ISTOKISTOKISTOKISTOK PRAVOSLAVNIPRAVOSLAVNIPRAVOSLAVNIPRAVOSLAVNI

istokpravoslavni@gmail.com

Фјодор Михајлович Достојевски:

МАЛИ ЗЛОДУХ

АУТОРОВ ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ

Роман »Мали злодух« почео сам писати 1892. године, а завршио сам га 1902.

године. Први пут објелодањен је у часопису »Питања живота« 1905. године у

бројевима 6-11, али без задњих поглавља. Роман је први пут у цјелини

објављен у ожујку 1907. године у издању »Шиловника«.

У тисканим оцјенама, па и у усменим које сам могао чути, замијетио сам два

супротна мишљења.

Једни мисле да је аутор, као врло лош човјек, желио дати свој портрет, па је

себе приказао у лику наставника Передонова. Због своје искрености аутор се

није хтио ничим оправдавати ни уљепшавати, па је због тога свој лик

2

нацртао најцрнијим бојама. Тај необичан потхват урадио је поради тога да би

се попео на неку Голготу и да тамо због нечега настрада. Испао је занимљив

и нешкодљив роман.

Занимљив је због тога што се у њему види каквих злих људи има на свијету, а

нешкодљив је због тога што читатељ може рећи: »То није писано за мене«.

Други, који нису према аутору тако строги, мисле да је у роману приказана

передоновштвина - доста честа појава.

Неки чак мисле да ће сватко од нас, ако пажљиво себе проматра, наћи у себи

очигледне Передоновљеве црте.

Од тих двају мишљења предност дајем оному које ми више одговара, наиме

другоме. Није ми било потребно да сам стварам и измишљам; све што је у

моме роману невјеројатно, што се односи на живот и што је психолошко,

темељи се на врло точним запажањима, а за свој роман имао сам око себе

довољно »нарави«. Рад је на роману био тако дуг само зато да се оному што је

случајно даде облик законитости, да тамо гђе је владала Аиса1 која сипа

анегдоте завлада строга Ананке2.

1 Судбина која доноси и добро и зло. Тешка судбина, коб.Истина је да људи

воле да буду вољени. Свиђа им се да се прикажу узвишене и племените

стране душе. Хтјели би да чак и код зликоваца виде трачке доброга, »Божју

искру«, како су говорили у старо доба. Због тога не вјерују кад пред њима

стоји вјеран, прави, мрачан, опак лик. Кажу:

- То је само он.

Не, драги моји сувременици; о вама сам писао роман о Малом злодуху и о

његовој страшној Недодирљивки, о Арда-љону и Варвари Передонов, о

Павлу Володину, о Датји, Људ-мили и Валерији Рутилов, о Александру

Пиљникову и о другима; о вама.

Овај је роман вјешто израђено зрцало. Дуго сам га брусио, марљиво сам на

њему радио.

Равна је површина мојега огледала, чист је његов састав. Вишекратно

измјерено и помно провјерено, оно нема никакве закривљености.

У њему се точно одражава и оно што је ружно, и оно што је лијепо.

ПРЕДГОВОР ПЕТОМ ИЗДАЊУ

Понекад ми се чинило да је Передоновљева каријера завршена и да он више

неће моћи изаћи из психијатријског љечилишта у које су га смјестили након

што је заклао Волођина. Но у задње вријеме допријеше до мене гласине да је

Передоновљев душевни поремећај био пролазне нарави, и да га то није

спријечило да након неког времена не буде на слободи. Те су гласине,

разумије се, мало вјеројатне. Спомињем их само зато што се у наше вријеме

3

догађа и оно што је невјеројатно. У једним сам новинама чак прочитао да се

спремам писати други дио Малог злодуха.

Чуо сам да је Варвара успјела неке увјерити да је Передонов имао разлога да

поступи онако како је поступио — да је Волођин често изрицао ријечи које су

изазивале бијес, да је очитовао изазовне намјере и да је прије своје смрти

казао нешто нечувено дрско што је довело до судбоносног исхода. Говорили

су ми да је Варвара том причом побудила занимање кнегиње Волчанске која

никада прије није проговорила ни ријечи у корист Передонова, а сад је, чини

се, суосјећала с његовом судбином.

О томе што је било с Передоновом након његова изласка из љечилишта моје

су обавијести нејасне и протусловне. Једни су ми тврдили да је Передонов

ступио у службу код полиције, како му је савјетовао и Скучајев, и да је био

савјетник губернијске управе. У тој се служби одликовао, па је направио

добру каријеру.

Од других сам пак чуо да у полицији није служио Ардаљон Хорисич, него

неки други Передонов, рођак нашега Передонова. Самому Ардаљону

Борисичу није пошло за руком да ступи у службу, или то није хтио, те се

прихватио књижевне критике. У његовим расправама очитују се оне исте

црте које су и прије за њ биле карактеристичне.Иако ту гласину донекле

оправдава чудан карактер неких рецензија које сам имао прилику

прочитати, ипак ми се чини да је невјеројатнија него она прва.

Уосталом, ако ми се посрећи да добијем точне обавијести о каснијој

Передоновљевој ђелатности, потанко ћу о томе испричати.

МАЛИ ЗЛОДУХ

Након благданске литургије парохљани су се разишли по кућама. Неки су

остали у црквеном дворишту, иза бијелих камених зидова, под старим

липама и јаворима, разговарајући. Сви су се благдански обукли, весело гле-

дали један другога, па се чинило да у том граду живе мирно и сложно. Цак и

весело. Но то се само чинило.

Гимназијски наставник Передонов стајао је у кругу својих пријатеља, мрко их

проматрао ситним, натеченим очима иза златних наочала и говорио:

- Сама кнегиња Волчанска обећала је Вари, па је то сигурно. Рекла је: »Чим

се удате за њега, одмах ћу му исходити мјесто инспектора«.

- Па како ћеш се ти оженити Варваром Дмитријевич? -запита румени

Фаластов. - Она ти је сестрична! Зар је изишао нови закон да се човјек може

женити сестричном?

4

Сви праснуше у смијех. Румено, обично равно-душно-сањиво Передоновљево

лице постаде бијесно.

- Сестрична у трећем кољену... - љутито је промрмљао, гледајући мимо

суговорника.

- Зар је кнегиња теби обећала? - упита гиздаво ођевен, блијед и висок

Рутилов.

- Не мени, већ Вари - одговори Передонов.

- Хајде, а ти тому вјерујеш! - живахно је говорио Рутилов. - Све се може рећи.

А зашто сам ниси отишао кнегињи?

- Схвати да сам пошао с Варом, али нисмо кнегињу затекли код куће.

Закаснили смо само пет минута -разлагао је Передонов. - Отишла је на село,

вратит ће се тек за три тједна, а ја никако нисам могао чекати, морао сам

доћи овамо ради испита.

- Нешто је ту сумњиво - рече Рутилов и насмије се, показајући прилично

покварене зубе.

11Передонов се замисли. Суговорници су се разишли. С њим је остао само

Рутилов.

- Наравно - рече Передонов - могу са сваком коју зажелим. Није за мене само

Варвара.

- Заиста, Ардаљоне Борисичу, за тебе ће свака поћи -потврди Рутилов.

Изашли су из дворишта и неко су вријеме полагано ходали по тргу,

непоплоченом и прашном. Передонов рече:

- Само што ће кнегиња? Наљутит ће се напустим ли Варвару.

- Ма што ће ти кнегиња! - отповрне Рутилов. - Какве ти користи од ње? Да ти

је барем одмах дала мјесто! Стићи ћеш се оженити. Дакако, овако нећеш

ништа виђети!

- Тако је... - замишљено одобри Передонов.

- Тако и реци Варвари - наговарао га је Рутилов. -Најприје мјесто, премда

баш не вјерујем у то. А кад добијеш мјесто, онда се жени којом хоћеш. Радије

узми једну од мојих сестара - три су, па бирај било коју. Наображене су

госпођице, паметне, то се може рећи без ласкања; Варвара им није пар, није

им ни до кољена.

- Па, да - промрљао је Передонов.

- Тако је. А што је твоја Варвара? Ево, помириши! . Рутилов се сагне, откине

длакаву стабљику бунике,

згужва је заједно с лишћем и сивкастобијелим цвјетовима, па ••пошто је све

прстима растрљао, приближи то Передоновљеву носу. Он се намршти због

неугодна и тешка задаха. Рутилов настави:

5

- Протрљати и бацити! Ево, то вриједи и за твоју Варвару. Она и моје сестре,

то ти је, брате, велика разлика. Живахне госпођице, живе. Узми коју хоћеш,

неће ти дати заспати. Па и младе су. Најстарија је трипут млађа од твоје

Варваре.

Рутилов је све то говорио по своме обичају, брзоречи-цом и весело,

смијешећи се, али онако висок и уских груди доимао се болежљиво и слабо,

а испод новог и модерног шешира некако је јадно стршила ријетка, кратко

подшишана свијетла коса.

- Па заиста трипут - тромо примијети Передонов, скидајући и бришући

златне наочале.

- Заиста је тако! - ускликне Рутилов. - Гледај, пази док сам жив, јер су охоле,

па ће бити касно будеш ли се дуго одлучивао. А сада би свака од њих за тебе

врло радо пошла.

- Да, сад су у мене све заљубљене - суморно и хвалисаво рече Передонов.

- Но, ето видиш, хватај прилику! - потицао га је Рутилов.

- Желио бих, то је главно, да не буде мршава - сјетним гласом рече

Передонов. - Хтио бих дебелу.

- Што се тога тиче, не брини се - нагло рече Рутилов -оне су и сада пунашне,

а ако се још нису сасвим зао-блиле, то је самоиза сада. Кад се удају, све ће се

раздебљати, као и најстарија, Лариса; и сам знаш каква је бухтла постала.

- Женио бих се - казао је Передонов - али се бојим да ће Варја дићи велику

грају.

- Велику грају! Па, ето, учини овако - рече Рутилов, лукаво се насмијешивши.

- Ожени се још данас, а не сутра: доћи ћеш кући с младом женом, па ће се

све убрзо смирити. Јест, ако хоћеш, ја ћу то још вечерас средити. Коју

хоћеш?

Передонов изненада прасне у смијех, испрекидан и бучан.

- Но, пристајеш ли? Договорено, је ли? - упита га Рутилов.

Передонов се исто тако изненада престаде смијати и мрзовољно, тихо, готово

шаптом прозбори:

- Дознат ће, неваљалица.

- Ништа неће дознати, не може дознати - увјеравао га је Рутилов.

- Или ће ме отровати - бојажљиво је шаптао Передонов.

- Поуздај се само у мене - ватрено га је тјешио Рутилов. - Ја ћу те фино од

свега очувати.

- Ја се без мираза не женим - љутито се продере Передонов.

Рутилова нипошто није изненадио нови скок мисли његова осорног

суговорника, те припомене у чуду:

6

- Ти си чудак. Зар су оне без мираза? Но, што је, пристајеш, је ли? Одмах ћу

отићи и све средити. - Затим дометне: - Само шути. Никому ни ријечи.

Чујеш ли? Ни ријечи!

Протресе Передонову руку и побјегне од њега. Пе-

13редонов је шутке гледао за њим. Сјетио се да су госпођице Рутилове веселе,

подсмјешљиве. Бесрамна мисао утиснула је на његова уста нешто налик на

нечист смијешак, али то је било само на трен, одмах је ишчезло. У њему се

јавио неодређен немир.

»А што ће бити с кнегињом?« помислио је. »С овима ће бити нешто новаца,

али неће бити протекције, а с Варва-ром бих постао инспектор, а затим би

ме поставили за директора«.

Погледом је испратио Рутилова који је бјежао, и пакосно је помислио:

»Нека бјежи!«

Та мисао причинила му је млако и блиједо задовољство. Било му је тешко

при души што је неожењен; набије шешир на чело, набра свијетле обрве и

хитро се упути кући по непоплоченим, празним улицама, зараслима у

полегнуту маховину из које су вирили бијели цвјетићи, и у чубор, траву

згажену у блату.

Нетко га зазове тихим и живахним гласом:

- Ардаљоне Борисичу, свратите к нама! Передонов подигне суморне очи и

љутито погледа

преко плота. У врту је, уз враташца, стајала Наталија Афанасјева Вершина,

мала, сухоњава, тамнопута жена, сва у црном, црних обрва, црнокоса.

Пушила је цигарету у трешњеву, тамном цигарнику и овлаш се смијешила,

као да зна да људи често не говоре, али да се због било чега смијеше.

Позивала је Передонова у свој врт не толико ријечима колико лаким, брзим

покретима: отворила је враташца, макнула се у страну и смијешила се

молећиво а уједно и увјерљиво, те је показивала руком као да говори: »Само

уђи, зашто стојиш?«

Передонов је ушао покоравајући се њезиним нијемим кретњама као у

чаробнице. Но одмах застаде на пјешчаном путељку, гђе су му у очи ударили

остаци сухог цвијећа, па погледа на сат.

- Вријеме је доручку - промумља.

Иако се већ одавно служио тим сатом, он је и сада, као и увијек пред

свијетом, са задовољством погледао његове велике златне поклопце. Било је

једанаест сати и четрдесет минута. Передонов одлучи да може неко вријеме

остати. Зловољно је ишао за Вершином по путељ-

14

цима, мимо опустјелих грмова црног и црвеног рибиза, малине и огрозда.

7

Врт се жутио и шаренио плодовима и касним цвијећем. Ту је било много

плодоносног и обичног дрвећа и грмља: омањих, широко разгранатих јабука,

крушака с округлим листовима, липа, вишања с глатким свјетлуцавим

лишћем, шљива и орлових ноката. На базговим грмовима црвењеле су се

бобице. Покрај плота густо је евала сибирска геранија - мали

блиједоружичасти цвјетићи са жилицама црвене боје - и шарено је испод

грмова гурала своје бодљикаве гримизне главице. По страни је стајала дрвена

кућа, мала, неугледна, с једним станом, с пространом благоваоницом према

врту. Чинила се љупком и угодном. Иза ње могао се виђети дио повртњака.

Тамо су се љуљале сухе макове главице и свијетложуте крупне капице

камилице. Жуте главе сунцокрета сагибале су се прије но што ће увенути, а

међу корисним биљем дизали су се бијели штитови дивљег першина и

блиједогримизни штитови кукуте, цвјетали су жути жабњаци и ониске

мљечике.

- Били сте на литургији? - приупита га Вершина.

- Био сам - мрзовољно одговори Передонов.

- И Марта се баш вратила - причала је Вершина. - Она често иде у нашу

цркву, а ја јој се ругам: ради кога, велим, Марто, идете у цркву?

Зацрвењела се, шути. Хајде, поразговарат ћемо у сјеници - брзо је рекла, без

икаква пријелаза с онога што је прије говорила.

Усред врта, у сјени разгранатих јаворова, стајала је стара, неугледна сјеница -

пред њом три стубе, маховином обрастао дрвени под, ниски зидови, шест

токаре-н их трбушастих ступова и кровић на шест вода.

Марта је сједила у сјеници, још лијепо ођевена због литургије. На њој је била

прозирна хаљина с врпцама, која јој није пристајала. Кратки рукави

откривали су шиљасте, црвене лактове и снажне и велике руке. Иначе, Марта

није била ружна. Сунчане пјеге нису је сувише нагрђи-в;иWи. Чак су је

сматрали љепушкастом, особито њезини И 'ољаци, којих је ту доста било.

Марта је завијала цигарете за Вершину. Нестрпљиво је и'Х<;ила да

Передонов њу погледа и да се одушеви. Та се жеља очитовала изразом

узнемирене срдачности на њезину доброћудном лицу. Уосталом, та жеља

није прои-

зашла од тога што би Марта била заљубљена у Передо-нова: Вершина је

жељела да је збрине, обитељ је била велика, а Марта је хтјела угодити

Вершинки с којом је живјела неколико мјесеци, од дана погреба Вершинина

старога мужа. Хтјела јој је угодити ради себе и ради брата гимназијалца који

је такођер ту био у гостима.

Вершина и Передонов пошли су у сјеницу. Передонов се мрзовољно

поздрави с Мартом и сједне. Изабрао је такво мјесто да му ступ штити леђа и

8

да му уши не захвати пропух. Баци поглед на Мартине жуте високе ципеле с

ружичастим везицама и помисли да га лове као женидбеног кандидата. То

би увијек помислио кад би видио да су госпођице с њиме љубезне. На Марти

је запажао само недостатке - много сунчаних пјега и велике руке с грубом

кожом. Передонов је знао да њезин отац, пољски племић, држи у најму мало

сеоце, шест врста удаљено од града. Приходи су били мали, а ђеце много.

Марта је свршила нижу гимназију, син је похађао гимназију, а друга ђеца

била су још мања.

- Допуштате ли да вам налијемо пивице? - брзо запита

Вершина.

На столу су стајале чаше, двије боце пива, ситан шећер у лименој кутији и

жличица од кина-сребра, наквашена

пивом.

- Попит ћу - одсјечно рече Передонов.

Вершина је погледала Марту. Марта налије чашу, при-макне је Передонову, а

на њезину лицу заигра необичан смијешак, ни заплашен ни радостан.

Вершина брзо рече, као да сипа ријечи:

- Ставите шећер у пиво.

Марта метне пред Передонова кутију са шећером. Но Передонов зловољно

узврати:

- Не, то је огавно... са шећером.

- Ма што то говорите, укусно је - једноличним гласом и брзоречицом избаци

Вершина.

- Врло укусно - рече Марта.

- Огавно - понови Передонов и љутито погледа шећер.

- Како хоћете - рече Вершина, па истим гласом, без задржавања и пријелаза,

почне говорити о другом: -Черепнин ми додијава - рече и насмије се.

Насмијала се и Марта. Передонов је равнодушно гледао: он се никад није

мијешао у туђе послове - није волио људе, о њима иначе није мислио него

само у вези са својом користи и задовољством. Вершина се самоувјерено

насмијеши и рече:

- Мисли да ћу поћи за њега.

- Ужасно је дрзак - рече Марта, не због тога што је тако мислила већ ради

тога што је хтјела угодити и поласкати Вершинки.

- Синоћ је завиривао кроз прозор - рече Вершина. -Увукао се у врт док смо

вечерали. Под прозором је стајала бачва - подметнули смо је да вата кишу -

сва се напунила. Била је покривена даском, вода се није виђела; он се попео

на бачву и гледао кроз прозор. А код нас је горјела свјетиљка - он види нас, а

ми њега не видимо. Ођедном чујемо штропот. Испрва смо се преплашили,

9

истрчасмо.' А то је он пао у воду. Међутим се извукао и побјегао сав мокар -

по путељку се видио мокар траг. И с леђа смо га препознали.

Марта се смијала слабим, веселим смијехом, како се смију уљудна ђеца.

Вершина је све говорила брзо и једнолично, као да сипа - тако је увијек

говорила - а онда је смјеста зашутјела, сјела и смијешила се крајичком усана.

Због тога се њезино црномањасто и мршаво лице наборало, па су се мало

открили зуби поцрњели од пушења. Передонов се замисли и наједном

прасне у смијех. Он се никад није одмах одазивао на оно што му се чинило

смијешним. Његови су осјећаји били троми и тупи.

Вершина је пушила цигарету за цигаретом. Није могла живјети без

духанског дима под носом.

Ускоро ћемо бити сусједи - објави Передонов. Вершина баци хитар поглед на

Марту. Марта је лако поцрвењела, с бојажљивим очекивањем гледала Пере-

донова и одмах опет скренула очи на врт. Зар се селите? - запита Вершина. -

Зашто? Далеко сам од гимназије - објасни Передонов. Вершина се сумњичаво

насмијеши. »Вјеројатније је«, помисли, »да буде ближе Марти.«

Па ви тамо већ одавно станујете, већ неколико година - рекла је.

А и газдарица је мрцина - срдито рече Передонов.

Мули злодух

- Ма немојте? - сумњичаво запита Вершина и пријетворно се насмијеши.

Передонов је мало живнуо.

- Налијепила је нове тапете, лоше - говорио је - један комад не пристаје

другому. У благоваоници је над вратима неочекивано поставила сасвим

друкчији узорак; цијела соба је у шарама и цвјетићима, а над вратима су

пруге и клинчаци. Ни боја није посве иста. Испрва нисам примијетио, али је

дошао Фаластов па се смије. И сви

се смију.

- Дакако, ругоба - сугласи се Вершина.

- Само јој не говорим да одлазим - рече Передонов снизивши глас. - Наћи ћу

стан и отићи, а њој нећу ништа рећи.

- Разумије се - рече Вершина.

- Вјеројатно ће галамити - говорио је Передонов, а у његовим се очима

одрази плашљив немир. - Још да јој платим за мјесец дана, за такву гнусобу!

Передонов се гласно насмије од радости што ће отићи, а неће платити стан.

- Тражит ће - примијети Вершина.

- Нека тражи, нећу дати - љутито изјави Передонов. -Ишао сам и у

Петроград, и за то вријеме нисам се користио станом.

- Стан је ипак за вас чувала - рече Вершина.

10

- Па што! Морала је извршити поправке. Зар сам дужан платити и за оно

вријеме док нисам тамо становао? А главно је што је страшно дрска.

- Газдарица је дрска због тога што је ваша... сестрична превише жестока

особа - рекла је Вершина с малини прекидом код ријечи »сестрична«.

Передонов се намргодио и тупо загледао преда се полусаненим очима.

Вершина поче говорити о нечем другом. Передонов извади из џепа

карамелу, очисти је од папира и стане је сисати. Случајно погледа Марту и

помисли да му завиди, да се и она зажељела карамела.

»Да ли да јој дам или не дам?« — мислио је Передонов. »Не завређује. Или,

да јој дам да не мисле да ми је жао? Ионако их имам много, пуни су ми

џепови«.

Извуче прегршт карамела.

- Ево вам - рече и пружи карамеле најприје Вершиној, а затим Марти. -

Бомбони су скупи, по тридесет копје-јака за фунту.

Свака је узела по један бомбон. Передонов прозбори:

- Узмите више. У мене их је много, а бомбони су добри. Не бих ја јео

неваљале.

- Хвала, нећу више - рече Вершина брзо и безизражајно.

Исте ријечи поновила је за њом и Марта, али некако неодлучно. Передонов

сумњичаво погледа Марту и рече:

- Како то да нећете? Узмите!

Из прегршти је узео једну карамелу за себе, а остале је положио пред Марту.

Марта се шутке насмијешила и оборила главу.

»Простакиња«, помисли Передонов, »не умије ни лијепо захвалити«.

Није знао о чему би с Мартом говорио. Била му је незанимљива, као и све

ствари према којима се није угодно или неугодно односио.

Преостало пиво налиле су у Передоновљеву чашу. Вершина погледа Марту.

Донијет ћу још - рече Марта. Увијек је без ријечи погађала што Вершина

хоће. Пошаљите Влађу, у врту је - рече Вершина. Владиславе! - повиче Марта.

Да - огласи се ђечак тако близу, и тако брзо, као да је прислушкивао.

Донеси пива, двије боце - рече му Марта. - У предсобљу су, у шкрињи.

Виадислав је убрзо тихо дотрчао до сјенице, кроз прозор је дао Марти двије

боце пива и наклонио се Передо-нову.

Здраво! - мрзовољно рече Передонов. - Колико сиц боца пива данас

искапили?

Виадислав се усиљено насмијеши и рече:

Ја не пијем пиво.

11

Мио је то ђечак од четрнаест година, с пјегавим лицем као у Марте, слицаја-

с«стри, неспретних и спорих кретња. Био. је ођев^н^У'фе^&лу блузу од

небијељена платна.

Марта је почела шаптати. Обоје су се насмијали. Передонов их је сумњичаво

гледао. Кад би се нетко пред њим смијао а он није знао због чега, увијек је

претпостављао да се њему смије. Вершина се почела узрујавати. Већ је хтјела

зазвати Марту, али сам Передонов запита оштрим гласом:

- Чему се смијете?

Марта се тргне, окрене се њему, али није знала што би рекла. Владислав се

насмијешио, погледао је Передо-нова и зацрвенио се.

- То је неуљудно, пред гостима - изговори Передонов. - Зар се мени смијете? -

упитао је.

Марта је порумењела, Владислав се уплашио.

- Опростите - рече Марта. - Никако вама. Ми се бавимо својим...

- Зар је то нека тајна? - срдито изусти Передонов. -Пред гостима је

непристојно разговарати о тајнама.

- Ма није никаква тајна - одврати Марта. - Смијемо се тому што је Влађа бос,

па не може ући унутра,

устручава се.

Передонов се смири и поче мислити како ће се нашалити с Влађом, а затим

и њега почасти карамелом.

- Марта, донесите ми мој црни рубац - рекла је Вершина - а завирите и у

кухињу да видите што је с пирогорн.

Марта је послушно изашла. Схватила је да Вершина жели говорити с

Передоновом, па јој је било драго, онако спорој, што то није хитно.

- А ти отиђи што даље - казала је Вершина Влађи. - Није потребно да се

овуда скиташ.

Влађа утече, чуло се како пијесак шкрипи под његовим ногама. Вершина је

опрезно и брзо погледала према Передонову кроз дим који је непрестано

испуштала. Передонов је шутке сједио, гледао мрко равно преда се и жвакао

карамелу. Било му је драго што су они отишли, јер би се вјеројатно опет

стали смијати. Иако је знао да се нису њему смијали, у њему је остало нера-

сположење, као што након додира с копривом, која пали, бол дуго остаје и

повећава се, премда је коприва

већ далеко.

- Зашто се не жените? - изненада брзоречицом проговори Вершина. - Што

чекате, Ардаљоне Борисичу? Вар-вара вам није пар, опростите што вам

отворено кажем.

12

Передонов поглади руком понешто разбарушену косу кестењасте боје и са

суморном охолошћу проговори:

- Овђе ми нема пара.

- Не говорите тако - одврати Вершина и неискрено се насмијеши. - Овђе има

много бољих од ње, а за вас би свака пошла.

Отресла је пепео с цигарете одрјешитом кретњом, као да на нешто ставља

потврдан знак.

- Не треба ми свака - одговори Передонов.

- Није ријеч о свакој - брзо узврати Вершина. - Та ви не морате тежити за

миразом, главно да је ђевојка добра. Ви и сами, хвала богу, доста тога имате.

- Не - одврати Передонов - боље ми одговара да се оженим Варваром. Њој је

кнегиња обећала протекцију. Она ће ми дати боље мјесто - говорио је

Передонов с мрзовољном живахношћу.

Вершина се овлаш насмијешила. Цијело њезино наборано лице, загасито,

као да је духаном прожето, изражавало је благу сумњичавост. Запитала је:

- Зар је кнегиња вама то рекла? Нагласила је ријеч »вама«.

- Није мени, него Варвари.

- Ви заиста превише цијените ријечи своје сестричне -злурадо рече Вершина.

— Но, реците, зар није много старија од вас? Петнаест година! Или више? Та

њој је око педесет.

- Ма што то говорите! - љутито рече Передонов. - Још нема ни тридесет.

Вершина се насмије.

- Ма што не кажете, молим вас - с неприкривеним подругивањем у гласу

рече она - по вањштини рнного је старија од вас. То, дабоме, није моја ствар,

само је човјеку са стране жао што тако добар младић не може живјети како

заслужује по својој љепоти и душевним својствима.

Передонов се самоувјерено огледа. Али на његову руменом лицу није било

смијешка, па се чинило да је увријеђен што га сви не схваћају тако као

Вершина. Вершина настави:

- Ви ћете и без протекције далеко догурати. Зар је могуће да вас власт не

цијени? Зар је вама потребно да се држите Варваре? Није вам потребно ни да

узмете

21за жену коју од Рутилових: оне су лакомислене, а ви требате озбиљну жену.

Ево, узмите моју Марту.

Передонов погледа на сат.

- Вријеме је да пођем кући - рече и стане се опраштати.

Вершина је била увјерена да одлази због тога што га је погодила у болно

мјесто, и да само због неодлучности не жели сада говорити о Марти.

13

Варвара Дмитријевна Малошина, Передоновљева при-лежница, чекала га је

немарно ођевена, али помно набијељена и намазана руменилом.

За доручак су пекли пироге нађевене слатким: Передонов их је волио.

Варвара је трчала по кухињи, гегајући се на високим потпетицама, журила се

да све припреми за његов долазак. Варвара се бојала да слушкиња, кози-чава,

гојазна ђевојка Наталија, не украде пироге, и то оне боље. Ради тога Варвара

није излазила из кухиње и, по обичају, карала је слушкињу. На њезину

набораном лицу што је сачувало трагове некадашње љепоте стално је био

мрзовољно-прождрљив израз.

Као и увијек кад би се враћао кући, Передонова је ухватила зловоља и чама.

Бучно је ушао у благоваоницу, бацио шешир на прозорску даску, сјео за стол

и викнуо:

- Варја, донеси јело!

Варвара је носила јело из кухиње, спретно се гегала у ципелама које су биле

због гиздања тијесне и сама послуживала Передонова. Кад је донијела каву,

Передонов се наднио над чашу из које се димило и помири-сао. Варвара је

забринула и устрашено упитала:

- Што је, Ардаљоне Борисичу? Зар кава има неки мирис?

Передонов је мрзовољно погледа и љутито одбруси:

- Миришем није ли потајно усут отров.

- Ма што ти је, Ардаљоне Борисичу? - уплашено ће Варвара. - Бог с тобом,

зашто си то помислио?

- На све си спремна! - зарежао је.

- Каква ми је корист да те трујем? - увјеравала га је Варвара. - Престани се

шалити!

Передонов је још дуго мирисао, али напосљетку се смирио и рекао:

- Ако је заиста отров, безувјетно би се осјетио неугодан мирис, само треба

изблиза мирисати, саму пару.

Неко је вријеме шутио, али ођедном изусти пакосно и заједљиво:

- Кнегиња! Варвара се узруја.

- Што је с кнегињом? Што се догодило кнегињи?

- Кнегиња - говорио је Передонов - зар није тако? Нека најприје даде мјесто, а

онда ћу се женити. Тако јој напиши.

- Па ти знаш, Ардаљоне Борисичу - почела је увјерљивим гласом говорити

Варвара - да је кнегиња обећала, само ако се ја удам. Незгодно јој је да моли

за тебе.

- Напиши да смо се већ вјенчали - брзо изрече Передонов, радујући се својој

досјетљивости.

Варвара се испрва пренерази, али се убрзо снађе и

14

рече:

- Зашто да лажем? Кнегиња се може распитати. Не, боље је да ти одредиш

дан вјенчања. А треба времена и да се сашије хаљина.

- Каква хаљина? - мрзовољно запита Передонов.

- Зар ћу се вјенчати у овој, свакидашњој? — издере се Варвара. - Ардаљоне

Борисичу, дај ми новаца за хаљину.

- Зар се спремаш у гроб? - пакосно је упита Передонов.

- Ти си, Ардаљоне Борисичу, подлац! - пријекорно

повиче Варвара.

Ођедном Передонова снађе жеља да задиркује Варвару. Упита је:

- Знаш ли, Варваро, гђе сам био?

- Ма гђе? - забринуто га запита Варвара. '- Код Вершине - рече и гласно се

насмије.

- Баш си нашао друштво! - пакосно повиче Варвара. -Нема шта!

- Видио сам Марту - настави Передонов.

- Пуна је сунчаних пјега - устврди Варвара са све већом пакошћу. - А уста су

јој до ушију, као у жабе.

- Ипак је љепша од тебе - рече Передонов. - Узет ћу је, оженит ћу се њоме.

Само се жени њоме - продере се Варвара, сва румена, дршћући од љутине. -

Очи ћу јој спалити киселином.

- Пљунут ћу на тебе - мирно узврати Передонов. ¦- Нећеш пљунути! - викала

је Варвара.

Ипак ћу пљунути - рече Передонов. Устаде и с тупим и равнодушним

изразом на лицу пљуне јој у лице.

- Свињо! - рече Варвара прилично смирено, као да ју је испљувак освјежио.

И почне се чистити убрусом. Передонов је шутио. У задње вријеме био је с

Варваром грубљи него обично. Па и прије је с њом лоше поступао.

Охрабрена његовом шутњом, стала је гласније говорити:

- Права си свиња. Управо си ме погодио у лице. У предсобљу се зачуо

мекетав глас, као овчји.

- Не дери се! - рече Передонов. - Гости.

- То је Павлушка - подмукло се смијешећи одговори Варвара.

Смијући се бучно и весело, уђе Павле Васиљевич Во-лодин, младић сав, и

лицем и кретњама, необично сличан јањету: коса као у јањета рудаста, очи

избуљене и неизражајне - све као у веселог јањета - глуп младац. Био је

столар, прије се учио у обртној школи, а сада служи као учитељ обрта у

грађанској школи.

15

- Ардаљоне Борисичу, драги мој! - радосно је клицао. Код куће пијуцкаш

кавицу, а ево и мене баш у право

вријеме.

Наташка, донеси трећу жлицу - подвикне Варвара. Из кухиње се чуло како

Наталија звецка једином жличицом за чај која је остала: друге су биле

скривене.

Хоћеш ли јести, Павлушка? - упита Передонов, виђело се да би хтио

нахранити Володина. - Ја ћу се, брате, убрзо угурати међу инспекторе.

Кнегиња је обећала Варји. Володин започне ликовати и гласно се смијати.

Ха, будући инспектор пијуцка кавицу! - завикне, ударајући Передонова по

рамену.

А ти мислиш да је лако угурати се међу инспекторе? И 'ријаве те... и готов си!

Што би пријавили? - подмукло се смијешећи запита Варвара.

- Шта знаш! Рећи ће да сам читао Писарева1.1 готово!

- А ви, Ардал] оне Борисичу, Писарева метните на стражњу полицу -

савјетовао га је Володин* нацеривши се.

Передонов неповјерљиво погледа Володина и рече:

- А можда никада нисам ни имао Писарева. Хоћеш ли пити, Павлушка?

Володин напући доњу усну, направи важно лице човјека који зна своју

вриједност и рече, наклонивши главу

као јање:

- Ако је за друштво, увијек сам спреман, иначе не. Передонов је такођер био

увијек спреман пити. Попили су вотку и пригризли слатке пироге.

Передонов изненада пљусне остатак каве из чаше на тапете. Володин избечи

своје јањеће очице и зачуђено се огледа. Тапете су биле запрљане, подеране.

Володин запита:

- Какве су вам то тапете? Передонов и Варвара праснуше у смијех.

- Газдарици за инат - рече Варвара. - Убрзо ћемо отићи, само немојте

брбљати!

- Изврсно! - повикне Володин и весело се насмије.

Передонов приђе зиду и поче по њему ударати потплатом. По узору на њега

поче и Володин ногом лупати по зиду. Передонов рече:

- Кад год једемо, увијек прљамо зидове... нека

нас упамте!

- Какве сте им то лепињице набили! - усхићемо кликне Володин.

- Иришка ће побенавити - рече Варвара, смијући се сухо и пакосно на рачун

газдарице.

И сви троје, стојећи пред зидом, почеше пљувати по њему, тргати тапете и

ципелама тући по њима. Затим се, уморни и задовољни, одмакоше од зида.

16

Передонов се пригне и подигне мачка. Мачак је био дебео, бијел, ружан.

Передонов га узе навлачити, потезати за уши и за реп, и хватајући га за врат,

трести. Володин се весело смијао и упућивао Передонова што све још може

учинити:

Дмитриј Иванович Писарев (1840-68), руски књижевник, присташа

природознан-ственог материјализма.

Ардаљоне Борисичу, пухни му у очи! Поглади га уз длрику!

Мачак је фрктао и настојао се ослободити, али није смио И »указати панџе,

јер би га због тога јако тукли. Напосљетку је Передонову дозлогрдила забава,

па је бацио мачка.

Слушај, Ардаљоне Борисичу, што сам ти хтио рећи -стане говорити

Володин. - Цијелим сам путем мислио како нећу заборавити, и умало што не

заборавих.

- Што? - мрзовољно запита Передонов.

- Ето, ти волиш слатко - весело је говорио Володин - а ја ти знам такво јело да

ћеш прсте облизивати.

- Познајем ја сва укусна јела - рече Передонов. Володин направи увријеђено

лице.

Може бити - рече. - Ви, Ардаљоне Борисичу, познајете сва укусна јела која

праве у вашем крају, али како можете познавати сва укусна јела која праве у

мом крају кад никада нисте били у мом крају?

Задовољан због увјерљивости своје примједбе, Володин се насмијао,

замекетао.

- У твоме крају ждеру цркнуте мачке - срдито с креше Передонов.

- Допустите, Ардаљоне Борисичу - крештавим и подругљивим гласом

одврати Володин — можда у вашем крају једу цркнуте мачке, то се мене не

тиче, али ипак нисте јели јерлове.

- Не, нисам јео - призна Передонов.

- А какво је то јело? - запита Передонов.

- Ево какво - поче објашњавати Володин. - Знате ли што је кољиво?

- Па тко не би знао што је кољиво! - подругљиво се смијешећи одговори

Варвара.

-- Па ето, просено кољиво са грожђицама, шећером и бадемом - то су вам

јерли.

Володин је потанко причао како се у његову крају справљају јерли.

Передонов је сјетно слушао. »Кољиво! Па што, зар ме Павлушка жели

уписати у покојне?«

Володин предложи:

- Хоћете ли да све буде како треба, дајте ми материјал па ћу ја сам скухати.

17

- Пусти јарца у повртњак - мрзовољно прогунђа Передонов.

27»Још ће ми нешто усути!« помисли. Володин се опет увриједио.

- Ако ви, Ардаљоне Борисичу, мислите да ћу вам здипити шећера, варате се.

Мени не треба вашег шећера.

- Зашто говорите бесмислице? - упаде му у ријеч Варвара. - Та знате да је он

хировит. Дођите у кухињу!

- И сам ћеш јести - рече Передонов.

- А зашто не? - упита Володин гласом који је дрхтао због увреде.

- Зато што је то одвратно.

- Како вам се свиђа, Ардаљоне Борисичу - слег-нувши раменима рече

Володин. - Само сам вам хтио угодити, а ако не желите, бит ће како желите.

- А како ти је онај генерал одбрусио? - запита Передонов.

- Какав генерал? - узврати упитом Володин, који се зацрвенио и увријеђено

напућио доњу усну.

- Ћули смо, чули - рече Передонов. Варвара се подмукло насмијешила.

- Допустите, Ардаљоне Борисичу - ватрено је почео говорити Володин - чули

сте, ваљда, али нисте све чули. Причат ћу вам како је текла читава та ствар.

- Хајде, причајте - рече Передонов.

- То је било прије три дана, баш у ово вријеме - причао је Володин. - Код нас

у школи, како вам је познато, врше се поправци. И ево, изволите виђети,

долази Верига с нашим инспектором, а ми радимо у задњој соби. Но, добро.

Мене се не тиче зашто је Верига дошао, и што му треба. То није моја ствар.

Премда знам да је он представник племства, али да нема везе с нашом

школом. То се мене не тиче. Дошао је, па нека га, ми му не пријечимо,

помало радимо своје. Ођедном они долазе к нама, а Верига, молим лијепо, с

капом на глави.

- То је он показао омаловажавање према теби -мрзовољно рече Передонов.

- Ето видите - обрадовано прихвати Володин. - Код нас виси икона, па смо

сви гологлави, а он се ођедном понашао као неки мамелук. А ја му лијепо

кажем, тихо, поштено: »Ваша преузвишености«, кажем, »изволите скинути

своју капицу због тога, кажем, што је овђе икона.« Јесам ли добро рекао? -

запита Володин и упитно избечи очи.

- Добро, Павлушка - подвикне Передонов - тако и треба.

- Дабоме, зашто да им се попушта? - одобри и Варвара. - Јуначина је Павле

Васиљевич.

Володин с изразом неосновано увријеђена човјека настави:

- А он ми је изненада рекао: »Сватко треба да зна гђе му је мјесто.« Окрене се

и оде. Ево, то је било све, и ништа више.

Володин се ипак осјећао као херој. Передонов му за утјеху даде карамелу.

18

Дошла је и гошћа, Софја Јефимовна Преполовенска, шумарева жена,

пуначка, доброћудно лукава лица и складних кретња. Дали су јој доручак.

Лукаво запита Володина:

- А што ви, Павле Васиљевичу, тако често посјећујете Варвару Дмитријевну?

- Нисам био тако слободан да дођем Варвари Дми-тријевној - скромно

одговори Володин - већ сам свратио к Ардаљону Борисичу.

- Да се нисте заљубили? - смијуљећи се запита Преполовенска.

Сви су знали да Володин тражи удаваче с миразом, многе је просио, али је

добио кошарицу. Шала Преполо-венске чинила му се неумјесном. Дрхтавим

гласом, подсјећајући својим понашањем на увријеђена ов-нића, рече:

- Ако сам се и заљубио, Софјо Јефимовна, то се никога не тиче, осим мене и

те особе, а ви се у то не мијешајте.

Но Преполовенска га се није оканила.

- Видите - говорила је - ако се заљубите у Варвару Дмитријевну, тко ће онда

Ардаљону Борисичу пећи укусне пироге?

Володин је напућио усне, подигао обрве и није знао што би рекао.

- Не бојте се, Павле Васиљевичу! - наставила је Преполовенска. - А зашто се

не бисте оженили? Млади сте и лијепи.

- А можда ме Варвара Дмитријевна не би хтјела -рече Володин

подсмјехнувши се:

29- Ма како не би хтјела - одврати Преполовенска. - Ви сте непотребно

прескромни.

- А можда ни ја не бих хтио - претварајући се рече Володин. - Можда се не

желим женити туђим сестричнама. Можда у моме крају за мене расте која

сестрична.

Већ је почео вјеровати да Варвара није склона да пође за њега. Варвара се

срдила. Володина је сматрала будалом. Па и плаћа му је била четири пута

мања него у Передонова. Преполовенска би хтјела оженити Передо-нова

својом сестром, дебелом поповом кћерком. Због тога је настојала завадити

Передонова с Варва-ром.

- Што ме снубите - љутито рече Варвара. - Боље би било да за Павла

Васиљевича снубите своју најмлађу.

- Зашто да га вама преотимам? - шаљиво примијети Преполовенска.

Шале Преполовенске изазвале су нов преокрет Пере-доновљевих спорих

мисли; а и јерли му никако нису ишли из главе. Ради чега је Володин

измислио такво јело? Пере-донов није радо размишљао. У први час увијек је

вјеровао ономе што му кажу. Тако је повјеровао и у то да је Володин

заљубљен у Варвару. Мислио је: »Оженит ћу се Варваром, а кад пођем у

мјесто у коме ћу бити инспектор, путем ће ме отровати јерлима: покопат ће

19

ме као да сам Володин, а Володин ће постати инспектор. То су вјешто

смислили!«

Уто се изненада из предсобља зачу граја. Передонов и Варвара се уплашише:

Перодонов је зажмирио и укочено уперио очи у врата, Варвара се дошуљала

до врата собе за примање, мало их је одшкринула, завирила, а затим се исто

тако тихо, ходајући на вршцима прстију, одржавајући рукама равнотежу и

збуњено се смијешећи, вратила до стола. Из предсобља су допирали

крештави крици и граја, као да се туку. Варвара је прошаптала:

- Јершина, пијана као дуга! Наташка је не пушта, а она наваљује у салон.

- Што ћемо сад? - заплашено упита Передонов.

- Ваља пријећи у салон - одлучи Варвара — да не дође овамо.

Прешли су у салон и за собом чврсто затворили врата. Варвара је изашла у

предсобље са слабом надом да

/мир/и газдарицу или да је смјести у кухињу. Но безо-хтнзуа баба силом је

продрла у салон. Подбочивши се, налазила се на прагу и лупетала погрдне

ријечи, као да зиве поздравља. Передонов и Варвара ужурбано су трчкарали

око ње и настојали да је смјесте на столицу, ближе предсобљу, а даље од

благоваонице. Варвара јој је из кухиње донијела на пладњу вотку, пиво и

пирошке. Но Кииздарица није сјела, ништа није узела, већ је настојала да уде

у благоваоницу, али никако није могла наћи врата. Миљи је црвена,

рашчупана, прљава, а издалека је зауда-нила по вотки. Викала је:

Не! Посједни ме за свој стол. Што ми носиш на пладњу! Хоћу на столњаку. Ја

сам газдарица па ме поСтуј! Не обзири се што сам пијана. Зато сам поштена,

111 сам својему мужу жена.

Варвара се устрашено и дрзовито насмијеши и рече:

Па то знамо.

Јершова намигне Варвари, промукло се насмије и И«'царски запуцкета

прстима. Постајала је све дрзови-тија.

Сестрична! - викала је - Знамо каква си ти сестрична. А зашто директорица

не долази к теби? А? Зашто?

Не вичи! - рече Варвара. Но Јершова је још гласније завикала:

Како ти можеш мене поучавати? У својој сам куци; што хоћу, то и радим.

Усхтједнем ли, одмах ћу вас избацити да не смрди по вама. Но ја сам према

вама милостива. Живите, не мари, само се не владајте безобзирно.

Међутим су Володин и Преполовенска сјели крај прозора и шутјели.

Преполовенска се малчице подсмјехнула и у страху погледавала на

викачицу, претварајући се да гледа на улицу. Володин је сједио с увријеђено-

важним и/.лазом на лицу.

20

Јершова се привремено смирила и пријатељски говорила Варвари,

смијешећи јој се пијано и весело и тапшући је по рамену:

Ама, слушај што ћу ти рећи. Посједни ме за свој стол и поведи са мном

господски разговор. Понуди ме слатким колачима, поштуј газдарицу, чујеш

ли, мила моја ђевојко.

Ево ти пирожака - рече Варвара.

31- Нећу пирожака, хоћу господских колача - завиче Јершова, машући

рукама и блажено се смијешећи - господа ждеру укусне колаче, хик, укусне.

- Немам за тебе таквих колача - одговори Варвара, која је бивала то смионија

што је газдарица постајала веселија. - Ево ти пирожака, па ждери!

Јершова изненада разабра гђе су врата благоваонице. Бијесно затули:

- Макни се, змијо!

Одгурне Варвару и јурне према вратима.

Нису је успјели задржати. Оборене главе, стиснутих шака, провалила је у

благоваоницу и с треском широм отворила врата. Застала је на прагу,

угледала запрљане тапете и оштро зажвиждала. Подбочила се, дрско

испружила ногу и бијесно повикала:

- Ха, ви заиста мислите отићи!

- Ма што вам је, Ириња Степановна - дрхтавим гласом рече Варвара - није

нам ни на крај памети, престаните говорити глупости.

- Никамо нећемо отићи - потврдио је Передонов. -Нама је и овђе добро.

Газдарица их није слушала, пришла је збуњеној Варвари и завитлала рукама

пред њезиним лицем. Передонов је стајао иза Варваре. Радо би побјегао, али

било је занимљиво виђети како ће се газдарица и Варвара потући.

- На једну ћу ти ногу стати, а другу ћу повући и растргат ћу те на двије

половице! - дивље је викала Јершова.

- Ма што ти је, Ириња Степановна? - смиривала ју је Варвара. - Престни.

Имамо госте.

- Дај амо госте - завикне Јершова. - Потребни су ми твоји гости.

Јершова, тетурајући, појури у салон и ођедном сасвим промијени и говор и

понашање, те смирено рече Преполовенској, дубоко јој се клањајући, при

чему умало што се не сруши на под:

- Госпођо, драга Софјо Јефимовна, опростите ми, пијаној баби. Одмах ћу

вам рећи, слушајте. Ви залазите к њима, а знате ли шта она говори о вашој

сестрици? И још кому? Мени, пијаној постоларки! А зашто? Да бих ја свима

около причала, ето зашто!

Варвару обли руменило, па рече:

32

Ништа ти нисам говорила.

21

Што, ниси говорила? Ти, ђубре једно! - завиче Јер-и'у »ва, прилазећи Варвари

стиснутих шака.

Шути! - сметено промрља Варвара.

Не, нећу шутјети — пакосно викне Јершова, па се упет обрати

Преполовенској. - Да она тобоже живи с внСим мужем, ваша сестра, ето што

ми је говорила, га-илура!

Софја баци бијесан и лукав поглед на Варвару, устане и твче, хињено се

насмијешивши:

Смјерно вам захваљујем, нисам се надала.

Лажеш! - јетко цикне Варвара на Јершову. Јершова љутито завикне, топне

ногом, руком замахне на Варвару и одмах се поново обрати Преполовенској:

Драга госпођо, а што о вама говори господин! Да сУ; се, тобоже, вуцарали, а

затим да сте се удали! Ето какви су! Најгаднија чељад! Пљуните им у губицу,

добра госпођо. С таквим подлим људима не ваља имати посла.

Преполовенска се зацрвењела и шутке отишла у предсобље. Передонов

потрчи за њом, оправдавајући се:

Лаже, не вјерујте јој. Ја сам, додуше, често код ње рекао да сте гуска, и то у

разјарености, али друго, бо-(,;нини, нисам говорио. То је она измислила.

И'реполовенска мирно одговори:

Ма што не кажете, Ардаљоне Борисичу! Видим ја да |е пијана и да сама не

зна што меље. Само, зашто то све допуштате у својој кући!

А тко би знао што ћеш с њом! - одговори Передонов.

И'реполовенска, збуњена и љутита, облачила је кратки киипут. Передонов се

није сјетио да јој помогне. Нешто је још гунђао, али га она није слушала. Тада

се Передонов врати у салон. Јершова га је почела бучно прекора-виит.и.

Варвара је истрчала у тријем и тјешила Преполовен-.•ику:

Ма знате каква је то будала. Сама не зна што говори.

Којешта, зашто се узрујавате? - одговори јој Преполовенска. - Пијана баба

избрбљат ће свашта. ()ко куће, на дворишту, камо је водио тријем, расла је

;л Мах злодух

33густа, висока коприва. Преполовенска се мало насмијеши, а посљедњи траг

зловоље нестаде с њезина бијелог и пуног лица, па је, као и прије, постала

срдачна и љу-безна с Варваром. Увреда ће бити освећена и без свађе. Заједно

су пошле у врт да дочекају крај газда-ричина упада.

Преполовенска је стално погледавала на коприве које су у врту, дуж плота,

обилно расле. Напокон рече:

- Колико имате коприва! Зар су вам потребне? Варвара се насмије и

одговори:

- Ма што, што ће ми?

22

- Ако вам није жао, морала бих их код вас натргати, у нас их нема.

- Па што ће вам?

- Тако, требају ми - рече Преполовенска, подсмје-хнувши се.

- А зашто, душице? - радознало је упитала Варвара, чудећи се.

Преполовенска се нагне до Варварина уха и прошапта:

- Кад се натреш копривом, нећеш омршавјети. Од коприве је и моја Геничка

онако дебељушкаста.

Знало се да Передонов даје предност угојеним женама, а да сухоњаве не воли.

Варвара се жалостила што је мршава и што све више мршави. Како да се

угоји? Ето, то је била једна од њезиних главних брига. Свакога је испитивала:

»Знате ли какво средство?« Преполовенска је била увјерена да ће се Варвара

по њезиној упути ревно трљати копривом, па ће тако сама себе казнити.

34

ИИИ

Передонов и Јершова изађоше на двориште. Он је мрмљао:

Ето га на!

Она се из свега гласа дерала и била је весела. Имали су намјеру да плешу.

Преполовенска и Варвара дошуљале су се кроз кухињу у собу и сјеле крај

прозора да виде сто ће бити на дворишту.

Передонов и Јершова обујмише се и почеше плесати по трави око крушке.

Передоновљево је лице остало тупаво као и прије, и ништа није изражавало.

На његову су носу, као на мртвацу, механички скакале златне наочале, а на

глави кратка коса. Јершова је поцикивала, махала рукама и тетурала.

Викнула је Варвари кроз прозор:

- Еј, ти, звјерко, дођи плесати! Ех, гади ти се наше друштво, је ли?

Варвара се окренула.

..... К врагу! Уморила сам се! - повиче Јершова, завали

си; на траву и повуче за собом Передонова.

Сједили су загрљени, а затим су опет заплесали. То су неколико пута

поновили: мало су плесали, затим су се одмарали под крушком, на клупици

или на самој трави.

Володин се искрено веселио, гледајући плесаче кроз прозор. Грохотом се

смијао, правио је смијешне гримасе, грчио се, дизао кољена увис и

подвикивао:

- Како да их раставиш! Забавно је!

- Проклета мрцина! - Ијутито је рекла Варвара.

- Права мрцина - одобри Володин гласно се смијући. - Причекај мало,

љубезна газдарице, напакостит ћу ја теби. Запрљат ћу ти и салон. Свеједно се

данас неће вратити. Насладит ће се тамо на травици и поћи ће спавати.

23

35Мекетаво се грохотом насмијао и почео скакутати попут овна.

Преполовенска га је подбадала:

- Дакако, прљајте, Павле Васиљевичу! Зашто бисте имали обзира према њој!

Ако и дође, рећи ћемо јој даје то она сама запрљала док је била пијана.

Володин је скакао и гласно се смијао, потрчао у салон и почео потплатима

лупати по тапетама.

- Варваро Дмитријевна, дајте конопац - повиче Володин.

Гегајући се попут патке, Варвара прође кроз салон у спаваоницу и оданле

донесе уже, искидано и заузлано. Володин направи петљу, насред салона

постави столицу и објеси петљу на колут за свјетиљку.

- То је за газдарицу! - викао је. - Да се може објесити од бијеса када одете.

Обје госпође врискале су смијући се.

- Дајте ми комадић папира! - викне Володин. - И оловку.

Варвара је опет прекопавала по спаваоници, те из ње донијела комадић

папира и оловку. Володин је написао: »За газдарицу« и приквачио папирић

на петљу. Све је то радио смијешно се кревељећи. Затим је опет стао дивље

скакутати дуж зидова, дерући их потплатима, сав дрхтећи. Сва је кућа била

пуна његове вике и мекетавог смијеха. Бијели мачак, уплашено наћуливши

уши, извиривао је из спаваонице и очито није знао камо би побјегао.

Передонов се напосљетку ослободио Јершове и сам се вратио у кућу. Јершова

се очито уморила па је отишла кући спавати. Володин је сусрео Передонова

и почео се бучно смијати, повикавши:

- И у салону сам све запрљао.

- Хура! - завикнуо је Передонов и почео се грохотом, бучно и испрекидано

смијати, као да испаљује салве смијеха.

И госпође повикаше: »Хура«. Настало је опће весеље. Передонов крикне:

- Павлушка, плешимо!

- Хајдемо, Ардаљоша - прихвати Володин глупо се церећи.

Плесали су испод петље и обојица су ружно бацали ноге.

36

Под је подрхтавао под тешким Передоновљевим ногама.

- Расплесао се Ардаљон Борисич - примијети Преполо-венска овлаш се

насмијешивши.

- Ма немојте ми ни спомињати, пун је хирова -чангризаво узврати Варвара,

али је уживала гледајући Передонова.

Искрено је мислила да је он љепотан и делија. И његови најглупљи поступци

чинили су јој се долични. Није јој био ни смијешан ни мрзак.

- Опијело за газдарицу! - повикао је Володин. - Дајте јастук!

- Што ће све измислити! - кроз смијех је говорила Варвара.

24

Извукла је из спаваонице јастук у прљавој јастучници од катуна. Јастук су

ставили на под умјесто газдарице и стали је опијевати дивљим, крештавим

гласовима. Затим су позвали Наталију, наредили јој да окреће оргуљице, а

њих све четверо плесали су четворку, ружно се церећи и високо бацајући

ноге.

Након плеса Передонов је постао широке руке. Суморно и зловољно

расположење сијало је на његову пуном лицу. Њиме је завладала

одријешитост, готово механичка, можда као посљедица појачаног рада ми-

шића. Извукао је лисницу, избројио неколико новчаница и, охола и хвастава

лица, бацио их према Варвари.

- Узми, Варваро! - повикнуо је. - Шивај си вјенчану хаљину.

Новчанице се разлетјеше по поду. Варвара их је хитро скупљала. Нипошто се

није увриједила због таква начина даривања. Преполовенска је пакосно

мислила: »Но, још ћемо виђети тко ће побиједити«, и подругљиво се смје-

шкала. Володин се, дакако, није сјетио да Варвари помогне скупљати новац.

Преполовенска ускоро оде. У предсобљу је срела нову гошћу, Грушину.

Марја Осиповна Грушина, млада удовица, имала је некако прерано

запуштен изглед. Била је мршава, а суха јој је кожа била прекривена ситним

и као напрашеним борама. Лице јој је било прилично згодно, али су зуби

били одвратни и црни. Руке су јој биле танке, а прсти као клијешта; под

ноктима је било прљавштине.

37На први поглед она се баш и није доимала толико прљавом колико је такав

дојам давала заједно са својим хаљинама. Чинило се да би се из ње, кад би је

тко неколико пута ударио тршчаним млатилом, подигао ступ прашине

висок до самога неба. Ођећа је на њој висила у згужваним наборима, као да је

малоприје извучена из чврсто завезана омота у коме је дуго лежала згњечена.

Грушина је живјела од мировине, од ситних трговачких посредничких

послова и од позајмљивања новаца уз залог некретнина. Разговарала је

понајвише о непристојним стварима, а дружила се с мушкарцима, желећи

наћи мужа. У њезиној кући стално је унајмљивао собу понеки неожењени

чиновник.

Варвара је весело дочекала Грушину; била јој је склона. Грушина и Варвара

одмах су почеле шаптом разговарати о служинчади. Радознали Володин сјео

је крај њих и слушао. Передонов је мрзовољно сједио сам за столом и рукама

гужвао руб столњака.

Варвара се жалила Грушини на своју Наталију. Грушина јој је скренула

позорност на нову слушкињу Клавдију, коју је хвалила. Одлучиле су да одмах

оду по њу до рјечице Самородине, гђе је она до тада боравила код

25

трошаринског чиновника који је ових дана премјештен у други град. Варвару

је сметало само име. У недоумици је запитала:

- Клавдија? А како ћу је звати од миља? Клашка, зар не?

Грушина ју је савјетовала:

- Зовите је Клавдушка. Варвари се то свиђело. Понови:

- Клавдушка, душка!

Смијале су се реским смијехом. Ваља примијетити да у нашем граду свињу

зову душка. Володин је зароктао. Сви праснуше у смијех.

- Душка, душица - блебетао је између наступа смијеха Володин, напућивши

усне и глупо се церећи.

Гроктао је и правио лудорије док му нису рекли да им је дозлогрдио. Тада се

повукао увријеђена лица, сјео крај Передонова и попут овна погнуо своје

испупчено чело и положио га на упрљани столњак.

Варвара је одлучила да на путу према рјечици Само-родини купи тканину за

вјенчану хаљину. Свагда је по

38

трговинама ишла с Грушином која јој је помагала при изабирању и

погађању.

Варвара је крадомице, да не види Передонов, натрпала Грушини у дубоке

џепове различна јела за њезину ђецу, слатке пироге и сличне поклоне.

Грушина је наслућивала да су њезине услуге данас због нечега врло потребне

Варвари.

Због тијесних дубоких ципела и високих потпетица Варвара није могла

много ходати. Брзо се умарала. Зато се често возила у најамним кочијама,

иако у нашем граду није било већих удаљености. У посљедње вријеме чешће

је ишла Грушини. Кочијаши су то већ примијетили; у свему их је било

двадесетак. Смјестивши Варвару у кочију, више је нису ни питали камо да је

одвезу.

Смјестиле су се у фијакер и одвезле се газдама код којих је служила Клавдија

да се пропитају о њој. На улицама је готово посвуда било блата, иако је киша

била већ синоћ престала. Кочија би само кадикад зазвекетала по каменом

слоју и поново упала у љепљиво блато непоплочених улица. Зато је

Варварин глас непрекидно брујао, често праћен суосјећајним брбљањем Гру-

шине.

- Мој је покварењак опет био код Мартушке - казала је Варвара.

Грушина одговори са суосјећајном пакошћу:

- Лове га. Дакако, за мужа је добар ма који био, особито Мартушки, а таквог

није ни у сну сањала.

26

- Не знам што да радим - жалила се Варвара. - Постао је тако напрасит да је

напросто страшно. Вјерујте, врти ми се у глави. Оженит ће се неком, а ја ћу

на улицу.

- Немојте тако, голубице Варваро Дмитријевна -тјешила ју је Грушина - не

смијете тако мислити. Никад се неће ни с једном оженити осим с вама.

Навикао је на вас.

- Који пут изађе ноћу, а ја не могу заспати - говорила је Варвара. - Тко би га

знао, можда ће се било гђе вјенчати. Који пут тако пропатим цијелу ноћ. Све

гризу на њега. И оне три Рутиловске кобиле. Оне се свима вјешају о врат. И

она Жењка с дебелом њушком.

Варвара се дуго жалила, а Грушина је по свему њезину говору разабрала да

јој је још нешто на срцу, нека молба, па се унапријед веселила заради.

39Клавдија им се свиђала. Жена трошаринског чиновника хвалила ју је. Узеле

су је у службу и рекле јој да дође вечерас, јер је трошарински чиновник данас

отпутовао.

Напосљетку су дошли Грушиној. Грушина је пребивала у доста занемареној

властитој кућици, са троје мале ђеце која су била подерана, блатна, глупа и

зла, као ошурена штенад. Тек је сада почео отворен разговор.

- Она моја будала Ардаљошка - проговори Варвара - тражи да опет пишем

кнегињи. А што да јој узалуд пишем! Неће одговорити, или ће одговорити

неповољно. Наше познанство није особито.

Кнегиња Волчанска, код које је Варвара некад била запослена као кућна

кројачица за једноставне послове, могла је помоћи Передонову: њезина је

кћи била удана за тајног савјетника Шчепкина који је био утјецајна особа у

школској управи. Она је већ писала Вар-вари, одговарајући прошле године

на њезину молбу, да за Варварина заручника неће ништа молити, али да ће

за њезина мужа - што је друга ствар - можда у згодној прилици молити.

Передонова није задовољило то писмо: оно је пружало само неодређену

наду, у њему није било изравно речено да ће се кнегиња свакако заузети да

Варварин муж добије мјесто инспектора. Да би разјаснили ту недоумицу,

путовали су недавно у Петроград; Варвара је посјетила кнегињу, а затим је

повела к њој и Передонова, али је намјерно отезала тај посјет, па више нису

затекли кнегињу: Варвара је схватила да ће се кнегиња у најбољем случају

ограничити само на то да је савјетује да се што прије вјенчају, и још не

неколико неодређених обећања да ће у згодној прилици замолити, али та су

обећања Передонову била сасвим недовољна. И Варвара је зато одлучила да

Передонова неће представити кнегињи.

- Ја се у вас чврсто поуздај ем - рекла је Варвара -помозите ми, голубице

Марја Осиповна.

27

- А како вам ја, душице Варваро Дмитријевна, могу помоћи? - упита

Грушина. - Та и сами знате да сам за вас спремна све учинити, колико се год

може. Хоћете ли да вам гатам?

- Ма што ће мени ваше гатање, знам ја све - насмијешено рече Варвара. - Не,

морате ми другачије помоћи.

40

- Ма како? - запита Грушина са забринуто-радосним очекивањем.

- Врло једноставно - смијешећи се рече Варвара. -Написат ћете писмо као да

је од кнегиње, као да је писано њезином руком, а ја ћу га показати Ардаљону

Борисичу.

- Еј, голубице, шта то говорите, како је то могуће! -одговори Грушина,

претварајући се да се преплашила. -Ако се за ту ствар сазна, што ћу ја?

Варвару није збунио њезин одговор; из џепа извади изгужвано писмо и рече:

- Ево, узела сам кнегињино писмо да вам буде узорак.

Грушина се дуго нећкала. Варвара је јасно виђела да Грушина пристаје, али

да би хтјела за то што више добити. А Варвара је хтјела дати што мање, па је

опрезно повиси-вала мито, обећавала различите ситне дарове и стару сви-

лену хаљину. На крају је Грушина увиђела да Варвара нипошто неће дати

више. Из Варвариних уста падале су жалостиве ријечи. Грушина се градила

да пристаје само из сажаљења, и узела је писмо.

41ИВ

Биљарска соба била је пуна духанског дима. Пере-донов, Рутилов, Фаластов,

Володин и Мурин - властелин голема стаса а глупа изгледа, посједник малога

имања и сналажљив богаташ - сва петорица, завршивши игру, спремали су

се да оду.

Падао је мрак. На прљавом дашчаном столу стајало је много испражњених

пивских боца. Играчи, који су за вријеме игре много пили, зарумењели су се

и пијано галамили. Само је Рутилов био болежљиво блијед, као и увијек. И

пио је мање од других, а након обилна пића само би још више поблиједио.

Зраком су летјеле просте ријечи. Нитко се због тога није вријеђао: били су

пријатељи.

Передонов је изгубио игру, као готово увијек. Слабо је играо биљар. Но на

своме лицу сачувао је сталну намргођеност, а и плаћао је преко воље.

Мурин је громко викнуо:

- Пали! - и нанишанио је у Передонова биљарским штапом. Передонов

крикне од страха и чучне. На памет му је пала глупа мисао да га Мурин жели

устријелити. Сви су праснули у смијех. Передонов зловољно промрмља:

- Не трпим такве шале.

28

Мурин се већ покајао што је уплашио Передонова: његов је син похађао

гимназију, па је сматрао да је обавезан да на све могуће начине угађа

гимназијским наставницима. Почео се Передонову испричавати, и почастио

га пивом и киселом водом. Передонов мрзовољно рече:

- Живци су ми малко растројени. Нисам задовољан нашим директором.

42

- Будући инспектор много је изгубио у игри - меке-тавим гласом повикне

Володин. - Жао му је новчића.

- Несретан у игри, сретан у љубави - рече Рутилов, насмјехнувши се и

показујући своје гњиле зубе.

Передонов је ионако био нерасположен, и због губитка у игри и због

запрепаштења, а још су га почели задиркивати због Варваре. Повикао је:

- Оженит ћу се, а Варвару ћу избацити! Пријатељи су хихотали и подбадали

га:

- Нећеш се усудити.

- Баш хоћу. Већ сутра идем у просце.

- Да се окладимо! Вриједи? - предложи Фаластов. - За десет рубаља.

Передонову је било жао новаца. »Ако изгубим, треба платити«. Окренуо се и

шутњом избјегао одговор.

Растали су се на вртним вратима и разишли се на различите стране.

Передонов и Рутилов кренули су заједно. Рутилов је стао наговарати

Передонова да се одмах ожени једном од његових сестара.

- Све сам уредио. Немај бриге - понављао је Рутилов.

- Није било наповиједи - изговарао се Передонов.

- Све сам уредио, кажем ти - увјеравао га је Рутилов. - Нашао сам попа који

зна да нисте родбина.

- Нема ђевера - рече Передонов.

- Нека нема. Зачас ћу наћи ђевере, послат ћу по њих, доћи ће равно у цркву.

Или ћу их сам довести. Прије се није могло, твоја би сестрична сазнала и

спријечила.

Передонов је зашутио и жалосно се освртао у страну, гђе су се у тами

скривале ријетке, шутљиве куће иза сањивих вртића и расклиманих плотова.

- Само стани уз врата - увјерљиво је говорио Рутилов. - Довест ћу ти коју год

зажелиш. Чујеш, одмах ћу ти доказати. Је ли два пута два четири?

- Да, да - одговори Передонов.

- Но ето, два пута два је четири да се мораш оженити мојом сестром.

Передонов је био пренеражен. »Па истина је«, помисли, »дакако, два пута два

је четири«. С поштовањем је проматрао паметног Рутилова. »Морат ћу се

оженити. С њиме нема шале!«

29

43Међутим су пријатељи дошли до куће Рутилових и зауставили се код

враташца.

- Не треба на силу - љутито рече Передонов.

- Ти си чудак. Једва те чекају - ускликне Рутилов.

- Али можда ја нећу.

- Заиста нећеш, чудни свате? Па зар ћеш вјечно остати стари момак? -

увјерљиво је говорио Рутилов. - Или се спремаш у манастир? Или ти Варја

још увијек није омрз-нула? Ама, промисли само како ће се накревељити кад

доведеш младу жену.

Передонов се испрекидано и кратко насмије, али се одмах натмури и рече:

- Али можда оне неће.

- Ама, баш си чудак. Како не би хтјеле!

- Охоле су - присјети се Передонов.

- Ма што ти је? Још боље!

- Подругују се.

- Али не теби.

- Како могу то знати?

- Вјеруј ми, неће те обманути. Цијене те. Ниси ти какав год Павлушка, да би

ти се ругале.

- Како да ти вјерујем? - неповјерљиво рече Передонов. - Ама, ја се желим сам

увјерити да ме не исмје-хују.

- Какав си ти чудак! - зачуђено рече Рутилов. -Како би се усудиле да те

исмјехују? А како ћеш се увјерити?

Передонов промисли и рече:

- Нека одмах изађу на улицу!

- Па, добро, то је могуће - пристао је Рутилов.

- Све три - настави Передонов.

- Па, добро.

- И нека свака рекне како ће ми угодити.

- Зашто опет то? - чудећи се запита Рутилов.

- Тако ћу виђети да ме оне желе, а не да ме вучете за нос - објаснио је

Передонов.

- Нитко тебе не вуче за нос.

- Можда би ми се хтјеле наругати - расуђивао је Передонов. - Нека изађу па,

ако ме желе исмјехивати, и ја ћу њих-исмјехивати.

Рутилов је мало промислио, помакнуо шешир на затиљак, па опет на чело и

напокон рекао:

44

30

- Добро, причекај, а ја ћу отићи да им кажем. Баш си чудак. Само уђи у

двориште, јер ће још који враг наићи улицом и виђети.

- Није важно - рече Передонов, али је ипак кроз враташца пошао за

Рутиловом.

Рутилов се упути у кућу сестрама, а Передонов остаде чекати у дворишту.

У салону, на углу куће, с вратима према благоваоници, сједиле су све четири

сестре, све сличне једна другој, све налик на брата, љепушкасте, румене,

ведре: Лариса, удана, сталожена, згодна, пунашна; покретна, живахна Дарја,

највиша и најмршавија међу сестрама; на смијех спремна Људмила, и

Валерија, ситна, њежна, наоко болежљива. Уживале су једући орахе и

грожђице, и очито су нешто чекале па су се комешале и смијале више него

обично; присјећале су се свих градских оговарања и исмијавале познате и

непознате.

Већ су од јутра биле спремне да се вјенчају. Недостајало је само да ођену

хаљине прикладне за вјенчану круну, и да причврсте невјестински вео и

цвијеће. У разговорима нису спомињале Варвару, као да је нема на свијету.

Уза све то што су оне, несмиљене подруг-љивке, све оговарале, цијели дан

нису ни писнуле управо о Варвари, а већ је то био доказ да сваку сестрицу

стално прогони незгодна мисао о њој.

- Довео сам га! - објави Рутилов, улазећи у салон. -Стоји крај врата.

Сестре се узбуђено дигну и све у исти час почеше говорити и смијати се.

- Само, постоји мала сметња - рече Рутилов, насми-јавши се.

- Што, што? — запита Дарја.

Валерија је зловољно намрштила своје лијепе, тамне обрве.

- Не знам да ли бих смио рећи - каза Рутилов.

- Но брже, брже - пожуривала га је Дарја. Рутилов је понешто збуњено

говорио о ономе што

Передонов жели. Госпођице су подигле грају и као за окладу почеше грдити

Передонова. Но мало-помало њихове огорчене узвике надомјестили су шала

и смијех. Дарја је направила зловољно лице, као да нешто очекује, и рекла:

45- Ево, овако стоји крај врата. То је испало прилично смијешно.

Госпођице су почеле кроз прозор завиркивати на врата. Дарја је мало

отворила прозор и повикнула:

- Ардаљоне Борисичу, можемо ли рећи кроз прозор? Чуо се зловољан глас:

- Не.

Дарја је журно затворила прозор. Сестре праснуше у звонак и неодољив

смијех, па побјегоше из салона у благоваоницу да их Передонов не чује.

У тој веселој обитељи прелазили су из најсрдитијег расположења на смијех и

шале, а весела ријеч често је рјешавала ствар.

31

Передонов је стајао и чекао. Било му је тужно и страшно. Помислио је да

побјегне, али се није могао на то одлучити. Однекуд се издалека чула глазба:

вјеројатно је кћерка представника племства свирала на гласовиру. Слаби,

њежни звучи ширили су се у вечерњем тихом и тамном зраку, изазивајући

страх и рађајући слатке сањарије.

Испрва су Передоновљева маштања пошла еротичним смјером. Замишљао

је госпођице Рутилове у најсаблаж-њивијим положајима. Но што је чекање

дуље трајало, то се Передонов све више узрујавао. Зашто га остављају да

чека? Па и глазба, тек што му је дирнула укочено--груба чувства, за њега је

умрла.

Наоколо се спустила ноћ, тиха, шуштећи злослутним смицалицама и

дошаптавањима. Још се свуда чинило тамније због тога што је Передонов

стајао у простору освијетљеном свјетиљком из салона, чије је свјетло падало у

двјема уским пругама на двориште, ширећи се на сусједну ограду, на којој је

постао видљив таман плот од трупаца. У дубини дворишта сумњиво се

тамњело и о нечему шапутало дрвеће Рутиловљева врта. На улицама су се

негђе издалека чули троми, тешки кораци по дрвену плочнику. Передонов

се већ почео бојати да ће га, док ту стоји, нетко напасти и оробити, можда

чак и убити. Припио се уза сам зид, у сјену, да га не виде, и бојажљиво је

чекао.

Но, ето, по освијетљеним пругама на дворишту претрчале су дуге сјене, врата

се залупила, а иза врата на улазном тријему зачули су се гласови. Передонов

живне.

46

»Иду!« - радосно је помислио, а угодне сањарије о сестрицама љепотицама

поново се тромо ускомешаше у његовој глави - огавна чеда његове биједне

маште.

Сестре су стајале у предсобљу.

Рутилов је изашао у двориште до враташца огледајући се да види не иде ли

тко улицом. Никога није видио ни чуо.

- Никога нема - гласно је шапнуо Рутилов, сложивши руке у трубу.

Остао је стражарити на улици. С њим изађе на улицу и Передонов.

- Ево, одмах ће ти саме рећи - казао је Рутилов. Передонов је стајао уз врата

ограде и гледао кроз

пукотину између врата и ступа, за који су врата била причвршћена. Лице му

је било мрзовољно и готово застрашено. У глави су му се угасиле све

маштарије и мисли, и прешле у тешку, нестварну жудњу.

Дарја је прва пришла одшкринутим враташцима.

- Па, што бисмо вам могле учинити по вољи? - приупитала је.

32

Передонов је мрзовољно шутио. Дарја рече:

- Ја ћу вам пећи најукусније палачинке, вруће. Само се немојте загрцнути.

Иза њезиних рамена повикала је Људмила:

- А ја ћу свако јутро по граду скупљати све трачеве, а затим вам све причати.

Бит ће врло весело.

Између веселих лица двију сестара начасак се показало јогунасто и мршаво

Валерочкино лице, и чуо се њезин слаби гласић:

- Нипошто нећу рећи чиме ћу вам ја угодити. Погађајте сами.

Сестре су отрчале, грохотом се смијући. Њихови гласови и смијех утихнуше

иза кућних врата. Передонов се удаљи од враташца. Није био сасвим

задовољан. Мислио је: »Нешто су избрбљале и отишле. Боље би било да су

дале биљешке. Но већ је касно да ту стојим и чекам«.

- Но, јеси ли видио? - запита Рутилов. - Коју хоћеш? Передонов се задубио у

мисли. Напокон је схватио:

треба, дакако, изабрати најмлађу. Зашто да се жени старом?

- Доведи ми Валерију - одлучно прозбори. Рутилов се отпути у кућу.

Передонов опет уђе у

двориште.

47Људмила је криомице извиривала кроз прозор, настојећи чути што

говоре, али ништа није чула. Уто се зачуше кораци по дрвеном плочнику у

дворишту. Сестре су зашутјеле и сједиле узбуђене и збуњене. Ушао је Рути-

лов и објаснио:

- Изабрао је Валерију. Чека, стоји пред вратима. Сестре дигоше грају,

праснуше у смијех. Валерија је

лагано проблијеђела:

- Тако је, тако је - понови Валерија. - Врло ми је драго, баш ми треба.

Руке су јој дрхтале. Почеле су је упућивати; све три сестре трчкарале су око

ње. Она се, као и увијек, прене-магала и оклијевала.

Сестре су је пожуривале. Честитале су јој, а и завиђеле. Рутилов је неуморно,

радосно и узбуђено брбљао. Свиђало му се да је цијелу ствар тако спретно

удесио.

- Јеси ли припремио фијакере? - забринуто га упита Дар ја.

Рутилов љутито одговори:

- Како сам могао? Сјатио би се сав град. А Варвара би га зграбила за косу и

одвукла к себи.

- А како ћемо сад? - питала је Дарја.

- Тако. До трга ћемо поћи у паровима, а тамо ћемо узети кочију. Врло

једноставно. Најприје ћеш ићи ти с младенком, а Лариса с младим, али не

33

скупа. Треба да видимо тко је у граду. Ја ћу поћи с Људмилом по Фаластова,

они ће ићи удвоје, а ја ћу још са собом узети Володина.

Да су сестре завиђеле Валерији - нехотице се одражавало у њиховим шалама

на њезин рачун и у томе како су је гуркале и малко грдиле због спорости и

избирљиво-сти. Напокон је рекла:

- Но, па што је? Није то велик ужитак. Ако тако мислите, ја нећу.

И расплакала се. Сестре су измијениле погледе, стале је тјешити, љубити и

миловати.

- Ма немаш зашто, лудице! - говорила је Дарја. -Само смо се шалиле.

Лариса је, смирујући је, њежно говорила:

- Зграбит ћеш га у шаке. Чим се ожени. Валерија се мало-помало утјешила.

Передонов, који је остао сам, утонуо је у слатке

48

снове. Сањарио је о Валерији и о чаробној брачној ноћи: била је разођевена,

стидљива, али весела. Истанчана, суптилна ...

Маштао је, а из џепа извлачио карамеле које су се већ залежале, па их је

грицкао.

Затим му је пало на памет да је Валерија намигуша. Њој ће, мислио је,

требати хаљина, покућства. Тада, вјеројатно, неће моћи сваки мјесец

стављати новац на страну, него ће трошити и уштеду. Жена ће бити

избирљива, а вјеројатно ће слабо пазити на кухињу. Још ће му у кухињи

нетко усути и отрова - Варја ће из пакости подмитити кухарицу.

Уопће, мислио је Передонов, Валерија је превише њежно створење. Ни сам

не знаш како да јој се приближиш. Како ћеш је грдити? Како ћеш је гурнути?

Како ћеш на њу пљунути? Растапат ће се у сузама, осрамотит ће те пред

цијелим градом. Не, страшно је везати се с њом. Људмила је једноставнија.

Не би ли радије њу узео?

Передонов приђе прозору и штапом куцне по оквиру. За који час на

прозору се појави Рутилов.

- Шта је? - забринуто упита.

- Предомислио сам се - промрмља Передонов.

- Ма што је? - престрашено викне Рутилов.

- Доведи ми Људмилу - рече Передонов. Рутилов оде од прозора.

- Враже очаласти! - прогунђао је и пошао к сестрама. Валерија се

обрадовала:

- Људмило, имаш срећу - весело је рекла. Људмила се стала смијати,

срушила се у наслоњач,

завалила се на наслон и грохотом се смијала.

- Што да му кажем? - питао је Рутилов. - Слажеш ли се?

34

- Да, слаже се, наравно - рекла је Дарја умјесто ње. - Одмах му реци, иначе ће

из глупости отићи, неће чекати.

Људмилу су убрзо опремале. За пет минута била је већ посве спремна.

Передонов је размишљао о њој. Људмила је ведра, пуначка. Само се превише

смије. Вјеројатно ће га исмијавати. Страшно. Дарја, иако је живахна, ипак је

соли-днија и тиша. А и лијепа је. Боље да њу узме.

Опет је куцнуо на прозор.

4 Мали злодух

49- Опет куца - рече Лариса. - Да то није због тебе, Дарјо?

- До врага! - опсује Рутилов и потрчи до прозора.

- Шта је опет? - шапћући срдито запита. - Опет си се предомислио, је ли?

- Доведи ми Дарју - одговори Передонов.

- Почекај! - бијесно прошапта Рутилов. Передонов је стајао и мислио на

Дарју. Но није дуго у

машти у њој уживао јер се почео бојати. Она је врло жива и смиона. Додијат

ће му задиркивањем.

Уосталом, зашто да ту стоји и чека? - помислио је. Још ће се и прехладити.

Можда се у јарку на улици или у трави уз плот нетко скрива, па ће изненада

искочити и уцмекати га. Передонов се растужи. Та оне немају мираза, ми-

слио је. Немају ни протекције у школској управи. Вар-вара ће се потужити

кнегињи. А директор ионако има Передонова на зубу.

Передонов се љутио сам на себе. Ради чега се уопће упушта с Рутиловом?

Као да га је Рутилов зачарао. Да, можда га је доиста зачарао. Треба што прије

побјећи!

Передонов се на мјесту окрене, пљуне на све стране и промумља:

- Устук, уроче! Нестани, ђаволе! Бјеж' од мене, зло-душе, не дирај ме, лудове,

губи се, жохаре, пусти ме, пусти ме, не треба ми твоје племе и сјеме, устук,

уроче, ту ти мјесто није!

На лицу му се очитовала велика пажња, као при врло важном обреду. Након

тога пријеко потребнога чина осјећао је да је заштићен од Рутиловљева

завођења. Одрјешито је штапом покуцао на прозор и срдито промрмљао:

- Могао бих их пријавити. Снубе ме. - Рутилову, који се кроз прозор нагнуо,

рекао је: - Нећу се данас женити.

- Ма што је с тобом, Ардаљоне Борисичу? Већ је све спремно - настојао га је

увјерити Рутилов.

- Нећу - одлучно рече Передонов. - Хајдемо к мени, на картање.

- До врага! - опсује Рутилов. - Неће да се жени, престрашио се - обавијестио

је сестре. - Али, ја ћу већ ту будалу наговорити. Зове ме к себи на картање.

50

35

Све сестре ођедном почеше викати и псовати Передонова.

- Па зар ћеш ићи тому ниткову? - гњевно упита Валерија.

- Да, поћи ћу и оглобит ћу га. Неће нам утећи -говорио је Рутилов,

настојећи задржати миран тон, али се осјећао врло неугодно.

Ђевојке су срџбу на Передонова убрзо замијениле смијехом. Рутилов је

отишао. Сестре су дотрчале на прозоре.

- Ардаљоне Борисичу! - викнула је Дарја. - Зашто сте тако неодлучни? Тако

не ваља!

- Слабић Слабинац! - кроз смијех довикне Људмила. Передонов се наљутио.

По његову мнијењу, сестре

су морале плакати од жалости што их је одбацио. »Претварају се!« помисли

шутке излазећи из дворишта. Ђевојке су потрчале према уличним

прозорима извикујући за Пере-доновом подругљиве ријечи све док се није

изгубио у тами.

51В

Передонова је мучила туга. Ни карамела више није било у џепу, а то га је

растужило и расрдило. Готово цијелим путем говорио је само Рутилов, који

је наставио хвалити сестре. Передонов се тек једном упустио у разговор.

Срдито га је запитао:

- Има ли бик рогове?

- Да, па шта онда? - зачуђено рече Рутилов.

- Нећу да будем бик - објаснио је Передонов. Разљућени Рутилов рече:

- Ти, Ардаљоне Борисичу, никада нећеш бити бик јер си права правцата

свиња.

- Лажеш! - мрзовољно рече Передонов.

- Не, не лажем; то ти могу и доказати.

- Докажи! - затражи Передонов.

- Причекај, доказат ћу ти - истим пакосним гласом одговори Рутилов.

Обојица зашутјеше. Передонов је бојажљиво чекао. Мучила га је срџба на

Рутилова. Ођедном га Рутилов запита:

- Ардаљоне Борисичу, имаш ли ти пјатачок?1

- Да, али ти не дам - љутито одговори Передонов. Рутилов прасне у смијех.

- Ако имаш пјатачок, како не би био свиња - весело ускликне.

Передонов се од запрепаштења ухвати за нос.

- Лажеш, како бих имао рило, кад имам људску главу - мрмљао је.

Рутилов се наглас смијао. Передонов рече срдито и заплашено, гледајући

Рутилова:

1 Непреводива игра ријечима: у руском језику пјатачок је новац од 5 копје-

јака, али и рило у свиње.

36

52

- Данас си ме намјерно опио водећи ме над куж-њак, како бих се вјенчао с

твојим сестрама. Зар ми је мало ј една вј ештица па да се истог часа вј енчам

са три ?!

- Баш си чудак! А како то да се ја нисам опио? -запита Рутилов.

- Ти знаш средство - одговори Передонов. - Можда си дисао на уста а у нос

ниси пустио, или си некакве ријечи изговарао, а ја ништа не знам што треба

против чина. Ја нисам врач. Док се нисам заштитио пљујући око себе, стално

сам био опијен.

Рутилов се грохотом насмијао.

- Како си се заштитио? - упитао је. Но Передонов је већ зашутио.

- Што се ти тако грчевито држиш Варваре? - рече Рутилов. - Зар мислиш да

ће ти бити добро ако с помоћу ње добијеш мјесто? Она ће те зајахати,

потчинит ће те.

Передонов то није могао схватити.

»Та она се брине за себе« — мислио је. Бит ће јој боље кад он буде инспектор

јер ће добивати много новаца. Значи да не мора он њој бити захвалан, већ

она њему. Њему је у сваком случају с њом повољније него с било којом

другом.

Передонов се навикао на Варвару. Можда га је к њој вукло и то што се

привикао да је вријеђа. Другу такву не би нашао ни за лијек.

Било је већ касно. У Передоновљеву стану горјеле су свјетиљке; окна су се

упадљиво истицала у уличном мраку.

Око стола за чај сједили су гости: Грушина, која је сада сваки дан била код

Варваре, Володин, Преполовенска и њезин муж Константин Петрович, висок

човјек четрдесетих година, мутноблијед, црнокос и необично шутљив.

Варвара се дотјерала, обукла је бијелу хаљину. Пили су чај и разговарали.

Варвару је, као и увијек, забрињавало што се Передонов дуго не враћа.

Володин је, смијући се весело и мекетаво, рекао да је Передонов отишао не-

камо с Рутиловом. То је појачало Варварину забринутост.

Напокон су дошли Передонов и Рутилов. Дочекали су их грајом, смијехом,

глупим и непристојним шалама.

- Варваро, а гђе је вотка? - срдито повиче Передонов.

53Варвара се нагло дигла од стола смијешећи се, свјесна своје кривице, и брзо

донијела вотку у великој, грубо брушеној стакленки.

- Пијмо! - мрзовољно је предложио Передонов.

- Причекај! - рекла је Варвара. - Клавдушка ће нам донијети закуску. Копа,

пожури се - повикнула је у кухињу.

Но Передонов је већ растакао вотку и мрмљао:

37

- Што да чекамо, вријеме не чека.

Испили су и презалогајили пирошке с пекмезом од црног рибиза.

Передонов је као забаву с гостима познавао само карте и вотку. Будући да се

још није могло сјести за карте - требало је најприје попити чај - преостала је

само вотка.

Међутим, донијели су и закуску па се опет могло пити. Клавдија, одлазећи,

није затворила врата, па се Передонов забринуо.

- Врата су вјечито широм отворена - зарежао је. Бојао се пропуха, могао би се

прехладити. Зато је у

стану увијек било загушљиво и смрадно. Преполовенска је узела јаје.

- Јаја су добра - рече. - Гђе их набављате? Передонов је рекао:

- Да, да, добра су јаја, али на имању мојега оца једна кокош је цијеле године

сваки дан носила по два јаја.

- Па шта онда! - одврати Преполовенска. - Чудна ми чуда, нашли сте чиме

ћете се хвалити! У нас на селу била је кокош која је носила сваки дан по два

јаја и по жлицу маслаца.

- Да, да, и у нас - рече Передонов, не примјећујући подругљивост. - Ако

друге носе, носила је и она. Била је изванредна.

Варвара се насмијала.

- Шале се - рекла је.

- Отпаст ће нам уши слушајући какве глупости ме-љете - рече Грушина.

Передонов је бијесно погледа и огорчено одговори:

- Ако ће некому отпасти уши, треба му их откинути. Грушина се збунила.

54

- Зашто, Ардаљоне Борисичу, увијек тако говорите? -тужно је рекла.

Остали су се доброхотно смијали. Володин, жмиркајући и тресући главом,

подсмјешљиво је објашњавао:

- Ако ће вам отпасти уши, треба вам их откинути, јер није добро ако саме

отпадну, климат ће се амо-тамо, амо-тамо.

Володин је показао прстима како ће се климати уши. Грушина му довикне:

- Што се ви гурате гђе не треба! Сами ништа не знате измислити, па

задиркујете оним што је већ речено.

Володин се увриједи и достојанствено рече:

- Марја Осиповна, знам то и сам, али будући да у друштву угодно

проводимо вријеме, зашто не бисмо посудили туђу шалу? Ако вам се то не

свиђа, чините што вам драго. Ако изволите доћи у наше друштво, и ми ћемо

извољети доћи у ваше.

- Тако је, Павле Васиљевичу - кроз смијех га похвали Рутилов.

38

- Павле Васиљевич зна бранити сам себе - лукаво се подсмјехнувши, рече

Преполовенска.

Варвара одреже комад колача и, слушајући забавне Володинове ријечи,

задржи нож у рукама. Оштрица је блистала. Передонов се побоја: могла би

га изненада заклати. Узвикне:

- Варваро, одложи нож! Варвара се тргне.

- Зашто вичеш, страшљивице? - рекла је и одложила нож. -Та знате да је он

мушичав - објаснила је шутљивом Преполовенском, виђевши да глади

браду и да се спрема нешто казати.

- То се догађа - сладуњавим и жалосним гласом проговори Преполовенски. -

Имао сам једног знанца који се бојао игала, бојао се да га тко не убоде па да

иглица не остане у тијелу. Ужасно се бојао, замислите, чим би угледао какву

иглу...

Чим би почео говорити, Преполовенски се није заустављао, све је на

различите начине препричавао једно те исто док га нетко не би прекинуо,

почевши говорити о нечем другоме. Тада би опет ушутио.

Грушина је скренула разговор на еротске теме. Причала је како је покојни

муж био на њу љубоморан и

55како га је преварила. Затим је испричала причу, коју је чула од једнога

знанца који живи у пријестолници, о љубавници некога високог

достојанственика, како је ишла улицом и сусрела свога заштитника.

- Она му је рекла: здраво, 2ане! И то на улици! -причала је Грушина.

- Пријавит ћу вас - љутито је рекао Передонов. - Зар се о тако угледним

особама смију брбљати такве глупости?

Грушина уплашено процвркута:

- Па шта онда? Тако су ми причали. По што купила, по то продала.

Передонов је срдито шутио срчући чај из посудице, налактивши се објема

рукама на стол. Мислио је да се у кући будућег инспектора не приличи без

поштовања говорити о великодостојницима. Љутио се на Грушину. Уз то му

је додијао Володин, који му је био и сумњив: пречесто је називао Передонова

будућим инспектором. Једном је Передонов чак рекао Володину:

- Што, брате? Завидиш ми, је ли? Ја ћу бити инспектор, а ти нећеш.

На то је одвратио Володин, правећи важно лице:

- Сваком своје, Ардаљоне Борисичу. Ви сте специјалист у својем послу, а ја у

својем.

- А наша Наташка - обавијести Варвара - од нас је равно отишла жандару.

Передонов се тргне, а на лицу му се оцрта запрепаштење.

- Лажеш? - упитно рече Передонов.

- Зашто бих лагала? - одговори Варвара. - Пођи сам к њему и питај.

39

Неугодну вијест потврдила је и Грушина. Передонов се смео. Напричат ће и

оно што није било, а жандар ће све добро запамтити и вјеројатно писати

министарству. То је

лоше.

Истодобно се Передоновљеве очи зауставише на полици над комодом. Тамо

је стајало неколико увезаних књига: танке су биле Писаревљеве, а подебље

Домовинске биљешке. Передонов проблиједи и рече:

- Требало би склонити књиге, иначе ће нас пријавити. Передонов је те књиге

држао на видном мјесту да

покаже како има слободоумно мишљење, иако за-

56

право није имао ни мишљења ни воље за размишљање. Те је књиге само

држао, није их читао. Већ одавно није прочитао ниједну књигу; говорио је да

нема времена; на новине се није претплатио, а новости је сазнавао из

разговора. Уосталом, није имао ни потребе да што сазна: није га занимало

ништа из вањскога свијета. Чак се ругао новинским претплатницима

говорећи да троше новац и вријеме. Људи ће помислити да је његово ври-

јеме драгоцјено.

Пришао је полици и промрмљао:

- У нашем граду је тако: одмах све пријаве. По-мози ми, Павле Васиљевичу -

рече Володину.

Володин је озбиљно дошао до њега и опрезно прихваћао књиге које му је

додавао Передонов. Передонов је узео мањи свежањ књига, а Володину је дао

већи. Пошао је у салон, а Володин за њим.

- Камо ћете их сакрити, Ардаљоне Борисичу? - запитао је.

- Виђет ћеш - с уобичајеном зловољом одговори Передонов. Преполовенска

упита:

- Ма што то вучете, Ардаљоне Борисичу? Передонов успут рече:

- Најстроже забрањене књиге. Ако их виде, пријавит ће ме.

У салону Передонов чучне испред пећи, баци књиге на жељезну плочу - и

Володин је чучнуо - и стане на силу гурати књигу за књигом у прилично узак

отвор. Володин је чучао мало иза њега и додавао му књиге, задржавајући

дубоко уман и заинтересиран израз на свом овнујском лицу, напућивши

усне ради важности и пригнувши испупчено чело због преобиља схваћања.

Варвара је провиривала кроз врата. Смијући се рече:

- Прави глупости!

Но Грушина јој пресијече ријеч:

40

- Ех, голубице, Варваро Дмитријевна, не говорите тако, имат ће великих

неприлика ако сазнају. Особито зато што је наставник. Власт се боји да

наставници не уче ђечаке да се буне.

Попили су чај, па сви седморо сједоше око стола за картање у салону и

заиграше стуколку1. Передонов је

Карташка игра.

57играо страствено али лоше. Сваки двадесети пут морао је својим

суиграчима плаћати дуг, особито Преполовен-скому; овај је примао новац и

за себе и за жену. У игри су најчешће добивали супрузи Преполовенски.

Имали су договорене знакове - куцкање, кашљуцање - с помоћу којих су

измјењивали обавијести о својим картама.

Передонов испрва није имао срећу. Журио се да врати изгубљено, а Володин

је полагано дијелио и помно поравнавао карте.

- Павлушка, дијели! - нестрпљиво повикне Передонов. Володин, који се у

игри осјећао као особа равна

свима осталима, направио је важно лице и запитао:

- То јест, како ми то кажеш, Павлушка? Из пријатељства или како?

- Из пријатељства, из пријатељства - презирно рече Передонов. - Само брже

дијели!

- Ако је из пријатељства, драго ми је, врло ми је драго - говорио је Володин,

уз радостан и глуп смијешак, дијелећи карте. - Ти си, Ардаша, добар човјек и

ја те чак и врло волим. Али, кад не би било из пријатељства, друкчије бисмо

разговарали. А ако је из пријатељства, драго ми је. Зато сам ти дао аса - рече

Володин и открије адут.

Передонов је заиста добио аса, али не адутског, па је ставио ремиз1.

- Подијелио си! - срдито рече Передонов. - Дао си аса, али не овога. Само

сметаш причањем - брундао је. -Требао си ми дати адутског, а што си ми

дао? Што ће ми дечко у капуту од цвилиха2.

Рутилов се насмије и припомене:

- Што ће ти дечко од цвилиха кад ти расте трбушинал Володин је заблејао и

захихотао:

- Будућем се инспектору заплеће језик: пуз, пуз, пузо.

Рутилов је непрестано брбљао, оговарао, причао анегдоте, каткад врло

голицава садржаја. Да би пецнуо Передонова, стао је тврдити да се

гимназијалци лоше понашају, особито они који приватно станују: пуше, пију

1 Ремиз - штих који недостаје до потпуног броја потребних штихова (колико

ти штихова недостаје, толико ремиза метнеш, а послије се опет игра па тко

добије).

2 Цвилих - грубо двонитно ткано платно.

41

3 Игра ријечи: пуз значи дечко, а пузо трбушина.

58

вотку, удварају се ђевојкама. Передонов повјерује. И Грушина је потврђивала.

Те су јој приче чиниле велико задовољство. Након мужеве смрти испрва је

сама хтјела држати на стану три-четири гимназијалца, но директор то није

допустио, без обзира на Передоновљево заузимање. Грушина је у граду била

на злу гласу. Сада је узела псовати газдарице станова у којима станују

гимназијалци.

- Подмићују директора - изјавила је.

- Све су газдарице мрцине - увјерено рече Володин.

- Па и моја. Кад сам унајмљивао собу, склопио сам с њом уговор да ће ми

увечер давати три чаше млијека. Добро, мјесец-два је давала.

- А ти се ниси опијао? - кроз смијех запита Рутилов.

- Зашто бих се опијао? -увријеђено одврати Володин.

- Млијеко је корисна намирница. Научио сам се да сваке ноћи попијемо по

три чаше. Ођедном видим да ми доносе двије чаше. А ја питам зашто то.

Послуга вели

- Ана Михајловна, вели, моли да опростите, вели, али крава сада даје мало

млијека. А што се то мене тиче! Уговор је вреднији од новаца. А ако њихова

кравица уопће не буде давала млијека, зар ми уопће неће давати пити? Но,

кажем, ако нема млијека, реците Ани Михајловној да молим да ми даде чашу

воде. Навикао сам се пити три чаше, мало ми је двије чаше.

- Наш је Павлушка јунак - рече Передонов. - Причај, брате, како си се

заквачио с генералом.

Володин је драге воље поновио причу. Но сад су му се ругали.

Увријеђено је напућио доњу усну.

За вечером су толико пили да су се сви понапили, чак и жене. Володин

предложи да још више запрљају зидове. Сви се обрадоваше: одмах, а да још

нису завршили с јелом, латише се посла, при чему су се добро забављали.

Пљували су по тапетама, залијевали их пивом, бацали на зидове и строп

папирнате стријеле које су на вршцима били упрљали маслацем, лијепили

по стропу комадиће ижвака-ног круха. Затим су одлучили да деру уске траке

тапета, кладећи се тко ће повући дужу траку. У тој су игри Преполовенски

добили још подруг рубља.

Володин је изгубио. Због тога губитка и пијанства изненада се растужио и

почео се жалити на своју мајку.

59Направио је пријекорно лице и спуштајући руку, а да сам није знао зашто,

рекао:

42

- А зашто ме је родила? И што је тада мислила? Какав ми је ово живот? Она

ми није мати, већ само родитељица. Права се мајка брине о своме ђетету, а

моја ме само родила и, још док сам био врло млад, дала на одгој држави.

- Зато сте се изучили, добили сте положај у друштву -рече Преполовенска.

Володин је оборио главу, махао главом и говорио:

- Ама, какав ми је живот? Најгори што може бити. А зашто ме је родила? И

што је онда мислила?

Передонов се опет ођедном сјети јучерашњих јерла.

»Ето«, мислио је о Володину, »жали се на мајку што га је родила; не жели

бити Павлушка. Доиста ми завиди. Може бити да помишља како би се

оженио Варваром па да живи на мој рачун«, мислио је Передонов и жалосно

гледао у Володина.

Кад би се барем оженио било којом!

Ноћу, у спаваоници, Варвара му је говорила:

- Мислиш да су све те ђевојке које те лове младе и добре? Све су оне смеће,

љепша сам од свих њих.

Брзо се свлачила и без стида, самозадовољно се смјешкајући, показивала

Передонову своје понешто црвенкасто, правилно грађено и гипко тијело.

Иако је Варвара тетурала од пијанства, па би јој лице у сваком тријезном

човјеку изазвало одвратност због млохаво-похотног израза, тијело јој је било

врло лијепо, попут тијела њежне нимфе с главом блуднице: та је глава

изгубила своју младеначку свјежину, и силом неких недостојних чаролија

била је причвршћена за то тијело. То прекрасно тијело било је за те пијане и

прљаве душе само извор гадне саблазни.

Тако то често бива - заиста у нашем вијеку љепота мора бити погажена и

оскврнута.

Передонов се суморно смијао, гледајући своју голу пријатељицу.

Цијелу ту ноћ у сан су му долазиле даме свих боја, голе и одвратне.

Варвара је била увјерена да јој је помогло трљање копривом, што га је на

себи примијенила по савјету

60

Преполовенске. Чинило јој се да се ођедном почела дебљати. Све знанце је

запиткивала:

- Је ли истина да сам се удебљала?

Мислила је да ће се Передонов сада, виђевши да се удебљала, па још кад

добије писмо, безувјетно њоме оженити.

Но Передоновљеве мисли нису ни издалека биле тако угодне. Већ се одавно

увјерио да му је директор непријатељ, а директор гимназије уистину је

сматрао Передонова лијеним и неспособним наставником. Передонов је

43

мислио да директор наређује ученицима да му не исказују поштовање, али

то је, дакако, била измишљотина самога Передонова. Ипак га је то чврсто

увјерило да се мора заштитити од директора. Због једана директора често га

је грдио у вишим разредима. То се многим гимназијалцима свиђало

Сада, кад је Передонов хтио постати инспектор, директорово непријатељско

понашање према њему било је особито неугодно. Кад би кнегиња имала

вољу, њезина би протекција била јача од директорових сплетака. Али ни оне

нису безопасне.

У граду је било и других људи, како је посљедњих дана замјећивао

Передонов, који га не воле и који би хтјели осујетити његово постављање на

мјесто инспектора. Ето, на примјер, Володин који не понавља узалуд ријечи

»будући инспектор«. Било је случајева да су људи присвајали туђе име и

безбрижно живјели. Разумије се да би Володину било тешко замијенити

Передонова, али таква будала као што је Володин може доћи на нај-

неумјесније мисли. Познато је да се увијек ваља бојати зла човјека.

А ту су још и Рутилови, па Вершина са својом Мартом, завидне колеге - сви

би му радо нашкодили. Како би му нашкодили? Јасна ствар: оклеветали би

га, у очима претпостављених приказали би га као непоуздана човјека.

Передонов је, дакле, имао двије бриге: да докаже своју поузданост и да се

осигура од Володина, тако да га ожени богаташицом.

И тако, Передонов једног дана запита Володина:

- Хоћеш ли да запросим за тебе госпођицу Ада-менко? Или још увијек

чезнеш за Мартом? Цијели мјесец не можеш се утјешити, зар не?

61- Зашто да чезнем за Мартом? - одговори Володин. - Ја сам је пристојно

запросио, а ако ме она неће, што могу? Наћи ћу другу. Зар се за мене неће

наћи невјеста? Таквога блага има колико хоћеш!

- Но Марта те повукла за нос - боцнуо га је Передонов.

- Заправо не знам какву партију чекају - увријеђено рече Володин. - Кад би

барем мираз био велик! Али новаца ће бити мало. Она се у тебе зацопала,

Ардаљоне Борисичу.

Передонов га је савјетовао:

- Да сам ја на твоме мјесту, намазао бих јој врата катраном.

Володин је захихотао, али одмах се смирио и рекао:

- Ако ме ухвате, могло би доћи до неприлика.

- Најми некога, зашто да то сам учиниш? - рече Передонов.

- Тако је, ах, боже, тако треба! - одушевљено рече Володин. - Јер, ако она неће

да ступи у законити брак, а пушта к себи кроз прозор младе људе, што је то

онда?! То значи да нема ни стида ни савјести.

62

44

ВИ

Сутрадан се упутише Передонов и Володин к ђевојци Адаменко. Володин се

дотјерао, ођенуо је нови нов-цати тијесни реденгот и чисту, ушкробљену

кошуљу, око врата је ставио шарену мараму, намазао косу пома-дом,

намирисао се и расположио.

Надежда Васиљевна Адаменко становала је с братом у граду, у властитој

црвеној кућици од опека; недалеко од града имала је имање, издано у најам.

Претпрошле године завршила је овдашњу гимназију, а сада се бавила тиме

да лежи на дивану, чита књижице различита садржаја и строго поступа са

својим братом, једанае-стогодишњим гимназијалцем, који се спашава од ње-

зине строгости само срдитом изјавом:

- Код мајке је било боље. Мама је у кут стављала само сунцобран.

С Надеждом Васиљевном живјела је њезина тетка, безлично и оронуло биће,

која у кућним пословима није имала право гласа. Надежда Васиљевна врло је

избирљиво склапала познанства. Передонов је к њој ријетко залазио, и само

је његово слабо познанство с њом могло бити разлог претпоставци да би се

госпођица могла удати за Володина.

Сад се зачудила неочекиваном посјету, али је непозване госте љубезно

примила. Госте је требало забавити, а Надежди Васиљевној чинило се да ће

најугоднији и најприкладнији разговор за наставника рускога језика бити

разговор о наставном раду, о реформи гимназије, о одгоју ђеце, о

литератури, о симболизму, о руским књижевним листовима. Дотакла се свих

тих тема, али одговор су биле само осуде, које су је збуниле и показивале да

та питања њезиним гостима нису занимљива. Увиђела је да може само о

једном разговарати, о

63градском оговарању. Надежда Васиљевна ипак је учинила још један

покушај.

- Јесте ли читали Чеховљева Човјека у футроли?- упитала је. - Зар не да је

погодио?

Будући да се тим питањем обратила Володину, он љубезно развуче усне и

запита:

- А што је то, чланак или роман?

- Прича - објасни Надежда Васиљевна.

- Извољели сте рећи господина Цехова, зар не? - хтио се обавијестити

Володин.

- Да, Цехова - рече Надежда Васиљевна и осмјехне се.

- А гђе је објављена? - наставио се занимати Володин.

- У »Руској Мисли« - љубезно одговори госпођица.

- У којем броју? - испитивао је даље Володин.

45

- Не знам точно, у једном љетном броју - и даље је љубезно одговарала

Надежда Васиљевна, иако са становитим чуђењем.

На вратима се помоли мали гимназијалац.

- То је било у свибањском броју - рече придржавајући се руком за врата и

тамноплавим очима прелети по гостима и сестри.

- За вас је још прерано да читате романе - срдито рече Передонов. -

Потребно је да учите, а не да читате саблажњиве приче.

Надежда Васиљевна строго погледа брата.

- Зар је лијепо стајати за вратима и прислушкивати? -рекла је и подигла обје

руке, а крајеве малих прстију саставила под правим кутом.

Гимназијалац се намргодио и сакрио. Отишао је у своју собу, тамо стао у кут

и гледао на сат; два мала прста под правим кутом, то значи стајати у куту

десет минута. »Не«, љутито је мислио, »код маме је било боље: мама је у кут

стављала само сунцобран«.

У салону је, међутим, Володин тјешио домаћицу да ће безувјетно набавити

свибањски број »Руске Мисли« и да ће прочитати причу господина Цехова.

Передонов је слушао с изразом очите досаде на лицу. Напосљетку рече:

- Ни ја нисам то читао. Не читам тричарије. У приповијестима и романима

пишу саме бесмислице.

64

Надежда Васиљевна се љубезно насмијеши и рече:

- Ви се врло строго односите према сувременој литератури. Пишу се и добре

књиге.

- Све добре књиге већ сам прије прочитао - изјави Передонов. - Нећу читати

оно што сада пишу.

Володин је с поштовањем гледао Передонова. Надежда Васиљевна једва

примјетно уздахне и - што да се ради - стане наклапати и оговарати како је

знала. Премда јој се такав разговор није свиђао, подржавала га је спретно и

весело, као сналажљива ђевојка која се умије свладавати. Било јој је

неподносиво досадно, а они су мислили да је она с њима изнимно љубезна,

па су то приписивали привлачности замамне Володинове вањштине.

Кад су отишли, Передонов је на улици честитао Володину на успјеху.

Володин се радосно смијао и скакутао. Већ је заборавио на све оне ђевојке

које су га одбиле.

- Не ритај се! - говорио му је Передонов. - Што тако скачеш, попут овна?

Почекај, повући ће те за нос.

Но то је говорио у шали, јер је и сам био потпуно увјерен да је замишљена

просидба успјела.

46

Грушина је готово сваки дан долазила к Варвари, а Варвара је код ње била

још чешће, па се готово нису ни растајале. Варвара се узрујавала, а Грушина

је отезала, увјеравала је да је врло тешко копирати слова, да рукопис буде

сасвим сличан.

Передонов још није хтио утврдити дан вјенчања. Опет је тражио да му

најприје даду инспекторско мјесто. Знајући да има много удавача које су

вољне поћи за њега, често је, као и зимус, пријетио Варвари:

- Овога ћу часа поћи на вјенчање. Ујутро ћу се вратити са женом, а ти ћеш

напоље! Кажем ти посљедњи пут.

Рекавши то одлазио је - играти биљар. Оданде је каткад долазио кући на

вечеру, али је чешће банчио у каквој прљавој јазбини с Рутиловом и

Володином. Таквих ноћи Варвара није могла заспати, и патила је од мигрене.

Било је добро кад би се вратио у један или у два сата ноћу. Тада би одахнула.

Ако би пак дошао ујутро, дочекала би дан посве болесна.

Напосљетку је Грушина завршила писмо и показала га

5 Мали злодух

65Варвари. Дуго су га проматрале и успоређивале с лањским кнегињиним

писмом. Грушина је увјеравала да су писма тако слична да ни сама кнегиња

не би могла препознати кривотворину. Иако је заправо било мало

сличности, Варвара јој је повјеровала. Знала је чак и то да Передонов није

могао тако точно упамтити непознати рукопис да би примијетио како је ово

садашње писмо кривотворено.

- Но, добро - радосно је рекла - ипак, коначно! Чекала сам и чекала, чак и

наду изгубила. А гђе је куверта? Ако буде питао, што ћу рећи?

- Куверта се не може патворити. Жигосана је - рекла је Грушина и

подсмјехивала се, гледајући Варвару лукавим, различитим очима: десно је

око било веће, а лијево мање.

- Па што ћемо?

- Душице, Варваро Дмитријевна, реците му да сте куверту бацили у пећ.

Што ће вам куверта?

Варварине су наде оживјеле. Рекла је Грушини:

- Само да се ожени, па нећу више за њим трчати. Нећу, сједит ћу, па нека он

трчи за мном.

У суботу послије подне Передонов је отишао играти биљар. Мисли су му

биле тешке и суморне. Мислио је:

»Гадно је живјети међу људима који су ти завидни и непријатељи. Али што

се може?! Не могу сви бити инспектори! Борба за опстанак!«

На крижању двију улица срео је вишег оружничког официра. Неугодан

сусрет!

47

Потпуковник Николај Вадимович Рубовски, омањи, снажан човјек густих

обрва, веселих сивкастих очију и шепесава хода, због чега су му оструге

неправилно и гласно звецкале, био је врло љубезан и због тога омиљен у

друштву. Познавао је све људе у граду, све њихове поступке и понашање,

радо је слушао оговарања, али је био тих и шутљив као гроб, и никому није

задавао непотребних неприлика.

Зауставили су се, поздравили и поразговарали. Передонов се намрштио,

осврнуо се на све стране и опрезно рекао:

- Чуо сам да код вас ради наша Наташа, али не вјерујте што о мени говори,

лаже.

66

- Не прикупљам трачеве служинчади - достојанствено рече Рубовски.

- То вам је права гадура - настави Передонов, не обраћајући позорност на

примједбу Рубовскога. -Љубавник јој је неки Пољак; она је вјеројатно и дошла

к вама навлас, да од вас сазна какву тајну.

- Молим вас, немојте се због тога узнемиривати -хладно одврати

потпуковник. - Не чувам планове тврђаве.

Спомињање тврђава запрепастило је Передонова. Чинило му се да Рубовски

циља на то да га може стрпати у тврђаву, у затвор.

- Па што спомињете тврђаву? - промрмљао је. - До тога је још далеко. О

мени уопће говоре свакојаке глупости, понајвише из јала. Ничему не вјерујте!

Потказују ме да би од себе одвратили сумњу, као да ја не могу њих

пријавити.

Рубовски је био у неприлици.

- Увјеравам вас - рече слијежући раменима и звецкајући остругама - да вас

нитко није пријавио. Очито вам је нетко у шали запријетио. Па зар се каткад

не говори свашта?

Передонов му није вјеровао. Мислио је да оружник нешто крије, па га је

спопао страх.

Сваки пут кад је Передонов пролазио покрај Верши-нина врта, Вершина га је

заустављала, па га је својим врачарским кретњама и ријечима мамила у врт.

И он је улазио, невољко се покоравајући њезиној враџбини. Можда ће њој

брже него Рутиловљевима поћи за руком да постигне свој циљ? Передонов је

ионако био туђ свим људима, па зашто се не би законитим браком повезао с

Мартом? Но очито је оно блато у које се Передонов завукао било љепљиво,

па није успјела да га никаквим чарима пребаци у нешто друго.

Па и сада, кад је Передонов, раставивши се с Рубов-ским, пролазио мимо

њезине куће, намамила га је Вершина, као и увијек, у црнини.

48

- Марта и Влађа одлазе кући на један дан - рекла је љубезно, гледајући

смеђим очима Передонова кроз дим своје цигарете - па бисте и ви могли

отићи мало у госте на село. По њих је дошао радник на таљигама.

- Бит ће тијесно - суморно рече Передонов.

67- Ма како тијесно! - одврати Вершина. - Лијепо ћете се смјестити. Па и ако

се мало стиснете, није страшно, зар не? Путовање није дуго, само шест врста.

У тај је час из куће дотрчала Марта и нешто запитала Вершину. Због

запослености око пута малчице је жив-нула, па јој је и лице било живље и

веселије него обично. Обје узеше позивати Передонова на село.

- Фино ћете се смјестити - увјеравала га је Вершина. -Ви и Марта бит ћете на

стражњем сједишту, а Влађа и Игнатиј на предњем. Погледајте, таљиге су у

дворишту.

Передонов је иза Вершине и Марте ушао у двориште, гђе су стајале таљиге, а

око њих је трчкарао Влађа и нешто намјештао. Таљиге су биле простране.

Передонов их је мрзовољно погледао и рекао:

- Не идем. Бит ће тијесно. Четверо нас је, а још има и ствари.

- Ако мислите да је тијесно - рекла је Вершина -Влађа може ићи и пјешице.

- Разумије се - рече Влађа, смијешећи се суздржљиво и љубезно. - Пјешице

ћу свакако стићи за сат и пол. Одмах ћу кренути и још ћу стићи прије вас.

Тада Передонов изјави да ће се трести, а он не воли кад се тресе. Свратише се

у сјеницу. Већ је све било спремно, али је радник Игнатиј још јео у кухињи,

полагано и темељито утажујући глад.

- Како учи Влађа? - запита Марта.

Није знала измислити неки други разговор с Передоно-вом, и Вершина ју је

често корила што га не умије заинтересирати.

- Слабо - рече Передонов. - Лијен је, не слуша. Вершина је радо брундала.

Стала је кудити Влађу.

Влађа се црвенио и смјешкао, слијежући раменима као да му је хладно и, из

навике, дижући једно раме више од другога.

- Па шта, година је тек почела - рече. - Још има времена.

- Учити се мора од самог почетка - рече Марта тоном старије сестре, али се

због тога малко заруме-њела.

- А и распуштен је - тужио се Передонов. - Јучер су се разгаламили попут

деришчади. И осоран је. У четвртак ми је дрско одговорио.

68

Влађа је изненада плануо и нагло почео говорити, али се није престао

смијешити:

49

- Није то било дрско, само сам истину рекао, да сте у биљежницама других и

по пет погрешака превиђели, а у мојој сте све потцртали и дали сте ми два,

иако сам боље написао задаћу него они којима сте дали три.

- И још сте ми нешто дрско одговорили - није попуштао Передонов.

- Ништа нисам дрско рекао, већ само да ћу рећи инспектору - ватрено је

говорио Влађа - да сте ми без потребе дали двојку.

- Влађа, не заборављај се! - срдито рече Вершина. -Умјесто да се испричаш,

ти опет исто понављаш!

Влађа се ођедном сјети да не смије љутити Передонова, јер би Передонов

могао постати Мартин муж. Јаче се заруменио, па је, онако сметен, навлачио

појас на блузи и стидљиво рекао:

- Опростите. Само сам вас хтио замолити да поправите ...

- Шути, молим те, шути! - пресјекла га је у ријечи Вершина. - Такве распре

не трпим, не трпим - поновила је и једва примјетно задрхтала цијелим

својим мршавим тијелом. - Кад те коре, шути!

Вершина је сасула на Влађу прилично покудних ријечи пушећи цигарету и

неискрено се смијешећи, као што се увијек смијешила кад се о било чему

говорило.

- Морат ћемо рећи оцу да те казни.

- Треба га ишибати - одлучи Передонов и срдито погледа Влађу, који га је

увриједио.

- Дакако - потврди Вершина - треба га ишибати!

- Треба га ишибати - рекла је и Марта и зацрвењела се.

- Ево, данас идем к вашем оцу - рече Передонов -да вас у мојој присутности

ишиба, али добрано!

Влађа је шутио, гледао својег мучитеља, слијегао раменима и кроз сузе се

смијешио. Отац је био врло строг. Влађа је настојао да се утјеши, мислећи да

су то само пријетње. Зар је могуће, мислио је, да ће му упропастити

празник? Та празник је особит, посебан и весео дан, а све што је празничко

никако се не може успоредити са свиме оним што је школско, свакидашње.

Передонову се свиђало кад су ђечаци плакали, особито кад би их он натјерао

да плачу. Влађина збуње-

69ност, суздржане сузе у његовим очима и бојажљиви смијешак, као да је

свјестан кривице, све је то веселило Передонова. Одлучио је да ће поћи с

Мартом и Вла-ђом.

- Па, добро, идем с вама - рече Марти.

Марта се обрадовала, али понешто уплашено. Разумије се да је жељела да

Передонов иде с њима или, точније, то је Вершина хтјела у њезино име, а

својим ју је спретним наговарањем увјерила да то и сама жели. Но сада, кад је

50

Передонов рекао да иде, Марти је постало незгодно због Влађе: било јој га је

жао.

И Влађу је ухватила страва. Зар Передонов иде због њега? Зажелио је да

умилостиви Передонова, па рече:

- Ако ви, Ардаљоне Борисичу, мислите да ће бити тијесно, ја могу поћи

пјешице.

Передонов га је сумњичаво погледао и рекао:

- Ако вас пустимо да сами идете, још ћете нам побјећи. Боље ће бити да вас

повеземо са собом к оцу, па нека вас он казни.

Влађа је поцрвенио и уздахнуо. Било му је тешко и жалосно, и љутио се на

тог страшног и мрзовољног човјека. Да би ипак умилостивио Передонова,

одлучи да му намјести што удобније сједало.

- Побринут ћу се - рекао је - да удобно сједите. Хитро се упути према

таљигама. Вершина га је пратила

погледом, неискрено се смијешећи, и тихо рекла Передо-нову:

- Они се сви боје оца. Врло је строг с њима. Марта се зацрвењела.

Влађа је хтио са собом на село понијети рибичку пецаљку, нову, енглеску,

купљену уштеђеним новцем - хтио је понијети којешта - али то би заузимало

доста мјеста у колима, па је зато однио натраг у кућу сав свој ситни иметак.

Није било вруће. Сунце се спуштало. На цести, овлаже-ној јутарњом кишом,

није било прашине. Таљиге су се мирно котрљале по ситном туцанику,

носећи из града четири путника; сит коњић сиве длаке трчао је као да не

осјећа њихову тежину. Троми, шутљиви радник Игнатиј управљао је

његовим трком с помоћу покрета узда, замјетљивих само искусном оку.

Передонов је сједио поред Марте. Направили су му

70

толико мјеста да је Марти било врло неудобно, али он то није примјећивао.

А да је и примијетио, помислио би да тако треба бити: та он је гост.

Передонов се осјећао врло угодно. Одлучио је да ће с Мартом љубезно

поразговарати, пошалити се, да ће је позабавити. Започео је овако:

- Но, хоћете ли се ускоро опет бунити?

- Зашто бисмо се бунили? - приупита га Марта.

- Па ви се Пољаци увијек спремате на буну, без потребе.

- О томе ја не мислим - рече Марта - осим тога, код нас се нитко не жели

бунити.

- То ви само тако говорите, а Русе мрзите.

- Не мислимо ми на то - рече Влађа и окрене се Передонову с предње

клупице, на којој је сједио уз Игнатиј а.

51

- Знамо ми како не мислите. Али нећемо вам дати нашу Пољску. Ми смо вас

ратом стекли. А колико смо вам само доброчинства учинили! Али зна се: вук

длаку мијења, али ћуди никада.

Марта није узвраћала. Передонов је неко вријеме шутио, а онда изненада

рече:

- Пољаци су тупоглави. * Марта је поцрвењела.

- Има нас свакаквих, и међу Русима и Пољацима.

- Ама, то је заиста истина - није попуштао Передонов. - Пољаци су глупи.

Само се праве важни. Ето, рецимо, Жидови. Они су паметнији.

- Жидови су варалице, и уопће нису паметни - устврди Влађа.

- Жидови су врло паметан народ. Жидов увијек превари Руса, а Рус неће

никад преварити Жидова.

- Не смије се варати - рече Влађа. - Зар је потребна памет да се вара и

подваљује.

Передонов срдито погледа Влађу и опомене га:

- Памет је у томе да се учи, а ви не учите. Влађа уздахне, опет се окрене и

загледа се у коња и

његов једнакомјерни трк. Передонов је говорио:

- Жидови су у свему паметни, и у учењу и у свему. Кад би Жидовима

допустили да буду професори, сви би професори били Жидови. А Пољаци

су сви немарна чељад.

71Погледа Марту и задовољно примијети да се зацрве-њела, па јој из

уљудности рече:

- Немојте мислити да о вама говорим. Знам да ћете ви бити добра жена.

- Све су Пољакиње добре жене - одговори Марта.

- Но, да - узврати Передонов - жене, извана хуј, изнутра фуј. Али зато сте

имали Мицкиеwицза. Он је бољи од нашега Пушкина. Он код мене виси на

зиду. Прије је тамо висио Пушкин, али сам га однио у нужник; он је био

дворски слуга.

- Та ви сте Рус - рече Влађа. - Што ће вама наш Мицкиеwицз? Руси су

будале. Једино су самовар изумили, ништа више.

Передонов погледа Марту, зажмири и припомене:

- Имате много сунчаних пјега. То није лијепо.

- Шта могу? - смијешећи се узврати Марта.

- И ја имам сунчане пјеге - рече Влађа, окрећући се на свом тијесном сједалу

и гурајући шутљивог Игнатија.

- За вас ђечаке то ништа не значи - на то ће Передонов. - Мушкарцу није

потребна љепота, а за вас -наставио је обраћајући се Марти - то није добро.

52

Такву вас нитко неће узети за жену. Треба да лице умивате расолом од

краставаца.

Марта му захвали на савјету.

Влађа је, смијешећи се, гледао Передонова.

- Што се смијете? - рече Передонов. - Само чекајте! Стићи ћемо. Бит ће још

лијепих батина!

Окренувши се на својем сједалу, Влађа је пажљиво проматрао Передонова,

настојећи погодити да ли се шали или говори озбиљно. Передонов није

подносио да га тко нетремице проматра.

- Што зијате у мене? - грубо га упита. - Ја немам пјеге. Или ме можда желите

урећи?

Влађа се престраши и одврати поглед.

- Опростите - плашљиво рече. - Гледао сам само тако, ненамјерно.

- Зар ви вјерујете у уроке? - запита Марта.

- Не може се урећи. То је празновјерје - срдито одврати Передонов. - Али је

збиља неуљудно запиљити се у некога и проматрати га.

Неугодна шутња потрајала је неколико часака.

- Ви сте сиромашни - изненада рече Передонов.

72

- Нисмо богати - одврати Марта. - Али, нисмо ни тако сиромашни. Ипак смо

нешто уштеђели.

Передонов је неповјерљиво погледа и прозбори:

- Знам да сте сиромашни. Обичним даном идете по кући боси.

- То није због сиромаштва - живо се успротиви Влађа.

- А зар је због богатства? - запита Передонов и захихоће испрекиданим

гласом.

- Нипошто није због сиромаштва - рече Влађа и зацр-вење се. - То је корисно

за здравље, јача здравље, а и љети је угодно.

- Ма што причате! - грубо одврати Передонов. - Богати не иду боси. Ваш

отац има много ђеце, а мало новаца. Не може скуцати ни за чизме.

73ВИИ

Варвара није знала камо је отишао Передонов. Провела је врло немирну ноћ.

Кад се ујутро вратио у град, Передонов није отишао кући, већ је наредио да

га возе до цркве - било је баш вријеме за литургију. Чинило му се да је сада за

њега опасно да не буде често у цркви, јер би га ткогод могао пријавити.

На улазу у црквено двориште срео је умиљатога малог гимназијалца румена,

безазлена лица и невиних плавих очију. Передонов му рече:

- Машењка, здраво, пљачкашу!

53

Миша Кудрјавцев јако се зацрвенио. Передонов га је већ неколико пута

задиркивао, називајући га Машењ-ком, а да Кудрјавцев није знао зашто, али

се није одлучио да се потужи. Неколико другова, глупих ђечака, насмијали су

се на Передоновљеве ријечи. И они су се веселили кад су задиркивали Мишу.

Црква која носи име пророка Илије, стара, саграђена још за цара Михајла,

стајала је на тргу, насупрот гимназији. Због тога су гимназијалци морали

долазити благданом на литургију и вечерњу службу и стајати у редовима на

лијевој страни уз олтар Јекатерине мученице, а иза њих је ради надзора стајао

један од помоћника разредних наставника. Ту су, ближе средини цркве,

стајали у реду и гимназијски наставници, инспектор и директор, са својим

обитељима. Скупљали су се обично готово сви православни гимназијалци,

осим неких којима је било допуштено да.с родитељима посјећују своје

парохијске цркве.

Због гимназијалаца добро је пјевао, па су због тога цркву посјећивали

трговци првог порезног разреда, чиновници и властелинске обитељи.

Простога пука није било

74

много, углавном зато што су овђе, на директорову жељу, литургију служили

касније него у другим црквама.

Передонов је стао на своје уобичајено мјесто. Одатле је могао виђети све

пјеваче. Зажмиривши, проматрао их је и помислио како немарно стоје, и

како би их притегнуо кад би био гимназијски инспектор. Ето, онај

црномањасти Крамаренко, ситан, слабашан, немиран, стално се осврће сад

на једну, сад на другу страну, нешто шапуће, смијеши се, а нитко га не

смирује, баш као да се то никога не тиче.

»Одвратно,« мислио је Передонов. »Ти су пјевачи увијек неваљалци; тај

црномањасти има чист дискант, па мисли да и у цркви може шапутати и

смјешкати се«.

Передонов се расрди.

Уза њ је стајао инспектор пучких школа Сергеј Пота-пович Богданов, који је

дошао нешто касније. Био је то старац мрка, глупа лица, на коме је стално

био израз као да би хтио некому нешто објаснити што ни сам никако још не

може схватити. Нитко се није могао тако зачудити или уплашити као

Богданов: чим би чуо нешто ново или узнемирујуће, чело би му се

намрштило од унутарњега неприродног напора, а из уста би му излијетали

несређени, сметени узвици.

Передонов се нагнуо према њему и шаптом му рекао:

- Једна ваша наставница хода у црвеној блузи. Богданов се преплаши. Бијеле

длаке на бради плашљиво

54

су му се затресле.

- Што? Што кажете? - пискутљиво је прошаптао. - Тко? Тко?

- Па ено, она грлата, она дебељушкаста, не знам како се зове — шаптао је

Передонов.

- Грлата, грлата? - збуњено се присјећао Богданов. - Ах да, Скобочкина, је ли?

- Да, да - потврди Передонов.

- Па, наравно, разумије се! - шаптом ускликне Богданов. - Скобочкина, у

црвеној блузи, ха! Јесте ли је сами виђели?

- Видио сам, а кажу да се тако кочопери и у школи. А зна бити и горе. Обуче

сарафан1, па иде као сасвим обична ђевојка.

Хаљина без рукава, с дубљим изрезом око врата.

75- Што кажете? Мора, мора се то сазнати. Тако се заиста не смије, не смије.

Треба је отпустити, отпустити -брбљао је Богданов. - Таква је била одувијек.

Литургија се завршила. Излазили су из цркве. Передонов рече Крамаренку:

- Ти, кукавицо сиња, зашто се у цркви смјешкаш? Чекај само! Рећи ћу ти

оцу.

Гимназијалцима који нису били племићкога рода Передонов је кадикад

говорио »ти«. У управи је сазнао који је из којег сталежа, и добро је запамтио

све разлике.

Крамаренко је зачуђено гледао Передонова и шутке потрчао мимо њега. Он

је припадао гимназијалцима који су држали да је Передонов груб, глуп и

неправедан, и зато су га мрзили и презирали. Такви су били у већини.

Передонов је мислио да су то они које директор подбада против њега, ако не

сам, а оно преко својих синова.

Кад је Передонов био већ изван црквеног дворишта, приђе му Володин,

весело се осмјехујући; лице му је било усхићено, као у свечара,

полуцилиндар му је био помакнут према затиљку, а у руци је држао штап.

- Знаш шта, Ардаљоне Борисичу - радосно је прошап-тао. - Наговорио сам

Черепњина да ових дана Марти врата намазе катраном.

Передонов је неко вријеме шутио и нешто размишљао, а онда се наједном

мрзовољно насмије. Володин се такођер брзо престао широко смијешити,

задобио је чедан изглед, поравнао полуцилиндар, погледао у небо и, ма-

шући штапом, рекао:

- Лијепо је вријеме, а довечер ће можда бити и кишице. Па риека буде и

кишице, сједит ћемо код куће с будућим инспектором.

- Не могу ја сједити код куће - рече Передонов. -Данас имам посла, морам

ићи у град.

Володин је направио лице као да схваћа, иако, дакако, није знао какве то

послове ођедном има Передонов. А Передонов је мислио да ће бити пријеко

55

потребно да пође у неколико посјета. Јучерашњи случајни сусрет с

оружничким официром навео га је на помисао која му се чинила врло

паметном: мора обићи све важније људе у граду и увјерити их у своју

исправност. Пође ли му то за руком, Передонов ће, у случају

76

какве неприлике, имати у граду заштитнике који ће посвједочити да су

му намјере поштене.

- Куда ћете, Ардаљоне Борисичу? - упита Володин, виђевши да Передонов

скреће с пута којим се увијек враћао. - Зар нећете кући?

- Да, идем кући - одговори Передонов - само се данас бојим ићи том

улицом.

- Због чега?

- Тамо има много кужњака па је тежак задах; то на мене јако ђелује,

омамљује ме. Данас имам слабе живце. Доживио сам много неприлика.

Володину се на лицу опет појави израз схваћања и суосјећања.

Путем је Передонов отргнуо неколико чичкових главица и гурнуо их у џеп.

- За кога то скупљате? - широко се смијешећи запита Володин.

- За мачка - чангризаво одговори Передонов.

- Зар ћете му их прилијепити за длаку? - озбиљно је хтио знати Володин.

- Да.

Володин захихоће.

- Немојте то учинити без мене - рекао је. - Бит ће занимљиво.

Передонов га позове да сврати к њему, али Володин рече да има посла:

ођедном се досјети да му не доликује да нема посла. Передоновљеве ријечи о

послу потакле су га на мисао да би било добро да из властите побуде посјети

госпођицу Адаменко и да јој рекне да има нове и лијепе цртеже за оквириће,

па не би ли хтјела да их види. Том ће га приликом, мислио је Володин, На-

дежда Васиљевна почастити кавицом. Тако је Володин и учинио, а осим тога,

замислио је још једну тешко схватљиву ствар. Надежда Васиљевна и њезин

брат бавили су се ручним радом. Надежда Васиљевна мислила је да је

Володину потребна зарада, па му је понудила да поучава њезина брата, на

што је Володин одмах пристао. Договорили су се да ће долазити три пута на

тједан, на по два сата, за хонорар од тридесет рубаља мјесечно. Володин је

био усхићен и због новаца и због могућности да се често састаје с Надеждом

Васиљевном.

77Передонов се вратио кући тмуран, као увијек. Варвара, блиједа због

непроспаване ноћи, прогунђала је:

- Могао си јучер рећи да нећеш доћи.

56

Да је бочне, Передонов је казао да је био код Марте. Варвара је шутјела.

Имала је кнегињино писмо. Иако кривотворено, ипак...

За доручком је рекла, смијешећи се:

- Док си се ти тамо возио као с Мартушком, ја сам добила од кнегиње писмо.

- Зар си јој писала?

Њезино је лице живнуло од одсјаја слабе наде.

- Што се шалиш? - одговори Варвара. - Сам си ми рекао да јој пишем.

- Па што пише? — узбуђено је запита Передонов.

- Ево ти писмо, па читај сам.

Варвара је прекапала по џепу, као да тражи писмо које је заметнула, па га

извуче и даде Передонову. Он престаде јести и похлепно се баци на писмо.

Прочитао је и обрадовао се. Ево, напокон, јасног и одређеног обећања. Није

нимало посумњао. На брзу руку сврши с ручком и изађе да знанцима и

пријатељима покаже писмо.

Мрзовољан али живахан, брзо је ушао у Вершинин врт. Вершина је, као

готово увијек, стајала уз враташца и пушила. Развеселила се: прије га је

морала мамити, а сад је сам дошао. Помислила је:

»Ето што значи да је с госпођицом провео неко вријеме, сам је дотрчао! Неће

ли је запросити?« - мислила је узнемирено и радосно.

Передонов ју је смјеста разочарао; показао јој је писмо.

- Сви сте сумњали - рекао је. — А ево, сама кнегиња пише. Прочитајте и сами

се увјерите!

Вершина је неповјерљиво погледала писмо, неколико пута брзо пухнула на њ

духански дим и неискрено се насмијешила, па тихо и брзо запитала:

- А гђе је куверта?

Передонов се ођедном уплаши. Помислио је да га је Варвара можда

преварила, да је сама написала писмо. Треба затражити да му даде куверту,

и то што прије.

- Не знам - рекао је. - Морам питати.

Брзо се опростио с Вершином и хитро пошао натраг

78

кући. Било је пријеко потребно да се што прије увјери о поријеклу тога

писма, неочекивана сумња врло је мучна.

Стојећи крај врата, Вершина је гледала за њим; неискрено се смијешећи,

брзо је пушила цигарету, као да се жури да на вријеме заврши задаћу која јој

је за данас задана.

Передонов се, уплашена и очајна лица, приближавао кући и још у

предсобљу повикнуо гласом промуклим од узбуђења:

- Варваро, а гђе је куверта?

57

- Каква куверта? - запита Варвара дрхтавим гласом.

Дрско је гледала Передонова, али би се била заруме-њела да није била и

иначе румена.

- Куверта кнегињина писма које је данас стигло -објасни Передонов,

престрашено и љутито гледајући Варвару.

Варвара се усиљено насмијешила.

- Па спалила сам је, што ће ми? - рекла је Варвара. -Зар да скупљам куверте,

па да правим збирку? Ионако за куверте нитко ништа не плаћа. Новце

враћају само у гостионици за боце.

Передонов се натмурио, ходао је по соби и гунђао:

- Има свакојаких кнегиња. Знам ја. Може бити да та кнегиња овђе живи.

Варвара се претварала да не схваћа његове сумње, али се јако уплашила.

Кад је увечер Передонов пролазио мимо Вершинина врта, Вершина га је

зауставила.

- Јесте ли нашли куверту? - запитала га је.

- Варвара вели да ју је спалила - одговори Передонов.

Вершина се насмије, а бијели ријетки облачићи духанског дима заплесаше

пред њом у тихом и прохладном зраку.

- Чудно - рече - да је та Ваша сестрична тако несмотрена; пословно писмо, а

без куверте! По жигу би се знало кад је, и одакле, послано писмо.

Передонов се наљутио. Вершина га је узалуд звала да уђе у врт, узалуд је

обећавала да ће му гатати из карата. Передонов је отишао.

79Ипак је пријатељима показивао писмо, хвастао се. Пријатељи су му

вјеровали.

Али Передонов није знао да ли да вјерује или не. За сваки случај одлучио је

да ће у уторак, ради оправдања, почети посјећивати све најважније особе у

граду. У понеђељак не смије, то је несретан дан.

80

ВИИИ

Ћим је Передонов отишао играти биљар, Варвара се упутила Грушиној. Дуго

су разговарале и напосљетку одлучиле да ће ствар поправити другим

писмом. Варвара је знала да Грушина има у Петрограду знанце. С њиховом

помоћу неће бити тешко послати тамо и натраг писмо које овђе буду

написале.

Грушина се, као и први пут, дуго и пријетворно нећ-кала.

- Ах, голубице Варваро Дмитријевна - говорила је - и због првога писма сва

дршћем и све се бојим. Кад видим шефа полиције у близини куће, сва

клонем; мислим: траже ме, хоће да ме стрпају у затвор.

58

Варвара ју је дуго наговарала, обећавала јој много дарова и унапријед јој дала

прилично новаца. Грушина је напокон пристала. Одлучиле су да ће овако

поступити: Варвара ће испрва рећи да је кнегињи послала одговор и да јој је

захвалила. Затим ће за неколико дана доћи писмо, као да га је кнегиња опет

послала. У том ће писму још одређеније писати да има у изгледу неколико

мјеста, па ако се ускоро вјенчају, моћи ће за Передо-нова измолити једно од

њих. То ће писмо Грушина овђе написати, као и прво, запечатит ће га и на

њему налијепити марку од седам копјејака; Грушина ће кнегињино писмо

ставити у писмо својој пријатељици, која ће га у Петрограду бацити у

поштански сандучић.

Варвара и Грушина пошле су затим у трговину, у најудаљенији дио града, и

тамо купиле свежањ малих куверата с подставом у боји и с обојеним

папиром. Изабрале су папир и куверте каквих више није остало у трговини:

била је то мјера опреза коју је измислила Грушина ради прикривања

кривотворења. Мале куверте изабрале су

6 Мали злодух

81зато да би се кривотворено писмо лако могло уметнути у друго.

Кад су се вратиле, почеле су састављати писмо кнеги-њи. Када је у року од

два дана писмо било готово, намирисале су га миомирисом. Остале куверте

и папир спалиле су да не остане доказ кривице.

Грушина је написала пријатељици којег дана да отпоша-ље писмо:

прорачунале су тако да дође у неђељу; тада ће га листоноша предати

Передонову, што ће бити доказ више да писмо није кривотворено.

Передонов је настојао да у уторак дође кући раније. Помогао му је случај:

његов задњи сат био је у разреду чија су врата била близу мјеста у ходнику

гђе је висила ура и гђе је био стражар, храбри резервни подофицир који је

звонио у одређено вријеме. Передонов је стражара послао у зборницу да му

донесе именик, а сам је помакнуо уру четврт сата унапријед, што нитко није

опазио.

Передонов код куће није доручковао, и рекао је нека му објед приправе

касније, јер има посла.

- Све нешто заплећу, заплећу, а ја расплећем - срдито је рекао, мислећи на

сплетке које снују непријатељи.

Ођенуо је фрак који је мало употребљавао, јер је био тијесан и неприличан: с

годинама се он угојио, а фрак се скупио. Љутио се што нема одликовања.

Други их имају, чак и Фаластов из грађанске школе, а он нема. Све су то

директорове подвале: никад га није хтио препоручити. Чиновнички разреди

долазе редом, то директор не може спријечити, али што вриједе кад их

нитко не види? На новом ће се мундиру виђети; добро је што ће тада траке

59

имати према чиновничком разреду, а не по положају. То ће бити важно:

траке као у генерала и једна велика звјездица. Сватко ће одмах виђети да

улицом иде државни савјетник.

»Требало би што прије набавити нови мундир«, мислио је Передонов.

Изашао је на улицу и тек је тада стао мислити одакле би почео.

Чинило му се да су у његову положају најпотребнији - шеф окружне

полиције и окружни јавни тужилац. С њима би требало почети. Или с

представником племства. Но Передонов се бојао да од њих почне. Верига,

представник

82

племства, нада се да ће постати губернатор. Шеф полиције и јавни тужилац

опасни су као представници полиције и судства.

»За почетак«, мислио је Передонов, »ваља изабрати нешто ниже, најприје

тамо све извиђети и проњушкати.« Тад ће виђети како се према њему односе

и што о њему говоре. Зато је закључио да је паметније почети од

градоначелника. Иако је он трговац па је похађао само провинцијску школу,

ипак се свагђе нађе и сви га посјећују, у граду ужива добар глас, а има

прилично угледне знанце и у другим градовима, чак и у пријестолници.

И Передонов се одлучно упути према градоначелниковој кући.

Вријеме је било облачно. С дрвећа је падало увело, уморно лишће.

Передонов се понешто бојао.

У градоначелниковој кући воњало је по недавно намазаним даскама, и једва

примјетно по још нечему угодно јестивом. Било је тихо и досадно.

Домаћинова ђеца, син гимназијалац и ђевојка шипарица - »има гувернанту«,

говорио је отац - достојанствено су боравили у својим собама. Ту је било

угодно, смирено и весело, прозори су гледали на врт, покућство је било

згодно, по собама и у врту биле су свакојаке направе за игре, одзвањали су

ђечји гласови.

У собама горњега дијела кућа, које су гледале на улицу и гђе су се примали

гости, све је било неприродно и грубо. Покућство од махагонија као да је

било по узору на играчке, само много пута повећане. Обични људи на њему

су неудобно сједили - кад сједнеш, управо као да се свалиш на камен. А

незграпном је домаћину свеједно: сједне, смјести се и удобно сједи.

Архимандрит приградског манастира, који је често посјећивао начелника,

називао је те наслоњаче и диване поучним, на што је начелник одговорио:

- Ја не волим те госпојинске, њежне ствари, као што је у другим кућама;

сједнеш на опруге и застресеш се, сам се тресеш и покућство се тресе. Што је

ту добро? Уосталом, ни доктори не одобравају меко покућство.

60

Градоначелник Јаков Аникијевич Скучајев дочекао је Передонова на прагу

својега салона. Био је то крупан, висок мушкарац, црне косе коју је

шишао на

83кратко. Држао се достојанствено и био је љубезан, али према људима који

су имали мало новаца показивао је неки необичан презир.

Кад је усправно сјео у наслоњач и одговорио на прва љубезна домаћинова

питања, Передонов рече:

- Дошао сам вам по послу.

- Драго ми је. Што желите? - љубезно се хтио обавијестити домаћин.

У његовим проницавим црним очима плануо је презиран пламичак. Мислио

је да је Передонов дошао да узајми новаца, па је одлучио да му неће дати

више од сто педесет рубаља. Многи чиновници у граду били су Скучајеву

дужни мање или веће своте. Скучајев никада није подсјећао на враћање дуга,

али није више позајмљивао лошим дужницима. Први пут радо је давао

према властитим могућностима и платежној способности молитеља.

- Ви сте, Јакове Аникијевичу, као градоначелник прва особа у граду - рече

Передонов - па морам с вама поразговарати.

Скучајев је попримио важно држање и, сједећи у наслоњачу, лако се

наклонио.

- О мени у граду мељу свакојаке глупости; причају и оно чега није било.

- Људима се не могу зачепити уста - рече домаћин.

- Уосталом, зна се да у нашем крају блебетуше немају другог посла него да

брусе језике.

- Причају да не идем у цркву, а то није истина -наставио је Передонов - јер

идем. А на Илијин дан нисам био зато што ме болио трбух, а иначе увијек

идем.

- То је точно - потврди домаћин - то могу и ја потврдити јер сам имао

прилику да вас видим. Уосталом, ни ја не идем увијек у нашу цркву.

Углавном идем у манастир. Такав је обичај у нашем роду.

- Свакојаке глупости мељу - говорио је Передонов.

- Кажу да гимназијалцима причам непристојне ствари. А то је глупост.

Разумије се да на сату човјек рекне и штогод шаљиво, да унесе ведрину. Ви

имате сина гимназијалца. Он вам о мени сигурно није причао ништа

слично?

- То је точно - сугласио се Скучајев. - Ништа слично нисам чуо. Уосталом,

ђечаци су препредени. Неће

84

причати о ономе што не смију. Мој је, дакако, још мален, али би из глупости

штогод извалио, но ништа слично није причао.

61

- А у старијим разредима они сами све знаду - рече Передонов - али ја ни

тамо ружне ријечи не говорим.

- Тако је - одговори Скучајев. - Зна се, гимназија није тржница.

- Али у нас је такав свијет - потужи се Передонов -надробит ће чега и није

било. Ето, зато сам дошао к вама, јер ви сте градоначелник.

Скучајеву је необично ласкало што је Передонов дошао к њему. Додуше, није

потпуно схватио због чега је дошао и о чему је ријеч, али из пристојности

нипошто није показивао да не схваћа.

- И још о мени лоше говоре - наставио је Передонов -да живим с Варваром.

Говоре да ми није сестрична, него љубавница. А она ми је, тако ми бога,

сестрична, само даља, у трећем кољену, с таквима се човјек може и вјенчати.

И ја ћу се с њом и вјенчати.

- Тако је, тако, наравно - рече Скучајев. - Уосталом, конац ђело краси.

- Прије нисам могао - говорио је Передонов. - Имао сам важних разлога.

Никако нисам могао. Иначе бих се био одавно оженио. Вјерујте ми!

Скучајев се испрсио, намргодио и, куцкајући пунач-ким и чистим прстима

по загаситом столњаку простртом по столу, рекао:

- Вјерујем вам. Ако је тако, онда је то нешто друго. Сада вам вјерујем.

Искрено говорећи, било је помало сумњиво да ви с вашом, нека ми буде

допуштено рећи, пријатељицом живите а да се нисте вјенчали. То је било

сумњиво, знате, јер су... ђеца... проницав свијет, прихваћају одмах ако је што

лоше. Тешко их је добру научити, а лоше сама науче. Тако је то, заиста, било

сумњиво. Уосталом, како тко мисли, а ја о томе тако судим. А што сте ми се

потужили, то ми ласка због тога што мене, иако сам ненаображен, даље од

провинцијске школе нисам видио свијета, ипак друштво поштује и указује

ми повјерење, начелник сам већ по трећи пут, па моја ријеч код господе

грађана у свему вриједи.

Скучајев је говорио и све се више заплетао у мислима,

85па му се чинило да никада неће свршити то петљање које му се љушти с

језика. Зашутио је и сјетно помислио:

»Уосталом, као да млатим празну сламу. Невоља је с тим ученима«, мислио

је, »не знаш што хоће. Ученом је човјеку све јасно у књигама, а чим извуче нос

из књига, ували се у блато, па и друге уваљује.«

У сјетној недоумици загледао се у Передонова. Проницаве очи замутиле су

му се, угојено се тијело стањило, па се више није доимао попут бодрога јавног

радника, као малоприје, већ напросто попут приглупа старца.

Передонов је такођер на неко вријеме зашутио, као да су га опчиниле

домаћинове ријечи, а затим је, жмиркајући, неодређено-суморно рекао:

- Ви као градоначелник можете рећи да је све то глупост.

62

- То јест, о чему то? - опрезно је испитивао Скуча-јев.

- Ето - узе објашњавати Передонов - ако ме пријаве у котару да не идем у

цркву или нешто друго, ако дођу и стану испитивати.

- Што год будем могао - рече начелник. - У сваком случају, надајте се добру.

Буде ли што, ја ћу вас бранити. Зашто не бих рекао коју ријеч за добра

човјека. Буде ли потребно, обратит ћу се скупштини. Све ја то могу. Или, на

примјер, звање почасног грађанина -зашто не? Ако буде потребно, све се

може.

- Дакле, могу се у вас поуздати - мрзовољно рече Передонов, као да одговара

на нешто што му није посве угодно - али ме директор мучи.

- Ма што не кажете? - кликне Скучајев, суосјећајно машући главом. -

Сигурно то чини због клевета. Чини се да је Николај Васиљевич разуман

господин; нитко не вријеђа безразложно. Он је озбиљан господин, строг, не

гледа ником кроз прсте, не прави разлике, једном ријечи, разуман господин.

Свакако, због клевета. Због чега се не слажете?

- Не слажемо се у назорима - објасни Передонов. -У гимназији има особа

које ми завиде. Сви хоће да постану инспектори. А мени је кнегиња

Волчанска обећала да ће ми исходити мјесто инспектора. Љуте се на мене јер

су ми завидни.

- Дакле, тако - обзирно рече Скучајев. - Уосталом,

86

зашто водимо разговоре без ичега? Ваља мало заложити и попити.

Скучајев притисне дугме електричног звонца на жици овијеној око висеће

свјетиљке.

- Згодна ствар - рекао је Передонову. - Него, морали бисте пријећи у другу

установу. А ви нам, Да-шењка, приредите - рече згодној ђевојци атлетске

грађе која је дошла на звук звонца - штогод за закуску и кавицу, врућу,

разумијете?

- Разумијем - одговори Дашењка, смијешећи се, и оде корачајући необично

лако, с обзиром на своју грађу.

- А ви пријеђите у другу установу - Скучајев се опет обрати Передонову. -

Макар и у црквену, на примјер. Ако одаберете духовно звање, бит ћете

озбиљан, сталожен свећеник. Ја могу посредовати. Имам добре пречасне

знанце.

Скучајев спомене неколико епархијских и викариј-ских епископа.

- Не, нећу у попове - одговори Передонов - бојим се тамјана. Смучи ми се од

тамјана, а и глава ме боли.

63

- Ако је тако, можете у полицију - савјетовао га је Скучајев. - Будите, на

примјер, котарски полицијски комесар. Допустите да вас упитам, који чин

имате?

- Ја сам државни савјетник - важно одговори Передонов.

- Ето на! - кликне Скучајев. - Реците, који ће вам виши чин дати? Зар зато

што обучавате ђецу? Ето видите што значи знаност! Уосталом, иако у

данашње вријеме друга господа нападају знаност, без знаности не можеш

живјети. И премда сам ја полазио само котарску школу, сина шаљем на

свеучилиште. Кроз гимназију га водиш готово на силу, батином, а тамо ће

већ сам ићи. Знате, ја га никада не шибам, али ако се улијени или ако

заслужи какву казну, доведем га до прозора — код нас у врту има једна бреза.

Покажем му брезу - ето, кажем, видиш ли? Видим, татице, видим, говори,

нећу више. И заиста, помаже, дечку је доста, као да сам га стварно ишибао.

Ех, ђеца, ђеца! - уздахнувши, доврши Скучајев.

Передонов је код Скучајева просједио два сата.

87Након пословног разговора слиједило је обилно гошће-ње.

Скучајев је - као и све што је радио - угошћавао врло достојанствено, као да се

бави неким важним послом. При том је настојао да то изведе некако посебно

-кухано вино служили су у великим шалицама, баш као каву, а домаћин је то

називао кафицом. Чашице за вотку имале су окрњено и брушено дно, па се

нису могле поставити на сам стол.

- То се код мене зове: налиј и испиј - тумачио је домаћин.

Дошао је и трговац Тишков, сиједи, онизак, весео, живахан, у дугом

реденготу и са чизмама попут боца. Пио је много вотке, весело и брзо

говорио је у склепаним стиховима свакојаке глупости и очито је био врло

задовољан сам собом.

Передонов се напокон досјети да је вријеме да пође кући, и стаде се

опраштати.

- Не журите се - говорио је домаћин - сједните још мало.

- Сједните, друштво нам правите - рече Тишков.

- Не могу, вријеме је — забринуто одговори Передонов.

- Вријеме му је нека, њега сестра чека - рече Тишков и намигне Скучајеву.

- Имам посла - рече Передонов.

- Тко посла има, нашу хвалу прима - брзо узврати Тишков.

Скучајев отпрати Передонова до предсобља. Опраштајући се, загрлили су се

и изљубили. Передонов је био задовољан тим посјетом.

»Начелник је за мене«, увјерено је мислио.

Вративши се Тишкову, Скучајев рече:

- Непотребно клевећу човјека.

64

- Непотребно клевећу, лажи му подмећу - одмах отповрне Тишков,

налијевајући чашицу енглеске ракије.

Виђело се да не мисли на оно што други говоре, него да само хвата ријечи

ради стихоклепства.

- Није лош, душеван је момак, а воли и попити - настави Скучајев,

налијевајући и себи и не обраћајући позорност на стихоклепство

Тишковљево.

- Ако воли пити, мора прави момак бити - хитро кликне Тишков и иструси

чашицу.

- А што се заплео с оном госпођицом, па шта онда! -рече Скучајев.

- У кревету од госпођица бит ће која стјеница -узврати Тишков.

- Тко није грешан пред Богом, није крив ни пред царем.

- Сви гријешимо, сви љубити волимо.

- Он ће гријех прикрити вјенчаним вијенцем.

- Гријех вијенцем прикривају, потуку се и освајају. Тишков је увијек тако

разговарао ако се није радило о

њему. Све би дозлабога загњавио, али су се били навикли на њега, па нису ни

примјећивали његове брзо изговорене ријечи; само би га кадикад нахушкали

на којега новајлију. Тишкову је било свеједно слушају ли га или не; није могао

а да не хвата туђе ријечи ради стихоклепства, ђеловао је брзо и постојано као

досадан аутомат. Кад би се дуго проматрале његове жустре, живе кретње,

могло би се помислити да то није жив човјек него да је већ умро, или да

никада није живио, да ништа не види у живом свијету, и да ништа не чује

осим звучних мртвих ријечи.

89ИX

Сутрадан пође Передонов јавном тужиоцу Авино-вицкому.

Опет је било тмурно вријеме. Вјетар је ударао на махове и по улицама

разносио прасне вртлоге. Приближавала се вечер; све је било освијетљено

суморним свјетлом што је просијавало кроз облачну маглу, као да није од

сунца. У тихим улицама лебђела је чама. Чинило се да тужне зграде нису

низашто поникле, да безнадно постају трошне и стидљиво навјештају биједан

и тужан живот који се крије иза њихових зидова. Сретали су се људи, ишли

су споро као да их ништа ни на што не побуђује, као да једва одолијевају

дремљивости која их вуче к спокоју. Само су ђеца, вјечне и неуморне посуде

Божје радости на земљи, била жива, трчала су и играла се, али већ је и њих

притискивало мртвило и некакво безлично и невидљиво чудовиште, које се

угнијездило иза њихових рамена и кадшто, очима пуним пријетње, за-

гледало у њихова лица која су неочекивано постајала тупа.

65

Усред те чаме по улицама и у кућама, испод тога отуђења од неба, ишао је

Передонов по нечистој и бесциљној земљи, мучен нејасним страхом. За њ

није било утјехе у узвишеном ни радости у земаљском, и то зато што је и

сада, као и увијек, гледао на свијет укоченим очима, попут злодуха кога у

мрачној осамљено-сти муче страх и туга.

Његови су осјећаји били тупи, а свијест попут строја који се квари и

умртвљује. Све што је долазило у његову свијест претварало се у гнусобу и

прљавштину. Код предмета упадале су му у очи неисправности и веселиле

га. Док је пролазио крај усправног и чистога ступа, имао је вољу да га

искриви или запрља. Презирао је и

90

прогонио чисто опране гимназијалце. Звао их је умиља-топранцима.

Прљавци су му били блискији. Није имао ни вољених предмета, као што

није имао вољених људи, па је природа могла само једнострано ђеловати на

његове осјећаје, могла их је само мучити. Тако су на њ ђеловали и сусрети с

људима. Особито са страним и непознатим људима којима се не може рећи

нека простота. Бити сретан значило је за њега не радити ништа и одвојити се

од свијета, угађати својим нагонима.

А сада мора, хтио-не хтио мислио је - ићи да се објашњава. Каква ли терета!

Каква ли неугодна посла! Кад би барем могао неком напакостити тамо гђе

иде, али нема ни те утјехе.

Кућа јавног тужиоца појачавала је и изазивала у Пере-донову мучно

расположење и осјећај тужне тјескобе. А та је кућа имала заиста љутит,

пакостан изглед. Високи кров суморно се спуштао на прозоре притиснуте

према земљи. Дашчана оплата и кров некад су били живо и весело обојени,

али је боја од времена и кише постала суморна и сива. Големе и тешке

вратнице, веће од саме куће, као прилагођене за одбијање непријатељских

препада, бијаху стално затворене. Иза њих је звецкао ланац, а пас је

промуклим дубоким гласом лајао на свакога пролазника.

Наоколо су се протезала запуштена земљишта и поврт-њаци и кривиле се

колибе. Испред куће јавног тужиоца био је дуг, шестерокутан непоплочен

трг, удубљен у средини и зарастао у коров. Уза саму кућу стршио је ступ за

свјетиљку, једини на цијелом тргу.

Передонов се полагано, тешка срца, попео уз четири стубе с благим нагибом

на терасу, наткривену дашча-ним кровићем на двије воде, и ухватио

потамњелу бакрену ручицу звонца. Негђе у близини зазвонило је звонце,

које је реско и дуго звецкало. Убрзо су се зачули тихи кораци. Нетко је на

прстима пришао вратима и ту сасвим тихо стао. Вјеројатно је гледао кроз

неку непримјетну пукотину. Затим је забучио жељезни засун, и врата се

66

отворише; на вратима је стајала црнокоса, намргођена, козичава ђевојка и

неповјерљивих очију које су на све стране звјерале.

- Кога требате? - запитала је.

Передонов је рекао да је дошао пословно Алексан-

91дру Алексејевичу. Ђевојка га пропусти. Прелазећи преко прага, Передонов

је од себе тјерао зле духове. Добро је било што се пожурио: није успио ни да

скине огртач кадно је из салона зачуо рески, љутити глас Ави-новицкога.

Јавни тужилац увијек је имао страшан глас -друкчије није ни говорио. Тако је

и сада љутитим и свад-љивим гласом још из салона извикивао

добродошлицу и изражавао радост што је Передонов напокон дошао к

њему.

Александар Алексејевич Авиновицки био је човјек тмурне вањштине, као да

је по нарави створен - да грди и псује. Човјек неуништива здравља - купао се

цијеле године, па и зими - ипак се доимао слабуњаво, а био је зараштен

црном брадом која се прелијевала у модру боју. Свима је утјеривао ако не

страх, а оно осјећај збуњености због тога што је непрестанце грмио против

свакога и пријетио свакому Сибиром и робијом.

- Дошао сам по послу - збуњено рече Передонов.

- Зар желите признати неку кривицу? Зар сте убили човјека? Зар сте нешто

потпалили? - срдито завиче Авиновицки, пропуштајући Передонова у салон.

- Или сте можда сами жртва злочина, што је у нашем граду више него

вјеројатно? Наш је град заиста покварен, а полиција је још гора. Чудим се

што на овом тргу сваког јутра не леже лешеви. Но, молим вас, сједните.

Дакле, о чему се ради? Јесте ли злочинац или жртва?

- Не - рече Передонов - ништа такво нисам урадио. Директор би ме хтио

стрпати у затвор, а ја нисам ништа учинио.

- Ви се дакле не пријављујете као кривац? - запита га Авиновицки.

- Не, не, ништа нисам учинио - бојажљиво промрмља Передонов.

- Но, ако ништа нисте учинили, онда ћу вас нечим понудити - рече јавни

тужилац, оштро наглашавајући ријечи.

Узме са стола звонце и зазвони. Нитко није дошао. Авиновицки зграби

звонце објема рукама, стане бијесно звонити, затим баци звонце на под,

затопће ногама и дивљим гласом повиче:

- Малања! Малања! Ђаволи, врази, сотоне! Зачуше се полагани кораци; у

собу уђе гимназијалац,

син Авиновицкога, црнокос, снажан ђечак од тринаест

92

година, сигурних и одрјешитих кретња. Наклоном поздрави Передонова,

подигне звонце, постави га на стол и затим мирно рече:

67

- Малања је отишла у башчу.

Авиновицки се зачас смири и, њежно гледајући сина, што није одговарало

његову обраслом и срдитом лицу, рече:

- Синко, отрчи и реци јој да нам припреми нешто да попијемо и

презалогајимо.

Ђечак је полагано изашао из собе. Отац је за њим гледао смијешећи се

поносито и весело. Но тек што је ђечак дошао до врата, Авиновицки се

изненада намршти и повиче страшним гласом, тако да се Передонов тргне:

- Живље мало!

Гимназијалац је потрчао, чуло се како су се врата нагло отворила и с треском

затворила. Отац је неко вријеме слушао, радосно се насмијешио дебелим,

црвеним уснама, а затим поново проговорио срдитим гласом:

- Насљедник. Добар је, зар не? Што ће од њега бити, а? Што ви мислите?

Може бити будала, али никако нитков, кукавица или слабић.

- Да, то није лоше — промрмља Передонов.

- Људи су данас... пародија људскога рода - грмио је Авиновицки. - Здравље

данас сматрају као нешто отрцано. Швабо је измислио весту! Ја бих тога

Швабу послао на робију. Овај мој није на селу цијелога љета обуо чизме, па

да му треба веста! Овај мој трчи из купке гол голцат на снијег, поваљушка се

по њему, па да му треба веста! Проклетом Шваби треба дати сто шиба.

Са Швабе, који је измислио весту, Авиновицки пријеђе на друге злочинце.

- Смртна казна, милостиви господине, није барбарство! - викао је. - Знаност

је признала да има урођених злочинаца. Тиме је, брајко, све речено. Ваља их

истријебити, а не хранити на државни трошак. Он је злотвор, а за цијели му

је живот осигуран топли кутак у затвору. Убио је, потпалио, силовао, а

порезни обвезник за њега тегли. Не, много је праведније и јефтиније таквога

објесити.

У благоваоници је округли стол био покривен бијелим столњаком са

црвеним обрубом, а по њему су били поразмјештени пладњеви с

кобасицама и другим је-

93

лима, усољенима, сушенима у диму и мариниранима, врчеви и боце

различите величине и облика са свакаквим воткама и воћним ликерима.

Передонову се све то свиђало, чак му је било драго и донекле неуредно

покућство.

68

Домаћин је наставио грмјети. У поводу јела окомио се на ситне трговце, а

затим је из непознатих разлога прешао на насљедност.

- Насљедност је велика ствар! - гњевно је викао. - Из сељачије подићи неког

међу господу... глупо је, расипно и неморално. Земља осиромашује, градови

се пуне одрпанцима, јавља се неродица, неодгојеност, самоубојства. Зар вам

се то допада? Учите сељака колико хоћете, али му немојте дати положај.

Сељаштво губи најбоље чланове и вјечно остаје ништавно и биједно, а и

племство трпи штету због приљева некултурних елемената. Код куће, у селу,

био је бољи од других, а у племићки сталеж уноси нешто грубо, невитешко,

неплеменито. У њега је у првом плану корист и ниски интереси. Не, не,

брајко, касте су биле мудро уређење.

- Ето, и у нас, у гимназији, директор прима свакојаке ученике - срдито рече

Передонов. - Има чак и сељачке ђеце, а грађанске има много.

- Лијепа ствар, нема шта! - подвикне домаћин.

- Постоји окружница да се не прима свака багра, а он ради по својем - тужио

се Передонов. - Готово никога не одбија. У нас је, у граду, говори, јефтин

живот, а гимназијалаца је, каже, ионако мало. Ма како мало? Да их је бар

мање! Не можеш поисправљати све биљежнице. Немаш кад ни књиге

читати. А они намјерно у писменим саставцима пишу сумњиве ријечи. Треба

набавити велики рјечник.

- Попијте траварицу - предложи Авиновицки. - Ради каквог сте посла дошли

к мени?

- Имам непријатеља - промрмље Передонов снуждено, проматрајући

чашицу са жутом вотком прије но што ју је испио.

- Свиња је живјела без непријатеља - одговори Авиновицки - па су и њу

заклали. Једите, свиња је била добра.

Передонов узме комад шунке и рече:

- О мени шире свакакве будалаштине.

- Да, могу рећи, што се тиче сплетака, нема горега

94

града - гњевно завиче домаћин. - Овај наш град! Учиниш ли било што ружно,

одмах ће све свиње о томе загроктати.

- Кнегиња Волчанска обећала је да ће ми испословати мјесто инспектора, а

они одмах свашта блебећу. То ми може штетити. А све је то из јала. И

директор је покварио гимназију: гимназијалци који приватно станују пуше,

пију, удварају се гимназијалкама. Сам је распустио ученике, а мене мучи.

Можда су му о мени којешта надробили. А причат ће још даље, па ће доћи и

до кнегиње.

69

Передонов је надуго и несувисло причао о својим бојазнима. Авиновицки га

је срдито слушао, а повремено је бијесно узвикивао:

- Ниткови! Хуље! Херодова ђеца!

- Какав сам ја нихилист? - говорио је Передонов. -То је чак смијешно. Ја имам

капу с кокардом, само што је увијек не носим. Па и он носи шешир. А што у

моме стану виси Мицкиеwицз, објесио сам га због стихова, а не зато што је

био бунтовник. И не читам његово Звоно.

- То нема никакве везе - безобзирно одсијече Авиновицки. Звоно је издавао

Херцен, а не Мицкиеwицз.

- То је друго Звоно - рече Передонов. - Мицкие-wицз је такођер издавао

Звоно.

- Не знам, објавите то у штампи. Бит ће то знанствено откриће. Прославит

ћете се.

- То не може објавити - срдито рече Передонов. - Ја не смијем читати

забрањене књиге. Никада их и не читам. Ја сам... патриот.

Након дугих јадиковки, у којима је Передонов дао одушка својим осјећајима,

Авиновицки је схватио да нетко настоји уцијенити Передонова и да у том

циљу шири о њему гласине, с намјером да га заплаши и да тиме створи

основу како би могао изненада затражити од њега новаца. Што те гласине

нису допрле до Авиновиц-кога, објаснио је себи тиме што уцјењивач спретно

ђелује у најближој Передоновљевој околини - потребно му је да утјече само

на Передонова. Авиновицки запита:

- На кога сумњате?

95

!#¦].

Передонов > ми у ли .'.лм нину нм јцну памет пала Грушина; ми'1"" р' ¦'!' ''" "'

'ловно/; разговора с њом кад ју је уш"""1" И" 'и1'1' ' ' ''" '"'' и(1 пријавити. То да

је Грушиној заи" •!• -У" 'И" ''" И1' пн.и;ивити, сплело се у његовој глави у |их-

иИих|/|ми " Ињуој пријави уопће. Нејасно му је било 'И" •' ' '' "" |»ријиивити

или ће њега пријавити, а није се напи'1*'"" ''" '''' 'очно присјети. Само му је

било јасно да нни И1' (имСина непријатељ. Што је најгоре од свега виђцл" И'1

к;имо је сакрио Писарева. Морат ће га другђе саки'1'-

Передонов рече:

Ето рецимо> Грушина је таква.

- Знам, неваљалка је првога реда - кратко закључи

70

Авиновицки.

- Непрестано залази у моју кућу и њушка - тужио се Передонов. " Лакома је,

никад јој није доста. Можда хоће да јој платим, како ме не би пријавила да

држим Писарева? А можда хоће да се за мене уда? Али нећу иои ништа

платити, а имам и другу заручницу. Нека ме пријави ја нисам ништа крив.

Само ми је неугодно што ће доћи до свакаквих прича, па то може шкодити

мојему именовању.

- То вам је позната шарлатанка - рече јавни тужилац. -Бавила се гатањем,

варала је. Рекао сам полицији да то треба забранит- Овај су пут били

паметни, па су ме послушали.

- Па и сада гата - рече Передонов. - Бацала ми је карте изашло Је да ћу на

далек пут и да ћу добити државно писрфло.

Она зна што кому треба рећи. Ето, чекајте само, постављат ће вам замке и

изнуђиват ће новце. А ви тада равно к мени- Одаламит ћу јој сто врућих -

изговори Авиновицки своју омиљену узречицу.

Није то требало дословно схватити. То је значилно само да ће јој добро

опрати главу.

Тако је Авиновицки обећао Передонову своју заштиту Но Передонов је од

њега отишао узнемирен неодређеним бојазнима; громке и страшне ријечи

Ави-новицкога још су их више појачале.

Тако је Передонов сваки дан прије обједа посјећивао појединце; није успио

посјетити више од једнога

96

дневно, јер је свагђе морао све потанко објашњавати. Увечер би по обичају

одлазио на биљар.

Вершина га је, као и прије, мамила чаробним позивима, а Рутилов му је, као

и прије, хвалио своје сестре. Код куће га је Варвара наговарала да се што

прије вјенчају, али се он никако није могао одлучити. Дакако, мислио је који

пут, најпогодније би било да се ожени Варваром: али што ако га кнегиња

ипак изигра? У граду ће му се ругати, мислио је, и то га је задржавало.

То што су га ловиле удаваче, па завист другова - коју је више сам измислио

неголи је било у стварности - нечије сплетке што их је наслућивао - све је то

ђеловало да му је живот био тужан и жалостан. Па и временске прилике,

неколико је дана било мрачно а онда су стале падати благе и слабе, али дуге

и хладне кише. Передонов је осјећао да му је живот постао одвратан, али је

мислио да ће ускоро постати инспектор и да ће се тада све промијенити

набоље.

7 Мали злодух

97X

71

У четвртак се отпутио представнику племства.

Представникова кућа подсјећала је на властелински љетниковац негђе у

Павловску или у Царском Селу, љетниковац који је сасвим прикладан и за

зимски боравак. Наоко није био раскошан, али је новост многих ствари

давала дојам претјераности и непотребности.

Александар Михајлович Верига дочекао је Передо-нова у кабинету. Градио се

као да се журио изаћи у сусрет госту и да само случајно није успио да га до-

чека прије.

Верига се држао необично усправно, чак и за бившега коњаника. Говорило се

да носи стезник. Глатко избријано лице било му је једнолично румено, као да

је обојено. Коса му је била острижена стројем који стриже готово до гола,

што је прикладан начин да се прикрије ћелавост. Очи су му биле сивкасте,

пријазне и хладне. У суобраћању био је са свима љубезан, наоко одлучан и

строг. У свим кретњама очитовало се лијепо војничко држање, а покаткад се

очитовало понашање будућега губернатора.

Сједећи за изрезбареним столом Передонов му је објашњавао:

- О мени се шире свакојаке гласине, па вам се као племић обраћам. Ваша

преузвишености, о мени говоре највеће глупости, па и чега није било.

- Ништа нисам чуо - одговори Верига, те се, ишчекујући, љубезно насмијеши

и упре у Передонова сивкасте очи, пуне знатижеље.

Передонов се загледао у кут и рекао:

- Никада нисам био социјалист, а што сам који пут нешто сувишно казао,

тко се у младим годинама не загријава? А сада не мислим ништа слично.

98

- Зар сте били велик либерал? - љубезно се насмије-шивши, упита га Верига.

- Жељели сте устав, зар не? Сви смо ми у младости жељели устав. Зар вам је

то неугодно?

Верига примакне Передонову кутију са цигарама. Передонов се бојао узети

па је одбио. Верига је запушио.

- Наравно, ваша преузвишености - изјави Передонов -на свеучилишту сам и

ја хтио устав, али ни тада нисам хтио онакав устав као други.

- Него какав? - запита Верига с примјесом зловоље, која се наједном

појавила.

- Па да буде устав, али без парламента - објасни Передонов. - У парламенту

се само туку.

Веригине сиве очи засвијетлише се од тихога одушевљења.

- Устав без парламента! - сањарски рече. - Знате, то би било практично.

- Али и то је било давно - рече Передонов - а сада сам далеко од тога.

72

С надом погледа Веригу. Верига испусти из уста танак дим, зашути и

полагано прозбори:

- Ви сте педагог, а ја, по својем положају у котару, имам посла и са школама.

Којим би школама дали првенство с вашега становишта? Црквеним

парохијским или овима, такозваним државнима?

Верига отресе пепео са цигаре и упре равно у Передонова љубезан, али

превише знатижељан поглед. Передонов се намршти, огледа се по кутовима

и одговори:

-¦ Државне школе треба притегнути.

- Притегнути - неодређеним тоном понови Верига. -Тако, дакле.

Верига спусти поглед на своју цигару која је тињала, као да се спрема

слушати дуго објашњење.

- Наставници су нихилисти - продужи Передонов - а наставнице не вјерују у

Бога. У цркви стоје и бришу нос.

Верига брзо погледа Передонова, насмијеши се и рече:

- Па то је, знате, који пут пријеко потребно.

- Да, али оне то чине као да пусу у трубу, па се пјевачи смију - Ијутито ће

Передонов. - То чине навлас. Скобочкина је таква.

99- Да, то није лијепо - рече Верига. - Но код Скобоч-кине то је више због

неодгојености. Та се ђевојка уопће не зна понашати, али је ревна наставница.

Ипак, у сваком случају, то није лијепо. Треба јој рећи.

- Она хода у црвеној блузи. А који пут иде чак и боса, па и у сарафану. Игра

се с ђечацима. У њиховим школама има превише слободе - настављао је

Передонов. - Нема никакве дисциплине. Они уопће никог не кажњавају. Не

смије се поступати са сељачком ђецом као с племићком. Ваља их шибати.

Верига је мирно проматрао Передонова, а затим, као да испитује

неприличност нетактичних изјава што их је чуо, обори очи и хладним, готово

губернаторским тоном проговори:

- Морам рећи да сам код ученика сеоских школа видио многа добра својства.

Недвојбено је да се они у великој већини случајева савјесно односе према

своме послу. Наравно да и они, као сва ђеца, који пут погријеше. Услијед

неодгојености средине, те погрешке могу попримити прилично грубе

облике, то више што руско сеоско становништво има слабо развијене осјећаје

савјести, части и поштовања туђе својине. Школа је дужна да се према таквим

пријеступима односи позорно и строго. Ако су исцрпљене све мјере

увјеравања, или ако је пријеступ велик, дакако да би требало, како се не би

распустио ђечак, прибјећи и крајњим мјерама. Уосталом, то се односи на сву

ђецу, чак и на племићку. Ипак, слажем се с вама да у школама таквога типа

73

одгој нипошто није организиран на задовољавајући начин. Госпођа Стевен у

својој, узгред буди речено, врло занимљивој књизи... Јесте ли је читали?

- Нисам, ваша преузвишености - збуњено рече Передонов - нисам имао

времена, у гимназији имам много посла. Али прочитат ћу је.

- Но, то није тако неопходно потребно - љубезно се насмијеши Верига, као да

допушта Передонову да не прочита ту књигу. - Да, та госпођа Стевен износи

врло огорчено како је два њезина ученика, момке од седамнаест година,

опћински суд осудио на шибање. Они су, видите, ти момци, поносни; сви су

се, знате, намучили док је над њима висила срамотна казна коју су касније

укинули. Али кажем вам да бих се ја, да сам

100

на мјесту госпође Стевен, устручавао причати свој Русији о том случају: а

осудили су их, замислите, за крађу јабука! Молим вас да имате на уму, за

крађу! И још пише да су то њезини најбољи ученици. Ипак су крали јабуке!

Лијепа ли одгоја! Само још преостаје да се отворено призна да нијечемо

право власништва.

Верига, који се узрујао, устане с мјеста и направи два корака, али се одмах

свлада и опет сједне.

- Е, кад бих ја постао инспектор пучких школа, друкчије бих поступао - рече

Передонов.

- Зар имате то у изгледу? - запита Верига.

- Да, обећала ми је кнегиња Волчанска. Верига направи љубезно лице.

- Бит ће ми драго што ћу вам моћи честитати. Не сумњам да у вашим

рукама ствар неће успјети.

- Али, ето, ваша преузвишености, по граду брбљају свакојаке глупости. Још

ће ме нетко можда пријавити у котару, па ће осујетити моје именовање, а ја

сам чист као суза.

- На кога сумњате да шири лажне гласине? - запита га Верига.

Передонов се збуни и промрмља:

- На кога сумњам? Не знам, људи причају. А ја вам говорим то навластито

зато што ми то може нашкодити у служби.

Верига помисли да баш и не мора знати тко то заправо говори: та још није

губернатор. Опет је ушао у улогу представника и стао говорити ријечи што

их је Передонов слушао устрашен и жалостан.

- Захваљујем вам на повјерењу које сте ми исказали тиме што сте ми се

обратили (Верига је хтио рећи »да вас заштитим«, али се суздржао) да

посредујем између вас и друштва у којем се, по вашим ријечима, шире за вас

неповољне гласине. Те гласине нису до мене допрле, па се можете тјешити

мишљу да се ширење клевета на ваш рачун није усудило уздићи из низине

74

градског друштва, већ да, тако рећи, гмиже у тами и тајновитости. Мени је

врло драго што ви истодобно тако високо цијените и значење јавног

мишљења и достојанство положаја који заузимате у својству одгојитеља

младежи, једнога од оних чијим просвијећеним бригама ми, родитељи,

повјеравамо своје најдрагоцјеније благо, своју ђецу, нас-

101Иједнике нашега имена и нашега положаја. Као чиновник имате свога

претпостављеног у особи вашега поштованог директора, али као члан

друштва и племства увијек имате право рачунати на... помоћ представника

племства у питањима која се тичу ваше части, вашега људског и племићког

достојанства.

Настављајући говорити, Верига је устао и, чврсто се упирући прстима десне

руке о крај стола, гледао у Пере-донова с оним безлично-љубезним и

радозналим изражајем којим гледа на мноштво којему држи говор попут

милостивога старјешине. И Передонов је устао, прекрижио руке на трбуху и

мрзовољно гледао саг под домаћи-новим ногама. Верига је говорио:

- Драго ми је што сте се мени обратили и због тога што у наше вријеме

члановима најугледнијег сталежа особито користи да увијек и свагђе памте

да, као племићи, морају цијенити то што припадају том сталежу, и то не

само по праву него и по дужности и племићкој части. Руски су племићи,

што дакако знате, у првом реду војни сталеж. Точније речено, све државне

службе, разумије се, осим најнижих, морају бити у племићким рукама. То

што се у државној служби налазе интелектуалци--неплемићи ствара такве

непожељне појаве као што су оне које су пореметиле ваш мир. Клевете и

сплетке оружје су људи нижега подријетла који нису одгојени у добрим

племићким традицијама. Али надам се да ће се јавно мишљење јасно и

гласно изјаснити у вашу корист, и можете у том погледу потпуно рачунати

на моју потпору.

- Хвала вам лијепа, ваша преузвишености - рече Передонов. - Поуздат ћу се у

вас.

Верига се љубезно насмијеши и сједне, дајући до знања да је разговор

завршен. Изрекавши свој говор, ођедном је осјетио да је све испало неумјесно

и да је Передонов само кукавица који тражи добро мјесто и обија прагове

тражећи покровитеље. Отпустио је Передо-нова с хладним

омаловажавањем, на које је према њему био навикнут због његова нечасна

живота.

Одијевајући се у предсобљу уз помоћ лакаја и слушајући звукове гласовира

који су допирали издалека, Передонов је мислио како у тој кући- господски

живе охоли људи који много до себе држе. »Нада се да ће постати

102

75

губернатор«, мислио је Передонов чудећи се смјерно и завидно.

На стубама сусретне два мала представникова сина који су се с одгојитељем

враћали са шетње. Передонов их је проматрао сјетно и радознало.

»Како су чисти!« мислио је. »Чак ни у ушима немају ни трунка нечистоће. И

живахни су, а вјеројатно су и врло дисциплинирани, дршћу пред оцем. Њих,

по свој прилици, никада не шибају«, мислио је Передонов.

Передонов је срдито гледао за њима. Они су се брзо пењали уза стубе и

весело разговарали. Передонов се чудио што одгојитељ с њима поступа као

да су му равни, што се нити мршти нити виче на њих.

Кад се Передонов вратио кући, у салону је нашао Варвару с књигом у рукама,

што је била ријеткост. Варвара је читала кухарицу, једину књигу коју би гђе-

кад отворила. Књига је била стара, похабана, у црним корицама. Црне

корице удариле су Передонову у очи, па се растужио.

- Варваро, шта то читаш? - срдито је упитао.

- Шта? Зна се, кухарицу - одговори Варвара. - Немам времена читати

којештарије.

- Зашто читаш кухарицу? - запрепаштено је запита Передонов.

- Како зашто? Кухат ћу, за тебе, ти си избирљив -објасни Варвара,

смјешкајући се поносно и самодопадно.

- Нећу јести оно што скухаш по црној књизи! - одлучно изјави Передонов, па

брзо узме књигу из Варва-риних руку и однесе је у спаваоницу.

»Црна књига! Па још да по њој спрема обједе!« -мислио је у страху. »Још само

то недостаје, да ме упропасте чаролијама! Безувјетно је потребно уништити

ту књигу«, мислио је, не обраћајући пажњу на крештаво Варварино

брундање.

У петак је Передонов био код представника котарске управе земства1.

У тој је кући све говорило да људи желе живјети једноставно, сложно, и

радити за опће добро. У очи су упадале многе ствари које су подсјећале на

све што је сеоско и

Земство - локална, племићко-буржоаска самоуправа у царској Русији.

103једноставно: наслоњач с дугим наслоном и грубо тесаним приручјем,

тинтарница у облику поткове, пепељара попут опанка. У дворани је било

много мјерица-на прозорима, на столовима, по поду - с узорцима

различитог жита, а ту и тамо комади сухога круха ~ попут ружних груда

налик на тресет. У салону су били нацрти и модели сеоско-господарских

стројева. Кабинет је био крцат ормарима с књигама о сеоском господарству и

школству. На столу је било много папира, тисканих обрачуна, кутија од

љепенке с цедуљама разне величине. Било је много прашине, али ниједне

слике.

76

Домаћин, Иван Степанович Кирилов, узврпољио се како би у једну руку био

љубезан - европски љубезан - а у другу руку како не би нарушио своје

достојанство господара у котару. Сав је био необичан и протуслован, као да је

састављен од двије половице. По читавој његовој околини могло се виђети да

много и разумно ради. Погледаш ли пак њега самога, добиваш дојам да је сва

та државна ђелатност за њега само забава, да се њоме бави само на неко

вријеме, а да му је права брига негђе напријед, камо повремено упире своје

живахне очи оловног сјаја, које као да нису живе. Као да му је тко извадио

живу душу и некамо је одложио на неко вријеме, и као да је на њезино мјесто

уметнуо слабу али спретну ревност.

Био је омален, мршав и младолик, тако младолик и румен да се кадикад

доимао попут ђечака који је налијепио браду и прилично успјешно

попримио навике одраслих. Кретње су му биле живахне и брзе. Кад је

поздрављао, жустро се клањао и ударао петама, скли-жући се на потплатима

својих кицошких ципела. Његова ођећа могла би се назвати одијелцем:

носио је сив, кратак, до врата закопчан капутић, батистену нашкроб-љену

кошуљу с посувраћеним овратником, попут ужета уску загаситоплаву

кравату, уске хлаче и сиве чарапице. Говор му је такођер увијек био отмјено--

углађен и некако двојак: говорио је као човјек поод-макле доби, а онда би се

ођедном појавио ђетињи добродушан смијешак и нека ђечачка кретња, да би

се за који час смирио и постао смјеран.

Његова жена, тиха и смирена женица, која је изгледала старија од мужа,

неколико је пута улазила у кабинет док

104

је ту био Передонов, и сваки је пут питала мужа за нема потанке упуте гледе

котарских послова. Њихово кућанство у граду било је некако збркано:

непрестано су се хватали посла и непрестано су пили чај. И Передонову су,

чим је дошао, донијели шалицу не баш топлога чаја и колачиће на тањуру.

Уз Передонова је сједио један гост. Передонов га је познавао, та тко у нашем

граду не познаје свакога? Сви се међусобно знају, само су неки раскинули

познанство јер су се посвађали.

То је био земски лијечник Георгиј Семјонович Трепе-тов, мален, још мањи од

Кирилова; лице му је било приштаво, шиљасто и неугледно. Носио је

тамноплаве наочале, и увијек је гледао у под или у страну, као да му је мука

гледати суговорника. Био је необично цијењен, али се никада не би одрекао

ниједне копјејке у туђу корист. Страшно је презирао све оне који су били у

државној служби: пружио би, додуше, руку при сусрету, али се без

околишања клонио сваког разговора. Зато је био на гласу као бистра глава,

као и Кирилов, иако је мало знао и слабо лијечио. Имао је жељу да се

77

посељачи, па је ради тога пажљиво проматрао како се сељаци ушмркују,

како чешу затиљак, како дланом бришу уста, па би их који пут насамо

опонашао, али је посељачење непрестано одгађао до идуће године.

Передонов је и ту поново искалио сав свој гњев, како се посљедњих дана већ

био навикао. Искаљивао га је на градске сплеткаре и на завиднике који га

хоће спријечити да се домогне мјеста инспектора. Кирилов се испрва осјетио

поласкан што му се Передонов обраћа, па ускликне:

- Сада видите каква је ово провинцијска средина. Увијек сам говорио да је за

мисаоне људе једини спас да се удруже, па ми је драго што сте дошли до

истог увјерења.

Трепетов је срдито и увријеђено зафрктао. Кирилов га је бојажљиво

погледао. Трепетов презирно рече:

- Мисаони људи! - и опет зафркће.

Затим је кратко вријеме шутио, а онда проговорио високим, увријеђеним

гласом:

- Ви, Георгије Семјоновичу, не узимате у обзир да не овиси увијек о човјеку

коју ће ђелатност изабрати.

105је'и'репетов презирно зафркће, чиме је коначно утукао ијубезнога

Кирилова, и задуби се у шутњу.

Кирилов се обрати Передонову. Чувши да Передонов говори о мјесту

инспектора, Кирилов се узнемири. Причинило му се да Передонов жели

бити инспектор у њихову котару. А у котарском земству сазријевала је

замисао да се оснује мјесто властитога школског инспектора, кога ће

изабрати земство а потврдити школска управа.

Тада би се инспектор Богданов, који под собом има школе трију котара,

преселио у један од сусједних градова, а школе нашега котара прешле би у

ђелокруг новога инспектора. За то мјесто имали су чланови зем-ства у виду

наставника учитељске школе из оближњега градића Сафате.

- Ја имам везу - говорио је Передонов - само што ми директор пакости, а и

други. Шире свакојаке бесмислице. У случају каквих извјештаја о мени,

унапријед вас обавјештавам да о мени говоре свакакве глупости. Тој господи

немојте вјеровати.

Кирилов му одговори брзо и живахно:

- Ардаљоне Борисичу, ја немам времена да се темељитије позабавим

градским односима и гласинама, јер имам посла до грла. Да ми жена не

помаже, не знам како бих изишао на крај. Никога не посјећујем, никога не

виђам, ништа не чујем. Али сам посве увјерен да је све што се о вама прича -

ништа нисам чуо, вјерујте ми, тако ми части - да је све то чиста глупост. Али

то мјесто не зависи само о мени.

78

-- Могу вас и други замолити - рече Передонов. Кирилов га зачуђено погледа

и рече:

- Замолит ће ме, дабоме да ће замолити. Но ријеч је о томе да имамо у

виду...

Уто се на вратима покаже госпођа Кирилова и рече:

- Степане Иванићу, само начас.

Муж оде до ње. Она забринуто прошапће:

- Мислим да је боље да тому субјекту не кажемо да имамо у виду

Красиљникова. Тај ми је субјект сумњив, могао би некако нашкодити

Красиљникову.

- Мислиш? - брзо прошапће Кирилов. - Да, да, можда. То је збиља незгодно.

Ухвати се за главу. Жена га пословно и суосјећајно погледа и рече:

106

- Боље да му ништа о томе не кажеш, као да и нема тог мјеста.

- Да, да, имаш право - прошапће Кирилов. - Већ трчим. Врло незгодно!

И отрчи у кабинет и поче усиљено ударати петама, сипајући Передонову

љубезне ријечи.

- Тако, дакле, ако што... — започе Передонов.

- Будите без бриге, будите без бриге, имат ћу вас у виду - брзо је говорио

Кирилов. - То још нисмо коначно ријешили, то питање.

Передонов није схватио о каквом питању говори Кирилов, па осјети тјескобу

и бојазан. А Кирилов настави:

- Изграђујемо школску мрежу. Писмом смо позвали стручњака из

Петрограда. Цијело смо љето радили. То нас је стајало деветсто рубаља.

Спремамо се за зем-ску скупштину. То је необично темељит посао: израчу-

нате су све удаљености, означени сви школски центри.

Кирилов је надуго и нашироко причао о школској мрежи, то јест о пођели

котара на мале рајоне у којима ће бити школе, тако да школа буде у близини

сваког насеља. Передонов није ништа схваћао, па се заплео у петље мреже

коју је живо и спретно пред њим плео Кирилов.

Накопон се опростио и отишао безнадно растужен. У тој кући, мислио је,

нису га хтјели схватити, па чак ни саслушати. Домаћин је мљео нешто

несхватљиво, Трепе-тов је, тко зна зашто, срдито фрктао, домаћица је

улазила, није према њему била љубезна, и опет излазила. »У тој кући живе

страшни људи«, мислио је Передонов. »Овај је дан изгубљен.«

107XИ

Передонов се у суботу спремио да пође начелнику полиције. Иако начелник

полиције није тако важна звјерка као представник племства, мислио је

79

Передонов, ипак може нашкодити више од свих, а буде ли хтио, може

помоћи, изрекне ли пред влашћу своје мишљење. Полиција је врло важна!

Передонов је из кутије од љепенке извукао капу са штитом и кокардом.

Одлучио је да ће од сада само њу носити. Лако је директору носити шешир;

он добро стоји код власти, а Передонов се још треба домоћи инспектор-ског

мјеста; не може рачунати само на протекцију, мора се и сам показати у

најбољој слици. Већ прије неколико дана, прије но што је почео посјећивати

власти, мислио је да му шешир сам од себе долази под руку. Сада је

Передонов друкчије удесио: шешир је бацио на пећ, па је тако било

сигурније да га неће узети.

Варваре није било код куће, Клавдија је прала под у собама. Передонов је

отишао у кухињу да опере руке. На столу је запазио смотак дебелога плавог

папира из којега је поиспадало неколико цвеба. То је била фунта грожђица

купљених за чајне колачиће које су пекли код куће. Передонов се прихвати

грожђица, почне их јести све онако неопране и неочишћене, па брзо и

похлепно поједе цијелу фунту, стојећи код стола и погледајући на врата,

како Клавдија не би случајно наишла. Затим савије дебео плави омот и стави

га под реденгот, па га изнесе у предсобље и тамо га гурне у џеп огртача, да га

на улици баци и на тај начин уништи траг.

Изашао је. Клавдија је брзо примијетила да нема грожђица, престрашила се

и почела их тражити, али их није нашла. Варвара се вратила, сазнала за

нестанак грожђица и нава-

108

лила на Клавдију грдећи је: била је увјерена да је Клавдија појела грожђице.

На улици је било вјетровито и тихо. Само су се ту и тамо на небу скупљали

облачићи. Млаке су се помало сушиле. Радовало се блиједо небо. Но

Передонову је при души било тешко.

Успут је скренуо кројачу, пожурио га да му што прије сашије нов мундир

који је наручио прије три дана.

Пролазећи покрај цркве, Передонов скине капу и трипут се достојанствено и

широко прекрижи, да би то уочили сви они који би могли запазити будућег

инспектора како пролази крај цркве. Прије то није радио, али сада ваља бити

на опрезу. Можда за њим нечујно иде какав ухода, или се за углом или иза

неког стабла нетко скрива и проматра га.

Начелник полиције становао је у удаљеној градској улици. Крај широм

отворених врата Передонов је наишао на полицајца, а такви су сусрети

посљедњих дана у Передонову изазивали потиштеност. У дворишту је било

неколико сељака, али не онаквих као што су посвуда; ови су били некако

80

посебни, необично тихи и мучаљиви. Двориште је било блатно, а било је и

таљига покривених рогожином.

У мрачном предсобљу Передонов је опет наишао на полицајца, ниска, врло

мршава човјека поуздана изгледа који је ипак био некако невесео.

Непомично је стајао и под пазухом држао књигу са црним корицама.

Отрцано ођевена босонога ђевојка истрчала је на побочна врата, скинула с

Передонова огртач и повела га у салон говорећи му:

- Изволите. Семјон Григорјевич одмах ће доћи.

У салону је био низак строп. Гушио је Передонова. Покућство бијаше тијесно

приљубљено уза зид. На поду су лежали простирачи од ужади. Здесна и

слијева, иза зидова, допирали су шапат и шушкање. Иза врата су извиривале

блиједе жене и шкрофулозни момчићи, сви грамзљи-вих, ужагрених очију.

Из шаптања који пут би се издвојила гласнија питања и одговори:

- Донеси...

- Камо да однесем?

- Камо да метнем?

- Од Јермошкина, Сидора Петровича.

109И иди .-у |и- и|и>...Ки начелник полиције. Закопчавао је ли и ииил\ и

К.и| >нл ;;\<и|ц умл'орме и слатко се смијешио.

< >|н н:,хлр син .сам се задржао - рече стишћући обими.и \в<и|ини великим

и тврдим шакама Передонову и ни у Имао сјини којекаквих службених

посјетитеља, 'л'.илив.и |<- ии,-и:;;и .служба да не трпи одгађања.

; ;<-иии|нии (.'ли;',ори('вич Мињчуков, висок, кршан, црно-

кци:. му.ск.ир.иц ћелава тјемена, држао се мало погрб-

л|цииу, спу.шлцнили руку, лако свинутих прстију. Често се

.иии|и'.шли.Ки, као дии је појео нешто забрањено али укусно,

п;и кини дии .се с;ид облизује. Усне су му биле упадљиво

црвени1 и дебеле, нос меснат, лице похотљиво, усрдно и

Клупо.

И 'цређонова је узнемирило све што је ту видио и чуо. ИВИииииилиао је

безвезне ријечи, а сједећи у наслоњачу ии;и:.ло|.ио је држали капу тако да

начелник види кокарду. ИВИмичиикнв је сједио сучелице њему, с друге

стране ¦.лула, посве усправно, и даље се слатко смијешио, а иивла:':

;;ли.снул.ц песнице помало су се на кољенима по-ди/.иле, ;;|цз;илц и

растезале.

Св;исл.а брбљају говорио је Передонов - па и чега мил«• луло. А ја бих и

сам могао понеког пријавити. Ја сам и¦ и.-:И, а о њима свашта знам. Само

нећу. Иза леђа лупцлајии ;;\',-ик;икве глупости, а преда мном се смје-

:';К.'и|ии Сло/.ил ћете се са мном даје то'у мом положају вили и .шкакљиво.

81

Имам везу, а они ми пакосте. Прогоне ме ;;а::вим неосновано; само губе

вријеме, а мене доводе ии неприлику. Било камо да одем, већ се зна у

цијелуиии р.ивиду. Надам се да ћете ми помоћи, ако до ци '/'.а и лоде.

Како да не, како да не, молим вас, врло радо -ицив ИВИињеуков, ширећи

пред собом своје широке дла-иииивц. Ни и равно да ми, полиција, морамо

знати говори ли :;ц у некоме нешто неповољно или не.

Мени ло, дакако, не би било важно - срдито рече ПиТрдонов. Нека блебећу!

Али се бојим да ће ми нашкодити у служби... Лукави су. Не обазирите се на

оно •;И<> .све блебоеу, на примјер, Рутилов. Али откуд знате ил.-и можда не

поткопава државну благајну? Зато, ето, пребацују кривицу на недужна

човјека.

ИВлињчуковн се испрва учинило даје Передонов мало КУи-инио, па дии

меље глупости. Кад га је пак дуже

И 10

слушао, разабрао је да се Передонов на некога жали и да моли да се подузму

неке мјере.

- Млади људи - наставио је Передонов, мислећи на Володина - а много држе

до себе. Против других свашта измишљају, а сами су непоштени. Млади се

људи, дабоме, заносе. Неки служе и у полицији, и у све се мијешају.

Дуго је говорио о младим људима, али због неког разлога није хтио

именовати Володина. А оно о полицијским људима рекао је за сваки случај,

како би Мињчуков схватио да он има неповољне податке и о онима који

служе у полицији. Мињчуков је закључио да Передонов циља на два млада

чиновника полицијске управе: врло су млади, спремни на смијех, удварају

сегоспођи-цама. Передоновљево узбуђење и очити страх нехотице су

заразили и Мињчукова.

- Водит ћу бригу о томе - забринуто рече; часком се замислио и опет се почео

слатко смијешити. - Имам два врло млада чиновника, то су вам прави

жутокљунци. Једнога од њих мамица, вјерујте ми, још и сада тјера у кут да

стоји, богами.

Передонов испрекидано захихоће.

Међутим је Варвара посјетила Грушину и од ње сазнала новост која ју је

пренеразила.

- Душице, Варваро Дмитријевна - почела је Грушина брзо, тек што је

Варвара преступила праг њезине куће -јаукнут ћете кад чујете какву ћу вам

новост саопћити.

- Па добро, каква је то новост? - упита Варвара смјешкајући се.

- Ама, помислите само каквих све подлих људи има на свијету! На какве су

подвале спремни само да би постигли свој циљ!

82

- О чему се ради?

- Ево, чекајте, рећи ћу вам.

Но лукава Грушина најприје је почела частити Варвару кавицом, а затим је

на улицу истјерала своју ђечицу. Међутим, најстарија се ђевојчица узјогунила

и није хтјела изаћи.

- Ах ти, ђубре једно! - повикала је на њу Грушина.

- Ти си ђубре - одврати дрска ђевојчица и стаде ногама ударати мајку.

111Грушина зграби ђевојчицу за косу, избаци је из куће на двориште и

закључа врата...

- Мушичаво створење - тужила се Варвари. - Тешко је с том ђецом. Сама сам,

не могу с њима никако изаћи на крај. Требао би им отац.

- Удајте се, па ће имати оца - рече Варвара.

- Па да још наиђе неки, голубице, Варваро Дмитри-јевна, да их мучи.

У тај час с улице дотрчи ђевојчица, баци кроз прозор прегршт пијеска и

њиме осула мајци главу и хаљину. Грушина се нагне кроз прозор и завиче:

- Истући ћу те, гадуро једна! Само се врати кући, па ћу ти већ дати, гаде

неваљали!

- Ти си гад, опака будала! - викала је с улице ђевојчица, скачући на једној

нози и пријетећи мајци блатним шачицама.

Грушина јој је довикнула:

- Чекај само мало!

И затворила је прозор. Затим је мирно сјела, као да ништа није било, и стала

говорити:

- Нешто сам вам хтјела рећи, али више не знам што. Не брините се,

голубице, Варваро Дмитријевна, неће они успјети.

- Ма што је? - уплашено запита Варвара, а шалица с кавом затресе се у

њезиној руци.

- Знате, недавно се уписао у гимназију, и то одмах у пети разред, један

гимназијалац, Пиљников; чини се да је из Рубана, јер му је тетка купила

имање у нашем котару.

- Знам - рече Варвара. - Виђела сам га, дакако, дошао је с тетком. Врло је

згодан, сличан је каквој цурици и све се нешто срами.

- Голубице, Варваро Дмитријевна, како не би био сличан цурици! Па то вам

је преођевена госпођица.

- Ма што не кажете? - узвикне Варвара.

- То су навлас смислили не би ли уловили Ардаљона Борисича - брзо је

говорила Грушина, машући рукама и весело се узбуђујући што преноси тако

важну вијест Видите, та госпођица има братића, сироче. Учио се у Рубану, па

83

га је мајка те госпођице извадила из гимназије, а госпођица се уписала

на темељу његових исправа... Јесте ли опазили да су га смјестили у стан у

112

коме нема других гимназијалаца? Тамо је сам, јер су мислили да ће тако све

остати тајна.

- А како сте ви то сазнали?

- Голубице, Варваро Дмитријевна, вијест се посвуда шири. Одмах је било

сумњиво: сви су ђечаци као и други ђечаци, а тај је мирно створење, иде

покуњен. Погледајте му само лице; младић би морао бити кршан момак,

румен, прсат. И тако је чедан, примјећују другови: ако му само нешто кажу,

одмах се зацрвени; и подругују му се да је цурица. Али они мисле да му се

само подругују, а не знају да је то истина. А замислите како су лукави, ни

газдарици нису ништа рекли!

- Па како сте ви то сазнали? - понови Варвара.

- Голубице, Варваро Дмитријевна, а што ја не бих сазнала! Ја познајем све у

граду. Наравно, сви знају да је код њих у кући још и ђечак којему је управо

толико година колико и овоме. Због чега их нису дали заједно у гимназију?

Кажу да је љетос био болестан, па да ће се једну годину одморити, а затим ће

опет поћи у гимназију. Али све је то глупост, тај је тек онај прави

гимназијалац. Зна се и то да су имали госпођицу, али они тврде да се удала и

отишла на Кавказ. Али није отишла, него ту живи као дечко.

- Па што би тиме хтјели? - упита је Варвара.

- Како, што би хтјели? - увјерено одговори Грушина. -Уловити којег

наставника. Зар је у нас мало нежења, па и иначе, било кога. Као дечко, може

доћи и у стан и тко зна што се све може догодити.

Варвара рече престрашено:

- То је врло згодна ђевојка.

- И те како! Права љепотица - сугласи се Грушина. -Сада се још устручава,

али причекајте, навикнут ће се, ослободит ће се, све ће у граду залудити.

Замислите како су лукави: чим сам сазнала за то, настојала сам да се нађем с

његовом... или с њезином газдарицом, не знаш више како да кажеш.

- Чисти вукодлак, фуј, опрости ми, Боже! - рече Варвара.

- Отишла сам на вечерњу службу божју у њихову парохију, к Светом

Пантелејмону; она је побожна. Ољга Васиљевна, велим јој, како то да сада код

вас станује само један гимназијалац? Та то вам се не

8 Мали злодух

113исплати. А она ће мени: Па што, каже, што ће ми више? С њима је много

посла. А ја велим: Али ви сте, кажем, пријашњих година држали по два-три.

А она каже, замислите, голубице, Варваро Дмитријевна, да су се тако

84

погодили да Сашењка код ње сам станује. Они, каже, нису сиромаси, а боје се

да се с другим ђечацима не поквари. Што кажете?

- То су лукавци! - пакосно рече Варвара. - Па што, јесте ли јој рекли да је то

заправо ђевојчица?

- Велим јој, пазите, велим, Ољга Васиљевна, да вам нису подметнули

ђевојчицу умјесто ђечака.

- А што је на то она?

- Мислила је да се шалим, насмијала се. Тада сам јој рекла озбиљније:

Голубице, Ољга Васиљевна, велим, знате ли да се говори да је то ђевојчица?

Али није ми повјеровала. То није важно, вели. Каква ђевојчица, вели, нисам

слијепа...

Ова је прича запрепастила Варвару. Била је потпуно увјерена да је све то

истина и да се на њезина драгана спрема напад с још једне стране. Потребно

је по сваку цијену тој преођевеној госпођици што прије скинути кринку с

лица. Дуго су се договарале како да то учине, али у први мах ништа нису

смислиле.

Код куће је нестанак грожђица Варвару још више смео.

Кад се Передонов вратио кући, Варвара му је брзо и узбуђено испричала

како је Клавдија некамо сакрила фунту грожђица, али да ништа не признаје.

- И још је нешто измислила - узбуђено је наставила Варвара. - Може бити,

каже, да су то господин појели. Они су, каже, ради нечег ишли у кухињу кад

сам прала под и, каже, дуго су тамо били.

- Врло кратко - мрзовољно рече Передонов. - Само сам руке опрао, а

грожђице нисам ни видио.

- Клавдушка, Клавдушка - повиче Варвара - ево, господин каже да није ни

видио грожђице, значи да си их ти некамо сакрила.

Клавдија је из кухиње помолила зацрвењено и од суза отечено лице.

- Нисам узела ваше грожђице - завикала је јецајући. -Платит ћу их, али

нисам узела ваше грожђице.

114

- Платит ћеш, платит ћеш! - срдито повиче Варвара. -Нисам дужна да те

храним грожђицама.

Передонов захихоће и викне:

- Клавдушка је појела фунту грожђица!

- Клеветници! - завиче Клавдија и залупи вратима.

За обједом се Варвара није могла суздржати да не исприча што је чула о

Пиљникову. Није мислила хоће ли то за њу бити штетно или корисно, ни

како ће то примити Передонов. До тада није баш обраћао позорност на тога

новог ученика, али га је презирао због љупкости и чистоће, због тога што се

85

скромно понаша, добро учи и што је најмлађи међу ученицима петога

разреда. Сада је Варварина прича пробудила у њему похотну знатижељу.

Бестидне мисли помало се ускомешаше у његовој мутној глави.

»Морам поћи на вечерњу«, помисли, »да погледам ту преобучену

ђевојчицу«.

Ођедном дотрчи Клавдија, ликујући, и баци на стол плави папир за

умотавање згужван у лоптицу и повиче:

- Ево, потворили сте ме да сам појела грожђице, а шта је ово? Баш су ми

потребне ваше грожђице, још како!

Передонов се досјети о чему се ради: заборавио је бацити папир на улици, а

сада га је Клавдија нашла у џепу огртача.

- Ах, к врагу! - ускликнуо је.

- Шта је то, одакле је то? - завикне Варвара.

- Нашла сам у џепу Ардаљона Борисича - пакосно одговори Клавдија. -

Сами су појели, а мене су лажно оптужили. Зна се да су Ардаљон Борисич

велик сладокусац, само зашто на друге бацају кривњу кад су сами...

- Опет си почела - срдито рече Передонов. - Све лажеш. Подметнула си ми

то. Ништа нисам ја узео.

- Зашто бих подметала, шта то говорите, бог био с вама! - збуњено рече

Клавдија.

- Како си смјела копати по његовим џеповима? -завикала је Варвара. -

Тражиш новце?

- Нисам прекопавала по џеповима - грубо одврати Клавдија. - Хтјела сам

очистити огртач. Био је јако блатан.

- А зашто си прекопавала по џеповима?

115- Папир је сам испао. Зашто бих копала по џеповима? - оправдавала се

Клавдија.

- Лажеш, Клавдушка - рече Передонов.

- Каква сам ја Клавдушка за вас, што вам то треба? Ви сте подругљивац! -

завикне Клавдија. - Нека вас враг носи! Платит ћу вам за те ваше грожђице,

задавили се дабогда њима! Сами сте их пождерали, а да ја плаћам! И платит

ћу. Ви, очито немате савјести ни стида, а још се називате господином!

Клавдија је отишла у кухињу, плачући и псујући. Передонов је испрекидано

захихотао и рекао:

- Узјогунила се, нема што.

- Нека плати - рече Варвара. - Кад би им се све пустило на вољу, све би

пождерали, гладни врагови!

86

Још су дуго након тога задиркивали Клавдију да је појела фунту грожђица.

Новац за те грожђице одбили су јој од плаче, и свим су гостима причали о

томе.

Као да га је та крика пробудила, из кухиње је изашао мачак, провукао се дуж

зидова и сјео покрај Передо-нова, гледајући га похлепним и пакосним

очима.

Передонов се сагне да га ухвати. Мачак бијесно фркне, огребе Передонова за

руку, побјегне и завуче се под ормар. Отуда је извиривао, а његове су се уске

и зелене зјенице кријесиле.

»Као да је вукодлак«, престрашено помисли Передонов.

- Умјесто што увечер сваки дан идеш на биљар, могао би каткад обићи

гимназијалце и њихове станове. Они знају да наставници ријетко свраћају к

њима, а инспектор, ако дође једном у години, добро је, па раде свакојаке

гадости, картају се и опијају. Отиђи до те преођевене ђевојке. Пођи нешто

касније, кад се буду спремали на спавање; тко зна, можда ћеш је ухватити у

лажи и збунити.

Передонов мало поразмисли, а тада се насмије. »Варвара је лукава и

препредена«, помислио је, »добро ме свјетује.«

116

XИИ

Передонов је отишао на вечерњу у гимназијску цркву. Тамо је стајао иза

ученика и позорно пазио како се понашају. Видио је да су неки несташни, да

се гурају, да шапћу, да се смију. Видио је какви су, па је настојао да све

попамти. Било их је много, па је сам себе прекоравао што се није сјетио да од

куће узме какав папирић и оловку, па да све запише. Жалио је што се

гимназијалци тако лоше понашају а нитко на то не обраћа позорност, иако

су у цркви стајали директор и инспектор са својим женама и ђецом.

Гимназијалци су заправо стајали пристојно и чедно, премда су се неки

крижали сасвим несвјесно, мислећи о којечему што нема везе са црквом, а

неки су се ревно молили. Малокад би понеки шапнуо нешто сусједу, двије--

три ријечи, а да готово није ни окренуо главу, а сусјед му је одговорио

такођер кратко и тихо, или само брзом кретњом, погледом, слијегањем

раменима или смијешком. Али ти малени покрети, које дежурни

помоћници разредних наставника нису примјећивали, пружали су уз-

немиреним али тупим Передоновљевим осјећајима илузију некаквог нереда.

Передонов, попут свих грубих људи, чак ни у мирном стању није могао точно

оцијенити ситне појаве. Или их није запажао или је њихово значење

преувеличавао. Сада пак, кад су га узбуђивале наде и бојазни, осјећаји су га

87

још слабије служили, а сву је стварност мало-помало пред њим обавијао

облачић дима одвратних и кобних илузија.

Уосталом, што су гимназијалци и прије били Передо-нову? Нису ли били

само потицај за развлачење тинте пером по папиру и за препричавање

сухопарним језиком онога што је једном било речено људским језиком? За

цијеле своје наставничке ђелатности Передо-

117нов сасвим простодушно није схваћао и није мислио на то да су

гимназијалци исти такви људи као и одрасли. Само би брадати

гимназијалци, у којима се пробудила страст за женским сплом, ођедном у

његовим очима постали равни њему.

Кад је тако неко вријеме стајао страга, и кад је накупио довољно жалосних

дојмова, Передонов се помакне напријед, према средњим редовима. Ту је, на

самом крају реда, здесна, стајао Шаша Пиљников. Смјерно се молио и често

падао на кољена. Передонов га је проматрао, а особито му је угодно било

виђети кад је Шаша клечао као да је кажњен, кад је гледао напријед, према

вратима олтара која су сијала, са забринутим и умолним изразом на лицу, па

с молбом и тугом у црним очима засјењенима дугим црним трепавицама

што се прелијеваху у тамномодро. Црнома-њаст, правилно грађен, што се

особито добро виђело кад је мирно и усправно клечао, као да га тко надзире

строгим погледом, с јаким и широким грудима, тако да се Передонову

чинило да је посве сличан ђевојци.

Передонов је чврсто одлучио да већ данас послије вечерње оде к њему у

његов стан.

Почели су излазити из цркве. Примијетили су да Передонов нема шешира,

као иначе, него капу с кокардом. Рутилов га запита, смијући се:

- Што се ти, Ардаљоне Борисичу, кочопериш с том капом? Ето што значи

кад човјек пуца на мјесто инспектора!

- Да ли вас сада војници морају поздрављати? - тобоже га безазлено запита

Валерија.

- Ма какве су то глупости! - срдито одврати Передонов.

- Ти, Валеријице, ништа не схваћаш - рече Дарја. -Какви војници! Сада ће

гимназијалци поштовати Арда-љона Борисича много више него прије.

Људмила се кикотала.

Передонов се што брже опрости да би се спасио од њихова подругивања.

Било је још рано да иде Пиљникову, а није имао воље да оде кући, па је

кренуо по мрачним улицама, размишљајући гђе би провео вријеме. Било је

много кућа, у многим кућама горјеле су свјетиљке, а понегђе су

118

88

кроз отворене прозоре допирали гласови. Улицама су ишли људи који су се

враћали из цркве, па се могло чути како се отварају и затварају вратанца.

Посвуда су живјели страни људи, непријатељи Перодонова, а неки су од њих

можда и сада размишљали како би му зло нанијели. Можда се чак ткогод

чудио што Передонов сам иде у то касно доба, и камо иде. Передонову се

чинило да га нетко слиједи и да се за њим прикрада. Снуждио се. Пошао је

брже, без циља.

Размишљао је о томе да свака кућа има понеког покојника. Помрли су сви

који су прије педесет година живјели у тим. старим кућама. Неких се

покојника и он сјећа.

»Кад човјек умре, требало би му и кућу спалити«, сјетно је мислио

Передонов. »Овако је збиља страшно.«

Ољга Васиљевна Коковкина, код које је становао гимназијалац Шаша

Пиљников, била је благајникова удовица. Муж јој је намро мировину и

омању кућу, у којој је било толико мјеста да је двије-три собе могла издавати

подстанарима. Али давала је предност гимназијалцима. Уобичајило се да код

ње станују најскромнији ђечаци који добро уче и успјешно свршавају

гимназију. Међу ученицима који су становали другђе, велик дио сељакао се

из једне школе у другу, па су тако остајали недоучена чељад.

Ољга Васиљевна, сухоњава, висока и усправна старица добродушна лица,

коме је настојала дати строг израз, и Шаша Пиљников, кога је његова тетка

отхранила и строго држала, сједили су за чајним столом. Данас је био ред на

Саши да изнесе слатко што га је био донио са села, па се због тога осјећао као

домаћин и важно угошћавао Ољгу Васиљевну, а црне су му се очи јарко

сјале.

Зачуло се звонце, а након тога се у благоваоници појавио Передонов.

Коковкину је зачудио тако касни посјет.

- Ето, дошао сам да погледам нашега гимназијалца - рекао је - да видим како

ту живи.

Коковкина је понудила Передонова, али он није хтио ништа узети. Било му је

до тога да што брже попију чај па да остане насамо с гимназијалцем. Попили

су чај, прешли у Сашину собу, али их Коковкина није оставила, већ се

119распричала. Передонов је мрзовољно гледао Шашу који је стидљиво

шутио.

»Од овог посјета неће бити никакве користи«, љутито је мислио Передонов.

Слушкиња је због нечега позвала Коковкину. Изашла је. Шаша је жалосно

гледао за њом. Очи су му се смркле, трепавице су их готово затвориле, па се

чинило да те малко предуге трепавице бацају сјену на цијело његово

црномањасто лице што је ођедном проблије-ђело. Било му је неугодно уз

89

овог мрзовољног човјека. Передонов је сјео крај њега, неспретно га загрлио и,

не мијењајући непокретан израз лица, запитао:

- Но, Сашењка, јеси ли се лијепо Богу помолила? Шаша је стидљиво и

заплашено погледао Передонова,

поцрвенио и шутио.

- Но, што је? Заиста лијепо? - питао је Передонов.

- Лијепо - напакон рече Шаша.

- Види је! Како су јој образи румени! - рече Передонов. - Признајте да сте

ђевојка. Цурица је препредена!

- Не, нисам ја цурица - рече Шаша и ођедном, љутећи се на своју

срамежљивост, запита звонким гласом: - По чему сам ја то сличан цурици?

Има код нас гимназијалаца који ме задиркују што зазирем од простих

ријечи; нисам навикао да их употребљавам, никако их не бих употребљавао,

а и зашто бих говорио простоте?

- Да ли би те мамица казнила?

- Немам ја мајке - рече Шаша. - Мама ми је одавно умрла; имам само тетку.

- Па да ли би те тетка казнила?

- Наравно, казнила би ме кад бих почео говорити простоте.

- А како би тетка то сазнала?

- Али ја и сам нећу - мирно рече Шаша. - А тко би знао како тетка може

сазнати? Можда бих јој сам рекао.

- Тко од ваших другова говори просте ријечи? - запита Передонов.

Шаша је опет поцрвенио и зашутио.

- Па, дајте, реците - упорно је устрајао Передонов. -Морате рећи, не смијете

то прикривати.

- Нитко не говори - збуњено рече Шаша.

- А сами сте се малоприје жалили.

- Нисам се жалио.

120

- Што? Зар поричете? - срдито рече Передонов. Шаша се осјећао као да је

ухваћен у неку ружну

замку. Рекао је:

- Само сам вам објаснио због чега ми се неки другови подругују да сам

цурица. Али их нећу одати.

- Како то? Због чега? - пакосно запита Передонов.

- Не би било лијепо - рече Шаша и зловољно се насмијеши.

- Добро. Рећи ћу директору, па ће вас он присилити -злурадо рече

Передонов.

Шаша је гледао Передонова очима које су гњевно сијевале.

90

- Немојте, молим вас, Ардаљоне Борисичу. Немојте рећи - замолио га је.

По његову промуклом гласу могло се разабрати да га преко воље моли, да би

радије безобразно одговорио.

- Рећи ћу. Тад ћете виђети што значи прикривати простоте. Сами сте то

морали одмах пријавити. Чекајте само, бит ћете за то кажњени.

Шаша је устао и збуњено узео цупкати појас. Ушла је Коковкина.

- Красно је то ваше кротко чељаде, нема шта — пакосно рече Передонов.

Коковкина се уплашила. Брзо приђе Саши, сједне уз њега - увијек би јој се од

узбуђења подсјекле ноге - и бојажљиво запитала:

- Што је, Ардаљоне Борисичу? Што је направио?

- Па питајте га - мрзовољно и пакосно одговори Передонов.

- Што је, Шаша, што си скривио? - рече Коковкина и повуче Шашу за лакат.

- Не знам - рече Шаша и заплаче.

- Па што је, што је то с тобом, зашто плачеш? — испитивала га је Коковкина.

Ставила је руке ђечаку на рамена и привукла га себи а да није ни замијетила

да му је то неугодно.

А он је стајао сагнут и покривао очи рупчићем. Передонов је објаснио:

- У гимназији га уче просте ријечи, а неће да каже

121тко. Не смије никог прикривати. И сам учи простоте, и друге прикрива.

- Ах, Сашењка, Сашењка, зашто си такав? Је ли могуће? Зар те није стид? -

збуњено је говорила Коков-кина, пуштајући Шашу.

- Нисам крив - јецајући одговори Шаша. - Ништа лоше нисам учинио. Они

ме и задиркују што не говорим просте ријечи.

- Тко говори просте ријечи? - поново га упита Передонов.

- Нитко не говори - очајно кликне Шаша.

- Видите како лаже - рече Передонов. - Добро га треба казнити. Мора казати

тко говори простоте, јер ће о нашој гимназији лоше говорити, а ми ту ништа

не можемо учинити.

- Опростите му, Ардаљоне Борисичу - рече Коков-кина. - Како би он могао

нешто рећи против другова? Не би му дали живјети.

- Мора казати - срдито рече Передонов. - Од тога ће бити само користи.

Подузет ћемо мјере да их поправимо.

- Они ће га истући - неодлучно рече Коковкина.

- Неће смјети. Ако се боји, нека каже у повјерењу.

- Хајде, Сашењка, реци у повјерењу. Нитко неће сазнати да си ти рекао.

Шаша је шутке плакао. Коковкина га привуче себи, загрли га и дуго му

нешто шапташе у ухо. Он нијечно одмахиваше главом.

- Неће - рече Коковкина.

91

- Треба га ишибати, па ће проговорити - окрутно рече Передонов. -

Донесите ми батину, присилит ћу га да говори.

- Ољга Васиљевна, а зашто? - ускликне Шаша. Коковкина устаде и загрли га.

- Доста си плакао - рече му њежно и строго. - Нитко те неће ни такнути.

- Како хоћете - рече Передонов. - Само онда морам рећи директору. Мислио

сам да ће бити боље за њега да ми то приватно каже. Можда је и Сашењка

крив. Још не знамо зашто му се подругују да је цурица; можда због нечег

посве другога? Можда не уче други њега, него он квари друге?

122

Передонов је срдито изашао из собе. За њим је изашла и Коковкина, па му

пријекорно рекла:

- Ардаљоне Борисичу, зашто доводите дечка у неприлику а да се не зна

зашто! Добро је што још не схваћа ваше ријечи.

- Збогом - срдито рече Передонов. - Само ја ћу рећи директору. То треба

испитати.

Отишао је. Коковкина је пошла тјешити Шашу. Шаша је тужно сједио крај

прозора и гледао звјездано небо. Црне очи биле су му већ смирене и

необично тужне. Коковкина га шутке поглади по глави.

- Сам сам крив - рекао је - избрбљао сам зашто ми се подругују, а он се за то

заквачио. Он је баш прост. Не воли га ниједан гимназијалац.

Сутрадан су Передонов и Варвара коначно прешли у нови стан. Јершова је

стајала на вратима и грубо псовала Варвару, а она јој узвраћала. Передонов

се скривао иза кола.

У новом стану одмах су одржали кратку службу божју. По суду

Передоновљеву, било је неопходно потребно да покаже како је добар

вјерник. За службе божје мирис тамјана изазивао је код њега вртоглавицу и

неодређено нерасположење, као да се моли.

Смутила га је једна необична околност. Однекуд је дотрчао неки необичан

створ неодређених обриса — малена, сива, жустра недодирљивка. Смјешкала

се, дрхтала и вртјела се око Передонова. Кад би према њој пружио руку, брзо

би му умакла, побјегла иза врата или под ормар, а за који час опет би се

појавила, тресла се и дражила га - сива, безлична и жустра.

Напосљетку, кад се већ служба божја завршавала, Передонов се досјети и

стане шапћући изговарати: »Устук«. Недодирљивка је сасвим тихо засиктала,

скупила се у мало клупко и откотрљала се иза врата. Передонов одахне.

»Добро би било да се сасвим откотрљала. Али можда живи у овом стану,

негђе под подом, па ће опет долазити и дражити ме?«

Передонову је постало жалосно и хладно око срца.

»Чему су на свијету сви ти зли дуси?« - помисли.

92

Кад се свршила служба божја, и кад су се гости разишли, Передонов је дуго

мислио на то гђе би се та недодир-

123љивка могла скривати. Варвара је отишла Грушиној, а Передонов се дао

на трагање и стао прекопавати њезине ствари.

»Да је није Варвара понијела у џепу?« - мислио је Передонов. »Њој не треба

много мјеста. Сакрије се у џеп и тамо ће сједити док јој не дође вријеме.«

Передоновљеву пажњу привукла је једна Варварина хаљина. На њој је било

много набора, врпца и трака, као да је навлас сашивена тако да би се у њој

могло којешта сакрити. Передонов ју је дуго поближе разгледао, а затим је на

силу, с помоћу ножа, истргао, а ђеломице и изрезао џеп који је бацио у пећ,

а потом је узео цијелу хаљину тргати и резати на комадиће. У његовој глави

врзле су се нејасне, необичне мисли, а око срца му је било дозлабога тешко.

Варвара се убрзо вратила, док је Передонов још сјецкао остатке хаљине.

Помислила је да је пијан, па га је почела грдити. Передонов је дуго слушао и

напокон рекао:

- Што лајеш, бено! Можда носиш у џепу врага. Морам се побринути да

сазнам што се ту ради.

Варвара се пренеразила. Задовољан дојмом који је произвео, Передонов је

брзо потражио капу и отишао играти биљар. Варвара је истрчала у

предсобље и, док је Передонов облачио огртач, издерала се:

- То можда ти носиш врага у џепу, ја немам никаквога врага. Одакле да

узмем врага? Осим ако ти га не наручим из Низоземске!

Млађахни чиновник Черепнин, онај исти о коме је Вершина причала да јој је

завиривао кроз прозор, почео се удварати Вершиној кад је обудовјела.

Вершина би се била радо удала по други пут, али јој се Ћерепнин чинио

превише ништавним. Он је врло радо прихватио Володи-нов наговор да

Вершиној намазе врата катраном.

Пристао је, а онда се почео двоумити. А што ће бити ако га затекну? Бит ће

незгодно. Он је ипак чиновник. Одлучио је да тај посао пребаци на друге.

Потрошио је четврт рубља да подмити два дерана, а обећао је да ће свакому

дати још петнаест копјејака кад то направе, па је једне мрачне ноћи посао

био обављен.

Да је тко у Вершининој кући послије поноћи отворио прозор, чуо би на

улици лаган шум босих ногу по дрве-

124

ном плочнику, тихи шум и још неке једва чујне звукове, сличне онима као

кад нетко чисти ограду, затим лагано звецкање, брзе, све брже и брже кораке

тих истих ногу, смијех из даљине и узнемирени лавеж паса.

93

Али нитко није отворио прозор. А ујутро... Враташца и ограда око врта и

дворишта бијаху испругани жућкасто--смеђим траговима катрана. На

вратима су катраном биле исписане простачке ријечи. Пролазници су

узвикивали: »Ах« и смијали се; проширио се глас, долазила је знатижељна

чељад.

Вершина се брзо шетала по врту, пушећи, и још се не-искреније смијешила

него прије, и љутито нешто мрмљала. Марта није излазила из куће и горко је

плакала. Слушкиња Марја настојала је опрати катран и пакосно грдила

знатижељнике који су зијали у кућу, викали и смијали се.

Черепнин је тога истог дана казао Володину тко је то направио. Володин је то

одмах пренио Передонову. Обојица су познавали те момчиће који су били на

гласу због безобразних несташлука.

Идући на биљар, Передонов је свратио к Вершиној. Било је тмурно. Вершина

и Марта сједиле су у салону.

- Врата су вам намазали катраном - рече Передонов.

Марта се зацрвењела. Вершина је брзо испричала како су устале и виђеле да

се људи смију њиховој огради, и како је Марја прала ограду. Передонов рече:

- Знам тко је то учинио.

Вершина је зачуђено погледала Передонова.

- Како сте то сазнали? - упитала га је.

- Па, тако, сазнао сам.

- Тко је то био, реците - љутито га запита Марта.

Поружњела је због тога што су јој очи постале пакосне и заплакане, а вјеђе

црвене и натечене. Передонов одговори:

- Рећи ћу вам, дабоме, ради тога сам и дошао. Те неваљалце ваља казнити.

Само ми морате обећати да нећете никому казати од кога сте сазнали.

- А зашто, Ардаљоне Борисичу? - зачуђено га запита Вершина.

Передонов је важно шутио, затим рече објашњавајући:

- То су велики неваљалци, па ако сазнају тко их је одао, разбит ће ми главу.

125Вершина је обећала да ће шутјети.

- Ни ви немојте ником рећи да сам вам ја рекао -обрати се Передонов

Марти.

- Добро, нећу рећи - брзо се сугласила Марта, јер је хтјела да што прије сазна

имена криваца.

Мислила је да их треба оштро казнити и осрамотити.

- Морате се заклети - неповјерљиво рече Передонов.

- Па, добро, тако ми Бога да никому нећу рећи -увјеравала га је Марта - а ви

реците што прије.

94

Иза врата је прислушкивао Влађа. Било му је драго што се досјетио да не уђе

у салон: овако га неће присилити да се закуне на шутњу, па може причати

кому год жели. Смјешкао се од радости што ће се тако осветити Передо-

нову.

- Синоћ сам се око један сат враћао кући и пролазио вашом улицом -

причао је Передонов. - Ођедном чујем како се нетко миче око ваших врата.

Испрва сам помислио да су лопови. Мислио сам што ћу. Ођедном чујем како

бјеже, па равно на мене. Стиснуо сам се уза зид. Нису ме виђели, али сам ја

њих препознао. Један је носио четку, а други канту. Познати неваљалци,

синови бравара Авдејева. Бјеже и говоре један другоме: »Нисмо узалуд

потратили ноћ,« веле, »зарадили смо шездесет и пет копјејака.« Хтио сам

барем једнога ухватити, али сам се побојао да ми не намазу лице, а имао сам

и нови огртач на себи.

Тек што је Передонов отишао, Вершина се упутила к начелнику полиције и

тужила ђечаке.

Начелник Мињчуков послао је полицајца да доведе Авдејева и његове синове.

Ђечаци су дошли без страха; мислили су да на њих сумњају због пријашњих

враголија. Напротив, Авдејев, невесео, висок старац, био је потпуно увјерен

да су његови синови опет починили некакву свињарију. Начелник је

разложио Авдејеву због чега су окривљени његови синови. Авдејев је рекао:

- Не могу с њима изаћи на крај. Радите с њима што хоћете. Ја сам већ дигао

руке од њих.

- То ми нисмо учинили - одлучно изјави старији, чупави, риђокоси ђечак

Нил.

- Све што било тко учини, натоваре на нас - плачљиво рече млађи, Уја, који је

такођер био чупав али плавокос.

126

- Једном смо се несташно понијели, па сада одговарај за све!

Мињчуков се слатко насмијеши, закима главом и рече:

- Боље ће вам бити да искрено признате.

- Немамо што - осорно рече Нил.

- Немате што, а? А тко вам је за тај ваш посао дао шездесет и пет копјејака, а?

Виђевши да су се ђечаци на тренутак збунили, Мињчуков рече Вершиној:

- Јасно је да су они.

Ђечаци су поново почели нијекати. Одвели су их у ропотарницу на шибање.

Нису издржали болове, па су признали кривицу. Али нису хтјели рећи тко

им је за то дао новце.

- То смо сами смислили.

95

Шибали су их наизмјенце, без журбе, све док нису рекли да их је подмитио

Черепнин. Ђечаке су вратили оцу.

Начелник је рекао Вершиној:

- Ево, казнили смо их, то јест, отац их је казнио, а сада знате тко вам је то

учинио.

- Тога Черепнина нећу само тако пустити - казала је Вершина. — Дат ћу га

на суд.

- Не савјетујем вам то, Натахјо Афанасјевна - доброћудно је рекао Мињчуков.

- Маните се тога, бит ће вам боље!

- Како да пустим тога ниткова? Зашто? - одврати Вершина.

- Најважније је што нема стварних доказа - мирно рече начелник.

- Како нема? Па ђечаци су сами признали.

- Сад су признали, а пред суцима ће порицати. Тамо их, знате, неће тући.

- Како ће порицати? Полицајци ће посвједочити - рекла је Вершина, али не

већ тако увјерено.

- Какви су вам то свједоци? Кад почну дерати с човјека кожу, човјек ће све

признати, па и оно чега није било. Ђечаци су, дабоме, неваљалци, добили су

своје, али пред судом нећете од њих ништа извући.

Мињчуков се слатко насмијешио и мирно проматрао Вершину.

121;Вершина је отишла од начелника врло незадовољна, али кад је боље

промислила, морала је признати да би било тешко окривити Черепнина, и

да би само могла пукнути непотребна брука и срамота.

128

XИИИ

Пред вечер се Передонов најавио директору да с њим службено разговара.

Директор, Николај Власјевич Хрипач, имао је одређени број правила која су

се врло лијепо слагала са животом, па никако није било тешко да их се

придржава. У служби је мирно испуњавао све што су захтијевали закони или

наредбе претпостављених, па и правила прихваћеног умјереног

либерализма. Због тога су и претпостављени и родитељи и ученици били

задовољни директором. Није познавао сумњиве случајеве, неодлучности и

колебања, а и чему? Увијек се могао ослонити на закључак педагошког вијећа

или на упуте претпостављених. Исто је тако био исправан и сталожен и у

особним односима. И сама његова вањштина одавала је доброћудност и не-

поколебљивост: осредњег раста, једар, окретан, живих очију и увјерљива

начина говора, доимао се попут човјека који се прилично добро смјестио, а

кани се још боље смјестити. На полицама у његову кабинету било је много

књига; из неких је вадио изватке. Кад би се скупило доста извадака, слагао их

је становитим редом и садржај описивао својим ријечима: тако је састављао

96

уџбенике који су се тискали и продавали, додуше, не тако како су се

продавале књижице Ушинскога или Јев-тушевског, али ипак добро...

Понекад је, претежно према страним књигама, састављао какву компила-

цију, угледну и никому потребну, и тискао је у часопису који је такођер био

угледан и такођер никому потребан. Имао је много ђеце, ђечака и ђевојчица,

а сви су очитовали клице разноврсних талената: нетко је писао стихове, нетко

је рисао, а нетко је брзо напредовао у глазби.

Передонов је мрзовољно говорио:

9 Мали злодух

129- Ви ме, Николају Власјевичу, непрестано нападате. Можда ме је тко пред

вама оклеветао, иако ништа нисам учинио.

- Опростите - прекине га директор - не могу схватити какве клевете изволите

спомињати. У ствари управљања мени повјереном гимназијом руководим се

својим властитим опажањима и усуђујем се надати да је моје искуство,

стечено у служби, достатно да бих могао с потребном точношћу оцијенити

оно што видим и чујем, поготово с обзиром на пажљив однос према послу

који себи постављам за стално правило - брзо и разговијетно говорио је

Хрипач, а глас му се разлијегао сухо и јасно попут праскања цинчаних сипки

када их свијају. - Што се пак тиче мојега особног мишљења о вама, ја и сада,

као и прије, мислим да се у вашој ђелатности у служби очитују незгодни

недостаци.

- Да - суморно рече Передонов. - Ви сте себи забили у главу да ја ни за што

нисам способан, иако се стално бринем за гимназију.

Хрипач је у чуду подигао обрве и упитно погледао Передонова.

- Ви не замјећујете - настави Передонов - да у нашој гимназији може избити

скандал, то нитко не примјећује, само сам ја то открио.

- Какав скандал? - запита Хрипач с хладним смијешком и почне се жустро

шетати по кабинету. -Ви својом тајанственошћу побуђујете радозналост,

иако, искрено да кажем, не вјерујем много у могућност скандала у нашој

гимназији.

- Да, а не знате кога смо недавно примили за ученика - рече Передонов тако

пакосно да се Хрипач заустави и погледа га са занимањем.

- Познајем све новопримљене ученике - хладно рече. - Они који су примљени

у први разред нису, очито, били искључени из неке друге гимназије, а онај

једини који је примљен у пети разред дошао је с препорукама које искључују

могућност неугодних претпоставки.

- Да, само он није требао доћи к нама, него у другу установу — промрмља

Передонов суморно, као нехотице.

- Објасните то, Ардаљоне Борисичу, молим вас - рече

97

130

Хрипач. - Надам се да не бисте хтјели рећи да Пиљникова треба упутити у

колонију за малодобне криминалце.

- Не, то створење ваља упутити у интернат у коме се не уче класични језици -

пакосно рече Передонов, а у очима му бљесне срџба.

Хрипач гурне руке у џепове краткога кућног капута и необично зачуђено

погледа Передонова.

- Какав интернат? - упита. - Знате ли какве се установе тако називају? Ако

знате, како сте се одважили да учините такву саблажњиву успоредбу?

Хрипач је јако поцрвенио, а глас му је зазвучао хладније и разговјетније.

Иначе су ти знаци директорове срџбе збуњивали Передонова. Али сад се

није збунио.

- Ви мислите да је то ђечак - рекао је подругљиво жмирећи - а није ђечак,

него ђевојчица, и то још каква!

Хрипач се кратко и сухо насмије, као да је тај звонак и јасан смијех намјештен;

увијек се тако смијао.

- Ха, ха, ха! - Кад се престао смијати, сједне у наслоњач, забацивши главу као

да пада од смијеха, и јасно изговори: - Зачудили сте ме, поштовани

Ардаљоне Борисичу! Ха, ха, ха! Будите љубезни па ми реците на чему

оснивате своју претпоставку? Није ли ваша тајна баш у тим претпоставкама

које су вас навеле на такав закључак?

Передонов је испричао све што је чуо од Варваре, а успут се надуго и

нашироко распричао о лошим својствима Коковкине. Хрипач га је слушао, а

повремено би праснуо у сух, јасан смијех.

- Драги Ардаљоне Борисичу, ваша се машта несташно нашалила с вама -

рекао је, устао и потапшао Передонова по рукаву. - Многи моји поштовани

другови, па и ја, имамо ђецу. Нитко од нас не живи тек годину дана, па зар

мислите да бисмо умјесто ђечака, могли узети преођевену ђевочицу?

- Ви се, дакле, према томе тако односите, а буде ли се што догодило, тко ће

бити крив? - упита га Передонов.

- Ха, ха, ха! - насмије се Хрипач. - Каквих се посљедица бојите?

- У гимназији ће настати разврат - рече Передонов. Хрипач се намршти и

рече:

- Ви идете мало предалеко. Све што сте ми до сада

131рекли не даје ми ни најмање повода да дијелим ваше сумње.

Те исте вечери Передонов је обишао све колеге, од инспектора до помоћника

разредних наставника, и свима је казао да је Пиљников преођевена

госпођица. Сви су се смијали и нису му вјеровали, али кад је отишао, многи

су почели сумњати. Готово све жене наставника одмах су у то повјеровале.

98

Сутрадан су већ многи дошли на наставу с мишљу да Передонов можда има

право. Нису то отворено говорили, али се нису ни препирали с

Передоновом, само су се ограничавали на неодређене и двосмислене

одговоре: сваки се од њих бојао да ће га сматрати глупим ако се почне

препирати, поготово ако се ођедном покаже да је то истина. Многи су хтјели

чути што о томе каже директор, али директор, мимо обичаја, данас уопће

није излазио из својега стана, само је, с великим закашњењем, дошао на свој

једини сат у шестом разреду; ту је просједио нешто више од пет минута и

отишао равно кући, а да се никому није јавио.

Напосљетку су прије четвртог сата сиједи вјероучитељ и још два наставника

пошли к директору у његов кабинет, под неком службеном изликом, а

свећеник је опрезно повео ријеч о Пиљникову. Међутим, директор се

насмијао тако увјерљиво и доброћудно да су сва тројица одмах схватила како

је све то глупост. Директор је брзо прешао на друге теме, испричао најновије

градске новости, потужио се на врло јаку главобољу и рекао да му се чини да

ће морати позвати велештованог Јевге-нија Ивановича, гимназијског

лијечника. Затим је врло доброћудним тоном испричао да је данашњи

школски сат још појачао његову главобољу, јер је у сусједном разреду

случајно био Передонов, а гимназијалци су се тамо често и необично гласно

смијали. Насмијавши се својим сухим смијехом, Хрипач рече:

- Ове године судбина је са мном немилосрдна. Трипут тједно морам сједити

покрај разреда у коме предаје Ардаљон Борисич и, замислите, непрестано се

чује смијех, и то још какав! Рекло би се да је Ардаљон Борисич човјек који се

нерадо смије, а какво стално весеље побуђује!

132

Хрипач никому није дао прилике да на то нешто каже, јер је опет брзо

прешао на другу тему.

На сатовима, што их је у посљедње вријеме држао Передонов, било је заиста

много смијеха - али не зато што би се то њему свиђало. Напротив, ђечји

смијех раздраживао је Передонова. Али није се могао свладати да не каже

штогод сувишно и неумјесно: или би испричао какву глупу причу, или би

узео неког задиркивати из чиста мира. У разреду је увијек било неколико

ученика који су били склони да изазивају неред и који би Передоновљеву

шалу попратили громогласним смијехом.

Кад се настава завршила, Хрипач је послао по лијечника, узео шешир и

отпутио се у врт који се протезао између гимназије и обале ријеке. Врт је био

велик и сјеновит. Мали гимназијалци врло су га вољели. За вријеме одмора

слободно су по њему трчали. Због тога помоћници разредника нису вољели

тај врт. Бојали су се да се ђечацима штогод не догоди, иако је Хрипач

99

захтијевао да ђеца буду тамо за вријеме одмора. То му је било потребно да

искити извјештаје.

Пролазећи ходником, Хрипач се зауставио код отворених врата гомбаонице,

мало је застао оборивши главу и отишао. По његову жалосном лицу и по

спором ходу сви су већ знали да га боли глава.

Пети се разред спремао за тјеловјежбу. Сврстали су се у један ред, а

наставник тјеловјежбе, поручник мјесног причувног батаљона, спремао се да

нешто заповједи, али кад је угледао директора, пошао му је у сусрет.

Директор му стисне руку, растресено погледа на гимназијалце и запита:

- Јесте ли задовољни њима? А какови су? Труде ли се? Да ли се замарају?

Поручник је из дна душе презирао гимназијалце који нису имали војничко

држање, а нису га ни могли имати. Кад би то били кадети1, он би без

околишања казао што о њима мисли.

Међутим се о овим неспретњаковићима не би исплатило изрећи неугодну

истину човјеку од кога зависе његови сатови. Пријазно се насмијеши танким

уснама и, гледајући директора љубезно и весело, рече:

1 Ученици средње војне школе.

133- О, да, ђеца су врло добра.

Директор је направио неколико корака низ ходник и вратио се до врата, али

се изненада зауставио, као да се нечега сјетио.

- Јесте ли задовољни новим учеником? Какав је? Труди ли се? Не умара ли

се? - запитао је тромо и мрзовољно, а руком се машио за чело.

Поручник, ради промјене, а знајући да је тај гимназијалац стран и туђ, рече:

- Понешто је млитав, а и брзо се умара.

Али директор га више није слушао, већ је изашао из дворане.

Свјежи зрак очито је нешто освјежио Хрипача. Након пола сата вратио се,

поново је пола минуте стајао на вратима, а потом је ушао у дворану. Ученици

су вјежбали на справама. Два-три гимназијалца, који нису били заузети, нису

опазили директора па су стајали наслоњени на зид, искористивши прилику

што поручник на њих не гледа. Хрипач је пришао њима.

- Пиљникове, зашто сте се наслонили на зид? - упита. Шаша се зацрвенио,

усправио и шутио.

- Ако се толико замарате, можда вам гимнастика шкоди? - строго запита

Хрипач.

- Опростите, нисам се уморио — заплашено рече Шаша.

- Бит ће једно од двојега - наставио је Хрипач. - Или нећете моћи полазити

сатове тјеловјежбе, или... Уосталом, дођите к мени послије наставе.

Брзо је отишао, а Шаша је остао стајати, збуњен и заплашен.

100

- Добит ћеш укор! - говорили су му гимназијалци. -Читат ће ти буквицу све

до вечери.

Хрипач је радо дуго карао, па су се гимназијалци највише бојали да их не

позове к себи.

Послије наставе Шаша се бојажљиво упути к директору. Хрипач га је одмах

примио. Брзо је пришао Саши, као да се докотрљао на кратким ногама,

сасвим му се приближио и, гледајући га позорно равно у очи, запитао:

- Пиљникове, зар вас заиста замара тјеловјежба? Ви сте на изглед прилично

здрав ђечак, али вањштина често вара. Да нисте можда болесни? Можда је за

вас штетно да гимнастицирате?

134

- Није, Николају Власјевичу, здрав сам - одговори Шаша, посве црвен од

сметености.

- Међутим - напомене Хрипач - и Алексеј Алексеје-вич тужи се на вашу

млитавост и на то што се брзо замарате, а и ја сам данас на сату примијетио

да ђелујете уморно. Зар сам можда погријешио?

Шаша није знао камо да сакрије очи пред продорним Хрипачевим погледом.

Збуњено је промрмљао:

- Опростите, нећу више, тако, напросто ми се није дало стајати. Марљиво ћу

се прихватити тјеловјежбе.

Ођедном заплаче, што је и за њега самог било неочекивано.

- Ето, видите - рече Хрипач. - Очито је да сте уморни: плачете као да сам вас

оштро укорио. Смирите се!

Ставио је руку Саши на раме и рекао:

- Нисам вас позвао ради продике, већ ради објашњења...

Сједните, Пиљникове, видим да сте уморни.

- Нисам уопће уморан.

Шаша је брзо рупчићем обрисао мокре очи.

- Сједните, сједните - поновио је Хрипач и Саши примакнуо столац.

- Николају Власјевичу, истина је да се не умарам -увјеравао је Шаша.

Хрипач га ухвати за рамена, посједне га, а сам сједне сучелице Саши и рече:

- Пиљникове, поразговарајмо мирно. Можда ни сами не знате право стање

својега здравља: ви сте у сваком погледу вриједан и добар ђечак, па потпуно

схваћам да нисте хтјели молити да вас ослободимо тјеловјежбе. Узгред буди

речено, данас сам замолио Јевгенија Ивановича да дође к мени, јер се и сам

осјећам врло лоше. Успут ће и вас прегледати. Надам се да немате ништа

против тога.

Хрипач је погледао на сат и, не чекајући одговора, распричао се са Сашом

како је провео љето.

101

Ускоро је дошао Јевгениј Иванович Суровцев, гимназијски лијечник, мален,

црномањаст, покретљив човјек који је радо разговарао о политици и о

новостима. Није много знао, али се пажљиво односио према болесницима.

Сматрао је да су најбољи лијекови дијета и хигијена, па је зато успјешно

лијечио болеснике.

135Саши су наредили да се разођене. Суровцев га је пажљиво прегледао и

није нашао никаквих тјелесних недостатака, а Хрипач се увјерио да Шаша

није госпођица. Иако је и прије био у то увјерен, сматрао је да би, у случају

кад би морао писмено одговарати на упите округа, било корисно да

гимназијски лијечник може, без сувишних испитивања, издати свједоџбу.

Отпуштајући Шашу, Хрипач му срдачно рече:

- Сада, кад знамо да сте здрави, рећи ћу Алексеју Алексејевичу да вам не даје

поштеду.

Передонов није сумњао да ће његово откриће да је један гимназијалац

ђевојчица скренути пажњу претпостављених, и да ће му, осим унапређења у

служби, дати и одликовање. То га је потакнуло да будно пази на понашање

гимназијалаца. Уз то, вријеме је неколико дана за редом било облачно и

хладно, мало је тко долазио играти биљар, па му није преостало друго него

да иде по граду и посјећује ученике и њихове станове, штовише, и оне

гимназијалце који су живјели код родитеља.

Передонов је изабирао што припростије родитеље: дошао би и потужио се

на ђечака којега би тада истукли - и Передонов је био задовољан. Тако се

понајприје потужио на Јосифа Крамаренка, и то његову оцу који је у граду

имао пивовару и којему је рекао да се Јосиф несташно понаша у цркви. Отац

му је повјеровао и казнио сина. Затим је иста судбина задесила неколицину

других. К оним родитељима, који би се, по Передонов-љеву суду, заузели за

синове, није ни ишао: још би се могли потужити на округу.

Свакога дана посјећивао је барем један приватни ученички стан. Тамо се

понашао попут каквог старјешине: изгрдио би, наређивао, пријетио. Али ту

су се гимназијалци осјећали самосталнији, па су кадшто били према

Передонову дрски. Међутим је Флавицка, енергична, висока и громогласна

дама, по Передоновљевој жељи истукла до крви својега малога станара,

Владимира Буљтјакова.

Сутрадан би Передонов у разреду причао о својим потхватима. Никога није

спомињао поименце, али су се његове жртве саме издавале својом

збуњеношћу.

136

XИВ

102

Гласине да је Пиљников преођевена госпођица брзо су се рашириле по

граду. За то су међу првима сазнали Рутиловљеви. Знатижељна Људмила

увијек је настојала да својим очима види све што је ново. У њој је планула

жестока знатижеља да упозна Пиљникова. Она, дакако, мора виђети

прерушену враголанку. Познавала се с Коковкином. И једног дана увечер

рекла је сестрама:

- Идем погледати ту госпођицу.

- Зијало! - срдито је по викала Дарја.

- Нагиздала се! - примијетила је Валерија, суздржљиво се смијешећи.

Било им је криво што се саме нису томе досјетиле: није згодно ићи утроје.

Људмила се ођенула нешто љепше него обично а да ни сама није знала

зашто. Уосталом, радо се кићено одијевала, па и отвореније него њезине

сестре: руке и рамена били су јој откривенији, сукња је била краћа, ципеле

лаганије, чарапе тање, прозирније, у боји коже. Код куће је најрадије била

само у сукњи и боса, или је пак обувала ципеле на босе ноге, а блуза су јој и

сукња биле нешто превише отмјене.

Вријеме је било хладно, вјетровито, отпало лишће пливало је у прљавим

локвицама. Људмила је ишла брзо, па под својом танком пелерином уопће

није осјећала хладноћу.

Коковкина и Шаша пили су чај. Људмила их погледа проницавим очима -

није виђела ништа особито: пристојно сједе, пију чај, једу колачиће и

разговарају. Људмила се изљубила с домаћицом и рекла:

- Драга Ољга Васиљевна, дошла сам по послу. Али о том потом, а најприје

ме угријте чајем. Еј, какав то младић сједи уз вас?

Шаша се зацрвенио и неспретно се наклонио. Коков-

137кина му је рекла име њихове гошће. Људмила је сјела за стол и стала

љубезно, једноставно и живо причати. Коковкина, која је углавном сједила

код куће, искрено јој се обрадовала и срдачно је погостила. Људмила је

весело брбљала, смијала се, дизала се с мјеста, опонашајући било кога,

задиркивала Шашу. Рекла је:

- Није ли вам, голубице, досадно, кад увијек сједите код куће с овим

киселкастим гимназијалцем? Могли бисте који пут барем к нама завирити.

- Није то за мене - одговори Коковкина. - Већ сам стара да идем у госте.

- Ма какви гости! - љубезно одврати Људмила. -Дођите и сједните мало као

код своје куће, и то је све. Ово дијете не треба уматати у пелене.

Шаша направи увријеђено лице и поцрвени.

- Гле какав је то клипан! - подругљиво је рекла Људмила и стала гуркати

Шашу. - Разговарајте мало с гошћом!

103

- Још је мален - рече Коковкина. - Скроман је. Људмила се насмјехне, погледа

је и рече:

- И ја сам скромна.

Шаша се насмијеши и доброћудно рече:

- Како, зар сте и ви и скромни?

Људмила се насмије. Њезин смијех као да је био испреплетен с милим и

плаховитим весељем, како је увијек бивало. Док се смијала, јако би се

зацрвењела, очи би јој попримиле враголаст изглед, свјестан кривице, а

поглед би избјегавао суговорника. Шаша се збунио, тргнуо се и почео се

оправдавати:

- Ма не, хтио сам рећи да сте живахни, а не да сте нескромни.

Али осјећајући да то усмено није испало онако како би било да је написано,

збунио се и зацрвенио.

- Какве ли дрскости говори! - смијући се и поруме-њевши викне Људмила. -

То је управо милина!

- Сасвим сте смели мојега Сашењку - рекла је Коковкина умиљато, гледајући

и Људмилу и Шашу.

Умиљавајући се попут мачке Људмила, је погладила Шашу по глави. Он се

бојажљиво али звонко насмије, измакне се из њезине руке и побјегне у своју

собу.

- Голубице, нађите ми младожењу - изненада, без икаква пријелаза, каза

Људмила.

138

- Ма каква сам вам ја проводаџиница! - насмијешено одговори Коковкина,

али јој се по лицу могло закључити да би се врло радо прихватила тога да

буде проводаџиница.

- Па зашто не бисте били проводаџиница? - одврати Људмила. - А зар ја

нисам удавача? Нека вас не буде срам да ми нађете момка.

Људмила је устала, подбочила се и стала поигравати пред домаћицом.

- Их, какви сте! — рече Коковкина. — Права вјетро-пирка!

Људмила рече кроз смијех:

- Да се барем позабавите из досаде!

- А какав вам момак треба? - запита Коковкина, смијешећи се.

- Нека буде... нека буде тамнопутан... Голубице, свакако тамнопутан - брзо

одговори Људмила. -Изразито тамнопутан, попут таме! А ево вам и узора...

као ваш мали гимназијалац... Такав да му обрве буду црне, да има чезнутљив

поглед, црну косу с тамномо-дрим одсјајем, а трепавице густе, густе,

модрикасто црне трепавице. Тај је ваш љепотан, прави љепотан! Нађите и

мени таквога.

104

Људмила се ускоро спремила да оде и стала се опраштати. Шаша је пошао

да је испрати.

- Само до фијакера! - њежним гласом замолила је Људмила и умиљато

погледала Шашу, црвенећи се попут кривца.

Људмила се на улици опет осмјелила и стала испитивати Шашу:

- Зар само учите? Читате ли какве књиге?

- И књиге читам - одговори Шаша. - Волим читати.

- Андерсенове приче?

- Не само приче, свакакве књиге. Волим повијест, па и пјесме.

- Пјесме су лијепе. А који вам је пјесник драг? -озбиљно је запитала

Људмила.

- Надсон1, дакако - одговори Шаша, дубоко увјерен да се не може друкчије

одговорити.

1 Семјон Јаковљевич Надсон (1862-1887), руски пјесник, у чијим стиховима

превлађују безнађе, туга и песимизам.

139- Лијепо! - рече Људмила охрабрујући га. - И ја волим Надсона, али сарно

ујутро, а навечер, мили мој, радије се напрежем. А ви, што ви волите радити?

Шаша је погледа умилним црним очима, које се изненада овлажише, и рече:

- А ја се волим мазити.

- Види га! Како је њежан! - рече Људмила и загрли га. - Волиш се мазити, а

волиш ли се брчкати по води?

Шаша се насмије. Људмила га је даље запиткивала:

- У топлој води?

- И у топлој и у хладној - стидљиво рече ђечак.

- Какав сапун волите?

- Глицерински.

- А волите ли грожђе? Шаша се насмије.

- Их, какви сте! То је већ нешто друго. Ви ме само задиркујете.

- Што не кажете! Зашто да вас задиркујем?

- Знам, знам ја да сте подругљивица.

- Одакле вам то?

- Тако сви кажу - реча Шаша.

- Кажите ми који је то сплеткар! - тобоже строго рече Људмила. Шаша се

зацрвенио.

- Ево и фијакера. Фијакер! - повиче Људмила.

- Фијакер! - повиче и Шаша.

Дојурио је кочијаш чији се гломазни фијакер трескао. Људмила му је казала

камо иде. Мало је поразмислио и затражио четрдесет копјејака. Људмила му

рече:

105

- Зашто толико, голубићу? Зар је то далеко? Зар не знаш гђе је то?

- Колико дајете?

- Половицу тога. Шаша се насмије.

- Баш сте згодни, госпођице! - рече кочијаш. - Додајте барем још пет

копјејака.

- Хвала, милени, што си ме допратио — рекла је Људмила, чврсто стисла

Саши руку и сјела у фијакер.

Шаша је отрчао кући, весело мислећи о веселој ђевојци.

Људмила се вратила кући весела, смијешећи се и сања-рећи о нечем

занимљивом. Сестре су је чекале. Сједиле су у благоваоници за округлим

столом, освијетљеним висећом свјетиљком. На бијелом столњаку весело је

140

стајала тамносмеђа боца с копенхашким цхеррв бран-дyјем, а рубови њезина

гр'оца свјетлуцали су се, обливени слатким соком. Окружавали су је

пладњеви с јабукама, орасима и халвом.

Дарја се мало напила; румена, разбарушена, готово само напола ођевена,

громким је гласом пјевала. Људмила је чула претпосљедњу китицу познате

пјесмице:

Гђе ођећа је, гђе свирала ?

Гол голу вуче све до жала.

Срам тјера страх, страх тјера срам с лица.

И горко вапи пастирица:

Заборави што видио си!

Ту је била и Лариса, лијепо ођевена, спокојно весела; јела је јабуку, режући

ножићем мале кришке, и смијешила се.

- Па што си виђела? — запитала је.

Дарја је зашутјела и погледала Људмилу. Валерија се налактила, одмакла

мали прст, оборила главу и, насмијешена, опонашала Ларису. Али била је

слабашна, њежна, а смијешак јој није био спокојан. Људмила је налила у

чашицу тамноцрвеног ликера и рекла:

- Глупости! То је прави правцати дечко. Врло је симпатичан. Изразито је

тамнопутан, очи му се кријесе, мален је и безазлен.

Ођедном се гласно насмије. Гледајући је, и сестре се насмијаше.

- Ма што да се прича: све је то Передоновљева глупост - рече Дарја, одмахне

руком и часком се замисли, налактивши се на стол и оборивши главу. - Боље

је пјевати - рече и продорно запјева.

Из њезина кријештања избијала је неприродно суморна живахност. Као кад

би мртваца пустили из гроба да цијело вријеме пјева, тако би покојник

106

запјевао. Али сестре су се већ одавно биле навикле на Дарјино пијано

урлање, покаткад су је и пратиле пјевајући навлас крештавим гласом.

- Ево, опет је затулила - рече Људмила смијешећи се. Није то казала због

тога што јој се пјевање не би

свиђало, већ зато што би радије причала сестрама.

141Дарја срдито викне, прекинувши сестру усред реченице:

- Шта ти је, па ја тебе не сметам!

И запјева истога часа. Лариса њежно рече:

- Нека пјева!

Тешко ми је младој, Нигђе мјеста немам...

крештаво је пјевала Дарја, искривљујући гласове и умећући слогове, како

раде пучки пјевачи да би јаче ганули слушаоце. То је изгледало, на примјер,

овако:

Е-е-ех-те-шко-о-о-ми-је-мла-мла-а-а-дој-е-ех.

Уз то је особито развлачила гласове на којима није био нагласак. Тако је

постизала најснажнији дојам: то би пјевање у ненавиклог слушатеља

побудило самртну тугу.

О, самртна туго, која се шириш пољима и селима, широким родним

пространствима! Туго која се утјеловљујеш у дивљој вици, туго која

одвратним пламеном гуташ живу ријеч, која живу пјесму понекад

претвараш у безумно урликање! О, самртна туго! О, мила, стара, руска

пјесмо, зар заиста изумиреш?

Дарја је изненада скочила, подбочила се и запјевала веселу поскочницу,

плешући и пуцкетајући прстима:

Одлази, младићу, ти, Разбојничка ја сам кћи. Није важно! Ако дођеш, Забит

ћу ти у дроб бодеж. Не треба ми сељачић, Дражи ми је просјачић.

Дарја је пјевала и плесала, а њезине непокретне очи окретале су се с њезиним

окретањем попут блиједог мјесеца. Људмила се гласно смијала, а срце јој је

лако замирало и стезало се, и то не од веселе радости нити од тамноцрвено-

слатког цхеррв брандвја. Валерија се смијала тихо, стаклено-звекетавим

смијехом, и завидно је гледала сестре: хтјела је да и она буде исто тако весела,

али јој је било некако невесело; мислила је да је задња,

142

»остружак«, и да је због тога слаба и несретна. Смијала се, али као да ће

свакога часа заплакати.

Лариса је погледа, намигне јој, а Валерији ођедном постане весело и забавно.

Лариса устане, слегне раменима - и у трен ока све четири сестре завртјеше се

у помамном кретању, изненада захваћене дивљом обијести, вичући с Дарјом

глупе ријечи све нових и нових поскочница, од којих је једна била зазорнија и

107

смионија од друге. Сестре су биле младе, лијепе, гласови су им звучали

звонко и снажно: вјештице у планини позавиђеле би на том колу.

Те је ноћи Људмила сањала ватрене, афричке снове!

Снило јој се да лежи у загушљиво угријаној соби, ођећа је спала с ње и

разголила врело тијело - и гле, љускама покривена прстенаста змија увлачи

се у њезину ложницу и диже се, пузи по стаблу и грању њезиних голих,

прекрасних ногу...

Затим је сањала језеро у топлој љетној ноћи, на које су се надвили тмасти

олујни облаци. Воњало је по топлој устајалој води и њежној, од спарине

увелој трави - а по тамној и злослутно мирној води пловио је један бијели

лабуд, снажан и царски величанствен. Крилима је бучно ударао по води и,

гласно сикћући, приближио јој се, загрлио је - и постало јој је слатко, сјетно и

злослутно.

И змија и лабуд приклонили су над Људмилом блиједо-модро Сашино лице

с тамним загонетно жалосним очима, а модрикастоцрне трепавице,

љубоморно прикривајући чаробни поглед, спуштале су се тешко и стра-

вично.

Затим је Људмила уснила раскошну палачу с ниским и тешким сводовима -

у коју се натискало много голих, снажних и прекрасних ђечака - а најљепши

од свих био је Шаша. Кад су на под полегли Шашу, с главом према

Људмили, па га бичевали а он се гласно смијао и плакао, и она се насмијала,

као што се каткад људи смију у сну, кад срце изненада јаче закуца па се дуго,

незадрживо смију смијехом самозаборава и смрти...

Ујутро, након свих тих снова, Људмила је осјетила да се страствено заљубила

у Шашу. Људмилу је обузела нестрпљива жеља да га види, али било јој је

тешко кад је помислила да ће га виђети ођевена. Како је глупо што ђечаци не

иду разголићени! Или барем боси, као што иду

143љети дерани које је радо гледала јер су ишли боси, који пут високо

огољених ногу.

»Па зар је срамота имати тијело«, помислила је Људ-мила, »да га чак и

ђечаци крију«.

144

XВ

Володин је марљиво одлазио Адаменковима на сатове. Његове сањарије о

томе да ће га госпођица угостити кавицом нису се оствариле. Сваки пут

отпремили би га изравно у собицу за ручни рад. Миша је обично већ стајао у

предсобљу крај столарске клупе, приправивши све што је било потребно за

сат. Послушно је обављао све што му је Володин наређивао, али без воље. Да

108

би мање радио, Миша је настојао Володина навести на разговор. Володин је

хтио бити савјестан, па се није дао. Говорио је:

- Мишењка, изволите се најприје два сата прихватити посла, а потом ћемо

поразговарати ако вам је драго. Тада ћемо причати колико вас буде воља, а

сада не, јер је посао прије свега.

Миша би лагано уздахнуо и прихватио се посла, али кад би завршио сат,

више није имао жељу да разговара: говорио је да нема времена, да му је

много задано посла.

Кадикад је на сатове долазила и Надежда Васиљевна да види како Миша

ради. Миша је примијетио да се Володин с њом лакше упушта у разговор па

би искористио ту прилику. Међутим, чим би Надежда Васиљевна уочила да

Миша не ради, брзо би га опоменула:

- Миша, не буди лијен!

Затим би отишла, рекавши Володину:

- Опростите што сам вам сметала. Он вам баш не воли радити. Љенчари ако

му се допушта.

Володина је испрва збуњивало такво понашање На-дежде Васиљевне. Затим

је помислио да се она устручава да га понуди кавицом, јер се боји да не дође

до оговарања. Потом је помислио да она не мора долазити на његове сатове,

а ипак долази. Зар можда због тога што јој је драго да њега види? Володин је

протумачио у

10 Мали злодух

145своју корист и то што је Надежда Васиљевна одмах радо пристала да

Володин даје сатове, што се није погађала. Тако су га увјеравали и Передонов

и Варвара.

- Наравно да је у тебе заљубљена - говорио је Передонов.

- Па ви сте момак од ока! - дометала је Варвара. Володин би направио

скромно лице и радовао се

своме успјеху. Једном му Передонов рече:

- Момак за женидбу, а носи отрцану кравату!

- Ја, Ардашо, још нисам за женидбу - разложно одговори Володин, иако је

сав задрхтао од радости - али могу купити нову кравату.

- Купи си кићену - савјетовао га је Передонов - да се види како у теби љубав

ври.

- Црвену кравату - рече Варвара - и кићену, па и прибадачу. Прибадача се

може јефтино купити, и то с каменом. Бит ћете отмјени.

Передонов је помислио да Володин можда нема доста новаца. Или ће

шкртарити па ће купити једноставнију, црну. »То ће бити недолично«,

мислио је Передонов. Госпођица Адаменко је углађена; ако пође к њој у

109

прошњу с било каквом краватом, може се увриједити, па ће га одбити.«

Передонов рече:

- Зашто да купујеш јефтино? Ти си, Павлуша, од мене зарадио кравату.

Колико сам ти дужан, рубаљ и четрдесет, зар не?

- Четрдесет копјејака, то је точно - рече Володин, па се широко насмијеши и

накревељи. - Али не један рубаљ, него два.

Передонов је и сам знао да су била два рубља, али би му било драже кад би

платио само један. Рече:

- Лажеш, каква два рубља?

- Ево, Варвара Дмитријевна је свједок - увјеравао га је Володин.

Варвара се насмијеши и рече:

- Ма плати, Ардаљоне Борисичу; и ја се сјећам да си изгубио два рубља.

Передонов помисли да Варвара брани Володина, што значи да је прешла на

његову страну. Намршти се, извуче из кесице новце и рече:

- Но, добро, нека буде два и четрдесет. То ме неће упропастити. Ти си,

Павлушка, биједник, ево ти на, узми.

146

Володин је узео новац, избројио га, затим направио увријеђено лице, оборио

испупчено чело, напућио доњу усну и прозборио мекетавим и дрхтавим

гласом:

- Ви сте, Ардаљоне Борисичу, мени били дужни па сте морали платити, а

што сам ја биједник, то овамо уопће не спада. Ја још никога нисам молио

круха, а знате да је биједан само злодух који не једе крух, а како ја једем крух,

чак и с маслацем, значи да нисам биједник.

Сасвим се утјешио и зацрвенио од радости што је тако добро одговорио, и

стао се смијати успијајући усне.

Напосљетку Передонов и Володин одлуче да иду у прошњу. Обојица су

обукла свечана одијела, па су ђеловали још свечаније и глупље него обично.

Передонов је око врата ставио бијелу кравату, а Володин шарену -црвену са

зеленим пругама. Передонов је овако расуђивао:

- Идем у просце, моја је улога озбиљна, па ако све пође за руком, морам

имати бијелу кравату, а ти си просац, па мораш исказати пламене осјећаје.

Передонов и Володин, држећи се неприродно свечано, смјестили су се у

салону Адаменкових: Передонов на дивану, Володин у наслоњачу. Надежда

Васиљевна зачуђено је гледала госте. Гости су причали о времену и

новостима, држећи се као људи који су дошли по особито важном послу, али

не знају како да му приступе. Напокон се Передонов накашље, намршти и

рече:

- Надежда Васиљевна, дошли смо пословно.

110

- Пословно - прихвати Володин, па направи важно лице и напући усне.

- Због њега - рече Передонов и палцем покаже на Володина.

- Због мене - потврди Володин и такођер покаже палцем на себе, на своје

груди.

Надежда Васиљевна се насмијеши.

- Изволите - рекла је.

- Говорит ћу ја умјесто њега - рече Передонов. -Он је скроман, не усуђује се

сам. А поштен је човјек, не пије, добар је. Има малу плаћу, али то није важно.

Има нас свакаквих, некому треба новаца, а некому човјек. Ма што шутиш? -

обрати се Володину. - Реци нешто.

147Володин обори главу и дрхтавим гласом проблеји попут овна:

- Дакако, немам велику плаћу, али ћу увијек имати корицу круха. Дакако,

нисам био на свеучилишту, али нека Бог свакому даде да живи као ја, а о

себи не знам ништа лоше... Уосталом, нека мисле што их је воља. А ја сам

задовољан сам собом.

Раскрилио је руке, оборио чело као да се спрема бости и зашутио.

- Ето, тако - рече Передонов. - Он је неожењен, не може тако даље живјети.

Требао би се оженити. Кад се ожени, бит ће му боље

- Ако жена човјеку одговара, нема ништа боље -потврди Володин.

- А ви сте - настави Передонов - ђевојка. Ви се такођер морате удати.

Иза врата зачује се лак шум, пригушен, кратак звук као да тко уздише или се

смије покривајући уста. На-дежда Васиљевна строго погледа на врата и

хладно рече:

- Превише се бринете за мене - љутито наглашавајући ријеч »превише«.

- Вама није потребан богат муж - рече Передонов.

- Сами сте богати. Ви требате човјека који ће вас вољети и који ће вам у свему

угађати. Ви њега познајете, могли сте га схватити. Ево, ја имам трговца, а ви

робу. То јест, ви сте сами роба.

Надежда Васиљевна зацрвењела се и угризла за усну да свлада смијех. За

вратима су се и даље чули исти звучи, као малоприје. Володин је скромно

оборио очи. Чинило му се да је ствар на добром путу.

- Каква роба? - обзирно упита Надежда Васиљевна.

- Опростите, не схваћам.

- Како не схваћате? - сумњичаво рече Передонов.

- Ево, отворено ћу вам рећи: Павле Васиљевич проси вашу руку и ваше срце.

А ја просим у његово име.

За вратима је нешто пало на под и откотрљало се, пригушено се смијући и

уздишући. Надежда Васиљевна, црвенећи се од суздржана смијеха, гледала

је госте. Володинова просидба чинила јој се смијешна и дрска.

111

- Да - рече Володин. - Надежда Васиљевна, просим вашу руку и ваше срце.

148

- Зацрвенио се, устао, стругнуо ногом по сагу и брзо сјео. Затим је опет устао,

положио руку на срце и, умиљато гледајући госпођицу, рекао:

- Надеждо Васиљевна, допустите да вам објасним. Будући да вас чак јако

љубим, не бисте ли хтјели пристати?

Јурне напријед, падне пред Надеждом Васиљевном на кољено и пољуби јој

руку.

- Надеждо Васиљевна, вјерујте! Кунем вам се! -ускликне, подигне руку и свом

се снагом удари по прсима, тако да је далеко ођекнуло.

- Ма шта то радите, молим вас, устаните! - збуњено је рекла Надежда

Васиљевна. - И чему?

- Надеждо Васиљевна, вјерујте ми! До гроба, од свег срца!

- Опростите - рече Надежда Васиљевна - али доиста не могу. Морам одгајати

брата. Ено га, плаче тамо за вратима.

- Па што ако одгајате брата - увријеђено рече Володин, напућивши усне. -

Чини ми се да то ништа не смета.

- Не, у сваком случају... што се тога тиче - рече Надежда Васиљевна и брзо

устане. - Треба њега питати. Почекајте.

Хитро је истрчала из салона, шуштећи свијетложутом хаљином. За вратима

је зграбила Мишу за рамена, дотрчала с њиме до његове собе и тамо, стојећи

на вратима, задахтана од трчања и пригушена смијеха, једва долазећи до

гласа, рече:

- Сасвим, сасвим је узалудно молити те да не прислушкујеш: зар је баш

неопходно потребно да примијеним најстроже мјере?

Миша ју је обујмио око паса, привио главу на њезине груди и гласно се

насмијао. Тресао се од смијеха и од настојања да га пригуши. Сестра гурне

брата у собу, сједне крај врата на столац и надуши се смијати.

- Јеси ли чуо што је измислио онај твој Павле Васиљевич? - запитала га је. -

Пођи са мном у салон, али се не смијеш смијати. Питат ћу те пред њима, а ти

не смијеш пристати. Јеси ли схватио?

- Аха! - проциједи Миша и тури у уста крај рупчића да се не смије, али

узалуд.

- Кад ти буде смијешно, покриј лице рупчићем - са-

149вјетовала га је сестра и опет ухватила за раме и повела у салон.

Тамо га је смјестила у наслоњач, а сама је сјела крај њега на столац. Володин

их је увријеђено гледао, обо-ривши главу попут јањета.

112

- Ево - рекла је Надежда Васиљевна, показујући на брата - једва је суспрегао

сузе, јадни ђечак! Ја му замјењујем мајку, па је одмах помислио да ћу га

напустити.

Миша покрије лице рупчићем. Све му се тијело тресло. Да би прикрио

смијех, отегнуто је завапио:

- У-у-у!

Надежда Васиљевна загрлила га је, непримјетно ушти-нула за руку и рекла:

- Не плачи, мили мој, не плачи!

Мишу је неочекивано тако забољело да су му се у очима заискриле сузе.

Спустио је рупчић и срдито погледао сестру.

»Ђечак се ођедном наљутио«, мислио је Передо-нов, »почет ће и гристи; а

кажу да је људска слина отровна.«

Примакнуо се Володину да би се, у случају опасности, могао сакрити иза

њега. Надежда Васиљевна рекла је брату:

- Павле Васиљевич проси моју руку.

- Руку и срце - исправи је Передонов.

- И срце - скромно, али достојанствено рече Володин. Миша се покрије

рупчићем и, јецајући због суздржана

смијеха, рече:

- Не, немој поћи за њега, што ће тада бити са мном? Володин проговори,

због увреде и узбуђења, крешта-

вим гласом:

- Чудим се, Надеждо Васиљевна, што молите за допуштење својега брацу

који је, дакако, још ђечак. Чак и кад би изволио бити одрасли младић, и у

таквом бисте случају могли сами одлучити. А будући да га ви, Надеждо

Васиљевна, сада молите за допуштење, врло се чудим, чак сам и запањен.

- Чак је смијешно молити ђечака за допуштење -мрзовољно рече Передонов.

- А кога да питам? Тетки је ионако свеједно, а ја га морам одгајати, па како

ћу ако се за вас удам? Што

150

ће бити ако почнете с њим сурово поступати? Мишка, зар није истина да се

бојиш његове суровости?

- Не, Нађо - рече Миша, извирујући једним оком испод својега рупчића —

не бојим се ја његове суровости. Ма какви! Него се бојим да би ме Павле

Васиљевич размазио, да не би дао да ме пошаљеш у кут да стојим.

- Вјерујте ми, Надеждо Васиљевна - рече Володин притискујући руку на срце

- да нећу размазити Ми-шењку. Мислим, зашто бисмо дечка мазили? Бит ће

сит, ођевен, обучен - али мазити га не треба. Ја га такођер могу отјерати у кут,

113

и нипошто га не бих мазио. Могу чак и више. Будући да сте ви ђевојка, то јест

госпођица, било би вам незгодно, а ја га могу и шибом.

- Обоје ћете ме тјерати у кут да стојим - плачљиво рече Миша и опет се

покрије рупчићем. - Ето какви сте! Па још и шибом! Не, то ми се не свиђа.

Не, Нађо, не смијеш поћи за њега.

- Ето, дакле, чули сте. Одлучно вам кажем: не могу - изусти Надежда

Васиљевна.

- Врло ми је чудно, Надеждо Васиљевна, што тако поступате - рече Володин.

- Дошао сам к вама с потпуном наклоношћу, може се рећи с пламеном, а ви

ме одбијате, међу осталим, због браце. Ако ви сада због браце, друга ће због

сестрице, трећа због нећакиње, а можда и због било којег другог рођака, и

ни једна се неће хтјети удати, па ће се тако затрти људски род.

- Не узнемирујте се због тога, Павле Васиљевичу -рече Надежда Васиљевна -

свијету још не пријети таква опасност. Нећу се удавати без Мишина

пристанка, а он, како сте чули, не пристаје. Па и схватљиво је кад му већ

унапријед обећавате да ћете га тући. Тако бисте и мене онда лемали.

- Али, молим вас, Надеждо Васиљевна, зар мислите да бих ја себи допустио

такву неодгојеност! - очајно ускликне Володин.

Надежда Васиљевна се насмијеши.

- А ни сама не осјећам жељу да се удам - рече.

- Зар можда желите поћи у редовнице? - увријеђеним гласом запита је

Володин.

- Или у секту толстојеваца? - исправи га Передонов. -Гнојити земљу?

151- А зашто бих морала било камо отићи? - строго их запита Надежда

Васиљевна, устајући са својега мјеста. - Мени је и овђе добро.

Володин је такођер устао и, увријеђено напућивши усне, рекао:

- Након тога, ако Мишењка показује према мени такве осјећаје, а ви њега,

ћини се, питате за савјет, значи да морам отказати и сатове, јер како ћу сада

опет долазити кад је Мишењка према мени такав?

- Ама, зашто? - рече Надежда Васиљевна. - То је посве друга ствар.

Передонов је помислио да треба покушати госпођицу наговорити: можда ће

ипак пристати. И суморно рече:

- Добро промислите, Надеждо Васиљевна! Зашто одлучујете тако напречац?

Он је добар човјек, и мој пријатељ.

- Не - рече Надежда Васиљевна. - Што ту има да се мисли! Захваљујем вам,

Павле Васиљевичу, на указаној части, али не могу поћи за вас.

Передонов срдито погледа Володина и устане. Помислио је да је Володин

будала: није умио госпођици завт-јети главом.

Володин је оборене главе сједио у своме наслоњачу. Пријекорно је запита:

114

- Надеждо Васиљевна, је ли то ваша посљедња? Ех! Ако је тако - рече и

одмахне руком - нека вам Бог буде на помоћи. Таква је моја несретна

судбина. Ех! Момак је волио ђевојку, а она њега није вољела. Бог све види! Па

шта, неко ћу вријеме плакати, и готово.

- Доброг човјека нећете, а богзна на каквог ћете још наићи - поучно ће

Передонов.

- Ех! - уздахне још једном Володин и пође према вратима, али ођедном

одлучи да буде великодушан, па се врати да се рукује на растанку с

госпођицом, па чак и с Мисом који га је увриједио.

Передонов је на улици срдито гунђао, а Володин је цијелим путем

увријеђеним гласом размишљао као да блеји.

- Зашто си отказивао сатове? - промумља Передонов. - Зар си тако богат?

- Ардаљоне Борисичу, само сам казао да, ако је тако, морам отказати, а она

ми је извољела рећи да не

152

требам отказивати, а како ја ништа нисам одговорио, значи да је она мене

замолила да не отказујем. А како сада од мене зависи... Будем ли хтио,

отказат ћу, а не будем ли хтио - и даље ћу тамо ићи.

- Због чега би отказивао? - рече Передонов. - Иди као да ништа није било.

»Нека се ту бар мало окористи«, мислио је Передонов, »мање ће завиђети.«

Передонову је било тешко при души. Володин још није био збринут, па ће

морати с оба ока пазити на њега да не ступи у везу с Варваром. Још ће се

можда и Ада-менкова на њега наљутити што је ишао с Володином у прошњу.

Она има рођакињу у Петрограду, па ће јој писати и можда ће му нашкодити.

Ни вријеме није било лијепо. Небо се натмурило, гаврани су летјели и

грактали. Грактали су управо над Пере-доновљевом главом, као да му се

подругују и проричу нове, све веће неугодности. Передонов је омотао врат

шалом, јер је мислио да се по такву времену може лако прехладити.

- Павлушо, какво је то цвијеће? - запитао је показа-јући Володину жуте

цвијетке уз ограду у нечијем врту.

- То су, Ардошо, љутићи - тужно одговори Володин. Таквог је цвијећа, сјети

се Передонов, много и у

њихову врту. А какво је то страшно име? Можда је отровно. Ево, Варвара ће

га можда убрати, начупат ће цијелу киту, скухат ће га умјесто чаја, па ће га

отровати - чим дође декрет - отроват ће га да би могла подметнути

Володина. Можда су се већ договорили. Не зна он само тако како се зове тај

цвијет. А Володин је наставио.

- Нека јој Бог суди! Зашто ме је увриједила? Она чека аристократа, а не

мисли да и аристократа има свакаквих - могла би с којим доживјети много

115

неугодности; а обичан добар човјек могао би је усрећити. Поћи ћу у цркву,

запалит ћу свијећу за њезино здравље, помолит ћу се: »Дај Боже да добије

мужа пијаницу, да је туче, да је упропасти, па да је доведе на просјачки

штап.« Тада ће се сјетити мене, али ће бити већ касно. Шаком ће брисати

сузе и рећи: »Била сам будала што сам одбила Павла Васиљевича, не би ме

он тукао, био је добар човјек.«

153Ганут властитим ријечима, Володин се расплакао и рукама брисао сузе са

својих овнујских, избуљених очију.

- Разбиј јој ноћу стакла! - савјетовао га је Передо-нов.

- Бог био с њом! - жалосно рече Володин. - Још би ме ухватили. Него, какав

је оно ђечак! Господе Боже, што сам му учинио те је смислио да ми науди?

Зар се нисам бринуо за њега, а он, видиш како ми је подвалио! Кад је већ као

ђечак такав, реци, молим те, што ће још од њега постати?

- Да - срдито рече Передонов - с ђечаком ниси могао изаћи на крај. Ех, какав

си ми ти просац!

- Него шта? - одврати Володин. - Просац, него шта. Наћи ћу ја другу. Само

нека не мисли да ћу за њом плакати.

- Какав си ми ти просац! - задиркивао га је Передонов. - Па још си ставио и

кравату. Гураш се камо не спадаш. Просац!

- Да, ја сам просац, а ти си, Ардашо, проводаџија -разборито рече Володин. -

Ти си ми давао наде, а ниси знао снубити. Какав си ми ти проводаџија!

Живо су се почели међусобно задиркивати и дуго су се прекоравали, али

тако да се чинило као да се договарају о важној ствари.

Пошто је испратила госте, Надежда Васиљевна вратила се у салон. Миша је

лежао на дивану и гласно се смијао. Сестра га је ухватила за раме, дигла га с

дивана и рекла:

- Заборавио си да се не смије прислушкивати. Подигла је руке и хтјела

саставити мале прсте, али се

изненада насмије и мали се прсти не саставише. Миша полети к њој, загрли

је и дуго се још смијаху.

- Ипак, за прислушкивање ћеш ићи у кут — рекла је.

- Нећу — рече Миша. - Избавио сам те од просца, мораш ми бити још и

захвална.

- Тко је кога избавио? Јеси ли чуо како су се спремали да те ишибају? Одлази

у кут!

- Бит ће боље да се ту још мало задржим - рече Миша. Клекнуо је до

сестриних ногу и положио јој главу на

116

кољена. Она га је миловала и шкакљала. Миша се смијао, пузећи на

кољенима по поду. Сестра га је изненада одгурнула и сјела на диван. Миша је

остао насред собе. Неко је вријеме клечао и молећиво гледао сестру. Она

154

је удобније сјела, дохватила књигу као да ће читати, али је кришом

проматрала брата.

- Већ сам се уморио - жалосно је рекао.

- Нитко те не држи, сам устани! - одговори му сестра, смијешећи се иза

књиге.

- Доста сам кажњен, опрости ми - молио је Миша.

- Зар сам те натјерала да клечиш? - тобоже равнодушним гласом упита

Надежда Васиљевна. - Што ми досађујеш!

- Нећу устати док ми не опростиш.

Надежда Васиљевна се насмије, одложи књигу и ухвати Мишу за раме, па га

привуче себи. Он врисне и загрли је узвикујући:

- Павлушина младенка!

155XВИ

Црнооки ђечак обузео је све Људмилине мисли. Често је о њему говорила, и

са својима и са знанцима -кадикад посве неумјесно. Готово сваку ноћ сањала

га је, понекад скромнога, обичног, али чешће у неком чудном и

фантастичном положају. Њезино приповиједање о тим сновима постало је

тако уобичајено да су сестре убрзо саме почеле да'је свако јутро испитују што

је ноћас сањала о Саши.

Сматрење о њему заузимало је све њезино слободно вријеме.

Људмила је наговорила сестре да у неђељу позову Коковкину, кад буде ишла

од литургије, па да је што дуже задрже. Хтјела је затећи Шашу самога.

Људмила неће ићи у цркву.

- Реците јој да сам заспала - напућивала је сестре.

Сестре су се смијале њезиној намисли, али су, дакако, пристале. Живјеле су у

великој слози. Па и одговарало им је да се Људмила бави ђечаком, а да њима

препусти праве момке.

Учиниле су како су обећале; након литургије позвале су Коковкину.

Дотле се Људмила сасвим спремила да изађе, дотјерала се укусно и лијепо,

намирисала са њежном и нечујном Аткинсоновом штрцаљком, у један је џеп

ставила неначету бочицу парфема, а у други малени распршивач и

притајила се крај прозора, иза салонских застора, како би из засједе могла

виђети долази ли Коковкина. Још је прије била намислила да са собом

понесе парфем -намирисат ће гимназијалца да не заудара на одвратну

латинштину, тинту и ђечачку обијест. Људмила је вољела парфеме,

117

наручивала их чак из Петрограда и много их трошила. Вољела је мирисаво

цвијеће. Њезина је соба

156

увијек угодно мирисала, било чиме - цвијећем, парфемима, бором, а у

прољеће свјежим брезовим гранама.

Ево и сестара, а с њима иде и Коковкина.

Људмила је весело протрчала кроз кухињу до вратница, па споредном

улицом, да је не примијети Коковкина. Весело се смјешкала, брзо је ишла

према Коковки-ниној кући и несташно махала бијелим сунцобраном.

Расположио ју је топао јесенски дан, па се чинило да са собом носи и око себе

шири свој карактеристични дух весеља.

У Коковкининој кући служавка јој је рекла да госпође нема код куће.

Људмила се гласно насмије и пошали се с ђевојком румених образа која јој је

отворила врата.

- Можда ме вараш? - говорила је. - Можда се твоја госпођа преда мном

скрива?

- Хи-хи, зашто да се скрива? - кроз смијех је одговорила слушкиња. - Ако не

вјерујете, пођите сами у собе и погледајте.

Људмила је завирила у салон и несташно викнула:

- Је ли ту тко жив? А, гимназијалац!

Шаша је провирио из своје собе, угледао Људмилу и обрадовао се; због

његових радосних очију Људмила се још више развеселила. Упитала је:

- А гђе је Ољга Васиљевна? Шаша одговори:

- Није код куће. Још није дошла. Некамо је отишла из цркве. Ја сам се, ево,

вратио, а ње нема.

Људмила се претварала да се чуди. Махала је сунцобраном и зловољно

рекла:

- Па како, већ су сви дошли из цркве. Сви сједе код куће, а оне коју тражиш

нема код куће. Зашто се ви, млади гимназијалце, тако узнемирујете што

старица не сједи код куће?

Шаша се насмијеши шутећи. Веселио се Људмилину гласу и Људмилину

звонком смијеху. Мислио је како би се што спретније понудио да је прати, па

да остане с њом барем неколико часака, да је види и чује. - Али Људмила није

мислила отићи. Лукаво се насмијешила, погледала Шашу и рекла:

- Зашто ми, драги младићу, не понудите да сједнем? Баш сам се уморила!

Дајте да се бар мало одморим.

157Ушла је у салон, смијући се и гледајући Шашу умилно, њежно и

проницаво. Шаша се збунио, поруменио и обрадовао: бит ће с њим неко

вријеме!

118

- Хоћете ли да вас намиришем? - живо га упита Људмила. - Хоћете ли?

- Их, какви сте! - рече Шаша. - Тек сте дошли, а већ бисте ме задавили1.

Зашто сте тако сурови?

Људмила се гласно насмије и забаци на наслон наслоњача.

- Задавити! - ускликне она. - Како сте бедасти! Сасвим сте ме погрешно

схватили. Нећу вас рукама давити, него намирисати парфемом.

Шаша се насмије и рече:

- Аха, парфемом! А како је испало!

Људмила је из џепа извукла распршивач, неко је вријеме вртјела пред

Сашиним очима лијепу стаклену посудицу тамноцрвене боје са златним

шарама, с брончаном капицом и с лоптицом од гутаперке и рекла:

- Видите, купила сам нови распршивач.

Затим је из другога џепа извукла повећу бочицу с парфемом и с тамном и

шареном етикетом - паришки Херлинов Пао-Роса. Шаша рече:

- Ваши су џепови заиста дубоки! Људмила весело одговори:

- Али не очекујте ништа више; нисам донијела папрењака.

- Папрењака - понови Шаша смијешећи се. Знатижељно је проматрао како

Људмила отвара бочицу с парфемом и запита:

- А како ћете га налити без лијевка?

- Донесите ми лијевак.

- Немам га - збуњено рече Шаша.

- Радите како знате, само дајте ми лијевак - смијући се настави Људмила.

- Узео бих од Малање, али њезин је за петролеј. Људмила се весело

закикотала.

- Ех, ви, несналажљиви младићу! Дајте ми комадић папира, ако вам није

жао.

- Ах, па да! - радосно кликне Шаша. - Папир се може савити. Одмах ћу га

донијети.

1 Игра ријечи: душит значи и давити и парфимирати.

158

Шаша потрчи у своју собу и одонуд повиче:

- Може ли из биљежнице?

- Свеједно - весело се одазове Људмила. - Можете истргати и из књиге, из

латинске граматике. Неће ми бити жао.

Шаша се насмије и довикне:

- Не, не! Радије ћу из теке.

Нашао је чисту биљежницу, истргао из средине лист и хтио отрчати у салон,

али Људмила је већ стајала на вратима.

- Може ли се к теби, домаћине? - враголасто рече.

119

- Изволите, баш ми је драго! - весело викне Шаша. Људмила је сјела за његов

стол, савила лијевак од

папира и озбиљно забринутог лица стала прелијевати парфем из бочице у

распршивач. Папирнати лијевак смочио се и потамнио у доњем дијелу, на

оној страни којом је текла текућина. Миришљива текућина задржавала се

кратко вријеме у лијевку и полагано отјецала. Замири-сао је топао и сладак

ружин мирис, помијешан с оштрим задахом алкохола.

Људмила је у распршивач улила пола парфема из бочице и рекла:

- Бит ће доста.

Почела је затварати распршивач. Затим је згужвала мокар папир и

протрљала га између дланова.

- Помириши - рекла је Саши и приближила длан његову лицу.

Шаша се нагнуо, зажмирио и помирисао. Људмила се насмијала, лагано га

дланом ударила по уснама и задржала руку на његовим устима. Шаша се

зарумени и њежним додиром дрхватих усна пољуби њезин топли, мирисни

длан. Људмила уздахне, разњежен израз прелети њезиним дражесним

лицем, а онда се опет јави уобичајени израз сретнога весеља.

- Е, сада пази, попрскат ћу те - рекла је и стисла лоптицу од гутаперке.

Бризнуо је мирисан облачић, распршио се и раширио по зраку и по

Сашиној блузи. Шаша се смијао и послушно се окретао, како га је Људмила

гурала.

- Лијепо мирише, зар не? - питала га је.

- Врло угодно - весело одговори Шаша - А како се зове?

159- Којешта, неспретњаковићу! Прочитај на бочици па ћеш знати - рекла је

задиркујући га.

Шаша прочита и рече:

- Мирише на ружино уље.

- Уље! - пријекорно рече Људмила и лако удари Шашу по леђима.

Шаша се насмије и зажвижди, плазећи вршак језика смотан попут трубе.

Људмила је устала да прегледа Сашине школске књиге и биљежнице.

- Могу ли погледати? - запитала га је.

- Изволите - рече Шаша.

- Гђе су ти јединице и нуле? Покажи! Шаша увријеђено одврати:

- До сада још нисам имао таквих бисера.

- Лажеш - одрјешито рече Људмила. - И ти си сигурно добио који топ. Само

си их прикрио.

Шаша се смјешкао и шутио.

- Зацијело су вам досадили латински и грчки - рече Људмила.

120

- Нису, зашто? - одговори Шаша, али се виђело да већ сам разговор о школи

буди у њему уобичајену досаду. - Досадно је бубати - признао је - али не

смета, имам добро памћење. Волим рјешавати задатке.

- Дођи к мени сутра послије обједа - рече Људмила.

- Хвала лијепа, доћи ћу - зацрвењевши се, одврати Шаша.

Било му је угодно што га је Људмила позвала.

- Знадеш ли гђе станујем? Хоћеш ли доћи? - питала га је Људмила.

- Знам. Хоћу, доћи ћу.

- Свакако дођи - строго понови Људмила. - Чекат ћу те, чујеш ли?

- А ако будемо имали много задаћа? - рече Шаша, више због савјесности

него што је заиста мислио да неће доћи након наставе.

- Није важно, ипак дођи - није попуштала Људмила. -Можда те неће набити

на колац.

- А зашто? - запита Шаша смијешећи се.

- Па тако, није важно. Дођи, којешта ћу ти испричати, којешта ћу ти

показати - говорила је Људмила, поскаку-

160

јући и пјевушећи, натежући сукњу и ширећи ружичасте прсте. - Дођи,

мили мој, сребрни, позлаћени! Шаша се насмије.

- Испричајте ми данас - замоли је.

- Данас не могу. Како да ти данас кажем? Онда не би сутра дошао, рекао би

да немаш зашто.

- Добро, свакако ћу доћи, ако ме пусте.

- Ма што причаш! Дакако да ће те пустити. Не држе те ваљда на ланцу?

Опраштајући се, Људмила пољуби Шашу у чело и подигне руку до

Сашиних уста: морао ју је пољубити. Шаша би врло радо још једном

пољубио ту бијелу, њежну руку, али се некако стидио. Како да не поцрвени?

Људмила је одлазила лукаво и њежно насмијешена.

Неколико се пута осврнула.

»Како је мила!« - мислио је Шаша.

Остао је сам.

»Како је брзо отишла!« - мислио је. »Наједном се покупила, није ми дала

времена ни да се приберем, и већ је нема. Могла је још мало остати!« -

мислио је Шаша, а било га је стид што се није понудио да је отпрати.

»Прошетао бих се мало с њом!« - сањарио је Шаша. »Не бих ли је још могао

стићи? Је ли већ далеко? Кад бих потрчао, достигао бих је«.

»Можда би ми се наругала?« - мислио је даље Шаша. »А можда бих јој

сметао?«

121

Није се одлучио да за њом потрчи. Било му је некако тешко и неприлично.

На уснама му се полагано губио њежни осјет од пољупца, а на челу му је

горио њезин цјелов.

»Како њежно цјелива!« - сањарски се сјећао Шаша. »Управо као мила

сестрица.«

Саши су поцрвењели образи. Осјећао је слаткоћу, али и стид. Родиле су се

нејасне сањарије.

»Кад би ми бар била сестра!« - разњежено је маштао Шаша. »Могао бих јој

прићи, загрлити је, рећи коју њежну ријеч. Звао бих је: Људмилице, милена!

Или којим другим сасвим посебним именом. Бубица или вилин-коњиц. И

она би се одазивала. То би била права радост!«

»Али, ето«, тужно је мислио Шаша, »није ми ништа. Мила је, али ми није

ништа. Дошла је и прошла, и више о њој, по свој прилици, нећу ни мислити.

Само је иза себе оставила

11 Мали злодух

161слатки мирис јоргована и ружа, и осјећај двају њежних цјелова, и нејасан

немир у души који рађа слатко сањарење, као вал Афродиту.«

Коковкина се брзо вратила.

»Фуј, како овђе јако мирише! - рекла је.

Шаша се зацрвенио.

- Била је овђе Људмилица - рече - али вас није нашла, мало је посједила,

намирисала ме и отишла.

- Каквих ли њежности! - рече старица чудећи се. -1 већ је Људмилица!

Шаша се збуњено насмије и побјегне у своју собу. Коковкина је помислила

како су заиста те сестрице Рути-лове веселе и срдачне ђевојке које и старо и

младо очаравају својом љубезношћу.

Сутрадан ујутро Шаша је весело помислио како је позван у госте. Код куће је

нестрпљиво чекао објед. Послије обједа, румен од збуњености, замолио је Ко-

ковкину за допуштење да до седам сати буде код Рутиловљевих. Коковкина

се зачудила, али му је допустила.

Шаша је весело отрчао, а прије тога се помно почешљао, па чак и намазао

косу помадом. Радовао се, а понешто био и узбуђен, као да очекује нешто

врло важно и мило. Било му је драго мислити како ће доћи, пољубити

Људмили руку, а она ће га пољубити у чело, и како ће затим, кад буде

одлазио, опет бити истих таквих пољубаца. Слатко је сањарио о Људмилиној

бијелој, њежној руци.

Шашу су већ у предсобљу дочекале све три сестре. Ионако су радо сједиле

крај прозора гледајући на улицу, па су га тако опазиле још издалека. Веселе,

122

лијепо ођевене, гласно цвркућући, окружиле су га жестоком вијавицом

весеља, а њему је одмах с њима постало угодно и лако.

- Ево га, тог младића, тајанственог човјека! - радосно је ускликнула Људмила.

Шаша јој пољуби руку, а то је учинио спретно и врло радо. Уједно је пољубио

руку и Дарји и Валерији - није их смио мимоићи - а установио је да је и то

врло угодно. Било му је још угодније кад су га све три пољубиле у лице -

Дарја гласно, али равнодушно, као да љуби даску, Валерија њежно,

оборивши лукаве очице, лагано захихо-

162

лавши и лагано га додирнувши радосним уснама, као да му је на лице пао

њежан, мирисав јабучни цвијет, а Људмила га је цмокнула радосно, весело и

чврсто.

- Он је мој гост - одлучно је рекла, ухватила Шашу за раме и повела га у своју

собу.

Дарја се одмах разљутила.

- Кад је твој, онда се и љуби с ниме - срдито је викнула. - Нашла си своје

злато! Нитко ти га неће отети!

Валерија није ништа рекла, само се насмијешила: баш је занимљиво

разговарати с ђечаком! Шта он зна?

У Људмилиној соби било је пространо, весело и свијетло због двају великих

прозора окренутих врту, који су били застрти прозирним жућкастим тилом.

У соби је угодно мирисало. Све су ствари биле отмјене и свијетле. Столци и

наслоњачи били су пресвучени златножутом, тканином с бијелом, једва

примјетном шаром. Биле су ту разнолике бочице с парфемом, с мирисним

водицама, стакленке, кутијице, лепезе и неколико француских и руских

књига.

- Ноћас сам те сањала - хихоћући је говорила Људмила. - Као да си пливао

крај градског моста, а ја да сам те упецала на удицу.

- И ставили сте ме у кутију, зар не? - насмијешено запита Шаша.

- Зашто у кутију?

- Него камо?

- Камо? Повукла сам те за уши и бацила натраг у рјечицу.

Људмила се гласно и дуго кикотала.

- Гле, гле, какви сте! - рече Шаша. - А што сте ми данас хтјели рећи?

Људмила се смијала и ништа није одговарала.

- Очито сте ме преварили - досјетио се Шаша. - А обећали сте да ћете ми још

нешто показати - пријекорно рече.

- Показат ћу ти! Хоћеш ли јести? - запита га Људмила.

- Обједовао сам - рече Шаша. - Ви сте права варалица!

123

- Зар ми је нужно да те обмањујем? Чини ми се да заудараш на помаду, зар

не? - изненада упита Људмила.

Шаша се заруменио.

163- Не трпим помаду! — зловољно рече Људмила. -Намазана госпођица!

Прошла је руком по његовој коси, замастила руку и лупнула га дланом по

лицу.

- Молим те да се не мажеш помадом! - рече. Шаша се збунио.

- Па, добро, нећу - рекао је. - Како сте строги! А сами сте се намирисали

парфемом!

- Једно је парфем, а друго је помада, бенице! То се не може успоредити -

увјерљивим гласом рече Људмила. - Никада се ја не мажем помадом. Чему је

потребно лијепити косу? Парфем је нешто посве друго. Дај да и тебе

намиришем. Хоћеш ли? Намирисат ћу те јоргованом. Хоћеш ли?

Било му је драго мислити како ће кући доћи намирисан, па ће се Коковкина

опет зачудити.

- Тко хоће? - поново упита Људмила и у руке узме бочицу са штрцаљком, па

упитно и лукаво погледа Шашу.

- Ја - понови Шаша.

- Желиш ли?

Шаша и Људмила весело су се кикотали.

- Зар се не бојиш да ћу те задавити? — упита Људмила. - Сјећаш ли се како

си се јучер бојао?

- Ничега се нисам бојао - одврати Шаша нагло пла-нувши.

Људмила се насмије, задиркујући ђечака, па га стане штрцаљком

парфимирати. Шаша јој захвали и опет пољуби руку.

- И молим те, ошишај се! - строго му рече Људмила. -Зар је лијепо имати

увојке? Само се коњи плаше чешљања.

- Па, добро, ошишат ћу се - пристаде Шаша. - Страшно сте строги! Коса ми

је кратка, пола палца, инспектор ми још уопће није приговорио за косу.

- Ја волим подшишане младиће, запамти то - важно рече Људмила и

запријети му прстом. - Иако ти нисам инспектор, мораш ме слушати.

Од тога доба Људмила се навикла да ради Шаше све чешће залази

Коковкиној. Настојала је, особито испрва, да долази кад Коковкина није код

куће. Каткад се служила и лукавш.тинама да би старицу измамила из куће.

Дар ја јој једном рече:

164

- Ех, ти, плашљивице! Бојиш се старице. Отиђи к њој и изведи га на шетњу.

124

Људмила ју је послушала и почела је долазити кад год је била воља. Кад би

Коковкину нашла код куће, мало би с њом посједила и повела Шашу на

шетњу, али би га задржала само кратко вријеме.

Људмила и Шаша брзо су се спријатељили; то је пријатељство било њежно

али узбудљиво. Шаша није примјећивао да је Људмила у њему побудила

преране, још нејасне тежње и жеље.

Шаша је често љубио Људмили руку и танка, гипка запешћа покривена

њежном, еластичном кожом. Кроз њезино жућкасторужичасто ткиво

просијавале су модре жилице. Кад би заврнуо њезине широке рукаве, могао

јој је љубити дугу, складну подлактицу све до лакта.

Шаша би понекад затајио пред Коковкином даје била Људмила код њега. Не

би лагао, само би прешутио. А и није било згодно да лаже: слушкиња би

могла рећи. Али Саши није било лако ни да шути о Људмилиним

посјетима: Људмилин смијех одзвањао му је у ушима. Радо би с киме о њој

поразговарао, али се некако срамио да о њој говори.

Брзо се спријатељио и с осталим сестрама. Свима је љубио руке, па их је

убрзо почео чак и називати Да-шењка, Људмилица и Валеријица.

165XВИИ

Кад је Људмила једног дана срела Шашу на улици, рекла му је:

- Сутра директоричина старија кћи слави имендан. Хоће ли поћи твоја

старица?

- Не знам - рече Шаша.

У његовој се души радосно пробудила нада, па чак и не толико нада колико

жеља: Коковкина ће отићи, а Људмила ће у тај час доћи и неко вријеме бити

с њим.

Увечер је подсјетио Коковкину на сутрашњи имендан.

- Готово сам заборавила - рече Коковкина. - Отићи ћу. То је тако драга

ђевојчица.

И заиста, чим се Шаша вратио из гимназије, Коковкина је отишла

Хрипачима. Шаша се радовао што је овога пута он помогао да Коковкина оде

из куће. Био је увјерен да ће Људмила смоћи времена да дође.

Тако је и било. - Људмила је дошла. Пољубила је Шашу у лице, пружила му

руку да је пољуби, весело се насмијала, а он се заруменио. Из Људмилине

ођеће ширио се влажан, сладак, цвјетни мирис ружмарина и путени, сладо-

страсни мирис перунике, отопљен у слатко-сањарским ружама.

Људмила је донијела уску кутију, омотану танким папиром кроз који је

просијавала жућкаста шара. Сјела је, кутију је положила на кољена и лукаво

погледала Шашу.

- Волиш ли датуље? - запитала је.

125

- Цијеним их - одговори Шаша уз веселу гримасу.

- Ево, да те угостим - важно рече Људмила. Отворила је кутију и рекла:

- Једи!

Сама је узимала из кутије комад по комад, стављала

166

их Саши у уста и након сваке датуље нукала га да јој љуби руку. Шаша рече:

- Уста су ми слатка.

- Не смета што су слатка, љуби само до миле воље -весело одговори

Људмила. - Нећу се увриједити.

- Бит ће боље да вас сву ођедном изљубим. И пружи руку за датуљом.

- Преварит ћеш, преварит ћеш - викне Људмила, брзо затвори кутију и

удари Шашу по прстима.

- Па што? Поштен сам ђечак, нећу вас преварити -увјеравао ју је Шаша.

- Не, не, не вјерујем ти - тврдила је Људмила.

- Па, добро, хоћете ли да вас најприје изљубим?

-4 То је већ друга ствар - весело рече Људмила. -Љуби!

Испружила је руку према Саши. Шаша је прихватио њезине дуге, танке

прсте, пољубио је руку једном и, лукаво се смијешећи, запитао а да јој није

испустио руку:

- А нећете ли ви мене преварити, Људмилице?

- Зар сам ја непоштена? - весело одврати Људмила. - Не бој се, нећу те

преварити, љуби и не сумњај!

Шаша се надвио над њезину руку и почео ју је брзо цјеливати; сву је руку

обасуо цјеловима и звучно цмо-као, широко отворивши уста. Било му је

драго што је се може толико наљубити. Људмила је позорно бројила по-

љупце. Набројила их је десет и рекла:

- Неспретно ти је док стојиш, мораш се сагибати.

- Па кад је тако, намјестит ћу се удобније - рече Шаша.

Клекне и ревно настави цјеливати њену руку.

Шаша је радо јео. Свиђало му се што га Људмила гости слатким. Због тога ју

је још њежније љубио.

Људмила је попрскала Шашу сладуњаво-миришљивим парфемом. Његов

слатки, снажни мирис који изазива вртоглавицу, магловито-свијетао као

рана али грешна зора која се злати иза бијеле сумаглице, изненади Шашу.

Шаша рече:

- Какав је то необичан парфем?

- Пробај на руци - савјетовала га је Људмила. Пружи му четвртасту,

нескладну бочицу заобљених

126

бридова. Шаша је погледа према свјетлу. У њој је била изразито жута,

свијетла текућина. На бочици је била велика,

167шарена етикета с француским натписом: Пиверова циклама. Шаша

ухвати плитак стаклен чеп, извади га и поми-риса парфем. Затим учини

онако како је чинила Људмила: длан положи на грлић бочице, брзо је

преврне и опет постави да стоји као и прије, протрља на длану проливене

капљице цикламе и пажљиво помириса - алкохол је исхлапио, а остала је

чиста мирисна твар. Људмила га је гледала с очекивањем које ју је

узбуђивало. Шаша неодлучно рече:

- Помало мирише на зашећерену стјеницу.

- Но, но, молим те, не лупетај! - зловољно рече Људмила.

И она узме парфем на длан и помириса. Шаша понови:

- Истина је, на стјеницу.

Људмила нагло плане, и то тако да јој у очима засјаше сузице, удари Шашу

по лицу и викне:

- Ех, ти, злочести дечко! Ево ти за стјеницу.

- Добро си ме лупила! - рече Шаша, насмије се и пољуби Људмили руку. -

Зашто се тако љутите, голубице Људмилице? Што мислите, на што

мирише?

Није се расрдио због ударца, Људмила га је била сасвим очарала.

- На што? - запита Људмила и зграби Шашу за ухо. -Ево, одмах ћу ти

показати на што, само ћу те најприје добро повући за ухо.

- Јој, јој, јој, драга моја Људмилице, нећу! - говорио је Шаша, мрштећи се од

бола и свијајући се.

Људмила је испустила зацрвењено ухо, њежно привукла Шашу себи, посјела

га себи на кољена и рекла:

- Слушај! У циклами су три мириса: биједни цвијетак мирише на слатку

амброзију, то је за пчеле радилице. И сара знаш да се тај цвијет руски зове

дрјака1.

- Дрјака - смијући се понови Шаша. - То је смијешно име.

- Не смиј се, враголане - рече Људмила, па га ухвати за друго ухо и настави: -

Слатка амброзија, а над њом зује пчеле! Зар то није весело? А мирише још и

на слатку ванилију, али то није ради пчела, већ ради онога о коме се сањари,

то је жеља, цвијетак и над њим златно сунце. А трећи њезин мирис мирише

на њежно, слатко

1 Циклама, дрјака, подсјећа на дрјак, смеће.

168

тијело за онога тко воли, а то је љубав- биједни цвијетак и подневна тешка

јара. Пчела, сунце, јара - схваћаш ли, срце моје?

127

Шаша је шутке кимнуо главом. Његово тамнопутно лице горјело је, а дуге

тамне трепавице трептале су. Људмила се сањарски загледала у даљину,

црвена у лицу, и наставила:

- Њежна и сунчана циклама развесељује, изазива жеље од којих је слатко и

хвата те стид, она бурка крв. Схваћаш ли, сунашце моје, када ти је тако

слатко и радосно и болно да би најрадије заплакао? Схваћаш ли? Ево, таква је

она.

Дугим пољупцем припила се уз Сашине усне...

Људмила је замишљено гледала преда се. Лукави осмијех изненада јој

прелети преко усана. Лагано одгурне Шашу и упита га:

- Волиш ли руже?

Шаша уздахне, отвори очи, слатко се насмијеши и шапне:

- Волим.

- Велике? - запита Људмила.

- Свакакве, и велике и мале - брзо рече Шаша и спретним ђечачким

кретњама устане с њезиних кољена.

- А волиш ли розине1? - њежно га запита Људмила, а звонки глас дрхтао јој

је од притајена смијеха.

- Волим - брзо одговори Шаша., Људмила се насмије и зацрвени.

- Бенице, ружице волиш, а нема тко да их убере -ускликнула је.

Обоје су се насмијали и зарумењели.

Невина узбуђења представљала су Људмили главни чар њихове везе.

Узбуђивали су се, али су били далеко од грубих, одвратних остварења...

Почеше се препирати тко је јачи. Људмила рече:

- Па макар си и јачи, није важно. Ради се о спретности.

- Па и спретнији сам - хвастао се Шаша.

- Види, види! Спретнији си!

Дуго су се препирали. Напосљетку Људмила предложи:

- Па, добро, хајде да се боримо! Шаша се насмије и подругљиво рече:

1 Игра ријечи; розочик је и ружица и врста колача у облику руже.

169- А како бисте ви то мене свладали? Људмила га почне шкакљати.

- Зар тако? - насмије се он и кликне, извуче се из њезиних руку и обухвати је

око паса.

Почело је натезање. Људмила је одмах увиђела да је Шаша јачи. Силом га

неће моћи свладати, па је, онако спретна, увребала погодну прилику,

подметнула му ногу и срушила га. Пао је, али је за собом повукао и њу.

Људмила се, међутим, спретно измакла и притиснула га на под. Шаша је

очајно повикао:

- То је непоштено!

128

Људмила му је кољенима притиснула трбух, а рукама га потискивала на под.

Шаша се очајнички извлачио. Људмила га је опет почела шкакљати. Сашин

звонки смијех мијешао се с њезиним смијехом. Смијех ју је присилио да га

пусти. Пала је на под смијући се. Шаша скочи на ноге. Зајапурио се и

расрдио.

- Русалко1! - крикнуо је.

А русалка је лежала на поду и смијала се.

Људмила је опет посјела Шашу себи на кољена. Уморни од борбе, весело су

и присно гледали једно другому у очи и смијешили се.

- Тежак сам вам - рече Шаша. - Згњечит ћу вам кољена. Бит ће боље да ме

пустите.

- Ништа за то, само сједи! - њежно одговори Људмила. - Па сам си говорио

да се волиш мазити.

Погладила га је по глави. Њежно се приљубио уз њу. Људмила рече:

- А и лијеп си, Шаша!

Шаша се зацрвени и насмије.

- Само измишљате.

Збуњивали су га разговори и мисли о љепоти који су га се изравно тицали;

никада није био знатижељан сматрају ли га људи лијепим или ружним.

Људмила штипне Шашу за образ. Шаша се насмијеши. На његову се образу

појави црвена мрља. Било му је угодно. Људмила га уштине и за други образ.

Шаша се није противио. Само је ухватио њезину руку, пољубио је и рекао:

1 Водена вила.

170

- Будете ли ме штипали, бољет ће ме, а и ви ћете нажуљати прсте.

- Види га! - рече Људмила. - Боли га, а воли се миловати.

- Немам времена, имам много задаћа. Помилујте ме још мало, за срећу, да

грчки одговорим за пет.

- Показујеш ми врата! - рече Људмила. Ухватила га је за руку и подигла му

рукав више лакта.

- Зар ћете ме тући? - запита Шаша, црвенећи се, збуњен и свјестан своје

кривице.

Али Људмила се дивила његовој руци и окретала је.

- Како имаш лијепе руке! - рекла је гласно и радосно, и наједном му пољуби

лакат.

Шаша се зацрвени и тргне руку, али Људмила ју је чврсто држала и

пољубила је још неколико пута. Шаша је умукнуо, оборио очи: на његовим

свјежим и полуна-смијешеним уснама бијаше необичан изражај, а врели

образи подно његових густих трепавица почеше блијеђети.

129

Опростише се. Шаша је отпратио Људмилу до враташца. Ишао би и даље,

али му није дала. Зауставио се на враташ-цима и рекао јој је:

- Дођи чешће, мила моја, донеси ми медењака без броја.

Први пут изречено »ти« зазвучало је Људмили попут њежна миловања.

Страствено загрли Шашу, пољуби га и утекне. Шаша је стајао као укопан.

Шаша је био обећао да ће доћи. Прошло је утврђено вријеме, а Шаше није

било. Људмила је нестрпљиво чекала, грозничаво се врпољила, чезнула,

гледала кроз прозор. Сестре су јој се подсмјехивале. Она је срдито и узбуђено

говорила:

- Какве сте! Оставите ме на миру!

Затим их је жестоко псовала што се смију. Већ је било очито да Шаша неће

доћи. Људмила је заплакала од срџбе и жалости.

- Ој, јој, јаднице, ој, јој плачљивице! - задиркивала ју је Дар ја.

Људмила, обузета болом, заборави да се на њих срди што је задиркују, па

јецајући тихо проговори:

- Она стара одвратна вјештица не пушта га, држи га под сукњом да учи

грчки.

171С прилично грубим суосјећањем Дарја рече:

- Па и он је неспретњаковић, не зна побјећи.

- Кад си се сплела с клинцем - презирно каза Валерија. Иако су се обје сестре

подсмјехивале Људмили, сажа-

љевале су је. Међусобно су се вољеле, њежно али не претјерано. Била је то

површна њежна љубав! Дарја рече:

- Што имаш од тога што плачеш? Ћему да због балавца исплачеш очи?

Може се рећи да се враг спетљао с момком.

- Тко је тај враг? - нагло подвикне Људмила, јако се зацрвењевши.

- Па ти, душо! - мирно одговори Дарја. - Иако си млада и тек...

Дарја није изговорила до краја, само је продорно зажвиждала.

Глупости! - каза Људмила гласом који је чудно зазвучао.

Необичан, окрутан осмијех озарио је њезино лице кроз сузе, попут сунчане

зраке што живо букти кроз посљедње капи испадале кише.

Дарја је зловољно упита:

- Па што је на њему занимљиво, молим те, кажи? Људмила, која се још

чудно смијешила, замишљено и

полагано одговори:

- Како је лијеп! И колико има у њему неистрошених могућности!

- То је барем јефтино - одлучно рече Дарја. - Тога има у свих ђечака.

- Не, није јефтино - љутито одврати Људмила. - Други су прљави.

- А он је чист? - запита Валерија, немарно изговоривши ријеч »чист«.

130

- Ма што ти знаш! - подвикне Људмила, али одмах настави тихо и сањарски

говорити: - Невин је.

- Наравно! - подругљиво рече Дарја.

- Од свих ђечака најбоље је грађен - говорила је Људмила. - Има тек

четрнаест-петнаест година. Још ништа не може и заправо не схваћа, а све већ

наслућује, несумњиво све. И нема оне гадне браде.

- То је велик ужитак! - пренемажући се, презирно рече Валерија.

172

Била је жалосна. Чинило јој се да је малешна, слаба, њежна, па је завиђела

сестрама, особито Дарји због весела смијеха, па чак и Људмили због њезина

плача.

- Ви ништа не схваћате. Уопће га не волим онако како мислите. Боље је

вољети ђечака него се заљубити у гадно, бркато лице. Ја њега волим невино.

Не требам од њега ништа.

- Ништа не требаш, а зашто га онда натежеш? - грубо се изрази Дарја.

Људмила се зацрвени, а на њезино лице тешко падне изражај кривице.

Дарји се сажали па приђе Људмили, загрли је и рече:

- Не срди се! Нисмо мислиле ништа зло.

Људмила опет заплаче, наслони главу на Дарјино раме и тужно рече:

- Знам да се немам чему надати, али да се барем мало помази са мном,

барем онако, на неки начин...

- Ма што тугујеш? - љутито рече Дарја, удаљи се од Људмиле, подбочи се и

звонко запјева:

Вечерас сам свога драгог Задржала код себе.

Валерија се звонко и њежно насмије. И Људмили очи постадоше веселе и

похотне. Нагло оде у своју собу, попрска се грожђаном водицом, а узбудљив,

сладак и похотан мирис прожме је заводљивим гријехом.

Изашла је на улицу нагиздана и узбуђена, а мирисала је бестидним чаром

гријеха. »Можда ћу га срести«, мислила је. И сусрела га је.

- Красан си ми - пријекорно и радосно викне. Шаша се збунио и обрадовао.

- Нисам имао времена - збуњено рече. - Непрестано сам имао задаће,

непрестано сам морао учити, кад ти кажем, нисам имао времена.

- Лажеш, милени! Пођимо одмах.

Нећкао се смијешећи, али по свему се виђело да му је драго што га Људмила

води са собом. Људмила га доведе у своју кућу.

- Довела сам га! - усхићено довикне сестрама и, држећи Шашу за раме,

одведе га у своју собу.

- Чекај, одмах ћу се с тобом обрачунати -запријети

173и закрачуна врата. - Ево, сад те нитко неће моћи заштитити.

131

Зађенувши руке за појас, Шаша је неспретно стајао насред њезине собе; било

му је необично, али и драго. Мирисало је слатко, на некакав нови парфем,

благдански, али га је у том мирису нешто вријеђало и надраживало му

живце попут додира веселих, живахних и неугодних змијица.

174

XВИИИ

Передонов се враћао из једног ученичког стана. Неочекивано га на путу

ухвати ситна киша. Почне размишљати камо би се склонио да му киша не

оштети нови свилени кишобран. Преко пута је на каменој двокатној

обитељској кући угледао натпис: Уред јавног биљежника Гудајевскога.

Биљежников син похађао је други разред гимназије. Передонов одлучи да

уђе у кућу. Уједно ће се пожалити на гимназијалца.

Код куће је затекао и оца и мајку. Дочекали су га узнемирени. Тако је увијек

код њих било.

Николај Михајлович Гудајевски био је онижег раста, кршан, црнокос,

проћелав, дуге браде. Његове кретње увијек су биле брзе и неочекиване: као

да није ходао, већ скакутао врло кратким корацима, попут врапца, а по

његову лицу и држању никада се није могло знати што ће учинити

слиједећега часа. Усред озбиљнога разговора изненада би направио какав

ружан испад, који не би толико изазвао смијех колико би довео људе у недоу-

мицу због своје безразложности. Код куће или у гостима дуго би времена

сједио, а онда би изненада скочио и без икакве потребе брзо се усходао по

соби, подвикнуо, ударио. Ходао би улицом, а онда би се наједном зауставио,

чучнуо или иступио ногом напријед или у страну, или би извео који

гимнастички покрет, а затим би пошао даље. На списима, које би сам

саставио или на онима на којима је нешто овјеровио, волио је написати

смијешне примједбе: на примјер, умјесто да пише о Ивану Иванићу Иванову,

који живи на Московском тргу у Јермиловљевој кући, писао би о Ивану

Иванићу Иванову који живи на тржници, у четврти гђе се не може дисати од

смрада итд; каткад би навео чак и број коко-шију и гусака што их има тај

човјек чији је потпис овјеровио.

175Јулија Петровна Гудајевска, плахо вита, врло осјећајна, дуга, танка, суха,

необично је по кретњама сличила на мужа, иако не по стасу: кретње су јој

такођер биле нагле и никако нису биле у складу с кретњама других људи.

Одијевала се шарено и младеначки, а при својим брзим покретима

непрестано је око себе на све стране ширила дуге, шарене врпце којима је

радо украшавала хаљине и фризуру.

Антоша, мршав, живахан ђечак, уљудно је при поздраву ударио петама.

Передонова су посјели у салону, а он се одмах почео жалити на Антошу: даје

132

лијен, непажљив, да у разреду не слуша, да разговара и смије се, а за вријеме

одмора да је врло обијестан. Антоша се изненадио - ни сам није знао да је

тако неваљао - и почео се живо оправдавати. Родитељи се забринуше.

- Допустите — викне отац - реците ми у чему се заправо састоји та његова

обијест?

- Ника, не брани га - викне мати. - Не би се смио обијесно понашати.

- Како се то он обијесно понаша? - испитивао је отац, трчкајући као да се

котрља на својим кратким ножицама.

- Опћенито је обијестан, галами, туче се - мрзовољно је говорио Передонов -

стално је несташан.

- Не тучем се - жалосно узвикне Антоша. - Питајте кога хоћете, никада се ни

с ким не тучем.

- Никому не даје мира - рече Передонов.

- Добро, сам ћу поћи у гимназију па ћу питати инспектора - одлучно рече

Гудајевски.

- Ника, Ника, зашто не вјерујеш човјеку? - викала је Јулија Петровна. - Зар

хоћеш да Антоша постане нева-љалац? Треба га ишибати.

- Глупост! Глупост! - викао је отац.

- Ишибат ћу га! Безувјетно ћу га ишибати! - заврискала је мајка, зграбила

сина за раме и повукла га. - Антоша, хајдемо у кухињу - викала је. - Хајдемо,

мили, да те ишибам.

- Не дам! - викне отац вукући сина.

Мајка није попуштала. Антоша се очајно дерао, родитељи су се натезали.

- Помозите ми, Ардаљоне Борисичу! - викала је Јулија

176

Петровна. — Придржите тог нечовјека док се ја не обра-чунам с Антошом.

Передонов је пошао у помоћ. Али Гудајевски истргне сина, снажно одгурне

жену, скочи до Передонова и завиче:

- Не мијешајте се! Кад се два пса гризу, трећи се не приближава. И вас ћу!

Румен, разбарушен, знојан, пријетио је машући шаком. Передонов се

повукао, неразговијетно нешто мрмљајући. Јулија Петровна трчала је око

мужа, настојећи ухватити Антошу; отац га је склањао иза себе, вукући га за

руку час лијево, час десно; Јулији Петровној кријесиле су се очи док је викала:

- Кад одрасте, бит ће разбојник! Сједит ће у затвору! Доспјет ће на робију!

- Прегризла језик добогда! - викао је Гудајевски. -Мучи, глупачо злочеста!

- Тиранин! - закријештала је Јулија Петровна, долетјела до мужа, ударила га

шаком у леђа и нагло изјурила из салона.

Гудајевски је стиснуо пести и залетио се на Передонова.

133

- Дошли сте само уносити смутњу - завикао је. - Зар је Антоша обијестан?

Лажете, није обијестан. Да је обијестан, знао бих то и без вас, а с вама нећу

разговарати. Ходате по граду, обмањујете будале, наговарате да шибају

ђечаке, желите добити диплому мајстора бичева-ња. Али овђе нисте

набасали на таквога! Милостиви господине, молим вас да се удаљите!

Говорећи то, доскакутао је до Передонова и потиснуо га у кут. Передонов се

уплашио и радо би побјегао, али му је Гудајевски у жестини бијеса закрчио

пут. Антоша је отрага зграбио оца за скуте капута и вукао га к себи. Отац се

на њега срдито окосио и ритнуо се. Антоша спретно одскочи у страну, али не

испусти из руке очев капут.

- Мир! — завикне Гудајевски. - Антоша, не заборављај се!

- Татице — подвикне Антоша, вукући и даље оца натраг — сметаш

Ардаљону Борисичу да изађе.

Гудајевски брзо одскочи тако да је Антоша једва успио да се измакне.

12 Мали злодух

177- Опростите - рече Гудајевски, показујући на врата -излаз је ту; не смијени

вас задржавати.

Передонов је брзо изашао из салона. Гудајевски му је показао дуги нос и

затим дигао ногу, управо као да избацује госта. Антоша се надушио смијати.

Гудајевски се срдито издере на њега:

- Антоша, не заборављај се! Пази, сутра идем у гимназију, па ако је то

истина, дат ћу те матери да изврши своју дужност.

- Нисам био обијестан. Он лаже - плачљиво и пискут-љиво рече Антоша.

- Антоша, не заборављај се! — повикне отац. - Не смијеш говорити да лаже,

него да се забунио. Само ђеца лажу, а одрасли се забуне.

Међутим се Передонов извукао у полутамно предсобље, некако пронашао

огртач и почео га облачити. Од страха и узбуђења није успио наћи рукав.

Нитко није дошао да му помогне.

Изненада је на побочна врата истрчала Јулија Пе-тровна, шуштећи

лепршавим врпцама и нагло нешто про-шаптала, машући рукама и

поскакујући на вршцима прстију. Передонов је није одмах схватио.

- Баш сам вам захвална — напосљетку је јасно чуо. - То је тако племенито од

вас, тако племенито, такво суосјећање! Сви су људи тако равнодушни, а ви

тако добро схваћате положај сироте мајке. Тако је тешко одгајати ђецу да то

не можете ни замислити. Имам их двоје, па ми се све врти у глави. Мој муж

је тиранин, то вам је страшан, страшан човјек, зар не? И сами сте виђели.

- Да - прогунђа Передонов. - Не смије човјек бити такав какав је ваш муж. Ја

се бринем, а он...

134

- Ах, не говорите ништа - прошапће Јулија Петровна. -То вам је страшан

човјек. Отјерат ће ме у гроб, а још ће се томе и веселити. И покварит ће ми

ђецу, мојега драгог Антошу. Али ја сам му мати, не дам се, ипак ћу га

ишибати.

- Не дајте се - рече Передонов и махне главом у смјеру соба.

- Када оде у клуб, неће са собом повести Антошу! Отићи ће, а ја ћу дотле

шутјети, као да сам се сложила с

178

њим, али чим оде, ишибат ћу га, а ви ћете ми помоћи. Помоћи ћете ми, зар

не? Передонов промисли и рече:

- Хоћу, само како ћу сазнати?

- Послат ћу по вас, послат ћу - весело је прошаптала Јулија Петровна. -

Чекајте, чим он оде у клуб, послат ћу некога по вас.

Увечер су Передонову донијели писамце од Јулије Петровне. Прочитао је:

»Велештовани Ардаљоне Борисичу!

Мој муж је отишао у клуб, па сам до поноћи слободна од тога барбарина.

Молим Вас, будите добри па дођите што прије до мене, да ми помогнете при

кажњавању сина преступника. Свјесна сам да треба из њега истјерати пороке

док је још мален, јер ће послије бити касно.

С искреним поштовањем,

Јулија Гудајевска.

П. С. Молим Вас да дођете што прије, јер ће Антоша ускоро на спавање, па

ћу га морати будити«.

Передонов се брзо ођенуо и око врата омотао шал, па се отпутио.

- Камо ћеш, Ардаљоне Борисичу? - запита га Варвара. - Идеш од куће пред

саму ноћ.

- По послу - мрзовољно одговори Передонов и брзо оде.

Варвара је жалосно помислила да опет неће дуго заспати. Да га барем

натјера да се што прије вјенчају! Тада ће моћи спавати и ноћу и дању да ће

бити милина!

На улици Передонова обузеше сумње. А што ако је то замка? Ако

неочекивано испадне да је Гудајевски код куће, па да га улове и почну тући?

Зар не би било боље да се врати кући?

»Не, морам доћи до њихове куће, а онда ћу виђети.«

Тиха, прохладна и тамна ноћ са свих га је страна окруживала и силила да

убрза кораке. Свјеже струјање допирало је из оближњих поља. Из траве, иза

плотова, допирали су слаби шушњеви и шумови, а наоколо се све чинило

сумњивим и чудним; можда се нетко прикрада иза њега и слиједи га. Сви су

се предмети у тами чудно и

135

12*

179неочекивано притајили - као да се у њима буди други, ноћни живот,

човјеку несхватљив и непријатељски.

Передонов је тихо ишао улицама и мрмљао:

»Ништа нећеш нањушити. Не мислим ја ништа лоше. Ја ти се, брате, бринем

за службу. Дакако.«

Напокон је стигао до куће Гудајевских. Свјетло се виђело само на једном

прозору према улици, остала четири прозора била су замрачена. Передонов

се сасвим тихо попне на веранду пред кућом, мало застане, прислони ухо на

врата и ослушне - све је било тихо. Лако повуче мједену ручицу звонца -

зачује далеко и слабо бренцање. Иако је бренцање било слабо, устрашило је

Передонова, као да су се од тога бренцања морале пробудити све

непријатељске силе и окомити се на та врата. Передонов брзо побјегне с

веранде и стисне се уза зид, скривајући се иза једног ступица.

Прошло је неколико тренутака. Передонову је срце клонуло и лупало.

Зачује лаке кораке и штропот при отварању врата. Јулија Петровна извири

на улицу, сијевајући у мраку црним, ватреним очима.

- Тко је? - запита гласним шаптом.

Передонов се мало одмакне од зида и, гледајући у одшкринута врата, у доњи

дио отвора гђе је било тамно и тихо, запита такођер шапћући - а глас му

подрхтаваше:

- Је ли отишао Николај Михајлович?

- Отишао је, отишао - весело прошапће и кимне главом Јулија Петровна.

Бојажљиво се огледајући, Передонов је ушао за њом у мрачни тријем.

- Опростите - прошапће Јулија Петровна - дошла сам без свјетиљке, јер би

тко могао виђети па би људи свашта брбљали.

Пошла је испред Передонова, уза стубе, у ходник у коме је висила мала

свјетиљка, бацајући слабо свјетло на горње степенице. Јулија Петровна

радосно се и тихо смијала, а врпце су подрхтавале и њихале се од смијеха.

- Отишао је - радосно је шаптала, осврћући се и гледајући Передонова

страствено-ватреним очима. - Већ сам се бојала да ће данас остати код куће,

тако се

180

разгаламио. Али није могао издржати без винта1. Отпремила сам и

служинчад - остала је само дадиља Лизина -јер би нам могли сметати. Знате

какви су данас људи.

Јулија Петровна одисала је ватреним заносом; сва је била ватрена, суха као

луч. Покаткад би ухватила Передонова за рукав, а од тих брзих, сухих додира

као да су струјили брзи сухи пламичци цијелим њезиним тијелом.

136

Тихо, на прстима, прошли су кроз ходник, крај неколико затворених врата, и

зауставили се код посљедњих...

Передонов ју је оставио у поноћ, кад је већ очекивала да ће се вратити муж.

Ишао је по тамним улицама, мрзовољан и намрштен. Чинило му се даје

нетко стајао у близини куће, па да га слиједи. Мрмљао је:

»Ишао сам по послу. Нисам крив. Сама је то хтјела. Нећеш ме упецати, ниси

наишао на правога.«

Кад се вратио кући, Варвара још није спавала. Пред њом су лежале карте.

Передонову се чинило да се нетко могао сакрити кад је он улазио... Можда је

сама Варвара пустила у кућу врага... Рече:

- Ја да спавам, а ти да гаташ из карата! Дај амо карте, још ћеш ме зачарати!

Узео је карте и сакрио их под свој јастук. Варвара се насмијешила и рекла:

- Што се шалиш? Ја не знам врачати, баш би ми то било потребно.

Љутило га је и плашило што се она смијуцка: значи, мислио је, може и без

карата. Ево, под креветом се мачак стишће и сијева зеленим очима; може се

гатати с помоћу његове длаке, гладећи мачка у тами, да му врцају искре. Ево,

под комодом се опет миче сива недодирљивка. Да је можда Варвара не зове

ноћу тихим звиждањем које сличи хркању?

Передонов је уснио гадан и страшан сан: дошао је Пиљников, стајао на прагу,

мамио га и смјешкао се. Као да је тко Передонова гурнуо до њега, па га је

Пиљников водио тамним и блатним улицама, а уз њих је трчао мачак и

свијетлио им зеленим зјеницама...

Карташка игра.

181XИX

Хрипача је све више забрињавало Передоновљево необично понашање.

Посавјетовао се с гимназијским лијечником није ли Передонов сишао с ума.

Лијечник се насмијао и рекао да Передонов није полудио, него да се

необично понаша због своје глупости. Пристизале су и жалбе. Почела је

Адаменкова: послала је директору биљежницу свога брата с јединицом, иако

је задаћа била добро написана.

Директор је за једног одмора позвао к себи Передо-нова.

»Заиста сличи луђаку«, помислио је Хрипач кад је на тупом и натмуреном

Передоновљеву лицу видио трагове сметености и страве.

- Љутим се на вас - започео је Хрипач сухом брзо-речицом. - Сваки пут кад

морам држати сат покрај вашега разреда, глава ми дословно пуца јер је у

вашем разреду тако бучан смијех. Смијем ли вас замолити да не дајете сатове

тако веселог садржаја. - »Шалите се шалите, а колико ће вас то стајати?« -

мислио је.

137

- Нисам ја томе крив - љутито одврати Передонов. -Сами се смију. Не може

се увијек говорити о слову јат и о Кантемировим1 сатирама, каткад човјек

и нешто друго каже, а они се одмах накесе. Врло су распуштени. Треба их

притегнути.

- Пожељно је, чак и пријеко потребно да рад у разреду има озбиљан

карактер - сухо рече Хрипач. - И још нешто.

Хрипач покаже Передонову двије биљежнице и рече:

- Ево, двије биљежнице из вашега предмета; обје припадају ученицима

истога разреда, Адаменку и мо-

: Антиох Дмитријевич Кантемир (1708-1744), руски сатиричар и баснописац.

182

јему сину. Морао сам их успоредити, па сам присиљен извући закључак о

вашем недовољно пажљивом односу према послу. Посљедња Адаменкова

задаћа добро је написана, а оцијењена је јединицом, док је задаћа мојега

сина, која је лошије написана, добила четворку. Ви сте се очито забунили, па

сте оцјену једнога ученика дали другому, и обратно. Иако је човјеку

својствено да гријеши, молим вас да избјегавате сличне погрешке. Оне

побуђују сасвим оправдано незадовољство и родитеља и самих ученика.

Передонов промрмља нешто посве неразумљиво.

У разредима је од срџбе почео више задиркивати ђечаке који су били

кажњени онога дана кад се на њих пожалио. Особито је напао Крамаренка.

Овај је шутио и блиједио, премда је имао препланулу пут, а очи су му

сијевале.

Излазећи из гимназије, Крамаренко се тога дана није журио кући. Неко је

вријеме стајао крај врата и гледао на улаз. Кад је изашао Передонов,

Крамаренко је пошао за њим на становитој удаљености, чекајући да прођу

ријетки пролазници.

Передонов је ишао полако. Тмурно вријеме изазивало је у њему досаду. Лице

му је посљедњих дана попримало све тупљи израз. Поглед му је био уперен

или некамо у даљину или је чудно блудио. Чинило се да погледом испитује

предмете. Због тога су се предмети у његовим очима раздвајали, смањивали

и мре-шкали.

На кога је вребао?

На доушнике. Скривали су се иза свих предмета, шапу-тали су, смијали се.

Непријатељи су послали на Передонова цијелу војску доушника. Передонов

је гђекад настојао да их брзо ухвати, али су они увијек успијевали праводобно

побјећи - као да су пропадали у земљу.

Передонов зачује иза себе брзе и одважне кораке, па се усплашено осврне:

Крамаренко га је сустигао и одлучно и оштро гледао блиставим очима, све

138

онако блијед, мршав попут малога дивљака који је спреман да се баци на

непријатеља.

Тај је изглед уплашио Передонова.

»Неће ли ме изненада угристи?« - помислио је:

Пође брже, али ни Крамаренко није заостајао; пође

183полаганије, али и Крамаренко успори корак. Передонов се заустави и

љутито рече:

- Што ме слиједиш, црни мршавко! Одмах ћу те одвести оцу.

Крамаренко се такођер заустави и настави проматрати Передонова. Стајали

су један сучелице другому на расклиманом дрвеном плочнику пусте улице,

крај сивога плота равнодушнога према свему што живи. Крамаренко је сав

дрхтао и сиктавим гласом рекао:

- Подлац! - подругљиво се насмијешио, окренуо се и отишао.

Након три корака опет се заустави, осврне се и гласније понови:

- Прави подлац! Нитков!

Пљунуо је и отишао. Передонов је мрзовољно гледао за њим, па се такођер

упутио кући. У глави су му се ројиле немирне, страшљиве мисли.

Вершина га је зазвала. Стајала је иза плота својега врта, крај враташаца,

заогрнута великом црном марамом и пушила. Передонов није одмах

препознао Вер-шину. Причинило му се да је у њезину лику нешто злослутно,

чаробњачко: црна вјештица стоји, шири дим који опчињава, врача. Пљунуо

је и прошаптао: »Устук«. Вершина се насмијала и запитала:

- Што вам је, Ардаљоне Борисичу? Передонов ју је тупо гледао и напокон

рекао:

- А, то сте ви. Нисам вас препознао.

- То је добар знак. Значи да ћу ускоро бити богата -рече Вершина.

Передонову се то није свиђело: хтјело му се да се сам обогати.

- Ма шта - срдито је казао - зашто да се обогатите? Доста вам је и оно што

имате.

- Добит ћу на лутрији двјеста тисућа - рече Вершина неискрено се

смијешећи.

- Ја ћу добити двјеста тисућа — успротиви се Передонов.

- Ја ћу добити у једном извлачењу, а ви у другом.

- Лажете - грубо одсијече Передонов. - Не догађа се да се у једном граду

добију два главна згодитка. Кажем вам да ћу ја добити.

Вершина је примијетила да се Передонов љути. Престала

184

се препирати. Отворила је враташца и, вабећи Передонова, рекла:

- Шта ту стојимо? Молим вас, уђите. Код нас је Му-рин.

139

Муриново име подсјетило је Передонова на оно што му је драго - на пиће и

закуску.

У салону, који је био мрачан због дрвећа под прозорима, сједила је Марта са

црвеном врпцом и с марамом око врата, веселих очију, затим Мурин,

разбарушен више него обично и као нечим обрадован, и одрасли

гимназијалац Виткевич који се удварао Вершиној, мислио је да је она у њега

заљубљена, и сањарио је како ће напустити гимназију, оженити се

Вершином и на њезину имању бавити се господарством.

Мурин је устао и пошао у сусрет Передонову, претјерано радосно кличући;

лице му је постало још слађе и очи му заблистале, а све то није пристајало

његову крупном лику и рашчупаној коси, у којој су се назирале и понеке

влати сијена.

- Обављам послове - проговори гласно и промукло. - Посвуда имам посла, а,

ево, у добар час драге домаћице мало су ме и чајем погостиле.

- Ма да, послови! - срдито одврати Передонов. -Какве ви имате послове?

Нисте намјештени, а ипак добивате новац. Ја имам послове.

- Па што? Послови су туђи новци - грохотом се смијући рече Мурин.

Вершина се неискрено осмјехне и посједне Передонова за стол. На округлом

столу испред дивана стајале су нагомилане чаше и шалице за чај, рум, слатко

од купина, сребрни послужавник покривен извезеним убрусом, кошарица са

слатким пецивом и домаћи медењаци с мандулама.

Из Муринове чаше јако је мирисао рум, а Виткевич је на стаклени тањурић у

облику шкољке натрпао много слаткога. Марта је с видљивим ужитком

одгризала комадиће слатког пецива. Вершина је понудила и Передонова,

али он није хтио пити чај.

»Још би ме отровали«, помислио је. »Најлакше је човјека отровати: испијеш а

да и не осјетиш, отров постаје сладак, а кад дођеш кући, отегнеш папке«.

Љутио се што су Мурину дали слатко, а кад је он

185дошао, нису му донијели нову стакленку, с бољим слатким.

Истина је да се Вершина улагивала Мурину. Виђевши да у Передонова не

може полагати много наде, почела је тражити и друге женидбене кандидате.

Сада је мамила Мурина. Властелин, кому је дојадила трка за тешко до-

ступним госпођицама, радо је загризао мамац: Марта му се свиђала.

Марта је била спремна - она је стално сањарила како ће наћи мужа, како ће

се удати, како ће имати лијепо господарство и у кући свега у изобиљу.

Заљубљеним очима гледала је Мурина. Четрдесетогодишњи горостасни

мушкарац груба гласа и простодушна израза лица чинио јој се сваком својом

кретњом узором мушке снаге, храбрости, љепоте и доброте.

140

Передонов је замијетио заљубљене погледе које су измјењивали Мурин и

Марта, а замијетио их је зато што је очекивао да ће се Марта само њему

дивити.

Љутито добаци Мурину:

- Сједиш баш као младенац, све ти се лице сјаји.

- То ти је од среће - узбуђеним и веселим гласом рече Мурин - што сам

добро обавио посао.

Намигнуо је објема домаћицама, а оне му се обје радосно насмијешише.

Передонов је презирно жмиркао и љутито запитао:

- Зар сте нашли удавачу? Дају ли много мираза? Мурин је говорио као да

није чуо та питања:

- Ево, Натаља Афанасјевна, Бог јој дао свако добро, пристала је да мојега

Вањушку смјести код себе. Код ње ће живјети као бубрег у лоју, а срце ће ми

бити мирно јер се неће покварити.

- Лудоват ће заједно с Влађом - мрзовољно рече Передонов. - Још ће и кућу

запалити.

- Неће се усудити! - одрјешито викне Мурин. - Ви се, драга Натаљо

Афанасјевна, не узнемирујте због тога: дрхтат ће он пред вама.

Да би скренула разговор, Вершина се неискрено насмијеши и прозбори:

- Прохтјело ми се нечега киселкастог.

- Не бисте ли бруснице с јабукама? Одмах ћу их донијети — рече Марта,

брзо се дижући с мјеста.

- Па добро, донесите их.

186

Марта хитро изађе из собе. Вершина је није ни погледала; навикла се да

мирно прима Мартино угађање, као нешто што је заслужила. Мирно је

сједила, дубоко се зава-ливши на диван пуштајући модрикасте облаке дима

и успоређујући мушкарце који су разговарали, Передонов — љутито и

млитаво, Мурин — весело и живахно.

Мурин јој се много више свиђао. Имао је доброћудно лице, а Передонов се

није знао ни смијешити. Мурин јој се у свему свиђао: велик, крупан,

привлачан, говори угодним, дубоким гласом, а према њој је врло уљудан.

Вершина је каткад чак помишљала не би ли удесила тако да Мурин не

запроси Марту, него њу. Али увијек је своја размишљања докрајчивала тако

што га је великодушно препуштала Марти.

»Мене ће«, мислила је, »сваки запросити, јер имам новаца па могу бирати

кога хоћу. Па да узмем и овог младића«, мислила је, задовољно

задржавајући поглед на недозрелом и дрском, али лијепом лицу Виткевича,

141

који је мало говорио, много јео и загледао се у Вер-шину, дрзовито се

смијешећи.

Марта је у земљаној зђелици донијела бруснице с јабукама и стала причати

како је ноћас сањала да је била с пријатељицама на свадби и да је јела ананас

и палачинке с медом, а у једној је палачинки нашла новчаницу од сто

рубаља, али су јој новце отели, па је плакала.

- Морали сте их непримјетно сакрити, да нитко не види - срдито је рекао

Передонов. - Ни у сну нисте знали сачувати новце, па каква сте то газдарица!

- За тим новцима не треба жалити - рече Вершина. -Тко би знао што све

човјек не сања!

- А мени је страшно жао тих новаца - простодушно рече Марта. - Читавих

сто рубаља!

У очима јој се појавише сузе, и силом прасне у смијех да не би заплакала.

Мурин брзо посегне у џеп, кличући:

- Драга моја Марто Станиславовна, немојте жалити, одмах ћемо ми то

поправити.

Из лиснице извади новчаницу од сто рубаља, положи је на стол пред Марту,

удари по њој дланом и узвикне:

- Изволите! Ову вам неће нитко отети.

Марта се испрва врло обрадовала, али се затим упадљиво зацрвењела и

збуњено рекла:

187- Али, зашто ви то, Владимире Ивановичу, зар сам ја ово заслужила?

Нећу узети, зашто бих, заиста...

- Ама, само се немојте вријеђати - рече Мурин сми-јуљећи се. Није хтио

узети новац. - Само узмите, значи да се сан остварио.

- Нећу, како бих, срамим се, нипошто нећу узети -нећкала се Марта,

похлепно гледајући новчаницу.

- Зашто се правите важни, кад вам дају - рече Витке-вич. - Срећа вам сама

пада у крило - рече и завидно уздахне.

Мурин стане пред Марту и рече увјерљивим гласом:

- Драга моја Марто Станиславовна, вјерујте ми, дајем вам то од свег срца

радо. Узмите, молим вас! Ако пак нећете забадава, дајем вам то да припазите

на мојега Вањушку. Како смо се договорили с Ната-љом Афанасјевном, тако

ће и бити, а ово, дакле, вама да припазите.

- Али то је ипак превише - неодлучно рече Марта.

- За прво полугодиште - рече Мурин и до паса се наклони Марти. - Само се

немојте вријеђати, узмите, а мојему Вањушки будите старија сестра!

- Па што је, Марто, узмите - рече Вершина. - Захвалите Владимиру Иванићу.

142

Црвенећи се стидљиво и задовољно, Марта узме новац. Мурин јој је горљиво

захваљивао.

- Одмах је запроси, бит ће ти јефтиније - разјарено добаци Передонов. -

Види га како се разњежио!

Виткевич се гласно насмијао, а остали су се градили да то не чују. Вершина је

пак почела причати о свом сну. Передонов је није до краја ни саслушао, већ

се почео опраштати. Мурин га позове да дође навечер к њему.

- Морам ићи на вечерњицу - рече Передонов.

- Ардаљон Борисич дао се на ревно похађање цркве - рече Вершина уз брз и

сух смијешак.

- Одувијек сам био такав - одговори он. — Ја вјерујем у Бога, нисам као други.

Можда сам једини у цијелој гимназији такав. Зато ме и прогоне. Директор је

безвјерац.

- Кад будете слободни, дођите - рече Мурин. Срдито гужвајући капу,

Передонов одврати:

- Немам времена да идем у госте.

188

Међутим се сјети да Мурин нуди врло укусна јела и добра пића, па се

предомисли:

- Добро, могу доћи у понеђељак.

Мурин се одушеви и почне позивати Вершину и Марту. Али Передонов се

успротиви:

- Не, не треба нам дама. Напијеш се и извалиш нешто неумјесно без

претходне цензуре, а онда је незгодно кад су даме присутне.

Кад је Передонов отишао, Вершина се насмијеши и рече:

- Чудно се понаша Ардаљон Борисич. Врло би радо био инспектор. Варвара

га, по свој прилици, вуче за нос, а он лудује.

Уто се појави Влађа, који се сакрио док је Передонов био присутан, пакосно

се насмијеши и рече:

- Браварова су ђеца сазнала од некога да их је Передонов одао.

- Разбит ће му прозоре! - ускликне Виткевич, радосно се смијући.

Кад је Передонов изашао на улицу, опет му се све чинило непријатељски и

злослутно. На крижању је стајао ован и тупо гледао у Передонова. Тај је ован

био тако сличан Володину да се Передонов уплаши. Помисли да се Володин

претворио у овна да га слиједи.

»А што знаш,« размишљао је. »Можда је то и могуће; знаност још не зна, али

можда ткогод зна. Ето, Французи су учен народ, а код њих су се у Паризу

појавили чаробњаци и врачи,« размишљао је Передонов.

Било му је страшно.

143

»Тај ће се ован још почети ритати«, помисли.

Ован је заблејао, а то је блејање било слично Володи-нову реском, продорном

и неугодном смијеху.

Опет је сусрео оружничког официра. Передонов му приђе и пришапне:

- Припазите на Адаменкову. Дописује се са социјалистима, а и сама је

њихова.

Руковски је шутио и зачуђено гледао Передонова.

Передонов је отишао даље и жалосно помислио: »Како то да увијек

наилазим на њега? Прати ме! Посвуда је поставио полицајце«.

Блатне улице, натмурено небо, јадне кућице, одр-

189пана, лијена ђеца - све је то одисало чамом, запуште-ношћу и дубоком

тугом.

»Ово је заиста ружан град,« мислио је Передонов, »а и људи су у њему зли и

гадни; било би најбоље да што прије одем у који други град, у коме ће ми се

сви наставници дубоко клањати, а сви ће ме се ученици бојати и у страху

шаптати: иде инспектор. Да, шефови живе у свијету посвема друкчије.«

»Господин инспектор другога рајона рубанске гу-берније, прави државни

савјетник Передонов,« мумљао је. »Његова преузвишеност државни

савјетник Передонов. Ето! Видиш какви смо! Његова преузвишеност го-

сподин директор народних школа рубанске губерније, прави државни

савјетник Передонов. Скидај капе! Подносите оставке! Ван! Притегнут ћу

вас!«

Передоновљево лице поприми израз бахатости: он је у својој биједној машти

већ стекао зрнце власти.

Кад је Передонов дошао кући, још док је скидао огртач, зачуо је реске звуке

који су допирали из благоваонице: то се Володин смијао. Передонову је

замрло срце.

»Већ је успио дотрчати овамо,« помислио је, »можда се већ договара с

Варваром како да ме насамаре. Због тога се и смије, драго му је што се

Варвара с њим слаже.«

У благоваоницу је ушао суморан, љут. Стол је већ био прострт за објед.

Варвара је забринута лица дочекала Передонова.

- Ардаљоне Борисичу! - подвикнула је. - Знате што се догодило: мачак нам је

побјегао.

- Је ли могуће! - повиче Передонов с изразом грозе на лицу. - Зашто сте га

пустили?

- Па не могу му ваљда реп пришити за своју сукњу! - зловољно рече Варвара.

Володин је захихотао. Передонов помисли да је мачак можда отишао

жандарима и тамо избрбљао све што зна о њему и о томе камо је и зашто

144

одлазио ноћу; све ће открити, још ће измијаукати и оно што није било.

Невоља! Передонов је сјео на столац крај стола, оборио главу и, гужвајући

крај столњака, утонуо у тешке мисли.

- Па мачци увијек најрадије бјеже у старо обитавали-ште - рече Володин - јер

се мачке привикну на мјесто, а

190

не на господара. Кад мачку преносиш у други стан, мораш је завртјети, не

смијеш јој показати пут јер ће безувјетно побјећи.

Передонов га је слушао, па се утјешио.

- Зар ти, Павлушо, мислиш да је побјегао у стари стан? - запита.

- Апсолутно - одговори Володин. Передонов устане и викне:

- Па кад је, Павлушо, тако, да попијемо! Володин се насмије.

- Можемо, Ардашо - рече. - Увијек се може попити.

- Али мачка морамо оданде добавити! - одлучи Передонов.

- Злато наше! - узврати Варвара смијешећи се. - Послат ћу Клавдушку по

њега, одмах послије обједа.

Сјели су да обједују. Володин је био весео, брбљао је и смијао се. Његов

смијех звучао је Передонову као блејање онога овна на улици.

»Какво зло смишља?« - мислио је Передонов. »Зар њему много треба?«

Передонов помисли да ће му можда поћи за руком да удобровољи

Володина.

- Слушај, Павлушо - рече. - Ако престанеш да ми пакостиш, купит ћу ти

сваког тједна по пола фунте киселих бомбона, па их сиси у моје здравље.

Володин се насмије, али одмах направи увријеђено лице и рече:

- Ардаљоне Борисичу, не слажем се с вама да ћу вам пакостити, а не треба

ми ни киселих бомбона, не волим их.

Передонов се смирио. Варвара се насмијеши и примијети:

- Ти се, Ардаљоне Борисичу, само шалиш. Како ти он може напакостити?

- Свака ти будала може напакостити - снуждено рече Передонов.

Володин увријеђено напући усне, одмахне главом и одврати:

- Ако ви, Ардаљоне Борисичу, о мени тако мислите, могу вам рећи само

једно: хвала лијепа! Ако ви о мени тако мислите, што могу након тога

учинити? Како то иман схватити, у којем смислу?

191- Испиј вотку, Павлушо, а и мени налиј - рече Передо-нов.

- Не обзирите се на њега, Павле Васиљевичу - тјешила је Варвара Володина. -

Он вам само тако говори. Памет не зна што језик брбља.

Володин је зашутио, држећи се и даље увријеђено, и почео је налијевати

вотку у чашице. Варвара се насмијешила и рекла:

145

- Како то, Ардаљоне Борисичу, да се не бојиш пити вотку коју ти је он

налио? Можда ју је зачарао? Та непрестано отвара уста.

Передоновљево лице изражавало је ужас. Зграби чашицу коју је наточио

Володин, излије вотку и повиче:

- Устук, остави ме ђаволе! Уроци, пријеђите на врача! Нек се осуши поган

језик, нека прсну црне очи! Нек отегне папке, а мене нек ђаво остави на

миру.

Затим се огорчена лица обрати Володину, покаже му фигу и рече:

- Ето ти га на, гризи! Лукав си, али сам ја лукавији! Варвара се кикотала.

Володин проговори увријеђеним,

мекетавим гласом, управо као да блеји:

- Ето, ви, Ардаљоне Борисичу, знате свакојаке ча-робњачке ријечи, а ја се

никада нисам бавио чарањем. Нисам вам ни вотку ни ништа друго зачарао, а

ви можда чарањем одбијате од мене удаваче.

- Завежи! - срдито рече Передонов. - Не треба ми твојих удавача. Ја могу себи

наћи много боље.

- Ви сте ми урекли очи да прсну — настави Володин — само пазите да прије

не прсну вама наочале!

Передонов се уплашено маши очала.

- Шта то мељеш? - промрмља. - Језик ти је као метла! Варвара је

неповјерљиво гледала Володина и љутито

рекла:

- Не будите пакосни, Павле Васиљевичу. Једите своју јуху, јер ће се охладити.

Види га, какав је пакосник!

Помислила је да је Ардаљон Борисич можда умјесно тјерао зле духове.

Володин зашути и узме јести јуху. Сви су неко вријеме шутјели, а онда

Володин увријеђеним гласом рече:

- Нисам данас узалуд сањао да су ме намазали медом. Намазали сте ме ви,

Ардаљоне Борисичу.

192

- Али не онако како би вас требало намазати! - срдито рече Варвара.

- Зашто? Допустите да вас упитам - чини се да нисам учинио никакво зло? -

одврати Володин.

- Зато што имате погани језик - објаснила је Варвара. - Не треба избрбљати

све што вам падне на памет, ни говорити у свако доба.

13 Мали злодух

193XX

Увечер је Передонов отишао у клуб - позвали су га на картање. Био је тамо

јавни биљежник Гудајевски с којим је Передонов недавно имао сукоб због ње-

146

гова сина, гимназијалца. Передонов се уплашио кад га је видио. Али

Гудајевски се држао мирно, па се и Передонов смирио.

Дуго су играли, а много су и пили. Касно у ноћи, у бифеу, Гудајевски

изненада доскакута до Передо-нова, па га без икаква објашњења неколико

пута удари по лицу, разбије му наочале, а затим брзо изађе из клуба.

Передонов уопће није пружио отпор, претварао се да је пијан, завалио се на

под и захркао. Продрмали су га и пробудили, па су га отпратили кући.

Сутрадан је цијели град причао о тој тучњави.

Те исте вечери Варвара је израбила прилику, па је Передонову украла прво

кривотворено писмо. То је безувјетно морала учинити јер је Грушина тако

захтијевала, како се касније, при успоређивању двију кривотворина не би

показала разлика. Передонов је то писмо носио уза се, али тога га је дана

случајно оставио код куће: преођенуо се, скинуо фрак и обукао реденгот,

извадио писмо из џепа, ставио га под један уџбеник на комоди и ту га

заборавио.

Варвара га је код Грушине спалила на свијећи.

Кад се Передонов касно ноћу вратио, и кад је Варвара виђела његове

разбијене наочале, рекао јој је да су му наочале саме пале. Повјеровала му је и

рекла да је тому крив Володинов погани језик. И сам Передонов повјеровао је

у тај погани језик.

Међутим је сутрадан Грушина потанко испричала Вар-вари све о тучњави у

клубу.

Кад се Передонов ујутро одијевао, потражио је пи-

194

смо, али га није нашао, па се запрепастио. Дивљачки је завикао:

- Варваро, гђе је писмо? Варвара се збунила.

- Какво писмо? - запитала је, гледајући Передонова уплашеним и

озлојеђеним очима.

- Кнегињино - дрекнуо је Передонов.

Варвара се некако прибрала. Дрско се насмијешила и рекла:

- Откуд бих знала гђе је! Можда си га бацио међу непотребне папире, а

Клавдушка га спалила. Погледај није ли гђегод међу твојим стварима.

Передонов је суморно расположен отишао у гимназију. Сјетио се

јучерашњих неприлика. Мислио је о Крама-ренку: како се тај безобразни

жутокљунац усудио да га назове подлацем? Значи да га се не боји. Зар можда

нешто зна о њему? Зна и пријавит ће.

У разреду је Крамаренко упорно гледао Передонова и смјешкао се, што је

Передонова још више запла-шило.

147

За вријеме трећег одмора директор је опет позвао Передонова. Пошао је к

директору нејасно предосјећајући неку неугодност.

До Хрипача су са свих страна допирале гласине о Передоновљевим

потхватима. Јутрос су му причали о синоћњем догађају у клубу. Навечер,

послије наставе, дошао му је Волођа Буљтјаков, кога је недавно казнио његов

газда зато што га је Передонов тужио. Бојећи се да их Передонов поново не

посјети, што би могло имати за њ исте посљедице, ђечак је одлучио да се

потужи директору.

Сухим и оштрим гласом Хрипач је пренио Передонову гласине које су до

њега допрле - и то из поузданих врела, додао је - о томе како Передонов

посјећује станове ученика и преноси њиховим родитељима или од-

гојитељима неточне податке о успјесима и о понашању њихове ђеце, па да

тражи да ђечаке ишибају, због чега кадикад долази до великих неугодности с

родитељима, као, на примјер, јучер у клубу с биљежником Гудајев-ским.

Передонов је слушао огорчен и престрашен. Хрипач је зашутио.

195- Па шта је ово? - срдито рече Передонов. - Он мене туче, зар је то

допуштено? Није имао никаква права да ме тресне по губици. Не иде у

цркву, вјерује у мајмуна, па и сина заводи у ту секту. Треба га пријавити -он је

социјалист.

Хрипач је позорно проматрао Передонова и значајно рекао:

- Све то није наша ствар, али никако не разумијем што мислите под

оригиналним изразом »вјерује у мајмуна«. По моме суду, не би требало

повијест религије обогаћивати новим култовима. С обзиром на срамоту која

вам је нанесена морали бисте га предати суду. А за вас би било најбоље да

напустите нашу гимназију. То би био најбољи исход, и за вас особно и за

гимназију.

- Постат ћу инспектор - срдито одврати Передонов.

- До тада се морате - настави Хрипач - уздржати од тих страшних посјета.

Признајте и сами да такво понашање не приличи педагогу и да у очима

ученика руши углед наставника. Признајте и сами...

Хрипач није завршио, него је само слегао раменима.

- Па што је ово? - опет одврати Передонов. - Ја то чиним за њихово добро...

- Молим вас, нећемо се препирати - оштро га прекине Хрипач. -

Најодлучније тражим од вас да се то више не понови.

Передонов је љутито погледао директора.

Одлучили су да ће вечерас прославити усељење у нови стан. Позвали су све

своје знанце. Передонов је обишао све собе да види је ли све у реду и нема ли

гђе нешто што би могли пријавити.

148

»Чини се да је све у реду«, мислио је. »Нема забрањених књига, кандила су

запаљена, царски портрети висе на зиду на почасном мјесту.«

Изненада Мицзкиеwицз са зида намигне Передонову.

»Довест ће ме још у неприлику«, престрашено помисли Передонов, брзо

скине портрет, однесе га у нужник и замијени с Пушкином.

»Пушкин је ипак дворски човјек,« мислио је вјешајући његов портрет на зид

у благоваоници.

Затим се сјети да ће се вечерас картати, па одлучи да прегледа карте. Узео је

распечаћен сноп карата који је само једном био употријебљен и почео

прегледавати

196

карте, као да на њима нешто тражи. Ликови на сликама нису му се свиђали:

били су некако окати.

У задње вријеме чинило му се да му се карте при картању подмукло смијеше,

попут Варваре. Чак је и понека пикова шестица имала безобразан израз и

непристојно се клатила.

Передонов је скупио све карте, па је оштрим шкарама пробушио на сликама

очи да га не гледају. Испрва је то учинио на употријеби]еним картама, а

затим је отпеча-тио и нове снопове. Све их је бушио, опрезно се обзирући да

га тко не затекне.

На његову срећу, Варвара је била заузета у кухињи и није залазила у собе, а и

како би се мицала од оног изобиља намирница, јер то би Клавдија одмах

искористила. Ако јој је затребало што из соба, послала је по то Клав-дију.

Сваки пут када би Клавдија ушла, Передонов би се тргнуо, сакрио шкаре у

џеп и претварао се да слаже пасијанс.

Међутим, иако је Передонов на тај начин краљевима и дамама одузимао

могућност да га драже својим проматрањем, пријетила му је неугодност с

друге стране.

Јершова је нашла онај шешир који је у пријашњем стану Передонов бацио на

пећ, да му не долази под руку. Претпоставила је да шешир није остављен

безразложно: непријатељи - врло вјеројатно њезини бивши станари -

мислила је Јершова, у наступу бијеса зачарали су шешир, па због тога нитко

не унајмљује стан. Престрашена и раз-дражена, однијела је шешир врачари.

Она је прегледала шешир, тајанствено и мрачно над њим нешто

прошаптала, пљунула на све четири стране и рекла Јершовој:

- Напакостили су ти, напакости и ти њима! Моћан чаробњак је чарао, али ја

сам још вјештија. Ја ћу њега за инат тако зачарати да ће се од бола грчити.

149

Још је дуго врачала над шеширом, а кад је од Јершове добила богате дарове,

рекла јој је нека шешир даде риђокосом момку, да га однесе Передонову и да

га преда првому кога сретне, а затим да побјегне главом без обзира.

Догодило се да је први риђокоси момак кога је Јершова срела био браваров

син који се срдио на Передонова, јер је он проказао ону ноћну враголију. Он

се

197врло радо обвезао да ће за петак1 извршити налог; путем Је из властите

побуде пљувао у шешир. У Передоновљеву стану сусрео је у мрачном

предсобљу Варвару, гурнуо јој у руку шешир и тако брзо побјегао да га

Варвара није добро ни виђела.

Управо кад је Передонов успио да ослијепи и посљедњег дечка, у собу уђе

Варвара, зачуђена, чак и уплашена, и гласом који је дрхтао од узбуђења рече:

- Ардаљоне Борисичу, погледај шта је ово! Передонов погледа и обамре од

ужаса. Тај шешир, с

којим се већ био растао, био је сада у Варвариним рукама - згужван, прашан,

једва да је сачувао трагове некадашње љепоте.

- Одакле, одакле ти то?

Варвара је устрашеним гласом одговорила како је шешир добила од некога

хитрог ђечака, који је пред њом изникнуо као из земље и опет нестао као да

је пропао у земљу. Рекла је:

- То није ничије масло него Јершинино. Урекла те шеширом, то је сигурно.

Передонов је промрмљао нешто неразговијетно и од страха зацвокотао

зубима. Ходао је намрштен, а сива је недодирљивка бјежала испод столаца и

тихо хихотала.

Гости су се рано скупили. Донијели су за прославу усељења много пирожака,

јабука и крушака. Варвара је све то радо примала, само је, реда ради,

говорила:

- Па зашто сте то донијели? Непотребно сте си задавали посла.

Но, кад би јој се учинило да су донијели нешто јефтино или лоше, срдила би

се. А није јој се свиђало ни кад би два госта донијела исто.

Не губећи вријеме, сјели су за карте. Играли су сту-колку, на два стола.

- Ах, забога! - ускликне Вершина. - Мој је краљ слијеп.

- Па и моја дама нема очију - погледавши у своје карте, рече Преполовенска -

а ни дечко.

Гости су се смијали и разгледали карте. Преполовенски рече:

- Па што ја то видим? Карте су чупаве, а од чега? Ја

Новац од пет копјејака.

198

150

све пипам, мислим да је некаква чупава кошуља, а ето, то је од тих рупица. У

томе је ствар, кошуља је чупава.

Сви су се насмијали, само је Передонов био суморан. Варвара се насмијеши и

рече:

- Па, знате, мој се Ардаљон Борисич необично понаша, измишља свакојаке

шале.

- А зашто си то учинио? - упита Рутилов гласно се смијући.

- Јер имају очи - осорно рече Передонов. - Не смију гледати.

Сви су се кикотали, само је Передонов остао суморан и шутљив. Чинило му

се да се ослијепљена лица кревеље, да се подмукло смијеше и да му намигују

разјапљеним рупама у својим очима.

»Можда су се извјештили,« мислио је Передонов, »да гледају носом.«

Као и увијек, није имао среће, па му се причињало да на лицима краљева,

дама, па чак и ђечака, види израз подругивања и срџбе: пикова је дама чак

шкрипала зубима, љутећи се очито због тога што је ослијепљена.

Напосљетку, након једнога великог ремиза, Передонов зграби сноп карата и

почне их бијесно тргати на комадиће. Гости су се смијали. Варвара је,

смијешећи се, рекла:

- Код куће је увијек такав, попије и почне збијати шале.

- Значи, у пијаном стању? - заједљиво рече Преполовенска. - Јесте ли чули,

Ардаљоне Борисичу, што о вама говори ваша сестрична?

Варвара се зацрвењела и љутито рекла:

- Што се тако хватате за туђе ријечи? Преполовенска се насмијешила и

зашутјела. Умјесто зачараног снопа карата, узели су нови сноп

и наставили игру. Ођедном се зачује прасак - разбило се прозорско стакло, а

на под близу стола, за којим је сједио Передонов, падне камен.

Под прозором се чуо тих разговор, смијех, а затим брзи кораци који су се

удаљавали. Сви су се престрашили и скочили с мјеста. Жене су, као и обично,

завриштале. Подигли су камен, престрашено га проматрали, али се нитко

није одлучио прићи прозору. Најприје су на улицу

199послали Клавдију, а тек онда кад је јавила да на улици нема никога, стали

су разгледати разбијено стакло.

Володин је мислио да су камен бацили гимназијалци. Слутња се показала

вјеродостојном, и сви су значајно погледали Передонова. Передонов се

намрштио и промрмљао нешто нејасно. Гости су почели говорити о томе

како има дрских и распуштених ђечака.

Али то, дакако, нису били гимназијалци, него браварова ђеца.

151

- Директор је наговорио гимназијалце - изненада изјави Передонов. -

Непрестано ми нешто приговара. Не зна како би ми напакостио, па је то

измислио.

- Какву је само шалу направио! - кроз смијех викне Рутилов.

Сви се насмијаше, само Грушина рече:

- Што знате? То вам је такав пакосник да се од њега може све очекивати.

Није то сам учинио, већ онако са стране, сплеткари с помоћу синова.

Без обзира на то што су аристократи - увријеђеним гласом заблеја Володин. -

Од аристократа се можеш свему надати.

Многи су гости помислили да је то можда истина, и престали су се смијати.

- Ардаљоне Борисичу, немаш среће са стаклом - рече Рутилов. - Разбили су

ти наочале, а сад су ти избили прозор.

То је поново изазвало смијех.

- Кад се разбије стакло, то значи дуг живот - суздржано се смијешећи рече

Преполовенска.

Кад су се Передонов и Варвара спремали на спавање, Передонову се учинило

да Варвара смјера нешто лоше; узео је од ње ножеве и вилице и справио их

под кревет. Нејасно је блебетао укоченим језиком:

- Добро те ја познајем: чим се удаш за мене, пријавит ћеш ме да би се могла

од мене раставити. Добит ћеш мировину, а мене ће у Петропавловској1

самљети у млину.

Передонов је ноћу бунцао. Пред очима су му пролазиле нејасне и страшне

слике - краљеви и дечки, машући својим буздованима. Шаптали су,

настојали се сакрити пред Передоновом и потихо му се завлачили под јастук.

1 Тамница у Петропавловској тврђави у Петрограду.

200

Но убрзо су се осмјелили и стали обилазити, трчати и вртјети се око

Передонова, посвуда - по поду, по кревету, по јастуцима. Дошаптавали су се,

задиркивали Передонова, плазили му језик, страшно се церили и безобразно

развлачили уста. Передонов је видио да су сви ситни и несташни, да га неће

убити, већ да му се само ругају, навјешта-јући зло. Било му је страшно -

мрмљао је неке бајалице и одломке враџбина што их је чуо у ђетињству, или

их је грдио и тјерао од себе, махао рукама и викао промуклим гласом.

Варвара се пробудила и љутито га упитала:

- Што се дереш, Ардаљоне Борисичу? Не даш ми спавати!

- Непрестано ми досађује пикова дама у капуту од цвилиха - промрмља

Передонов.

Варвара је устала, мумљајући и кунући врагове, па је стала неким капљицама

тјерати чине од Передонова.

152

У мјесном губернијском листу појавили су се члан-чићи да у нашем граду

нека госпођа К. шиба мале гимназијалце који су код ње на стану, синове

најбољих мјесних племићких обитељи. Јавни биљежник Гудајевски јурио је с

тим извјешћем по цијелом граду и негодовао.

По граду су се шириле и друге различне гласине о овдашњој гимназији:

говорило се о госпођици прерушеној у гимназијалца, а затим су мало-

помало почели Пиљни-ково име доводити у везу с Људмилом.

Другови су Шашу почели задиркивати због љубави за Људмилу. Шаша је

испрва безбрижно преко тога прелазио, али се онда повремено стао љутити

и бранити Људмилу, увјеравајући да међу њима није било и нема ничег.

Због тога му је било неугодно ићи к Људмили, али га је и све јаче вукла

жеља: мијешани и жестоки осјећаји стида и страсти узнемиравали су га и

испуњавали му машту магловитим и страственим привиђењима.

201XXИ

Док су Передонов и Варвара у неђељу доручковали, нетко је ушао у

предсобље. Варвара је, по свом обичају, крадом пришла вратима и завирила

у предсобље. Исто се тако тихо вратила столу и прошаптала:

- Поштар. Требало би му дати вотке. Опет је донио писмо.

Передонов је шутке кимнуо главом - није њему жао чашице вотке. Варвара

повиче:

- Поштару, дођи амо!

Листоноша уђе у собу. Прекопавао је по торби и претварао се да тражи

писмо. Варвара је налила вотку у велику чашицу и одрезала комад пирога.

Писмоноша је пожудно гледао што ради. Међутим је Передонов непрестано

мислио на кога је поштар налик.

Риђи дечко пружи Варвари писмо.

- За вас - рече с поштовањем, захвали на вотки, попије, накашље се, узме

пирог и оде.

Варвара је неко вријеме у рукама окретала писмо, а затим га је пружила

Передонову а да га није отворила.

- Ево на, прочитај; чини се да је опет од кнегиње -рекла је смијешећи се. -

Расписала се, али од тога је мало користи. Зашто пише? Нека радије даде

мјесто!

Передонову су руке задрхтале. Растргао је омотницу и брзо прочитао писмо.

Затим је скочио с мјеста, замахнуо писмом и повикнуо:

- Хура! Три инспекторска мјеста, могу бирати које желим. Хура, Варваро,

побиједили смо!

153

Заплесао је и стао се вртјети по соби. Укочено црвена лица и тупих очију

доимао се као необично велика навијена лутка која плеше. Варвара се

смијешила и весело га гледала. Викнуо је:

- Варваро, сад је одлучено. Вјенчат ћемо се.

202

Ухватио је Варвару за рамена и стао је вртјети око стола, топћући ногама.

- Руску, Варваро! - издере се.

Варвара се подбочи и заплеше. Передонов је пред њом плесао казачок.

Дошао је Володин и радосно заблејао:

- Будући инспектор плеше казачок!

- Плеши, Павлушо! - викне Передонов.

Клавдија је завиривала иза врата. Володин јој подвикне, смијући се и

пренемажући се:

- Плеши, Клавдијо, и ти! Сви заједно! Да развеселимо будућег инспектора!

Клавдија цикне, подбочи се и заплеше, мичући раменима. Володин се

одважно заврти пред њом: сваки час би чучнуо и пружио наизмјенце ноге,

поскакивао, пље-скао. Био је особито спретан кад би подизао кољено и

пљеснуо длановима испод кољена. Под петама се угибао под. Клавдија се

веселила што има тако спретног партнера.

Уморили су се и сјели за стол, а Клавдија је, весело се кикоћући, побјегла у

кухињу. Пили су вотку, пиво, разбијали боце и чаше, викали, кикотали се,

махали рукама, грлили се и љубили. Затим су Передонов и Володин

ођурили у Љетни перивој: Передонов се журио да показује писмо.

У просторији с биљаром затекли су уобичајено друштво. Передонов је

пријатељима показао писмо. Оно је побудило снажан дојам. Сви су гледали

писмо с пуним повјерењем. Володин је проблиједио и, брбљајући које-

штарије, попрскао се слином.

- Донио га је поштар преда мном! - ускликнуо је Передонов. - Сам сам га

отворио. Дакле, заиста нема подвале.

Пријатељи су га гледали с поштовањем. Писмо од кнегиње!

Передонов је из Љетнога перивоја брзо отишао Верши-ној. Ишао је брзо и

равномјерно, једнолично машући рукама и нешто мрмљајући; рекло би се

да му на лицу нема никаква изражаја - лице му је било непокретно као у

навијене лутке - само је нека јарка ватра беживотно свјетлуцала у очима.

Био је ведар, топао дан. Марта је сједила у сјеници.

203Плела је чарапу. Мисли су јој биле нејасне и побожне. Испрва је мислила

о гријесима, затим је своје мисли усмјерила на угодније ствари и почела

размишљати о врлинама. На њезине мисли почела се навлачити

дремљивост, па су јој се мисли стале утјеловљивати, а како је нестајала

154

њихова разговијетност која се изражава ријечима, повећавала се јасноћа

њихових сањарских обриса. Врлине су се пред њом појављивале попут

великих и лијепих лутака у бијелим хаљинама, сјајући и угодно миришући.

Обећавале су јој награде. У њиховим су рукама звецкали кључеви, а на

главама им лепршали вјенчани велови.

Једна између њих била је необична и није сличила на друге. Ништа није

обећавала, већ је пријекорно гледала, а уста су јој се помицала нијемо

пријетећи: чинило се да ће бити страшно изговори ли неку ријеч. Марта је

наслућивала да је то савјест. Та необична и страшна посјетитељица била је

сва у црном, црних очију, црнокоса - и управо је нешто проговорила брзо,

језгровито и разговијетно.

Била је сасвим слична Вершиној. Марта се пробудила и нешто одговорила на

њезино питање, одговорила је готово несвјесно и опет ју је свладала

дремљивост.

Савјест или Вершина сједила је сучелице њој и нешто јој говорила брзо и

разговијетно, али несхватљиво, а испаравала је необичан мирис - била је

одлучна, тиха и захтијевала је да све буде онако како она хоће. Марта је хтјела

погледати равно у очи тој 'наметљивој посјетитељици, али због нечега није

могла - она се необично смјешкала, мрмљала нешто, очи су јој некако

бјежале и заустављале се на далеким, несхватљивим предметима, а Марти је

било страшно да их погледа.

Пробудио ју је гласан разговор.

У сјеници је стајао Передонов и гласно нешто говорио, поздрављајући се с

Вершином. Марта се у страху оба-зрела. Срце јој је лупало, очи су јој се још

склапале и мисли јој се још бркале. Гђе је савјест? Или је није ни било? Па

није ни смјела бити овђе.

- А ви сте мало задријемали - рече јој Передонов. -Гласно сте хркали. Сад сте

буновни1.

Марта није схватила његову игру ријечи, али се насми-

1 Игра ријечи: сосна значи бор и бунован.

204

јешила, јер је по смијешку на Вершининим уснама наслутила да је речено

нешто што би требало сматрати за смијешно.

- Требали бисте се звати Софија - настави Передонов.

- Зашто? - упита Марта.

- Због тога што сте Шоња1, а не Марта. Передонов сједне на клупицу покрај

Марте и саопћи:

- Имам новости, врло важних.

155

- Какве новости? Повјерите нам их - рече Вершина, а Марта јој одмах

позавиђе што је с толико ријечи изразила једноставно питање: какве

новости?

- Погодите - мрзовољно и славодобитно рече Передонов.

- Како бих могла погодити какве су те ваше новости? - одговори Вершина. -

Реците, па ћемо знати.

Передонову је било незгодно што не желе погађати какве новости доноси.

Зашутио је, сједио неспретно погрбљен, туп и мрачан, и непомично гледао

преда се. Вершина је пушила и неискрено се смијешила, показујући своје

тамножуте зубе.

Пошутјевши неко вријеме, рекла је:

- Зашто да погађамо ваше мисли? Хајде да вам гатам из карата. Марта,

донесите карте из собе.

Марта устаде, али Передонов је срдито заустави:

- Сједните, није потребно, нећу. Гатајте сами себи, а мене оставите на миру.

Сада ме више нећете превести на своју страну. Показат ћу вам нешто такво,

да ћете зинути од чуда.

Передонов хитро из џепа извади лисницу, узме из ње писмо у омотници и

покаже га Вершиној, не пуштајући га из руке.

- Видите куверту - рекао је - а ево и писма. Извадио је писмо из омотнице и

полагано га прочитао,

с тупим изразом задовољене пакости у очима. Вершина се забезекнула. До

задњега часа није вјеровала у кнегињу, али сада је схватила да је ствар с

Мартом коначно пропала. Зловољно се насмијешила и рекла:

- Но, па добро, имате срећу!

Марта је сједила необична и устрашена израза на лицу и збуњено се

смијешила.

1 Деминутив од Софија; Шоња подсјећа на сосна.

205- Што сте мислили? - злурадо рече Передонов. - Сматрали сте ме

глупаном, а испаст ће да сам паметнији од вас. Ето, говорили сте о куверти,

па ево вам и куверте. Моја је ствар већ сигурна.

Шаком удари по столу, не баш јако и гласно, али његова кретња и звук

његових ријечи остадоше некако необично равнодушни, управо као да је био

стран и далек својим поступцима.

Вершина и Марта загледаше се гадљиво и зачуђено.

- Што сте се загледале? - отресито рече Передонов. -Нема смисла да се

згледавате: сада је већ готово, оженит ћу се Варваром. Многе су ме госпођице

ловиле.

156

Вершина је послала Марту по цигарете, а Марта је весело истрчала из

сјенице. На пошљунчаним стазама које су се шарениле од увела лишћа

осјетила се слободно и лако. Крај куће је сусрела босога Влађу, па је постала

још веселија и радноснија.

- Жени се Варваром, одлучено је - живо рече и одвуче брата у кућу.

Међутим се Передонов изненада стао опраштати а да није ни дочекао Марту.

- Немам времена - рекао је - женим се, не могу се задржавати.

Вершина га није задржавала и хладно се с њим опростила. Озбиљно се

наљутила: до тог часа ипак је постојала нека слаба нада да ће Марту удати за

Передонова, а да ће себи узети Мурина - сад је нестало и те посљедње наде.

И Марта је данас извукла краћи крај! Морала је и заплакати.

Передонов је отишао од Вершине и хтио је запушити. Изненада угледа

полицајца. Полицајац је стајао сам на углу и грицкао сјеменке сунцокрета.

Передонова обузе туга.

»Опет једно њушкало,« помисли, »вребају за што би се могли заквачити.«

Није се усудио запушити цигарету коју је већ извадио, него је пришао

полицајцу и бојажљиво га запитао:

- Господине, смије ли се овђе пушити? Полицајац војнички поздрави и

смјерно га упита: -Ас обзиром на што, пресвијетли господине?

206

- Цигарету - објасни Передонов - могу ли запушити само једну цигарету?

- Гледе тога није било никакве наредбе - увијено одговори полицајац.

- Зар заиста није било? - приупита Передонов с тугом у гласу.

- Није било. Да се, наиме, господа која пуше морају спријечити у томе, а да

ли је изашло допуштење, то збиља не знам.

- Ако га није било, нећу пушити - покорно рече Передонов. - Ја се покоравам

законима. Чак ћу и бацити цигарету. Ја сам ипак државни савјетник.

Передонов згужва цигарету и баци је на земљу, а бојећи се да не излане

нешто сувишно, похита кући. Полицајац је за њим гледао чудећи се, али

напокон закључи да се господин синоћ напио пива, па се смирио и изнова се

дао на грицкање сјеменки.

- Улица се дигла на ноге - промрмља Передонов. Улица се пењала на онижи

брежуљак, а затим се опет

спуштала, тако да се прегиб улице оцртавао између два кућерка на плавом,

суморном небу које се смрка-вало. Тихи предио биједнога живота одвојио се

од свијета, тешко је туговао и мучио се.

Дрвеће је спуштало грање преко плотова, извиривало и сметало

пролазницима, а њихов шапат бијаше подсмјешљив и пријетећи. На

крижању је стајао ован и тупо буљио у Передонова.

157

Ођедном се иза угла разлегне мекетав смијех, појави се Володин и приближи

се да га поздрави. Передонов га је мрко гледао мислећи на овна који је

малоприје ту стајао, а ођедном га више нема.

»Ето«, мислио је, »Володин се заиста претвара у овна. Није узалуд тако

сличан овну да не можеш разабрати смије ли се или блеји.«

Те су га мисли толико заокупиле да уопће није слушао што Володин говори

поздрављајући га.

- Што се риташ, Павлушо? - туробно га упита. Володин се широко

насмијеши и рече:

- Не ритам се, Ардаљоне Борисичу. Рукујем се с вама. Можда се то у вашем

крају рукама ритају, а у мене се, у мом крају, ритају ногама, и то не чине

људи, него, да опростите, коњи.

207- Још ћеш ме и убости - промрмља Передонов. Володин се увриједи и

дрхтавим гласом рече:

- Још ми нису нарасли рогови, Ардаљоне Борисичу, можда ће вама прије

нарасти него мени.

- Имаш предуг језик, мељеш што не треба - љутито рече Передонов.

- Ако је баш тако, Ардаљоне Борисичу, ја могу и шутјети - брзо одврати

Володин.

Лице му је постало сасвим тужно и усне се посве напућиле, па ипак је ишао

успоредо с Передоновом; још није обједовао, па је рачунао да ће данас

благовати код њега: јутрос су га, на срећу, били позвали.

Код куће је Передонова чекала важна вијест. Још се у предсобљу могло

наслутити да се догодило нешто необично - из соба је допирала врева и

устрашени усклици. Передонов помисли да још није све спремно за објед, па

да су се престрашили и пожурили кад су виђели да долази. Било му је драго

што га се тако боје. Но показало се да је посриједи нешто друго. Варвара је

истрчала у предсобље и викнула:

- Вратили су мачка!

Онако усплахирена, није одмах примијетила Воло-дина. Њезина је ођећа, по

обичају, била неуредна: блуза замрљана, сукња сива и прљава, а на босим

ногама изношене папуче. Коса непочешљана, разбарушена. Узбуђено је

говорила Передонову:

- Иришка! Из пакости наније поново подвалила. Ђечак је дотрчао, донио

мачка и бацио га. Мачак има на репу свезане звечке, па звекеће. Завукао се

под диван и не излази.

Передонова обузе страх:

- Што ћемо сад? - упита.

158

- Павле Васиљевичу - замолила је Варвара - ви сте млађи, извуците га испод

дивана.

- Извући ћу га, извући - хихоћући рече Володин и пође у салон.

Мачка су некако извукли и с репа му скинули звечке. Передонов је

пронашао чичкове главице и узео их лијепити на мачка. Мачак је почео

бијесно фрктати и побјегао у кухињу.

Передонов, уморан од натезања с мачком, сјео је у свом уобичајеном

положају: лактове је положио на

208

приручја наслоњача, прсте укрстио, ноге прекрижио, а лице му бијаше

непокретно и суморно.

Друго кнегињино писмо Передонов је чувао боље него прво: увијек га је

држао код себе у лисници, али га је свима показивао држећи се тајанствено.

Будно је пазио да ткогод не би однио писмо, никому га није давао у руке, а

након свакога показивања спремао га је у лисницу, коју је стављао у

унутрашњи џеп реденгота, па је реденгот закопчавао и строго и пажљиво

гледао суговорника.

- Што га тако чуваш? - каткад би га питао Рутилов смијући се.

- За сваки случај - мрзовољно објашњаваше Передонов. - Тко зна! Нетко би га

могао украсти.

- За тако нешто још би отпремио човјека у Сибир -рече Рутилов, хихоћући и

тапшући Передонова по рамену.

Но Передонов се држао непоколебљиво важно. Уопће се у задње вријеме

правио врло важан, више него обично. Често се хвалио:

- Ето, да знате, бит ћу инспектор. Ви ћете ту чамити, а мени ће бити

подређена два котара. А можда и три. Охо--хо!

Био је потпуно увјерен да ће убрзо добити инспектор-ско мјесто. Наставнику

Фаластову често је говорио:

- Брате мој, извући ћу ја и тебе.

Наставник Фаластов обраћао се Передонову с пуним поштовањем.

14 Мали злодух

209XXИИ

Передонов је почео често одлазити у цркву. Стајао би на видљиву мјесту, час

се чешће крижао него је требало, а час би се ођедном укочио и тупо гледао

преда се. Чинило му се да се иза ступова скривају неки шпијуни, да одатле

извирују и да га настоје натјерати у смијех. Али Передонов се није дао.

Смијех, пригушен смијех, подсмјехивање и шаптање Рутиловљевих ђевојака

ођекивали су Передонову у ушима и ширили се до неуобичајених граница:

159

као да се несташне ђевојке смију управо у његове уши, да би га натјерале на

смијех и упропастиле. Али се Передонов није дао.

Кадшто се у облацима тамјана јављала недодирљивка, сива као дим,

модрикаста, очи су јој сјајно свјетлуцале, каткад је потихо бренцајући летјела

зраком, али не дуго, већ се све више котрљала ногама и, прилазећи ближе,

ругала се Передонову и упорно га мучила. Она је, дакако, хтјела Передонова

застрашити како би изашао из цркве прије краја литургије. Али он је схватио

њезину лукаву намисао и није се дао.

Служба божја - тако близу толиком мноштву људи, али не по ријечима и

обредима него по својем најунутраш-њијем гибању - била је Передонову

несхватљива. Због тога га је плашила. Кађење га је ужасавало попут тајан-

ствених чаролија.

»Зашто су се размахали?« - мислио је.

Чинило му се да је свећеничка одежда груба, неприлично шарена крпа, па се

љутио кад је гледао свећенике у орнату, и хтио је раздерати те ризе и

поломити посуде. Црквени обреди и сакраменти причињали су му се као

опаке чаролије смишљене у сврху поробљавања простога пука.

210

»У вино је намрвио посвећени крух«, љутито је мислио о свећенику,

»прилично јефтино вино, обмањују народ да би им доносили што више

новаца за плаћене обреде.«

Мистериј трајне претворбе немоћне материје у силу која ломи окове смрти,

за њега је био заувијек застрт. Био је жив мртвац! Нескладан спој невјеровања

у живога Бога и Његова Криста с вјером у чаролије!

Почели су излазити из цркве. Сеоски учитељ Мачигин, простодушан

младић, приближио се ђевојкама, насмијешио се и живахно с њима

разговарао. Передонов помисли да се пред будућим инспектором не

приличи тако слободно понашати. Мачигин је носио сламнат шешир.

Передонов се сјети да га је једном љети видио изван града у службеној капи с

кокардом. Передонов одлучи да се пожали. Ту му је, као наручен, дошао и

инспектор Бо-гданов. Передонов му приступи и рече:

- Ваш Мачигин носи капу с кокардом. Погосподио се.

Богданов се престрашио, задрхтао и потресао своју сивкасту брадицу.

- Нема права, нема никаква права - забринуто је говорио, жмиркајући

зацрвењеним очима.

- Нема права, а носи - тужио се Передонов. -Одавно сам вам говорио да

их ваља притегнути. Иначе ће још сваки неотесани сељак носити кокарду, па

што ће онда бити!

Богданов, кога је Передонов већ био престрашио, још се више узнемири.

160

- Како се усуђује, а? - тужно протисне. - Одмах ћу га позвати на ред, одмах, и

најстроже ћу га укорити.

Опростио се с Передоновом и ситним кораком хитро пошао кући.

Володин је ишао успоредо с Передоновом и прије-корно-мекетавим гласом

говорио:

- Носи кокарду. Замислите, забога! Зар је добио чин?! Како је то могуће!

- Па ни ти не смијеш носити кокарду - рече Передонов.

- Не смије се и не треба носити - узврати Володин. - Ја кадикад ставим

кокарду, али знам гђе се и када то може. Кад идем изван града, онда је

ставим. То ме

211весели, а нитко ми не брани. Кад сусретнем сељака, више ме поштује.

- Теби, Павлушко, кокарда никако не пристаје - рече Передонов. - Пусти ме

на миру; запрашио си ме својим копитима.

Володин се увриједио и зашутио, али је и даље ишао успоредо с

Передоновом. Передонов забринуто рече:

- Требало би пријавити и Рутиловљеве ђевојке. У цркву иду само да

брбљају и да се смију. Намазу се, дотјерају се, па иду. А краду тамјан, па од

њега праве мирисе; од њих увијек гадно заудара.

- Што кажете, забога! - рече Володин, машући главом и исколачивши очи.

По земљи је брзо прошла сјена облака и задала Пере-донову страх. У

облацима прашине што их је дизао вјетар, покаткад би се појавила сива

недодирљивка. Кад би вјетар зањихао траву, Передонову се већ причињало

да сива недодирљивка по њој трчи, гризе је и једе.

»Зашто је у граду трава?« - мислио је. »Није то у реду. Треба је оплијевити.«

Гранчица на дрвету зањихала се, скупила се, поцрњела, заграктала и

полетјела у даљину. Передонов је задрхтао, вриснуо и побјегао кући.

Володин је трчао за њим ситним корацима, са зачуђеним изразом у избуље-

ним очима, придржавајући на глави полуцилиндар и машући штапом.

Богданов је истог дана позвао Мачигина. Прије но што је ушао у инспекторов

стан, Мачигин је застао на улици, леђима према сунцу, скинуо шешир и

почешљао се, према сјени, руком.

- О чему се ради? - нехајно запита Мачигин, поигравајући се сламнатим

шеширом и тупкајући лијевом ногом.

Богданов му није понудио да сједне, јер је намјеравао да га изгрди.

- Како то, како то, ви, младићу, носите кокарду, а? Како сте се усудили да

присвојите себи такво право, а? -питао је Богданов, придајући свом лицу

строг израз и још више тресући својом сивкастом брадицом.

Мачигин се зацрвенио, али је смионо одговорио:

- Па што, зар немам право?

161

- Па зар сте ви чиновник, а? Чиновник? - узрујао се

212

Богданов. - Какав сте ви чиновник, а? Азбучни регистратор, а?

- То је знак учитељског звања - одлучно рече Мачигин, па се одмах слатко

насмијеши, сјетивши се важности учитељског звања.

- Носите у рукама прутић, прутић, то вам је знак учитељског звања -

савјетовао му је Богданов машући главом.

- Али, молим вас, Сергеју Потапичу - увријеђеним гласом рече Мачигин. -

Зашто прутић? Сватко може носити прутић, а кокарда је ради угледа.

- Ради каквог угледа, а? Ради каквог, каквог угледа, а? - навалио је Богданов

на младића. - Какав вама углед треба, а? Зар сте ви старјешина?

- Допустите, Сергеју Потапичу - разборито доказиваше Мачигин -

некултурно сељаштво одмах исказује човјеку веће поштовање. Ове ми се

године много дубље клањају.

Мачигин је несвјесно погладио своје риђе брчиће.

- Не смије се, младићу, никако се не смије - рече Богданов ојађено машући

главом.

- Допустите, Сергеју Потапичу, учитељ без кокарде је баш као британски лав

без репа - увјеравао је Мачигин. - Карикатура.

- Зашто без репа, а? Какав је ту сада реп, а? -узбуђено је почео говорити

Богданов. - Камо сте то зашли у политику, а? Зар је наш посао да

разговарамо о политици, а? Не, него ви, младићу, скините кокарду, молим

вас као бога. Не смије се, дабоме, сачувај ме, боже! Тко би знао тко све може

дознати.

Мачигин слегне раменима и хтједе још нешто рећи, али му Богданов упадне

у ријеч: у глави му је синула - по његову мишљењу - сјајна мисао.

- Та ви сте к мени дошли без кокарде, а, без кокарде, зар не? И сами знате да

се не смије.

Мачигин се најприје смео, али је и овај пут нашао одговор:

- Будући да смо сеоски учитељи, потребне су нам сеоске повластице, а у

граду смо обични интелектуалци.

- Ама, ви, младићу, добро знате - срдито рече Богданов - да се то не смије, па

ако опет што чујем, отпустит ћу вас!

213Грушина је с времена на вријеме приређивала вечерња сијела за младиће,

надајући се да ће између њих некога упецати за мужа. Да замаже очи,

позивала је и обитељске знанце.

Вечерас је било такво вечерње сијело. Гости су се рано скупили.

У њеном салону висиле су по зидовима слике застрте густим муселином.

Уосталом, на њима није било ништа неприлично. Кад је Грушина,

162

смијешећи се лукаво и нескромно, макнула засторе од муселина, гости су с

уживањем гледали лоше насликане голе жене.

- Шта је то, грбава женска? - мрзовољно рече Пере-донов.

- Ни говора, није грбава - ватрено је Вершина бранила слику. - Само се тако

сагнула.

- Грбава је - понови Передонов. - И очи су јој различите, баш као и у вас.

- Баш се ви у то разумијете! - увријеђено рече Грушина. - То су врло лијепе и

скупе слике. Умјетници не могу без таквих слика.

Передонов изненада прасне у смијех: сјетио се савјета што га је недавно дао

Влађи.

- Што сте зарзали? - запита га Грушина.

- Нартанович, гимназијалац, потпалит ће својој сестри Марти хаљину -

објаснио је. - Ја сам му савјетовао да то учини.

- Па није луд да ће је запалити!

- Хоће, хоће, дабоме - увјерљиво рече Передонов. - Браћа се увијек свађају са

сестрама. Кад сам био мален, увијек сам пакостио сестрама. Млађе сам тукао,

а старијима сам оштећивао хаљине.

- Не свађају се баш сви — рече Рутилов. - Ево, ја се не свађам са сестрама.

- Зар се љубиш с њима? - запита га Передонов.

- Ти си, Ардаљоне Борисичу, свиња и подлац, и ја ћу те ћушнути - посве

мирно рече Рутилов.

- Не волим такве шале - одговори Передонов, али се одмакне од Рутилова.

»Још и то,« мислио је, »заиста ће ме пљуснути, има нешто злокобно на

лицу.«

- Она - настави говорити о Марти - иначе има само једну хаљину, црну.

214

- Вершина ће јој сашити нову — завидно и злобно припомене Варвара. - За

свадбу ће морати сашити сву опрему за младу. Љепотица, а чак се је и

коњи боје -тихо промрси и злурадо погледа Мурина.

- И вама је вријеме да се вјенчате - рече Преполо-венска. - Што чекате,

Ардаљоне Борисичу?

Преполовенскијеви су већ знали да је Передонов послије другога писма

одлучио да се ожени Варваром. И сами су повјеровали писму. Почели су

говорити да су одувијек били за Варвару. Није им ишло у рачун да се свађају

с Передоновом: имали су користи од тога што се с њим картају. А Гења, шта

можемо, нека причека, ваља потражити другога момка.

- Дакако - почео је говорити Преполовенски - морате се вјенчати: учинит

ћете добро ђело, а угодит ћете и кнегињи; кнегињи ће бити драго што се

163

жените, па ћете и њој угодити и учинити добро ђело, а бит ће и добро, дакле

исто тако учинит ћете добро ђело, а и кнегињи ће бити драго.

- Тако и ја кажем - рече Преполовенска. Преполовенски се није могао

зауставити и, видећи да

сви одлазе од њега, сјео је уз младог чиновника и стао му причати једно те

исто.

- Одлучио сам да се женим - рекао је Передонов -али ја и Варвара не знамо

како се то вјенча. Нешто се мора учинити, а не знам што.

- То је једноставна ствар - рекла је Преполовенска. - Само ако хоћете, ја и

муж све ћемо удесити, а ви само сједите и ни на што не требате мислити.

- Добро - рече Передонов - слажем се. Само да све буде добро и пристојно!

Није ми жао новаца.

- Већ ће све бити у реду, немајте бриге - увјеравала га је Преполовенска.

Передонов је наставио постављати своје увјете:

- Други због шкртости купују танко вјенчано прстење, сребрно и позлаћено,

али ја нећу тако, већ да буде право злато. Чак ћу мјесто заручног прстења

наручити вјенчане наруквице, а то је скупље и достојанственије.

Сви се насмијаше.

- Не треба наруквица - рече Преполовенска и овлаш се насмијеши. -

Потребно је само прстење.

- Зашто не треба? - љутито запита Передонов.

215- Па то се не ради.

- Можда се и ради - сумњичаво рече Передонов. -Питат ћу још попа. Он зна

боље.

Рутилов се смијао и савјетовао:

- Боље ће ти бити, Ардаљоне Борисичу, да наручиш вјенчане појасеве.

- Не, за то немам доста новаца - одговори Передонов а да није примијетио

поругу. - Нисам ја банкар. Само сам ономад сањао да се женим, а на мени

атласни фрак, и ја и Варвара имамо златне наруквице. Иза нас стоје два

директора и над нама држе вјенчане круне и пјевају алелуја.

- И ја сам ноћас уснио занимљив сан - огласи се Володин - а не знам што

значи. Сједим ја као на пријестољу, са златном круном, а преда мном много

траве, а по травици јањчићи, сами јањчићи, сами јањчићи, бе, бе, бе. Тако,

дакле, јањчићи иду и машу главом и све онако раде бе, бе, бе.

Володин је пролазио кроз собе, тресао главом, пућио усне и блејао. Гости су

се смијали. Сјео је затим на своје мјесто, све је блажено гледао и жмиркао од

задовољства, а и смијао се овнујским, мекетавим смијехом.

- А што је било даље? - запита Грушина намигујући гостима.

164

- Ма, све сами јањчићи, сами јањчићи, и онда сам се пробудио - заврши

Володин.

- Ован сања овнујске снове - промрмља Передонов.

- И ја сам нешто сањала - рече Варвара и дрско се насмијеши. - Али то се

пред мушкарцима не смије причати. Јединој ћу вама испричати.

- Ах, драга моја Варваро Дмитријевна, управо сам хтјела рећи да сам и ја

нешто сањала - одврати Грушина хихоћући и свима намигујући.

- Причајте. Ми смо мушкарци чедни, попут дама -рече Рутилов.

И остали мушкарци замолише Варвару и Грушину да им испричају што су

сањале. Али оне су измењивале погледе, и ружно се смијале, али нису ништа

причале.

Сјели су да се картају. Рутилов је све увјеравао да Передонов изврсно карта.

Передонов је у то вјеровао.

216

Али и данас је губио, као увијек. Рутилов је добивао. Због тога се радовао и

говорио живље него обично.

Передонова је дражила недодирљивка. Скривала се негђе близу, каткад се

појављивала, помаљала се иза стола или иза нечијих леђа и опет се скривала.

Чинило се да нешто чека. То је било страшно.

Передонова је плашио и сам изглед карата. Даме су биле по двије заједно.

»А гђе је трећа?« - мислио је Передонов.

Тупо је разгледао пикову даму, а затим ју је окренуо на другу страну: можда

се трећа сакрила негђе иза блузе?

Рутилов рече:

- Ардаљон Борисич завирује својој дами испод блузе. Сви праснуше у смијех.

Међутим су по страни два млада полицијска чиновника почела играти

дурака1. Њихова игра постајала је све живља. Онај који би добио, смијао се

од весеља и показивао другому дуги нос. Онај пак који би изгубио, срдио се.

Јела су замирисала. Грушина је позвала госте у благоваоницу. Сви пођоше,

гурајући се и цифрајући се. Посједали су како је тко хтио.

- Једите, господо - нудила их је Грушина. - Једите, пријатељи, трбушчиће

пуните, све до грла набијте.

- Пироге једите, домаћицу веселите - радосно викне Мурин.

Весело је гледао на вотку и мислио како је добио на картању.

Ревније од свих частили су се јелом Володин и два млада чиновника:

изабирали су веће и боље комаде и похлепно гутали кавијар.

Усиљено се смијући, Грушина рече:

- Павле Иванович је пијан, треба на њега припазити, мјесто круха хтио би

погаче.

165

Зар је за њега куповала кавијар? Под изликом да ће почастити даме,

одстранила је испред њега све што је било боље. Володин, међутим, није

клонуо духом, већ се задовољио оним што је остало: на самом почетку

1 Карташка игра.

217успио је појести много добрих јествина, па му је сада било свеједно.

Передонов је гледао на госте који жвачу, па му се чинило да га сви исмјехују.

Због чега? Зашто? Бијесно је јео све што му је дошло под руку, јео је

прождрљиво и немарно.

Након вечере опет су се картали. Али Передонову је убрзо досадило. Бацио је

карте и рекао:

- К врагу! Немам среће. Додијало ми је. Варваро, хајдемо кући.

За њим устадоше и остали гости.

У предсобљу је Володин примијетио да Передонов има нови штап.

Нацеривши се, пред собом је вртио штап и запитао:

- Ардашо, зашто су ти прсти скупљени? Шта то значи? Передонов љутито

зграби из његових руку свој штап с

дршком од ебановине; држак је био у облику руке која показује шипак.

Передонов приближи држак Володину под нос и рече:

Добит ћеш шипак намазан маслацем.

Володин направи увријеђено лице.

- Допустите, Ардаљоне Борисичу - рече - ја једем маслац с крухом, али

шипак с маслацем нећу јести.

Передонов га није слушао, већ је помно омотао шалом врат и закопчао сва

пуцета на огртачу. Рутилов се смијао и говорио:

- Зашто се оматаш, Ардаљоне Борисичу? Топло је.

- Здравље је највеће богатство - одговори Передонов.

На улици је било тихо - улица се у мраку била смирила и једва чујно хркала.

Било је тамно, туробно и влажно. Небом су пловили тмасти облаци.

Передонов прогунђа:

- Замрачили су, а зашто?

Сад се није бојао, ишао је с Варваром, није био сам.

,Убрзо је почела падати киша, ситна, лака, дуготрајна. Све је било тихо, само

је киша, загрцавајући се, брбљала нешто досадно и брзо, неке несхватљиве,

досадне и жалосне ријечи.

Передонов је у природи - под кринком њезина непријатељства према њему -

наслућивао одразе своје туге и страха, а онај унутарњи живот у свој природи,

који је недоступан вањским утјецајима, живот који једини

218

166

ствара праве, дубоке и несумњиве односе између човјека и природе, тај

живот није осјећао. Због тога му се чинило да је цијела природа прожета

ситним људским осјећајима. Заслијепљен чарима особности и одвојеног

постојања, није схваћао дионизијских, стихијских усхита који ликују и вапију

у природи. Био је слијеп и јадан, као и многи од нас.

219XXИИИ

Преполовенскијеви су на себе преузели приређивање свадбе. Одлучили су да

се вјенчање обави у селу удаљеном шест врста1 од града: Варвари је било

неугодно да се вјенча у граду у коме су пр оживјели толико година издајући

се за рођаке. Тајили су дан одређен за вјенчање. Преполовенскијеви су

проширили глас да ће се вјенчати у петак, а свадба је заправо била у сриједу,

дању. То су учинили поради тога да не би из града дошли знатижељници.

Варвара је често понављала Передонову:

- Ардаљоне Борисичу, немој се зарећи кад ће бити вјенчање, јер би га могли

још и омести.

Передонов је нерадо издавао новац за трошкове око вјенчања, а уз то је

вријеђао Варвару. Каткад би своју палицу с дршком у облику ручице која

показује фигу, приносио Варвари до уста и говорио:

- Пољубиш ли ми фигу, дат ћу ти новац, не пољубиш ли је, не дам.

Варвара је пољубила фигу.

- Па то није ништа, усне ми неће попуцати - говорила је.

Надневак вјенчања тајили су до одређеног дана и пред самим кумовима, да се

не би избрбљали. Испрва су позвали за кумове Рутилова и Володина.

Обојица су драге воље пристали: Рутилов се надао да ће имати материјала за

занимљиву причу, а Володину је ласкало да игра тако важну улогу у тако

великом догађају у животу тако поштоване особе. Затим се Передонов сјети

да му неће бити довољан један кум. Рекао је:

- Ти ћеш, Варваро, имати једнога, а мени су потребна

1 1,06 км.

220

двојица, један ми је премало - нада мном је тешко држати вјенчану круну, ја

сам висок.

Передонов је за другога кума позвао Фаластова. Варвара је мрмљала:

- Камо ћеш, до врага? Зар ти двојица нису доста?

- Он има златне наочале, с њим ће бити достојанственије - рече Передонов.

Ујутро, на дан вјенчања, Передонов се умио топлом водом, као и увијек, да се

не би прехладио, а затим је затражио руменило за лице, оправдавајући се:

- Сад треба да се сваког дана наруменим, иначе ће помислити да сам

изнемогао, па ме неће именовати за инспектора.

167

Варвари је било жао што му мора дати своје руменило, али је морала

попустити, и тако је Передонов наруменио себи образе. Мрмљао је:

- И Верига се румени не би ли изгледао млађи. Не могу се вјенчати блиједих

образа.

Затим се затворио у спаваоницу и одлучио да се обиљежи, како Володин не

би могао подметнути себе умјесто њега. На прсима, на трбуху, на лактовима,

па и на неким другим мјестима тинтом је надрљао слово П.

»Требало би и Володина обиљежити, али како да га обиљежим?« - жалосно

је мислио Передонов.

Затим му је на памет пало да не би било згорег да навуче стезник, јер ће

свијет помислити да је старац ако се случајно сагне. Затражио је да му

Варвара даде стезник. Али показало се да су му Варварини стезници тијесни:

ни један му није пристајао.

- Морао сам га прије купити - љутито је прогунђао. -Ништа не би тада

помислили.

- Ма који мушкарац носи стезник? - примијети Варвара. - Ни један га не

носи.

- Верига га носи - рече Передонов.

- Верига је старац, а ти си, Ардаљоне Борисичу, хвала богу, снажан

мушкарац.

Передонов се самозадовољно насмијеши, погледа се у зрцало и рече:

- Разумије се, поживјет ћу још сто и педесет љета. Под креветом је кихнуо

мачак. Варвара се насмијеши и рече:

- Ето, и мачак кише, значи да је истина.

221Али Передонов се изненада натмури. Мачак га је већ почео плашити, па

га стане тјерати. Мачак је дивље мијау-као, стиснуо се уза зид и наједном,

гласно и реско мијаучући, шмугнуп из Передоновљевих руку и побјегао из

собе.

- Враже холандски! - срдито добаци за њим Передонов.

- Баш је прави враг - потврди Варвара - сасвим је подивљао мачак, не да се

погладити, као да је враг у њега ушао.

Преполовенскијеви су рано ујутро послали по ђевере. Око десет сати сви су

се скупили код Передонова. Дошле су Грушина и Софја с мужем.

Послужили су их вотком и закуском. Передонов је мало јео и туробно

размишљао по чему би се још више могао разликовати од Володина.

»Наковрчао се попут јањета«, пакосно је помислио и ођедном присјетио да

би се и он могао почешљати на посебан начин. Устане од стола и рече:

- Једите и пијте, није ми жао, а ја идем бријачу да ме почешља на

шпањолски начин.

168

- Што је опет то на шпањолски начин? - запита га Рутилов.

- Виђет ћеш.

Кад је Передонов отишао да се подшиша, Варвара рече:

- Измишља саме глупости. Посвуда му се причињају врагови. Кад би само

мање локао, проклета пијаница!

Преполовенска се лукаво насмијеши и рече:

- Вјенчат ћете се, и Ардаљон Борисич добит ће мјесто па ће се смирити.

Грушина захихоће. Веселила ју је тајанственост тога вјенчања, а потицала ју је

жудња да изазове било какав срамотан призор, али да остане

непримијећена. Кришом је синоћ шапнула неким својим знанцима о сату и

мјесту вјенчања. Јутрос рано позвала је к себи младог браварова сина, дала му

петак и наговорила га да пред вечер чека изван града, кад буду пролазили

младенци, па да на њихова кола оспе смеће и комадиће папира. Браваров

син радо је пристао и под заклетвом обећао да је неће одати. Грушина га је

подсјетила:

- А Черепнина сте одали кад су вас почели тући!

222

- Били смо бедаци - рекао је браваров син - а сада нека ме и вјешају, свеједно

ми је.

Да потврди своју заклетву, браваров син је појео прегршт земље. За то му је

Грушина дала још три коп-јејке.

Передонов је у бријачници потражио газду. Газда, младић који је недавно

завршио грађанску школу и који је понешто читао и књиге из земске

књижнице, управо је завршавао шишање неког властелина којега Передонов

није познавао. Убрзо је свршио посао и пришао Передо-нову.

- Најприје отправи овога - Ијутито рече Передонов. Властелин је платио и

отишао.

Передонов је сјео испред огледала.

- Желим се подшишати и почешљати - рекао је. - Данас имам важан посао,

сасвим особите врсте, па ме почешљај на шпањолски начин.

Мали шегрт, који је стајао крај врата, подсмјешљиво је фркнуо. Газда га

строго погледа. Он није имао прилике да чешља на шпањолски начин, па

није знао каква је то фризура, ни да ли уопће постоји. Али, ако господин то

тражи, ваља претпоставити да зна што хоће. Млади бријач није хтио да

покаже своје незнање, па уљудно рече:

- Господине, то с вашом косом никако не иде.

- Зашто не иде? - увријеђено упита Передонов.

- Ваша је коса слабо исхрањена - објаснио му бријач.

- Па што, зар је морам пивом залијевати? - промрмља Передонов.

169

- Али, молим вас, зашто пивом? - одговори бријач, љубезно се смијешећи. -

Замислите само, кад бих вас подшишао колико-толико, а вама се на глави

већ оцртава солидност, не би било довољно косе за шпањолску фризуру.

Передонов је био утучен што се не може почешљати на шпањолски начин,

па туробно рече:

- Ма шишај како те воља.

»Зар су већ наговорили и овог бријача«, мислио је, »да ме не шиша тако да се

разликујем од других? Нисам смио код куће ништа рећи«.

Док је Передонов ишао улицама пристојно и озбиљно,

223очито је Володин, прерушен у јање, потрчао споредним и забитним

улицама и споразумио се с бријачем. Кад је бријач свршио свој посао,

приупита:

- Желите ли да вас попрскам?

- Попрскај ме резедом - затражи Передонов. - Лоше си ме подшишао, па то

барем поправи резедом!

- Опростите, али резеду не држим - збуњено рече бријач. - Не би ли вара

одговарао опопонакс?

- Ништа не знаш како треба - жалосно рече Передонов. - Прскај ониме што

имаш

Кући се вратио нерасположен. Био је вјетровит дан. Врата су због вјетра

лупала, зијевала и смијала се. Передонов их је тужно гледао. Зар да збиља

пође? Али већ се све догађало само по себи.

Дошле су три кочије. Ваљало је сјести и одвести се, јер ће поворка изазвати

занимање, па ће се скупити знатижељници и проматрати сватове.

Поразмјестили су се и кренули су: Передонов с Варваром,

Преполовенскијеви с Рути-ловом и Грушина с оба кума.

На тргу се подигла прашина. Передонову се причинило да чује како ударају

сјекире. Кроз прашину дизао се и растао једва видљив дрвен зид. Градили су

утврду. Пред очима су брзо промицали сељаци у црвеним кошуљама, дивљи

и шутљиви.

Кочије су пројуриле мимо страшног привиђења које се појавило и сакрило.

Передонов се у страху обзирао, али више ништа није видио, а никому се није

усудио прозборити о свом привиђењу.

Передонова је цијелим путем морила туга. Све је на њега непријатељски

гледало, одасвуд су зраком леб-ђели пријетећи знакови. Небо се натмурило.

Вјетар им је пухао у лице и за нечим уздисао. Дрвеће није хтјело бацати сјене,

него се скупило у се. Зато се дизала прашина, попут дуге полупрозирне сиве

змије. Сунце се због нечега скривало иза облака и као да их је кришом

проматрало.

170

Цеста је водила преко хумака; иза ниских брежуљака неочекивано се јављало

грмље, израњали шумарци и потоци испод дрвених мостова који су

ђекивали попут труба.

- Пролетјела је оката птица - суморно рече Передо-

224

нов, гледајући у бјелкасто-магловиту небеску даљину.

- С једним оком и са два крила, ништа друго и нема. Варвара се засмијуљила.

Мислила је да је Передонов

већ изјутра пијан. Није се с њиме препирала, јер ће се још

- мислила је — расрдити, па се неће вјенчати.

У цркви су већ стајале, скривајући се иза ступа, све четири Рутиловљеве

сестре. Испрва их Передонов није видио, а затим их је угледао, али тек

послије, за вријеме вјенчања, кад су изашле из своје засједе и помакнуле се

напријед; уплашио се. Али оне нису учиниле никаква зла, и нису тражиле -

како се испрва бојао - да отјера Варвару и да узме једну од њих, него су се

само читаво вријеме смијале. Њихов је смијех, који је испрва био тих, све

гласније и оштрије ођекивао у његовим ушима, попут смијеха неукротивих

фурија.

Непознатих лица у цркви готово да и није било - само су однекуд дошле

двије-три старице. То је било добро, јер се Передонов понашао глупо и

необично. Зијевао је, мрмљао, гурао Варвару, тужио се што заудара тамјан,

восак, сељаци.

- Твоје се сестре непрестанце смију - промрмљао је, окренувши се Рутилову. -

Смијехом ће ми пробити јетру.

Осим тога, додијевала му је недодирљивка. Била је блатна и прашна и

непрестано се скривала под свећеникову ризу.

И Варвари и Грушиној црквени су обреди били смијешни. Непрестано су се

потихо смијуцкале. Особито су их развеселиле ријечи да се жена мора

држати својега мужа. Рутилов се такођер смијуцкао - сматрао је да је увијек и

свугђе обвезан да насмијава даме. Володин се пак понашао озбиљно и

крижао се, чувајући на свом лицу дубокоумни израз. Са црквеним обредима

није повезивао никакве друге предоџбе осим да је то све утврђено, да се то

мора обавити и да обављање свих тих обреда води до некаква унутарњег

задовољства: идеш благданом у цркву, помолиш се - недужан си,

сагријешиш

- покајеш се, и опет си недужан. То је лијепо и добро, а згодно је и због тога

што изван цркве о свему томе не треба уопће мислити, него се ваља равнати

по сасвим другим животним правилима.

Чим се вјенчање свршило, још нису били ни изашли из

171

15 Мали злодух

225цркве, кад се догоди нешто неочекивано. У цркву бучно упадне пијана

дружина - Мурин са својим пријатељима.

Мурин, разбарушен и неотесан, као и увијек, незграпно загрли Передонова и

повиче:

- Пред нама, брате, ништа не можеш сакрити! Такве пријатеље нећеш

излити као воду! А он се, шаљивчина, притајио!

Разлегоше се повици.

- Зликовац, није нас ни позвао!

- А ми дошли баш кад треба!

- Ипак смо сазнали!

Придошлице су се грлиле и поздрављале с Передоновом. Мурин је говорио:

- Због пијанчевања мало смо се задржали, иначе бисмо дошли на почетак.

Передонов је мрко гледао и није одговарао на њихове поздраве. Мучили су га

срџба и страх. »Свуда ме слиједе«, жалосно је мислио.

- Требали бисте се барем прекрижити - јетко је рекао -иначе можда имате и

зле намјере.

Гости су се крижали, смијали се, хулили. Особито су се истицали млади

чиновници. Ђакон их је пријекорно гледао.

Међу гостима био је један с риђим брцима, неки младић којега Передонов

није чак ни познавао. Био је необично сличан мачку. Није ли се мачак

претворио у човјека? Тај младић не фрче узалуд, није заборавио мачје

понашање.

- Тко вам је рекао? - пакосно је Варвара испитивала нове госте.

- Добри људи, снашо - одговори Мурин - а тко... заборавили смо.

Грушина се врпољила и намигивала. Гости су јој се смијали, али је нису

одали. Мурин рече:

- Како год хоћеш, Ардаљоне Борисичу, али сви ћемо к теби, а ти ћеш нам

дати шампањца. Не буди шкрт! Како би могао бити шкрт! Такве пријатеље

нећеш излити као воду, а ти си мислио да ћеш то обавити крадомице!

Кад се Передонов враћао с вјенчања, сунце је залазило и све је небо било у

ватри и злату. Ипак, то се Передонову није свиђало. Гунђао је:

226

- Откидају злато у комадима, чак га и превише троше. Тко је то видио да се

толико троши!

Браварова ђеца и чопор дерана дочекали су их изван града, трчали за њима и

викали. Передонов је дрхтао од страха. Варвара је псовала ђечурлију,

пљувала на њих, показивала им роге. Гости и кумови пуцали су од смијеха.

172

Дошли су кући. Сва је дружба упала к Передоновље-вима с буком, виком и

звиждањем. Пили су шампањац, а затим су се латили вотке и сјели за карте.

Пијанчевали су цијелу ноћ. Варвара се напила, плесала је и бучно се

веселила. Веселио се и Передонов - ипак га нису замијенили. Гости су се

према Варвари понашали цинички и пот-цјењивачки, као и увијек, али њој

се чинило да тако мора бити.

Након вјенчања готово се ништа није промијенило у начину живота

Передоновљевих, једино што се Варвара према мужу односила сигурније и

независније. Као даје мање избјегавала мужа, али га се, по увријеженој на-

вици, понешто побојавала. Передонов је, такођер по навици, понекад на њу

викао, а који пут знао ју је чак и ударити. Али већ је и он осјећао да је

сигурнија у свом новом положају. То га је растуживало. Ћинило му се да се

она њега не боји као прије зато што се учврстила у својој опакој намисли да га

се отараси, па да га замијени Володином.

»Ваља будно пазити«, мислио је.

Варвара је тријумфирала. С мужем је посјећивала градске госпође, чак и оне

које је слабо познавала. При том се понашала смијешно, уображено и

неспретно. Свагђе су је примали, иако у многим кућама зачуђено.

Ради посјета праводобно је код најбоље мјесне китничарке наручила шешир

из пријестолнице. Варвару је усхићивало велико цвијеће јарких боја,

натрпано у изобиљу.

Передоновљеви су одлучили да ће најприје посјетити директорицу, а затим

да ће отићи к жени представника племства.

Тај исти дан кад су Передонови кренули у посјете - о чему су Рутиловљеви

већ прије били обавијештени - сестре

15*

227су пошле к Варвари Николајевич Хрипач, да би знатижељно проматрале

како ће се Варвара сада држати.

Убрзо су дошли Передоновљеви. Варвара се дубоко поклонила пред

директорицом и гласом, који је јаче кре-штао него обично, рекла:

- Ево и нас к вама. Молим вас за љубав и поштовање.

- Врло ми је драго - усиљено одговори директорица и посједне Варвару на

диван.

Варвара, очито задовољна, сјела је на назначено мјесто, широко распрострта

своју шуштаву зелену хаљину и почела је говорити, настојећи да нехајношћу

прикрије збуњеност:

- До сада сам била госпођица, постала сам, ево, и госпођа. Имењакиње смо,

ви сте Варвара и ја сам Варвара, а нисмо се познавале. Док сам била госпо-

ђица, углавном сам сједила код куће, ма шта: цијело сам вријеме сједила у

173

запећку. Сад ћемо, Ардаљон Борисич и ја, јавно живјети. Посјећиват ћемо

се-ви нас, а ми вас, господа господу, а госпође госпође.

- Чини ми се да нећете дуго ту боравити - рекла је директорица. - Чула сам

да ће вам муж бити премјештен.

- Ускоро ће доћи документ, па ћемо отићи - одговори Варвара. - Али док

документ не дође, морамо неко вријеме и овђе поживјети, па се и

показивати,

Варвара се и сама надала инспекторском мјесту. Након вјенчања написала је

кнегињи писмо, али одговора још није добила. Одлучила је да за Нову

годину напише још једно писмо.

Људмила рече:

- Мислиле смо да ћете се ви, Ардаљоне Борисичу, оженити Пиљниковом.

- Ма да - срдито рече Передонов - зашто да се женим било којом? Потребна

ми је веза.

- Али како то да сте се разишли с госпођицом Пиљни-ков? - задиркивала га

је Људмила. - Зар јој се нисте удварали? Зар вас је одбила?

- Ипак ћу ја њу раскринкати - мрзовољно промрмља Передонов.

- То је фиксна идеја Ардаљона Борисича - рече директор.

228

XXИВ

Передоновљев мачак све је више дивљао, пухао, није се одзивао - сасвим се

изгубио. Передонову је постао страшан. Понекад је Передонов истјеривао из

мачка зле духове мрмљајући: »Устук«.

»Хоће ли то помоћи?« - мислио је. »Несрећа је што у мачкову крзну има

превише електрицитета«.

Ођедном се досјети да би мачка требало ошишати.

Што је замислио, то је и учинио. Варваре није било код куће: отишла је била

к Вершиној, понијевши са собом у џепу бочицу ликера од вишања. Нитко га

неће сметати. Передонов привеже мачка конопцем - овратник је направио од

рупчића - и поведе га у бријачницу.

Мачак је дивље мијаукао, копрцао се, одупирао се. Који пут се из очаја бацао

на Передонова, али га је Передонов тјерао од себе. Ђечаци су хрпимице

трчали за њима, викали и смијали се. Пролазници су се заустављали. Кроз

прозоре су провиривали, зачувши буку. Передонова ништа није збуњивало,

само је зловољно вукао мачка привезана конопцем.

Успркос свему, стигао је на одредиште и рекао бријачу:

- Газдо, бриј мачка, али што гладе!

Ђечаци су се скупљали пред вратима, смијали се, церекали. Бријач се

увриједио, зацрвенио. Помало дрхтавим гласом рече:

174

- Опростите, господине, али таквим се послом не бавим. Нисам никад ни

видио обријаних мачака. То је можда задња мода, али к нама још није дошла.

Передонов се изненадио и тупо га је слушао. Затим је подвикнуо:

- Шарлатане, реци: не знам!

Отишао је вукући за собом мачка који је дивље ми-

229јаукао. Идући цестом, жалосно је мислио да му се свагђе и увијек сви

ругају, а да му нитко не жели помоћи. Туга му је притискала груди.

Передонов, Володин и Рутилов пошли су у перивој играти биљар. Збуњени

послуживао код биљара обавијести их:

- Господо, данас не можете играти биљар.

- Зашто? - љутито запита Передонов. - Зашто не можемо?

- Опростите, зато што нема кугли - рече послуживао.

- Ниси пазио, непажљивче! - допре иза прегратка пријетећи глас власника

бифеа.

Послуживао се тргне, наједном се зацрвенио до ушију, стресе се као зец и

шапне:

- Украли су их. Передонов преплашено крикне:

- Је ли могуће? А тко их је украо?

- Не зна се - саопћи послуживао. - Управо кад није никога било, гле, ођедном

више нема кугли.

Рутилов се смијуцкао и рекао:

- То је лијепа прича!

Володин је направио увријеђено лице и приговарао послуживачу:

- Ако су вам извољели украсти кугле, а ви сте извољели бити на другом

мјесту и кугле су бачене, морали сте праводобно набавити друге кугле како

бисмо ми могли играти. Дошли смо, хтјели смо мало играти, а ако нема

кугли како можемо играти?

- Не кукај, Павлушо! - рече Передонов. - Ионако ми је мука. Потражи,

момче, кугле, јер свакако морамо играти, а донеси и неколико боца пива.

- Почели су пити пиво. Али било им је досадно. Кугле се нису нашле.

Вријеђали су се узајамно, псовали послу-живача. Он се осјећао крив и

шутњом је избјегавао одговор.

Передонов је ту крађу сматрао новом пакошћу својих непријатеља.

»Зашто?« — жалосно је мислио и није схваћао.

Пошао је у врт, сјео на клупицу крај језера - гђе још никада није сједио - и

тупо се загледао у зелену воду која се пред њим стерала. Володин је сјео крај

њега,

230

опонашао његову снужденост и овнујским очима гледао језеро.

175

- Зашто је, Павлушко, ту ово блатно огледало? - запита Передонов и штапом

покаже на језеро.

Володин се широко насмије и одговори:

- То, Ардашо, није огледало него језеро. А будући да сада нема ни вјетрића,

у њему се одражава дрвеће, па се чини као да је огледало.

Передонов дигне очи. Иза језера је ограда ођељивала перивој од улице.

Передонов запита:

- А зашто је мачак на огради?

Володин погледа ограду, засмијуљи се и рече:

- Био је, али га више нема.

Мачка није било. Передонову се привидио мачак с великим зеленим очима,

препреден, упоран непријатељ.

Передонов је опет почео мислити на кугле.

»Коме су потребне? Да их није недодирљивка пожде-рала?« - мислио је.

Данас је још није видио. Наждерала се и негђе се завалила, па сада вјеројатно

спава.

Передонов се жалосно покупи кући.

Запад је потамнио. Небом је пловио облак, лутао је, помало се прикрадао -

облак има меку обућу - уходио је. На његовим тамним рубовима загонетно се

смјешкао тамни одбљесак. У ријеци, која је текла између перивоја и града,

љуљале су се, шаптале и некога тражиле сјене кућа и грмова.

А на земљи, у том тамном и вјечно непријатељском граду, сретао је

Передонов само пакосне и подругљиве људе. У опћој злонамјерности све се

подругивало Передонову, пси су му се смијали, људи су га олајавали.

Градске госпође почеле су Варвари узвраћати посјете. Неке су се због веселе

знатижеље пожуриле већ другог, трећега дана, да виде каква је Варвара код

куће. Друге су пропустиле цијели тједан, па и вјше. Остале уопће нису

дошле; тако, да на примјер, није дошла Вершина.

Передоновљеви су сваки дан узбуђено и нестрпљиво ишчекивали узвратне

посјете; бројили су тко све још није дошао. Особито су нестрпљиво чекали

директора и његову жену. Чекали су их и прекомјерно се узбуђивали, али

Хрипачевих, неочекивано, није било.

Прошло је тједан дана. Хрипачевих није било. Варвара

231се почела љутити, а стала је и псовати. Передоновљеве је то ишчекивање

необично тиштало. Передоновљеве очи постале су сасвим заглупљене, као да

су се замутиле, а понекад су се чиниле као очи мртва човјека. Мучила су га

ружна страховања. Без икаква разлога, почео се ођедном бојати ових или

оних предмета. Због нечега му је пала на памет и неколико га дана морила

176

мисао да ће га убити; бојао се свега што је оштро, па је посакривао ножеве и

вилице.

»Можда их је нетко напутио и наговорио«, мислио је, »а може се човјек и сам

набости на нож.«

- Зашто су уопће потребни ножеви? - рекао је Вар-вари. - Кинези једу

штапићима.

Цијели тједан дана након тога нису пекли месо, задовољавали су се шчијем1

и кашом.

Хотећи се осветити Передонову за страх који је претрпјела прије вјенчања,

Варвара му је понекад повлађивала и учвршћивала га у увјерењу да су његове

настраности оправдане. Говорила му је да има много непријатеља, а како му

не би завиђели? Задиркујући Передо-нова, често је говорила да су га заиста

пријавили, да су га оклеветали пред властима и пред кнегињом. Веселила се

кад би виђела да се он боји.

Передонову је било јасно да кнегиња није њиме задовољна. Зар му није за

свадбу могла послати погачу или икону? Мислио је: ваља заслужити њезину

милост, али чиме? Лажју? Да некога оклевеће, да нешто нас-плеткари, да

некога пријави? Све госпође воле сплетке - па, ево, да измисли какву сплетку

на рачун Варваре, нешто весело и нескромно, па да то напише кнегињи.

Насмијат ће се, и дат ће му мјесто.

Али Передонов није умио написати такво писмо, а било му је и тешко да

пише самој кнегињи. Послије је заборавио на ту замисао.

Передонов је обичне госте частио вотком и јефтиним портом, али је за

директора купио мадеиру за три рубља. Передонов је то вино сматрао врло

скупоцјеним, чувао га у спаваоници, а гостима га је само показивао и

говорио:

- То је за директора.

Јуха од кисела купуса.

232

Једном су код Передонова сједили Рутилов и Воло-дин. Передонов им је

показао мадеиру.

- Кад се само гледа, није укусно! - рече Рутилов смијуцкајући се. - Почасти

нас том мадеиром.

- Види га што је зажелио! - срдито одврати Передонов. -А што ћу дати

директору?

- Директор ће попити чашицу вотке - рече Рутилов.

- Директор не може пити вотку, директору приличи ма-деира - разложно је

говорио Передонов.

- Али ако воли вотку? - није попуштао Володин.

177

- Којешта! Генерал не може вољети вотку - увјерљиво рече Передонов.

- Ипак нас погости - прикључи се и Рутилов. Међутим, Передонов је брзо

однио боцу, и могло се

чути како звецка брава на ормарићу у који је спремио вино. Кад се вратио

гостима, да би се скренуо разговор, почео је говорити о кнегињи. Мрзовољно

је рекао:

- Кнегиња! Продавала је на тржници гњиле јабуке и завела кнеза.

Рутилов се насмије и повикне:

- Зар се кнезови шећу по тржницама?

- Знала га је привући - рече Передонов.

- Ти, Ардаљоне Борисичу, измишљаш невјеројатне приче - препирао се

Рутилов. - Кнегиња је угледна дама.

Передонов га је љутито погледао и помислио: »Заузима се за кнегињу, очито

је с њом у вези. Очито је да га је кнегиња опчинила, иако живи далеко, нема

друге!«

Недодирљивка се врзла наоколо, нечујно се смијала и сва се тресла од

смијеха. Подсјећала је Передонова на различите необичне прилике. Он се

бојажљиво огледавао и шаптао:

- У сваком граду има тајни жандарски подофицир. Он понекад служи као

грађанска особа или тако нешто, а ноћу, кад сви спавају, ођене плаву

униформу и изненада скочи, па равно к жандарском официру.

- А што ће му униформа? - озбиљно се хтио обавијестити Володин.

- К претпостављеном се не може без униформе, иначе ће те ишибати -

објасни Передонов.

Володин је захихотао. Передонов се приклони ближе њему и прошапће:

233- Понекад живи као вукодлак. Мислиш да је мачак, али се вараш. То трчи

жандар. Пред мачком нема тајне, он све прислушкује.

Након подруг тједна директорица је напокон посјетила Варвару. Дошла је с

мужем, у четири сата, лијепо ођевена, љубезна, укусно намирисана љубицом

- и сасвим неочекивано за Передонове: очекивали су да ће Хрипачеви доћи

благданом, и то раније. Уплашили су се. Варвара је била у кухињи, напола

ођевена, запрљана. Грозничаво се одијевала, а Передонов је примио госте,

иако је изгледао као да се управо пробудио.

- Варвара ће одмах доћи - мрмљао је. - Облачи се, кухала је. Имамо нову

слушкињу која не зна радити како ми желимо, права правцата будала.

Убрзо је дошла и Варвара, црвена, заплашена лица, лоше ођевена. Пружила

је гостима знојну, запрљану руку и гласом који је дрхтао од узбуђења рекла је:

- Опростите што сам вас пустила да чекате. Нисмо знали да ћете доћи

радним даном.

178

- Ријетко излазим благданом - рече госпођа Хрипач. - По улицама има

пијаних. Нека послузи буде тај дан слободан!

Разговор је једва-једвице кренуо, а директоричина љубезност донекле је

охрабрила Варвару. Директорица се према Варвари понашала понешто

презирно, али срдачно - као према покајаној грешници коју ваља утјешити,

али која те ипак може окаљати. Варвари је дала неколико савјета - тобоже

онако узгред - с обзиром на ођећу и покућство.

Варвара је настојала угодити директорици, али су њезине црвене руке и

испуцане усне и даље дрхтале од страха. Директорицу је то доводило у

неприлику. Настојала је да буде још љубезнија, али ју је надвладало

нехотично гађење. Свим својим понашањем давала је Варвари до знања да до

приснијег пријатељства међу њима неће доћи. Али, будући да је то

очитовала врло Ијубезно, Варвара није схватила, па је себи утварала да ће

она и директорица постати велике пријатељице.

Хрипач се доимао попут човјека који осјећа да није на правом мјесту, али то

спретно и одважно скрива. Није хтио пити мадеиру: није се навикао да у ово

вријеме пије вино. Разговарали су о градским новостима, о предсто-

234

јечим промјенама у саставу окружног суда. Али превише је упадало у очи да

он и Передонов живе у различитим круговима овдашњег друштва.

Сједили су кратко вријеме.

Варвара се обрадовала кад су отишли: били су и брзо су отишли. Одмах се

стала пресвлачити и весело је говорила:

- Хвала богу што су отишли. Нисам знала што бих с њима разговарала. Како

су нама слабо познати, не зна човјек с које би им стране пришао.

Наједном се сјети да их Хрипачеви, кад су се опраштали, нису позвали к

себи. То ју је испрва збунило, али се затим досјетила:

- Послат ће им посјетницу, па ће нам написати кад да их посјетимо. Код те

господе све је у своје вријеме.

Морала бих се извјештити у француском, француски не знам ни бекнути.

Кад су се враћали кући, директорица рече:

- Она је јадница и дозлабога је проста; с њом никада не можеш бити на

равној нози. Никако није дорасла свом положају.

Хрипач одговори:

- Савршено је дорасла свому супругу. Једва чекам да га премјесте.

Након вјенчања Варвара је од весеља почела пити, особито у друштву с

Грушином. Кад је једном код ње била Преполовенска, била је припита, па се

избрбљала о писму. Није све рекла, али је доста јасно навијестила о чему је

179

ријеч. Лукавој Софји било је то довољно - као да јој је наједном синуло у

главу. Како се није одмах досјетила! - предбацивала је сама себи у мислима.

У повјерењу је рекла Вершиној о кривотвореним писмима, а Вершина је то

проширила по цијелом граду.

Кад се Преполовенска срела с Передоновом, није могла а да се не наруга

његовој лаковјерности. Рекла је:

- Ви сте, Ардаљоне Борисичу, заиста врло безазлени.

- Не, уопће нисам безазлен - одговорио је. - Завршио сам свеучилиште.

- Иако сте завршили свеучилиште, сватко ће вас, кому је до тога,

насамарити.

- Ја свакога насамарим - није се дао Передонов. Преполовенска се лукаво

насмијешила и отишла. Пере-

235донов је био пренеражен, тупо је мислио: »Због чега тако говори? Из

пакости! Сви су ми непријатељи.«

Показао је за њом роге.

»Ништа ми не можеш«, мислио је тјешећи се.

Али га је мучио страх...

Преполовенској се чинило да тај наговјештај није био довољан. Није хтјела да

му отворено каже истину. С времена на вријеме слала је Передонову

анонимна писма у којима су наговјештаји били све јаснији. Али Передонов

их није исправно схваћао.

Софја му је једном написала:

»Распитајте се не живи ли овђе та кнегиња која вам је писала писма.«

Передонов је помислио да је ваљда кнегиња сама дошла овамо да га надзире.

»Чини ми се«, мислио је, »да се затрескала у мене и да ме хоће преотети

Варвари.«

Та су писма плашила и љутила Передонова. Наваљивао је на Варвару

питањима:

- Гђе је кнегиња? Кажу да је дошла овамо. Освећујући му се за пријашње

увреде, Варвара га је

мучила недореченим одговорима, подругивањем, за-страшним и пакосним

лукавштинама. Дрско се и подмукло смијешила и говорила неискреним

гласом како говоре они који свјесно лажу, али који се и не надају да ће им

вјеровати:

- Како бих знала гђе кнегиња сада живи!

- Лажеш, знаш! - у страху је говорио Передонов. Није знао чему би вјеровао:

да ли садржају њезиних

ријечи или њезину гласу који одаје лаж, а то је, као и све што му је било

несхватљиво, утјеривало у њега страх. Варвара је одвратила:

180

- Којешта! Можда је из Петрограда некамо отишла. Ваљда неће мене питати

за допуштење!

- А можда је заиста дошла овамо? - неодлучно је питао Передонов.

- Можда је и дошла - задиркивала га је Варвара. -Зацопала се у тебе, па је

дошла да ти се диви.

Передонов викне:

- Лажеш! Је ли могуће да се заљубила? Варвара се злурадо смијала.

Од тога доба Передонов је почео помно мотрити не би ли гђе угледао

кнегињу. Кадикад му се чинило да

236

провирује кроз прозор, кроз врата, да прислушкује и да шапуће с Варваром.

Вријеме је пролазило а није долазио декрет о именовању за инспектора који

је Передонов из дана у дан очекивао. Није било ни посебних обавијести о

инспектор-ском мјесту. Передонов се није усудио да сам пита кнегињу;

Варвара га је непрекидно плашила тиме да је она врло угледна. Чинило му се

да би могло доћи до највећих неугодности кад би јој сам писао. Није знао

што би му се заправо могло догодити кад би се кнегиња пожалила, али

управо је то било особито страшно. Варвара је говорила:

- Зар не познајеш аристократе? Чекај, сами ће учинити све што је потребно.

А будеш ли их подсјећао, увриједит ће се па ће бити горе. Врло су охоли!

Поносити су, траже да им се вјерује.

Передонов је још неко вријеме вјеровао, али се љутио на кнегињу. Понекад је

чак мислио да га и кнегиња тужака како би се избавила од својих обећања.

Или га можда тужака због тога што се срди: оженио се Варваром, а сама је у

њега заљубљена. Мислио је да га је зато и окружила доушницима који га

посвуда прате и који су га тако опколили да више нема ни зрака ни свјетла.

Није узалуд угледна. Све може што усхтједне.

Из једа је налагао о кнегињи бесмислене ствари. Причао је Рутилову и

Володину да је некада био њезин љубавник и да му је плаћала велике новце.

- Само сам их пропио. Што ће ми, до врага! Још ми је обећала да ће ми дати

мировину до краја живота, али ме преварила.

- А би ли је ти узео? - питао је Рутилов хихоћући. Передонов је избјегао

одговор, није схватио питање,

али је умјесто њега озбиљно и разборито одговорио Володин:

- А зашто не би узео ако је богата? Извољела се користити ужицима, па је

дужна да то и плати.

- Било би добро да је љепотица - сјетно је говорио Передонов - али је

козичава, а има и прћаст нос. Само што је добро плаћала, иначе не би човјек

ни пљунуо на ту вјештицу. Она мора испунити моју молбу.

181

- Лупеташ, Ардаљоне Борисичу - рече Рутилов.

- Па да, лупетам. А што ми је плаћала, је ли то било

237забадава? Љубоморна је на Варвару, па ми тако дуго и не даје мјесто.

Передонов се није срамио кад је приповиједао да га је кнегиња тобоже

плаћала. Володин је био лаковјеран слушатељ, па није примјећивао

бесмисленост и протусловља у његовим причама. Рутилов је стављао

замјерке, али мислио је да без дима нема ни ватре; мислио је да је између

кнегиње и Передонова ипак нешто било.

- Старија је од попова пса - увјерљиво је говорио Передонов, као да је рекао

нешто паметно. - Само пазите, никому ни ријечи, да не дочује јер ће иначе

бити зла. Маже се, и у жиле си уштрцава прасећу младост, да се не зна да је

стара. А има већ сто година.

Володин је вртио главом и цмакао језиком. Све је вјеровао.

Догодило се да је Передонов сутрадан, након таква разговора, морао у једном

разреду читати Криловљеву басну »Лажљивац«. Од тога доба неколико дана

узастопце бојао се прелазити преко моста, узимао је чамац и њиме се

превозио, јер би се мост вјеројатно срушио. Тумачио је Володину:

- О кнегињи сам говорио истину, али мост ми ођедном не би повјеровао па

би се, до врага, срушио.

238

XXВ

По граду су се шириле гласине о кривотвореним писмима. Причице о томе

забављале су грађане, па су у њима уживали. Готово су сви хвалили Варвару

и веселили се што је Передонов намагарчен. Сви који су виђели писма

једногласно су тврдили да су то одмах наслућивали.

Злурадост је била особито велика у Вершининој кући: иако се удала за

Мурина, Марта није заборавила да ју је Передонов одбио; Вершина би била

радо узела Мурина за себе, али га је морала уступити Марти; Влађа је имао

важан разлог да мрзи Передонова, па се радовао његову неуспјеху. Иако му је

било криво што је Передонов и даље остао у гимназији, то је незадовољство

надмашила радост што је Передонов насамарен. Уз то се посљедњих дана

међу гимназијалцима ширио глас да је директор, наводно, пријавио

Передонова окружном школском начелнику, да је Передонов полудио, па да

ће га ускоро морати прегледати и затим уклонити из гимназије.

Кад су знанци сусретали Варвару, почели су, уз грубе шале и дрско

намигивање, више-мање отворено говорити о њезиној подвали. Она се

безобразно и подмукло смијешила, није потврђивала али није ни порицала.

182

Други су натуцали Грушиној како им је познато да је суђеловала у тој

подвали. Грушина се престрашила и дошла је Варвари, предбацујући јој да је

то избрбљала. Варвара јој одговори, смијуцкајући се:

- Зашто говорите глупости? Није ми ни на крај памети да кому о томе

говорим.

- Па од кога су онда сазнали? - горљиво је питала Грушина. - Ни ја нисам

никому казала, нисам тако бедаста.

239- Ни ја нисам никому говорила - дрско је тврдила Варвара.

- Дајте ми писмо - тражила је Грушина - још ће он почети испитивати, па ће

по рукопису утврдити да је кривотворено.

- Па нека сазна! - зловољно рече Варвара. - Баш ме брига за будалу!

Грушина је сијевала својим различитим очима и викала:

- Лако је вама говорити, постигли сте своје, а мене ће бацити у тамницу!

Радите како вам драго, али ми дајте писмо. А и ваш би се брак могао

развргнути!

Варвара се дрско подбочила и рекла:

- Ах, којешта! Нека се и на тргу прогласи, вјенчање се неће поништити.

Маните се тога.

- Зашто да се манем? - викала је Грушина. - Нема закона по којем се може

вјенчати на превару. Буде ли Ардаљон Борисич тјерао парницу до највише

власти, до врховног суда, добит ће раставу брака.

Варвара се уплаши и рече:

- Због чега се љутите? Дат ћу вам писмо. Не бојте се! Нећу вас одати. Зар

мислите да сам такав скот? Па и ја имам душу.

- Ма каква душа! - грубо рече Грушина. - Исти је дах и у пса и човјека, нема

душе. Док живиш, дотле јеси.

Варвара је одлучила да украде писмо, иако је то било тешко. Могла се само

надати да ће од Передонова извући писмо када буде пијан. А много је пио. И

у гимназију је прилично често долазио добре воље, па је говорио непристојне

ријечи које су се гадиле и најгорим ђечацима.

Једном се Передонов вратио с биљара пијанији него обично: славили су уз

чашицу нове кугле. Али није се одвајало од лиснице: некако се свукао, а

лисницу је гурнуо под јастук.

Немирно је спавао, али чврсто: бунцао је, и у бунилу је говорио о нечем

страшном и ружном. Те су ријечи Варвару грозно уплашиле.

»Па нека, не мари!« - храбрила је саму себе. »Да се барем никада не

пробуди!«

Настојала га је пробудити, гуркала га, а он је нешто прогунђао и гласно

опсовао врага, али се није пробудио.

183

240

Варвара је запалила свијећу и тако је поставила да свјетло не пада

Передонову у очи. Замирући од страха, устала је из кревета и опрезно се

машила руком под Передоновљев јастук. Лисница је лежала на самом крају

јастука, али јој је дуго измицала из прстију. Свијећа је слабо горјела. Пламен

је подрхтавао. По зидовима и кревету прелијетале су плахе сјене - као да

лепршају пакосни вражићи. Зрак је био загушљив и непомичан. Заударало

је по преврелој вотки. Хркање и пијано бунцање испуњало је цијелу

спаваоницу. Сва је соба била попут опредмећеног бунила.

Варвара је дрхтавим рукама извукла писмо и гурнула лисницу на пријашње

мјесто.

Ујутро се Передонов латио писма, али га није нашао па се уплашио и викнуо:

- Варја, гђе је писмо?

Варвара се препала, али је прикрила препаст и рекла:

- Одакле бих, Ардаљоне Борисичу, знала? Свима показујеш писмо,

вјеројатно си га негђе изгубио. Или су ти га извукли. Имаш много добрих

пријатеља с којима ноћима банчиш.

Передонов је мислио да су му писмо украли непријатељи, највјеројатније

Володин. Сада Володин држи у рукама писмо, а затим ће зграбити и све

друге документе и именовање, па ће постати инспектор, а он ће остати јадан

сиромах.

Передонов одлучи да се брани. Сваки је дан састављао пријаве против својих

непријатеља: Вершине, Рути-ловљевих, Володина, другова у служби, уопће,

против свих који су, како му се чинило, тежили за мјестом инспектора. Увече

је те пријаве носио Рубовском.

Зандарски официр становао је на видном мјесту, на тргу, покрај гимназије.

Многи су кроз прозоре примјећивали како Передонов улази у кућу

жандарског официра, а Передонов је мислио да нитко нема појма о томе. Та

не носи узалуд пријаве увече кроз споредни улаз и кухињу. Спис би држао

под скутом, али би се на први поглед виђело да нешто држи. Кад би морао

пружити руку при руковању, спис би под капутом прихватио лијевом руком

и мислио да се нитко неће досјетити што држи. Кад би га они који би га

срели упитали камо иде,

16 Мали злодух

241лагао би им, и то врло невјесто, али би сам био задовољан својим

неспретним измишљотинама. Рубовском је изложио:

- Сви су издајице. Праве се пријатељима да би ме што лакше преварили. А

не мисле да ја о свима њима толико знам да им и у Сибиру не би било доста

мјеста.

184

Рубовски га је шутке слушао. Прву пријаву, која је била очито бесмислена,

послао је директору, а тако је поступио и с неколико других. Остале је

задржао, за сваки случај. Директор је написао допис школском окружном

начелнику да Передонов показује јасне знакове душевног поремећаја.

Код куће је Передонов непрестано слушао наметљиве и подругљиве шумове.

Тужно је говорио Варвари:

- Нетко тамо иде на вршцима прстију. Код нас посвуда луњају уходе.

Варвара није схваћала што значи Передоновљево бунцање. Час му се ругала,

час се бојала. Говорила је пакосно и престрашено:

- У пијаном стању привида ти се којешта. Передонову су се особито

сумњивима чинила врата

предсобља. Нису се чврсто затварала. Отвор између два крила наговијештао

је да се вани нешто крије. Не завирује ли тамо дечко из карата? Чије ли је оно

пакосно и продорно око сијевнуло?

Мачак је својим широким зеленим очима посвуда пратио Передонова.

Кадикад је намигивао, а кадикад је чудно мијаукао. Одмах се виђело да жели

Передонова у нечем уловити, али не може, па се љути. Передонов је пљувао

на њега и тјерао га, али се мачак није удаљавао.

Недодирљивка је трчала испод столаца и по закуцима и помало завијала.

Воњала је, била је блатна, одвратна и страшна. Већ је било посве јасно да је

она Передонов-љев непријатељ и да је дојурила управо ради њега, а да је

прије никада и нигђе није било. Створили су је и урекли. И сада, ево, живи

како би му задавала страх и доносила пропаст, чаробница, многолика, иде за

њим, обмањује га, смије му се, сад се ваља по поду, сад се претвара у крпу,

врпцу, гранчицу, заставу, облачић, у псића, у вртлог прашине на улици и

посвуда се вере и трчи за Передоновом - изморила га је и измучила својим

дрхта-

242

вим плесањем. Кад би га бар ткогод избавио неком ријечи, или кад би је свом

снагом ударио! Али нема пријатеља, нитко неће доћи да га спаси, сам се

мора довијати док га пакосница не упропасти.

Передонов се досјети што ће учинити: намазе цијели под лијепком да се

недодирљивка залијепи. Потплати чизама и скутови Варвариних хаљина

лијепили су се за под, али се недодирљивка слободно ваљала и крештаво

хихотала. Варвара је срдито псовала.

Передонову су се непрестано наметале мисли о прогањању које су га

страшно плашиле. Све је више упадао у свијет несносних обмана. То се

одразило и на његову лицу: постало је укрућена маска ужаса.

185

Сада више није ишао играти биљар. Након вечере затварао би се у

спаваоницу, врата би закрчио предметима: на стол би ставио столац,

брижљиво се бранио крижањем и викањем: »Устук«, и сјео да пише пријаве

против свих којих би се сјетио. Писао је пријаве не само против људи, него и

против дама у картама. Написао би пријаве и одмах их носио жандарском

официру. Тако је проводио сваку вечер.

Передонову су непрестанце пред очима промицали ликови с карата као да

су живи - краљеви, даме и дечки. Пролазиле су чак и мање карте, па и људи

са свијетлим пуцетима: гимназијалци и полицајци. Дебели ас с избоче-ним

трбухом - као да је сав само трбух. Понекад су се карте претварале у познате

људе. Помијешали би се живи људи и ти необични вукодлаци.

Передонов је био увјерен да иза врата стоји и чека дечко, и да тај дечко има

неку моћ и власт - попут полицајца - па га може некамо одвести, на неко

страшно мјесто. А под столом сједи недодирљивка. Передонов се бојао

завирити под стол или иза врата.

Осам немирних ђечака задиркивало је Передонова, то су били гимназијалци-

вукодлаци. Они су чудним покретима, без живота, дизали ноге попут

кракова шестара, само што су им ноге биле космате, с копитима. Мјесто

репова израсле су им шибе; ђечаци су њима махали и чуло се звиждукање, а

при сваком замаху ђечаци су врискали. Недодирљивка је испод стола

гроктала, смијући се игри те осморице.

243Передонов је љутито помишљао да би се недодирљивка још могла

ушуљати и к неком старјешини.

»По свој прилици, не би је пустили«, завидно је мислио, »слуга би је истјерао

метлом од лика.«

Напосљетку Передонов више није могао поднијети њезин пакосни и

безобразно-крештави смијех. Из кухиње је донио сјекиру и расјекао стол под

којим се недодирљивка скривала. Недодирљивка је плачљиво и пакосно

цикнула, ископрцала се испод стола и откотрљала се. Передонов се

престрашио.

»Ујест ће ме!« - помисли, зацвили од страха и чучне. Међутим,

недодирљивка се мирно сакрила, али не задуго ...

Понекад би Передонов узео карте и с дивљим изразом на лицу перорезом

изрезивао главе фигурама на картама. Навластито дамама. Кад је резао

краљеве, обзирао се не гледа ли га нетко тко би га могао оптужити због

политичког злочина. Али ни такви окрутни обрачуни нису помагали задуго.

Дошли су гости и купили нове карте, али би се и у нове карте опет уселили

зли шпијуни.

186

Передонов је почео већ сам себе сматрати за потајног злочинца. Умислио је

себи да је још од студентских година под полицијском паском. Замишљао је

да га због тога и прате. То га је запрепастило, али и узохолило.

Вјетар је помицао тапете. Шуштале су тихим, злослутним шумом, а лаке

полусјене клизиле су по њиховим шареним шарама. »Уходе се крију тамо,

иза тих тапета«, мислио је Передонов.

»Зли људи!« - мислио је тугујући. »Нису без разлога тако неправилно и лоше

ставили на зидове тапете да се иза њих може ушуљати и сакрити какав

спретан, спљоштен и стрпљив злотвор. Таквих примјера било је и прије.«

У глави су му се пробудиле магловите мисли. Нетко се скрива иза тапета,

некога ваља убости бодежом или шилом.

Передонов је купио шило. Кад се вратио кући, тапете су се мицале неравно и

узнемирено: ухода је нањушио опасност, па би можда хтио отпузати некамо

даље. Мрак се спустио, скочио је на строп и одатле пријетио и церекао се.

У Передонову је закипио бијес. Стрелимице удари шилом по тапетама.

Дрхтај прелетје по зиду, Передонов

244

усхићено заурла и заплеше, машући шилом. Унишла је Вар-вара.

- Шта ти је, Ардаљоне Борисичу, сам плешеш? - упитала га је смијешећи се,

као и увијек, тупо и дрзовито.

- Убио сам стјеницу - осороно јој објасни Передонов.

Очи су му сјале од дивљег усхита. Само једно није било добро: гадно је

заударало. Иза тапета гњио је и воњао прободени ухода. Передонова је

спопао ужас и усхит: убио је непријатеља.

Због тога убојства срце му се потпуно разјарило. Несавршено убојство било

је за Передонова исто што и савршено убојство. Неразуман страх исковао је у

њему спремност за злочин, а несвјесна, нејасна предоџба будућег убојства

прикривала се у нижим подручјима душевног живота; мучна тежња за

убојством и стање дивљег огорчења тиштали су му изопачену вољу. Иако још

сапето - многи нараштаји налегли су на древнога Каина - то је стање нашло

задовољштину и у томе што је кидао и уништавао ствари, што је сјекао

сјекиром, резао ножем и обарао дрвеће у врту, да не би иза њих провиривао

ухода. Древни демон, дух пријевремене поремећености, немоћан каос

веселио се због разарања ствари, док су, међутим, страшне очи избезумљена

човјека изражавале ужас сличан ужасу страховитих самртних мука.

Те свеудиљ једне те исте тлапње понављале су се и мучиле га.

Варвара је исмијавала Передонова и покаткад се прикрадала вратима собе у

којој је сједио, па је нешто говорила измијењеним гласом. Передонов би се

187

запрепастио, потихо се приближио вратима да ухвати непријатеља - и

наишао би на Варвару.

- С ким си то шушкала? — снуждено је испитивао. Варвара се смијешила и

одговарала:

- То се теби, Ардаљоне Борисичу, само причиња.

- Ипак се све не причиња - сјетно проциједи Передонов. - На свијету има и

истине.

Да, и Передонов је тежио за истином према опћенитом закону свакога

свјесног живота, а та га је тежња мучила. Ни сам није био свјестан и да и он,

попут свих људи, тежи за истином, и због тога је његов немир био

245неодређен. Није могао за себе наћи истину, па се смео и изгубио.

Већ су и знанци почели задиркивати Передонова због његове обмане. Како

су у нашем граду људи груби према слабима, пред њим су отворено

говорили о његовој обмани.

Преполовенска се лукаво насмијешила и запитала:

- Па што је, Ардаљоне Борисичу, зашто још не идете на своје инспекторско

мјесто?

Умјесто њега одговори јој Варвара, суздржавајући бијес:

— Ићи ћемо чим добијемо декрет.

Та су питања у Передонову изазивала тугу. Мислио је:

»Како ћу живјети ако ми не даду мјесто?«

Непрестано је измишљао нове планове како би се заштитио од непријатеља.

Из кухиње је украо сјекиру и сакрио је под кревет. Купио је шведски нож и

увијек га са собом носио у џепу. Непрестано се закључавао. Ноћу је око куће

постављао ступице, па и у собама, а затим их је прегледавао.

Те су ступице биле, дакако, тако израђене да се нитко у њих није могао

ухватити: уклијештиле би жртву, али никога не би задржале, сватко је могао

с њима побјећи. Передонов није имао ни техничког знања а ни досјетљи-

вости. Виђевши ујутро да се нитко није ухватио, Передонов би помислио да

су непријатељи покварили ступице. То га је опет плашило.

Особито је помно пазио на Володина. Чешће је долазио Володину кад је знао

да није код куће, па је претраживао да види није ли Володин можда

присвојио какве списе.

Передонов је почео наслућивати да кнегиња жели да се он поново у њу

заљуби. Онако оронула, била му је одвратна.

»Има сто и педесет година!« - пакосно је мислио.

»Стара је«, мислио је, »али је зато моћна.« Тако се одвратност испреплетала с

привлачношћу. »Још је малко топла, али заудара по мртвацу«, замишљао је

Передонов и замирао од необичног сладострашћа.

188

»Можда бих се могао с њоме спријатељити, па да се смилује? Да јој напишем

писмо?«

246

Овога пута Передонов није дуго мислио већ је написао кнегињи писмо.

Писао је:

»Волим Вас зато што сте хладни и далеки. Варвара се зноји, вруће ми је кад с

њом спавам, жари као из пећи. Желим имати хладну и далеку љубавницу.

Дођите и при-станите!«

Написао је писмо, послао га и покајао се. »Што ће бити од овога? Можда јој

нисам смио писати«, мислио је. »Морао сам чекати док кнегиња сама не

дође.«

То је писмо било сасвим случајно, као што је Передонов много тога случајно

учинио - попут мртваца кога покрећу унутрашње силе, али као да те силе

немају воље да се дуго њиме баве: једна се неко вријеме игра, а онда га добаци

другој.

Убрзо се недодирљивка опет појавила - дуго се превртала око Передонова,

као да је у замки, и непрестано га задиркивала. Али била је сасвим нијема, а

да се смије -виђело се само по томе што јој тијело подрхтава. Међутим, из ње

су избијале блиједозлатне искре, бесрамница -пријетила је и пламтјела од

неподносива усхита. И мачак је пријетио Передонову, сијевао очима, дрско и

грозно мијаукао.

»Чему се веселе?« - сјетно помисли Передонов и ођедном схвати да се

приближава крај, да је кнегиња већ ту, близу, сасвим близу.

Можда у овом снопу карата?

Да, нема сумње, она је или пикова дама или црвена дама. Можда се крије и у

другом снопу, или у другим картама, а каква је - то се не зна. Невоља је у

томе што је Передонов никада није видио. Питат ће Варвару. Не може,

слагат ће му.

Напокон је Передонов наумио да спали цијели сноп. Нека све карте изгоре!

Ако се из пркоса увукла у карте, бит ће сама крива својој пропасти.

Передонов је увребао прилику кад Варваре није било код куће: пећ у салону

била је наложена па је у њу бацио карте, читав сноп карата. Уз прасак

распрострте су се невиђене, блиједоцрвене боје: карте су горјеле и на

рубовима поугљениле. Передонов је у страху гледао на те пламене боје.

Карте су се свијале, пресавијале, кретале се као да желе искочити из пећи.

Передонов зграби жарач и њиме узме

247ударати по картама. На све су стране фрцале ситне, сјајне искрице - кадли

се наједном у сјајној и кобној збрци искара из ватре дигне кнегиња, малена,

пепеља-стосива жена, сва у пламичцима који се гасе: продорно је викала

189

танким гласићем, сиктала и пљувала на ватру. Передонов се извалио на леђа

и заурлао од страха. Обавио га је мрак, шкакљао га и смијао се гугутавим

гласом.

248

XXВИ

Људмила је очарала Шашу, али му је нешто сметало да о њој говори с

Коковкином. Као да се стидио.

Кадикад се већ прибојавао њезина доласка. Срце би му клонуло и нехотице

би се намрштио кад би видио како испред прозора брзо промиче њезин

ружичасто-жути шешир. Ипак ју је чекао узбуђено и нестрпљиво, а

жалостио се кад дуго не би долазила. Протусловна чувства мијешала су му се

у души, тамна, нејасна чувства, порочна јер су била прерана, а слатка јер су

била порочна.

Људмила није дошла ни јучер ни данас. Шашу је измучило очекивање и већ

је престао чекати. Дошла је изненада. Засјао је и похитио да јој пољуби руку.

- Нестали сте - прекорио ју је гунђајући. - Већ вас два дана нисам видио.

Смијала се и радовала, а сладак и чезнутљив мирис јапанске функције

ширио се из ње, као да струји из тамно-смеђе валовите косе.

Људмила и Шаша пошли су у шетњу изван града. Позвали су и Коковкину,

али она није пошла.

- Мени, баби, није до шетње - рекла је. - Само бих вас сметала. Шећите се

сами.

- Бит ћемо несташни — смијала се Људмила.

Топао, сјетан, непомичан зрак миловао их је и подсјећао на оно што је

неповратно. На блиједом, уморном небу сунце је суморно сјало и румењело

се, као да је болесно. Сухо и мртво лишће покорно је лежало на тамној

земљи...

Људмила и Шаша спустише се у јаругу. Ту је било хладовито и свјеже, готово

влажно. Млитава јесенска малаксалост ширила се по њезиним засјењеним

падинама.

Људмила је ишла напријед. Мало је придигла сукњу.

249Показале су се мале ципеле и чарапе у боји тијела. Шаша је гледао у

земљу, да се не спотакне о коријење, и угледао чарапе. Чинило му се да су

ципеле назувене на ноге без чарапа. Обузме га стидљиво и страствено

чувство. Порумење. У глави му се завртје.

»Кад бих тобож нехотице пао до њезиних ногу«, маштао је, »изуо јој ципеле

и пољубио њежну ногу.«

Људмила као да је на себи осјетила Сашин страствени поглед и његову

нестрпљиву жељу. Смијући се, окренула се Саши.

190

- Гледаш моје чарапе? - упита га.

- Не, само онако... - збуњено промрмља Шаша.

- Ах, имам такве чарапе - грохотом се смијала и не слушајући Шашу -

ужасне! Помислио би да сам обула ципеле на босе ноге. Сасвим су у боји

тијела. Чарапе су ужасно смијешне, зар не?

Окренула се лицем Саши и мало задигла крај хаљине.

- Зар не да су смијешне? - приупита га.

- Ама, лијепе су - рече Шаша, сав румен од сметености.

Људмила је хинила да се чуди, па подигне обрве.

- Реците, молим вас, зар се ту назире нека љепота?

Људмила се насмије и крене даље. Горећи од сметености, Шаша се

неспретно вукао за њом и свакога се часа спотицао.

Пријеђоше јаругу. Сједоше на брезино стабло што га је оборио вјетар.

Људмила рече:

- Колико ми се пијеска накупило у ципелама! Не могу ни ходати.

Скинула је ципеле, истресла пијесак и лукаво погледала Шашу.

- Зар није лијепа ножица? - запита га.

Шаша се још јаче зацрвење, није знао што да каже. Људмила свуче чарапе.

- Зар није ножица бијела? - опет га запита и необично се и лукаво

насмијеши. - Клекни! Пољуби је! - строго му рече, а побједоносна

неумољивост падне јој на лице.

Шаша брзо падне на кољена и пољуби Људмили ногу.

- Угодније је без чарапа - рече Људмила, спреми чарапе у џеп и турне ноге у

ципеле.

Лице јој је опет постало спокојно и весело, као да

250

Шаша није малоприје клекнуо пред њу и пољубио јој голу ногу. Шаша је

запита:

- Драга, зар се нећеш прехладити?

Глас му је звучао њежно и узбуђено. Људмила се насмије.

- Којешта! Навикла сам, нисам баш таква маза. Једном је Људмила пред

вечер дошла Коковкиној и

позвала Шашу:

- Хајдемо к мени! Помоћи ћеш ми да објесим нову полицу.

Шаша је волио забијати чавле, а једном је Људмили обећао да ће јој помоћи

при постављању покућства. Одмах је пристао, радујући се што има недужан

изговор да пође с Људмилом и к Људмили. Недужан, киселкаст мирис

еxтра-мугуетx, који се ширио из Људмилине зеленкасте хаљине, благо га је

умиривао.

191

Ради посла Људмила се пресвукла иза паравана и појавила се у краткој, иако

отмјеној сукњици, голих руку, у ципелама што их је обула на голе ноге,

намирисана слатком, чезнутљивом и узбудљивом јапанском функијом.

- Види је како се дотјерала! - рече Шаша.

- Да, да, лијепо сам се обукла. Видиш ли - рече Људмила, насмијешено

показујући своје ноге - голе ноге? — Те је ријечи изговорила растежући их

стидљиво-изазовно.

Шаша слегне раменима и рече:

- Увијек си лијепо ођевена. Па што је? Хоћемо ли почети забијати? Имате ли

чавлиће? - забринуто запита.

- Причекај - одговори Људмила. - Сједни бар мало! Као да долазиш само

ради посла, а са мном ти је тешко мало поразговарати.

Шаша се зацрвенио.

- Драга Људмилице - њежно рече - ма сједио бих ја с вама колико хоћете,

док ме не бисте отјерали, али морам учити.

Људмила лагано уздахне и полагано прозбори;

- Шаша, све си љепши.

Шаша се разумење, исплази језик, који је скупио попут трубе, и рече:

1 Мугует (франц.) - ђурђица.

251- И ви ћете још рећи да сам госпођица, јер зашто бих постајао љепши!

- Лице ти је прекрасно, а какво ти је тек тијело! Покажи га барем до појаса -

умиљавајући се, молила је Људ-мила и загрлила га око рамена.

Којешта! Ма немојте! - стидљиво и љутито рече Шаша.

- Па што је? - безбрижним гласом запита Људмила. -Какве то тајне кријеш?

- Могао би ткогод ући - испричавао се Шаша.

- Тко би ушао? - лакомислено и безбрижно одврати Људмила. - Закључат

ћемо врата, па нитко неће моћи ући.

Људмила жустро пође к вратима, па их закрачуна. Шаша је слутио да се

Људмила не шали. Сав се заруменио, а на челу му се појавише капљице

зноја. Рече:

- Људмилице, није потребно...

- Будалице, зашто није потребно? - увјерљивим гласом запита Људмила.

Привукла је Шашу себи и узела му раскопчавати блузу. Шаша се бранио и

чврсто је хватао за руке. Лице му је постајало запрепаштено, а обузимао га је

стид сличан запрепаштењу. Због тога као да је ођедном клонуо. Људмила се

намрштила и одлучно га даље свлачила. Скинула је пас и некако му свукла

блузу. Шаша се све очајније бранио. Навлачили су се, ковитлали се по соби,

сударали се са столом и столцима. Људмила је мирисала узбудљивим

миомирисом који је Шашу опијао и исцрпљивао.

192

Брзим ударцем у груди, Људмила је повалила Шашу на диван. С кошуље,

коју је нагло повукла, испало је пуце. Људмила је брзо оголила Саши раме и

стала му извлачити руку из рукава.

Бранећи се, Шаша ју је нехотице дланом ударио по лицу. Није ју, дакако,

хтио ударити. Људмила се препала, посрнула, порумењела, али није

испустила Шашу из руку.

- Злочести дечко, туче се! - повикала је задиханим гласом.

Шаша се збунио, руке су му клонуле и, свјестан кривице, гледао је бијеле

пруге на лијевом Људмилином образу, трагове својих прстију. Људмила је

искористила његову збуњеност и брзо му спустила кошуљу с обају рамена до

лаката. Шаша се међутим сабрао и истргао се

252

из њезиних руку, али је то било још горе: Људмила је брзо повукла рукаве с

његових руку, па му је кошуља пала на под. Шаша је осјетио хладноћу, али и

да га наново обузима јасан и жесток срам, од кога му се завртје у глави. Сад је

био гол до појаса.

Људмила га је љевицом чврсто држала за руку, а дрхтавом десницом

тапшала га по голим раменима, загледајући се у његове оборене очи које су

се необично кријесиле испод модрикастоцрних трепавица.

Те су трепавице ођедном затрептале, лице се згрчило у дирљиву ђечју

гримасу и Шаша је изненада горко заплакао.

- Неваљалице! - повиче ридајући. - Пустите ме!

- Цмиздри беба! - срдито и збуњено рече Људмила и одгурне га.

Шаша се окренуо и дланом брисао сузе. Срамио се што плаче. Настојао се

свладати.

Људмила је пожудно гледала његова разголићена леђа.

»Колико је у свијету љепоте!« - мислила је. »Људи крију толико красоте, а

зашто?«

Шаша се стидио због голих плећа, па је настојао обући кошуљу, али се она

под његовим дрхтавим рукама само гужвала, никако није могао турити руке

у рукаве. Шаша зграби блузу - нека засада остане без кошуље!

- Ах, бојите се за своје власништво. Нећу га украсти!

- рече Људмила озлојеђеним гласом, у коме су одзвањале сузе.

Брзо му добаци појас и окрене се прозору. Заогрнут сивом блузом, тај

злочести ђечак, то одурно пренема-гало баш јој је потребан!

Шаша брзо обуче блузу и некако сложи кошуљу гледајући Људмилу

бојажљиво, неодлучно и стидљиво. Видио је да рукама отире образе, па јој је

опрезно пришао и бацио поглед на њезино лице, а сузе које су јој текле низ

193

образе ођедном га опчинише њежним сажаљењем према њој. Више се није

ни стидио ни љутио.

- Зар ви, драга Људмилице, плачете? - потихо је упита.

Ођедном порумење, јер се сјетио да ју је ударио.

- Ударио сам вас, опростите ми. Али нисам намјерно

- стидљиво рече.

253- Истопит ћеш се, зар не, глупи ђечаче, ако неко вријеме сједиш голих

леђа - рече Људмила задиркујући га. - Бојиш се да ћеш поцрњети, да ће

изблијеђети твоја љепота и невиност.

- Људмилице, ради чега ти то треба? - стидљиво се пренемажући запита

Шаша.

- Ради чега? - страствено почне говорити Људмила. - Волим љепоту. Поганка

сам, грешница сам. Морала сам се родити у древној Атени. Волим боје,

мирисе, сјајне хаљине, голо тијело. Кажу да постоји душа. Не знам, нисам је

виђела. И што ће ми? Нека сва умрем, попут русалке; нестат ћу попут

облачка на сунцу. Волим тијело, крепко и голо, у коме се може уживати.

- Може се и трпјети - тихо рече Шаша.

- Да, и трпјети, и то је угодно - страствено прошапће Људмила. - Слатко је и

када боли, само да тијело осјетим, само да видим голоту и тјелесну красоту.

- Срамота је бити без ођеће - стидљиво рече Шаша. Људмила изненада

падне пред њим на кољена.

- Драги мој, идолу мој, ђечаче раван богу - шап-тала је задихано, љубећи му

руке. - Само часком, само час да се дивим твојим леђима!

Шаша уздахне, обори очи, зацрвени се и неспретно скине блузу. Људмила га

зграби врелим рукама и узме му пољупцима обасипати рамена, која су од

стида подрхтавала.

- Ето видите како сам послушан! - рече Шаша, на силу се смијешећи, не би

ли шалом растјерао збуњеност.

Људмила је брзо цјеливала Саши руке од рамена до прстију. Шаша се није

отимао, узбуђен и занесен страственим и неподносивим жељама. Обожавање

је загри-јало Људмилине пољупце, а њезине вреле усне као да нису цјеливале

ђечака већ ђечака-бога у узбуђеном и тајанственом обреду расцвјетане Пути.

Дар ја и Валерија стајале су пред вратима и једна за другом, гурајући се од

нестрпљења, гледале кроз кључаницу обамирући од страственог и ватреног

узбуђења.

- Вријеме је да се обучем - напокон рече Шаша. Људмила је уздахнула и, с

изразом дивљења у

очима, навлачила на њ кошуљу и блузу, помажући му опрезно и с

поштовањем.

194

254

- Тако, дакле, ти си поганка? - збуњено је питаше Шаша.

Људмила се весело насмије.

- А ти? - запита она њега.

- Ма којешта! - увјерено одврати Шаша. - Ја добро знам читав катекизам.

Људмила се грохотом насмијала. Шаша ју је гледао, насмијешио се и запитао

је:

- Ако си поганка, зашто идеш у цркву? Људмила се престала смијати и

замислила се.

- Па што - рекла је - мора се молити. Помолиш се, мало плачеш, ставиш

свјећицу, дадеш милостињу и помолиш се за здравље. Све то волим, свијеће,

кандила, тамјан, орнате, пјевање, ако су пјевачи добри, иконе, на њима су

ризе и траке. Да, све је то заиста прекрасно. И волим још некога... Знаш ли?

... Распетога...

Људмила је посљедње ријечи изговорила сасвим тихо, готово шаптом,

зацрвењела се као да је крива и оборила очи.

- Знаш, каткад га сањам... На крижу је, а по тијелу има крваве капљице.

Од тога времена Људмила би често водила Шашу у своју собу и свлачила с

њега капутић. Испрва се до суза стидио, али се ускоро навикао па је јасно и

мирно гледао како му Људмила скида кошуљу, како му оголићује леђа, како

га милује и тапше по леђима.

Људмили је било драго што га, онако полугола, држи на кољенима, па га

грли и цјелива.

Шаша је био сам код куће. Сјетио се Људмиле и својих голих леђа, на која је

страствено гледала.

»А што она хоће?« - помислио је.

Изненада сасвим порумење, а срце му залупа. Обузме га страствено весеље.

Одбаци столац, неколико се пута прекобаци и извали на под. Скакао је по

покућству - тисуће бесмислених кретња бацале су га из једнога кута у други,

а његов весели, јасни смијех разлијегао се по кући.

У то доба вратила се Коковкин'а кући, чула је необичан шум и пошла у

Сашину собу. Чудећи се, застала је на прагу и завртјела главом.

- Што дивљаш, Сашењко? - рече. - Дивља се с друго-

255вима, а ти сам махниташ. Срами се, драги мој, па ниси више мали дечко.

Шаша је стајао; тешке и неспретне руке као да су му од сметености клонуле, а

цијело му је тијело дрхтало од узбуђења.

Једном је Коковкина затекла Људмилу у својој кући и виђела како Саши даје

бомбоне.

- Мазите га - срдачно рече Коковкина - а он воли слатке ствари.

195

- Да, али он мене зове неваљалицом - потужи се Људмила.

- Јао, Сашењко, зар је то могуће? - благо га корећи, рече Коковкина.

Шаша је љутито гледао Људмилу и заруменио се. Људмила је хихотала.

- Клеветнице! - шапне јој Шаша.

- Сашењко, како можеш говорити такве грубости? -каза Коковкина. - Не

смијеш бити тако неотесан!

Шаша погледа Људмилу, подругљиво се насмијеши и тихо прозбори:

- Нећу више.

Сад се Људмила сваки пут кад је Шаша долазио, с њиме закључавала, па би

га свлачила и облачила у различите хаљине. Његов слатки стид претварао се

у смијех и шалу.

Људмила је каткад стезала Шашу у стезник и одијевала у своје хаљине. У

дубоко изрезаној блузи, Сашине голе, пуне и њежно заобљене руке и његова

пунашна леђа бијаху врло лијепи. Имао је жућкасту пут, али, што је

ријеткост, глатке и њежне боје. Људмилина сукња, њезине ципеле и чарапе

бијаху Саши као по мјери, све му је пристајало. Кад би се сав ођенуо као

дама, Шаша би послушно сједио и махао лепезом. У таквој ођећи заиста је

био сличан ђевојчици, а и настојао је да се понаша попут цурице.

Само је једно било неподесно: Сашина подшишана коса. Људмила није

хтјела да на Сашину главу стави власуљу, јер јој је то било одвратно.

Људмила је учила Шашу како ће направити реверанс. Испрва би неспретно

и збуњено чучнуо. Али био је грациозан, иако је та грациозност била

измијешана с ђе-

256

чачком ћошкастошћу. Црвенећи се и смијући се, марљиво је учио правити

реверанс и необуздано кокетирао.

Кадикад би га Људмила ухватила за оголићене и складне руке, па их је

цјеливала. Шаша се није противио, само се смијао и гледао Људмилу. Каткад

би сам пружио руке пред њезине усне и рекао:

- Љуби ме!

И њему и Људмили више су се свиђале хаљине што их је шила сама

Људмила: ођећа рибара с голим ногама или хитон1 босога атенског ђечака.

Људмила га је лијепо уредила и с уживањем гледала. Проблијеђела је и

растужила се.

Шаша је сједио на Људмилиној постељи, слагао је на-боре хитона и млатарао

ногама. Људмила је стајала пред њим и гледала га с изразом среће и чуђења.

- Како си будаласта! - рече Шаша.

- У мојој будалаштини има много среће! - тепала је блиједа Људмила и,

плачући, љубила Саши руке.

196

- Због чега си заплакала? - запита Шаша весело се смијешећи.

Срце ми је необично весело. Груди ми је пробило седам мачева среће, па

како да не плачем!

- Будалица си, права будалица! - рече Шаша смијући се.

- А ти си паметан! - неочекивано се разљути и рече Људмила, која је

обрисала сузе и уздахнула. - Схвати, будалице - говорила је тихим,

увјерљивим гласом - да је само у лудости срећа и мудрост.

- Ма, да! - неувјерљиво рече Шаша.

- Треба да заборавиш, да се заборавиш, и онда ћеш све схватити - шаптала је

Људмила. - А што мислиш, како мисле мудри људи?

- Па како?

- Па тако, знаду. Њима је дано да само гледају, и већ им је све јасно.

Јесенска се вечер тихо отезала. Кроз прозор је једва чујно, с времена на

вријеме, допирало шуштање, кад би вјетар у лету зањихао гране дрвећа.

Шаша и Људмила били су сами. Људмила га је преру-шила у босога рибара

у ружичасто-жућкастој ођећи, смје-

1 Кратка бијела хаљина старих Грка, вунена или ланена, без рукава.

17 Мали злодух

257стила га на ниски кревет и сјела на под до његових голих ногу, боса, само у

кошуљи. Сашину ођећу и његово тијело обасипала је миомирисима који су

имали засићен, травнат и њежан мирис, попут непокретног мириса чудно

расцвјетане долине, затворене у горама.

На њезину врату свјетлуцали су се крупни, блистави стаклени бисери, а

златне шарене наруквице звецкале су јој на рукама. Њезино је тијело

мирисало на перунику; био је то загушљив, похотан и надражљив мирис

који је изазивао сањивост и клонулост, као да је засићен испари-вањем

тромих вода.

Било јој је тешко, уздисала је и гледала његово загасито лице, његове

модрикастоцрне трепавице и очи тамне као поноћ. Положила је главу на

његова гола кољена, па му је њезина свијетла коса миловала загаситу кожу.

Љубила је Сашино тијело, а због необичног и јаког миомириса, помијешаног

с мирисом младе коже, завртјело јој се у глави.

Шаша је лежао и тихо се и неповјерљиво смјешкао. У њему се родила нејасна

жеља која га је слатко мучила. Кад му је Људмила љубила кољена и ноге,

њежни цјелови побуђивали су у њему чезнутљиве и сањиве жеље. Хтио је да

јој нешто учини, мило или болно, њежно или стидно, али што? Да јој пољуби

ноге? Или да је дуго и јако туче дугим, гипким шибама? Па да се смије од

радости или виче од боли! И то и можда нешто друго што би жељела, али

тко би га знао! Што јој треба? Ево, обоје су полураз-голићени, у њима је

197

пожуда повезана с ослобођеном пути, али и срам који их чува. У чему је то

отајство пути? И како да даде своју крв и тијело као слатку жртву њезиној

пожуди и својему сраму?

Људмила се мучила и узбуђивала до његових ногу, блијеђела је од

неподношљивих жеља, час ватрена, час хладна. Страствено је шаптала:

- Зар нисам лијепа? Зар немам ватрене очи? Немам ли бујну косу? Милуј ме,

помилуј ме! Скини ми наруквице! Откопчај ми огрлицу!

Саши је било страшно, мучила га је неподносива пожуда.

258

XXВИИ

Передонов се пробудио у зору. Нетко га је гледао големим, замућеним,

четвртастим очима. Није ли то Пиљников? Передонов је пришао прозору и

угледао злокобна привиђења.

Посвуда су биле чаролије и чуда! Страшна недодир-љивка вриштала је, а

људи и стока гледали су Передонова пакосно и подмукло. Сви су му били

непријатељи, он је био сам против свију.

Передонов је у гимназији оговарао колеге, директора, родитеље и ученике.

Гимназијалци су га зачуђено слушали. Неки, који су по нарави били подли,

сматрали су да ће, улагујући се Передонову, изразити своје суосјећање.

Други су хладно шутјели или су се жестоко бранили, кад би Передонов

вријеђао њихове родитеље. На такве је Передонов мрзовољно и бојажљиво

гледао и одлазио од њих мрмљајући нешто неразумљиво.

На другим пак сатовима Передонов је гимназијалце забављао неумјесним

причама.

Једном су читали Пушкинове стихове.

Спушта се вечер у мраку хладном, Умјесто рада на њиве пада мук, Са својом

вучицом гладном Излази на цесту вук.

- -Станите - рекао је Передонов. - То морате добро схватити. Ту се скрива

алегорија. Вуци иду у паровима: вук с гладном вучицом. Вук је сит, а она је

гладна. Жена мора увијек јести након мужа. Жена се у свему мора

покоравати мужу.

Пиљников је био весео, смијешио се и варљиво невиним, црним и дубоким

очима гледао Передонова. Сашино је

17*

259лице мучило и саблажњавало Передонова. Тај проклети ђечак зачарао га

је својим химбеним смијешком.

Је ли то ђечак? Или су можда двоје: брат и сестра? И не може се разабрати

тко је тко. Или се можда умије претварати из ђечака у ђевојчицу? Није

узалуд увијек тако уредан. Кад се претвара, умива се у различитим чаробним

198

водицама. Друкчије не може бити, не можеш изаћи с њим на крај. И увијек

мирише на парфем.

- Чиме сте се то, Пиљникове, намирисали? - запита га Передонов. - Можда

парфемом од пачулија1?

Ђечаци су се насмијали. Шаша се због увреде зацрвенио и није ништа

одговорио.

Передонов није схваћао да се некому може свиђати невина жеља а да не буде

покварен. Сваку такву појаву, иако се очитовала у ђечаку, држао је за хајку на

себе. Ако се тко дотјерује, значи да намјерава завести Передонова. Зашто би

се иначе дотјеривао? До-тјераност и чистоћа биле су Передонову одвратне,

чинило му се да парфеми заударају; више од свих парфема волио је задах

загнојене њиве, који се, по његову мишљењу, користан за здравље. Лијепо се

одијевати, чистити се, умивати се — за све то потребно је вријеме и труд, а

помисао на труд жалостила је и плашила Передонова. Добро би било ништа

не радити, јести, пити, спавати и ништа више!

Другови су задиркивали Шашу што се намирисао »пачу-лијама« и што се

Људмилица у њега заљубила. Срдио се и жестоко одвраћао: она, дакако, није

заљубљена, све су то, дакако, Передоновљеве измишљотине; Передонов је,

кажу запросио Људмилу, а Људмила га је повукла за нос, па се сада на њу

љути и о њој шири ружне гласине. Другови су му повјеровали. Зна се тко је

Передонов; али нису га престали задиркивати: угодно је друге задиркивати.

Передонов је упорно свима говорио о Пиљниковље-вој покварености.

- Сплео се с Људмилом - говорио је. - Тако се ватрено љубе, да је већ родила

једно дијете, а сада је занијела и друго.

У граду су почели говоркати о Људмилиној љубави за

Мирисна индијска биљка.

260

гимназијалца, и то претјерано, с глупим и саблажњивим појединостима. Али

ријетко је тко у то повјеровао; Передонов претјерује. Ипак су они који воле

задиркивати, а таквих у нашем граду има подоста, запиткивали Људмилу:

- Што сте се ви то до ушију заљубили у ђечака? То је увредљиво за одрасле

кавалире.

Људмила се смијала и говорила:

- То су глупости!

Грађани су Шашу гледали с непристојном радозна-лошћу. Удовица генерала

Полујанова, богата дама из трговачке обитељи, распитивала се о његову

узрасту и установила да је премален, али да ће га за двије године моћи

позвати и позабавити се његовим развитком.

199

Шаша је већ почео прекоравати Људмилу што га због ње задиркују. Чак би је

покадшто и мало ударио, на што се Људмила само грохотом смијала.

Да би докрајчили глупа оговарања и извукли Људмилу из неугодна

положаја, сви Рутиловљеви и њихови многобројни пријатељи, рођаци и сва

њихова својта, ревно су радили против Передонова и тврдили да су све те

приче тлапње душевно поремећеног човјека. Необични Пе-редоновљеви

поступци нагонили су многе да повјерују у такво оправдање.

У то су вријеме пријаве против Передонова допрле и до окружног начелника

школства. Из округа су послали директору службени упит. Хрипач се позвао

на своје пријашње извјештаје и додао је да је далњи Передонов-љев боравак у

гимназији врло опасан, јер његова душевна болест очито напредује.

Передонов је већ био потпуно под утјецајем својих необичних предоџби.

Привиђења су га спречавала да види свијет. Његове избезумљене и

неосјетљиве очи блу-ђеле су и нису се задржавале на предметима, као да би

хтио виђети даље од њих, с оне стране предметнога свијета, и као да тражи

неке свијетле точке.

Кад је био сам, разговарао би сам са собом и некому извикивао бесмислене

пријетње:

- Убит ћу те! Заклат ћу те! Задавит ћу те! Варвара га је слушала и

подсмјехивала се: »Само се љути!« злурадо је мислила.

Чинило јој се да је то само срџба; наслућује да су га

261преварили, па се љути. Неће полуђети, нема правог разлога да полуди.

Па ако и полуди, што се може: лудило увесељује глупане.

- Знате ли, Ардаљоне Борисичу - рече једном Хрипач - да изгледате врло

болесно.

- Глава ме боли - суморно рече Передонов.

- Знадете ли, велештовани господине - обзирним гласом настави директор -

савјетовао бих вам да за сада не долазите у гимназију. Морали бисте се неко

вријеме лијечити и побринути се за своје живце, који су вам прилично

растројени.

Није одлазио у гимназију. »Дакако«, мислио је Передонов, »овако је најбоље.

Како се то прије нисам досјетио! Направити се болесним, мало посједити код

куће и виђети што ће даље бити.«

- Да, да, нећу долазити - весело је казао Хрипачу. Директор је у

међувремену још једном писао

округу, па је из дана у дан очекивао да ће бити одређени лијечници ради

прегледа. Али чиновници се нису журили. Зато и јесу чиновници.

Передонов није одлазио у гимназију, и такођер је нешто очекивао.

200

У посљедње вријеме све се више припијао уз Воло-дина. Бојао се да га пусти с

ока, како му не би нашкодио. Већ ујутро, чим би се пробудио, Передонов би

се тужно присјетио Володина: гђе ли је сад? Што ради?

Володин му се кадикад привиђао: небом су пловили облаци попут стада

овнова, а међу њима је трчао Володин с полуцилиндром на глави и смијао се

као да блеји; у диму, који се дизао из димњака, понекад би брзо полетио

Володин, грдно се церећи и скакућући.

Володин је мислио, и свима је то поносно причао, да га је Передонов јако

заволио - напросто не може живјети без њега.

- Варвара га је насадила - говорио је Володин - а он види да сам му ја једини

пријатељ, па се везао уза ме.

Передонов би изашао из куће да посјети Володина, а овај би му већ пошао у

сусрет, с полуцилиндром и штапом, весело поскакујући и радосно се

смијући као да блеји.

- Зашто увијек носиш полуцилиндар? - упита га једном Передонов.

262

- Ардаљоне Борисичу, зашто да не носим полуцилиндар? - весело и

разложно одговори Володин. - То је скромно и прикладно. Капу с кокардом

не смијем носити, а цилиндар... Нека га носе аристократи, нама то не

приличи.

- Скухат ћеш се у полуцилиндру - мрзовољно рече Передонов.

Володин је захихотао.

Упутили су се према Передоновљевој кући.

- Треба дуго ходати - љутито рече Передонов.

- Корисно је, Ардаљоне Борисичу, мало се прогибати - увјеравао га је

Володин. — Мало радиш, мало се проше-ћеш, мало поједеш, па ћеш бити

здрав.

- Ма, да - одврати Передонов. - Зар мислиш да ће за двјеста или триста

година људи радити?

- Како би иначе? Не будеш ли радио, нећеш ни круха јести. Крух стоји

новаца, а новце ваља зарадити.

- Не треба ми круха.

- Неће бити ни земички ни пирога - кроз смијех рече Володин. - Нећеш

моћи купити ни вотке, а нећеш имати ни за наливку1.

- Не, људи више неће радити - рече Передонов - јер ће за све бити стројева...

Окренут ћеш ручицу, као аристократ ... и све ће бити готово... Само је мука

ако мораш дуго окретати.

Володин се замисли, обори главу и напући усне.

201

- Да - замишљено рече - то ће бити врло добро. Само што нас више неће

бити.

Передонов га љутито погледа и прогунђа:

- Тебе више неће бити, али ја ћу то доживјети.

- Дао вам Бог - весело рече Володин - да поживите двјеста година, а да

четвероношке допузите и до триста.

Передонов више није викао ни: »Устук«. Нека буде што буде! Он ће још све

надвладати, треба само позорно гледати и не попуштати.

- Передонов и Володин сједили су у Передоновљевој благоваоници и пили.

Передонов је причао о кнегињи.

Передонов је замишљао да кнегиња сваки дан све више пропада и да постаје

све страснија: пожутјела је,

1 Воћни ликер који се добива пошто воће неко вријеме стоји у вотки.

263омршавјела, погрбила се, зуби су јој кљове, постала је пакосна - и

наметљиво се привиђала Передонову.

- Има јој двјеста година - говорио је Передонов и некако чудно и сјетно

гледао преда се. - Хтјела би да опет ступим с њом у везу. Прије ми неће дати

мјесто.

- Замислите што јој се прохтјело! - машући главом рече Володин. - Онаква

бабускара.

Передонов је бунцао о убојству. Окрутно се намр-штио и рекао Володину:

- Тамо сам иза тапета већ удесио једнога, а ускоро ћу и другога стрпати под

тло.

Али Володин се није преплашио, само се кикотао.

- Осјећаш ли како из тапета струји задах? - питао је Передонов.

- Не, не осјећам - кикоћући се и кревељећи се рече Володин.

- Имаш хуњавицу - рече Передонов - није ти нос узалуд поцрвенио. Тамо иза

тапета гњили...

- Стјеница! - узвикне Варвара и грохотом се насмије. Передонов ју је

погледао тупо и важно.

Све је више тонуо у своје лудило, па је већ почео писати пријаве против

ликова на картама, против недодир-љивке, против овна - да се он, ован,

варалица, издаје за Володина и да смјера ступити у важну службу, и да он, то

јест ован, пријављује уништаваче шума да су посјекли све брезе, па се нема

чиме кухати, а оставили су јасику, а за што је потребна јасика?

Кад је Передонов на улици сретао гимназијалце, млађе је плашио а старије

насмијавао бесрамним и ружним ријечима. Старији су за њим хрпимице

ишли, а кад би угледали којега наставника, разбјежали би се. Млађи су сами

пред њим бјежали.

202

Передонову су се свагђе при виђале чаролије и чудеса, страшиле су га

халуцинације које су из његових груди вабиле лудо јаукање и вриштање.

Недодирљивка се појављивала пред њим сад крвава, сад у боји пламена,

стењала је и завијала, а њезин реп изазивао је у Передонову неподносиву бол,

од које му је глава пуцала. Мачак је страховито нарастао, ударао је чизмама и

претварао се у риђег, високог бркајлију.

264

XXВИИ

Шаша је отишао од куће након обједа и није се вратио до одређеног времена,

до седам сати. Коковкина се узнемирила: не дај, боже, наићи ће на улици у

зао час на којег наставника. Казнит ће га, а то ће за њу бити незгодно. Код ње

су увијек становали скромни ђечаци који се никад нису ноћу клатили.

Коковкина се упути да потражи Шашу. А зна се, камо ће него не к

Рутиловљевима!

Као за инат, Људмила је данас заборавила закључати врата. Коковкина је

ушла, и што је угледала?

Шаша стоји пред зрцалом у женској ођећи и маше лепезом. Људмила се

грохотом смије и намјешта врпце на његову појасу упадљиве боје.

- Ах, Боже, смилуј се! - ускликне запрепаштена Коковкина. - Па што је ово?

Бринем се, тражим га, а он ту нешто представља! Зар те није стид обући

сукњу? А како се и ви, Људмила Платоновна, не стидите!

Људмила се у први час збунила, али се брзо снашла. Весело се смијући,

загрлила је Коковкину, посјела је у наслоњач и испричала јој лажну причу

коју је тога часа измислила:

- Намјеравамо приредити кућну представу. Ја ћу бити ђечак, а он ђевојка,

бит ће страшно забавно.

Шаша је стајао, посве румен, заплашен, сузних очију.

- Ма какве су то глупости? - срдито је говорила Коковкина. - Он мора учити,

а не представљати. Што сте то измислили? Александре, изволи се смјеста

обући и марш са мном кући!

Људмила се звонко и весело смијала и љубила Коковкину, а старица је

мислила да је весела ђевојка ђетињаста, као право дијете, а да Шаша из

глупости радо испуњава сваку њезину замисао. Због веселог Људми-

265лина смијеха, тај се случај чинио као једноставна ђетиња враголија због

које га треба само мало изгрдити. Гунђала је, правила срдито и незадовољно

лице, али јој је срце било већ смирено.

Шаша се брзо пресвукао иза паравана покрај Људми-лина кревета.

Коковкина га је одвела са собом и цијелим га путем грдила. Шаша, постиђен

203

и заплашен, уопће се није бранио. »Што ће још код куће бити?« - бојажљиво

је мислио.

Код куће је Коковкина први пут с њиме строго поступила: наредила му је да

клечи. Али то није потрајало ни пет минута, јер му је опростила, дирнута

његовим лицем на коме се виђело да је свјестан кривње, и нијемим сузама.

- Прави гизделин, већ издалека мирише на парфем -чангризаво је рекла.

Шаша спретно удари петама и пољуби јој руку. Уљудност кажњеног ђечака

још ју је више дирнула.

Међутим се над Сашом надвила олуја. Варвара и Грушина саставиле су и

послале Хрипачу анонимно писмо о томе како гимназијалац Пиљников,

очаран младом Рутиловком, проводи код ње цијеле вечери и одаје се

разврату.

Хрипач се сјетио једнога недавног разговора. Прије неколико дана, на вечери

код представника племства, нетко је увијено натукнуо да се једна ђевојка

заљубила у шипарца, али то нитко није разумио. Разговор је одмах прешао

на друге ствари: због нијемог пристанка људи, који су навикли на добро

друштво, сви су држали да је пред Хрипачем та тема врло неприкладна за

разговор, па су се претварали да је такав разговор незгодан у присутности

дама, и да је сама ствар ништавна и мало вјеројатна. Хрипач је, дабоме, све то

примијетио, али није био тако безазлен да би кога испитивао. Био је чврсто

увјерен да ће ускоро све сазнати, јер су вијести стизале саме до њега овим или

оним путем, увијек прилично увјерљиво и праводобно. То писмо била је оче-

кивана вијест.

Хрипач није ни часка повјеровао у то да је Пиљников раскалашен, и да

његово познанство с Људмилом има саблажњиве особине.

Мислио је да је све проистекло из оне глупе Передо-

266

новљеве измишљотине, а да се храни пакошћу завидљиве Грушине. Али ово

писмо, мислио је, показује да се шире непожељне гласине које би могле

бацити сјену на част гимназије која му је повјерена. Због тога мора подузети

потребне мјере.

Прије свега, позвао је Коковкину да с њом поразговара о околностима које би

могле поткријепити непожељне гласине.

Коковкина је већ знала о чему је ријеч. Саопћили су јој то и нешто грубље

него директору. Грушина ју је дочекала на улици, заметнула с њом разговор

и испричала како је Људмила већ докраја покварила и завела Шашу.

Коковкина се запрепастила. Код куће је оштро прекорила Шашу. Било јој је

још неугодније због тога што се све догађало готово пред њезиним очима и

204

што је Шаша ишао к Рутиловљевима с њезиним знањем. Шаша је хинио да

ништа не схваћа, и запитао:

- Па што сам лоше учинио? Коковкина се смела.

- Још питаш? Зар сам не знаш? Је ли давно што сам те затекла у сукњи?

Заборавио си, бестидниче, је ли?

- Затекли сте ме, али што је у том било особито лоше? Па за то сте ме и

казнили! Зар сам обукао украдену сукњу?

- Пази, молим те, како само расуђује! - збуњено ће Коковкина. - Казнила сам

те, али очито премало.

- Па казните ме још - јогунасто рече Шаша, претварајући се да је неправедно

повријеђен. - Онда сте ми сами опростили, а сада је премало. Ја вас нисам

онда молио да ми опростите. Клечао бих и цијелу вечер. А сад ми опет

приговарате.

- Драги мој, у граду већ говоркају о теби и твојој Људмилици - рече

Коковкина.

- А што говоре? - невино и радознало запита Шаша. Коковкина се опет

смете.

- Што говоре? Зна се што! И сам знаш што се о вама може рећи. Неће се

рећи ништа добро. Превише се играш са својом Људмилицом, ето што

говоре - казала је Коковкина.

- Па добро, нећу се више играти - обећа Шаша тако спокојно као да је ријеч

о каквој ђечјој игри.

267Правио је невино лице, али му је у души било тешко. Испитивао је

Коковкину о томе што говоре, а бојао се да не чује какве просте ријечи. Што

могу о њима говорити? Људмилина соба гледа према врту па се у улице не

види, а Људмилица спушта засторе. Ако их је пак нетко кришом проматрао,

како се може о томе говорити? Можда какве неугодне, погрдне ријечи? Или

тако говоре само због тога што је често тамо одлазио?

Сутрадан је Коковкина добила позив од директора. То је старицу врло

забринуло. Саши више ништа није говорила, потихо се спремила и отпутила

се у одређено вријеме. Хрипач јој је љубезно и благо саопћио све о писму

што га је био добио. Заплакала је.

- Смирите се, не окривљујемо ништа вас - рече Хрипач. - Добро вас

познајемо. Разумије се да морате нешто строже на њега припазити. А сад ми

само испричајте што је заиста било.

Кад се Коковкина вратила од директора, стала је поново прекоравати Шашу.

- Писат ћу твојој тетки - рекла је плачући.

- Ја уопће нисам крив. Нека тетка дође, не бојим се - одврати Шаша, који је

такођер плакао.

205

Сутрадан позвао је Хрипач Шашу и упитао га хладно и озбиљно:

- Хтио бих знати каква сте све познанства склопили у граду?

Шаша је гледао директора лажно невиним и спокојним очима.

- Каква познанства? - рече. - Ољга Васиљевна зна да идем само к друговима и

Рутиловљевима.

- Баш то - наставио је питати Хрипач. - Што радите код Рутиловљевих?

- Ништа особито, тако - на исти невини начин одговори Шаша. - Углавном

читамо. Госпођице Рутилове воле поезију. И увијек сам до седам сати код

куће.

- Можда, али не увијек - запита Хрипач упирући у Шашу поглед и настојећи

да тај поглед буде проницав.

- Да, једанпут сам закаснио - рече Шаша са спокојном искреношћу невина

ђечака - и због тога сам добио своје од Ољге Васиљевне, а послије нисам више

закашњавао.

Хрипач је неко вријеме шутио. Збунили су га мирни

268

Сашини одговори. У сваком случају, мора га поучити, укорити, али како и

зашто? И то тако, да не наведе ђечака на ружне мисли које прије није имао

(како је вјеровао Хрипач), и да га не увриједи, а да спријечи све неугодности

које би се убудуће могле догодити због тога познанства!

Хрипач је помислио како је посао педагога тежак и одговоран, навластито

ако имаш част да будеш на челу школе. Тежак је и одговоран посао педагога!

Та банална тврдња потакла је већ готово укрућене Хрипа-чеве мисли. Узео је

говорити брзо, јасно и незанимљиво. Шаша је слушао несувисле ријечи:

- .. .Ваша је прва дужност као ученика... да учите... Не смијете се заносити

друштвом, макар било и врло угодно и беспријекорно... У сваком случају,

ваља рећи да је за вас много корисније друштво ђечака ваше доби... Треба

високо цијенити репутацију, и своју и школе... Напокон, искрено ћу вам

рећи, имам разлога да претпостављам да ваши односи с господицама имају

карактер претјеране слободе која у вашој доби није допуштена, и која се

никако не слаже с опће прихваћеним правилима доличности.

Шаша је заплакао. Било му је жао што о драгој Људми-лици нетко мисли и

говори као о особи према којој се можеш понашати претјерано слободно,

непристојно и недолично.

- Поштене ми ријечи, није било ништа лоше - увјеравао је. - Само смо

читали, шетали се, играли се, па и трчали, али није било никакве претјеране

слободе.

Хрипач га потапше по рамену и рече још увијек озбиљним гласом, иако је

настојао да буде срдачан:

206

- Чујте ме, Пиљникову...

(Зашто не би који пут ђечака назвао Шаша? То не би било по правилима,

али још нема министарске окружнице!)

- Вјерујем да није било ништа лоше, али било би ипак боље да прекинете с

тим честим посјетима. Вјерујте ми да ће тако бити боље. То вам не говори

само ваш наставник и старјешина, него и пријатељ.

Шаша није могао него да се поклони и захвали, а затим се морао покорити.

Шаша је почео долазити Људмили само на кратко вријеме, на пет или десет

минута, али је настојао да код ње буде свакога дана. Љутио се што

269се морају састајати само на кратко вријеме, па је свој бијес искаљивао на

самој Људмили. Сад ју је већ често називао Људмилком, будалом, старом

магарицом, а знао ју је и ударити. Људмила се на све то само смијала.

По граду се пронијеше гласови да глумци мјесног казалишта приређују јавни

крабуљни плес с наградама за најбоље женске и мушке костиме. О наградама

су се шириле претјеране вијести. Говорило се да ће дамама дати краву а

мушкарцима бицикл. Те су гласине узбуђивале грађане. Сватко је хтио

добити згодитак: такве су ствари вриједне. Брзо су шили костиме. Нису

жалили пара. Костиме су скривали пред најприснијим пријатељима да им

тко не украде дивну замисао.

Кад се појавио тискани проглас о крабуљном плесу -били су то големи

огласи, налијепљени по плотовима и разаслани угледним грађанима -

показало се да уопће неће бити ни краве ни бицикла, него само лепеза дами

а албум господину. То је разочарало и расрдило све који су се спремали за

крабуљни плес. Почели су се бунити. Говорили су:

- Штета трошкова.

- Такве су награде напросто подругивање.

- Морали су то прије објавити.

, - Такве ствари с публиком могу се правити само код нас.

Ипак су се и даље припремали, па макар била награда и никаква, лијепо ју је

добити.

Дарју и Људмилу није занимала награда, ни у почетку ни касније. Зар им је

потребна крава? Зар је лепеза нека ријеткост! И тко ће дођељивати награде?

Какав укус имају ти суци! Али обје сестре одушевиле су се за Људмилину

замисао да на крабуљни плес поведу Шашу у женској ођећи, како би на тај

начин насамариле цијели град и тако удесиле да награде Шашу. Валерија се

претварала да се с тим слаже. Завидна и слабуњава попут ђетета, заправо се

љутила: Људмилин пријатељ не долази к њој, али се није одважила на то да

се препире са старијим сестрама. Само је рекла, презирно се насмије-шивши:

- Неће се усудити.

207

- Којешта! - одлучно рече Дарја. - Удесит ћемо да нитко не сазна.

270

Кад су сестре изложиле Саши ту своју замисао, Људмила му рече:

- Обући ћемо те као Јапанку.

Шаша је почео скакати и вриштати од усхићења. Нека буде што буде,

навластито ако нитко не сазна. Пристао је, а и како да не пристане! Бит ће

врло весело ако све намагарчи.

Одмах су одлучиле да ће Шашу прерушити у гејшу. Сестре су своју замисао

чувале као најстрожу тајну, нису је одале чак ни Лариси ни брату. Људмила

је сама, према узорку из журнала, вјешто израдила костим гејше: хаљину од

жућкасте свиле на црвеном атласу, дугу и широку са широким огртачем; на

хаљини су биле пришивене шаре - велико цвијеће необичних обриса.

Ђевојке су саме Саши израдиле лепезу и сунцобран: лепеза је била од финог

јапанског папира са цртежима, на бамбусовим прутићима, а сунцобран је

био од фине ружичасте свиле, такођер с бамбусовим дршком. На ноге су му

нађенуле ружичасте чарапе и дрвене изрезбарене ципелице.

Спретна Људмила шарено је обојила и маску гејше: жућкасто али умиљато

мршаво лице с непокретним лаганим осмијехом, косо изрезане очи, уска и

мала усташца. Само су морали из Петрограда набавити власу-љу — црну,

глатко зачешљане косе.

Требало је времена да испробају костим, а Шаша је могао дотрчати само на

кратко вријеме, и то не свакога дана. Али, снашли су се: Шаша је ноћу, кад је

Коковкина већ спавала, побјегао кроз прозор. Све је сретно прошло.

И Варвара се спремала за крабуљни плес. Купила је маску која је

представљала глупо ружно лице, а за костим је било лако: ођенула се као

кухарица. За појас је затакла кутлачу, на главу је ставила бијелу капицу, руке

је оголила до изнад лаката и јако их наруменила -попут кухарице која стоји

покрај штедњака - и костим је био готов. Ако је награде, бит ће добро, ако не,

није важно.

Грушина је замислила да се ођене попут Дијане. Варвара се насмијала и

приупитала:

- Што, зар ћете ставити и псећу огрлицу?

271- Што ће ми таква огрлица? - зачуђено је упита Гру-шина.

- А како би друкчије? Зар нисте рекли да ћете се прерушити у псето

Дијанку? - објасни Варвара.

- Ма што вам је? - одговори Грушина смијући се. -Никако не у Дијанку, него

у богињу Дијану.

Варвара и Грушина одијевале су се за крабуљни плес код Грушине. Грушини

је сасвим лако пошло за руком да се ођене: голе руке и рамена, гола леђа,

208

ноге у лаганим ципелицама, без чарапа, голе до кољена, а лака хаљина од

бијела платна са црвеним обрубом на само голо тијело - хаљина је била

кратка али зато широка, с наборима. Смијешећи се, Варвара ускликне:

- Гола голцата!

Грушина јој безобразно намигне и одврати:

- Зато ће сви мушкарци за мном пружати руке.

- А зашто толико набора? - запитала је Варвара.

- Да би у њих могла стрпати бомбоне за своје вра-жиће - протумачи

Грушина.

Све што је код Грушине било откривено, било је лијепо -али каквих ли

протусловља! На кожи су се виђели уједи буха, покрети су јој били груби, а

ријечи неподносиво просте! Тјелесна љепота била је опет обешчашћена!

Передонов је мислио да су крабуљни плес измислили да њега у нечему

ухвате. Ипак је отишао у реденготу -није се прерушио - како би се сам

освједочио какве су зле намјере смислили.

Шашу је неко вријеме увесељавала мисао на крабуљни плес. Затим су га

обузеле сумње. Како ће се извући из куће? А навластито сада, након оних

неугодности! Бит ће зла ако сазнају у гимназији; одмах ће га избацити.

Недавно је разредник, млади човјек који је био тако слободоуман да мачка

није називао Васком него је говорио: мачак Василије, напоменуо Саши код

оцјењивања:

- Пазите, Пиљникове, морате се прихватити посла.

- Али ја немам двојки - безбрижно одврати Шаша. Ипак, срце му се стегло.

Што ће још рећи? Не, ништа није

рекао, неко је вријеме шутио, само га је строго погледао.

272

На дан крабуљног плеса Саши се чинило да се неће усудити поћи. Било му је

страшно.

Али сметало га је једно: код Рутиловљевих чека га готов костим, па зашто да

пропадне? Зар су све сањарије и сав труд били узалудни? Па и Људмилица

би заплакала. Не, мора ићи.

Само навика да све прикрива, коју је стекао посљедњих тједана, помогла је

Саши да своју узнемиреност не ода Коковкиној. Старица је, на сву срећу,

рано лијегала. И Шаша је рано легао. Да јој замаже очи, разо-ђенуо се, горњу

је ођећу сложио на столац крај врата, а пред врата је ставио чизме.

Само је још преостало да умакне; то је било најтеже.

Пут је већ отприје знао, и то кроз прозор, као и онда кад је одлазио на пробе.

Шаша је обукао свијетлу љетну блузу, која је висила у ормару у његовој соби,

и лаке кућне ципеле, па се опрезно спустио кроз прозор на улицу,

209

израбивши погодан тренутак, кад се нигђе у близини није чуло ни гласа ни

корака.

Сипила је ситна кишица. Било је блатно, хладно и тамно. Али Саши се све

чинило да ће га препознати. Скинуо је капу и ципеле, бацио их у своју собу,

засукао хлаче и похитао, скачући бос, по расклиманом дрвеном плочнику

који је због кише био склизак. У тами се тешко разабире лице, особито у

онога који трчи, па ће сватко тко га сретне помислити да је то обичан

ђечарац кога су послали у дућан.

Валерија и Људмила сашиле су себи једноставне али сликовите костиме;

Људмила се прерушила у Циганку, а Валерија у Шпањолку, на Људмили су

били блистави црвени дроњци од свиле и баршуна, а на Валерији, слабашној

и крхкој, црна свила са чипкама, и у руци црна чипкаста лепеза. Дарја није за

себе сашила нов костим; од прошле јој је године остао костим Туркиње, па га

је обукла.

- Не вриједи измишљати! - одлучно је рекла.

Кад је Шаша дотрчао, све три ђевојке стале су га одијевати. Шашу је највише

забрињавала перика.

- А што ако ми падне? - неповјерљиво је понављао. Напокон су перику

причврстиле врпцама које су све-

зале испод браде.

18 Мали злодух

273XXИX

Крабуљни плес одржавао се у опћинској скупштини, у каменој згради на

тржници која се доимала попут војарне, а била је обојена јарко црвеном

бојом. Плес је организирао Громов-Чистопољски, подузетник и глумац

градског казалишта.

На улазу, наткривеном платненом надстрешницом, горјели су лампиони.

Свијет на улици дочекивао је оне који су долазили критичким примједбама

које су већим дијелом биле неповољне, то више што се на улици, испод

горње ођеће, костими готово и нису виђели, па је свијет судио претежно по

интуицији. Полицајци су на улици прилично ревно пазили на ред, а у

дворани су, као гости, били начелник окружне полиције и полицијски

комесар.

Сваки посјетилац добивао је на улазу двије гласов-нице: једну, ружичасту, за

најбољи женски костим, и другу, зелену, за мушки. Морали су их предати

онима који су заслужили награду. Неки су се обавјештавали:

- Може ли се гласати за себе? Благајник се испрва чудио и испитивао:

- Зашто за себе?

- Ако је, по мојем суду, мој костим најљепши? -одговарао је посјетилац.

210

Касније се благајник више није чудио таквим питањима, него је говорио

саркастички насмијешено (младић је био заједљив):

- Учините како мислите. Па макар задржали за себе и обје гласовнице.

У дворанама је било прилично прљаво, а већина је свијета била од почетка

пијана.

У тијесним собама са зачађеним зидовима и строповима горјели су завојити

свијећњаци; чинило се да су големи, тешки и да одузимају много зрака.

Изблијеђели

274

застори на вратима тако су лоше изгледали да их је било одвратно

додирнути.

Ту и тамо скупљао се свијет, разлијегали су се усклици и смијех, што је било

намијењено онима који су привлачили опћу позорност.

Јавни биљежник Гудајевски представљао је дивљег Американца: у коси је

имао шарену перјаницу, маска му је била бакренастоцрвена са зеленим

ружним шарама, имао је кожни, до врата закопчани капут, на раменима

коцкасти вунени огртач, а на ногама високе кожнате чизме са зеленим

кићанкама. Махао је рукама, скакао и ходао гимнастичким кораком, дижући

далеко испред себе савита гола кољена.

Његова се жена костимирала као клас. На њој је била шарена хаљина од

зелених и жутих крпа, а на све је стране стршило посвуда утакнуто класје које

је свакога дирало и боло.

Навлачили су је и черупали. Она је пакосно псовала:

- Огрепст ћу вас - кријештала је. Са свих су се страна смијали.

- Гђе ли је набрала толико класова? - нетко је запитао.

- Љетос сам скупила залиху - одговорила је. - Сваког сам дана ишла у поље

красти.

Пратило ју је неколико голобрадих чиновника који су били заљубљени у

Гудајевску. Она их је унапријед била обавијестила у што ће се костимирати.

Скупљали су за њу гласовнице, готово силом, сурово, од оних који нису били

особито смиони напросто су их отимали.

Било је и других маскираних дама које су с помоћу својих кавалира ревно

скупљале гласовнице. Неке су пак лакомо гледале непредане гласовнице и

мољакале да их њима дају. Њима су безобразно одговарали.

Снуждена дама, која је представљала Ноћ, у тамно-модром костиму са

стакленим звјездицама и папирнатим мјесецом на челу, стидљиво је рекла

Мурину:

- Дајте ми своју гласовницу. Мурин јој је грубо одговорио:

- Што би хтјела? Да ти дадем гласовницу! Њушка ти није баш згодна!

211

Ноћ је срдито нешто прогунђала и отишла. Хтјела би код

18*

275куће показати барем двије-три гласовнице које су јој тобоже дали.

Скромне жеље често су узалудне.

Наставница Скобочкина прерушила се у медвједицу, односно, једноставно је

пребацила преко рамена медвјеђе крзно, а медвјеђу главу ставила је себи на

главу попут кациге, изнад обичне полумаске. То је, опћенито узевши, било

наказно, али се ипак слагало с њезиним крупним стасом и јаким гласом.

Медвједица је ишла тешким кораком и дерала се да је ођекивало по цијелој

дворани, тако да су пламичци у свијећњацима треперили.

Медвједица се многима свиђела. Дали су јој доста гласовница. Али није их

могла сама чувати, а није имала сналажљивог пратиоца, као што су га имале

друге. Опијали су је трговци који су јој одобравали због способности

опонашања медвјеђих кретња. Мноштво је урлало:

- Види, види, медвједица лоче ракију!

Скобочкина није могла одбити понуђену вотку. Чинило јој се да медвједица

мора пити вотку којом је нуде. Убрзо се опила. Због тога су јој више од

половице гласовница украле Дарја и Људмила и дале их Саши.

Нетко се прерушио у високога и крупнога старог Германа. Многима се

свиђало што је тако кракат и што му се виде руке, снажне руке с необично

развијеним мишићима. За њим су ишле претежно даме, а око њега се чуло

ласкаво и похвално шаптање. У старом Герману препознали су глумца

Бенгаљскога. Бенгаљски је био омиљен. Зато су му многи давали гласовнице.

Многи су овако судили:

»Кад већ ја не могу добити награду, боље је да припадне глумцу или

глумици. Ако ли је добије један од наших, гњавит ће нас хвастањем.«

И Грушинин костим пожњео је успјех, али због скандала. Мушкарци су

хрпимице ишли за њом, грохотом се смијали и упућивали јој бесрамне

примједбе. Даме су се од ње одвраћале, љутиле се на њу. Напосљетку је сам

начелник окружне полиције дошао до ње, слатко се насмијешио и казао:

- Госпођо, морате се мало више покрити.

- Зашто? На мени се не види ништа непристојно -смионо одврати Грушина.

- Госпођо, даме се вријеђају - рече Мињчуков.

276

- Баш ме брига за ваше даме! - завикне Грушина.

- Немојте тако, госпођо - рече Мињчуков. - Барем бисте се могли потрудити

да груди и леђа покријете рупчићем.

- А што ако сам рупчић запрљала шмркањем? - дрзовито се насмије и

одврати Грушина.

212

Али Мињчуков је био упоран.

- Па, добро, госпођо, како вам драго, али ако се не покријете, морат ћемо вас

удаљити.

Псујући и пљујући, Грушина је отишла у гардеробу, гђе је уз помоћ

собарице преко груди и леђа раширила наборе своје хаљине. Кад се вратила

у дворану, иако је изгледала скромније, горљиво је тражила обожаватеље.

Простачки је очијукала са свима мушкарцима. Кад су пак они свратили

позорност на другу страну, отишла је у просторију с бифеом да тамо краде

посластице.

Убрзо се вратила у дворану, показала Володину двије брескве, безобразно се

насмијешила и рекла:

- Сама сам их набавила.

Брескве је истог часа сакрила у наборе свога костима. Володин се весело

насмије.

- Па - рекао је - кад је тако, и ја идем тамо. Грушина се убрзо напила и

обијесно се понашала -

викала је, махала рукама, изазивала одвратност.

- Весела је та дама Дијанка - говорили су за њу.

Такав је био крабуљни плес на који су луцкасте ђевојке довукле

лакомисленога гимназијалца. Сестре и Шаша смјестили су се у два фијакера

и стигли су већ прилично касно, па су пропустили почетак плеса.

Њихова појава била је запажена у дворани. Навластито се многима свиђела

гејша. Пронио се глас да се у гејшу прерушила глумица Каштанова, коју је

волио мушки дио овдашњег друштва. Због тога су Саши дали много

гласовница.

Међутим, Каштанова уопће није била на плесу; претходног се дана био

разболио њезин синчић.

Шаша, занесен новим положајем, безобзирно је очијукао. Што су више

гласовница гурали гејши у руке, то су веселије и изазовније из уских прореза

на маски блистале очи кокетне Јапанке.

Гејша је свијала кољена, дизала танке прстиће, пригушено се кикотала,

махала лепезом, ударала њоме по

277рамену овога или онога мушкарца, а затим покривала лице лепезом и

сваки час отварала свој ружичасти сунцобран. Њезине безазлене манире

ипак су биле довољне да заведу све обожаватеље глумице Каштанове.

- Своју ћу гласовницу дати за најљепшу дамицу -рекао је Тошкин и, уз

спретан наклон, пружио гејши гласовницу.

213

Тошкин је већ много попио па се заруменио; његово лице које се укочено

смијешило, и неспретно држање, ђеловали су да је сличио лутки. Непрестано

је настојао говорити у стиховима.

Валерија је виђела да Шаша има успјеха, па му је завиђала; часком јој се

прохтјело да је препознају, да се њезин костим и витки и складни стас свиде

свијету, па да освоји награду. Али истог се часа досјетила, љутећи се, да то

никако не може бити: све су се три сестре договориле да ће настојати да

гејша добије што више гласовница, а буду ли их оне саме за себе добиле,

предати ће их својој Јапанки.

У дворани су плесали. Володин се брзо поднапио и спремио се да плеше

казачок. Полицајци му то нису допустили. Володин је весело и послушно

рекао:

- Па ако се не смије, нећу.

Два мјештана, угледавши се на њега, почели су плесати казачок, али се нису

покорили.

- Којим правом? Платили смо по пола рубља! - викали су кад су их водили

ван.

Володин их је пратио, кревељио се, широко се смијешио и весело

поскакивао.

Ђевојке Рутиловљеве потражиле су Передонова како би га исмијале. Сједио

је сам, крај прозора, и колутајући очима гледао мноштво. Сви људи и

предмети чинили су му се бесмислени и нескладни, али и непријатељски

Људмила, Циганка, пришла му је и измијењеним, грле-ним гласом рекла:

- Мили мој господине, дај да ти гатам!

- Хајде к врагу! - подвикне Передонов Престрашио се кад се Циганка

изненада појавила.

- Добри господине, златни мој господине, дај ми руку! По лицу ти видим да

ћеш бити богат и да ћеш постати велик угледник - мољакала је Људмила и

сама ухватила Передонова за руку.

- Али пази да добро гаташ - промумља Передонов.

- Ах, бриљантни мој господине - гатала је Људмила

- имаш много непријатеља, пријавит ће те, плакат ћеш, умријет ћеш крај

плота.

- Баш си права мрцина! - завикне Передонов и повуче руку.

Људмила брзо шмугне у гужву. Као њезина замјена, дошла је Валерија, сјела

уз Передонова и њежно му прошаптала:

- Шпањолка сам млађа која Мушкарце баш такве воли, Злочеста је жена

твоја,

То ме, мили, сада боли.

214

- Лажеш, глупачо! - промрмља Передонов. Валерија је шапутала:

- Севиљски је цјелов врући Попут дана, сладак попут ноћи; Оној што ти је у

кући

Пљуни равно ти у очи. Варвара је твоја жена, Љепотан ти си, Ардаљон, Док је

она права бена, Ти си мудрац Соломон.

- Право кажеш - рече Передонов - само како ћу јој пљунути у очи? Пожалит

ће се кнегињи, па ми кнегиња неће дати мјесто.

- А што ће ти мјесто? Добар си и без мјеста ~ казала је Валерија.

- Ма да, али како ћу живјети ако ми не даду мјесто?

- малодушно ће Передонов.

Дарја је Володину тутнула у руке писмо у ружичастој омотници. Радосно

блејећи, отворио је писмо, прочитао га, мало се замислио и узохолио, али

као да га је нешто збунило. Било је кратко и јасно написано:

»Дођи, мили, на састанак са мном, сутра у једанаест сати навечер у Војничко

купалиште. Сва туђа Ж.«

Володин је повјеровао писму, али се питао да ли да

278

279оде? И тко је та 2.? Можда нека Жења? Или јој можда презиме почиње са

Ж.? Володин је показао писмо Рутилову.

- Иди, разумије се, иди! - наговарао га је Рутилов. -Погледај што ће од тога

бити. Можда се то нека богата удавача заљубила у тебе, а родитељи је

спречавају, па жели да се с тобом објасни.

Али Володин је размишљао, размишљао и одлучио да оде. Важно је рекао:

- Вјешају ми се око врата! Али мени не треба таквих раскалашених жена.

Бојао се да га тамо не измлате: Војничко купалиште налазило се на

забаченом мјесту, у предграђу.

Кад се бучан, претјерано весео свијет нагурао у све клупске просторије, у

дворани се крај улазних врата разлегао шум, гласан смијех и узвици

одобравања. Сви су се онамо натиснули и један другоме говорили да је

стигла необично оригинална маска.

Кроз мноштво се гурао дугачак, врло мршав човјек у закрпаној, умашћеној

кути, с метлом под пазухом и с кантом у руци. Носио је маску од љепенке:

глупо лице с уском брадицом, са залисцима, а на глави му је била капа с

грађанском округлом кокардом. Понав-љајо је необичним гласом:

- Казали су ми да је ту крабуљни плес, а овђе се и не умивају.

Снуждено је махао кантом. За њим се гурало мноштво вичући »ах« и

простодушно се одушевљавало његовом необичном измишљотином.

- Зацијело ће добити награду - завидно рече Володин.

215

Завидио му је попут многих, без размишљања, непосредно. Сам није био

костимиран, па зашто би завидио? Али, ето, и Мачигин је био необично

усхићен: особито га је одушевљавала кокарда. Весело је хихотао, пљескао и

говорио познатима и непознатима:

- То је добра критика! Ти се чиновничићи баш праве важни, воле носити

кокарде и униформе. Ево им критике коју су сами изазвали. Сјајно!

Кад му је постало вруће, чиновник у куту стао је махати метлом узвикујући:

- Овђе је као у парној купељи!

280

Они који су били око њега радосно су се насмијали. У канту су падале

гласовнице.

Передонов је гледао метлу која се вијала усред мноштва. Причинило му се да

је то недодирљивка.

»Позелењела је хуља« - мислио је запрепаштено.

281XXX

Коначно су почели пребројавати гласовнице. Клупске старјешине изабрале

су одбор. Покрај врата која воде у судачку собу скупило се мноштво и напето

очекивало. У клубу је неко вријеме било тихо и досадно. Глазба није свирала.

Гости су утихнули. Передонова је хватала страва.

Убрзо је ипак свјетина почела разговарати, чуло се мрмљање и жамор. Нетко

је увјеравао да ће обје награде добити глумци.

— Виђет ћемо — зачуо се нечији раздражен, пискав глас.

Многи су повјеровали. Свијет се узбудио. Они који су добили мало

гласовница већ су се љутили. Они пак који су их добили много узбуђивали су

се, јер су претпостављали да би избор могао бити неправедан.

Ођедном је звонце оштро и нервозно забренцало. Изашли су суци: Верига,

Авиновицки, Кирилов и друге старјешине. Узбуна је попут вала пролетјела

кроз дворану -наједном сви умукнуше.

Авиновицки је продорним гласом казао да су га сви у дворани могли чути:

— Награду, албум, за најбољи мушки костим додијељен је, према већини

добивених гласовница, господину у костиму старога Германа.

Авиновицки је високо дигнуо албум и љутито гледао госте који су се згрнули.

Стасити Герман почео се пробијати кроз мноштво. Гледали су га

непријатељским очима. Чак му нису дали ни да прође.

— Не гурајте се, молим вас! - плачним гласом завикала је снуждена дама у

тамномодром костиму, са стакленим звјездицама и папирнатим мјесецом на

челу - Ноћ.

- Дали су му награду, па си већ утвара да су даме дужне да пред њим пузе -

допре из гомиле оштар, сиктав глас.

216

- Кад ме не пуштате - суздржано гњевно одговори Герман.

Напокон се некако прогурао до судаца и из Вериги-них руку преузео албум.

Глазба је засвирала туш, али ју је нађачала неприлична халабука.

Почеше падати погрдне ријечи. Окружили су Германа, навлачили га и

викали:

- Скините маску!

Герман је шутио. Не би му било тешко да се пробије кроз гомилу, али очито

се устручавао да употријеби сву своју снагу. Гудајевски је ухватио албум, али

у тај час нетко је Герману стргнуо маску. У гомили су заур-лали:

- То је заиста глумац!

Претпоставке су се обистиниле: био је то глумац Бен-гаљски. Љутито је

повикао:

- Па да, глумац, па шта онда! Сами сте ми дали своје гласовнице.

Као одговор разлегоше се огорчени повици:

- Могли сте их потајно приметнути!

- Гласовнице сте сами израђивали!

- Није било толико публике колико је скупљено гласовница.

- У џепу је донио педесетак гласовница. Бенгаљски се зарумење и повикне:

- Права је подлост тако говорити! Кога је воља, нека провјери; може се

провјерити према броју посјетилаца.

Међутим је Верига рекао онима који су били најближе:

- Господо, смирите се! Нема никакве преваре, за то ја јамчим: број

гласовница је провјерен према броју оних који су ушли.

Старјешине су уз помоћ неколико разборитих гостију некако успјеле

утишати свјетину. А и сви су били радознали кому ће дати лепезу. Верига је

објавио:

- Господо, највећи број гласовница за женски костим добила је дама у

костиму Јапанке, којој се, као награда, дођељује лепеза. Молим да гејша

дође овамо по своју лепезу. Господо, понизно вас молим, будите тако

љубезни и пропустите гејшу.

282

283Верига се љубезно насмијешио кад је предавао гејши лепезу.

Пред Сашиним очима, које су биле замагљене од страха и сметености,

помоли се нешто шарено и лијепо: »Морао бих се захвалити« - помисли.

Али затајила је приучена уљудност добро одгојена ђечака.

Гејша је мало чучнула, рекла нешто неразумљиво, тихо се насмијала и дигла

прстиће, а у дворани је поново настала страшна бука, разлегоше се

звиждуци и погрдне ријечи. Сви незадрживо нагрнуше на гејшу.

217

- Наклони се, неваљалице! - подвикне грозни, нако-стријесени Див. -

Наклони се!

Гејша је јурнула према вратима, али је нису пустили. У гомили која се

ускомешала око гејше, разлегоше се пакосни поклици:

- Присилите је да скине маску!

- Маску доље!

- Лови је, држи је!

- Стргајте јој маску!

- Отмите јој лепезу! Див је викао:

- Знате ли кому дајете награду, Глумици Каштано-вој! Она је преотела туђега

мужа, а ви јој дајете награду! Не дају честитим дамама, већ ништарији!

Див се бацио на гејшу, сикћући и стишћући мршаве шаке. За њим се

поведоше и други, већином њезини кавалири.

Шаша се очајно отимао. Почела је дивља хајка. Лепеза се сломила, истргли су

је, бацили на под и по њој газили. Гомила с гејшом у средини бијесно се

гурала по дворани, потискивала и обарала проматраче. До гејше се нису

могли пробити ни старјешине ни Рутиловке; спретна и јака гејша продорно

је врискала, гребла и гризла све око себе. Маску је чврсто придржавала час

десном, час лијевом руком.

- Све их треба истући - циктала је нека разљућена дамица.

Пијана Грушина скривала се иза других, али је хуцкала Володина и друге

знанце.

- "Штипајте је, штипајте неваљалицу! - дречала је. Мачигин се држао за нос

из којега је капала крв,

искочио је из гомиле и потужио се:

- Треснула ме шаком равно у нос!

284

Неки силовити младић зубима је зграбио гејшинрукави растргао га до

половице. Гејша је крикнула:

- Спасите ме!

И други су почели тргати њезин костим. Ту и тамо разголитило се тијело.

Дарја и Људмила очајно су се гурале настојећи допријети до гејше, али

узалуд. Володин је тако ревно навлачио гејшу, дречао и кревељио се, да је чак

сметао другима који су били трезнији а озлојеђенији него он: није се

напрезао од бијеса, већ од весеља, сматрајући да је то што се распаљује врло

забавно. Посвема је отргао рукав гејшине хаљине и повезао га себи око главе.

- Добро ће ми доћи! - продорно је кричао, кревељио се и грохотао.

Изашао је из гомиле у којој му је било тијесно, па је на слободном простору

изводио лудости и, дивље поцику-јући, плесао над крхотинама лепезе.

218

Нитко га није могао смирити. Передонов га је запрепаштено гледао и

мислио: »Плеше, радује се. Тако ће плесати и на моме гробу.« Гејша се на

крају крајева извукла. Мушкарци који су је салијетали нису се могли

одупријети њезиним спретним шакама и оштрим зубима. Гејша се

искобељала из дворане.

У ходнику је Див опет навалио на гејшу и зграбио је за хаљину. Гејша се

готово већ извукла, али опет су је опколили. Поновила се хајка.

- Треба је повући за уши, за уши! - нетко је повикао. Нека дамица зграбила је

гејшу за уши, повукла је и,

усхићено, гласно закликтала. Гејша је завриштала и некако се извукла,

ударивши шаком опаку дамицу.

Напосљетку се Бенгаљски, који се у међувремену пресвукао у обично

одијело, пробио кроз гомилу до гејше. Подигао је на руке Јапанку која је сва

дрхтала, заклонио је колико је могао својим големим тијелом и рукама, и

брзо је понио, спретно размичући гомилу. Свјетина је викала:

- Неваљалац! Хуља!

Бенгаљскога су натезали и ударали по леђима. Викао је:

- Не допуштам да се са жене стргне маска; радите што хоћете, али нећу то

допустити!

285Тако је кроз читав ходник носио гејшу. На крају ходника бијаху уска врата

која су водила у благоваоницу. Ту је Верига успио да на неко вријеме заустави

руљу. Ратнички смионо стао је пред врата, заградио их својим тијелом и

рекао:

- Господо, даље нећете!

Гудајевска, шушкајући очерупаним класјем, сукобила се с Веригом,

запријетила му шакама и продорно се продерала:

- Макните се, пустите нас!

Али импозантно, хладно генералово лице и одлучне, љутите очи спријечиле

су је да пође напријед. У немоћном бијесу довикнула је мужу:

- Ухвати је! Ишћушкај је! Што зијаш, тикване!

- Тешко ми је било да се пробијем - оправдавао се Индијанац и

несналажљиво махао рукама. - Павлушка ми се мотао око ногу.

- Могао си Павлушки дати по зубима, а њој по ушима; што се

устручаваш? - дерала се Гудајевска.

Свјетина је гурала Веригу. Чуле су се непристојне псовке. Верига је мирно

стајао пред вратима и наговарао оне који су му били најближи да престану

правити неред.

Кухарски научник одшкринуо је врата иза Вериге и шапнуо:

- Отишли су, ваша преузвишености.

219

Верига се одмакне. Гомила је нахрупила у благоваоницу, па у кухињу -

тражили су гејшу али је више нису нашли.

Бенгаљски је трком пронио гејшу кроз благоваоницу и кухињу. Мирно је

лежала на његовим рукама и шутјела. Бенгаљском се чинило да чује снажно,

али нередовито куцање гејшина срца. На њезиним голим рукама, које су га

чврсто стезале, примијетио је неколико огреботина, а на лакту модрикасто-

жућкасту пјегу од ударца.

Узрујаним гласом рече служинчади која се скупила у кухињи:

- Брзо, донесите какав огртач, кућну хаљину, плахту, било што: госпођу

треба спасити.

Бенгаљски је како-тако заогрнуо Јапанку нечијим огртачем, који су бацили на

Сашина рамена, и по уским

286

стубама, које су зачађене петролејске свјетиљке слабо освјетљавале, изнио је у

двориште и кроз враташца у споредну улицу.

- Скините маску, с маском ће вас теже препознати, сад смо ионако у мраку -

рече прилично нелогично. -Никому нећу рећи.

Био је радознао. Засигурно је знао да то није Кашта-нова, али тко би други

могао бити?

Јапанка га послуша. Бенгаљски угледа непознато загасито лице, на коме је

изражај радости због избјегнуте опасности замијенио престрашеност.

Живахне, сад већ веселе очи задржаше се на глумчеву лицу.

- Како да вам захвалим? - рече гејша звучним гласом. - Што би са мном било

да ме нисте извукли!

»Жена није кукавица, интересантна женица!« — помисли глумац. »Али тко

је? Очито је тек допутовала.« Бенгаљски је познавао овдашње даме. Тихо рече

Саши:

- Треба да што прије стигнете кући. Реците ми своју адресу, узет ћу фијакер..

Страх је замрачио Јапанки лице.

- Не смијем вам рећи, никако не смијем! - про-мрмљала је. - Поћи ћу сама,

оставите ме.

- Како ћете по тој бљузгавици с тим својим дрвења-цима? Потребан вам је

фијакер - увјерено је одвратио глумац.

- Ама, отрчат ћу. ¦ Тако вам бога, пустите ме! -молила је гејша.

- Кунем се својом части да никому нећу рећи -увјеравао ју је Бенгаљски. - Не

могу вас пустити. Прехладит ћете се. Узео сам вас на своју одговорност, па

вас не могу сама тако пустити. Реците ми што прије, јер би нас и овђе могли

истући. Виђели сте да су то прави дивљаци. Кадри су свашта учинити.

Гејша задрхти. Ођедном јој из очију потекоше сузе.

220

- То су страшно, страшно зли људи! - јецајући рече. -Одведите ме за први

мах Рутиловљевима, код њих ћу преноћити.

Бенгаљски позове фијакер. Сјели су и пошли. Глумац је проматрао гејшино

загасито лице. Чинило му се чудноватим. Гејша се окретала у страну. У глави

му је синула нејасна слутња. Сјетио се гласина које су колале гра-

287дом, о Рутиловкама, о Људмили и о њезину гимназијалцу.

- Аха, то си ти... ђечаче! - шаптом рече, да не би чуо фијакерист.

- Тако вам Бога! - замоли га Шаша, блијед од страха. Своје тамнопутне

склопљене руке пружио је испод

којекако ођенутог огртача према Бенгаљскому. Бенгаљски се потихо насмије

и опет тихо рече:

- Никому нећу рећи, не бој се! Моја је дужност да те допремим до мјеста, и

више ништа не знам. Ипак си очајан. Зар неће твоји сазнати?

- Ако се ви не изланете, нитко неће сазнати - умолно њежним гласом рече

Шаша.

- Уздај се у мене, у мени ће тајна бити као у гробу - одговори глумац. - И сам

сам био ђечак, и био сам објешењак.

У клубу се скандал већ почео слијегати, али се вечер завршила новом

невољом.

Док су у ходнику ловили гејшу, пламена недодир-љивка скакала је по

свијећњацима, смијала се и упорно наговарала Передонова да запали

жигицу и да њу, пламену недодирљивку која није слободна, нахушка на те

тмурне и прљаве зидове, па да ће тада, кад се засити уништавања и кад

пождере ову зграду, у којој се догађају такве страшне и несхватљиве ствари,

оставити Передонова на миру. Передонов се није могао успротивити њезину

устрајном наговарању.

Пошао је у малену благоваоницу која је била покрај дворане за плес. У њој

није било никога. Передонов се огледао, запалио жигицу и принио је до

прозорске завјесе, до њезина доњег краја, уз под. Потпалио је застор и

причекао док се није запалио. Пламена недодирљивка почела је миљети

попут жустре змијице, потихо и радосно цвилећи. Передонов је изашао из

благоваонице и за собом затворио врата. Нитко није примијетио палеж.

Пожар су замијетили с улице кад је већ сва соба била у пламену. Ватра се

брзо проширила. Људи су се спасили, али је кућа изгорјела.

Сутрадан нису у граду ни о чему другом говорили него о синоћњем скандалу

у вези с гејшом и о пожару. Бенгаљски је одржао ријеч и никому није рекао

да је гејша био маскирани ђечак.

288

221

А Шаша је још те исте ноћи, пошто се код Рутиловљевих пресвукао и опет

претворио у обичног босог ђечака, дојурио кући, провукао се кроз прозор и

спокојно заспао. У граду који је обиловао сплеткама, у граду у којем је сватко

све о свима знао, Сашина ноћна пустоловина остала је тајна. Барем за неко

вријеме, ако не и заувијек.

19 Мали злодух

289XXXИ

Јекатерина Ивановна Пиљникова, Сашина тетка и одгојитељица, примила је

истодобно два писма о Саши, од директора и од Коковкине. Та су је писма

страшно забринула. У доба јесенских блатних путова, пошто је оставила све

своје послове, хитно је допутовала из свога села у наш град.

Шаша ју је радосно дочекао - волио ју је. Тетка је у своме срцу доносила за њ

велику опасност, али он јој се тако радосно обиснуо око врата и тако јој

изљубио руке да у први час није могла бити строга.

- Драга тетиће, како си добра што си дошла! - говорио је Шаша и радосно

гледао њезино пуно, румено лице с доброћудним јамицама на образима и с

озбиљним, строгим кестењастирн очима.

- Причекај с весељем, још ћу те строго опоменути -неодлучним гласом рече

тетка.

- Није то важно - безбрижно рече Шаша. - Карај ме, само ако имаш зашто!

Свеједно си ме страховито обрадовала.

- Страховито! - понови тетка незадовољним гласом. :. Па, сазнала сам о теби

страхоте.

Шаша подигне обрве и погледа тетку невиним очима које ништа не схваћају.

Потужи се:

- Један наставник, Передонов, измислио је да сам ђевојчица и приговара ми,

а онда ми је директор опрао главу што сам се упознао с госпођицама

Рутиловима. Као да идем к њима красти! Што се оне њега тичу?

»То је сасвим исто дијете какав је и био«, у недоумици је мислила тетка. »Или

је већ тако покварен да вара чак и изразом лица?«

Закључала се с Коковкином и дуго с њом разгова-

290

рала. Од ње је изашла ојађена. Затим је пошла к директору. Вратила се врло

ожалошћена.

На Шашу су се сручили теткини тешки укори. Плакао је и валрено је

увјеравао да су све то измишљотине, и да никада себи није допустио никакве

претјеране слободе према госпођицама. Тетка му није вјеровала. Грдила га је

и грдила, заплакала је и пријетила да ће га ишибати, да ее га јако ишибати, и

то одмах, још данас, али да ће се најприје састати с тим ђевојкама. Шаша је

222

плакао, и даље ју је увјеравао да баш ништа лоше није било, да је то све

страшно преувеличано и измишљено.

Тетка, Ијутита, заплакана, упутила се к Рутиловље-вима.

Чекајући код Рутиловљевих у салону, Јекатерина Ивановна се узрујавала.

Хтјела је одмах навалити на сестре и жестоко их прекорити: пријекорне,

оштре ријечи већ су јој биле на језику, али њихов тих и лијеп салон наводио

ју је, и против њезине воље, на благе мисли и смиривао њезину срџбу.

Започети и остављени везови, свежњићи, гравире по зидовима и помно

узгојено биље на прозорима, нигђе ни труна прашине, и неко посебно стање

обитељског начина живота, нешто чега нема у нечасним кућама и што увијек

цијене домаћице... Зар би у овој средини брижљиве младе домаћице овога

салона могле завести њезина скромног ђечака? Јекатерини Ивановној чинило

се да су све оне претпоставке о којима је читала и слушала ужасно ружне, а

напротив, сасвим су јој се, вјеродостојнима чинила Сашина објашњења о

томе што је радио код ових ђевојака: читали су, разговарали, шалили се,

смијали се, представљали - хтјели су приредити кућну представу, али Ољга

Васиљевна није то допустила.

Три сестре прилично су се уплашиле. Још нису знале је ли Сашино

маскирање остало тајна. Али биле су три, и све су биле сложне. Због тога су

се охрабриле. Све три скупиле су се у Људмилиној соби и шаптом се

договарале. Вале-рија је рекла:

- Морамо већ поћи до ње, није пристојно. Чека.

- Није то ништа, нека се мало смири - безбрижно одврати Дарја - иначе ће

на нас љуто навалити.

Све сестре намирисале су се слатко-влажном павити-ном и изашле спокојне,

веселе, љупке, лијепо уређене,

291као и увијек; салон су испуниле привлачним цвркута-њем, срдачношћу и

весељем.

Јекатерину Ивановну одмах очараше својим умиљатим и згодним изгледом.

»Лијепе су то развратнице!« - помислила је Ијутећи се на гимназијске

педагоге. Потом је помислила да су можда навлас попримиле добар изглед.

Одлучила је да неће подлећи њиховим чарима.

- Опростите, госпођице, што сам присиљена да с вама озбиљно

поразговарам - рече настојећи да своме гласу даде озбиљну хладноћу.

Сестре јој понудише да сједне, и весело чаврљаху.

- Која је то од вас? - неодлучно започне Јекатерина Ивановна.

Људмила весело рече, и то таквим начином као да она, љубезна домаћица,

извлачи гошћу из неприлике:

223

- Ја сам се највише бавила вашим нећаком. Показало се да нас двоје имамо у

много чему исте назоре и.укусе.

- Ваш је нећак врло драг ђечак - рече Дарја, као да је увјерена да ће њезине

похвале обрадовати гошћу.

- Заиста је драг и врло забаван - рече Људмила. Јекатерина Ивановна све се

више осјећала неугодно.

Ођедном схвати да нема никаквог важног разлога да их прекорава. Већ се

зато почела и љутити, али посљедње Људмиле ријечи омогућише јој да

изрази своју срџбу. Љутито прозбори:

- Вама је то забава, а њему ... Али Дарја јој упадне у ријеч:

- Ах, већ видим да су до вас допрле оне глупе Передоновљеве измишљотине

- каза суосјећајним гласом. - Ама, знате ли да је он сасвим луд? Директор га

не пушта у гимназију. Само чекају психијатра да га прегледа, и тад ће га

избацити из гимназије.

- Али, допустите - упадне јој ипак у ријеч Јекатерина Ивановна, која се све

више узбуђивала - мене не занима тај наставник, већ мој нећак. Чула сам да

га ви, молим вас, опростите, кварите.

Кад је у наглости добацила сестрама ту одлучну ријеч, Јекатерина Ивановна

одмах помисли да је отишла мало предалеко. Сестре су измијениле погледе с

изражајем тако добро хињеног изненађења и огорчења да не би

292

превариле само Јекатерину Ивановну. Зацрвењеле су се и у исти чак

ускликнуле:

лијепо!

Страшно!

Још нам је само то требало!

Госпођо - хладно рече Дарја - ви баш не бирате изразе. Прије но што се

изрекну грубе ријечи, ваља знати јесу ли умјесне.

- Ах, па то је схватљиво - живо проговори Људмила, с изразом увријеђене

умиљате ђевојке која опрашта увреду - па он је ипак ваш. Разумије се да вас

морају узнемирити све те глупе клевете. И нама, које му нисмо ништа, било

га је жао, па смо га баш зато и пригрлиле. А у нашем граду одмах све

сматрају за ружан поступак. Ако не знате, рећи ћу вам, овђе има збиља

страшних, страшних људи!

- Да, људи су страшни - понови Валерија звонким, врло озбиљним гласом и

сва се стресе, као да је додир-нула нешто нечисто.

- Питајте њега - рече Дарја. - Добро га погледајте: па он је још право дијете.

Можда сте се ви привикли на његову безазленост, али други, који га

гледају са стране, боље виде да је он посве, посве неискварен ђечак.

224

Сестре су тако увјерено и мирно лагале да им се није могло не вјеровати. Што

се може; лаж често бива вјеродостојнија од истине. Тако је готово увијек.

Истина, дакако, није вјеројатна.

- Дакако да је истина да је он к нама прилично често долазио - рече Дарја. -

Али нећемо га више ни на праг пустити ако ви то желите.

- Сама ћу још данас отићи Хрипачу -рече Људмила. - Што је то он

измислио? Зар је могуће да вјерује у ту глупост?

- Чини се да ни сам не вјерује - призна Јекатерина Ивановна. - Само каже да

круже различите гласине.

- Ето, дакле, видите! - радосно ускликне .Људмила. -Дабоме, ни сам не

вјерује. Па због чега је сва та бука?

Весели Људмилин глас завара Јекатерину Ивановну. Помисли:

293

мр»Па што се заиста догодило? И директор каже да томе свему не вјерује.«

Сестре су још дуго жагориле, упадале једна другој у ријеч и увјеравале

Јекатерину Ивановну да је њихово познанство са Сашом посве невино. Ради

веће увјерљивости, узеле су потање причати о томе што су и када све чиниле

са Сашом - а при том набрајању умало што се нису збуниле: све су то биле

тако невине и наивне ствари да их се нису могле ни сјетити. Јекатерина

Ивановна била је напосљетку потпуно увјерена да су њезин Шаша и

симпатичне ђевојке Рутиловке невине жртве глупе клевете.

При опроштају Јекатерина Ивановна изљубила се са сестрама и рекла им:

- Ви сте драге и искрене ђевојке. Испрва сам мислила да сте, опростите ми ту

грубу ријеч, простакуше.

Сестре су се весело насмијале.

- Ништа, ништа - отповрне Људмила — ми смо тако живахне нарави, а

језици су нам оштри, па нас баш и не воле друге овдашње гуске.

Кад се тетка вратила од Рутиловљевих, није Саши ништа рекла. Он ју је

дочекао престрашен и збуњен, и помно ју је и пажљиво проматрао. Тетка је

пошла Коковкиној. Дуго су разговарале и тетка се напокон одлучила:

»Поновно ћу поћи к директору.«

Тога се дана и Људмила упутила Хрипачу. Сједила је неко вријеме у салону с

Варваром Николајевном, а затим је рекла да је Николају Власјевичу дошла

ради некога посла.

У Хрипачеву кабинету живо су разговарали, и то не због тога што су

суговорници имали много тога једно другому рећи, него зато што су обоје

радо разговарали. Међусобно су се обасипали кратким реченицама, што их

је Хрипач говорио хладном и громогласном брзоречи-цом, а Људмила

звонко и њежно жаморећи. Људмила је течно, с неодољивом увјерљивошћу

225

неистине, осула на Хрипача своју полулажну причу о односу према Саши

Пиљникову. Њезина главна побуда била је, дакако, сућут према ђечаку кога

су понизили онако тешком сумњом, жеља да Саши замијене одсутну обитељ,

а он је напокон, згодан, забаван и безазлен ђечак.

Људмила је чак и заплакала, и брзе, ситне, необично

294

лијепе сузе скотрљале су се низ њезине образе на усне што су се сметено

смијешиле.

- Истина је, завољела сам га као брата. Згодан је и добар, тако је цијенио

наше доброчинство да ми је љубио руке.

- То је, дакако, врло лијепо од вас - одврати мало збуњени Хрипач - и служи

на част вашим племенитим осјећајима, али непотребно узимате к срцу

једноставну чињеницу што сам се сматрао обавезним да ђечакове рођаке

упознам с гласинама које су до мене допрле.

Али Људмила га није слушала него је и даље брбљала, прелазећи већ у тон

блага пријекора:

- Реците, молим вас, зар има што лоше у томе да нам се сажалио ђечак

којега је напао онај ваш напрашити, луди Передонов? Кад ће га већ једном

удаљити из нашега града? Па зар ви сами не видите да је тај мали Пиљников

још дијете, заиста право дијете?

Пљеснула је ситним лијепим рукама, зазвецкала златним наруквицама,

њежно се насмијала као даје заплакала, извадила рупчић, отрла сузе и

њежним миомирисом запахнула Хрипача. Хрипачу се изненада прохтједе да

рекне да је »дивна попут анђела небеског«, и да читав тај жалосни инцидент

не вриједи ни часка њезине »скупоцјене боли«. Али суздржао се.

Људмилин њежни и брзи цвркут жуборио је и жуборио и попут дима

растјерао фантастично здање Передоновље-вих лажи. »Доста је успоредити

оног лудог, суровог и прљавог Передонова с овом живахном, ведром и ми-

ришљивом Људмилом«, мислио је Хрипач.

Хрипачу је било посве свеједно говори ли Људмила потпуну истину или

мало лаже. Ипак, осјећао је: не повјерује ли Људмили него се почне с њом

препирати, па допустити да дође до било каквих посљедица, па макар да

само дисциплински казни Пиљникова, то би значило увалити се у

неприлике и осрамотити се у цијелом школском округу. То више што је то

повезано с Передоно-вом, кога ће, разумије се, прогласити ненормалним.

Хрипач је, љубезно се смијешећи, рекао Људмили:

- Врло ми је жао што вас је то тако узрујало. Ја ниједног часа нисам себи

допустио да имам икакве лоше мисли о вашем познанству с Пиљниковом.

Врло високо цијеним добре и симпатичне побуде које су

226

295покренуле ваше поступке, и ниједног се часа нисам обзирао на гласине

које су се шириле по граду и које су до мене допрле, већ сам их узимао као

глупу и неразумну клевету која ме дубоко револтирала. Био сам обавезан

обавијестити госпођу Пиљников, то више што су до ње могле допријети још

изопаченије вијести, али није ми била намјера да вас ичим узнемирим, и

нисам мислио да ће се госпођа Пиљникова вама обратити и да ће вас

прекорити.

- С госпођом Пиљников лијепо смо се споразумјеле - живо рече Људмила -

само немојте Шашу нападати због нас! Ако је наша кућа баш тако опасна за

гимназијалце, ако желите, нећемо га више пуштати у кућу.

- Ви сте према њему врло добре - несигурно рече Хрипач. - Не можемо

имати ништа против тога да он у слободно вријеме, уз одобрење своје тетке,

посјећује своје знанце. Далеко смо од намјере да ученичке станове

претворимо у својеврсне затворе. Додуше, док се не сврши ствар с

господином Передоноворн, бит ће боље да Пиљников сједи код куће.

Ускоро је увјерљиву лаж Рутиловљевих и Шаше поткријепио страшан

догађај у кући Передоновљевих. То је коначно цијели град увјерило да су све

приче о Саши и ђевојкама Рутиловкама бунцање душевно поремећене особе.

296

XXXИИ

Био је облачан, хладан дан. Передонов се враћао од Володина. Мучила га је

чама.

Вершина је домамила Передонова у свој врт. Опет се покорио њезину

чаробњачком позиву. Заједно су пошли у сјеницу по мокрим стазицама што

их је покривало отпало, иструло и потарнњело лишће. У сјеници је воњало

по неугодној влази. Иза голог дрвећа виђела се кућа са затвореним

прозорима.

- Желим вам открити истину — промрмљала је Вершина, хитро погледала

Передонова и опет скренула своје црне очи у страну.

Огрнула се била црним кратким капутом и црном марамом, а усне су јој

биле модре од студени; зубима је чврсто стискала црни цигарник док је

испуштала дим у густим облацима.

- Фућкам ја на вашу истину - одговори Передонов. -До ње ми нимало није

стало.

Вершина се подмукло насмијеши и одврати:

- Немојте тако говорити! Страшно вас жалим. Преварили су вас.

У њезину гласу зазвучала је злурадост. Из њезиних уста излазиле су пакосне

ријечи. Прослиједи:

227

- Надали сте се протекцији, али сте одвише лаковјерно поступили.

Преварили су вас, а ви сте им лако повјеровали. Сватко лако може написати

писмо. Морали сте знати с ким имате посла. Ваша је супруга безобзирна

особа.

Передонов је тешко схваћао ријечи што их је Вершина мумљала; иза њезина

околишања помаљао се смисао. Вершина се бојала говорити гласно и јасно:

буде ли гласно говорила, нетко ће је чути, пренијет ће Варвари, па може

доћи до неугодности, јер Варвара се неће устручавати да направи скандал;

буде ли пак јасно говорила, наљутит ће се Передонов, могао би је излупати.

Ваља само натукнути да се сам досјети. Али Передонов се није досјетио.

И прије су му у лице говорили да је преварен, али никако није могао

докучити да су писма кривотворена; све је мислио да га сама кнегиња вара и

вуче за нос.

Напокон Вершина отворено рече:

- Зар мислите да је она писма писала кнегиња? Сада већ сав град зна да их је

исфабрицирала Грушина по жељи ваше жене, а да кнегиња о томе ништа не

зна. Питајте кога хоћете, сви знају. Саме су се избрбљале. А затим вам је

Варвара Дмитријевна украла писма и спалила их, како не би било доказа.

Тешке, црне мисли врзле су се Передонову по глави. Схватио је да су га

преварили. Али да кнегиња о томе ништа не зна, не, то је немогуће. Није она

утаман жива изашла из ватре.

- То о кнегињи лажете - рече. - Ја сам кнегињу палио, али је. нисам спалио:

извукла се.

Ођедном Передонова спопадне дивље бјеснило. Преварили су га! Љутито

лупи шаком по столу. Скочи и ођури кући а да се није ни опростио с

Вершином. Вершина је задовољно гледала за њим, а црни облаци дима

излијетали су јој из тамних уста, брзо се расплињавали и губили у вјетру.

У Передонову је кључао бијес. Али кад је угледао Варвару, обузме га страшан

страх који му не даде изустити ни ријечи.

Сутрадан је Передонов већ ујутро припремио нож, омањи вртни нож у

кожним корицама и брижљиво га спремио у џеп. Цијело јутро, све до раног

обједа, просједио је код Володина. Гледао је што ради, и добацивао незграпне

примједбе. Володину је, као и увијек, било драго што је Передонов код њега,

његове су га глупости забављале.

Недодирљивка се читав дан вртјела око Передонова. Није му дала да послије

обједа усне. Напосљетку се уморила.

А кад је, већ подвечер, почео тонути у сан, разбудила га нека шашава

жентурача која је изникла тко би знао одакле. Прћаста носа, наказна,

пришла је његовој постељи и промрмљала:

228

298

- Кваса1 наточи, пироге изваљај, печење испеци! Образи су јој били црни, а

зуби су јој свјетлуцали.

- Враг те однио! - повиче Передонов. Жентурача прћаста носа сакрила се, као

да је у земљу

пропала.

Спустила се вечер. Тужан вјетар завијао је,у димњаку. Трома је киша тихо и

постојано куцкала на прозоре. Иза прозора било је сасвим црно.

Код Передоновљевих био је Володин; Передонов га је још јутрос био позвао

на чај.

- Никога не пуштај. Чујеш ли, Клавдушко? - довикнуо је Передонов.

Варвара се насмијешила. Передонов промрмља:

- Неке бабе овуда шврљају. Ваља бити на опрезу. Једна се ушуљала у моју

спаваоницу. Запослила би се као кухарица. А што ће ми кухарица прћаста

носа?

Володин се насмије као да блеји, па рече:

- Бабе иду улицом, с нама немају никакве везе, а и нећемо их пустити за наш

стол.

Сјели су за стол утроје. Узеше пити вотку и грицкати пироге. Више су пили

него што су јели.

Передонов је био натмурен. Све му је било као у бунилу, бесмислено,

несувисло и неочекивано. Глава га је страшно бољела. Упорно му се наметала

једна те иста мисао о Володину као непријатељу. Пратила ју је у жестоким

наступима неодољива мисао: безувјетно мора убити Павлушку док не буде

касно. Тад ће се открити све непријатељске смицалице.

Володин се брзо опио и мљео нешто несмисло, Варвари на весеље.

Передонов је био забринут.

- Тко то иде? - промрмља. - Никога не пуштајте! Кажите да сам отишао на

молитву у Жохарски манастир.

Бојао се да ће му гости сметати. Володин и Варвара забављали су се -

мислили су да је само пијан. Намигивали су једно другому, излазили

појединачно, куцали на врата и говорили измијењеним гласом:

- Је ли код куће генерал Передонов?

- Генерал Передонов добит ће бриљантну звијезду. Али Передонов се данас

није полакомио за звијездом.

Руско пиће од ражена брашна.

299

229

- Не пуштајте их! - викао је. - Избаците их! Нека дођу сутра ујутро. Сад није

погодно вријеме.

»Не«, мислио је, »данас морам устрајати. Данас ће се све открити, и то док су

непријатељи још спремни да ми свашта учине, како би ме што поузданије

упропастили.«

- Отјерали смо их, донијет ће је сутра ујутро - рече Володин и поново сједне

за стол.

Передонов упираше у њега мутне очи и запита:

- Јеси ли ми ти пријатељ или непријатељ?

- Пријатељ, пријатељ, Ардашо! - одговори му Володин.

- Пријатељ искрен, жохар испечен - изусти Варвара.

- Не жохар, него ован - исправи је Передонов и настави: - Ти, Павлушо, и ја

пит ћемо само удвоје. И ти, Варваро, пиј, заједно ћемо пити, удвоје!

Володин се закикотао.

- Буде ли с нама пила и Варвара Дмитријевна, неће бити удвоје него утроје -

објасни..

- У двоје - мрзовољно понови Передонов.

- Муж и жена, један сотона - рече Варвара и грохотом се насмије.

Володин није до задњега часа наслућивао да га Передонов кани заклати.

Блејао је, правио лудорије, говорио глупости и насмијавао Варвару.

Передонов је цијелу вечер мислио на свој нож. Кад су му се Володин и

Варвара примицали с оне стране на коју је спремио нож, Передонов је

дивљачки викао да се удаље. Кадшто је показивао на џеп и говорио:

- Ту је, брате, у мене таква ствар да ћеш ти, Павлу-шко, заграктати.

Варвара и Володин су се насмијали.

- Ардашо, увијек могу заграктати - рече Володин. -Грак, грак. То је чак врло

једноставно.

Румен, ошамућен од вотке, Володин је грактао и пућио усне. Постајао је све

ђрзовитији према Передо-нову.

- Насамарили су те, Ардашо - рече с презирним сажаљењем.

- Насамарит ћу ја тебе! — бијесно зарежи Передонов. Володин му се чинио

страшан, као да га угрожава.

Ваља се заштитити.

Передонов брзо дохвати нож, баци се на Володина и префикари му грло.-

Крв је млазом шикнула.

300

Передонов се препадне. Нож му испадне из руке.

Володин је и даље блејао и настојао рукама стегнути грло. Виђело се да се

насмрт устрашио, да слаби и да не може дићи руке до грла. Наједном клоне

230

и сруши се на Передонова. Испусти још испрекидан јаук, као да се гуши, а

тад зашути. Од ужаса закрешта и Передонов, а за њим и Варвара.

Передонов одгурне Володина. Володин се незграпно сруши на под. Хроптао

је, неко вријеме трзао ногама и убрзо умро. Његове отворене очи постале су

попут стакла, а биле су уперене равно увис.

Мачак је изашао из сусједне собе, оњушио крв и оштро замијаукао. Варвара

је стајала као да се скаменила. Дотрчала је и Клавдија кад је зачула буку.

- Забога, заклали су га! - завапила је.

Варвара се освијестила и зајаукала, па је с Клавдијом побјегла из

благоваонице.

Вијест о догађају брзо се проширила. Сусједи су се скупљали на улици и у

дворишту. Смионији су ушли у кућу. Дуго се нису усуђивали ући у

благоваоницу. Завиривали су, шаптали. Передонов је избезумљеним очима

гледао леш, слушао шаптање иза врата...

Мучила га је тупа туга. Ни на што није мислио.

Напокон су се одважили и ушли. Передонов је покуњено сједио и мрмљао

нешто несувисло и бесмислено.

ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК: СРЕЋКО ЈОЛИЋ

ЧГП »ДЕЛО«, ЉУБЉАНА, 1982