MEĐUNARODNI IZVORI

Međunarodni izvori regulišu međunarodne privredne odnose, a to su odni odnosi koji su regulisani privrednim ugovorima, pri čemu sedišta ugovornih strana moraju da se nalaze na teritorijama različitih država.Kao i u nacionalnim privrednim ugovorima, tako i međunarodne ugovorne strane moraju da imaju karakter privrednih subjekata.Privredni subjekti su pravna i fizička lica koja su registrovana za obavljanje određene privredne delatnosti.

NAČELO AUTONOMIJE VOLJE – ugovornih strana je osnovni princip međunarodnog provrednog poslovanja, a znači slobodu ugovornih strana da sadržinu ugovora regulišu po sopstvenim potrebama.Međutim, postoji izvesna granica u toj slobodi, kada ugovorne strane moraju da poštuju određena pravila.Koja su to pravila i kada ih treba primeniti odgovor daju međunarodni izvori.Izvori međunarodnog privrednog prava se dele na dve velike grupe, i to:

1. međunarodne izvore i2. nacionalne izvore

Međunarodni izvori, s obzirom na to ko ih donosi, dele se na :1. međunarodne konvencije i 2. autonomne izvore

Dok međunarodne konvencije donose određene međunarodne organizacije, pri čemu države moraju da ih aktom o ratifikaciji uključe u nacionalno zakonodavstvo, dotle autonomne izvore donose sami privredni subjekti – preduzeća i njihove asocijacije.

MEĐUNARODNE KONVENCIJE- subjekti koji ih donose –

Međunarodne konvencije donose određene međunarodne organizacije, od kojih su najvažnije:

1. UNCITRAL – Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo;2. UNIDROIT – međunarodni institut za unifuikaciju međunarodnog

privatnog prava;3. UNCTAD – Konferencije UN za trgovinu i razvoj;4. MTK – međunarodna trgovinska komora;5. ECE – Ekonomska komisija UN za evropu

1

- kako se donose-Svaka međunarodna organizacija koja preuzme posao na donošenju neke međunarodne konvencije, formira radnu grupu (ekspertsku), koju čine istaknuti stručnjaci, pri čemu se vodi računa o regionalnoj zastupljenosti. U izradi prvih tekstova buduće konvencije radna grupa je suočena sa dve grupe problema:PRVI PROBLEM:- teškoća proizilazi iz činjenice da u međunarodnim privrednim odnosima, učestvuju privredni subjekti iz nerazvijenih država, država u razvoju i razvijenih.U formulacijama određenih pravila potrebno je pomiriti razlićite interese svih ovih subjekata.DRUGI PROBLEM:Proizilazi iz okolnosti da postoje dva različita pravna sistema, i to :

- anglosaksonski(commmon law)pravni sistem i - evropsko-kontinentalni (civil law) pravni sistem

Evropsko- kontinentalni pravni sistem se zasniva na institucijama rimskog prava, koje su nepoznate u anglosaksonskom pravnom sistemu, koji se još naziva i precedentnim pravom, zbog toga što sudske presude predstavljaju, ključni izvor za regulisanje nekih odnosa.Zbog ovih razlika:-u pravnim sistemima i -ekonomskom stepenu razvijenosti učesnika, svaka međunarodna konvencija je kompromisnog karaktera, jer je smisao konvencije da bude prihvaćena od što većeg broja država.TREĆI PROBLEM:Političko uređenje

- zemlje sa tršišnom privrednom – zapadne i - zemlje bivše socijalnističke sa planskom privredom

- donošenje konvencija-Kada se sačini prva verzija teksta buduće konvencije, ona se dostavlja državama članicama međunarodnih organizacija, na mišljenje, sugestije.Povratne informacije se analiziraju i delimično ugrađuju, da bi se konačan tekst u formi nacrta izneo na diplomatsku konferenciju te međunarodne organizacije.Na diplomatskoj konferenciji su prisutni predstavnici svih država članica međunarodnih organizacija i na njoj se donosi međunarodna konvencija.

2

Uobičajeno je da se ne glasa, nego se usvaja putem konsenzusa (usaglašavanjem).Kada je međunarodna konvencija doneta, ona ne počinje da proizvodi pravno dejstvo, sve dok ne stupi na snagu.Svaka međunarodna konvencija počinje da proizvodi pravno dejstvo tek stupanjem na snagu, a to je predviđeno u prelaznim i završnim odredbama svake međunerodne konvencije.Naprimer: formulacijom – konvencija stupa na snagu kada je ratifikuje 10 država. Sve dok je poslednja država ne ratifikuje Konvencija nema dejstvo.Pošto od trenutka donošenja međunarodne konvencije pa do njenog stupanja na snagu, može da protekne više godina, a međunarodno pravni odnosi su vrlo dinamični, javlja se problem potrebe za čestim izmenama međunarodnih konvencija.

IZMENEPošto međunarodne konvencije regulišu dinamične međunarodne pravne odnose česta je potreba za njihovim izmenama. Uobičajeno je da se izmene međunarodne konvencije vrše na diplomatskim konferencijama i to po proceduri istoj kao i za donošenje osnovnog teksta konvencije.To znači da se saziva diplomatska konferencija. Zatim da se države najčešće KONSENZUSOM izjašnjavaju o predloženim izmenama i da tako izmenjena konvencija mora biti ponovo ratifikovana, jer je predhodni tekst stavljen van snage.

Osnovna ideja o pojednostavljenom postupku, izmene međunarodne konvencije, koju je još 60. godina izložio Franc. prof. Rene David je modifikovana, pa je danas situacija u pogledu izmene međunarodnih konvencija sledeća:

1. važnije odredbe međunarodnih konvencije, naročito onih koje se tiču odgovornosti ugovornih strana, se i dalje menjaju po uobičajenoj proceduri na diplomatskim konferencijama.

2. manje važne odredbe (pretežno tehničke prirode) se menjaju, tako što odgovarajuće telo međunarodne organizacije, koja je donela međunarodnu konvenciju, na inicijativu, obično 2/3 država, napravi izmenu koja automatski važi za sve države, koje su ratifikovale predhodni tekst konvencije, izuzev za one koje izjave da tu izmenu ne prihvataju.

3

TUMAČENJE MEĐUNARODNIH KONVENCIJA

Imajući u vidu da se međunarodne konvencije kompromisnog karaktera i da su zbog toga česte odredbe, koje nisu dovoljno jasne u praksi se često prilikom primene međunarodnih konvencija, javlja potreba za njihovim tumačenjem.

Svesni toga, tvorci same međunarodne konvencije, u tekst konvencije unose odredbe o njenom tumačenju.Uobičajeno je da se upućuje na dva osnovna principa tumačenja, a to su;

1. princip savesnosti i poštenja i 2. princip poštovanja duha i jednoobrazne primene međunarodne

konvencije

U praksi se kao predmet tumačenja najčešće javljaju opšti pojmovi, čija sadržina nije precizno definisana, pa se ostavlja mogućnost ugovornim stranama, da sadržinu takvog pojma popune prema odredbama sopstvenog nacionalnog zakonodavstva.Na taj način se dolazi do jednoobrazne primene pravila.Naprimer: U praksi je ćest slučaj da se opšti pojam „VIŠA SILA“, tumači na različite načine.Naprimer: u evropskom kontinentalnom sistemu kao VIS MAIOR(prirodni događaj i ljudske radnje), a u anglosaksonskom samo kao „ACT of GOOD“ – prirodne ranje.U praksi ovaj problem ugovorne strane najčešće rešavaju konsultujući arbitražne odluke, koje su objavljene, a donete su povodom sličnih slučajeva ili konsultujući zvanična saopštenja međunarodnih organizacija.Posle održane diplomatske konferencije, jasno je koje odredbe će biti predmet različitog tumačenja. U praksi.Zbog toga diplomatska konferencija izdaje zvanična saopštenja u kojima se kaže da je namera diplomatske konferencije bila da se pod pojmom, napr: VIŠE SILE – podrazumeva značenje, koje ona ima u civil law sistemu. Ova saopštenja nisu pravno obavezujuća, ali predstavljaju dobar osnov za zajedničko tumačenje sporne odredbe.

4

PREGLED NAJVAŽNIJIM MEĐUNARODNIH KONVENCIJEPošto se međunarodno privredno pravo može podeliti u četiri oblasti svaka od njih je uspešno pokrivena međunarodnim konvencijama.

I. Međunarodna prodaja robeNajvažnije konvencije su:

a) Konvencija UN o međunarodnoj prodaji robe iz 1980. (Bečka konvencija);

b) Haška konvencija o merodavnom pravu iz 1955. godine koje je protokolom izmenjena 1985. godine;

c) Konvencija o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne prodaje robe iz 1974. godene( izmenjana 1980. godine)

II. Međunarodni saobraćajZa svaku vrstu prevoza donete su odgovarajuće konvencije, pa tako:

- za železnički saobraćaj:a) Konvencija o međunarodnim železničkim prevozima iz 1980. godine

– COTIF- za drumski saobraćaj:a) Konvencija o međunarodnom drumskom prevozu robe iz 1956.

godine, izmenjena 1979. godine - CMR - za pomorski saobraćaj:a) Konvencija UN o prevozu robe morem (Hamburška pravila) iz 1978.

godine- za vazdušni saobraćaj:a) Varšavska pravila iz 1929. godine,b) Haški protokol iz 1955. godine c) Montrealski protokol iz 1979. godine- za rećni saobraćaj:a) Konvencija UN o prevozu robe unutrašnjim vodenim putevima

CRTD iz 1988. godine.

III. Međunarodna arbitražaa) Konvencija o izvršavanju inostranih arbitražnih odluka iz 1927.

godineb) Konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka

(Njujorška konvencija) iz 1958. godine;c) Konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961. godine,d) Konvencija o rešavanju investicionih sporova između država i

državljana drugih država iz 1965. godine

5

IV. Međunarodno plaćanjeMenično pravo je regulisano:

a) Konvencija o jednoobraznom meničnom zakonu o trasiranim i sopstvenim menicama iz 1930. godine,

b) Konvencija o rešavanju sukoba zakona u vezi sa menicama iz 1930. godine,

c) Konvencija o taksama u vezi sa menicama iz 1930. godine.

d) 1988. godine doneta je nova konvencija UN o međunarodnim trasiranim i sopstvenim menicama.

I oblast čekovnog prava je takođe unifikovana donošenjem Konvencije o jednoobraznom zakonu o čeku iz 1931. godine

AUTONOMNI IZVORI

Za razliku od međunarodnih konvencija - autonomni izvori međunarodnog prava su izvori koje donose sami privredni subjekti (preduzeća i njihova udruženja).Dok međunarodne konvencije donose međunarodne organizacije po strogo formalnoj proceduri, gde je neophodno učešće države koja mora da ratifikacijom uključi konvenciju u svoje nacionalno zakonodavstvo, dotle kod autonomnih izvora međunarodne organicije i države nemaju nikakvog uticaja.Autonomne izvore donose sami privredni subjekti i samostalno odlučuju o njihovoj primeni.Autonomni izvori se ispoljavaju u tri konkretna vida:

1. Tipski (formularni) ugovori;2. Opšti uslovi poslovanja i 3. Običaji.

Tipski formularni ugovori su unapred pripremljeni obrasci nekog ugovora koji sadrži sve ključne elemente budućeg ugovora.Prazan prostor je ostavljen samo za individualizaciju podataka o ugovornim stranama, kao i za preciziranje predmeta ugovora.

Oni su se javili početkom 20. veka, kao posledica potrebe da se ubrza i pojednostavi zaključivanje ugovora, povodom robe koja se u velikom broju zbog industrijskog razvoja pojavila na tržištu.

6

Danas se najveći broj ugovora međunarodnog privrednog prava, kada se radi o standardizovanoj robi zaključuje ovim ugovorima.

Jedino, ako se radi o ugovorima izuzetno velike vrednosti. ( UGOVOR O GRAĐENJU) zaključuju se posebni ugovori.

Zbog njihove masovne primene u poslovnom svetu su utvrđena zajednička pravila koja se odnose na tipske ugovore.Jedno od njih je:

- da su ugovorne strane slobodne da u principu pregovaraju o promeni neke od klauzula iz tipskog ugovora,

- ova mogućnost ne postoji jedino kod jedne posebne vrste tipskih ugovora, a to su adhezioni ugovori ( ugovori po pristupu), kod kojih ugovorna strana, kojoj se nudi takav ugovor, može samo da ga prihvati ili da odbije takav ugovor u celini.

Zbog činjenice da se princip ugovornih strana ne ostvaruje u pravoj meri, kod formularnih ugovora ustanovljen je poseban princip u tumačenju ovih ugovora, koji je izražen kroz načelo: IN DUBIO CONTRA PREFERENDUM. Ugovor se tumači u korist ugovorne strane koja je pristupila ugovoru.Ovaj princip u tumečenju koji se inače ne pojavljuje kod drugih ugovora, koji se ne zaključuju putem tipskih ugovora, predstavlja korektiv činjenice da ugovorne strane nisu ravnopravne.

Osim toga što one mogu biti ekonomski neravnopravne, pogotovu ukoliko ponudilac tipskog ugovora ima monopolski položaj , na tržištu njihova nejednakost proističe iz činjenice da je ugovorna strana, koja sastavlja obrazac tipskog ugovora u boljem položaju, jer može da angažuje stručnjake, koji će unošenjem odgovarajućih klauzula maksimalno zaštititi interese ponudilaca.

Naš ZOO, kao i brojne međunarodne konvencije, predviđaju ovaj princip tumačenja tipskih ugovora.

U praksi se postavlja pitanje, dali ovaj princip znači, da se on primenjuje kao primarni metod u tumačenju što bi značilo da uvek treba prihvatiti tumačenje slabije ugovorne strane o značenju neke klauzule, koja je predmet različitih tumačenja?Opšte prihvaćeno stanovište je da se ovaj metod tumačenja koristi uporedo sa drugim metodima tumačenja koji se primenjuju u ugovornom pravu.

7

To znači da će se i kod ugovora međunarodnog privrednog prava, koji su zaključeni putem tipskih ugovora, kao osnovni metod tumačenja, primeniti CILJNO ( TELEOLOŠKO) TUMAČENJE, čiji je smisao da se otkrije prava volja ugovornih strana.Da bi se došlo do prave volje ugovornih strana, kao pomoćni metodi se koriste:

1. ISTORIJSKI – analiza pregovora i prepiske vođene pre zaključenja ugovora;

2. JEZIČKI – značenje određenih termina u različitim jezicima;

3. SVI DRUGI – UOBIČAJENI METODI- koji važe za ugovorno pravo uopšte.

Paralelno sa tim metodama primenjuje se METOD „IN DUBIO CONTRA PREFERENDUM“ . ali kao ravnopravan metod sa svim ostalim tumačenjima ugovora.

OPŠTI USLOVI POSLOVANJAPredstavljaju širi spisak uslova poslovanja jednog privrednog subjekta koji se zbog svog obima ne unose direktno u sadržinu ugovora, nego se po pravilu štampaju u vidu POSEBNIH BROŠURA.Opšti uslovi poslovanja postaju sastavni deo ugovora, odnosno obavezuju ugovorne strane, ukoliko su one IZRIČITO UPOZNATE sa njihovom sadržinom , ali Ukoliko su one u stalnim POSLOVNIM ODNOSIMA, onda te obaveze nema prilikom zaključivanja svakog ugovora ( Prećutno nastavljanje saradnje).Ponekad se mogu nalaziti odštampani na poleđini brošure, tj. Formulara ugovora.Bez obzira u kojoj su formi oni sačinjeni, oni obavezuju ugovornu stranu, a ta se obaveza najčešće ustanovljava KLAUZULOM u tipskom ugovoru: „Sastavni deo ovog ugovora čine opšti uslovi poslovanja“Obaveza je ponudilaca tipskog ugovora da stranu koja pristupa ugovoru upoznaju sa sadržinom opštih uslova poslovanja , ali ukoliko oni to ne učine , a uneta je ova klauzula, smatra se da je stranka upoznata sa sadržinom ugovora, tj. bila je obaveza stranke da zatraži opšte ulove poslovanja.

Mada su ključni subjekti koji donose tipske ugovore i opšte uslove poslovanja sami privredni subjekti, ima slučajeva da neke

8

međunarodne organizacije donose Modele tipskih ugovora i opštih uslova poslovanja.Najpoznatiji su ženevski tipski ugovori i opšti uslovi poslovanja, koje je sačinila Ekonomska komisija UN za Evropu (ECE), dajući model za zaključuivanje 17 različitih vrsta ugovora o prodaji .NAPRIMER: prodaja žitarica, južnog voća, mesa, industrijske robe i isti broj MODELA Opštih uslova koji prate konkretne ugovore.

OBIČAJI- Pojam – Nacionalni pravni propisi po pravilu ne sadrže definicuju običaja, pa tako i naš ZOO to ne čini.U suštini običaji su sudska praksa ili način poslovanja, koji se redovno poštuje u nekom mestu ili struci, tako da se opravdano može očekivati da će biti poštovani u takvim privrednim transakcijama.- Osnov primene – Bez obzira na različita teorijska shvatanja o stepenu obaveznosti primene običaja, u poslovnoj praksi se potvrdilo sledeće pravilo:= Običaji se primenjuju bez obzira na to da li su ugovoreni ili ne.Može se dogoditi da u ugovoru nema nikakvih odredaba o primeni običaja, a da se običaji ipak primene. Jedino u slučaju da ugovorne strane ne žele da primene običaj, na ovaj ugovorni odnos, one to moraju izričito isključiti u ugovoru.Ovo znači da se primena običaja ne ugovora, ali zato se ugovara njegova neprimena.

- Dokazivanje običaja –

Ako se radi o uzansama- kodifikovanim običajima – onda se prezentuje tako objavljen običaj.

Ukoliko se radi o običnim običajima, onda se oni najlakše dokazuju – u verenjima trgovačkih asocijacija , NAPRIMER: Komora, berze , i td.

- Karakteristične vrste običaja _

1. Vertikalni običaji – običaji jedne trgovačke struke (Napr: u građevinarstvu, turizmu i sl)

2. Horizontalni običaji – Običaji koji su zajednički svim trgovačkim strukama

9

S obzirom na teritoriju na kojoj se primenjuju:1. Nacionalni običaji - regionalni i - lokalni 2. Međunarodni običaji

UZANSETo su trgovački običaji koji su kodifikovani, Napr: kod nas Opšte uzanse za promet robom iz 1954. godine, čije se područje primene suzilo donošenjem ZOO, jer se one više ne primenjuju na odnose koji su regulisani ZOO

- postoje brojne posebne uzanse, Napr: u građevinarstvu, trgovini, žitaricama ...

U praksi je najbolje da se primena Uzansi izričito ugovori, zbog toga što nedovoljno jasna formulacija iz ZOO, daje osnov za različita tumačenja.PRAVILO je da u primeni , Posebne uzanse uvek imaju prioritet u odnosu na opšte uzanse shodno opštem pravnom Načelu: Lex specialis derogatio legi generali.

HIJERARHIJA IZVORA MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

Osnovno načelo privrednog i međunarodnog privrednog poslovanja je - AUTONOMIJA VOLJE – ugovornih strana.To znači da su ugovorne strane slobodne da odluče, da li će zakljućiti neki posao i kako će ga regulisati.Jedino ograničenje autonomije volje ugovornih strana su imperativne norme koje mogu biti sadržane u međunarodnim konvencijama i nacionalnim zakonima.Ukoliko bi ugovorne strane u ugovor unele odredbu koja je suprotna imperativnim normama, takva odredba ne bi proizvodila pravno dejstvo. Ovakav stav je logičan , jer imperativne norme –

- štite javni poredak i - osnovna moralna načela

Ovakva sloboda ugovornih strana znači da su prilikom sastavljanja ugovora, one slobodne da ugovorni odnos regulišu pozivajući se na dispozitivne norme, ali imaju i mogućnost da predvide i drugačija rešenja.Otuda se s pravom postavlja pitanje - u čemu je značaj međunarodnih privrednih normi za međunarodno poslovanje?

10

Pravna pravila – sardžana u dispozitivnim normama predstavljaju optimalna rešenja za ugovorni odnos i nude se kao moguće pravilo koje se može uneti u konkretan ugovor.

Prilikom izvršavanja ugovornih odnosa, može se konstatovati da neki odnosi u praksi nisu regulisani u ugovorima, pa imamo pravnu prazninu u konkretnom ugovoru ( napr: zbog požara je roba u prevozu oštećena i postavlja se pitanje

– kako je uređena odgovornost ?U slučaju pravnih praznina u ugovoru – postavlja se pitanje njihovog popunjavanja – a odgovor nalazimo u hijerarhiji primene izvora međunarodnog privrednog prava.

Hijerarhija izvora je sledeća:

1. Imperativne norme2. odredbe iz ugovora i opštih uslova poslovanja3. ZOO – dispozitivne norme – u našem pravnom sistemu4. Običaj – u međunarodnim privrednim odnosima imaju prioritet nad

dispozitivnim normama, i to po ovom redosledu: Posebne uzanse, Posebni trgovački običaji, Opšte uzanse, Opšti trgovački običaji

5. Sudska i arbitražna praksa – pri čemu je sudska praksa u anglosaksonskom pravnom sistemu obavezujući izvor, a u evropskom pravnom sistemu, stavovi viših sudova formalno ne obavezju niže sudove, ali suštinski ta mišljenja imaju pravnu težinu,

6. Pravna nauka – koja ima samo interpretativnu funkciju. To znači da nije samostalni izvor prava, ali kritički stavovi mogu da utiču na zakonodavna rešenja i sudsku praksu.

11

ARBITRAŽNO REŠEVANJE SPOROVA

- prednosti arbitražnog rešavanja sporova u odnosu na sudsko-Arbitražno rešavanje sporova u međunarodnim privrednim ugovorima je mnogo češće od sudskog, zbog određenih prednosti:

- arbitraža nema nacionalni karakter kao sudovi,- manje je formalna,- jednostepena je ,- po pravilu pruža mogućnost angažovanja stručnjaka, koji ne moraju

biti pravnici.

- kako se ugovara nadležnost arbitraže-

Da bi uopšte došlo do primene arbitraže , neophodno je da postoji arbitražni sporazum između ugovornih strana.

To znači da je pravni osnov za arbitražno rešavanje sporova jedino punovažan arbitražni sporazum.On mora biti u pismenoj formi i može se javiti u dva vida, i to:

1. kompromisorna klauzula – koja se unosi u sporazum za sve moguće buduće sporove. Ona najčešće u najjednostavnijoj formi i glasi:“ povodom sporova koji mogu da nastanu iz ovog ugovora – biće nadležna AD HOC ili – institucionalna arbitraža...“

2. klauzula, kao kompromis – je klauzula koja se u vidu aneksa dodaje uz osnovni ugovor i ona se potpisuje samo onda kada je spor iz ugovora nastao.

Bez obzira dali se radi o kompromisornoj klauzuli ili kompromisu – sudbina arbitražnog sporazuma – odnosno njegova punovažnost se ceni nezavisno od osnovnog ugovora. To znači da osnovni ugovor može biti nepunovažan, a arbitražni sporazum punovažan.

- šta treba da sadrži kompromisorna klauzula –Kompromisorna klauzula može da ima krajnje jednostavnu formu- gde se unosi samo podatak o izboru AD HOC ili institucionalne arbitraže.

- AD HOC – arbitraža je privremena arbitraža – koja se formira samo za taj konkretan slučaj ( spor) i uvek je neparna - najčešće tročlana – po jednog predlaže svaka ugovorna strana , a trećeg biraju njih dvojica

- Druga mogućnost je izbor institucionalne arbitraže- koje najčešće postoje pri nekim organizacijama – privrednim komorama i sl. a

12

kod nas je to Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije u Beogradu.

o U Evropi su najznačajnije komore: - MTK - arbitraža pri MTK u Parizu;- Arbitraža u Cirihu;- Arbitraža u Londonu

o U Amenici su najznačajnije komore:

- Arbitraža u u Vašingtonu i u Njujorku

U institucijonalnim arbitražama – postoje Pravilnici koji predviđaju postupak arbitražnog rešavanja sporova i svaka arbitraža ima listu stalnih arbitara sa koje ugovorne strane mogu da biraju arbitre.U principu su skuplje od AD HOC arbitraža i njima se pribegava kod ugovora velike vrednosti

Klauzula MTK glasi: „Svi sporovi nastali u vezi sa ovim ugovorom rešavaće se pri MTK – od strane jednog ili više arbitara, a u skladu sa pravilima ove arbitraže.“Pored ove jednostavne forme kompromisne klauzule, ugovorne strane imaju mogućnost da u nju unesu još neke elemente.

Tako se - pored izbora vrste arbitraže, može uneti:

- mesto održavanja arbitraže –

važno je da se za sedište izabere mesto u državi koja je prihvatila Njujoršku konvenciju o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka – jer se na taj način olakšava eventualno priznanje i izvršenje odluka van zemlje - u kojoj je odluka doneta.

- jezik arbitraže –

koji može biti jezik na kome je ugovor sastavljen ili neki treći

-merodavno materijalno pravo –

(izuzetno je značajno da ugovorne strane odrede koje je to pravo merodavno za rešavanje konkretnog spora.

Pod tim pravom se podrazumeva - pravo po kome je regulisan ugovorni odnos- ali i ono pravo koje služi za rešavanje spora.

13

Ugovorne strane pri izboru merodavnog materijalnog prava, imaju sledeće mogućnosti :

o Mogu da se odluče za konkretno međunarodno pravo – ukoliko se radi o ugovoru o kupoprodaji – BEČKU KONVENCIJU.

o Mogu da unesu odredbu da će putem kolizione norme odrediti merodavno pravo ili mogu da unesu odredbu „EX AEQUO ET BONO“ – kada se arbitrima daje najveća sloboda – pri donošenju arbitražne odluke - odnosno da po sopstvenom osećaju pravičnosti ( često ne navodeći nikakve činjenice ) donesu arbitražnu odluku.

- odredba o isključenju dvostepenosti –

arbitražni propisi u većini država se razlikuju u pogledu dvostepenosti arbitraže, pa ima zemalja gde se neka od pravnih pitanja koja se javljaju u arbitražnom postupku mogu ponovo rešavati pred sudom ili se čak pred sudom može raspravljati o meritumu stvari.

Zbog toga je najbolje utvrditi da se spor za koji se donosi odluka ne može više razmatrati pred sudom i da ima snagu pravosnažne sudske presude, što znači:„arbitražna odluka je konačna i nema mesta žalbi“.

IZVORI

1. Konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka – Njujorška konvencija iz 1958. godine, koja omogućava da se i van zemlje donošenja prizna i izvrši arbitražna odluka.

2. Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži – iz 1961. godine

3. Model zakon – UNCITREAL-a - o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz1985. godine.

4. Konvencija o reševanju investicionih sporova između država i državljana drugih država iz 1966. godine.

Na osnovu ove konvencije Svetska banka za obnovu i razvoj osnovala je_ međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova, čiji je cilj da olakša rešavanje sporova između stranih ulagača i drugih ugovornih strana, a sedište je u Vašingtonu.

14

EKONOMSKA KOMISIJA UN ZA EVROPU

Ženevni opšti uslovi i tipski ugovoriPodela: 1. investiciona oprema i 2. generična roba

MTKI. INCOTERMSI - 1936. godine ...... 2000. godine(transportne klauzule), su:

odnosi između prodavca i kupca, dispozitivna pravila, izrićito ugovaranje lauzila

- KARAKTERISTIKE –1. Svaka klauzula ima dva dela, i to :

- naziv klauzule - geografsko mesto ( franko fabrika)

2. E, F, C, D – obaveze prodavca stepenasto rasu,3. Samo fizička predaja stvari – simbolička predaja ne 4. određene obaveze uvek ima prodavac – da obezbedi ambalažu za

robu, da snosi troškove kontrole robe

II. jednoobrazna pravila za dokumentarne akreditive iz 1993. godine;III. Jednoobrazna pravila za INKASO iz 1993. godineIV. Jednoobrazna pravila za ugovorne garancije iz 1978. godine

- OBIČAJI:- Subjektivna teorija: < ZOO

< izričito ugovaranje,- objektivna teorija – primena običaja se podrazumeva, a neće se

primeniti, ako strane izričito ugovore- da se neće primeniti

15

MEĐUNARODNE KONVENCIJE:- Dokazivanje:1. Uzanse,2. Potvrda3. sudska praksa4. Literatura

- Dobri običaji: - moralna pravila – moraju svi da ih poštuju;- Poslovni običaji: -vezani za poslovanje privrednika.

DOMAĆI ZAKONIMogu biti:

1. dispozitivni i 2. imperativni.3. STO(WTO) i Klauzila najvećeg povlašćenja

31.05.2006.g.

16