upravo ono što

.Verujem' kazuje za sadašnjost.« — Ipak 1 mora za -1 značiti upravo

ono što 1 znači za 1! To ne znači baš ništa!

»U osnovi, recima ,Verujem . . . " ja opisujem sopstveno stanje duha — ali taj opis je ovde, indirektno, tvrđenje samog činjenič-kog stanja u koje se verovalo«. — Kao što, pod izvesnim okolnostima, opisujem fotografiju da bih opisao ono što je na njoj predstavljeno.

Ali tada ja moram još biti u stanju da kažem da je ta fotografija uspela. Isto tako: »Verujem da pada kiša, a moje

verovanje je pouzdano, dakle ja se pouzđajem u njega.« — U tom slučaju bi moje verovanje bilo neka vrsta čulnog utiska.

Može se biti nepoverljiv prema sopstvenim čulima, ali ne prema sopstvenom verovanju.

Kad bi postojao glagol sa značenjem »lažno verovati«, prvo lice indikativa prezenta ne bi imalo smisla.

Ne gledaj kao da je samo po sebi razumljivo, nego kao nešto vrlo značajno, to što glagoli »verovati«, »želeti«, »hteti« svi pokazuju iste gramatičke oblike koje imaju i »šeći«, »žvakati«, »trčati«.

Jezička igra javljanja može se tako primeniti da vest treba da obavesti primaoca ne ο njenom sadržaju nego ο izveštaču.

Tako je, npr., onda kad učitelj ispituje učenika. (Može se meriti da bi se proverio lenjir.)

Pretpostavimo da neki izraz — npr. »Ja verujem« — uvedemo ovako: on treba da prethodi vesti tamo gde je njena uloga da pruži obaveštenje ο samom izveštaču. (Dakle, nije nužno da se izrazu pridene ma kakva neizvesnost. Pomisli da se neizvesnost tvrdnje može izraziti i bezlično: »On bi mogao doći danas«.) — »Verujem ... a nije tako bilo« bilo bi protivrečnost.

»Ja verujem .. .« osvetljava moje slanje. Iz te izjave mogu se izvući zaključci ο mom držanju. Dakle, tu imamo sličnost s ispoljavanjem emocija, raspoloženja itd.

Ali ako »Ja verujem da je tako« osvetljava moje stanje, onda to isto čini i tvrđenje »Tako jeste«. Jer znak »Ja verujem« ne može to da postigne; u najboljem slučaju može da nagovesti.

Zamislimo jedan znak u kome se »Ja verujem da je tako« izražava samo tonom tvrđenja »Jeste tako«. Umesto »On veruje« tamo se kaže »On je sklon da kaže...«, a postoji i pretpostavka (konjunktiv) »Recimo da bih bio sklon itd.«, ali ne postoji izjava »Ja sam sklon da kažem«.

U tom jeziku ne bi bilo Murova paradoksa; ali umesto njega postojao bi glagol kome nedostaje jedan oblik.

Ovo, međutim, ne bi trebalo da nas iznenadi. Seti se da je izjavljivanjem namere moguće proreci sopstvenu buduću delatnost.

Ja kažem za nekog drugog: »Izgleda da on veruje. . .« i drugi to kažu za mene. Dobro, ali zašto to ja nikada za sebe ne kažem, čak ni onda kada drugi to s pravom kažu za mene? — Da li ja onda samog sebe ne vidim i ne čujem? — To se može reći.

»Čovek oseća u sebi ubeđenje, ne zaključuje ο njemu na osnovu sopstvenih reci ili tona.« — Istina je: na osnovu sopstvenih

220 221

reci čovek ne zaključuje ο sopstvenom ubeđenju niti ο delat-nostima koje iz njega proizlaze.

»Pa onda izgleda da tvrđenje ,Ja verujem' nije tvrđenje onoga što se pretpostavlja«. — Ja se, dakle, nalazim u iskušenju da tražim drukčiji nastavak glagola u prvom licu indikativa prezenta.

Ja ovako mislim: Verovanje je psihičko stanje. To stanje je trajno; ono je nezavisno od trajanja njegovog izražavanja u rečenici, na primer. Ono je, dakle, neka vrsta dispozicije osobe koja veruje. Tu dispoziciju očito mi pokazuje, kod nekog drugog, njegovo ponašanje, njegove reci. I to isto toliko izjava »Ja verujem ...« kao i njegova jednostavna tvrdnja. — Šta je onda sa mnom; kako ja raspoznajem sopstvenu dispoziciju? — Tu bih ja morao, kao što to neko drugi čini, posmatrati sebe, slušati svoje reci, da bih iz njih mogao izvući zaključke!

Prema svojim sopstvenim recima ja imam sasvim drugi stav nego što ga drugi imaju.

Onaj nastavak mogao bih naći kad bih samo mogao reći »Izgleda da verujem«.

Kad bih oslušnuo govor svojih usta, mogao bih reći da neko drugi govori na moja usta.

»Ako je suditi prema mojoj izjavi, ja u to verujem.« Pa, mogle bi se izmisliti okolnosti u kojima bi ove reci imale smisla.

I onda bi neko, takođe, mogao reći »Kiša pada i ja to ne verujem« ili »Meni se čini da moj ego to veruje, ali nije tako.« Uz to bi se moglo predstaviti ponašanje koje ukazuje na to da dva bića govore na moja usta.

Ta linija je već u pretpostavci drukčije postavljena nego što ti misliš.Recima »Recimo da ja verujem...« ti već pretpostavljaš ćelu

gramatiku reci »verovati«, običnu upotrebu kojom ti vladaš. — Ti ne pretpostavljaš jedno stanje stvari koje tebi tako reći jednoznačno predstavlja neka slika i to tako da ti onda na tu pretpostavku možeš dodati neko tvrđenje drukčije od običnog. — Ti uopšte ne bi znao šta tu pretpostavljaš (tj. šta, npr., sledi iz jedne takve pretpostavke), ako već ne bi bio upoznat s primenom reci »verovati«.

Pomisli na izraz »Ja kažem ...«, npr. u: »Ja kažem da će danas biti kiše«, koji je naprosto isti kao i tvrđenje »Biće ...«. »On kaže da će ...« znači otprilike »On veruje da će...«. »Recimo da ja kažem ...« ne znači: Recimo da će danas ...

Ovde se dotiču različiti pojmovi i jednim delom puta idu zajedno. Ne mora se baš smatrati da su sve linije kružnice.

Posmatraj i ovu čudnu rečenicu: »Mogla bi padati kiša, ali ne pada«.Ovde čovek mora paziti da ne kaže: »Mogla bi padati kiša«, što

zapravo znači: verujem da će padati kiša. — Zašto onda ne bi trebalo i obratno ovo da znači ono?

Nemoj snebivljivo tvrđenje da posmatraš kao tvrđenje snebivljivosti.

222 223

XI

Dve upotrebe reći »videti«.Jedna: »Šta vidiš tamo?« — »Vidim ovo« (sledi opis, crtež, kopija.)

Druga: »Vidim sličnost između ova dva lika« — neka onaj kome to saopštavam isto tako jasno vidi te likove kao što ih ja vidim.

Važna je kategorijska razlika između oba .objekta' viđenja.

Neko bi mogao tačno precrtati oba lika; drugi bi u tim crtežima mogao primetiti sličnost koju prvi nije uočio.

Posmatram jedan lik i iznenada primećujem njegovu sličnost sa nekim drugim. Ja vidim da se on nije promenio; a ipak ga vidim drukčije. Ovo iskustvo ja zovem »primećivanje izvesnog aspekta«.

Psihologa interesuju uzroci ovoga.

Nas interesuje pojam i njegovo mesto medu iskustvenim pojmovima.

Moglo bi se zamisliti da se ova ilustracija

nalazi na nekoliko mesta u jednoj knjizi, npr. u udžbeniku. U propratnom tekstu uvek je ο nečemu drugom reč: jednom ο staklenoj kocki, drugi put ο prevrnutoj otvorenoj kutiji, onda opet ο žičanom kosturu ovog oblika, ili ο tri daščice koje grade rogalj. Tekst svaki put objašnjava ilustraciju.

Ali mi možemo tu ilustraciju videti čas kao jednu, čas kao drugu stvar. — Mi je objašnjavamo dakle i vidimo je onako kako je objašnjavamo.

Ovde bi možda moglo da se odgovori: opis neposrednog iskustva, vizuelnog doživljaja, posredstvom objašnjenja jeste indirektan opis. »Ja figuru vidim kao kutiju« znači: ja imam određen vizuelni doživljaj koji na osnovu iskustva dolazi kad god figuru objašnjavam kao kutiju ili kad gledam kutiju. Ali ako bi ovo značilo to, ja bih to morao znati. Morao bih moći da se prema doživljaju odnosim direktno, a ne samo indirektno. (Kao što ne moram bezuslovno govoriti ο crvenom kao ο boji krvi.)

Sledeća figura, koju sam uzeo od Jastrova1), u mojim napomenama zvaće se glava Ζ—Ρ. Nju čovek može videti bilo kao zečju, bilo kao pačju glavu.

I ja moram praviti razliku između ,stalnog viđenja' jednog aspekta i ,pojavljivanja' jednog aspekta.

Meni bi mogli pokazati tu sliku, a da ja na njoj osim zeca nikad ništa drugo ne razaznam.

Ovde je korisno uvesti pojam ,predmet-slika'. Ova figura

bi, npr., bila ,lice-slika'.

1 Fact and Fable in Psychology.

224 225

U ponekom pogledu ja se prema njoj ponašam kao prema kakvom ljudskom liku. Mogu da proučavam njen izraz, mogu da reagujem na njega kao na izraz ljudskog lika. Dete može da razgovara s nacrtanim ljudima i životinjama, može da postupa s njima kao što postupa s lutkama.

Ja bih, dakle, glavu Ζ—Ρ prvo mogao videti naprosto kao zeca-sliku. Tj.: na pitanje »Šta je to?« ili »Šta ti tu vidiš?« ja bih odgovorio »Zeca-sliku«. Ako bi me i dalje pitali šta je to, da bih im objasnio, ja bih pokazivao raznorazne nacrtane zečeve, možda i žive zečeve, pričao ο životu tih životinja ili ih imitirao.

Na pitanje »Šta ti tu vidiš?« ne bih odgovorio »Sada to vidim kao zeca-sliku«. Ja bih prosto opisao svoj opažaj; isto kao da sam rekao »Vidim tu jedan crveni krug.« —

Neko drugi bi, međutim, mogao za mene reći »On vidi tu figuru kao zeca-sliku«.

Za mene bi imalo isto tako malo smisla da kažem: »Sada to vidim kao ...« kao kad bih, ugledavši nož i viljušku, rekao »Sada to vidim kao nož i viljušku«. Tu izjavu niko ne bi razumco. — Kao što ne bi ni ove: »Sada je to za mene viljuška« ili »To može da bude i viljuška«.

čovek ne shvata za obedom kao pribor za jelo ono što zna da je pribor za jelo, isto kao što obično ne pokušava da za vreme jela pokreće usta niti nastoji da ih pokreće.

Ako neko kaže: »Sada je to za mene lik.« onda mu se može postaviti pitanje: »Na koji preobražaj aludiraš?«

Ja vidim dve slike; na jednoj je glava Ζ—Ρ okružena zeče-vima, na drugoj patkama. Ja ne primećujem tu identičnost. Da li odatle sledi da ja oba puta vidim nešto drugo? — To nam daje osnova da taj izraz ovde upotrebimo.

»Ja sam to sasvim drukčije video, nikada ne bih to prepoznao!? Dobro, to je uzvik. A za njega ima i opravdanja.

Nikad se ne bih setio da te dve glave tako postavim jednu na drugu, da ih tako uporedim. Jer one sugeriraju drukčiji način poređenja.

Glava, viđena ovako, nema ni najmanje sličnosti s glavom, viđenom onako, — iako su one kongruentne.

Neko mi pokaže zeca-sliku i upita me šta je to; ja kažem »To je Z«. Ne »To je sada Z«. Ja saopštavam opažaj. — Neko mi pokaže glavu Ζ—Ρ i upita me šta je to; tada mogu reći »To je glava Ζ—Ρ«. Međutim, ja na to pitanje mogu sasvim drukčije reagovati. — Odgovor da je to glava Ζ—Ρ ponovo je saopštavanje

opažaja; što nije i odgovor »Sada je to Z«. Da sam rekao »To je zec«, značilo bi da sam prevideo dvoznačnost i ono što bih ja saopštio bilo bi opažaj.

Promena aspekta. »Ti bi ipak rekao da se sad slika potpuno promenila!«

Ali šta je drukčije: moj utisak? moje stanovište? — Mogu li ja to reći? Tu promenu opisujem kao što opisujem opažaj; upravo kao da se predmet promenio pred mojim očima.

»Sada vidim ίο«, mogao bih reći (npr. pokazujući na neku drugu sliku). To je oblik saopštenja jednog novog opažaja.

Izražavanje promene aspekta je izražavanje novog opažaja, a istovremeno i izražavanje nepromenjenog opažaja.

Iznenada sagledavam rešenje jedne skrivalice. Tamo gde su ranije bile grane, sada je ljudska prilika. Moj vizuelni utisak se promenio i ja sad raspoznajem da ona nema samo boju i oblik, nego i sasvim određenu ,crganizaciju'. — Moj vizuelni utisak se promenio; — kakav je bio ranije; kakav je sada? — ako ga predstavim tačnom kopijom — a zar to nije dobra predstava? — ne pokazuje se nikakva promena.

I samo nemoj reći »Moj vizuelni utisak ipak nije crtež; on je ovo —ali to ne mogu nikome da pokažem.« — Naravno, to nije crtež, ali nije ni nešto iste kategorije kao ono što u sebi nosim.

Pojam /unutrašnje slike' vodi u zabludu, jer model za taj pojam jeste ,spoljna slika'; a ipak upotrebe reći za te pojmove međusobno nisu sličnije nego što su upotrebe reci »cifra« i »broj«. (Naravno, ko bi hteo da broj nazove .idealnom cifrom', mogao bi tim načiniti sličnu zbrku.)

Ko .organizaciju' vizuelnog utiska stavlja zajedno s bojama i oblicima, taj polazi od vizuelnog utiska kao od unutrašnjeg predmeta. Naravno, taj predmet tako postaje utvara; tvorevina neobično labilna. Jer je sličnost sa slikom sada narušena.

Ako ja znam da postoje različiti aspekti sheme kocke, da bih saznao šta neko drugi vidi, mogu mu sugerisati da osim kopije napravi ili da mi pokaže model onog što je video; čak i ako on uopšte ne zna zašto ja od njega tražim ova objašnjenja.

Međutim, to se remeti pri promeni aspekta. Jedino mogući izraz doživljaja postaje ono što se ranije na osnovu kopije činilo možda kao beskorisna odredba ili je tu i bilo.

A već samo to ukida poređenje ,organizacije' sa bojom i oblikom u vizuelnom utisku.15 Filosofsk.'i islra/.tvanja

226 227

Kad sam ja glavu Ζ—Ρ video kao Z, video sam te oblike i boje (detaljno ih navodim) — i osim toga još nešto ovako: pri tome sad pokazujem na mnoštvo različnih zečeva-slika. — To pokazuje različitost tih pojmova.

.Viđenje kao...' ne spada u opažaj. I zato to jeste kao viđenje i opet nije.

Posmatram jednu životinju; neko me pita: »Šta vidiš?« Ja odgovaram: »Zeca«. — Vidim neki predeo; iznenada tuda projuri zec. Ja uzviknem »Zec!«

I jedno i drugo, izjava i uzvik, jesu izražavanje opažaja i vizuelnog doživljaja. Ali uzvik je to u drugom smislu nego izjava. On nam se sam otme. — On stoji u sličnom odnosu prema doživljaju kao što stoji krik prema bolu.

Ali budući da je on opis jednog opažaja, moguće je da ga nazovemo i izrazom misli. — Ko posmatra predmet, ne mora misliti na njega; međutim, neko ko ima vizuelni doživljaj koji se izražava uzvikom, i misli na ono što vidi.

Otuda se čini da je pojavljivanje aspekta napola vizuelni doživljaj, napola mišljenje.

Neko iznenada vidi pred sobom pojavu koju ne prepoznaje (to može biti neki njemu poznat predmet, ali u neobičnom položaju ili osvetljenju); neprepoznavanje traje možda samo koju sekundu. Da li je tačno da on ima drukčiji vizuelni doživljaj nego onaj koji je smesta prepoznao predmet?

Jer, ne bi li mogao onaj kome se ukaže nepoznat oblik da ga opiše isto tako tačno kao što bih mogao ja kome je to dobro poznato? I nije li to odgovor? — Naravno, uglavnom neće biti tako. I njegov opis će sasvim drukčije glasiti. (Npr., ja ću reći »Ta životinja je imala duge uši« — a on: »To su bila dva duga nastavka« i onda ih nacrta.)

Sretnem nekoga koga godinama nisam video; vidim ga jasno, ali ga ne prepoznajem. Odjednom ga prepoznam, u njegovom promenjenom liku vidim njegov pređašnji. Verujem da bi njegov portret sada bio drukčiji kad bih ja umeo da slikam.

Zatim, ako prepoznam svoga poznanika u gomili, pošto sam možda već duže gledao prema njemu, — da li je to specijalna vrsta viđenja? da li je ίο viđenje i mišljenje? ili spoj oba — šio bih ja skoro i rekao?

Postavlja se pitanje: Zašto bi čovek to rekao?Isti uzvik koji je i obavest ο onome što je viđeno sada je uzvik

prepoznavanja.

Šta je kriterijum vizuelnog doživljaja? Šta treba da bude kriterij um?Prikazivanje onog ,što je viđeno'.

Pojam prikazivanja onog što je viđeno, kao i kopije, vrlo je rastegljiv, a sa njim i pojam onog što je viđeno. Oba su tesno povezana. (A to ne znači da su slični).

Kako se primećuje da ljudi vide prostorno? — Pitam nekoga ο položaju tla (onog tamo) koje on posmatra. »Da li je ovakav?« (pokazujemrukom). — »Da«, — »Otkud to znaš?« — »Nema magle, vidim to sasvim jasno.« — Ne navode se razlozi za takvo pretpostavljanje. Jedino što nam je prirodno jeste da se pos-matrana stvar prikaže prostorno, dok je za prikazivanje u ravni, bilo crtežom ili recima, potrebno naročito vežbanje i nastava. (Specifičnost dečjih crteža.)

Da li neko jedan smešak, koji on ne prepoznaje i ne shvata kao smešak, vidi drukčije nego onaj ko ga razume? —■ On ga, npr., drukčije imitira.

Postavi crtež nekog lika obrnuto i nećeš moći prepoznati izraz lica. Možda možeš đa vidiš da se smeši, ali ipak ne tačno kako se smeši. Ne možeš da imitiraš taj smešak niti da ga tač-nije opišeš.

A ipak obrnuta slika može predstavljati ljudski lik veoma verno.

Međutim, između mog utiska ο figurama c) i d) postoji — rekao bih — drukčija razlika nego između utiska ο a) i b). ( d) npr. deluje urednije nego c); uporedi primedbu Luisa Kerola.) d) je lako kopirati, a c) teško.

Zamisli da je glava Ζ—Ρ skrivena spletom linija. Odjednom je ja zapazim na slici i to naprosto kao zečju glavu. Kasnije pogledam opet istu sliku i zapazim istu liniju, ali kao patku, a pri tome još uopšte ne moram da znam da je u oba slučaja linija

228

bila ista. Kad kasnije vidim da se aspekt menja, — mogu li reći da su pri tome aspekti Ζ i Ρ sasvim drukčije sagledani nego onda kad sam ih ja pojedinačno prepoznao u spletu linija? Ne.

Ali promena izaziva čuđenje, koje prepoznavanje nije izazvalo.Ko u nekoj figuri (1) potraži figuru (2) i nađe je, on samim tim

figuru (1) vidi na nov način. Ne samo da je on može opisati na nov način, nego je zapažanje figure (2) bilo nov vizuelni doživljaj.

Ali se ne mora desiti da on zaželi da kaže: »Figura (1) sad izgleda sasvim drukčije; ona uopšte ne liči na onu prethodnu, iako je s njom kongruentna!«

Tu ima tusta i trna međusobno srodnih pojava i mogućih pojmova.Da li je, prema tome, kopija figure nepotpun opis mog vizuelnog

doživljaja? Nije. — Ali od okolnosti zavisi da li će i koje će detaljnije odredbe biti neophodne. — Ona može biti nepotpun opis ako poneko pitanje preostane.

Naravno, može se reći: ima izvesnih stvari koje podjednako spadaju u pojam .nacrtan zec' kao i u pojam ,nacrtana patka'. A jedna takva stvar je slika, crtež. — Ali utisak crteža patke i crteža zeca nije istovremen.

»Ono što ja u stvari vidim ipak mora biti ono što se u meni stvara delovanjem predmeta.« — To što se u meni stvara jeste neka vrsta odraza, nešto što bi se moglo i samo posinatrati, imati pred sobom; skoro kao neka materijalizacija.

A ta materijalizacija je nešto prostorno i mora biti moguće da se ona opiše potpuno prostornim pojmovima. Ona se npr., može smešiti (ako je lice), ali pojam ljubaznosti ne spada u njen prikaz, nego je tom prikazu stran (ako joj i može služiti).

Ako me pitaš šta sam video, možda ću moći da izradim skicu koja to pokazuje, ali se u većini slučajeva uopšte neću sećati kako mi je pogled lutao preko toga.

Pojam »videti« ostavlja zbrkan utisak. Pa, takav je. — Gledam predeo, lutam pogledom po njemu, vidim raznorazne jasne i nejasne pokrete; jedno se sasvim jasno utiskuje u mene, drugo pak samo nerazgovetno. Kako nam se napokon sve ono što vidimo može ukazati sasvim rasecpkanim! Pa, pogledaj, šta znači »opis viđenog«! — Ali to je upravo ono što se zove opisom viđenog. Ne postoji jedan pravi, valjan slučaj takvog opisa, a ostalo je još sasvim nejasno, još iščekuje razjašnjenje, ili mora jednostavno kao otpaci biti bačeno u korpu.

229

Ovde postoji velika opasnost da zaželimo da pravimo suptilne razlike. — To je kao kad neko hoće da objasni pojam fizičkog tela na osnovu onog što je .stvarno viđeno'. — Pre treba prihvatiti svakodnevnu jezičku igru, a lažne prikaze označiti kao takve. Primitivnoj jezičkoj igri kojoj učimo dete ne treba opravdanje; pokušaje opravdanja treba odbaciti.

Posmatraj sada kao primer aspekte trougla. Ovaj trougao može se gledati kao trougaona rupa, kao telo, kao geometrijski crtež; kao da stoji na svojoj osnovici, kao da je obešen ο vrh; kao breg, kao klin, kao strela ili kazaljka; kao prevrnuto telo koje bi (npr.) trebalo da stoji na kraćoj kateti, kao polovina paralelograma i štošta drugo.

»Pri tome možeš misliti čas na to čas na ovo, čas ga pos-matrati ovako čas onako, i onda ćeš ga jednom videti ovako, drugi put onako. —Kako onda? Ne postoji ovde nikakva podrobnija odredba.

Kako je međutim moguće da se jedna stvar vidi u skladu sa jednim tumačenjem? —· Na osnovu pitanja to izgleda veoma čudnovato; kao da je tu nešto sabijeno u oblik koji mu u stvari ne pristaje. Međutim, ovde nije bilo nikakvog nasilnog sabijanja.

Ako se čini da među drugim oblicima za jedan takav oblik ne bi bilo mesta, moraš ga potražiti u nekoj drugoj dimenziji. Ako mesta nema ovde, ono je u nekoj drugoj dimenziji.

(U tom smislu ni u redu realnih brojeva nema mesta za imaginarne brojeve. A to znači da primena pojma imaginarnog broja manje liči na primenu realnog nego što se to vidi po računanju. Mora se spustiti do primene, gde onaj pojam stiče tako reći neslućeno drukčije mesto).

Šta bi rekao na ovo objašnjenje: »Nešto mogu da vidim kao ono, što može biti slika toga«?

A to znači: u promeni aspekata su oni aspekti koje bi figura pod nekim okolnostima neprestano mogla imati na slici.

Trougao može zaista na jednoj slici stajati, na drugoj visiti, na trećoj prikazivati nešto prevrnuto. — I to tako da ja, pos-

230 231

matrajući to, ne kažem: »To može da prikazuje i nešto prevrnuto«, nego »Ono staklo se preturilo i leži u komadićima«. Tako mi reagujemo na sliku.

Da li bih mogao reći kakva mora biti slika da bi proizvela takav efekat? Ne. Ima, npr., načina slikanja koji meni na taj neposredan način ništa ne saopštavaju, ali drugima ipak saopšia-vaju. Ja verujem da tu učestvuju i navika i vaspitanje.

Šta onda znači da ja na slici kuglu ,vidim da lebdi'?Znači li to da mi je taj opis prvi pri ruci, sam po sebi razumljiv? Ne;

jer bi tako moglo biti sa raznih razloga. To bi jednostavno mogao biti uobičajen opis, npr.

Ali kako se izražava to da ja tu sliku, npr., ne samo tako razumem, (da znam šta treba da predstavlja), nego da je tako vidim? — izražava se ovako: »Čini se da kugla lebdi«; »Vidi se da lebdi«, ili pak s naročitim naglaskom, »Ona lebdi!«

To je, dakle, izraz smatranja nečega nečim. Ali izraz nije tako upotrebljen.

Ovde se ne pitamo šta su uzroci i šta u nekom posebnom slučaju izaziva ovaj utisak.

A da li je to poseban utisak? — »Pa ja vidim nešto drugo kad vidim da kugla lebdi nego kad vidim da samo tu stoji«. — To zapravo znači: Ovaj izraz je opravdan! (Jer, uzeto doslovno, on je samo ponovljen).

(A ipak moj utisak nije utisak stvarno lebdeće kugle. Razne su vrste ,prostornog viđenja'. Prostornost fotografije i prostornost onoga što vidimo stereoskopom).

»A da li je to stvarno drugi utisak?« — Da bih na to odgovorio, hteo bih da upitam sebe da li u meni tu stvarno postoji nešto drugo. Ali kako se ja ο tome mogu osvedočiti? — Ono što vidim ja drukčije opisujem.

Izvesni crteži vide se uvek kao figure u ravni, a drugi katkad, ili uvek, prostorno.

Tu bismo mogli reći: vizuelni utisak prostorno viđenih crteža je prostoran; za shemu kocke, npr., to je kocka. (Jer opis utiska jeste opis kocke).

Neobično je da mi kod izvesnih crteža imamo utisak nečega ravnog, a kod drugih nečega prostornog. Pitamo se: »Gde se to završava?«

Kada vidim sliku konja u galopu — da li ja samo znam da se mislilo na tu vrstu kretanja? Da li je sujeverje što ja na

slici vidim da on galopira? — I da li galopira i moj vizuelni utisak?

Šta mi neko saopštava recima »Sada to vidim kao. . . «? Kakve su posledice tog saopštenja? Šta ću ja s tim?

Ljudi često asociraju boje s vokalima. Moglo bi biti da za nekoga vokal menja boju kad se češće ponavlja. A je za njega, npr., ,sad plavo —sad crveno'.

Izjava »Sada to vidim kao...« nama ne bi mogla da znači više od izjave: »a je za mene sada crveno«.

(Spojena sa fiziološkim opservacijama, i ova pramena bi za nas mogla biti značajna).

Sad mi pada na um da se u razgovorima ο estetičkim stvarima upotrebljavaju reći: »Moraš to tako videti, to je tako zamišljeno; Ako to tako vidiš, vidiš gde je greška«; »Te taktove moraš čuti kao uvod«; »Moraš se truditi da čuješ taj tonalitet«; »Tu frazu moraš tako izraziti« (a to se može isto tako odnositi na slušanje kao i na sviranje).

Figura

treba da predstavlja konveksnu stepenicu i da se primeni za demonstriranje izvesnih prostornih pojava. U tu svrhu mi povlačimo pravu a kroz središta obeju površina. — Ako bi sad neko tu figuru video prostorno samo na momente, pa i onda je vidi čas kao konkavnu, čas kao konveksnu stepenicu, to bi mu otežavalo da prati naše demonstriranje. I ako se u njegovim očima površinski i prostorni aspekti smenjuju, onda je u pitanju isti slučaj, kao da mu za vreme demonstracije pokazujem sasvim različite predmete.

Šta znači kad ja, posmatrajući jedan crtež u nacrtnoj geometriji, kažem: »Ja znam da se ta prava opet ovde pojavljuje, ali ne mogu tako da je vidim«? Da li to naprosto znači da meni nedostaje lakoća u baratanju crtežom, da se ja tu ne .snalazim' tako dobro? — Pa, ta lakoća je svakako jedan od naših kriterija. Ono što nas uverava da crtež sagledavamo pros-

232 233

torno jeste izvesna vrsta .snalaženja'. Npr.: izvesni gestovi koji naznačuju prostorne odnose: fine nijanse u držanju.

Vidim da je na slici strela probola životinju. Pogodila je u vrat i promolila se na zatiljku. Neka je slika silueta; vidiš li ti strehi — ili samo znaš da ta dva kraja treba da predstavljaju delove jedne strele?

(Uporedi Kelerovu figuru šestougaonika koji se međusobno seku).

»Ali to nije viđenjel« — »Ali to jeste viđenje!« — Mora biti moguće da se i jedno i drugo pojmovno opravda.

Ali to je viđenje! U kojoj meri je to viđenje?

»Pojava u početku izgleda čudna, ali će svakako za to biti pronađeno fiziološko objašnjenje«. —

Naš problem nije kauzalan, nego pojmovan.

Kad bi meni neko samo za trenutak pokazao sliku pro-streljene životinje ili šestougaonika koji se seku da bih ih ja potom opisao, to bi bio opis; a ako bi trebalo da to nacrtam, sigurno bih izradio veoma nepotpunu repliku, koja bi ipak predstavljala nekakvu prostreljenu životinju ili dva šestougaonika koji se seku. Odnosno: izvesne greške ne bih napravio.

Prvo što mi na toj slici pada u oči jeste: To su dva šestougaonika.Zatim ih gledam i pitam se: »Da li ih ja zaista vidim kao

šestougaonike?« — i to sve vreme dok su mi pred očima (pod pretpostavkom da im se za to vreme aspekt nije promenio). — Odgovorio bih: »Ne mislim na njih sve vreme kao na šestougaonike« .

Neko mi kaže: »Ja sam ih odmah sagledao kao šestougaonike. To je čak sve što sam video«. Ali kako ja to razumem? Mislim da bi on na pitanje »šta vidiš?« smesta odgovorio tim opisom i ne bi ga tretirao kao jedan od mogućih. Utoliko je on jednak odgovoru »Lice« ako mu pokažem ovu figuru

Najbolji moj opis onoga što mi je samo za trenutak pokazano glasi ovako: ............

»Imao sam utisak životinje koja se propinje«. Bio je to sasvim određen opis. — Da li je to bilo viđenje ili je bila misao?

Nemoj pokušavati da analiziraš doživljaj u samom sebi!

A moglo se takođe desiti da ja tu sliku najpre vidim kao nešto drugo, a zatim kažem sebi »Ah, pa to su dva šestougaonika!« Aspekt bi se dakle promenio. I da li to onda dokazuje da sam ja to stvarno video kao nešto određeno?

»Je li to pravi vizuelni doživljaj?« Pitanje je: u kojoj meri je on to.

Ovde je teško videti da se radi ο određenju pojmova. Pojam se sam nameće. (To ne smeš zaboraviti).

Kad bih ja to nazvao samo znanjem, a ne viđenjem? — Recimo kad bi neko tretirao sliku kao tehnički crtež, kad bi je čitao kao šapirograf. (Fine nijanse u držanju. — Zašto su one važne? Imaju važne posledice).

»Za mene je to prostreljena životinja«. Ja je kao takvu tretiram; to je moj stav prema figuri. To je jedno značenje nazivanja ovoga /viđenjem'.

Mogu li, međutim, u istom smislu reći i ovo: »Za mene su to dva šestougaonika«? Ne u istom smislu, ali u sličnom.

Moraš misliti na ulogu koju u našem životu imaju umet-ničke slike (za razliku od tehničkih crteža). A ta uloga nipošto nije jednolična.

Uporedi: ponekad lepimo po zidu izreke. Ali ne teoreme mehanike. (Naš odnos prema obema).

Od onoga koji crtež vidi kao određenu životinju ja ću očekivati štošta drugo nego od onoga koji jedino zna šta ona treba da predstavlja.

Možda bi se to moglo bolje ovako izraziti: mi posmatramo fotografiju, sliku na zidu, kao sam predmet (čoveka, predeo itd.) koji je na njoj prikazan.

Ali ne mora biti tako. Mogli bismo lako zamisliti ljude koji ne bi imali taj odnos prema takvim slikama. Npr. ljude koje bi fotografije odbijale zato što bi im se neki neobojen ili možda i umanjen lik učinio neljudskim.

Ako ja sada kažem »Mi posmatramo portret kao živog čoveka«, —kada i koliko dugo tako postupamo? Uvek, ako ga uopšte vidimo (ako ga, recimo, ne vidimo kao nešto drugo)?

234

To bih mogao potvrditi i time bih odredio pojam pos-matranja. Pitanje je da li za nas postaje važan još jedan srodan pojam, (naime) pojam viđenja nečeg kao takvog, pojam koji postoji samo dok se ja bavim slikom kao predmetom (koji je prikazan).

Mogao bih da kažem: Jedna slika za mene nije uvek živa dok je gledam.

»Njena slika mi se smeši sa zida«. Ona to ne mora činiti uvek kad se moj pogled spusti na nju.

Glava Ζ—Ρ. Pitamo se: kako je moguće da oko, ta iačka, gleda u jednom pravcu? — »Vidi kako gleda!« (I pri tome gledamo' sebe). To, međutim, ne govorimo i ne činimo sve vreme dok posmatramo sliku. Šta je onda to »Vidi kako gleda!« — da li tako izražavamo oset?

(Navodeći sve ove primere, ja ne težim za nekom potpu-nošću niti za klasifikacijom psiholoških pojmova. Ti primeri jedino treba da osposobe čitaoca da pomogne sebi u pojmovnim nejasnoćama).

»Sada to vidim kao...« ide zajedno sa »Pokušavam to da vidim kao ...«, »Još ne mogu to da vidim kao ...« Ali ja ne mogu pokušati da konvencionalnu sliku lava vidim kao lava, kao što ne mogu pokušati ni da F vidim kao to slovo. (Ali kao vešala, npr., mogu).

Nemoj sebe pitati: »Kako se to kod mene događa?« — — Pitaj: »Šta ja znam ο drugome?«

Kako se igra ova igra: »Moglo bi i to da bude«? (To, što bi figura takođe mogla da bude — a to je onakvo kakvim se ona može sagledati —nije naprosto neka druga figura. Ko kaže

235

A da li sada dete sanduk vidi kao kuću?

»On sasvim zaboravlja da je to sanduk; za njega je to uistinu kuća«. (Za to postoje određeni znaci). Zar ne bi onda bilo ispravno da se kaže da ga on i vidi kao kuću?

A onaj koji bi umeo tako da se igra i da u određenoj situaciji s posebnom izražajnošću uzvikne »Sada je to kuća!« — izrazio bi pojavljivanje aspekta.

Da sam ja čuo nekoga da govori ο glavi Ζ—Ρ, a sada, na izvestan način, ο posebnoj izražajnosti toga zečjeg lika, rekao bih da on sada tu sliku vidi kao zeca.

Ali izražajnost glasa i mimike je ista kao da se predmet promenio i kao da je najzad postao jedno ili drugo.

Slušam kako se jedna tema svira nekoliko puta i to sve sporije i sporije. Najzad kažem »Sada je dobro«, ili »Tek sada je to marš«, »Tek sada je to igra«. — Tim tonom se izražava i pojavljivanje aspekta.

,Fine nijanse u držanju'. — Ako ja svoje razumevanje teme ispoljavam na taj način što je korektno zviždim, onda je to primer takvog finog nijansiranja.

Aspekti trougla: To je kao kad bi došlo do kontakta predstave sa vizuelnim utiskom i kad bi taj kontakt potrajao neko vreme.

Ovde se, međutim, aspekti razlikuju od konkavnog i konveksnog aspekta, npr., stepenice. Isto tako i od aspekata figure.

pod tim da podrazumeva još mnogo šta).

Deca igraju ovu igru. Za neki sanduk, npr., ona kažu da je kuća i onda ο njemu govore sasvim kao ο kući. Tu je upletena fantazija.

(koju ću nazvati »dvostruki krst«): beli krst na crnoj osnovi i crni krst na beloj osnovi.

Moraš imati na umu da je opis aspekata koji se sme-njuju u svakom posebnom slučaju drukčiji.

Iskušenje da se kaže »To vidim tako«, pri čemu se i za »to« i za »tako« ukazuje na isto. Uvek se oslobodi ideje privat-

236237

nog predmeta pretpostavivši ovo: on se neprestano menja, ali ti to ne primećuješ zato što te pamćenje neprestano obmanjuje.

Oba ova aspekta dvostrukog krsta (nazvaću ih aspekti A) mogu se, npr., saopštiti jednostavno na taj način što posmatrač naizmenično pokazuje posebno na beli, posebno na crni krst.

Moglo bi se, naravno, zamisliti da bi to bila primitivna reakcija deteta koje još nije progovorilo.

(Pri saopštavanju aspekata A ukazuje se, dakle na deo figure dvostrukog krsta. — Aspekt Ζ i aspekt Ρ ne bi bilo moguće opisati analognim načinom).

Samo onaj ,vidi aspekte Ζ i P' koji je potpuno upoznat sa oblicima obe te životinje. Za aspekte A nema analognog uslova.

Glavu Ζ—Ρ neko može jednostavno smatrati glavom zeca, dvostruki krst slikom crnog krsta, ali običnu trougaonu figuru ne može smatrati slikom prevrnutog predmeta. Da bi se video taj aspekt trougla potrebna je imaginacija.

Aspekti A nisu bitno prostorni aspekti; crni krst na beloj osnovi nije bitno krst koji ima za osnovu belu površinu. Pojam crnog krsta mogao bi neko naučiti i kad je osnova drukčije obojena, a da mu se nikada ne pokažu drugi krstovi, osim onih naslikanih na listovima papira. .Pozadina' je ovde prosto ono što okružuje figuru krsta.

Aspekti A ne stoje u vezi s potencijalnom iluzijom na isti način kao što stoje prostorni aspekti crteža kocke ili stepenice.

Ja mogu shemu kocke videti kao kutiju; — a da li je mogu videti čas kao papirnu, čas kao limenu kutiju? — Šta bi trebalo da kažem kad bi mi neko jemčio da on to može? — — Ovde mogu povući pojmovnu granicu.

Ali razmisli ο izrazu »osećao« posmatrajući sliku. (»Oseća se mekoća te materije.«) (Znanje u snu. »I ja sam znao da je taj... u sobi«).

Kako učimo dete (recimo da računa) »Sad ovo i ovo uzmi zajedno!« ili »Sad ovo ide zajedno«? Očigledno je »uzeti zajedno« i »ići zajedno« prvobitno moralo za njega imati drukčije značenje nego što je videti nešto ovako ili onako. — A ovo je primedba ο pojmovima, a ne ο nastavnim metodama.

Jedna vrsta aspekata mogla bi se nazvati »aspekti organizacije«. Ako se promeni aspekt, povezuju se oni delovi slike koji pre nisu išli zajedno.

Kod trougla mogu jednom da vidim ovo kao vrh, a ono kao osnovicu, drugi put ovo kao vrh, a ono kao osnovicu. — Jasno je da učeniku, koji je tek upoznao pojam vrha, osnovice itd., reci »Ovo sada vidim kao vrh« ne mogu još ništa da kažu. — Ali pod ovim ne podrazumevam iskustveni stav.

Samo bi se za onog reklo da to vidi sad ovako, sad onako, koji je kadar da tu figuru s lakoćom primenjuje na izvestan način.

Supstrat ovog doživljaja je ovladavanje tehnikom.

Kako je, međutim, čudno što ovo treba da bude logički uslov za to da neko doživi ovo ili ono! Ipak ne kažeš da samo onaj ,oseća zubobolju', koji je kadar da učini ovo ili ono. — — Odatle sledi da ovde ne možemo imati posla s istim pojmom doživljaja. To je drugi, iako srodan pojam.

Samo za nekoga ko može da učini ovo ili ono, ko je to naučio ili savladao, ima smisla da se kaže da je to doživeo.

A ako to zvuči budalasto, moraš imati na umu da je pojam viđenja ovde modifikovan. (Često je slično razmišljanje neophodno da bi se oslobodilo osećaja vrtoglavice u matematici).

Mi govorimo, upotrebljavamo reci, a tek kasnije stičemo sliku ο njihovom životu.

Jer kako sam ja mogao videti da je on u stanju kolebanja, pre nego što sam znao da je to nje ovo stanje a ne anatomija?

Ne znači li to, međutim, samo da ja taj pojam, koji se upravo ne odnosi samo na vizuelno, ne bih onda mogao pri-meniti u opisu onog što je viđeno? — Zar ja ipak ne bih mogao da imam čisto vizueian pojam υ stanju Kolebanja, ο plašljivom liku?

Jedan takav pojam mogao bi se onda uporediti s pojmovima ,dur' i .moli', koji svakako imaju emocionalnu vred-nost, ali se mogu upotrebiti samo za opisivanje opažene strukture.

Epitet »tužan« upotrebljen, npr., za crte lica, karakteriše raspored crta u jednom ovalu. Primenjen na čoveka on ima drukčije (iako srodno) značenje. (Ali to ne znači da je tužan izraz lica sličan osećanju tuge!)

Pomisli i o\o: crveno i zeleno mogu samo da vidim, a ne i da čujem, — tugu, međutim, mogu i da čujem i da vidim.

Pomisli na izraz: »Čuo sam jednu žalosnu melodiju«! Zatim dolazi pitanje: »Da li on čuje žaljenje«?

238 239

I ako ja odgovorim: »Ne, ne čuje; on to samo oseća« — — šta je time postignuto? čak nije moguće ni navesti čulo tog ,oseta'.

Neko bi odgovorio: »Naravno da to čujem!« — A neko: »Ja to zapravo ne čujem«.

Mogućno je, međutim, ustanoviti pojmovne razlike.

Mi drukčije reagujemo na onaj lik nego čovek koji nije raspoznao da je taj lik plašljiv (u punom smislu reci). — Ja, međutim, ne želim da kažem da mi tu reakciju osećamo u mišićima i zglobovima i da je to ,oset'. — Ne, ovde je u pitanju modifikovan pojam oseta.

Za nekog bi se moglo reći da je šlep za izraz nekog lica. Da li to znači da njegovom čulu vida nešto nedostaje?

Ali to, naravno, nije samo fiziološko pitanje. Fiziološko je ovde simbol za logičko.

Šta opaža onaj koji oseća ozbiljnost jedne melodije? — Ništa što bi se dalo saopštiti ponavljanjem onoga što se čulo.

Mogu zamisliti da je jedan proizvoljan znak — recimo ovaj

sasvim pravilno napisano slovo nekakve strane az-

buke. Ili, pak, da je nepravilno napisano; i to nepravilno na ovaj ili onaj način: npr. razvučeno, ili tipično detinjski nevešto, ili birokratski kitnjasto. Taj znak bi mogao na razne načine odstupati od pravilno napisanog slova. — Ja ga mogu videti u različitim aspektima, već prema izmišljenom elementu kojim ga okružujem. A ovde postoji blisko srodstvo sa .doživljavanjem značenja jedne reci'.

Hteo bih da kažem da se ono što se ovde pojavljuje zadržava samo onoliko koliko traje određena vrsta bavljenja pos-matranim objektom. (»Vidi kako on gleda«). — ,Hteo bih da kažem' — a da li je tako? — Zapitaj se: »Koliko dugo ja nešto uočavam«? — Koliko dugo je to za mene novo'?

U aspektu je sadržana fizionomija koja se potom gubi. Otprilike —kao da je to lice koje ja najpre imitiram, a zatim prihvatam bez imitiranja. — Zar ovo nije u stvari dovoljno objašnjeno? — Nije li, međutim, isuviše?

»Nekoliko trenutaka sam primećivao sličnost između njega i njegovog oca, a zatim više nisam«. — To bi se moglo reći kad bi se njegovo lice menjalo i kada bi samo kratko vreme ličilo na očevo. Ali to može da znači i ovo: posle nekoliko trenutaka ja više nisam uočavao njihovu sličnost.

»Kada si uočio tu sličnost — koliko dugo si je bio svestan?« Kako bi se moglo odgovoriti na to pitanje? — »Uskoro nisam više na nju mislio« ili »Povremeno sam je ponovo uočavao« ili »Nekoliko puta mi je prošlo kroz glavu: Koliko su oni slični!« ili »Sigurno sam se bar za trenutak čudio njihovoj sličnosti«. — Tako, otprilike, izgledaju odgovori.

Hteo bih da postavim pitanje: »Da li sam uvek svestan prostornosti, dubine nekog predmeta (ovog ormara, na primer) dokle god ga gledam«? Da li ih, da tako kažem, osećam sve vreme? — Ali postavi pitanje u trećem licu. — Kr.d bi rekao da je on toga stalno svestan? a kad suprotno? — To bismo ga, dabome, mogli pitati — ali otkud on zna da odgovori na takvo pitanje? — On zna šta znači »neprekidno osećati bol«. Ali to će ga ovde samo zbuniti (kao što i mene zbunjuje).

Ako on sad kaže da je neprestano svestan dubine — da li mu verujem? A ako kaže da je toga svestan samo povremeno (recimo kad ο tom govori) — da li mu to verujem? Meni će se činiti da ti odgovori počivaju na pogrešnoj osnovi. — Drukčije je, međutim, ako on kaže da mu se predmet čini čas ravnim, čas prostornim.

Neko mi priča: »Pogledao sam cvet, ali sam mislio na nešto drugo i nisam bio svestan kakve je boje«. Da li ja to ra-zumem? — Uz to mogu zamisliti smisao konteksta; recimo da se nastavlja ovako: »Onda sam je iznenada video i razabrao da je bila boja koja ...«.

Ili pak: »Da sam se onda okrenuo, ne bih mogao reći kakve je boje bio cvet«.

»On je nju gledao, a nije je video«. — To postoji. Ali šta je kriterijum za to? — Pa, ima upravo raznovrsnih slučajeva.

»Sada sam gledao više na oblik nego na boju«. Samo nemoj dozvoliti da te zbuni takav obrt izraza. Pre svega, nemoj misliti »Šta li se to zbrva u očima ili u mozgu«?

Ja uočim sličnost, pa to uočavanje prestane.Uočavao sam je samo nekoliko trenutaka; a zatim više ne.Šta se tu dogodilo? — Čega se mogu prisetiti? U svesti mi se

pojavljuje izraz mog sopstvenog lica, mogao bih ga imitirati. Da je neko ko me poznaje video moje lice, rekao bi: »Sada si uočio nešto na njegovom licu«. — Takođe mi pada na um ono što u takvoj situaciji kažem možda na glas ili u sebi. I to je sve. — I da li je to uočavanje? Nije. To su pojave uočavanja; ali one jesu ono ,što se događa'.

240241

Da li je uočavanje gledanje + mišljenje? Nije. Mnogi naši pojmovi ovde se ukrštaju.

Misliti' i .govoriti u sebi' — ne kažem »govoriti samom sebi« —jesu različiti pojmovi.)

Boji predmeta odgovara boja vizuelnog utiska (čini mi se da je ova upijaća hartija ružičasta i ona jeste ružičasta) — obliku predmeta oblik vizuelnog utiska (čini mi se da je to četvrtasto i jeste četvrtasto) — ali ono šta ja opažam kod pojavljivanja aspekta nije osobina predmeta nego unutrašnja relacija između njega i drugih objekata.

Skoro kao da je .viđenje znaka u tom kontekstu' odjek misli.»Misao koja odjekuje u viđenju« — reklo bi se.

Zamisli neko fiziološko objašnjenje doživljaja. Evo ovo: Pri posmatranju figure pogled po određenoj putanji uzastopce dotiče objekt. Putanja odgovara posebnom obliku osciliranja očne jabučice pri gledanju. Može se dogoditi da to kretanje pređe iz jedne vrste u drugu i da se oba međusobno smenjuju (Aspekti A). Izvesni oblici kretanja su fiziološki nemogući; otuda, npr., ne mogu videti shemu kocke kao dve prizme koje se seku. I tako dalje. Neka to bude objašnjenje. — »Da, sada znam da je to jedna vrsta viđenja.« — Sad si uveo nov, fiziološki kriterijum viđenja. A to može prikriti stari problem, ali ne i resiti. — Svrha ove primedbe bila je, međutim, da nam predoči šta se dešava kad nam se ponudi fiziološko objašnjenje. Psihološki pojam je izvan domašaja ovog objašnjenja. A time postaje jasnija priroda našeg problema.

Da li stvarno svaki put vidim nešto drugo ili samo na razne načine tumačim ono što vidim? Ja sam sklon da kažem ono prvo. Ali zašto? —Tumačenje je mišljenje, radnja; viđenje je stanje.

Slučajeve gde mi tumačimo lako je prepoznati. Ako tumačimo, pravimo hipoteze koje se mogu pokazati kao lažne; — »Tu figuru vidimo kao ...« može se isto tako malo (ili samo u istom smislu) verifikovati kao »Vidim blještavo crvenilo«. Postoji, dakle, sličnost u načinu na koji se »videti« primenjuje u ta dva konteksta. Samo nemoj misliti da si unapred znao šta ovde znači »stanje viđenja«! Pusti da te upotreba uči značenju.

Ponešto nam se kod viđenja čini zagonetnim zato sto nam se celokupno viđenje ne čini dovoljno zagonetnim.

Onaj ko posmatra fotografiju sa ljudima, kućama, drve-ćem, ne oseća da joj nedostaje prostornost. Ne bi nam bilo lako

da je opišemo kao skup bojenih mrlja u ravni, ali ono što vidimo stereoskopom izgleda prostorno i na neki drugi način.

(Samo je po sebi razumljivo što mi sa dva oka vidimo ,prostorno'. Ako bi se obe vizuelne slike slile u jednu, moglo bi se očekivati da će rezultat biti jedna nerazgovetna.)

Pojam aspekta blizak je pojmu predstave. Drugim recima: pojam ,sada to vidim kao...' srodan je sa ,sada imam tu predstavu.'

Zar nije potrebna fantazija da bi se nešto čulo kao varijacija određene teme? A nešto se pri tome ipak opaža.

»Predstavi sebi nešto izmenjeno na ovaj način i onda ćeš imati to drugo«. Zahvaljujući predstavi, može se izvesti dokaz.

Videti aspekt i imati predstavu — podređeno je volji. Moguće je zapovediti: »Predstavi to sebi!« i: »Vidi sad figuru ovako!«,; ali ne i »Sada list vidi zelenim!«

Sada se postavlja pitanje: mogu li postojati ljudi kojima bi nedostajala sposobnost da nešto vide kao nešto? — i kako bi to izgledalo? Kakve bi to posledice imalo? — Da li bi se taj nedostatak dao uporediti s daltonizmom ili sa ne sasvim savršenim sluhom? — Mi ćemo ga nazvati »slepilom za aspekte« — a zatim ćemo razmotriti šta se pod tim može podrazumevati. (Pojmovno istraživanje.) Čovek šlep za aspekte ne vidi kako se aspekti A smenjuju. Da li on, međutim, raspoznaje da dvostruki krst sadrži i beli i crni krst? Da li on, dakle, treba da bude nesposoban da savlada ovakav zadatak »Pokaži mi među ovim figurama one koje sadrže crni krst«? Ne. On treba da bude kadar da to učini, ali ne treba da kaže: »Sada je to crni krst na beloj osnovi!«

Treba li da bude šlep za sličnost dva lika? — Da li onda i za jednakost ili približnu jednakost? To neću da konstatujem. On treba da je kadar da izvršava ovakva naređenja: »Donesi mi nešto istog izgleda kao ovo!«)

Da li on treba da bude nesposoban da shemu kocke vidi kao kocku? — Odatle ne bi sledilo da je on ne bi mogao prepoznati kao prikaz (npr. kao tehnički crtež) jedne kocke. Ali za njega ona ne bi pravila skok iz jednog aspekta u drugi. — Pitanje: Mora li on pod izvesnim okolnostima biti kadar da tu shemu smatra kockom kao što smo mi to kadri. — Ako ne, onda se to ne bi u stvari moglo nazvati slepilom.

,Čovek šlep za aspekt' imaće prema slikama odnos sasvim drukčiji od našeg.

(Anomalije te vrste možemo lako zamisliti.)

16 Filosofska istraživanja

242 243

Slepilo za aspekte biće srodno nedostatku .muzikalnog uha.'

Značaj ovog pojma je u kontekstu pojmova ,viđenje aspekta' i .doživljavanje značenja jedne reci'. Jer hoćemo da pitamo: »Šta bi nedostajalo onome koji ne doživljava značenje jedne reci ?«

Šta bi nedostajalo, npr., onome koji ne bi razumeo zah-tev da izgovori reci ,oko', podrazumevajući pri tome predlog — ili onome koji ne oseća da desetak puta uzastopce izgovorena reč gubi za njega svoje značenje i postaje prazan zvuk?

Pred sudom bi se moglo, npr., povesti pitanje šta je neko podrazumevao pod jednom rečju. A to se može zaključiti na osnovu izvesnih činjenica. — To je pitanje namere. Da li bi, međutim, na sličan način moglo da bude značajno kako je on doživeo neku reč — npr. reč »klupa«?

Recimo da sam se s nekim dogovorio da se sporazu-mevamo tajnim jezikom; »kula« znači klupa. Kažem mu »Idi sada do kule!« — on me razume i postupi tako, ali mu reč »kula« u toj upotrebi izgleda čudno, ona još nije ,preuzela' to značenje.

»Kada sa osećanjem čitam neku pesmu ili priču, u meni se ipak nešto događa, nešto što se ne događa ako preletim pogledom preko redaka samo radi informacije.« — Na kakve procese aludiram? — Rečenice zvuče drukčije. Brižljivo vodim računa ο intonaciji. Ponekad je neka reč pogrešno naglašena, ističe se premalo ili previše. Ja to primećujem, što se izražava i na mom licu. Kasnije bih mogao govoriti ο pojedinostima svoga čitanja, npr. ο greškama u naglašavanju. Ponekad mi pred očima lebdi slika, kao neka ilustracija. Da, izgleda da mi to pomaže da čitam s pravim izrazom. Mogao bih još štošta slično navesti. — Ja, takođe, mogu jednu reč izgovoriti tonom koji njeno značenje izdvaja od ostalog, skoro kao da je ta reč slika stvari. (A to može, naravno, biti uslovljeno strukturom rečenice.)

Kad ja tu reč izgovorim pri izražajnom čitanju, ona je sasvim ispunjena svojim značenjem. — »Kako to može biti ako je značenje upotreba reci?« Pa, ja sam hteo da taj izraz bude slikovit. Ali nisam ja izabrao sliku, nego mi se ona sama nametnula. — Ali slikovita primena reci ne može doći u konflikt sa prvobitnom.

Možda bi se moglo objasniti zašto mi se nudi upravo ta slika. (Seti se samo izraza »adekvatna reč« i značenje tog izraza.)

Ali ako se meni rečenica može ukazati kao slikanje recima, pa i pojedina reč u rečenici kao slika, onda više nije tako čudno da izolovana i bez svrhe izgovorena reč može izgledati kao da u sebi nosi određeno značenje.

Pomisli ovde na specijalnu vrstu iluzije koja baca izvesnu svetlost na sve ovo. — Idem s poznanikom da prošetamo u okolini grada. U razgovoru se ispostavi da ja zamišljam da nam je grad sdesna. Ne samo da nemam nikakve racionalne osnove za tu pretpostavku, nego bih se iole jednostavnim razmišljanjem mogao ubediti da je grad nama malo ulevo. Na pitanje zašto onda zamišljam da se grad nalazi u tom pravcu, u prvi mah ne umem da odgovorim. Nisam imao nikakva razloga da to verujem. Iako, međutim, ne vidim nikakav razlog, izgleda da ipak vidim izvesne psihološke uzorke. A to su izvesne asocijacije i sećanja. Na pri-mer, ove: mi idemo pored kanala, a ja sam jednom ranije pod sličnim okolnostima išao pored nekog kanala i grad mi se onda nalazio sdesna. — Uzroke svom neosnovanom ubeđenju mogao bih pokušati da pronađem u neku ruku psihoanalitički.

»Ali kakav je to čudan doživljaj?« — Naravno, nije čudniji nego ma koji drugi; on je samo druge vrste nego oni koje smatramo najosnovnijim doživljajima; recimo, čulni utisci.

»Osećam se kao da znam da se grad nalazi tamo.« »Osećam se kao da .Šubertovo' ime pristaje Šubertovim delima i njegovom liku.«

Možeš sebi izgovoriti reč »lepi« i pri tom pod njom pod-razumevati jedanput imperativ, drugi put pridev. I sad reci »Lepi!«, a onda »Ne lepi ništa ovde!« — Da li oba puta išli doživljaj prati ovu reč — da li si siguran?

Ako mi se pažljivim slušanjem pokaže da ja u toj igri reč doživljavam čas ovako čas onako — ne pokaže li mi se, takođe, da je ja u toku govora često uopšte ne doživim? Jer nije pitanje, naravno, da li je ja onda ipak pod tim čas ovo čas ono podrazumevam ili nameravam, a kasnije je čak tako i objasnim.

Ali onda ostaje pitanje zašto mi kod te igre doživljavanja reci govorimo i ο ,značenju' i ο ,podrazumevanju'. — To je pitanje druge vrste. — Karakteristična pojava u ovoj jezičkoj igri je to što mi upotrebljavamo izraz u ovoj situaciji: trebalo bi da smo izgovorili reč u ton: značenju, s izrazom preuzetim iz one druge jezičke igre.

Nazovi to snom. Ništa se ne menja.

Ako su data dva pojma ,debeo' i .mršav', da li bi ti pre bio sklon da kažeš da je sreda debela, a utorak mršav, ili obrnuto? (Ja sam odlučno za prvo.) Da li onda ovde »debeo« i »mršav« imaju drukčije značenje od običnog? — Drukčije su primenjeni. — Da li je onda u stvari trebalo da upotrebim druge reci? To svakako ne. — Ja hoću ovde da upotrebim te reci (sa meni dobro poznatim značenjima). — Ne kažem ništa ο uz-

16*

244 245

rocima te pojave. To bi mogle biti asocijacije iz mog dclinjstva. To je, međutim, pretpostavka. Kakvo god da je objašnjenje, — ona sklonost postoji.

Na pitanje »Šta tu zapravo podrazumevaš pod ,debeo' i ,mršav'?« —ta značenja bih mogao objasniti samo na sasvim običan način. Ne bih mogao da ih pokažem na primerima utorka i srede.

Moglo bi se ovde govoriti ο ,primarnom' i ,sekundarnom' značenju jedne reci. Samo onaj za koga ta reč ima primarno značenje, primenjuje je u sekundarnom.

Samo onom ko je naučio da računa — pismeno ili usmeno — može se pomoću tog pojma računanja učiniti shvatljivim šta je to računanje napamet.

Sekundarno značenje nije ,prenosno' značenje. Kad kažem »Za mene je vokal e žut«, pod tim ja ne podrazumevam: ,žut' u prenosnom značenju — jer ja ne bih mogao izraziti ono što želim drukčije nego pomoću pojma ,žut'.

Neko mi kaže: »Čekaj me kod klupe.« Pitanje: »Da li si mislio na ovu klupu dok si tu reč izgovarao?« ■— Ovo pitanje pripada istoj vrsti kao: »Da li si, idući kod njega, nameravao da mu kažeš to i to?« Ono se odnosi na određeno vreme (vreme hodanja, kao što se prvo pitanje odnosi na vreme govorenja) — ali ne na doživljaj za to vreme. Podrazumevanje je isto tako malo doživljaj kao što je to i namera.

Ali po čemu se oni razlikuju od doživljaja? — Oni nemaju iskustvenog sadržaja. Jer sadržaj (predstave, npr.) koje njih prate i ilustruju nisu podrazumevanje niti nameravanjc.

Namera s kojom neko nešto radi ne ,prati' tu radnju u većoj meri nego što misao ,prati' govor. Misao i namera nisu ni ,raščlanjeni' ni .neraščlanjeni', ne mogu se uporediti ni s jednim tonom koji zazvuči za vreme radnje ili govora, niti s melodijom.

.Govorenje' (svejedno da li glasno ili u sebi) i .mišljenje' nisu pojmovi iste vrste, iako su najtešnje povezani.

Doživljaj pri govorenju i namera nisu od istog interesa. (Doživljaj bi možda mogao biti poučan za psihologa u pogledu ,ncsvesne' namere.)

»Pri toj reci smo oboje mislili na njega.« Pretpostavimo da je svako od nas pri tome u sebi izgovorio iste reci — a VIŠE od toga ovo ipak ne može da znači. — Ali zar i ove reci ne bi bile samo začetak? One ipak moraju da pripadaju nekom je-

ziku i nekom kontekstu da bi stvarno izražavale pomisao na onog čoveka.

Da je bog mogao da zaviri u naše duše, ne bi tamo mogao da vidi ο kome je reč.

»Što si me pogledao kod te reci, da li si pomislio na ...?« — Toga trenutka, dakle, javlja se reakcija koja se objašnjava recima »Pomislio sam na...« ili »Iznenada sam se setio tog...«.

Takvom izjavom uspostavljaš odnos prema trenutku govorenja. Nije svejedno da li je to odnos prema ovom ili onom trenutku.

Golo objašnjenje reci ne odnosi se na zbivanje u trenutku izgovaranja.

Jezička igra »Podrazumevam (ili podrazumevao sam) to« (naknadno objašnjenje reci) sasvim je različita od igre »Pri tome sam pomislio na...«. Ova je srodna sa: »To me je podsetilo na ...«.

»Danas sam se već tri puta setio da mu moram pisati.« Od kakvog je značaja ono što se u meni pri tome dogodilo? — Ali, s druge strane, od kakvog je značaja, od kakvog interesa samo saopštenje? — Ono dopušta izvesne zaključke.

»Kod tih reci sam se njega setio.« — Šta je prvobitna reakcija kojom počinje jezička igra? — reakcija koja se onda može pretvoriti u ove reci. Kako dolazi dotle da ljudi upotrebljavaju ove reci?

Ta prvobitna reakcija mogao je biti pogled, gest, ali i reč.

»Zašto si me pogledao i klimnuo glavom?« — »Hteo sam da razumeš da ti...« To ne treba da bude simbolično ponašanje, nego da predstavi svrhu moje radnje.

Podrazumevanje nije proces koji prati tu reč. Jer nijedan proces ne bi mogao imati posledice podrazumevanja.

(Verujem da bi se slično moglo kazati: Račun nije eksperiment, jer ni jedan eksperiment ne bi mogao imati posebne posledice množenja.)

Postoje značajni propratni procesi govorenja, koji često nedostaju kad se govori ne misleći i to je upravo karakteristično kod takvog govora. Ali oni nisu mišljenje.

»Sada to znam!« Šta se tu zbilo? — Zar ja to, dakle, nisam znao kada uveravam da sada znam? Pogrešno to posmatraš. (Čemu služi signal?)

246 247

A da li bi se .znanje' moglo nazvati pratnjom uzvika?

Mogli bi postojati ljudi kojima je poznati izgled jedne reci, osećanje da je ona primila svoje značenje, da je ona slika i prilika svog značenja, stran. (Oni ne bi bili privrženi svojim recima.) — A kako se ta osećanja ispoljavaju u nas? — U načinu na koji biramo i procenjujemo reci.

Kako pronalazim ,pravu' reč? Kako biram reci? Ponekad zaista tako kao da ih upoređujem na osnovu finih razlika u mirisu: to je suviše . .., to suviše . .., — ovo je pravo. — Ali ja ne moram uvek prosuđivati, objašnjavati; često bih mogao da kažem samo: »Jednostavno još ne odgovara«. Nezadovoljan sam, tražim dalje. Najzad, reč dolazi: »To je to!« Ponekad mogu da kažem zašto: Eto, tako ovde izgleda traženje, tako izgleda nalaženje.

Ali zar reč koja ti pada na pamet, ne .dolazi' nekako na poseban način? Obrati samo pažnju! — Brižljivo motrenje mi ništa ne koristi. Njime bi se moglo otkriti samo šta se sada zbiva u meni.

A kako ja mogu, upravo sada, na to uopšte da motrim? Morao bih zapravo da čekam dok mi ponovo padne na um neka reč. Ali tu je čudnovato što izgleda da ja ne bih morao da čekam priliku, nego da bih to mogao sebi da predstavim čak iako se u stvari ne događa . . . A kako? — Ja to igram. — Ali šta na taj način mogu da saznam? Šta ja to podrazumevam?— Karakteristične propratne pojave. U prvom redu: gestove,izraze, intonaciju.

Moguće je štošta reći ο finoj estetskoj razlici i to je važno.— Prva izjava bi, naravno, mogla biti: »Ova reč odgovara, onane« — ili slično. Ali zatim se može raspravljati još ο svim razgra-natim spojevima u koje ulazi svaka od tih reci. Onim prvimsudom to nije okončano, jer ono što je presudno jeste poljejedne reci.

»Ta reč mi je navrh jezika.« Šta se pri tome događa u mojoj svesti? Stvar uopšte nije u tome. Što god da se dogodilo, u onoj izjavi se nije mislilo na to. Zanimljivije je ono što se pri tome dogodilo u mom držanju. — »Ta reč mi je na vrhu jezika« tebi saopštava: reč, kojoj je tu mesto, trenutno mi je izmakla, ali se nadam da ću je uskoro naći. U svemu ostalom te reci ne znače ništa više nego izvesno nemo držanje.

Džems u stvari hoće ο tome da kaže: »Kakav značajan doživljaj! Reč još nije prisutna, a ipak je, u izvesnom smislu, već prisutna, — ili je prisutno nešto što se može razviti samo u tu reč.« — To, međutim, uopšte nije doživljaj! Ako se proiit-

maci kao doživljaj on, naravno, izgleda čudno. Isto kao kad se namera protumači kao pratnja deljenja ili pak — 1 kao kardinalni broj.

Reci »To mi je navrh jezika« isto su tako malo izraz doživljaja kao i ove: »Sad umem da nastavim!« — Mi ih upotrebljavamo u izvesnim situacijama i one su okružene ponašanjem naročite vrste, pa i nekim karakterističnim doživljajima. Njima naročito često sledi nalaženje reci. (Zapitaj se: »Šta bi bilo kad ljudi nikada ne bi našli reč koja im je na vrhu jezika?«)

Nečujni, .unutrašnji govor' nije napola skrivena pojava kao da ga opažamo kroz neki veo. On uopšte nije skriven; ali njegov pojam može lako da nas odvede u zabludu jer on dobrim delom, protiče tik kraj pojma jednog ,spoljašnjeg' procesa, ali se s njim ipak ne poklapa.

(Pitanje da li se pri unutrašnjem govoru inerviraju la-ringalni mišići, i slično, može biti veoma interesantno, ali ne za naše istraživanje.)

Blisko srodstvo ,unutrašnjeg govora' sa ,govorom' izražava se u tome što se može glasno saopštiti ono što se u sebi govorilo i što unutrašnji govor može pratiti jednu spoljnu radnju. (Ja mogu pevati ili čitati u sebi, ili napamet računati, i pri tome rukom davati takt.)

»Ali unutrašnji govor je ipak izvesna aktivnost koju ja moram naučiti;« Dobro; ali šta je ovde ,delati', a šta ,učiti'?

Neka te primena reci nauči njihovom značenju! (Slično ovome, u matematici se često može reći: neka te dokaz nauči šta se dokazivalo.)

»Onda ja ne računam stvarno ako računam napamet?« — Ali i ti ipak praviš razliku između računanja napamet i opažajnog računanja! Ti možeš da naučiš šta je to ,računanje napamet', jedino ako naučiš šta je ,računanje'; možeš naučiti da računaš napamet samo ako naučiš da računaš.

Može se vrlo ,razgovetno' govoriti u sebi, ako se pri tome intonacija rečenice reprodukuje brujanjem (zatvorenim usnama). Pokreti larinksa takođe pomažu. Ali značajno je upravo to što se onda govor u sebi čuje, a ne što se, tako reći, samo oseća njegov skelet u larinksu. (Takođe bi se čak moglo zamisliti da ljudi računaju u sebi pokretanjem larinksa kao što se može računati na prste.)

Jedna hipoteza — na primer ova da se pri unutrašnjem govoru unašem telu događa to i to, samo je utoliko za nas zanimljiva što nam pokazuje mogućnu upotrebu izjave »Rekao

248 249

sam samom sebi. . . «; hipoteza, naime, da se na osnovu izjave zaključi ο fiziološkom procesu.

Da je ono što neko drugi govori u sebi za mene skriveno, sastavni je deo pojma .unutrašnji govor'. Samo je »skriveno« ovde pogrešna reč; jer ako je skriveno za mene, njemu samom bi trebalo da bude očigledno, on bi to morao znati. Međutim, on to ne zna, jedino što za njega ne postoji dvoumljenje koje postoji za mene.

»Ono što neko sam sebi govori u sebi za mene je skriveno« moglo bi, naravno, da znači da ja to većinom ne mogu da odgonetnem, a ne mogu (što bi svakako bila jedna mogućnost) to pogoditi ni iz pokreta njegovog larinksa, npr.

»Ja znam ...« može da znači »Ja ne sumnjam ...« — ali ne znači da su reći »Ja sumnjam ...« besmislene, jer je sumnja logički isključena.

»Ja znam šta hoću, želim, verujem, osećam...« (itd. svi psihološki glagoli) jeste ili besmislica filosofa ili, pak, nije sud a priori.

Kaže se »Ja znam« onda kad takođe, može da se kaže »Ja verujem« ili »Ja naslućujem«; onda kad čovek može da se osve-doči. (Ali ko mi prigovori da se katkad kaže »Pa ja moram znati da li osećam bolove!«, »Samo ti možeš znati šta osećaš« : slično, taj treba da razmotri priliku u kojoj su upotrebljene ove rečenice i njihovu svrhu. »Rat je rat« ni to nije primer zakona ο identitetu.)

Bilo bi moguće da se zamisli slučaj kad bih se ja mogao osvedočiti u to da imam dve ruke. Ali u običnim prilikama to nije moguće. »Ali treba samo da ih staviš sebi pred oči.« — Ako ja sad sumnjam da imam dve ruke, onda ne treba da verujem ni svojim očima. (Isto tako bih mogao da upitam prijatelja.)

S ovim je u vezi i to što je, npr., smisao rečenice »Zemlja postoji milionima godina« jasniji nego »Zemlja postoji posled-njih pet minuta.« Jer ja bih onoga koji to tvrdi, zapitao: »Na kakva se posmatranja odnosi ta rečenica. A koja bi joj se suprotstavljala?« — dok ja, međutim, znam kome krugu ideja i kojim posmatranjima pripada prva rečenica.

»Novorođenče nema zube«. — »Guska nema zube«. — »Ruža nema zube«. — Bar ovo poslednje — reklo bi se — očigledno je tačno! čak sigurnije nego da guska nema zube. — A to ipak nije tako jasno. Jer gde bi trebalo jedna ruža da ima zube? Guska nema zube u kljunu. Ona ih, naravno, nema ni na krilima, ali na to niko i ne misli kad kaže da guska nema zube. — A šta kad

bi se reklo: krava ižvaće hranu i onda nađubri ružu; ruža, dakle, ima zube u ustima jedne životinje. To ne bi bilo apsurdno zbog toga što, a priori, uopšte nije poznato gde bi trebalo tražiti zube jedne ruže. ((Povezanost s ,bolovima u tuđem telu'.))

Ja mogu da znam šta neko drugi misli, ali ne šta ja mislim. Pravilno je reći »Ja znam šta ti misliš«, a pogrešno »Ja znam šta ja mislim«.

(Ceo jedan oblak filosofije kondenzovan u kapljicu jezikoslovlja.)»Ljudsko mišljenje zbiva se unutar svesti u takvoj izdvojenosti,

prema kojoj je svaka fizička izdvojenost otvoreno izložena pogledima.«Da li bi ljudi koji bi uvek — recimo posmatranjem larinksa ■—

mogli da čitaju nečujne monologe druge ličnosti, — da li bi i oni bili skloni da upotrebe sliku υ potpunoj izdvojenosti?

Ako bih ja glasno govorio samom sebi nekim jezikom koji prisutni ne razumeju, moje bi misli za njih bile skrivene.

Pretpostavimo da postoji čovek koji bi uvek tačno odgo-netnuo šta ja u mislima govorim sebi. (Svejedno je kako on u tome uspeva.) Ali šta je kriterijum za to da on to tačno odgoneta? Pa, ja sam istinoljubiv i priznajem da je on to tačno od-gonetnuo. — Ali zar se ja ne bih mogao varati, zar me moje pamćenje ne može obmanuti? A zar ono to ne bi moglo uvek kad god bih ja — ne lažući — izrekao šta sam u sebi mislio? — Ali tako izgleda da uopšte nije u pitanju ono ,što se zbivalo u meni'. (Ovde pravim jednu pomoćnu konstrukciju.)

Kriteriji za istinitost priznanja da sam ja mislio to i to, nisu kriteriji za istinitost opisa jednog procesa. A značaj istinitog priznanja nije u tome da se sa sigurnošću verno reprodukuje bilo koji proces. On je daleko pre u naročitim posledicama koje se mogu povući iz jednog priznanja, čija je verodostojnost za-jemčena određenim kriterijima istinitosti.

(Ako pretpostavimo da bi nam snovi mogli pružiti značajna obaveštenja ο onome koji sanja, onda bi ono što pruža obaveštenje bilo istinito prepričavanje snova. Pitanje da li onoga koji sanja njegovo sećanje ne vara kada posle buđenja sam priča, ovde se ne može postaviti, ukoliko ne bismo uveli jedan sasvim nov kriterij za .podudaranje' izveštaja sa snovima, kriterij koji ovde pravi razliku između istine i verodostojnosti.)

Postoji igra: ,pogađanje misli'. Jedna njena varijanta bila bi ova: licu A saopštavam nešto jezikom koji lice Β ne razume. Β treba da pogodi smisao saopštenja. — Druga varijanta: zapisu-

250 251

jem rečenicu koju onaj drugi ne može da vidi. On mora da pogodi reci ili smisao. — Ili ova: spajam Jig-Saw-Puzzle; ono drugo lice ne može da me vidi, ali s vremena na vreme pogodi moje misli i izgovori ih. Ono, npr., kaže: »Gde li je samo ovaj komad«! — »Sada znam kako ovo pristaje«! —»Nemam pojma šta spada ovamo«. — »Nebo je uvek ono najteže«. Itd., —ali ja pri tome ne treba da govorim sebi ni glasno ni u sebi.

Sve bi to bilo pogađanje misli, a ako do tog pogađanja u stvari ne dođe, to misao ne čini skrivenijom nego što je fizički proces koji ne opažamo.

»Ono unutrašnje za nas je skriveno«. — Budućnost je za nas skrivena. — Da li, međutim, i astronom tako misli kad proračunava pomračenje sunca?

Kad vidim nekoga da se s očiglednim razlogom previ ja u bolovima, ja ne mislim da su mi njegova osećanja ipak skrivena.

Za nekog čoveka takođe kažemo da nam je providan. Ali za ovo razmatranje je važno to što jedan čovek za nekog drugog može biti potpuna zagonetka. To se saznaje kad se dođe u stranu zemlju sa sasvim stranim tradicijama; i to čak i onda kad neko zna jezik te zemlje. Mi ne razumemo te ljude. (Ne zato što ne znamo šta oni sami sebi govore.) Mi sebe ne možemo da nađemo u njima.

»Ja ne mogu znati šta se u njima zbiva« — to je pre svega slika. To je ubedljiv izraz jednog ubeđenja. Ne navode se razlozi ubeđenja. Oni nisu jasni.

Kad bi lav umeo da govori, mi ga ne bismo mogli razumeti.

Čovek može da zamisli pogađanje namere, slično pogađanju misli, ali i pogađanje onoga što će neko stvarno sada da učini.

Besmisleno je reći »Samo on može da zna šta namerava«; lažno je reći »Samo on može da zna šta će učiniti«. Jer proricanje koje se nalazilo u izražavanju moje namere (npr. »Idem kući kad otkuca pet sati«) ne mora se ostvariti, a neko drugi može da zna šta će se stvarno dogoditi.

Dve stvari su, međutim, važne: da neko drugi u mnogo slučajeva ne može da prorekne moje radnje, dok ih ja predviđam u svojoj nameri. I da moje proricanje (u izražavanju moje namere) ne počiva na istoj osnovi kao njegovo proricanje moje delatnosti, a da su zaključci, koji se iz ovih proricanja mogu povući, sasvim različiti.

Ja mogu da budem siguran u pogledu nečijeg oseta isto tako kao i u pogledu bilo koje činjenice. Ali time stavovi »On je veoma potišten«, »25x25 = 625« i »Meni je šesdeset godina« nisu postali slični instrumenti. Objašnjenje je lako naći: u pitanju je druga vrsta sigurnosti. — Izgleda da ona ukazuje na psihološku razliku. Razlika je, međutim, logička.

»Da li ti samo međutim ne zatvaraš oči pred sumnjom upravo onda kad si siguran«? — One su zatvorene.

Da li sam ja manje siguran da taj čovek oseća bol nego što sam siguran da je 2x2 = 4? — Ali da li je zbog toga prvo matematička sigurnost? — .Matematička sigurnost' nije psihološki pojam.

Vrsta sigurnosti je vrsta jezičke igre.

»Samo on zna svoje motive« — tako se izražava to što mi njega pitamo koji su mu motivi. — Ako je iskren, on će nam ih reći; međutim, meni je potrebno nešto više nego iskrenost da bih pogodio njegove motive. Ovde je u pitanju srodnost sa slučajem znanja.

Ali dozvoli da ti dođe do svesti tako nešto kao naša jezička igra: priznavanje motiva moga postupka.

Neizreciva raznolikost svih svakodnevnih jezičkih igara ne dolazi nam do svesti zato što ih sve izjednačuje odeća našeg jezika.

Novo (spontano, .specifično') uvek je jezička igra.

Šta čini razliku između motiva i uzroka? — Kako da se otkrije motiv, a kako uzrok?

Postoji ovakvo pitanje: »Da li je to pouzdan način da se procenjuju motivi ljudi?« Međutim, da bismo tako mogli pitati, moramo već znati šta to znači: »procenjivati motiv«, a to ne naučimo kad saznamo šta je ,motiv', a šta ,procenjivati'.

Čovek procenjuje dužinu štapa pa traži, i nalazi, metod tačnijeg ili pouzdanijeg procenjivanja. Dakle — kažeš — ono što se ovde procenjuje nezavisno je od metoda procenjivanja. Šta je dužina ne može se razjasniti pomoću metoda za određivanje dužine. — Ko tako misli, pravi grešku. Koju? — Bilo bi čudno da se kaže »Visina Monblana zavisi od toga kako se na njega penjemo«. A postoji tendencija da se ,sve tačnije merenje dužine' uporedi sa sve većim približavanjem objektu. Međutim, u nekim slučajevima je jasno, u nekima ne, šta to znači »prići bliže dužini objekta«. Šta znači »odrediti dužinu« ne uči se tako što se nauči šta je dužina, a šta odrediti, nego se znače-

252 253

nje reći »dužina«, između ostalog, uči ako se nauči šta je određenje dužine.(Stoga reč »metodologija« ima dvostruko značenje. »Metodološkim

istraživanjem« može se nazvati fizikalno, ali i pojmovno istraživanje).Za sigurnost, za verovanje ponekad bismo hteli da kažemo da su to

nijansiranja misli; i to je tačno: oni se izražavaju nijansom u govoru. Ali nemoj na njih misliti kao na ,osećanja' pri govoru ili mišljenju!

Ne pitaj: »Šta se u nama zbiva kad smo sigurni ...«? nego: Kako se u ljudskoj praksi ispoljava .sigurnost da je to tako'?

»Ti možeš, doduše, da stekneš potpunu sigurnost u pogledu psihičkog stanja neke osobe, ali ta sigurnost je uvek samo subjektivna, a ne objektivna«. — Ove dve reci ukazuju na razliku među jezičkim igrama.

Može doći do spora koji je tačan rezultat računanja (npr. podužeg sabiranja). Takav spor, međutim, retko nastaje i kratko traje. On se može, kako kažemo, resiti ,sa sigurnošću'.

Između matematičara uopšte ne dolazi do spora ο rezultatu računanja. (To je značajna činjenica). — Kad bi bilo drukčije, kad bi jedan od njih bio ubeđen da se neka cifra neopaženo promenila ili da je njega ili druge prevarilo pamćenje itd., itd. —■ onda ne bi bilo našeg pojma ,matematičke sigurnosti'.

Onda bi to još uvek moglo da glasi: »Mi, doduše, nikad ne možemo znati šta je rezultat računanja, ali ono ipak uvek ima sasvim određen rezultat. (To bog zna). U matematici je u svakom slučaju sigurnost veoma velika, — iako mi imamo samo njen grub odraz«.

Da li ja, međutim, hoću otprilike da kažem da sigurnost matematike počiva na pouzdanosti mastila i papira? Ne. (To bi bio circulus vitiosus). —Ja nisam rekao zašto među matematičarima ne dolazi do spora, nego samo da ne dolazi do spora.

Svakako je istina da se sa izvesnim vrstama papira i mastila ne bi moglo računati, kad bi one, naime, bile izložene izvesnim neobičnim promenama, — ali da su se promenile moglo bi se opet samo zaključiti na osnovu pamćenja i upoređenja sa drugim sredstvima za računanje. A kako se to ispituje?

Ono što treba prihvatiti, što je dato — moglo bi se reći — jesu životni oblici.

Da li ima smisla da se kaže da se ljudi uglavnom slažu u svojim sudovima ο boji? Kako bi bilo kad bi bilo drukčije?

— Jedan bi rekao da je ovaj crep crven, drugi bi ga nazvao plavim, itd., itd. — Ali s kakvim bismo pravom onda reci ovih ljudi »crven« i »plav« mogli nazvati našim .nazivima za boju'? —

Kako bi oni učili da upotrebljavaju one reci? I da li je jezička igra koju oni uče još ono što mi zovemo upotrebom .naziva za boju'? Ovde je očigledna razlika u stepenu.

Ali ovo razmatranje mora važiti i za matematiku. Kad ne bi bilo potpune podudarnosti, ljudi ne bi učili ni tehniku koju mi učimo. Ona bi se od naše manje ili više razlikovala ili se čak ne bi mogla ni prepoznati.

Matematička istina je ipak nezavisna od toga da li je ljudi »znaju ili ne znaju«! — Svakako da rečenice »Ljudi veruju da je 2χ2 = 4« i »2x2 = 4« nemaju isti smisao. Ovo je matematički stav, a onaj prvi, ako uopšte ima smisla, jedva može da znači da su ljudi došli do matematičkog stava. Obe te rečenice imaju sasvim različitu primenu. — Ali šta bi onda ovo značilo: »Ćak i kada bi svi ljudi verovali da je 2χ2^5, ipak bi to bilo 4«. — Kako bi to onda izgledalo kada bi to svi ljudi verovali? — Pa, mogao bih, recimo da zamislim da oni imaju neki drukčiji kalkil ili neku tehniku koju mi ne bismo nazvali »računanjem«. Da li bi to, međutim, bilo lažno? (Da li je krunisanje za kralja lažno? Ono bi se moglo učiniti veoma neobičnim nekim bićima drukčijim od nas.)

Matematika je, naravno, u nekom smislu učenje, — ali je pored toga i aktivnost. A ,pogrešnih poteza' može da bude samo po izuzetku. Jer ako bi ono što mi sada tako zovemo postalo pravilo, time bi bila ukinuta igra u kojoj su oni pogrešni potezi.

»Mi svi učimo tablicu množenja«. To bi začelo mogla biti primedba ο nastavi aritmetike u našim školama, — ali i konstatacija ο pojmu tablice množenja. (»U konjskoj trci konji, uglavnom, trče onom brzinom kojom mogu«).

Postoji daltonizam i način da se to konstatujc. U iskazima ο bojama kod ljudi sa normalnim vidom vlada, uglavnom, potpuna podudarnost. To je karakteristično za pojam ο iskazima boja.

Te saglasnosti, uglavnom, nema kod pitanja da li je izraz osećanja pravi ili nije.

Ja sam siguran, siguran, da se on ne pretvara, ali neko treći nije. Da li ja njega mogu uvek uveriti? A ako ne mogu, ima li onda greške u njegovom mišljenju ili posmatranju?

254 255

»Pa ti ništa ne razumeš«! — tako se kaže kad neko sumnja u ono što mi jasno raspoznajemo kao ispravno, — ali ništa ne možemo da dokažemo.

Da li postoji sud »stručnjaka« ο tome da li je izraz ose-ćanja pravi? — Čak i ovde ima ljudi čiji je sud ,bolji' i ljudi čiji je sud ,gori'.

Na osnovu suda boljeg poznavaoca ljudi nastade, uglavnom, tačnije prognoze.

Može li se naučiti poznavanje ljudi? Da; poneko može. Ali ne na nekom kursu, nego kroz .iskustvo'. — Može li mu pri tome neko drugi da bude učitelj? Svakako. S vremena na vreme daje mu pravi mig. — Tako ovde izgleda ,učenje' i .poučavanje'. — Ono što se nauči nije nikakva tehnika; čovek nauči ispravne sudove. Ima i pravila, ali ona ne čine sistem, i samo onaj ko ima iskustva ume tačno da ih primeni. Za razliku od pravila računanja.

Ovde je najteže da se ta neodređenost izrazi recima tačno i nefalsifikovano.

»Originalnost izraza ne može da se dokaže; nju treba osetiti«. —Odlično, — ali šta se, međutim, onda dalje događa sa tim saznavanjem originalnosti? Kad neko kaže »Voilä ce que peut dire un coeur vraiment epris« — i kad bi on još nekog drugog u isto ubedio, — koje dalje posledice to ima? Ili nema nikakve, pa se igra završava time da jednom prija ono što drugom ne prija?

Svakako da ima posledica, ali su one difuzne. Iskustvo, dakle mnogostruko posmatranje, može ο njima obavestiti; ali ih je, takođe, nemoguće uopšteno formu]isati, nego samo u rasutim slučajevima izreći jedan tačan, plodonosan sud, utvrditi jednu plodonosnu povezanost. I najopštije napomene pružaju u najboljem slučaju ono što izgleda kao fragmenti jednog sistema.

Svakako se, na osnovu očiglednosti, može ubediti da se neko nalazi u takvom i takvom psihičkom stanju, da se on, na primer, ne pretvara. Ali ovde postoji i .nemerljiva' očigiednost.

Pitanje je šta postiže nemerljiva očigiednost?Zamisli da postoji nemerljiva očigiednost hemijske (unutrašnje)

strukture neke materije, onda bi se ona ipak morala dokazivati kao očigiednost nekim marljivim posledicama.

(Nemerljiva očigiednost mog'a bi nekoga ubediti da je jedna slika očigledna... Ali to se takođe dokumentarno može dokazati da je ispravno).

U nemerljivu očigiednost spadaju fine nijanse pogleda, gestova, tonova.

Ja mogu da prepoznam pravi ljubavni pogled, mogu da ga razlikujem od prerušenog (a ovde, naravno, moj sud može da bude potvrđen nečim .merljivim'). Ali ja mogu da budem sasvim nesposoban da opišem razliku. I to ne zato što u jezicima meni poznatim nema reci za to. Jer zašto onda jednostavno da ne uvedem nove reci? — Kada bih bio veoma talentovan slikar, moglo bi se zamisliti da ću na slikama predstaviti onaj pravi pogled i onaj odglumljeni.

Zapitaj se: kako se čovek uči da nešto .namiriše'? A kako se to može iskoristiti?

Pretvaranje je, prirodno, samo poseban slučaj onoga kad neko, na primer, nema bolove a ispoljava ih. Ako je to uopšte moguće, zašto bi pri tome uvek bila reč ο pretvaranju — ovoj veoma specijalnoj formi na traci našeg života?

Dete mora mnogo da uči pre no što ume da se pretvara. (Pas ne može da bude licemeran, ali on ne može da bude ni iskren).

U stvari mogao bi se dogodili slučaj kada bismo rekli: »Ovaj veru je da se pretvara«.

257

XII

Ako se građenje pojma može objasnili činjenicama iz prirode, zar ne bi onda trebalo da nas, umesto gramatike, zanima ono što se kao njena osnova nalazi u prirodi? Nas svakako zanima i podudaranje pojmova sa veoma opštim prirodnim činjenicama. (Sa takvim koje nam zbog svoje opštosti većinom ne padaju na pamet). Ali se naše interesovanje ne spušta do ovih mogućnih uzroka u građenju pojmova; mi se ne bavimo naukama ο prirodi, a ni istorijom prirode, jer bismo za naše ciljeve mogli, takođe, izmisliti elemente istorije prirode.

Ja ne kažem: Ako bi te i te činjenice iz prirode bile drukčije, ljudi bi imali drukčije pojmove (u smislu hipoteze). Nego: Ko veruje da su izvesni pojmovi apsolutno pravilni i da onaj ko bi imao drukčije pojmove ne bi shvatao nešto što mi shva-tamo — on bi mogao neke vrlo opšte prirodne činjenice drukčije zamišljati nego što smo mi navikli, a građenje pojmova, drukčije od uobičajenog, njemu bi bilo razumljivo.

Uporedi pojam sa načinom slikanja. Zar je upravo samo naš način slikanja proizvoljan? Možemo li mi po volji izabrati jedan? (Na primer, egipatski). Ili je to samo pitanje dopadljivog i nedopadljivog.

XIII

Kada kažem »Pre pola sata on je bio ovde« — to jest kada to kažem po sećanju — onda to nije opis nekog sadašnjeg doživljaja.

Doživljavanje prilikom sećanja je pojava koja prati sećanje.Sećanje nema iskustvenog sadržaja. — Zar se ovo u stvari ne može

saznavati instrospekcijom? Ne pokazuje li ona upravo da ništa nije prisutno onda kada ja tražim sadržaj? — Ona bi to ipak mogla pokazati samo u pojedinim slučajevima. A ipak ne može da mi pokaže šta znači reč »sećati se« i gde bi, dakle, trebalo tražiti sadržaj!

Ideju ο sadržaju sećanja stičem samo upoređivanjem psiholoških pojmova. To je slično upoređivanju dve igre. (U fud-balu postoje golovi, u tenisu ne postoje).

Da li bi se mogla zamisliti ovakva situacija: neko se seti nečega prvi put u životu i kaže: »Eto sada znam šta je ,sećanje' i kako ono funkcioniše«. — Kako on zna da je to osećanje — ,sećanje'? Uporedi: »Eto, sad znam šta je .drhtanje'!« (Možda je prvi put doživeo električni udar). — Da li on zna da je to sećanje zato što je izazvano nečim prošlim? A kako on zna šta je prošlost? Čovek u stvari, sećajući se, uči pojam prošloga.I kako će on ubuduće opet znati kako sećanje funkcioniše. (S druge strane, možda bi se moglo govoriti ο osećanju »nekada davno«, jer postoji izvestan ton, izvesna gestikulacija koji pristaju uz neke pripovesti iz prošlih vremena).

17 FUpsofska istraživanja

XIV LUDVIG VITGENSTAJN: FILOSOFSKA ISTRAŽIVANJA · TEHNIČKI UREDNIK: BOGDAN CURCIN · KOREKTOR: ANKA TEOFANOVIĆ · IZDAJE: NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27 · GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOŠ STAMBOLIĆ · ŠTAMPA: ŠTAMPARIJA ŠTAMPA, OSIJEK · TIRAŽ: 3.000 PRIMERAKA 1980.