Vladimir Nabokov

ESEJI

Fjodor Dostojevski

Iz Pisma Gogolju Bjelinskog1 (1847.): „...niste shavtili da Rusija svoj spas ne vidi u misticizmu, ni u asketizmu, niti u pobožnosti, već u civilizacijskim dotignućima, u prosvetljenju, u humanosti. Nisu Rusiji potrebne propovedi (naslušala ih se) a ni molitve (ponavaljala ih je uvek iznova), već buđenje ljudskog dostojanstva u običnim ljudima, vekovima izgubljenim u blatu i đubrištu. Potrebni su joj prava i zakoni, ne u skladu sa učenjem crkve, već sa zdravim razumom; potrebno je strogo poštovanje tih zakona, koliko god je to moguće. Umesto toga, Rusija predstavlje užasan prizor zemlje u kojoj ljudi trguju ljudima, nemajući čak ni ono opravdanje koje su američki plantažeri sebi tako lukavo smislili – gledište po kome crnac nije čovek; prizor zemlje u kojoj ljudi ne zovu jedni druge imenima već prostim nadimcima Džek i Tom2 (Vanjka, Vaska, Staška, Palaška); prizor zemlje u kojoj se ne poštuje ni ličnost, ni čast, ni imovina. Čak ni policija ne održava red; postoji samo ogromna korporacija administrativnih lopova i pljačkaša: Najpreči problemi u Rusiji trenutno su: ukidanje kmetstva, ukudanje telesne kazne, strogo poštovanje bar onih zakona koji već postoje. Ovo shvata čak i sama vlada (koja dobro zna šta rade zemljoposednici svojim seljacima i koliko ih zakolju svake godine), što pokazuju plašljive i jalove polumere koje donosi u korist naših belih crnaca...“

Moj odnos prema Dostojevskom je i čudan i težak. U svim svojim predavanjima, književnosti prilazim sa one jedine tačke koja me intersuje – tačke umetničkog trajanja i individualnog genija. Sa te tačke gledišta, Dostojevski nije veliki pisac. Pre bi se reklo da je osrednji pisac – s povremenim bljescima izvanrednog humora i, avaj, pustopoljinama književne dosade između njih. U Zločinu i kazni Raskoljnikov iz nekog razloga ubija staru zelenašicu i njenu sestru. Ruka pravde, u liku upornog policajca, polako se steže oko njega. Na kraju biva nateran na javno priznanje, i kroz ljubav jedne plemenite prostitutke priklanja se duhovnoj obnovi, koja1866. godine, kada je knjiga napisana, nije izgledala tako banalna kao danas, kada iskusni čitaoci naginju pomalo ciničnom stavu prema plemenitim prostitutkama. Meni je, međutim, teško zbog toga što svi čitaoci kojima se

obraćam ni izdaleka nisu iskusni. Dobra trećina njih, čini mi se, ne uočava razliku između prave književnosti i pseudoknjiževnosti, pa takvim čitaocima Dostojevski može igledati važniji i veći umetnik od takvih trica, poput američkih istorijskih romana, ili nečega po imenu Odavde do večnosti i sličnih besmislica.

Ipak, nadugačko ću govoriti o jednom broju zaista velikih umetnika – i samo sa tih visina treba donositi sud o Dostojevskom. Suviše sam malo akademski profesor da bih predavao ono što ne volim. Ne mogu da dočekam da raskrinkam Dostojevskog. Svejedno, jasno mi je da će oni, koji nisu mnogo pročitali, možda biti zbunjeni mojim sistemom vrednovanja.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski se rodio 1821. godine u porodici prilično siromašnog čoveka. Otac mu je bio lekar u jednoj moskovskoj javnoj bolnici, a položaj lekara javne bolnice, u Rusiji tog vremena, bio je prilično skroman; porodica Dostojevski živela je u više nego skromnim uslovima.

Otac mu je bio sitni tiranin koga su ubili pod nejasnim okolnostima. Kritičari, frojdovci, skloni su da u stavu Ivana Karamazova prema ubistvu svog oca vide nešto autobiografsko. Mada Ivan nije pravi ubica, zbog svog blagog stava, i zbog činjenice da nije sprečio ubistvo iako je mogao da ga spreči, na neki način je kriv za oceubistvo. Ovakvim frojdovskim kritičarima se čini da je Dostojevskog celog života mučilo posredno osećanje krivice posle ubistva rođenog oca od strane svog kočijaša. Bilo kako bilo, nema sumnje da je Dostojevski bio neurotik i da je od rane mladosti patio od tajanstvene bolesti – epilepsije. Epileptični napadi i njegovo opšte neurotično mentalno stanje, znatno su se pogoršali zbog nevolja koje su ga snašle kasnije u životu.

Dostojevski se školovao prvo u nekom moskovskom internatu a zatim u vojnoj inženjerskoj školi u Sankt Petersburgu. Ni inženjerstvo, ni vojska ga nisu posebno zanimali, ali se u tu školu upisao po očevoj želji. Čak je i tamo sve svoje vreme posvećivao proučavanju književnosti. Pošto je završio školu, odslužio je u inženjerijskim jedinicama samo neophodan rok na koji je bio obavezan da bi otplatio školovanje. Vojsku je napustio 1844. godine i upustio se u književno stvaralaštvo. Prva knjiga Bedni ljudi (1846.) bila je hit i kod kritike i kod čitalaca. Postoje razne anegdote, vezane za njen nastanak. Prijatelj Dostojevskog, Dmitrij

Grigorovič, i sam ppisac, ubedio ga je da mu dozvoli da rukopis pokaže Nikolaju Njekrasovu, koji je u to vreme izdavao najuticajniji književni časopis Cовременнык. Njekrasov i njegova prijateljica, gospođa Panajev, u redakciji časopisa su osnovali svojevrstan književni salon koji su posećivali svi koji su nešto značili u tadašnjoj ruskoj književnosti. Turgenjev i kasnije Tolstoj, bili su stalni članovi. Isto je važilo i za poznate kritičare, levičare, Nikolaja Černiševskog i Nikolaja Dobroljubova. Biti objavljen u Njekrasovljevom časopisu, samo po sebi je značilo steći književni ugled. Pošto je ostavio rukopis Njekrasovu, Dostojevski je legao da spava, pun crnih misli: “Rugaće se mojim Bednim ljudima”, stalno je govorio sam sebi. U četiri ujutru, probudili su ga Njekrasov i Grigorovič koji su upali u njegov stan i zgromili ga ubistvenim ruskim poljupcima: rukopis su počeli da čitaju uveče i nisu stali dok ga nisu završili. Toliko su se oduševili da su rešili da probude autora i na licu mesta mu kažu šta misle. “Baš nas briga što spava: ovo je važnije od sna”, rekli su.

Njekrasov je odneo rukopis Bjelinskom i objavio da se rodio novi Gogolj. “Kod vas Gogolji izgleda rastu kao počurke posle kiše”, sarkastično je primetio Bjelinski. Svejedno, i on se neobuzdano oduševio Bednim ljudima, pa je smesta tražio da ga upoznaju sa novim piscem. Obasuo ga je oduševljenim pohvalama. Dostojevki je bio van sebe od sreće; Bedni ljudi su objavljeni u Njekrasovljevom časopisu. Uspeh je bio ogroman. Na nesreću, nije potrajao. Drugi roman, ili druga pripovetka, Dvojnik (1846.), najbolje što je ikada napisao i svakako daleko iznad Bednih ljudi, primljena je ravnodušno. Za to vreme, književnička taština je u Dostojevskom narasla do neverovatnih razmera. Pošto je bio naivan, neugledan i slabo upućen u dobro ponašanje, pobrinuo se da od sebe napravi budalu pred svim svojim novim prijateljima i obožavaocima, pa je na kraju sasvim pokvario odnose sa njima. Turgenjev mu se narugao kao “novoj bubuljici na nosu ruske književnosti”.

U mladosti je bio na strani radikala; manje-više je naginjao zapadnjacima. Povezao se sa tajnim društvom (mada se nikada nije učlanio) mladih ljudi koji su usvojili socijalističke teorije Sen-Simona i Furijea3. Ovi mladići su se okupljali u kući jednog službenika Ministarstva spoljnih poslova, Mihaila Petraševskog, naglas čitali i raspravljali o Furijeovim knjigama, govorili o socijalizmu i kritikovali vladu. Posle nemira 1848. godine u nekoliko evropskih država, reakcionarni talas je zapljusnuo Rusiju; vlada se uspaničila i represivnim merama je slomila svaku

opoziciju. Petraševskijanci su bili pohapšeni, među njima i Dostojevski. Osuđen je zbog “učestvovanja u zločinačkim planovima, rasturanja pisma Bjlinskog (Gogolju) punog uvreda na račun pravoslavne crkve i vrhovne vlasti, zbog pokušaja, zajedno sa ostalima, rasturanja napisa protiv vlade uz pomoć lične štamparije”. Suđenje je čekao u Petropavlovskoj tvrđavi, čiji zapovednik je bio izvesni general Nabokov, moj predak (Prepiska između tog generala Nabokova i cara Nikolaja o ovom zatvoreniku prilično je zabavno štivo). Kazna je bila stroga – osam godina prinudnog rada u Sibiru (car ih je kasnije skratio na četiri). Još je čudovišniji bio način na koji su sa osuđenicima postupali pre izricanja kazne. Rečeno im je da će biti streljani. Odvedeni su na mesto na kojem su se vršila pogubljenja. Skinuli su im košulje i prvu grupu zatvorenika vezali za stubove. Tek tada im je pročitana prava presuda. Jedan čovek je poludeo. Iskustvo tog dana ostavilo je dubok ožiljan na duši Dostojevskog. Nikada ga sasvim nije preboleo.

Te četiri godine Dostojevski je odslužio u Sibiru, u društvu ubica i lopova – u to vreme obični i politički osuđenici nisu bili razdvojeni. Opširno ih je opisao u svojim Zapisima iz mrtvog doma (1862.). Nije to prijatno štivo. Sva poniženja i teškoće kroz koje je prošao, opisani su u detalje, baš kao i zločinci među kojima je živeo. Da u takvim okolnostima ne bi svasvim poludeo, Dostojevski je morao da pronađe neki način za bekstvo. Pronašao ga je u neurotičnom hrišćanstvu koje je razvio tokom tih godina. Nije bilo nikakvo čudo što su neki od osuđenika, među kojima je živeo, pored strašne bestijalnosti, pokazivali i poneki znak ljudskosti. Dostojevski je skupljao sve takve pojave i na njima izgradio neku vrstu izveštačene i u potpunosti patološke idealizacije prostog ruskog sveta. Bio je to početak njegovog kasnijeg duhovnog puta. Kada je odslužio kaznu, 1854. godine, Dostojevskog su mobilisali kao običnog vojnika i poslali u bataljon u nekom sibirskom gradiću. Nikolaj I je umro 1855. i nasledio ga je sin Aleksandar, pod imenom Aleksandar II. On je bio daleko najbolji od svih ruskih careva devetnaestog veka. (Ironijom sudbine, baš njega su ubili revolucionari, presekli su ga nadvoje bombom koju su mu bacili pred noge.) Početak njegove vladavine doneo oproštaj mnogim zatvorenicima. Dostojevskom je vraćen ofocirski čin. Posle četiri godine, smeo je da se vrati u Sankt Petersburg.

Za vreme poslednjih godina izgnanstva, nastavio je književni rad romanom Selo Stepančikovo i njegovi žitelji (1859.) i Zapisi iz mrtvog doma. Čim se vratio u Sankt Petersburg, bacio se u književni rad. Odmah je počeo da objavljuje, zajedno

sa bratom Mihailom, književni časopis Bремя. Zapisi iz mrtvog doma i novi roman, Poniženi i uvđeni (1861.) pojavili su se u ovom časopisu. Njegovi stavovi prama vladi potpuno su se izmenili u odnosu na onaj mladalački radikalizam. „Vaseljenska pravoslavna crkva, apsolutna monarhija i kult ruskog nacionalizma“, tri stuba na kojima je počivalo reakcionarno političko slavenofilstvo, bili su njegov novi politički kredo. Socijalističke teorije i zapadni liberalizam postali su oličenje kontaminacije zapadom i satansko delo, čiji je cilj da uništi slovenski i pravoslavni svet. To je isti onaj stav koji čovek nalazi u fašizmu ili komunizmu – univerzalno spasenje.

I emotivni život mu je do tada bio nesrećan. Bio se oženio u Sibiru, ali taj prvi brak nije bio srećan. Između 1862. i 1863. godine ušao je u vezu sa jednom spisateljicom, i sa njom obišao Englesku, Francusku i Nemačku. Ova žena, koju je kasnije opisao kao „paklenu“, izgleda da je imala prilično gadnu narav. Kasnije se udala za Rozanova, jednog čudnog pisca, koji je u sebi spajao izuzetni genije i zaprepašćujuću naivnost. (Poznavao sam Rozanova, ali u to vreme je već bio oženjen drugom.) Ova žena je, po svojoj prilici, imala nesrećan uticaj na Dostojevskog; još više je uznemirila njegov nestabilan duh. Baš tokom tog prvog boravka u inostranstvu, u Nemačkoj, izbila je na videlo njegova kockarska strast koja je do kraja života ostala porodična napast i nepremostiva prepreka bilo kakvoj materijalnoj sigurnosti i spokojstvu njega samog.

Posle bratovljeve smrti i gašenja časopisa, koji je uređivao, Dostojevski je ostao bez pare i opterećen brigom o bratovljevoj porodici (ove obaveze se primio dobrovoljno i bez premišljanja). Kako bi se nosio sa tim užasnim teretom, Dostojevski se grozničavo bacio na posao. Sva njegova proslavljena dela: Zločin i kazna (1866.), Kockar (1867.), Idiot (1868.), Zli dusi (1872.), Braća Karamazovi (1880.) i druga, pisana su pod neprekidnim pritiskom. Morao je da radi u žurbi, kako bi ispunio rokove; jedva je imao vremena da pročita ono što je napisao, u stvari, šta je diktirao stenografkinji koju je morao da zaposli. U njoj je konačno pronašao ženu koja ga je obožavala i čiji mu je praktični duh pomogao da ispoštuje rokove i da se ispetlja iz finansijskih teškoća u koje beše zapao. Oženio se njome 1867. godine. Sve u svemu, bio je to srećan brak. Tokom četiri godine, od 1867. do 1971., Dostojevski su postigli kakvu-takvu materijalnu sigurnost, pa su mogli da se vrate u Rusiju. Od tada pa do kraja svojih dana, Dostojevski je živeo srazmerno mirno. Zli dusi su postigli veliki uspeh. Ubrzo po njihovom objavljivanju,

ponuđeno mu je uredništvo u krajnje reakcionarnom nedeljniku Građanin, koji je pripadao knezu Mereškovskom. Poslednje delo, Braća Karamazovi, čiji je samo prvi deo napisao, i umro tokom pisanja drugog, donelo mu je najveću slavu i priznanje.

Još veće priznanje doneo mu je govor, održan prilikom otkrivanja spomenika Puškinu u Moskvi, 1880. godine. Bio je to veliki događaj – ispoljavanje strasne ljubavi koju je Rusija gajila prema Puškinu. U njemu su učestvovali najprestižniji pisci tog vremena. Od svih govora, baš govor Dostojevskog je požnjeo najveći uspeh. Suština je bila u tome da je Puškin bio oličenje nacionalnog duha Rusije, koja savršeno razume ideale drugih naroda, ali usvaja i prihvata samo one koji su u skladu sa njoj svojstvenim duhovnim sadržajem. Kada ga pročita, čovek ne razume zašto je govor doživeo takav uspeh. Ali moramo imati u vidu da su se u to vreme sve evropske države udružile protiv uspona moći i uticaja Rusije. Tako ćemo bolje razumeti oduševljenje koje je govor Dostojevskog probudio u njegovim patriotski nastrojenim slušaocima.

Godinu dana kasnije, 1881., kratko vreme pre ubistva Aleksandra II, Dostojevski je umro, okružen opštim uvažavanjem i poštovanjem.

1 Bjelinski: Visarion Bjelinski, najuticajniji književni kritičar Rusije devetnaestog veka; prim. prev.

2 Džek i Tom: ovi eseji su nastali iz predavanja koja je V. Nabokov držao američkim studentima ruske književnosti. Očigledno je želeo da im približi ruski mentalitet američkim ekvivalentimauobičajenih nadimaka; prim. prev.

3 Sen-Simon i Furije: Anri de Sen Simon (1760 – 1825): francuski socijalista, borio se u američkom ratu za nezavisnost; smatra se jednim od osnivača modernog socijalizma. Šarl Furije (1772 – 1837): francuski filozof i socijalista; prim. prev.

Vladimir Nabokov – LECTURES ON LITERATURE

Prevela s engleskog Maja Vračarević

Vladimir Nabokov

ESEJI

Fjodor Dostojevski

(drugi deo)

Preko francuskih i ruskih prevoda, zapadni uticaji, sentimentalni i gotski – Samjuela Ričardsona (1689. – 1761.), En Redklif (1764. – 1823.), Dikensa (1812. – 1870.), Rusoa (1712. – 1778.) i Ežena Sija (1804. – 1857.) – spajaju se u delima Dostojevskog sa religijom sažaljenja stripa s melodramskom sentimentalnošću.

Moramo shavtiti razliku između “sentimentalnog” i “osećajnog”. Sentimentalan čovek može da bude i nasilnik u slobodno vreme. Osećajna osoba nikada nije slobodna. Sentimentalni Ruso, koji je prolevao suze nad progresivnim idejama, svu svoju decu je rasturio po sirotištima i domovima i nije ga bilo briga za njih. Sentimentalna usedelica u stanju je da razmazi papagaja a da otruje nećaku. Sentimentalni političar nikada ne zaboravlja Praznik majki, ali nemilosrdno gazi protivnike. Staljin je voleo bebe. Lenjin je plakao u operi, naročito na Travijati. Ceo vek pisaca hvalio je jednostavan život siromašnih, i tako dalje i tome slično. Zapamtite da, kad govorimo o sentimentalistima, recimo Ričardsonu, Rusou ili Dostojevskom, mislimo na neumetničko preterivanje u dobro poznatim emocijama čiji je cilj da u čitaocu automatski pobudi tradicionalno sažaljanje.

Dostojevski nikada u potpunosti nije prevazišao uticaj evropskog gotskog i sentimentalnog romana. Sentimentalni uticaj je predstavljao konflikt po njegovom ukusu – smestiti uzorne ljude u teške situacije, pa onda iz tih situacija iscediti i poslednu kap patosa. Kada su posle

povratka iz Sibira njegove osnovne ideje počele da sazrevaju – spasenje kroz greh, etička nadmoć patnje i pokoravanje nad borbom i otporom, odbrana slobodne volje ne kao metafizički, već kao moralni stav, i konačna formula: sebična Evropa Antihrist sa jedne a bratska hrišćanska Rusija sa druge strane – kad su te ideje (koje su sve iscrpno ispitane u nebrojenim udžbenicima) natopile njegove romane, još uvek je bio pod priličnim uticajem Zapada. Čoveku dolazi da kaže da je, na neki način, Dostojevski, koji je toliko mrzeo Zapad, bio najevropskiji od svih ruskih pisaca.

Još jednu temu, interesantnu za istraživanje, nalazimo u istorijskom razvoju njegovih likova. Tako je omiljeni junak starog ruskog folklora, glupi Ivanuška, koga braća smatraju slaboumnim tupavcem, u stvari lukav kao lisica i potpuno pokvaren u svim svojim postupcima, jedna nepesnička i neprijatna figura, oličenje potuljene lukavosti koja trijumfuje nad velikim i jakim. Glupi Vanjka, proizvod jedne nacije koja je trpela više nego što bi ijedna nacija smela da trpi, čudan je prototip kneza Miškina, junaka Idiota, neosporno dobrog čoveka, sirote nevine lude, cveta poniznosti, odricanja i duhovnog mira. A i knez Miškin, zauzvrat, ima svog unuka u nekom književnom liku koji je nedavno stvorio savremeni sovjetski pisac Mihail Zoščenko – neku vrstu veselog imbecila koji brlja kroz svet političkog i državnog totalitarizma, pošto je imbecilnost poslednje pribežište u takvom jednom svetu.

Nedostatak ukusa Dostojevskog, njegovo dosadno bavljenje likovima koji pate od prefrojdovskih kompleksa, način na koji se on valja po tragičnim povredama ljudskog dostojanstva – teško je diviti se svemu tome. Ja ne volim te trikove njegovih likova koji “greše na svom putu ka Isisu” ili, kako je to ruski pisac Ivan Bunjin još otvorenije opisao “Razbacuju se Isusom na sve strane”. Baš kao što ne volim muziku, ne volim ni Dostojevskog Proroka. Po meni je Dvojnik najbolje što je ikada

napisao. To je priča – ispričana vrlo iscrpno, sa mnoštvom skoro džojsovskih detalja (kako primećuje kritičar Mirski), stilom pune jake fonetske i ritmičke izražajnosti – o državnom službeniku koji poludi, opsednut mišlju da je neki kolega uzurpirao njegov identitet. To je savršeno umetničko delo, ta priča, ali ona jedva da postoji za sledbenike Dostojevskog Proroka, pošto je napisana četrdesetih godina devetnaestog veka, davno pre takozvanih velikih romana; to je takva imitacija Gogolja, da skoro postaje parodija.

U svetlu istorijskog razvoja umetničke vizije, Dostojevski je veoma čudan fenomen. Ako pažljivo ispitate bilo koje njegovo delo, recimo Braću Karamazove, zapazićete da prirodno okruženje i sve ono što opaža čulima skoro dai ne postoji. Ako i postoji pejzaž, to je pejzaž ideja, moralni pejzaž. Vremenske prilike za Dostojevskog ne postoje, pa nije važno kako se ljudi oblače. Dostojevski svoje ljude slika kroz situacije, kroz moralna pitanja, kroz psihološke reakcije, njihova unutrašnja grčenja. Pošto je jedanput opisao kako neki lik izgleda, Dostojevski se drži zastarelog izuma da se više uopšte ne osvrće na njegov fizički izgled, ni u jednoj sceni. Tako umetnik ne radi. Tolstoj, na primer, svoje likove stalno ima pred očima i tačno zna svaki gest kojim će oni propratiti ovaj ili onaj trenutak. Ali ima nečeg još čudnijeg kod Dostojevskog. Kao da ga je sudbina ruske književnosti predodredila da postane najveći ruski dramski pisac, a on pogrešno skrenuo i pisao romane. Roman Braća Karanazovi oduvek me je podsećao na aljkavi pozorišni komad sa taman onoliko nameštaja i ostalog dekora koliko je raznim glumcima neophodno: okrugli sto sa mokrim, okruglim tragom čaše na površini, prozor obojen u žuto da izgleda kao da napolju sija sunce, žbun koji je žurno uneo i bacio na scenu neki radnik.

Da pomenem još jedan način bavljenja književnošću – najprostiji i možda najvažniji. Iako vam se neka knjiga ne dopada, ipak možete da otkrijete umetničko zadovoljstvo u zamišljanju drugih, boljih načina gledanja na stvari ili, što je isto, izražavanja stvari, nego što ih izražava autor koga ne podnosite. Oni prosečni, lažni, пошлосты1 – zapamtite tu reč – bar mogu sebi da priušte varljivo ali zdravo zadovoljstvo, dok se vi mrštite i gunđate probijajući se kroz drugorazrednu ali nagrađenu knjigu. Ali i knjige koje volite takođe morate čitati uz drhtaje i uzdahe. Dozvolite mi da vam dam jedan praktičan savet. Književnost, pravu književnost, nesmete da gutate kao neki napitak koji možda dobra za srce ili za mozak – taj stomak duše. Književnost morate da grickate i razbijate na komadiće, da je rasturite, zgnječite – tek tada ćete njen divan miris osetiti na dlanu, tada ćete je žvakati sa uživanjem i sladićete njome jezik; tada i samo tada, cenićete njen redak ukus u svoj svojoj pravoj vrednosti, a razbijeni i smrvljeni delovi doći će na svoje mesto u vašem umu i otkriti lepotu tog jedinstva kome ste i vi doprineli kapljicom sopstvene krvi.

Kada umetnik počne da stvara umetničko delo, on sebi postavlja određeni umetnički problem koji treba i da reši. On bira likove, vreme i mesto, potom nalazi naročite okolnosti koji dozvoljavaju razvoj događaja do koga on želi da dođe prirodno, bez, nazovimo ga, nasilja s njegove strane, koje bi na silu izvuklo željeni ishod. Razvoj je logičan i prirodan, on proizilazi iz kombinacije sila koje je umetnik pokrenuo.

Svet, koji u tu svrhu umetnik stvara, može biti potpuno nestvaran – na pimer, Kafkin ili Gogoljev svet – ali on mora da ispuni jedan apsolutni zahtev koji imamo pravo da postavimo: taj svet, sam po sebi i sve dok traje, mora biti uverljiv čitaocu ili gledaocu. Potpuno je nebitno, na primer, to što je Šekspir u Hamletu stvorio duh Hamletovog oca. Bilo da

se slažemo sa onim kritičarima koji tvrde da su Šekspirovi savremenici verovali u utvare i da to opravdava njegovo uvođenje duhova u stvaran svet svojih komada, bilo da smatramo da je duhovima naprosto mesto na pozornici, svejedno je: od trenutka kada duh ubijenog kralja izlazi na scenu, prihvatamo ga i ne sumnjamo u Šekspirovo pravo da ga uvede u komad. U stvari, prava mera genija je ona mera kojoj je svet koji je on stvorio njegov sopstveni svet, onaj koji nije postojao pre njega (bar u književnosti) i, što je još važnije, mera u kojoj je on uspeo ubedljivo da ga stvori. Od vas tražim da svet Dostojevskog posmatrate na taj način.

Drugo, kada imate posla sa umetničkim delom, uvek morate imati na umu da je umetnost igra bogova. Ova dva elementa – elementi božanskog i elementi igre – jednako su važni. Umetnost je božanska zato što je kroz nju čovek najbliži bogu – i on postaje stvaralac sveta. A igra je, zato što postoji samo onoliko dugo koliko smo mi u stanju da pamtimo da je sve to, konačno, samo varka, da ljude ne ubijaju stvarno na sceni, drugim rečima, samo dok osećanja užasa ili odvratnosti ne zamagle naše saznanje da i mi, kao i čitaoci ili gledaoci, učestvujemo u razrađenoj i magičnoj igri. Čim se ta ravnoteža poremeti, na sceni imamo smešnu melodramu a u knjizi samo bled opis, recimo, ubistva kome je mesto u novinama a ne u knjizi. Tako gubimo ono osećanje zadovoljstva, lagodnosti, duhovnog podrhtavanja, složeno osećanje koje je naš odgovor na istinsku umetnost. Nismo ni zgroženi ni užasnuti krvavim krajem tri najveća komada ikad napisana: vešanjem Kordelije, Hamletovom smrću, Otelovim samoubistvom. Drhtimo, ali drhtimo sa snažnim zadovoljstvom. To zadovoljstvo ne potiče iz činjenice da nam je milo što ti ljudi umiru, već iz uživanja u Šekspirovom nadmoćnom geniju. Dalje, želeo bih da Zločin i kaznu ili Zabeleške iz podzemlja (1864.) odmerite na sledeći način: je li umetničko zadovoljstvo koje osećate prateći Dostojevskog na njegovim izletima u bolesne duše svojih junaka, je li ono istinski jače od bilo kog drugog osećanja, drhtanja zbog

odvratnosti, i morbidnog zanimanja za zločin? Estetsko dostignuće i elementi crne hronike još su manje uravnoteženi u drugim njegovim romanima.

Treće, kada se umetnik otisne u istraživanje pokreta i reakcija ljudske duše na neizdržive životne okolnosti, lakše je pobuditi naše zanimanje i lakše nam je da pratimo umetnika kao vodiča kroz mračne hodnike takve duše, ukoliko je reakcija te duše manje-više opšte ljudska. Svakako da ovim ne želim da kažem da se, ili da bi trebali da se interesujemo isključivo za duhovni život takozvanog prosečnog čoveka. Sigurno da ne. Ono što želim da vam prenesem je da, iako su čovek i njegove reakcije beskrajno raznolike, teško da možemo da prihvatimo kao ljudske reakcije nekog pomahnitalog ludaka ili lika koji je tek pušten iz ludnice i tek što se u nju nije vratio. Reakcije tako jadnih, iskrivljenih, uvrnutih duša često više nisu ljudske, ili su toliko nastrane, da problem koje je pisac trebalo da reši ostaje nerešen, bez obzira na to koliko bi trebalo da bude rešen reakcijama tako neobičnih ličnosti.

Proučavao sam medicinske studije i napravio sam spisak likova Dostojevskog, razvrstanih prema kategorijama duševnih bolesti od kojih pate:

I EPILEPSIJA

Postoje četiri slučaja epilepsije među likovima Dostojevskog: knez Miškin u Idiotu, Smerdjakov u Braći Karamazovima, Kirilov u Zlim dusima i Neli u Poniženima i uvređenima.

1) Miškin je školski primer. Često ga hvata ekstatično raspoloženje… teži ka emotivnom misticizmu, ima neobičnu moć empatije koja mu omogućava da razume osećanja drugih. Pedantno prati pojedinosti, naročito pri veštini lepog pisanja. U detinjstvu je često patio od jakih

napada, pa su lekari digli ruke od njega i proglasili ga beznadežnim “idiotom”…

2) Smerdjakov, vanbračni sin starog Karamazova, rođen od umno zaostale žene. Kao dete, Smerdjakov je bio veo,ma okrutan. Voleo je da veša mačke, a zatim da ih sahranjuje uz bogohulne ceremonije. Kao mladić je razvio preterano osećanje samopoštovanja, koje se povremeno graničilo sa megalomanijom… imao je česte napade… et cetera.

3) Kirilov, žrtveni jarac u Zlim dusima, u početnom je stadijumu bolesti; ikao je plemenit, nežan i uzvišenih principa, njegova ličnost je izraženo epileptoidna. On jasno opisuje početne simptome koje je dosta puta iskusio. Njegov slučaj komplikuje suicidna manija.

4) Nelin slučaj je nevažan… ničim važnim ne doprinosi onome što su o unutrašnjoj svesti epileptičara otkrila prva tri slučaja.

II STARAČKA DEMENCIJA

Slučaj generala Ivolgina u Idiotu je slučaj početne faze demencije, zakomlikovane alkoholizmom … on je neodgovoran… pozajmljuje novac pomoću bezvrednih menica da bi došao do pića. Kada ga optuže da laže, na trenutak ga hvata panika, ali mu se ubrzo vraća sigurnost, pa nastavlja po starom. Patološko laganje je njegova najizrazitija osobina i ona nam otkriva stanje duha koje ide uz senilno propadanje… ubrzano alkoholizmom.

III HISTERIJA

1) Liza Hohlakova iz Braće Karamazova, devojčica od četrnaest godina, delimično paralizovana, pri čemu je paraliza verovatno histeričnog porekla i mogu je samo čudima izlečiti… Neverovatno je zrela za svoje godine, osećajna, koketna i pokvarena; pati od noćnih napada groznice – svi simptomi se slažu sa tipičnom kliničkom slikom histerije. Sanja

demone… Danju je obuzeta maštanjima o zlu i uništavanju. Uživa da razmišlja o oceubistvu za koje je Dmitrij optužen; misli da ga “svi vole zbog toga što je ubio oca”, itd.

2) Liza Tušin u Zlim dusima je granični slučaj histerije. Jako je napeta i nemirna, arogantna, a ipak u stanju da učini ogromne napore da bude ljubazna… Podložna je napadima histeričnog smeha koji se završavaju plačem, čudnim hirovima, itd.

Pored ovih, tipičnih kliničkih slučajeva histerije, među likovima Dostojevskog nailazimo i na mnoge likove sklone ovom stanju… Nastasija u Idiotu, Katarina… u Zločinu i kazni, koja pati od “nerava”; skoro svi ženski likovi zapravo pokazuju manje ili više izraženu sklonost ka histeriji.

IV PSIHOPATE

Nailazimo na mnoge psihopate među glavnim likovima njegovih romana: Stavrogin je slučaj “moralnog ludila”; Rogožin – žrtva erotomanije; Raskoljnikov, slučaj… “lucidnog ludila”; Ivan Karamazov, još jedan poluludak. Svi oni pokazuju izvesne znake rascepa – podvojene ličnosti. Ima još primera, od kojih su neki i potpuni ludaci.

Uzgred, naučnici u potpunosti odbacuju mišljenje nekih književnih kritičara da je Dostojevski bio preteča Frojda i Junga. Postoje pouzdani dokazi da se Dostojevski prilikom stvaranja svojih nenormalnih likova u veliko meri koristio knjigom jednog Nemca, C.G. Karusa, pod naslovom Psiha, objavljenom 1846. godine. Pretpostavka da je Dostojevski prethodio Frojdu proizilazi iz činjenice da stručni izrazi i hipoteze Karusove knjige podsećaju na Frojdove. Međutim, sličnost između Karusa i Frojda u glavnoj doktrini ne postoji. Ova dvojica su slična isključivo po lingvističkoj terminologiji koja, opet, ima potpuno različite ideološke kontekste.

Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće raspravljati o aspektima “realizma” ili “ljudskog iskustva” kada je reč o piscu čija se galerija likova sastoji skoro isključivo od neurotika i ludaka. Osim toga, likovi Dostojevskog imaju još jednu upečatljivu osobinu: kroz celu knjigu, oni se ne razvijaju kao ličnosti. Dobijamo ih gotove i upakovane na početku priče i takvi ostaju do kraja, bez bilo kakve bitnije promene, ma koliko se okolnosti menjale, ma kakve neverovatne stvari im se dešavale. U slučaju Raskoljnikova iz Zločina i kazne, na primer, vidimo čoveka koji sa smišljenog ubistva prelazi na obećanje da će postići sklad sa spoljnim svetom, ali sve to dolazi nekako spolja: iznutra, Raskoljnikov se uopšte ne razvija kao ličnost, a drugi likovi Dostojevskog još manje… Jedino što se razvija, posrće, skreće neočekivano oštro, potpuno zastranjuje da bi uključilo nove likove i okolnosti, to je zaplet. Trebalo bi stalno da imamo na umu da je Dostojevski, u suštini, pisac zagonetnih priča u kojima svaki lik, kada smo se jednom sa njim upoznali, ostaje potpuno isti sve do gorkog kraja, sa svim svojim osobenim bubicama i ličnim navikama, i da sa svim likovima u knjizi, u kojoj su se slučajno našli, postupa kao sa figurama u nekom složenom šahovskom problemu. Budući majstor zapleta, Dostojevski uspeva da drži pažnju čitaoca; gradi klimakse i održava neizvesnost vrhunski vešto. Ali ako ponovo pročitate neku njegovu knjigu, pa već znate sva iznenađenja i sve zaplete, odmah ćete shvatiti da onog uzbuđenja koje ste osetili prilikom prvog čitanja, jednostavno više nema.