medjunarodno javno pravo 45

Meђународно јавно и Међународно ратно и хуманитарно право

1. ПОЈАМ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

МП представља специфичан правни поредак који регулише одређене друштвене односе и процесе у међ заједници, а санкционисано је од стране држава и МО. МП је резултат дуге еволуције коју је прошла међ заједница, па порекло треба тражити на прелазу из средњег у нови век, у време развоја капиталистичких друштвених односа и настанка националних држава. Рођено у Европи ово право је преузело многе институције и многа начела из богате ризнице друштвеног поретка старе конвенције земаља Блиског истока. У почетној фази свог развоја оно је било ограничено на мали број правила која су независне државе признавале у својим међ односима. Зависно од развоја дошло је до квалитативних пораста правила МП, територијалног проширења његове примене и до све веће сложености његове унутрашње правне структуре. МП се појавило на одређеном степену развоја производних снага када унутар националних граница није било могуће обезбедити друштвену репродукцију и даљи развој производних снага. Економска зависност наметнула је потребу да се кроз механизам држава регулишу односи унутар чланова међ заједнице.

2. МИРОЉУБИВА КОЕГЗИСТЕНЦИЈА

Послератни међ систем грађен је на идеји К држ са различитим друштвено економским системима, што је била логична последица исхода II светског рата. Основна вредност идеје о К састоји се у хармонизацији националних интереса и регулисању односа на бази универзално признатих правних правила. Под активном МК подразумева се теорија о нужности опште универзалне сарадње међу држ и решавања спорова мирним путем. Може се посматрати из филозофског, политичког, економског, правног и других углова, али је увек везана за епоху у којој живимо. Рационална претпоставка за њену егзистеницију је постојање друштвено-политичких система који су против рата. Сукоби се због развоја науке не смеју решавати силом, јер би се тиме довео у питање развој човечанства, па и његов опстанак. Смисао К се не исказује само спречавањем атомског рата, већ је неопходна и сарадња везана за економске и социјалне проблеме, за спорове наслеђене из прошлости и сл. Правни вид К своди се на питање: која начела и правила треба да регулишу односе међу члановима међ заједнице како би се обезбедила свеопшта сарадња? Први правни акт ове врсте представља У између Кине и Индије по питању Тибета из 1954. године. Овај У истиче пет начела МК: 1) начело узајамног поштовања територијалног интегритета и суверенитета; 2) начело неинтервенције; 3) немешање у унутрашње послове других земаља; 4) начело равноправности и узајамне добровољности; 5) начело МК. Ових пет начела су прихваћени од Азије и Европе. Конференција Азијско-Афричких земаља у Бандунгу 1955, где је присуствовало 26 учесница, била је корак даље у развоју ове доктрине. ГС УН у почетку је наилазила на отпор САД у погледу термина активне МК, али је 1970. године усвојила декларацију која има 7 начела: 1) уздржавање од претње и употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које држ; 2) начело мирног решавања споровa; 3) забрана интервенције у унутрашње послове других земаља; 4) начело равноправности и самоуправљања народа; 5) обавеза сарадње држ у складу са повељом; 6) начело суверене једнакости држ; 7) начело добре бере при испуњавању обавеза прихваћених у складу са повељом.

3. ОДНОС ИЗМЕЂУ МЕЂУНАРОДНОГ И УНУТРАШЊЕГ ПРАВА

Однос између међународног и унутрашњег права представља проблем од великог теоријског и практичног значаја. Ту постоје два правца: дуалистички и монистички. Дуализам – према овој теорији међ и унутрашње право представљају два независна и различита правна система, како по основу, предмету регулисања, тако и по изворима. МП регулише односе између држава, а унутрашње право између појединаца унутар државе, као и односе појединаца и државних организација. Извор МП почива у заједничкој вољи држава које стварају одређена правила, а унутар права у вољи једне државе изражене у закону или другим правним актима. Монизам – полази од идеје да међ и унутрашње право представљају делове јединственог правног система. За разлику од дуалистичке теорије, која међ и унутрашње право приказује као два концентрична круга, монистичка теорија је израђена на бази хијерархије система тј. норми. По схватању једне групе теоретичара примат припада унутрашњем

1


праву, а по другом схватању примат припада МП. Теорија о примату ова два права настала је у Немачкој крајем 19.века, а теорија о примату МП појавила се крајем првог светског рата и данас је веома распрострањена.

4. МЕЂУНАРОДНИ УГОВОРИ

МУ представља правни акт који је производ сагласности воља два или више субјеката изражених преко надлежних органа у циљу стварања узајамних права и обавеза. Термин уговор употребљава се у најширем смислу речи и покрива све споразуме закључене између субјеката МП. МУ на основу МЈП могу закључити само субјекти МП. Право уговарања представља атрибут суверенитета држава. Некада је то право припадало искључиво државама, а данас МО поседују уговорни капацитет посредством свог субјективитета. Централну тачку у настанку У представља воља субјеката. Међутим воља нема самосталну егзистенцију. Воља се мора кретати у границама позитивног права, а сам уговор као инструмент потчињен је правима МП у погледу ваљаности, поступка и окончања. У сваком У треба разликовати предмет и циљ. Предмет су права и обавезе тј. норме али су оне само средство да се оствари одређени циљ. У се могу поделити зависно од предмета регулисања (политички, економски), а циљ самог У (мировни, одбрамбени), временског трајања (са или без рока). У се деле на:

- уговоре закона (легислативне) – доносе се на међ. конференцијама- уговоре погодбе (контрактуелне)

Сваки У представља закон за странке тј. извор права и обавеза. У закона садрже апстрактна правна правила на основу којих ће се решавати одређена међ питања. У погодбе регулишу уједно и актуелно питање. Циљ уговора закона је стварање одређених норми као што је Повеља УН, светска конвенција о цивилном ваздухопловству, Дунавска конвенција. Уговори погодбе су временски ограничени, јер се њихова садржина исцрпљује испуњењем циља и предмета У. Између ових У нема суштинске разлике. Оба У су закони за странке. Разлика је у предмету изградње међ поретка. Традиционално МП разликује двостране и вишестране или колективне У. Колективне уговоре оснивају међ тела или организације. Вишестрани или колективни У представљају један облик борбе за универзалну сарадњу на међ плану.

5. ОБИЧАЈНА ПРАВНА ПРАВИЛА

Међ обичајна правила представљају најстарији извор МП. Прва правила створена су путем обичаја. Међ суд дефинише обичај као доказ опште праксе која је прихваћена као право. Обичајно правило има два елемента:

- материјални или објективни елемент - манифестује се кроз општу праксу, а- психички или субјективни елемент - кроз свест о обавезности правила.

Историјски посматрано, обичајно право јесте најстарији извор МП, а значајну улогу у узградњи имају и ванправни елементи: морални, политички и социјални. Општа пракса држава мора се изражавати кроз једнобразно понављање истог спољњег акта од стране чланова међ заједнице. Једнострано понављање од стране само једног броја држ не може остварити опште или универзално обичајно право. Што се тиче дужине рока у погледу процеса настанка, не постоји неко утврђено правило, али савремени начин живота утицао је на скраћење рока. Поједина правила настала су за мање од једне деценије. Сама пракса није довољна за настанак обичајних правила, потребно је да чак буде праћена правном свешћу субјеката МП о њиховој обавезности. Судски имунитет дипл представника је обичајно правно правило, али низ личних привилегија је правило куртоазије.

6. ОПШТА ПРАВНА НАЧЕЛА ПРИЗНАТА ОД СТРАНЕ ПРОСВЕЋЕНИХ НАРОДА

Општа правна начела која признају просвећени народи представљају трећи извор МП. У међ поретку постоје два главна процеса за настанак правних правила, а то су процес закључења У и процес настанка обичајних правила. У оба случаја воља држава, изрична или прећутна представља битан елемент. Међутим, општа правна начела која представљају засебну категорију извора, су изведени појмови где воља држава само посредним путем долази до изражаја. То су апстрактне норме изведене из низа правила које се примењују у унутрашњим поретцима држава које улазе у састав међ заједнице. Аутори

2


Статута приликом увршћења општих правних начела у ред извора, пошли су од поставке да је међ поредак још непотпун и недовољно изграђен. Да суд не би дошао у положај да се прогласи ненадлежним, суду је дата могућност да примени начела унутрашњих правних поредака, како би попунио евентуалне празнине у позитивном МП. С друге стране, аутори Статута стали су на становиште да се међ. суду не сме и не може дати законодавна функција, већ међ судија мора остати строго у оквирима постојећег права. Ту улазе начела из судског поступка, начела пресуђене ствари, начело према коме тужилачка страна мора да докаже своје право, начело накнаде штете, злоупотребе права, начело према коме нико не може на другог пренети више права него што сам има, начело о неоснованом обогаћењу, итд. Начела призната од стране просвећених народа имају само супсидијарно дејство и долазе до примене тек у одсуству уговора и обичаја.

7. ЈЕДНОСТРАНИ ПРАВНИ АКТИ ДРЖАВА

За разлику од вишестраних правних аката у чијем доношењу учествују два или више субјеката права и где су права и обавезе постављене реципрочно, једнострани акти представљају манифестацију воље само једног субјекта права. Једнострани акт може бити дело колегијалног органа (парламента или владе) и индивидуалног (шефа државе, министра иностраних послова). Критеријум за разликовање једностраних и вишестраних аката није природа органа, него број субјеката МП који га донесе. Да би били признати на међ. плану једнострани акти морају бити издати од стране или у име државе. Једнострани акти држава доносе се поступком који предвиђа унутрашњи правни поредак. У унутрашњим правним порецима једнострани правни акти представљају главни извор права. Помоћу једностраних аката држ дефинише свој став у односу на одређену појаву или проблем. Једностраним актом држ признаје и изражава сагласност са једним одређеним захтевом или правном ситуацијом у којој држ која даје признање није учествовала. Саопштење или нотификација представља извор обавештења за друге држ о догађајима или чињеницама које могу бити од значаја или изазвати одређене правне последице. Тим путем држ обавештавају остале чланове заједнице о променама у својој земљи. Одрицањем се једна држ добровољно лишава неког свог субјективног права или захтева. Одрицањем се не може неко право пренети на трећу држ.

8. ОДЛУКЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Једна од активности МО је доношење правних аката. Велики број њих поседује својство субјекта и може закључивати МУ, било са држ чланицама или нечланицама, било са другим МО. Оне могу доносити једностране акте без непосредне сагласности држ, у сваком конкретном случају. Ти акти, под одређеним условима могу представљати нову категорију формалних извора. Једнострани акти се доносе процедуром гласања у надлежним органима. Могу бити појединачни и општи. Појединачним се најчешће конкретизују и спроводе у живот појединачне одредбе У о оснивању (именовање функционера, формирање помоћних органа, итд.), а могу бити упућени у спољном свету, тј. појединим држ (нпр. Препоруке о мирном решавању спорова. Општи акти могу такође да садрже правила нужна за унутрашње функционисање организације (правила процедуре, правила о финансирању, итд.). они представљају извор права и базу за регулисање правних односа унутар организације. Носиоци опште нормативне делатности на међ плану су још држ, али се не може оспорити ни улога МО.

9. КОДИФИКАЦИЈА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

У науци МП дуго времена је преовладавало мишљење да под кодификацијом треба схватати систематисање и сакупљање правних правила у једну законску целину, зависно од материје коју регулишу. Значај кодификације лежи у прецизном утврђивању смисла и домашаја правила, како би се постигло јединство у тумачењу и примени правила, али истовремено и у потреби да се правила прилагоде савременим условима међ. живота. Кодификација се врши путем уговора, што значи да је то писмена потврда МП. Кодификација МП може бити општа (целокупног МП) или делимична (поједних питања). МП познаје а) доктринарну кодификацију вршену од стране теоретичара, б) полузваничну, вршену од стране појединих професионалних орг. (Институт за МП, Светско удружење за МП и

3


Америчко удружење за МП); в) званичну, вршену од стране држава, путем вишестраних уговора. Кодификација у оквиру УН – поверена је ГС, која је образовала комисију за МП, као свој помоћни орган. Допринос кодификацији представљају и неке резолуције ГС, као и вишестрани уговори закључени под окриљем УН (Пактови о правима човека).

10. ПРИЗНАЊЕ ДРЖАВА И ВЛАДА

Постоје две теорије признања: конструктивна и декларативна. По конструктивној теорији држ настаје актом признања и тим моментом она постаје субјект МП, тј. носилац права и обавеза у међ заједници. Признање би према овом схватању представљало конститутиван елемент у процесу настанка држ. Без признања држ је проста чињеница, а актом признања чињенично стање мења се у правно. Према декларативној теорији признање је слободан политички акт којим се просто констатује постојање нове држ тј. констатује се само чињеница постојања. Конститутивна теорија признања је неприхватљива јер противречи стварности. Држ постоји као субјект МП уколико испуњава одређене услове које поставља МП (становништво, територија и суверена власт). Декларативна теорија је прихватљивија, али у акту признања не треба видети само чист формализам признања једне држ. Признање може бити: де јуре и де факто. Признање де јуре врши се путем изричитог формалног акта. Признање де факто настаје кад држ ступа у односе са другом држ или владом без претходног изричитог акта о признању. Признање се може дати индивидуално путем једностраног акта, дипл ноте, декларације или колективно путем вишестраног акта. Колективно признање даје се обично на разним конференцијама и конгресима на којима учествује већи број држ. Да би се једној држ дало признање потребно је да она има територију, становништво и стабилну држ организацију способну да уђе у међ.односе и обезбеди извршење међ. обавеза. Разлози и мотиви давања признања су различити: економске користи које држ очекује од новог члана, политички обзир, идеолошка солидарност, хуманитарни моменти итд. Када се формира нова држ, признање држ укључује обично и признање влада. У том случају оба признања се подударају. Међутим, када у једној држ дође до револуције, државног удара или пуча, уобичајено је у међ пракси да се новој влади да признање. Критеријуми за признање владе могу бити различити. Одлучујући моменат представља доказ да постоји стварно стабилизована власт на одређеној територији, као и могућност и спремност владе да поштује и испуњава међ. обавезе. Признање владе може бити условно или безусловно. Услови при давању признања могу бити економске и политичке природе.

11. ОСНОВНА ПРАВА И ДУЖНОСТИ ДРЖАВА

Свеукупност права и обавеза које држ поседују у међ. заједници деле се на: основна и уговорна права. Уговорна права произилазе из конкретних правних аката – уговора, које држ закључују са другим члановима међ. заједнице. Обим, садржина и трајање тих права зависи од уговорних одредаба. Основна права су она права које држ стичу правно од тренутка своје појаве у међ. заједници, без посебног или изричитог признања. Основним правима држава одговарају дужности држава, оне су у ствари корелат тих права. Основна права и њима одговарајуће дужности држ нису стална једном за свагда утврђена категорија, већ су везана за одређену друштвено-економску формацију. Зависно од историјског развоја друштва мењала се и садржина основних правила. Не постоји јединствен став у погледу класификације основних права али се ипак у основи налазе следећа права: право на сувереност и независност, право на самоодржање, право на једнакост, право на саобраћај и право на поштовање. Концепт суверенитета је да се највиша власт налази у држ, а не изнад ње. МП дефинише суверенитет као највишу власт, нераздвојну од појма независности, а свако конкретно ограничење суверенитета мора бити засновано или на уговору или на међународном обичајном правилу. Према савременом схватању суверенитет има свој квалитативни и квантитативни вид. Квалитативни се манифестује у слободи држ да у границама општег МП уређују своје односе и да буду везане само својом вољом. Квантитативни подразумева право на самозаштиту и самоодбрану, трајан суверенитет над природним богатствима, право закључивања МУ итд. Право на самоодржање подразумева право држ да предузму све потребне мере за обезбеђење своје егзистенције. Ту пре свега спада право на самозаштиту и самоодбрану. У МП је врло тешко остварити пуну правну једнакост без једног минимума једнакости услова. По декларацији принципа МП о пријатељским односима и сарадњи држ, суверена једнакост обухвата следеће елементе:

4


- држ су правно једнаке- свака држ ужива неотуђива права својствена пуном суверенитету- свака држ је дужна да поштује личности осталих држ- територијални интегритет и политичка независност држ су неповредиви- свака држ има право да слободно бира и развија свој политички, социјални, културни и економски

поредак - свака држ је дужна да испуњава савесно своје међ. обавезе и да живи у миру са осталим држ.

Право на саобраћај је новијег датума и произилази из права на самоодржање. Међ. саобраћај је данас толико развијен да су правила систематизована у нове гране права: међ трговачко, ваздухопловно и друмско. Право на поштовање се састоји у томе да држ као правна личност има право на поштовање свог достојанства, државних обележја, новца, устава и унутрашњег законодавства. То право се састоји у неприкосновености шефа држ и дипл представника у иностранству, у одавању почасти застави, грбу или другим симболима власти.

12. НАДЛЕЖНОСТ ДРЖАВА

У МП надлежност значи признање истих права свим државама унутар њихових граница и у просторима који представљају опште добро човечанства. Основно начело од кога се пошло у изградњи међ. поретка је да држ имају пуну слободу да регулишу односе унутар својих физичких граница. Теорија о територијалној надлежности држ има свој ослонац у суверенитету, али појмовно то су две различите категорије. Суверенитет је битно обележје њеног легитимитета у међ. односима. Надлежност држ омеђава простор и обим власти држ, унутар и ван њених граница, а ту власт држ врши у име суверенитета. Надлежност држ простире се и ван физичког пространства држ, на коме нема суверену власт. Према томе држ поседује:

- територијалну надлежност- персоналну надлежност и - надлежност коју држ врши у општем интересу.

Територијална надлежност држ појављује се у двоструком виду: позитивном и негативном. Позитивни вид огледа се у искључивој власти држ над лицима и стварима на њеној територији коју држава обезбеђује монополом принуде. Негативни вид огледа се у забрани мешања у унутрашње послове других земаља и уздржавање од аката принуде у односу на туђу територију, како би се омогућило подједнако право вршења територијалне надлежности коегзистирајућих чланова међ. заједнице. Територијално право је апсолутно право у том смислу што мора бити поштовано од стране других држ, односно субјеката МП. Држ поседује надлежност у односу на сва лица која пребивају на њеној територији били они држављани или странци, са изузетком лица која на основу МП права уживају имунитет. У односу на држављане персонална надлежност је независна од физичког пространства држ. Закони држ протежу се на држављане без обзира где живе. Међутим персонална надлежност ограничена је територијалном надлежношћу држ на чијој територији то лице тренутно борави, јер ако би држ покушала да оствари своју надлежност насилним путем, дошла би у сукоб са суверенитетом друге држ.

13. МЕЂУНАРОДНА ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВА

С обзиром на врсту противправног акта, да ли је у питању међ.злочин или кршење једне уговорне норме, једног субјективног права или је у питању међ. деликт, можемо говорити о политичкој, политичко – правној и грађанској одговорности држ и о индивидуалној одговорности. Унутрашњи правни пореци држ повлаче разлику између грађанске и кривичне одговорности. Циљ грађанске одговорности је накнада проузроковане штете, док кривична одговорност има за циљ кажњавање то јест примену кривичних санкција. На унутрашњем плану постоји такође и политичка одговорност као што је на пример одговорност владе пред парламентом. Да би се на међ. плану могло поставити питање грађанске одговорности држ, потребно је да:

- постоји радња или пропуст којим је прекршена међ. норма- да се они могу приписати држ

5


- да је тако проузрокована штета трећој држ или њеним држављанима- да су у циљу задовољења исцрпљена сва правна средства унутрашњег правног поретка

одговорне држ. Значи, држ је одговорна за штету коју на њеној територији претрпе друге држ или њени држављани, уколико је изазвана кршењем МП. Постоји и одговорност за противправна акта, када штета произилази из делатности законодавних, судских и извршних органа. То је случај ако држ донесе закон који није у складу са њеним међ. обавезама или ако пропусти да донесе потребан закон. Овде се ради о тзв. директној одговорности. Држ је индиректно одговорна, ако преузме одговорност за акте или пропусте других држ. Најкомпликованији вид је тзв. викарна одговорност. Она је веома спорна у савременом праву јер се односи на акте приватних лица који су донети на територији предметне државе.

14. СУКЦЕСИЈА ДРЖАВА

Под сукцесијом држ подразумева се установа везана промену територијалног суверенитета посредством које држ стиче територију (сукцесор), улази у извесне правне односе држ којој је та територија раније припадала. За сукцесију је битан правни основ, законитост територијалних промена јер од тога зависи коначан пренос права и обавеза на сукцесора. Територијалне промене могу бити резултат:

- спајања више држ у једну јединствену територију- добровољног или принудног раздвајања- припајање само једног дела држ територије другој држ.

Најкарактеристичнији облик је отцепљење колоније од метрополе и стварање независних држ. Континуитет означава међ.статус држ у смислу да ли је држ која је претрпела извесне промене продужила свој живот или нестаје са међ. сцене, а на њеној територији се појављује нови субјект. Овде је реч о егзистенцији или нестанку држ. Код сукцесије се ради о наслеђивању права и обавеза претходне држ. Код сукцесије се може појавити више наследника или држ сукцесора, док на континуитет може претендовати само једна држ.

15. ДИПЛОМАТИЈА – ПОЈАМ, ВРСТЕ, ЗНАЧАЈ

Правна наука је поделила органе за вођење међ.односа на унутрашње и спољне. У прву групу улазе шефови држава, влада и министри иностраних послова, народно послаништво у појединим земљама, а у другу сталне дипл мисије, специјалне мисије и конзули. Стварањем МО долази до појаве једног новог вида дипломатије тзв. мулти дипломатије, која је резултат демократизације међ односа. Највећи дипл успеси у прошлом веку остварени су путем дипломатије на врху тј. у сусретима владара или највиших политичких личности времена. Мулти дипломатија регулисана је Конвенцијом о представљању држава у њиховим односима са МО универзалног карактера, која је усвојена на конференцији у Бечу 1975. године. Под дипломатијом у ширем смислу подразумева се наука о спољним односима држава, а у ужем смислу то је наука и вештина заступања и преговарања између субјеката МП. Дипломатије потиче од грчке речи „диплома“, што значи исправа или повеља. Дипломатија је један од изузетно значајних инструмената политике једне земље, јер је њен циљ унапређење и заштита националних интереса, остварење једног одређеног политичког правца, решавање евентуалних спорова, отклањање погрешних представа о земљи итд. Једном речју, дипл каналима остварује се спољна политика. Делатност дипломатије подлеже правилима процедуре и мора се кретати у оквирима међ. права. Форме деловања дипломатије су посете и разговори, преговори, преписка, закључење споразума.

16. ОРГАНИ ЗА ОДРЖАВАЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА УНУТАР ДРЖАВА

Шеф државе заступа земљу у међ. односима и његови акти посматрани су као акти државе. За време службеног боравка у иностранству шеф државе ужива специјалну заштиту, посебне почасти, привилегије и имунитет. Страна држава дужна је да пружи пуну безбедност његовој личности. Шеф државе ужива судски имунитет, што значи да не може бити позван пред суд односне државе, чак ни у

6


случају тежих кривичних дела. Изузетно у грађанским парницама може се појавити као странка у спору уколико добровољно прихвати надлежност суда, тј. уколико се појави као приватна личност, а не у својству шефа државе. У погледу привилегија шефа државе не може се правити никаква разлика зависно од облика владавине тј. да ли је у питању монархија или република, да ли је у питању наследни или изборни шеф државе. Шефу државе није потребно посебно овлашћење за преговоре или потпис уговора, али се његова делатност мора кретати у границама уставних овлашћења. Представнички органи укључени су у процес спољне политике тек у новије време, након победе парламентаризма у низу земаља. Представнички органи обично утврђују дугорочне спољнополитичке циљеве и дају сагласност на све важније акте са подручја спољнополитичке делатности. У тренуцима међ. кризе то право преноси се најчешће на извршне органе. Представничка тела имају законито право да буду обавештена о спољнополитичким акцијама и токовима, али са друге стране, лица овлашћена да преговарају и непосредно воде спољну политику дужна су да очувају тајност у току преговора о околностима које их прате. Влада и министар иностраних послова - Непосредно вођење спољних послова поверава се најчешће министру спољних послова који делује по упутствима владе или народног представништва. Изјаве владе у виду декларације и одлука везују државу у међ. заједници. Министар спољних послова обавља читаву серију послова, поверен му је низ функција у вези одржавања спољних послова. Он најчешће преговара са другим државама, одржава контакт са дипл представницима акредитованим у његовој земљи у циљу изналажења решења текућих проблема, улаже ноте, даје упутства дипл представницима своје земље. Њему нису потребна посебна овлашћења да би могао да учествује на међ. конференцијама и конгресима, јер то право стиче самим постављењем на тај положај. Управо је због тога потребно да сео промени личности министра иностраних послова увек обавесте државе редовним дипл путем.

17. БИЛАТЕРАЛНА ДИПЛОМАТИЈА

Сталне дипл мисије - Успостављање сталних мисија отпочиње крајем 15. века у пракси италијанских република, али тек у 17. веку добија јаснију физиономију, након Вестфалског уговора о миру. Сталне мисије су временом прерасле у установу спољњег представљања државе, као субјекта МП, у односу на другу државу, чији статус регулисан правилима МП. Активно и пасивно право посланства, тј. право одашиљања и примања дипл представника било је донедавно резервисано само за државе; посматрано је као један од атрибута суверенитета. Данас је то право признато и МО. Успостављање дипл односа између држава и одашиљање страних дипл мисија врши се на основу обостране сагласности. Ранг дипл представника – састав мисије - У време појаве сталних дипл мисија, ранг дипломата утврђивао се зависно од моћи државе, утицаја и угледа владара. Да би се отклониле те несугласице, на Бечком конгресу 1815. године, донет је Правилник о рангу дипл представника, према коме постоји четири класе дипл представника:

- амбасадори, папски легати и нунцији- изванредни посланици и опуномоћени министри- министри резиденти и - отправници послова.

Прве три категорије акредитује шеф државе код другог шефа државе, док отправнике послова акредитује министар иностраних послова код другог министра спољних послова. Дипл представници акредитовани у једној земљи сачињавају дипл кор, на чијем челу је најстарији по рангу доајен. Дипл мисије носе званичне називе амбасаде, посланства, папске нунцијатуре. Шефовима мисије из прве и друге категорије указују се специјалне почасти приликом акредитивних писама у виду свечане пратње, војних поздрава и почасти. Отправници послова акредитују се код министра спољних послова. Они могу бити стални, када их њихова земља именује као шефове мисије, и привремени када их именује шеф мисије као свог заменика за време одсуства или болести. Сталне дипл мисије имају свој апарат тј. дипл особље у које улазе: саветници, секретари, аташеи за поједине секторе: војни, за културу и просвету итд. Постављање и опозивање - Амбасадоре односно дипл представнике прве и друге класе именује шеф државе и снабдева их акредитивним писмом, које овај предаје у свечаној посети шефу државе пријема. Акредитивна писма садрже име, титулу дипл представника и апел да му се олакша рад

7


и поклони пуна вера његовим изјавама. У пракси је уобичајено да се за именовање шефа мисије тражи сагласност. Дипл мисија може да престане:- смрћу, опозивом дипл представника- захтевом за повлачење од стране државе код које је акредитован- оставком на службени положај- прекидом дипл односа и - нестанком једне државе.

Држава може према свом нахођењу и потребама у свако доба да опозове дипл представника. У том случају дипл представник предаје опозивно писмо шефу државе код кога је акредитован. Држава домаћин може прогласити дипл. представника непожељном особом. У случају прекида односа, сви дипл службеници враћају се у своју земљу, а заступање интереса се поверава трећој држави. Улога дипл представника је веома значајна, јер оличавају политику своје земље у датом тренутку. Бечка конвенција наводи пет основних дипл функција:- правно представљање државе у својству независне и суверене личности- заштита интереса државе и њених држављана у границама које допушта МП- преговарање са владом код које се акредитује у циљу побољшања односа и отклањања

неспоразума- обавештавање свим дозвољеним средствима о условима и развоју догађаја у држави код које се

акредитује и подношењу извештаја влади код која акредитује- унапређење пријатељских односа и развој привредних, културних и научних односа између

земаља. Привилегије и имунитети - под појмом имунитета подразумева се ослобађање од јурисдикције територијалне државе. Под привилегијама се подразумевају разне повластице, правне и фискалне, које уживају дипл представници. Дипл представници су неприкосновени, што значи да уживају право на највишу и најефикаснију заштиту, не могу бити хапшени нити притварани. Дипл представнику мора бити обезбеђена слобода кретања на територији земље код које је акредитован. Неприкосновеност личности и имунитет не значи признање права на неограничену слободу, наиме дипл.представник мора поштовати законе земље да се не меша у унутрашње ствари земље, нити сме да помаже било коју политичку странку, јер у супротном може бити проглашен за персону нон грата и биће му отказано гостопримство. Они уживају грађанско-правни и кривично-правни имунитет и могу бити изведени пред суд само од стране њихове сопствене земље. Ни у случају извршења тежег кривичног дела дипл представник не може бити лишен слободе нити против њега може бити покренут кривични поступак. Дипл привилегије и имунитет односе се на шефове мисије, дипл особље и чланове њихових ужих породица. Под специјалним дипл мисијама подразумевају се привремене мисије које упућује једна земља у другу у циљу расправљања одређених питања или обављања одређеног задатка. Специјалне мисије имају представнички карактер који је ограничен на краћи временски период. Специјалне дипл мисије нису нека нова појава, већ управо обрнуто, то је најстарији облик дипл општења. Одувек су државе упућивале спец мисије да би решиле одређени проблем на пример добијање војне помоћи или да би представљале државу на свечаностима, проглашењу независности државе итд. Поступак одашиљања специјалних мисија је веома сличан поступку редовних дипл представника, пре свега оне се могу упутити само уз пристанак друге државе који се тражи редовним дипл путем уз прецизно означавање састава мисије, имена и својства сваког појединог члана. Специјалне дипл мисије могу се формирати на нивоу шефа државе, владе или парламента. Могу бити састављене из редова дипл особља, а могу бити формиране од истакнутих личности политичког, културног или научног живота земље које немају дипл статус него га стичу само за време трајања специјалне мисије. Контакти специјалних мисија у земљи пријема обављају се на нивоу који зависи од састава мисије и њеног циља, али је и овде канал комуницирања министарство иностраних послова. Функције специјалне мисије престају:- испуњењем циља- истеком рока - саопштењем било државе одашиљања или пријема да сматра окончаном специјалну мисију

Обим повластица и имунитет зависе од ранга чланова специјалне мисије. Уколико се на челу специјалне мисије налази шеф државе, владе, министар иностраних послова или личност високог ранга,

8


уживаће онај обим повластица и имунитет које му признаје МП. Просторије у којима је смештена мисија, архива и документација су неповредиви.

18. МУЛТИЛАТЕРАЛНА ДИПЛОМАТИЈА

Тековина новијег времена, зачетке срећемо у 19. веку. Пун процват мулти дипл доживљава у крилу савремених МО, које постају центри сарадње држава на новим основама. Под појмом мулти дипл подразумева се организована сарадња између субјеката МП, на основу утврђених правила процедуре. Њена основна карактеристика је јавност рада, јер се обично обавља путем јавних дебата, а посредством средстава масовних комуникација може да утиче на јавно мњење широм света. Код мулти дипл јавно мњење игра значајнију улогу него код традиционалне дипл. Мулти дипл је последица друштвених промена у свету, технолошке револуције и развоја саобраћаја. Мулти дипл може бити ад хок и стална.Сталне мисије држава при МО – ГС је регулисала услове и поступак акредитовања шефова мисија који је, у односу на дипл представнике једноставнији. Прецизније одредбе садржи Бечка конвенција из 1975. која регулише положај сталних мисија само у односу на МО универзалног карактера. Регионалне орг су веома разнородне и тешко би било донети прихватљива правила за све, али су многе то питање решиле својим унутрашњим актима. Државе чланице саопштавају своју одлуку о успостављању сталних мисија ген секретару у писменој форми. За шефа сталне мисије у УН довољна је једнострана одлука државе. И државе нечланице могу упућивати сталне мисије, али само у својству посматрача. Функције сталних мисија: - представљање државе одашиљања код организације- одржавање везе између држ и орг- вођење преговора са орг или у оквиру ње- информисање о активностима у орг и извештавању о томе- обезбеђење учешћа државе у активностима орг- заштита интереса држ код орг

Повластице и имунитет – трипартитни однос. Мисије нису акредитоване код државе домаћина, него МО и ту реципроцитета нема. Држава домаћин нема право да прогласи члана мисије за непожељну личност.

19. КОНЗУЛИ

Установа конзула потиче још из средњег века и развила се под утицајем све тешњих трговачких веза у подручју Медитерана, одакле се шири на северну и централну Европу и на друге континенте. Конзули су у прво време били представници трговачких удружења, а данас су део државног апарата, обједињени кроз министарство иностраних послова. Конзуларне функције се састоје у следећем :- заштита права и инереса своје државе и држављана, физичких и правних лица- унапређење и проучавање могућности развоја економских, трговинских, културних и научних

односа између двеју земаља- указивање помоћи својим бродовима, авионима и њиховој посади- вршење одређених административних послова као што су вођење матичних књига, издавање и

продужавање пасоша и путних исправа ....- пружање помоћи држављанима у огледу насељавања на територију државе пријема, заступање

пред судовимаПосебну обавезу конзула представља заштита малолетних и правно неспособних лица. Изузетно конзулима могу бити поверене и политичке функције, уколико у односној држави не постоји дипл представништво. Успостављање конзуларних односа врши се на бази споразума заинтересованих држава. Постављање конзула је строго унутрашња ствар сваке државе. Најчешће шеф државе или председник владе именује генералне конзуле, а конзуле вицеконзуле министар иностраних послова. Држава именовања снабдева конзула патентним писмом у коме се дају његови лични подаци, ранг и конзуларно подручје. Оно се предаје редовним дипл путем, а ако у тој земљи не постоји представништво, то може учинити и сам конзул. Држава пријема одобрава вршење дужности шефу конзулата издавањем егзекватуре – формалног акта којим се прихвата конзул и гарантују му се

9


одређене прерогативе. Егзекватуру издаје и потписује шеф државе или министар иностраних послова у име владе. Конзуларна мисија може да престане :

- повлачењем конзула од стране државе пријема- повлачењем егзекватуре - прекидом конзуларних односа- оставком на службу- смрћу конзула и нестанком државе

Конзули се деле на конзуле по звању и почасне конзуле. Конзули по звању су стални државни службеници и за свој рад примају одређену плату, што код почасних конзула није случај. За почасне конзуле обично се бирају угледне личности слободних професија. Конзули су подељени у четири класе: генералне конзуле, конзуле, вицеконзуле и конзуларне агенте. Ранг конзула одређује се према категорији којој припадају и датуму издавања егзекватуре. Конзули у једном граду сачињавају конзуларни кор, а најстарији по ранку је доајен или декан конзуларног кора.

20. ОДНОС ДИПЛОМАТСКИХ И КОНЗУЛАРНИХ ФУНКЦИЈА

Подела између дипл представника и конзула вуче порекло из времена када је политичка активност државе била строго одвојена од економске активности, чији су носиоци били приватна лица, друштва, корпорације. Однос који је произилазио из односа конзула и месних власти конзуларног подручја имао је у прошлости карактер пословних односа, сведених на решавање конкретних проблема везаних у највећем броју случајева на делатност приватних лица. То је условило да конзулима није признат онај обим привилегија и имунитета који је признат дипл представницима. Јачањем улоге државе у привредној делатности довело је до јачања улоге конзула, до кумулације дипл и конз функција у личности дипл представника. Од I светског рата низ држава поверава својим дипл представницима вршење конз послова. Поверавање кон функција дипл представницима регулише се на бази реципроцитета. Са обзиром на околност да прекид дипл односа не повлачи аутоматски и прекид конз односа да конзули у вршењу својих функција могу непосредно да опште са месним органима власти, што није случај са дипл представницима, даје установи конзула одређени еластицитет, што је данас веома значајно.

21. УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ

Узроци пропасти Друштва народаДН је прва опште политичка организација на свету основана 1919. године, престала је правно да постоји 1946. године. Последње заседање одржано је у Женеви од 08. до 18. априла када је донета одлука да се сва његова имовина пренесе на нову светску организацију УН. Међутим, друштво народа је де факто престало да постоји још уочи II св рата. Разлог неуспеха треба тражити с једне стране у самој организационој структури ове организације, а с друге стране у политичким условима тог времена. ДH било је саставни део мировних уговора закључених после I св рата. Пакт није извршио прецизно разграничење надлежности између два главна органа Савета и Скупштине, што је у великој мери ометало рад. Основна слабост ДH лежала је у околности да оно никад није постало универзална светска организација, како је то првобитно било замишљено. Пад ауторитета ДН уследио је нарочито после неуспеха и немогућности да се супротстави продирању Јапана у Манџурију 1931. године. Атлантска повеља - декларација УН - Рат који је повео Хитлер у циљу светске доминације довео је у питање све политичке, моралне и културне вредности. Организационе припреме борбе за ново уређење света отпочеле су још 1940. године. На заједничком састанку председника САД, Рузвелта и министра председника Велике Британије, Черчила, одржаном 14. августа 1941. године, у прокламацији познатој под именом Атлантска повеља, два државника су изнела основне смернице послератне политике, а између осталог и то:

1. да се убудуће неће вршити никакве територијалне промене које не би одговарале слободно израженој вољи народа

2. да сви народи имају право да изаберу облик владавине према свом нахођењу10


3. све државе велике и мале, победнице и побеђене, треба да имају подједнак приступ трговини и сировинама света

4. сви народи света било из реалистичких или моралних разлога, нужно морају доћи до сазнања о потреби одрицања од употребе силе.

Атлантска повеља не представља правну обавезу, па ни формални акт јер није потписана од стране поменутих државника. Атлантска повеља представља констатацију о циљевима у смислу борба против нацизма. Након ступања у рат САД, Атлантска повеља је укључена у декларацију УН која представља формално правни акт свечано усвојен и потписан у Вашингтону 1942. године од стране 26 земаља чланица антихитлеровске коалиције. Декларацијом је формиран војни савез великих и малих сила, земаља са различитим друштвено-економским системима под називом УН. Конференција у СФ - усвајање повеље – 50 учесница конференције потписало повељу УН, тако што су Кина, Ф, СССР, ГБ и САД, као и већина осталих држава потписница, депоновали своје ратификационе инструменте код владе САД. Органи ОУН – ГС, СБ, Економски и социјални савет, Старатељски савет, МСП и Секретаријат као административни орган.

22. ЦИЉЕВИ И НАЧЕЛА ОУН

УН представљају заједницу суверених држава, засновану на начелу суверене једнакости. Основ те организације представља Повеља која је по својој природи вишестрани уговор, који хијерархијски стоји изнад свих осталих уговора. Као добровољна организација УН се обраћају својим члановима путем препорука, а уколико желе да створе чврсту правну обавезу прибегавају закључењу међ. уговора. Преговори, споразуми и добровољна сарадња су основни методи рада Организације. Оснивачи УН видели су смисао и основни циљ организације у стварању једног универзалног система безбедности унутар заједнице суверених држава. Сама безбедност представља темељни садржај Повеље. Економски хаос и социјална неправда биле су у прошлости извор рата. Према томе мир који има у виду Повеља треба да буде остварен кроз спречавање аката агресије, континуирано решавање политичких, економских, социјалних, културних и хуманитарних проблема. Све ове акције имају за циљ на коме је саздана Повеља јединство света и недељивост светског мира. Члан 2. Повеље садржи начела на којима треба да се реализују циљеви. Ту пре свега излази:

1. начело забране силе2. начело мирног решавања међ.спорова3. начело савесног испуњавања обавеза преузетих у сагласности са Повељом4. начело забране интервенције у унутрашње свари држава.

Повеља прокламује начело самоопредељења и доследно томе, остављају пуну слободу државама да одлучују о облику владавине или свом друштвено политичком уређењу.

23. САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

СБ је орган коме је поверена одговорност за мир и безбедност у свету. Данас броји 5 сталних и 10 несталних чланова. Да би деловао ефикасније сваки члан СБ има свог сталног представника у седишту организације. Мандат председника траје месец дана. Иницијативу за састанак може дати било која чланица, ГС или нека држава која износи спор пред СБ. Помоћни орган је Комитет војног штаба са задатком да пружа савете и указује помоћ савету о свим питањима која се тичу војних потреба. Надлежност СБ је одржавање мира и безбедности као и изборна функција од које зависи функционисање целокупног механизма. СБ има двоструку функцију: да испитају сваки спор или ситуацију која може да угрози међ. мир и безбедност и да предузима превентивне или принудне мере у случају угрожавања мира, нарушавања мира или напада. Сваки члан има само један глас. Стални

11


чланови имају право вета. У поступку мирног решавања спорова уздржава се члан који је умешан у спор, како би се спречила употреба вета. Само се за избор судија МСП тражи апсолутна већина.

24. ГЕНЕРАЛНА СКУПШТИНА УН

ГС је једини пленарни у коме су заступљене све државе чланице на бази пуне равноправности. Свака држава има само један глас, без обзира на бројност делегације. Помоћне органе чини 7 комитета који се поклапају са главним задацима скупштине:- комитет за политику и безбедност- специјални политички комитет- комитет за привреду и финансије- комитет за социјалност, хуманитарна и културна питања- комитет за старатељство- комитет за управу и буџетска питања и - комитет за правна питања.

Члан 20. предвиђа редовна годишња заседања и ванредна по потреби. Редовна отпочињу трећег уторка сваког септембра у години. Ванредна заседања сазива секретар на захтев СБ или већине чланова ГС УН. За свако заседање се бира председник и 7 потпредседника. Да не би дошло до укрштања са надлежностима СБ, она не може да учини никакве препоруке док СБ расправља о некој ситуацији унутар своје надлежности, уколико то СБ не затражи. Она утврђује начела на којима треба да почива светски мир, а СБ предузима мере за њихово спровођење.

25. ЕКОНОМСКО СОЦИЈАЛНИ САВЕТ

Оснивачи УН пошли су од сазнања да стабилност тек постављеног политичког система зависи од економских и социјалних услова у свету. ЕСС делује под руководством ГС. Има 54 члана и бира их ГС на 3 године, сваке године по 18. Ако расправља питање од интереса за неког члана УН који није члан ЕСС, биће позван да учествује у расправи, али без права гласа. Два редовна годишња заседања. ЕСС формирао регионалне економске комисије и функционално-техничке. Регионалне комисије су међувладина тела, састављена од представника држава ових региона. Функционално-техничке комисије покривају поједине секторе рада, нпр. Комисија за социјални развој, Комисија за статистику, итд. Чланове ових комисија предлажу државе, уз консултовање са ген секретаром, а коначно их потврђује ЕСС. Од значаја је сарадња са Специјализованим агенцијама и НВО. ЕСС може из области своје надлежности да припреми нацрт конвенција, које затим подноси на одобрење ГС. ЕСС представља механизам који олакшава сарадњу на економском и социјалном плану, а не међ ауторитет који би могао наметнути своје одлуке, као СБ. може да сазива међ конференције по питањима из своје надлежности.

26. ЧЛАНСТВО У ОУН - ПРИЈЕМ, УСЛОВИ ПРИЈЕМА И СУСПЕНЗИЈА ЧЛАНСКИХ ПРАВА

УН су замишљене као универзална светска организација која у својим редовима треба да окупи све државе света. Међутим, Повеља не предвиђа аутоматско чланство само на основу изјаве воље једне државе, него поставља одређене услове и захтева одређене гаранције код држава које желе да ступе у чланство. УН засноване су на начелу добровољности што значи да чланство зависи и од нахођења држава. Универзалност је према томе циљ коме организација тежи. Повеља УН дели чланове на чланове осниваче и накнадно примљене. Чланови оснивачи су оне државе које пошто су узеле учешћа на Конференцији у Сан Франциску, предходно потписале декларацију УН и ратификовале Повељу. У погледу правног положаја оригиналних чланова и накнадно примљених нема никакве разлике, у питању је само морални престиж. Наша земља улази у круг држава оснивача. Пријем у чланство спада у надлежност двају главних органа: ГС и СБ и у том процесу улога оба органа је подједнако значајна.

12


Кандидатуру за чланство поставља сама држава. Она упућује писмену молбу Генералном секретару, који је затим са свим поднесцима доставља СБ. Генерални секретар нема право да испитује оправданост захтева једне државе. За доношење препоруке потреба је потврдан глас деветорице чланова укључујући ти гласове сталних чланова СБ. Негативан глас ма ког од сталних чланова може спречити пријем једне државе у чланство УН. У случају позитивне одлуке ГС доноси коначну одлуку о пријему и то са већином гласова чланова који су присутни и који гласају. Препорука СБ је условни акт без кога ГС не може да донесе своју одлуку. Повеља омогућује чланство само државама и под условима да је држава мирољубива и да је способна и вољна да извршава обавезе садржане у Повељи. Чланство у УН престаје искључењем или добровољним иступом. Искључење представља једну драстичну меру коју Организација предузима само у случају ако присуство неког члана може да нанесе штету Организацији или је спречава у ефикасном вршењу њених функција. Одлуку о искључењу доноси ГС на предлог СБ. У погледу добровољног иступа из организације Повеља не садржи изричите одредбе. Ако један члан услед изузетних околности налази да је приморан да се повуче и да препусти осталим члановима обавезу одржавања мира и безбедности, треба му то и дозволити. Као изузетне околности комитет је навео два случаја: 1) кад се Организација покаже неспособном да одржи мир и 2) када права и обавезе чланова буду измењене амандманима тако да их држава не може прихватити.

27. ОДНОС ПОВЕЉЕ ПРЕМА ДРЖАВАМА НЕЧЛАНИЦАМА

Оснивачи УН пошли су од идеје да Повеља представља темељ новог светског поретка, па су настојали да створени правни систем обухвати до извесне мере и државе нечланице. Организације ће настојати да државе нечланице поступају у складу са начелима уколико је то потребно ради очувања и одржања међ.мира и безбедности. Међутим, то не значи да се појава о обавезе које произилазе из Повеље аутоматски протежу и на државе нечланице. Држава која није члан УН може да скрене пажњу СБ или ГС, на сваки спор у коме је она једна од странака, ако унапред прими у вези са тим спором обавезе мирног решавања. Држава која није члан УН може да постане члан Статута МСП под условима које ће у сваком појединачном случају одредити ГС на препоруку СБ.

28. КОЛЕКТИВНА БЕЗБЕДНОСТ – ПОЈАМ

Колективна безбедност је један од инструмената политике УН. Безбедност подразумева не само спречавање рата и оружаних сукоба, него и омогућавање несметаног развоја свих чланица међ.заједнице, што претпоставља скупину активности, не смо војних. Безбедност садржи три основна елемента:

1. одрицање од употребе силе као средства за решавање међ спорова2. недељивост светског мира и ангажовање свих чланица међ заједнице у спречавању аката

агресије и успостављању светског мира 3. повиновање одлукама међ ауторитета који је снабдевен надлежношћу да утврди повреду мира и

одлучи о мерама које треба предузети.Систем колективне безбедности искључује потпуно силу из свог оперативног механизма. Колективна безбедност се историјски појављује у склопу МО први пут у Друштву народа, а затим у УН. Теорија колективне безбедности развила се као реакција на систем равнотеже силе. Систем равнотеже почива на симетрији силе, односно, таквом распореду силе како ниједна учесница не би могла да доминира, док систем колективне безбедности почива на јединству светског мира и заједничкој акцији свих држава чланица. Заједничка акција није ограничена само на војно поље, него и на дипл, економско и политичко. Основна слабост равнотеже силе лежи у томе да свака промена у односу снага изазива поремећај и доводи до нових сукоба. Хладни рат је формално окончан споразумно двају лидера Горбачова и Буша и означио је почетак дубоких структуралних промена у међ. односима. Политички вакум изазван силаском СССР са светске сцене омогућио је СБ да делује ефикасније, о чему најбоље сведочи Заливски рат. Међутим, дошло је до злоупотребе овог стања од стране САД јер је уследио арогантан став и наметање политичке воље.

29. ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА13


УН није наддржавна творевина, већ правна личност и субјект МП. Организација ужива на територији сваког члана ону правну способност која јој је потребна за обављање задатака и постизање њених циљева. УН поседује активно и пасивно право посланства, као и парничну способност. Она се појављује као непосредни носилац права и обавеза у међ. заједници. Целокупна имовина и њена потраживања уживају судски имунитет. Она не може бити предмет преметачине, реквизиције, заплене, а њене просторије, архива и сви документи су неприкосновени. Организација ужива и низ финансијских повластица, може да има фондове злата, девиза, отворене рачуне у свакој монети, а може да врши трансфере својих фондова без ичије контроле. Ослобођена је пореза, царина, увозних и извозних ограничења за предмете који служе за њену службену потребу. Организација је одговорна за дела и пропусте својих органа или за штете које произађу из политичке и војне активности, али само ако дело или пропуст представља прекорачење војне потребе. Она може да закључује двостране или вишестране уговоре са другим организацијама или појединим државама, по процедури коју предвиђа међ. право, а чин ратификације замењен је потврдом од надлежног органа. Сваки Савет закључује уговоре из своје надлежности.

30. ПОЛОЖАЈ СЛУЖБЕНИКА ОУН

Под појмом међ службеника треба схватити лице које обавља делатност од међ значаја, у име и под контролом МО, а непосредно је одговорно за свој рад МО. Делатност службеника мора бити у интересу свих држава чланица односне организације. Прихватајући именовање дајући изјаву или заклетву, међ службеник не губи држављанство своје земље, али не може примати упутства од своје владе, нити учествовати у политичкој активности неспојивој са статусом међ. службеника. Службеници морају да сачувају пуну непристрасност и не смеју да постану оружје у рукама било које владе. Службенике Секретаријата именује Генерални секретар према правилима које је прописала ГС, водећи рачуна о њиховој сличности, а и правилној географској расподели места. Службенички однос са Организацијом регулише се уговором за сваки конкретан случај, а у начелу положај службеника регулисан је Статутом кога је донела ГС. Службенички апарат УН састављен је од сталних службеника и службеника ангажованих за одређени временски период. Конвенција дели комплетно особље УН у три категорије: представнике држава у Организацији, функционере организације и експерте. Експерти су стручњаци које Организација шаље у специјалне мисије и они нису стални службеници организације, па отуда уживају повластице и имунитете само за време трајања мисије. У случају злоупотребе повластица и имунитета Конвенција овлашћује генералног секретара да одузме имунитет, а у односу на самог Генералног секретара то право поверено је СБ.

31. ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА СПЕЦИЈАЛИЗОВАНИХ АГЕНЦИЈА

Активност ограничена на прецизно дефинисане секторе активности. Повеља УН под СА подразумева орг установљене међ споразумом одговорне у оквиру својих статута за делатност по привредним, друштвеним, културним, васпитним, здравственим и сродним питањима. СА представљају: 1) међудржавне орг засноване на МУ; 2) самосталне орг са сопственим механизмом; 3) подручје делатности агенција ограничено је на привредни и социјални план. СА стварају се на бази вишестраних уговора, који представља извор њихове аутономије. Оне нису једнообразне, ни по својој орг структури, ни по техници и начину деловања. Свака СА има свој апарат, своје сопствене финансије и седиште. Државе су повериле СА значајна права која их квалификују као правне личности, субјекте МП. Поседују уговорни капацитет и могу закључити МУ, како са државама, тако и са другим МО. Агенцијама и службеницима признате су повластице и имунитети, аналогно оним које су признате чланицама УН и њиховим службеницима. Нормативни инструменти преко којих делују СА су вишеструки: уговори, техничка правила, препоруке упућене државама чланицама и декларације. СА могу могу упутити државама чланицама препоруке у односу на поједине области, које да би постале

14


ефективне морају државе усвојити путем унутрашњих правних аката. Чланство у СА није условљено чланством у УН. Одредбе о односу СА и УН садрже статути СА. СА подносе годишње извештаје ЕСС. ГС има овлашћења у односу на финансирање агенције.

32. МЕЂУНАРОДНА ОРГАНИЗАЦИЈА РАДА

Идеја о потреби заштите радника јавља се крајем 18. и почетком 19. века. Средином 19. века захтевано је да се донесе јединствен закон о заштити радника који би важио за све држ. Д и CH су покушале кроз унутрашње законодавство и билатералне споразуме да реше проблеме радника, али то није дало резултате. Победа октобарске револуције и страх од ширења револуционарних идеја био је додатни елемент који је допринео да се проблем стави на дневни ред мировне конференције у Паризу 1919. Посебна комисија састављена од 15 чланова предложила је формирање МОР, која би обезбеђивала боље услове рада, социјалну правду и на тај начин помирила интересе радника и послодаваца. Део XIII Версајског уговора о миру носио је назив ''Рад''. Тај део ВУ је издвојен и постао је устав нове организације, као део система Друштва народа. МОР има циљ да кроз сталну делатност ради на побољшању социјалних и економских услова радника. Њен рад је посебно усмерен на: 1) регулисање дужине радног времена; 2) спречавање незапослености и регулисање снабдевања радном снагом; 3) стручно уздизање радника; 4) социјалну заштиту и подједнаку заштиту живота и здравља радника у свим гранама привредне делатности. МОР је преузела обавезу да потпомаже удружења са истоветним програмима. МОР је заснован на начелима да рад није роба, да је слобода изражавања и удруживања од битног значаја за људски напредак, да беда представља опасност по општи напредак човечанства и да за једнак рад треба обезбедити једнаку накнаду, без дискриминације у односу на пол, расу, итд. Органи МОР су: Међ конференција рада, Административни савет и Међ биро рада. МКР представља пленарни орган који се састаје најмање једанпут годишње. Састављен је од националних делегација, у које улазе два председника владе и по један представник послодаваца и радника. Представнике радника и послодаваца именује влада. МКР доноси своје одлуке 2/3 већином. Као врховни орган, МКР утврђује опште смернице политике, доноси конвенције, препоруке и резолуције. Административни савет је извршни орган састављен од 56 чланова, од којих 28 представника влада и по 14 представника радника и послодаваца. Половина представника влада мора бити из индустријски најразвијенијих земаља. Мандат АС траје 3 године. Биро врши улогу секретаријата, а на челу се налази генерални директор, кога поставља АС. Биро припрема конференције, прикупља податке и даје обавештења о свим питањима која улазе у надлежност ове Организације. МОР је специфична МО, заснована на вишестраном У. МОР представља правну личност са широким овлашћењима у области регулисања радних односа. Конференција МОР може да доноси нацрте међ конвенција и препоруке по питањима која још нису зрела за уговорно регулисање. За пуноважност конвенција потребна је ратификација од стране држ чланица. У случају одбијања ратификације држ чланица је дужна да обавести генералног директора о разлозима и тешкоћама које стоје на путу усвајања. МОР има развијен механизам контроле. Држ чланице морају достављати годишње, а по потреби и повремене извештаје о примени конвенција и препорука.Извештаји подлежу анализи од стране два тела МОР: Комитета експерата (18 независних чланова) и Комитета конференције која је састављена на трипартитној основи.

33. МЕЂУНАРОДНЕ ФИНАНСИЈСКЕ АГЕНЦИЈЕ

Стварање ових организација условљено је екон и полит разлозима. II св рат изазвао је поремећаје у систему међ плаћања, што је могло имати кобне последице на све, а посебно на односе ГБ и САД. И због других разлога јавила се потреба да се механизам међ финансирања постави на другој основи. Одлука о оснивању Међ банке за обнову и развој и ММФ донета је на конференцији у Бретонсвуду (САД, 1944), која је сазвана на иницијативу Рузвелта. Ове две орг представљају независне механизме, формиране на бази посебних У, али су међусобно тесно повезани. Чланство у банци условљено је чланством у ММФ, као и иступ из чланства. Циљеви ММФ су: 1) да развија међ монет сарадњу; 2) да олакша ширење и равномерно развијање међ трговине; 3) да допринесе стабилности курсева и спречи утакмицу у обарању курсева; 4) да помаже завођење мултилатералног система плаћања и отклања девизна ограничења која коче развој светске трговине. Свака чланица је дужна да у ММФ унесе

15


одређену квоту, чија се висина утврђује на бази националног дохотка, златних резерви и обима трговинске размене. Једна од претпоставки ефикасног деловања ММФ је стабилност националних валута. Зато, приоритет валута, држ чланице могу мењати само уз сагласност ММФ и то само у случају успостављања валутне равнотеже. Циљеви Међ банке за О и Р су: 1) да помаже О и Р земаља чланица, инвестирајући капитал у производне сврхе и Р мање развијених земаља; 2) да подстиче приватне инвестиције у иностранству дајући своје јемство или зајмове; 3) да замењује приватне инвестиције, кад приватни капитал није приступачан под умереним условима; 4) да плански помаже, на дужи рок, равномерно развијање међ трговине; 5) да, у годинама после рата, помогне у постепеном преласку на мирнодопску привреду. И Банка и ММФ, представљају правне личности и њихове трансакције су регулисане МЈП. Орг структура им је једнообразна, али се оне у великој мери разликују од структуре СА и осталих МО. Органи Банке су: Скупштина гувернера, Извршни одбор и Председник са потребним бројем високих стручњака и административног особља. Код ММФ се уместо председника појављује Ген директор. Систем гласања зависи од уложеног капитала. ''Свака чланица имаће 250 гласова и још по један глас за сваку акцију у њеном поседу''. То значи да је гласачки механизам у рукама најбогатијих. Структура гласања је предмет жестоке критике од стране неразвијених земаља које захтевају да се цео систем ревидира у склопу изградње новог екон поретка. Али, треба истаћи да се у пракси и Банке и ММФ, најчешће избегава формална процедура гласања, а решења траже на бази консензуса.

34. ЕВРОПСКА УНИЈА

Европска привредна заједница како је гласио њен првобитни назив, познатија под именом Заједничко тржиште основана је Уговором потписаним у Риму 25.марта 1957. године, а ступила је на снагу јануара 1958. године. Државе чланице Белгија, Немачка, Француска, Италија, Луксембург и Холандија, одлучиле су да успоставе заједничко тржиште и постепено у току прелазног периода од 12 до 15 година ускладе привредне политике својих земаља и на тај начин обезбеде хармоничан развитак привреде унутар целе заједнице. После десетогодишњих преговора 1972. године потписан је уговор о приступању ГБ, ИРЛ, ДАН и Н. Поред пуноправних чланица, Уговор предвиђа и придружене чланове, чији се статус, права и обавезе регулишу засебним уговором између Заједнице. На састанку шефова држава и влада, одржаном 7. фебруара 1992. године у НЛ, потписан је Уговор о основању ЕУ који је ступио на снагу 1. јануара 1993. године. Унија има заједничке органе са Заједницом за угаљ и челик и Европском атомском заједницом. Комисија се и овде појављује као извршни орган који обавља све послове које јој повери Савет као највиши орган Уније који утврђује политичке смернице. Унија има широку мрежу помоћних органа саветодавног карактера именованих из редова високих стручњака. Унија представља значајан чинилац у међ размени добара, јер близу 1/4 светске трговине налази се у њеним рукама, а сама та чињеница даје овој Организацији одређену политичку снагу, нарочито када је реч о односу према трећим земљама. Унија представља организацију високо развијених земаља Западне Европе које су се успешно супротставиле притиску капитала још моћније силе САД. Наиме, заједничко тржиште засновано је на царинској унији која не признаје и не проширује повластице на треће земље. Треће земље на тржишту су оптерећене царинама и тарифама, те да би обезбедиле пласман својим производима морају нужно снизити цене својих производа испод цене производа држава чланица. Унија прибегава закључењу билатералних уговора са појединим земљама како би се ублажиле штетне последице система. 27 чланица сада. Европска унија има неколико институција: Европски парламент, Савет ЕУ (Савет министара), Европска комисија, Европски суд правде и Европски финансијски суд. Постоји неколико финансијских тела: Европска централна банка (који заједно са националним (народним) банкама чини Европски систем централних банака) и Европска инвестициона банка (укључујући Европски инвестициони фонд).

35. НАТО

Северноатлански пакт или како се скраћено зове НАТО улази у категорију војнополитичких организација. Закључен је на иницијативу САД и дефинисан је у фази свог настанка као одбрамбени регионални савез. Војнополитички савези нису нова појава али док су они ступали у дејство само у доба рата или ванредног стања, НАТО представља вишу форму организације кроз чврсто постављене

16


институционалне оквире, а то значи сталан војно-административни апарат и сопствени буџет. НАТО отуда представља МО која континуирано делује. Пакт је потписан 4. априла 1949. године у Вашингтону између B, CДN, ДAN, F, ISL, I, LUK, NL, N, P, GB и USA. У НАТО је Лондонским протоколом од 1951. године примљена GR и TR, а уговором од 1954. године, примљена је Д, а 1981. године и Е. НАТО данас обухвата 26 држава чланица. Као свој основни циљ уговор предвиђа колективну одбрану и очување мира. Оружани напад на једну или више чланица биће посматран као напад против свих па су отуда уговорне стране преузеле обавезу да притекну у помоћ нападнутим чланицама свим средствима која буду потребна, укључујући и употребу оружане силе. Овај део уговора представља централно место целокупног система. Непосредно извршавање обавеза уговор поверава свом главном органу Савету кога сачињавају министри иностраних послова, одбране и финансија сила потписница. Савет се састаје једанпут годишње, а по потреби може се одржати и ванредно заседање на захтев било које државе чланице. Одлуке савета доносе се једногласно. Савет има веома широку надлежност по политичким, војним, финансијским и административним питањима. Помоћни орган Савета је Војни комитет састављен од начелника генералштаба држава чланица и Комитет за цивилна питања који сваки са своје стране имају широку мрежу извршних органа. Да би се обезбедио континуитет у раду формиран је Стални савет заменика чије је седиште било првобитно у Паризу, а данас се налази у Бриселу, где је такође и седиште Секретаријата. НАТО је одбрамбени савез формиран сагласно одредбама Повеље УН. Своју пун хомогеност НАТО до данас није остварио. Француска је прва испољила незадовољство јер није имала подршку НАТО-а у Алжиру, нити приликом француско-британско-израелске агресије на Египат 1956. године. Симптоми дубоке кризе НАТО-а испољили су се поводом сукоба трију чланица ГБ, ГР и ТР око Кипра. Након напуштања Варшавског пакта, дезинтеграције СССР-а и уједињења Д, НАТО се суочио са једним новим светом у стратешком, политичком и економском смислу. На састанку ове Организације у Риму 7-8 новембра 1991. године, утврђен је нови идентитет и нова садржина. Задржавајући своју првобитну одбрамбену функцију у односу на територију држава чланица НАТО је једностраним актом „Декларацијом о миру и сарадњи“ промовисан и додељена му је кључна улога у изградњи новог поретка у Европи, пре свега да постане главни инструмент за регулисање криза. Војна димензија остаје и даље битни елемент, али да би се обезбедила стабилност потребно је проширити активност на политички, економски, социјални и еколошки план. Остварење тог подухвата пројектовано је кроз најтешње повезивање са Европском унијом. На састанку НАТО-а у Бриселу 1993. године, донета је одлука да се НАТО укључи и у мировне операције УН и понудио је или боље речено наметнуо је УН програм сарадње. Од одбрамбеног савеза какав је био у фази настанка НАТО је прерастао у офанзивни механизам без утврђених граница и прецизних циљева. Своје прве борбене акције извео је у Босни бомбардовањем српских положаја. Свој нови идентитет НАТО је усмерио у двоструком правцу:- да се Алијанса претвори у глобалног чувара мира који би почивао на вредносном систему САД и - да Алијанса постане инструмент колективне безбедности при чему би Повеља била формално-

правно покриће даљих акција.

36. ОЕБС – ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА ЕВРОПСКУ БЕЗБЕДНОСТ И САРАДЊУ

Организација је произишла из процеса дипл конференција на којима се расправљало о проблемима безбедности и сарадње у Европи – Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС). Почетни корак у превладавању јаза између Западне и Источне Европе у доба хладног рата представљала је Конференција шефова и влада одржана у Хелсинкију. Значај Конференције по чему ће остати забележена у историји, јесте у увођењу проблематике људских права као примарног елемента у међудржавним односима. Завршни акт садржи десет основних принципа који представљају темељ безбедносног система у Европи, а то су :

1. принцип суверене једнакости2. уздржавање од употребе и претње силом3. неповредивост граница4. поштовање територијалног интегритета држава5. мирно решавање спорова6. забрана мешања у унутрашње послове државе

17


7. поштовање људских слобода8. равноправност и право народа на самоопредељење9. сарадња међу државама и10. савесно испуњавање обавеза.

Механизам ОЕБС-а се састоји из следећих тела:1. Организација шефова држава и влада која треба да се одржава сваке две године, којој је као

највишем политичком скупу поверено утврђивање политике и смерница за рад.2. Савет састављен од министара спољних послова који су одговорни за руковођење, па су им у

том циљу дата широка овлашћења. 3. Комитет високих функционера назван касније високи савет, појављује са као општи координатор

рада, али му није оверена надлежност у вези спречавања сукоба и руковођење кризама. 4. Председавајућа „тројка“ која прати текућа збивања и консултују се о даљим корацима.

Председавајући је министар спољних послова земље у којој је одржан састанак, а Тројку поред њега чине бивши и будући председавајући.

5. Секретаријат којим руководи генерални секретар, а чије је седиште у Бечу, али постоји уред и у Прагу.

ОЕБС данас има 56 чланица.

37. ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ВАТИКАНА И СВЕТА СТОЛИЦА

На међ. плану најистакнутије место припало је католичкој цркви, пре свега због њене организације која је вековима носила изразито политичко обележје. Она данас представља универзалну верску организацију и то са централистичким уређењем, заснованом на хијерархијском односу који не познаје националне границе. Њен циљ је спровођење и обезбеђење идејног јединства католика у свету. Врховни поглавар је Папа, чије је седиште у Ватикану. Од њега надлежност добијају бискупи. Латерански уговори из 1929. године, састоје се од три документа:- политичког споразума- финансијске конвенције- конкордата између Италије и Свете столице

У личности Папе сједињује се духовна и световна моћ. Папа је намесник Исуса Христа и врховни поглавар универзалне и суверене државе. Признате су му привилегије, права и почасти, као и краљу Италије. Он располаже законодавном, извршном и судском влашћу, одржава дипл односе, има своје полицијске снаге. Изасланици Свете столице уживају све повластице као дипл представници.

38. ПАКТОВИ О ПРАВИМА ЧОВЕКА

39. ПОЛОЖАЈ ИЗБЕГЛИЦА И АПАТРИДА

Проблем избеглица постављен је пред међ заједницу после Првог светског рата, када су се, како услед самог рата, тако и револуција и унутрашњих немира милиони људи, са најразличитијим схватањима и идеологијама, нашли ван своје земље. Крајем Другог светског рата у Европи се нашло преко 11 милиона избеглица и расељених лица. Под појмом избеглица подразумева се лице које прибегне на страну територију, услед прогона на расној, верској и националној основи, или због свог политичког схватања и припадности одређеној друштвеној групи. Избеглица је странац у свакој земљи у којој се нађе. Право на међ заштиту има избеглица који је дошао у сукоб са унутрашњим поретком своје државе, али не и лице које дође у сукоб са међ поретком које почини злочин против мира, ратни злочин или злочин против човечности. Избеглица има право избора и места боравка и слободу кретања. Да би се омогућило кретање избеглица државе на чијој територији редовно бораве, снабдеће избеглице путним исправама, према посебном обрасцу утврђеном Конвенцијом. Окончање избегличког статуса могуће је кроз асимилацију и натурализацију, као и пресељење избеглице у трећу земљу. Апатриди су лица без држављанства. Могуће је да се појам избеглице и апатрида стекне у једној личности, али у суштини то су два различита појма. Појам избеглице везан је за политичке моменте тј. прогон лица на политичкој, расној и верској основи. Насупрот томе, појам апатрида везан је за правне моменте. Једно

18


лице може остати без држављанства, било да је рођено од родитеља чије држављанство није било регулисано, било да је отказало држављанство једној земљи, а да није стекло у другој услед сукоба закона или сукцесије. Апатрид се не може протерати из земље у којој борави сем из разлога државне безбедности или јавног реда. Проблем држављанства остаје и даље питање које улази у надлежност држава. Конвенција не дира у права држава у погледу пријема или отпуста из држављанства.

40. ПРАВО АЗИЛА И ЕКСТРАДИЦИЈА

Под установом азила подразумева се заштита коју држава даје поједницу који тражи уточиште на њеној територији или месту се налази под контролом њених органа. У прво време је азил било место где би се појединац склањао (храмови), а у средњем веку азил су уживали сви кривци што предвиђа и Душанов законик. Данас се азил даје само политичким избеглицама и учиниоцима политичких кривичних дела. Он се може дати појединцу или групи која је у својој земљи изложена прогону по било ком основу. Азил се не може дати лицу које изврши неко међ. кривично дело. Наука међ. права разликује територијални и екстериторијални азил. Територијални, односно унутрашњи се пружа на територији државе, а екстериторијални (дипл) се даје у згради амбасаде, на ратном броду, дакле ван територије државе. Правни основ и једног и другог почива на суверенитету и забрани интервенције. Територијални почива на територијалном суверенитету, а дипл на принципу екстериторијалности. Екстрадиција је формално-правни процес, када кроз неколико фаза једна држава предаје другој лице у циљу извршења казне над њим или вођења кривичног поступка. Учесници у процесу су суверене државе, а објекат је појединац. Правни основ екстрадиције може бити уговор, правила куртоазије и реципроцитет, унутрашњи прописи државе. Уговори о екстрадицији могу бити двострани и вишестрани. Они дефинишу дела подложна екстрадицији или набрајањем дела или системом елиминације. Правила куртоазије и реципроцитет заступљени су код држава које гаје искрене и пријатељске односе. У одсуству уговорног регулисања, питање екстрадиције се регулише унутрашњим прописима. Претпоставке за екстрадицију су :- да је држава надлежна за пресуђење кривичног дела- да ће лице бити предато надлежном судском органу који ће водити поступак

Тиме се обезбеђује правна заштита лица сходно унутрашњем праву државе.

41. ЗАШТИТА МАЊИНА

Под мањином подразумевају се групе појединаца, држављана дате државе која се од бројно преовлађујуће групе држављана разликују по свом етничком пореклу, језику, националној или верској припадности. Припадност једној мањини могуће је ценити на основу субјективних елемената тј. изјаве односног лица о припадности одређеној мањини или на основу објективних елемената тј. постојања одређених чињеница које објективно условљавају припадности једног лица одређеној мањинској групи, као што је на пример припадност одређеној верској организацији. Од појма припадника мањина треба разликовати појам странца, досељеника и избеглице. Заштита мањина кроз целу историју била је у функцији задовољења хуманитарних циљева и одржања мира и безбедност у свету, а не подржавања било каквих политичких амбиција или евентуалног отцепљења матици земљи. Зато мањинама није признато право на самоопредељење до отцепљења. Друштво народа по први пут установљава један релативно целовит систем мањинске заштите. Негативна страна овог система била је у чињеници да он није обухватио све државе. Теорија међ. права није јединствена у оцени правног положаја и мањина у том погледу. Једни су им признавали субјективитет, а други су их описивали као објекат заштите. Декларација о мањинама истакла је да припадност мањини не ослобађа припадника мањине обавеза из устава и закона те државе.

42. ИНДИВИДУАЛНА КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ

19


Међ поредак је био строго међудржавни и прихватио је територијалну надлежност држава као свој врховни принцип. Све интензивнији међ. саобраћај принудио је државе да путем МУ дефинишу дела која угрожавају универзалне људске вредности и опште интересе држава, те да предвиде санкције. Још крајем прошлог века трговина робљем проглашена је међ. злочин. Борба против пиратерије има своју дугу историју, а своје коначно право решење добила је 1958. године у Конвенцији о отвореном мору. Међ заједница се ограничава на утврђивање међ. кривичних дела која угрожавају опште интересе заједнице, а кажњавање препушта државама. Другим речима, међ. кривично право се правно употпуњује кроз унутрашње правне системе држава који предвиђају санкције. Територијални принцип остаје и надаље основни и полазни принцип у материји кривичног права, али су усвојене још два додатна принципа заштитни и принцип универзалности. МП не садржи општу забрану за државе да примене своје законе и надлежност својих судова на лица, имовину и дела почињена ван њене територије, која угрожавају њене интересе, без обзира да ли је извршилац дела држављанин или странац. Претпоставка за примену принципа самозаштите је да се лице нађе под влашћу државе и да су директно повређена права и интереси државе. Овај принцип примењује се данас код отмице авиона. Принцип универзалности у свом традиционалном виду примењен је код пиратерије. Било који члан међ. заједнице, на основу овог принципа, дужан је да казни извршиоца дела које представља опасност по универзалне вредности и примени своје кривично право, уколико лице дође под њену власт. Примена санкција остварује се кроз националне судове. Међутим, треба истаћи да национални судови квалификују инкриминисано понашање на основу норми МП, што указује на међ карактер дела.

43. ДРЖАВНА ГРАНИЦА

Под државним границама подразумевају се равни које деле вертикално, укључујући ту ваздушну област и земљину утробу двеју држава или подручје једне државе од слободног мора. Док су разграничења сувоземне територије прецизно и трајно утврђена, те не могу бити мењана једностраном одлуком државе, поморске границе су подложне променама, зависно од ширине територијалног мора коју држава утврђује својим унутрашњим актима. Сувоземне границе су најосетљивије, јер раздвајају суверени простор двеју држава. Насупрот томе границе на мору и у ваздуху разграничавају простор држава у односу на пространства које представљају заједничко добро човечанства.Границе се деле на:- природне и - вештачке – представљају замишљене равни, праволинијски постављене, а обележавају се граничним

стубовима, повлаче се обично у равничарским пределима и пустињама. Природне границе следе природна обележја: планинске венце, речна корита, језера или морске обале. Природне границе могу бити створене и вештачким путем тако што се дуж границе изгради канал или подигне шума. Водене границе пролазе преко река, затворених мора, канала мореуза, залива и територијалног мора. Уколико дође до изненадног померања речног тока мења се и граница, а земљиште природно придодато долази под власт државе на чијој се територији увећање догодило. Ако дође до нагле промене речног тока тако да река напусти своје раније корито, гранична линија остаје на старом месту, а река ће припасти држави на чију је територију скренула. Сувереност над речним острвима утврђује се зависно од његовог положаја у односу на граничну линију. Уколико је острво на средини, дели се између суседних држава, у противном припада држави у чијем се делу реке налази. Код граничних језера примењује се принцип правичне поделе. Мања језера се деле између држава, а код већих се споразумом одређују територијалне воде, а остали део проглашава се слободним. Планински венци су још од давнина сматрани најефикаснијом границом. Гранична линија повлачи се линијом највиших врхова или пак водомеђом двеју водених токова. Утврђивање граница има две фазе: прва је делимична и своди се на утврђивање граничне линије путем дефинисања и описивања на бази географских карата и друге документације. Друга је демаркација која се изводи на терену од стране мешовитих комисија.

44. НАЧИН СТИЦАЊА ДРЖАВНЕ ТЕРИТОРИЈЕ

Државе не могу путем употребе силе да увећају своју територију.20


Цесија – уступање држ територије другој држ путем МУ. Може бити извршена на бази размена територија, У новије време прибегава се пристанку становништва у виду гласања – плебисцита. (Аљаска, Курилска за Сахалинска острва)Мирна окупација – заснивање суверенитета једне државе над областима које до тада нису потпадале под власт ни једне државе и представља једнострану акцију државе. Да би била правоваљана са становишта МП, потребно је: 1) да је извршена од стране државе, односно њених овлашћених органа, а не приватних лица; 2) да предметна територија није припадала ни једној држави; 3) да је заузимање извршено стварно, а не фиктивно, да држава физички контролише територију, да организује власт и преузме међ одговорност; 4) потребно је да држава о томе обавести остале чланове међ заједнице, како би се пружила могућност на евентуалне приговоре.Прираштај – увећање држ територије услед природних појава (стварање делте на ушћу, одроњавање земљишта и стварање наноса. Власт над увећаним деловима припада држави над чијом територијом се то увећање догодило. Може бити природни и вештачки. Одржај – споран начин стицања територије, не постоји јединствен став. Доказује се одсуством протеста од стране осталих чланова међ заједнице

45. МЕЂУНАРОДНЕ СЛУЖБЕНОСТИ

МС представља вољно ограничење суверенитета једне државе на делу своје територије у корист једне или више држава путем међународних уговора. С је строго територијално право и у том смислу треба разлучити ограничење суверенитета које држава преузима, посредством службености од ограничења суверенитета која држава трпи у односу на одређене категорије лица. Суштина С своди се на оптерећење територије државе, па отуда С по правилу дели судбину територије. Однос који се ствара између држава установљењем С није однос доминације него однос сарадње у обостраном интересу. С се може установити само између двеју суверених јединки, што значи да је то МП однос, регулисан МП. Први услов за установљавање С је да држава има суверенитет над односном територијом. С се може засновати само МУ што значи да је потребан изричит пристанак државе јер се постојање С не може се никад претпостављати. Општа ограничења територијалног суверенитета наметнута су обичајним правилима свим државама чланицама међ. заједнице, на пример, право пролаза трговачких бродова кроз територијалне воде не могу се подвести под појам С. Природне С су ограничења која трпе државе на основу општеприхваћених правила МП. С насупрот томе имају индивидуални карактер и ту се ствара индивидуални правни однос. С престају заједничким споразумом отказом од стране државе у чију корист су установљене, прикључењем територије државе за коју је везана С територији друге државе, која се појављује као корисник С. С може престати и на основу клаузуле. С се деле зависно од садржине, предмета и циља на: економске и војне или војнополитичке. Економске С се установљавају у циљу побољшања трговачког промета, развоја саобраћаја или искоришћавања природног богатства. Могу се састојати у формирању слободних царинских зона, изградњи нафтовода, праву држава да изградњом железничке пруге повежу извесне саобраћајне чворове, поставе телефонске каблове итд. Војне С су у прошлости најчешће везане за мировне уговоре и састојале су се у забрани подизања утврђења дуж граница. У савременим условима многобројни облици војне стратегије приказују се као МС на пример, давање војних база, успостављање ваздушних коридора, уступање земљишта за извођење војне обуке, право прелаза војних јединица преко туђе територије.

46. РЕЖИМ ПЛОВИДБЕ НА ДУНАВУ

Најзначајнији водени пут у Европи. Режим пловидбе до I св рата – начела о слободи пловидбе на међ рекама, донета на Бечком конгресу 1815, примењена су на Дунав, Париским У од 1856. формиране су две комисије: европска и прибрежна. Привремена европска комисија имала је за задатак рашчишћавање делте Дунава како би се омогућила пловидба већим бродовима. Стална прибрежна комисија требало је да донесе правила о пловидби, речној полицији и да након 2 год преузме све послове из надлежности европске комисије. Међутим, она је потиснута у позадину, а европској комисији је стално продужаван мандат и проширивана надлежност. Она је постала стално тело које је имало право да доноси уредбе, наплаћује таксе, врши полицијски надзор, кажњава преступе. На овај начин, велике силе себи су

21


обезбедиле контролу и право непосредног управљања. Решавање дунавског питања, у то време, одражавало је политичке односе у Европи. Режим пловидбе између два рата – био је регулисан У о миру 1919, 1920 и дефинитивним статутом Дунава 1921. ови акти су санкционисали одредбе париског У, па и проширили права великих сила. Статут је гарантовао слободу пловидбе на Дунаву, од Улма до ушћа за све бродове, па чак и на његовим притокама и пловним каналима, који би се у будућности евентуално саградили. Управа над Дунавом била је поверена европској и међ Дунавској комисији. Европска комисија имала је широка законодавна, судска, административна и финансијска овлашћења, те је њој било поверено обезбеђење слободе пловидбе. Међ Дунавска комисија се углавном бавила правом надзора. Статут је измењен Синајским споразумом од 1938, а касније употпуњен Букурешким У од 1939. ревизију статута условиле су тадашње политичке кризе у Европи. Пред II св рат, промет на Дунаву је доста заостајао за прометом на другим рекама, што је била последица природних препрека које нису могле бити уклоњене услед полит сукоба. Режим пловидбе после II св рата – Конвенција из 1948. године прокламује начело слободе пловидбе за држављане, трговачке бродове и робу. Конвенција забрањује пловидбу ратних бродова неприбрежних земаља. Што се тиче пловидбе ратних бродова подунавских земаља, они могу пловити само у својим територијалним водама, а у туђе воде могу упловити само уз претходну сагласност односне државе. Режим установљен поменутом Конвенцијом односи се само на пловни део Дунава од Улма до Црног мора, а у делти само на рукавац, а не на целу делту, нити на притоке Дунава. Право каботаже (месни промет, пилотажа) резервисано је искључиво за прибрежне земље. Санитарну, царинску и полицијску службу на Дунаву врше подунавске земље. Са друге стране прибрежне земље морају да одржавају своје секторе у пловном стању, за речне, а на одговарајућим деловима и за поморске бродове, као и да предузму све потребне радове за обезбеђење и побољшање услова пловидбе. Уколико једна подунавска земља није у стању да сама предузме радове који су у њеној територијалној надлежности, обавезна је да извођење тих радова препусти Дунавској комисији, али их ни у ком случају не може преносити на другу државу. Конвенција од 1948. године, установљава једнобразни режим пловидбе за цео пловни ток Дунава. Да би се обезбедила правилна примена, а и координација рада између прибрежних држ, формирана је Дунавска комисија, надлежна за цео ток Дунава, састављена искључиво од представника прибрежних држава. Овој комисији признато је својство правне личности. Они уживају дипл имунитет, а службене просторије и архив су неповредиви. Имају печат, заставу. Може се јавити као странка у спору пред судом, могу закључивати уговоре и уживају фискалне повластице. Комисија треба да: 1) изводи генерални план великих радова који је у интересу пловидбе; 2) да успостави једнообразни систем одржавања пловних путева и утврди основне одредбе за пловидбу Дунавом; 3) да уједначује правила речне безбедности;: 4) да објављује за потребе пловидбе приручнике, саобраћајне карте и атласе; 5) да координира рад хидро-метеоролошких служби. Комисија бира председника, потпредседника и секретара на 3 године. У случају спора у погледу примене и тумачења конвенције, ако се не реши директним преговорима, износи се пред комисију за мирење. Она је састављена од по једног представника сваке спорне стране и једног представника држ која није у спору, а кога одређује или председник или сама Дунавска комисија. Одлуке комисије су коначне и обавезне за спорне стране.

47. ПОЛАЗНА ИЛИ БАЗНА ЛИНИЈА

Море је у физичком смислу једна органска, недељива целина. МП мора ту целину дели на морске појасеве. Морски појасеви су правни институти настали деобом мора као физичке целине. Основ разликовања појединих морских појасева је обим права којима обална држ у конкретном појасу располаже. Права држава се смањују идући од копна ка пучини. У правној деоби мора основни параметар је базна линија. Од те линије мери се ширина ТМ и СМП, ЕКП и ИЕЗ. Може бити нормална и права. Нормална представља линију ниске воде дуж обале, како је назначена на поморским картама крупног формата које обална држ службено признаје. У случају изразите хоризонталне разуђености обале или ако се дуж обале у њеној непосредној близини налази низ острва, обалној држ допуштено је повлачење правих полазних линија, тј. линија које не следе линију копна, већ спајају истакнуте тачке на копну и на острвима.

48. УНУТРАШЊЕ МОРСКЕ ВОДЕ22


Под УМВ подразумевају се делови мора који леже иза базне линије. Одликују се чврстом повезаношћу са копном. У УМВ спадају: ушћа река, морски простори лука, заливи, затворена мора, делови мора између низа острва и море између линије ниске воде и највишег нивоа мора. УМВ се налазе под пуним суверенитетом обалне држ. За време боравка у УМВ, страни бродови и лица која на њима бораве су потчињени јурисдикцији обалне држ. Заливи представљају јасно истакнуте увале које задиру у копно под условом да је површина те увале једнака или већа од површине полукруга чији је пречник једнак дужини линије која затвара улаз у увалу. Залив припада држ чије су обале залива, а ако обале припадају двема или више држ, установљава се појас ТМ, а остали део потпада под режим отвореном мора. Ако се река директно улива у море, полазну линију представља правац преко ушћа реке између тачака на линији осеке на њеним обалама. Ако се река на ушћу рачва, примењују се правила која важе за заливе. Ако се низ острва налази уз копнену територију, обална држ има право да у унутрашње морске воде уврсти и морски простор између праве полазне линије која спаја најистуреније тачке на острвима и на копну. Практикује се углавном у Европи (GB, N, GR, TR). Затворена мора се одређују као морски простори који су са отвореним морем спојени мореузом, али тако да су све обале мора и мореузи под сувереном влашћу једне држ (Азовско море).

49. АРХИПЕЛАШКО МОРЕ

А држ су оне држ чија се територија састоји у целини од једног или више архипелага, који су тако повезани да заједно чине природну географску, економску и политичку целину или се историјски сматрају таквом целином. А држ имају право да прокламују тзв. А море, које се дефинише као простор између острва и ТМ или између УМВ и ТМ. Унутрашња граница А вода је линија осеке дуж обале острва или равне базне линије који одређују спољну границу УМВ. Спољну границу А вода чине тзв. А полазне линије, тј. линије које спајају крајње тачке најудаљенијих острва и надводних гребена у архипелагу. А воде су подвргнуте под сувереност А држ. При том сувереност држ трпи извесна ограничења која су институционализована у а) праву пролаза страних бродова и б) правима суседних држава. а) Најзначајније ограничење суверености А државе је право нешкодљивог проласка бродова свих држава кроз А море аналогно нешкодљивом проласку кроз ТМ. А држ може на бази недискриминације између страних бродова, из разлога безбедности, привремено обуставити нешкодљиви пролаз страних бродова у тачно одређеним деловима својих А вода.А држ може одредити пловне, као и ваздушне путеве изнад А мора, погодне за сигуран, непрекинут и брз пролаз бродова (ваздухоплова) кроз А воде или ТМ. Бродови и ваздухоплови који се користе А пловним путевима дужни су пловити А водама, односно летети изнад њих без задржавања и брзо ради сврсисходног и непрекинутог пролаза. У обавези су да се уздрже од сваке претње силом или употребе силе против територијалног интегритета, суверености или независности обалне држ, као и од делатности које нису својствене редовном начину непрекинутог и брзог пролаза. А држ нема право да у случају нешкодљивог пролаза ТМ, заснује своју грађанску или кривичну јурисдикцију, као што нема овлашћења да предузима мере у циљу спречавања пролаза који се потпуно не уклапа у транзитни пролаз. б) Конвенција обавезује А држ да поштује постојеће споразуме са другим држ и да призна традиционална риболовна права и друге легитимне делатности непосредних суседних држ на појединим подручјима која улазе у А воде. Институт А мора представља компромис између захтева А држ да заштите своје политичке, економске и безбедносне интересе и захтева великих поморских сила да се очува у највећој могућој мери право пролаза свих бродова.

50. ТЕРИТОРИЈАЛНО МОРЕ

Под ТМ подразумева се појас који се у одређеној ширини протеже дуж обале, од полазне линије у правцу отвореног мора. Право се протеже и на ваздушни простор, односно дно. У систему правне деобе, ТМ се налази између УМВ и отвореног мора. Ширина овог појаса се одређује једностраним актом. Конвенција није утврдила тачну границу ТМ, већ је обалним држ оставила могућност да ли установљавају СМП и у којој ширини, иду у одређивању ТМ до 12 н/м. ТМ налази се под сувереношћу обалне држ. У ТМ обална држ поседује низ права која чине биће суверенитета: врши законодавну,

23


судску и полицијску власт, уређује пловидбу, располаже искључивим правом експлоатације поморског блага, итд. Суверена власт није апсолутна, пошто трпи ограничења у облику нешкодљивог пролаза страних бродова. Женевска конвенција је дефинисала нешкодљив пролаз на општи начин као пролаз који не нарушава мир, поредак или безбедност обалне државе. Конвенција о праву мора (1982) набраја случајеве у којим је пролаз шкодљив: а) ако страни брод прети силом или употребљава силу или ако на други начин крши начела МП садржана у Повељи; б) ако обавља вежбе са оружјем или га користи; в) ако прикупља обавештења на штету одбране и безбедности обалне државе; г) свака пропагандна делатност ради насртаја на одбрану и безбедност обалне државе; д) полетање, спуштање или прихватање на брод било каквог ваздухоплова; ђ) лансирање, спуштање или прихватање на брод било какве војне направе; е) укрцавање или искрцавање робе, новца или лица супротно прописима обалне државе или њеним прописима о усељавању; ж) сваки акт хотимичног загађења; з) сваку риболовну делатност; и) итд. Вршење нешкодљивог превоза може се обуставити у одређеним зонама ТМ уколико је та обустава неопходна са становишта заштите безбедности обалне државе.

51. СПОЉНИ МОРСКИ ПОЈАС

То је морски простор који се наслања на спољну ивицу ТМ у коме су обалној држави признате извесне специјалне надлежности. Женевска конвенција о ТМ и СМП дефинише спољни појас као „зону отвореног мора која се граничи са ТМ“ у коме обална држава може вршити надзор да би:- на својој територији или у свом територијалном мору спречила прекршаје својих закона о

царинском, фискалном и санитарном надзору над усељавањем и - да би кажњавала кршење тих истих закона почињених на њеној територији или у њеном

територијалном моруМП признаје обалној држави у СМП превентивну, контролну и репресивну надлежност у циљу заштите царинских, фискалних и санитарних интереса као и интереса у вези са усељавањем. Обална држава нема право да да важење својих закона и прописа прошири на спољни појас који је по дефиницији део отвореног мора. Женевска конвенција је на општи начин утврђивала да се СМП не може протезати преко линије од основне линије од које се мери ширина ТМ. Другим речима, она није одредила ширину овог појаса на егзактан начин, већ је обалним државама остављено да у оквиру 12н/м према свом нахођењу конституишу однос ширине ТМ и ширине морског појаса.

52. ЕПИКОНТИНЕНТАЛНИ ПОЈАС

ЕКП као правни појам подразумева онај део морског дна и подземља у коме обална држава има ексклузивно право истраживања и искоришћавања природних богатстава. Конвенција предвиђа да ЕКП обухвата: морско дно и подморје поморских области које леже уз обалу, али које се налазе ван територијалног

мора до дубине од 200м или преко те границе до тачке где дубина воде која лежи изнад њих дозвољава коришћење природних богатстава поменутих области

морско дно и подморје одговарајућих подморских области која леже уз обале острва У овом појасу обалној држави се признају суверена права у сврху истраживања и коришћења његових природних богатстава. Права обалне државе на ЕКП не дирају у режим мора која леже изнад њега (отворено море) нити у режим ваздушног простора изнад тих вода. У том смислу обална држава не може ометати постављање или одржавање поморских каблова и цевовода на континенталном слоју.

53. ИСКЉУЧИВА ЕКОНОМСКА ЗОНА

ИЕЗ је појас одређене ширине који се простире од ТМ у правцу ОМ у коме се обалној држ признају искључива или ексклузивна права у погледу искоришћавања биолошких и минералних богатстава мора. Пракса установљена искључивих права обалних држ у погледу искоришћавања богатстава мора уз обалу изван граница ТМ добила је подршку на више међ конф. Конвенција о праву мора од 1982. године дефинише ЕЗ као подручје које се налази изван ТМ и уз њега, у ширини од највише 200 н/м рачунајући од полазних црта за одређивање ширине ТМ. ИЕЗ стоји на средини између режима ТМ и

24


ОМ. Обална држ у ИЕЗ има: 1) суверена права у сврху истраживања и искоришћавања, очувања и управљања природним изворима, морског дна и подземља и вода изнад њега, као и у погледу других активности у сврху економске експлоатације и истраживања зоне, као што је производња енергије коришћењем морских струја и ветрова; 2) јурисдикцију у погледу изградње и употребе вештачких острва, инсталација и постројења, поморског научног истраживања и заштите и очувања морске средине. Обална држ има право да примењује своје законе и прописе у вези својих овлашћења која се тичу научног истраживања мора, итд. Постоје прописи који ограничавају права обалне држ. Та ограничења су двојака: са једне стране треће држ уживају у овом појасу слободе својствене режиму ОМ. Са друге стране постоје права трећих држ на коришћење биолошких извора мора, не односе се на минерална богатства ИЕЗ (лов рибе и сл). Необалне држ, тј. држ које немају непосредну везу са морем имају право да на правичној основи лове део вишка живих богатстава ИЕЗ обалних држ које се налазе у истој регији или субрегији. Државама у неповољном географском положају конвенција признаје право да на основу споразума учествују на правичној основи у искоришћавању одговарајућег дела вишка живих богатстава ИЕЗ обалних држ у истој регији и субрегији.

54. МЕЂУНАРОДНА ЗОНА

МЗ обухвата дно мора и океана и његово подземље изван граница националне јурисдикције. МЗ не дира у правни режим воденог и ваздушног стуба изнад МЗ. УН су 1969. у очекивању да се конституише одговарајући правни режим прогласиле мораторијум у погледу активности на дну мора и океана изван граница националне јурисдикције. 1970. од стране ГС УН донесена Декларација о принципима који регулишу морско дно и поморје. Декларација садржи 15 начела о основним односима на морском и океанском дну. Истакнуто је да МЗ мора бити резервисана искључиво за мирољубиве активности и да ће истраживање и искоришћавање њених природних богатстава бити обављено у интересу целокупне Међ заједнице. Такође је истакнуто да ниједна држ не може истицати сувереност у МЗ. Конвенција о праву мора конкретизује концепт МЗ крећући се у координатама начела Декларације од 1970. године. Титулар права на МЗ као заједничко добро је човечанство као целина, које представља самостална МО – Међ власт. Организовање и надзирање делатности у МЗ ради управљања богатствима која се тамо налазе поверено је Међународној власти за морско дно. Власт представља самосталну МО засновану на начелу суверене једнакости свих чланица. Седиште власти је на Јамајци, с тим што Власт може оснивати регионалне центре или уреде. Главни органи Власти су: Скупштина, Веће и Секретаријат. У циљу непосредног оперативног остваривања делатности у МЗ оснива се Предузеће. Скупштина је врховни орган Власти који сачињавају представници свих држ чланица. Скупштина има генералну и специјалну надлежност. У генералну спада утврђивање опште политике у сваком питању из надлежности Власти. Специјална обухвата задатке као што су избор чланова Већа, генералног секретара, доношење буџета Власти, разматрање извештаја Већа и Предузећа, итд. Сваки члан Скупштине има један глас. Одлуке се доносе већином гласова чланова који су присутни и гласају. Одлуке о мериторним питањима доносе се 2/3 већином чланова који су присутни и гласају, под условом да таква већина обухвата најмање већину чланова који учествују на заседању. Веће је извршни орган Скупштине. Састављено је од представника 36 држ које Скупштина бира на период од 4 године. Веће своје одлуке доноси 2/3, 3/4 већином и консензусом зависно од питања. Већу у раду помажу Економско-планска и Правно-техничка комисија. Секретаријат је административни орган који сачињавају генерални секретар и особље. Генералног секретара бира Скупштина на предлог Већа. Мандат траје 4 године и може се поново бирати. Предузеће је оперативни орган преко кога Власт обавља делатности у МЗ, те врши транспорт, прераду и маркетинг руда добијених из МЗ. Предузеће поседује правну и пословну способност тако да је овлашћено да склапа уговоре, заједничке аранжмане или друге аранжмане, да истиче, даје у закуп, поседује и располаже непокретном и покретном имовином и да буде странка у судским поступцима.

55. ОТВОРЕНО МОРЕ

С обзиром на стална проширења јурисдикције обалних држава, ОМ се дефинише на негативан начин као морски простор изван граница националних јурисдикција. По свом карактеру, ОМ представљају

25


заједничко добро свих народа. Начело слободе мора у теорији први је разрадио холандски правник Гроцијус који је супротстављајући се дотадашњој пракси подвлашћивања делова ОМ од стране великих сила, иступио са тврдњом да море не може бити под сувереношћу ниједне државе, да не може бити својина државе јер га оне фактички не могу запосести нити окупирати, не могу га потчинити својој искључивој јурисдикцији. Отуда је море по својој природи слободно и представља опште добро човечанства. Конвенција о ОМ 1958. године, садржину начела слободе ОМ види нарочито у четири слободе: слободи пловидбе, слободи риболова, слободи постављања поморских каблова и цевовода и слободи прелета. Нова Конвенција о праву мора овим слободама додаје и слободу подизања вештачких острва и других уређаја које дозвољава МП и слободу научног истраживања. На ОМ нема установљене суверене власти нити пак непосредне међ. јурисдикције, већ су односи на мору засновани на начелу персоналитета закона. Наиме, иако нема јурисдикцију на самом ОМ држава у принципу поседује и врши власт над бродовима који њиме плове по основу припадности то јест заставе брода. Свака држава им обавезу да: - води регистар бродова са именима и подацима о бродовима који носе њену заставу- да има над сваким бродом своје заставе, његовим заповедником, официрима и посадом јурисдикцију

према свом унутрашњем праву у погледу управних, техничких и специјалних предмета који се тичу брода

- да предузима мере потребне безбедности на мору.Јурисдикција над трговачким бродовима је релативног карактера, јер у случају озбиљног основа за сумњу над тим бродовима се установљава директна међ. јурисдикција, посредством ратних бродова. По Женевској Конвенцији озбиљног основа за сумњу има у случајевима када се :- брод бави пиратеријом- брод бави трговином робљем- када је брод, иако вије страну заставу или одбија да истакне своју заставу, у ствари брод исте

државне припадности као ратни брод- када је брод без државне припадности- када се брод бави неовлашћеним емитовањем радио-звучних и телевизијских програма.

Морско разбојништво или пиратерија према Конвенцији о отвореном мору представља:- сваки незаконити акт насиља, задржавање или свака пљачка почињена у личне сврхе од стране

посаде или путника неког приватног брода или приватног ваздухоплова, - на ОМ против неког брода или ваздухоплова или против лица или добара која се на њима налазе.- против брода или ваздухоплова, лица или добара у месту које не спада под јурисдикцију ниједне

државе- сваки акт добровољног учешћа у коришћењу брода или ваздухоплова када су ономе ко их почини

познате чињенице које том броду дају обележје пиратског бродаМорско разбојништво се данас сматра међународним злочином.

56. МОРЕУЗИ

Мореузи - представљају природне морске пролазе који служе за међ. пловидбу између два дела отвореног мора (Гибралтар) или између отвореног мора и ТМ стране државе (Тиренски мореуз). Постоји неколико врста мореуза: 1) мореузи у којима је правни режим у целини или делимично утврђен међ. конвенцијама које су

одавно на снази за те мореузе (Гибралтар, Босфор, Дарданели, дански мореузи и Магеланов пролаз).2) мореузе чији је правни режим утврђен општим обичајним и уговорним правилима МП о мореузима.

Постоје две групе ових мореуза. Једну чине мореузи чија је ширина већа од двоструке максималне ширине ТМ (Отрант), тако да читавом својом дужином садрже за пловидбу погодан појас отвореног мора. На овим мореузима важи режим слободне пловидбе и прелета. Другу групу чине мореузи чија ширина на једном или више места не прелази 24 н/м, а повезују два дела ОМ или ОМ са ТМ стране државе која нема својих обала на мореузу. Женевска конвенција о ТМ и СМП (1958) предвиђа за ову групу мореуза нешкодљив пролаз страних бродова који се не може обуставити.

Конвенција о праву мора (1982) уноси новине у режим мореуза чији режим није регулисан међ. уговорима. Главна новина је институт транзитног пролаза који се примењује на мореузима који служе

26


међ. пловидби између једног дела ОМ или ИЕЗ и другог дела ОМ или ИЕЗ чија ширина на једном или више места не прелази 24 н/м. Под транзитним пролазом се подразумева остваривање слободе пролаза бродова и слободе прелета ваздухоплова једино ради непрекинутог и брзог транзита мореузом између једног дела ОМ или ИЕЗ и другог дела ОМ или ИЕЗ. Конвенција о праву мора (1982) задржава и институт нешкодљивог пролаза кроз мореузе.

57. МОРСКИ КАНАЛИ – ПАНАМСКИ, СУЕЦКИ И КИЛСКИ

То су творевине људских руку, вештачки прокопани на територији једне или више држ, а који физички спајају два мора у циљу краће и безбедније пловидбе. Уобичајена је подела канала на међ морске канале (Суец, Панама, Кил) и унутрашње морске канале (Коринт). За разлику од међ режим унутрашњих морских канала у целини је подвргнут међ прописима држ на чијој територији је канал прокопан. Режим међ канала није изграђиван по неком јединственом обрасцу, на основу неке норме општег МП, већ од случаја до случаја као резултат сучељавања различитих политичко стратешких и економских интереса. Режим постојећих међ морских канала регулисан је У, билатералним или мултилатералним. Суец – 1869 отворен. Цариградска конвенција из 1888 утврђује да ће Суец увек бити слободан за време рата и мира, за све трговачке и ратне бродове, без разлике у погледу заставе. То право се ускраћује једино зараћеним странама. Ова правила су поштована током америчко-шпанског, руско-јапанског, па чак и турско-италијанског рата, иако је Египат био турски вазал. У I св рату канал постаје савезничка поморска база, са искључивим монополом искоришћавања пловног пута од стране ГБ. 1936 Египат и ГБ склапају У којим се потврђује да је канал интегрални део египатске територије, а 1954 ГБ се обавезује да повуче своје трупе, с тим да у наредних 7 година може да их врати у канал, ако нека трећа држ нападне било коју чланицу Арапске лиге или Турску. СБ 1956 доноси резолуцију о начелима које се односе на статус канала и режим пловидбе: 1) пролаз каналом је слободан и отворен без дискриминације; 2) мора се поштовати суверенитет Египта; 3) одвајање управљања каналом од било какве политике; 4) утврђивање такси за пловидбу каналом вршиће се споразумом Египта и корисника канала; 5) део прихода се користи за одржавање и побољшање пловидбености канала. Панама – 1914 отворен. САД су имале суверенитет над каналом до 1977. год када су Панама и САД склопиле два У: У о ПК (Основни У) и У о трајној неутрализацији ПК, уз серију пропратних аката. Према ОУ, Панама има општу територијалну јурисдикцију у зони канала, те примењује своје кривично и грађанско законодавство. Истовремено У је предвиђао да ће САД до 1999. год задржати контролу над земљом, водом и инсталацијама, како би обезбедила управу, пловидбу и контролу канала. Панама треба да се оспособи за самосталну управу и одбрану канала. САД су до 2000. године вршиле управу над каналом преко комисије ПК, као агенција владе САД. У о трајној неутрализацији и режиму ПК предвиђа повратак канала под суверенитет Панаме која се обавезује на неутрализацију канала са сврхом да у време рата и мира остане сигуран и отворен за миран пролаз бродова свих држ, под условима пуне једнакости. Гарант неутрализације ПК су САД. Кил – прокопан је на територији Д као унутрашњи канал. Такав статус је изгубио Версајским мировним У који га је прогласио отвореним за пролаз свих бродова, изузев држ са којима је Д у рату. Током II св рата канал је третиран као немачка војна база. По завршетку рата, поново је отворен за међ пловидбу, без неког формалног међ акта, тако да се сматра да потпада под општи међ режим пловних путева од општег интереса.

58. ВАЗДУШНА ОБЛАСТ И РЕЖИМ ВАЗДУШНЕ ПЛОВИДБЕ

Ваздухопловно право има свој јавно правни и приватно правни вид. Оба вида су предмет вишестраних и двостраних међ. конвенција, које представљају главне изворе ваздухопловног права. Значајну улогу у регулисању техничких питања из ове области има Међународна агенција за цивилно ваздухопловство. Међ. норме се допуњују кроз национална законодавства. Извори ваздухопловног права су :

- међународни уговори (двострани и вишестрани)- техничка правила, које доноси Агенција- унутрашње норме, које доносе државе у складу са међ. нормама- споразуми, између компанија и држава или самих компанија

27


Прва Конвенција о ваздушној пловидби закључена у Паризу 1919. године. Међутим 1944. године, Влада САД сазвала је Конференцију у Чикагу, којој су присуствовале 52 учеснице, на којој је усвојено следеће:

- завршни акт Конференције- споразум о транзиту- споразум о транспорту и - привремени споразум који решава прелазне ситуације

Споразум о транспорту садржи пет слобода које се односе на редован ваздушни транспорт, а то су :- право нешкодљивог прелета државне територије без спуштања- право спуштања у трговачке циљеве- право искрцавања путника, поште и робе из земаља којој ваздухоплов припада- право искрцавања и укрцавања путника, поште и робе намењене територији ма које од

уговорених странаСпоразум о транзиту садржи:

- право прелета територије без спуштања- право спуштања у трговачке циљеве

Обе ове слободе односе се на редован ваздушни транспорт и то само у односу на цивилне, а не и војне авионе. Неовлашћен улазак у ваздушни простор друге државе, а нарочито војних авиона представља повреду њеног територијалног суверенитета и држава је овлашћена да предузме одговарајуће мере. Држава у чији простор уђе авион има право да предузме мере сходно својим унутрашњим прописима. Може у првом случају да опомене посаду авиона, да захтева или пак принуди авион да се спусти на одређени аеродром у циљу контроле. Ако посада авиона то одбије може применити и принудне мере. Слично као и бродови и авиони морају бити регистровани у једној држави. Сваки ваздухоплов мора бити снабдевен одређеним документима као што су:

- уверење о регистрацији- уверење о пловидбености- путна књига- дозвола за рад радио-станица које се налазе у ваздухоплову- привремени списак путника- манифест - попис терета и дозвола за рад сваког члана посаде.

У случају удеса ваздухоплова извиђања врше органи држава на чијој територији се удес одиграо, али држави код које је ваздухоплов регистрован мора се пружити могућност да упути своје посматраче. Аеродроми се деле на цивилне и војне и правни статус им је различит. Конвенција се односи само на цивилне. Сваки ваздухоплов је дужан да следи ваздушну цесту коју утврђује држава, да слети на одређени аеродром ког државе опредељују за међународни саобраћај у циљу царинске и друге контроле.

59. КОСМИЧКО ПРОСТРАНСТВО

60. ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ АРКТИКА И АНТАРКТИКА

Поларне области су постале предмет интересовања међ заједнице тек последњих деценија, када су у тим пределима откривена рудна богатства, због велике ненасељене површине, итд. Арктик има посебан значај јер је то најкраћи саобраћајни пут између Русије и САД. Због тога су и остале земље (N, CDN, DAN) близу Северног пола поставиле питање свог суверенитета над извесним деловима Арктика. Са друге стране, GB, AUS, ARG, CHL) имају претензије према Јужном полу. Тешкоћу у решавању проблема поларних области представља немогућност да се изврши стварна окупација те територије због климатских и географских услова.

61. ОБЛИЦИ И ВРСТЕ МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА

28


МП не предвиђа посебан облик у коме мора бити изражена воља потписница У. У може бити закључен у писменој или усменој форми, па чак и прећутно. Данас преовладава писмени У, док је прећутан веома редак. Могу бити закључени и у свечаној форми (пактови), праћени заклетвом или у виду мање формалних аката (размена нота између шефова држава). Поред назива „уговор“ уобичајени су још и пакт, повеља, устав, статут, конвенција, акт, компромис, modus vivendi, меморандум, картел и сл. Повеља и устав су резервисани за акте којима се оснивају МО и утврђују њихове надлежности и домашај. Пакт се употребљава за значајна политичка питања и војне савезе. Конвенцијом се регулишу економски односи и културна и социјална питања. Назив акт се употребљава за значајне вишеструке споразуме постигнуте на међ конгресима и конференцијама. Конкордат је резервисан за споразуме које закључује Света столица са државама по питању положаја католичке цркве у другим државама. Компромис се користи за споразуме којима се државе обавезују да ће прибећи арбитражи у циљу решавања неког конкретног спора. Картел закључују команданти оружаних јединица у време трајања непријатељства (размена заробљеника). Протокол је допунски акт раније закљученог уговора којим се његов домашај проширује и утврђује смисао појединих речи и израза. Modus vivendi је прелазни или привремени споразум којим се решава неко актуелно питање на краћи рок. Декларације могу бити једностране и вишестране, зависно од материје које регулишу. Споразум може бити постигнут и производити правно дејство кроз размену нота или писама кроз одговарајуће изјаве влада или парламената. Меморандум о споразумевању је новијег датума. Има уговорну снагу и углавном означава акте, донете на неформалан начин у политички компликованој ситуацији. МП с обзиром на природу уговора, дели У на уговоре законе (лeгислативне) и уговоре погодбе (контрактуелне). Могу бити двострани (билатерални) и вишестрани (мултилатерални). С обзиром на предмет политички, економски итд. могу бити затворени и отворени, зависно од тога да ли постоји или не могућност да им приступе држ које нису учествовале у његовом закључењу. У погледу унутрашње структуре, У се састоји од наслова, инвокације, увода или преамбуле, диспозитивног или оперативног дела и завршних или закључних одредби. Наслов служи за идентификацију У, а може бити званични или незванични. Наслову се обично придодаје и датум закључења У. Инвокација је историјски део У. Састојала се у призивању божанства и њене трагове налазимо једино још код конкордата. У преамбули се обично наводе мотиви којима су се уговорнице руководиле приликом закључења У и циљеви који се желе постићи. Диспозитивни или оперативни део је најважнији део У који утврђује конкретна права и обавезе. Подељен је на чланове као основне деобне јединице. Прелазне или завршне одредбе обухватају читав низ различитих одредби. Као језик уговора раније се обично користио латински, а данас је код билатералних У пуноправна употреба језика уговорница, а код мултилатералних уговора закључених под окриљем ОУН, најчешћи су енглески, француски, руски, кинески и шпански.

62. ПРОЦЕС ЗАКЉУЧИВАЊА МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА

Разликујемо неколико фаза: преговоре, усвајање текста У, аутентификацију текста У и изражавање пристанка на обавезивање уговором које може попримити различите изражајне облике. Преговори – дефинишу се као измена и расправа предлога представника преговарача у циљу постизања споразума. Од посебног значаја два питања: ко су субјекти преговора и како се одвијају преговори. Субјекти преговора могу бити само државе и МО као субјекти МП. У име држ преговоре воде овлашћени представници. Лицу се признаје статус представника у два случаја: ако покаже пуномоћје и ако из праксе заинтересованих држ или других околности произилази да су држ имале намеру да одређено лице сматрају за свог представника без подношења пуномоћја. Неке категорије лица сматрају се представницима држ и без пуномоћја, на основу функције коју врше (председници, премијери и министри спољних послова, шефови дипл мисија и акредитовани представници држ на међ конференцијама или код неке МО). Шефови држава, влада и министри СП су овлашћени на предузимање свих поступака у вези са закључивањем У, док шефови дипл мисија и акредитовани представници држ на међ конференцијама или код МО имају овлашћење само на усвајање текста У. Ако се преговори воде на међ скуповима, уобичајено је да се одвијају на основу правила садржаних у унутрашњем пословнику. Преговори се могу водити усмено и писмено. У случају неуспеха преговора, може се сачинити записник о току преговора и изложеним гледиштима. Усвајање – код усмених споразума сагласност воља је дефинитивни чин у процесу настанка У. Постизање споразума треба

29


преточити у одговарајући инструмент, што се постиже установом усвајања и А текста У. Усвајање текста У је формални акт којим се утврђује облик и садржина будућег У. Техника усвајања текста није једнообразна, већ зависи од врста У. Код билатералних У и обичних вишестраних У усвајање текста У врши се на основу принципа једногласности. На међ конференцијама специјално сазваним ради закључења У доносе се посебна правила о усвајању текста У. То су правила која важе само за ту прилику. На конференцијама које сазива ГС правило је да Секретаријат, по обављеним консултацијама са заинтересованим држ припреми нацрт правила поступака која укључују и правило о усвајању текста У. Конвенција о уговорном праву предвиђа да се текст У усваја са 2/3 већином присутних и гласалих преговарача. У новијој пракси дошло је до стварања процедуралне иновације која се огледа у томе да самa МО, под чијим се окриљем У закључује, редигује и усваја текст У. Аутентификација је поступак установљења дефинитивног текста У. Она је завршни сегмент процедуре која претходи коначном изјашњавању државе-преговарача о томе да ли ће постати страна уговорница или не. А текст није подложан изменама и зато је поуздан ослонац државама преговарачима за оцену домашаја одредби будућег У. Техника А се током времена мењала. У недавној прошлости потпис је био општи метод А. Код двостраних У текст се потписује истовремено у два оригинална примерка, тако да један примерак припада сваком преговарачу. Вишестрани У се потписују у облику једног инструмента као оригиналног примерка, док депозитар издаје заинтересованим држ оверене преписе потписаног примерка. Конвенција о У праву предвиђа да се текст У установљава као веродостојан и коначан према поступку утврђеном самим текстом или споразумом странака. Ако сам текст У предвиђа поступак А, односне одредбе имају ретроактивно дејство. Ако таква процедура није прописана, А се врши потписом, потписом ad referendum или парафирањем текста У од представника држава преговарача или завршног акта конференције у који је унет текст У. Парафирање се састоји у томе што представници преговарача стављају на крају текста иницијале својих имена и презимена. Парафирање се примењује када преговарачи нису овлашћени на потписивање или су прекорачили овлашћења у пуномоћјима или када постоји сумња да је У коначно прихваћен. Потпис ad referendum је потпис под условом накнадног одобрења од стране владе преговарача. Ако влада да одобрење, потпис ad referendum производи уобичајена дејства потписа. Што се тиче текста У који се усвајају у МО, пракса није јединствена. А се у овим случајевима врши на два начина: резолуцијом надлежног органа МО или актом А коју врши надлежан орган МО. А текстова У усвојених у крилу МО врши се на основу релевантних правила МО. Сматра се да потписани У не рађа правне последице, већ представља нацрт У.

63. НАЧИНИ ИЗРАЖАВАЊА ПРИСТАНКА НА ОБАВЕЗИВАЊЕ УГОВОРОМ

64. РЕЗЕРВЕ УЗ ВИШЕСТРАНЕ УГОВОРЕ

Резерве су формалне, вишестране изјаве којима се једна држ ограђује од извесних одредби У. Њих не треба изједначавати са условним прихватањем У или протестом. Код условног прихватања, уговорна страна тражи испуњење одређених услова за У као целину, а резерве се односе само на један део. Условно прихватање не дира садржину У, а резерве се односе само на један део. Протест је једнострана изјава усмерена у циљу оспоравања правоваљаности једног дела У или целине, док је циљ резерве ограничење његовог дејства, а не оспоравање У. Према Бечкој конвенцији, стављање резерве је дозвољено сем ако У: 1) изричито не забрањује резерву; 2) дозвољава само одређене резерве; 3) ако резерва није спојива са циљем и предметом У. Резерве могу производити правно дејство само ако друге уговорне стране дају своју сагласност на предложена ограничења. Сматра се да је нека држ прихватила резерву, ако не уложи приговор. Веома често вишестрани У ограничавају рок за стављање приговора. Резерва мора бити достављена у писменом одговору свим уговорницама, а на исти начин може бити и повучена. Могу се стављати у свим фазама доношења У, али је најпогоднији тренутак у току потписивања, како би било времена за размишљање пре дефинитивног преузимања уговорних обавеза.

65. РЕГИСТРОВАЊЕ И ДЕПОНОВАЊЕ УГОВОРА

Регистрација израста у установу МЈП након I светског рата као правнотехнички одговор на политичке захтеве за укидањем тајне дипл у којој су многи напредни умови и покрети тог доба видели узрок

30


ратова и друштвене нестабилности. Пакт Друштва народа је први међ инструмент у коме је Р МУ подигнута на ниво правне норме. Члан 18 пакта је утврђивао да сваки У или обавеза које убудуће закључи једна чланица ДН мора одмах бити Р код Секретаријата и он ће га објавити чим то буде могуће. Ниједан од ових У или међ обавеза неће бити пуноважан пре него што буде Р. По повељи УН, сваки У и међ споразум који закључи неки члан УН после ступања на снагу повеље биће што је могуће пре Р и објављен од стране Секретаријата; ниједна страна уговорница из таквог У или међ споразума који није Р сагласно одредбама реченице пре неће моћи да се позове на тај уговорни споразум ни пред једним органом УН. У и међ споразуми се Р на два начина: од стране уговорнице или депозитара У и ex officio од стране ОУН. Р врши било која страна уговорница. Секретаријат по службеној дужности Р У и споразуме код којих је сама организација страна уговорница и кад потписници У или споразума овласте организацију да изврши Р. Улога Секретаријата у поступку Р и објављивања У је строго техничке природе. Секретаријат се не упушта у оцену природе У, статуса уговорница, ваљаности У и слична питања.У случају нерегистровања У и међ споразума, санкција је немогућност страна уговорница да се позову на нерегистровани У у случају спора пред органима УН. Депоновање – Примена вишестраних У подразумева читав сплет процедуралних, међусобно повезаних поступака и радњи. Како се ти поступци и радње обављају у току читавог трајања У, уобичајило се да се поверавају једном субјекту – депозитару. Он се одређује самим У. Ако се ради о У закљученом у МО или на некој дипл конференцији под окриљем МО депозитар је обично административни орган организације (у УН по правилу генерални секретар). Функција депозитара је међ природе, па је због тога депозитар дужан да дела објективно и непристрасно. Конвенција дефинише функције депозитара: 1) чување текстова оригинала и пуномоћја која су предата; 2) припремање оверених копија оригиналног текста на другим језицима и њихово достављање странама уговорницама и држ које имају право да то постану; 3) примање свих потписа У, примање и чување свих инструмената, нотификација и саопштења у вези са У; 4) испитивање да ли су потпис, инструмент, нотификација или саопштење дато у вези са У у одговарајућој форми; 5) обавештавање страна уговорница и држ које имају право да то постану актима, нотификацијама и саопштењима у вези са У; 6) обезбеђивање Р У.

66. ВРЕМЕНСКА И ТЕРИТОРИЈАЛНА ПРИМЕНА МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА

Временска – проблем временског важења МУ своди се на два основна питања: 1) од када се сматра да је У ступио на снагу; 2) од ког тренутка У важи. Одговор на прво питање је да је то моменат предвиђен самим У или споразумом странака које су учествовале у преговорима. Ако то није прецизирано, важност почиње када све учеснице изразе пристанак на обавезивање уговором. Међутим, постоје и значајна одступања, нарочито код мулти У, која се испољавају у два правца. Са једне стране, уговорним одредбама се установљава период времена који дели моменат изражавања пристанка на обавезивање, од момента ступања на снагу У. Са друге стране, често се предвиђа да У ступа на снагу када одређени број држ, по правилу мањих од броја држ које су узеле учешће у преговорима, изрази свој пристанак на обавезивање. У пракси се ова два вида одступања појављују кумулативно. Ради остваривања хитне међ сарадње, створена је установа привремене или провизорне употребе У. У или део У примењује се привремено када се очекује његово ступање на снагу: 1) ако је тако одређено самим У; 2) ако су се преговарачи на неки други начин тако споразумели. Опште је правило да У не делују ретроактивно. Међутим, постоји могућност да странке предвиде ретроактивно дејство дела У или У у целини. Оно може бити установљено изричитом клаузулом или прећутно. Постоје и општи изузеци од начела неретроактивности: 1) обавеза држ да не уништи предмет У пре његовог ступања на снагу; 2) клаузуле о заснивању надлежности међ судова у случају спора држ; 3) неке прелазне и завршне одредбе У. У важи до тренутка установљења правних чињеница којима конвенција признаје статус ништавости, престанак У, повлачење из У или његова суспензија. У основе престанка и суспензије У конвенција није убројала сукцесију и избијање непријатељстава, јер они по својој природи представљају абнормално стање које као такво не треба да уђе у корпус правила општег МП. У оквире питања временског важења У улази и категорија тзв интертемпоралног права. Састоји се у следећем: 1) настанак конкретног У мора бити цењен у светлу права које је на снази у време закључења У; 2) примена У треба да буде у складу са позитивним правилима МП. Дејство концепције ИТ права испољава се само у односу на даље трајање права и обавеза из У. Оно повлачи разлику између стварања и трајања уговорних права и по томе се

31


разликује од ретроактивног дејства правних правила. Конвенција, настанак нове норме ius cogens-a са којом већ закључен У није сагласан: 1) ослобађа странке обавезе да наставе са извршавањем У; 2) не штети правним ситуацијама које су настале извршавањем У пре његовог настанка, али се оне могу одржати само ако не долазе у сукоб са новом нормом општег МП. Територијална примена У – У се деле на три групе: 1) У код којих се не поставља питање терит домашаја; 2) У који су по предмету регулисања ограниченог терит домашаја; 3) У чију примену обликује терит димензија. Опште је прихваћено правило да У у одсуству индиција о супротној намери уговорника, важи на целој територији. Дејство У се може терит ограничити и путем федералне клаузуле. То је уговорна одредба на основу које се федеративна држ ослобађа обавезе да гарантује примену У на целој својој територији. Ограничења се могу заснивати изричито и прећутно.

67. ДЕЈСТВО УГОВОРА У ОДНОСУ НА ТРЕЋЕ ДРЖАВЕ

Да би за трећу држ могле настати обавезе из једног одређеног У, Бечка конвенција захтева два услова: 1) да постоји намера уговорних страна да односне одредбе послуже као средство за успостављање обавеза у односу на трећу држ; 2) да трећа држ изричито, писменим путем прихвати те обавезе. Савремена пракса и доктрина сматра да У не рађају обавезе за трећу држ, да У не могу бити закључени на штету трећих држ. На основу чл. 36 Бечке конвенције за држ или групу држ могу произићи одређена права из У, у којима се не појављују као У стране, само под условом да код У страна постоји намера да се та права дају и да се треће држ сагласе са тим правима. При коришћењу права из У треће држ морају се повиновати условима које поставља У. Права у корист трећих могу држ уговорнице поништити или изменити само ако се установи да је било утврђено да се може поништити или изменити без пристанка треће држ. Услови под којима ће се користити права у корист трећих држ могу бити формулисана и у додатном акту, понекад и једностраним актима једне од држ уговорница.. То је најчешће случај код У који регулишу слободну пловидбу на међ рекама, морским каналима или мореузима.

68. КЛАУЗУЛА НАЈПОВЛАШЋЕНИЈЕ НАЦИЈЕ

Представља уговорну одредбу на основу које се уговорне стране обавезују да ће једна другој признати сва права која су дале или ће убудуће дати трећим држ. Све повластице које једна уговорна страна одобри некој трећој држ аутоматски се простире и на држ уговорницу, без посебног признања или изричитог усвајања. Клаузула највећег повлашћења везана је за начело једнакости држ на подручју економских односа. Најчешће се уноси у трговинске У. Може да производи дејство само у односу на материју и на питања која су предмет У, а не може бити протегнута произвољно на сродна подручја. Клаузула представља гаранцију да ће трговина држ уговорница бити третирана исто онако као и трговина трећих земаља које на националном тржишту имају најповлашћеније нације. Дејство клаузуле не може се протегнути на повластице које држ дају својим предузећима, корпорацијама или компанијама, или пак које се, у држ са федеративним системом, примењују у односима федеративних јединица. Клаузула је уношена претежно у билатералне споразуме, а у новије време и у вишестраним (Општи споразум о царинама и трговини).

69. ТУМАЧЕЊЕ МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА

Т је интелектуални поступак који се састоји у утврђивања смисла појединих У одредби или У у целини и то тако што се посебно осветљавају нејасне и вишезначне одредбе. Т је слободна, интелектуална операција која није потчињена строгим правним правилима, а подлежу јој нејасне, двосмислене и вишезначне тачке У. Ако је смисао У јасан, погрешно је говорити о Т. У том случају оно подразумева поступак утврђивања последица које произилазе из У одредби. Случајеви када су У одредбе потпуно јасне, релативно се ретки, због чега се Т веома често примењује. Са обзиром на субјекте Т разликује се : 1) доктринирано Т, које врше теоретичари; 2) Т на унутрашњем плану (једнострано Т У или појединих одредби од стране надлежног органа); 3) Т на међ плану. Ово последње може имати следеће облике: 1) Т од стране судских органа (МСП или Арбитражних судова); 2) Т међ органа који не врше судску функцију; 3) Т од стране свих уговорника; 4) Т од стране једног дела уговорница. Основни методи Т су:

32


језички (текстуални), логички, системски, историјски и циљни. Без обзира о којем се методу ради, У треба Т као логичку целину, чији су поједини делови у функционалној вези. За полазну премису Т, узимају се суштински, унутрашњи елементи У. Не постоје строга правила о редоследу и избору метода Т, већ се избор може вршити зависно од сваког појединог случаја.

70. ОБАВЕЗНА СНАГА МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА

71. РЕВИЗИЈА МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА-REBUS SIC STANTIBUS

72. ПОНИШТАЈ УГОВОРА

73. ПРЕСТАНАК ДЕЈСТВА И СУСПЕНЗИЈА УГОВОРА

Привремена обустава дејства У може наступити у два случаја: 1) на основу У одредби или по пристанку уговорница; 2) обустава примене мулти У на основу споразума неких страна уговорница. 1) У току извршења У могу се појавити извесни догађаји или услови који оправдавају обуставу извршења У. Уговорнице могу такву одредбу унети у сам У, а могу се о суспензији и касније договорити. Примена У може се обуставити у односу на све уговорнице или само у односу на неке од њих. Ако У не садржи одредбу о обустави, до ње може доћи само на основу пристанка свих уговорница. Код мулти У, уставних аката МО, суспензија има по правилу карактер санкција. Битно је да обустава има привремени карактер, у супротном обустава се претвара у престанак У. 2) Конвенција предвиђа могућност да део уговорница закључи споразум о обустави примене уговорних одредби у односима interse. Такав споразум мора бити изричито допуштен уговором и да није изричито забрањен. Ако није изричито забрањен, до обуставе може доћи ако су испуњена два услова: 1) да обустава не дира у уживање права других уговорница која оне имају према уговору, нити на извршавање њихових обавеза; 2) обустава не штети нормалном извршењу У или да није у супротности са његовим предметом и циљем. Уговорнице које закључе споразум о обустави примене У у односима interse, дужне су да о томе обавесте остале уговорнице. Обавеза нотификације није посебан услов за пуноважност споразума о обустави примене мулти У, већ проистиче из начела добре вере. Престанак У подразумева следеће могућности: 1) Престанак или повлачење из У на основу одредби У или по пристанку страна уговорница.

Уговорним одредбама се може предвидети да У престаје: - протеком рока на који је У закључен (овде се разликују У који предвиђају период важења у

облику календарских година или одређивањем дана када У престаје да важи и У код којих протек комбинован са аутоматским продужењем на одређени или неодређени период. Ова друга група под извесним условима представља У са неодређеним роком трајања)

- резолутивним условом (наступање неизвесног догађаја доводи до престанка У. Ако је резолутивни услов објективног карактера, У престаје самом чињеницом наступања тог догађаја. Ако је услов субјективног карактера, У престаје тек када се установи да је он стварно наступио).

- отказом У (одредбе о могућности отказа У могу бити разноврсне и то у погледу датума када је изјава о отказивању допуштена и моменат када таква изјава производи дејство)

2) Отказ У који не садржи одредбе у вези са престанком, повлачењем из У или обуставом У. Конвенција прихвата правило да У који не садржи одредбу о престанку не може бити предмет отказа или повлачења. Од тог правила постоје два изузетка: - ако се установи да су уговорнице имале намеру да допусте могућност отказа или повлачења- ако право на отказивање или повлачење може бити изведено из природе УДа би се заштитио интерес осталих уговорница установљена је обавеза нотификације намере да се У откаже.

3) Престанак или обустава услед накнадног закључења новог У непосредно произилази из саме природе У јер каснији У укида ранији, били изричито или прећутно. Изричитим путем то се чини ако се у каснији У унесе тзв. аброгациона одредба. Прећутним путем ранији У престаје да важи када уговорнице ранијег У закључе нови о истом предмету који је несагласан са претходним у тој мери да је немогућа примена оба У. Конвенција ту допушта ако су испуњен формални и материјални услови. Формални су: да постоји идентитет страна У и да се У односе на исти предмет. Материјални

33


се састоје у: да из каснијег У проистиче намера да су уговорнице желеле да материју регулишу каснијим У и ако је неспојивост одредаба ранијих и каснијих У таква да се не могу примењивати истовремено.

4) Престанак У услед кршења – према конвенцији, до престанка може доћи само у случају битне суштинске повреде. Битна повреда се састоји у одбацивању У које није санкционисано конвенцијом и повредом одредбе битне за остварење предмета и циља У. Код билат У битна повреда овлашћује оштећену страну да истакне повреду као разлог за престанак У. Код мулти У уговорнице могу да обуставе примену У у целини или делимично, или да га окончају: у односима између њих самих и држ прекршиоца и између свих страна уговорница.

5) Накнадна немогућност извршења – већина писаца узима физичку немогућност као основни облик и са њом поистовећује нестанак предмета У. Конвенција физичку немогућност везује за случајеве више силе. Да би дошло до физичке немогућности извршења, потребно је да се стекну извесни услови: да наступи дефинитивни нестанак или уништење предмета У; да је до тога дошло услед више силе; да постоји узрочна веза између више силе и немогућности извршења; да је нестали или уништени предмет неопходан за извршење У. Физичка немогућност може бити трајна или привремена.

6) Настанак нове перемпторне норме општег МП. У овом случају сваки У који је у сукобу са том нормом постаје ништаван и престаје јер се ради о правној немогућности извршења. Престанак У следи аутоматски самом применом правних правила, независно од воље уговорница.

7) Остали услови престанка:- Извршење У – то није адекватан основ престанка за све врсте У. Они који установљавају

генерално правило понашања извесно не могу престати извршењем. - Сукцесија – престанак У услед сукцесије је секундарна последица једна аутономне установе, а не

посебан основ престанка. Такође та правила су диспозитивног карактера, тако да се ефекти сукцесије на У могу избећи на бази споразума.

- Прекид дипл односа према конвенцији не утиче на правне односе који су успостављени између уговорница, осим ако је њихово постојање неопходно за примену У. У овом случају настаје нека врста привремене немогућности извршења која нестаје са успостављањем дипл односа. За ово схватање данас не постоји јако оправдање јер уговорницама увек стоје на располагању директни контакти, као и помоћ трећих држ.

Рат и МУ – схватања о утицају рата на трајање МУ су се мењала током историје. У старој Грчкој је створена установа diffidatio, на основу које се сматрало да свака зараћена страна треба свечано да огласи да се сви постојећи У са осталим зараћеним странама сматрају укинути. Ово правило се дуго користило у међ пракси и ослањало се на тезу неподударности рата и било каквог односа између зараћених страна. Упоредо са појавом мулти У и веће сарадње међу држ напуштена су правила по аутоматском генералном укидању У у случају избијања рата. Наиме, неки се укидају, неки се обустављају од извршења, а извесни тек онда почињу да дејствују. Престају само У који су по својој природи неспојиви са ратом (нпр. У о политичкој сарадњи). Од извршења се суспендују легислативни У, али правни односи успостављени У остају и имају ретроактивно дејство по окончању рата. Избијањем рата неки У постају оперативни. То су У из области ратног права, поготово У о мирном решавању спорова и сл.

74. ДИПЛОМАТСКИ ПРЕГОВОРИ

Преговори се могу одвијати на билат или мулти основи: Преговори на билат основи представљају почетни корак у правцу мирног решавања спорова. Воде се на принципу суверене једнакости и равноправности држ, када држ у спору покушавају да изнађу решење разменом мишљења. Воде се између овлашћених представника владе, тако да не могу да буду преговори личне природе. Овде је битан непосредан контакт страна у спору. Велики број билат и мулти У садржи одредбу на основу које ће све евентуалне спорове решавати, у првом реду, путем преговора. Неки У обавезују странке на међусобне консултације у случају спорова и несугласица и такве консултације су по свом значењу преговори. Обавеза да се ступи у преговоре не подразумева и обавезу да се постигне споразум о решењу спора. Сагласност да се решење спора потражи у преговорима, не мора бити уговорно

34


артикулисано, већ странке до ње могу доћи и након што је спор избио. Основна предност овог средства је еластичност, нарочито ако захтеви одступају од постојећег права. Тада ће се решење лакше наћи на овај начин, него судским путем. Лоше је што су оптерећен субјективизмом, јавним мњењем, вештином вођења и сл. До решења спора долази се компромисом, или на бази узајамних уступака или прихватањем захтева једне стране. Ако се заврше неуспехом, решења се траже у настављању преговора или путем неког другог средства мирног решавања. Преговори на мулти основи воде се на међ скуповима (конгресима и конференцијама). То су непосредни преговори странака у спору, без учешћа других држ и организација. Да би се избегли спорови између држ, прибегава се дипл консултацијама на нивоу министара спољних послова, шефова држ или влада. Ову процедуру предвиђа НАТО као и низ других савремених организација.

75. ДОБРЕ УСЛУГЕ И ПОСРЕДОВАЊЕ

Добре услуге су покушаји једне или више влада које нису у спору или једног или више истакнутих грађана државе која није у спору, да доведе у контакт стране у спору и да им омогући да нађу адекватно решење. Из тога произилази да су елементи ДУ:- интервенција трећих држава које нису укључене у спор- намера да се странке у спору доведу за преговарачки сто или да трећа страна буде курир између

странака у спору- трећа страна не учествује у решавању спора – решење остаје у искључивој надлежности странака у

споруДУ се могу предузимати било на захтев странака у спору, било на иницијативу треће стране. ДУ престају на два начина:- довођењем странака у непосредну везу- кидањем сваке везе између странака у спору ако се добре услуге састоје у преношењу порука

ДУ у највећем броју случајева нуде државе. У новијој пракси ДУ често нуди ОУН или нека истакнута личност организације. ДУ се по правилу врше безусловно. Међутим, познати су случајеви да се за вршење ДУ захтева предходно испуњење извесних услова, који могу бити различити. Посредовање је поступак који се састоји у помирењу супротстављених захтева и смиривања осећања озлојеђености која се могу појавити између држава у спору. Као елементи посредовања могу се навести:- у функцији посредника појављују се државе које нису странке у спору- посредовање има искључиво карактер савета и не обавезује стране у спору

Теоријски посматрано посредовање се од добрих услуга разликује активним учешћем треће стране. Активно учешће посредник огледа се у томе што се преговори између странака у спору воде на бази предлога посредника, који у исто време узима и непосредно учешће у преговорима. И овде је потребан пристанак страна у спору. Код посредовања је значи активније учешће треће стране. Понекад се утврђује као уговорна обавеза. Може бити индивидуално или колективно. Посредник утврђује период у коме треба наћи мирољубиво решење, који не може бити краћи од три и дужи од шест месеци. Данас државе често прихватају посредовање УН. Посредовање престаје ако једна од страна у спору или сам посредник констатује да његови савети нису прихваћени.

76. АНКЕТНЕ КОМИСИЈЕ

У савременом значењу, конституисање АК се везује за хашке конвенције о мирном решавању спорова и тзв. Бријанове уговоре о арбитражи које су САД склопиле са великим бројем држава уочи Првог светског рата. Ако странке не нађу решење дипл путем, могу се формирати међ. АК чији је задатак утврђивање чињеница које леже у основи спора. За разлику од АК регулисаних Хашким конвенцијама, комисије регулисане Бријановим уговорима су сталног карактера, формирају се унапред, броје 5 чланова и делују када је то потребно. Значајна одлука ових комисија је што странке у спору нису могле прибећи непријатељствима пре него што се објави извештај комисије (најкасније за годину дана). Ова установа је утврђена и Повељом УН и стављена је у надлежност ГС и СБ. У пракси ОУН-а, АК се по правилу састављају од представника трећих држ. Дакле, може се закључити да је задатак АК, било да се

35


ради о сталним или ад хок, да расветле чињенично стање путем непристрасног и савременог испитивања. Испитивање чињеница је самостални и искључиви предмет АК.

77. ИЗМИРЕЊЕ

И се састоји у томе да се једном телу које се обично назива комисија повери испитивање спора и предлагање решења које нема обавезну снагу, већ представља препоруку. Приликом И комисија се не ограничава на испитивање чињеничне стране спора већ улази и у правну проблематику и на тај начин се приближава арбитражи. Основна разлика која дели И и арбитражу је необавезност предлога И – у исто време је и елемент сличности И и посредовања. Стога можемо рећи да је И особита комбинација елемената посредовања, АК и арбитраже. Однос ових елемената је такав да И квалификује као самосталан дипл начин решавања спора. Генерални акт предвиђа да сви спорови две или више држава-уговорница који нису могли бити решени дипл путем, треба да буду подвргнути поступку И. У ту сврху оснивају се сталне или ад хок комисије за И. Примена поступка И зависи по генералном акту, од карактера спора. Ако И не уроди плодом, странке у спору могу прибећи арбитражи тек након што истекне рок од месец дана, рачунајући од момента окончања поступка измирења. И се у највећем броју случајева појављује као спона између дипл и судских начина решавања спорова.78. ПОСТУПАК ПРЕД УН

79. АРБИТРАЖА

Према Хашкој конвенцији о мирном решавању спорова од 1907, А има за циљ решавање спорова између држ од стране изабраних судија на бази поштовања права. Њени елементи су: 1) А је изабрани суд; 2) изнети спорови се решавају на бази МП; 3) пресуда је обавезна за све стране у спору. Основна функција ових судова је решавање спорова између држ. Као судски орган, А се бави правним споровима. Поред основне, могу му се ставити у надлежност и акцесорне функције, као што је доношење препорука које немају снагу пресуде. Овакви У су склапани још у старој Грчкој, па и током Средњег века. У савременом значењу, то је творевина 18. века. Стални арбитражни суд – основан на Хашкој конвенцији 1899. са седиштем у Хагу. Он је надлежан за све А спорове, осим ако се странке не споразумеју да оснују посебан А суд. Његова надлежност се може проширити ratione persone и на држ нечланице или спорове између држ чланица и нечланица. За то је потребан пристанак, којим се прецизира предмет спора и овлашћена арбитра. Судије сталног АС се бирају тако што свака уговорница именује по 4 угледна познаваоца МП. Мандат траје 6 година. Спор решавају арбитри које одаберу странке у спору. Суд има два органа: Стални административни савет где су заступљени дипл представници и Биро (административни орган). Функције председника савета врши министар спољних послова NL. Међутим, држ су се ретко обраћале сталном АС, поготово након оснивања МСП. Последњу пресуду овај суд је изрекао 1950. у спору F и GR. Структура суда је веома важна, јер се поверење странака заснива на поверењу у личност арбитра. Странке у спору, традиционално поседују потпуну слободу у избору арбитра. Све до почетка овог века, А се углавном поверавала појединцу. Надлежност ових судова је факултативна и заснива се на компромису, што се може постићи у односу на конкретан спор или на све спорове одређене врсте. Надлежност у погледу решавања спорова, подразумева надлежност у погледу доношења привремених мера. Пред судом се као парничне странке могу појавити само држ, мада је у пракси било случајева да се решавају спорови између држ и МО. У самом поступку од суштинског значаја је воља странака. Некада странке одреде да у сваком случају поступак утврђују компромисом. Извесни У овлашћују АС да донесу сопствена правила поступка. Према Хашкој конвенцији, суд издаје правила поступка за вођење спора и одлучује о облицима, редоследу и времену у коме свака странка мора да закључи своје аргументе. Поступак се у начелу састоји из писмене и усмене фазе. Поднесци, противподнесци и реплике се подносе писмено, а заступници своје аргументе износе усмено. Из економичности, често се изоставља усмена фаза. Поступак се окончава доношењем пресуде, већином гласова на тајној седници. Суд примењује право, које странке утврде у компромису. Оне то могу да учине на два начина: 1) набрајањем правних правила које суд треба да примени; 2) упућивањем на одређене изворе, било изричито, било прећутно. Одлука

36


има карактер пресуде, која је коначна и против ње се не може изјавити жалба. Држ их најчешће извршавају, јер је то питање њихове части и достојанства.

80. МЕЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ - ПОЈАМ, НАДЛЕЖНОСТ И ОРГАНИЗАЦИЈА

Место МСП у позитивном међ. поретку можемо посматрати са формалне и материјалне тачке гледишта. Са формалне тачке МСП је једна од главних органа ОУН. Веза са УН је вишеструка. Статут суда је интегрални део Повеље као уставног акта ОУН, те су стога чланице УН и странке Статута МСП. У поступку избора судија кључно место припада двема политичким органима УН, а то су ГС и СБ. Коначно, СБ се под извесним условима стара о мерама које треба предузети да би се извршила пресуда Суда коју странка у спору не поштује. Са материјалне тачке МСП је тело у чију надлежност спада решавање спорова између држава и давање саветодавних мишљења о правним питањима. Према томе, у оквирима међ. поретка, МСП врши судијску функцију, с тим што у поређењу са унутрашњим судовима представља специфичан суд. Као судски орган, МСП је независно тело које делује на бази МП, независно од политичких момената. Управо због тога је исправно рећи да је МСП главни судски орган УН. Организација – МСП је избор независних судија са седиштем у Хагу. Суд може заседати и на другим местима кад год то сматра пожељним. Судски колегијум броји 15 судија. Судије МСП не могу вршити никакве политичке или управне функције, нити могу у било ком предмету пред Судом наступати као заступници, саветници или адвокати. У вршењу своје службе судије уживају дипл привилегије и имунитете. Председник Суда има првенство над доајеном дипл кора у Хагу. Из реда судија бирају се председник и потпредседник на 3 године, с тим што могу бити поново изабрани. Суд именује секретара који има двоструку функцију – судске и дипл, с једне стране и административне, с друге стране. Суд врши своје делатности у пуном саставу или у већима. Ако суд ради у пуном саставу, кворум чине деветорицу судија. Постоје две врсте већа Суда. Једно веће се установљава за посебне врсте предмета или за конкретан предмет. Ако се веће формира за посебну врсту спорова, састав већа утврђује суд, с тим што се веће мора састојати од најмање тројице судија. Ако се веће установљава за конкретан случај, број судија у већу одређује такође, Суд али уз пристанак странака. Друга врста су већа са скраћеним поступком. Суд их саставља сваке године ради брзог обављања предмета. Већа се састоје од 5 судија. Поступак пред већима може се засновати само уз пристанак странака у спору. Састав суда није сталан, већ се мења од спора до спора. Установа ад хок судије има двоструку функцију:- да изједначи положај парничних странака од којих једна има свог држављанина у већу и - да конституише формалну једнакост парничних странака када ниједан од њих нема судију свог

држављана у већуСудије ад хок се бирају првенствено међу оним личностима које су биле кандидоване за судије МСП.

81. ИЗБОР СУДИЈА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА ПРАВДЕ

Постоје субјективни и објективни услови за избор судија МСП. Субјективни услови утврђени су на општи начин на основу кога се судије бирају без обзира на њихово држављанство из реда личности високих моралних квалитета који испуњавају услове да у својим земљама заузимају највиша судска звања или су признати стручњаци МП. Поред субјективних услова Статут формулише и услове објективног карактера – да се приликом избора судија води рачуна не само о томе да личности које буду изабране појединачно испуњавају потребне услове, него и да у суду као целини буду заступљени најважнији облици цивилизације и главни системи света. Статут изричито предвиђа да двојица судија не могу бити држављани исте државе. У суд су до сада увек бирани држављани великих сила сталних чланица СБ. Процес избора судија састоји се из две сукцесивне фазе: кандидовања и фазе избора. Фаза кандидовања је заснована на систему индиректног кандидовања посредством инструментарија националних група при сталном арбитражном суду. Свака страна уговорница именује на период од 6 година 4 лица високих моралних квалитета и признате упућености у питања МП која чине „националну групу“ у смислу Конвенције. Ове групе се сматрају сталним. Најмање три месеца пре дана избора генерални секретар УН писмено обавештава чланове арбитражног суда, као и чланове ад хок националних група и позива их да у одређеном року предложе личности које су у стању да се приме

37


дужности судија. Свака национална група предлаже највише 4 кандидата. Генерални секретар саставља по алфабетном реду листу предложених личности и доставља је ГС и СБ. Ова два органа УН приступају избору независно један од другог. Сматрају се изабраним они кандидати који добију апсолутну већину у ГС и СБ. Судије се бирају на период од 10 година и могу се поново бирати. Да би се обезбедио континуитет у раду суда 1/3 судија (пет) бира се сваке 3 године.

82. ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Може бити двојак: поступак у парницама и поступак давања саветодавних мишљења. Поступак у парницама започиње на два начина: 1) саопштењем споразума о установљењу надлежности суда; 2) писменим захтевом или тужбом. Ако су странке постигле сагласност да се спор решава пред судом, једна од њих подноси суду саопштење које потписује заступник странке, које прати и пропратно писмо министра спољних послова или амбасадора те стране, акредитованог у Хагу. Особеност овог заснивања надлежности је што у парници нема тужиоца и туженог у формалном смислу речи. Парница започиње тужбом ако су се странке унапред обавезале да ће евентуалне спорове решавати пред судом. Оригинални примерак тужбе потписује заступник тужиоца. Датум уписа тужбе у уписник означава почетак поступка пред судом. Секретар суда доставља свим судијама копије посебног споразума или тужбе и на исти начин обавештава све чланице УН као и друге држ које су овлашћене да се појаве пред судом. Парничне странке представљају заступници, а могу им помагати и правни саветници и адвокати. Службени језици суда су енг и фр, мада је правило да се поступак води на језику о коме се странке споразумеју. Поступак давања саветодавних мишљења почиње након писменог захтева организација или установа које су овлашћење да траже саветодавно мишљење од суда. Прецизном писменом захтеву се прилажу сва документа која могу послужити разјашњавању питања. Захтев се упућује председнику или секретару суда који копије упућује свим држ које имају право да изађу пред суд као странке. Ове држ могу достављати писмене изјаве или да буду саслушане. У саветодавном поступку нема странака у правом смислу речи, јер се улога држ и МО своди на опскрбљивање суда потребним обавештењима.

83. ПРЕТХОДНИ ПОСТУПЦИ

Инциденти или претходни поступци обухватају: 1) претходне приговоре; 2) привремене мере; 3) интервенције. 1) Тужена страна може да истакне претходне приговоре у року предвиђеном за достављање одговора на тужбу; Претходни приговори се формулишу у посебном документу. Предмет је двојак - или се односи на надлежност суда или на неприхватљивост тужбе. Суд може донети неколико одлука по претходним приговорима: а) може прихватити неки од приговора и на тај начин окончати спор; б) може одбити претходни приговор и наставити са поступком; може утврдити да приговори немају претходни карактер, тако да суд доносећи одлуку по предмету спора решава и питања која су предмет претходних приговора. 2) Привремене мере се издају или на захтев тужиоца да се предузму привремене мере заштите, или по сопственој иницијатива суда, што се у пракси није до сада дешавало. Разлог издавања привремен мере је непосредна опасност по право или интерес које је предмет спора. Захтев за издавање привремених мера може се издати у било којој фази поступка. Расправа о привременим мерама конституише посебну фазу и има приоритет у односу на све остале случајеве. Председник суда по хитном поступку сазива суд на заседање и након што прими потребна објашњења суд доноси одлуку о привременим мерама у форми наредбе. 3) Интервенције се према статуту суда могу заснивати на захтеву за дозволу да се интервенише или на декларацији која се попуњава у секретаријату суда. У досадашњој пракси држ су ретко прибегавале интервенцији. Тумачење садржано у пресуди, једнако је обавезном за држ која прибегне интервенцији, као и за странке у спору.

84. РЕТОРЗИЈА И РЕПРЕСАЛИЈЕ

Под реторзијом се подразумева правно дозвољен акт једне државе који следи као одговор на исти или сличан акт друге државе, а има за циљ исправљање ситуације или постизање одређеног задовољења.

38


Основно обележје ове установе је да акт који је изазвао реторзију не представља кршење права, већ кршење правила правичности, куртоазије и обичаја. Репресалије представљају противправни акт који следи као реакција на противправни акт друге државе, а циљ му је да се друга страна принуди на поштовање правних правила или да се тим путем издејствује одређено задовољење. Постоје три битна елемента репресалије: 1) репресалије су акти који представљају кршење правила међународног права, 2) то су акти мотивисани противправном радњом и штетом изазваном од стране државе против које се предузимају и 3) репресалије имају за циљ успостављање законитости и задовољења због претрпљене штете. Постоје репресалије у доба мира и репресалије у доба оружаних сукоба. Све до појаве Друштва народа репресалије у доба мира предузимане су ненасилним средствима као што су економско-финансијске мере, али и кроз директну примену силе у виду интервенције, војне окупације. Често је било тешко повући граничну линију између репресалије и рата. Као критеријум обично се узима обим оружане акције и бројност ангажованих снага. Репресалије у доба оружаних сукоба представљају правни институт, веома често једину санкцију којој може прибећи друга страна у случају кршења правних правила од стране друге ратујуће стране. Репресалије подлежу одређеним ограничењима и у доба оружаних сукоба и то: 1) акти који се предузимају у склопу репресалија морају бити усмерени на војне и паравојне објекте, 2) репресалије морају бити пропорционалне у односу на тежину противправног акта на основу кога и поводом кога су уследиле, 3) репресалије морају бити временски ограничене и 4) не смеју бити предузете нехуманим или неморалним средствима.

85. НАЧЕЛО НЕИНТЕРВЕНЦИЈЕ

И представља један од облика политике силе и може бити дефинисана као мешање једне државе у односе двеју других држава без њихове сагласности, или мешање у унутрашње послове других држава. И може бити усмерена на односе двеју држава или на унутрашње стање једне државе. И се разликује од других облика употребе силе на пример рата по циљу и стратегији. Циљ И је ограничен на мењање или присилно одржавање датог политичког поретка, а стратегија И се своди на спрегу силе и политике, у новије време и идеологије, којој прибегава једна велика сила против мале или слабије земље. У односу на рат, И је дакле ограничена по намерама и средствима. Њу карактерише неједнакост субјеката и брзина операција. Први значајан покушај борбе против И представља Монрова доктрина, који у својој поруци Конгресу САД истиче три начела и то: 1) забрану даље колонизације Америке од стране европских држава, 2) забрану мешања европских држава у унутрашње ствари америчких држава и 3) изјаву да се САД неће интервенисати у пословима Европе. Друштво народа представља даљи корак у правцу ограничења силе, али најрадикалније промене на том терену доноси Повеља УН која намеће обавезу својим члановима да се уздрже од претње силом или од употребе силе против територијалног интегритета или политичке независностима које државе. С обзиром на средства и методе, И можемо делити на: оружану, економску, политичку и дипломатску.

86. ПРАВО НА САМООДБРАНУ

Право на егзистенцију, на самоодржање представља једну од основних права држава, јер своју првенствену мисију државе налазе у властитом очувању. Одатле је изведено право на С и самозаштиту. Право на С има изузетан карактер, а циљ му је да оправда акцију која би под нормалним околностима била противзаконита. Право на С претпоставља увек деликт почињен од друге стране против које је акција усмерена. Право на С најтешње је повезано са забраном рата. У ранијим временима када је рат био правно дозвољен, С је постојала као институт ратног права. У савременим временима С представља један од изузетака апсолутне забране силе, могући вид спречавања или ограничавања агресије. Према томе,право на С је условљено постојањем агресије, оружаног напада, дакле, противправног акта. Право на С није неограничено, већ се мора бити у сразмери са постојећом опасношћу и сведено само на потребе датог случаја и заштиту угрожених права. Повеља дозвољава право на С као једну прелазну меру заштите, док механизам Уједињених нације не почне да дејствује, док са друге стране право на С је резервисано само за случај оружаног напада. Међутим, уколико СБ услед употребе вета не би био у стању да предузме одговарајуће ефикасне мере у циљу заштите жртве напада, мере С које предузме нападнута држава губе привремено обележје и претварају се у мере самозаштите у циљу одбране свог суверенитета. Најтипичнији пример када се може прибећи С као мери заштите својих права, јесте повреда територијалног интегритета. Позивом на С држава може заштити своја права и на отвореном мору уколико је на пример нападнут њен брод или у ваздушном пространству. С може бити индивидуална и колективна, у зависности да ли је предузима сама држава или уз поноћ других држава

39


или регионалних организација. Функција и циљ С је успостављање или очување правног статуса кво, а не добијање задовољења или примена санкција. Право на С у својој бити је превентивно и дефанзивно.

87. ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА АГРЕСИЈЕ

Агресија је међ КД. То је насилна акција једне или више држ против терит интегритета или политичке независности друге држ, предузета са намером да се оспори право на опстанак држ, измени њен друштвено-економски систем, отцепи део њене терит и сл. Два битна елемента агресије су:

1) Објективни (конкретне радње) – оружани напад, бомбардовање и сл.2) Субјективни – намера агресора да тако оствари свој циљ

У међ терминологији А садржи у себи моралну осуди одређеног понашања. Она је веома сложена појава коју често изједначавају са оружаним нападом, али се тиме не исцрпљује њен појам. Она обухвата и уништење економског потенцијала земље, економску А, А путем пропаганде и низ других стратешких акција. Пошто су облици А данас веома разнолики, врло је тешко дефинисати овај појам. Према повељи, утврђивање акта А је предуслов за покретање механизма колективне безбедности и примену принудних мера о којима одлучује СБ. Класично МП не садржи дефиницију А јер је прибегавање рату било правно дозвољено. Савремени поредак је покушао да успостави контролу над употребом силе. Пакт Друштва народа је изричито забранио рат, а његови чланови су се обавезали да ће поштовати терит целину и политичку независност свих чланова. На конференцији о разоружању 1933., комитет за безбедност је припремио Акт о дефиницији А по коме је агресор држ која учини једно од следећих дела:

1) објави рат другој држ2) изврши инвазију на терит друге држ оружаним снагама са или без објаве рата3) нападне својим снагама на туђу терит, брод или ваздухоплов4) изврши блокаду обала или лука друге држ5) потпомаже оружане банде са туђе терит које желе да нападну другу држ

Овај предлог није усвојен, сама дефиниција А употребљена је у неким двостраним и вишестраним У. Повеља УН не садржи дефиницију А. ГС је 1974. усвојила резолуцијом дефиницију А. Ова дефиниција треба да послужи СБ као путоказ при утврђивању акта А. А је употреба војне силе од стране једне држ против суверенитета, терит интегритета или политичке независности друге држ или на било који начин који није у складу са Повељом УН или оним што је истакнуто у овој дефиницији. Под појам А спадају:

1) инвазија или напад оружаних снага једне држ на терит друге или војна окупација која је резултат инвазије, напада или анексије терит друге држ извршене употребом силе

2) бомбардовање, као и употреба било каквог оружја једне земље против терит друге3) блокада лука или обала једне земље извршене оружаним снагама друге4) напад копнених или ваздушних снага на копно, море, ваздушни простор или морнарицу друге

држ5) коришћење оружаних снага једне држ које се налазе на терит друге на основу споразума са том

држ, супротно усовима предвиђеним у споразуму6) одлука једне држ да се њена терит користи за извођење аката А на трећу држ7) одлука једне држ да у своје или туђе име упути оружане банде, групе, припаднике нередовних

снага или најамника да изврше негде АИз ове дефиниције се види да ослободилачка борба не представља А. Због развоја ратне технике, са овим нису исцрпљене све могућности. Наведена дефиниција усвојена је у форми резолуције тако да не садржи строго правну обавезу, али ипак доприноси изградњи међ система безбедности.88. ПОЈАМ БОРЦА

Међународна заједница настојала је да путем правних прописа повуче граничну линију између легалног и илегалног борца, признајући право на заштиту само тачно утврђеним категоријама ратника. Повучена је такође разлика између припадника оружане силе и цивилног становништва, која је извршена на бази поставке: 1) да ратне операције могу изводити само организоване снаге, подвргнуте војној дисциплини, под влашћу државе која сноси одговорност за цео подухват и 2) да цивилно становништво из хуманих разлога мора бити поштеђено ратних страхота. Четврта хашка конвенција о законима и обичајима сувоземног рата, као и Правилник придодат овој конвенцији сврстава под појам борца, поред припадника регуларне армије и милицију и добровољачке одреде под условом:

- да имају на челу личност одговорну за своје потчињене- да имају сталан знак за разликовање који се може распознати на растојању- да отворено носе оружје и - да се при својим операцијама придржавају закона и обичаја рата.

40


Коначно, под појам борца сврстани су и припадници специјалних јединица, као што су командоси, уколико су прописно униформисани, дејствују под руководством своје армије и отворено изводе своје операције. За статус борца на основу позитивног права битна су два елемента: 1) организованост и потчињеност одговорној команди и 2) интерна дисциплина која укључује поштовање правила међународног права. Такође, борци су дужни да се разликују од цивилног становништва док су ангажовани у нападу или у војној операцији у припреми за рат.

89. ПАРТИЗАНСКИ РАТ

У светској литератури реч ПР употребљава се у двоструком смислу: да би се тиме обележио начин извођења операција, дакле форма рата која се не уклапа у шему класичног рата и да би се регулисао статус учесника. ПР може бити предузет само у склопу дозвољеног прибегавања сили, дакле, у склопу индивидуалне или колективне самоодбране, оружане акције које предузму УН или у склопу борбе за независност против колонијалног поробљавања. ПР са формалне и материјалне стране разликује се од конвенционалног рата. Терен борбе могу бити урбани центри, саобраћајни чворови, планински масиви итд, што зависи од тренутне ситуације и околности под којима се води. Објекат ПР није само војно-стратешки, него и политички и психолошки. П начин ратовања доводи до дезорганизације непријатељске војске сталним изненадним сукобима, до прекида и отежавања везе између фронта и позадине. Посматрано кроз искуства другог светског рата, могуће је указати на неке карактеристике ПР и то:

- иако се не води у знаку континуираних акција, већ низа мањих оружаних дејстава, ипак борба има организовани карактер

- води се на окупираној територији у позадини непријатеља- применом П стратегије и тактике и уз подршку народа окупиране територије.

ПР може бити само помоћни облик рата, као што је то случај у СССР-у од 1941. до 1945. године, или пак може бити самосталан облик рата као што је то био у случају НОР Југославије. Припадници П јединица третирани су као илегални борци и оспоравана им је МП заштита. Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима представља први међ акт у коме су изричито П признати као ратујућа страна.

90. ОРУЖЈЕ ЗА МАСОВНО УНИШТЕЊЕ -ABC

То су оружја чију је примену немогуће контролисати, чије је дејство немогуће ограничити, ни временски, ни просторно, тако да доводи до масовног уништења свих живих бића и несразмерног разарања у односу на циљ који се жели постићи. У ову категорију улазе биолошка и хемијска оружја, нуклеарно и термонуклеарно оружје, као и техника за мењање човекове околине у војне сврхе. Хемијско и биолошко оружје – хемијска оружја садрже хемијске супстанце чија употреба изазива тровање људи, животиња и биљног света. Биолошка оружја садрже инфективне живе материје, микроорганизме, који изазивају најтеже болести или смрт људи, животиња и биљног света и имају моћ размножавања. Ове две врсте оружја намењене су искључиво за уништење живих бића. Употребу хемикалија у рату отпочели су Немци 1915. коришћењем хлорин гаса, да би 1937. произвела нервне агенсе који су били вишеструко јачи од претходних. Први покушај забране ове врсте оружја представља Конвенција о забрани употребе загушљивих и отровних гасова која је потписана у Вашингтону 1922, али није никада ступила на снагу. Женевски протокол од 1925. забранио је Х и Б оружја. Овај акт данас везује већину чланица међ заједнице. Промена човекове околине постала је могућа захваљујући великом техничком и научном напретку. Зато је ГС 1976. усвојила Конвенцију о забрани употребе у војне и друге непријатељске сврхе технике за мењање човекове околине. Нуклеарно и термонуклеарно оружје представља посебну врсту насиља и једно од најсложенијих питања савременог МП и међ политике, тим пре што не постоји никаква могућност одбране. Зато је проблем дозвољености овог оружја од изузетног значаја. Јединствен став по овом питању не постоји, ни у теорији, ни у пракси. САД је применила ово оружје у борби против Јапана и није осуђена због тога, што је неким теоретичарима послужило као доказ дозвољености овог оружја. Друга група теоретичара сматра да је забрану нуклеарног оружја могуће извести из постојећег МП путем аналогије. Притом, указују на Петроградску декларацију, Женевски протокол и Де Мартенсову клаузулу. Додирне тачке ова два правца леже у етичкој осуди оружја, ситуације створене његовом производњом и вршењем експеримената. ГС доноси резолуцију у којој истиче да је нуклеарно и термонуклеарно оружје супротно Повељи УН и њеним циљевима, да његова примена излази из домена војних операција јер доводи до масовних разарања и непотребних патњи, па је зато у супротности са законом човечности. И поред свих настојања, нуклеарно наоружање је попримило широке размере у свету.

41


Први У који је у једном региону забранио нуклеарно оружје и успоставио денуклерану зону закључен је између земаља Латинске Америке 1967. Стварање ових зона предложено је на Балкану и у Африци, па и у другим деловима света. Нуклеарне силе су поставиле три услова за стварање ових зона:

1) да се прецизно утврде границе зоне2) да држ односног подручја предузму обавезу да ниједној трећој сили неће давати било какве

привилегије у погледу наоружања или складиштења оружја на том подручју3) држ ових зона морају пружити чврсте доказе да ће се придржавати овог У

Решење нуклеарног проблема не може се остварити у регионалним оквирима, већ само на општем плану кроз потпуно разоружање, забрану производње и употребе нуклеарног и термонуклеарног оружја и уништење постојећим атомских арсенала.

91. РАТНА ОКУПАЦИЈА

Ратна окупација представља фактичко, привремено, а не правно стање. Моментом окупације територија не постаје саставни део територије окупатора, окупатор не стиче суверенитет над окупираном територијом, већ само врши временски ограничену власт, док се коначно мировним уговором не реши питање окупационих области или пак ослободи окупирана територија. Насупрот томе, под анексијом се подразумева присаједињење дела територије или читаве државе. Држава која изврши анексију стиче суверенитет над односним подручјима. Устаљено је и опште признато правило међ. Права да се државне границе не могу мењати у доба рата, па према томе ни вршити анексија окупираних територија. Ратна окупација може бити последица инвазије непријатељске армије при чему је власт односне земље онемогућила да врши своја суверена права. Али инвазију не треба поистовећивати са окупацијом, јер сам чин инвазије не значи и окупацију. Инвазија представља само продор на непријатељску територију и не мора се увек завршити окупацијом. Инвазионе снаге могу чак запосести део територије, али уколико услед противнапада не буду могле да успоставе контролу над тим подручјем не може се говорити о окупацији. Окупација се простире само на територију на којој је та власт успостављена и у могућности да врши власт, јер повремена контрола територије није довољна. Окупација може бити потпуна када окупациона армија успостави контролу и власт над целокупном територијом противничке државе или делимична када се под влашћу нађе само један део државне територије. Хашки правилник намеће обавезу окупатора да поштује законе окупиране земље. Дакле, окупатор не може мењати основне институције или друштвено-политичко уређење. Он је дужан да своја права остварује на бази законодавства које је било на снази пре окупације и не може на окупираној териториј завести своје унутрашње законодавство. Окупатор може суспендовати или изменити поједине законе. Судови са целокупним својим апаратом то јест судијама и администрацијом и надаље дејствују у оквиру своје надлежности. Окупатор не може присилити судије да врше свој позив то јест, судије могу поднети оставку уколико не желе да даље обављају своју дужност. У том случају окупатор поставља нове судије. Редовни судови на окупираној територији нису надлежни за суђење преступа које врше преступници оружаних окупационих снага. Када је реч о овлашћењима окупатора у односу на имовину треба имати у виду две категорије имовине и то: ствари које могу бити коришћене у ратне сврхе и оне које не служе ратној сврси. Хашки правилник констатује да приватна имовина не може бити конфискована. Од правила неприкосновености приватне имовине у сувоземном рату постоје два изузетка и то је право окупатора на реквизицију и на контрибуције. Под реквизицијама подразумевају се давања за потребе окупационе војске као што су животне намирнице, одећа, превозна средства и давања у виду услуга, то јест, стављања на располагање окупатору радне снаге. Реквизиције морају бити плаћене у новцу. Контрибуције представљају новчана давања. Окупатор има право да убира порезе и разне друге дажбине установљене у корист суверене власти. Окупација је привремено стање и може бити окончана:- уколико окупационо подручје буде ослобођено од стране војних јединица легалне власти- уколико се становништво дигне на устанак- мировним уговором, било да тим актом буде призната анексија територије или да се успостави

пређашње стање тј. стање пре избијања непријатељства.

92. РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ

Положај РЗ регулисан је Конвенцијом о поступању са РЗ од 1949. године, и Протоколом 1 из 1977. године. Под појмом РЗ Конвенција укључује:

- припаднике оружаних снага једне стране у сукобу, припаднике милиције и добровољачких одреда који улазе у састав оружаних снага

42


- припаднике сталних мисија и добровољачких одреда, подразумевајући ту и чланове организованих покрета отпора који делују изван или у оквиру своје сопствене територије

- припаднике редовних оружаних снага који изјаве да припадају једној влади или власти коју није признала сила у чијим се рукама налазе

- лица која прате оружане снаге, иако непосредно не улазе у њихов састав, као што су цивили, чланови посада војних ваздухоплова, ратни дописници

- чланови посаде, укључујући ту команданте, крмароше, учеснике трговачке морнарице и посаде цивилног ваздухоплова

- становништво неокупиране територије које се услед приближавања непријатеља добровољно диже на оружје како би пружило отпор непријатељу

- лица која припадају једној од наведених категорија, а која су неутралне силе примиле на своју територију.

Сваки борац који падне под власт противничке стране постаје РЗ. Заробљеник и у заробљеништву задржава својство припадника оружане силе и у ропству он носи своју униформу, одликовања, чин. И у ропству се морају примењивати начела војне дисциплине. С друге стране као људској јединки Конвенција гарантује РЗ основна људска права, право на поштовање личности и части. Сила која држи РЗ може их користити као раднике на уређењу логора, у пољопривреди, у фабричкој индустрији итд. У том погледу Конвенција садржи три основна начела:

- рад не сме бити повезан са војним операцијама- РЗ се не може присилити на рад који би био шкодљив по здравље и понижавајући- при разним врстама рада мора се водити рачуна о годинама старости, полу, чину у физичким

способностимаРЗ може судити једино војни суд. РЗ могу бити кажњени дисциплински, а казне изричу команданти логора или официри који их замењују.

93. ОКОНЧАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉСТАВА

Непријатељства могу престати на неколико начина. Класично МП познавало је капитулацију и опште примирје, као и прекид ватре. Капитулација представља споразум на основу кога се предаје непријатељској сили један део фронта, пристаниште, брод итд, и у том случају има само локално дејство. На основу капитулације може да престане отпор целокупне оружане силе и у том случају реч је о општој капитулацији. Капитулација се закључује у писменом облику и представља уговор то јест, сагласност воље ратујућих страна. Капитулација може бити условна и безусловна. Условна капитулација значи да је изјава воље једне стране, условљено испуњењем одређених услова. Безусловна капитулација значи прихватање услова које тражи победник, али у границама правила ратног права. Капитулација као и војне конвенције, закључује се по скраћеном поступку и ступају на снагу одмах. Капитулације закључују војни команданти. Хашки правилник предвиђа да се приликом закључења капитулације мора водити рачуна о војној части, након закључења, капитулација мора бити поштована од стране обеју уговорних снага. Примирје је споразум закључен између зараћених страна на основу кога се обустављају непријатељства на једном делу фронта или целокупном бојишту. Примирје може бити локално или опште. Локално примирје улази у категорију војних конвенција. За разлику од капитулације која увек носи обележје превласти једне стране, споразум о примирју може бити закључен било због пораза и неуспеха једне стране, било под притиском међународне организације или реципрочних интереса ратујућих страна. Дејство примирја своди се на обуставу непријатељства, а не на обуставу рата. Примирјем се по правилу није окончавало ратно стање између зараћених страна. Обустава ватре представља један од начина престанка непријатељства који се обилато користи у пракси уједињених нација. Овај начин престанка долази на иницијативу и посредством трећег лица, тј. МО којој је поверена улога чувара међ. мира и безбедности.

94. РЕПАРАЦИЈЕ

Класична школа МП дефинисала је репарације као новчану одштету коју победник има право да захтева од побеђеног за штету претрпљену у рату. Прве међ одредбе из ове области донете су на хашким конференцијама, где Хашка конвенција из 1907. године, констатује да ратујућа страна која повреди одредбе Конвенције је обавезна да изврши накнаду, уколико за то има места. Конвенција поставља начело одговорности држ за сву штету која произиђе из рата. Право на репарације мотивисано је извршењем деликта тј. кршењем правила ратног права. Деликт дакле, представља правни основ репарација. На тај начин репарације су прерасле у санкције међ. права. Репарације као санкције имају двоструку функцију. Оне представљају меру разоружања непријатеља и меру задовољења жртве агресије.

43


95. ПРАВО ЗАПЛЕНЕ У ПОМОРСКОМ РАТУ

96. НЕУТРАЛНОСТ

Под појмом Н подразумева се непристрасан положај једне државе у односу на ратни сукоб. Н је политички и правни појам. Политички у смислу да држава стављајући се у положај Н, остаје ван домашаја сукоба, а правни да јој тај положај намеће одређене обавезе и пружа одређена права. Н држава мора се уздржати од било какве помоћи ратујућим странама и активности која би ишла у прилог једној од ратујућих страна. МП познаје два облика Н а то су: трајна и привремена Н. Под трајном Н подразумевамо положај државе која на основу МУ преузима обавезу на неодређено време да остане Н у случају сваког будућег рата. Под привременом Н подразумевамо положај држ која преузима обавезу да ће остати Н у случају одређеног рата, дакле, за одређени временски период. У суштини нема разлике између ова две Н, разлика је само у просторном дејству и временском трајању. Наиме, привременом Н држава преузима обавезу да ће остати Н у односу на један конкретан сукоб, али истовремено може ступити у рат са трећом државом. Може се исто тако догодити да се једна држава прогласи за Н у почетку сукоба, али у току тог истог сукоба промени свој став и уђе у рат. Од појма Н треба разликовати неутрализацију само појединих територија. У овом случају државе преузимају обавезу да на одређеном простору неће водити ратне операције. Н рађа реципрочна права и обавезе. Н држ дужна је да све повластице и привилегије које пружи једној страни у сукобу да и другој. Ратујуће силе, дужне су да поштују неповредивост територије Н држава. У случају повреде територијалног интегритета Н држ може прибећи оружаној акцији и ти акти се не могу посматрати као непријатељски. Четврта хашка конвенција полази од неповредивости територијалних вода. Сваки акти непријатељства, укључујући ту и заплену или претрес брода, извршен од стране ратног брода ратујуће стране у територијалним водама Н државе представљају кршење Н и забрањени су. Такође, конвенцијом је предвиђено да уколико брод једне ратујуће стране заплени брод друге ратујуће стране, Н сила дужна је да ослободи тај брод уколико се он налази у њеним територијалним водама. Кршење Н представља међ деликт. Н држава има право да снагом свог оружја спречи кршење Н.

97. ПОМОРСКА БЛОКАДА

Под појмом блокаде подразумева се изолација непријатељске луке, обале и ушћа река и онемогућавање ма какве везе са спољним светом. Блокада им стратегијски значај и њен циљ је економско исцрпљивање непријатеља. Циљ може бити и спречавање изласка непријатељских бродова на отворено море. Међународно право је блокаду поделило на: блокаду у миру и војну блокаду. Оне се суштински нису разликовале, јер се у оба случаја радило о примени принудних мера.

98. КОНТРАБАНДА

Под појмом контрабанде подразумева се забрана снабдевања или превоз робе, неутралним бродовима за потребе зараћене стране, од значаја за вођење ратних операција. У том случају, ратујућа сила има право да свим средствима спречи промет или превоз, да одузме предмете који спадају у контрабанду, без обзира што долазе од неутралних сила или се преносе неутралним бродовима. Овде се повлачи разлика између апсолутне контрабанде тј. предмета који се искључиво користе за рат, као што је оружје, ратна опрема итд., и условне контрабанде тј. предмета који се могу користити како у ратне тако и у мирнодопске сврхе.

44

medjunarodno javno pravo 45

Documents